1. Vasko Popa

''Kora'', ''Nepočin – polje'', ''Sporedno nebo'' i ''Uspravna zemlja''

Poezija Vaska Pope, slično poeziji Momčila Nastasijevića, dugo vremena je opisivana kao hermetična, izuzetno moderna ali neodgonetljiva, neprevodiva na neposredno i racionalno čitaočevo životno i jezičko iskustvo. Danas se, međutim, može prodreti u teške i zamršene slike Popine poezije, iako to odgonetanje zahteva dug i iscrpan rad.

Novina Popine poezije je u novini njegovih pesničkih slika. Naravno, na proučavaocu je da utvrdi kakve su to pesničke slike po svom poreklu i prirodi i koji vid novog pesničkog obaveštenja donose.

Moderni pesnici su često usled nerazumevanja sami objašnjavali svoju poetiku i poeziju. Čini se da nema poznatijeg primera od ''Sumatre'' Miloša Crnjanskog i objašnjenja pesme objavljenog u SKG, medjutim, Vasko Popa spada u red onih pesnika koji i kada su govorili o svojoj poeziji nisu izlazili iz same poezije niti su se služili teorijskim jezikom već su i dalje koristili pesničke slike.U berlinskom predavanju koje je održano krajem 1966. Popa je naznačio neke od osnovnih postulata njegove poetike koji mogu pomoći u razumevanju njegove poezije u celini. U tom predavanju Popa pesnika naziva čuvarem jezičkog izvora. Pesnik je čuvar kraj beskrajnog puta kojim prolaze žive reči. Te reči u pesniku predane ili prenoće a potom se vraćaju svom izvoru. Pesnik im jedino može ponuditi svoje bdenje i ćutanje. O pesmi Popa kaze da je to zatvoreno kolo od reči, reči igraju u kolu oko izvora sa kog su potekle. Međutim, reči su okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. Dakle, reči u Popinoj poeziji ne služe za obično označavanje, upućivanje na vanjezičku stvarnost, one upućuju same na sebe. Ovo uputstvo je donekle očekivano jer na jezik kao književni medijum upućuju svi moderni pesnici.

Novina Popine pesničke slike je dakle u jeziku. Zapravo Popa nas vraća našem jezičkom izvoru aktivirajući naše jezičko pamćenje.

U kritici se kao oznaka za Popin pesnički svet često sreće polusloženica, zapravo hendijadsis ( postojan spoj od dvojedne reči u istoj funkciji ) ''nepočin-polje''. Prirodno je zapitati se šta znači ''nepočin-polje''? Odgovor ćemo naći u zagonetki koju je Popa uneo u zbornik narodnih umotvorina. Zagonetka glasi ''Mrtvi živog nosi preko nepočim-polja.'' U zagonetki je opisan brod ili barka, čovek i more, nemirna pučina.Dakle, ''nepočim-polje'' je nemirna pučina. Mnogo važnija informacija je da Popa svoje pesničke slike gradi po ugledu na narodnu tradiciju i folkor. Ovo je jedan od retkih primera kada Popa uzima gotovu sliku iz zagonetke. U većini slučajeva Popa gotovu sliku sažima, eliptira, preinačuje. Razlika izmedju zagonetke i Popine pesničke slike je u tome što zagonetka u

1

pitanju sadrži odgovor koji moramo prepoznati u slici ( npr. Pružih zlatnu žicu preko belog sveta, pa je savih u orahovu ljusku ), a Popina pesnička slika ne vodi od pitanja ka odgovoru već nas vraća na pitanje, na samu sliku koja je najčešće simforična ( npr. pesma ''U osmehu'' : ''Plavooke daljine savile se u klupče'' ).

Pored zagonetke Popa vrlo često koristi eliptiran i preoblikovan frazeologizam. Frazeologizam je prepoznatljiv jezički obrazac i često ga kod Pope srećemo u autentičnom obliku npr. u zbirci ''Nepočim polje'', ciklusu ''Igre'', pesmi ''Lovca'' imamo - ući na jedno izaći na drugo uvo ili u pesmi ''Izmedju igara'' igra se sa svojom glavom. Međutim, u zbirci ''Kora'', ciklusu ''Poznanstva'', pesmi ''Odjekivanje'', srećemo zbunjujući stih u kome lirski subjekat kaže kad soba zareži na njega ''uvučem se u svoju kožu''. Ako znamo da frazeologizam '' izaći iz svoje kože'' znači izgubiti prisebnost, onda nam je jasno da Popina pesnička slika sugeriše povratak sebi, svom miru i prisebnosti.

Popa je objavio nekoliko zbirki pesama: Kora, 1953, Nepočim – polje, 1956, Sporedno nebo, 1968, Uspravna zemlja, 1972, Vučja so, 1975, godine 1975. objaviće i Živo meso, Kuća na sred druma i Rez.Popa je objavio i tri antologije narodnog stvaralaštva: Od zlata jabuka, Urnebesnik i Ponoćno sunce.

Kada se 1953. pojavila Popina zbirka ''Kora'' ( naziv zbirke je skraćenica za sintagmu ''Zemljina kora'' ) sa svojih 60 pesama, šokirala je javnost. Osnovna obelezja stare lirike kao što su subjektivnost, lična osećanja i emocionalnost ne nalaze svoje mesto u većini Popinih pesama. Predmeti iz čovekove okoline opisani su hladno i precizno. Međutim, ispod te emotivne uzdržanosti i objektivnosti, a kroz metaforizaciju jezičkog izraza, oseća se nelagoda i strah. Ono što donosi pesnički svet Popine ''Kore'' jeste iskustvo savremenog gradskog čoveka. Pre Vaska Pope tako uznemirujuću viziju grada – levijantana koji proždire svoje stanovnike srešćemo u zbirci Momčila Nastasijevića ''Sedam lirskih krugova'',u petom krugu ''Reči u kamenu''.

''Kora'' je podeljena na 4 obimom nejednaka ciklusa: 1. Opsednute vedrine (6 pesama), 2.Predeli (9 pesama), 3.Spisak (15 pesama) i 4.Daleko u nama (30 pesama ).

Zbirka je zamišljena kao celina od 5 ciklusa ali je peti ciklus, ''Uspravna zemlja'' objavljen 1972.kao zasebna zbirka sa 35 pesama.

Prema Popinoj zamisli amblem šape zveri koji stoji na početku zbirke uradio je slikar i ilustrator knjiga Dušan Ristić.

2

Opsednute vedrine

Osnovna tema prvog ciklusa pesama, kao što to naslov nagoveštava, je ugroženost čoveka i svih ljudskih kvaliteta. Ovaj ciklus pesama donosi sliku egzistentnog prostora koji nije nimalo gostoprimljiv, već naprotiv, nastanjen bićima i situacijama koje prete i ugrožavaju čoveka. Lirski subjekat život doživljava kao uokvirenost i opsednutost nekim ili nečim što ugrožava mir ili spokojstvo.

Prva pesma ciklusa, ''Poznanstvo'' upoznaje lirskog subjekta a tako i čitaoca sa prostorom koji preti. To je zver sa sedmokrakim jezikom, sa razjapljenim čeljustima i psećom glavom čiji zubi zlokobno škrguću.

Pesma ''Gvozdena jabuka'' donosi sliku grotesknog čuda od ploda, ona je natprirodna i destruktivna ( pogađa teme, utrobu i mozak ). U pokušaju da je uništi ili se bar odupre jednom takvom zastrašujućem plodu vremena čovek postaje autodestruktivan: vilice je oglodao, usne je obrstio i mozak je rastočio. Šta je ''gvozdena jabuka''? Savremeni grad. Nije li sinonim za jedan od najvećih gradova sveta ''velika jabuka'', grad koji ne spava i u kome se ne spava?

U pesmi ''Odjekivanje'' Popa opisuje ljudski strah od samoće i praznine. Ta praznina je personifikovana kao zver koja reži i urla, laje i zavija, kao prazna soba koja postaje kosmički prostor u malom. Urbanom čoveku je teško da sačuva stanje prisebnosti, da se ''uvuče u svoju kožu'' zato se i sam u urlik pretvara i odjekuje.

Ciklus ''Opsednute vedrine'' je poezija opsadnog stanja koja postepeno uobličava teme bedema, kore, tvrdjave u kojoj nema mira ni počinka U toj borbi neprestanoj daje se i poslednja kap života proždrljivim zidovima.

Predeli

U ovom ciklusu Popa je opisao predmete kojima je odredjena naša svakodnevica. To su naizgled banalni i nepoetični predmeti: pepeljara, sto, čiviluk, zid ili predmeti – vizije: uzdah, jauk, zaborav, osmeh. Popa je antropomorfizirao svet malih objekata zato njegova ''drvca čeznu'', a ''pepeo njišti''. On se stavlja u položaj sićušnih stvari i posmatra iz njihove perspektive svet koji ih okružuje, s druge strane, fiksirajući predmete odjednom ih, kao u snu, ugleda razbijene i dekomponovane i spoznaje njihov agresivni smisao.

Naslovi pesama koje opisuju predmetni svet dati su u predloško – padežnim konstrukcijama, tako je u pesmi ''U pepeljari''. Gašenje cigarete u pepeljari doživljeno je kao gašenje sunca. Sve asocira na smrt: mrtvi trupci čikova, obezglavljena drvca, a ogromna čovečija ruka vreba na vidiku.

3

Atmosfera straha i životne ugroženosti izbija i iz pesme ''Na čiviluku''. Predmeti obešeni na čiviluku sugerišu čovekovu odsutnost: vratove su prerezali okovratnici, zadnje misli se legu u šeširu, a zelena strava niče u naborima kaputa.

Možda niko kao Popa nije tako poetično opisao apstraktnu kategoriju zaborava u pesmi '' U zaboravu ''. Zaborav je opredmećen kao ravnica po kojoj se razlivaju i gube dogadjaji, po kojoj se rasipaju reči i koja '' izravnjava ''lica. Po njoj '' blude '' beskućni pogledi prepoznajući samo ponegde po neki '' cvet od magle ''.

Spisak

''Spisak'' objedinjuje pesme slične po tematici. Opevani su predmeti, bilje i životinje u čijoj sudbini prepoznajemo sudbinu čoveka, njegove tegobe i strast u svetu u kome nesporazumi i večiti antagonizam rađaju ugrožene.

Uvodna pesma ciklusa ''Spisak'' je ''Patka''. Izdvojena iz prirodnog ambijenta, u prašini, ona asocira na Bodlerovog glasovitog ''Albatrosa''. Umesto vode, glatke kao ogledalo, u kojoj se '' smeju ribe '' javljaju se izmenjeni i nametnuti uslovi života. Patka je stvorena da pliva, '' ogledalo da ore '', umesto toga ona se tromo i nevešto vuče po prašini. Tako opisana patka je u isti mah tragična i smešna. Obesmišljen je prostor oko nje kao i njeno trajanje u njemu jer '' Trska koja misli i onako će je stići ''('' trska koja misli '' je Paskalova aluzija na čoveka). Patkino geganje po prašini je njen hod po mukama ka neizbežnoj smrti.

U pesmi ''Konj'' Popa se koristi Pikasovim slikarskim postupkom koji pretače u reči pesme: ''Obično osam nogu ima ''. Sasvim je jasno da je to slika konja u trku, kasu. Naredni stihovi govore o konju koji se nalazi u istoj životnoj situaciji kao patka – izmešten je iz svog prirodnog stanja. On vuče teret nateran čovekovom agresijom: '' Izmedju vilica čovek mu se nastanio ''. Jednom je pokušao da se pobuni ali je '' gubicu raskrvario ''. Pobuna rađa traumu i otuda se u njegovim pitomim očima tuga nastanila.'' Drum kraja nema '' - situacija je bezizlazna a put je sizifovski.

4

U pesmi ''Kesten'' opisano je narušeno prirodno stanje. Kesten je antropomorfiziran: ima prste, živi od pustolovina i divnih uspomena. On deli čovekovu sudbinu u gradu iako ga je čovek utamničio u more asfalta i betona. Njegovo lišće su zelene novčanice koje ''propija'' ulica, zapravo, beton lišava drvo njegovih zelenih, životnih sokova. Jedino koren kestena, budući nesputan, uživa u noćnim avanturama zbog kojih i sam kesten sanja da je ponovo u svom prirodnom ambijentu – šumi. Nažalost, jutro donosi otrežnjenje, drvored je njegova sudbina.

Daleko u nama

Ciklus pesama ''Daleko u nama'' objedinjuje 30 pesama bez naslova, obeleženih samo brojevima. Sve pesme iz ovog ciklusa stoje u delimičnoj suprotnosti sa pesmama iz prethodna tri ciklusa. Dok je u prethodnim pesmama Popa oživljavao predmete oneobičavajući stvari, bilje i životinje, ovde je okupio ljubavne pesme. Zapravo ceo ciklus ''Daleko u nama'' objedinjuje dve suprotnosti : ljubavnu radost i zloslutne nagoveštaje ratnog okruženja.

U prvom izdanju ''Kore'' iz 1953. ovaj ciklus je stajao na početku zbirke i stoga sadrži najstarije Popine pesme.

U atmosferi u kojoj su ''kuće izvrnule gorke dzepove soba'' (11.pesma)

lirski subjekat se pita da li će moći voljenoj ženi ''na ovom nepočin – polju''da podigne ''šator od svojih dlanova''. Sve je oneobičeno u svetu koji je pokazao svoje ružno lice, zato Popa moze da kaže da je ''vazduh neprohodan'', da zvezde u olucima trule, a da nebom ''zubate oči lete'' (avioni).

Svakako najpoznatija pesma ovoga ciklusa jeste pesma pod brojem 14, ''Očiju tvojih da nije''. Pesma ima strogu kompoziciju – 4 tercine izgrađene na principu kontrasta i gradacije sa epiforskim ponavljanjem '' ne bi nikad ''.

U prvoj tercini lirski subjekat dragine oči po analogiji ( boja i dubina ) izjednačava sa nebom. Njene oči se nebo u njihovom slepom stanu – kontrast.

U drugoj tercini njen smeh razbija zatvorenost koju nameću zidovi njihovog stana.

U trećoj tercini slavuji postaju metafora za njen glas koji donosu život ( vrbe ) u njihov stan.

U četvrtoj tercini sunce se javlja kao simbol toplote i života a izjednačeno je sa njenim rukama.

''Kora'' je Popina simbolička struktura koja u sebe zatvara određeni svet.Ona štiti i krije taj svet od spoljašnjeg rasula. Zaviriti ispod kore znači

5

dopreti do suštine, do onog što čini skriveni smisao predmeta, a to znači dotaći i odgonetnuti primarnu suštinu predmeta koja se uzima za polazište pevanja.

Za ''Koru'' je Zoran Mišić rekao da je u celini jedno ''nepočin – polje'' gde se vodi borba neprestana ''da bude što biti ne može''. Kasnije će Popa ovu polusloženicu staviti u naslov njegove zbirke koja će izaći 1956.

Nepočin – polje

Kad se 1953. pojavila Popina zbirka pesama ''Kora'' i uzburkala svojom novinom čitalačku i kritičku javnost, Zoran Mišić je zbirku u celini nazvao ''nepočin – poljem'' gde se vodi borba neprestana ''da bude što biti ne može''. Godine 1956. ova polusloženica će se naći u naslovu nove Popine zbirke. Kasnije će u kritici ''nepočin – polje'' biti redovno navođeno kao oznaka za Popin pesnički svet. Prirodno je zapitati se šta je ''nepočin – polje''? Reč je o vrsti (h)endijadisa, postojanog spoja od dvojedne reči u istoj funkciji. Pri tome je reč polje ''obična'' i moze samostalno da stoji a nepočin '' neobična '' i nema samostalno značenje. Nešto slično nalazimo u narodnim pesmama kad se kaze da je došla ''kita i svatovi'' u značenju ''kićeni svatovi''.Dakle, odgonetku ''nepočin – polja'' treba traziti u narodnoj književnosti. Zanimanje Vaska Pope za našu narodnu književnost i tradiciju očigledno je ako znamo da je Popa izdao tri zbirke narodnog stvaralaštva: ''Od zlata jabuka'', ''Urnebesnik'' i ''Ponoćno sunce''. Pri tome Popa je svoje pesničke slike oneobičavao gradeći ih po ugledu na frazeologizme, paremije ( poslovice ) i zagonetke. Tako u jednoj od Popinih antologija pronalazimo zagonetku: ''Mrtvi zivog nosi preko nepočin – polja.'' Reč je o barki, čoveku i moru. Dakle, ''nepočin – polje'' je more, nemirna pučina. Ovo je redak primer kada Popa uzima gotovu sliku iz zagonetke.

Zbirka je podeljena na 4 ciklusa: 1. Igre (13 pesama), 2. Kost kosti (7 pesama), 3. Vrati mi moje krpice (uvodna + 13 pesama) i 4. Belutak (7 pesama).

Na početku zbirke stoji amblem Uroborusa, zmija koja se posuvraćuje u samu sebe, lice sa zmijom. Amblem je prema Popinoj zamisli uradio slikar i ilustrator Dušan Ristić.

Za moto zbirke Popa je odabrao stihove iz ''Kore'', zapravo iz ciklusa ''Daleko u nama'': ''Da li ću moći na ovom Nepočin – polju da ti podignem šator od svojih dlanova.''

Prva pesma prvog ciklusa ''Igre'' posvećena je Zoranu Mišiću. Reč je o pesmi ''Pre igre''. Pesnik daje uputstvo za nekakvu još čudniju igru koja će potom uslediti. Da bi igrali neophodno je zagledati si u sebe samog, pasti ''na dno svog ponora'' i ko se ne razbije ima pravo da igra. Za ovu neobičnu igru

6

očigledno je neophodno poznavati samog sebe, proceniti sopstvenu snagu, vrednost, uveriti se ''da nema kukavičijih jaja'' u sebi.

Prvi ciklus pesama pokazuje izuzetno brižljivo izrađenu zatvorenu kompoziciju. Prva pesma ciklusa se zove ''Pre igre'' a poslednja ''Posle igre'', pri tome se unutar ciklusa, posle pet pesama (ako se izuzme uvodna) pojavljuje pesma ''Između igara'' nakon koje sledi još pet pesama (ako se izuzme poslednja). Sve tri pesme ispisane su kurzivom.

Naslovi pesama su vrlo neobični, svi su u genitivu jednine: Igre, Klina, Lovca, Ružokradice i sl. Na ovaj način sugerisano nam je odsustvo lirskog subjekta ili bar lirskog subjekta kakvog smo do tada navikli da srećemo u poeziji.

Naslovi pesama nas podsećaju na dečije bezazlene igre: Žmure, Jure, Trule kobile i sl. Ali naslovi i sadržaj pesama stoje u apsurdnom raskoraku, tako da mažemo govoriti o momentu izneverenog očekivanja. Kakve su Popine ''igre''? To su igre ljudskim telom. Delovi ljudskog tela su ono što igra i čime se igra, kao da su delovi ljudskog tela osamostaljeni, otuđeni od jedinstva.

U igri ''Klina'' jedan je klin–žrtva drugi su klešta i majstori – oni koji muče i tlače. U prevrtljivom svetu kakav je ovaj ničiji položaj nije stalan i siguran jer ako klešta ne izvade klin iz poda, onda majstori kažu ne valjaju klešta i ''razvale im vilice''. Igra ''Klina'' je krajnje dehumanizovana igra u kojoj se stalno vrše raspodele i preraspodele uloga, igra se tako večito nastavlja i ponavlja.

U pesmi ''Svadbe'' opisana je još neobičnija igra koja se, kako je to napomenuto u zagradi na kraju pesme, retko igra. Igra svadbe je svojevrsno venčanje sa svojom svučenom, jednom izgubljenom a posle iskušenja ponovo zarađenom kožom. Uvući se ponovo u svoju kožu je pesnička slika sa frazeološkom osnovom a znači ponovo pronaći sopstveni mir.

Poslednja pesma ciklusa ''Posle igre'' apsurd je doveden do vrhunca. Raniju destruktivnost u kojoj ''jedni odgrizu ruku ili nogu ili bilo šta'' (pesma ''Jurke''), sad će zameniti autodestruktivnost: nema trbuha, nema čela, nema ni srca, ni krila nakon čega sledi jedno pomirljivo i rezignirano '' šta da ti pričam ''.

Drugi ciklus nosi naziv ''Kost kosti'' u kome prepoznajemo retku ali upečatljivu stilsku figuru poliptoton. Kost kosti znači kost ali i sama suština kosti, nešto više od same kosti.

U ovom ciklusu imamo lirski subjekat – kosti koje i dalje nastavljaju apsurdnu i samodestruktivnu igru započetu u prvom ciklusu.

U prvoje pesmi ''Na početku'' kosti konstatuju, budući antropomorfizirane, da im je sad lako '' spasle smo se mesa ''. Dok je prethodni ciklus u igri donosio kakva – takva pravila igre ovde se ne zna ''ni ko je gde ni ko je ko'' (''Na kraju'').

7

Treći ciklus ''Vrati mi moje krpice'' sasvim uslovno možemo odrediti kao ciklus ljubavnih pesama. Dok je u ''Kori'', u ciklusu ''Daleko u nama'' kroz ratnu strahotu lirski subjekat uspeva da voljenoj ženi ispeva najlepše stihove ljubavi, ovde je potencijalna draga oslovljena u srednjem rodu kao ''čudo''. Pri tome celim ciklusom dominira izrazito polemičan ton negovešten imperativom već u samom naslovu ciklusa, a upliv narodne tradicije prepoznajemo u upotrebi modifikovane forme kletve npr. ''Ne povratilo se'' ( 12.pesma ) ili ''Oluja ti postelja'' ( 10.pesma ).

Lajt – motiv celog ciklusa su '' krpice ''. One su nešto što lirski subjekat smatra neotudjivo svojim jer one su od ''čistog sna'', ''od svilenog osmeha'', ''od tačkaste nade''. One su očigledno sama esencija njegovog bića koja je ugrožena u ovom otudjenom svetu. Osećanje ugroženosti i otuđenosti više ni ljubav ne može da anulira jer on njegovom ''čudu'' i ''lepotici'' preti, naređuje, kune.

Poslednji ciklus zbirke posvećen je belutku, ''junaku'' iz prethodne Popine zbirke, odnosno iz ciklusa ''Spisak''. Ta pesma posvećena kompozitoru Dušanu Radiću, stoji na početku ovog ciklusa. Belutak nije običan kamen već kamen savršenog oblika i bele boje. Budući antropomorfiziran, belutak ima srce, u srcu zmiju koja guta vidik kao jaje. Belutak se zaljubio u ''oblu plavooku'', u nebeski svod, u beskraj. Kao i Isidori Sekulić i belutku je dosadio ''savršeni krug'', tesno mu je u sebi, u rođenom telu iz kog hoće da iskoči. Belutak je metafora za čovečiji trup pa tako i za samog čoveka. To je isti onaj čovek – belutak koji u ''Opsednutim vedrinama'' hoće da iskoči iz svoje kože i onaj koji želi ''oblu plavooku'' vedrinu nesputanu i slobodnu.

Sporedno nebo

Kada se 1968. pojavila Popina zbirka ''Sporedno nebo'' Ivan V. Lalić je nazvao ''kosmičkim glumištem'', najcelovitijom i najcelovitije zamišljenom knjigom pesama u srpskoj književnosti.

Knjiga je podeljena na 7 ciklusa: 1. Zev nad zevovima, 2. Znamenja, 3. Razmirica, 4. Podražavanje sunca, 5. Raskol, 6. Lipa na sred srca i 7. Nebeski prsten.

Svaki ciklus ima 7 pesama. Osnovna simbolika značenja broja 7 jeste savršeni red ali istovremeno broj 7 je zbir broja 3 koji označava nebo i broja 4 koji označava zemlju. Ako ovome dodamo i amblem zbirke – slika gornjeg i donjeg kotla, adaptacija praslike suprostavljenih planova realnosti onda nam može biti jasno zašto je Lalić ovu zbirku nazvao ''kosmičkim glumištem''. ''Sporedno nebo'' je ''kosmičko glumište'' na kome se odvija drama o osnovnim

8

nesporazumima i tragičnim nedohvatima. Ako je Popa u ''Igrama'' pevao egzistenciju, ovde peva esenciju.

Stroga kompozicija zbirke ogleda se i u ciklusima. Četvrti ciklus, ''Podražavanje sunca'', samo je jezgro speva, dok su ostali ciklusi međusobno povezani po tematskoj srodnosti i to 1. – 7., 2. – 6. i 3. – 5.

Lik Zvezdoznanca koji se javlja u uvodnoj i poslednjoj pesmi zbirke takodje uokviruje zbirku u celini. Zvezdoznanac bi bio komentator, rezoner svih zbivanja u zbirci. On je taj koji za sobom ostavlja reči ''lepše nego svet '', čak ni smrti nije pošlo za rukom ''u miraz da ih odnese''. Ali Zvezdoznancu će se posle smrti zlurado rugati ''zvezde su mu bile bliže nego sami ljudi''.

''Sporedno nebo'' sadrži ukupno 49 pesama kratkog stiha, bez interpukcije sa čitavom grupom simbola čija je osnovna funkcija da podstaknu lanac asocijacija koji omogućava prodor do onog što je Jung nazvao kolektivno nesvesno.

Prvi ciklus zbirke ''Zev nad zevovima'' okuplja 7 pesama koje počinju prepoznatljivom formulom: ''Bio jednom jedan...( broj, greška, trougao, odjek)''. ''Zev nad zevovima '' je svet predočen kao dosadna besmislica u kome sve što nastaje u znaku je jednog slučaja, nesporazuma ili greške. Tako ''Zaboravljeni broj'' sam sebe deli i množi od očajanja što je sam i tako se ponovo vraća u samoću. Ili ''Ohola greška'' koja izmišlja prostor i vreme ne bi li dokazala da sama ne postoji ali sve što je izmislila,ironijom sudbine,bilo je pogrešno.Vizija sveta koju nam Popa svojom poezijom predočava nikad nije bila blagonaklona prema čoveku ali čini se da je ovde dosegla vrhunac cinizma i besmislenosti – svet je obmana.

Drugi ciklus ''Znamenja'' donosi najavu budućeg konflikta. Stvari se pojavljuju tamo gde ne bi trebalo, izazivaju i remete ravnotežu: ''kap krvi u uglu neba'' (pesma ''Uljez''), ''Krilata svirala'' koja svojom pesmom razjaruje munje, ''beo bezoblicni zavežljaj'' koga će grom ''razvezati''.

U trećem ciklusu ''Razmirica'' dolazi do sasvim neobičnog dijaloga između lirskog subjekta i apsoluta. Svih sedam puta, jer ima sedam pesama, dijalog započinje jedna strana ali poslednju reč ima druga, hladni i superiorni apsolut. Tako lirski subjekat traži ''izvadi sunce iz usta'', a apsolut odgovara ''moli te se da ne zinem'' (''Krunisana jabuka'') ili lirski subjekat kaže ''pusti nas da odletimo'', a apsolut odgovara ''odrežite sebi krila slobodan da vam bude let ''(''Slobodan let''). Očigledno je da ''Razmirica'' ne donosi sklad i ravnotežu zato se težište speva – zbirke pomera u narednom ciklusu.

''Podražavanje sunca'' Lalić određuje kao spev u spevu, središnji stub ove poetske tvorevine. Nakon prekinutog dijaloga sa apsolutom sledi okretanje solarnom simbolu. Ako je apsolut nedohvatan onda treba ''naučiti mrak da sija''(''Smrt sunčevog oca''), treba tražiti sunce u sebi. Centralna pesma cele

9

zbirke koja je postavljena između 2x24 pesme je ''Priprema za doček''. To je groteskna slika podizanja slavoluka od kostiju i trpeze od ''skamenjenih dlanova'' za mladog jabukonosca koga neme.

Peti ciklus ''Raskol'' korespondira sa trećim ciklusom ''Razmirica''. Dijalog započet u trećem ciklusu završio se bez rešenja, a peti ciklus donosi konačan raskol. Nesaglasnost je produbljena, ovaj put apsolut je napušten jer je čoveku ostavio ''bajat kolač od pepela'' (''Kolač od pepela'').

Šesti ciklus ''Lipa nasred srca'' korespondira sa drugim ciklusom ''Znamenja''. Lipa je kosmičko drvo, osovina sveta, slovenska sveta lipa, međutim ta zavičajna osovina duha biva posečena u poslednjoj pesmi ciklusa.

Posle toga ostaje samo poruka iz poslednjeg, sedmog ciklusa ''Nebeski prsten''. Ovde se ponovo pojavljuje lik Zvezdoznanca koji nudi utočište i nov zavičaj u svojoj pesmi onima koji ostaju nasukani posle sukoba sa apsolutom – ''Zvezdani puz'', ''Zvezde izbeglice'', ''Nebeski prsten''.

Uspravna zemlja

Popina zbirka pesama ''Uspravna zemlja'' izasla je 1972. Zbirka bi se u celini mogla odrediti kao poezija kulturnog pamćenja koja otkriva dublji smisao ljudi, događaja i građevina iz srpske prošlosti. Zbirka obuhvata deset vekova srpske kulture i stoga se mora čitati kao celina, u suprotnom pesme gube svoje značenje. Lirski subjekat ove Popine zbirke je putnik kroz vreme i vekove.

Za amblem zbirke Popa je izabrao mač koji dere oblake.

Zbirka ima pet ciklusa: 1. Hodočašća (7 pesama), 2. Savin izvor (8 pesama), 3. Kosovo polje (7 pesama), 4. Ćele – kula (7 pesama) i 5. Povratak u Beograd (7 pesama).

Hodočastiti, u Popinoj zbirci znači ići na izvor onog što je sveto, u čemu je duhovna vrednost srpske tradicije a to su srpski manastiri: Hilandar, Kalenić, Manasija, Žiča, Sopoćani. Popa u njima otkriva lepotu i sklad arhitekture i slikarstva ali su oni istovremeno i svedoci sudbine i večnog trajanja srpskog naroda. Umanastirima i njihovoj vertikalnoj arhitekturi Popa vidi srpsku ''uspravnu zemlju'' koja, nasuprot vekovima, stoji čvrsto kao i materijalni oblici koji je simbolično predstavljaju.

Lirski subjekat kreće na put od Hilandara do Sent Andreje, od najjužnije do najsevernije tačke srpskog prostiranja. To je istorijski i sudbinski put njegove zemlje i naroda, Hilandar kao simbol večnog trajanja i Sent Andreja kao simbol ovozemaljskog nestajanja.

10

Tim putem lirski subjekat mora da se kreće da bi dosegao samospoznaju, a smisao puta je u pamćenju, borbi protiv zaboravljanja: ''da mi se iz sećanja ne izbrišu''(''Hilandar'').

U prvoj pesmi iz ciklusa ''Hodočašća'' prepoznajemo drevni topos puta i putnika. Popin putnik hoda sa ''očevim štapom'', simbolom mudrosti i saznanja, simbolom tradicije i kolektivnog pamćenja, sa ''upaljenim srcem'' simbolom duhovne ljubavi prema onome što je opredmećeno u građevinama i na freskama. Put na koji je krenuo je ''sveti put'', dakle, put znanja i samospoznaje. Putnik još uvek tapka u mraku neznanja: ''Daleko sam još od toga da ih odgonetnem''ali oni mu se ukazuju kao zvezde vodilje, ''vučja sazvezđa'' i pomoću njih put će pronaći.

Pesma ''Kalenić'' na opštem planu opeva velelepno srednjovekovno zdanje u Levču, koje je podigao vojvoda despota Stefana Lazarevića, Bogdan, sa ženom Milicom i bratom Petrom. Kalenić je najraskošnije ukrašena crkva moravske škole. Freske u Kaleniću odlikuje lak i svetao kolorit uz primenu potpuno novih boja: svetlokestenjasta, svetlocrvena i žuta. Tako je na planu sužene percepcije opevana fascinacija lirskog subjekta freskom na zidu.

Pesma je ispevana u tercinama i distisima koji se smenjuju.

U prvoj tercini fasciniran lepotom freske lirski subjekat uspostavlja duhovnu vezu i identifikuje se sa likom anđela. Na licu naslikanog anđela ''boje sviću'', odnosno pomaljaju se, izgrevaju iz tame zdanja i vekova. Boje su ''na ivici zaborava'' čime je sugerisano stvarno propadanje od vlage i nemara ali i ono strašnije, duhovni zaborav koji prekida vezu sa korenima i poništava naš unutrašnji, stvarni identitet.

''Tuđe senke'' su nagoveštaj mraka koji ruši svetlost. One su simboli nedaća i nevolja koje se nadvijaju nad ovu zemlju i ne daju maču da se vrati u korice.

''Boje zru'' je drugi stepen gradacije, to su boje koje plamenom svog zrenja odolevaju vremenu i usudu.

Pesnik apostrofira ''inat lepi'', taj inat je esencija ovog naroda, ono što ga goni da ostane i opstane i on se prenosi sa lika anđela na lik hodočasnika.

''Boje gore'' je treći završni stupanj gradacije. Boje kao simbol baštine jednog naroda gore u krvi njegove mladosti,

''Manasija'' je srpski srednjovekovni manastir kod Despotovca koji je podigao despot Stefan Lazarević. To je jedna od najmonumentalnijih građevina nastalih posle kosovskog poraza. U njoj je Konstantin Filozof osnovao čuvenu resavsku školu pa tako Manasija postaje kulturno središte Srba toga vremena. U priprati manastira naslikani su ratnici sa pancirima i mačevima koji nas podsećaju da je Manasija bila i manastir – utvrđenje. Slikarstvo Manasije pokazuje vidne tendencije humanizma i renesanse posebno kroz upotrebu plave i

11

azurne boje. Pesma ima prstenastu kompoziciju, počinje i završava se tercinama koje zatvaraju pet distiha. Utercinama se pojavljuje i lajt motiv – plava i zlatna boja.

Plava i zlatna boja su osnovne boje resavskog freskopisanja sa naglašenom simboličkom konotacijom. Zlatna boja je znak duhovnog podvizništva čoveka kojim se on približava bogu,dok je plava boja simbol nebeskog plavetnila.

Pesnik apostrofira zografa, srednjovekovnog umetnika, ikonopisca i freskopisca. ''Poslednja jabuka sunca'' je onaj zlatni krug za koji zogfar vezuje svoj poslednji potez četkicom. To je oreol svetosti na fresci i poslednji treptaj zografove duše pred tragedijom koja se nadvija. Vesnici nesreće oličeni su u apokaliptičnoj ''konjici noći'' i muslimanskom ratnom pokliču ''alah je svemoćan''. Lirski subjekat, hodočasnik, koji se u ''Kaleniću'' duhovno identifikovao sa lepotom anđela, ovde se prenosi u trenutak i čin stvaranja nepoznatog zografa. Kao da on gleda zografa, da oseća njegovu bliskost, da živi njegovu dramu stvaranja. Tako zograf postaje simbol umetnika koji umetnošću i stvaranjem želi da preduhitri vreme, sudbinu i život.

U poslednjoj tercini zlatno i plavo se preobražavaju u zvezdu, u beskraj u oku. Nije li to ona ista zvezda u nebeskom beskraju za kojom traga Vuk Isakovič? Dok je Vuk Isakovič tu ideju zvezde izjednačio sa utopijskom vizijom Rusije, Popin zograf je vidi i ostvaruje u plavoj i zlatnoj mileševskoj fresci.

Drugi ciklus pesama naslovljen je ''Savin izvor'' i nedvosmisleno nas upućuje još dublje u našu tradiciju i istoriju, na sam izvor našeg duhovnog postojanja.

U pesmi ''Sveti Sava'' aktivirana je simbolika narodne tradicije. Svetom Savi oko glave lete pčele, simboli mudrosti i svetosti života. One grade ''živi zlatokrug'', oreol svetosti koji je Sava zaslužio za života. Munje i gromovi su u njegovoj riđoj bradi – ova slika aktivira dva dijahrona kanala hrišćanski i paganski – stari Sloveni bili su riđobradi a vrhovno slovensko pagansko božanstvo bio je Perun – bog gromovnik, njegov hrišćanski pandan bio bi Sveti Ilija. Svetom Savi na ramenu je petao – u srpskoj narodnoj religiji petao je solarno biće, prijatelj ljudi i neprijatelj demona. Sveti Sava korača u pratnji svojih vukova – celim ciklusom dominira motiv vuka, vrhovnog paganskog božanstva, vuk je predvodnik čopora.

Drugi ciklus ima kružnu kompoziciju, počinje pesmom ''Savin izvor'', a završava se pesmom ''Sveti Sava na svom izvoru''. U pesmi ''Savin izbor'' svetac štapom, simbolom mudrosti, otvara oko u kamenu – izvor koji leči od smrtobolje i životobolje. To je izvor znanja. U pesmi ''Sveti Sava na svom izvoru'' svetac gleda svoje treće oko – simbol duhovnog znanja i pronicanja. On vidi svoj ''poharani ćivot'' i tako anticipira Sinan-pašino svetogrđe. Ali on vidi i

12

svoju ''srećno oplođenu zemlju'' – zemlju oplođenu njegovom misijom, verom i znanjem, onim na čemu počiva i što jeste srpski nacionalni identitet.

Treći ciklus ''Kosovo polje'' posvećen je srpskoj kolevci i srpskoj kobi.

U pesmi ''Kosovo polje'' Popa određuje Kosovo polje kao: ''Polje kao svako dlan i po zelenila'', a odmah potom i : ''Polje kao nijedno nad njim nebo pod njim nebo''. To je polje koje pripada onima koji su tu poginuli i čije su duše na nebu ali i pod nebom, ovaploćene u kosovskom božuru. Ti ratnici su ''pšenica selica'' koju kosi mlad mesec. Simbolika mladog meseca je jasna, dok je ''pšenica selica'' slika – simbol izveden iz postojećih pesničkih slika i simbola. Naime, Popa toponim Kosovo ispravno tumači kao polje koje pripada ptici kosu. Kos je ptica selica.

Znamo da Njegoš kao simbol ratnika uzima ''mlado žito'', a sinonim za mlado žito je ''pšenica belica''. Dakle, Popa je ukrštanjem ''pšenice belice'' i ''ptice selice'' dobio metaforu ''pšenica selica''. Požnjeveno žito slaže se u krstine. Krstine su u obliku krsta čime su opet apostrofirane hrišćanske žrtve. Dva ukrštena sunčeva zraka slažu žito u krstine, oni su simboli Svetog Duha koji se,budući apstraktan uvek označava geometrijskim oblicima.

Pesma ''Venconosac na Kosovu polju'' aktivira hrišćansku i našu narodnu usmenu tradiciju.

Venconosac je crkvenoslovenska reč i znači onaj koji je okrunjen, krunisan, ovenčan. Otuda venconosac na Kosovu polju može biti samo knez Lazar, jedini naslednik Nemanjića. Lazar drži na dlanu svoju odsečenu glavu.Ova slika nedvosmisleno asocira na Jovana Krstitelja.Međutim,narodno predanje tvrdi da je Lazaru na Kosovu odsečena glava,a on je drži na dlanu baš kao što na našim freskama ktitori drže svoje zadužbine.Lazareva glava je ''sunčeva namesnica'', Hristova namesnica na zemlji – crkva.Ona je ''svetlozarna'' u sveopštem mraku.Dakle,Lazareva glava je njegova zadužbina i ona osvetljava beznađe nastalo posle poraza.

U sledećoj tercini Lazar je prikazan na oblaku,bos,u poderanoj košulji, opasan repom ubijenog zmaja.Dakle,sada je Lazar predstavljen kao Sveti Đorđe.

Postoji još jedna pesnička slika u kojo prepoznajemo ukrštanje dva dijahrona kanala – subota,sveta majka – u našoj narodnoj tradiciji Lazareva subota je dan početka proleća,a u subotu je po Jovanovom jevanđelju Isus vaskrsnuo Lazara,Martinog i Marijinog brata.

Četvrti ciklus ''Ćele – kula'' vraća nas u nešto bližu prošlost,u vreme I srpskog ustanka. Celim ciklusom dominira atmosfera smrti i stradanja.U sećanju pokolenja ta nesreća ostaće sačuvana u spomeniku najstrašnijem od svih ,u Ćele – kuli.To je ''kula smrti'' od koje se i njena gospodarica – smrt uplašila.Iz crnih i praznih očnih duplji zjapi ''crna vidovitost''.Između krezubih vilica zaglavila se poslednja psovka,a lobanje igraju groteskno kolo smrti.

13

U pesmi ''Crni Đorđe'' prepoznajemo modifikovanu Lazarevu kosovsku kletvu.Đorđe se obraća Srbima i kaže da je njegova glava već mrtva,s koca ga gleda,nema ni njega a ni njih.Moraju udariti po duši rogatom mesecu ''ne bi li nas bilo''.On ih sokoli nazivajući ih kurjacima i pita ih: ''Može te li ?'',''Hoćete li?''.

Poslednji,peti ciklus zove se ''Povratak u Beograd''.

Hodočasnik se vratio s puta u grad kome pripada – ne zna spušta li se grad sa oblaka u njega ili mu grad iz utrobe raste.Vratio se s puta ''da sazrelo kamenje'',kamenje znanja podeli na trgu.

U pesmi ''Vračar polje'' Popa se vraća temi iz ciklusa ''Savin izvor''. Lirski subjekat je sreo ''starca pastira'' usred ''belog grada''.Starac nosi oko vrata mladunče vuka i svira u lipov list.Lirski subjekat, hodočasnik,napojen znanjem sa duhovnih istočnika postaje dostojni naslednik starčeve svirke i sam svira u lipov list.

14