DRAGOMIR VITOROVIĆOSAMDESET GODINA ŽIVOTA I RADA

Urednici Živorad Čeković

Branimir Jovančićević

Hemijski fakultet, Univerzitet u BeograduBeograd, 2006. godine

DRAGOMIR VITOROVIĆ OSAMDESET GODINA ŽIVOTA I RADA

UredniciDr Živorad Čeković, redovni profesor u penziji, dopisni član SANU

Dr Branimir Jovančićević, redovni profesor

Recenzent:Akademik Miroslav Gašić, redovni profesor u penziji

Izdavač:Hemijski fakultet, Univerzitet u Beogradu

Za izdavača:Dr Živoslav Tešić, redovni profesor

Komjuterska obrada tekstaMr Aleksandra Šajnović

Štampa:Štamparija TMF-a

Tiraž:250 primeraka

2

S a d r ž a j

Životopis (Snežana Bojović) .................................................................. 6

Nastavni rad (Petar Pfendt) .................................................................. 72

Naučni rad (Snežana Bajc, Branimir Jovančićević) ........................... 106

Delatnost u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (Živorad Čeković) ................................................ 129

Delatnost u Srpskom hemijskom društvu (Bogdan Šolaja) ............... 136

Saradnici i prijatelji o profesoru Vitoroviću ...................................... 139

Najvažniji radovi ................................................................................ 157

3

Umesto predgovora

Akademik Dragomir Vitorović, profesor Hemijskog fakulteta, 17 septembra 2006 godine navršio je 80 godina života. Tim povodom, ovom knjigom želeli smo da predstavimo njegovu ličnost i njegovo delo stvarano u toku šest decenija bavljenja hemijom.

Bilo je dileme da li ovakvim tekstom obeležavati njegovu 80-tu godišnjicu rođenja kada do sada za života nije napisana knjiga ni o jednom profesoru hemije njegove generacije. Opredelili smo se da knjigu ipak napišemo zbog toga što se profesor Vitorović znatno razlikuje od njegovih kolega iz generacije, koja je stasavala i stvarala u drugoj polovini prošlog veka. Svesni smo njegovih vrlina, i dobro nam je poznata njegova skromna i nenametljiva priroda, njegovo samodisciplinovanost, racionalnost i realistično ponašanje i delovanje kroz ceo život pa se pribojavamo kako će primiti ovu knjigu o sebi. Ali i pored bojazni da je neće primiti sa simpatijama, da negde nismo bili najprecizniji i najobjektivniji, autori su ipak procenili da je dobro i korisno da se buduće generacije hemičara na Hemijskom fakultetu upoznaju sa profesorom čija je delatnost i ponašanje ostavili dubok trag u ovoj instituciji.

U čemu se to profesor Vitorović razlikuje od drugih njegovih kolega koji su možda bili i uspešniji u nekim domenima profesorske delatnosti a niko o njima za života nije pisao knjige? Posle profesora Vukića Mićovića i Đorđa Stefanovića na hemiji nije bilo kompletnijeg, odgovornijeg, tačnijeg, doslednijeg, sistematičnijeg i nesebičnijeg profesora koji je stručne, naučne i institucionalne interese stavljao ispred ličnih interesa. Zato i pišemo ovu knjigu da te njegove vrline predstavimo mlađim generacijama a koje, čini nam se, u ovim razgrađenim vremenima nedostaju univerzitetskim poslenicima. Zato što te vrline želimo da istaknemo, nadamo se da nam Vitorović neće zameriti. Nastojaćemo da što verodostojnije prikažemo njegovu ličnost, njegovo naučno delo, njegov uzoran profesorski i profesionalni odnos kako prema kolegama, starijim i mlađim, tako i prema studentima i radnicima. Da prikažemo njegovo šire shvatanje hemije, njegovo delovanje van Hemijskog fakulteta a sve za interese hemije, da sačuvamo od zaborava njegov domaćinski odnos prema instituciji i imovini, njegov doprinos nabavljanju savremene opreme za laboratirije i stalnu brigu za osvremenjavanje delatnosti na Fakultetu.

Profesor Vitorović je bio strog i prema sebi i prema drugima, nikada nije štedeo sebe kada su interesi hemije i institucije u pitanju.

4

Hemijsku struku tumačio je i branio na svakom mestu, ne samo na Prirodno-matematičkom fakulktetu nego i kroz Srpsko hemijsko društvo, Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao i razne druge organizacije i tela koja se bave obrazovanjem i naukom. Na svakom mestu bio je krajnje pouzdan, tačan, radan, odmeren pa su ga zato respektovali i oni koji ga nisu voleli.

Prešao je razvojni i naučni put od ekstrakcija rastvornih organskih materija iz aleksinačkih škriljaca do savremene organske geohemije, do novih teorija i metoda koje su doprinele boljem razumevanju organske hemije prirodnih proizvoda u sedimentima, od skromnog samostalnog laboratorijskog rada u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja do rukovodioca u svetu porepoznatiljve i uspešne naučne grupe koja okuplja brojne saradnike.

Slučajno, ali baš u pravo vreme, u ovoj godini, publikovana je ugledna knjiga o 500 najznamenitijih srba u XX veku u kojoj je prikazan život i naučni doprinos Dragomira Vitorovića. Zadovoljstvo autora ove knjige je još veće što je Vitorović uvršten u spisak ličnosti koje su ostavile duboke tragove u istoriji Srbije XX veka, kao i što se knjiga pojavila baš kada Dragomir Vitorović navršava 80 godina života. Naše detaljnije prikazivanje Vitorovićevog stvaralaštva i portretisanje njegovog lika, ovom knjigom, dobili su javnu ocenu i potvrdu.

Autori ove knjige o akademiku Dragomiru Vitoroviću veruju da ovo sve treba da bude sačuvano od zaborava i bude zapisano i da će tako koristiti sadašnjim i budućim delatnicima na Hemijskom fakultetu. Svojim radom i ponašanjem profesor je to zaslužio. To su bili naši motivi, a ako negde nismo bili najprecizniji i najjasniji nadamo se da će nam to profesor Vitorović oprostiti.

Živorad Čeković

5

Nastavni rad Petar Pfendt

Protagoras: Čovek je merilo svih stvari

Pri nastojanju da se sagleda nastavni rad profesora Vitorovića, dolazi se do saznanja da to nije jednostavno. Profesor Vitorović je u nastavi istovremeno istraživač, stalno usavršavajući njen sadržaj i organizaciju, dok je u istraživačkom radu uvek i nastavnik, sa željom da svojim saradnicima prenese ideje novih pravaca istraživanja, sistematičnost u radu i kritički pristup rezultatima. Jasan i istovremeno suptilan pedagoški i etički stav profesora Vitorovića postala je karakteristika svih njegovih nastupa, na predavanjima u amfiteatru ili pri ispitivanju studenata, na sednicama Nastavno-naučnog veća svojim uvek angažovanim diskusijama, ili, u njegovom radu dok je upravljao Katedrom za primenjenu hemiju, Hemijskim institutom i kasnije, Odsekom za hemijske i fizičko-hemijske nauke. Tako, primerno dosledno, akademik Dragomir Vitorović pristupa i danas svim poslovima, bez obzira, da li se radi o razmatranju rezultata istraživanja, o davanju nekog saveta, ili o odbrani neke doktorske disertacije.

Najupečatljiviji deo nastavničkog rada profesora Vitorovića odnosi se možda na razvijanje predmeta Hemijska tehnologija, kasnije, Industrijska hemija, za studente hemije. Međutim, početkom 70-ih godina je uveo predmet Nove oblasti primenjene hemije, koji će, kako će se kasnije videti, biti od presudnog značaja za dalji razvoj nastave i naučnog rada na Katedri za primenjenu hemiju. Na predlog mlađih nastavnika pri Katedri za primenjenu hemiju, počev od kraja 70-ih godina iz ovog predmeta su se postepeno izdvojili novi, samostalni, predmeti: Hemija životne sredine (1978. god.), zatim, Odabrani procesi hemijske industrije, Hemija i tehnologija goriva i Hemija i tehnologija vode (1982. god.). Odabrane oblasti primenjene hemije, Organska geohemija i Hemija makromolekula (1993. god.). Kod svih predmeta se tokom vremena menjao sadržaj, a kod nekih je više puta naziv usklađivan prema novim sadržajima. Pored Industrijske hemije, profesor Vitorović se posvetio nastavi predmeta Nove oblasti primenjene hemije, i kasnije, Odabrani procesi hemijske industrije, sve do prestanka njegovog radnog odnosa 1991. godine. Uz podršku profesora Vitorovića, predmeti Katedre za primenjenu hemiju su se tokom narednih decenija dalje razvijali, a pisanjem udžbenika, recenzijama udžbenika i praktikuma, i korisnim savetima, on i danas značajno utiče na kvalitet nastave kod pojedinih predmeta.

6

Kao asistent je Dragomir Vitorović počeo da radi u martu 1950 godine1. Vremenom je dobio i zadatak da vodi vežbe iz Kvalitativne hemijske analize. Mnoge karakteristike njegovog rada kao asistenta već su nagovestile buduće specifične edukatorske i istraživačke sposobnosti profesora Vitorovića. Jedan od njegovih studenata iz tog vremena ovako opisuje rad na tim vežbama. »Kao studenti hemije smo tokom III i IV semestra svakodnevno imali vežbe iz Kvalitativne hemijske analize. Vežbe su se radile u dvema laboratorijama, velikoj, u prizemlju, i maloj, na prvom spratu, u koje se ulazilo iz levog dela dvorišta Kapetan Mišinog zdanja. Preko puta, iza dva reda starih lipa, u desnom delu dvorišta, bio je ulaz u zajednički kabinet Šefa katedre za hemiju, profesora Vukića Mićovića i Upravnika hemijskog instituta, profesora Đorđa Stefanovića. Jedan prozor njihovog kabineta, sa zavesama, gledao je u dvorište i mi smo imali osećaj da profesori uvek vide sve što radimo. Mala laboratorija na prvom spratu imala je tri radna stola sa po osam radnih mesta i tačno toliko studenata je bilo u grupi. Svako radno mesto imalo je plamenik, slavinu za vodu, celokupan pribor i boce sa najvažnijim reagensima. Vežbe su se radile, stojeći, kod radnog mesta, osim operacija isparavanja i žarenja, koje smo izvodili u kapeli. Ova kapela nije imala ventilator već je strujanje vazduha obezbeđivano jednim stalno upaljenim plamenikom u ventilacionom otvoru u zidu, pri vrhu kapele. Usled grejanja vazduha ovim plamenikom, on se širio i tako, stvarajući promaju u ventilacionoj cevi, gasovi i pare iz kapele su povučeni nagore. Ako bi u kapeli izvodio istovremeno veći broj operacija »isparavanja do belih para« (sumporne kiseline), ova tehnologija ventilacije kapele bila je bespomoćna i mi bi na kratko vreme izašli u dvorište ostavljajući »dežurnog« da nadgleda isparavanje. Posle razlaska magle sumporne kiseline u laboratoriji, »dežurni« bi nas, kašljajući, pozvao kroz prozor. Prozor je često bio otvoren i u zimsko vreme. Odobrenje za ulazak u laboratoriji dobili smo na početku zimskog semestra, na osnovu broja položenih ispita. Posle smenjivanja nekoliko asistenata, vežbe je počeo da vodi dr Dragomir Vitorović i on je bio sa nama do kraja. Vežbe su se sastojale, prvo, u teorijskom i eksperimentalnom savlađivanju reakcija dokazivanja i odvajanja, zatim, kolokvijuma i izradi analiza. Međutim, radeći ove vežbe iz Kvalitativne hemijske analize pod rukovodstvom dr Vitorovića, doživeli smo jednu interesantnu hemiju. Njegovom upornošću postepeno smo shvatili da sve ove reakcije ne predstavljaju empiriju već da su zasnovane na hemijskim ravnotežama, na proizvodu rastvorljivosti, i da to sve može da zavisi od pH sredine. Na početku, skoro svakodnevno bi kontrolisao čistoću naših epruveta.

1 Arhiva Prirodno-matematičkog fakulteta/Hemijskog fakulteta.

7

Dragomir Vitorović kod prozora nastavničke laboratorije (Kapetan Mišino zdanje) u kojoj je radio

doktorsku disertaciju (20. jun 1956).

Kad bi imali teškoća pri izradi analiza, prvo njegovo pitanje bi uvek bilo »da li je epruveta bila čista i iz koje ste boce sipali reagens?«, a sledeće, »šta ste redom radili?« Kolokvijumi su bili kratkotrajni, strogi, i često su se završavali sa ukazivanjem na značaj umeća da se izrade analize raznih materijala, naročito ruda ili silikata, koji su sirovine hemijske industrije. Na kraju, stigli smo i da izrade analize legure, rude i silikata, a zatim do ispitne analize. Naš izveštaj o ispitnoj analizi proveravao je Šef katedre, profesor Mićović. Kasnije smo saznali da je u nizu proteklih godina, naša grupa bila jedna od retkih koja je u celini završila vežbe iz Kvalitativne hemijske analize na vreme, do kraja juna.«

Dr Dragomir Vitorović je 1957. godine izabran za docenta i dobio zadatak da predaje Hemijsku tehnologiju.

Hemijska tehnologija i Industrijska hemija

Hemijska tehnologija se predaje studentima prirodno-hemijskog usmerenja, uz povremene prekide, od 1862. tj. od samog početka višeg obrazovanja iz hemije u Srbiji. Prvi nastavnik bio je profesor Mihailo

8

Rašković2,3. Posle njegove smrti, godine 1872., nastavu preuzima profesor Sima Lozanić. Svestan značaja Hemijske tehnologije u obrazovanju hemičara on radikalno modernizuje nastavni plan i piše udžbenik u četiri dela. Deo I (Voda i goriva), sa 176 strana, i Deo II (Osnovi metalurgije) sa 149 strana, izašli su iz štampe 1887. godine; Deo III (Staklo, keramika, kreč, cement i gips), sa 123 strana, 1892. godine i Deo IV (Neorganski proizvodi), na 170 strana, 1894. godine. O nastavi Hemijske tehnologije u periodu između dva svetska rata, u navedenoj literatruri nema mnogo podataka ali se po jednoj uredbi iz 1927. godine vidi da je ovaj predmet sastavni deo nastavnog plana grupe za hemiju Filozofskog fakulteta2.

Nov impuls nastavi hemije na Hemijskoj grupi dat je 1946. godine izborom Svetozara Jovanovića, docenta Farmaceutskog odseka Medicinskog fakulteta, u vanrednog profesora za hemiju pri Katedri za hemiju. On predaje nekoliko predmeta: Teorijske osnove analitičke hemiju, Elektrohemiju, Termohemiju, Hemijsku tehnologiju, i Organsku hemijsku tehnologiju. Za sve ove predmete napisao je i udžbenike4. Posle njegove smrti 1951. godine, nastava iz Hemijske tehnologije poverena je, honorarno, profesoru Miru Arsenijeviću sa Tehnološkog fakulteta i on predaje ovaj predmet studentima hemije od 1952. do školske godine 1957/58. To je bio dvosemestralni kurs sa dva časa nedeljno. Program se sastojao od tri dela: mašine i aparati, neorganska hemijska tehnologija i organska hemijska tehnologija. Kao udžbenik, profesor Arsenijević je preporučio dvotomno kapitalno delo Ost-Rassow-a5 od 947 strana, namenjeno profesionalnom tehnološkom obrazovanju. Ovaj udžbenik predstavljao je prevod sa nemačkog 23. izdanja. Sudeći prema literaturnim citatima u njemu, on obrađuje hemijsku tehnologiju, zaključno sa njenim razvojem do 1939. godine. Udžbenik se odlikuje izuzetno opširnim opisom tehnoloških procesa, sa jakim naglaskom na interakciji parametara tehnološkog režima kao i na konstrukcionim detaljima aparata, peći i reaktora, a ređe obrađuje

2 Snezana Bojović: Istorija hemije u Srbiji do Drugog svetskog rata. u: Hemija i hemijska industrija u Srbiji. (D. Vitorović, urednik), Srpsko hemijsko društvo, Beograd, 1997, str.1-71.3 Trideset godina Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, s osvrtom na razvitak prirodnih i matematičkih nauka u Beogradu. 1944-1977. (D. Vitorović, urednik). Prirodno-matematički fakultet, Beograd, 1980. 4 Gordana Milovanović i Vladimir Rekalić: Analitička hemija. u: Hemija i hemijska industrija u Srbiji. (D. Vitorović, urednik), Srpsko hemijsko društvo, Beograd, 1997, str. 129-160.5 Ost-Rasov: Udžbenik hemiske tehnologije. Naučna knjiga, Beograd, I deo 1952, II deo 1953. (Ost-Rassow: Lehrbuch der chemischen Technologie, 23. Auflage; prevod kolektiva Tehnološkog fakulteta u Beogradu; redaktor: R. J. Nikolić).

9

teorijske osnove hemijskih procesa. Interesantno je, što ovaj udžbenik posvećuje čitave odeljke problemima zagađivanja vazduha i vode iz pojedinih grana hemijske industrije. Studenti nisu imali vežbe na Fakultetu već su tokom letnjeg semestra išli, po nekom rasporedu, na jednonedeljne vežbe u Zavod za goriva i maziva Generalne direkcije za naftu6, gde su radili tehničke analize tečnih goriva, ulja za podmazivanje i bitumenskih materijala. Školske 1957/58. godine ove vežbe su ukinute.

Preuzimanjem nastave iz Hemijske tehnologije školske 1958/59. godine, Dragomir Vitorović otvara novo poglavlje u razvoju nastave ovog predmeta. Pored već pomenutih njegovih ličnih crta i spremnosti za predan i odgovoran rad u nastavi (osobina od izuzetnog značaja za nastavnika jednog predmeta multidisciplinarne prirode) pozitivno su uticali verovatno i dvojica nastavnika čiji je Dragomir Vitorović bio student odnosno doktorand. To su bili profesori Svetozar Jovanović i Đorđe Stefanović, koji su bili poznati i po svojim istraživanjima u raznim oblastima primenjene hemije, a uspešno su se bavili i razvijanjem tehnoloških procesa na laboratorijskom nivou.

Udžbenik

Dragomir Vitorović je prvih nekoliko godina radio na razvijanju novog programa Hemijske tehnologije za studente hemije, polazeći od već tradicionalne koncepcije da se ovaj predmet predaje studentima hemije V i VI semestra, što podrazumeva da su slušaoci već savladali osnove fizičke, neorganske i organske hemije i da poseduju i neophodno znanje iz fizike. Obim predmeta je trebalo da bude pogodan za dvosemestralni kurs od tri časa predavanja nedeljno. Istovremeno je počeo i sa pripremanjem skripti. Do punog zamaha je njegov rad, međutim, došao tek posle preseljenja Hemijskog instituta iz dvorišnog dela Kapetan Mišinog zdanja u novu, namenski zidanu zgradu na Studentskom trgu 12-16. Preseljenje se odvijalo u više faza tokom 1960., a završilo se u junu 1961. godine.

Tokom petnaestak godina posle Drugog svetskog rata, hemijska industrija u svetu, a i kod nas, razvijala se neslućenom dinamikom. Naročito oni procesi proizvodnje baznih hemikalija koji su već bili zasnovani na rezultatima naučnih istraživanja, kao što su, dobivanje sode po Solvay-u, Ostwald-ov proces dobivanja azotne kiseline katalitičkom oksidacijom amonijaka, sinteza amonijaka iz vodonika i azota, po Haber-u i Bosch-u, Bosch-ova sinteza karbamida iz amonijaka 6 A. Mošić: Prerada nafte. u: Hemija i hemijska industrija u Srbiji. (D. Vitorović, urednik), Srpsko hemijsko društvo, Beograd, 1997, str.515-536.

10

i ugljen-dioksida, katalitička hidrogenizacija olefina na osnovu radova Sabatier-a i Senderens-a, kumolni postupak dobivanja acetona i fenola iz benzena po Udris-u i saradnika, kao i drugi procesi. Oni su dalje usavršavani, a kapaciteti postrojenja se povećavaju više desetina ili stotina puta. Sličan uspon pokazivala je i piro- i elektro-metalurgija, podstaknut rezultatima fundamentalnih i primenjneih istraživanja, ali i velikom potražnjom klasičnih metala i sve većom potrebom za specijalnim legurama i čistim metalima. U to vreme (1954. godine) Ziegler i Natta uvode u industrijsku primenu svoje katalizatore za niskotemperaturnu odnosno stereospecifičnu polimerizaciju olefina. Razvoj teorije elektrohemije, katalize i organske sinteze nudi osnove za nove industrijske procese. Odlučujuću ulogu u tom, kao i u daljem razvoju hemijske proizvodnje odigrao je razvitak procesne analitičke i regulacione tehnike, pre svega pH-elektroda, IC-spektroskopije i gasne hromatografije. Sve to zajedno, kao i uticaj drugih faktora, nametnulo je hemijskoj industriji jedan novi pravac daljeg razvoja, a to je postepeni prelaz od empirije, koja je skoro suvereno vladala industrijskom proizvodnjom od njenih početaka, ka industrijskim procesima zasnovanim na rezultatima fundamentalnih i primenjenih istraživanja. Vitorović je sistematično pratio sve tokove razvoja tehnoloških procesa, industrijsko dobivanje novih hemijskih proizvoda i sveukupni razvoj hemijske industrije i nastojao je da te novine ugradi u nastavu svoga predmeta.

Međutim, sadržaji poznatih udžbenika Hemijske tehologije iz 40-ih i 50-ih godina5,7,8,9,10,11, koje je Dragomir Vitorović koristio kao uzore za sastavljanje programa i pisanje skripti, uglavnom nisu još odslikavali karakteristike pomenutog razvoja hemijske industrije ni relevantnu, moderniju koncepciju predmeta. Ali, koristeći se i nekim, već izašlim tomovima poznate Ullmann-ove enciklopedije12, koja svestrano i znatno modernije prikazuje hemijsko-tehnološke procese

7 E.R. Riegel: Industrial Chemistry – An Elementary Treatise for the Student and General Reader. Reinhold Publishing Corp., New York, 1942.8 Roger's Industrial Chemistry, Sixth Edition (C.C. Furnas, Ed.), Van Nostrand Company, New York, 1944.9 F.A. Henglein: Grundriss der chemischen Technik, Verlag Chemie, Weinheim, 1955.10 R.N. Shreve: The Chemical Process Industries. Second Edition, McGraw-Hill Book Company, New York 1956.11 B.A. Vol´fkovič, Z.A. Rogovin, J.P. Rudenko, I.V. Shmanenkov: Obshchaya khimicheskaya tekhnologiya. Goskhimizdat, Moskva, 1959.12 Ullmann's Encyklopädie der technischen Chemie. Dritte, völlig neu gestaltete Auflage (W. Foerst, Ed.) Band 1-19 + Neue Verfahren, Urban & Schwarzenberg, München, 1951-1970.

11

mašine i aparate hemijske industrije, pomenuti nedostatak je znatno ublažen. U svakom slučaju, došao je do zaključka da studentima hemije treba predavati specifičnu vrstu Hemijske tehnologije, koja se zasniva pre svega na poznavanju hemije, a ne predmet u kome je naglašeno hemijsko inženjerstvo. Takva njegova orijentacija dobro je uočljiva u konstrukciji teksta autorizovanih skripata i još više u udžbeniku kojeg će kasnije napisati. Celokupno izabrano gradivo podelio je u četiri dela: 1. Mašine i aparati hemijske industrije (principi konstrukcije i rada najvažnijih aparata hemijske industrije, sa njihovom ulogom u tehnološkom procesu), 2. Materijali od opšte važnosti (hemijska priroda, značaj, primena i tehnologija pripreme ili proizvodnje najvažnijih materijala, kao što su voda, goriva, građevinski materijali, staklo, keramika, vatrostalni materijali, metali), 3. Neorganska hemijska tehnologija (tehnologija proizvodnje i oblasti primene neorganskih hemikalija, kao što su tehnički gasovi, kiseline, alkalije, soli, veštačka đubriva, mineralni pigmenti, neorganski eksplozivi), i 4. Organska hemijska tehnologija (tehnologija prerade nafte i dobivanja najvažnijih prerađevina, principi dobivanja petrohemijskih proizvoda, prerada ugljeva, tehnologija celuloze i hartije, principi dobivanja veštačkih i sintetičkih masa i vlakana, tehnologija sredstava za pranje, dobivanje organskih eksploziva, tehnologija skroba, alkohola, piva i šećera). Ova četiri dela štampana su kao autorizovana skripta u tri knjige. Prva knjiga (Mašine i aparati i Materijali od opšte važnosti) i druga (Neorganska hemijska tehnologija) izašle su iz štampe 1962. a treća (Organska hemijska tehnologija i neke srodne industrijske grane), 1964. godine; ukupni obim ovih skripti bio je 459 strana [D. Vitorović, 1962/64]. Drugo izdanje izašlo je 1967. godine. Podelu gradiva na pomenuta četiri dela Dragomir Vitorović je zadržao i kasnije, pri pisanju udžbenika. Naizgled nebitna činjenica, što se tehnologija šire poznatih materijala (Materijali od opšte važnosti) izučavala izdvojeno i ispred tehnologije ostalih neorganskih odnosno organskih hemikalija, izazvala je kod studenata vidnu motivaciju (u šta se pisac ovih redova mogao, tokom niza godina, ponovo uveriti). Drugim rečima, takvom organizacijom gradiva predmet Hemijska tehnologija od samog početka je stekao jednu od svojih »simpatičnih« karakteristika.

Udžbenik profesora Vitorovića, »Hemijska tehnologija za studente Prirodno-matematičkog fakulteta« je izašao iz štampe 1973. godine [D. Vitorović, 1973]. Kako je broj hemijsko-tehnoloških procesa, čak i bez njihovih glavnih varijanti vrlo veliki, osnovni kriterijum profesora Vitorovića pri izboru sadržaja udžbenika bio je zastupljenost nekog procesa u hemijskoj proizvodnji u tadašnjoj Jugoslaviji. Međutim, uneo je ipak i tehnologije nekih vrlo aktuelnih materijala (pre svega, principi proizvodnje i oblasti primene nekih od plastičnih masa ili sintetičkih vlakana koji se kod nas nisu proizvodili).

12

Takođe je uneo neke od novijih varijanti tehnologija baznih hemikalija bez obzira što su se neke od ovih hemikalija kod nas proizvodili po drugim postupcima. Broj opisanih mašina i aparata hemijske industrije je nešto smanjen u odnosu na sadržaj autorizovanih skripti iz 1962. godine. Isto tako je težište pomereno ka mašinama i aparatima zastupljenijim u modernijoj tehnologiji. Hemijske osnove tehnoloških postupaka su vidno zastupljene, kako u tekstu tako i hemijskim reakcijama i izdvojenim formulama: udžbenik sadrži 265 jednačina reakcija i 11 posebnih formula složenijih jedinjenja. Vrlo poučna i od profesionalnog značaja su razmatranja uticaja hemijskog sastava sirovina i nekih od njenih fizičkih karakteristika na tok procesa i na kvalitet proizvoda. Mašine, aparati i šeme tehnoloških procesa prikazani su jasno, na 230 slika uz odgovarajuća objašnjenja u tekstu. Ni u autorizovanim skriptama, ni u udžbeniku, dr Dragomir Vitorović nije pokušao da impresionira slušaoce prikazivanjem komplikovanih šema tehnoloških procesa. Naprotiv, proučavajući osnovu svakog procesa uspeo je da šeme uprosti optimalno, svodeći ih na njihovu hemijsku i tehnološku suštinu i kao takve uvrstio u udžbenik, Isto tako je dosledno izbegavao drugu krajnost: često koriščeno predstavljanje hemijsko-tehnoloških procesa blok-šemama (pravouganici, krugovi itd.), jer je kroz prave siluete pojedinih delova postrojenja hteo da stvori realističniju predstavu o postrojenju i da olakša savlađivanje gradiva. Ilustracije radi prikazane su tri takve šeme.

Dobijanje glinice (aluminijum-oksida) Bayer-ovim postupkom. Šema na pregledan način objedinjuje sve glavne faze tehnologije dobijanja aluminijum-oksida, koje se dešavaju prostorno odvojeno. Logika konsekutivnih hemijskih procesa i fizičkih operacija odvajanja je podcrtana naznačivanjem hemijske

prirode materijala koji se prenose kroz postrojenje.

13

Dobijanje azotne kiseline katalitičkom oksidacijom amonijaka, po Ostwald-u. Pregled procesa na osnovu najvažnijih delova postrojenja. Na karakterističnu

simultanost odvijanja sekvencije reakcije sinteze azotne kiseline upućuju smerovi protoka pojedinih supstanci.

Idejna šema rastavljanja nafte na frakcije sirovih proizvoda preko rektifikacionih kolona.

Doslednu orijentisanost profesora Vitorovića prema suštini ilustruje i sledeći primer. Kako je uvek bio spreman da sa svojim saradnicima razgovara o nastavi ili istraživanjima, jedan od docenata pri Katedri za primenjenu hemiju se jednog dana hvalio da je u nekom časopisu našao članak u kome se razrađuje nov tip cevnog reaktora za sintezu amonijaka po Haber-u i Bosch-u: »Taj novi reaktor, umesto da

14

stoji vertikalno, leži horizontalno, što pruža sledeće tehničke prednosti ...«. Profesor Vitorović je pažljivo slušao to izlaganje i rekao: »Kažete da su uslovi i hemizam sinteze isti? Onda mislim da za naš predmet nije bitno dali reaktor stoji ili leži«. Docent pri Katedri za primenjenu hemiju je to tada shvatio i potvrdno klimao glavom.

Kroz celokupni udžbenik provlače se, kao crvene niti, neke od inherentnih karakteristika moderne industrijske hemije: ekonomisanje toplotom, vođenje hemijskih procesa pod optimalnim uslovima i rešavanje problema razdvajanja komplikovanih smesa proizvoda. Od ekonomisanja toplotom (korišćenje toplote jedne hemijske reakcije za pokretanje druge ili za druge operacije, kao što su isparavanje, koncentrovanje) zavisi profitabilnost nekog procesa i prema tome i konkurentnost proizvođača na tržištu. Zato se mogućnostima ekonomisanja toplotom posvećuje konstantna pažnja i uređaji kao što su izmenjivači toplote, višestepeni vakuum-isparivači (videti sliku: Višestpeni vakuum-isparivač ) imaju status bitnog elementa u šemama postrojenja (slike: Ostwald-ov postupak, frakcionisanje nafte i Višestepeni vakuum-isparivač). Sličan stav o uticaju na ekonomičnost procesa ali i na kvalitet proizvoda profesor Vitorović prenosi studentima i pri razmatranju uspešnosti nekih operacija odvajanja.

Višestepeni vakuum-isparivač. Složenom razmenom toplote između tri fluida različitih temperatura ostvaruje se ušteda u toplotnoj energiji potrebnoj za koncentrovanje nekog rastvora. Zbog svoje ekonomičnosti ovaj isparivač je

sastavni deo mnogih modernih tehnologija dobivanja neorganskih, organskih, prehrambenih i farmaceutskih proizvoda.

Veliki broj procesa je objašnjen korišćenjem termodinamičkog pristupa, i to 1) diksusijom uticaja toplotnog efekta date reakcije na tehnlogiju procesa i 2) razmatranjem uticaja parametara tehnološkog režima na posmatranu reakciju ili na položaj njene ravnoteže

15

(ilustrovano i sa 13 slika sa dijagramima). Uopšte, posvećena je znatna didaktička pažnja razvoju hemijsko-tehnoloških procesa i njihovoj optimizaciji preko varijabila.

Pedagoški kvalitet udžbenika dopunjuju sadržaji o dinamici godišnje proizvodnje određene hemikalije ili materijala, u svetu i kod nas (31 dijagram), kao i ukazivanje na sva mesta gde se kod nas nalaze fabrike određenog proizvoda. Na kraju knjige, na 21 strani, nalazi se iscrpan azbučni registar svih obrađenih materijala, aparata i procesa kao i skoro svih hemikalija.

Detaljan prikaz udžbenika daleko bi prevazilazio raspoloživi prostor. Zato će ovde biti ukazano samo na jedan dopunski aspekt aktuelnosti njegovog sadržaja. Naime, znatan broj osnovnih operacija obrađenih u udžbeniku, pored svoje stalne aktuelnosti u hemijskoj tehnologiji, postale su tokom poslednje dve decenije nezaobilazni elementi postrojenja za prečišćavanje vazduha, otpadnih gasova i voda. (na primer, obrada gasova u tornjevima, složenim ciklonima ili elektrofiltrima, zatim, adsorpcija i apsorpcija, dekantovanje, flotacija, dijaliza, elektrodijaliza (videti sliku), obrnuta osmoza). Ove operacije se zbog svega toga i danas sistematski i u adekvatnom obimu izučavaju u kursevima Industrijske hemije ili Hemijske tehnologije u svetu. Na njihovu aktulenost ukazuje i veliki broj radova u vodećim naučnim časopisima. Komorne filtar-prese su početkom devedesetih godina doživeli upečatljivu renesansu usled izvedene njihove automatizacije. Slična je situacija i sa mnogim procesima. Na primer, nekada relativno zastareli krečno-sodni postupak za omekšavanje vode, je usled svog adekvatnog hemizma i niske cene postao jedan od važnih postupaka za odstranjivanje toksičnih elemenata iz otpadnih voda. Nitrozni (toranjski) postupak proizvodnje sumporne kiseline predstavlja jednu od aktuelnih tehnologija simultanog prečišćavanja otpadnih gasova od oksida sumpora i oksida azota. Ili, tokom šesdesetih godina već zastareli Deacon-ov postupak dobijanja hlora katalitičkom oksidacijom hlorovodonika, danas je osnova za reciklaciju hlorovodonika nastalog pri supstitucionom hlorovanju ili pri dehlorovanju organskih jedinjenja.

Može se zaključiti da su kvalitet i optimalni obim i sadržaj udžbenika profesora Dragomira Vitorovića, Hemijska tehnologija za studente Prirodno-matematičkog fakulteta, rezultat doslednog didaktičkog cilja autora ali pre svega, predanog rada: bavljenje nastavom ovog predmeta više od jedne decenije, proučavanje karakteristika domaće hemijske industrije tokom 60-tih godina i, konsultacija novije naučne i udžbeničke literature (nova izdanja kapitalnih udžbenika Hemijske tehnologije odnosno Industrijske

16

hemije13,14,15,16,17,18,19, kao i kompletnog izdanja Ullmann-ove enciklopedije tehničke hemije12.

Desalinizacija vode u ćeliji za elektrodijalizu. Odvajanje glavnog dela katjona i anjona u električnom polju jednosmerne struje, u prostoru

između dve jon-selektivne membrane.

Pri reorganizaciji nastave tokom 70-ih godina, na predlog profesora Vitorovića, predmet Hemijska tehnologija je, po ugledu na

13 F.A. Henglein: Grundriss der chemischen Technik. XI Auflage, Verlag Chemie, Weinheim, 1963.14 Ost/Rassow-Lehrbuch der chemischen Technologie. 27. neubearbeitete Auflage (F. Runge und W.K. Schwarze, Ed.), Johann Ambrosius Barth Verlag, Leipzig, 1965.15 D.G. Jones (Ed.): Chemistry and Industry – Applications of Basic Principles in Research and Process Development. Oxford, Clarendon Press, 196716 R.M. Stephenson: Introduction to the Chemical Process Industries. Reinhold Publishing Comp., New York, 1966.17 P.H. Groggins (Ed.): Unit Processes in Organic Synthesis. Fifth Edition (Tehnološki procesi u organskoj sintezi. Prevod sa engleskog, M. Mišić-Vuković, M. Mitrović i J. Veličković; redaktor: J. Mićić), Građevinska knjiga, Beograd, 1967.18 J.K. Stille: Industrial Organic Chemistry. Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1968.19 K. Winnacker und L. Küchler: Chemische Technologie. Carl Hanser Verlag, München, 1970.

17

slične kurseve na nekim zapadno-evropskim univerzitetima, preimenovan u Industrijsku hemiju, i pod tim nazivom predaje se od školske 1979/80. godine.

Zbog svega navedenog, udžbenik je omiljen kod studenata i mnogi studenti posle diplomiranja ga zadrže kao deo stručne biblioteke.

Udžbenik je do 1990 godine doživeo pet legalnih izdanja. Pored studenata hemije, njega su koristili i studenti drugih studijskih grupa fakulteta prirodnih nauka, kojima je predavano ili se predaje predmet hemijsko-tehnološke prirode: Fizika & Osnovi tehnike (nastavnici: P. Pfendt, M. Šaban, B. Jovančićević), Primenjena fizika (nastavnici: P. Pfendt, M. Šaban), Fizika & Hemija (nastavnici: P. Pfendt, P. Polić) i Biologija & Hemija (nastavnici: P. Pfendt, P. Polić), Sa drugih univerziteta u Srbiji udžbenik su koristili odnosno i dalje koriste studenti Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu (prvi nastavnik: D. Vitorović), u Prištini (prvi nastavnik srpskog odeljenja: N. Daci), Kragujevcu (prvi nastavnik: P. Pfendt), i Filozofskog odnosno Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu.

Teorijska nastava

Od preseljenja Katedre za hemiju (Hemijski institut) u zgradu na Studentskom trgu 12-16, Hemijska tehnologija se predaje u Malom hemijskom amfiteatru. Već kao docent, Dragomir Vitorović je izvođenju nastave pristupio sa primernom odgovornošću i disciplinom. Na takav pristup nastavi insistirao je, sa njemu svojstvenom pedagoškom suptilnošću, kod svih koji su bili uključeni u nastavni proces. Pristup profesora Vitorovića nastavi će tokom 33 godina njegovog aktivnog nastavničkog rada postati svojevrsna institucija, ali i od studenata priznato obeležje Katedre za primenjenu hemiju. Ovde su navedeni i neki detalji o njegovom načinu rada jer ilustruju njegov pristup nastavi. Profesor Vitorović je svoja predavanja pripremao predhodnog dana, uvek u određeno vreme, popodne. U tom vremenu, kao i pre početka predavanja, nije držao sastanke niti primao stranke. Kao pomoćna sredstva u nastavi nije mnogo cenio statičke, »jednom za uvek« pripremljene šeme, jednačine i tabele na posterima ili dijapozitivima. Zato se njegova priprema predavanja svaki put završavala sa crtanjem tehnoloških šema na jednoj prenosivoj tabli od crne plastike, i to, kredama u boji. Crteže je izrađivao pažljivo, koristeći lenjir, pravougaoni trougao i šestar. Na kraju bi dodavao i neke ključne i aktuelne detalje. Takav način pripreme materijala omogućavalo je jasno i pregledno prikazivanje hemijske i tehnološke suštine nekog industrijskog procesa na času, ali je obezbedio i potrebnu fleksibilnost, tj. mogućnost prikazivanja aktuelnih detalja i novina. Primenjivao je taj

18

postupak skoro dve decenije – do pojave grafoskopa. Međutim, i posle uvođenja grafoskopa zadržao je isti princip s tim, što je pored postojeće zbirke stalnih folija, za svaki termin predavanja, uvek ponovo, pripremao i odgovarajuće dopunske folije. Vidi se da taj postupak pripreme materijala sadrži osnovne karakteristike i preimućstva »video-beam tehnike«, koja će se pojaviti nekoliko decenija kasnije.

Profesor Vitorović je predavanja počinjao i završavao tačno u minut. Retkokad se događalo da zbog neke iznenadne situacije bude primoran da zakasni, i onda bi zamolio tehničkog saradnika da studentima u amfiteatru saopšti broj minuta za koji će zakasniti. Vremensku tačnost isticao je kao jednu od karakteristika rada u hemijskoj industriji, i da se stoga, a i iz drugih razloga, treba na vreme naviknuti na tačnost. Dogovorenog vremena se pridržavao u svim svojim nastupima, ispitima, kolokvijumima, sastancima, sednicama. Vitorović i danas voli da njegovi saradnici budu tačni i da se pridržavaju dogovorenih termina.

U razgovoru sa studentima, Vitorović je često isticao prednosti učenja svih tekućih predmeta tokom cele godine i ohrabrivao studente da dođu na konsultacije kad nailaze na teškoću. Studenti su koristili tu mogućnost a ponekad bi došli i kod asistenata. Nastojeći da obezbedi kontinuitet u učenju, uveo je tzv. nastavni kolokvijum, na kome je jedanput u semestru, tokom nekoliko dana, ispitivao sve studente sa po jednim pitanjem iz pređenog gradiva.

Na predlog profesora Vitorovića, u nastavni plan iz 1978. godine je unet jedan čas predavanja iz Industrijske hemije u VI semestru koji bi držali poznati stručnjaci iz hemijske industrije. Sa realizacijom ove nastave se počelo školske 1979/80. godine i do kraja važenja ovog nastavnog plana studenti su svake godine slušali predavanja iz oblasti kao što su: Dobivanje ravnog i sigurnosnog stakla, Priprema rude bakra za metalurški proces, Dobijanje bakra, Dobijanje plemenitih i retkih metala iz rude bakra, Priprema sirovine za proizvodnju sumporne kiseline, Dobivanje sumporne kiseline, Proizvodnja neorganskih i organskih privrednih eksploziva, Dobivanje veštačkih i sintetičkih vlakana i folija. Na taj način su studenti stekli uvid u specifične probleme industrijske proizvodnje ali je pri tom na još jedan način skrenuta pažnja domaćoj hemijskoj industriji na diplomiranog hemičara kao potencijalnog stručnjaka u toj industriji.

Za ispit je pripremao mašinom kucane cedulje sa po jednim pitanjem iz svake od četiri oblasti - za svaki ispitni termin sa novim kombinacijama pitanja. Ispitivao bi strpljivo, svako pitanje do kraja, čak i kad je već bilo jasno da je znanje studenta nedovoljno, jer je i kroz ispitivanje želeo da podstakne razmišljanje i zaključivanje. Cenio je kompletne odgovore a naročito je bio zadovoljan kad bi student umeo da objasni hemizam procesa i vezu između hemizma i tehnološke

19

organizacije i konstrukcije postrojenja. Ispite je uvek izvodio u prisustvu asistenta, kome je na kraju ispita, pre ocenjivanja, detaljno objašnjavao kvalitet svakog odgovora. Ta analiza odgovora je s jedne strane doprinela pravilnom ocenjivanju, ali je istovremeno doprinela i edukaciji asistenta. Kod studenata vladalo je opšte mišljenje da su ocene profesora Vitorovića iz Hemijske tehnologije odnosno Industrijske hemije zaslužene, bez obzira na njihovu visinu.

Vežbe

Posle preseljenja Katedre za hemiju u zgradu na Studentskom trgu 12-16, Dragomir Vitorović i njegov asistent, Jaroslav Kovačević su završili sa pripremanjem serije od 12 vežbi za predmet Hemijska tehnologija. Vežbe su bile postavljene u laboratoriji 642 na III spratu, preko puta kabineta docenta Vitorovića. Vežbe su bile koncipirane kao individualne, i na svakom radnom mestu nalazio se celokupni pribor za određenu vežbu, karton inventara i pisano uputstvo za izvođenje vežbe. Po svojoj prirodi, vežbe su bile preparativno-proizvodne ili su tehničke analize. Po odlasku asistenta Jaroslava Kovačevica, za vođenje vežbi je školske 1964/65. godine zadužen novoizabrani asistent Petar Pfendt. Tokom narednih godina, u konsultaciji sa Vitorovićem, on uvodi još 13 vežbi, pretežno preparativno-proizvodnog karaktera, i jednu problemsku, koja je imala za cilj da grupu studenata kao tim, stavi pred neki problem industrijske razvojne laboratorije. Pored toga prerađuje već postojeća uputstva u sadašnji oblik.

U periodu snažnog uspona domaće privrede, tokom druge polovine 60-ih i prve polovine 70-godina, interesovanje za studije hemije bilo je sve veće, tako da se u tom periodu broj studenata na III godini kretao između 50 i 80. Ta činjenica je znatno otežavala izvođenje vežbi zbog nedovoljnog radnog prostora za studente, iako je postojalo pet grupa. Zbog toga je Vitorović 1967. godine tražio odobrenje od upravnika Hemijskog instituta, profesora Đorđa Stefanovića, da se za vežbe adaptira tzv. Kamena soba, u I podrumu, koja je bila iznajmljena firmi »Jugolaboratorija« kao magacin. Profesor Vitorovic je dobio to odobrenje i adaptacijom ove laboratorije su stvoreni dobri uslovi za rad studenata i za dalji razvoj vežbi, dok je oslobađanje laboratorije 642 obezbedilo bolje uslove za istraživački rad poslediplomaca i doktoranada.

Za izvođenje vežbi Vitorović je postavio iste, visoke, standarde kao za teorijsku nastavu. Osnovno njegovo pravilo bilo je da asistent i tehnički saradnik dočekuju studente, tačno u zakazano vreme, u laboratoriji, koja je već potpuno pripremljena za vežbe, i da rade sa studentima celo vreme dok traju vežbe. Smatrao je da studente treba

20

podučavati dok rade vežbu i da stoga mesto asistenta, sem tokom kolokvijuma, ne bi trebalo da bude kod pisaćeg stola, već kod radnih mesta studenata. Profesor Vitorović je svaku grupu studenata dočekivao na prvom terminu vežbi u laboratoriji i predstavio asistenta i tehničkog saradnika. Zatim je predstavio karakteristike laboratorije, i objašnjavao cilj, sadržaj i organizaciju vežbi. Pravila ponašanja koje bi izneo bila su potkrepljena argumentima, i u funkciji bezbednosti, kvaliteta rada i kolegijalnosti. Tokom celog semestra profesor Vitorović je posećivao svaku grupu studenata na vežbama i neko vreme, u pojedinačnom razgovoru sa studentima, uveravo se u njihovo razumevanje ključnih principa vežbe koju rade. Do dolaska Vojina Krsmanovića 1971. godine, profesor Vitorović je imao samo jednog asistenta, Petra Pfendta. Svi u narednom periodu izabrani asistenti-pripravnici, Jagoda Čučković (1976. god.), Predrag Polić (1984. god.), Branimir Jovančićević (1987. god.) i Aleksandar Jokić (1991. god.), imali su kao jednu od dužnosti i vođenje vežbi iz Hemijske tehnologije, odnosno Industrijske hemije.

Kriterijumi svih vrsta uspostavljeni na vežbama iz Industrijske hemije kao i način ophođenja sa studentima postali su model za sve kasnije uvedene vežbe iz pojedinih predmeta Primenjene hemije i značajno je da i sadašnje generacije studenata imaju priliku da to cene.

Stručna praksa studenata hemije

Početkom 60-ih godina je uvedena jednomesečna stručna praksa studenata III godine. Cilj ove prakse je višestruko obrazovni, ali pre svega, omogućavanje studentima da detaljnije upoznaju neke od procesa proizvodnje kao i sa specifičnostima načina rada u hemijskoj industriji. Obaveza studenata bila je da vode dnevnik, kojeg su na kraju, overenog od strane pretpostavljenog, predavali na pregledanje predmetnom nastavniku. Profesor Vitorović je poklanjao izuzetnu pažnju organizovanju ove prakse. Svakog proleća bi poslao pisma direkcijama izabranih preduzeća hemijske, metalurške, prehrambene i farmaceutske industrije, sa molbom da prime određeni broj studenata na praksu. Studente bi zatim raspoređivao na osnovu dobijenih odgovora, ali uzimajući u obzir i njihove želje. Često bi studente i pitao o njihovim utiscima sa prakse. Kada se profesor Vitorović nalazio na studijskom boravku na Massachusetts Institute of Technology u Cambridge-u (SAD), i pored zauzetosti intenzivnim radom kod profesora Biemann-a, asistentu u Beogradu nije pisao razglednicu sa pozdravom, već pismo (31.maj 1968.): ».... Zgrada fakulteta se nikad ne zatvara. Ljudi čitaju u biblioteci i tokom noći i nedeljom. Dobra škola. Jeste li obavili formalnosti u vezi letnje prakse studenata? Sada bi bilo vreme da se to

21

učini. Javite mi se kad stignete. Srdačno Vas pozdravlja Vaš D. Vitorović«. Međutim, asistent nije ništa uradio jer studenti hemije nisu pokazivali uobičajeno interesovanja za praksu. Bio je to »Jun 68.«, zapamćeni protest studenata Beogradskog univerziteta protiv privilegija, korupcije i nastupajućih nacionalizama (a to su tek bili začeci ovih pojava).

Na ovaj način je profesor Vitorović organizovao stručnu praksu tokom dve decenije, do polovine osamdesetih godina. Tada je zbog sve lošijeg ekonomskog položaja hemijske industrije opao broj preduzeća koja su primila praktikante a i studenti, iz finansijskih razloga, nisu više mogli da biraju mesto u koje će ići na praksu već su bili prinuđeni da obavljaju praksu isključivo u mestu svog prebivališta. Organizacija prakse se time svela na svoju administrativu komponentu i Vitorović je taj posao predao tehničkim saradnicima pri Katedri, Slobodanu Nastasoviću i zatim, Nikoli Jovanoviću, koji pod rukovodstvom predmetnog nastavnika već niz godina taj posao savesno obavlja. Interesantno je što postoji izvestan broj preduzeća koja vrlo rado primaju studente hemije na praksu.

Profesor Vitorović je smatrao da praksa studenata u industriji predstavlja značajan faktor u njihovom profesionalnom ali i opštem obrazovanju i to je uvek isticao u svojim pismima direkcijama preduzeća, kao i u razgovorima sa rukovodećim predstavnicima hemijske industrijske. Svoje šire ideje o potencijalnom značaju industrije u dopunskom obrazovanju hemičara kao i o potrebi tešnjeg povezivanja univerzitetskog obrazovanja i istraživačkog rada sa hemijskom industrijom iznosio je i na više međunarodnih naučnih skupova koji su se bavili takvom problematikom. Programi mnogih naučnih skupova pokazuju da su takve ideje i njihova implementacija i danas krajnje aktuelni širom sveta (Evropska unija, SAD, Rusija, Japan).

Stručne ekskurzije studenata

Razgledanje postrojenja u toku proizvodnje, zatim, industrijskih laboratorija u kojima se prati kvalitet sirovina, međuproizvoda i konačnih proizvoda, kao i upoznavanje specifičnosti rada razvojnih laboratorija, predstavlja, svuda u svetu, jedan od tradicionalnih vidova očigledne nastave iz Industrijske hemije. Tokom 50-ih i 60-ih godina se mnoga preduzeća domaće hemijske industrije modernizuju, a izgrađuje se i znatan broj novih pogona odnosno fabrika20 (videti i udžbenik, D. 20 Hemija i hemijska industrija u Srbiji. (D. Vitorović, urednik), Srpsko hemijsko društvo, Beograd, 1997.

22

Vitorović, 1973), tako da je ova industrija postala poučan objekt i sa didaktičkog aspekta.

Sa praksom redovnog izvođenja stručnih ekskurzija studenata III i/ili IV godine počelo se u drugoj polovini 50-ih godina. Finansijska osnova tih ekskurzija bila je namenska stavka u oviru plana troškova za nastavu Prirodno-matematičkog fakulteta, dok su studenti učestvovali najčešće sa skoro simboličnom sumom novca. Dragomir Vitorović bio je zadužen za planiranje i organizovanje tih ekskurzija i on je tome posvetio mnogo vremena i pažnje. Po izradi opšteg plana ekskurzije obraćao se direkcijama izabranih preduzeća odgovarajućim pismima u kojima ih moli za prijem studenata radi upoznavanja rada postrojenja i laboratorija, raspitivao se šta bi se sve moglo razgledati i predložio termine za posetu. Na osnovu dobijenih informacija razradio bi detaljniji plan ekskurzije uzimajući u obzir red vožnje Jugoslovenske železnice (tokom 60-ih godina je Jugoslovenska železnica bila vrlo naklonjena studentskim ekskurzijama, dajući značajne popuste i rezervišući najbolje kupeje – a pri tome nije bilo potrebno poznavati nekoga iz Direkcije). Tako sačinjen detaljan plan bi poslao preduzećima na odobrenje. Profesor Vitorović je smatrao da ekskurzija treba da bude maksimalno poučna i zbog toga je težio da izbegne moguće improvizacije. Preciznim planiranjem ekskurzija uspevao je da studentima napravi i prijatna iznenađenja zbog raspolaganja vremena za razgledanje gradova, kulturno-istorijskih mesta i prirodnih lepota. Isto tako, planskim i krajnje racionalnim trošenjem novca predviđenog za ekskurzije je uspevao da godišnje izvodi dve ekskurzije, tzv. veliku ekskurziju, u trajanju od 8 dana, koja je obuhvatala razgledanje hemijske industrije u Sloveniji (povremeno u južnoj Srbiji i Makedoniji), i malu ekskurziju u trajanja 3-4 dana, sa razgledanjem nekoliko preduzeća hemijske industrije u Srbiji (ponekad u Bosni ili u Hrvatskoj). Na veliku ekskurziju bi vodio studente III godine a na malu tu istu generaciju, kao IV godina. Nekoliko dana pred početak svake ekskurzije bi održao sastanak sa studentima, izlažući sadržaj ekskurzije. Insistirao je na maksimalnu disciplinu i pažnju. Objasnio bi, na primer, da se tzv. manevar sa retortama kod destilacije cinka u Cinkarni Celje odvija tokom noći i da ćemo zbog toga tiho ustajati u hotelu u 4.30 časova da bi u 5.15 časova bili u proizvodnoj hali radi posmatranja bar dela tog manevra. Završio bi sa napomenom da na ekskurziji treba se lepo ponašati jer će svuda na nas gledati kao na studente Beogradskog univerziteta. »Voz sa beogradske stanice polazi u 20.12 časova i mi se na stanici nećemo sačekivati čitav sat već je prozivka u 19.40 i onda ulazimo u za nas rezervisane kupee.«

23

Asistent Dragomir Vitorović sa studentima u poseti Fabrici celuloze u Prijedoru (26. mart 1957).

Na železničkoj stanici u Zagrebu, pred polazak za Sisak, Rafinerija nafte i Železara Sisak (28. mart 1957).

24

Eksurzija je stigla redovnim putničkim brodom iz Beograda u Prahovo i čeka polazak voza za Zaječar (Industrija nematala

Zaječar: staklo, porcelan). Muzika dočekuje svaki brod i ispraća vozove (april 1958).

Ekskurzija studenata hemije u Banjaluci: poseta Fabrici celuloze (novembar 1964).

25

U Rijeci: čekajući smeštaj, a zatim, popodne, posle razgledanja Rafinerije nafte i Fabrike hartije, na obali, u Opatiji (april 1965).

26

Posle razgledanja Hemijskog kombinata Ruše (kalcijum-karbid, acetilen, karborundum, likvefakcija i frakcionisanje vazduha, veštačka đubriva),

odmor na mariborskom Pohorju (april 1966).

U dvorištu manastira Žiča: posle posete Fabrike »Magnohrom« u Kraljevu. Ekskurzija: Paraćin (Srpska fabrika stakla) – Kruševac (»Merima«, »Župa«) – Kraljevo (»Magnohrom«) (oktobar 1958).

27

U drugoj polovini 60-ih godina organizaciju velike ekskurzije predao je asistentu Petru Pfendtu, a na malim ekskurzijama profesor Vitorović i dalje je povremeno učestvovao. Sredinom sedamdesetih godina organizaciju ekskurzija predao je asistentu mr Vojinu Krsmanoviću a kasnije, povremeno, asistentu Predragu Poliću. Radi pomoći, na ekskurzijama najčešće je bio i jedan od tehničkih saradnika, na početku Krsta Popović, a kasnije Slobodan Nastasović ili Nikola Jovanović. Međutim, tokom osamdesetih godina ekskurzije su postajale sve ređe, iz finansijskih razloga, da bi na kraju potpuno izostajale iako su sastavni deo nastavnog programa.

Na osnovu modela i standarda organizacije ekskurzije, izrađenog od Vitorovića, asistenti su nastojali da podjednako savesno organizuju sadržajne ekskurzije. Većina studenata smatra stručne ekskurzije iz Industrijske hemije jednim od posebno lepih i svestrano obogaćujućih događaja tokom svojih studija.

U proleće 1972. godine profesor Vitorović je u saradnji sa atašeom za kulturu ambasade Savezne Republike Nemačke organizovao dvonedeljnu stručnu ekskurziju studenata IV godine sa ciljem da učesnici ekskurzije upoznaju karakteristike hemijske industrije i relevantni istraživački rad u Nemačkoj. Uslovi su bili da studenti imaju zadovoljavajuće znanje nemačkog ili engleskog jezika i da broj studenata može da bude maksimalno 30, a šest članova nastavnog osoblja. Nemačka strana (DAAD), dodelila je ekskurziji stalnog vodiča i snosila je sve troškove sem putnih troškova između Beograda i nemačke granice. S obzirom na veliki broj studenata na IV godini bilo je potrebno da se na osnovu broja položenih ispita i testa iz znanja jezika napravi rang-listu od 30 studenata. Pored profesora Vitorovića, od nastavnog osoblja učestvovali su profesor dr Vilim Vajgand, docent dr Miroslav Gašić, i asistenti mr Ratko Jankov, mr Petar Pfendt i Vojin Krsmanović. Posete pojedinim preduzećima hemijske industrije i istraživačkim institutima bile su poludnevne ili celodnevne, a realizovane su prema sledećem programu: u München-u, Institut za organsku hemiju Univerziteta (prikazi istraživanja i predstavljanje istraživačkih i studentskih laboratorija za organsku hemiju), zatim, Deutsches Museum (demonstracija industrijskih procesa na interaktivnim modelima i simulatorima, kao i demonstraciona predavanja); u Ludwigshafen-u, kod Badische Anilin- & Soda-Fabrik (BASF), učesnici su se upoznali sa programom proizvdnje i posetili su razne fabrike baznih hemikalija i petrohemije kao i biblioteku; u Frankfurtu, učesnici su posetili Battelle-Institut (primenjena istraživanja iz svih oblasti tehnike), Gmelin-Institut za neorgansku hemiju i Farbwerke Höchst A.G. (program proizvodnje, posete pojedinim fabrikama boja i finih hemikalija, istraživačkim laboratorijama); u

28

Leverkusen-u je organizovana celodnevna poseta kompaniji Farbenfabriken Bayer A.G. (organizacija firme, pregled proizvodnje, formaldehidna grupacija fabrika, istraživačke laboratorije, neke pogone sinteze lekova, postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, sistem za kontrolu zagađenosti vazduha, institut za zaštitu bilja). Na kraju je oraganizovana poseta Max-Planck-Institut für Kohleforschung, u Mühlheim-u (upoznavanje sa novim pravcima fundmentalnih i primenjenih istraživanja ugljeva, demonstracija primene IC-, Raman- i NMR-spektroskopije kao i X-difrakcije u istraživanju ugljeva i u organskoj sintezi). Nemačka strana (DAAD) je u konsultaciji sa profesorom Vitorovićem dopunila program ekskurzije sa drugim sadržajima (posete muzejima, kulturološkim isnstitutima, izletima i razgledanjem gradova). Studenti su bili vrlo zadovoljni organizacijom i programom ekskurzije, naročito što su videli i tri giganta evropske hemijske industrije – BASF, Bayer i Höchst

Godine 1991. profesor Vitorović je predao nastavu iz Industrijske hemije profesoru Petru Pfendtu, a od 2003. godine Industrijsku hemiju predaju profesor Branimir Jovančićević i docent Goran Roglić.

Smer – Primenjena hemija

U cilju poboljšanja kvaliteta i oranizacije nastave, i uvođenja novih, savremenih predmeta i sadržaja u nastavu, godine 1971. Katedra za hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta je odlučila da se transformiše i da se osnuju nove katedre prema glavnim naučnim oblastima. Tada je na sednici Skupštine Fakulteta od 24. decembra 1971. godine osnovana i Katedra za primenjenu hemiju i za njenog prvog šefa izabran je profesor Dragomir Vitorović. Po njegovom predlogu Statutom iz 1973. godine osnovan i smer Primenjena hemija na osnovnim studijama i uveden je predmet Nove oblasti primenjene hemije (VII i VIII semestar, 2+24 i 2+0). Pored redovne nastave iz predmeta Hemijska tehnologija koji se predeavao na III godini studija, cilj je bio da studenti izučavanjem ovog predmeta steknu temeljnije obrazovanje iz nekoliko od mnogobrojnih aktuelnih oblasti Primenjene hemije kao nadgradnje njihovog fundamentalnog obrazovanja. Smer je bio zamišljen kao skup oblasti fleksibilnog sadržaja koji bi se tokom vremena menjao prema značaju i nastavnim mogućnostima, ali uvek sa jasno definisanim programom. Program za ovaj predmet sastavili su profesor Vitorović i docent Pfendt, i on je obuhvatao nekoliko tada vrlo aktuelnih oblasti Primenjene hemije: a) hemijska priroda i prerada fosilnih goriva, b) sredstva za podmazivanje, c) organska geohemija, d) hemijske osnove korozije konstrukcionih materijala, e) neki

29

hemodinamički aspekti zagađivanja vazduha i vode i f) tehnologija prečišćavanja zagađenog vazduha i voda. Teorijska i eksperimentalna nastava počela je školske 1975/76. godine. Profesor Vitorović je insistirao da studenti što pre dobiju materijal za spremanje ispita. On je odmah, za unutrašnju upotrebu, preveo pregledni članak Organic Geochemistry21, koji predstavlja svojevrsnu matricu modernih udžbenika ove discipline. Znatan deo ostalih oblasti bio je pokriven knjigom Hemija u tehnici22 koju je profesor Vitorović još ranije preveo. Za razliku od većine knjiga slične tematike, Manrova knjiga nije napisana sa popularnim pristupom već ima fundamentalni pristup primene hemije u tehnici. Za oblasti ekohemije koje nisu bile obuhvacene knjigom Manroa, Petar Pfendt je pripremio pisani tekst iz više izvora (ovde nisu navedeni), tako da je ukupni materijal iznosio oko 240 strana. Prve dve godine je vežbe iz predmeta Nove oblasti primenjene hemije vodio je docent Pfendt i za to je uveo 11 vežbi problemskog/timskog karaktera, kao što su suva destilacija uglja sa određivanjem sastava švelnog gasa Orsat-ovim aparatom i sadržaja fenola i parafina u destilatima, UOP-destilacija sirove nafte, sa deasfaltacijom frakcija, odvajanjem normalnih alkana karbamidom i solventnom ekstrakcijom, utvrđivanje zagađenosti vazduha u okolini fakultetske zgrade, ogledi prečišćavanja modela zagađenog vazduha, zatim, vode hemijskim postupcima. Godine 1978. profesor Vitorović rukovođenje vežbama predao je dr Mirjani Šaban i ona modifikovala njihov program uvođenjem nekoliko vežbi sa primenom tankoslojne i gasnohromatografske analize, u funkciji organsko-geohemijskih i ekohemijskih istraživanja. Interesovanje studenata za ovaj predmet odnosno za smer Primenjena hemija tokom godina sve više je rastao tako da je bilo potrebno da se broj studenata na smeru ograniči na osnovu uspeha na studijama.

Na osnovu predloga docenta Pfendta u statutu iz 1978. godine ekohemijski sadržaji predmeta Nove oblasti primenjene hemije izdvojene su u nov predmet, Hemiju životne sredine, tako da su na smeru Primenjena hemija na IV godini studija sada bila dva predmeta, Nove oblasti primenjene hemije (nastavnici: D. Vitorović i P. Pfendt) i Hemija životne sredine (nastavnik: P. Pfendt). Međutim, već statutom iz 1982/83. godine, Katedri za primenjenu hemiju je odobrena reorganizacija nastave, uz dalje izdvajanje uže profilisanih predmeta. Tako su se po novom statutu predavala sledeća četiri predmeta:

21 J.R. Maxwell, C.T. Pillinger, G. Eglinton: Organic Geochemistry. Quarterly Reviews 25, 571-628 (1971).22 Lojd Manro: Hemija u tehnici. (L. Munro: Chemistry in Engineering, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1964. Preveo D. Vitorović, »Vuk Karadžić«, Beograd, 1968. (441 str.)

30

Odabrani procesi hemijske industrije, Hemija i tehnologija goriva, Hemija životne sredine i Hemija i tehnologija vode. Prema predlogu Vitorovića, obavezan za smer bio je predmet Odabrani procesi hemijske industrije i njegov zvanični nastavnik bio je profesor Miroslav Gašić. Međutim, zbog raznovrsnosti sadržaja odlučeno je da sa po jednom trećinom od ukupnog fonda časova učestvuju profesor Vitorović i docent Pfendt, a ispit je održavan zajednički. Profesor Gašić je predavao moderne teorijske osnove industrijskih postupaka dobijanja visokooktanskih benzina, sa procesima katalitičkog krakovanja i katalitičke hidrogenizacije, kao i osnove drugih petrohemijskih procesa, za šta je pripremao i pisani materijal. Profesor Vitorović je predavao hemijske osnove nekoliko procesa bazne neorganske industrije (proizvodnja amonijum-sulfata od anhidrita i amonijaka, dobijanje azotne kiseline katalitičkom oksidacijom amonijaka, sve zajedno sa procesima reciklacije sporednih proizvoda). Smatrajući to vrlo bitnim za obrazovanje iz primenjene hemije, predavao i delove iz ekonomike hemijskih procesa i upoznavao studente sa institucijom industrijske intelektualne svojine (patent, licenca, »know-how«). Za studente je preveo i/ili prilagodio više tekstova iz knjiga Jones-a15 i Uroševića i Mikijelja23. Docent Pfendt je predavao opšte teorijske osnove hemijsko-tehnoloških procesa (varijabile procesa, tehnološki režim, homogene i heterogene ravnoteže, prinos, kinetički aspekti), i za to je preveo i prilagodio delove iz knjiga Mukhlenove24 i Ullmann-a25. Od 1990. godine, predmet Odabrani procesi industrijske hemije obuhvata i procese sinteze polimera sa osnovama makromolekularne hemije i taj deo honorarno predaje profesor Petar Dvornić iz Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju. Vođenje vežbi povereno je mr Vojinu Krsmanoviću, koji je uveo odgovarajući broj vežbi, pretežno timskog/problemskog karaktera. Od samog početka, a kasnije i u okviru predmeta Hemija i tehnologija goriva, u eksperimentalnoj nastavi učestvovovali su i mr Snežana Bajc i mr Olga Cvetković, saradnice Odeljenja za organsku hemiju i biohemiju IHTM. Predmet Odabrani procesi hemijske industrije je takođe bio privlačan studentima na šta je ukazivalo njihovo relativno dobro savladavanje gradiva ali i povremeno opredeljenje studenata drugih smerova za ovaj izborni predmet. Za nastavu iz Hemije životne sredine bio je zadužen docent Pfendt (vežbe: dr Mirjana Šaban a zatim Jagoda Čučković, Predrag Polic). Predmet

23 S. Urošević i V. Mikijelj: Tehnologija., II dopunjeno izdanje.Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, 1979.24 I.P. Mukhlenova (Ed.): Obshchaya khimicheskaya tekhnologiya. Tom I i II. Izd. 3-e, pererab.i dop., Moskva, Vysshaya shkola, 1977. 25 Ullmann's Encyklopädie der technischen Chemie. Band 4, Verfahrenstechnik. Urban & Schwarzenberg, München, 1980.2

31

Hemija i tehnologija vode predavao je docent P. Pfendt, kasnije docent Predrag Polić (vežbe: Jagoda Čučković, a kasnije Predrag Polić, Aleksandar Jokić). Na početku, teorijsku nastavu i vežbe iz Hemije i tehnologije goriva (kasnije Organska geohemija sa hemija goriva) držala je dr Mirjana Šaban, na početku teorijsku nastavu i vežbe, a kasnije je vođenje vežbi predato asistentu Branimiru Jovančičeviću. U okviru eksperimentalne nastave od početka učestvuju i dr Snežana Bajc i dr Olga Cvetković, saradnice Odeljenja za organsku hemiju i biohemiju IHTM.

Do nove reorganizacije nastave dolazi usvajanjem statuta iz 1993. godine i tada je uveden i smer Hemija životne sredine na osnovnim studijama, koji je kasnije, statutom iz 2004. godine, prerastao u studijsku grupu Hemija životne sredine.

Pored realizovane i organizovane nastave, kako teorijske, tako i eksperimentalne, iz navedenih predmeta profesor Vitorović je bio i mentor pri izradi više od 300 diplomskih radova. Najveći broj radova je iz pojedinih oblasti Organske geohemije. Međutim, svojom spremnošću da pomogne i svojim osećajem odgovornosti kao nastavnik Industrijske hemije i šefa Katedre za primenjenu hemiju prihvatao se vođenju i velikog broja diplomskih radova koji su imali za cilj reševanje nekog problema iz hemijske industrije ili drugih oblasti primenjen hemije. To je bilo od posebnog značaja za studente, stipendiste hemijske industrije, a donelo mu je i zasluženo uvažavanje kao istraživača kod predstavnika mnogih grana hemijske industrije i drugih ustanova.

Poslediplomske studije pri Katedri za primenjenu hemiju

Poslediplomske studije pri Katedri za hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta uvedene su 1959. godine. Za vodenje ovih studija na smeru Primenjena hemija zadužen je docent Dragomir Vitorović. Od samog početka postojalo je veliko interesovanje kandidata za studije na tom smeru. Već 1964. godine, docent Vitorović rukovodi izradom 9 magistarskih teza i jednim doktoratom. Lista odbranjenih specijalističkih radova, magistarskih teza i doktorskih disertacija ilustruje oblasti interesovanja kandidata i predstavlja i uvid u jedan deo raznovrsnog naučno-istraživačkog rada pri Katedri za primenjenu hemiju. Profesor Vitorović je nastojao da svakom kandidatu predlaže najpogodnije izborne predmete i literaturu za pripremanje ispita a konsultacije su bile jedan od njegovih, skoro svakodnevnih poslova.

32

Specijalistički radovi:

1. Svetlana Šljivar: Prilog proučavanju strukture starih sedimenata. Oksidacija kerogena pomoću olovo-tetraacetata. (1974)

2. Đorđe Vejnović: Proučavanje uticaja poliolefina na reološke osobine destilacionih bitumena domaće proizvodnje. (1975)

3. Ljubica Stojanović: Primena indeksa mešanja za predviđanje temperature začepljenja hladnog filtra. (1977)

4. Stanoje Belobrković: Ravnotežno stanje u hemijskim reakcijama. Nastava hemije u srednjim školama. (1978)

5. Ksenija Đurđević: Nove mogućnosti za ispitivanje transformatorskih ulja metodom infracrvene spektrofotometrije. (1981)

6. Bojan Tot: Proučavanje metoda za određivanje karakteristika koje definišu kvalitet osnovnog graftiranog i umreženog polietilena. (1984)

7. Snežana Bajc: Strukturna karakterizacija kerogena aleksinačkog bituminoznog škriljca na osnovu proizvoda višestepene oksidativne degradacije permanganatom. (1987)

8. Tatjana Glumičić: Organsko-geohemijsko ispitivanje sedimenata iz podnožja Pleševice (Lika). (1987) (ko-mentor sa M. Šaban)

9. Vesna Dragutinović: Proučavanje uticaja sastava supstrata na efikasnost depiritizacije škriljca pomoću Thiobacillus ferooxidans. (1987) (ko-mentor sa J. Vučetićem)

10. Olga Savković: Ispitivanje uticaja odnosa čvrste i tečne faze na depiritizaciju aleksinačkog bituminoznog škriljca pomoću Thiobacillus ferooxidans. (1998) (ko-mentor sa M. Vrvićem)

Magistarske teze:

1. Milorad Jelčić: Sinteza i poluindustrijska proizvodnja trifenil-fosfata. (1965).

2. Lidija Jovanović: O rastvorljivosti organske supstance (kerogena) prethodno zagrevanog aleksinačkog bituminoznog škriljca. (1966)

3. Dragoljub Jevtić: Dobivanje antimon-trioksida visoke čistoće. (1967)

4. Dobrivoje Marsenić: Uticaj vremena dimljenja na osobine i sastav suhomesnatih proizvoda. (1967)

5. Mirjana Šaban: Proučavanje strukture organske supstance aleksinačkog bituminoznog škriljca – ispitivanje rastvorljivosti u organskim rastvaračima. (1967)

6. Nedžad Ahmeti: Kiseonične funkcionalne grupe u kerogenu aleksinačkog bituminoznog škriljca – izbor metode i kvantitativno određivanje. (1968)

33

7. Ljiljana Kuzmanović: Tečna maziva za duboko izvlačenje nisko-ugljeničnih čeličnih limova na bazi pristupačnih sirovina. (1970) (ko-mentor sa D. Veličkovićem)

8. Petar Pfendt: Određivanje nezasićenosti kerogena aleksinačkog bituminoznog škriljca modifikovanim metodama za jodni broj. (1971)

9. Petar Petrović: Sastojci treseta i lignita sa područja Kosova kao stimulatori razvitka biljaka. (1972)

10. Janoš Bukta: Ispitivanje korozije i zaštite u sirovoj nafti. (1973) (ko-mentor sa V.Vajgandom)

11. Branko Ilić: Prilog proučavanju hemijske strukure kerogena aleksinačkog bituminoznog škriljca – postupna degradacija alkalnim rastvorom kalijum-permanganata. (1974)

12. Olivera Despotović-Bebić: Proučavanje uticaja isparljivosti i ugljovodoničnog sastava motornih benzina na sastav izduvnih gasova motora s unutrašnjim sagorevanjem. (1977)

13. Mirjana Đorđević: Ispitivanje hemijskog sastava i strukture organske supstance brazilskog bituminoznog škriljca Irati-formacije. (1977)

14. Mihailo Ristić: Karakterizacija proizvoda katalitičke hidrogenizacione likvefakcije nekih jugoslovenskih mrkih ugljeva. (1979)

15. Živoslav Tešić: Izolovnje i identifikacija račvastih i cikličnih alkana benzolskog bitumena aleksinačkog škriljca. (1979)

16. Irena Petrović: Proučavanje mogućnosti za dobijanje putnih bitumena na bazi vojođanskih nafti »Velebit« i »Kelebija. (1981)

17. Ksenija Đurđević: Ispitivanje sastava aromatične frakcije i njegovog uticaja na oksidacionu stabilnost transformatorskih ulja. (1986)

18. Branislav Vukanović: Primena spektroskopskih metoda za analizu rude nikla sa Goleša. (1986)

19. Svetlana Šljivar-Bročić: Izolovanje, identifikacija i ispitivanje biološke aktivnosti nekih polarnih geolipidnih frakcija starih sedimenata. (1986)

20. Milena Petrović: Uticaj seizmičke aktivnosti Kopaoničkog regiona na sastav nekih termomineralnih voda. (1987)

21. Branimir Jovančićević: Korelacija vojvođanskih nafti na osnovu organsko-geohemijskih parametara. (1988)

22. Snežana Bajc: Proučavanje maturacionih promena kerogena oksidativnom degradacijom. (1990)

23. Olga Cvetković: Proučavanje stepena promenjenosti kerogena pri bakterijskoj depiritizaciji. (1990)

34

24. Vesna Dragutinović: Proučavanje bakterijske depiritizacije koncentrata aleksinačkog škriljca. (1991) (ko-mentor sa J. Vučetićem)

25. Vladimir Stajić: Primena kontrolisane oksidacije alkalnim rastvorom permanganata u proceni kvaliteta industrijskih teških ostataka nafte. (1998) (ko-mentor sa B. Jovančićevićem)

26. Marina Trifunović: Karakterizacija sepiolita ležišta Goleš. Sorpcione osobine i procena mogućnosti primene. – 1999 (ko-mentor sa P. Pfendtom)

Doktorske disertacije:

1. Milica Đuričić: Proučavanje prirode kerogena bituminoznih škriljaca. (1960)

2. Dragoljub Jevtić: Nov hemijsko-metalurški postupak za dobivanje antimona visokog stepena čistoće. (1972)

3. Kosta Petrović: Nove metode za određivanje karakteristika proizvoda nafte na osnovu sastava. (1972)

4. Lidija Jovanović: Studija o metodama za spravljanje kerogenskog koncentrata aleksinačkog bituminoznog škriljca. (1975)

5. Petar Pfendt: Studija hemijske prirode kerogena pomoću broma. (1975)

6. Mirjana Šaban: Organsko-geohemijska studija »bitumena« aleksinačkog bituminoznog škriljca. (1975)

7. Petar Petrović: Prilog proizvodnji huminskih đubriva na bazi kosovskog lignita. (1978)

8. Stanka Filipović: Mikroelementi u vodama i nekim organizmima Skadarskog jezera i njegovih pritoka. (1983)

9. Snežana Lazarević-Bojović: Hemija u Srbiji u XIX veku. (1984) 10. Mirjana Đorđević: Proučavanje odnosa između kerogena različitih

strukturnih tipova i proizvoda njihove stupnjevite oksidativne degradacije. (1984)

11. Predrag Polić: Ispitivanje prirode asocijacija teških metala i identifikacija njihovih supstrata u aluvijalnom sedimentu metodom sekvencijalne ekstrakcije. (1991) (ko-mentor sa P. Pfendtom)

12. Dragoljub Rondović: Studija transformacija katrana i mazuta u sedimentima i vodama rijeke Bistrice, Gračanice, Zete i Morače. (1992) (ko-mentor sa P. Pfendtom)

13. Branimir Jovančićević: Proučavanje katalitičkog dejstva nativnih mineralnih materijala na termičke promene organske supstance sedimenata. (1993)

14. Milivoje Purić: Interakcija sedimenti/voda kao faktor hemodinamike metala u rijeci Tari. (ko-mentor sa P. Pfendtom)

35

15. Tatjana Glumičić: Poređenje bituminoznih škriljaca Srbije na osnovu biomarkera kao indikatora porekla i sredine taloženja. (1996) (ko-mentor sa M. Šaban)

16. Snežana Bajc: Proučavanje oksidacionih proizvoda kerogena kao prekursorskih indikatora. (1997)

17. Olga Cvetković: Proučavanje uticaja hemijske i bakterijske demineralizacije sedimenata na sastav i strukturu kerogena. (1997)

18. Vesna Dragutinović: Bakterijska demineralizacija aleksinačkog škriljca. (1998) (ko-mentor sa M. Vrvićem)

Srednješkolsko obrazovanje iz Hemijske tehnologije i Primenjene hemije

Za očekivati je da nastavnik jasnih pedagoških stavova i entuzijasta kao profesor Vitorović u popularisanju primenjene hemije pokazuje i interesovanje za srednješkolsku nastavu. I danas on smatra da hemiju u srednjim i osnovnim školama treba delom predavati kroz aspekte primenjene hemije, hemije u svakodenvnom životu, jer se takvim pristupom može na prirodan način postići neophodna motivacija učenika da izučavaju hemiju. Njegov prvi udžbenik za srednje škole bila je Primenjena hemija, za IV razred gimnazije [D. Vitorović, Primenjena hemija, 1962], koji je doživeo je dva izdanja. Udžbenik je preveden i na albanski jezik (dva izdanja) i na makedonski (4 izdanja). Kasnije je profesor Vitorović učestvovao u pisanju još četiri udžbenika sa hemijsko-tehnološkim sadržajima [Biščević i Vitorović, 1968; Vajgand, Vitorović i Jovetić, 1967; Biščević, Vajgand, Vitorović i Jovetić, 1968]. Sem toga, učestvovao je u uređivanju Hemijske čitanke za srednje škole [Mićović, Vitorović, Matejić, 1968].

Uvažavanje koje je profeosr Vitorović stekao kao nastavnik, pedagog i pisac udžbenika učinilo je da dobije značajne funkcije i dužnosti u domaćim i međunarodnim telima koja se bave pitanjima razvoja nastave. Navešćemo ovde samo njegovu dužnost kao predsednika Komisije za nastavu Unije hemijskih društava Jugoslavije, i njegovo osmogodišnje članstvo u Komitetu za nastavu Međunarodne unije za čistu i primenjenu hemiju (IUPAC), kao predstavnik Jugoslavije i kao titularni član. U to vreme, pored svoje redovne delatnosti kao član, iznosio je i svoja kritička gledišta o vezama između pojedinih obrazovnih nivoa i o sadržajima i kvalitetu nastave na medjunarodnim naučnim skupovima.

Početkom 80-ih godina napisao je zajedno sa ko-autorima dva srednjoškolska udžbenika iz Primenjene hemije [Vitorović, Pfendt i Krsmanović, 1980, 4 izdanja; i Vitorović, Pfendt i Krsmanović, 1981, 4 izdanja]. Zatim je zajedno sa istim ko-autorima 1990. godine objavio

36

udžbenik Odabrana poglavlja iz hemije – Primenjena hemija [Vitorović, Pfendt i Krsmanović, 1990]. Primenjena hemija iz 1962. godine, kao i poslednja tri pomenuta udžbenika, pojedini nastavnici srednjih škola i danas koriste kao priručnu literaturu za pripremanje nastave. Širenje ideje o korisnosti i moći hemije

Sa poštovanjem treba zaključiti da sva predavanja profesora Vitorovića, ex catedrae iz pojedinih predmeta, njegovi ispiti, kolokvijumi ili konsultacije, udžbenici i članci, vođenje ekskurzija, aktivnosti kao predsednik veća III godine, imaju prepoznatljivu notu i funkciju popularizacije hemije. Međutim, on je kompletan nastavnik i pedagog i stoga njegove delatnosti na popularizaciji hemije znatno su šire: predavanja u podružnicama Srpskog hemijskog društva, dopisi dnevnoj štampi, diskusije na sednicama Nastavno-naučnog veća, rad u Srpskoj akademiji nauke i umetnosti (videti i predhodne Glave). Posebno će ovde biti pomenuta njegova višegodišnja delatnost kao predstavnika nastavnika u upravi Stručnog kluba studenata hemije “Sima Lozanić”. Stručni klub “Sima Lozanić” osnovan je 1958. godine i docent Vitorović je bio jedan od osnivača. Cilj ovog kluba je bio da okuplja studente hemije u stručnim delatnostima, da im pomaže u rešavanju problema na studijama i uopšte, da doprinese širenju ideje o značaju hemije. Uprava kluba sastojala se od nekoliko studenata, entuzijasta i docenta Vitorovića. Delatnosti kluba bile su vrlo raznovrsne. Godišnje je održavano nekoliko predavanja iz hemije (profesor Vukić Mićović, docenti dr Bojana Grujić, dr Aleksandra Stojiljković, pojedini studenti), ali i iz drugih oblasti, kao što su filozofija prirodnih nauka, psihologija. Vrlo omiljene su bile i filmske predstave iz pojedinih oblasti hemije, sa filmovima u boji. Na molbu docenta Vitorovića klub je stalno dobivao filmove od biblioteke British Council-a i od Američke biblioteke a docent Aleksandra Stojiljković bi ih simultano prevodila. Klub je izvodio i stručne ekskurzije (videti sliku).

Docent Vitorović je članove uprave Kluba učio vođenju zapisnika, sastavljanju izveštaja o radu, sastavljanju statuta Kluba i poslovanju sa novcem od članarine. U svojoj laboratoriji ispraznio je dve velike fijoke za potrebe uprave Kluba.

Pohađanjem kurseva za duvanje stakla, mnogi studenti su uspeli da se izvešte u tom zanatu, a troškove za ovaj kurs snosila je Katedra. Katedra za hemiju je za potrebe Stručnog kluba nabavila savremenu mašinu za umnožavanje preko matrica (geštetner), tako da su kvalitetno mogla da se umnože razna skripta i drugi nastavni materijali. Klub je organizovao i grupu studenata za pisanje neautorizovanih skripata iz Organske hemije, prema predavanjima profesora Vukića Mićovića. Delovi za koje studenti nisu bili sigurni prevođeni su iz poznatog

37

Karrer-ovog udžbenika26. Ta akcija je vrlo mnogo doprinela efikasnosti i kvalitetu u spremanju tog ispita. Druga delatnost Kluba, sa dalekosežnom koristi, bila je otvaranje kurseva iz engleskog jezika. Po ideji docenta Vitorovića, to su bili specifični kursevi na kojima se engleski učio uglavnom iz engleskih udžbenika hemija. Na taj način su mnoge generacije studenata stekle neophodno pasivno znanje iz engleskog jezika i stručne terminologije i postajali za kratko vreme sposobni da se koriste naučnom literaturom na tom jeziku.

Ekskurzija stručnog kluba studenata hemije “Sima Lozanić” u Trepči: posle povratka na površinu zemlje iz jame rudnika cinka

i olova (prvi horizont: 158 m) (novembar 1959).

U nizu godina je Stručni klub studenata hemije “Sima Lozanić” bio priznat kao najbolji studentski stručni klub na Beogradskom univerzitetu.

Protagoras: Čovek je merilo svih stvari

Profesor Dragomir Vitorović je studente učio hemiji, ali i radu i životu. Zato u svakom našem susretu sa njegovim studentima sadržano je iskreno pitanje “Šta radi profesor Vitorović? – da li me se seća? Pozdravite ga molim Vas”. Naučnik, humanista, nastavnik i pedagog – ove osobine profesora Vitorovića objašnjavaju zašto je imao jednog asistenta, a sada prepoznatljivu istraživačku grupu iz Organske geohemije i Hemije životne sredine, a u nastavi počinjući sa jednim predmetom stvorio preduslove za uvođenje dva smera i jedne studijske grupe pri Katedri za primenjenu hemiju.

26 P. Karrer: Lehrbuch der organischen Chemie. Elfte verbesserte Auflage. Georg Thieme Verlag, Stuttgart, 1950.

38

Sigurni smo da nije sve najbolje rečeno, ali namera je bila da se pokaže razvoj primenjene hemije na Hemijskom fakultetu i utemeljivačka uloga Dragomira Vitorovića, kao i njegovo 40-to godišnje nastojanje da ovu naučnu oblast približi studentima i običnim ljudima. Njegovi studenti i saradnici zahvalni su mu na tome. Deo te zahvalnosti upućujemo i njegovoj supruzi Olgi Vitorović. Bez njenog razumevanja i pomoći ne bi mogao postići sve ono što je postigao.

39

Naučni radSnežana Bajc, Branimir Jovančićević

Akademik Dragomir K. Vitorović je svoju doktorsku tezu pod naslovom »O prirodi organske supstance parafinskih škriljaca. Oksidacija kalijum-permanganatom u neutralnoj sredini” odbranio 1956. godine na Beogradskom univerzitetu. U Komisiji za odbranu bili su najpoznatiji hemičari i fizikohemičari u Srbiji toga vremena: V.M. Mićović, Dj. Stefanović, P. Savić, S. Pavlović i P. Tutundzić. Kao da su sastav Komisije i tom prilikom prepuna »Sala heroja« današnjeg Filološkog fakulteta predstavljali nagoveštaj briljantne naučne i nastavničke karijere tada tridesetogodišnjeg hemičara Dragomira Vitorovića.

Do sada je publikovao 105 radova u medjunardnim naučnim

časopsima. Autor je 3 poglavlja i 4 pregledna rada u medjunarodnim naučnim knjigama, monografijama, odnosno časopisima. Takodje je publikovao 92 rada u domaćim naučnim časopisima. Napisao je i 9 preglednih radova u domaćim naučnim knjigama i časopisima. Na taj način, dosadašnji naučni opus profesorora Vitorovića čini ukupno 213 publikacija. Sem toga, sa medjunarodnih skupova 6 radova mu je štampano u celini; sa domaćih 13. Objavio je 12 stručnih radova, realizovao 3 patenta, napisao 18 udžbenika, knjiga, odnosno prevoda, bio urednik 11 knjiga i realizovao oko 200 stručnih elaborata. Jedanaest puta je održao predavanja po pozivu u inostranstvu i 6 puta u našoj zemlji. Na domaćim i medjunarodnim naučnim konferencijama sa svojim saradnicima je posterski ili usmeno saopštio na stotine radova.

Na kraju ove publikacije u okviru spiska najvažnijih bibliografskih jedinica prof. Vitorovića dati su i radovi koji su štampani u medjunarodnim naučnim knjigama, monografijama, zbornicima radova i u medjunarodnim i domaćim časopisima. Imajući u vidu vrlo aktivan rad u nauci i u svojoj osamdesetoj godini života, njegovi saradnici, prijatelji i svi iskreni naučni radnici očekuju, i nadaju se, da će ovaj spisak u narednim godinama biti stalno proširivan.

Od mnogobrojnih i veoma različitih dužnosti, obaveza i aktivnosti u profesionalnom i javnom životu profesora Vitorovića, a u mnogima od njih je još uvek angažovan, usudjujemo se da, pored posvećenosti i uloge u svim vidovima nastave hemije, njegov naučno-istraživački rad izdvojimo kao još jedan, podjednako važan, lični prioritet. Svojim izuzetno obimnim i raznovrsnim istraživačkim

40

angažmanom profesor Vitorović je u proteklih pola veka uspeo da sa ujednačenom, dosledno zavidnom sistematičnošću i studioznošću obuhvati različite oblasti organske geohemije sa čisto fundamentalnog stanovišta, oblast hemije i tehnologije nafte, ugljeva i bituminoznih škriljaca, a s druge strane da u domenu svojih obimnih primenjenih istraživaja i primenjene hemije uopšte postigne takve rezultate od kojih su mnogi našli svoju praktičnu primenu. Neposredan dokaz za to je i oko dve stotine stručnih studija i elaborata koji su proizašli iz saradnje Katedre za primenjenu hemiju i njegove istraživačke grupe u IHTM-u sa brojnim privrednim preduzećima i fabrikama u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Uravnoteženost ove dve kategorije istraživanja, fundamentalnog i primenjenog, koju je inače veoma teško postići, a to zna svako ko se bavi hemijom, i zavidni rezultati u oba domena, čine naučno-istraživački opus profesora Vitorovića sasvim osobenim.

Kerogen

U oblasti fundamentalnih istraživanja u organskoj geohemiji, kerogen, proučavanje njegovog sastava i strukture čine posebno mesto u Profesorovom radu. Ta ispitivanja su čvorište čitavog njegovog opusa, od prvih, najranijih radova koji su se poklapali sa početcima ozbiljnijih ispitivanja sastava i strukture kerogena u svetu uopšte, do dan danas, ne gubeći korak sa aktuelnim zahtevima i kriterijumima svoje naučne oblasti i objavljujući radove u najrenoniranijim časopisima vezanim za organsku geohemiju. Može se reći da je profesor Vitorović praktično pola veka posvetio jednoj supstanci i razotkrivanju njene složene tajne. A šta je kerogen uopšte? Teško je pronaći drugu supstancu organskog porekla, koja je u toj meri globalno rasprostranjena u takvim količinama da daleko premašuje sve aktuelne oblike živog sveta, i sa takvim značajem, a da je čak i samo njeno postojanje i naziv tako malo poznat široj javnosti. Kerogen čini više od 90 % ukupne organske materije sedimenata, predstavlja apsolutno najveću pojedinačnu akumulacija organskog ugljenika planete, reda 1019 kg (ugljenik savremene kopnene biomase je reda 1014 kg, akvatične 1013 kg), ima ga 1000 puta više od procenjenih količina uglja i nafte, i 50 puta više od mase svih ostalih oblika organske supstance dispergovane u nerezervoarskim stenama. Aktuelna definicija kerogena je prilično uopštena i kaže da je to deo sedimentne organske supstance nerastvoran u konvencionalnim organskim rastvaračima. Praktično, kerogen je heterogena, makromolekularna, nerastvorna supstanca sedimentnih stena vrlo složenog sastava. U različitim sedimentnim formacijama postoji u mnogobrojnim strukturnim varijetetima koje je teško uspešno

41

sistematizovati i klasifikovati, a načini njegovog postanka i mehanizmi geneze su još uvek nedovoljno rasvetljeni.

Razlozi za proučavanje kerogena, značajnog elementa biogeociklusa ugljenika, i njegove strukture, leže u činjenici da se upravo u tim strukturama nalaze skrivena objašnjenja o nedovoljno poznatoj prirodi i procesima koji predstavljaju rane oblike živog sveta planete, i odgovori na pitanja o genezi sedimentne organske materije uopšte. Kako je kerogen izvornih stena supstanca iz koje neposredno nastaju sirova nafta i gas, sastav i struktura kerogena su ključ za rekonstrukciju složenog procesa postanka ovih fosilnih goriva i može uputiti na lokacije njihovih još neotkrivenih ležišta. Vitorović je tada, iako mlad, imao dovoljno hrabrosti i znanja da pristupi istraživanju ovako složenog i neistraženog prirodnog organskog materijala dispergovanog u sedimentima.

Hemijski pristup proučavanjima složenih makromolekularnih sistema kao što je kerogen, i rekonstrukcija njihovog sastava i strukture, podrazumeva razaranje nerastvorne matrice poznatim reakcijama i mehanizmima do rastvornih, strukturno informativnih, degradacionih proizvoda. U tom smislu bili su i danas jesu u upotrebi različiti postupci razaranja, pri čemu su se oksidativne degradacije pokazale kao jedna od najkorisnijih hemijskih metoda u ispitivanju strukture različitih kerogena. U razvoju i primeni ove metode i kalijum-permanganata kao oksidacionog agensa, uloga i značaj profesora Vitorovića i njegovih istraživanja dostigla su i imaju svetski nivo.

Sami početci naučnog rada profesora Vitorovića, iz sredine pedestih godina prošlog veka, bili su vezani za bituminozne škriljce i posredno za kerogen. To su bila prva interesovanja i istraživanja takve vrste u našoj sredini. Najraniji rad profesora Vitorovića vezan za kerogen je bio u okviru njegove doktorske disertacije kada je prvi primenio degradaciju pomoću acetonskog rastvora permanganata. Ovaj postupak je u tom trenutku imao mnoga preimućstva u poredjenju kako sa drugim reagensima, tako i sa jednofaznim degradacijama alkalnim permanganatom u višku, koje su imale jako male prinose relevantnih proizvoda i koje su se pokazale kao izrazito neselektivne. Degradacijom kerogena aleksinačkog škriljca acetonskim permanganatom dobivene su kiseline koje do tada nisu bile identifikovane u oksidacionim proizvodima kerogena, na osnovu kojih su se mogli, uzevši u obzir specifičnost reagensa, izvoditi pouzdaniji zaključci o konstituciji kerogena ili bar jednog njegovog dela. Primenjujući istu metodu i reagens, u godinama i radovima prof. Vitorovića koji slede, izvodjena su uporedna ispitivanja kerogena tri škriljca iz različitih geoloških područja. Oni predstavljaju rane pokušaje sistematizacije sasvim delimično rekonstruisanih struktura ispitivanih kerogena. Reakcioni uslovi sa acetonskim rastvorom permanganata nisu

42

dozvoljavli više mogućnosti i varijaciju eksperimentalnih uslova, te se prof. Vitorović ″vraća″ alkalnom permanganatu i jednofaznoj degradaciji sa viškom oksidansa, zaključivši da se kerogen aleksinačkog škriljca u takvim okolnostima lako i potpuno oksiduje do proizvoda koji ne ukazuju na strukturne osobenosti makromolekula iz koge potiču. Bilo je jasno da su, u drastičnim oksidacionim uslovima alkalnog permanganata u višku, sukcesivne sekundarne oksidacije strukturno relavantnih primarnih oksidacionih proizvoda neizbežne i da su razlog potpune neselektivnosti ovog reagensa. Profesor Vitorović sa saradnicima odlučuje da se posveti bližem proučavanju same metode u tehničkom smislu, da podešavajući i modifikujući različite reakcione parametre u primeni alkalnog permanganata postigne da se sekundarne oksidacije maksimalno izbegnu a time indirektno poveća selektivnost oksidansa. Optimizacija metode je zavšena 1981. godine tako što je ustanovljen standardni postupak kontrolisane stupnjevite degradacije kerogena (kerogenskih koncentrata) alkalnim rastvorom permanganata. Sekundarne reakcije oksidacije izbegnute su stupnjevitim razaranjem koje se izvodi oksidacijom u više faza, sa vrlo malim i postepenim dodavanjem oksidansa. Primarni oksidacioni proizvodi se izoluju iz reakcione smeše odmah po zavšetku svakog stupnja, a pre dodavanja nove (male) količine oksidacionog sredstva. Ovi oksidacioni proizvodi dobivaju se u vrlo viskom prinosu, obezbedjuju pouzdane informacije o strukturi jer nose karakteristične strukturne fragmente originalne kerogenske matrice. Optimizacija metode je podrazumevala podešavanje i proveravanje optimalne temperature degradacije, količine permanganata (i rastvora hidroksida) po stupnju i masi supstrata, i razrade šema za odvajanje i identifikaciju oksidacionih proizvoda svakog stupnja. Pored toga trebalo je utvrditi opravdanost odvojenog ispitivanja oksidacionih proizvoda svakog stupnja i izdvajanja degradacionih proizvoda u medjufazama degradacije i izvesti optimizaciju uslova za naknadnu stupnjevitu degradaciju primarnih oksidacionih proizvoda kerogena koji su makromolekularne prirode. Višegodišnji trud i upornost, vera i, pre svega, dobra ideja i intuicija profesora Vitorovića urodili su plodom - standardna metoda kontrolisane stupnjevite degradacije kerogena alkalnim rastvorom permanganata, sa daljim poboljšanjima koja se se uvodila u toku njene primene (ona obuhvataju dopune razradjenim procedurama za još potpunije kvantitativno izolovanje oksidacionih proizvoda koji se dobijaju u velikom razblaženju i metodom za kvantifikaciju ugljen-dioksida nastalog degradacijom kerogena) i danas je potpuno aktuelna. Primenjujući ovu metodu, profesor Vitorović i njegovi saradnici postigli su da ona bude opšte prihvaćena hemijska degradaciona metoda kojom je proučavan daleko najveći broj uzoraka različitih kerogena (skoro dvadeset !!). Značajni i citirani rezultati koji su postignuti doprineli su

43

krupnim pomacima u prepoznavanju i detaljnojoj karakterizaciji složenih kerogenskih struktura kao celina zbog čega su profesor Vitorović i njegov tim saradnika u krugovima svetskih organskih geohemičara postali poznati kao čuvena ″beogradska škola kerogena″. U prikazu istorijskog razvitka istraživanja u organskoj geohemiji, A. Combaz je u poznatoj monografiji »Kerogen«, medju imena naučnika koji su najviše doprineli istraživanjima organskih supstanci zemljine kore, kerogena pre svega, i razvitku organske geohemije uopšte, uvrstio ime i ulogu prof. Vitorovića (»Kerogen«, Editions Technip, Paris, 1980) odajući time ne samo svoje lično priznanje, već i potvrdjujući značaj istraživanja i rezultata koje je profesor Vitorović ostvario.

Najvažniji svetski organski geohemičari prema A. Combaz-u.(Kerogen, Insoluble Organic Matter From Sedimentary Rocks,

B. Durand, Ed., Éditions Technip, Paris, 55-112, 1980).

44

U kvalitativnom i kvantitativnom smislu, glavni oksidacioni proizvodi u stupnjevitim degradacijama kerogena alkalnim permanganatom su različite klase kiselina: n-alkani, račvaste i izoprenoidne monokarbonske kiseline, α,ω-alkan-dikarbonske kiseline, alkan-tri i tetrakarbonske kiseline, eventualno ciklo-alkanske kiseline, i različite aromatične (benzen- i naftalen-) mono-, di i polikarbonske kiseline. Strukture u kerogenskoj makromolekularnoj matrici iz kojih postaju su odgovarjući alkilovani derivati, polimetilenska mreža makromolekula, njeni odgovarajući karbo- i heterociklični strukturni elementi i aromatična komponenta kerogena. Već pomenuti visoki prinosi ovih kiselina omogućavaju da se odgovarajući, vrlo značajan deo makromolekularne matrice kerogena pouzdano hemijski i strukturno rekonstruiše. Ni jedna druga metoda koja je bila u primeni, ili se danas u svetu primenjuje u strukturnim ispitivanjima kerogena nije imala niti ima takve mogućnosti. Medjutim, ideja i cilj profesora Vitorovića u ovim ispitivanjima nije samo prosto, pojedinačno ispitivanje struktura kerogena različitih sedimenata širom sveta – njihov dalji smisao je bio u pokušajima da se te strukture sistematizuju i klasifikuju, budući da su postojeće klasifikacije kerogena vrlo uopštene i često neodgovarajuće u domenu fundamentalnih ispitivanja, da se nadju hemijske potvrde o prirodi složenih procesa sazrevanja (maturacije) sedimentne organske materije i konačno, u pokušaju da se bar delimično razjasni mehanizam geneze kerogena i sedimentne organske materije uopšte.

Kada su klasifikacije kerogena u pitanju, vrlo široko je primenjivana metoda klasifikacije na osnovu atomskih H/C i O/C odnosa u kerogenu gde H/C odnos samo okvirno i generalno upućuje na meru alifatičnosti (ili aromatičnosti) makromolekularne matrice.

Pristup i ideja profesora Vitorovića za bolju diferencijaciju i klasifikaciju različitih kerogena je zasnovan na strukturi i prinosu njihovih oksidacionih proizvoda. Ta ideja je grafički formulisana u ternernom dijagramu. Položaj nekog kerogena u ovom dijagramu odredjen je na osnovu prinosa tri osnovne klase kiselina u oksidacionim proizvodima ispitivanog kerogena – alifatičnih (alkan-mono- i dikarbonskih), alkan-polikarbonskih (tri- i tetra-) i aromatičnih kiselina, odnosno njima odgovarajućih kerogenskih struktura, svedenog na 100 procenata.

Uporedjujući ove dve klasifikacije posmatranjem položaja istih kerogena u oba dijagrama, postaje očito je da se kerogeni sličnih H/C – O/C odnosa u ternernom dijagramu značajnije rasipaju pokazujući da medju njima postoje znatnije strukturne razlike koje nisu praćene bitnijim razlikama u elementalnom sastavu.

45

Klasifikacija različitih kerogena na osnovu rezultata elementalne analize. (van Krevelen-ov dijagram) i na osnovu kvalitativnog i kvantitativnog sastava

njihovih analiziranih oksidacionih proizvoda (ternerni dijagram).(Doktorska teza, Snežana Bajc, mentor Dragomir Vitorović, Hemijski fakultet,

Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1997).

46

Kako je svaki kerogen strukturno i hemijski potpuno specifičan, finije medjusobne razlike makromolekularnih struktura lakše se pokrivaju opštim parametrima poput prosečnih vrednosti za sadržaj C, H i O, nego razmatranjem kriterijuma kao što je, recimo, sadržaj alifatičnih vs. alicikličnih struktura. No, ekskluzivnost i glavno preimućstvo metode koju je predložio profesor Vitorović jeste u tome što sam položaj kerogena u ternernom dijagramu, pa tako i različiti položaji dva kerogena, imaju sasvim odredjen i apsolutan kvalitativni i kvantitativni strukturni smisao, što ni jedna metoda klasifikacije kerogena nije omogućavala. Dalji napredak u karakterizaciji i diferencijaciji kerogena koji je postignut primenom ove metode ilustrovan je u radovima koje je profesor Vitorović sa svojim saradnicima objavio početkom devedesetih godina. Oni su, izlazeći iz okvira ternernog dijagrama i koristeći čitav niz drugih podataka koje je omogućavala stupnjevita degradacija alkalnim permanganatom – razlike u prinosima osnovnih klasa kiselina, različiti sastavi u okviru pojedinih klasa kiselina, različite opsege i raspodele homolognih nizova, uspeli da ustanove i kvantifikuju dalje suštinske strukturne razlike koje postoje izmedju kerogena istog konvencionalnog H/C – O/C tipa.

Geneza sedimentne organske materije, kerogena najpre, je jedno od centralnih pitanja organske geohemije ali su odgovori još uvek na nivou manje ili više potvrdjenih teorija. Do kraja osamdesetih godina prošlog veka verovalo se da geopolimeri poput kerogena postaju u sedimentnom sloju dugotrajnim repolimerizacionim i rekondenzacionim reakcijama iz biomonomera koji su rezultat bakterijske razgradnje tkiva izumrle biomase. Tih godina formulisana je i druga, nova teorija geneze kerogena i predložen njen model koji je nazvan ″model postanka kerogena selektivnim očuvanjem″. Nova teorija je pretpostavila da kerogeni, ili delovi njihovih matrica, postaju i integralnim ugradjivanjem izuzetno postojanih, potpuno očuvanih ili samo delimično izmenjenih biomakromolekula. Najznačajnija istraživanja u pokušajima da se nova teorija proveri bila su usmerena na izolovanje i hemijsku i strukturnu karakterizaciju do tada potpuno nepoznatih rezistentnih bimakromolekularnih supstanci u ćelijskim opnama viših kopnenih biljaka i ćelijskim zidovima specijalnih algi i bakterija s jedne strane, a s druge, na utvrdjivanju prisustva njihovih prepoznatljivih fosilnih oblika u geopolimerima kao što je kerogen. To je bilo moguće ostvariti samo primenom najsavremenijih analitičkih tehnika – elektronske transmisione spektroskopije, tehičkim usavršavanjem ″flash″-pirolize i instrumentacije za ″on line″ razdvajanje i identifikaciju pirolitičkih proizvoda (gasna hromatografija i gasnohromatografsko-masenospektrometrijski sistemi visokih razlaganja). Oslanjajući se na utvrdjene činjenice o sastavu i strukturi ovih novootkrivenih

47

biomakromolekularnih supstanci, profesor Vitorović sa svojim saradnicima uspeo je da u oksidacionim proizvodima četiri kerogena iz četiri potpuno različita sedimenta (škriljca), za koje se znalo da su algalnog ili delimično algalnog porekla, sa dostupnim kontroverznim, ili samo nagoveštenim pretpostavkama o sastavu i strukturi, protivrečnim i nedovoljnim podacima o genezi ili čija geneza nije uopšte ispitivana i gde eventualna uloga mehanizma selektivnog očuvanja nije izgledala izvesna, nadje dokaze za postojanje očuvanih karakterističnih strukturnih elemenata otpornih biomakromolekularnih supstanci ćelijskih zidova različitih paleomikroalgi. Time je posredno utvrdjena uloga mehanizma selektivnog očuvanja u njihovoj genezi. Pristupajući ovom ispitivanju, profesor Vitorović se oslonio na nešto što je u dotadašnjim rezultatima u primeni stupnjevite degradacije alkalnim permanganatom u proučavanjma kerogena bilo izvesno ali i zbunjujuće imajući u vidu da se smatralo da su kerogeni nasumično gradjeni geopolimeri, biološki neprepoznatljive strukture. Naime, iako su prinosi tri osnovne klase kiselina u slučajevima različitih kerogena bili različiti, njihovi ukupni sastavi i opsezi homologa takodje različiti, u njima se uvek mogao prepoznati očigledan biološki pečat i neke stroge pravilnosti koje su ukazivale na vezu sa rigidnim biostrukturama: isključiva dominacija C16 i C18 članova i obavezna jaka parno/neparna dominacija u nizu n-monokarbonskih kiselina, uvek jasno izraženi C8 – C10 maksimumi u homolognom nizu α,ω-alkan-dikarbonskih kiselina, sa raspodelom koja može biti i bimodalna, ali sa drugim maksimumom koji nije nasumičan (dat je primer gasnog hromatograma).

Značaj ovih radova i dobijenih rezultata ogleda se u tome što je u svrhu ispitivanja mehanizma geneze kerogena prvi put primenjena jedna potpuno klasična hemijska degradaciona metoda. Kako je to metoda koja omogućava jako visoke prinose strukturno relevantnih proizvoda koji pokrivaju matricu kerogena kao celinu, to se i odgovarajući dobijeni dokazi o mehanizmu geneze odnose na čitav makromolekul. Jer, aktuelna mikroskopska ispitivanja i odgovarajući zaključci o genezi izvedeni na osnovu tako dobijenih rezultata ne obuhvataju amorfnu komponentu kerogena, a kerogeni su najvećim delom i najčešće upravo amorfni, a s druge strane prinosi pirolize kerogena, ako se i pominju, ne prelaze 40 % te imaju ista ograničenja. Ovim radovima demonstrirane su potpuno ravnopravne mogućnosti i neka preimućstva jednog klasičnog hemijskog postupka u analizi i najsloženijih procesa i problema u organskoj geohemiji, u poredjenju sa modernim, visokoautomatizovanim instrumentalnim metodama koje su u daleko većoj primeni. Oni su potvrda opravdanosti posvećenosti Profesora upravo klasičnoj hemiji kada su kerogeni u pitanju, klasična hemija jeste nešto u šta profesor Vitorović duboko veruje i na čemu insistira i dan danas, ali nikad ne umanjujući značaj, poštujući

48

mogućnosti i preimućstva savremenih pristupa i novih analitičkih metoda u studijama strukture kerogena.

Primer gasnog hromatograma metil-estara masnih kiselina dobivenih alkalnom oksidacijom kerogena.

(S. Bajc, A. Amblès, C. Largeau, S. Derenne, D. Vitorović,Organic Geochemistry, 32, 773-784, 2001).

Pored stupnjevite degradacije kerogena alkalnim permanganatom koju je profesor Vitorović najviše primenjivao u studijama kerogena i sa kojom je ostvario najviše domete u toj oblasti, u njegovim radovima zastupljene su i druge metode i postupci strukturnih ispitivanja i karakterizacija kerogena. Bile su to metode kojima je želeo da utvrdi prirodu i sadržaj nekih od veza koje konsoliduju makromolekularni sistem molekula kerogena (etarske i estarske veze, nezasićenja..), ili ponašanje definisanih organskih jedinjenja i struktura sa alkalnim permanganatom, mogućnosti brzih instrumentalnih tehnika u okvirnoj karakterizaciji tipa kerogena koja je tako važna u prospekciji izvornih stena za naftu, i uporedna ispitivanja istih uzoraka različitim postupcima. Pored degradacija čitavog niza model-supstanci alkalnim permanganatom, saopštio je rezultate paralelnih mikropetrografskih i hemijskih ispitivanja kerogena, u više navrata je izvedena alkalna hidroliza kerogena pomoću metanolnog rastvora KOH, prvi put je primenio brom i opisao mogućnosti primene broma u istraživanju prirode kerogena, ispitivao je mogućnosti NMR i 13C NMR u karakterizaciji organske supstance škriljaca, termogravimetrije, diferencijalne temičke analize, infracrvene spektroskopije, rentgenske

49

analize, primenio je oksidacije sa rutenijum tetroksidom i stupnjevitu degradaciju alkalnim permanganatom paralelno sa hidrolizom/oksidacijom rutenijum tetroksidom/hidrolizom. Svi rezultati do kojih je ovim prilikama došao, budući komplementarni, poslužili su da se što više upotpuni slika složene makromolekularne strukture kerogena.

Da bi se naslutile prave dimenzije obima i rezultata istraživanja profesora Vitorovića i njegove posvećenosti kerogenu, na ovom mestu bi trebalo nešto reći o čisto tehničkim ograničenjima koja je on mogao, umeo i imao strpljenja da prevazidje. Oni koji se bave organskom geohemijom znaju koliko je teško dobiti geološki definisane uzorke sedimenata, oni se pomno čuvaju i retko kome daju, a profesor Vitorović je zahvaljujući najpre svom renomeu i svom ličnom autoritetu uspeo da napravi kolekciju svih značajnijih svetskih škriljaca – estonskog kukerzita, kimeričkog škriljca iz Engleske, australijskih uzoraka, uzoraka iz Nemačke, Francuske, Maroka, Koreje, Kine, Tirola, uzoraka koloradskog i monterejskog škriljca iz SAD, kanadskog škriljca Mannville, škotskog škriljca Pumpherston i, razume se, našeg najpoznatijeg škriljca iz aleksinačkog ležišta. I uspeo je da strukturu svakog od tih kerogena ispita i okarakteriše razvivši metodu koja sada, usavršena, izgleda prosto i jednostavno ali je njena optimizacija trajala jako dugo jer je provera svakog parametra zahtevala višemesečni rad. S druge strane, njena primena u studijama strukture samo jednog uzorka kerogena podrazumeva bar isto toliko vremena, često i više, što jeste izvestan njen nedostatak budući da je ograničava u serijskoj primeni, ali rezultati koje omogućava i zbog kojih je njen autor stekao medjunarodna naučna priznanja taj nedostatak potpuno nadoknadjuju.

Bitumen i nafta

Pored kerogena, uz ime profesora Vitorovića vezuju se i istraživanja bitumena i nafte, rastvorne organske supstance geosfere. Naime, u toku katageneze, pod dejstvom toplote i pritiska, vrlo često i mineralnih katalizatora, u toku dugog geološkog vremana koje se meri desetinama i stotinama miliona godina, od kerogena nastaje bitumen (šematski prikaz). Pod povoljnim uslovima bitumen može da migrira u predele koji su na manjim dubinama, sa nižim temeparturama i nižim pritiscima. Ako naidje na nepropustljivu, rezervoarsku stenu, »zamku«, koncentruje se u naftu. Stena u kojoj je nafta od kerogena nastala, naziva se »izvornom« stenom. Rasvetljavanje ovog puta, odnosno rasvetljavanje veze izmedju kerogena, bitumena i nafte, takodje su predmet višedecenijskog interesovanja i istraživanja prof. Vitorovića.

50

Šematski prikaz transforamcija organske supstance u sedimentnim stenama za vreme dijageneze, katageneze i metageneze.

(D. Vitorović, B. Jovančićević, Osnovi Organske geohemije, Hemijski fakultet, Beograd, 2005).

Pristup u istraživanju ovih geoloških proizvoda je hemijski. Analiziraju se pojedine klase organskih jedinjenja, pojedinačna organska jedinjenja i prate njihove kvantitativne i kvalitativne, strukturne i stereohemijske, promene kroz katagenezu, u toku migracije, u toku akumuliranja u rezervoarskim stenama i u toku stajanja u njima. Na taj način se definiše geohemijska sudbina bitumena i nafte. Na prvi pogled ova istraživanja imaju jasno izražen fundamentalni karakter. Gledano iz ugla nafte, komercijalno najvažnijeg oblika organske

51

supstance gesofere, ona služe da se definiše njeno poreklo i geološka istorija. Rekonstrukcija porekla i geološke istorije nafte obuhvataju utvrdjivanje tipa prekursorske biomase, oksido-redukcionih uslova pri taloženju biološkog prekursora, stepena njene termičke maturisanosti, dužine migracionog puta od izvorne do rezervorske stene, stepena promena u samim rezervoarskim stenama (biodegardacija, krakovanje, ispiranje vodom, deasfaltovanje). Medjutim, vrlo je važno napomenuti, da rezultati ovakvih istraživanja mogu biti od neprocenjive važnosti geolozima u prospekcijskim istraživanjima nafte i gasa. Pri traganju za novim ležištima oni doprinose smanjenju broja takozvanih »negativnih bušotina«. Ova činjenica daje vrlo jak aplikativni karakter istraživanjima profesora Vitorovića.

Bitumen i nafta predstavljaju vrlo složene smeše različitih jedinjenja, pre svega zasićenih i aromatičnih ugljovodonika, ali i jedinjenja sa azotom, sumporom i kiseonikom (tzv. NSO-jedinjenja). Do sada je u ovim sedimentnim organskim supstancama identifikovano više hiljada različitih sastojaka. Identifikacija svakog novog jedinjenja, odnosno nekog novog strukturnog ili stereohemijskog izomera, i danas predstavlja najveći istrazivački izazov medju organskim geohemičarima. Zadovoljstvo proisteklo iz otkrivanja nekog novog jedinjenja profesor Vitorović je osetio jos početkom sedamdesetih godina prošlog veka identifikacijom alifatičnih gama-laktona (priložen je maseni spektar), bicikličnih gama-laktona dihidro- i tetrahidroaktinidiolida, delta-laktona i metil-estera masnih kiselina u bitumenima bituminoznog škriljca Aleskinačkog ležišta.

Maseni spektar gama-laktona iz bitumena Aleksinačkog bituminoznog škriljca.(D. Vitorović, M. Šaban: Geolipids in Aleksinac oil shale, In Geochemistry and Chemistry of Oil Shales, F.P. Miknis and J.F. McKay, Eds., ACS Symposium

Series 230, American Chemical Society, Washington, D.C., 37-58, 1983).

Posebno interesantna oblast u organskoj geohemiji su biološki markeri, ili skraćeno biomarkeri. To su jedinjenja u bitumenima i naftama koja su kroz dijagenezu i katagenezu pretrpela izvesne strukturne i stereohemijske promene u odnosu na svoj biološki

52

prekursor. Te promene mogu biti značajne. Medjutim, najčešće su one male, što omogućava da se ovim jedinjenjima pouzdano utvrdi biološki prekursorski oblik. To ih i čini biomarkerima (često se nazivaju i »molekulskim fosilima«). U drugoj polovini osamdesetih godina profesor Vitorović sa svojim saradncima počinje intenzivnije da se posvećuje biološkim markerima tipa n-alkana, izoprenoidnih alifatičnih alkana i policikličnih alkana, sterana i terpana, najviše u sirovim naftama jugoistočnog dela Panonskog basena (teritoprija Vojvodine). Prvi put su ovim istraživanjima nafte iz domaćih naftnih i naftno-gasnih polja okarakterisane jednim modernim organsko-geohemijskim pristupom. To je podrazmevalo korelaciju nafti ovog dela Panonskog basena prema poreklu, sredini taloženja, stepenu maturisanosti, dužini migracionog puta i prema stepenu mikrobiološke razgradnje u rezervoarskim stenama. Od tada, pa sve do današnjih dana grupa profesora Vitorovića razvijala je ovu oblast pri čemu je uspela da se uvrsti u porodicu svetskih istraživačkih geohemijskih grupa prepoznatljivih i po biomarkerima.

Ako bi se moglo reći da je u naftnim geohemijskim istraživanjima profesora Vitorovića osvajanje alifatičnih ugljovodonika, biomarkera tipa n-alkana i izorenoida, bila prva faza, policikličnih alkana tipa sterana i terpana druga, onda je ulazak u oblast cikličnih i policikličnih aromatičnih ugljovodonika poslednjih nekoliko godina nešto što bi se moglo definisati kao prepoznatljiva treća faza. Na osnovu raspodele i obilnosti metil- i dimetil- naftalenskih i fenantrenskih izomera definisani su novi maturacioni parametri nafti. Dat je značajan doprinos boljem razumevanju izomerizacionih i dealkilacionih promena naftalenskih i fenantrenskih izomera. Proistekli su novi geohemijski parametri, posebno značajni kod biodegradovanih nafti kod kojih je narušena originalna raspodela n-alkana, izoprenoida, sterana i terpana.

U ovim istraživanjima dominantan supstrat bile su sirove nafte iz naftnih i naftno gasnih polja Banatske depresije (teritorija Vojvodine) i Kostolačke depresije (okolina Stiga, južno od Save i Dunava). S druge strane, ispitivani su i bitumeni iz sedimentih stena sa teritorije Srbije različite geološke starosti. Medju njima su najčešće bili bitumeni bituminoznih škriljaca Aleksinačkog ležišta, iz okoline Vranja, Valjeva, odnosno Mionice, takozavanog Senoskog rova, i drugi. Može se reći da su zahvaljujući istraživanjima profesora Vitorovića i njegovih saradnika, nafte iz Srbije skoro u potpunosti organsko-geohemijski definisane. Svrstane su u genetske tipove, klasifikovane prema matursianosti, prema stepenu biodegradacije, procenjena im je geološka starost, a nekima od njih (Kostolačka depresija) su odredjene i izvorne stene. Na slikama su prikazane tipične raspodele sterana i triterpana u naftama jugoistočnog dela Panonskog basena sa teritorije Srbije.

53

Fragmentogrami sterana (m/z 217) i triterpana (m/z 191) koji su prema

raspodeli biolipidnih izomera tipični za nafte iz najznačajnijih naftnih polja

Srbije: (a) Kikinda, Kikinda Varoš, Kikinda Gornje, Mokrin, Boka,

Janošik, Lokve, Velebit, Kelebija i Palić (grupa I); (b) Elemir,

Karadjordjevo i Itebej (I); (c) Čoka (I); (d) Velika Greda-jug, Sirakovo, Bubušinac, Bradarac i Maljurevac- Bibušinac (grupa II); (e) Gaj (II); (f)

Subotica (grupa III).(B. Jovančićević, P. Polić, D.

Vitorović, J. Serb. Chem. Soc., 63, 397-418, 1998).

Ova istraživanja su vrlo često bila nemogućna bez primene najsavremenijih instrumentalnih metoda organske analize. Na prvom mestu gasnohromatografske (GC) i gasnohromatografsko-masenospektrometrijske (GC-MS). Imajući u vidu uglavnom vrlo ograničene mogućnosti u našoj zemlji kada je u pitanju moderna instrumentalna tehnika, logično je bilo povezivanje prof. Vitorovića i njegovih saradnika sa naučnim institucijama u inostranstvu. Naravno, ne samo iz ovih razloga,

uspostavljena je saradnja sa velikim brojem stranih naučnih institucija. Treba istaći dugogodišnju, a može se reći i višedecenijsku saradnju sa kolegama iz SAD (Hemijski departman Masačustgog instituta za tehnologiju; K. Biemann), Francuske (Prirodno-matematički fakultet u Poatjeu; A. Amblès), Nemačke (Naftni institut u Klaustal-Celerfeldu i Savezni institut za geonauke i prirodne resurse u Hanoveru; A. Hollerbach i H. Wehner i Geohemijski institut Ahesnkog univerziteta; J. Schwarzbauer) i Rusije (Naftni institut iz Tomska; A Golovko). Iz saradnje sa njima proistekle su brojne zajedničke publikacije.

54

Interakcije organske supstance sa mineralima sedimentih stena

Početkom devedesetih godina istraživački rad profesora Vitorovića obeležile su i interakcije organske supstance sa neorganskim delom sedimentih stena, odnosno proučavanje katalitičkog dejstva minerala na termičke promene bitumena i kerogena. Naime, poznato je da se promene organske supstance u fazi katageneze odigravaju pod dejstvom toplote i pritiska u toku dugog geološkog vremena koje se meri milionima godina. Ukoliko su u stenama prisutni odgovarajući mineralni katalizatori, promene mogu biti ubrazane. Takodje, poznato je da se neke transformacije ne mogu ni odigrati bez prisustva odredjenih minerala kao katalizatora. Najpoznatiji primeri iz literature su uticaji silikatnih minerala na pretvaranje sterana u diasterane i pretvaranje C27-17α(H)-22,29,30-trisnorhopana (Tm) u C27-18α(H)-22,29,30-trisnorhopan (Ts).

U svetskoj organskoj geohemijskoj literaturi uglavnom su opisana istraživanja simulirane katageneze sa dodatim izabranim mineralima: neki uzorak kerogena, bitumena, ili pak neko jedinjenje ili klasa organskih jedinjenja zagreva se bez prisustva vazduha, odnosno kiseonika, sa odredjenom količinom minerala čije se dejstvo ispituje. Medjutim, profesor Vitorović je rukovodio istraživanjima koja su se odnosila na nativne minerale uzorka. Na primer, na osnovu razlika u sastavu izmedju slobodnog bitumena sedimentne stene, i vezanih bitumena (bitumeni koji se ekstrahuju tek nakon uklanjanja karbonatnih, odnosno silikatnih minerala uzorka stene, šematski prikaz dat je na slici) procenjivan je uticaj minerala na grupni sastav, na odnos između ugljenikovih izotopa (13CPDB), na raspodelu n-alkana, izoprenoida, sterana, mono- i triaromatičnih steroida. Na osnovu značajnih razlika u sastavu izmedju slobodnog bitumena i vezanog bitumena zaključeno je da silikatni minerali, pre svega minerali glina, imaju značajno adsorpciono i katalitičko dejstvo na promene u sastavu bitumena sedimentih stena. Na primer, potvrdjeno je da je za transforamcije sterana u diasterane u bitumenima neophodno prisustvo silikata, da oni ubrazvaju i transforamcije C27-C29 14α(H),17α(H) (20R) u 14α(H),17α(H) (20S) sterane, značajno ubrazavaju aromatizaciju steroida i prevodjenje monoaromatičnih u triaromatične steroide i stvaranje nižih homologa aromatičnih steroida (C20 i C21) od viših (C26-C28 kod triaromatičnih i C26-C30 kod monoaromatičnih). Na transforamcije sterana u prstenu, 14α(H),17α(H) 14β(H),17β(H), nativni minerali nemaju uticaja.

55

Izolovanje slobodnog i vezanih bitumena iz sedimente stene i pripremanje supstrata kerogena sa različitim mineralnim okruženjem u cilju procene

dejstva minerala na promene bitumena i kerogena.(D. Vučelić, V. Marković, V. Vučelić, D. Spiridonović, B. Jovančićević,

D. Vitorović, Organic Geochemistry, 19, 445-453, 1992).

S druge strane, izvodjenjem ogleda pirolize istog uzorka kerogena, ali sa različitim mineralnim okruženjem (supstrati dobijeni stupnejvitim uklanjanjem karbonatnih, silikatnih i sulfidnih minerala iz sedimentne stene, šematski prikaz dat na prethodnoj slici), definisan je uticaj minerala na prinose gasovitih i tečnih proizvoda, na grupni sastav pirolizata, na raspodele n-alkana i n-alkena, na raspodele sterana, triterpana i triaromatičnih steroida, kao i na vrednosti 13CPDB pirolizata. Zbog slabijeg inteziteta interakcija izmedju minerala i nerastvornog makromolekulskog kerogena od intenziteta interakcija minerala sa rastvornim bitumenom, kao i zbog manjeg kvantitativnog odnosa minerali-kerogen od odnosa minerali-bitumen, dejstvo nije izraženo u meri kao na bitumen. Medjutim, ono postoji, i primećeno je kod tranfosrmacija 17β(H),21α(H)-moretana u termodinamički stabilnje 17α(H),21β(H)-homohopane, kod transformacija 22R homohopana u stabilnije 22S, kao i kod stvaranja nižih homologa triaromatičnih steroida (C20 i C21) od viših (C26-C28).

Navedena istraživanja prof. Vitorovića i njegovih saradnika prevashodno su imala za cilj definisanje dejstva minerala na promene

56

sedimentne organske supstance, ali su u isto vreme bila vrlo korisna za procenjivane dinamike strukturnih i stereohemijskih transformacija bioloških markera tipa n-alkana, izoprenoidnih alifatičnih alkana, sterana i terpana i kod bitumena i kod tečnih proizvoda pri pirolizi kerogena.

Ostala značajna istraživanja

Proučavanje strukture kerogena, katagenetskih transformacija i sastava bitumena i nafte koja čine osnovu moderne organske geohemije, jesu najvažniji predmet istraživanja profesora Vitorovica. Medjutim, kao univerzitetski profesor Industrijske hemije i kao osnivač i dugogodišnji šef Katedre za primenjenu hemiju, pokazivao je, a to i danas čini, veliko interesovanje i za druge oblasti primenjene hemije koje su u većoj ili manjoj meri u vezi sa organskom geohemijom, odnosno hemijom goriva. Na primer, sa svojim saradnicima proučavao je mogućnost primene bituminoznih skriljaca kao punila u različitim asfaltnim mešavinama, ali i kao energetske sirovine u cementnoj industriji. Ova istraživanja kao krajnji rezultat imala su i značajan ekonomski efekat. Bavio se razvitkom metoda za karakterizaciju tečnih goriva i ulja. Razvijene metode imale su preimućstva u poredjenju sa metodama koje su do tada primenjivane za tu svrhu. Metode su citirane i preporučivane, jer su najčešće obezbedjivale kratko vreme analize, dobru reproduktivnost i jednostavan eksperimentalan rad. Korelaciji izmedju sastava i osobina tečnih goriva posvećena je velika pažnja, te su rezultati ovih istraživanja pretočeni u nekoliko analitičkih metoda, od interesa za industriju nafte. U svojim radovima dao je važan doprinos optimalnom iskorišćavanju banatskih nafti sa tačke gledišta proizvodnje bitumena. Rezultati ovih radova poslužili su kao osnova za unapredjivanje proizvodnje u Rafineriji nafte u Novom Sadu.

Sem toga, u jednom broju svojih radova prof. Vitorović se posvetio i ispitivanjima stimulatora razvitka biljaka. To su bile huminske kiseline, različiti humifikovani materijali i polutreseti. Utvrdjeno je da ovi imaju jasno izraženo stimulativno dejstvo na razvitak biljaka, i da mogu poslužiti kao potencijalna organska djubriva. Pored njih, u iste svrhe mogu poslužiti humifikovana komina od groždja, domaći polutreseti, sastojci kosovskog lignita i njegovi oksidacioni proizvodi i preradjeni otpadni lug fabrike celuloze.

Ovom prilikom moraju se pomenuti i radovi prof. Vitorovića koji se odnose na proučavanje industrijski interesantnih procesa ili materijala. Na primer, likvefakcija ugljeva radi dobivanja tečnih goriva, iznalaženje mogućnosti za smanjenje sadržaja olovo-alkila u motornim benzinima, proučavanje strukture asfaltena nafte, razrada postupaka za

57

proizvodnju antimon-trioksida višeg stepena čistoce, bakterijska depiritizacija sedimenata, razrada postupka za procenu kvaliteta različitih vrsta bitumena i procenu sklonosti bitumena ka starenju kontrolisanom oksidacijom alkalnim permanganatom.

Organska geohemija, odnosno njen deo koji se odnosi na geohemiju recentnih sedimenata, ima jaku dodirnu liniju sa životnom sredinom. Otuda je i prirodan poseban interes prof. Vitorovića za hemiju životne sredine, i prirodno je što su saradnici iz njegove istraživačke grupe, odnsosno članovi Katedre koju je on osnovao, začetnici ove naučne discipline u Srbiji. Oni su i danas njeni značajni i cenjeni reprezenti.

Navodjenje svih saopštenja prof. Vitorovića na domaćim i inostranim naučnim skupovima, ovom prilikom, oduzelo bi previše prostora. Medjutim, mora se istaći da je prof. Vitorović do sada bio plenarni predavač u 11 navrata (pet puta na inostranim skupovima). Više puta je predsedavao sekcijama. Radove je saopštavao na naučnim skupovima u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Sisku, Bledu, Ljubljani, Sarajevu, Cavtatu, Skoplju, Dubrovniku, Portorožu, Poreču, Bukureštu, San Francisku, Meksiko-Sitiju, Talinu, Bratislavi, Brnu, Hanoveru, Kuritibi, Barseloni, Parizu, Madridu, Oksfordu, Moskvi (učesnici sa simpozijuma orgnske geohemije iz 1977. godine se vide na priloženoj slici), Stokholmu, Njukastlu, Mančesteru, Atini, Edmontonu, Dablinu, Diseldorfu, Bergenu, Hagu, Nansiju, Jilihu, Kaljariju, Gvijangu, Funkalu, Otavi, Frankfurtu, Sietlu, Veneciji, Denveru, Bangaloru, Hajderabadu, Dehra-Dunu.

Doprinosio je populrazicaji nauke držeći predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu i u mnogim podružnicama Srpskog hemijskog društva.

58

Simpozijum organske geohemije iz 1977. godine (u prvom redu s leva na desno, prof. Dragomir Vitorović, prof. Miroslav Gašić, asistent Vojin

Krsmnanović i prof. Petar Pfendt).

Kao naučnik velikog medjunarodnog ugleda prof. Vitorović je više puta pozivan da govori o rezultatima svojih istraživanja (na primer: San Francisko, 1966; Meksiko-Siti, 1967; Talin, 1968; Kembridž, SAD, 1967; Brno, 1971, Kurtiba, Brazil, 1971). Možda najznačajnija priznanja u ovom smislu jesu pozivi od sekcija Američkog hemijskog društva da govori na simpozijumu o hemiji i geohemiji bituminoznih škriljaca (Sietl, 1983), i o napretcima u hemiji bituminoznih škriljaca (Denver, 1987). Takodje, značajno je istaći poziv rektora Univerziteta Atila Jozef iz Segedina da kao gost održi predavanje 1986. godine. Zatim, poziv Instituta za geohemiju Kineske akademije nauka, UNESCO-a i UNDP-a da kao jedan medju petoricom naučnika iz sveta održi desetodnevni seminar »Napretci u hemiji biomarkera i kerogena« za preko 100 učesnika, istaknutih stručnjaka Kine, u Gvijangu 1986. godine. Tom prilikom u zborniku monografskih radova o biomarkerima i o kerogenu štampan je i rad prof. Vitorovića na kineskom jeziku (naslovna stranica rada data je na priloženoj slici). Po pozivu je govorio na Simpozijumu o meselskom škriljcu u Frankfurtu 1987, a kao gost Indijske nacionalne akademije nauka 1987. godine posetio je nekoliko istaknutih naučnih institucija u Indiji i u njima održao predavanja.

59

Prva stranica rada štampanog na kineskom jeziku u zborniku monografskih radova »Napretci u hemiji biomarkera i kerogena« (Gvijango, Kina, 1986).(D. Vitorović, In: Annual Research Reports of the Organic Geochemistry

Laboratory, Biomarkers and Kerogens, Proceedings, Guiyang, China, 1986).

Teško je izdvojiti najznačajnije delo profesora Vitorovića. U više navrata je isticano da je to monografski prilog o kerogenu: «Structure elucidation of kerogen by chemical methods. In: Kerogen, Insoluble Organic Matter From Sedimentary Rocks, B. Durand, Ed., Éditions Technip, Paris, 301-338 (1980). To jeste najpotpuniji do sada obajvljen kritički prikaz uže naučne oblasti kojom se bavi. Medjutim, ovim isticanjem ne bismo smeli da na bilo koji način umanjimo značaj velikog broja i drugih naučnih priloga u kojima se na jedan briljantan način prikazuju rezultati njegovog višedecenijskog naučnog rada. Oni

60

su citirani u izvornim radovima i u većem broju monografija i revijalnih članaka.

Ono što se ne može videti iz obimne bibliografije prof. Vitorovića, niti čitajući njegove radove, je ono što čini suštinu njegove ličnosti. Svi oni koji su saradjivali ili koji saradjuju sa prof. Vitorovićem imali su prilike tu suštinu da osete i prepoznaju. Naime, retke su osobe sa takvim preciznim i disciplinovanim odnosom prema poslu kojim se bave i koje u tolikoj meri niti u jednoj situaciji ne odstupaju od svojih zacrtanih životnih i radnih principa. U skladu sa njima imao je, i ima razumevanje za greške pri radu, ali nikada nije imao razumevanja za improvizacije i za donosenje “naučnih” zakljucaka na nedovoljno utemeljenim činjenicama i eksperimentalnim rezultatima. Otuda i neka vrsta prezira prema senzacionalizmu i sve češćoj pojavi šarlatanstva u srpskoj nauci. Ko ima sreću da radi sa profesorom Vitorovićem ima i priliku da o hemiji, i ne samo o njoj, puno toga dobrog nauči.

Uprkos stalnim teškoćama u radu koje su u najvećoj meri bile posledica vrlo burnih političkih okolnosti i ekonomskih neprilika, praktično kroz celu drugu polovinu prošlog veka, i početkom ovog dvadeset prvog, pozitivan i vedar duh oduvek je karakterisao život i rad u laboratorijama profesora Vitorovića. Dobra šala i dosetka, predstavljali su sastavni deo komunikacije medju njegovim saradnicima i studentima, a sam Profesor je i do danas sačuvao dar da dobro ispriča neki vic, ali i da prihvati šalu na svoj račun. Poznati naš karikaturista Feri Pavlović prof. Vitorovića je video na svoj način.

Kako prof. Vitorovića vidi karikaturista Feri Pavlović.

Bilo bi teško iz spiska radova koji je dat na kraju ove publikacije, odnosno iz spiska koautora, izdvojiti osobe koje su najduže i najčešće saradjivale, ili koje danas sa prof. Vitorovićem saradjuju. U takvom nabrajanju gotovo sigurno bi se napravila neka greška i neko bi

61

bio izostavljen. Medjutim, s druge strane, sigurni smo da bi i on sam negodovao kada na ovom mestu ne bismo pomenuli imena njegovih profesora i učitelja Djordja Stefanovića i Vukića Mićovića, ali i imena onih sa kojima je na trećem spratu zgrade Prirodno-matematičkog, odnosno Hemijskog fakulteta, a i ranije u staroj zgradi Filozofskog fakulteta, na Katedri za primenjenu hemiju, i u Centru za hemiju, IHTM-a, najviše saradjivao. Profesor Mirjana Šaban (na slici), dugo je u okviru istraživačke grupe vodila deo koji se odnosi na bitumen, naftu i biološke markere u njima. Profesor Petar Pfendt, a zatim i pok. prof. Predrag Polić su razvijali organsku geohemiju recentnih sedimenata, i na taj način i oblast hemije životne sredine. Dr Olga Cvetković, ranije i mr Vojin Krsmanović, su direktni dugogodišnji saradnici u istraživanjima kerogena. Konačno, pisci ovog teksta osećaju veliko zadovoljstvo i čast što su kao njegovi djaci bili u prilici da ovakav jedan prikaz sačine.

Prof. D. Vitorović, prof. M. Šaban, Jovanka Apostolović i prof. P. Pfendt u laboratoriji br. 640 na trećem sprstau Hemijskog fakulteta (1971).

62

63