Vladimir MajakovskiVladimir Majakovski, pjesnik, dramatiar, pisac filmskih scenarija, slikar, redatelj i glumac, rodio se 19. jula 1893. u Gruziji, u selu Bagdadi, nedaleko od Kutaisija, u obitelji umara. Bio je jedan od najaktivnijih i najpoznatijih sudionika pokreta ruske avangarde, koja je eljela promijeniti ne samo ruski estetski kontekst, ve i onaj izvanestetski, pa prema tome i drutvo. Majakovski se bitno razlikuje od prethodnika simbolista i uvodi u rusko pjesnitvo futurizam iji e biti najvaniji predstavnik. U lirskim spjevovima Oblak u pantalonama, Flauta-kima, Rat i mir i ovjek Majakovski u obliku monologa oslikava svoje zahtjeve. Doivjevi Oktobarsku revoluciju kao najplodonosniji izraz tenji za oslobaanjem ovjeka od drutvenih stega, postaje svjesnim promicateljem njezinih ideja, smjelim i strastvenim agitatorom. Takvi su spjevovi Lijevi mar i 150.000.000 te scensko djelo o biblijskim motivima Misterija buffo pisano u anru masovnog spektakla. Pisao je i dramolete za Studio, kazaline satire, no kao najbolji satiriar pokazuje se u Stjenici (u kojoj ismijava radnika-malograanina) i Hladnom tuu, gdje se narugao sovjetskoj birokratiji. Smatrao je svaki knjievni oblik jednako vrijednim, pa i plakate za sovjetska poduzea i novinske pjesme feljtone o dolasku nove civilizacije. Meutim, svojom osobnom rtvom, meu prvima je upozorio na neostvarljivost ideje o civilizaciji po Staljinovu modelu. Drastino je prekinuo svoj ivot u tom okruenju, poinivi samoubojstvo 14. aprila 1930., naznaivi time i nagli kraj ruske avangarde.

Da lbiste mogli Dobro Evo vam Flauta kima Iz sveg glasa I pesnik je radnik Neto malo o Petersburgu Oblak u pantalonama O tome O ljubavi Prolog Pria o crvenoj kapici Poar srca Pa ipak Proljeno pitanje Plitka filozofija na dubokim mestima Pristanite Sergeju Jesenjinu Volim Vama

___________________________________ Da lbiste mogli Izbacivi iz ae boju, namazah sliku radnog dana; na pihtijnom pokazah loju kose obraze okeana. Na limene ribe krljuti durnoj proitah novih usta poruku. A vi, Da l biste mogli nokturno izvesti na flauti-oluku? ___________________________________ Dobro Dvanaest kvadratnih metara od mene sve to nas etvoro imamo od kuce: Ljilja, Osja ja i Stene (jedno kue.) Ja sam se mnogo po toplim zemljama motao, ali tek te zime uz cvokotanje zuba shvatio sam ta je toplota prijateljstvo, porodica, ljubav. Napisah li neto? Ako jesam, ma ta ako uspeh da sroim to su skivile oi-nebesa ljubljene moje oi. Gorue, crne kao u srne. Odjednom telefon stade da se koi, udari uho ko motkom: glad je sakrila oi otokom. Lekar mota za oi gazele treba toplota, treba zelen. Na kui, ve bre voljenoj, sav strepe dve mrkvice dre za zelen repi. Ja poklanjah mnogo cvea i slatkia, ali u seanju uvam mrkvice ove od svega vie, i naramak

brezovih drva. Mokra i teka gomila treica, a svaka treska tanka obrvica. Obrazi natekli. Zenice se spekle. Nenost i celer oi da iscele. Pogled izvuci, gledaj revoluciju. Meni je lako ja sam Majakovski, pa gloem tako but konjski. ___________________________________ Evo vam Izlie se, odavde, sokakom iz snova, po oveku vaa debljina to ubija, ja vam pokazah samo kutiju stihova ja- jeftinih rei rasipnik i troardzija. Vama, mukarae, brkovi su od kupusa iz nepojedenog ija to klapi. Vi, eno, imate belila neka gusta, mirkate ko ostriga kad je rak oapi. Svi se vi na pesniko srce ko na leptira, ljutite, prljavi, sa i bez kaljaa. Gomila pozverinji, prepuna nemira, nakostrei se stonoga vaka. A ako ja danas liim na Hune, neu da majmuniem, je l vama to prija, Ja u- evo vam!- da se kikoem i da pljunem, pravo vama u lice ja- jevtinih rei, rasipnik i troardzija. ___________________________________ Flauta kima I nebo, to zaboravi u dimu da je plavo, i oblake iscepane kao izbeglice, ozariu svojom poslednjom ljubavlju, to kao jektiavog rumeni se lice.

I nadvisiu komeanja ova, onih koji zaboravie nenost i dom. ujte, ljudi! Izaite iz rovova, pa posle doratujte. ak i kad od krvi pijan, klatei se kao Bahus, rat kroi, ni tad da s uma ljubavne rei smetne. Mili Nemci! Znam, u vaem dahu Geteova je Grethen. Francuz smeei se na nou mre, i s osmehom se rui pogodjen avijatiar, ako se sete poljupca otpre tvog, Travijata. Al dosta mi je ruiaste mekote, koju stolea podnose. Na kolena ispred nove lepote, naminkane, to slavim, riokose! Moda od vremena ovog, od bajoneta otrijeg, kada stolea pobeli brada, ostaemo samo ti i ja, to bacam se za tobom od grada do grada. Ako preko mora ode naglo, sakrivi se u rupu noi guste utisnuu u tebe kroz londonsku maglu fenjera ognjene usne. Istegne li karavne kroz pustinjsku egu, gde lavovi su zasedu zauzeli prisloniu ti pod peanim bregom obraz kao Sahara vreli.

Moni, ako zatrebam im rei e mi: Idi, pogini u ratu! Poslednje bie tvoje ime na usnama pocepanim granatom. Pod krunom svriu? Na Svetoj Jeleni? Osedlav ivota talase-vrance, jednak sam kandidat za cara vaseljene i za lance. Odreen sam da budem nov car tvoje lice tu je, na suncanom zlatu moga novca narediu da se iskuje. A tamo gde svet je ko tundra olinjo, gde trgujui s vetrom reka se probija; na lancu izgrepu ime Ljiljino i izgubiu ga u mraku robije. Sluajte vi to zaboraviste da nebo je plavo, nakostreeni kao zver kleta! Ovo to se zari ko lice jektiavog moda je poslednja ljubav sveta. ___________________________________ Iz sveg glasa Ve proe jedan. I sigurno si legla. Ko srebrna oka Mleni put no studi. Ne uri mi se. I munja-telegram nema zbog ega da plai te i budi. Kao to kau, incident je reen. Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi. Mi smo preistili, I to da se dree uzajamne boli, uvrede i kobi. Pogledaj samo kakav je mir nad svetom. No zvezdanim sjajem nebesa skor osu.

U taj as odustaje da protumai sve to istoriji, vekovima i kosmosu. ___________________________________ I pesnik je radnik Pesniku viu: Videli bismo te kraj tokarskog banka. ta su to stihovi? Znamo tu priu! A bie za rad-petlja ti tanka. Moda od zanimanja svakog za rad nas mnogo tog vee. I ja sam fabrika. Ako sam bez dimnjaka, moda je meni bez dimnjaka jo tee. Znamniste ljubitelj praznih rei. Da biste radili-seete hrast. A mi,zar drvo ne umemo sei? Obraujemo hrae glava svih nas. Svakakoribarenje,asna stvar doe. Izvlaiti mreu kad puna keiga bude. Pesniki rad astan je takoeloviti ne ribe,nego ive ljude. Ogroman rad je da se nad nakovnjem gori, da se usija gvoe pod rukom kovaa. No zato ko dangube neko da nas kori? Mozgove turpijom jezika glaam. Ko vie-pesnik il` tehniar-tvori i koristi? Oba, svako kako moe. Jer srca su takoe motori. Dua je isto motor,samo sloen. Jednaki smo.

Drugovi u radnikoj masi. Proleteri duha i tela. Tek skupa emo vasionu ukrasiti, pustiti da marevima odjekuje ela. Ogradiemo se od svake fraze. Na posao!Nov i iv! Nek jei! A u vodenice poslaemo oratore razne, dokoni,da vrte rvnje vodom rei. ___________________________________ Neto malo o Petersburgu Suza s krova u oluk pljusne, prave u reci uvojke; a neba sputene usne zagrizle kamene dojke I nebu stihlom dola vjera: tamo, gdje inije mora brode, suri koija umorno tjera dvogrbu kamilu Neve-vode. ___________________________________ Oblak u pantalonama Vi mislite bunca malarija? To je bilo, bilo u Odesi. Dou u etiri rekla je Marija. Osam. Devet. Deset. Evo i vee u nonu strahu bei, vee decembarsko s prozora u magli U staraka lea smeju se i ru kandelabri. Mene vie prepoznati ne moe:

ja sam zgrena gomila ila. ta takva gomila poeleti moe? A mnogo hoe takva gomila. Jer vie nije vano ni to to sam od bronze, ni to to srce moje od gvoa hladnog bije. Nou i ovek svoj zvek u neto ensko, meko, eli da sakrije. I ja sam, ogroman. na prozoru savijen, rastapam staklo celom od elika. da li je to ljubav ili nije? I kakva je mala ili velika? Odakle velika u takvom telu: mora da je to malena, neka krotka ljubav, to se u stranu baca od automobilskih sirena i voli zveket praporaca. Opet i opet ekam, zabivi lice u roavo lice kie. I ve me je poprskala dreka gradske plime, sve vie. Pono, sa noem kog prua do avola s njim! dola je, zaklala. I kao s panja glava suznja, dvanaesta ura je pala. u oknima sumorne kine kapi, kreveljei se, nakrcale, ko urlanjem usta da su razjapile himere s pariske katedrale. Prokleta da si! I pocepa usta skoro krik. Zar ti je i to malo? ujem: nerv,

tiho, kao s kreveta bolesnik, podigao se. I , gle u poetku jedva je posao jedva, onda je ustalasan, jasan, potrao. Sada je sa druga dva oajno igrati stao. Pao na plafon spratu nie. ivci veliki, mali, mnogi pomamno skau i ve gmiu. ivci pali s nogu! A no se po sobi glibi i oko, otealo, odatle nikako da se ispravi. Odjednom, vrata zacvilee, ko da krma zub na zub ne moe da sastavi. Ula si osorna, kao na! guvajui rukavice kao luda, i rekla: Da, znate, ja u da se udam. Pa ta, udajte se. Nita nije bilo. Izdrau. Gledajte ja sam spokojan ko bilo pokojnika. Seate se? Govorili ste: Dek London, novac, ljubav, strasti a ja videh samo jedno: vi ste okonda, koju treba ukrasti! I ukrali su je. Opet u ljubav u terevenkama utui povije obrva ozarivi vatrom. Pa ta! Ponekad i u izgoreloj kui skitnice nau dom!

Izazivate? Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragda bezumlja Setite se! Pala je Pompeja od razdraenog Vezuva! Hej! Gospodo! Ljubiteli obesveivanja, zloinstava, pokolja, da li ste najstrasnije videli lice moje kada sam ja apsolutno spokojan? I oseam ja za mene je malo. neko se otima iz utrobe moje. Halo! Ko je? Mama? vaeg sina neto divno boli! Mama! Zapaljeno mu je i srce i vene. Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene. Marija! Marija! Marija! Pusti me, Marija! ne mogu ostati na ulicama! Nee? eka dok upalih obraza grubo, bljutav, i isproban na svemu loem, doem i procedim bezubo da sam ja danas neobino poten. Marija, vidi ja se, ve poguren, slamam. Marija! Kako u debelo uho zabosti nenu re?

Ptica ivi od pesme, peva gladna i zvonka, a ja sam ovek, Marija, prost, koga je sipljiva no iskaljavala na prljavu ruku Presnje. Marija, hoe li me takvog? Pusti me, Marija! Zgrenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca. Marija! Na ulicama su zveri. Na vratu prsti davljanja to bodeBoli! Otvori svoje dveri! Vidi zabili su u oi iz eira ciode. Pusti me. Mala! Ne boj se to na mom volovskom vratu sede kao planine vlane ene od znoja gubave. Ja kroz ivot vuem (i to je zato) milion ogromnih, istih ljubavi i milion miliona malih ljubavi. Ne boj se da u se opet prilepiti za hiljade lica devojke Majakovskog u izdajniko vreme mraka, ta to nije ipak dinastija carica krunisanih u srcu jednog ludaka. Marija, prii! U bestidnosti nagote, ili puna plaljivih drhtaja, no daj tvojih usana lepotu to jo iscvala nije: srce i ja nijednom ne doivesmo do maja, a u prokletom ivotu tek stoti april je. Znai opet, dok mrano sve je to, uzeu srce, isplakano grozno,

da ga nosim, ko to u tenaru pseto nosi svoju apu preseeno vozom. Krvlju svoga srca ja radujem put, uz odeu belu lepi se praine cvee. oko zemlje Krstiteljeve glave po hiljaditi put Irodijada-sunce e da se okree. I kada moja gomila godina odigra svoje do konca krvlju oznaie se put to vodi ka domu moga oca. Izai u prljav (od jendeka, gde provodih noi) primai u mu se blie, sagnuu se i na uho mu reci: Sluajte, gospodine Boe! Kako vam ne dosadi u zele oblaka mreskavih zamakati oi odebljale, a? Hajde da organizujemo vrteku na drvetu poznavanja dobra i zla! Svemogui, ti si izmislio za svakog po dve ruke, i svakome si po glavu dao ti a zato nisi izmislio da se bez muke moe ljubiti, ljubiti, ljubiti?! Miljah Boanstvo si, svemogue, staro, a ti si nedoueni, majuni bogi samo. Vidi, ja se saginjem i iz sare vadim kamu. Krilati nitkovi! U raju da ste zbijeni! Gomila perjaa od straha valja se! A tebe, to si tamjanom opijen, rasporiu odavde do Aljaske! Pustite me! Neete me zaustaviti. laem li, u pravu li sam ja,

ali vie ne mogu da budem spokojan. Gledajte zvezde su opet obezglavili i nebo okrvavili od pokolja! Ehej! Nebo! Skini kapu! ja dolazim! Gluho. Vasiona spava, poloivi sapu s krpeljima zvezda pod ogromno uho. ___________________________________ O tome Ovom temom, i plitkom i linom, prevakanom kroz strofe i strofe, ko pesnika veverica vino vrteh se i vrteu se opet. Ona i on balada je sva. Nisam uasno nov ja. Uasano to je to on sad sam ja i to je ona moja. ___________________________________ O ljubavi etiri sata. Teki kao udar. Caru- carevo, bogu- boije! A neko Kao ja Kuda bi, kuda? I ta se meni dati moe? Kada bi bio malecan Kao Veliki okeanunuo bi na talase, uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa enom. Gde nai dragu

Koja bi bila kao ja? Takvu ne bi dralo nebo maleno! O, kad bi prosjak bio kao milijarder! Pare? ta e dui? Nezasit lopov u njoj ipak spije. Moje elje- to je horda to rui, mallo joj je zlato svake Kalifornije. Kada bi bio mucav ko Dante ili Petrarka! Duu jedinoj dati! Stihom narediti da je trulija! I rei I ljubav od koje patimTrijumfalna je to kapija, raskono, bez traga e kroz nju ipak, ljubavnici svih vekova da minu. O, kada bi bio tih kao grom jakplakao bih, tugom zagrlio izandjalu planetu- peinu. Kad bih svoj moni pustio glas boje duge, komete bi slomile vrele ruke, i bacile se dole od tuge. Oima bih od zraka grizao noio, kada bi bio ko sunce bez sjaja! Tako mi se hoe. Zemlja mravi stomak sijanjem svojim da napajam. Proi u vukui svoju ljubavnicu. U kakvoj samo noi punoj lutanja gde zlo ne vreba, Golijati neki posejae mene- klicu, tako velika mene tako nepotrebna? Dim pojeo vazduh ljut. Soba jeglava u paklu punom buke. Iza tog prozora,

sjeti se prvi put ludaki milovah tvoje ruke. A sada sedi, srce elezno, tudje, Jo je dantera me uz osmeh, moda lukav. U tamnom hodniku nikako da udje drhtajem slomljena ruka u rukav. Poi u, besciljno, do mila vraga. Divlji, izbezumljen, oajan, jadan. Ne treba tako moja draga, rastanimo se odmah sada. Pa, ipak, moja ljubavteko breme za te na tebi stoji, ma kud pobegla tajno. Daj, poslednjim krikom svojim da gorinu uvreda isteramo. Buka oznoje do umora, on spas nadje u vodi jae. Bez tvoje ljubavi ja nemam mora, volim te stihovima-ne pomae. Da se odmori- i slon se sprema, legne u pesak, vreli, istinski. Bez tvoje ljubavi ja sunca nemam, a ne znam gde si, ne znam s kim si. ___________________________________ Prolog Misao vau, to mata na omekalom mozgu, ko lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut, draiu dronjcima srca, okrvavljenim grozno, sit narugavi se, bezoan i ljut.

Ja u dui nemam nijedne sede vlasi, ni starake nenosti nema u njoj! Svet sam zagluio snagom svog glasa, dvadesetdvogodinjak idem, lepotan, svoj. Neni! Vi ljubav stavljate na violinu. Na talambase je meete, grube. A ne moete izvrnuti svoju kourinu, tako da jo svuda sve samih usana bude. Doite u kafanu da se nauite u haljini od batista prava, pristojna inovnica aneoske lige. I koja usne spokojno prelistava, ko kuvarica stranice svoje knjige. Ako hoete, od mesa besan u da reim - i ko nebo menjajui tonove ako hoete, biu besprekorno nean, ne ovek, ve oblak u pantalonama! Ne verujem da postoji cvetna Nica! Opet se proslavljaju pomou mene ljudi, uparloeni kao bolnica, i, ko poslovica otrcane ene. ___________________________________ Pria o crvenoj kapici Bio jednom jedan kadet, Crvenom kapicom bee snabdet Osim te kapice to pripade kadetu ni trunke crvenog u njegovom svetu. Revolucija je negde-u kadet-zaeta, al je kapica jo uvek na glavi kadeta. Ko bubreg u loju iveli za kadetom kadet, I otac kadetov i kadetov praded. Podie se jednom neki silni vetar, u parie razdra kapicu kadeta

i on ostade crn.Vide ga gde eta, vuci revolucije epae kadeta. Zna se u vukova kakva je dijeta: Zajedno sa manetama prodrae kadeta. Kad se bude bavio politikom,dete, Ne zaboravi priu o ovom kadetu. ___________________________________ Poar srca I osjeamJA za me je malo. Neko se iz mene uporno otima. Halo! Ko govori? Mama? Vaeg sina divno boli! Mama! Srce mu poar obuzeo. Recite sestrama,Ljudi i Oljine zna vie kud bi se dio. Svaka rije, ma i ala, koju rigaju usne gorue, izbacuje se kao prostitutka gola iz zapaljene javne kue. Ljudi njuevonja paljevinom! Stigli nekakvi. Bljetavi! Pod kacigama! izmetinama nije moguce! Recite vatrogascima, da se njenije penju na moje srce gorue. Sam u. Bave suza iz oiju istoiu. O rebra dajte da se operem. Iskoiu! Iskoiu! Iskoiu! Iskoiu! Ljosnuli.

Iz srca nee iskoiti! Na lice to gori iz pukotine usana pougljen poljupi hoe da prokljuje. Mama! Pjevati ne mogu. U crkvici srca pojanje se uje! Obgorjela figurice rijei i brojeva iz lobanje, kao djeca iz gorue zgrade. Tako je strah uhvatiti se za nebo dizao gorue ruke Luzitanije Ljudima to drhte u tiini soba s pristanita stooki se odraava sjaj. Kriku posljednji,barem ti jeku o tome, da gorim, stoljeima daj! ___________________________________ Pa ipak Ulica se provalila ko no sifilistika. Reka sladostraa, rasplinuta u slini. Odbacivi rublje do poslednjeg listia, parkovi se sramno steru u junskoj vruini. Izaoh na trg, kraj osvetljen gusto pade mi na glavu ko ria perika. I plae se ljudi- iz mojih se usta koprcaju noge nesvarenog krika. Ali osuditi me nee i nee dii graju ko proroku pred noge stavie do cveta cvet. Svi ti razvaljenih noseva znaju, ja njihov sam poet. Ko krma plai me va strani sud! Mene e jedinog kroz gorue zdanje

prostitutke poneti ko svetinju svud i Bogu pokazati kao opravdanje. I Bog e nad knjigom mojom da pusti suze! To nisu rei, ve grevi- gomila zbita! I nebom potrae , pod miku ih uzev, znacima svojim, zadihan, da ih ita. ___________________________________ Proljeno pitanje Strano me mui mora. Sigurno su besane noi. Razumijete li da e skoro u RSFSR proljee doi Ta sva su druga pitanja jasna vise il manje I ona to se odnose na mir i pitanja hljeba. Ali ovo kardinalno proljeno pitanje najzad urediti treba. ___________________________________ Plitka filozofija na dubokim mestima Postau ne Tolstoj, no nesto mnogo gore, jedem, piem, i ludim od toplog svoda. Ko jos nije filozofirao nad morem? Voda. Ko vrag ljut bee okean prolo vee, danas golubica na jajima, pun smirenja. Kolika razlika! Sve tee Sve se menja. A ima voda svoje vreme:

plima, oseka, jedno po jedno. Samo kod Stjeklova voda ne izlazi iz teme. I to nepravedno. Crknuta riba usamljena sred vode. Ko slomljena krilca peraja trag. I pliva tako, i ode vragu. U susret trom, fokinog tela, brod iz Meksika, a mi tamo sada. Drukcije i ne moe. Podela rada. Kazu kit. Moe biti. Vrsta ribljeg Bijednog trostrukog obima. Samo kod Demjana brci su spolja, a kit ih unutra ima. Godine galebi. Poreaju se i u more se zariju kljukajui se ribom nemilice. Pa se sakriju. U samoj stvari, gde su te ptice? Ja sam se rodio, sisao isprva iveo, radio, i starost e doi Evo, i ivot kao Azorska ostrva e proi. ___________________________________ Pristanite Krpe su vode pod trbuhom bile. Cepali ih beli na talase zubi. I krik sirena ko da su se lile pohota i ljubav bakrom koji trubi. Kolevkom ulaza barke su se guile, pripile se uz dojke gvozdenih matera. Ogluvelih brodova u uima gorele su minue lengera. ___________________________________ Sergeju Jesenjinu

Na je planet radostima ubog neto. Treba otimati radost danima to bjee. Na svijetu umrijeti nije teko. stvarati ivot daleko je tee. ___________________________________ Volim Brodovi i oni u luke se slie. Vozovi na stanicu teraju i oni. A mene ka tebi neto tim vie jer volim vue i goni. Pukinov vitez u podrum se skriva, cicija u svome novcu da uiva. Tako ti se vraam ja, draga, predano Moje je to srce, s divljenjem ga gledam. i gar sa sebe spira, brije se i mije. Tako i ja, tebi vraajui se, zar ne odlazim kuci, zar nije?! Konanoj se vraamo meti. Smrtne zemaljsko naruju veze Tako tek to rastanemo se ja i ti, nepokolebljivo ti teim. ___________________________________ Vama

Vi to doivljavate toliko orgija, i kadu, i topli klozet imate, stidite li se kad predloge za Georgija mirno, sa novinskih stranica itate? Znate li, nedarovite njuke uboge, to u glavi drite samo jela sliku moda je, ba sad, bomba odsjekla noge Petrovu, hrabrom poruniku. A kad bi on, odveden u klanja, video sad, ranjen, vaa lica umilna kako sa njukama umazanim od dranja pohotno recitujete Sjeverjanjina! Vama, enskarima i gurmanima, ne bih dao ni dobra ni spasa Radije bih u baru redom svima nudio sokove od ananasa. ___________________________________ 1 , ? , . ,- . . . . , , . . : , . ? !

, , , . , . , , , . ? ? : , , . . . , , , . , , , , ! , . , , . ! , ? . : , , . , -, , , .

. . , , ! , ! , . , . , , !, , : . , . . . ! . ? : , , , , : , ! . , . ! , , ! ? , , . !

, ! ! ! , , , , ? . - . Allo! ? ? ! !

Pa, ako zvijezde sjaju znai to je nekome potrebno? (Vladimir Majakovski)