PESNIKOVI DAROVI

Pesnikovi darovi danas su skromni, ali su praizvorni, čisti i daju se od srca. Srce svakog pesnika danas je knjiga u plamenu. Pesnik lista tu knjigu i čitanju se uči. Ono što danas pesnik u svojim stihovima govori, mucanje je prvih slova teške i beskrajne duhovne azbuke. Pesnik uči tu azbuku da bi oslobodio i sebe i ljude oko sebe od nepismenog života koji rađa smrt i od nepismene smrti koja ne rađa život. Pri tom se mirno izlaže opasnosti da ispadne sumnjiv u očima sveznajućih, samozadovoljnih ljudi. Takav je njegov posao danas i odvajkada. Pesnik, kome se taj posao često i ne priznaje kao neko ozbiljno zanimanje, u stvari je brat rudara, lovaca na biserne školjke, čuvara svetionika. Njegovo zanimanje jedno je od onih za koje se kaže: "Pa neko mora i to da radi". Uostalom, pesnik sam sebi nije važan: važno mu je pesništvo. Pesnik radi uprkos svima onima kojima nije potreban, radi štaviše, ponekad, i uprkos samome sebi. Istine do kojih dolazi ne maze ljude oko njega ali ni njega samog. Pesniku daje snagu da istraje u svome čudnom, teškom i opasnom poslu jedino saznanje da je neoprostivo dopustiti da plamena knjiga u grudima gori i izgori uzalud, nepročitana. Pesnikovi darovi, te reči iz plamena spasene po cenu života, upotrebljivi su isključivo za one koji ih vole.

OD ZLATA JABUKA

Kad bude ispred ponoči, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje.

         (Zlatna jabuka i devet paunica)

Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu.

          (Nemušti jezik)

Naša narodna poezija cvetala je i sazrevala u samom srcu stoletnih noći. U toku tamnih vekova stvoren je zlatni vek naše književnosti. Naša klasika jedina i prava. Razdoblje naše literature koje iz nepojamnih daljina sjaji svojom čudesnom lepotom i koje nije prestalo i neće nikad prestati da obasjava pesničko stvaranje na ovoj šaci zemlje pod ovim nebom.

Narodni pesnik kao da još čini jedno s prirodom oko sebe, još čuje kako cveće raste, kako se pile leže iz jajeta, kako se zvezde množe. U njegovoj pesmi sama zemlja i sunce srce otvore i oglase se ljudskim glasom. Njegovi ritmovi izražavaju i samu igru sunčevih zrakova i vetrova i grana. Njegovim očima i sam kamen i drvo progledaju i stasaju kako samo on, čovek-pesnik, ume da stasa.

Ta svemirska mera kojom su merene, izmerene i date sve stvari u našoj narodnoj poeziji, bilo da je reč o čoveku ili o mravu i zvezdi, daju narodnom pesničkom govoru jednu opčinjujuću draž kojoj nijedno naše pokolenje ne može odoleti. To prisustvo čitavog svemira u svakoj stvari čini od narodne poezije neku vrstu tablica po kojima je stvoren svet, bolje i tačnije rečeno — tablica po kojima bi čovek stvorio svet, takav da on u njemu može da živi. Da živi onako kako bi on jedino želeo: čovečno. Praslike toga sveta blistaju tu pred nama, basnoslovne i neponovljive.

Narodni pesnik ne iskazuje svoju privrženost prirodi (koja mu daje i oduzima život) time što slepo oponaša ono što je priroda već stvorila, nego time što primenjuje stvaralački čin prirode na ono što on želi da stvori. I ta je primena svojeglava, iznenađujuća, neobjašnjiva. Njeni su plodovi te zlatne jabuke iz priče na granatoj voćki čovekove mašte. U tom i takvom držanju i delanju našeg narodnog pesnika krije se, u stvari, njegova jedinstvena i bescena poruka budućim pregaocima na istom poslu

nadograđivanja i obogaćivanja ovoga sveta rečima pesme. Nigde se taj pesnički čin ne javlja tako čist u svoj svojoj pustolovnoj, ludoj lepoti kao u tvorevinama ovog našeg prvog pesnika.

Zato nam se najveći pesnici, iz decenije u deceniju, iz veka u vek, i vraćaju živim, večito živim izvorima narodne poezije. Duboko tu u pesničkom tlu našeg jezika (van koga se ne može učiniti nijedan krilati korak u poeziji) leže, često zapretani pod mahovinom i peskom zaborava, izvori naših velikih, prošlih i budućih, pesničkih tokova. Samo se živa voda iz tih izvora ne može zahvatiti idući natraške po utabanim stazama skorojevićkog tradiciotializma. Jedina svetla, istinska tradicija naše narodne poezije je neprekidna invencija i neprekidno otkrivanje. Pri svetlosti te neugasive tradicije mora se ići napred, mora se prosecati nova, sopstvena staza u kamenu svoga doba. Vrletna staza podjednako opasna po besmrtnost kao i po smrt onoga koji njome zakorači.

Danas, kada se na svim stranama zemljinog šara naslućuju pa i čuju glasovi jednog novog preporoda, koji se, ovoga puta, zasniva na ponovo otkrivenim temeljima i stubovima narodne umetnosti, mi možemo samo da se ponosimo poetskim blagom svoga naroda, jer ne moramo lutati po svetu. Upravo nas to blago sjedinjuje s čitavim svetom. Zagledanima u duboka ogledala našeg narodnog pesništva, u njegove vrtoglave virove, čini nam se da na dnu svake reči naziremo čudotvorne ključeve koji, otvaraju tajanstvene kapije lepote, one lepote koju stvara čovek, da bi njome pobedio rugobu, vreme i smrt.

Slušamo beskrajnu pesmu narodnog pesnika, prvog oca i sina naše domaće reči, prvog njenog gospodara i služitelja, slušamo je i čujemo, skrivenu u njenom mesu, iskonsku žilu kucavicu, koja čas slavujski bruji čas olujno grmi, od predanja do predanja, sve do onog koje na naše pesnike čeka da ga stvore i predaju sutrašnjici. Zagonetnim, nikad do kraja odgonetnutim tragom te rodne ponornice jedino se može dopreti do srca sveta i učiniti da se čuje jedan bar otkucaj njegov i glasom naše zemlje i naših ljudi. Ne smemo tu žilu hraniteljku ni za trenutak izgubiti iz vida, ne smemo dopustiti da se prekine. Gde se ona prekine, gde se sasuši, zvučne nam grane umuknu, sadašnjost udari glavom o zid, i onda, zbogom, nema budućnosti.

Izgovaramo u sebi te drevne, ko zna kad sročene pesme, zagonetke, poslovice, vradžbine, kletve i bajke, i one iskrsavaju pred nama u novom, neslućenom sjaju, u nenačetoj svežini, kao da su danas nastale. I tako će biti dokle god bude sunca i zemlje i našeg čarobnog jezika. Dokle god bude naše stalno obnavljane ljubavi, uvek drukčije i uvek verne narodnoj poeziji.

Zapisi o pesništvu preuzeti iz knjige:KoraVasko Popa

VASKO POPA (Grebenac, 29.06.1922 — Beograd, 05.01.1991)

"Vasko Popa je rođen 1922. godine u Grebencu u Banatu. Studirao je u Beogradu i Bukureštu, a bio je i urednik izdavačkog preduzeća NOLIT. Umro je u Beogradu 1992. godine."

Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike iideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena, jer njihov lenji duh nije bio spreman da zađe dublje od prvog nivoa razumevanja i tamo pronađe prava značenja i 

smislove. Tokovi poezije, međutim, neumitno su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.

Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu "od zlata jabuke" postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije.

Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja.

Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ali ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Svet nije ništa nego Nepočin-polje — arena sveopštih suprotnosti i sukoba. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom:

Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje "leksičko bogatstvo i sintaksička strogost" (M. Pavlović). Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare — stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan. To su kompozitori vrlo dobro osetili. Dušan Radić je komponovao muziku za tri ciklusa iz knjige Kora: Spisak, Predeli i Opsednuta vedrina.

Vasko Popa je vrlo plodan pesnik — objavio je osam knjiga pesama: Kora (1953), Nepočin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (T972), Kuća na sred druma (1975), Živo meso (1975), Vučja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka — antologija narodnih umotvorina (1958), Urnebesnik — antologija poetskog humora (1960) i Ponoćno sunce — antologija pesničkih snoviđenja (1962).

Staniša Veličković

Interpretacije iz književnosti IV

Vasko Popa, po etničkom poreklu Rumun.Autor fotografije nepoznat

[postavljeno 02.04.2009]

 Sačuvana

Angelina

AdministratorHero Member

 Van mreže

Poruke: 5144

Vasko Popa (1922—1991)

« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 02:13:59 am »

*

VASKO POPA: PUT KA UNIVERZALNOM

Razgovori o pesničkom delu Vaska Pope veoma dugo su počinjali naglašavanjem činjenice da je on moderni pesnik, čime se, u isti mah, podrazumevala činjenica da Popom (i nekim drugim pesnicima) u istoriji naše posleratne književnosti počinje nešto što se iz ovih ili onih razloga može smatrati modernim književnim pokretom. To, razume se, nije podatak bez važnosti za sticanje kompletne predstave o ovom pesniku. Pogotovu nije bio bez važnosti u vreme dramatičnih estetskih (i ne samo takvih) konfrontacija na smeni pete i šeste i tokom šeste decenije veka. Oslobođene dogmatskog i normativnog duha, kao rezultat izvanredno značajnih promena u našem društvenom i političkom životu, umetnost u celini i književnost posebno doživele su tada neslućen procvat orijentacija i bujanje oblika, metoda i značenja. Treba, međutim, imati na umu da pitanje modernosti i avangardizma u evropskoj, pa i svetskoj, književnosti nalaže isticanje distinktivnih osobenosti, da se taj fenomen u raznim književnostima hronološki različito situira, tumači na različite načine i određuje različitim osobenostima, pa bi i podatak o Popinoj modernosti imao izvesnu relativnu vrednost. Posmatramo li pojave sa naše tadašnje situacije, i uopšte, sa stanovišta istorije naše poezije, gotovo svaki elemenat njegovog viđenja sveta i stvaralačkog postupka predstavlja nedeljivu komponentu jednog novog vremena i jednog novog duha. Neophodno je naglasiti da Vasko Popa, kao i svaki istinski veliki pesnik, na neki način reprezentuje svoje vreme. Međutim, najvažnije je utvrditi u čemu je veličina i novina Popinog pesništva 

(a prvo gotovo uvek podrazumeva i drugo), utvrditi kako Popa stvara i zašto je to što on stvara u kreativnom smislu te reči toliko značajno i toliko dobro. Bez obzira naziva li se ono o čemu se u njima piše etapama, strujama ili talasima, naraštajima ili generacijama, i bez obzira na to da li se spominju različite ili iste "sporedne" struje ili "rezervne" generacije, postojeće književno-istorijske periodizacije počivaju na četiri glavne etape posleratne srpske poezije. U prvoj, poslednjih godina pete decenije, uporedo deluju egzaltirani pesnici borbe i obnove i pesnici elegičnog lirskog subjektivizma, jesenjinske tugovanke i melanholičnog solipsizma; u drugoj, prvih godnia šeste decenije, kao i u prethodnoj, stvara prva posleratna generacija pesnika, ali se ta etapa obeležava i kao vreme pobede moderne poezije koja bi trebalo da podrazumeva i potvrdu jednog novog pesničkog senzibiliteta... Šta sve sadrži uslovni i osporavani pojam novi pesnički senzibilitet? Pod pretpostavkom da verujemo u promene koje se u svetu dešavaju, verovaćemo da se čovek dvadesetog stoleća kreće u bitno izmenjenoj inscenaciji, da se suočava sa istorijskim, naučnim, ideološkim, pa i egzistencijaliim problemima među kojima su neki i fundamentalni, da drukčije živi i misli nego, recimo, čovek devetnaestog veka i da, dakle, ima izmenjenu sliku sveta. Ne bi trebalo da budemo daleko od uverenja da su se izmenile veze između ljudske individue i sredine koja se dostignućima nauke korenito promenila. Uhvaćene čulima umetnika te promene su neizbežno unele nove kvalitete i relacije unutar sredstava izražavanja. Rečju, govoreći iz ovog vremena i o svom vremenu moderni pesnik govori jezikom koji mu to vreme nameće, pri čemu forma nije neka datost već funkcija značenja. Tome treba dodati kvalitet eksperimenta tako svojstven pesničkom opredeljenju, kvalitet traganja za novim oblicima pesničke sugestivnosti koji je neretko bivao dominantan, pa nije ni čudo što se modernost veoma često tražila i otkrivala u stilu i formi, u prirodi pesničkog jezika, više no u predmetu kojim se pesnik bavio, u celovitom značenju koje je saopštavao. Sasvim je, međutim, izvesno da je u našim konkretnim okolnostima u vremenu/ u kojem se Vasko Popa pojavio, takva otpšta platforma vrlo verovatno živela u svesti tzv. modernih pesnika. Ali, podjednako je izvesno da je znatno življa bila svest o neophodnosti suprotstavljanja patetičnim temama i retoričnim metodima o neophodnosti suprotstavlanja sveprisutnom i večno postojećem prototipu našeg pseudoromantičnog pesnika i pesništva sa prenaglašenom, na sebe i ka sebi usmerenom osećajnošću i o neophodnosti proširenja spektra pesničkih tema, značenja i metoda. Vasko Popa je u srpsku poeziju ušao kao formiran pesnik. Čini nam se da je pred sobom imao jedan formulisan pesnički program, da je taj program stopu po stopu ostvarivao i proširivao i da ga još ostvaruje i proširuje. Kada on danas spominje krugove svoje poezije, to za nas odista ima višestruko značenje. Reč je, nesumnjivo, o tematskim krugovima ali, isto tako, i o 

zaokruženosti i celovitosti svakog ciklusa i svake njegove knjige. Reč je o sposobnosti vrsnog majstora da svakom svom pesničkom mikroorganizmu udahne život i životnost, ali i da ga učini celovitim i "završenim", o njegovoj snazi da svakom od tih mikroorganizama predodredi funkciju i dejstvo u okvirima opsežnijih projekata, pa i u okvirima pesničke vizije i pesništva u celosti. Reč je, očevidno, i o stvaralačkom metodu, o pesničkoj imaginaciji koja se u svakoj od njegovih stvaralačkih sfera ostvaruje osobenim umetničkim realnostima sa sopstvenim pravilima i zakonima. Pored toga, često pomišljamo da se pesništvo Vaska Pope, poput koncentričnih krugova u vodi, neprestano proširuje zahvatajući sve veća prostranstva. Popa, bez sumnje, širi svoju viziju sa opšteg čovekovog položaja u svetu, na bitne odnose kojima se taj položaj podvrgava, a sa njih navladajuće principe čitavog nebeskog prostranstva. I to širenje koncentričnih krugova, ma koliko sveobuhvatno izgledalo, tek je jedna komponenta Popinog stvaralaštva. Posmatramo li ga kao patriotskog pesnika, kao pesnika koji je u toj sferi našeg pevanja izveo čitavu jednu malu metodološku revoluciju, koncentrični krugovi njegove poezije kreću se obrnutim smerom — ka početku, ka iskonu, ka samim izvorima našeg nacionalnog duhovnog iskustva. Vasko Popa je dosad objavio sedam knjiga pesama. Hronološki redosled po kojem su objavljivane ne bi, može biti, u čitaocu proizveo utisak o takvoj organizaciji jer je pesnik, sasvim razumljivo, stvarao po svojim unutrašnjim imperativima, po zakonima sopstvenih podsticaja. Ta organizacija ksristalizuje se, međutim, u našoj svesti uporedo sa našim naporom da pesnika doživimo u celosti, da se saobrazimo sa njegovim metodom, sa njegovom pesničkom vizijom. On nam se tad "otvara", tad utvrđujemo mesto pojedinih njegovih tema i značenja, funkciju izvesnih manjih projekata, shvatamo da se nešto započeto, recimo, u drugoj knjizi, značenjem proširuje u četvrtoj, a potpuno se "zaokružuje" u petoj itd. U svakom slučaju, da bi se Popinom delu pravilno pristupalo mislim da je neophodno u svesti imati neke opšte odredbe njegovog metoda: 1. svoju prenosnu moć Popini poetski "pejzaži", "projekti", "krugovi", ili kako nam već drago, duguju isključivo svojoj celovitosti, u njima deluju svi elementi pesnikove fikcije jer je svi i određuju, pa stoga ne treba tražiti značenja pojedinih verbalnih kombinacija već otkrivati principe i razloge života i životnosti; 2. Popin je pesnički jezik nesumnjivo krajnje kondenzovan i, u jednom istorijskojm smislu, odista revolucionaran, ali njegov "asketski" jezik, njegova "uzdržana" sintaksa ne ostvaruju životnost njegovih umetničkih realnosti zato što su takvi kakvi su (asketski i uzdržani), već stoga što pesnik jezik napinje značenjem, neslućeno ga ekstenzivira, na imagitativan način ugrađuje životne relacije u asketski jednostavne poredmete; 3. relevantnost Popinog mišljenja — iako ne treba na račun njegovog mišljenja, misaonosti i diskurzivnosti zapostavljati njegovu izuzetnu sposobnost da stvori osobeni život i da ga dočarava — pre svega pronalazimo u njegovoj opštosti, u snazi 

uopštavanja pesničkog mišljenja, u sposobnosti da se pojave sagledavaju u njihovoj krajnjoj kondenzovanosti i suštastvenosti; 4. odgovarajući sebi na postavljeno pitanje kakav je postupak u pojedinim Popinim ciklusima sagledaćemo i ono šta se njima saopštava, ali punu meru odgovora na pitanje kakav je taj postupak dobićemo tek ako pokušamo da odgovorimo zašto je pesnički predmet u pojedinim ciklusima ili knjigama baš takav kakav je. * * * Svojom prvom zbirkom Kora (1953) Vasko Popa je u posleratnu srpsku poeziju uveo traumatizovanu ličnost svog vremena kroz čiju su se psihu prelamali apokaliptični istorijski sudari, nacionalne katastrofe, politički obrti. Upravljajući svoje svetlo na jedinku, Popin jezik pesničkih slika je dotad neslućenom sugestivnošću izrazio unutarnji, psihički profil te jedinke i elemente spoljašnje, opšte situacije koji su taj profil formirali. U isti mah, pred nama je čovek (u ciklusu "Opsednuta vedrina") koji je napustio granice vremena i prostora, humano biće od iskoni do danas suočeno sa silama koje mu kao jedinu mogućnost opstanka ostavljaju aktivistički princip. To nisu nikakve natprirodne sile, već one oduvek svojstvene prirodi ljudskog bića, svojstvene prirodi života uopšte. Popa slika večnim tenzijama rastrzanu ličnost ("Razgovor"), istorijskim apokalipsama prepuštenu, na jezivu usamljenost predodređenu. Ali, i čoveka koji se ne da zavarati, koji brani svoj položaj u svetu, koji se takvoj jednoj cikličnoj igri suprotstavlja sposobnošću da shvati njen preteći smisao, sopstvenim integritetom ("Poznanstvo"). Predstavljajući u ciklusu "Daleko u nama" svest bića koje pokušava da se otme opsesiji koju je rat stvorio u njemu, da je zameni snagom ljubavi, Popa spominje "nepozvano, strano prisustvo". Iako ga pesnik uvodi u svoju pesmu nečujno, kao "treću senku u našoj izmišljenoj šetnji", ono je za nas opipljiva stvarnost, ono dejstvuje veoma dramatično. Mi čujemo jezivi zvuk "bezobzirnih testera" koje prete idiličnim trenucima, vidimo "nevidljivu rešetku" koja se isprečila između zaljubljenih, osećamo da je vazduh kojim se oni kreću "neprohodan". Pesnik, očevidno, računa sa aktivizacijom kompletnog čitaočevog senzibiliteta, a njegov kondenzovani jezik oživotvorava prisustvo rata semantički, može biti, i posredno, ali zato emocionalno savršeno neposredno. Njegove su slike upotrebljene strogo funkcionalno, podvrgnute su pesnikovoj zamisli, njegovom centralnom doživljaju. "Veče" koje "nas pod pazuhom nosi", "kiša" koja "pada na kolena", "dvorišta" koja "izlaze iz kapija" i slične slike nisu namenjene da deluju šokantno, već su deo pesnikovog doživljaja pomerenog sveta u pomerenom vremenu u kome je čovek prepušten bespućima, a komunikacije sa okružujućim životom prekinute. Možda najradikalnije osveženje našim tadanjim poetskim preokupacijama 

doneli su ciklusi "Predeli" i "Spisak" (u vezi sa ovim ciklusima treba naglasiti da je Popa pesnik koji strogo vodi računa ne samo o rasporedu pesama u pojedinačnim ciklusima, već i o rasporedu ciklusa u zbirci, da je, dakle, pesnik koji računa sa značenjem konteksta unutar ciklusa pa i između njih; stoga nam i ne izgleda čudno, niti mislimo da je stvar proizvoljnih promena to što on u novim izdanjima svojih zbirki menja raspored ciklusa; ako su, na primer, u prvom izdanju Kore ciklusi "Predeli" i "Spisak" dolazili posle uvodnog ciklusa "Daleko u nama", koji je poput prologa i ekspozicije na scenu doveo konkretnu, aktuelnu situaciju — psihozu rata — onda je traženje jedne nove realnosti u "Predelima" i "Spisku" neposredna posledica odnosa prema toj aktuelnosti; u novim izdanjima tu uvodnu situaciju kvalifikuje bitno drugačiji ciklus "Opsednuta vedrina", pa i ova dva ciklusa, dolazeći posle njega, menjaju značenje i doimaju se kao ustupanje pred jednom daleko univerzalnijom situacijom, vremenskim međama neomeđenom i tako dobijaju dublju dimenziju). Pesnik je u tim ciklusima odista kreirao novu stvarnost, otvorio je i proširio granice poetskog, udahnuo predmetnoj stvarnosti emocionalni i duhovni život, najprostiju i najsvakodnevniju česticu prirode pretvorio u scenu na kojoj život igra svoju složenu, dramatičnu i, čak, humornu igru, potvrdio je iskonsku, orfejsku pesničku moć da sebi podvrgne prirodu i ne samo nju. Nema predmeta koji ne bi mogao postati poezija i nema oblasti koje su nedokučive pesničkoj reči. Čak i uzdah, recimo ("U uzdahu"), taj toliko eksploatisani izraz prenaglašene osećajnosti, sam sobom je postao pesnički predmet. Sugestivna moć Popinih slika — koje ljudski uzdah dočaravaju kao drumove iz dubine duše" okružene mrtvom, okopnelom prirodom, prirodom u kojoj je ubijena plodnost — veoma ubedljivo kvalifikuje emocionalnu temperaturu uzdaha. Ona otvara nove vidike u pesničkom doživljaju sveta, vidike do kojih dolazi zaobilaženjem neprirodno intenziviranog tona i glomazne verbalne aparature. Popa vidi svet i njegove pojave u pokretu, u večoj dinamici, jer jedna statična situacija ne bi mogla da obuhvati prošlost, sadašnjost i budućnost, da izrazi sudbinu predmeta u pesmi i da, u isti mah, tako oskudnim sredstvima obelodani pesnikov emocionalni odnos prema njemu "Konj"). Upitaćemo se, sva je prilika, zašto je pesnik u pepeljari, na stolu, na čiviluku, u zaboravu, u osmehu itd., otkrivao i stvarao čitave predele i zašto je patki, magarcu, kestenu, mahovini, stolici itd., darovao živog ljudskog duha i emocija i otkrivao njihovu sudbinu? Ako ne i potpun odgovor, a ono svakako dovoljno dobar da nas može usmeriti ka suštini problema možemo naći u poetskim prozama "Društvo predmeta" njegove druge knjige Nepočin polje (prvo izdanje). Govoreći o predmetima, veoma široko shvaćenim, koji danas vladaju čovekom, nameću mu tehnokratski način mišljenja i osećanja a izmišljeni su da bi olakšali život, pesnik kaže: 

"... Izmišljam ih iznova, uvek s istom nadom i uvek drukčije. I čini mi se da nikada neću prestati s tim poslom kome ne vidim kraja. Nikako da ti predmeti budu ono što ja hoću: čisti i odani oblici moga nemira, moga umora, moga sna. Da budu samo to i ništa drugo. Dosta mi je bdenja nad iznenađenjima u samome sebi da bih mogao stalno bdeti i nad onima koje predmeti u sebi kriju. Potkresaću ih, zaokrugliću ih, doteraću ja njih. Ko školjke da se otvaraju mojoj samoći, ko talasi da se prilagođavaju mome položaju, ko alge da odgovaraju na moje pokrete!"  Šta je, dakle, osnovni motiv Popinog prodora u svet van humanog? U izvesnom smislu — protest, odbijanje aktuelne stvarnosti, pokušaj da se ona izmeni, unekoliko tragikomično traganje za jednom novom čije smo motive, maločas, razgovorom o značenju konteksta i rasporeda ciklusa pokušali da nagovestimo. Dopuna ovom tumačenju bilo bi i uverenje nekih kritičara da je u Popinom slučaju reč o antropomorfnoj ili mitskoj imaginaciji i da je u Kori dominantna tendencija da se pojedinačni predmeti, pojave i sudbine sagledaju u odnosu na suštinske i postojane zakonitosti sveopšte egzistencije, kao delovi i vidovi jedne univerzalne celine".

* * *

Čitajući bilo koju pesmu u ciklusu "Igre" u drugoj Popinoj knjizi Nepočin polje (1956) mi, u stvari, prevazilazimo razumevanje sadržaja pesme i percipiramo osovinu čitave te dinamične strukture, tih igara sa svim njihovim tenzijama i suprotnostima koje čine osnovu pesme. Domašamo tako tačku iznad onoga što je izloženo, domašamo elipsu koju pesma teži da nagovesti, a ona je iznad vremena i prostora, ona je večnost, sveobuhvatajući naš svet u kome egzistiramo i koji egzistira u nama. U tim pesmama čitalac percipira igre koje su, u stvari, bitni odnosi u životu... Ali, zašto su to baš igre? U određenom kontekstu (igrati se rada, na primer) ta reč daje ironičnu dimenziju reči na koju se odnosi, otkriva u njenoj prividnoj ozbiljnosti komičnu crtu. Čovek se, u izvesnom smislu, igra života kad se, uprkos svesti o sveopštoj konačnosti, upinje u ostvarivanju svojih nastojanja. A pesnik, iako dobro zna zakone dijalektike i permanentnog trajanja, u određenim pojavama života karikaturalno naglašava upravo tu komičnost. Reč je, dakako, o univerzalnim pojavama kojima humanost oduvek teži da se suprotstavi. U ciklusu "Igre" Popa se baš takvim pojavama bavi. Ko nije otkrio ključ za Popinu poeziju i nije shvatio da su u pitanju igre koje nemaju kraja i u kojima se samo akteri i vreme menjaju i smenjuju, da su to igre u kojima nema smisla ali one ipak traju, tražiće u njima modelirane sadržaje i simbolične situacije. Moći će, recimo, u igri "Jurke" da nađe referencije na večite ratne histerije, u igri "Pepela" da otkrije simboličnu sliku nagona ka samouništenju koji se u realnom životu tako često ispoljava 

kao smio svake akcije i t. sl. Iako, vrlo verovatno, ima određene ideje na umu, iako u ovim pesmama ništa nije slučajno, Popi one nisu primarne. Primarno je osećanje besmislenosti koje se, dok igre traju, razvija i koje, posle igara, ostaje. To osećanje svaka od ovih groteski izvanredno sugestivio izaziva u nama. To je, u stvari, sukcesija besmisla, u kojoj jedan besmisao ("Igre"), rađa drugi ("Kost kosti"), još veći, a ovaj — treći ("Belutak"), najveći... Jer, kad se, u ciklusu "Kost kosti", oslobođene mesa, kosti baškare na suncu ili igraju svoju tragikomediju života, to je ipak nekakva, kakva-takva, posledica egzistencije humanih bića na zemlji. ALi, kad u ciklusu "Belutak", jedan mrtav predmet počne sam sobom da znači život, kad se u njemu i njime počnu dokazivati zakoni jedne nove dijalektike, zakoni inercije kotoj je nemogućno suprotstaviti se i u koju je vrlo teško razumski proniknuti, to je onda nastajanje arhetipa jedne nove realnosti koja, sa ljudskog stanovišta, ne deluje osobito ohrabrujuće. Već i sama vizuelna dimenzija ovakvih pejzaža mogla bi biti dovoljno sugestivna posledica pesnikovog odnosa prema izvesnim dominantnim osobenostima života koji je, razvijajući se iz "Predela", dobio komponente sablasne strave, crne slutnje, mudre opomene. Pesnik, međutim, ide još dalje: da bi bila još sugestivnija ta, nazovimo ih tako, bića moraju da žive, ili da, okrenuta jedna drugima, osuđena sama na sebe, uspostave nekakav kontakt, nekakav odnos. A taj odnos je već dovoljan uslov za dramski konflikt humornih, grotesknih razmera. Zašto baš takvih? "Duhovito je — kaže pesnik u uvodu svog zbornika pesničkog humora Urnebesnik (1960) — golicati stvari. Posle toga, nikom ništa. Humorno je: skinuti prosto stvarima kožu. Posle toga nekom koža, nekom sve zvezde... Uništavajući, na naše zadovoljstvo, jedan besmisleni svet, humor ga zamenjuje, na naše zaprepašćenje, drugim isto tako besmislenim. Humor nam omogućuje da vidimo kako bi izgledalo kada bi sve bilo drugačije, ali nas ne pušta da se time zanosimo. U tome se krije njegova opasna draž, njegov tamni alem kamen, njegov najdublji nauk." Omađijavši nas životnošću besmisla i realnim njegovim mogućnostima postignutim jednom izuzetnom kreativnom snagom, Popa nas podstiče da mu se, spoznavši ga, suprotstavljamo. Iako izgleda da je u ciklusima "Kost kosti" i "Belutak" domašio krajnje granice apsurda, izvesno je da on nije bio sam sebi cilj, a još manje princip jednog gledanja na život. Da bi ta igra života, uvek ista uprkos promenama koje vreme i razvoj civilizacije donose, jer nastaje zbog sukobljenosti elementarnih sila, bila potpuna, u njoj" mora da postoji i protivteža besmislu. Ta protivteža je humanistički aktivizam, negacija, protest, skepsa iz kojih se rađaju nova kretanja. Najintenzivniji i, ujedno, najsloženiji poklič nepristajanja na igre, na takav 

životni perpetuum mobile, predstavlja ciklus "Vrati mi moje krpice". Najintenzivniji, zato što ni u jednom ciklusu, ni pre ni posle njega, nema toliko ritma koji, takođe, ima funkciju značenja, otkriva dinamičnu prirodu čovekovog neprestanog opiranja silama u sebi i van sebe. Najsloženiji, zato što saopštava jednu situaciju kojom se može argumentovati i braniti ceo niz drugih, podjednako značajnih. Nigde Popa, kao u ovom ciklusu, nije izrazio dostojanstveno odbijanje nemuštih pravila kojima čovek mora da se potčinjava, nigde nije toliko slavio integritet i nezavisnost ljudske ličnosti. I nigde to odbijanje nije bilo čarolija i kletva po iskustvu nacionalnog folklora i govor urbanizovanog čoveka u isti mah, jedna razvijena dinamična situacija i više njih. Sasvim je svejedno hoćemo li "Vrati mi moje krpice" tumačiti kao definitivan raskol sa religijom, sa ljubavlju, sa idealima, sa poezijom, ili ćemo taj ciklus shvatiti kao odbijanje stanja besprizivnog verovanja uopšte. Za svako od ovih razumevanja dopoljan je broj argumenata u Popinim stihovima, svako se i celinom i delovima može dokazivati. * * *

Bogdan Popović

PESMEPredgovor Bogdan A. PopovićProsvetaBeograd, 1976

VASKO POPA 

(Grebenac, 29.06.1922 — Beograd, 05.01.1991)

"Vasko Popa je rođen 1922. godine u Grebencu u Banatu. Studirao je u Beogradu i Bukureštu, a

bio je i urednik izdavačkog preduzeća NOLIT. Umro je u Beogradu 1992. godine."

Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se

dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora pesnička knjiga neobične

sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su

bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike iideologije, pojava Kore delovala je kao

radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom

pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont

očekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena, jer

njihov lenji duh nije bio spreman da zađe dublje od prvog nivoa razumevanja i tamo pronađe

prava značenja i smislove. Tokovi poezije, međutim, neumitno su se kretali ka modernom izrazu i

jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena

knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je

Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske

poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.

Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na

prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa

jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje

podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo

selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja,

iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu "od zlata jabuke" postati uzori

jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja

sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije.

Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju

pesnička tema i predmet pevanja.

Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom

detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom

osobenošću. Ali ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične

stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu

situaciju i njegovu egzistenciju. Svet nije ništa nego Nepočin-polje — arena sveopštih suprotnosti

i sukoba. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti

filozofskom i metafizičkom:

Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan,

kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i

gnomičan; njegovu poeziju odlikuje "leksičko bogatstvo i sintaksička strogost" (M. Pavlović).

Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči

ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije

dopustio da se razbokore i razbaškare — stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe

značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao

u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo

muzikalan. To su kompozitori vrlo dobro osetili. Dušan Radić je komponovao muziku za tri ciklusa

iz knjige Kora: Spisak, Predeli i Opsednuta vedrina.

Vasko Popa je vrlo plodan pesnik — objavio je osam knjiga pesama: Kora (1953), Nepočin-

polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (T972), Kuća na sred druma (1975), Živo

meso (1975), Vučja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka — antologija

narodnih umotvorina (1958), Urnebesnik — antologija poetskog humora (1960) i Ponoćno

sunce — antologija pesničkih snoviđenja (1962).

Staniša Veličković

Interpretacije iz književnosti IV

Vasko Popa, po etničkom poreklu Rumun.

Autor fotografije nepoznat

[postavljeno 02.04.2009]

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van mreže

Poruke: 5144

Vasko Popa (1922—1991)

« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 02:13:59 am »

*

VASKO POPA: PUT KA UNIVERZALNOM

Razgovori o pesničkom delu Vaska Pope veoma dugo su počinjali

naglašavanjem činjenice da je on moderni pesnik, čime se, u isti mah,

podrazumevala činjenica da Popom (i nekim drugim pesnicima) u istoriji

naše posleratne književnosti počinje nešto što se iz ovih ili onih razloga

može smatrati modernim književnim pokretom. To, razume se, nije podatak

bez važnosti za sticanje kompletne predstave o ovom pesniku. Pogotovu

nije bio bez važnosti u vreme dramatičnih estetskih (i ne samo takvih)

konfrontacija na smeni pete i šeste i tokom šeste decenije veka.

Oslobođene dogmatskog i normativnog duha, kao rezultat izvanredno

značajnih promena u našem društvenom i političkom životu, umetnost u

celini i književnost posebno doživele su tada neslućen procvat orijentacija i

bujanje oblika, metoda i značenja. Treba, međutim, imati na umu da

pitanje modernosti i avangardizma u evropskoj, pa i svetskoj, književnosti

nalaže isticanje distinktivnih osobenosti, da se taj fenomen u raznim

književnostima hronološki različito situira, tumači na različite načine i

određuje različitim osobenostima, pa bi i podatak o Popinoj modernosti

imao izvesnu relativnu vrednost. Posmatramo li pojave sa naše tadašnje

situacije, i uopšte, sa stanovišta istorije naše poezije, gotovo svaki

elemenat njegovog viđenja sveta i stvaralačkog postupka predstavlja

nedeljivu komponentu jednog novog vremena i jednog novog duha.

Neophodno je naglasiti da Vasko Popa, kao i svaki istinski veliki pesnik, na

neki način reprezentuje svoje vreme. Međutim, najvažnije je utvrditi u

čemu je veličina i novina Popinog pesništva (a prvo gotovo uvek

podrazumeva i drugo), utvrditi kako Popa stvara i zašto je to što on stvara

u kreativnom smislu te reči toliko značajno i toliko dobro.

 

Bez obzira naziva li se ono o čemu se u njima piše etapama, strujama ili

talasima, naraštajima ili generacijama, i bez obzira na to da li se spominju

različite ili iste "sporedne" struje ili "rezervne" generacije, postojeće

književno-istorijske periodizacije počivaju na četiri glavne etape posleratne

srpske poezije. U prvoj, poslednjih godina pete decenije, uporedo deluju

egzaltirani pesnici borbe i obnove i pesnici elegičnog lirskog subjektivizma,

jesenjinske tugovanke i melanholičnog solipsizma; u drugoj, prvih godnia

šeste decenije, kao i u prethodnoj, stvara prva posleratna generacija

pesnika, ali se ta etapa obeležava i kao vreme pobede moderne poezije

koja bi trebalo da podrazumeva i potvrdu jednog novog pesničkog

senzibiliteta... Šta sve sadrži uslovni i osporavani pojam novi pesnički

senzibilitet? Pod pretpostavkom da verujemo u promene koje se u svetu

dešavaju, verovaćemo da se čovek dvadesetog stoleća kreće u bitno

izmenjenoj inscenaciji, da se suočava sa istorijskim, naučnim, ideološkim,

pa i egzistencijaliim problemima među kojima su neki i fundamentalni, da

drukčije živi i misli nego, recimo, čovek devetnaestog veka i da, dakle, ima

izmenjenu sliku sveta. Ne bi trebalo da budemo daleko od uverenja da su

se izmenile veze između ljudske individue i sredine koja se dostignućima

nauke korenito promenila. Uhvaćene čulima umetnika te promene su

neizbežno unele nove kvalitete i relacije unutar sredstava izražavanja.

Rečju, govoreći iz ovog vremena i o svom vremenu moderni pesnik govori

jezikom koji mu to vreme nameće, pri čemu forma nije neka datost već

funkcija značenja. Tome treba dodati kvalitet eksperimenta tako svojstven

pesničkom opredeljenju, kvalitet traganja za novim oblicima pesničke

sugestivnosti koji je neretko bivao dominantan, pa nije ni čudo što se

modernost veoma često tražila i otkrivala u stilu i formi, u prirodi pesničkog

jezika, više no u predmetu kojim se pesnik bavio, u celovitom značenju koje

je saopštavao. Sasvim je, međutim, izvesno da je u našim konkretnim

okolnostima u vremenu/ u kojem se Vasko Popa pojavio, takva otpšta

platforma vrlo verovatno živela u svesti tzv. modernih pesnika. Ali,

podjednako je izvesno da je znatno življa bila svest o neophodnosti

suprotstavljanja patetičnim temama i retoričnim metodima o neophodnosti

suprotstavlanja sveprisutnom i večno postojećem prototipu našeg

pseudoromantičnog pesnika i pesništva sa prenaglašenom, na sebe i ka

sebi usmerenom osećajnošću i o neophodnosti proširenja spektra pesničkih

tema, značenja i metoda.

 

Vasko Popa je u srpsku poeziju ušao kao formiran pesnik. Čini nam se da je

pred sobom imao jedan formulisan pesnički program, da je taj program

stopu po stopu ostvarivao i proširivao i da ga još ostvaruje i proširuje. Kada

on danas spominje krugove svoje poezije, to za nas odista ima višestruko

značenje. Reč je, nesumnjivo, o tematskim krugovima ali, isto tako, i o

zaokruženosti i celovitosti svakog ciklusa i svake njegove knjige. Reč je o

sposobnosti vrsnog majstora da svakom svom pesničkom mikroorganizmu

udahne život i životnost, ali i da ga učini celovitim i "završenim", o njegovoj

snazi da svakom od tih mikroorganizama predodredi funkciju i dejstvo u

okvirima opsežnijih projekata, pa i u okvirima pesničke vizije i pesništva u

celosti. Reč je, očevidno, i o stvaralačkom metodu, o pesničkoj imaginaciji

koja se u svakoj od njegovih stvaralačkih sfera ostvaruje osobenim

umetničkim realnostima sa sopstvenim pravilima i zakonima. Pored toga,

često pomišljamo da se pesništvo Vaska Pope, poput koncentričnih krugova

u vodi, neprestano proširuje zahvatajući sve veća prostranstva. Popa, bez

sumnje, širi svoju viziju sa opšteg čovekovog položaja u svetu, na bitne

odnose kojima se taj položaj podvrgava, a sa njih navladajuće principe

čitavog nebeskog prostranstva. I to širenje koncentričnih krugova, ma

koliko sveobuhvatno izgledalo, tek je jedna komponenta Popinog

stvaralaštva. Posmatramo li ga kao patriotskog pesnika, kao pesnika koji je

u toj sferi našeg pevanja izveo čitavu jednu malu metodološku revoluciju,

koncentrični krugovi njegove poezije kreću se obrnutim smerom — ka

početku, ka iskonu, ka samim izvorima našeg nacionalnog duhovnog

iskustva.

 

Vasko Popa je dosad objavio sedam knjiga pesama. Hronološki redosled po

kojem su objavljivane ne bi, može biti, u čitaocu proizveo utisak o takvoj

organizaciji jer je pesnik, sasvim razumljivo, stvarao po svojim unutrašnjim

imperativima, po zakonima sopstvenih podsticaja. Ta organizacija

ksristalizuje se, međutim, u našoj svesti uporedo sa našim naporom da

pesnika doživimo u celosti, da se saobrazimo sa njegovim metodom, sa

njegovom pesničkom vizijom. On nam se tad "otvara", tad utvrđujemo

mesto pojedinih njegovih tema i značenja, funkciju izvesnih manjih

projekata, shvatamo da se nešto započeto, recimo, u drugoj knjizi,

značenjem proširuje u četvrtoj, a potpuno se "zaokružuje" u petoj itd. U

svakom slučaju, da bi se Popinom delu pravilno pristupalo mislim da je

neophodno u svesti imati neke opšte odredbe njegovog metoda: 1. svoju

prenosnu moć Popini poetski "pejzaži", "projekti", "krugovi", ili kako nam

već drago, duguju isključivo svojoj celovitosti, u njima deluju svi elementi

pesnikove fikcije jer je svi i određuju, pa stoga ne treba tražiti značenja

pojedinih verbalnih kombinacija već otkrivati principe i razloge života i

životnosti; 2. Popin je pesnički jezik nesumnjivo krajnje kondenzovan i, u

jednom istorijskojm smislu, odista revolucionaran, ali njegov "asketski"

jezik, njegova "uzdržana" sintaksa ne ostvaruju životnost njegovih

umetničkih realnosti zato što su takvi kakvi su (asketski i uzdržani), već

stoga što pesnik jezik napinje značenjem, neslućeno ga ekstenzivira, na

imagitativan način ugrađuje životne relacije u asketski jednostavne

poredmete; 3. relevantnost Popinog mišljenja — iako ne treba na račun

njegovog mišljenja, misaonosti i diskurzivnosti zapostavljati njegovu

izuzetnu sposobnost da stvori osobeni život i da ga dočarava — pre svega

pronalazimo u njegovoj opštosti, u snazi uopštavanja pesničkog mišljenja, u

sposobnosti da se pojave sagledavaju u njihovoj krajnjoj kondenzovanosti i

suštastvenosti; 4. odgovarajući sebi na postavljeno pitanje kakav je

postupak u pojedinim Popinim ciklusima sagledaćemo i ono šta se njima

saopštava, ali punu meru odgovora na pitanje kakav je taj postupak

dobićemo tek ako pokušamo da odgovorimo zašto je pesnički predmet u

pojedinim ciklusima ili knjigama baš takav kakav je.

 

* * *

 

Svojom prvom zbirkom Kora (1953) Vasko Popa je u posleratnu srpsku

poeziju uveo traumatizovanu ličnost svog vremena kroz čiju su se psihu

prelamali apokaliptični istorijski sudari, nacionalne katastrofe, politički

obrti. Upravljajući svoje svetlo na jedinku, Popin jezik pesničkih slika je

dotad neslućenom sugestivnošću izrazio unutarnji, psihički profil te jedinke

i elemente spoljašnje, opšte situacije koji su taj profil formirali. U isti mah,

pred nama je čovek (u ciklusu "Opsednuta vedrina") koji je napustio

granice vremena i prostora, humano biće od iskoni do danas suočeno sa

silama koje mu kao jedinu mogućnost opstanka ostavljaju aktivistički

princip. To nisu nikakve natprirodne sile, već one oduvek svojstvene prirodi

ljudskog bića, svojstvene prirodi života uopšte. Popa slika večnim tenzijama

rastrzanu ličnost ("Razgovor"), istorijskim apokalipsama prepuštenu, na

jezivu usamljenost predodređenu. Ali, i čoveka koji se ne da zavarati,

koji brani svoj položaj u svetu, koji se takvoj jednoj cikličnoj igri

suprotstavlja sposobnošću da shvati njen preteći smisao, sopstvenim

integritetom ("Poznanstvo"). Predstavljajući u ciklusu "Daleko u nama"

svest bića koje pokušava da se otme opsesiji koju je rat stvorio u njemu, da

je zameni snagom ljubavi, Popa spominje "nepozvano, strano prisustvo".

Iako ga pesnik uvodi u svoju pesmu nečujno, kao "treću senku u našoj

izmišljenoj šetnji", ono je za nas opipljiva stvarnost, ono dejstvuje veoma

dramatično. Mi čujemo jezivi zvuk "bezobzirnih testera" koje prete idiličnim

trenucima, vidimo "nevidljivu rešetku" koja se isprečila između zaljubljenih,

osećamo da je vazduh kojim se oni kreću "neprohodan". Pesnik, očevidno,

računa sa aktivizacijom kompletnog čitaočevog senzibiliteta, a njegov

kondenzovani jezik oživotvorava prisustvo rata semantički, može biti, i

posredno, ali zato emocionalno savršeno neposredno. Njegove su slike

upotrebljene strogo funkcionalno, podvrgnute su pesnikovoj zamisli,

njegovom centralnom doživljaju. "Veče" koje "nas pod pazuhom nosi",

"kiša" koja "pada na kolena", "dvorišta" koja "izlaze iz kapija" i slične slike

nisu namenjene da deluju šokantno, već su deo pesnikovog doživljaja

pomerenog sveta u pomerenom vremenu u kome je čovek prepušten

bespućima, a komunikacije sa okružujućim životom prekinute.

 

Možda najradikalnije osveženje našim tadanjim poetskim preokupacijama

doneli su ciklusi "Predeli" i "Spisak" (u vezi sa ovim ciklusima treba

naglasiti da je Popa pesnik koji strogo vodi računa ne samo o rasporedu

pesama u pojedinačnim ciklusima, već i o rasporedu ciklusa u zbirci, da je,

dakle, pesnik koji računa sa značenjem konteksta unutar ciklusa pa i

između njih; stoga nam i ne izgleda čudno, niti mislimo da je stvar

proizvoljnih promena to što on u novim izdanjima svojih zbirki menja

raspored ciklusa; ako su, na primer, u prvom izdanju Kore ciklusi "Predeli" i

"Spisak" dolazili posle uvodnog ciklusa "Daleko u nama", koji je poput

prologa i ekspozicije na scenu doveo konkretnu, aktuelnu situaciju —

psihozu rata — onda je traženje jedne nove realnosti u "Predelima" i

"Spisku" neposredna posledica odnosa prema toj aktuelnosti; u novim

izdanjima tu uvodnu situaciju kvalifikuje bitno drugačiji ciklus "Opsednuta

vedrina", pa i ova dva ciklusa, dolazeći posle njega, menjaju značenje i

doimaju se kao ustupanje pred jednom daleko univerzalnijom situacijom,

vremenskim međama neomeđenom i tako dobijaju dublju dimenziju).

Pesnik je u tim ciklusima odista kreirao novu stvarnost, otvorio je i proširio

granice poetskog, udahnuo predmetnoj stvarnosti emocionalni i duhovni

život, najprostiju i najsvakodnevniju česticu prirode pretvorio u scenu na

kojoj život igra svoju složenu, dramatičnu i, čak, humornu igru, potvrdio je

iskonsku, orfejsku pesničku moć da sebi podvrgne prirodu i ne samo nju.

Nema predmeta koji ne bi mogao postati poezija i nema oblasti koje su

nedokučive pesničkoj reči. Čak i uzdah, recimo ("U uzdahu"), taj toliko

eksploatisani izraz prenaglašene osećajnosti, sam sobom je postao pesnički

predmet. Sugestivna moć Popinih slika — koje ljudski uzdah dočaravaju kao

drumove iz dubine duše" okružene mrtvom, okopnelom prirodom, prirodom

u kojoj je ubijena plodnost — veoma ubedljivo kvalifikuje emocionalnu

temperaturu uzdaha. Ona otvara nove vidike u pesničkom doživljaju sveta,

vidike do kojih dolazi zaobilaženjem neprirodno intenziviranog tona i

glomazne verbalne aparature. Popa vidi svet i njegove pojave u pokretu, u

večoj dinamici, jer jedna statična situacija ne bi mogla da obuhvati

prošlost, sadašnjost i budućnost, da izrazi sudbinu predmeta u pesmi i da,

u isti mah, tako oskudnim sredstvima obelodani pesnikov emocionalni

odnos prema njemu "Konj").

 

Upitaćemo se, sva je prilika, zašto je pesnik u pepeljari, na stolu, na

čiviluku, u zaboravu, u osmehu itd., otkrivao i stvarao čitave predele i zašto

je patki, magarcu, kestenu, mahovini, stolici itd., darovao živog ljudskog

duha i emocija i otkrivao njihovu sudbinu? Ako ne i potpun odgovor, a ono

svakako dovoljno dobar da nas može usmeriti ka suštini problema možemo

naći u poetskim prozama "Društvo predmeta" njegove druge

knjige Nepočin polje (prvo izdanje). Govoreći o predmetima, veoma široko

shvaćenim, koji danas vladaju čovekom, nameću mu tehnokratski način

mišljenja i osećanja a izmišljeni su da bi olakšali život, pesnik kaže:

 

"... Izmišljam ih iznova, uvek s istom nadom i uvek drukčije. I čini mi se da

nikada neću prestati s tim poslom kome ne vidim kraja. Nikako da ti

predmeti budu ono što ja hoću: čisti i odani oblici moga nemira, moga

umora, moga sna. Da budu samo to i ništa drugo. Dosta mi je bdenja nad

iznenađenjima u samome sebi da bih mogao stalno bdeti i nad onima koje

predmeti u sebi kriju. Potkresaću ih, zaokrugliću ih, doteraću ja njih. Ko

školjke da se otvaraju mojoj samoći, ko talasi da se prilagođavaju mome

položaju, ko alge da odgovaraju na moje pokrete!" 

 

Šta je, dakle, osnovni motiv Popinog prodora u svet van humanog? U

izvesnom smislu — protest, odbijanje aktuelne stvarnosti, pokušaj da se

ona izmeni, unekoliko tragikomično traganje za jednom novom čije smo

motive, maločas, razgovorom o značenju konteksta i rasporeda ciklusa

pokušali da nagovestimo. Dopuna ovom tumačenju bilo bi i uverenje nekih

kritičara da je u Popinom slučaju reč o antropomorfnoj ili mitskoj imaginaciji

i da je u Kori dominantna tendencija da se pojedinačni predmeti, pojave i

sudbine sagledaju u odnosu na suštinske i postojane zakonitosti sveopšte

egzistencije, kao delovi i vidovi jedne univerzalne celine".

* * *

Čitajući bilo koju pesmu u ciklusu "Igre" u drugoj Popinoj knjizi Nepočin

polje (1956) mi, u stvari, prevazilazimo razumevanje sadržaja pesme i

percipiramo osovinu čitave te dinamične strukture, tih igara sa svim

njihovim tenzijama i suprotnostima koje čine osnovu pesme. Domašamo

tako tačku iznad onoga što je izloženo, domašamo elipsu koju pesma teži

da nagovesti, a ona je iznad vremena i prostora, ona je večnost,

sveobuhvatajući naš svet u kome egzistiramo i koji egzistira u nama. U tim

pesmama čitalac percipira igre koje su, u stvari, bitni odnosi u životu... Ali,

zašto su to baš igre? U određenom kontekstu (igrati se rada, na primer) ta

reč daje ironičnu dimenziju reči na koju se odnosi, otkriva u njenoj prividnoj

ozbiljnosti komičnu crtu. Čovek se, u izvesnom smislu, igra života kad se,

uprkos svesti o sveopštoj konačnosti, upinje u ostvarivanju svojih

nastojanja. A pesnik, iako dobro zna zakone dijalektike i permanentnog

trajanja, u određenim pojavama života karikaturalno naglašava upravo tu

komičnost. Reč je, dakako, o univerzalnim pojavama kojima humanost

oduvek teži da se suprotstavi. U ciklusu "Igre" Popa se baš takvim

pojavama bavi.

 

Ko nije otkrio ključ za Popinu poeziju i nije shvatio da su u pitanju igre koje

nemaju kraja i u kojima se samo akteri i vreme menjaju i smenjuju, da su to

igre u kojima nema smisla ali one ipak traju, tražiće u njima modelirane

sadržaje i simbolične situacije. Moći će, recimo, u igri "Jurke" da nađe

referencije na večite ratne histerije, u igri "Pepela" da otkrije simboličnu

sliku nagona ka samouništenju koji se u realnom životu tako često ispoljava

kao smio svake akcije i t. sl. Iako, vrlo verovatno, ima određene ideje na

umu, iako u ovim pesmama ništa nije slučajno, Popi one nisu primarne.

Primarno je osećanje besmislenosti koje se, dok igre traju, razvija i koje,

posle igara, ostaje. To osećanje svaka od ovih groteski izvanredno

sugestivio izaziva u nama. To je, u stvari, sukcesija besmisla, u kojoj jedan

besmisao ("Igre"), rađa drugi ("Kost kosti"), još veći, a ovaj — treći

("Belutak"), najveći... Jer, kad se, u ciklusu "Kost kosti", oslobođene mesa,

kosti baškare na suncu ili igraju svoju tragikomediju života, to je ipak

nekakva, kakva-takva, posledica egzistencije humanih bića na zemlji. ALi,

kad u ciklusu "Belutak", jedan mrtav predmet počne sam sobom da znači

život, kad se u njemu i njime počnu dokazivati zakoni jedne nove

dijalektike, zakoni inercije kotoj je nemogućno suprotstaviti se i u koju je

vrlo teško razumski proniknuti, to je onda nastajanje arhetipa jedne nove

realnosti koja, sa ljudskog stanovišta, ne deluje osobito ohrabrujuće.

 

Već i sama vizuelna dimenzija ovakvih pejzaža mogla bi biti dovoljno

sugestivna posledica pesnikovog odnosa prema izvesnim dominantnim

osobenostima života koji je, razvijajući se iz "Predela", dobio komponente

sablasne strave, crne slutnje, mudre opomene. Pesnik, međutim, ide još

dalje: da bi bila još sugestivnija ta, nazovimo ih tako, bića moraju da žive,

ili da, okrenuta jedna drugima, osuđena sama na sebe, uspostave nekakav

kontakt, nekakav odnos. A taj odnos je već dovoljan uslov za dramski

konflikt humornih, grotesknih razmera. Zašto baš takvih?

 

"Duhovito je — kaže pesnik u uvodu svog zbornika pesničkog

humora Urnebesnik (1960) — golicati stvari. Posle toga, nikom ništa.

Humorno je: skinuti prosto stvarima kožu. Posle toga nekom koža, nekom

sve zvezde... Uništavajući, na naše zadovoljstvo, jedan besmisleni svet,

humor ga zamenjuje, na naše zaprepašćenje, drugim isto tako

besmislenim. Humor nam omogućuje da vidimo kako bi izgledalo kada bi

sve bilo drugačije, ali nas ne pušta da se time zanosimo. U tome se krije

njegova opasna draž, njegov tamni alem kamen, njegov najdublji nauk."

 

Omađijavši nas životnošću besmisla i realnim njegovim mogućnostima

postignutim jednom izuzetnom kreativnom snagom, Popa nas podstiče da

mu se, spoznavši ga, suprotstavljamo. Iako izgleda da je u ciklusima "Kost

kosti" i "Belutak" domašio krajnje granice apsurda, izvesno je da on nije bio

sam sebi cilj, a još manje princip jednog gledanja na život. Da bi ta igra

života, uvek ista uprkos promenama koje vreme i razvoj civilizacije donose,

jer nastaje zbog sukobljenosti elementarnih sila, bila potpuna, u njoj" mora

da postoji i protivteža besmislu. Ta protivteža je humanistički aktivizam,

negacija, protest, skepsa iz kojih se rađaju nova kretanja.

 

Najintenzivniji i, ujedno, najsloženiji poklič nepristajanja na igre, na takav

životni perpetuum mobile, predstavlja ciklus "Vrati mi moje krpice".

Najintenzivniji, zato što ni u jednom ciklusu, ni pre ni posle njega, nema

toliko ritma koji, takođe, ima funkciju značenja, otkriva dinamičnu prirodu

čovekovog neprestanog opiranja silama u sebi i van sebe. Najsloženiji, zato

što saopštava jednu situaciju kojom se može argumentovati i braniti ceo

niz drugih, podjednako značajnih. Nigde Popa, kao u ovom ciklusu, nije

izrazio dostojanstveno odbijanje nemuštih pravila kojima čovek mora da se

potčinjava, nigde nije toliko slavio integritet i nezavisnost ljudske ličnosti. I

nigde to odbijanje nije bilo čarolija i kletva po iskustvu nacionalnog folklora

i govor urbanizovanog čoveka u isti mah, jedna razvijena dinamična

situacija i više njih. Sasvim je svejedno hoćemo li "Vrati mi moje krpice"

tumačiti kao definitivan raskol sa religijom, sa ljubavlju, sa idealima, sa

poezijom, ili ćemo taj ciklus shvatiti kao odbijanje stanja besprizivnog

verovanja uopšte. Za svako od ovih razumevanja dopoljan je broj

argumenata u Popinim stihovima, svako se i celinom i delovima može

dokazivati.

 

* * *

Bogdan Popović

PESME

Predgovor Bogdan A. Popović

Prosveta

Beograd, 1976

VASKO POPA

...Vasko Popa je predstavnik posleratne avangarde u srpskoj knjizevnosti. Zajedno sa Miodragom Pavlovicem, pocetkom pedesetih godina, preokrenuo je smer srpskog pesnistva. Zahvaljujuci njima, srpska poezija je dobila na ozbiljnosti i naglasenoj modernosti u jeziku, tematici, u odnosu prema svetu i shvatanju pesnistva ali, to je nailazilo na nerazumevanje, otpor i ostru kritiku. To je poezija koja ustaje protiv "kubikaske poezije" (poezije koja je stvarana na gradilistima i slavila poduhvate). Ona ne zeli nista da idealizuje, da slavi i pretvara u pevanje "meke i nezne atmosfere" kako bi sve bilo po meri citalaca i politike. Bas zbog toga sto je Popina poezija bila bunt i svojevrsni prevrat u srpskom pesnistvu, ona je i bila negirana. Tako kriticar Milan Bogdanovic, koji ugadja ideologiji toga 

doba, pise da je to vracanje na "poruseni i u korov zarasli" futurizam i nadrealizam, odvajanje poezije i od coveka i od zivota, "prkosenje besmislom" i coveku i zivotu. Zbog toga je i Popin distih: "Konj / Obicno osam nogu ima..." oznacio kao apsurdnu sliku i najveci pesnicki besmisao jer se nije ni culo ni videlo da konj ima osam nogu. U tome nije prepoznat utisak koji konj ostavlja u trku na coveka posmatraca, odnosno "stvaralacka imaginacija koja vrsi montazu vidjenog i od toga pravi moderno pesnicko izricanje istine".

Nakon prve pesnicke knjige Kora (1953), Popa je objavio sledece zbirke pesama: Nepocin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Kuca nasred druma (1975), Zivo meso (1975), Vucja so (1975) i Rez (1981). Priredio je i antologije: Od zlata jabuka(1958), Urnebesnik (1960; narodni humor) i Ponocno sunce (1962; narodna snovidjenja). 

Za Popinu poeziju karakteristicno je da pesnik polazi od nekih nadrealistickih slika, ali stvara i svoj osobeni stil, nov, do tada nepoznat nasoj poeziji. Uveo je stih koji je eliptican (sazet), tako da se vidi da je on pesnik koji tezi sabijanju smisla i osecanja, pesnik koji u pesmi pravi sintezu izrecenog. Njegov jezik se sastoji od elemenata savremenog govora, pun je prozaizama i neocekivanih obrta. U Popinom jeziku prisutno je i ono sto je folklorno, drevno (uticaj Momcila Nastasijevica), ali i ono sto je urbano, savremeno. Veza Vaska Pope sa tradicijom posebno se primecuje u zbirci "Uspravna zemlja". On koristi simbole koji na najbolji nacin obelezavaju njegovu vezanost sa onim sto je nacionalno, istorijsko i mitsko, majstorski uspostavljajuci vezu izmedju proslog i sadasnjeg, drevnog i modernog. Popa u svojoj poeziji slika stanja i zbivanja u svetu i medjuljudskim odnosima. Iza njegovih pesnickih slika krije se vecna drama u svetu koja je u isto vreme i drama svakog bica. Kora je prva knjiga koja je pokazala svu pesnicku modernost u jeziku, slikama, motivima i melodiji stiha. Po mnogim savremenim kriticarima ona je svojom pojavom obelezila prelomni trenutak i obavezala citaoca da na nov nacin razmislja o poeziji. Knjiga se sastoji se iz cetiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak, Daleko u nama. 

U prvom ciklusu, Opsednuta vedrina, osnovna tema je ugrozenost coveka i zivotni prostor koji nije ni malo prijatan, vec je nastanjen situacijama koje prete i ugrozavaju bice. Lirski subjekat zivot dozivljava kao uokvirenost i opsednutost nekim ili necim pred cim nestaju mir i spokojstvo. U pesmi "Gvozdena jabuka" to je cudo od stabla i ploda koje pogadja i teme, i utrobu, i mozak. Ovde je jabuka proizvod vremena ("gvozdena"), neprirodna, destruktivna; ona je pesnicki izraz za onespokojavajuce, pa zato i nostalgicno trazenje mira: "Gde mi je mir / Neprobojni mir... Nesalomljivi mir... Gde mi je gde mi je mir". Ovaj ciklus pokazuje da ugrozenost bica dolazi na samo od coveka, vec i od kosmosa, kosmickog prostranstva koje nas, svojom velicinom, poseduje i guta. U pesmi "Poznanstvo" kosmos je kao "razjaplje na celjust nevidljive zveri koja guta i melje u svojoj utrobi vecnog mraka". Ovde je, prvenstveno, rec o strahu od smrti, od konacnog nestanka u vremenu i prostoru, o suocenju sa najvecom istinom koja ponistava bica. Avetinjsku stranu sveta pesnik je dao u pesmi "Odjekivanje", u kojoj se vidi strah od ljudske samoce i praznine. I ta praznina je kao "zver koja rezi i urla, laje i zavija, jer i soba je kosmicki prostor u malom". 

Ciklus Predeli ima devet pesama. Teme tih pesama su predmeti kojima je odredjena nasa svakodnevica, naizgled banalni i nepoeticni predmeti: pepeljara, pikavac, sto, civiluk, zid, dlan (pesme: "U pepeljari", "Na stolu", "Na civiluku", "Na zidu", "Na dlanu"), a tu su i predeli vizije: 

uzdah, jauk, zaborav, osmeh. Vasko Popa je od obicnih stvari nacinio pesnicki kosmos u malom, neiscrpan u asocijacijama i mogucnostima iscitavanja. U pesmi "U pepeljari" peva se o "majusnom suncu sa zutom kosom od duvana". Ono se polako gasi, a za njim pristize drugo; "obezglavljena drvca ceznu" a "zelenci od pepela njiste". U pepeljari je opusak koji se gasi, sibica koja iscezava, pepeo koji se gomila, i jos jedna cigareta, vec upaljena, u "ogromnoj ruci" coveka, slicna "zarkom oku nasred dlana". Svet malih detalja je personifikovan: drvca ceznu, pepeo njisti, "ruz doji / Mrtve trupce cikova". Pepeljara tako podseca na bojiste.Ciklus Spisak ima petnaest pesama slicnih po tematici: "Patka", "Konj", "Magarac", "Svinja", "Kokoska", "Stolica", "Kaktus", "Krompir", "Belutak"... Tema ciklusa su domace zivotinje, biljke i predmeti koje je covek oblikovao svojom rukom. Sve ove pesme, isticu tragiku, nesporazum i vecni antagonizam u ovom svetu, u kome uvek postoji neko ko je u grozen. U pesmi "Patka" javljaju se izmenjeni i nametnuti uslovi zivota. Patka je izdvojena od prirodnog okruzenja: voda glatka kao ogledalo zamenjena je prasinom. Ona je stvorena da pliva, "ogledala da ore", a ne da se tromo i nevesto vuce po  prasini. U svom geganju ona je i smesna i tragicna u isto vreme. Nema niceg sto bi moglo da joj nadoknadi odsustvo vode u kojoj se "ribe smeju". I dok ona ide po prasini, za njom ide "trska koja misli", covek koji ce je stici. Blizina coveka nagovestava njen kraj, a hodanje po prasini njen hod po mukama, hodanje prema neizbeznoj smrti. Izlaza nema, patka kao da to shvata ("ionako ce je stici") i kao da se miri sa cinjenicom da je bekstvo iz te opasnosti nemoguce. Pesma "Konj" svedoci koliko je vedrina zivota ugrozena i opsednutost njome prisutna. Gonjen bicem, agresijom coveka, konj juri putem ("osam nogu ima") i vuce teret ("Izmedju vilica / Covek mu se nastanio"). Time je narusena sloboda konja i njegova sreca. Pokusaj pobune protiv ljudske prisile doziveo je kao grubo iskustvo ("Tada je gubicu raskrvavio / Hteo je / Da pregrize tu stabljiku kukuruza"). Zbog onoga sto ga je zadesilo, ostala je samo "tuga u ocima lepim". Poslednji stihovi upucuju na bezizlaz i Sizifovu istrajnost ("Jer drum kraja nema / A celu zemlju treba / Za sobom vuci "). O prisili i opsednutosti vedrinom govori i pesma "Kesten". Kesten, zarobljen betonom i asfaltom, masta o sumi, jer je u gradu u potpuno neprirodnoj okolini, u vestacki napravljenim drvoredima, otrgnut od prirode. Njegovo lisce su "zelene novcanice" koje ulica ispija (liseno je sokova, natopljeno smogom). Umesto pravih gnezda, u krosnji nosi gnezda od pistaljki i sirena. Jedino mu koren, koji nije ugrozen jer je ispod zemlje, omogucava da sanja o bekstvu iz te ruzne svakodnevice. I kesten je personifikovan, ponasa se kao ljudsko bice: ima prste, zivi od pustolovina, ima divne uspomene, iskrada se iz grada (zivi neki nocni zivot) i ponovo se vraca "u drvored na svoje mesto", u stanje koje mu je covek namenio.

Cetvrti ciklus Daleko u nama je ciklus uzasa rata ("krici udaraju u plavet", "kuce se kriju", "sake se hvataju za nejake oblake"). Na dramu upucuju i reci: testere, celicne grane, razularene kasike, nakostresene makaze. Sve su to elementi demonskog cemu se, u drugom delu ciklusa, suprotstavlja ljubav. Pesnik o ljubavi peva s divljenjem. Po njemu ona je cudesna i svemocna. Zahvaljujuci njoj, prostori vedrine u drugom delu ovog ciklusa dobijaju sve vece mesto sto je posebno doslo do izrazaja u pesmi "Ociju tvojih da nije". Pesma se sastoji iz cetiri tercine. U prvoj strofi uvodni motiv su oci, za koje se vezuju: vedrina, cistota, polet, beskraj. Njihova boja ista je kao boja neba, njegova dubina, pa stan vise nije zatvoreni geometrijski oblik koji plasi svojom prazninom. U drugoj strofi oci zamenjuje smeh voljenog bica, a njegovi atributi su: razdraganost, radost zivljenja koja zanemaruje i ponistava zatvorenost ("Smeha tvoga da nema / Zidovi nikad ne bi / Iz ociju nestajali"). U trecoj strofi govor voljenog bica zamenjen je metaforom "slavuji", sto asocira na pesmu, na zanos i neznost, na "unutrasnji preobrazaj bica". Sreca brise razliku izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg, pa se 

svet dozivljava kao jedinstven. U poslednjoj strofi ruke su dominantan motiv. Ono sto oci, smeh i govor nisu mogli da izraze, mogu ruke dodirom, toplinom. Sa njima se sklapa slika o uzajamnoj sreci: san zaljubljenih nastanilo je sunce, bozanska svetlost. Ljubav je u ovoj pesmi osnovno osecanje bica, vrhunski smisao zivota, jer se u ljubavi povezuje ono sto je najlepse i najcistije, a to su: vedrina, lepota, svetlost, sirina i beskraj, toplina i prostranstvo srece koje postaje nemerljivo. 

Na jezickom planu, Vasko Popa koristi metaforu (zrela praznina-vazduh, privezan camac-srce, crveni talasi-krv, trska koja misli-covek, orati ogledala-plivati, snezne grane-ruke, gladna jezera-oci, zuto oko samoce-maslacak, zelena novcanica-list, iznenadna svitanja-klice...), personifikaciju (prazna soba stane da rezi, besni noz, stvari nam siva ledja okrecu, krovovi u zemlju silaze, dimnjaci slobodno hodaju, zapomaganje algi, poljubac sunca, vazduh ujeda, plavooke daljine...) i simbole (kaktus-ljudski odnos prema svetu: ispunjenost nepoverenjem i spremnost da se brani; konj-znak za patnju i sizifovsko u ovom svetu koje obelezava uokvirenost, nametnuti rezim vladanja; sunce-kosmicka i preobrazavajuca moc topline, neznost, ljubav; kora-simbolika za strukturu koja se sklapa i u sebe zatvara odredjeni svet; ona kao da ga krije i cuva od povreda i unistenja; "zaviriti ispod kore" znaci doci do prave sustine, do onoga sto cini skriveni smisao predmeta, a to znaci dotaci i odgonetnuti primarnu prirodu predmeta koja se uzima za polaziste pevanja (Sarl Bodler: Teorija univerzalnih analogija). Ova poetska sredstva omogucila su Vasku Popi da u svojoj poeziji iskaze bogatstvo asocijacija i skrivenih znacenja, stalno nas iznenadjujuci novim resenjima u obelezavanju zivotnih situacija ili stanja. Niko nije bio takav majstor za neobicnost stvari i za "igranje" s nasim ocekivanjima kao Popa. Kod njega stvari, biljke i zivotinje dobijaju dusu, ozivljavaju, stupaju u medjusobne odnose i postaju analogni coveku. Write Work

METAFIZIČAR MALE KUTIJE: VASKO POPA

Možda će se ispostaviti da najzanimljivija književnost prošlog veka ne dolazi iz različitih pokreta pod sveobuhvatnim nazivom modernizam niti iz velikih književnih centara, već je delo autsajdera i otpadnika, počev od Kafke, koji je stvorio nešto zaista bez presedana, mešajući svoju rođenu tradiciju sa stranim. Poezija Vaska Pope, koji je umro 1991, pripada tom ekscentričnom društvu. Bio je najprevođeniji i najpoznatiji jugoslovenski pesnik u dvadesetom veku. Još 1969, Pengvin je prvi objavio njegove Odabrane pesme, sa uvodom Teda Hjuza, u seriji posvećenoj modernim evropskim pesnicima. Popa je potom obično svrstavan u istu grupu sa Zbignjevom Herbertom i Miroslavom Holubom, dvojicom drugih zadivljujuće originalnih istočnoevropskih pesnika. Njihov rad bio je sasvim drugačiji od svega što se u to vreme pisalo u Engleskoj i Sjedinjenim Državama. Kod Pope, čitalac se susreće sa egzotičnom mešavinom avangardne poezije i narodnog folklora, pomišljajući da su pesnici iz ovog dela sveta upravo takvi. Međutim, nijedan srpski pesnik ne zvuči kao Popa. On je bio kako proizvod svog vremena i mesta, tako i pronalazač svog sopstvenog. To je, kako ćemo videti, jedan od mnogih paradoksa o njemu. 

Popa se rodio 1922. u Banatu, oblasti severno od Beograda, čije je stanovništvo bilo mešavina Srba, Nemaca, Slovaka, Mađara i Rumuna. Otac mu je bio zapisničar u selu, i potom bankarski činovnik, a majka domaćica. Pohađao je osnovnu školu i gimnaziju u gradiću Vršcu, gde je maturirao 1940. i gde je kao tinejdžer počeo da piše. U poslednjem razredu školovanja otkrio je marksizam i od tada do kraja života sebe je smatrao marksistom. Rat u Jugoslaviji počeo je 6. aprila 1941, kada su zemlju istovremeno napale nemačka, italijanska, bugarska i mađarska vojska i brzo je okupirale. Pa ipak, u jesen te godine, Popa, uslišivši želju roditelja, odlazi u Bukurešt da studira medicinu. Napustio je studije posle godinu dana, otišao u Beč i bavio se filozofijom. Prilikom posete kući, 1943, uhapšen je i interniran u koncentracioni logor blizu Zrenjanina, gde je ostao sve do septembra. Nemam pojma kako je uspeo da se odatle izvuče, ali se ipak vratio u Beč, gde je sada

počeo da studira francusku i nemačku književnost na univerzitetu, a takođe radio kao kondukter u tramvaju. Vratio se u Vršac tek posle oslobođenja. Tamo se brzo priključio komunističkoj partiji i odmah zatim preselio u Beograd da bi studirao francuski jezik i književnost. Za ratne godine to je bio najneobičniji putnički itinerer, kako je na to sumnjičavo ukazivao i njegov partijski dosije iz tog perioda. U Beogradu, Popa je započeo književnu karijeru pišući u nedeljnim književnim novinama i uređujući ih i najzad postao urednik ugledne izdavačke kuće gde će ostati gotovo do kraja života. 

Pojava njegove prve zbirke pesama, Kora, 1953, izazvala je buku i pre nego što je objavljena. Kritičari i pesnici preovlađujućih socrealističkih ubeđenja, koji su već videli te pesme po književnim časopisima, napali su Popu. Jedan je postavio tipično pitanje: "Kako je moguće da te tekstove napiše mladi pesnik, a objavi ih poznati književni magazin?" - nagoveštavajući, naravno, da u tim pesmama nema ničeg komunističkog. To doba zahtevalo je peane u čast borbe radničke klase, a umesto toga dobilo je avangardnu poeziju. Drugi su kukali zbog Popinog hermetizma. Na primer, čak je i naslov knjige dvosmilen. Kora na srpskom znači i koru drveta i koricu hleba. Ipak, nekoliko kritičara i pisaca podržalo je Popu, pišući polemičke tekstove koji objašnjavaju tu poeziju, potkopavajući tokom tog procesa estetske principe svojih oponenata. Popa je imao najviše sreće od svih mladih pesnika: od dana kada je počeo da objavljuje, niko nije bio ravnodušan prema njegovoj poeziji. 

Pesme u Kori napisane su između 1943. i 1953, i neprestano su revidirane, sve do ponovljenog izdanja 1969. Prvo izdanje sadržalo je i jedan broj pesama u prozi, koje su tokom vremena izbačene. Danas su od toga preostala četiri ciklusa pesama. Oni služe kao vrsta predgovora za glavninu Popinog opusa. U njima su već prisutne mnoge osobenosti njegove poezije. Pesme su kratke, ali složene u sekvencama, dajući pojedinačnim ciklusima kvazinarativni kvalitet. S jedne strane, kako su to i njegovi rani kritičari primetili, te pesme poseduju svest i formalnu strogost koji su gotovo klasični, a s druge strane, u njima se otkriva neobuzdanost metafora ravna svemu o čemu su ikada sanjali romantičari i nadrealisti. Izuzev te prve knjige i poslednje, Popa je obično odsutan iz svojih pesama. Ovde su, međutim, iznete unutrašnje muke zaljubljenog mladića. Jedan od tih ciklusa, "Daleko u nama", predstavlja niz erotskih pesama u tradiciji Bretona i Elijara. 

Predmet ciklusa "Opsednuta vedrina" je egzistencijalna drama suočavanja pojedinca sa apsurdom. Kamijev Sizif, sa svojim "univerzumom koji je odsad bez gospodara", pljunuta je slika junaka ovih pesama. Njegova tema je jaz između svog "ja" i sveta. "... Kako živeti nerastrgnut između ta dva beskraja?..."1 piše Popa u jednoj od nekoliko kratkih beležaka o svojoj poeziji koju je ostavio. Njega zanima dostojanstvo i junačko trpljenje svakog sizifovskog pojedinca koji gura svoj kamen, ili — kako to Sol Štajnberg mudro predstavlja u jednoj svojoj staroj karikaturi - dok gura uzbrdo ogroman, veliki znak pitanja što liči na kamen. Pesme koje su izazvale najveću kontroverzu kada je knjiga izašla nalaze se u ciklusima "Predeli" i "Spisak". Evo jedne od njih: 

Na stoluStolnjak se širiu nedogledSablasnaSenka čačkalice slediKrvave tragove čašaSunce oblači koskeU novo zlatno mesoPegavaSitost vere seUz vratolomne mrveKrunice dremežaBelu su koru probile2 

Nadrealistička glupost, rekli su kritičari. Tu su se našle pesme o tanjiru, stolici, krompiru, pepeljari, čiviluku i drugim tako nepoetičnim stvarima. Ti kritičari su bili u pravu kada su za to okrivili Francuze. Nadrealisti su otkrili neživi predmet, pun misterije, usred naše uobičajene stvarnosti. Ipak, tamo gde su Breton, Elijar i Pere težili da kod čitaoca stvore stanje uzvišenog lirizma bombardujući ga nepovezanim i čudnim slikama, Popa, uprkos svom uzletu fantazije, ostaje

usredsređen na predmet. Zagonetalice u njegovom "Spisku" su u osnovi opisi. On je jedan od najintelektualnijih, najsamosvesnijih pesnika. Njega prvenstveno interesuje fenomenologija imaginacije, način na koji ona obuhvata svet. 

Pretpostavljam da postoje tri tipa pesnika: oni koji pišu bez razmišljanja, oni koji misle dok pišu i oni koji su sve smislili pre nego što sednu da pišu. Prva grupa je najveća, a poslednja najmanja. Kao mlad pesnik, kada sam 1970. sreo Popu, poeziju sam još uvek shvatao kao prilično spontano davanje oduška nekom unutrašnjem nemiru. Poezija je vizionarska aktivnost, uveravali su me moji romantičarski i simbolistički majstori. U trenutku inspiracije, neko bi se nekako spotakao o neobične slike i metafore — i to je bilo to. Ove moje primedbe su koliko zabavljale Popu toliko mu i smetale. Nije verovao u slučaj. Poredio je pesnika sa rudarom, lovcem na bisere, čuvarem svetionika, ili nekim ko sklapa ručni sat. Za njega je pesma bila čin vrhunske kritičke inteligencije. Postoje stroga pravila o tome šta je dozvoljeno a šta ne. Pesnik radi unutar ograničenja duge tradicije poezije i unutar idiosinkrazija jezika u kome on ili ona piše. Pesnik je i sapet i slobodan. Dobru poeziju ne prave zaljubljeni tinejdžeri, već prevejani stari lisci. Sam Popa već je tada bio smislio sve što je nameravao da napiše do kraja života. Kasno jedne noći, posle dosta ispijenog vina, opisao mi je u opširnim detaljima svoje buduće pesme. Pretpostavio sam da to vino govori iz njega, ali nije bilo tako. U godinama koje su usledile, imao sam prilike da vidim njegove novoobjavljene pesme i sve su bile prilično nalik na one koje mi je opisao te noći. 

Njegova druga knjiga poezije, Nepočin-polje, koja je objavljena 1956, ponovo je imala četiri ciklusa pesama. Ovog puta, međutim, pesme su bile nepogrešivo originalne. Bilo je zabavno čitati ih, uprkos činjenici da nije uvek bilo lako isterati na videlo njihovo značenje. Zapažanje Volasa Stivensa da se često dugo divimo nečemu pre no što ga shvatimo odnosi se i na ovo. Ciklus pod imenom "Igre" najčuveniji je od njih. Neke od igara koje je Popa igrao su poznate, a neke su njegov vlastiti pronalazak, kao što su igre Klina, Zavodnika, Svadbe, Ružokradice, Semena, Trule kobile, Lovca, Pepela. 

Pesma pod imenom "Žmure" glasi ovako:

Neko se sakrije od nekogaSakrije mu se pod jezikOvaj ga traži pod zemljomSakrije mu se na čeloOvaj ga traži na nebuSakrije mu se u zaboravOvaj ga traži u traviTraži ga tražiGde ga sve ne tražiI tražeći njega izgubi sebe3 

Igru obično asociramo sa detinjstvom i nevinošću, ali ovde nije tako. Popini igrači su tipovi: njihove uloge su fiksirane. Igre koje igraju su snažne i sveprožimajuće, ali je njihov cilj da zamagle stvari. U tim sumornim dečjim pesmicama, bol i patnja su realni. Tvorac igara, onaj ko nas je prvi put naveo da ih igramo, odsutan je. To su kružne igre pakla koje se igraju sa polomljenim igračkama, kako to reče Ivan Lalić. One su očito simboličke za naše živote. Nastavljamo da ih igramo u nadi da imaju smisla, uprkos našim sumnjama da je sve oprečno. Za Popu, najveća šala je to što nema džokera u špilu.

Ciklus "Vrati mi moje krpice" personifikuje tog nepoznatog šaljivdžiju i pokušaje da istera svoju moć. Nepoznati govornik u pesmi buni se i odbija da igra tu igru: 

Koren ti i krv i krunui sve u životuŽedne ti slike u mozguI žar okca na vrhovima prstijuI svaku svoju stopuU tri kotla namćor-vode

U tri peći znamen vatreU tri jame bez imena i bez mlekaHladan ti dah do grlaDo kamena pod levom sisomDo ptice britve u tom kamenuU tutu tutinu u leglo praznineU gladne makaze početka i početkaU nebesku matericu znam li je jaSeme ti i sok i sjajI tamu i tačku na kraju mog životaI sve na svetu.4 

Ovde prevod ne odražava verno duh originala, a i kako bi? Fraza "vrati mi moje krpice" dolazi iz igara siromašne dece i ima brojne konotacije. Devojčice se igraju ostacima starog štofa, trampeći ih i zamišljajući da je to odeća za njihove lutkice, dok se ne posvađaju i zatraže ih natrag. Čitav ciklus je ta vrsta igre pretvaranja, sazdan od idioma i prikrivenih i višestrukih značenja koja izviruju iz njih. 

Svaki od Popinih ciklusa je samostalan univerzum u kome je kraj ujedno početak. Taj model je cikličan, sveti kalendar mita. Ideja je da se točak metafora i slika zavrti dok varnice asocijacija ne počnu da lete ka čitaocu. Poezija shvaćena na taj način je vrsta alhemije, jer joj je cilj da pretvori materiju u duh. 

"Pisanje je prvenstveno iskustvo jezika", rekao je Robert Krili za sebe, a isto važi i za Popu. On seže unazad do folklorne tradicije zagonetki, čini, poslovica, dečjih pesmica i egzorcizma tajanstvenih šifara, poput one o tome kako se prave pesme. Ono za čim Popa traga jesu oči i uši anonimnog narodnog pesnika koji je mogao da čuje kako drveće raste, kako kokoška leže jaja, kako se umnožavaju zvezde, a sunce govori ljudskim glasom. Očev srp preko majčine crne kecelje, tako srpska zagonetka opisuje mlad mesec. Šta to juri, a ne hoda — jeste reka. Da nema vetra, pauci bi nebo premrežili — kaže druga izreka. 

"Metafora je uspomena na Zlatno doba kada su svi bili sve", kaže Andrej Sinjavski negde u svojim dnevnicima. Popa je tragao za korenima mita u izvesnim kolokvijalnim obrtima fraza i potražio ih je u usmenoj književnosti. Pišući o pesniku s početka dvadesetog veka, Momčilu Nastasijeviću, koji je najviše uticao na njega i koji je imao slične ideje o korišćenju pripovedačke tradicije, on hvali te pesme govoreći da je svaka od njih verbalna ikona našeg bezgrešnog maternjeg jezika. Zadatak poezije je da pamti arhetipove, da ponovo otkriva simbole, da pronalazi zakone njihovog preobražaja, ne izučavanjem mitologije ili rečnika simbola, već slušajući, kao da je to prvi put, jezik koj dopire iz naših usta: 

Govoriš zidu. Govoriš mraku, govoriš u mrak. Govorišvatruštini. Govoriš rugobama iz svojih ružnih snova.Govoriš svojoj smrti. Govoriš Njenoj smrti, govoriš smrti.Govoriš vodurini. Govoriš praznini, govoriš u prazno. 

U ovoj kratkoj belešci o poeziji, Popa se pita šta je autentičan jezik. Tišti ga pitanje kojim rečima se danas može verovati. Koje reči su koristili naši preci? Postoje ključne reči, veruje on, reči koje otvaraju svetove, reči koje su već pesma. Kako pronaći te reči? Njegov odgovor je: "Polaziš im u susret i nosiš im svoje jedine darove koje imaš: bdenje i ćutanje." Ukoliko pesme ne bi izazvale baš takvo dejstvo, to bi onda bilo samo teško shvatljivo, pseudomistično brbljanje. "Platon je smestio čovekovu dušu u čovekovu glavu, Hrist ju je smestio u čovekovo srce", rekao je sveti Jeronim, a Popa ju je našao u samom jeziku kojim govorimo. 

U skladu s tim, i ono što su njegovi prevodioci prisiljeni da čine na kraju postaje neka vrsta magijskog zahvata. Neko izvlači engleske idiome iz šešira, takoreći, i zadržava one koji nagoveštavaju bujnost originala. Pošto sam i ja Popin prevodilac, jemčim da je to vrlo varljiv poduhvat. En Penington mudro primećuje: "Engleski književni jezik je isuviše udaljen od naše folklorne tradicije da bi se srećno mešao s njom: književni srpsko-hrvatski je nastao tek početkom

devetnaestog veka i čvrsto je utemeljen u usmenom govoru i narodnoj kulturi." Na nesreću, u slučaju ciklusa "Vrati mi moje krpice", ono što takođe nedostaje njenom prevodu jeste zadirkujući ton originala i akumulativno dejstvo tog glasa. 

U Popinoj poeziji postoji još jedan važan sastojak, a to je humor. On u potpunosti dolazi do izražaja u njegovoj trećoj knjizi, Sporedno nebo(1968). Pišući o humoru u uvodu antologije srpskog pesničkog humora, koju je sam sastavio, on govori o tom humoru kao o nečemu krajnje grešnom, kao o nekakvom obešenjaku koji meša sveto i profano i čini da zemlja i nebo zamenjuju mesta. Takav humor dozvoljava nam da vidimo kako bi sve izgledalo kad bi bilo drugačije, dok nam u isto vreme ne dozvoljava da se tamo skrasimo. Drugim rečima, taj humor je nepokoran kao poezija i opasan kao istina. 

Evo, na primer, Popine komične verzije nastanka sveta iz ciklusa "Zev nad zevovima" u istom tomu: 

Zaboravan broj

Bio jednom jedan brojČist i okrugao kao sunceAli sam mnogo samPočeo je da računa sa sobomDelio se množioOduzimao se sabiraoI uvek ostajao samPrestao je da računa sa sobomI zaključao se u svoju okrugluI sunčanu čistotuNapolju su ostali usijaniTragovi njegovog računanjaPočeli su da se jure po mraku 

Da se dele da se množeDa se oduzimaju kad se sabirajuOnako kako se to u mraku već radiI nije bilo nikog da ga zamoliDa tragove zaustaviI da ih izbriše5 

U drugoj pesmi istog ciklusa, "Ohola greška", on zamišlja stvaranje sveta kao slučajnost: kao malu, smešnu grešku koja je izmislila prostor i vreme, jer nije mogla da podnese da ostane sama sa sobom. Sporedno nebo je knjiga mnogih sličnih spekulacija. Te pesme se čitaju kao mitovi o stvaranju koji potiču od nekog izgubljenog plemena. Čitava knjiga satkana je od razigranih pretpostavki o različitim načinima na koje se kosmologije izmišljaju i odražavaju naše ljudske slabosti. Kako gore, tako dole, njihov je aksiom. Naša inteligencija i naša glupost uzajamno se uslovljavaju. 

Sledeća dva njegova toma pesama vrlo su različito zamišljena. Pesme u Uspravnoj zemlji (1972) posvećene su posebnim događajima, istorijskim spomenicima i junacima i simbolima srpske tradicije. Ovde se nalaze ciklusi o svetom Savi, narodnom svecu-zaštitniku, i opisi hodočašća raznim manastirima: tu je i Kosovski boj, kao i Prvi ustanak protiv Turaka. Pošto je Popa verovao da je pesnička imaginacija veoma čvrsto utkana u jezik i msto odakle potiče, ovo nije bio neočekivan razvoj. Mogu ga optuživati da je bio kulturni nacionalista, ali ne i politički. Nema ničeg fanatičnog niti isključivog u njegovom pogledu na srpsku istoriju i kulturu. 

Vučja so, objavljena 1975, sačinjena je od sedam ciklusa o hromom vuku, starom prehrišćanskom srpskom plemenskom bogu, čija uspomena nastavlja da živi u pričama, kultovima, legendama i ritualima. Ove pesme su omaž toj dvosmislenoj figuri dobra i zla, života i smrti, izumiranja i opstanka, tom predačkom duhu njegovog naroda. Ted Hjuz, u svom uvodu za Popine Sabrane

pesme, poredi ih sa psalmima. To je tačno. Te pesme slave figuru hromog vuka, ali joj se i mole, ne bi li otkrile tajnu pretvaranja kamena u oblak, oblaka u jelena sa zlatnim rogovima, jelena u beli cvet bosiljka, i tako dalje, zauvek. Iznad svega, to su psalmi poetske metamorfoze. 

Posle pojave ove knjie, neki su Vučju so pročitali kao nacionalističko delo. Popa je hvaljen u Srbiji, dok su mu drugde u Jugoslaviji zamerali. To je nepravda. Koliko znam, nijedan nacionalista u Srbiji nikada nije ni spomenuo te pesme. Popa je bio isuviše suptilan mislilac da bi se mogao optuživati za šovinizam. Poslednji put kad sam ga video, 1989. u Njujorku, bio je krajnje zabrinut šta će nacionalističko ludilo i oportunisti zakuvati. "Biće skoro krvoprolića", rekao mi je sa potpunim ubeđenjem. Mogao je jasno da vidi da je, zbog svog rumunskog prekla, već sumnjiv u očima superpatriota. To pokazuje kako su takvi ljudi zli i glupi. Nikad nijedan pesnik nije imao tako dubok i nadahnut pristup srpskoj tradiciji kao što ga je on imao. 

Živo meso (1975) i Rez (1981), njegove dve poslednje objavljene zbirke pesama, mnogo su ličnije. Ponovo se vraća iskaz u prvom licu. To su autobiografske i prigodne pesme velike neposrednosti i šarma. Zvuče kao kratke anegdote magijskog realizma, nalik na ono što se može naći u Markesovom romanu Sto godina samoće: 

Izgubljena crvena čizmica

Pramajka moja Sultana UroševićU drvenom koritu plovila je nebomI lovila kišonosne oblakePomoću vučje i drugih mastiČinila je još mnogaManja i veća čudaPosle smrtiNastavila je da se mešaU poslove živihIskopali jeDa je nauče reduI bolje zakopajuLežala je rumenih obrazaU hrastovom sandukuSamo je na jednoj nozi imalaCrvenu čizmicuSa svetlim tragovima blataOnu drugu izgubljenu čizmicuTražiću do kraja života6 

Kao prevodilac ove i mnogih drugih pesama u toj knjizi, prirodno je da sam uzdržan u pogledu izbora pojedinih reči i oduševljenja prema drugima. Popa uključuje mnogo šareniju dikciju nego što to Peningtonova nudi. Ona je daleko formalnija i jednoličnija od Pope, koji je sposoban da zaseni rečima, zbog čega ponekad zvuči kao Pol Maldun. Fransis Džons, koji je detaljno opisao i recenzirao Sabrane pesme, svestan je tog problema. On kaže: "Njegove reči i slike su višeslojne, kombinuju konkretne predstave sa idiomskim, poslovičnim i atavističkim značenjima, da bi oblikovale složene arhetipske znakove koji tumače više slojeva postojanja nego što je to opipljivo u ovom ili nekom drugom univerzuju." Popa, koji je poznavao Paula Celana i divio se njegovoj teškoj poeziji, često je i sam bio nadomak toga da bude nerazumljiv. Uprkos ovom mom cepidlačenju, to što su En Penington u svojim kasnijim prevodima i Fransis Džons postigli ovde istinski je poduhvat i zaslužuje našu zahvalnost. 

Popa je umro ne završivši jedan od svojih dugoročnih projekata, knjigu koja je trebalo da nosi naziv Gvozdeni sad. Samo jedan ciklus, "Mala kutija", završen je i objavljen za njegovog života, dok su delovi četiri druga ciklusa i nekoliko samostalnih pesama uključeni u posthumni tom. Mehanizmi njegove magične kutije odgovaraju mehanizmima njegove imaginacije, majke svih mitologija. U Popinoj metafizici stvarnost nije izmišljena pomoću imaginacije, ali njena značenja jesu. Kad malo protresemo tu kutiju, iz nje počnu da iskaču religije i filozofi, sa svojim raznovrsnim bogovima i

đavolima. Imaginacija je dvosmislen blagoslov. Istovremeno radi i za nas i protiv nas. Ne možemo se odupreti njenim iskušenjima, a ipak, njena aktivnost ima načina da potkopa sve što znamo. Nije li to ono čemu je poezija oduvek tajno stremila? 

Poslednja vest iz male kutije

Mala kutija u kojoj je ceo svetZaljubila se u sebeI začela je u sebiJoš jednu malu kutijuMala kutija male kutijeZaljubila se i ona u sebeI začela je u sebiJoš jednu malu kutijuI tako je to u beskraj išloCeo svet iz male kutijeTrebalo i da budeU poslednjoj kutiji male kutijeNi jedna od malih kutijaU maloj kutiji zaljubljenoj u sebeNije poslednjaNađite sada svet.7 

Kada sam jednom pomenuo Popi da mi nijedno od njegovih gledišta ne smeta osim činjenice da je marksista, samo me je očajnički pogledao, kao da nema načina da ja to razumem - a ja ga nisam pritiskao. Ako je iko ikada uspeo da pomiri revolucionarna i religiozna iskušenja našeg doba, on to svakako jeste. Bio je takav pesnik kakav je bio zahvaljujući mnogim protivrečnostima u svom životu. Poezija sa svojim brojnim očaravajućim paradoksima bila mu je spas.

_____________________

1 Ovaj i ostali citati u Simićevom eseju o Popi navedeni su prema: Vasko Popa, Sabrane pesme, Društvo Vršac lepa varoš, Vršac, 1997. 2 Ibid. 3 Ibid. 4 Ibid. 5 Ibid. 6 Ibid. 7 Ibid.

"I đavo je pesnik", Čarls SimićOtkrovenje, 2006Prevod Vesna Roganović

Pročitajte ostala poglavlja knjige "I đavo je pesnik"I đavo je pesnikRomantika kobasicaTajna sreće

11. septembar 2007. Kultura knjige

KORA

Kora je zbirka pesama koja je prva pokazala svu pesničku modernost u jeziku slikama, motivima i melodiji stiha, što je bio jedan od razloga da se misli kako je ona svojom pojavom obavezala čitaoca da počne na nov način da razmišlja o poeziji. Knjiga se sastoji iz četiri ciklusa:Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak, Daleko u nama.

Osnovna tema prvog ciklusa Opsednuta vedrina je ugroženost čoveka i prostora koji ga okružuje, a koji nije nimalo gostoljubiv, već je zastanjen situacijama koje ugrožavaju čoveka. Prostor koji okružuje čoveka je jedna ogromna zver sa razjapljenim čeljustima koje stravično zvone udarima zuba o zube. Ali nije samo prostor sila mraka koja ugrožava čoveka. U ovom ciklusu te sile se nalaze i u samom čoveku, i u njegovoj tragičnoj podvojenosti između sopstvenih sila zla i dobra. Te sile su u čoveku, u damarima krvi, i u neminovnosti umiranja. U ovim pesmama smrt je sveprisutna, ona je zver i neman predstavljena kao voćka koja rađa gvozdene jabuke i duboko korenje pušta u meki kamenjar čoveka.

Ciklus Predeli ima dve vrste pesama: jedni su konkretni predmeti, a drugi imaju metaforično značenje. Ovaj ciklus čine predmeti kojim je određen naš svakodnevni život a to su: pepeljara, pikavac, sto, čiviluk, zid, dlan, ali se tu nalaze i vizije kao što su: uzdah, jauk, zaborav, osmeh.

Pepeljara pripada grupi predela iz urbane sredine. Pepeljara je na stolu, u njoj je opušak u kome se žar lagano gasi, nagorelo palidrvce, pepeo od popušene cigarete, a kraj tako neobičnog predela "ogromna ruka sa žarkim okom nasred dlana vreba na vidiku." Pepeljara podseća na bojište koje ima svoje učesnike i žrtve jer se iznad njih pojavljuje ogromna ruka, kao nešto zastrašujuće, kao da pristiže iz dalekih visina, gledano iz pozicije sićušnih detalja u pepeljari.

Cilus pesama Spisak ima petnaest nejneobičnijih naslova: Patka, Konj, Magarac, Svinja, Kokoška, Maslačak, Kesten, Puzavica, Mahovina, Kaktus, Krompir, Stolica, Tanjir, Hartija i Belutak.

U pesmi Patka simpatična patka se nespretno gega prašnjavim drumom, i nikad neće naučiti da hoda, jer je voda njena prava životna sredina. Na prvi pogled ovo je pesma za decu, ali metaforički sloj pesme upućuje na dominantnije značenje. Dva metaforička izraza kazuju prostor u kome se patka kreće i nije ugrožena. Patka ume "ogledala da ore", odnosno ona grudima talase razbija dok plovi; a u bokovima nosi "nemir voda". Međutim, ona je osućena da živi u prostoru koji je vešestruko ugrožava. Njena tragična sudbina se ogleda u tome što će je tako nespretnu na kraju stići "trska koja misli".

U pesmi Konj tragičnost ove plemenite životinje je u tome što se od njega traži i veći nego što može, da ima osam nogu, da se kreće drumom bez kraja i da za sobom vuče celu zemlju:

U očima lepimtuga mu se zatvorilau krugjer drum kraja nema a celu zemlju treba za sobom vući.

I patka i konj imaju tragične sudbine, ali iako su izjednačene u konačnom kraju, među njima ipak

ima neke razlike, što ciklusu kao celini daje konačan smisao. Patka se pomirila sa svojom sudbinom, a konj je pokušao da se pobuni. Naravno, od te pobune je ostala samo raskrvavljena gubica i trajna neizbrisana tuga u lepim očima, ali ostaje činjenica da se konj pobunio. Slične sudbine prate magarca, svinju i kokošku.

U pesmi Maslačak ovaj cvet živi u prostoru koji ga ugrožava. On je izložen stravičnom dejstvu zlih sila, živi na opasnoj ivici između dva sveta, dve sile od kojih ga jedna stalno sabija u zemlju, odnosno u asfalt ispod koga je proklijao, da raste u visinu. U toj svojoj tragičnosti on je još izvrgnut ruglu. Jedinu radost mu pružaju "beskućni pogledi šetača."

Dignuta pseća noga ruga mu seprokuvanim pljuskom

Obraduje ga jedino beskućni pogled šetača koji mu u kruni prenoći

U ovoj pesmi Popa je upotrebio dve metafore za maslačak. Maslačak je žuto oko samoće, ali je on i pikavac. Obe ove metafore su izabrane po sličnosti. Maslačak je okrugao cvet i po tome je sličan oku; maslačak je žut, i po boji je sličan žaru cigarete koja dogoreva.

Sa jedne strane maslačak je oličenje samoće, a sa druge on je oličenje odbačenosti, suvišnosti i iskorišćenosti. Jer pikavac je odbačen, suvišan, neupotrebljivi deo cigarete.

Prostor, kao sila zla u pesmi Maslačak je socijalizovan, čak i urbanizovan, dat je u karakteristikama velegrada u kome je čovekova samoća uvek akutan socijalni i medicinski problem. Grad dočaravaju izrazi pločnik, slepa stopala, šetači, pseća noga, dogoreli pikavac.

Osećanje višestruke čovekove tegobe u takvoj urbanoj sredini javljaju se u višestrukom konfliktu. Sama priroda čovekova tera ga među svet, u prostor, u vlastito egzistencijalno okruženje. Ali to okruženje je za njega, "crnica neba" jer otuda ga vraćaju "slepa stopala", zle sile prostora; vraćaju ga, "sabijaju mu vrat u kameni trbuh". Sredina, prostor, okruženje, svet, ne samo da su hladni prema čoveku već i podrugljivi.

Moćni kesten je u pesmi Kesten takođe u tamnici. Ovaj lepotan planina, je ovde zarobljen, prinućen da živi tamničkim životom.

Ulica mu popijesve zelene novčanice pištaljke zvončad i trube u krošnji mu gnezda svijaju proleće mu prste kreše.

Kesten u svom životu - tamnici ima svoje trenutke miline i radosti. To su njegove noćne prividne pustolovine kada on zamišlja da je u šumi. Pesnik svojim držanjem usamljenika u svetu — tamnici, u prostoru — zloj sili, ide ka nekoj konačnoj misli. Ovo diferenciranje ima svoju gradaciju. Patka se unapred pomirila sa sudbinom, konj je pokušao da se pobuni ali je svoju pobunu platio krvavom ranom na gubici dobivši uz to i đem; maslačka obraduje i uteši beskućni pogled šetača; kesten nalazi malo radosti u izmišljenim bekstvima iz sveta — tamnice.

I kaktusov položaj u pesmi Kaktus je takođe poseban u svetu — tamnici. Svestan okrutnosti prostora, on se nekako brani:

Stena koja ga je rodilaima pravobode bode bode

Kaktus je izvukao neku pouku iz okrutnog okruženja i prema njemu ima stalno aktivan odnos. On odbija dijalog sa svetom — tamnicom, zatvorio se u sopstveni svet, u svoj sopstveni bodljikavi oklop.

U pesmi Stolica takođe je opevan motiv iskušenja i stradanja u životu - okovu, ali u ovoj pesmi dominantan je motiv čežnja za slobodom. Stolica čezne za slobodom, ona čezne da se sjuri niz stepenice, da zaigra na mesečini, i ona poželi da sedne "na tuđe obline umora da se odmori."

Na kraju ciklusa je pesma Belutak. Ova pesma je poenta ciklusa, jer svojom idejom stoji na samom vrhu gradacije ciklusa. 

Bez glave bez udova

Belutak nije ničim ugrožen. On simbolizuje biće jer se miče, drži u svom zagrljaju i "smeši se obrvom meseca. Za njega život nije ni tamnica ni okov. Njega ničim ne ugrožava okruženje u prostoru u kome se njegov čudan život ostvaruje. Bez ikakve potčinjenosti silama oko sebe, belutak gleda sa visine, ironično se smešeći "obrvom meseca". Ovaj belutak je simbol posebne vrste čoveka, on je bez straha od sila koje ugrožavaju ljudsko biće, uzdignut je nad prolaznostima života, duhovno je čist i čvrst i sa širokim duhovnim horizontom. Belutak se kamenom snagom i mirnoćom uzvisio iznad zla i prolaznosti života dostigao takvu unutrašnju snagu da može sve da gleda sa visine i to sa osećanjem ironije. On je neka vrsta pobednika nad životom - tamnicom.

Ciklusom pesama Daleko u nama Popa završava epsku strukturu zbirke Kora. Ciklus sadrži trideset pesama, ljubavnih i sa temom rata, a život ugrožen strahotama razara i uništava ljudski život. Rat je označen metaforom "nepozvano strano prisustvo", a ova sila zla, uz prostor sa kojim čini jedinstvo, jedna je od osnova ljudske nesreće.

U drugom delu ciklusa se nalaze himničke pesme ljubavi. U njima se opeva lepota, sjaj i radost života u obostranoj ljubavi. Ljubav je životodavna sila koja preobražava svet i čoveka. Čovek koji voli nije ugrožen prostorom.

Vasko Popa je našu poeziju obogatio svojom lično izražajnom formulom, svojom smelom i efikasnom sintezom, svojom modernom osećajnošću koja je otvorila nove prostore i nove mogućnosti. Kao pesnik bitnog, pesnik neprolazno aktuelnog, Popa je bez napora uvek bio i jeste pesnički prisutan u svom živo aktuelnom trenutku.

Kratak pregled školske lektire | Priredili: Dušanka Bajić i Anka Došen | ISBN 86-83593-05-3 | Novi Sad, 2001 

[postavljeno 30.05.2009]

KORA

Kora je prva pesnička knjiga Vaska Pope. U stvaralaštvu pesnikovom ova knjiga ima dva lika. Jedno je njen autonomni lik pesničke zbirke koja ima sopstveni poetski kosmos u kome se susreću ropstvo, nasilje, nesloboda, predeli, predmetnosti, usamljenost, lepota, ljubav. Drugi je njen lik knjige-temelja Popine poezije, odnosno, "ekspozicije" celokupnog njegovog pevanja. U njoj su začete sve glavne teme, osećanja i raspoloženja budućeg pevanja: ljubav, rodoljublje, misaonost, filozofija ljudske egzistencije, svet kao nepočin-polje večitih sudara i sukoba (večite vetrometine kojima je izložen čovek), biće i ništavilo. U Kori je postavljen problem smisla čovekove egzistencije, problem čoveka koji je u sudaru sa besmislom. Svet Kore je prizemljen — to je svet stvari, koji je čovekovo pribežište u bekstvu od ništavila. Konkretnost predočenog (opevanog) sveta dovedena je do opipljivosti: predmetnosti toga sveta su sasvim obične i svakodnevne. One su sasvim prozaične, ali su ovde dobile umetničku snagu značenjske prenapregnutnosti.  

Zbirka se sastoji iz četiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak i Daleko u nama. Za ciklus Daleko u nama, koji se sastoji iz dvadeset jedne pesme, pesnik je napisao i dvanaest beležaka, koje su nastajale istovremeno sa pesmama. Iz naslova Beleške za pesmu Daleko u nama vidi se da pesnik ciklus posmatra (i shvata) kao jednu pesmu ("za pesmu"), koja se sastoji iz

dvadeset jedne manje pesme. Ako se ima u vidu da su pesme prethodna tri ciklusa naslovljene, a pesme ovoga ciklusa označene su brojevima, ovaj niz pesama može se shvatiti kao poema, poema o ljubavi. U prethodnim ciklusima svaka pesma je posebna tematska celina, autonomna pesma; u Daleko u nama sve pesme objedinjuje jedan isti lirski subjekt koji svoje reči upućuje NJOJ ("Dižemo ruke", "Uznemirena šetaš", "Očiju tvojih da nije", "Zlato naše mladosti"). 

Sadržina ciklusa uslovljena je vremenom nastanka. Ciklus Opsednuta vedrina pisan je u vremenu od 1943. do 1945. godine pa sadržina pesama, metaforički predočena, odslikava vreme zla, nasilja, ropstva i otpora. Ciklus — poema Daleko u nama nastajao je u dužem periodu — od 1943. do 1951. godine; u njemu ima refleksa atmosfere iz uvodnog ciklusa, ali je dominantan motiv ljubavi i osećanja i raspoloženja, koji proističu iz ovog motivskog opredeljenja. Središnji ciklusi; Predeli i Spisak, vrlo su bliski ne samo po vremenu nastanka (1951), nego i po tematskom opredeljenju i jednoj dominantnoj osobenosti — statičnosti poetskih slika.   

Naslov pesničke zbirke Kora ima i denotativno (doslovno) i konotativno (preneseno, metaforičko) značenje.

1. Zaštita od spoljašnjeg delovanja, od ataka na ličnost, njen duh i moral. Zato kora ima više oblika.

Koža, kora, ljuska, opna — kod živih bića kao zaštita od fizičkog ugrožavanja tela. Duhovna zaštita — nadjačavanje duha protivnika, odbrana snagom duha. Moralna zaštita — nadvladavanje protivnika snagom sopstvenog morala. Psihološko-emotivna zaštita:

         — stabilnost ličnosti, psihološka sigurnost u sebe;         — emotivna snaga — suprotstaviti se dobrotom, nežnošću, ljubavlju, i čovekoljubljem.2. Ispod kore je prava suština bića — biološka i duhovna.3. Ispod spoljašnjeg oblika (forme) je prava suština stvari.4. Kora je prvi nivo razumevanja književnoumetničkog teksta, denotativno (doslovno) značenje, koje se odmah iščitava — to je samo skrama koja skriva suštinu. Pravo značenje se, nalazi ispod kore — drugi nivo razumevanja je dubinski nivo reči i poetskih slika, nivo prenesenih značenja.

Staniša Veličković | deo teksta preuzet iz Interpretacije iz književnosti IV

PREDMET I SIMBOL U POPINOJ POEZIJI

Danas je očigledno da sa ranim pedesetim godinama ovoga veka počinje jedan izričiti period razvoja moderne srpske poezije. Istoričari književnosti, koji će jednoga dana taj period označiti posebnim nazivom — posmatrajući stvari i pojave iz bezbedne perspektive nekih drugih proteklih decenija (perspektive u kojoj se konture izoštravaju, problemi savremenika relativizuju, zbivanja sagledavaju u svetlu njihove naknadno vidljive logike...) — neće moći a da pojavom knjige Kora Vaska Pope ne obeleže jedak prelomni trenutak. Važnost tog trenutka Kore — koja je u akustici tih ranih pedesetih godina odjeknula u svojoj punoj mogućoj meri — bila je očigledna od samog početka; suočavanje sa poezijom Vaska Pope bilo je odmah suočavanje sa jednom dosledno eksponiranom i u svojim osnovama već potvrđenom mogućnošću pesništva ovog jezika. U datom trenutku kada je, osećamo, bilo neophodno da se u našoj poeziji nešto dogodi — posle svega što se u prvim poratnim godinama u njoj događalo ili nije događalo — Vasko Popa se pojavio kao celovita pesnička ličnost: doneo je svoju sintezu, svoj pesnički jezik, svoje iskaze i svoje nagoveštaje. Doneo je odmah svoju pesničku zrelost, opsednutu problemima koji su u dubini bili sinhronizovani sa problemima doba. Tako njegova Kora, paralelno sa 87 pesama i Stubom sećanja Miodraga Pavlovića — knjigom koja znači jedan drugi aspekt, drugu inoviranu pozitivnu mogućnost u istom prelomnom trenutku — stoji kao vrlo vidljiv međaš; a danas nam se čini da je vidimo i kao apoteozu dela koje se pojavljuje u svom 

pravom, u svom tačnom času. Od početka celovit od početka svojstven, Vasko Popa je svoju publiku i kritičare odmah stavio u situaciju izbora, opredeljivanja; ravnodušnost okoline, koja je možda najstrašniji kritički sud savremenika, nije ni za trenutak zapretila ovom pesniku. Žestoko napadan i ništa manje uzbuđeno slavljen, Popa je odmah našao i svog pravog tumača i kritičara; Zoran Mišić je, pišući o Kori (Poezija opsednutih vedrina), trezveno i precizno postavio osnovne koordinate ove poezije, konstatovao prirodu i značaj njenih inovacija, sklop njenog funkcionisanja, mesto u odnosu na tradiciju, sadržaj i smer njenog iskaza. Vrednost njegovih sudova potvrdilo je vreme. Premda je Kora samo ekspozicija Popine poezije, pesnik je u toj knjizi celovito zadan; sve šta se kasnije u njegovoj poeziji dešavalo (a dešavalo se mnogo) postavljeno je ovde u svoj smer, postavljeno je u jezik i pokret jezika, u svoju buduću sudbinu. Pišući o Kori, Zoran Mišić je još 1953. godine morao da se bavi i elementarnom apologijom pesničkog jezika ove knjige; da se osvrće na nesporazume i gnevne reakcije onih koji su u tom jeziku čuli ili su mislili da čuju "besmisao" ili nadrealističko "buncanje". Tom prilikom je tačno ukazao na suštinsku razliku između nadrealističke poetike i prirode Popinog pesničkog napora; ta razlika je u udelu i funkciji iracionalnog u pesmi. Nema sumnje da u pesničkoj genezi Vaska Pope postoje plodotvorni elementi nadrealizma, koji će da ostanu ugrađeni u njegovu sintezu; međutim, Popa je te elemente podredio jednoj poetskoj disciplini koja je upravo antipod nadrealističkom diktatu iracionalnog. (Njegov odnos prema nadrealizmu u našoj poeziji, njegova negacija nadrealističke poetike uz korišćenje njenih pozitivnih iskustava, može da se uporedi sa sadržajno inače drukčije usmerenim naporom Renea Šara u francuskoj poeziji). "Nerazumljivost" Popine poezije, u akustici prostora i vremena njene pojave, rezultirala je iz njene sažetosti; a upravo u tom sažimanju raznorodnih elemvnata u sasvim novu pesničku formulu, u kvalitetu asocijacija, prirodi metafora, najzad u samom izboru jezičkih mogućnosti nastaje jedan lični poetski idiom, čija je hermetičnost relativna (brzo se pokazalo da je reč o poeziji koja se, uz određeni misaoni napor, uz angažovano učestvovanje čitaoca, može da "otključa" do racionalno obrazložive suštine), a čija je faktura, "eliptična i sintetična u isti mah" (Z. Mišić), dosledno čvrsta i saobražena iskazu. U poeziji Vaska Pope žive elementi savremenog govornog jezika, njegovi svakodnevni obrti i prozaizmi, koji se pod pritiskom poetskog sažimanja usijavaju do novog intenziteta, ostajući pri tom verni svojoj osnovnoj prirodi. U spoju "leksičkog bogatstva i sintaktičke strogosti" (Miodrag Pavlović) ostvaruje se i jedna vrlo osobena simbioza folklornog jezičkog iskustva i urbane leksike; simbioza u kojoj oba elementa, u jednoj novostvorenoj dinamičnoj ravnoteži, grade novi kvalitet: poetski idiom, oformljen uKori i produbljivan u kasnijim pesmama. Za taj idiom karakterističan je izvestan kritički odnos prema rečima; kada kažemo kritički, onda mislimo na jednu prisutnu svest o uslovnostima reči — o jazu koji jedan konvencionalni i vekovima višeznačno osmišljavan simbol dosledno deli od predmata samog (dok taj simbol manje ili više uverljivo prenosi smisao predmeta). Ta svest ima kod Vaska Pope za posledicu jednu tananu selektivnost u odnosu na leksičku građu s jedne strane, i težnju ka maksimalnoj funkcionalnosti svake upotrebljene reči s druge strane. (I jedno i drugo se tokom godina produbljuje, u punom skladu sa sve dubljim zahtevima pesnikovog iskaza). Slikovito rečeno, u poeziji Vaska Pope (tačnije: u najznačajnijem njenom delu) reči su ugrađivane tako da u kontekstu budu opterećene do granica nosivosti; njihova tražena, idealna situacija jeste da dejstvuju punom težinom svoga smisla — što je maksimalna mera u kojoj simbol može da se približi predmetu. Svakako, ovakav pesnički napor — koji je svestan — neodvojiv je od pesničkog temperamenta koji je zadan. Taj temperament u jednakoj 

meri, ravnopravno uslovljava Popin poetski idiom. Zoran Mišić je vrlo tačno ukazao na dve bitne crte tog temperamenta. Jedna je čulnost, konkretnost Popinog doživljavanja materijalnog sveta, od čijih elemenata gradi svet svoje poezije; kvalitet koji i njegovim najtajnijim poetskim apstrakcijama obezbeđuje onu osnovnu komunikativnost, doživljaj pesme "na prvoj ravni značenja", što je neophodan preduslov da pesma ne promaši svoj pravi smisao. Druga je crta u jednom dvojstvu, uraslom u pokret Popinog poetskog kazivanja; dvojstvu što postaje jedinstvo suprotnosti u intonaciji, u impulsu koji nosi stihove. Dok je, s jedne strane, kod Pope bitno prisutna težnja za idealnim uravnoteženjem određenog iskaza, za sažimanje ekspresija u najjednostavniju delotvornu formulu, s druge ga strane određuje izvesna temperamentalna sklonost ka jarkom, bizarnom, senzualno metaforičnom i živopisnom izražavanju. Zoran Mišić je ove kontrastne elemente uslovno nazvao "klasicističkim" i "baroknim", i ukazao kako se oni u Kori srećno izmiruju u ovim slučajevima, kada "klasicistički" element odnese prevagu. U kasnijem Popinom pesništvu će "barokni" element sve više biti podređen, sve više poslušno oruđe "klasicistički" organizovane ekspresije, ali će — kao jedan od vitalnih principa ove poezije — ostati prisutan i izražavati se na različite načine. Ivan V. Lalić Čitanka za III razred | Priredili S. Kalezić & Miroslav Đurović | 1980.

Stihovi Vasko Popa

OČIJU TVOJIH DA NIJE

Očiju tvojih da nijeNe bi bilo nebaU malom našem stanu

Smeha tvoga da nemaZidovi ne bi nikadIz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nijeVrbe ne bi nikadNežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nijeSunce ne bi nikadU snu našem prenoćilo

OČIJU TVOJIH DA NIJE

Ovo je jedna od najlepših pesama ciklusa Daleko u nama iz pesničke knjige Kora. Tema ljubavi, dominantna tema ovoga ciklusa-poeme, osnovna je tema ove pesme. Ona se otkriva već u prvom stihu (pesme ovoga ciklusa nisu naslovljene nego su označene brojevima — u tim slučajevima se prvi stih koristi kao naslov pesme) "Očiju tvojIh da nije" — peva se o očima njenim, koje imaju posebno značenje za lirskog subjekta jer na nešto ukazuje negacija "Da nije". Tema se dalje razvija novim motivima: OČI, SMEH, SLAVUJ, RUKE. Oni iniciraju uobličavanje poetskih slika koje će postupnim nizanjem dočarati snagu iskazane ljubavi. U pesmi se, dakle, javljaju dva subjekta: lireki subjekt i objekt ljubavi. Dok se objekt ljubavi predočava zamenicom TVOJ, lirski subjekt se iskazuje kroz prisvojnu zamenicu NAŠ ("našem stanu", "u snu našem").   

STRUKTURA

Moderna pesma, posebno pesma Vaska Pope, ne robuje nikakvim pravilima ili shemama, jer je sa njima raščistila onog trenutka kada se oglasila — svojom pojavom označila je prekretnicu u lirskom pevanju. Zato u ovoj lirici retko da se može primetiti neka pravilnost, zakonomernost, u komponovanju pesme, u rasporedu poetskih slika, upotrebi jezika. Međutim, često sama tema i osećanja izražena u pesmi, prirodom svojom uslovljavaju uspostavljanje neke pravilnosti. Takva pravilnost nije toliko u spoljašnjoj formi koliko u unutrašnjoj organizaciji pesničkih motiva, upotrebi jezičkih sredstava, smenjivanju osećanja i raspoloženja, usklađenosti misli i osećanja, osećanja i leksike, osećanja i sintakse, osećanja i ritma. Bez ovog unutrašnje sklada i opšte harmonije sadržine, forme i umetničkih sredstava kojima su one ostvarene, nema poezije.

Tema ljubavi dvoje mladih razvijena je kroz četiri tercine: u svakoj od njih nalazi se po jedan motiv lepote objekta ljubavi, iz kojih proizilaze dopunski motivi kao plod postojanja/delovanja osnovnih motiva:

I   OČI — NEBOII  OSMEH — ZIDOVIIII SLAVUJ — VRBEIV RUKE — SUNCE

Iz relacija OSMEH — ZIDOVI i SLAVUJ — VRBE proističu zemaljski doživljaji; iz relacija OČI — NEBO i RUKE — SUNCE proističe kosmički doživljaj lepote i veličine ljubavi.

Svaka tercina je posebna poetska slika. Osobenost poetskih slika u ovoj pesmi je način njihovog oblikovanja. Iako u pesmi nema interpukcije, jasno se razaznaju sintaksičko-intonacione celine: svaka tercina = poetska slika = sintaksičko-intonaciona celina. Svaka poetska slika/sintaksička celina temelji se na dvostrukoj negaciji:

Slavuja tvojih DA NIJE Vrbe NE BI NIKAD  Nežne preko praga prešle

Upravo navedenu konstrukciju imaju druga, treća i četvrta strofa; prva strofa se razlikuje po mestu negacije drugoga stiha — ona se nalazi na početku stiha a na kraju je NEBO dobivši ovde jači naglasak i intezitet antikadence. 

Konstrukcija poetske slike na dvema negacija povlači intonacionu napregnutost (antikadencu) na kraju prvog i drugog stiha:

Ruku tvojih da nije         antikadenca: povišena intonacija, očekivanje nastavka Sunce ne bi nikad          antikadenca: povišena intonacija, očekivanje nastavkaU snu našem prenoćilo   kadenca: spuštanje intonacije, predah.

Ovakva sintaksičko-intonaciona struktura nema samo eufonijsko-ritmički kvalitet nego i značajnu ulogu u konstituisanju značenjskog sloja pesme.

SADRŽINA I ZNAČENJE

Sadržina pesme razvija se iz motiva koji označavaju osobinu ili emotivni kvalitet voljene osobe. Oni su inicijalni motivi za razvijanje poetskih slika uvođenjem novih, dopunskih motiva koji obogaćuju predočenu fizičku ili emotivnu osobinu objekta ljubavi, ali istovremeno obrazuju značenjski sloj slike koju tvore:      

Očiju tvojih da nijeNe bi bilo nebaU slepom našem stanu

Ova slika situira socijalni prostor, ističe lepotu očiju i njihov značaj za oplemenjivanje socijalnog prostora. To je urbani prostor koji asocira teskobu, neprijatnost, usamljenost — otuđenje bića. Zanimljivo je kako samo jedna reč može da promeni smisao i značenje poetske slike. Prvobitno je uz imenicu STAN stajao epitet MALI. On ukazuje na bitnu osobinu stana, koja svakako utiče na osećanja i raspoloženja ljudskog bića koje u njemu stanuje: teskoba, nelagodnost, sputanost. Ali pridev MALI može da ima i pozitivan emotivni predznak: mali, intiman, drag. Pesnik je osetio dvojako emotivno značenje epiteta pa je nedoumicu i mogućnost dvosmernog značenja ne samo epiteta nego i cele slike otklonio zamenom prideva: umesto MALOM stavio je SLEPOM. To je suštinska promena koja još više naglašava teskobu, stešnjenost i nelagodnost koju oseća lirski subjekt. Epitet SLEPOM podstiče roj asocijacija: tesan, nizak. taman, bez prozora, sa malim prozorima, zabačen, nepristupačan, nigde ne gleda, vidik mu je zatvoren, itd. Njene OČI obasjavaju stan, čine ga prostranim i svetlim. U poetskom jeziku leksem OČI ima vrlo širok spektar asocijativnih veza i značenja: prostranstvo, dubina, obasjanost; pogled, istina, toplina; ljubav, vernost; dragocenost. Zato se ovaj motiv našao na prvom mestu kao najvredniji. Kao da se u njemu pojavilo NEBO — širina, beskraj, svetlost, plavetnilo. Lepota očiju, bogatstvo njihove svetlosti, "toplina pogleda koja zacljuskuje, metaforom NEBO dobila je hiperbolične razmere.

Druga lepota je smeh:

Smeha tvoga da nemaZidovi ne bi nikadIz očiju nestajali

SMEH je metafora za radost, toplinu, vedrinu; on ulepšava ružan i teskoban enterijer sobe; oči lirskog subjekta toliko su očarane lepotom smeha (osmeha) da više ne vide zidove teskobne sobe: njih kao da je potisnuo talas vedroga smeha, sa bića se skinuo teret teskobe. Smehse rasuo iz uzajamnog susreta, susret je odagnao usamljenost: samom u teskobnoj sobi, lirskom subjektu bi samo ostalo da gleda u zidove i još jače doživi osećanje usamljenosti.

Lirski subjekt metaforama govori o lepotama svoje drage:

Slavuja tvojih da nijeVrbe ne bi nikad Nežne preko praga prešle

SLAVUJ je mnogoznačna metafora: pesma, umilan glas, nežnost, radost, ljubav, mladost, plemenitost. U kontekstu ove poetske slike metafora "slavuj" odnosi se na devojačku pesmu i njen umilan glas koji očarava čak i vrbu da preko praga uđe u stan i pridruži im se. VRBA simbolizuje mladost, nevinost, nežnost.

Poslednja poetska slika dočarava lepotu i dragost njenih RUKU — one su metafora za zagrljaj. Postupno se od očiju, smeha i slavuja došlo do ruku (zagrljaja) kao završnice ljubavne priče i vrhunca nežnosti i topline. Snaga ljubavnog doživljaja, divljenja dragoj i njenoj lepoti, dobila je u ovoj slici, uvođenje motiva SUNCA, vasionske razmere. Metaforičko bogatstvo ovoga leksema (život, zdravlje, svetlost, toplina, dragost, vrednost) čini ovu poslednju sliku prebogatom — kao završna slika ona nosi i smisao cele pesme, njen misaoni ekstrakt — ljubav je snažna: ona poništava teskobu, leči usamljenost, snaži duh, ulepšava život. Bez ljubavi nema života, kao što ga nema bez sunca.

Staniša VeličkovićInterpretacije iz književnosti IV

KOST KOSTIJU VASKA POPE

U planetarnoj trci za ljudima i kostima, za belutkom i kamenom, za igrom i provalijom, pesnik zaumne 

poeteske verodostojnosti. Vasko Popa ušao je kao čovek koji je odbacio lažnu odeću i bacio lažne romane "opojnih obamrlosti".

Ušao je bez palete saučesnika koji "popravlja" sliku sveta ili doteruje njegove krajnosti, koji — prkoseći razlivenom lirizmu — napušta poeziju pasivnog obigravanja, opisivanja i kićenosti. Surovo razgolićena planeta ukazala se kao približena, neodoljiva krčevina po kojoj "svaka noć zapali svoju zvezdu". Popina je zasluga što je poetičnosti vratio govornu izvornost, što je progovorio na sav glas, što je govorom krenuo u nepodmitljivu efikasnost izricanja i neporecive rečitosti. Principu govora vraćeni su principi dvoboja i borbe, utakmice i ringa. Otuđujući modeli izazivaju neotuđivu ponoćnu hrabrost da se istovremeno provociraju obe realnosti: jezik i mišljenje. I tako razrešene, tako imenovane, odjekuju pesme Vrati mi moje krpice, koje su dostojne brehtovokog nadmoćnog nauka. Pesnik nagoveštava, demonstrira, učestvuje i zaključuje. Ako je za Reverdija rečeno da je nadrealist u sebi, onda se za Vaska Popu može reći da je nadrealist u igri elemenata, u igri dragocenih opiljaka, krpica, otpadaka, kostiju, konkretne preostalosti.

Crn ti jezik crno podne crna nada Sve ti crno samo jeza moja bela Moj ti kurjak pod grlo

Oluja ti postelja Strava moje uzglavlje Široko ti nepočin-polje

U dubini, u sve većoj dubini Popine poezije, gde se jednostavna slika pretvara u elementarno, u vodu, vazduh, zemlju, metal ili voćku, leži velika svetla pruga starozavetnih praskozorja, čija svežina nesebično lebdi i nad neobičnostima našeg sveta, i trenutka našeg sveta. Prvo je u svakoj od ovih pesama kosmička krčevina onaj teren gde će se rascvetati poetski detalj, a zatim je rasvetljenost terena ono gnezdo u kome pesnik, poput Momčila Nastasijevića, uzvikuje: "Nerođenih zora zapoju mi petli". Ta igra elementima i to elementarno nadigravanje prevodi pesnik u prastaro rodoljublje, u uzbudljivu intimnost kostiju, u neprestani neustrašiv izazov svakom početku i svakom trajanju. Pesma više nije bivanje u funkciji trenutka, nije plod takozvanog nadahnuća, nije psihološko žarište, nego očigledna istorija anonimne sudbine, ratnika koji je počeo da peva u trenutku smrti i smrtnika koji nije još stigao da bude ratnik.

I rodoljubiva pesnička reč Vaska Pope nepristraona je u komentaru, surovo imenovana u samom biću istorije. Nema neprozivnosti ili raspevanosti, nema slojeva metafore, nego je cela pesma i suština i detalj same metafore. Pesnik ne navlači oklop, ne treperi od groznice prepoznavanja. Sada je i istorija sva u elementima, sada je i ona voda, vazduh, zemlja i — kost kostiju. Progovara izazvano čudo smrti. Progovara ono što ostane kada nestane sve što je bio odnos, što je bio start u borbi ili prah sa oružja. Duboko ulazeći u biće neobojenog, neobeleženog bića, koje skida svoj ogrtač i svoju kapu i svlači svoju ljudsku i zemnu kožu, pesnik ostaje sam prema sudbini, sam je kamen uzidan u Ćele-kulu, sam je oluja koja veje kroz karlične kosti, sam je mišić koji je još ostao na suncu. Univerzalno rodoljublje Popine poezije istrajaće na kosmičkoj krčevini, a imaće za oružje i za spomenik "kost kostiju". Uštedeo je pesnik ne samo pevački, guslarski princip ravnopravnog objašnjenja, nego je u nepoštednom sažimanju praslika i slika uštedeo registar vremenskog odazivanja, vremenskog 

imenovanja. Spomenici nisu prebivalište pamćenja, nego glad za nestajanjem koje nije usko nacionalno, nije odmerena i primerena zemlja.

Iz Ćele-kule ili iz Sutjeske pesnik izlazi kao čovek koji eksploatacijom detinjske naivnosti dostiže plodove surove mudrosti. Ozbiljnost teme nije ono što nameće ozbiljnost pesme. Vernost jednoj temi-imenu ili temi-zadatku nije ognjište za sanjarenje, za pamćenje i uspomene. Pesnik ispituje istoriju smrti, jedinu istoriju čoveka i naroda, prapostojbine i vršnjaka. Nije slučajno što se upravo u pesničkoj bici za spomenike kao što su Ćele-kula i Sutjeska ostvaruje poetska činjenica prvog reda. Popina pesma ne prilazi pamćenju nego drskosti da se protiv svakog pamćenja bude na samom pragu onog smeha i onog jauka koji izvire iz lobanje. Odviše poetična, svaka Popina pesma je u jednom električnom nizu reči i imena, ogoljenih i surovo napuštenih, upravo ironična bitka oslobođena oružja uobrazilje. Inače silovite uobrazilje, pesnik ne samo da svlači naličje nego i skida lice vremena i prostora ne bi li prkosnom ironijom nadglasao i nadvisio kosmičku krčevinu u kojoj — kao na svečano nadrealističkim platnima Đorđa de Kirika — stoje samo zidovi ili kule osvetljene kostima svojih graditelja i rušitelja.

Na nož kurjaci moji mezimci neprebola Glave vam se već sa kolca keze Ionako vas nema i nema mene Hoćete li

Ne cvokoćemo mi to vetar to Besmisleni na vašaru sunca Kezimo ti se kezimo do neba Možeš li nam šta

Zašto nam sad u očne duplje bežiš Zašto tamom sikćeš i grozom palacaš Zar je to sve što umeš

Kostima se neprestano bavi Popina poezija i neprestano na ivici ništavila odjekuje njihov zajednički zvuk, zvuk čiji zamasi i razmaci određuju strukturu svakog stiha i svake pesme. Oslobođene svojih funkcija, kosti pristaju na "vanjsko druženje" sa pesnikom. Pesnik, međutim, nije u katakombi, nije u pustinji, nije u gomili, nije na galiji dostojnoj Rastka Petrovića, nego izlazeći iz sna a noseći njegovo blago (Branko Miljković) nalazi obilje besmislenih kostiju koje nikome ne služe i koje kao da nikada nisu ni služile. Ali prkos je ono praosnovno iskustvo pesnikovo, naivno koliko i borbeno, koje nefunkcionalnim elementima daruje punoslovnu poetsku funkciju. Pišući o ovoj "istoriji kostiju", Miodrag Pavlović je valjano primetio da čitav porod golih kostiju naslućuje i priziva trenutak svoje buduće najezde, "onaj trenutak kada kost izgubi svaku relacIju s čovekom, što je pak trenutak i njene definitivne besmislenosti:

Sad nam je lako Spasle smo se mesa

Divno je to sunčati se naga

Ja nikad nisam marila meso

Ni mene nisu te krpe zavele Ludim za tobom ovako nagom

Kost ja kost ti Zašto si me progutalaNe vidim se više

Šta je tebi Progutala si ti mene Ne vidim ni ja sebe.

U svakoj Popinoj pesmi scenario je načinjen detinjskom rukom, a rasvetu je ponudilo ponoćno sunce. U potrazi za rekvizitama, pesnik ide pervazom ili ekicom, crtežom ili gravirom, — a jezik je reditelj, majstor svake scene, slike, predela, kosmosa i mikrokosmosa. Jedan cvet živi u Popinoj poeziji na principima igre kao što i kosti vode dijalog na principu ironične rugalice. Ponoćno detinjstvo neprestano budi svoje vršnjake i neograničenom nostalgijom budi pra-vršnjake jednog jedinog belutka ili jednog jedinog cveta. U igrama Popinih pesama sve se odvija savršeno, sve je u pravilima ponoćnog reditelja, sve je između nužnosti i slobode, samo nema pobednika, nema konačnog pozdrava smisla. Pesnikovo samoosećanje čini ga u svakoj igri, u svakoj od "igara" onim spirituelnim igračem koji, bacajući rekvizite dnevnog života i dnevne poezije, obistinjuje start Aleksandra Vuča: "Pojaviću se jedne noći iza nekoliko drveta u isti mah i svi će se čuditi kako je to mogućno..."

Drskost Popine fantazije najbolje se ogleda, najdublje takmiči u njegovim Igrama. Sve uloge svoje fantazije, sve razloge i sve blagoslove, sva nepočinstva i sve neizvesnosti stavio je u ove nezavršene i nezavršive igre u kojima je smisao potajni a vrhovni sudija. Igrama nikad kraja, čarolijama nikada omaške u igri, omaškama nikad poen izvesnosti na kraju igre. Igre se izvrdavaju jedna drugoj, izazivaju jedna drugom, i kao sve odviše naporne, uporne igre — one se neurotizuju jedna drugom. Ali Popina pravila igre ne prestaju da se izvode iz pravila poezije: gustina njegovih igračkih zahvata neprestano je u službi supstantiviranih oblika. Nijedna igra u Popinim Igrama neće prestati, iako se po scenariju jedne jedine pesme upražnjuju trenutno, događaju u jednom jedinom trenutku. Poznato je da je svojim metafizičkim igrama Vasko Popa darivao i naslove i pravila arhipoznatih narodsko-dečjih, pa čak i folklorno ceremonijalnih igara, kao što su "trule kobile" ili "žmurke". Ali igra ne može da bude samo svoje vlastito pravilo, nego nepravilna reč koja se poigrava pravilom. Vasko Popa je igrama vratio pravo na samoosećanje i na samoopisnost, pravo na vlastiti govor. Samo ono što je jezički potvrđeno ulazi u deobu poena, u suštinu igre. Samo ono što se odigrava na planu jezika jeste bitka za igru, jeste pobeda igre same. Samo ono što opeva gnezdo ili teren igre može da obezbedi njegov smisao, pobedljivost i nadmoćnost njegovog smisla. A pesnik nije tu da opeva dobijene, nego nedobijene, ranjive i ranjivo neizvesne igre. Otuda Ružokradice deluju kao pravila pozajmljena od prirode i kao sinteza svih igara kojima je jezik naš nasušni pristao da se igra. Iskazati razmak između cveta u cvetu i čoveka u čoveku bio bi banalni frojdistički znak da nije te neumitne razigranosti u jeziku koji je nesebičan jedino kada nam omogućuje jezičke komentare. A Ružokradice su najpre komentar prvi put prihvaćene igre, a zatim komentar igre koja se vodila, na krv i nož, za dana i za tren, za "oko za oko", između mogućeg čoveka i nemogućeg cveta:

Neko bude ružino drvo Neki budu vetrove kćeri Neki ružokradice

Ružokradice se priviku ružinom drvetu Jedan od njih ukrade ružu U srce je svoje sakrije

Vetrove se kćeri pojave Ugledaju obranu lepotu I pojure ružokradice

Ko je sposoban da se uhvati u ovu igru, ko je sposoban da ta pravila igre napiše, da brani tu obranu lepotu koja nije ništa drugo i ništa teže od odbrane lepote, shvatio je kako se hijeroglifi narodne i pučke prvobitnosti neprestano obnavljaju kao požar zlehudog jezika i kao zapožarenost jezika bez ostatka. Vetrove kćeri su naslednice onog Vetra Laze Lazarevića, "onaj jak vijor" kome je Vasko Popa našao doline i planine, prehrišćanske kao i nehrišćanske na onoj kosmičkoj krčevini gde je belutak sve i sva, gde "sunce oblači koske u novo zlatno meso". Belutak je dvojnik postojanosti, nezamenljivi suigrač, kamen paganske pomoći i biće kamenu ravno, ali je ruža onaj cvet i smisao cveta koji otvara grudi, koji podstiče igrače, koji se igra sudbinom, koja je objekt i subjekt praosnovnih pravila igre:

Otvaraju im grudi jednom po jednom U nekoga naćđu srce U nekoga bogami ne

Otvaraju im otvaraju grudiSve dok u jednog srce ne otkrijuI u srcu ukradenu ružu

Sve dosuđene igre pesnik izvodi u nesuđenom jeziku: natprirodno trezvene igre se menjaju kao zavese na pozornici, podajući u slapovima, gubeći svoje parove i zapostavljajući svoje partnere. Principi igre pristaju na zamenu principima bitke. Samo poetski razlozi, razmaženi i razigrani jezikom, pomažu da se igrama vrati čarolija prijateljstva, i to onog grotesknog, pomirbenog prijateljstva izgubljenih igrača. Besmislenost igara trijumfuje u besmislenosti konačnog prekida igre, u igri posle igre. Zakasnela pobeda prepušta mesto konačnoj groteski: priroda je pristala na igru kao karneval, na igru kao ritual čije demonsko lice stoji pod vešalima. Posle igre nema ni igrača koji krade ružu ni igrača koji je ružu pronašao u tuđim grudima, na nevidljivom struku. Bitka za ružu takođe nema pobednika, i pesnik naslućuje neizvesnost dva belutka, dva bića ili dva igrača koje priroda priznaje za klovnove "kosmičke pustinje":

Najzad se ruke uhvate za trbuh Da trbuh od smeha ne pukne Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne Da hladan znoj s čela obriše Ni čela nema...

Popina poezija se ustručava da proglasi pobednika: ona prvenstvo prepušta elementima. A pošto je jezik, jezik naš nasušni, jezik naš kao praktična svest i jezik kao sudbinsko žarište, jedino što pesniku ostane posle iskustva pa čak i posle nadahnuća, pesnik telesne elementarnosti i groteskne bezazlenosti iščezava u svakom stihu i svakim novim stihom ponovo brani i svoje igre i svoje sporedno nebo i svoju Ćele-kulu. Boravak u jeziku, međutim, Vasko Popa još nije najavio kao boravak u paklu i zato je još uvek na tragu narodnog predanja, prastarog narodnog nauka, koji veli: "Ja sam sanjao da me Mjesec umiva, a Sunce utire." Milosav Mirković

CIKLUS IGRE — VASKO POPA

INTERPRETACIJA: 

Ciklus Igre, cetvrti ciklus u knjizi Nepocin-polje objavljen je prvi put 1955. godine u casopisu Delo. Otada, pa sve do konacne redakcije knjige ciklus se nije mijenjao. Igre cine trinaest pjesama i to: Pre igre, Klina, Žmure, Zavodnika, Svadbe, Ružokradice, Izmedu igara, Jurke, Semena, Trule kobile, Lovca, Pepela i Posle igre. Naslovi triju pjesama na izvjestan nacin su povezani. To su sedme pjesme, odnosno prva, sedma i trinaesta: Pre igre, Izmedu igara, Posle igre. Pjesma Izmedu igara namece i druge podjele. Prvi dio ciklusa: Klina, Žmure, Zavodnika, Svadbe i Ružokradice su igre života ili za život, igre stvaranja, drugi dio ciklusa (pjesme: Jurke, Semena, Trule kobile, Lovca i Pepela) su igre smrti, igre razaranja. Pošto se broj sedam vezuje za genezu (svijet je stvoren za sedam dana) prvi dio igaramožemo nazvati igrama postanja odnosno obrnuto, drugi dio apokaliptickim igrama (jer analogno stvaranju svijet se može i razoriti za sedam dana).

Popine Igre su izuzetno surove i tragicne. Igraci su anonimni. To su jedan, drugi, ostali ili neko, nekoga, neki. Igra se do kraja dok se ne udje u ništavilo, u apsolutno ništa. Igre su neprestane i naizmjenicne. Naravno, ne igra se bez uloga, a ulog su: dijelovi sopstvenog tijela, cijelo tijelo, svoj život, sudbina. Igraci su krajnje disciplinovani poštujuci do kraja pravila igre. To su uglavnom igre skrivanja, traganja i otkrivanja. U stvari, citav ciklus je svojevrsni opis raznih igara tako da sve to djeluje kao prikaz, kao prirucnik. Postupak u igrama je uglavnom ovakav: podjela uloga, prvi dio igre, drugi dio igre, nova podjela uloga (do istrebljenja). Cesto je podjela uloga i prvi dio igre spojen. Igre su prikaz raznih vrsta agresije nad ljudima ili nad sobom. Iako su odvojene od stvarnosti od života i svakodnevice zbog svoje nestvarnosti, one su istovremeno i jakim vezama povezane sa stvarnošcu i svakodnevni odnos ljudi. U njima je prikazan kosmicki, predmetni i ljudski svijet. U uvodnoj prološkoj pjesmi ciklusa još uvijek nismo u vrtlogu igara. Igraci se pripremaju, ispituju svoje mogucnosti, dubine, visine i svoje cvrstine, stavljaju se u strašna iskušenja. Ucestvuje onaj koji ih preživi. To je egzistencijalna igra samoprovjeravanja, igra postojanja i bivanja sa svojim bicem i u svom bicu, igra unutar svoga biološkog i egzistencijalnog prostora. Izdržati ova iskušenja visine, dubine i cvrstine znaci kvalifikovati se za igre na relacijama sa drugim bicima. U ovoj igri neki ipak ostaju.

U igri Klina jedni vrše pritisak, dok su drugi pod priiskom, a treci manipulišu i jednima i drugima. Ovo 

je igra nasilja, surovosti i žrtava. Milosti nema jer se uloge mijenjaju i igra tece. Nema tolerantnosti, takodje sto sve podsjeca na krvave politicke obracune.

I u pjesmi Žmure prostor je uništavajuci. Ulazak u njega znaci gubitak sebe. Da bi se igrala ova igra zahtjeva ogroman prostor. To je igra traženja izraza (jezik), uma (celo), pamcenja (zaborav). Traganje se završava gubitkom svoje licnosti u ogromnom prostoru (zemlja, nebo, trava). Ali traganje je pogresno. Ne treba tragati za drugim vec za sobom. Drugog je moguce traziti samo kroz sebe. Sto upucuje na misao: upoznaj sebe da bi poznavao druge. Ako je igra Žmure egzistencijalni arhetip traganja za svojom licnošcu, igra zavodnika je erotska igra u kojoj ucesnici gube glavu. U njoj se voli, ljubi i grli predmetni svijet. To je parodija ljubavi, ali i onih koji se cude ljubavi, ljubavnika i voajera, aktivnih i pasivnih.

U igri Žmure traga se za drugim, u igri Zavodnika vec prisustvujemo ljubavnoj igri tih drugih koji se završava igrom Svadbe. Svadbe su pojedinacna igra otkrivanja sopstvenog sazvezda, igra iskusenja, igra dolazenja do sopstvene licnosti koja se mora spoznati u nemogucim uslovima do koje se mora doci u najtežim prilikama. Svadbe su odsudne igre, igre na život i smrt: "Ko do zore ne zastane/ ko ne trepne ne tresne/ taj zaradi svoju kozu// (Ova se igra retko igra)".

Motiv krade zlatne jabuke (u grckoj mitologiji zlatnog runa) naci cemo u pjesmi Ružokradice jednoj od najljepsih ali i najsurovijih igara. U ovoj igri traganja za unutrasnjom ljepotom igraci su podijeljeni u tri grupacije. Posto se vrijednosti kriju u najdubljoj intimi, u samom srcu zivota i svijeta, do tog srca treba doci. Tako se traganje za ukradenom ruzom-ljepotom poklapa u svakom pokusaju sa pokoljem ruzokradica.

Bice-objekti, parcijalizirani, pretvoreni u jedno opredjeljenje, jednu mogucnost - prikazani su u pjesmi Izmedu igara u kojoj se igraju pojedinacne samostalne igre, gdje su igraci sami sa sobom ili sami pred sobom ili sami u sebi. Ova meduigra lici na politicke meduigre ljudi izvrsilaca, ljudi oruda, oni koji su pretvoreni u oko i uho, koji mijenjaju svoja lica ali zadrzavaju jedan zategnuti pogled, koji se igraju svojom glavom. Ova bica su izgubljena jer su parcijalizovana. Dominantnost jednog usmjerenja, jednog cula, iskrivljuje covjeka. Zato ove igre vode u beznade, u gubitak svoje licnosti, u gubitak svoje glave u potpunoj ravnodusnosti.

I u pjesmi Jurke ponavlja se model igre skrivanja i traganja što traje do unistenja i istrebljenja. Igra stvaranja unutrasnje praznine simbolicki je predstavljena u pjesmi Semena. Praznina se stvara opsesivnom idejom. Opsesija iscrpljuje iz covjeka ljudskost, animalizuje ga. Umjesto sjemena punoce u glavi nice sjeme nistavila, sjeme mraka i praznine. Kroz praznu lobanju duva vjetar "I koti sarene vjetrice".

U pjesmi Trule kobile ucesnici su jedan drugome "kamen na srcu". Igre tereta, strave, zle savjesti, uzasa govore o odnosima medu ljudima. Radi se, dakle, o egzistencijalnom teretu, o pritisku koji na jednog covjeka vrse drugi ljudi. Efekat igre postize se i ovdje ponavljanjem stihova i rijeci: "Nijedan da se pod kamenom makne", "I jedan i drugi se polome" i "da bar" sto se ponavlja cetiri puta. Da su igre i svojevrsna tipologija odnosa medu ljudima vidi se iz pjesme Lovca. Igra unistenja i samouništenja zavrsava ciklus izvanrednom, upecatljivom, kosmickom igrom Pepela. Finale igara cini pjesma Posle igre. U njoj ima i smijeha, i jeze, i strave i beznada, dakle, svega onoga sto ima i u samom ciklusu. U 

njoj je prikazano nepostojanje tijela, dijelova tijela (trbuha, cela, srca, krila), sem ruku, potpuno apsolutno unistenje, ali i tracak (ironicke: "šta da ti pricam") nade.

U prividnoj bezazlenosti i naivnosti djecje igre, sa folklornim porijeklom u inspiraciji, sintaksi i rjecniku, ciklus Igre krajnje surovo i otvoreno uvodi citaoca u vrtlog najdubljih egzistencijalnih problema i iskušenja.—  Maturski

IZBOR IZ KRITIKA  Život je velika igra čiji je početak nečiji kraj, a opet taj kraj nečiji početak. Vasko Popa nas svojim igrama uvodi u razmišljanja o smislu života koji se gubi u svakodnevici. Svoj ciklus Igre je podijelio u nekoliko hronološki poredanih pjesama; ulazak u život — prije igre, u toku života - između igara i kraj čovjeka i njegovog bivstvovanja — poslije igre. U svojim pjesmama Popa govori o odnosu čovjeka prema čovjeku i čovjeka prema životu. Sam ulazak čovjeka u život opisan je u pjesmi Pre igre gdje je taj ulazak oprezan "prvo žmureći na jedno pa na drugo oko", jer je nepoznat. Upozorava čovjeka na moguće nedaće u životu.

Iako je biće u početku puno snage, skače visoko, misli da može mnogo više od trenutnog, a to su u stvari čovjekove želje i snovi, ali kad spozna šta ga čeka, neki se ne daju pokolebati i dalje skaču dok drugi posustaju "jer se razbiju u paramparčad".

Tako da samo snažniji nastavljaju tu Popinu "igru".

Pjesma Klina govori o odnosu među ljudima tj. pravi hijerarhiju i u takvom životnom miljeu jedni su superiorni, dok drugi ne. To je životna borba kliješta, eksera i majstora. Ali niko se ne predaje i borba traje, ali se pozicije mijenjaju tačno po Držićevoj definiciji "Ko bi doli sad je gori, a ko doli gor' ustaje".

U toku života tj. u toku te životne borbe ljudi se skrivaju jedni od drugih, skrivaju svoja prava lica, igraju se žmurke, a ustvari, traže neko drugo biće u sebi samom. Traži ono za čim teži svako ljudsko biće, a to je sreća, mogućnost sporazumijevanja sa samim sobom i sa drugima i spoznaja svijeta.

Uprkos tom traženju i tome da čovjek spozna i razumije samog sebe i druge oko sebe, ljudi su otuđeni i uglavnom se ne nađu u tom traženju već naprotiv izgube samog sebe.

Život je nepredvidiv, jer ljudi griješe. Umjesto da gledaju naprijed dešava im se da su im "oči na leđima" i htjeli ili ne krenu natraške.

I kad spozna sve što ga je interesovalo spozna da je život grub i želi se vratiti samom sebi, ali ne vidi put jer "nema očiju" pošto je uvijek gledao u pogrešnom pravcu. To su ljudski padovi. Životna igra uspona i padova vječno traje "jer se niko ne odmara".

U životnom jurenju ljudi prave velike nepravde, sebičnost i pohlepu.

Kraj ciklusa Igre poistovjećuje se sa krajem života, odnosno neminovnosti umiranja, ulaska u ništavilo 

o "kojem nema šta da se priča". Čovjek nestaje a moja impresija poimanja nastanka, trajanja i nestajanje može se izraziti rečenicom u kojoj se i Oskar Davičo zapitao: "Da li je smrt stražar života ili je život na strazi da cuva od smrti?" Znanje

"Popa je nesporni klasik srpske moderne, prihvaćen kao nezaobilazan beočug u njenoj arhitekturi čije je delo jednako poštovano i priznato u svetu — ključni i nezaobilazni pesnik posleratnog srpskog modernizma. Njegova poezija bila je doživljena kao prevrat, ali potom prihvaćena kao autentični doprinos srpskoj poeziji."

VASKU POPI

UVOD U IGRE(Vasku Popi)

Između mene i tebe jedna pticai nekoliko zvezda. Uzmi sve to — i idi!Izdišem poklon zvezdama i bilju,živu prazninu. Izvan moje glavebudi koliko hoćeš. Ali ne u srcu.Padajte, padajte u ponor,vi zvezde daleko od svake noći.Joj što mi se i — i — igraju neke kobne igredok ima života dok ima smrti!U stvarnosti nema ovoliko zbilje.Još uvek, još uvek za lažno joj obiljeigramo se žmurke s budućnošću.

Branko Miljković 

*

VASKU POPI

Eto1 valjalo mu je mreti, i njemu. Zagrada se zatvorila za godinom 1990, iza nadgrobne ploče, iza knjiga. Na nekoliko stopa ispod zemlje umirila se "mala kutija". Crni prevez obujmio je kosinom svojom nekoliko stotina, nekoliko hiljada ljudskih bića od Srbije do Ontarija, od Pariza do Pekinga, do Berlina... Then, gone with the wind.2

 Prijateljstvo i ljubav jesu "suštinski razmeđeni", tako da među njima može i treba da se vrši odbir. Oblast ljubavi, jeste ona u kojoj žalost za nekim razdire; ona što sjedinjuje bića koja s bolom podnose ili bi podnela, da jedna drugima budu uskraćena. Oni koji "nas" vole jesu oni kojima ćemo prilično trajno nedostajati. Veoma malobrojni, oni održavaju račun malih brojeva, prisnosti, "ličnog". Oblast prijateljskih odnosa oblast je bića u susretanju, uvažavanih, u mnogom pogledu 

neophodnih, zauvek neravnodušnih (razlučenih znači od one užasne, beskrajno nesrazmerne, mase "ljudskih stvorenja" u uzmaku, miliona i milijardi tokom vekova) koja se međutim malo pomalo jedna od drugih odvajaju, i nijedno od njih, od "nas", ne zna nije li neki doživljaj ponovnog susretanja, ponovnog uzajamnog viđenja, "ponovnog" u, samom onom času kada se doživljava kao godišnjica i ponovljeno pronalaženje, neće li biti da je bio bezmalo poslednji, tajno zbogom, na okuci na kojoj, prema rečima Reverdijevim, isčezava privid. Niko od prijatelja nije umakao "ranije ili kasnije. Zadovoljstvo od svakog susreta sa Vaskom, njegovom visokom, teškom prilikom, njegovim usporenim načinom govora, dubokim, prozuklim ili piskavim, njegov, prodorni smeh, njegovo držanje postojano kao "Jugoslavija" iz toga vremena, podsećalo je na onaj navod iz Malarmea u kome se svaki pozdrav prometao u vokativ: "Vasko!", na položaj putnika koji nas je povezivao (Toronto na jezeru, Beograd ili njegovo rodno selo, Budimpešta, Njujork ili Seul): razvučena večera, cigarete koje delimo, predvorje velikog hotela, pravougaoni Okrugli sto, mikrofon na predavanju ili "čitanju", alkohol u noći, brujanje autobusa ili zajedničkog aviona, svakog narednog puta potkrepljivana sećanja, mudrost što se iz godine u godinu uvećava, smejanje toj taštoj Međunarodnoj poetici koju stvaramo (kouphon, veli Platon za pesništvo), grohotan smeh stoički i skeptičan i lukrecijevski i ciničan u kome će naš zapis moralni, politički, pesnički, o načinu života u ovom svetu, na trenutak pokolebao u pogledu odluke koju ima da donese: da li je ono najgore vazda izvesno?

"Popa, poezija sriče i poriče..." 

Popa! Poezija sriče i poriče Govorasmo o Janusu bogu ritma bogu Prevođenja i muze vršačke U onom ambaru od duhovnog kamena rimskog U ravnici letine i vina Pretraživanje kule činilo nam je stvari manje jasnimOd onoga koje Pan tvori i sjedinjuje u ravnici, Trajan Marko Aurelije, Branković i onaj vladika iz Mesića,Koje ni časne sestre ni miljenica sela ne poriču Mene reke ishodišta i utoka lišene Uznose mu ime mesečevo a krmača i guske Spore se oko njegova isčeznuća Prevođenje Svetkovina ta je S francuskog : Olivera Milićević

_______________

1 Ovaj članak objavljen je u časopisu "Les temps modernes", broj 539, jun 1991. 2 Tako, prohujalo sa vihorom.

SVITAK | književne novine | Godina III | Proleće 1996 | Broj 9. | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega

VASKO POPA O PESNIČKOM STVARANJU

Najmanji deo vremena potrošim nad hartijom. A o onim drugim strašnim količinama vremena žrtvovanim poeziji bolje i da ne govorimo.

NAJPREVOĐENIJI SRPSKI PESNIK

Nedavno, u "Maloj Vltavi", našoj čuburskoj Rotondi, posle dokonih fudbalskih komentara, namah se povede reč o srpskim pesnicima na međunarodnoj sceni. Gotovo u glas rekosmo da je to svakako Peter Petrović Njegoš, jedan glas je dobila Desanka Maksimović, a ja podsetih da je ravno pre sedamdeset godina Miodrag Ibrovac lansirao Antologiju suvremenih jugo-pesnika na kristalnom francuskom jeziku. Međutim, posle Njegoša, za dobijanje opklade u "Maloj Vltavi" sa najviše međunarodnih prevoda pesama iz desetine pesničkih povelja i knjiga, najveće šanse zaista je za sobom i sa sobom poneo autor Kore, Sporednog puta, Vučje soli, Kuće nasred pute, Uspravne zemlje… e pa dotle a kuda ćeš više! Svakako reč je o našem velikom Vasku Popi. Za dan Vaskovog međunarodnog vatrenog krštenja valja uzeti 4. april 1968. godine, kada je u Beču primio austrijsku Državnu nagradu za evropsku književnost. Za upućene ovde kod nas u Beogradu, Novom Sadu, Vršcu i "diljem Jugoslavije" ova vest nije predstavljala iznenađenje, a još manje kao plod srećnog sticaja okolnosti. Već godinama poeta primas kod nas, i sa nama, Vasko Popa je uveliko osvajao pesničku scenu najuže evropske književne selekcije. Prepevi su mu već imali glas i sazvučje na francuskom, nemačkom, poljskom, rumunskom, češkom, mađarskom, slovačkom jezičkom području. I u našoj, blagoslovenoj Jugoslaviji prevođen je na slovenački, makedonski, i na (manjinskim) mađarski, albanski, rusinski, pa čak i na "romski". U knjizi Reč i vrtoglavica francuski pesnik, esejist i novelist Alen Boske — među šest poglavlja, određenih za reprezentante savremene svetske poezije: Sen Džon Persa, Anri Mišoa, Iva Bonofa, Fernanda Pesoa i Oktavija Paza — nalazi se i jedno, ravnopravno, posvećeno pesničkoj riznici našeg Vaska Pope. U istinu baš je Vasko Popa bio neka vrsta probnog testa, probnog kamena naše nove tekuće i razgranate književnosti drugog polustoleća XX veka. 

Genijalni Argentinac Borhes, koji je takođe upoznao i uzveličao Vaska, rekao je u jednom intervjuu: "Svi pesnici su jedan pesnik! U trenutku kad jedno delo biva prevedeno na svetske jezike, i time dostupno svima nama, ono čitanjem na našem jeziku nasušnom postaje deo nas samih…"

Izabrane pesme uveliko svetski uvedenog našeg Pope izlaze u Stoholmu, u prevodu Gun Bergman i, 

naravno, Artura Lundkvista, najvekovnijeg švedskog pisca i poete. Lundkvist potpisuje nadahnuti, čarodejni predgovor. U kome, eruditno veoma, obeležava koegzistenciju istorijske drame srpskog naciona i "uspravne zemlje" na kojoj stoji pesnik čije su mataforične igračke ljudi i životinje, tvari i stvari, podneblja i podzemlja, žitnice i ruine, blagovesti i kalvarije.

A početkom 1973. Popine pesme objavljene su i na norveškom jeziku, u prestonici Oslo, u prevodu Svena Meneslanda, profesora slavistike. Ova knjiga je ponela naslov Ognjena vučica. Saborna knjiga Uspravna zemlja izlazi namah i u Engleskoj i u Sjedinjenim američkim državama — u izdanju Univerziteta u Ajovi. U leto 1973. Vasko Popa učestvuje na Međunarodnom festivalu poezije u Londonu, dočekan je kao veliki pesnik, jedan od najvećih u svetu. Organizator je objavio gramofonsku ploču na kojoj je i sedam Popinih pesama koje je čitao 1969., prilikom boravka u Londonu. Povodom Uspravne zemlje najveći živi engleski pesnik Ted Hjuz je napisao: "To je veliko slavlje narodnih korena Vaka Pope. Njegov univerzalni jezik slika, koji ima snage iks-zrakova, deluje ovde lepo kao i uvek. Kada je poetsko tkivo verbalnog značenja potrto (mada je lucidan, vešt prevod), nismo prepušteni retoričkim misterijama ili lutanjima: umesto toga pred nam su solidni hijeroglifski predmeti, koji neposredno zrače smislom, duhovni i solidni u isti mah, otvoreno saopšteni i vizionarski, podsećajući na Kekuleov san sklupčane zmije. To je jedinstvena umetnost koja je imala sreća sa svojim prevodiocem."

Ponovo početkom 1968. Putuje u Ameriku — u Njujorku je gost 48. Međunarodnog kongresa PEN klubova. Raspravljalo se o temi "Imaginacija dežave, imaginacija pisca". U raspravi je učestvovao i Popa — govorio je o desnici i levici danas. Tom prilikom njegovu pesmuSamoupravljači izgovorio je Česlav Miloš, dok je Čarls Simić čitao ostale Popine pesme (Čarls Simić posvećuje svoju pesmu Piramide i kuleVasku Popi — na srpski je prevodi Ivan V. Lalić). Popa se u Americi sreo i razgovarao sa nizom svetskih književnih imena, kao što su Nadin Gordimer, Klod Simon, Ginter Gras, Sol Belou, Artur Miler, Horhe Amado, Norman Majler, Vasilij Aksionov, i naravno, naš Danilo Kiš, koji je uz pomoć Suzan Zontag tražio leka svojoj opakoj boljki.

Najdužu plovidbu svoje bezgranične poetike naš Vasko Popa je doživeo na španskim morima i primorjima. Njegove izabrane stihove bratski je prihvatio čileanski bard, i dobitnik Nobelove nagrade Pablo Neruda, Oktavijan Paz je pohitao da prevde stotine Popinih pesama, a nestor španske Moderne Rafael Alberti je govorio da je Vasko Popa, dostojan poređenja sa Ruben Dariom, rodonačelnikom španske Moderne, španskim poetom i profetom. Na poruku našeg ambasadora u Buenos Airesu, Filipa Matića, da je čak do legendarnog Horhe Luisa Borhesa doprla jedna knjižica Popinih poetskih paradoksa. Naš pesnik je u zenitu svoga tvoraštva, najvećem Argentincu dvadesetog veka, poslao pesmu, koju je na španski preveo Armano Blažina. Pesmu je ustvari Popa napisao baš u Buenos Airesu, 4. aprila '87. Tačno dvadeset godina pošto je u Beču promovisan za evropskog poetu prvog reda, a posveta Borhesu glasi: "Neizmerna ogledala Buenos Airesa zapamtila su tango koji je, na oštrici sna i noža, igrao i odigrao Borhes: ponavljaju ga,

nastavljaju, ustostručuju, i već, polako, nalaze igri izlaz iz lavirinta ulica i nedoumica." Bio je veoma srdačno pozdravljen u Buenos Airesu. Posebno mu se zahvalila Borhesova mlada lepa udovica Marija Kodama, i sama spisateljica, a zatim predsednik Argetinske akademije za književnost, pa mnogobrojni pisci i političari. Domaćin mu je bio Filip Matić, naš ambasador u Argentini. 

Meksički pesnik i romansijer Hose Emilio Paćeko u intervjuu beogradskoj "Književnoj reči", naglasio je: 

"Sarađujući sa Oktaviom Pazom upoznao sam poeziju Vaska Pope. Na žalost, nisam bio prijatelj s njim, ali smo se sreli na jednoj godišnjici Pazovog rođenja. Tom prilikom sam mu uručio, u znak poštovanja, prevod nekih njegovih pesama na španski jezik. Takođe sam mu posvetio i jednu svoju pesmu, koju je on preveo na srpski. Pesma je simboličnog naziva Vuk u koži jelena. To je sve onda bilo štampano u dvojezičnom izdanju."

Milosav Buca Mirković

Vasko Popa, Milosav Buca Mirković i Branko V. RadičevićFotografija iz privatnog albuma

SPOMEN-PLOČA VASKU POPI

U utorak se na zgradi u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj je živeo veliki srpski pesnik, otkriva spomen-ploča. Bio je majstor moderne metafore, koji je mogao da peva i o stolici, tanjiru, krompiru

PESMA je, u stvari, oličenje sklada bez koga je teško, bez koga je u krajnjoj liniji nemogućno živeti. 'Kora' je, knjiga moje mladosti, svedočanstvo moje prve ljubavi i prve svađe sa svetom. To je pokušaj da se golemu životu, koji nezadrživo stasa u večnoj, neotklonjivoj opasnosti, obeleži kora. Svojom poezijom želim da izrazim tačno ono što sam opisao. Kada bih pokušao da to izrazim na drugi način verovatno se ne bih bavio pisanjem". Svojevremeno je, tada mladoj novinarki Grozdani Olujić, ovo ispričao, u jednom od izuzetno retkih intervjua Vasko Popa (1922—1991). "Koru", kao i sve ostale zbirke koje su u samom vrhu srpske i evropske poezije, napisao je u dvosobnom stanu, na drugom spratu, bez centralnog grejanja, u tadašnjem Bulevaru revolucije 26. Tu je, uz svoju Hašu, suprugu i gimnazijsku ljubav, proveo četiri decenije. Na zgradi u današnjem Bulevaru kralja Aleksandra u utorak će biti otkrivena spomen-ploča, u okviru kulturnog poduhvata "Vratimo dug piscima", Ministarstva kulture, "Večernjih novosti" i beogradskih opština.

Ova adresa, kasnih pedesetih godina, bila je prava umetnička kolonija. Na drugom spratu stanovali 

su i pesnik Slobodan Marković i dramski pisac Miodrag Đurišić, a na spratu više pisci Ivan Ivanji i Đorđe Radišić i slikari Jevto i Danica Perić. U stanu na četvrtom spratu živeo je Slavko Vukosavljević. Rođen u tipičnom banatskom selu Grebencu, Popa je osnovnu školu i gimnaziju završio u Vršcu, gde je u školskom listu objavio prvi literarni tekst, priču "Crno mače". Drugi svetski rat proveo je u Bukureštu i Beču, odakle je sproveden u logor u Zrenjaninu. Potom se vraća u austrijsku prestonicu, gde je radio kao kondukter u tramvaju, družeći se sa naprednim omladincima i izmičući Gestapou. Po oslobođenju, sa samo 22 godine i znanjem nekoliko jezika, u rukovodstvu Vršca bio je zadužen za kulturu. Jedan je i od osnivača Narodnog pozorišta Sterija. U Beograd dolazi 1946. da studira francuski jezik i književnost, godinu dana kasnije zapošljava se u literarnoj redakciji Radio Beograda. Tu upoznaje Dušana Matića, koji će ga uvesti u krug pesnika nadrealista (Marko Ristić, Milan Dedinac, Oskar Davičo). Intenzivno je pisao stihove, ali ih nije objavljivao, o čemu je ostao zapis Mihaila Lalića, kome je Zoran Mišić u jednom trenutku rekao: "Vasko piše odlične pesme, savršene!" "A zašto ih onda ne štampa, kad su tako savršene?" "Neće, nije za njih došlo vreme." Prva pesma, kao i sve ostale, sa čuvenim stihovima "Očiju tvojih da nije", bila je posvećena Haši, a objavljena u "Književnim novinama" 1949. godine. Na prvu zbirku čekao je još četiri godine. Sa "Korom" je postao idol mladim pesnicima. Već 1955. u časopisu "Delo" objavljuje antologijski ciklus "Vrati mi moje krpice", a sledeće godine u anketi u kojoj je učestvovalo 1.000 studenata BU, najviše njih reklo je da čita Popinu poeziju. "Neverovatno je kako je sažet i moderan. Popa je pravi majstor moderne metafore... Ko bi rekao da se može pevati o tanjiru, stolici, krompiru", govorio je Branko Miljković, koji će Popi posvetiti svoju pesmu "Uvod u igre". "Kora", ipak, nije bila svima po meri. Zbirku su negativno ocenili Predrag Palavestra, Zoran Gavrilović, Milosav Buca Mirković, Ivan Lerik. S druge strane, oduševljenje nisu krili Stanislav Vinaver, Borislav Radović, Skender Kulenović, Borislav Mihailović Mihiz, Isidora Sekulić, u čiji je skromni dom odlazio sa prijateljima Miodragom Pavlovićem i Stevanom Raičkovićem. U izdavačkoj kući "Nolit" ostao je ceo radni vek, u redakciji u kojoj su bili Zoran Mišić, Mihailo Lalić, Slobodan Galogaža, Miloš Stambolić, Aleksandar Ristić, Borislav Radović, Nikola Bertolino, Ivan V. Lalić, Milica Nikolić. Sa svakom novom knjigom, iako je bio povučen i skroman, slava mu je rasla i prerasla granice njegove zemlje i jezika. Još za života proglašavan je za jednog od najvećih svetskih pesnika, prevođen i hvaljen. "Mislim da je Vasko Popa bio jedan od najmarkantnijih pesničkih figura u ovom veku", rekao je nobelovac Josif Brodski, na vest o Popinom odlasku, posle duge i teške borbe sa karcinomom pluća. 

Sahranjen je pored Miloša Crnjanskog i Skendera Kulenovića. 

ZBIRKE I PREVODI 

POSLE "Kore", Popa je objavio antologijske zbirke pesama "Nepočin polje" (1956), "Uspravna zemlja" (1972), "Vučja so" (1975), "Živo meso" (1975), kao i tri zbornika narodnih umotvorina "Od zlata jabuka" (1958), "Urnebesnik" (1960) i "Ponoćno sunce" (1962). Pred kraj pesnikovog života, napravljena je statistika, po kojoj su mu 52 knjige objavljene na raznim jezicima: 11 na engleskom (šest u SAD, pet u Britaniji), šest na nemačkom, po tri na grčkom i švedskom, po dve na francuskom, poljskom, rumunskom, češkom i slovačkom, a po jedna na bugarskom, holandskom, mađarskom, norveškom, portugalskom (Brazil), ruskom, španskom (Meksiko), turskom, bengalskom i hindu jeziku. U Engleskoj i Americi štampane su mu sabrane pesme, što nije doživeo nijedan naš pesnik. 

KAKO PIŠEM Nastojeći da zaviri u književnu radionicu velikog pesnika Grozdana Olujić je uspela da zabeleži i ove reči: "Kako pišem? Najmanji deo vremena potrošim nad hartijom. A o onim drugim strašnim količinama vremena žrtvovanim poeziji, bolje i da ne govorimo. Zaljubljen sam u jezik ulice, jezik naroda, onaj zabeleženi i onaj govorni. U onaj jezik sveden na znake, na zvučne gestove, rekao bih, koji su bili brbljivost".

D. Bt. — M. A. K. | 03.10.2011 | Večernje novosti

Odlazak 

Nisam vise tu S mesta se nisam pomerio Ali tu vise nisam Neka udju Neka pregledaju neka pretraze Vodenica u senci rebara Zrelu prazninu melje Opusci jeftinih snova U pepeljari se dime Nisam vise tu Privezan camac njise se Na crvenim talasima Par nedozrelih reci U oblacnom grlu visi Nisam vise tu S mesta se nisam pomerio 

Ali vec sam daleko Tesko da ce me stici 

Atmosfera data u pesmi navodi na pomisao da uboga patka ne živi svoj pravi život. Dislokacija određuje njenu egzistenciju. Njene želje sputane su pogrešnim mestom. Ona se ne ostvaruje, ne postiže svoju slobodu. Uslovi života koji su joj nametnuti, izdvojili su je od prirodnog okruženja, vode glatke poput ogledala. Osuđena da ubogo bivstvuje u prašini, sakupljajući rasuti san. Graciozna u vodi, stvorena da ogledala ore (pliva), tragična je u svom geganju po zemlji kojoj ne pripada. Njeni udovi snevaju nemire voda. Tragedija se ogleda u trski koja misli - čoveku. Blizina čoveka sluti skori patkin kraj. Čovek kao egzistencijalni teret drugome.Za patku svako buđenje u nedorečenom jutru predstavlja strah. U koritu samoće, svaka kap snevanih dubina boli. Jer, šta su želje u pepelu ako nada ne vaskrsava? Ipak, patka čak ni u samoći ne može biti gorčina tuđeg postojanja. Miri se s sudbom koju joj čovek nameniše.Patka nije stvorena da živi nisko i sluša nedro zemlje koja diše. Sigurno utamničena u beskraju želje svoje. Čak i kada oseća tragediju postojanja, nikada neće pobeći od svoje biti