Autor – nažalost – nepoznat.

Aranžirao, popratio tekstom i muzikom Dottore El Cidre

VOZ ŽIVOTA

Nedavno sam čitao knjigu u kojoj je život upoređivan sa putovanjem vozom. Beše to veoma zabavno štivo...

Kažu da je život poput putovanja vozom. Ljudi stalno ulaze i silaze. Prilikom nekih zaustavljanja znaju se dogoditi prijatna iznenađenja

ali ima i nezgoda, nesreća, žalosti. Čovek proživljava sve te srećne i one druge trenutke dok putuje.

  Od rođenja i “ulaska u voz”, susrećemo se s ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom celog našega putovanja.

Primera radi, naši roditelji…

Nažalost, istina je posve drugačija. Kad-tad oni

oni će sići s voza i ostaviti nas bez svoje

ljubavi, svoje naklonosti, nežnosti, bez svog prijateljstva i svog

društva.

Međutim, vremenom će u voz ulaziti i druge osobe

koje će nam možda postatii veoma važne.

To mogu biti naša braća i sestre, naši prijatelji te ljudi koje susrećemo

i koje ćemo na neki način zavoleti tokom života.

Mnoge osobe koje ulazegledaju na putovanje kao na kratku šetnju.

Drugi pak tokom svoje

vožnjekroz život

nalaze samo žalost i tugu.Srećom, ima i onih koji su i dok je voz u

pokretu uvek nadohvat

ruke te spremno

pomažu onima kojima je

pomoć potrebna.

Mnogi nakon svog silaska iz voza

ostavljaju iza sebe trajnu čežnju.

Mnogi nas sunovraćuju u

duboku depresiju/ nevolju.

Isto tako mnogi ulaze i silaze

a da ih nismo ni zapazili.

Često nas čudi što su mnogi putnici koji su nam najdraži negde u nekom drugom vagonu... ostavljaju nas same u tome odsečku našeg putovanja.

Naravno da nasto ne sprečava dauzmemo na sebe sve tegobe putovanja i samoće pa da ih ipakpotražimo i da sepokušamo smestiti u njihov vagon.

Međutim,na našu žalost

često ne možemo sesti uz njih. Mesto pored njih je

već neko drugi zauzeo.

Kao to putovanje .. takav je i život. Prepun izazova, snova, maštanja, nadanja, prepun sastanaka i rastanaka.. I cesto nema popravnog... Sta se desilo ostaje u prošlosti. Ni jedan proživljen trenutak se više neće vratiti...pa zato pokušajmo da svoje putovanje

kroz život učinimo najlepšim mogućim.

Pokušajmo sa svima u vozu biti u nekoj

ljubavi (prijateljskoj, komšijskoj, kolegijalnoj,

emotivnoj...) i miru.

Pokušajmo u svakome od

njih videti ono najbolje što je

u njima.

Setimo se i toga da na svakome odsečku životnog koloseka

netko od suputnika može ‘iskliznuti’ te da treba na vreme

pokazati naše razumijevanje i simpatije.

I mi ćemo možebit ‘iskliznuti’ s koloseka...nekad..negde.

I ako se desi, ostaje nam samo da se nadamo i da verujemo da će se i

tada naći neko ko će nas razumeti...utešiti i dirnut našom

sudbinom plakati sa nama ili zbog nas.  

I najveća je misterija putovanja što ne znamo

kad ćemo mi napokon sići s voza... Isto kao što

neznamo ni za poslednje stanice naših saputnika... čak ni za one koji sjede tik

uz nas.

Verovatno ću biti veoma tužan kad dođe vreme

rastanka i silaska sa voza.Verujem da će

veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje

sam sreo za vreme putovanja

a koji su mi od tada postali

dragi.

Veoma će me ražalostiti što ću morati ostaviti svoju porodicu. Međutim, gajim nadu da će doći i glavni kolodvor. Tada ću videti kako svi oni pristižu, sa svom prtljagom što je za ulaska u voz nisu

imali. To će me silno obradovati.

Usrećiti će me činjenica i

pomisao da sam im pomogao

povećati putni prtljag, te da

sam u nju stavio prave sadržaje.

Trudimo se i nastojmo da imamo srećno

putovanje, ne bi li se na kraju sva muka stostruko isplatila. Pokušajmo da pri

silasku s voza ostavimo prazno sedište koje u ostalim putnicima što nastavljaju putovanje

budi čežnju i lepa i ugodna sećanja.

Svima želim srećno i ugodno putovanje!