PREDAVANJA ZA TRINAESTU NEDELJU (11, 12. Maj)

NASTAVNE JEDINICE:

-PRAĆENJE I KONTROLA EFEKATA NASTAVE;

-Proveravanje i evidentiranje;

-Ocenjivanje u nastavi fizičkog vaspitanja;

-Kriterijumi ocenjivanja;

-Šta i kako ocenjivati.

VREDNOVANJE U NASTAVI (praćenje i kontrola efekata nastave)

U savremenom fizičkom vaspitanju , gde se planski usmerenim fizičkim aktivnostima ţele po-

stići pozitivni efekti, javlja se potreba kontrole i praćenja postignutih rezultata.

Vrednovanje u nastavnom radu mora biti sistematsko i permanentno.

Stalno i sistematsko praćenje i kontrola efekata tj. proveravanje svih dostignuća kao i redovno

evidentiranje svih značajnih podataka , postaju bitne karakteristike savremeno organizovane nastave.

Vrednovanje kao širi pojam i proces u sebi sadrţi tri strukturalne komponente: proveravanje,

evidentiranje i ocenjivanje:

- proveravanje nam omogućuje da utvrdimo realno, postojeće stanje, odnosno da otkrijemo

efektivnost nastavnog procesa,

- tako dobijene podatke treba evidentirati kako bi obezbedili realan uvid u nastavni proces,

- ocenjivanje na osnovu rada i rezultata nam obezbeĎuje vrednosne pokazatelje o ishodima u

nastavnom procesu.

PROVERAVANJE U NASTAVI FIZIČKOG VASPITANJA

Proveravanje predstavlja sastavni deo nastavnog procesa i vrednovanja. Proveravanjem se

utvrĎuju pre svega dostignuća učenika u nastavi ali i ne samo to, već i sve ostale komponente nastav-

nog rada (planiranje, organizacija, realizacija programa, nastavnikov rad, uslovi rada, i sl.).

Nesumnjivo je da nas u proveravanju najviše interesuje rad učenika, znanje, sposobnosti, ka-

rakteristike ličnosti, emocionalna i motivaciona komponenta, razvijenost..., ali proveravanjem moţe-

mo da saznamo puno toga i o radu nastavnika, njegovim didaktičkim i metodičkim sposobnostima,

pedagoškom znanju, kreativnosti, o procentu realizovanog nastavnog programa, ostvarenim ili neo-

stvarenim ciljevima i zadacima, itd.

Pored pravilne organizacije nastave,vaţan uslov je da se u procesu fizičkog veţbanja stalno i

sistematski proveravaju rezultati koji se ostvaruju u toku tog procesa.

Zato se od nastavnika očekuje ne samo da razmišlja o zadacima koji su pred njim postavljeni i

o sredstvima pomoću kojih će te zadatke realizovati, već da se isto tako ozbiljno interesuje i za rezul-

tate koje u svom radu postiţe.

U tom cilju, da bi imao uvid u nivo znanja i sposobnosti učenika i eventualne promene koje na-

staju pod uticajem veţbanja, neophodno je da nastavnik sprovodi niz merenja, testiranja ili neki od

ostalih oblika proveravanja, na osnovu kojih moţe utvrditi neposredne ili kumulativne rezultate

(efekte) nastavnog procesa u odreĎenom vremenskom periodu.

Značaj proveravanja

Vrlo često se proveravanje pogrešno dovodi u direktnu vezu sa ocenjivanjem. To je iz razloga

što se uglavnom misli da se proveravanje sprovodi isključivo radi ocenjivanja učenika. MeĎutim,

proveravanje treba da se posmatra drugačije jer ono ima daleko šire značenje i to ne samo za nastav-

nika, već i za učenike.

Proveravanjem nastavnik moţe da bude obavešten o sledećem:

-kako je i koliko (u kojoj meri) je ostvario nastavni program i zadatke koji iz njega proizilaze;

-na kom su nivou rezultati koje postiţu učenici i kakva je produktivnost rada u celini;

-koje su mu bile greške i eventualni propusti u radu;

-kakve su objektivne mogućnosti za dalji rad;

-šta bi trebalo korigovati u odnosu na postavljene zadatke, sadrţaje, organizaciju i sl.

Proveravanje omogućuje nastavniku da realno proceni svoj sopstveni rad, i metodička iskustva.

U isto vreme ono mu pomaţe i da utvrdi uzroke eventualnog zaostajanja i neefikasnosti u radu, a što

moţe biti od koristi za njegovu orijentaciju za dalji rad i sopstveno stručno usavršavanje.

Rezultati proveravanja imaju i za učenike višestruko značenje. Prvo, pomaţu im da objektivno

sagledaju svoje vlastite mogućnosti i dostignuća. Drugo, da uoče svoje slabosti, svoj uspeh, svoje

prednosti i mogućnosti daljeg razvoja. I kao treće, redovno proveravanje treba da ih navikne na sta-

lan, sistematičan, samostalni rad što kod njih dalje vodi razvijanju interesa i odgovornosti za vlastito

zdravlje, fizičke i ostale sposobnosti

Sadržaj proveravanja

Proveravanje će imati svrhu i biće efikasno samo ako obezbedi one pokazatelje koji će nastav-

niku pruţiti potpune informacije o onome što nastavnik ţeli da proverava.

Sadrţaj proveravanja se ne treba ograničiti samo na ono što nazivamo -tehnički rezultati.. To

znači da se neprekidno mora traţiti veza izmeĎu fizičke, mentalne i emocionalne strane ličnosti uče-

nika.

Naravno, i proveravanju konkretnih sportsko-tehničkih dostignuća ipak treba posvetiti posebnu

paţnju, jer kao što je poznato u procesu obrazovanja motorike se, neposredno ili posredno, u velikoj

meri ostvaruju i svi ostali zadaci fizičkog vaspitanja.( na primer, dobar rezultat postignut u nekoj sportskoj teh-

nici pretpostavlja da se došlo do odreĎenog stepena u savlaĎivanju tehnike datog motoričkog akta, ali, istovremeno taj re-

zultat pokazuje i prisutnost i odraz nekih motoričkih sposobnosti neophodnih za izvoĎenje tog kretanja. A pored svega,

rezultat koji je postignut moţe da ukaţe i na odreĎeni odnos koji učenik ima prema fizičkom vaspitanju i veţbanju

uopšte, kao i na čitav niz moralno-voljnih odlika kao: upornost, odvaţnost, samodisciplinu, samokontrolu, i dr.)

Vidovi proveravanja

Već je ranije rečeno da se proveravanje mora sprovoditi sistematski. Ta sistematičnost je neop-

hodna jer jedino tako se moţe obezbediti pravilan uvid u rad i efekte tog rada. Stoga su u praksi pri-

sutna i koriste se uglavnom tri osnovna vida proveravanja:

- uvodno,

- tekuće, i

- zaključno.

Uvodno proveravanje poznato je još i kao inicijalno ili predstartno i ono se sprovodi u cilju

utvrĎivanja početnog – činjeničnog stanja, a koje treba da čini polaznu osnovu za planiranje celokup-

nog daljeg rada u nastavi fizičkog vaspitanja. Ono omogućuje nastavniku da se on sveobuhvatno

upozna sa učenikom i na osnovu uvida u stanje, sposobnosti, i neke druge pokazatelje psihosomat-

skog statusa, planira i programira dalji rad u kojem će predvideti i dostignuća koja treba da postigne

kako pojedinac, tako i grupa sa kojom radi.

.

Tekuće proveravanje, u stvari, predstavlja osnovni vid proveravanja, jer se sprovodi tokom ce-

le školske godine. Ono pruţa osnovne i neophodne informacije o svim promenama i kvalitetu nastav-

nog rada, kao i o stepenu realizacije postavljenih zadataka osnovnog programa. Na osnovu dobijenih

pokazatelja nije teško proceniti da li se postavljeni zadaci realizuju i u kojoj meri, da li nastavni pro-

ces teče po planu, i kakvi se rezultati mogu očekivati u daljem radu.

Zaključno proveravanje poznato je još i kao završno ili finalno jer predstavlja finale celokup-

nog procesa proveravanja. Ono se svodi na sumiranje rezultata postignutih u nekom odreĎenom peri-

odu. To je najčešće kraj polugodišta, ili kraj školske godine. Na osnovu tako dobijenih podataka, mo-

guće je vrednovati i analizirati sva dostignuća u odreĎenom vremenskom razdoblju.

Metode proveravanja

Proveravanje samo po sebi predstavlja jedan odgovoran i sloţen posao, s obzirom na to da u

sebi sadrţi dosta elemenata istraţivačkog rada. To podrazumeva primenu odgovarajuće istraţivačke

tehnologije, meĎutim, problemi se mogu javiti na drugoj strani jer sprovoĎenje jednog takvog sloţe-

nog postupka zahteva i neophodan minimum uslova koje treba obezbediti.

Postoje metode koje su vrlo pouzdane i koje ne zahtevaju skupocene aparate i instrumente, a

pomoću kojih se mogu dobiti prilično tačne informacije o skoro svim pitanjima koja su bitna za pra-

ćenje, procenu i unapreĎenje nastavnog rada.

U nastavnoj praksi se za tu svrhu najčešće koriste sledeće metode: metod posmatranja, metod

merenja – testiranja, metod anketiranja, metod kontrolnih veţbi i ocenjivanje rezultata.

Program i organizacija proveravanja

Da bi proveravanje i rezultati dobijeni proveravanjem imali vrednost i ispunili svoju funkciju,

ceo postupak se mora sprovoditi po unapred utvrĎenom programu. To podrazumeva planski smišlje-

nu organizaciju procesa, sistematsko prikupljanje rezultata, analiza istih, itd. Zato se nastavniku na-

meće potreba da unapred planira i osmisli program proveravanja, a to podrazumeva utvrĎivanje vre-

menskih okvira, kao i kada će se, šta će se i kako proveravati. Istovremeno, kako bi se proveravanje

moglo nesmetano odvijati po predviĎenom planu i programu, obaveza nastavnika je da obezbedi sve

potrebne aparate i instrumente neophodne za realizaciju proveravanja (štopericu, metarsku traku, va-

gu, antropometar, dinamometar, spirometar, i dr.).

Od celokupnog proveravanja se očekuje da obezbedi takve pokazatelje na osnovu kojih se mo-

ţe ustanoviti i pratiti kvalitet vaspitno-obrazovnog rada i efikasnost nastave u celini. Ali i ne samo to,

već i napredak i kvalitet rada svakog pojedinca.

Zato, sadrţaj proveravanja treba da čine sledeći elementi na osnovu kojih se moţe utvrditi:

1. zravstveno stanje,

2. nivo fizičkog razvoja,

3. fizička sposobnost,

4. moralno-voljne karakteristike.

Posebno se mora biti obazriv kod one kategorije učenika koji su ocenjeni kao ograničeno ili

delimično sposobni jer se njima mora tačno odrediti šta je to što smeju ili ne smeju da rade i u kojoj

meri.

Ništa manje paţnje ne zasluţuju i učenici koji su bili privremeno nesposobni (bolest, povreda,).

EVIDENTIRANJE U NASTAVI FIZIČKOG VASPITANJA

Svi rezultati merenja, testiranja, i ostalih oblika proveravanja rada u nastavi moraju biti paţlji-

vo i tačno evidentirani.

Kaţe se da evidentiranje predstavlja prvi ciklus aktivnosti u vrednovanju nastave. Drugim reči-

ma, uredna i aţurna evidencija omogućuje nastavniku da na vreme uoči napredak ili zaostajanje poje-

dinih pokazatelja i stekne opštu orijentaciju i utisak o tome kakav je kvalitet nastave.

U osnovne oblike evidencije koje bi morao da vodi svaki nastavnik ubrajaju se:

– dnevnik rada nastavnika,

– lični karton učenika,

– školski dnevnik (ili e-dnevnik).

DNEVNIK RADA nastavnika fizičkog vaspitanja je, u stvari, jedna nestandardna knjiga (ili sve-

ska) proizvoljnog formata u koju se hronološkim redom unose podaci. Svaki dnevnik rada čini prozivnik

(urednost pohaĎanja nastave), sadrţaj nastave (moţe i konspekt časa), kao i lični podaci i dostignuća uče-

nika.

Prozivnik učenika se vodi uglavnom po azbučnom redu (onako kako stoji i u školskom dnevni-

ku), a posećivanje nastave se beleţi sa (+) ili (-), ili nekim drugim znacima i simbolima za koje se na-

stavnik odluči. Pored toga u upotrebi mogu biti i znaci koji će označavati i da li je eventualni izosta-

nak opravdan ili neopravdan, kao i još čitav niz situacija u praksi (zakašnjenje, bolestan, nespreman

za čas, itd.). Prozivnik se vodi posebno za svaki razred i odeljenje.

Sadrţaj nastave kao sledeći deo dnevnika rada predviĎa unošenje spiska osnovnih nastavnih je-

dinica, kao i beleţenje svih onih elemenata kojima se prati redosled i stepen realizacije nastavnih sa-

drţaja za svako odeljenje posebno. U rublici pod nazivom napomene ili primedbe nastavnik unosi

sve ono što je uticalo ili moţe da utiče na sprovoĎenje neke nastavne jedinice.

Posebne stranice dnevnika rada predviĎene su za lične podatke i dostignuća učenika. Njih na-

stavnik samostalno osmišljava tako što ih otvara i obeleţava prema svojim potrebama. Obično se po-

jedini pokazatelji grupišu tako da razlikujmo lične podatke, antropometrijske karakteristike i funkcio-

nalne sposobnosti, motoričke sposobnosti i dostignuća u sportskim disciplinama koje su proveravane.

LIČNI KARTON UČENIKA je jedan od oblika evidentiranja koji posmatramo kao nešto što se pri-

menjivalo nekad, u prošlosti. Naime, to je dokument škole koji već poslednjih dvadesetak i više godina retko ili

ne postoji u školama Srbije. Danas teško da ćemo naći školu gde je prisutan i ovaj vid – oblik evidentiranja.

MeĎutim, s obzirom na to da je dugo godina predstavljao obavezu škole i tretiran je kao deo obavezne

dokumentacije svakog učenika, mnogi autori i danas ga više po inerciji ubrajaju kao obavezan vid evidentira-

nja, nego što on danas zaista i jeste u praksi.

Inače, o njegovoj vrednosti gotovo da i nema nikakvih sumnji i mi se zaista nadamo da će on u obliku

koji nam je poznat ili nešto izmenjenom, ponovo u budućnosti naći svoje mesto koje mu pripada i da će pono-

vo biti jedna od obaveza nastavnika fizičkog vaspitanja.

Lični karton je inače bio dokument škole koji je vodio nastavnik fizičkog vaspitanja, i uz saradnju sa

školskim lekarom. Zato je i pripadao kabinetu za fizičko vaspitanje.

Prva strana je predviĎala tzv. opšte i lične podatke; na drugoj strani su upisivani podaci o fizičkom raz-

voju učenika; treća strana je sadrţala motoričke sposobnosti; a na četvrtoj su upisivani podaci o učešću u aktiv-

nostima u školi i van nje.

Opšti podaci sadrţe: broj kartona, naziv škole, mesto i opštinu, prezime i ime učenika, datum i mesto ro-

Ďenja, i eventualno podatke vezane za roditelje.

U okviru osobina fizičkog razvoja predviĎene su rublike u koje se upisuju: razred i odeljenje, datum me-

renja, redosled merenja, rezultati antropometrijskih merenja (visina tela, masa tela, obim grudnog koša, vitalni

kapacitet, dinamometrija šake, itd.).

Motoričke sposobnosti podrazumevaju upisivanje postignutih rezultata na testovima koje obuhvata bate-

rija testova predviĎenih za dati uzrast.

Učešće i dostignuća u sportskim i ostalim aktivnostima u školi, ali i van nje, podrazumeva upisivanje

postignutih rezultata u odreĎenim sportskim disciplinama koje su predviĎene planom i programom (atletika,

sp. gimnastika, sportske igre). Ova rublika prati i sve rezultate učenika postignutim na svim odrţanim takmiče-

njima različitog ranga i nivoa, ili aktivnosti u okviru sportskih klubova izvan same škole.

Lični karton učenika je predstavljao deo opšte dokumentacije svakog učenika.

O evidentiranju se mora reći i sledeće. Samo prostim upisivanjem podataka nakon proverava-

nja nije završen posao nastavnika jer to ustvari predstavlja samo deo posla.

Da bi celokupan posao evidentiranja bio priveden kraju, on podrazumeva i postupak

statističke obrade podataka i njihovu analizu.

Pored navedenih oblika evidentiranja, nastavnik fizičkog vaspitanja je u obavezi i da sve bitne

podatke (odrţani časovi, nastavne jedinice, tip časa, odsutni učenici, ocene, napomene i sl.) uredno

unosi i u ŠKOLSKI DNEVNIK kao svi ostali nastavnici, svako za svoj predmet.

MeĎutim, od 2017. godine i u ovom segmentu nastavničkih obaveza dolazi do značajnih pro-

mena u vidu uvoĎenja takozvanog elektronskog dnevnika koji postepeno treba u potpunosti da zame-

ni dosadašnje papirne školske dnevnike. UvoĎenje e-dnevnika u školama podrazumeva da se ubudu-

će ocene i svi ostali podaci umesto u dosadašnje dnevnike upisuju u tablet a roditelji će posle dva da-

na moći da vide ocenu deteta, pomoću šifre na internetu koja će biti poznata samo njima.

Odluku o e-dnevniku i načinu njegovog funkcionisanja donelo je Ministarstvo prosvete Repu-

blike Srbije a na predlog psihologa. Na taj način sami nastavnici će moći da vide samo ocenu iz svog

predmeta, kako uspeh iz drugih predmeta ne bi uticao na njihovu objektivnost. Ovo će u dobroj meri

značiti nastavnicima fizičkog vaspitanja upravo iz razloga što su proteklih godina oni moţda bili i

najviše izloţeni pritiscima za povećanje ocena iz fizičkog vaspitanja za pojedine učenike kojima je

trebalo popraviti opšti uspeh.

UvoĎenje e-dnevnika predstavlja preduslov za uspešnu digitalnu transformaciju obrazovanja za

XXI vek. E-prosveta nije namenjena drţavnoj administraciji, već školama i nastavnicima, učenicima

i roditeljima u cilju olakšavanja svakodnevnih aktivnosti.

Nastavnicima, da olakša voĎenje i organizaciju časova kako bi što više preostalog vremena

mogli da posvete učenicima. PredviĎa se da će se evidencija voditi brzo i lako, pouzdano i jednostav-

no. E-dnevnik treba vremenom da u potpunosti zameni dosadašnji papirni dnevnik i pruţi uvid u sve

informacije i to u trenutku njihovog nastanka, što do sada nije nije bio slučaj.

Ovakvo evidentiranje smanjuje mogućnost greške i subjektivnog ocenjivanja i pruţa komple-

tan uvid u dostignuća i napredak učenika, kao i rad samog nastavnika i škola. PredviĎa se da će se za

¼ vremena skratiti voĎenje evidencije u odnosu na vreme potrebno za papirni dnevnik. Za e-dnevnik

je predviĎen i još jedan dodatak - osim negativnih primedbi kao do sada upisivaće se i pohvale za

učenike.

Vreme koje je pred nama tek treba da pokaţe kada će, u kojoj meri i koliko uspešno e-dnevnik

zaţiveti u praksi.U meĎuvremenu, to ne znači da po automatizmu dosadašnji vidovi evidencije kao što

je papirni školski dnevnik, lični karton učenika ili dnevnik rada nastavnika treba da prestanu da postoje.

Ukoliko se čak i pokaţe da je sa e-dnevnikom lakše za nastavnike da vode kompletnu evidenciju rada,

mislimo da će i dalje biti nastavnika koji se neće odreći i drugih oblika evidencije. Na kraju, takoĎe tre-

ba napomenuti da je potrebno i odreĎeno vreme (pre svega za obuku nastavnika kao i za tehničko opre-

manje škola) kako bi e-dnevnik u potpunosti zaţiveo u praksi u svim osnovnim i srednjim školama u

Srbiji.

OCENJIVANJE U NASTAVI FIZIČKOG VASPITANJA

Ocenjivanju su podvrgnute sve oblasti čovekovog ţivota i rada. Širi društveni značaj ocenjiva-

nja sastoji se u tome što ono omogućuje rangiranje i klasifikovanje pojedinca i grupa, prema unapred

utvrĎenim intelektualnim, radnim, i drugim kvalitetima.

Zato je ocenjivanje kao jedna od tri strukturalne komponente (uz evidentiranje i proveravanje)

deo jednog šireg pojma i procesa kao što je vrednovanje, našlo svoje mesto i u procesu nastave. Na

osnovu svega toga, dolazimo i do sledeće definicije: „Ocenjivanje predstavlja proces merenja i dola-

ţenja do vrednosnih pokazatelja o efektima nastavnog rada sa akcentom na postignuće učenika“

Za ocenjivanje se kaţe i da predstavlja nastavak proveravanja ili tačnije njegov finalni efekat i

gde sama ocena predstavlja stav ili zaključak nastavnika o uspehu ili neuspehu učenika i o rezultati-

ma njegovog rada u nekom odreĎenom periodu.

Ali, ocena ne pokazuje samo uspeh učenika, već s pravom se moţe reći da ona odraţava i vred-

nuje i sposobnosti samog nastavnika, kao i kvalitet nastavnog rada u celini.

Razvoj ocenjivanja u nastavi (fizičkog vaspitanja)

U svakom svesno planiranom radu čovek teţi da sagleda rezultate i da oceni njegovu vrednost.

Razvijanjem škole, javila se potreba da se i sistem ocenjivanja usavrši. U početku u školama

nije ni bilo pravog ocenjivanja, ali sa društvenom potrebom jedne vrste selekcije javlja se i potreba za

ocenjivanjem, gde je ocena predstavljala kriterijum za selekciju i rangiranje učenika.

Ali tu se javljaju i prvi problemi jer sistem ocenjivanja nije stizao da prati brzinu razvoja i usa-

vršavanja nastavnog procesa. To dovodi do toga da je sistem ocenjivanja u svom usavršavanju uvek

zaostajao iza usavršavanja naslavnog procesa.Vremenom su se izdvojile u prošlosti dve struje, odno-

sno dva različita shvatanja o ocenjivanju.

Jedno od njih se zasniva na rigoroznoj kontroli i ocenjivanju učenika. Ova struja, osnovu za

ovakav stav nalazi u istoriji pedagoške misli Platona koji u svojoj „Drţavi“ predlaţe selekciju omla-

dine putem raznovrsnih ispita. Razredni sistem nastave i selekcijsko utvrĎivanje znanja čine osnovu

za zastupanje ovog pravca.

Drugi pravac čine predstavnici „slobodnog vaspitanja“.

Izraziti predstavnici ovog pravca su Ţ. Ţ.Ruso i L. N.Tolstoj. Oni su protiv šematizma u nasta-

vi i krute školske ocene a često su zastupali i stav da brojčanu ocenu treba ukinuli ili je zamenili opi-

snom tj. izraţenom u (kroz) karakteristikama učenika.

Naravno,takva borba mišljenja uvek rezultuje usavršavanjem ocenjivanja.

Kriterijumi ocenjivanja u nastavi fizičkog vaspitanja

Danas vrlo lako moţemo da prepoznamo kojim metodama ocenjivanja se nastavnik više pri-

klonio tokom samog postupka ocenjivanja rada učenika - subjektivnim ili objektivnim.

Subjektivne metode pre svega karakteriše subjektivizam nastavnika, koji je, u manjoj ili većoj

meri, prisutan u merilima, pristupu ocenjivanja, izboru kriterijuma, ličnim stavom i odnosima. Neu-

jednačeno ocenjivanje stroţijim ili blaţim kriterijumima, različit odnos prema učenicima, pomaganje

ili nepomaganje za vreme ocenjivanja, različita raspoloţenja i ponašanje nastavnika tokom ocenjiva-

nja, različit odnos prema polovima učenika, itd. -predstavljaju samo neke od karakteristika subjektiv-

nog načina ocenjivanja. Nije teško zaključiti koliko je ovakav pristup nepoţeljan u praksi.

S druge strane, objektivni pristup ocenjivanju je kompleksan i zasniva se, pre svega, na stal-

nom praćenju aktivnosti učenika, kao i na korišćenju što objektivnijih testova i drugih načina koji

omogucuju da se što celovitije sagledaju znanja i sposobnosti učenika. S obzirom na to da ovakav

pristup ocenjivanju treba da eliminiše sve ono što je negativno kod subjektivnog načina ocenjivanja,

ono se i namece kao poţeljno i prihvatljivo u praksi.

Da bi ocena iz fizičkog vaspitanja imala odreĎenu pedagošku vrednost nuţno je da zadovolji

odreĎene zahteve. Oni se, uglavnom, odnose na metrijske karakteristike ocene i na postupak njiho-

vog donošenja:

Objektivnost ocene

Jedan od prvih zahteva, koji se odnosi na ocenjivanje, jeste da ocena mora da bude objektivna

tj. da što tačnije i vernije odraţava (izraţava) rezultate rada učenika. Ona treba da je toliko objektiv-

na, da u svakom trenutku provere učenik dobija istu ocenu, bez obzira ko ga ocenjuje i gde ga oce-

njuje. Ali, tradicionalna organizacija nastave ne predstavlja stabilnu osnovu koja bi mogla da obezbe-

di potpuno objektivno ocenjivanje. Zbog sloţenosti nastavnog procesa i neusavršenosti ocenjivanja

kao postupka, ovakav stepen objektivnosti je nemoguće postici, ali bi i dalje trebalo proučavati i usa-

vršavati proces objektivizacije ocenjivanja.

Individualnost ocene

Individualnost pretpostavlja da se prilikom ocenjivanja uvaţavaju individualne osobenosti sva-

kog pojedinca, kako anatomsko - fiziološke, tako i psiho - socijalne. Ovaj kriterijum je izuzetno va-

ţno uzeti u obzir, upravo u nastavi fizičkog vaspitanja. U nastavi fizičkog vaspitanja osobenosti poje-

dinca mogu biti dobar preduslov za postizanje odreĎenih rezultata, ali ponekad mogu da predstavljaju

i oteţavajuću okolnost, pa čak i smetnju. Učenik koji se zaista zalaţe u procesu veţbanja ne sme bili

kaţnjen zbog toga. Uostalom, tako se mogu izbećl brojni konflikti izmeĎu učenika i nastavnika, a ko-

ji nastaju zbog neodgovarajućih ocena.

Uporedljivost ocene

Vaţna osobina ocene je i uporedljivost. Da bi se zadovoljio ovaj zahtev, potrebno je definisali

jasne kriterijume i normative ocenjivanja. Ocene donesene datim kriterijumima mogu se onda poredi-

ti, kako izmeĎu učenika u okviru istog odeljenja, različitih odeljenja tako i izmeĎu učenika različitih

škola, bez obzira na to koji je nastavnik doneo ocenu.

U fizičkom vaspitanju do skoro nisu postojali jasni stavovi i kriterijumi po pitanju šta i kako

ocenjivati. Na taj način je eliminisana mogućnost poreĎenja učenika različitih škola na osnovu ocene

iz fizičkog vaspitanja. Uporedljivost ocene je tesno vezana za objektivnost ocene zato je u praksi

teško sprovodiva.

Javnost ocene

Sam pojam javnosti podrazumeva isključenje anonimnosti kriterijuma i metoda u donošenju

ocena. To znači da učenik mora uvek biti obavešten o načinu i rezultatima ocenjivanja, te i razlozima

koji su doveli do odreĎene ocene.

Ispunjavajuci ovaj kriterijum u nastavi fizičkog vaspitanja, mogu se izbeci mnoge nepravilno-

sti, neprijatnosti i konflikti na relaciji nastavnik - učenik, a koji nastaju jer nastavnik nije ocenu i kri-

terijume ocenjivanja stavio na uvid učenicima. U okviru toga trebalo bi iskoristiti sposobnosti i ţelju

učenika da učestvuju u ocenjivanju sebe samih i svojih kolega, te sa njima zajednički doneti ocenu o

svakom učeniku

Pravovremenost ocene

Jedan od zahteva, koji je takoĎe poţeljan u donošenju ocene, jeste pravovremenost (rentabil-

nost). On se odnosi, pre svega, na vreme potrebno da se ocena donese. To vreme ne bi trebalo da ide

na štetu vremena predviĎenog za neke druge aktivnosti iz fizičkog vaspitanja To znači da ocenu treba

doneti na onim časovima koji su predviĎeni za to, a ne da se taj postupak produţi na veći broj časova

od planiranog i na uštrb sadrţaja rada koji je predviĎen za druge časove.

Problemi praktične realizacije kriterijuma i osobina ocena u postupku ocenjivanja

Moţe se konstatovati da je u jednom ovakvom sistemu ocenjivanja nemoguce ispoštovati i re-

alizovati sve navedene kriterijume u praksi.

Očigledno je da je problem ocenjivanja u fizičkom vaspitanju vrlo sloţen ( i nesavršen).

Iz ove sloţenosti problema javlja se mnoštvo načina ocenjivanja u praksi. Gotovo da svaki na-

stavnik ima neki svoj sistem i neka svoja individualna rešenja, a ta mnogobrojna, često pogrešna re-

šenja jesu ponekad suprotna ciljevima fizičkog vaspitanja, nanoseći mu veliku štetu.

I upravo zbog toga, ne čudi što se pojavilo i mišIjenje da se nastava iz ovog predmeta ne ocenju-

je. MeĎutim, bez obzira na sve probleme, ovakav stav je neprihvatljiv, i po mišljenju ljudi iz struke on

nema nikakvu naučnu a ni praktičnu zasnovanost. Da bi se fizičko vaspitanje moglo planirati, stručno

usmeravati i razvijati,neophodan je odreĎeni sistem provere. Proveravanjem i ocenjivanjem se utvrĎuje

nivo i tempo napretka, propusti u radu i odnos učenika prema radu. Na osnovu rezultata proveravanja i

tako donete ocene, mogu se uneti i potrebne izmene u radu.

Važnost ocene iz fizičkog vaspitanja za učenike

Za učenike, ocena iz fizičkog vaspitanja ima izvesnu vaţnost jer se njom iskazuje rezultat uče-

nja-veţbanja. Neposredno obaveštavanje učenika o rezultatima učenja-veţbanja je bitan činilac od

koga zavisi dalja produktivnost i efikasnost učenja-veţbanja.

Informacioni aspekt

Ako je ocena iz fizičkog vaspitanja donesena, a da su pri tome zadovoljeni prethodni kriteriju-

mi, a posebno objektivnosti, onda ona odraţava kvalitet učenja-veţbanja, tj. nivo usvojenosti tehnike

(i taktike) izvoĎenja neke veţbe, stepen razvoja motoričkih sposobnosti, stepen angaţovanja i odnosa

učenika prema fizičkom vaspitanju. Preko takve ocene, kada se sa njom upozna, učenik dobija infor-

maciju o svojoj uspešnosti u fizičkom vaspitanju i odreĎuje se prema njoj, bilo da je zadovoljan

njom, ili ne. Na osnovu nje u svakom slučaju on moţe postati svestan svojih grešaka koje će u daljem

radu otkloniti (bilo da su to nedostaci u tehnici izvoĎenja veţbe ili neka od motoričkih sposobnosti).

Potkrepljujući aspekt

Ovaj aspekt se ogleda u tome da valjana ocena iz fizičkog vaspitanja (pozitivna ocena kojom je

učenik zadovoljan) stimulativno deluje na učenika u vidu njegove pozitivnije motivacije i većeg zala-

ganja u ostvarivanju programskih zadataka fizičkog vaspitanja.

Dakle, ako postoji odgovarajuca pozitivna motivacija kao i ţelja da se uči-veţba, u tom slučaju

ocena ima potkrepljujući efekat za sticanje, odrţavanje i dostizanje nekog novog višeg nivoa.

Podsticajni aspekt

Ukoliko je poznata ocena iz fizičkog vaspitanja, i ukoliko odraţava prave vrednosti učenika

(što znači da je objektivna), a učenik je njome zadovoljan, onda ona moţe dati vrlo snaţan podsticaj i

volju učeniku za daljim učenjem tj. za aktivnijim učestvovanjem u nastavi fizičkog vaspitanja. Tu

dolazi do podsticajnog efekta usled doţivljavanja napretka i očekivanog uspeha, jer „kad god pojedi-

nac vidi dokaze o napredovanju prema cilju, ima izgleda da će se motivacija pojačati“

Šta ocenjivati u nastavi fizičkog vaspitanja?

Svi veći nesporazumi koji se javljaju u praksi, zapravo se vrte oko pitanja šta ocenjivati?.

Polazeći od programa fizičkog vaspitanja ,definisanih ciljeva i zadataka, dolazimo do toga da

se gotovo svi faktori koji utiču na ocenu mogu svrstati u tri grupe, tako da je sasvim prihvatljivo da

se ocena iz fizičkog vaspitanja izrazi kroz tri komponente, i to:

– komponentu fizičkih sposobnosti;

– obrazovnu komponentu,

– vaspitnu komponentu.

Tako se dobija kompletna informacija o tome koliko učenik moţe (motoričke sposobno-

sti), koliko zna (sportsko-tehnička znanja) i koliko hoće (motivacija).

Prve dve komponente su po prirodi takve da im je učinak merljiv i mogu da budu egzaktno iz-

raţene.

Način na koji se donosi ocena pokazuje vaţnost svake od njih. Naime, tek kada se donesu oce-

ne sve tri komponente, onda se izračunava ukupna ocena iz fizičkog vaspitanja koja predstavlja pro-

sek ove tri komponente.

Ravnopravna zastupljenost svih komponenti moţe se videti iz praktičnog prikaza

Komponenta fizičkih sposobnosti

Ovu komponentu bismo mogli nazvati i razvoj fizičke sposobnosti i napredak u njima.

Kod ocenjivanja fizičkih sposobnosti javlja se jedan problem. Naime, treba odlučiti da li da se

ocenjuje dostignuti „nivo“ fizičkih (motoričkih) sposobnosti u odnosu na normative koji su u ovu

svrhu izraĎeni (status), ili da se ocenjuje „stepen napredovanja“ učenika u odnosu na startni nivo, a u

toku jednog odreĎenog perioda nastave (napredak).

Oba načina imaju svoje prednosti i nedostatke.

Dakle, pri vrednovanju rezultata u okviru komponente fizičkih sposobnosti mogu se primeniti

dva pristupa:

Prvi se sastoji u tome da se ocene daju na osnovu postignutih rezultata na testiranju. U tu svrhu

je u primeni baterija testova, a na osnovu rezultata testiranja učenika izračunava se prosek i izvode se

tablice na osnovu kojih se moţe oceniti svaki rezultat odreĎenog testa.

Kod ovakvog načina testiranja, gde se ocenjuje nivo flzičkih sposobnosti u odnosu na normati-

ve koji su za to izraĎeni, dobra strana je što se odreĎene motoričke sposobnosti učenika moţda mogu

porediti sa rezultatima šire populacije (region, republika).

No, ovakvim načinom ocenjivanja ne uzimaju se u obzir individualne osobenosti učenika, kao ni

uslovi i mesto škole. Drugi problem je zastarelost tablica - moraju se povremeno donositi novi norma-

tivi što je praćeno sa velikim problemima, kako vremenskim, tako i finansijskim (veliki izdaci za testi-

ranje i prikupljanje informacija na velikom uzorku i obrada rezultata). A moţda i najveća slabost ova-

kvog načina ocenjivanja fizičke sposobnosti ogleda se u tome što se njime ne prati eventualni porast tih

sposobnosti u toku školske godine koji se dešava upravo pod uticajem fizičkog vaspitanja.

Stoga se nastavnicima fizičkog vaspitanja skreće paţnja da je bitno shvatiti da vrednosti odre-

Ďenih testova u tablicama predstavljaju samo orijentacione norme i najčešće sluţe za planiranje na-

stave fizičkog vaspitanja, a nikako ih ne treba striktno primenjivati u donošenju ocene iz tog predme-

ta.

Drugi pristup ocenjivanja ove komponente stavlja u prvi plan individualnost učenika, jer se

uzima u obzir njegovo početno stanje, pa se na osnovu njega procenjuje postignuti rezultat u toku od-

reĎenog vremenskog perioda.

To znači da ovaj pristup podrazumeva dva testiranja. Pri tome se izračunava razlika u postig-

nutom rezultatu testa izmeĎu prvog i drugog testiranja, a dobijena razlika svakog testa se ocenjuje.

Ali, i ovde se javljaju posebne teškoće pri odreĎivanju granica raspona i rezultata za odreĎenu

numeričku ocenu. To znači da nisu precizirani jasni stavovi kako ocenjivati nastale razlike izmeĎu

dva testiranja.

Pokazaćemo to na sledećem primeru: procenjuje se nivo eksplozivne snage i poboljšanje koje

je postignuto tokom školske godine.

Merni instrument je: Skok u dalj iz mesta

Rezultat: prvo (inicijalno) merenje 180 cm.

drugo (finalno) merenje 187 cm.

Prirast rezultata u toku školske godine je 7 cm.

Problem je, kojom ocenom izraziti poboljšanje?

Za ovo još nisu izraĎeni nikakvi orijentacioni normativi i uglavnom je prepušteno nastavnicima

fizičkog vaspitanja da se sami snalaze. Na sve to, da i ne spominjemo mogućnost da učenik koji zna

za koji je pristup nastavnik opredeljen, namerno podbaci na prvom merenju kako bi napravio veću

razliku izmeĎu dva merenja.

Zato i ne čudi što se pojedini autori glasno pitaju šta vrednovati i ocenjivati u nastavi fizičkog

vaspitanja kada je reč o motoričkim sposobnostima-status ili napredak?

Pitanje je postavljeno s pravom jer se sam pojam napredak mora shvatiti uslovno ( u praksi se

često dešava da se umesto napretka susretnemo sa pojavama kao što su stagnacija ili nazadovanje u

postignutim rezultatima).

Za razliku od trenutnog statusa, napredak podrazumeva postojanje najmanje dva rezultata koji

moraju biti dobijeni potpuno istom metodologijom i koji predstavljaju odreĎeni distancirani period.

MeĎusobna komparacija tih rezultata omogućuje da kod svakog pojedinca zaključimo i registrujemo

progresiju, stagnaciju ili regresiju sposobnosti.

Dolazimo do toga da svaka od pomenutih tehnika ima svoje prednosti ali i slabosti, odnosno

argumente koji je kao takvu preporučuju ili osporavaju.

Neki od autora smatraju da za ocenjivanje motoričkih sposobnosti individue prednost treba dati

vrednovanju statusa istih. Uporište za jedan ovakav stav oni vide u sledećem. Pre svega, evidentno je

da grupe učenika ili pojedinci sa slabijim motoričkim statusom imaju veće mogućnosti za poboljšanje

rezultata, nego kada se posmatraju grupe ili pojedinci koji u samom startu imaju veći motorički sta-

tus. To nas dovodi u apsurdnu situaciju da će ako se odlučimo da ocenjujemo napredak u ovom slu-

čaju, bolji učenici biti na neki način hendikepirani, a oni slabiji će imati prednost. Drugim rečima, u

jednoj takvoj situaciji korelacija izmeĎu napretka i statusa je negativna. Zato se davanje prednosti

ocenjivanju napretka u ovakvom slučaju moţe okarakterisati u najmanju ruku kao problematično.

Dalje, vrednovanje napretka pruţa i mogućnost za tzv. veštačko i nerealno formiranje ocena,

naročito kada je reč o boljim ocenama. Mi, na primer, nikada ne moţemo biti sigurni da li je učenik

na prvom merenju pruţio svoj maksimum ili je svesno kalkulisao sa niţim statusom kako bi napravio

što veću razliku u rezultatu nakon drugog merenja.

Oni koji daju prednost statusu pre napredka, smatraju da standardi statusa motoričkih sposob-

nosti sadrţe u sebi i status i u manjoj meri i napredak, dok standardi napretka vrednuju samo napre-

dak. Zato je za njih kriterijum vrednovanja statusa kompletniji. Na kraju, prednost vide i u činjenici

da je za procenu statusa dovoljno i samo jedno merenje što i u organizacionom smislu predstavlja ne-

ku vrstu olakšanja za nastavnika.

Što se tiče donošenja ocene ove komponente, svakom nastavniku je omogućeno da se opredeli

za odreĎeni postupak, a na osnovu svojih stručnih znanja izvrši procenjivanje i ocenjivanje napretka

učenika na planu poboljšanja fizičkih sposobnosti.

Za ocenu motoričkog prostora sluţimo se različitim baterijama testova.

Danas se sve češće kako u nastavi tako i u mnogobrojnim istraţivanjima koristi The Eurofit

Physical Fitness Test Batery, kao standardizovana baterija testova preporučena od strane Saveta

Evrope koja sluţi za procenu fizičkog razvoja i motoričkih sposobnosti dece školskog uzrasta. Nasta-

la je sa namerom stvaranja takve baterije testova koju će činiti standardizovani testovi sa mogućnoš-

ću uporeĎivanja rezultata širom Evrope. Zato je i sačinjena tako da bude jednostavna, ekonomična i

da se moţe primenjivati u različitim školskim uslovima. Eurofit bateriju čine najosnovniji testovi za

procenu fizičkog razvoja uz još devet motoričkih testova koji treba da pokriju sve motoričke sposob-

nosti (brzinu, snagu, ravnoteţu, izdrţljivost i fleksibilnost)

Eurofit bateriju čine sledeći testovi:

za procenu fizičkog razvoja:

-TV, TM,indeks telesne mase (BMI);

-Koţni nabor na nadlaktici (m. triceps brachii),na trbuhu (m. rectus abdominis), na nadkoleni-

ci, na podkolenici;

za procenu motoričkih sposobnosti:

-Taping rukom za 25 dodira boljom rukom (Plate tapping);

-Dinamometrija šake (Handgrip);

-Stajanje na jednoj nozi (Flamingo balance);

-Izdrţaj u zgibu (Bent arm hang);

-Skok udalj (Standing broad jump);

-Leţanje-sed za 30 sec.(Sit-ups);

-Trčanje 10x5 m.(Shuttle-run 10x5m);

-Duboki pretklon na klupici (Sit and reach);

-Test ponovljenog trčanja na 20 met. sa progresivnim povećanjem opterećenja (20 m. enduran-

ce shuttle-run).

Od poznatijih baterija testova pomenućemo i Fitnessgram-Activitygram koji se primenjuje u

SAD a osmišljen je na Kuperovom Institutu (Cooper Institute) u Teksasu.

Iz našeg bliţeg okruţenja poznata je Slovenačka baterija testova (Sports educational chart) uz

koju ide i posebni kompjuterski program GRAPH.

Obrazovna komponenta

U okviru ove komponente treba ocenjivati koliko su savladana odreĎena motorna znanja

(sportske tehnike) iz predviĎenog programa. U nastavi fizičkog vaspitanja učenik treba da savlada od-

reĎeni nivo veţbi, predviĎenih programom za odreĎeni period vremena.

Nakon odreĎenog perioda (polugodište, školska godina, ... ) ili posle završetka pojedinih obla-

sti programa fizičkog vaspitanja (atletika, odbojka. košarka, gimnastika, ... ), potrebno je izvršiti pro-

veru znanja da bi se utvrdio stepen savladanosti veţbi. Prema stepenu savladanosti veţbi učenici se

ocenjuju ocenama od 1 do 5. Za svaku oblast (atletika, gimnastika, ... ) daju se posebne ocene pa se iz

njih izračunava prosečna ocena koja je, u stvari, opšta ocena za ovu komponentu. Pri tome, svakako

je poţeljno uzeti u obzir i nivo teorijskih znanja iz problematike fizičke kulture, predviĎenih progra-

mom.

U nastavnom planu i programu fizičkog vaspitanja za osnovne i srednje škole ova komponenta

se naziva još i „sportsko - tehnička dostignuća“ i ona se ocenjuje utvrĎivanjem obima (kvantiteta) i

nivoa (kvaliteta) sadrţaja programa, preciziranih u poglavlju, sportsko-tehničko obrazovanje poznato

još i kao tematsko područje.

Za svaki razred, uz navoĎenje zajedničkog programa, dati su i minimalni obrazovni zahtevi ko-

je svaki učenik treba da savlada. U novim nastavnim planovima i programima govorimo o standardi-

ma

Rezultati provera unose se u dnevnik rada nastavnika fizičkog vaspitanja, koji je sastavni deo

dokumentacije nastavnika i škole.

Vaspitna komponenta

U okviru vaspitne komponente, ocenjuje se stav i odnos učenika prema fizičkom veţbanju.

To podrazumeva stalno praćenje učenika i registrovanje njihove aktivnosti i odnosa prema

društvenoj imovini, urednost pohaĎanja nastave, uredno nošenje opreme za veţbanje, aktivnost (an-

gaţovanost) na samom času, odnos prema ostalim učenicima, odnos prema nastavniku.

U okviru ove komponente, koju neki nazivaju „odnos prema radu“ ili aktivnost i zalaganje uče-

nika u radu, treba razgraničiti i preciznije definisati, pa uzeti u obzir one pojmove, od mnogih nabro-

janih u ovom poglavlju, koji bi imali svoje posebno mesto i značenje i koji bi omogućili objektivnost

ocene.

Jedan od tih pojmova koji bi bio prihvatljiv i obavezan u današnjim uslovima je „uredno po-

haĎanje nastave fizičkog vaspitanja“. Objašnjenja za prihvatanje ovog pojma, kada je reč o ovoj

komponenti, jesu:

Nastavu fizičkog vaspitanja treba shvatiti kao kontinuirani proces. Ako je učenik neredovan u

dolasku na časove, on nema kontinuiranost u radu, ne moţe da prati proces nadgradnje, a samim tim i

dejstvo povremenog rada ne moţe dati traţene rezultate u formiranju njegove celokupne ličnosti.

Svako tolerisanje suvišnog izostajanja sa časova fizičkog vaspitanja štetno je u svakom pogle-

du, a naročito u vaspitnom.

Drugi pojam koji treba prihvatiti u okviru ove komponente i koji zasluţuje paţnju bio bi „aktiv-

nost učenika na času fizičkog vaspitanja“. Ovaj pojam usko je vezan sa predhodnim.

To znači da će neaktivnost učenika na času imati istovetne posledice koje prate i pojam nere-

dovnog pohaĎanja nastave. Zato tu aktivnost treba potencirati i nagraĎivati adekvatnom ocenom, s

tim što ocena vezana za ovaj pojam ne bi trebala da se bazira na posmatranju rada samo jednog časa,

već na praćenju rada od strane nastavnika na nešto duţem periodu.

Na kraju cemo napomenuti da se ova komponenta naziva i „odnos učenika prema fizičkoj kul-

turi“.

Interesantan detalj je i upotreba samog termina fizička kultura a ne fizičko vaspitanje, što

ukazuje da se aktivnosti učenika posmatraju mnogo šire i da one izlaze i izvan okvira same nastave

koja je predviĎena za predmet fizičko vaspitanje.

U programu dalje stoji da se ocenjivanje odnosa učenika prema fizičkoj kulturi obavlja praće-

njem učenikove aktivnosti na vlastitom fizičkom usavršavanju, učvršćivanju zdravlja, nezi tela, izvr-

šavanje zadataka u smislu negovanja svojih fizičkih sposobnosti, ostvarenom stepenu navika za stal-

nim veţbanjem, odnosu prema drugovima tokom veţbanja, tokom sportskih takmičenja i izleta, kao i

praćenja aktivnosti učenika izvan škole u svim ostalim oblicima kojima se stepen značenja iz ove

oblasti povezuje sa svakodnevnim ţivotom.

Kako ocenjivati u nastavi fizičkog vaspitanja

Oko problema „kako ocenjivati“ ima vrlo različitih praktičnih rešenja. Ona se kreću od onih

nastavnika koji samostalno ocenjuju i ne daju učenicima ocene na uvid, pa do onih koji ocenjivanje

potpuno prepuštaju učenicima. Ne moţemo se oteti utisku da nijedan od navedenih načina nije baš

najispravniji.Sve se jednostavno moţe rešiti zajedničkim ocenjivanjem nastavnika i učenika.

Ako se poĎe od činjenice da je zadatak škole da kod učenika razvija sposobnost i za ocenjiva-

nje, samoocenjivanje, kritički i samokritički stav, upravo ova sposobnost se moţe razvijati ako uče-

nike dovedemo u situaciju da sami ocenjuju i procenjuju svoje drugove i sebe. Naime, vaţnost ocene

izaziva kod učenika visok stepen odgovornosti, kritike i samokritike.

U fizičkom vaspitanju poznato je brojčano i opisno ocenjivanje.

(U teţnji za što većom objektivizacijom ocene u nastavnom procesu i primenom sve većeg bro-

ja testova javlja se opravdana sumnja kako bi opisna ocena uticala na aktivnost i zalaganje učenika).

Opisni način ocenjivanja u današnjim uslovima iziskivao bi preopterećenost nastavnika. Tako

ostaje da, za sada, predlog o opisnim ocenama mora biti odloţen za buducnost, a da se još uvek pri-

hvata brojčani način izraţavanja ocena kao daleko jednostavniji, a koji daje jasnu sliku o stepenu pri-

bliţivanja učenika u rešavanju njegovih zahteva u nastavi fizičkog vaspitanja.

Po Nastavnom planu i programu fizičkog vaspitanja za osnovne škole opisno ocenjivanje je

prisutno samo u prvom razredu, dok je numeričko ocenjivanje bilo i za sada ostalo ipak dominantno

u procenjivanju uspešnosti učenika u svim ostalim razredima, kao i u svim razredima gimnazija i

srednjih škola. Tako su, stiče se utisak, u fizičkom vaspitanju vraćeni i mnogi kvaliteti koji su karak-

terisali ovo područje vaspitanja (organizovanost, motivacija, disciplinovanost, zalaganje, pravilan od-

nos, itd.).

Numeričke ocene su zastupljene na sledeci način:

Odličan (5), vrlo dobar (4), dobar (3), dovoljan (2), nedovoljan (1).

Dakle, kada je reč o trenutnoj situaciji koja je prisutna u praksi, brojčani ili numerički način

ocenjivanja ima prednost u odnosu na opisno izraţavanje ocene. MeĎutim, moţda u tome ne bi smeli

biti isključivi (moţda treba razmišljati o kombinaciji oba poznata načina ocenjivanja).

Kada je reč o sadašnjosti, brojčano ocenjivanje ima prednost, ali ako razmišljamo o nekom bu-

dućem periodu, moţda bi se trebali ozbiljno osvrnuti i paţljivije proučiti i drugačije stavove.

Obrazovni standardi za nastavni predmet fizičko vaspitanje

Kao rezultat rada u okviru projekta Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije pod nazi-

vom „Razvoj školstva u Republici Srbiji“ i njegove projektne komponente „Razvoj standarda i vred-

novanje“ koju je realizovao Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja od 2010. godi-

ne, nastali su obrazovni standardi za kraj obaveznog obrazovanja za nastavni predmet Fizičko vaspi-

tanje.

Oni treba da artikulišu najvaţnije zahteve školskog učenja i nastave iskazujući ih kao vidljive

ishode u ponašanju i rasuĎivanju učenika. Standardi opisuju postignuća učenika, stečena znanja, veš-

tine i umenja.Njihova osnovna karakteristika je da su definisani u terminima merljivog ponašanja

učenika i zasnovani na empirijskim podacima,što otvara dalje mogućnost da se iz godine u godinu

njihova ostvarljivost moţe precizno proveravati a nakon duţih vremenskih intervala (od četiri do pet

godina), ukoliko je to potrebno, mogu se i korigovati, što ukazuje da je uspostavljanje i unapreĎenje

standarda jedan kontinuirani proces.

Obrazovni standardi se iskazuju kroz konkretne formulacije šta učenik zna, moţe i ume i mo-

guće ih je proveriti testiranjem i posmatranjem. Na taj način vremenom se dobijaju odgovori na neka

teška pitanja kao „gde smo“ i „gde ţelimo da budemo“,odnosno moguće je utvrditi razlike izmeĎu

trenutnog i ţeljenog stanja kao i dati odgovor na večno pitanje koliko je zaista efikasna postojeća na-

stava fizičkog vaspitanja.

Obrazovni standardi su formulisani na tri nivoa postignuća i svaki od njih opisuje zahteve koji

su različite teţine, kongitivne kompleksnosti i obima znanja. Svaki nivo podrazumeva i da je učenik

savladao znanja predhodnog nivoa.

Osnovni nivo opisuje osnovni nivo znanja, veština i umenja za koji se očekuje da će skoro svi

(a najmanje 80 % učenika) savladati taj prvi nivo. To su osnovna znanja koja će posluţiti kao baza

kako za snalaţenje u ţivotu tako i za nastavak učenja. Tu spadaju ona znanja i umenja koja su po pra-

vilu manje sloţena od onih sa srednjeg i naprednog nivoa (ali ima i drugih slučaja da su ovde smešte-

na i ona znanja koja nisu tako jednostavna ali su neophodna kao osnova koja zasluţuje poseban na-

por).

Srednji nivo kao drugi nivo opisuje zahteve koje moţemo svrstati u srednji nivo znanja, vešti-

na i umenja a što bi prosečan učenik trebalo da dostigne (očekivanja su da oko 50% učenika moţe da

postigne pa i prevaziĎe taj nivo).

Napredni nivo kao treći nivo opisuje zahteve koje pre svega moţemo nazvati kao transferna

znanja i umenja za nastavak školovanja. Zahtevi na ovom nivou su kognitivno sloţeniji od onih sa

bazičnog i srednjeg nivoa a podrazumevaju očekivanja od učenika i sposobnost da analizira, upore-

Ďuje, razlikuje, bude kritičan i samokritičan, da ima i iznosi svoj lični stav, da povezuje različita zna-

nja i primenjuje ihu novim nestandardnim situacijama, a sve to uz posedovanje kompetencija sa pred-

hodna dva nivoa. Očekivanja su da oko 25% učenika moţe da postigne taj nivo.

Inače, standardi se označavaju nizom skraćenica i brojevima, i to na sledeći način: skraćenica za

naziv predmeta (F. V.-Fizičko vaspitanje); prvi broj označava nivo (1.-osnovni nivo,2.-srednji nivo,3.-

napredni nivo);drugi broj je oznaka za oblast; treći broj je redni broj standarda u odreĎenoj oblasti na

odreĎenom nivou.

Kada je reč o predmetu Fizičko vaspitanje, obrazovni standardi su definisani za sledeće oblasti:

1.Osposobljenost u veštinama (ovu oblast čine savladani sadrţaji programa Fizičkog vaspitanja

u sportskim igrama, atletici, veţbama na spravama i tlu, plesu, ritmičkoj gimnastici, plivanju, veţba-

ma oblikovanja i stonom tenisu).

2.Znanja o fizičkom veţbanju i u fizičkom vaspitanju (ovu oblast čine poznavanje pojmova ko-

ji se koriste u fizičkom veţbanju, zatim znanja o osnovnim principima veţbanja, kao i pravila sport-

skih igara i individualnih sportova).

3.Vrednovanje fizičkog veţbanja i fizičkog vaspitanja od strane učenika (prati uverenja, stavo-

ve i vrednosti koje učenik poseduje na kraju svogosnovnog obrazovanja)

Napomena: Standardima nisu obuhvaćeni učenici sa posebnim potrebama, kao i oni učenici

koji su delimično osloboĎeni pojedinih aktivnosti iz zdravstvenih razloga. Nastavnik moţe da vrši

proveru standarda kod oba slučaja samo u oblasti osposobljenost u veštinama prema mogućnosti uče-

nika.

.