Vjerujem u Ljubav - Ami Nilson

8/18/2019 Vjerujem u Ljubav - Ami Nilson

1/56

t


2/56

2

1

Ben je sjedio malo pognute glave za kancelarijskim stolom i razgledao papire koji su se nalazilina njemu. Jako neonsko svjetlo mu je davalo stariji izgled, pogotovu što mu je kosa bilatamnosmeđa, a ten još tamniji. Kada je podigao glavu, kroz zastakljena vrata je vidio da jednaomanja žena ustaje sa klupe i prilazi vratima na kojima je mogla da pročita:

C.E. BRADERI privatni detektiv

Ben je sjedio u kancelariji svoga prijatelja Čarlija i čekao ga da dođe da bi izašli na zajedničkiručak koji su praktikovali svakoga utorka. Ova žena mora da je čekala Čarlija duže od petnaestminuta, jer se Benu učinilo da je vidio nekoga kako sjedi u hodniku dok je prolazio. Naravno,nije uopšte obraćao pažnju, čak ni toliko da li je to žena ili muškarac.Sada je mirno posmatrao ženu koja se odlučivala da li da uđe ili ne. Stajala je kraj vrata i to se

jasno moglo vidjeti, bila je prilično nervozna. Ben se nasmiješio. Šta će se dogoditi ako ona uđe

u kancelariju i brzo mu saopšti da ima problema sa mužem, koji je vara, ili sa bratom, ilisestrom? Moraće da joj objasni da on nije Čarli Bradberi i da ga on isto tako čeka, kao i ona.Još uvijek je posmatrao ženu koja je bila neodlučna.Čudno! Bio je topao septembarski dan, a ona je na sebi imala poveći, moglo bi se reći muški, sivikišni mantil. Benu je došlo da se nasmije kada je vidio kako ona stalno pokušava da zavrnerukave, koji su bili predugački i koji su padali niz njene male ruke.Ben je uzdahnuo i sjetio se kako je nebo plavo nad Teksasom poslije kiše i oluje. A lijepo jemogao da vidi, takve oči je imala ova žena. I kosa joj je bila svijetla i sva u uvojcima koji suneuredno padali do ramena. Na licu nije imala šminke, čak su joj i usne bile blijede. Jagodice su

joj bile malo podignute, brada mala i zaobljena. Za ovo lice se ne bi moglo reći da je prelijepo,ali ko ga je vidio, nije ga zaboravljao.

Sa suprotne strane hodnika jedan mladi službenik je dotrčao, žena se okrenula i njih dvoje su sesudarili. Onda se dogodilo ono što Ben nikada u životu neće zaboraviti. Hodnikom je odjeknuoveseo, zvonak i zdrav smijeh i Benu se učinilo kao da je uhvatio sunčev zrak. Stajao je takonasred kancelarije pošto je već bio riješen da izađe napolje i pita tu ženu šta hoće. Želio je,morao je da prozbori koju riječ s njom i da joj čuje glas! A, taj smijeh! To je bilo nešto što liječi,što razgaljuje, nešto što uliva čovjeku vjeru u budućnost, što mu daje volju za životom.A njemu je baš tako nešto i bilo potrebno. Već se bližio četrdesetoj godini, a još uvijek nije znaošta se s njim dešava. Da li je već bila u pitanju kriza srednjih godina? Bio je umoran inezainteresovan za mnoge stvari koje su ljudi njegovih godina još uvijek voljeli. Žene su ga tu itamo interesovale, ali su to bile veoma kratke i neuspješne veze. Zanos je trajao nekolikonedjelja ili mjeseci, i onda bi mu bilo gore nego prije. Ostajao bi sam, prazan i bezvoljan.Uzdahnuo je i provukao ruke kroz kosu. Ne, ni najmanje mu nije potrebno da razgovara sa ovom

ženom. Svi, koji dolaze kod Čarlija, imaju mnogo problema. Šta bi imao od toga da mu ova ženakaže nešto o sebi? Ništa! Uostalom, on nije Čarli i ne umije da razgovara s ljudima kao on.Malo se pomjerio da bi je bolje vidio. Lice, to njeno lice je imalo nešto što do sada nije vidio. Nanjemu se nije odražavao nikakav očaj, ništa loše. Naprotiv, Ben je imao utisak da ono sija odzadovoljstva, sreće i zdravlja. A zašto je onda, došla kod Čarlija? Možda je pogriješila? Moždaće se sada okrenuti i otići?Da bi se zaposlio nečim, Ben je prišao telefonu i počeo da bira brojeve. U tom trenutku je vidioda se žena nasmiješila, okrenula i pošla. Upravo se desilo ono što je on i pretpostavljao da će sedesiti. Ona odlazi! Sa treskom je spustio slušalicu i pojurio u hodnik. Išao je za njom i pojma nije

http://www.luckynuggetcasino.com/?s=wgs15169&a=bfpadid70111&mid=76874http://www.luckynuggetcasino.com/?s=wgs15169&a=bfpadid70111&mid=76874


3/56

3

imao zašto to čini. Srce mu je lupalo ubrzanije, a u glavi mu je bio košmar. Ona je ušla u lift, on je potrčao i u posljednjem trenutku uspio da uđe. Sasvim spontano je odahnuo i pomislio kakomora da izgleda kao prava budala, jer njemu se nikuda nije žurilo i nije imao potrebe da trči za

liftom.Šta dalje da čini? Da li da joj kaže da je trčao za njom, da želi još malo da gleda njeno lice, da ga

je njen smijeh opčinio, da ovako nešto nikada do sada nije doživio. A, što je to nešto? Pa, udarmunje, šok...- Vi mi ne ličite na privatnog detektiva.Bio je toliko zapanjen da mu se učinilo da je ustuknuo i zinuo. Mora da je izgledao očajno glupo.A, njen glas je bio tako melodičan i tako umirujuć. Ali, zašto joj je palo na pamet da mu seobrati?Gledala ga je sa zanimanjem tim njenim divnim, plavim očima i, vjerovatno ga u mislima

poredila sa nekim privatnim detektivom kojeg je znala.- Oprostite - rekao je Ben. - Da li ste očekivali da baš ja ličim na nekog detektiva?

- Oh, ne! - uzviknula je ona smiješeći mu se. - Ni sama ne znam zašto, ali mi se učinilo da vašemjesto nije ovdje. Skoro sam ubijeđena da sam u pravu.- Ako tako mislite, onda ste mi ovoga trenutka uputili kompliment - rekao je Ben i pred očimamu je iskrsao Čarlijev lik sa naočarima i prorijeđenom kosom.- Kompliment! - uzviknula je žena. - Baš mi je milo!Ben je pomno posmatrao. Sada mu se činilo da je veoma lijepa, očarala ga je samo sa ovihnekoliko rečenica. A, to je bio samo još jedan znak njegove nestalnosti. I mnoge žene prije nje suga isto ovako na brzinu očarale, a onda je veoma brzo uvidio da se ništa ne razlikuju od tolikihdrugih koje hodaju ovim svijetom.Lift se zaustvio bučno i njih dvoje su izašli.

– Zar zato niste htjeli da uđete u kancelariju? - upitao je Ben svoju neobičnu poznanicu.- Zašto?

- Pa, zato što vam ne ličim na privatnog detektiva - objasnio joj je Ben.Ona ga je pogledala jasno i otvoreno, a onda je samo klimnula glavom.- Željela bih da razgovaram s vama - rekla je poslije kraće pauze. - Mislim, kada se vratite...ovaj, valjda ste nekuda pošli? Hoćete li se dugo zadržati?- Pa, upravo sam krenuo na ručak - počeo je Ben da laže. - Da li biste htjeli...- Veoma bih voljela da pođem sa vama na ručak - rekla je ona oduševljeno. - A kuda idemo?Uhvatila ga je pod ruku i njih dvoje su krenuli.Ben je za trenutak bio zapanjen, zanijemio je od onoga što mu u se dešavalo, a onda je zabacioglavu i počeo da se smije. Bio je sretan, osjećao je da je živ, a taj osjećaj se kod njega tako dugonije pojavljivao.- Da li volite špagete? - upitao je on. - Odmah iza ugla se nalazi odličan, italijanski restoran.

- Obožavam špagete - odgovorila je i on joj je povjerovao.Išli su sa rukom pod ruku i Benu se učinilo da odavno nije osjetio da sunce tako lijepo sija, da gagrije. Obasjavalo je i njeno lice koje je ovoga šuta bilo tako ozareno i djelovala je tako sretno.Imao je utisak da se ovako nešto dešava samo zato što je baš ova žena kraj njega. Imala je čudnumoć kao da je bila u sprezi sa suncem: sve oko nje je blistalo, bilo lijepo, odisalo životom.Ušli su u omanji restoran i sjeli za sto za dvoje.- Hoćete li da skinete taj mantil? - upitao je on silno želeći da ona to učini.- Oh, ne - odgovorila je ona jednostavno.


4/56

4

Ben je uzdahnuo i okrenuo glavu u stranu. Pitao se zbog čega se ona tako brzo odlučila da pođesa njim. Bila je tako jednostavna i možda joj je u ovom trenutku bilo potrebno društvo i ništaviše.

Pošto su poručili jelo, Ben se okrenuo prema mladoj ženi, želeći da sa njom uspostavi neki bliskikontakt. Pa, valjda bi bio red da počnu o nečemu da razgovaraju. Ako nastave ovako da šute, sveovo neće imati nikakvog smisla. A, nisu se još ni upoznali.Upravo je otvorio usta da joj postavi jedno pitanje, kada je vidio nešto što ga je zapanjilo. Ona je

pružila ruku prema korpici u kojoj se nalazio svjež, crni hljeb. Uzela je jedan komad i saapetitom je počela da jede. Vidio je njene lijepe, zdrave zube i parče hljeba koje nestaje međunjima. Onda je njegova sagovornica zadovoljno uzdahnula, zavalila se na sjedušte i nasmiješila.Po njoj se vidjelo da uživa, da joj je lijepo.- Vi, vjerovatno, niste doručkovali? - upitao ju je Ben. Sve u vezi s njom ga je očaravalo, bio jezbunjen, ali i zadovoljan. Ovako nešto nije nikada do sada doživio.Ona je prasnula u smijeh i zagrcnula se. Ben joj je pružio čašu vode i ona je otpila gutljaj. Oči su

joj malo zasuzile od smijeha, ali lice je dobilo blago rumenu boju.- Pa, pravo da vam kažem, i nisam - odgovorila je ona.- Znate šta - rekao je Ben i namrštio se. - Ja imam utisak da vam služim samo zato da biste sesmijali. Zašto jednostavno ne kažete...Ben je prestao da govori, jer je na njenom licu zapazio opet onaj izraz lica koji je prijetio da se

pretvori u gromoglasni smijeh. Vraška žena! Šta se to dešava s njom, a i sa njim?Diskretno se osvrnuo oko sebe da bi vidio šta je smiješno, šta toliko zabavlja ovu neobičnu ženu.Ali, nije primijetio ništa posebno. Ljudi su sjedili za stolovima i jeli ili čekali da im se jelodonese.- Šta je smiješno? - upitao je on šapatom.- Onaj čovjek - odgovorila je žena.Ben se opet osvrnuo da bi ugledao čovjeka u mantilu, koji je izgledao sasvim jednostavno.

- Onaj u mantilu? - upitao je Ben. - A šta je s njim? Da li ga poznajete?- Zar ništa ne primijećujete? - upitala je Benova sagovornica i dalje šapatom.- Pa, vidim da mantil toga čovjeka nije baš najčistiji i... zaista ne znam šta bi trebalo da

primijetim - odgovorio je Ben.Ona se nasmiješila i povjerljivo se nagnula prema Benu. - Pogledajte njegov lijevi džep -

prošaputala je zadržavajući onaj čarobni osmijeh na licu.Ben je pogledao. Opet je zanijemio, onda je osjetio veliku zbunjenost, čak i strah. Iz džepovanepoznatog čovjeka su virila tri bijela narcisa. Ben je zadrhtao. Kroz čitavo tijelo mu

je prostrujao čudan osjećaj da je našao nešto što je odavno tražio. Bilo mu je jasno zašto mu ježivot do sada bio prazan, nezanimljiv, dosadan. Nije imao sposobnost da prvi vidi narcise koji suvirili iz nečijeg džepa. Imati tu sposobnost značilo je znati se smijati, znati uživati u životu. Ova

žena, neznanka, otvorila mu je oči. A, sve je tako jednostavno da jednostavnije ne može biti.Pročistio je grlo i rijšio da ozbiljno počne da razgovara sa ovom čudnom ženom, koja je sjedila preko puta njega.- Zar ne mislite - obratio joj se on - da bi trebalo da mi kažete svoje ime i zbog čega ste došli ukancelariju privatnog detektiva?- Ne mogu vam reći svoje ime - glasio je njen odgovor.- Zašto? - upitao je Ben i više se nagnuo preko stola. - Šta vas muči? Kakva je nevolja u pitanju?Obećavam vam da ću šutiti kao riba.



5/56

5

Šutili su neko vriieme. Žena, čije je ime želio da sazna, opet je uzela parče hljeba i polako ga jela. Ben je imao utisak kao da ona želi namjerno da ga muči, jer ga je pročitala. Bio je usamljeni baš mu je ona bila potrebna. U tome je bila njena prednost.

- Sigurna sam da biste šutili - rekla je ona.Pružila je ruku i lako dotakla njegovu kao da se plašila da je bila preoštra i da ga je uvrijedila.- Ne sumnjam u vaše dobre namjere - rekla je blago. - Ali, ne mogu ništa da vam kažem...- Da li da pogađam? - upitao je Ben. - Možda ste neka špijunka, ali gladna. Potrebno vam je dase najedete, pa da vam se onda razveže jezik. Jesam li blizu?Ben je, naravno, pokušavao da bude duhovit i što se toga tiče, postigao je cilj. Ona se nasmijala iuzela čašu sa vodom.- Baš mi se dopadate - rekla je pošto je otpila gurljaj vode i vratila čašu na sto. - Zadovoljna samšto sam došla ovamo sa vama. Razlog, zbog kojeg ne mogu da vam kažem svoje ime je...Ben se nagnuo preko stola koliko god je mogao, jer je želio da čuje ono što je ova žena imala damu kaže. Ali, u tom trenutku je stigla mlada konobarica i počela polako da spušta na sto tanjire

sa jelom, salatom i prelivom. Bila je veoma ljupka i govorila im je da je njena mama sve ovospremila sama, da ovakav preliv za špagete niko ne pravi u gradu. Govorila je i da imaju odličnovino, njihovo domaće koje stiže pravo iz Italije.- I? - upitao je Ben, gledajući sa tugom ženu koja se svojski prihvatila jela, koje se pušilo iodavalo čarobne mirise.- Sve je veoma jednostavno - odgovorila je ona, navijajući špagete na viljušku. - Razlog zbogkojeg ne mogu da vam kažem ime i zbog kojeg sam došla u kancelariju je isti. - Pogledala ga je iljupko mu se nasmiješila. - Ja ne znam ko sam.Benov izraz lica se toliko izmijenio da je ona za trenutak prestala da jede. Viljuška joj sezadržala u vazduhu, jer je na njegovom licu pročitala prvo šok, onda zbunjenost i na krajunevjericu Po njemu se jasno vidjelo da je on ništa ne razumije. Kada se namrštio, shvatila je da je

počeo da razmišlja, da se oporavio od šoka. Onda je malo i pocrvenio i njoj se učinilo da je ljut.

Mora da je pomislio šta ga ovo snađe! I to bez potrebe. Zašto je, uopšte, obratio pažnju na nju.Zašto je trčao za njom, zašto je pozvao na ručak? A, kada je to već učinio morao je da je pitakako se zove.Sada je i ona počela da razmišlja. Ovo, što se dešavalo sa neznancem, koji je sjedio preko putastola, nije moglo i smjelo da bude igra. Jer, i ona je njega posmatrala dok je stajala u hodnikuispred kancelarije privatnog detektiva. Vidjela je kroz staklo na vratima da je zgodan i odmahzaključila da mu ova plava košulja odlično stoji. Savršeno ide uz njegov preplanuli ten. I kosamu je bila lijepa, uredno podšišana i začešljana. Zapazila je njegov snažni vrat i široka ramena.Bio je visok i vitak, mora da je veoma brižljivo održavao formu i kondiciju. Mnogo joj se dopaoi kada su izašli iz lifta i kada joj je predložio da pođu na ručak, znala je da može imati povjerenjau njega. A, više od svega je znala da će i on njoj povjerovati ono što mu kaže.

- Ne vjerujete mi, zar ne? - upitala ga je blago, pokušavajući da uhvati njegov pogled.- Pružite ruke - rekao je Ben.Ona je ostavila pribor za jelo i pružila obje ruke prema Benu. On je veoma brižljivo i strpljivozavrnuo rukave njenog mantila tako da je ona mogla da nastavi mirno da jede. Jela je špagete izalivala ih odličnim crnim vinom. Ben nije pretjerano gladan i više je uživao da gleda svojusagovornicu koja je, bez sumnje, umjela da uživa u jelu.- Vi ste zaista, gladni - rekao je Ben i nasmiješio joj se.- Naravno. - Njeno lice je blistalo od sreće.- Kada ste posljednji put jeli?


6/56

6

- Ne bih znala da vam odgovorim - rekla je ona. Već je bila pojela špagete i sada se sladilaostatkom crnog hljeba. Brzo je pojela jedan veliki zalogaj da bi mogla da nastavi da govori.- Mora da sam davno nešto pošteno pojela - rekla je. - Beskrajno sam vam zahvalna što ste me

ovako divno nahranili. Već je bilo počelo da mi se vrti u glavi od gladi. Znate - obratila mu seona ponovo poslije kraće pauze – svako bi makar jednom u životu trebalo da bude gladan.Osjećaj gladi vas natjera da odbacite nešto što je nevažno u vašem životu i da se koncentrišetesamo na ono što je važno i bitno.Ben je uzdahnuo i pogledao je ispod oka.- Da li je vaš najveći problem taj vaš gubitak pamćenja? - upitao je.- Sve je to relativno - odgovorila mu je ona. - Kod mene se | ne radi o potpunom gubitku

pamćenja. Znate, to je nešto sa čim ja mogu da izađem na kraj, nešto što držim u svojim rukama.Prema tome, nadam se da ću uspjeti da riješim tvoj osnovni problem.Oboje su zašutili. Ben nije ništa razumio od onoga što mu je njegova sagovornica rekla. Da li jeizgubila pamćenje ili nije? I, kako to ona drži pod kontrolom. Kakve to osnovne | probleme treba

da riješi?Pošto je ona i dalje ćutila, on je krenuo sa prvim pitanjem.- Hoćete li vi meni objasniti o čemu se to radi? - upitao je. |- Upravo se pitam odakle da počnem - odgovorila je ona.- Od početka - rekao je Ben.Ona se za trenutak uozbiljila, a onda je polako podigla glavu i zagledala se Benu u lice kao da gaispituje.- Kako ste vi logičan čovjek - prošaputala je. - Od toga bih mogla da poludim.- A, znate li od čega bih ja mogao da poludim? - upitao ju je on kroz zube.- U redu, u redu - rekla je ona i lice joj je ponovo ozario osmijeh. - Od početka.Polako je ispila posljednji gutljaj vina iz čaše, a onda se opet zagledala Benu u lice.- Početak je za mene bio juče popodne - rekla je. - Probudila sam se u maloj, prljavoj sobi.

Nisam znala ko sam ni gdje se nalazim. Ali, znala sam da mi nije mjesto u toj sobi, da ne želimda budem u njoj. Vrata su bila zaključana, tako da sam sobu napustila kroz prozor.Ispričala je Benu sve kako je bilo, nije imala namjeru da laže. U njenoj glavi bio je užasankošmar kada se probudila sama u toj prljavoj sobi. Nije imala snage da razmišlja o bilo čemudrugom, osim kako da se izvuče iz te sobe.- I? - upitao ju je Ben i ona je znala da će morati da nastavi priču.- Od trenutka kada sam pobjegla iz te sobe, ja samo hodam - nastavila je ona. - Kada sam riješilada se obratim nekom privatnom detektivu, uzela sam telefonski imenik. I, on me je doveo pravovama.Prestala je da govori da bi potražila Benov pogled.- Vi mi i dalje ništa ne vjerujete, zar ne? - upitala ga je.

Ben je protrljao bradu, a onda se obratio svojoj sagovornici.- Zašto vam je palo na pamet da potražite privatnog detektiva? - upitao je. - Zašto se niste obratili policiji? Možda vas već sada neko traži? A, i policija bi mogla nešto ozbiljnije da pokuša, jer onaima mnogo podataka o raznim ljudima. To bi samo olakšalo rješenje zagonetke. Ako ništa drugo,vaša priča bi se pojavila u novinama i na televiziji.Rukama se podbočila na stolu i nagnula prema Benu.- Razmišljala sam ja o svemu - rekla je. - Imala sam dovoljno vremena za razmišljanje. -Pogledala je u njegov tanjir i uzdahnula. - Zar vi nemate namjeru da pojedete svoj ručak - pitalaga je.



7/56

7

On se nasmijao i zamijenio tanjire. Pred njom je stajao njegov, a pred njim njen prazan. I, ona jeopet svojski navalila na jelo. Nije smjela da dozvoli da to blago u tanjiru tek tako propadne.- A ako ja ne pripadam nikome? - upitala je ona između dva zalogaja. - Šta bi onda policija radila

sa mnom?- A, to vi mislite šta bi radila? - upitao je Ben. - Vi tako i| govorite kao da bi vas izbacila u kantuza smeće. Smiješno, | zar ne?- To bi možda bilo najbolje - rekla je ona i utihnula. - Ja znam šta bi radili sa mnom! Poslali bime kod psihijatra.- Stvarno? - upitao je Ben. - Možda bi vam on mogao pomoći da se sjetite svoje prošlosti. -Ušutio je za trenutak, a oči su mu se suzile. - A možda se plašite da vas ne otkriju da lažete?Ona je samo odmahnula glavom i uzdahnula kao da je htjela da mu kaže da on nije u stanju darazumije takve stvari.- Znam ja da je vama teško da prihvatite ovako nešto - rekla je.- Šta bih ja dobila kada bih lagala? Ništal - Namrštila se. - Ne, to nije razlog zbog kojeg nisam

htjela da odem u policiju.- Možda je u pitanju strah?- To već da - odgovorila je ona.- Kad se uzmu u obzir činjenice, čovjeku je najgore kada na neki način izgubi svoj identitet. Čaknisam imala pojma u kojem se gradu nalazim. Tek kada sam uzela telefonsk imenik, vidjela samda sam u Hjustonu. Trebalo bi da sam uplašena, jer je u mojoj glavi praznina i zbog nje namnoga pitanja ne mogu da dobijem odgovor. Da li izgledam uplašeno?- Ne - odgovorio je Ben mirno. - Nikako ne bih mogao reći da ste uplašeni.- U redu - rekla je ona. - Vjerujem vam. A znate li šta sam danas radila? Igrala sam šah sa jednimstarijim gospodinom u parku. Onda mi je prišao jedan dječak i zamolio me da mu popravimzmaja kojim se igrao.

Nagnula se što je više mogla prema Benu i povjerljivo mu šapnula.

- Kao što vidite, ja nisam normalna i zbog toga ne bih mogla da idem u policiju. Ako zaključe dane pripadam nikome, zatvorit će me. O tome sam veoma dobro razmislila i zaključila da mogu daživim i ovako. Prema tome, odlazak u policiju ne dolazi u obzir.Benova ramena su se tresla od smijeha. Ovo što je pričala ova žena, bilo je van svake pameti, aliona nije bila luda. Naprotiv, bila je savršeno normalna i znala je šta hoće. Po njenom licu je vidioda se i ona dvoumi i da baš nije sigurna da joj je on sve povjerovao. A njemu je neki unutrašnjiglas govorio da baš ne bi trebalo da povjeruje tom simpatičnom veselom licu. Nije ona baš takosretna i vesela kako izgleda a više je nego očigledno da nešto pokušava da sakrije od njega.Svjesna je činjenice da ga je odabrala na prvi pogled i baš to i hoće da iskoristi.Kada je prestao da se smije, htio je da joj kaže da ne treba da bude tako otvorena premasvakome, da ne treba da bude ubijeđena da će svako povjerovati u njenu priču. Pružio je ruku

preko stola i svojom pokrio njenu malu, toplu i meku.- Vi niste ludi – rekao je. - Samo ste neobični, nesvakidašnji, malo uvnuti. Ali, nikako ludi. I,veoma je čudno što nemate nikoga, ni rođaka, ni prijatelja, baš nikoga ko vas zna.- Zato sam i odlučila da uzmem privatnog detektiva - rekla je ona. - U tom slučaju ne bih ništaizgubila ako bi se uspostavilo da me niko neće. - Ušutila je kao da nije znala kako da nastavi –Ali, jedini problem je... ovaj: ja nemam novca - izustila je konačno. - Ako se ispostavi da nemamnikoga, dosta dugo ne bih mogla da vam platim. Da li pristajete da mi pomognete?


8/56

8

2

Benu je opet došlo da se glasno nasmije, jer je sada iskrsnuo novi problem. Ova žena, i poredsvega, misli da je on privatni detektiv. Iako mu je rekla da ne liči na osobu koja se bavi takonečim, vidjela ga je u kancelariji i zašto ne bi mislila da je on Čarli Bradben.- Da li biste mogli brzo da učinite nešto za mene? - ona ga je opet upitala.- Oh! - trgnuo se Ben. - Ne bih mogao da vam obećam brzinu - odgovorio je. Znao je da ovajslučaj mora preuzeti Čarli, i to je trebalo da joj objasni. Ali, nije htio da to učini odmah. Plašio seda ne izgubi njeno povjerenje. A, da li ga je i zasluživao? Njoj je bila potrebna konkretna pomoć,a on se divno zabavljao Nikada se u životu nije ovako slatko smijao, nikada mu nije bilo ovakomilo pri duši. I zato nije htio da je izgubi, jer mu je bila potrebna njena svježina, njen optimizami jednostavno shvatanje problema.- Slušajte, Sunčice - obratio joj se on. - Ima mnogo stvari koje treba da se riječe, mnogo pitanjakoja traže odgovor. Zašto ste tako obučeni? Gdje se nalazi stan u kojem ste se probudili? Ali,

prije svega, potrebno je da vam nešto kažem. Kada ste došli u kancelariju...Mlada konobarica je ispustila nekoliko čaša i svi gosti su se okrenuli prema njoj. Učinila je to iBenova poznanica, i to naglo. Veliki mantil, koji je do sada potpuno skrivao, spao joj je s ramenai Ben je zinuo od čuda. Vidio je divno, oblo rame i koža koja je bila meka, boje tek zarudjelekajisije. Sasvim nesvjesno se nagnuo prema njoj, zatvorio oči i uzdahnuo. Oh, Bože! Ona nijeimala ništa ispod tog ogromnog mantila i on je vidio i divne, okrugle i čvrste grudi.U glavi mu se zavrtjelo, a onda je osjetio snažno uzbuđenje. Sve misli su mu iščilile iz glave i on

je samo želio da uzme ovu ženu u zagrljaj, da je ljubi, da je odvede opet u neku sobu i vodiljubav s njom. Tako nešto nije osjetio mjesecima, a to znači da ga je ova žena pokrenula iztemelja.Obratio joj se sa Sunčica, i to ime joj se baš dopadalo. Ponovo se okrenula prema njemu i

pomislila šta ovaj tako zgodan muškarac misli o njoj. Zašto je tako gleda? Da li u njegovimočima vidi samo požudu, ili on gaji neka iskrena osjećanja prema njoj? Da li je spreman da joj pomogne?- Mislim - obratio joj se Ben ponovo, pošto je pročistio grlo - da bi trebalo da provjerimo etiketena vašoj odjeći.... ovaj, na tom mantilu - uspio je on da kaže. Da li je, uopšte imala odjeću ispodmantila? - To je veoma važno - nastavio je. - Mogli bismo da saznamo gdje je mantil kupljen. -Opet je pročistio grlo. - Da niste zaboravili nešto da mi kažete, možda, neki detalj koji bi mogaoda bude važan?- Pa, nisam vam baš sve rekla - odgovorila je Sunčica. - Htjela sam da budem sigurna da menećete prijaviti policiji. Je li da nećete?- Časna riječ, neću - rekao je Ben spremno. - A, sada mi recite ono što ste zatajili. - Zašutio je iovlažio suhe usne. - Pretpostavljam da nemate ništa od odjeće ispod tog mantila?

- Odlično pretpostavljate! - uzviknula je ona veselo. - Kada sam se probudila u onoj sobi, nisamimala ništa na sebi od odjeće. Na podu sam ugledala staru, prljavu mušku košulju i nju samobukla. Pojma nemam čija je i ko je ostavio u toj sobi. Nego, da li ste vi zato da se mi vratimo uvašu kancelariju i porazgovaramo o svemu?- Ne, ne! - požurio je Ben da kaže. - Mislim da nam je ovdje sasvim dobro i da sada ne bi trebaloda prekidamo razgovor. Nastavite sa pričom!- Pa, kao što sam vam rekla, probudila sam se u toj sobi koja je izgledala više nego jadno. Ležalasam na krevetu pokrivena samo čaršafom. Bila sam potpuno naga i...



9/56

9

Prestala je da govori, jer je vidjela da je Ben uopšte ne gleda u lice. Njegov pogled je lutaonjenim tijelom, gledao je u taj sivi mantil koji je skrivao ljepotu do koje je bilo tako lako doći.Trebalo je samo pružiti ruku i razgrnuti taj mantil. Sada se i ona uzbudila. Pred njom je bio

čovjek čije su oči plamtile od strasti, čovjek koji je želio. Nije joj bilo svejedno, i kada su im se pogledi sreli, oboje su bili veoma zbunjeni. Nijemo su se gledali, ne znajući kako da nastaverazgovor.- Kada sam uhvatila kvaku na vratima - nastavila je Sunčica koja se prva pribrala - bilo mi je

jasno da neću moći da izađem napolje, jer su vrata bila zaključana. Počela sam da lupam svomsnagom, ali ništa! Neko, ko je stajao sa one strane brave, smijao mi se i govorio ružne riječi.Znala sam da mi taj neko neće pomoći i zbog toga sam počela da tražim drugo rješenje. Popelasam se na prozor, otvorila ga i počela da se spuštam niz jednu cijev. Imala sam na sebi samo onukošulju koju sam našla u sobi. Jedan starac je stajao kraj cijevi i gledao čudo neviđeno. Gledao ječas u mene čas u prozor i kada sam se spustila na zemlju. Mora da je očekivao da će da ugleda imoje gonioce i veoma zanimljiv rasplet moje pustolovine.

- Mogu da mislim kako ga je sve to zanimalo - rekao je Ben i nasmijao se. - A, kako ste došli dotog mantila?- Iznenađujuće lako - odgovorila je Sunčica. - Jedan čovjek je izašao iz nečega što je moglo da

bude stovarište. Ja sam provirila unutra i vidjela da nema nikoga. Ušla sam i na podu vidjela ovecipele, a na jednom sanduku mantil koji imam na sebi. Obradovala sam se jer sam mogla daskinem onu prljavu košulju. Obukla sam mantil i obula cipele. Malo su mi bile velike, ali nemari. - Zastala je za trenutak, a onda se nasmiješila.- Mogu vam reći da je sve što mi se dogodilo, bilo prilično zabavno. Šta mislite, da li sam ja bilanekada lopov? Ne osjećam se ni najmanje krivom što nosim ono što mi ne pripada.- Ja sumnjam da ste do sada bili lopov - rekao je Ben.- U svakom slučaju, to sada nije od tolike važnosti - nastavila je Sunčica. - Važno je šta je dalje

bilo. Krenula sam ulicom i počela da razmišljam. U početku sam bila riješila da ne pokušam da

otkrijem ko sam. Željela sam...- Zašto niste željeli da saznate ko ste? - upitao je Ben.- Ne znam?! - odgovoriia je ona. - Jednostavno, ništa me nije mučilo i bilo mi je sasvim svejednoda li sam ova ili ona osoba. Nije mi bilo važno da saznam da li imam porodicu, kakvog je ona

porijekla, da li sam bogata ili siromašna. Život mi se i ovako učinio lijepim. Znate, možda je idobro da čovjek ponekad izgubi pamćenje, da zaboravi šta je bilo u prošlosti.Ben je samo potvrdno klimnuo glavom, a ona je nastavila.- Ljudima se dešava da izgube pamćenje poslije nekakve nesreće - rekla je. - Ja nisam sigurna, ili

bolje reći, ne znam, da se meni dogodila nekakva nesreća. Čini mi se da sam udarila glavu, jerevo ovdje osjećam bol.

Nagnula se prema njemu i pokazala mu mjesto na glavi koje je boljelo.

- Ali, ništa što se dogodilo u prošlosti ne mogu da se sjetim - nastavila je. – Ne znam ništa o sebi,ali znam da govorim engleski, znam da je Džordž Vašington bio prvi predsjednik Amerike, znamda igram šah.- Volite italijansku hranu - dodao je Ben sa smiješkom na licu.- Volim svaku hranu - rekla je Sunčica. - Kada ste me doveli ovamo, umirala sam od gladi i

priznala bih vam da sve volim.- To sam primijetio, jer je bilo više nego očigledno - rekao je Ben.Sunčica se glasno nasmijala na ovu njegovu jednostavnu i iskrenu primjedbu. Taj njen smijeh ga

je opet očarao, opet je imao utisak da ga je dotakao sunčev zrak.


10/56

10

- Gubitak pamćenja kod mene traje već dva dana - nastavila je Sunčica. - Da je nešto bezazleno,da sam se samo udarila, poslije nekoliko sati bih se sjetila svega što se dogodilo. Ovako, ja nemogu da se sjetim ni uzroka moga gubitka pamćenja, a to je već nešto ozbiljno.

- Možda postoji nešto u vašoj prošlosti čega ne želite da se sjetite - rekao je Ben. - Čovječiji um je još uvijek najneistraženija oblast, misterija koja stalno privlači veliku pažnju naučnika iobičnog čovjeka. Možda svi mi pokušavamo da zaboravimo događaje i ličnosti kojih ne želimoda se sjećamo, potiskujemo ih svjesno ili nesvjesno.Dok je ovo govorio, njegovo lice se izmijenilo. Dobilo je tvrd i hladan izraz i zato joj se ovajčovjek sada učinio pravim strancem. Čak je pomislila da bi što prije trebalo pobjeći od njega.- Kada se nečega poslije dužeg vremena sjetimo - nastavio je Ben - onda shvatimo da smo sesjetili samo onoga što nam se dopadalo, da nam je sjećanje donijelo ono što smo željeli.- Mislim da ste u pravu - rekla je Sunčica. - A, pošto ja ne mogu ničega da se sjetim, to znači da

je čitav moj pređašnji život bio komplikovan i zbrkan. Prema tome, zašto bih se žurila da sevratim u tu zbrku?

- Znam šta hoćete da kažete - rekao je Ben. - Samo, vi ste bili promijenili mišljenje, zar ne?- Jesam - odgovorila je Sunčica. - Bila sam riješila da dođem kod vas i da vas zamolim za pomoć. Jer, moram nekako živjeti. Potrebno mi je da nađem posao, da stvorim sebi nekakvuegzistenciju. Prije ili kasnije bit će neophodno da saznam ko sam, u stvari, ko sam bila dok nisamizgubila pamćenje.- Gdje ste spavali prošle noći? - upitao ju je Ben.- Pravo da vam kažem, san mi baš nije bio mnogo potreban - odgovorila je ona. - Ipak,

prespavala sam noć malo na jednom stovarištu, a malo na autobuskoj stanici. Mislim da je toudaljeno jedno četiri bloka odavde.Pokazala je rukom u pravcu gdje se taj njen smještaj mogao nalaziti?- Zar je moguće da ste se na tako nešto odlučili? - upitao je Ben. - To je isto kao da ste prespavaliu mišijoj rupi. Niko vas nije pitao šta radite na autobuskoj stanici u noći kada nema nigdje

nikoga.- Skoro niko - odgovorila je Sunčica. - Jedan čovjek me je pitao da li mi je potrebna pomoć i jasam odgovorila da nije, jer čekam nekoga ko upravo treba da dođe. Poslije me više niko nijeuznemiravao.- Stvarno? - upitao je Ben. - Mislim da ne bih volio da čujem ostatak vaše priče.- U redu - prekinula ga je Sunčica - Htjela sam da vas poštedim... ali, nije važno. Nastavit ću.Oko ponoći je došao jedan čovjek i sjeo kraj mene na klupi. Pitao me je da li bi htjela... Ne mogutačno da se sjetim šta mi je rekao. Nikada tako nešto nisam čula, ali mi je bilo jasno šta on to želiod mene.- Da li ste se uplašili? - upitao je Ben. - Zar vam ponuda toga čovjeka nije zvučala kao uvreda?- Nije - odgovorila je Sunčica - On me nije napao, samo me je pitao da li bih željela, ovaj... znate

već šta. Čak mislim da je bio ubijeđen da bi trebalo da pristanem, jer se on ponašao kao da jenajzgodniji čovjek na svijetu.- I, šta je dalje bilo? - upitao je Ben svoju sagovornicu.- Lako sam ga se otarasila i onda nastavila da drijemam do jutra - odgovorila je Sunčica.- Zar vas susret sa tim muškarcem nije uzbudio? - upitao je Ben. - Mislim i u pozitivnom inegativnom smislu?- Nije - odgovorila je Sunčica.- Mislim da u mojoj prošlosti nije postojao ni jedan muškarac za kojeg sam bila emotivnovezana. Zato mi je i bilo svejedno. On je to shvatio i lako sam ga se otarasila.



11/56

11

- Ja mislim da neko postoji ko vas čeka - rekao je Ben i uzeo Sunčicu za ruku.- Zašto tako mislite? - upitala ga je ona.- Zato što imam dokaz - odgovorio je Ben i spustio pogled na njenu ruku koju je držao.

Pogledala je i ona i vidjela na svom domalom prstu lijeve ruke prsten. Vjenčani prsten!Udata! Prvi put od kada razgovara sa Benom, Sunčica je zadrhtala, istinski se uplašila. Ona niježeljela da bude udata. Sve, samo to ne! Od kada se probudila u onoj sobi imala je divan osjećajslobode. Nije bila ničija, nikome nije pripadala, niko nije imao prava da je kontroliše. A sada?Šta znači ovaj prsten?U glavi joj se stvorila prava zbrka. Znači li to da u njenom životu postoji čovjek koji polaže neko

pravo na nju, koji je traži ili čeka? A ona se sjećala samo onoga što se dogodilo u protekla dvadana. Najljepše od svega joj je bio susret sa Benom. Uživala je u njegovom društvu, bilo joj je

prijatno da razgovara sa njim. Opet je pogledala prst na kojem se nalazio prsten. Malo ga je pomjerila i ugledala bijelu prugu na prstu. A to je značilo da je prsten nosila dugo. Da li jemoguće da je bila dugo udata?

- Nemoguće - prošaputala je i ustala od stola.Ustao je i Ben i njihovi pogledi su se sreli.- Oprostite - rekla je Sunčica. - Mislim da mi vaša usluga više nije potrebna, jer ja ne želim dasaznam ko sam.Uzela je sa stola jedno parče hljeba i stavila ga u džep.- U svakom slučaju - rekla je - hvala vam na ručku i vremenu koje ste mi posvetili.


12/56

12

3

Ben je bio toliko zapanjen da se ponovo spustio na stolicu. Tek kada je vidio da Sunčica, zaista,izlazi iz restorana, ustao je i prišao blagajni. Odgurnuo je jedan mlađi par koji je upravonamjeravao da plati i pružio novac ne čekajući kusur. Kao bez duše izletio je iz restorana i

pogledao lijevo pa desno i tako nekoliko puta. Nije znao kuda da ide, nije mogao da povjeruje dase Sunčica tako brzo izgubila. Onda se grupa dječaka na susjednom uglu razišla i on je ugledaosivi mantil.- Sunčice! - povikao je i potrčao koliko su ga noge nosile. - Sunčice, stanite!Trčao je i gurao ljude koji su mu bili na putu.- Stanite! - izgovorio je skoro bez daha kada je stigao i stavio joj ruku na rame.

Naslonio se na zid da bi se malo odmorio. Sa užasom je zaključio da nema kondicije, da mu je iovo malo trčanja pričinilo veliki napor. Ubrzano je disao i posmatrao je. Gledala je i ona njegakao da ga sada vidi prvi put.

- Šta to činite? - upitao ju je ljutito.Bio je na neki način povrijeđen jer je on imao trideset i devet godina, a za nju je pretpostavljaoda nema više od dvadeset i pet. Razlika u godinama je bila znatna i zato mu je ona tako lako

pobjegla. A, on je osjećao da ne bi trebalo da joj dozvoli da pobjegne iz njegovog života.- Zar mislite - nastavio je Ben - da i dalje možete da spavate po autobuskim stanicama? Da vashrani ko stigne, ko vam ponudi društvo?- Nešto ću već smisliti - odgovorila je ona i pogledala ga pravo u oči. - Mislim da mi pomoć

privatnog detektiva više nije potrebna.- U redu - rekao je Ben. - Tim prije što ja nisam privatni detektiv.Ona je neko vrijeme ćutila kao da nije čula ili da nije razumjela ono što joj je on rekao. Onda mu

je prišla i skoro mu se unijela u lice.

- Molim? - upitala je. - Šta niste?- Privatni detektiv - odgovorio je on.- Stvarno? - upitala je ona veselo. - Onda mora da sam otkrila nešto zabranjeno, a? Radite, anemate dozvolu? Ja sam vas zatekla u onoj kancelariji, zar ne?Lice joj je opet bilo ozareno, a oči su joj blistale kao da je najsretnija osoba na svijetu. Njemu jedošlo da je uhvati za ramena i dobro protrese ili da je poljubi pravo u usta. Ni sam nije mogao daodluči koja je od ove dvije želje jača.- Ja nisam Čarls Bradberi - rekao je. - U onoj kancelariji sam bio zato što sam ga čekao. Znači,vama je bio potreban privatni detektiv? – upitala je Sunčica Bena i sumnjičavo ga osmotrila odglave do pete.- Meni nije potreban privatni detektiv - rekao je Ben. - U ovo trenutku mi je potrebno da nešto

popijem.

Uhvatio je za ruku kao da će je povesti nekuda. Istoga trenutka je zadrhtao kad se sjetio da onaispod tog velikog sivog mantila nema ni djelića odjeće na sebi.- Čarli je moj prijatelj - nastavio je Ben pošto je pustio njenu ruku. - Molim vas da sve u vezi snjim i njegovom kancelarijom zaboravite. Budite pametni i priznajte mi da vam je potrebna

pomoć. Ako ne Čarlijeva, onda moja.- Ne - rekla je ona. - Kako se zovete?- Ben - odgovorio je on. - Ben Hanson.- Ne, Bene - ponovila je ona. - Mislim da sam već smislila šta treba da radim.



13/56

13

- Za ime svijeta! - jauknuo je on. - Recite mi šta ste smislili. Dovoljno sam jak da mogu da podnesem sve što mi kažete.Sagnula se i uzela jedan kamen. Podigla je ruku kao da će da ga baci u pravcu izloga jedne male

radnje.- Ne! - viknuo je Ben. - Kako vam je samo tako nešto moglo pasti na pamet!Uhvatio je za ruku, a ona se nasmijala.- Nije loša ideja, zar ne? - upitala ga je drhtavim glasom.- Mislite li da bi vam to uspjelo? - upitao je Ben. - Da razbijete izlog i da vas uhapse? Policija zatako nešto vodi u zatvor mlade prestupnike, vas ne bi odvela. I, mislite li da bi vam u zatvoru

bilo lijepo?- Ne znam da li bi mi bilo lijepo - odgovorila je Sunčica mirno. - Znam samo da bi imala gdje daspavam, i da bi mi dali da jedem. Možda bi me i pristojno obukli i pokušali da me prevaspitaju.Samo, ja im ne bih ispričala onu priču koju sam ispričala vama.Ben je gledao i mislio kako, ona sve to jednostavno govori kao da samo tako može biti i nikako

drugačije. Njene prekrasne plave oči su bile širom otvorene i pune radosti, smijeha. I njegovaljutnja se izgubila. Prvo se nasmiješio, a onda je počeo glasno da se smije. Pridružila mu se i onai tako su njih dvoje stajali na suncu, ne obraćajući pažnju ni na koga i smijali se, smijali...Kada je Ben postao svjestan da ih ljudi posmatraju, uhvatio ju je za ruku i njih dvoje su potrčaliniz ulicu. Prošli su kraj jednog ozbiljnog policajca i ponovno prasnuli u smijeh. On ih je samooštro pogledao, ali nije ništa rekao. Mora da je mislio da su poludili ili im se nešto veoma lijepodogodilo. Nije imao pojma da je ta lijepa i vesela žena samo nekoliko trenutaka prije poželjela da

bude pitomica jednog zatvora u gradu.Zastali su, umorni i zadihani, kraj jednoga zida, da se odmore.- Da li ste sigurni da ja nisam lopov? - upitala ga je ona veselo.- Više nego siguran - odgovorio je Ben. - Pa, to je očigledno, zar ne?Ben je stavio ruke na njena ramena i izgledalo je kao da će je privući u zagrljaj. Ona se nije

opirala i njegove ruke su se polako spustile do njenoga struka. I pored tog velikog mantila, on jeosjetio njene divne obline i nije mogao da odoli, a da ne spusti ruke do njenih kukova. Ona jesada zadrhtala, jer je osjetila njegove tople i velike šake na svom tijelu.- Draga - prošaputao je on. - Da li se baš ničega ne sjećate iz svoje prošlosti? Ima jedna priča oskitnici koja je htjela da na način, koji ste i vi odabrali, provede zimu u zatvoru. Da li ste je

pročitali?- Tu priču je napisao O. Henri, zar ne? - upitala je Sunčica.- Da, da - požurio je Ben da kaže. - Znači, vi se sjećate?Ona je još samo trenutak ostala tako sa njegovim rukama, na svom tijelu, a onda se nagloodvojila i uputila niz ulicu.- Hej! - uzviknuo je on i žurnim korakom pošao za njom. - Kuda ćete?

Ona je zastala i samo se napola okrenula.- Ne želim da me više ispitujete, jasno? - odgovorila je brzo. - Zašto, jednostavno, sve to nezaboravite?- Prije ili kasnije, sjetit ćete se svega - rekao je Ben blago.- Neke stvari ne možete sakriti ni od same sebe.- Ja pokušavam, trudim se da se sjetim- rekla je Sunčica. - Ali, neću ništa da forsiram. Kada sesjetim, sjetiću se!


14/56

14

Nastavili su da idu jedno kraj drugoga bez riječi. Ben je posmatrao ispod oka i zaključio da jeona savršeno zadovoljna činjenicom da je potpuno zaboravila svoju prošlost. Išla je podignuteglave i otvorenim očima gledala svijet pred sobom.

Uzdahnuo je kada se sjetio da je sasvim moguće da je ona udata. Ako je ona željela to dazaboravi, on je još više. Nikako nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je sasvim moguće daova žena pripada nekome ko je sada traži?- Bene?- Molim? - upitao je on blago, jer je ona izgovorila njegovo ime sa mnogo nježnosti, kao dijetekoje se obraća nekom od koga očekuje pomoć.- Kuda ćemo mi sada? - upitala ga je.- Mojoj kući - odgovorio je on. - Niije ništa naročito, ali je kuća.Već su bili stigli do mjesta na kojem je Ben bio parkirao svoj automobil. Otvorio je vrata Sunčicii ona se sa olakšanjem spustila na meko sjedište. On je sjeo kraj nje i njih dvoje su krenuli unešto nepoznato, možda u avanturu, a možda u ljepši život.

- Bene, zašto idemo kod vas? - upitala ga je Sunčica.- A, kuda bismo išli? Kod mene će vam biti najbolje. Moći ćete da se lijepo odmorite i razmisliteo svemu, nećete imati problema sa spavanjem, ishranom, odjećom.Ona ga je neko vrijeme gledala bez riječi, kao da je htjela da se uvjeri da je on potpuno normalani da zna šta govori.- Drugim riječima - počela je Sunčica - vi želite da živim kod vas dok se ne sjetim ko sam?Ušutila je za trenutak, a onda prasnula u smijeh. Benu se činilo kao da uopšte nije bilazainteresovana za njegov odgovor.- Baš ste čudni - rekao je on. - Smijete se ozbiljnim stvarima... Zaista čudno!- Htjela sam da vam kažem da ne želim da pristanem na tako nešto - rekla je Sunčica. - Ondasam promijenila mišljenje, jer nisam bila sigurna da li želim ili ne. Možda bih mogla da živim savama, možda bismo mogli da se pogodimo... ovaj da li vi mislite...

- Ništa ne mislim - prekinuo ju je Ben skoro grubo. - Ako ste vi mislili na ono što i ja, onda sevarate da imam namjeru da vas iskoristim. Pretpostavljam da ni u svom pređašnjem životu niste

bili “laka roba” i zato nemam namjeru da koristim vaš nesvakidašnji položaj.- Otkuda znate da nisam bila “laka roba”? - upitala je Sunčica kao da se radi o najobičnijoj stvari- Možda sam bila i gora.- Da ste bili takvi, ne biste sinoć odbili onog tipa koji vam je predložio da vodite ljubav s njim.Uradili biste to i zaradili novac za spavanje i hranu.- U pravu ste - rekla je Sunčica. - Baš sam glupa što sam tako nešto mogla da previdim. A, kadaveć govorimo o tome, mogla bih da razmislim o nekom poslu. Ne mogu ovako...- Molim vas, prestanite! - naredio joj je Ben. - Ja ne živim u nekom luksuzu, ali mislim da ćuuspjeti da vas prehranim za izvjesno vrijeme.

- A, zašto biste vi to činili? - upitala je Sunčica sa velikim zanimanjem.- Zato što smatram da treba da vam pomognem - odgovorio je Ben jednostavno. - Nemamnikakvih loših namjera u odnosu na vas.- Oh! - uzviknula je Sunčica. - To me ni najmanje ne brine. Muškarci i žene vode ljubav nasvakom koraku bez nekog naročitog povoda, nisu svi zaljubljeni, jedno u drugo. Mene bašinteresuje zašto vi hoćete da mi pomognete. Nemojte se ljutiti, ali po vašem automobiluzaključujem da niste baš prebogati. Šta ću vam još i ja o vratu?



15/56

15

- Želim da vam pomognem - rekao je Ben. - Ali, nije u pitanju samo ta želja, jer i drugi ljudi pomažu jedni drugima. Misllm da bih bio strašno nesretan kada bih znao da vi idete samiulicama i mislite gdje ćete prenoćiti i kako ćete doći do parčeta hljeba.

- Znači, vi to činite više zbog sebe nego zbog mene? - upitala je Sunčica i nasmijala se. - Valjdaliječite neke svoje komplekse?- Tačno - rekao je Ben ironično. - Jedino se nadam i da neće proći dugo vremena, a vi ćete sesjetiti ko ste i odakle ste. Dotle se možete mirno opustiti i uživati u mom gostoprimstvu.

Ušli su u veliku, sivu zgradu u kojoj su se izdavali stanovi. Sunčica se penjala za Benom i uz putrazgledala zgradu, stepenište, ukrase na zidovima i tavanici. Zgrada nije bila mnogo stara i morada su u njoj nekada živjeli veliki bogataši.Kada je Ben stavio ključ u bravu, ona mu se nasmiješila i namignula. Prinijela je dva prsta čelu uznak pozdrava i ušla u stan čovjeka kojeg je jedva poznavala.- Pa, izvolite! - rekao je Ben i pokazao joj put. - Dobrodošli u moj zamak. Kakav je, takav je, u

njemu može da se živi.Velika soba je imala malo namještaja, ali mnogo jastuka, niski ležaj i ogromne prozore kroz koje je sunce tako obilato osvjetljavalo čitav prostor. Na zidovima je bilo nekoliko umjetničkih slika ito se Sunčici posebno dopalo.- Baš je ovdje lijepo - rekla je i iskreno se nasmiješila Benu.- U poređenju sa nekim starim hotelom, jeste - rekao je Ben.- A, tek sa autobuskom stanicom - dodala je Sunčica i prasnula u smijeh.Prišla je pisaćem stolu na kojem je ugledala pisaću mašinu, mnogo papira i papirića na kojima je

bilo zabilješki i primjedbi koje nije mogla da pročita. Dosta zgužvanog i bačenog papira bilo je pod stolom i u korpi.- Vi ste pisac? - upitala je Sunčica i okrenula se prema njemu. Nije se nasmiješila.- Pa, tako nešto - odgovorio je Ben. - Pokušavam da pišem. Nadam se da ću jednoga dana biti

pisac.- Šta to znači? - upitala ga je Sunčica.- Pa, pišem za pojedine časopise o svemu i svačemu - odgovorio je Ben, osjetivši priličnunelagodu što treba da govori ovoj ženi o svojim namjerama.- Šta je to tačno o svemu i svačemu? - Sunčica je bila uporna.- Pišem o politici, socijalnim problemima, kriminalu - pokušavao je Ben da joj objasni. - Plaćajume i ja pišem po njihovoj želji.Ben je bio namršten i Sunčica je zapazila gorčinu na njegovom licu. Imalo je mnogo bora okoočiju i usana i to joj se nije dopalo.- Izgleda da ste prilično razočarani - rekla je. - Da li se dugo bavite takvim pisanjem?- Pet mjeseci, dvije nedjelje i tri dana - odgovorio je Ben veoma precizno. Počeo je da masira

vrat kao da ga je glava zaboljela i djelovao je veoma umorno. - Znate, napustio sam jedanlagodan posao i poželio da radim nešto kreativnije, nešto što će mi pomoći da se u potpunostiiskažem i dokažem.- A, šta to hoćete da dokažete? - upitala ga je Sunčica naivno.- Teško je to tek tako objasniti - odgovorio je Ben. - Ja hoću da živim od pisanja. Tek onda ćumoći sebi i drugima da dokažem da sam uspio.- Da li zarađujete toliko da možete da živite? - upitala ga je ona.- Pa, zarađujem - odgovorio je on. - Ako se ovo može nazvati pristojnim življenjem.Sunčica se nasmijala.


16/56

16

- A, šta ovdje nije dobro? upitala ga je. - Žalite za nekom velikom kućom i “kadilakom", zamnogo para? I sami ste rekli da ste imali lakši i bolje plaćen posao, možda i više razonode,izlazaka, prijema. Nije vam bilo žao da sve to napustite i da počnete da radite ono u čemu vidite

smisao svoga života.- Sve je to tačno - rekao je Ben. - Sada tražim nešto što će mi dati dokaz da vrijedim, da ne živimuzalud. Potrebno mi je samopouzdanje.- Znači da vam prethodni posao nije mnogo značio - rekla je Sunčica. - Da li ste bili zadovoljni

privatnim životom? Žena, djeca?Ona ga je o svemu tako lako i jednostavno pitala da je Ben bio potpuno fasciniran. Nikada dosada nije razgovarao sa osobom kojoj je mogao sve da kaže. Kako ga je ona lako ispitivala, lakše

joj je on odgovarao.- Bio sam oženjen prije deset godina - rekao je Ben. - Na jednom prijemu, moja supruga nijemogla odmah da se sjeti ni kako se zovem da bi me predstavila jednom svom obožavaocu.Poslije toga sam riješio da je napustim i mi smo se razveli. Prije šest mjeseci sam se razišao sa

djevojkom koja mi je bila vjerenica. Mogli smo da imamo sve: veliku kuću, automobile, novac.Ali, i ona je ličila na moju bivšu suprugu i ja sam svakim danom sve više i više shvaćao da odtoga braka neće biti ništa.- I?- Posvetio sam se kao što sam vam rekao, pisanju - odgovorio je Ben.- Šta hoćete da napišete?- Veliki američki roman - odgovorio je Ben.Sunčica ga više nije ništa pitala. Gledala je kroz prozor i razmišljala o svemu što je čula od Bena.- Da li ste dobar pisac? - upitala ga je tiho.- Jesam - odgovorio je on bez razmišljanja. - Mislim da sam veoma dobar pisac.- Da li nekada nešto i slažete kada pišete? - upitala ga je.- Ako se to tako može nazvati - odgovorio je on. - Svaka medalja ima dvije strane. Ipak, uvijek

se trudim da prava istina izađe na vidjelo. Želim da u ljudima pokrenem osjećanja, da doživenešto posebno kada čitaju ono što sam napisao.- Vi biste htjeli mnogo da postignete, i to veoma brzo - rekla je Sunčica ozbiljno. - Ako ste zaistadobar pisac, jednoga dana će se dogoditi ono što želite. Ja mislim da prvo treba da naučite zanat,

pa tek onda da očekujete uspjeh. Ako sve dobijete brzo i na tanjiru, nećete uživati u uspjehu.- Veoma ste strogi - rekao je Ben. - Možda vam više i ne pristaje ime Sunčica koje sam vam dao.- Ne zaboravite Bene - rekla je Sunčica blago. - Treba se potruditi i prvi vidjeti narcise.Ben se sjetio čovjeka sa narcisima koji je ušao u italijanski restoran. Onaj, koji ga je prvi vidio,imao je pravo na smijeh, na zadovoljstvo. Možda je Sunčica sve tako prva vidjela i zato se uvijekzadovoljno smijala. U tome je bila velika mudrost i umijeće.- Sve mi je jasno - rekao je Ben, prišao Sunčici i unio joj se u lice. - Ne znam ni ko ste ni odakle

dolazite, a i vas je baš briga za sve to. Idete po ulici u tom mantilu, spavate na autobuskoj stanici,hoćete da vas odvedu u policiju. I vi meni dajete savjete!Sunčica je prasnula u neobuzdani smijeh.- Ha, ha, ha! - odjekivalo je njegovom sobom kao nikada do sada. - Vi ste luđi od mene! Ha, ha,ha! A, znate li zašto? - upitala ga je Sunčica i za trenutak prestala da govori da bi došla do daha.- Zato što me slušate!Više ni Ben nije mogao da se uzdrži, a da ne počne da se smije.- Nas dvoje smo čudan par - rekao je on. - Nego, mislim da je krajnje vrijeme da se odmorimo.Vama je posebno prijeko potreban odmor. Prošle noći skoro da i niste spavali.



17/56

17

- Prijedlog je odličan - rekla je Sunčica. . Samo, ja bih prvo željela da se okupam.- U to ne sumnjam - rekao je Ben. - Tuš nešto nije u redu, ali uvijek ima tople vode. Mislim daćete se okupati bez problema.

- Baš ne čeznem za toplom vodom - rekla je Sunčica. - Skoro sam se skuhala u ovom mntilu...Zar ne vidite kako se pušim?Prasnula je opet u smijeh, a Ben joj se pridružio. Čitavog svog života nije se smijao ovoliko i

bilo mu je milo.- Izvinite - rekao je. - Trebalo je da se ranije sjetim da se grozno osjećate u tom mantilu.- Nema veze - rekla je Sunčica. - Ja sam naviknuta na ovakve stvari.- Idemo, onda - rekao je Ben. - Pokazat ću vam gdje se šta nalazi i gdje ima čistih peškira.Spavaća soba je bila osrednje veličine sa malo najneophodnijeg namještaja. Dominirao je velikikrevet i Sunčica je odmah pomislila da je udoban i da bi se tako rado bacila na njega. Kupatilonije bilo veliko, ali je bilo čisto i dobro osvijetljeno.Sunčica je stala prvo pod mlaki tuš i duboko uzdahnula. Bila je prezadovoljna, a osjećaj

zadovoljstva je bio potpun kada je mlaka voda počela da se sliva niz tijelo.- Šta će mi bolje od ovoga! - uzviknula je. - Nemam ja kuda da idem.Dugo se tuširala, prvo mlakom vodom, pa onda vrelom, pa opet mlakom. Kada je bila gotova,zatvorila je slavinu, uzela veliki peškir i izišla ispod tuša. Tako naga i svježe okupana, pogledalase u ogledalo.- Pa, nije loše - rekla je posmatrajući veoma kritički svoju vitku figuru. - Koža bi mogla da budemalo glatkija i sjajnija, ali sve u svemu nije loše.Sunčici je sada prvi put palo na pamet da pojma nema koliko joj je godina, a to je veoma važnastvar u životu svake žene. Nije baš bila mnogo stara, a vjerovatno, ni u prvoj mladosti.- Sunčice?Ona je upravo uzela veliki šeškir i počela da suši kosu. Trgla se i pogledala prema vratima kaoda je očekivala da će ugledati Bena na njima.

- Ja ne nosim pidžame - čula je Bena kako joj govori kroz zatvorena vrata. - Ali, našao sam jednuveliku košulju za koju smatram da će vam biti dobra da spavate u njoj.Ona je bila veoma uzbuđena, ovolikom brigom, pažnjom čovjeka u čijem se stanu nalazila i čije

je gostoprimstvo tako divno uživala. Sve joj je u životu bilo nesigurno i neizvjesno. Ben je bio jedini koji joj je na neki način ulivao sigurnost.Omotala je veliki peškir oko tijela i izašla iz kupatila.- Ja sam ovdje! - čula je Bena kako joj viče i uputila se u spavaću sobu odakle je glas dolazio.- Bene - obratila mu se uz blistavi osmijeh. - Šta mislite koliko ja imam godina?Ben je zinuo i gledao je kao da nikada do sada nije vidio ženu. Ona ga je upitno pogledala, ali jeuzdrhtala kada je u njegovim očima opet pročitala strast, kada je vidjela kako su tamne i toplekao ljetna noć.

I, onda je počela igra u kojoj su oboje uživali i doživljavali je kao istinsko seksualnozadovoljstvo.Ben je samo gledao, bolje reći milovao pogledom. Krenuo je od vlažne kose koja je uokvirivalanjeno lijepo, rumeno lice i Benu se činilo još toplo i mirisno od kupanja. Iznad usana je imalamladež koji je njenom licu davao nekakvu čudnu otmjenost i činio ga istovremeno veomamladim. A, usne? One su bile pune i rumene, malo rastavljene. Benu se činilo da je ona svakogatrenutka htjela da progovori, da nešto kaže, ali je odustajala od te namjere i nastavila da gaupitno gleda.


18/56

18

Kada je njegov pogled kliznuo do visine njenih grudi, Sunčica je zatvorila oči i dubokouzdahnula. Onda se opustila i prepustila slatkoj fantaziji, putujući na krilima mašte u svijet velikeljubavi i strasti. Ben je bio njen ljubavnik i volio je. Njegove ruke su je milovale i ona se

prepuštala tim slatkim dodirima. Više nije imala onaj peškir oko tijela, bila je naga i ustreptala, aBen je ljubio njene grudi i šaputao joj neke nerazumljive riječi. Bilo joj je toplo, znoj je orosionjeno čelo, a ona je osjetila da je počela da drhti. Nikada do sada nešta tako nije doživjela, bila jesretna, čeznja njenog tijela je bila ispunjena.Polako je otvorila oči i pokušala da se vrati u stvarnost. Ben je i dalje gledao njeno lice, grudi,kukove, noge. Onda mu se pogled vratio na usne. Ustao je sa stolice i prišao joj. Ovo više nije

bila mašta, ovo je bila stvarnost. Pružio je ruku prema njoj i kažiprstom dotakao njene usne.Ostao je tako nekoliko trenutaka, a onda povukao kažiprst i njime dotakao svoje usne. Zatvorio

je oči i na njegovom licu se ukazala grimasa koja je bila izraz bola. Tijelo mu je zadrhtalo, mišićise zgrčili. Kada je otvorio oči, vidio je Sunčicu kako stoji i smiješi mu se. Kao poslije šoka, on jesam odmahnuo glavom i izišao iz sobe. Zatvorio je vrata za sobom, i to polako kao da je želio da

nekoga ne probudi.Sunčica je zurila u vrata koja su sada postala pregrada između nje i Bena. Bilo joj je hladno izato se bolje umotala u peškir koji je skrivao njeno lijepo tijelo.- Znači, tako - prošaputala je. - To je to!



19/56

19

4

Odjednom je počela da se smije. Bilo joj je lijepo, bila je sretna, jer je nešto shvatila. Stavila jeruku na usta da je Ben ne čuje. Ona ga je željela. A prema onome što se dogodilo između njihdvoje, bila je ubijeđena da je ljubavna želja u ovom slučaju obostrana.Sjela je na udobni krevet i pomisiila šta će sada da radi. Ono, kroz šta je upravo prošla, bilo jeviše nego snažno. Gotovo da nije mogla da povjeruje da je ona u stanju da doživi i preživi takvunavalu emocija. I, sve to zbog čovjeka kojeg je jedva poznavala.Provukla je ruke kroz još vlažnu kosu, i pomislila da bi, možda, najbolje od svega bilo da seiskrade iz ove kuće i pobjegne od Bena. A, da li bi imalo smisla da sada pobjegne od sadašnjosti?Pa ona već bježi od prošlosti! Izgubila je, možda, mnogo, a ako bi otišla od Bena, izgubila bi sve.

Najviše od svega prijateljstvo koje su njih dvoje sklopili pod tako neobičnim okolnostima.Ustala je iz kreveta i prišla vratima. Oh, za ime svijeta! Pa, ona je sasvim naga. Bespomoćno seokrenula i... oh! Oteo joj se uzvik olakšanja, jer je na krevetu, pored košulje stajao i tamnoplavi

kućni ogrtač. Sunčica ga je brzo obukla, a pojas nekoliko puta čvrsto vezala oko struka.Ponovo je prišla vratima, skupila hrabrost, i otvorila ih. Ugledala je Bena, lica su im se skorosudarila. Gledali su se i ona prethodna igra je opet počela. Tijela su mi se tresla kao u groznici,usne su im bile rastavljene, ruke kao da su se tražile. A na njegovom licu je opet bio onaj isti grč

bola i Sunčica nije znala zbog čega je to.Ona je uspjela prva da se pribere i nasmiješi. Sa njegovog lica je nestao bolni grč. Obasjalo ga jesunce njenog osmijeha.- Pa, mislim da je ovo drugi sos u koji ste me uvalili - rekla je ona i dalje se osmijehujući.- Sunčice...- Bene...- Prvo ti reci - rekla mu je smijući se.

On je pružio ruku i poveo je prema kauču na koji su oboje sjeli. Gledali su se kao u transu, kaoda su se godinama tražili i čekali.- Pojma nemam kako se sve to dogodilo - rekao je Ben pomalo smušeno. - Moraš mi vjerovati daništa nisam planirao. Lagao bih ti kada ti ne bih rekao da si me privukla od prvog trenutka kadasam te ugledao.Ušutio je i nastavio da gleda njeno zadovoljno lice, divne plave oči iz kojih je zračila sreća izadovoljstvo.- Molim te - obratio joj se. - Nemoj me tako gledati. Želim da znaš da ne treba da me se plašiš.

Nisam htio da znaš šta osjećam, ali nisam mogao ni da sakrijem.Sunčici je srce pjevalo od sreće. Kako je ovo divan čovjek! Možda nije trebala da bude ovolikosretna i zadovoljna, možda je trebalo da bude nervozna ili sramežljiva.Ali, ništa od svega toga! Bila je srećna i zadovoljna, i to nije ni htjela a ni mogla da sakrije.

- Bene - obratila mu se s osmijehom na licu. -Da li ja izgledam uplašeno? I, da li misliš da ovo,što se događa između nas, važi samo za tebe? Više je nego očigledno da je obostrano.On je ustao i otišao do prozora.- Pokušavao sam da ne mislim na... ovaj, ti znaš na šta - jedva je izgovorio. - Jer, to u svakomslučaju sve veoma komplikuje.- Zašto? - upitala ga je ona. - Ja mislim da to sve pojednostavljuje. Ti se dopadaš meni, a ja tebi.

Ne vidim šta je tu loše.On se vratio na kauč, uzeo njenu lijevu ruku u svoju i izdahnuo. Prsten, taj prsten!- Da li ti je sada jasno u čemu je problem? - upitao je on.


20/56

20

- Ah, to - procijedila je ona kroz zube. - Mislim da smo se dogovorili da o tome više nerazgovaramo.- Nismo se mi ništa dogovorili - rekao je Ben. - Ti ne želiš da se o tome razgovara. Ali, odlaganje

ne vodi ničemu. Taj prsten samo potvrđuje činjenicu da si ti, po svemu sudeći, udata žena.- Neću to da čujem! - uzviknula je Sunčica. - Niko ne može da tvrdi da sam ja udata. Ljudi nose

prsten na onom prstu na kojem žele. Mislim da sada više nema nekog pravila.- Možda si i u pravu - rekao je Ben. - Ali, to još uvijek ostavlja mogućnost da si udata i da imašnekoga ko te čeka. Prema tome, mislim da ne bi trebalo da obraćamo pažnju na ono što sedogodilo u spavaćoj sobi između nas dvoje.- U tom slučaju, ništa se nije dogodilo - rekla je Sunčica tvrdoglavo. - I, nema potrebe da od toga

pravim problem. Neka bude kako ti kažeš. A, ja još uvijek ne vjerujem da sam udata.- Treba da budemo razboriti - rekao je Ben i oborio glavu da bi izbjegao njen pogled.- U redu - rekla je Sunčica. - Ali, ako ne želimo da se upetljavamo u ljubavnu aferu, kako ćemose ponašati? Meni se ovdje veoma dopada i moglo bi se dogoditi da se veoma vežem za ovo

mjesto.Ben je opet zatvorio oči i pomislio kako bi bilo da joj priđe i skine taj svoj mantil sa nje. Oh!Ugledao bi divno tijelo, meko i poželjno, oh... ona ga sigurno ne bi odbila. Ali...- Znaš - obratio joj se on pošto je otvorio oči i malo se pribrao. - Treba da naučiš da držiš jezik zazubima. Veoma dobro znaš kako se ponašaš i što govoriš. Sunčice, pobogu! Da li bismo mogliozbiljno da razgovaramo?- Svakako - odgovorila je ona i slegnula ramenima. – Zašto da ne?- Sunčice - obratio joj se Ben blago. - Potrebna mi je tvoja pomoć.- Moja pomoć? - upitala je ona. - Bene, zašto se, uopšte zamlaćuješ sa mnom? Ko sam ja u tvomživotu? Niko! Svakog trenutka bi mogao da me izbaciš na ulicu, zar ne?- Tačno - odgovorio je on. - Mogao bih. Ali, pošto rijetko činim ono što bih mogao, neću toučiniti. Ti ostaješ kod mene. Ne poštujem pravila, ali bi ipak bilo potrebno da se ti i ja

dogovorimo oko nekih.- Pravila? - upitala je ona i razrogačila oči.- Prvo: moraš biti obučena u svakoj prilici...Sunčica je otvorila usta da nešto kaže, ali je Ben zaustavio rukom.- Ne prekidaj me - rekao je. - Kad se kupaš, onda možeš da se skineš.- Ja sam gola - rekla je ona sasvim mirno - samo zato što nemam ništa drugo da obučem osimonoga mantila Ja sam spremna da ga i dalje nosim, ali mi to neće predstavljati neko posebnozadovoljstvo.- Nisam mislio na taj mantil - rekao je Ben. - Znam da nemaš ništa drugo da obučeš i zato ću se

postarati da ti nešto nabavim. Mislio sam da ne šetaš po stanu... oh! U redu, u redu! Mislim da sime razumjela.

- Drugo pravilo? - upitala je Sunčica.- Svako ima da poštuje tuđu teritoriju - rekao je Ben - Spavaća soba je tvoja, a dnevna moja.- Ali, kauč u dnevnoj sobi je mali, taman za mene. - rekla je Sunčica. - Za tebe je onaj velikikrevet u spavaćoj sobi.- Ja imam običaj da pišem do duboko u noć - rekao je Ben. - Prema tome, biće mi odlično udnevnoj sobi. Prolaziću kroz spavaću sobu kad budem išao u kupatilo, a ti možeš koristiti dnevnusobu samo danju. Imaš li neko pitanje?- Ne, gospodine - odgovorila je Sunčica i salutirala kao vojnik pred pretpostavljenim - Nemam

pitanja.



21/56

21

- Onda možeš da ideš na spavanje - rekao je Ben. - Ako navučeš tamne zavjese, u sobi će biti prijatnije.- Već ću se snaći - rekla je Sunčica i poš1a prema spavaćoj sobi.

Kad je došla do vrata, okrenula se i nasmiješila Benu.- Bene, hvala ti - rekla je. - Hvala ti za sve.Čim je ušla u sobu, legla je na krevet i skupila se. Bila je veoma umorna i iscrpljena. I poredsvega je mislila na Ben. Kako je moguće da je srela takvog čovjeka? Da li je udata! Možda joj jei muž tako dobar čovjek? Kako će se rastati s Benom? Da li joj on toliko znači da je već o tome

počela da razmišlja?San je počeo polako da joj sklapa oči. I za trenutak zaboravila je na sve.

Ben je sjedio dugo u mraku svoje dnevne sobe i razmišljao o onome što ga je snašlo. Da li jedobro učinio, što je pozvao ovu ženu kod sebe? Ko je ona, da li govori istinu? On nema način da

provjeri da li je kod nje u pitanju gubitak pamćenja ili se samo pretvara. Može da se dogodi da ga

uvali u veliku nevolju, a opet nije u stanju da je izbaci na ulicu. Tako je lijepa i slatka, tako mila.Djeluje naivno i nimalo joj ne smeta što se nalazi u njegovom stanu i što ne zna ko je. A tak selijepo smije. U nekoj priči će morati da napiše da mu je Sunčica svojim smijehom donijela zraksunca u kuću.

Nešto kao jecaj ga je prenulo iz razmišljanja. Ustao je i nesvjesno pošao prema spavaćoj sobi.Jecaj se ponovio i on je znao da se nešto događa sa Sunčicom. Ušao je u spavaću sobu i kleknuokraj njenog kreveta.- Ne... molim vas... ne. - Sunčica je govorila isprekidano i on je uzeo u zagrljaj. Trebalo je da jenekako umiri, da joj da do znanja da nije sama, da je on tu da joj pomogne.- Sunčice!Ona je i dalje tiho jecala i privijala se uz njega.- Dušo, probudi se!

Prodrmao je i ona se trgla. Pridigla se i otvorila oči i on je u njima prvi put pročitao strah.Uhvatila ga je za krajeve okovratnika na košulji i privila se uz njega.- Ne - jeknula je. - Neee...- Dušo - sada joj je Ben šaputao na uho. - Probudi se! To je bio samo ružan san.Ona je duboko uzdahnula i zatvorila oči. - Samo san - ponovio je Ben. - Nemoj se plašiti.- Oh, Bene - prošaputala je ona. - Bilo je tako stvarno, tako užasno.- Šta to? - upitao je Ben. - Šta te je toliko uplašilo?- Lice - odgovorila je ona tiho. - Lice jednoga muškarca.- Ono te je uplašilo? - upitao je Ben. - Da li znaš čije je to bilo lice?- Da... ne... oh, ne znam - odgovorila je Sunčica. – U snu sam znala, ali sada ne mogu da sesjetim. Mislim da je imao crvenu kosu i da je djelovao tako ranjivo. Njegove plave oči su bile

tako mirne. Oh, Bene! Ja sam ga voljela, znam da sam ga voljela.- Ako je tako, čega si se onda uplašila? - upitao je Ben. - Njegove oči - rekla je Sunčica,gledajući odsutno preko Benovog ramena. Tako su me gledale, molile i optuživale. Progutala jeteško i dalje je bila zaplašena. - Bene, tako se plašim. Mora da sam mu nešto veoma ružnoučinila.- Ne znaš to, draga - rekao je Ben, milujući je po kosi. - Ali, ako se tako loše osjećaš, ako nosišneku krivicu u duši, zašto mi ne dozvoliš da pokušam da otkrijem ko si.- Ne! - vrisnula je ona. - Ne želim to da učiniš. Ne želim da saznam šta sam mu učinila da megleda tako tužno i optužujuće.


22/56

22

- Sunčice, to je smiješno - rekao je Ben.Polako je odvojio od sebe i pokušao da ustane.- Ne! - uzviknula je ona i grčevito se uhvatila za njegov rukav.

- Ne ostavljaj me! Ne sada!- U redu, u redu - rekao je Ben i ponovo sjeo na krevet. - Neću nigdje otići. Samo ne razumijemzašto mi ne dozvoliš da nešto učinim za tebe. Rekla si da si vidjela čovjeka u snu, čovjeka kojegvoliš i kojeg si voljela. Zašto mi ne dozvoliš da pokušam da ga nađem? Ili nešto baš nije sasvimlogično.- Možda nije - rekla je Sunčica. - Nije tebi, jer si ti logična i praktična osoba. Psihički si sasvim uredu, potpuno uravnotežen. Sa mnom nešto nije u redu i ja sam poptuno svjesna toga. Ako je santako uticao na mene, šta bi tek bilo na javi?- Da li se ti stvarno brineš za sebe? - upitao je Ben. – Misliš li još uvijek da nisi sasvimnormalna?- Nisam mnogo zabrinuta - odgovorila je Sunčica. - Ali, ubijeđena sam da samnom nešto nije u

redu. Uznemiruje me strah koji mi se, po svemu sudeći, odavno uvukao u dušu.Zaćutala je za trenutak, a onda je polako zatvorila oči.- Ne - počela je kao u transu. - Nisam se uplašila tog lica, jer ga volim. Željela sam da gadotaknem, da ga privučem. Uplašila sam se nečeg tamnog, prijetećeg. Mislim da je to u meni...- Sunčice - obratio joj se Ben blago. - Znam ja da je taj strah u tebi, jer svi imamo neke svojestrahove koje želimo da potisnemo. Ali, još nešto moraš uzeti u obzir. Probudila si se u onoj sobi

bez odjeće, na krevetu, koji je tu bio jedini namještaj, i zaključana. To znači, da te spriječio da pobjegneš. Možda je bio u pitanju samo ljubomorni ljubavnik, a možda i nešto mnogo ozbiljnije.Jer, povreda na tvojoj glavi govori da te je neko udario, ili si se udarila kad te je ubacio u tu sobu.U tom slučaju bi trebalo pronaći osobu koja je željela da ti nanese zlo.Ben je prekinuo sa izlaganjem, pokušavajući da da vremena Sunčici da razmisli o svemu.- Shvataš li šta hoću da kažem? - upitao je.

Sunčica je uzdahnula. Zašto je Ben pokušavao da svemu da smisao, iz svega da izvuče logičanzaključak? Ona nije htjela da se sjeti prošlosti, još manje da misli na budućnost. Nije željela dadonese bilo kakvu odluku.- Mogu li malo da razmislim o svemu? - upitala je Sunčica Bena.- Umorna si - rekao je Ben blago. - Naravno da možeš kasnije da doneseš odluku. Sada bi trebaloda nastaviš da spavaš. O svemu ćemo razgovarati sutra. Mislim da je za danas bilo dostauzbuđenja. Sve dalje što bi se moglo dogoditi, samo bi nam naškodilo.Ben se nasmijao i ona mu se pridružila u smijehu kao da je to jedva dočekala. Zabacila je glavu,a onda je stavila na njegove grudi. Za trenutak se umirila kao zadovoljna maca koja je našla sebidobro mjesto.- A, bilo je i zabavno, zar ne? - upitala je Bena.

- Zabavno? Oh, da - odgovorio je on. - Da, da, bilo je zabavno. Ovaj...Tek sada je shvatio da su njegove ruke obavijene oko njenog tijela, da je njegova glava sasvim blizu njene da su njih dvoje u pravom, pravcatom zagrljaju.- Sunčice?- Da?Podigla je glavu i okrenula se prema Benu. Njen obraz je sada bio čvrsto priljubljen uz njegov.- Ja... ovaj, mislim da bi trebalo da se sada vratim na svoju teritoriju - rekao je Ben.Sunčica nije ništa rekla, ali se nije ni pomakla. Njih dvoje su i dalje bili u zagrljaju.- Sunčice?



23/56

23

- Pa, da - rekla je konačno. - Mislim da bi to bilo najpametnije.- U pravu si - rekao je Ben. - To bi bilo najpametnije.Ona se umirila kao da spava. Ben se osjećao veoma nelagodno, jer je znao da on mora nešto da

učini da se ovo prekine. A, šta da učini? Da li će se ona naljutiti?- Sunčice?- Hm!? - promrmljala je ona pospano.- Mislim da smo se opet našli u situaciji koju smo željeli da izbjegnemo - rekao je Ben.- Pa, da - rekla je ona. - Da ti to sada nisi rekao, ja se toga ne bih ni sjetila.- Mislim da je sada najbolje da odem i ostavim te da spavaš - rekao je Ben sada mnogo odlučnije.Blago je odvojio od sebe i počeo da ustaje. Ona ga je gledala sa žaljenjem. To je bila posljednjastvar, koju je u ovom trenutku željela.- Bene - obratila mu se hladno - imaš karakter i veoma si odlučan. Moram to da ti priznam.

Naravno, nije mu priznala da je zbog toga bila veoma razočarana.Ben je izišao iz spavaće sobe i ona je ostala sama da zuri u tavanicu i čeka da joj san dođe na oči.


24/56

24

5

Sljedećeg jutra se probudila sama u stanu. Ben joj je rekao da će izaći da se nađe sa svojim prijateljem Čarlijem. Nije joj rekao koliko će se zadržati i zato je Sunčica počela da razmišlja štada radi dok se on ne vrati. Bila je dirnuta kad je na stolici ugledala lijepu, sportsku košulju,farmerke i ispod njih donji veš. Baš je taj Ben dobar čovjek! Kako je samo umio da joj sve kupi?Pa, bio je oženjen, zna šta žene nose. Brzo je ustala i obukla se. Sve joj je odlično pristajalo. Bila

je zadovoljnija nego ikada u životu i zato nije htjela da se vrati u prošlost. Sve, samo to ne!Skuhala je sebi kafu, polako je popila i pošto se Ben i dalje nije vraćao, riješila je da izađe i malose prošeta. Dan je bio lijep i njoj je šetnja prijala. Nije ni o čemu razmišljala, samo je išlanaprijed i uživala u ljudima koje je sretala, u automobilima koji su prolazili kraj nje, u izlozimakoji su nudili lijepu robu. Kad se umorila, vratila se Benovoj kući. Ušla je u j kuhinju da skuhasebi kafu i kad se vratila u dnevnu sobu da provjeri da li je ostavila ključ od stana na svojemjesto, zapanjila se kad je ugledala jedno žensko stvorenje kako stoji nasred sobe i gleda je kroz

naočare sa velikom dioptrijom. Ta osoba je mogla imati i nešto više od dvanaest godina a moždai mnogo više. Bila je prilično krupna i moglo bi se reći, dosta neuredna. Crna kosa joj je visila u pramenovima do ramena, a ni odjeća nije ništa bolje stajala na tom nezgrapnom tijelu.- A, ko si pa ti? - upitala je djevojčica Sunčicu. - Da nisi pala sa Marsa? Šta ćutiš? Zar nisi ustanju ni kafu da mi ponudiš?Sunčica je prasnula u smijeh.- Može li neki sok ili koka-kola? - upitala je ona djevojčicu. - Podne je i mislim da je pretoplo zakafu.- Pa, ako nudiš nešto hladno, onda bi to moglo da bude pivo - rekla je djevojčica veomaozbiljnim glasom koji nije trpio pogovor.- U redu - rekla je Sunčica - samo, mislim da nemamo piva. Možda bi željela oranžadu?

- Pa, može - odgovorila je djevojčica i slegla ramenima. - Kad već nema ništa bolje. Kako sezoveš?- Sunčica. A ti?- Lujza - odgovorila je djevojčica. - Da li ti je to pravo ime ili te tako zovu? Sada te prvi putvidim ovdje. Da li si se udala za Bena ili te je on pokupio sa ulice?- Hej, stani malo! - uzviknula je Sunčica i počela da se smije. Sjedi i ja ću ti sve ispričati.Lujza je sjela na kauč i upiljila se u Sunčicu.- Što se tiče prvog pitanja, ne znam šta da ti odgovorim. - počela je Sunčica ozbiljnim glasom. -

Ne znam da li je ovo moje pravo ime. Vjerovatno nije. Nisam udata za Bena, a tačno je da me je pokupio sa ulice. Ali, ne onako kako ti misliš.- Sa tobom nešto nije u redu - rekla je Lujza. - Oh, ko sve neće doći u ovu kuću! Ipak, ne ličiš mina one koje imaju kilograme šminke na licu i samo muškarce da bi spavale s njima.

- Baš ti hvala - rekla je Sunčica i nasmiješila se.- Ipak, ako si u Benovom stanu, mora da spavaš s njim – nastavila je Lujza. - On nije običančovjek, nije kao drugi koje poznajem.Sunčica je bila zapanjena. Ko je ova djevojčica i kako živi? Ko su joj roditelji? Po svemu sudećiveoma rano joj se pružila i prilika, da upozna život sa najgore strane.- Lijepa si - nastavila je Lujza. - Nije ni čudo što te je Ben doveo.- Možda on ne misli da sam lijepa - rekla je Sunčica. - Doveo me u svoj stan zato što nije htio dadozvoli da spavam na ulici i skapam od gladi.



25/56

25

- Zar misliš da te je doveo u ovaj stan samo zato što je dobar?- zapitkivala je Lujza dalje. - Znam ja veoma dobro kakvi su muškarci. Koliko dugo mu je bilo potrebno da te ubijedi da pođeš sanjim u krevet?

Sunčica je istinski bila impresionirana ovom djevojčicom. Tek sada joj je bilo jasno da je ovosirotinjski kvart i da u njemu živi svakakav svijet. Bilo joj je i žao djevojčice. Ovakvi razgovorinisu odgovarali njenim godinama.- Griješiš - odgovorila joj je Sunčica. - Ben me nije ni dotakao. A, ti tako govoriš jer si,vjerovatno, mnogo toga u svom kratkom životu vidjela. Mislim da ti nedostaje ljubav i pažnja ida si zbog toga pomalo gruba.- A ja mislim da si ti jedna obična kučka! - uzviknula je i Lujza bijesno.- Možda si i u pravu - rekla je Sunčica i duboko uzdahnula. - Baš ti hvala što si mi otvorila oči irekla pravu istinu.Lujza je izašla iz Benovog stana, zalupivši vrata za sobom. Sunčica se srušila u prvu stolicu iodahnula. Bilo joj je prijeko potrebno da se sredi i odmori i, više od svega, da bude sama.

Ubrzo se i Ben vratio kući, pitajući se da li će zateći Sunčicu. U dnevnoj sobi nije bilo nikoga, uspavaćoj takođe. Onda mu je prijatan miris, koji je dolazio iz kuhinje, zagolicao nozdrve. Savsretan, pojurio je tamo i ugledao Sunčicu kako sjedi za stolom i nešto piše u jedan od njegovihnotesa. Bila se toliko nagnula nad svoj rad da joj je kosa skoro potpuno zaklonila lice. Izgledala

je kao savjesno đače i Ben se nasmiješio.- Da li ti to sastavljaš svoj kuhar? - upitao je on na šta je ona skočila sa stolice kao dijeteuhvaćeno u nekom zabranjenom poslu.- Ne sastavljam kuhar - odgovorila je Sunčica i nasmijala se. - Pišem dnevnik.- Dnevnik?- Da, dnevnik - potvrdila je ona. - Ne želim da saznam ništa o svojoj prošlosti, ali zato želim daodgonetnem kakva sam ja osoba. Eto, čak nisam znala da li znam da kuham ili ne. Onda samriješila da stavim na hartiju sve što mi se dogodilo u protekla tri dana. Možda ću na taj način

nešto saznati o sebi.Ben je prišao frižideru i iz njega izvadio konzervu piva.- Zvuči veoma studiozno - rekao je polako, otvarajući konzervu. - I, da li si uspjela nešto dasaznaš o sebi?- Nemaš pojma koliko mnogo!- odgovorila je Sunčica. - Prema onome koga sam srela i sa kimsam pričala, zaključila sam da volim djecu i starije ljude. Zar to nije dobar znak?- Jeste, - odgovorio je Ben. - Više nego dobar.Ben je gledao i srce mu je bilo puno neke čudne radosti, i jer je i ona djelovala tako. Bila jelijepa, lice joj je bilo ozareno i on se pitao kako će živjeti kad ona ode. Šta bi se dogodilo kad bion ispružio ruke prema njoj...- Znaš - obratila mu se Sunčica ponovo - kad si jutros spremao sebi doručak, ja se nisam

potrudila da ti pomognem. Misliš li da sam bezobzirna ili lijena?- Ni jedno ni drugo - odgovorio je Ben. - Vjerovatno nikada nisi bila u situaciji da sama sebi pripremaš doručak.Ona ga je iznenađeno pogledala. - Hoćeš da kažeš da mi je to neko drugi radio? Možda posluga?- Zašto da ne? - upitao je Ben. - Možda i majka. Ti si veoma mlada, po mojoj procjeni imašdvadeset i pet godina, i znači da je moguće da si još bila kod kuće, a možda i nisi.Sunčica je uzela jedan paradajz i počela da ga ljušti.- Pa, kako si se proveo sa Čarlijem? - upitala je.


26/56

26

- Bilo mi je dosadno - odgovorio je Ben. – A ti? Zar si čitavo prije podne samo čitala i pisaladnevnik?- Gledala sam malo televiziju, ali mi je bilo dosadno, pa sam riješila da pođem u šetnju.

- U šetnju? - upitao je Ben. - Izlazila si dok sam ja bio odsutan?- Da. Željela sam.- Sunčice - obratio joj se Ben blago kao djetetu. - Zašto mi nisi rekla da imaš namjeru da izađeš?- Pa, nisam znala da ću htjeti da izađem - odgovorila je ona i napućila usne kao da se ljuti. - A,zašto ti to smeta?- Znači da nisi dobro razumjela ono o čemu smo sinoć razgovarali - rekao je Ben. - Zar se nesjećaš da smo se dogovorili da, dok ne saznamo šta ti se dogodilo, ne izlaziš nikud. Možda nekostoji iza ugla i čeka da ti opet nanese neko zlo. Ne želim da izlaziš na ulicu dok ti se ne vratisjećanje.- Ti misliš da je stvar toliko ozbiljna? - upitala ga je Sunčica.- Možda i nije - odgovorio je on. - Ali, čovjek mora biti oprezan. Ako želiš da izlaziš, ja ću ići sa

tobom.- To ne dolazi u obzir! - bunila se Sunčica. - Znam da ti pokušavaš da činiš ono što misliš da bi bilo najbolje za mene. Ali, ja ne mogu da živim pod prismotrom sa svim tim ograničenjima. Da je neko želio da mi nanese takvo zlo, mogao je to da učini dok sam ležala u onoj sobi. Ne, tonikako. Pomisao na ograničenja u životu me plaši od bilo čega što bi moglo da mi se dogodi.- Sunčice - obratio joj se Ben blago. - Ti nisi svjesna onoga što govoriš, zato što si poptunozbunjena.- Molim te, nemoj mi popovati - rekla je ona ljutito. - Možda sam luda, ali nisam glupa.Okrenula se i nastavila da radi nešto oko ručka. Ben se nasmiješio. Bilo mu je lijepo s njom, bila

je čudna i nepredvidiva. U tome je i bila prava draž i uzbuđenje. Samo da se ne navikne previšena nju. Ako Sunčica ode više neće biti ni sunca, a ni narcisa. A to bi mnogo osiromašilo njegovživot.

U toku sljedećih dana Ben je osjećao da se mnogo promijenio. Bio je raspoložen za rad, nalazio je smisao u svemu. Sunčica je bila kraj njega i on je počeo da posmatra svijet kroz njenu prizmu.I, odjednom je oko njega bilo mnogo ljubavi, smijeha, humora. Osjećao je da je okruženljepotom, naučio je da u svemu nađe onu bolju stranu, da mnoge postupke opravda, rječju daživot gleda kroz ružičaste naočari. A, za sve to je mogao da zahvali samo Sunčici.Ona je već pet dana bila kod njega i on je sada žurio kući kao da je danima bio odsutan. Svaki

put, kad bi se on i Sunčica sreli, srdačno bi se pozdravili. To je uglavnom, bilo kad se on vraćaokući. Ona ga je navikla da ga lako zagrli kad je zbog nečega bila uzbuđena i da ga poljubi kad je

bila zadovoljna. Ben je veoma dobro znao da u svemu tome nije bilo ničeg posebnog, ali mu jegodilo. Ona nije mislila na seks, sve je to bilo dio njene jednostavne i otvorene prirode. Ponašala

se jednostavno i prirodno, a njega je to izluđivalo. Kad god bi ga dotakla on bi se uzbudio.Poslije toga je još dugo bio napet, nije mogao da se sredi.Kad god bi se vratio kući, saslušao je Sunčicu šta je imala da mu kaže, i sve vrijeme dok jeslušao proždirao je pogledom. Više nije mogao da odoli njenim očima i kosi, divnom tijelu,vitkim nogama. Mogao je samo da zamisli kakve su joj grudi, kakav stomak. Više nije bilodileme da je želio, da je samo maštao o tome kako da vodi ljubav s njom. A, ona kao da za sve tonije ni najmanje marila.- E, pa - obično bi promucao - Mislim da treba da se povučem u svoju sobu. Treba nešto da

pročitam, pa onda da napišem, pa...



27/56

27

- I ja idem u svoju sobu - rekla bi Sunčica i Benu se činilo da ona baš to želi, da joj prija da budesama.Sunčica je ležala na velikom krevetu u spavaćoj sobi i razmišljala. Naravno, njene misli su bile

obuzete samo Benom. Svakoga trenutka joj je bio u srcu i mislima, nije mogla da se uzdrži, a daga ne dotakne kad su zajedno. Lako bi ga zagrlila ili poljubila, jer joj je stalno samo jedno bilo na

pameti: on joj je jasno stavio do znanja a između njih ne smije ništa da se dogodi.- Kakva sam ja to žena! - prošaputala je bijesno i zarila ruke u kosu. - Nisam ni za šta! Ne moguni jednog muškarca da osvojim!Uzdahnula je, ustala sa kreveta i uputila se prema prozoru. Neće moći dugo da živi ovako. Kad

bi uspjela neki posao da nađe! Bilo bi joj lakše, mogla bi da se zabavi nečim, upozna druge ljude.U svakom slučaju moraće nešto da smisli. Samo jedno neće nikako dozvoliti, a to je da Ben

pokuša da otkrije ko je ona, da sazna nešto o njenoj prošlosti.Lujza je imala običaj da dolazi povremeno kod Sunčice, ali je izbjegavala da to čini kad je Ben

bio kod kuće.

- Otkuda ti ovdje? - upitala je Sunčica kad se ona iznenada stvorila pred njom u sobi. - Kako siušla?- Pssst! - rekla je Lujza i okrenula se prema vratima, plašeći se da bi se Ben mogao pojaviti nanjima. - Kao što vidiš, ušunjala sam se. Ben možda spava ili nešto piše.- Znaš - rekla joj je Sunčica - nemam ništa protiv toga da dođeš. Ali, zašto to činiš tajno?- Potrebna mi je mala promjena - odgovorila je Lujza ozbiljno. - A, ne volim da se sretnem saBenom. A, tebi? Da li je i tebi potreban svjež vazduh? Izgleda da te Ben drži pod kjučem u ovojkući, zar ne?- Ne drži me - odgovorila je Sunčica kroz smijeh.- Zašto ste svako u svojoj sobi? - nastavila je Lujza da je ispituje.- Pa, njemu je potreban mir - odgovorila je Sunčica. - On piše.- Ja mislim da ćeš umrijeti od dosade, sjedeći samo u ovoj kući - nastavila je Lujza.

- Šta predlažeš? - upitala je Sunčica sa velikim zanimanjem.- Zašto ne bi našla neki posao? Imala bi svoj novac i mogla bi da mu platiš za stan i hranu. Ondati on ne bi mogao reći da mu nešto duguješ.- Oh, guščice mala - rekla je Sunčica i toplo pogledala ovu jadnu djevojčicu. - Ben ne misli damu ja nešto dugujem. Naprotiv! Ja mislim da ja njemu dugujem. A, ne mogu da idem na posao,

jer nemam nikakvih dokumenata.- Ja bih mogla da ti pomognem - rekla je Lujza ozbiljno. - Mogla bi da radiš kod jednog čovjekakoji ne traži nikakva dokumenta.- Stvarno? - upitala je Sunčica ozbiljno zainteresovana. - Misliš da bi mogla da radim kod njega?- Ja uvijek govorim ozbiljno - rekla je Lujza. - Mogla bih sutra da te odvedem kod njega i da svesrediš. Imaš li namjeru da o tome obavijestiš Bena?

Sunčica se za trenutak zamislila.- Pa, ne znam - odgovorila je. - Sutra ću mu ostaviti samo poruku. Tek kad vidim da li ću dobiti posao ili ne, razgovaraću s njim.

Sutra dan, ujutru, Lujza je odvela Sunčicu u jedan kafe koji se nalazio nekoliko blokova udaljenod kuće u kojoj je stanovao Ben. Gazda kafea, veoma nesimpatičan čovjek, bez riječi je primioSunčicu na posao. Odveo je u kuhinju i rekao osoblju da od nje mogu da traže da im radi šta žele.Poslije dvanaest sati teškog rada u kuhinji, Sunčica se uputila kući. Jedva je hodala, čitavo tijelo

je boljelo od napora na koji nije bila naviknuta. Željela je samo tri stvari: toplu vodu, krevet i


28/56

28

Bena. Mnogo joj je nedostajao preko dana i sve vrijeme je mislila kako će mu objasniti odlukuda radi, i to na takvom mjestu kakav je bio kafe u koji je Lujza odvela.Kad je ušla u hol zgrade u kojoj je Ben stanovao, ugledala je Lujzu kako sjedi na stepenicama sa

rukama podbočenim pod bradu.- Za ime svijeta! - uzviknula je djevojčica. - Ovo čak ni ja ne mogu da podnesem. Izgledašgrozno!- I osjećam se grozno - rekla je Sunčica, držeći se za ogradu stepeništa da ne padne. - Gazdaonog kafea, u kojem sam radila, mora da ima ogromno bogatstvo, kad ovako koristi jeftinu,neprijavljenu radnu snagu.- Ja sam ti rekla da je grozan - primjetila je Lujza mirno. - Kad ja nekoga procijenim, to ne možeda omane.- Da, rekla si mi - promrmljala je Sunčica. - Samo što je on mnogo grozniji nego što si mi ga tiopisala.- Da ti nešto kažem - rekla je Lujza šapatom i nagnula se prema Sunčici. - Ben je strašno

nervozan. Svaki čas otvara vrata i gleda lijevo i desno u nadi da će te ugledati. Izgleda tako kaoda će svakoga trenutka eksplodirati.- Oh! - uzdanula je Sunčica i počela polako

Documents

Vjerujem u Ljubav - Ami Nilson