VLADA ARSI
14:14 Voz je kasnio dva minuta. Istina due od pola veka.
Centar DOROTEJ Beograd
U znak seanja na oca Mladena i dane mladosti koje je proveo u smederevskom kraju
Eksplozija municije i naoruanja u smederevskoj tvravi koja je grad razorila do temelja, ostala je crna rupa u srpskoj
istoriji. Pravi uzrok nesree nikada nije utvren, o broju stradalih se i dalje nagaa, a i danas se mogu uti razliite
verzije. Ovo je najudnija rekonstrukcija dogaaja, ali ne znai da je i nemogua. Nadam se da e istoriare podstai
da se konano pozabave ovim sluajem.
Autor.
9
I
Beograd, Aranelovdan, (21. novembar) 2003.
Iza Petra Štajnera, penzionisanog profesora geografije u smederevskoj gimnaziji, ostala je nemirna no proeta dronjavim dremeom i bolnim seanjima. Bila je to pr- va no na poslednjoj stanici. Odavde e ga, pre ili kasni-
je, lakše preneti na Beanijsko groblje, udaljeno svega neko- liko kilometara, da vekuje kraj sina i snaje, tragino stradalih pre svega etvrt veka. Moda bi taj razmak nekome znaio i itav ivot, ali je njemu bio samo tren koji je zaustavio klatno koje se više nee pomeriti.
Otkako su ga jue dovezli i smestili u apartman gerijatrij- skog centra, gotovo da nije seo. Kao zaglavljena zver u vujoj jami tumarao je i odbijao se od ajne kuhinje do balkonskih vrata, i od kupatila do fotelje u ošku. Preskakao je i šutirao neraspakovane kutije, bedne ostatke nekadašnjeg ivota, u kojima su stajali odea, knjige, albumi s fotografijama, razne sitnice, patike i štapovi za hodanje –nešto što mu ovde, oito, nee trebati. Iako u poodmakloj dobi, uveliko je zašao u de- vetu deceniju, ponosio se svojom vitalnošu, spremnošu da svakodnevno, osim tokom jake košave ili studeni, pree i po nekoliko kilometara pokraj Dunava. Bojao se da e se ta nje- gova snaga ovde istopiti kao zadocneli sneg u aprilu.
Zašto je napustio Smederevo?! Kako je dopustio da ga za- toe u teatar u kome je predstava završena i u kojem se eka- lo još samo na spuštanje zavese? Pitanja su se nizala, ali bi se
VLADA ARSI
10
uvek vraao na isto, na Milivoja Mileta Šmoklju, poslednjeg prijatelja. Znali su se itav ivot, otkako su spoznali sebe, bio mu je pobratim s kojim je ispraao i opraštao se od prethod- nih, moda i boljih drugova, od itave generacije odeljenjske zajednice, da bi ga na kraju izneverio. Izdao ga je i napustio tek tako, bez najave i pozdrava, samo je usnio da se više ne probudi.
Nee i ne moe da zaboravi to svee letnje jutro uoi Ilin- dana, kada je po navici krenuo ka šetalištu u Ulici kralja Pe- tra, koja se od Trga spuštala ka Dunavu. Dan bi obino zapo- injao u bašti Madere, gde bi s Miletom najpre ispio prvu ka- fu, a potom, pre nego što bi se dokona mlade i razbudila, od- igrao i partiju šaha ili domina. Zatim bi se lagano spustili do obale, krenuli ka Jugovu ili Jezavi, da bi zastali kraj neke klu- pe, pogleda uprtih ka Smederevskoj adi ili tvravi. Po nekom ustaljenom, neizreenom pravilu, tu bi zadugo utali i uzdi- sali, da bi nakon toga, bez poziva i suvišnih rei, produili po- znatom rutom.
Katkad bi prošetali i centrom grada, a neretko bi se upu- tili i ka starom varoškom groblju. I tu je vladao utvreni red. Najpre bi stali i outali nad masovnom grobnicom u kojoj su sabrani ostaci poginulih u velikoj smederevskoj nesrei, 5. juna 1941. godine. Iako su roditelji i rodbina preneli tela po- jedinih školskih drugova i sahranili ih na seoskim grobljima, veina je i dalje, izmešanih kostiju, snevala u zajednikoj ja- mi. Stajali bi nemi, ponekad s cveem ili sveom u ruci, po- kušavajui da iz seanja prizovu vesela lica nekadašnjih de- aka i devojica, svojih vršnjaka, s kojima su provodili te pr- ve, moda i jedine bezbrine dane.
Tada bi se razdvojili. Po pravilu, Petar bi prilazio mer- mernoj ploi sa urezanim spiskom stradalih glumaca Srp- skog narodnog pozorišta i po ko zna koji put sricao poznata
14:14
11
imena. Kao da je meu njima traio i nešto ega nema, nekog koga nije ni bilo sem u njegovoj uobrazilji, u opseni koja ga pola veka uporno prati i proganja. Za to vreme, kao da je ne- što skrivio, Šmoklja bi stajao po strani i posmatrao ga iz pri- krajka, nemoan da mu bilo šta kae ili objasni.
Taj Mile, taj Šmoklja, iji se nadimak prenosio kolenima i kome je i sam, tokom detinjstva i rane mladosti utvrivao temelje, poslednjih godina bio mu je jedino društvo. Svi dru- gi davno su otišli, zagubili se širom sveta ili, eše, završili na onom drugom. Neretko bi mu na ulici prilazili i nepozna- ti ljudi, verovatno bivši aci, ali su mu se njihova lica magli- la pred oima, nagrienim starošu. Razmenio bi re ili dve s najbliim komšijama, s piljaricama na oblinjoj pijaci ili s kelnerom eljkom u staroj kafani, ali je pravog sagovornika, bolje rei nemog slušaoca, imao još samo u Miletu.
Jutro s kojim je sve poelo, ili se, moda, pre završilo, osva- nulo je sunano i vedro, ali i dalje prijatno svee. Koraao je lagano ka ustaljenom odredištu, ne obraajui panju na ret- ke prolaznike. A onda ga je iznenada privukla oglasna tabla s posmrtnim plakatima. Na sredini, zalepljena preko stari- jih objava, stajala je parta s poznatim likom i nejasnom po- rukom.
Milivoje Mile Jefti (1918–2003) preminuo je posle krae bolesti…
– Kakve krae bolesti?! – zaudio se naglas. – Šmoklja ni- kada nije bio zdrav, a poslednjih tridesetak godina nije bi- lo dana da ga nešto ne zaboli, ne probode, igne ili ne uko- i. Svašta.
Kao da je proitao nešto besmisleno i nimalo vredno po- mena, produio je da se sretne sa starim prijateljem, da bi
VLADA ARSI
12
iznenadno zastao, tromo se okrenuo i vratio. Ovoga puta ra- zum je prihvatio strašnu vest. Osetio je kako podrhtava, ka- ko mu zemlja izmie pod nogama, a okolne zgrade lelulaju. S mukom je prišao najblioj bašti i, poput teške vree koju rad- nik spušta s pogrbljenih ramena, strovalio se na prvu stolicu.
– Mile, zaboga… – zajecao je. Sve nakon toga odvijalo se brzo i mimo njegove volje. Ve
oko Velike Gospojine iz Frajburga podno Švarcvalda stigla mu je unuka Milica, jedina koja mu je preostala. Kao i ranije, došla je s namerom koja mu je bila tako mrska da o tome ni- je trošio rei. Ovoga puta ju je barem saslušao. Svestan da je ostao sam, da mu snaga izmie i da ga više ništa osim gorkih seanja ne vezuje za urev grad, prelazak u dom penzione- ra više nije bio lišen smisla.
Pokušavao je da shvati i svoju unuku. Bila mu je privre- na, uz njega je prohodala i s njim provela vei deo detinjstva. Još više ih je vezala zajednika tragedija koja mu je odnela jedinca, a njoj oba roditelja. Nije joj zamerio kada je odlui- la da prihvati poziv njegove sestre da se preseli u Nemaku, iako je nikada ranije nije videla. Doduše, s Helgom se ni sam nije video i uo due od pola veka, kao ni sa mlaim sestra- ma Evom i Vilhelminom.
Uveliko se ratovalo na podruju bivše Jugoslavije kada mu je stiglo prvo sestrino pismo. Tih nekoliko reenica, na- pisanih više zapovedno nego snishodljivo, bez trunke kaja- nja ili izvinjenja, izazvale su mu buru oseaja. Bio je zateen, ogoren, zbunjen, radostan i ozlojeen, sve u isti mah. Shva- tio je da su mu sestre ive i da imaju svoje porodice, te da mu je, uprkos svemu, sve oprošteno. „Uprkos emu?“, podsmeh- nuo se. „Ko je kome imao da prašta i kome je on toliko nau- dio da bi ga izbrisale iz seanja?“
Ipak, da ga nisu zaboravile, razumeo je iz napisanog.
14:14
13
Helga je oito uspevala da isprati najvanije što mu se doga- alo i obeleilo ivot. Izrazila je aljenje (koliko se sea, Hel- ga nikoga nije alila) što nije stigla da upozna pokojnu Rajku, te da ju je uasno potresla vest o nesrei u kojoj su stradali Goran i njegova supruga. „No, ivot je takav i šta se tu moe“, mudrovala je i poruila da mu što pre pošalje malu kako bi je izbavila iz pakla koji nam je, kako je navela, tek predstojao.
Naravno, moeš i ti da poeš s njom, ako nisi i dalje ona stara, tvrdoglava mazga, završila je.
ak i da nije bio stari bandoglavac kakvim ga je smatra- la, sigurno bi je odbio. Ipak, nije se protivio da Milica otpu- tuje. Tada je ionako odlazio svako ko bi imao gde da ode, pri emu je i sam strahovao pred bliskim dogaajima. Rastali su se u Beogradu, ispred Crkve Svetog Marka, odakle je u pre- natrpanom kombiju krenula ka Budimpešti. Još jedan rez na njegovom isparanom srcu, ali i nada da e barem ovaj rasta- nak biti privremen.
Razdaljina ih nije razdvojila. Milica je dolazila svake go- dine da bi s njim provela odmor, a zvala bi ga kad god bi je obuzeo nemir. I retko je grešila. Kad god bi se razboleo, ma- kar bila i obina prehlada, kada bi potonuo i pomišljao na najgore, prenuo bi ga zvuk telefona, zauo bi njen glas, to- plu re koja bi ga ohrabrila i naterala da krene dalje. Dok je još bio u snazi, Milica nije previše brinula. Meutim, kako su godine odmicale, bojazan je bila sve prisutnija. Pritom, ni- je se ni trudio da joj olakša. I dalje je tvrdoglavo odbijao pre- dlog da nekoga angauju, devojku ili enu koja bi mu poma- gala, prala i kuvala, a na sam pomen starakog doma brec- nuo bi se i naljutio.
Ipak, s vremenom je uviao da nee moi sam, a nakon Šmokljine smrti potpuno se predao. Bilo mu je svejedno gde e ga poslati, a jedini uslov bio je da to ne bude u Smederevu,
VLADA ARSI
14
ve negde dalje, što dalje od svega što bi ga podsealo na ovaj grad. Naposletku, nakon tromesenog traganja i ekanja na slobodno mesto, konano je završio na odredištu za koje je bio uveren da je poetak kraja.
Dugo je piljio kroz zamagljena okna i gledao tmurno ne- bo iznad Zemuna koje ga je pritiskalo poput olova. Preko pu- ta Ciganskih rupa, prokopa koje su nekadašnje parnjae ko- ristile da bi lakše savladale uspon ka Gornjem gradu, gledao je automobile i uurbane pešake kako hitaju ka poslu. Pomi- sao da bi i sam nešto mogao da poradi prenula ga je iz letar- gije. Osvrnuo se oko sebe i pogledao neraspakovane kutije. Bila ih je itava gomila, nemarno spuštenih i ostavljenih na podu, ali mu je panju najpre privukao povei paket za košu- lje, nevešto uvijen u šareni ukrasni papir, jedini koji mu ni- je pripadao.
– E moj Šmokljo… – prošaputao je. – Ni obinu kutiju nisi znao valjano da upakuješ.
Sea se da mu je doneo Selimir, Miletov sin, nešto posle Male Gospojine.
– Ovo je za vas – rekao mu je. – Tata ju je sam spakovao i zavetovao me da vam lino predam, ali tek kada mu se iz- da et’resnica.
Niim nije pokazao, ali mu je bilo smešno. Šmoklja bi po- nekad znao da bude teatralan, ali je ovim nadmašio sebe. Šta je mislio? Da e moda vaskrsnuti i u meuvremenu se pre- domisliti? Primio je dar, ali ga nije otvorio. Po teini je zaklju- io da su u njoj sitnice, zajednike fotografije ili nešto što bi mu bila uspomena na umrlog druga, ali seanja su još bi- la tegobna i svea, i nije eleo da kopa po tek stvorenoj kra- sti. Kasnije je na nju i zaboravio, da bi je tek sada, daleko od Smedereva i njegovih seni, ponovo uzeo.
U kutiji su zaista bile fotografije, zajednike ili pojedinane,
14:14
15
neke još iz školskih dana, a neke iz ratnih i poratnih godina. Video ih je obojicu u kozarakom kolu na trgu tek osloboenog grada, Šmoklju na konju, mršavoj kljusini koja samo što nije poklekla pod neeljenim teretom, zatim metalnu zvezdu petokraku i Partizansku spomenicu. Bilo je još fotografija, ali se trgao kada je naišao na snimke razrušene varoši. Pustio je da se papir prospe po parketu i duboko uzdahnuo. Prizore unakaenog grada viao je i ranije, ali uvek nerado i s mukom, kao strašno priseanje na nešto bolno i lino, nešto o emu se gotovo nikom i nije poveravo.
U kutiji je bila i povea uvijena knjiga, verovatno neka- kva monografija, koju je odloio na rub naslona. Šmoklja mu je i za ivota esto darivao knjige, isprva one sa revolucio- narnim štivom, a kasnije, kako je ivot odmicao, sve eše i one s filozofskim ili religijskim temama. Sreom, nije imao obiaj da ga propituje, pa ih je mahom odlagao neproitane u svoju kunu, ne previše obimnu biblioteku. Meutim, pa- nju mu je privukla mala plastina kutija za nakit. „Šta li mu je ovo?“, iznenadio se i polako je otvorio. U njoj je zaista bio enski prsten, tanka srebrna alka s masivnim cvetom od sve- tlozelenog kamena, omeenog filigranskom ipkom. Gotovo je poskoio i prišao prozoru. I dalje ga je razrogaenim oi- ma zagledao sa svih strana dok su mu krupne graške znoja rosile elo.
– Ne… Nije mogue… – tiho je promucao. – Pa ovo, ovo... Osetio je strahovit bol u grudima. S mukom se oteturao
do zvonca kojim je pozivano deurno osoblje. Ne doekavši da iko stigne, uveliko je ronio gustom, prljavom baruštinom boje mastila.
17
II
Beograd, Usekovanije glave Svetog Jovana Krstitelja, (11. septembar) 1934.
Otac Serafim, paroh vraarskog kvarta, zabrinuto je pogledao nebo iznad Crkve Svetog Nikole. Tmurni oblaci nagovestili su kišu, ali bi nakon dugotrajne suše i nesnosne omorine lako mogli da se provale
i varoš zaspu tuom. Vremešni sveštenik se nagledao letnjih nepogoda, ali je bio svestan da e za divizijskog generala Mi- lana Nedia i njegovu porodicu, koja se danas oprašta od naj- mlae keri, to biti najmanja muka.
Vest o naprasnoj smrti devetnaestogodišnje Leposave Pe- pe Nedi, prestonike lepotice koja je mamila uzdahe beo- gradskih bonvivana i traila vreme varoških provodadija, zasenila je svaku priu. Štampa je i dalje pisala o zbivanji- ma u svetu, o neuspeloj pobuni nemakih oficira protiv go- spodina Hitlera, putešestvijima francuskog ministra inostra- nih dela Luja Bartua po zemljama Male Antante, navikama i vrlinama italijanskog duea Benita Musolinija, ali aršiju je mahom zaokupio nesreni udes generalske kerke.
Pepa je i za ivota privlaila panju. Viali su je na teni- skim terenima Kalemegdana, na prestinim urkama u Ric baru ili u hotelu Divac u podnoju Avale, na izlobama ili u pozorištu kod spomenika. Jahala je stazama Košutnjaka, pr- va se okuraila da se zakai za amac i na skijama zaplovi Savom, a neretko bi sela i za volan oevog automobila. I uvek
VLADA ARSI
18
je bila okruena mnoštvom dokonih kavalira kojima je bi- la podjednako nedostupna koliko i siromašnim studentima, majstorskim kalfama i drugom, obinom svetu.
Prosce je odbacivala kao istrošene maramice. Krišom su je nazivali izbiraicom i hirovitom mladom damom, ali joj poreklo i lepotu niko nije sporio. Ponajmanje bogatstvo. Sa- ma pomisao na etvorospratnu zgradu Nedia kraj Manjea, nekoliko hektara u centru Zemuna ili golemo imanje u Groc- koj doprinela bi da budui kandidat zamuri na svaku nje- nu manu. Premda ih i nije imala ništa više od veine vršnja- ka, nestrpljivih i lakomih na ugoaje koje ivot prua samo u mladosti.
– A što bi se, luda, i udavala? – raspredalo se u bakalnici kod Mite Valjevca u Ulici kralja Milutina. – Mlada, lepa, bo- gata, samo bi joj valilo da usluuje i doekuje nekog zalud- nog domazeta.
– Nee da se udaje, vele ’oe da študira – potvrivala je i Mitina supruga Persida. I isto tako vele da je upisala i neka- kvu vilozofiju.
– Vilozofiju?! – zaudio se vlasnik bakalnice. – Da mi je sa- mo znati šta li e joj to? Em je ensko, em generalska ki, pa zar itav ivot nee da vilozofira i brez toga?
Kao što je raspravljala o Pepinim odlukama, aršija je da- nima pretresala i uzrok njene smrti. Raunajui, valjda, da gospodska deca ne umiru od neke obine, proste bolesti, pri- alo se koješta. Poev od toga da joj je pozlilo nakon udisa- nja opijuma u nekom od varoških klubova, pa sve do toga da je progutala kamenu sodu, omiljeno sredstvo da se umiri ra- njeno, ensko srce. Ipak, istina je bila prizemnija, nimalo na- lik Šekspirovoj tragediji: tokom boravka na popularnom du- navskom kupalištu Mon plezir devojka je sišla do reke, za- plivala i u jednom trenutku se napila prljave vode. Još iste
14:14
19
veeri joj je pozlilo, uhvatila ju je visoka temperatura i opšta slabost. Lekari Opšte dravne bolnice brzo su došli do dija- gnoze, ali ne i do leka. Nekoliko dana kasnije Milanova me- zimica preminula je od trbušnog tifusa, iste bolesti koja je to- kom Velikog rata desetkovala i njegovu vojsku.
– Crna ivka... – otelo se ocu Serafimu. alio je vremešni prota celu porodicu, i brata i sestre, i oca
i mater, ali se nadao da je barem general oguglao. Uostalom, celi vek proveo je u rovu ili na frontu, itava brigada mu je skapala na rukama, ako je iko kadar privii se na rastanke i odlaske, onda je to vojnik. Ali ko bi mogao da uteši majku? Nedie je dugo poznavao, još od svog premeštaja u Beograd i preuzimanja parohije na Vraaru. Bio im je duhovnik, pou- zdanik i prijatelj. Osim najstarije keri Desanke, koju je zate- kao u kui, decu im je krštavao redom: Aneliju, Branku, Du- šana... I Leposavu! Milu i dragu Pepu, koju e danas ispratiti na poslednji put.
Stajao je na stepeništu ispred hrama i gledao silan svet kako se iskuplja pred kapelom. Video je seljake u stajaoj, prazninoj odei, oficire i vojsku u uniformama, gospodu sa šeširima ili bez njih, elegantne dame s crnim velovima preko lica i mlade koja je u grupama, sa strane, nestrpljivo pocup- kivala. Pitao se da li meu njima ima i onih ija je tuga iskre- nija i dublja, nekoga kome se danas, moda, osim prijateljice i drubenice, sahranjuju i neki pritajeni snovi.
Zagrmelo je kada je na grobljanskoj kapiji uoio i vikar- nog episkopa Vikentija u društvu trojice sveštenika. Znao je da ga šalje patrijarh Varnava u znak saoseanja s ucvelje- nom porodicom, gest koji bi do pre nekoliko godina sigur- no izostao, kao što danas ne bi bilo ni kraljevog izaslanika. Njegovo velianstvo je godinama teralo pizmu protiv Milana, ponajviše zbog odbijanja da svedoi na Solunskom procesu
VLADA ARSI
20
protiv pukovnika Apisa, ali je vreme, oito, inilo svoje. Pre samo tri meseca kralj ga je konano povukao iz Skoplja i po- stavio na mesto naelnika Glavnog generalštaba vojske Kra- ljevine Jugoslavije. Taman da se malo upozna, zblii i opro- sti od svog deteta.
– I tada je padala kiša... – najedared je pomislio. – Posled- nji kišni dan u Beogradu uoi nesnosne ege koja danima da- vi i ne popušta.
Setio se da je kraljevski ukaz o postavljenju objavljen 5. juna. Još iste veeri, uprkos provali oblaka, roaci i prijatelji su dupke ispunili stan na Slaviji. Stigla je familija iz Grocke i Smedereva, a sa sprata se spustio i njegov roeni brat Mi- lutin, takoe general. Društvo je zabavljao generalov sestri Stanislav Krakov, erudita i vrstan novinar, a naroitu ar da- vale su Pepine drugarice, koje su stigle na ranije zakazan ur. Cika, vriska i devojaka pesma odzvanjali su do kasno u no.
Tada je prvi put zapazio i plavooko devoje iz Novog Sada, Stanislavu Stašu Ugrinov, Pepinu najmlau drubenicu. Je- dva da je napunila šesnaest leta, ali ih je zadivila zrelim gla- som pevajui izvorne pesme iz Metohije i Stare Srbije.
– Nadmašieš i uvenu Sofku – pohvalio ju je. – Ali da u crkvu doeš, bog da te vidi. Takav angelski poj retko se i u hramu moe uti.
– Više bih volela da nadmašim anku – postieno mu je rekla. – elela bih da budem glumica, a ne pevaica.
– Cirkuzant da budeš?! Ajde, ne budali, dete, nije to za te- be.
Najsrenija je te veeri bila ivka. Generalova supruga prosto je letela izmeu stolova, zavirivala u kuhinju, prove- ravala i ispraala ajncere s posluenjem i svakom pridava- la panju.
– Srena sam – govorila je. – Ovaj datum pamtiu kao novu
14:14
21
godišnjicu braka, kao dan kada mi je Njegovo velianstvo vratilo mua.
– Valjda e ti taj novi biti i malo bolji – neko je dodao uz glasan smeh.
„Bog sveti zna kada e ih Gospod iznova obasjati sreom“, pomislio je otac Serafim kada ga je prenuo majin vrisak. ivku nije video, ali je shvatio da se pokrenula pogrebna po- vorka. Najpre je izneta krstaa, buketi i venci sa cveem, a potom i sam koveg. Deurni pogrebnik pokušavao je da for- mira pratnju, ali zbog mnoštva sveta mnogi se nisu ni pome- rili dok je elo kolone ve bilo nadomak hrama. Poele su i prve kapi kiše. Prota je pourio da navue epitrahilj i saeka episkopa.
Unutrašnjost Crkve Svetog Nikole bila je teskobna, dovolj- na samo da se spusti koveg i saberu najblii i najugledniji. S desne strane oltara, kraj uzglavlja, stajala je skrušena po- rodica. Okruena decom, pognute glave, ubledela i presahlih oiju, ivka je jedva stajala. Dok je episkop drao opelo, a sve- štenici sasluivali, sestre su se nemo stišavale. Brat Dušan se trudio da muški podnese, ali ga je odavalo podrhtavanje ra- mena. Samo se Milan stoiki nosio. Uprkos razdiruem bolu, uspevao je da sauva mir i dostojanstvo, da primi saueše i sa svakim pridošlim razmeni re ili dve.
Nasuprot njima, s leve strane sabili su se uglednici. Otac Serafim prepoznao je ministre finansija, poljoprivrede i unu- trašnjih dela, kraljevog izaslanika, vazduhoplovnog potpu- kovnika Dragutina Savia, predstavnike diplomatskog i ofi- cirskog kora, lekare Opšte dravne bolnice... Mnogi su se na- zor inili ucveljenim, drugi su neskriveno iskazivali dosadu, a pojedini su i kasnili. Nisu se libili da prokre put kroz mno- štvo okupljenih i obrate se oalošenima usred opela.
Jedan od takvih, bezobzirnih, probio se pred sam kraj
VLADA ARSI
22
zaupokojene molitve. Bio je visok, pleat, u tamnom manti- lu s podignutim okovratnicima i sa šeširom spuštenim preko oiju, koji nije skinuo ak ni ovom prilikom, na ovom svetom mestu. Prota nije uspeo da mu vidi lice, ali jeste Milanovo. U tom trenutku general se ukoio i prebledeo, kao da je pred so- bom ugledao avet. Samo su mu oi unezvereno zaigrale, kao da su traile potvrdu da li je još neko od prisutnih video isto. Jedino što je otac Serafim mogao u njima da uoi bilo je za- prepašenje, zbunjenost, moda i strah.
Neznanac se ubrzo izgubio iz hrama, a niko ga nije video ni posle, tokom ukopa. Uzalud se prota osvrtao oko sebe, u svakom prisutnom traio misterioznog posetioca, zabadava je ostao i meu poslednjima. Nad humkom pokojnice ostala je samo Staša, devojka koju je upoznao na poslednjem Pepi- nom uru. Cveem je ukrašavala grob i nemo plakala.
– Krenimo, keri... – tiho joj se obratio. – Pljusak samo što nije udario.
– Neka... – tiho je odgovorila. – Ionako nemam kud. – Bog s tobom, dete... Imaš li, valjda, nekog? Oca, majku,
porodicu... – Imam, oe... – tromo je ustala, poreala još nekoliko bu-
keta i uzela svoju tašnicu. – Imala sam neke snove koje je sa- mo ona mogla da razume. I da pomogne da ih ostvarim. A sada... Sada nemam ništa.