11..

4. septembar

Dragi Dnevni~e,Danas }e se dogoditi ne{to u`asno. Ne znam za{to sam ovo napisala. Besmisleno je.Nema razloga da budem uznemirena, trebalo bi dabudem sre}na, ali...Uglavnom, sad je 5.30 ujutru, a ja sam budna iupla{ena. Uporno ponavljam sebi da sam sva rase-jana zbog umora od dugog puta iz Francuske i vre-menske razlike. Ipak, to ne obja{njava to {to samtoliko upla{ena. Toliko izgubljena.Prekju~e, dok smo se tetka D`udit, Margaret i javra}ale sa aerodroma, imala sam neki ba{ ~udanose}aj. Kad smo ve} bile u na{oj ulici, odjednom mije pro{lo kroz glavu: „Mama i tata nas ~ekaju kodku}e. Kladim se da }u ih ugledati na tremu ili da }uih zate}i kako gledaju kroz prozor dnevne sobe.Sigurno sam im mnogo nedostajala.”Znam. Zvu~i krajnje besmisleno.Me|utim, ~ak i kada sam ugledala ku}u i videla dana tremu nema nikoga, jo{ sam imala onaj ose}aj.Potr~ala sam uza stepenice, uhvatila se za kvakupa za zvekir i pokucala. Kada je tetka D`udit otkl-ju~ala vrata, uletela sam unutra i samo stala nas-

red hodnika i po~ela da oslu{kujem, o~ekuju}i da}u ~uti kako mama silazi niza stepenice ili tatukako se javlja iz radne sobe.Upravo tada je tetka D`udit tik iza mene uz tresakspustila kofer i umorno odahnula, rekav{i: „Stiglesmo.” Margaret se nasmejala, a mene je preplavionaju`asniji ose}aj koji sam ikada osetila. Nikadase ranije nisam osetila tako beznade`no izgublje-nom.Stigla sam. Stigla sam ku}i. Za{to li to zvu~i kaola`?Ro|ena sam ovde, u Felovoj Crkvi. Od ro|enja`ivim u ovoj ku}i. Otkad znam za sebe, spavam uovoj istoj sobi, na ~ijem su da{~anom podu ostalitragovi progorelog drveta – to smo Kerolajn i ja upetom razredu kri{om probale da pu{imo i zamalose nismo ugu{ile. Znam da }u, ako pogledam krozprozor, ugledati veliku dunju na koju su se pre dvegodine Met i njegova ekipa popeli da bi snimali {tase de{ava na mojoj ro|endanskoj `urki, po ~ijemzavr{etku je moje dru{tvo trebalo da prespava kodmene. Ovo je moj krevet, ono je moja stolica, a onotamo je moj toaletni sto~i}.Me|utim, sada mi sve to izgleda nepoznato, kao dane pripadam ovde. Sve je, izgleda, na svom mestu– sem mene. A najgore od svega je to {to znam danegde pripadam, ali prosto ne mogu da odredimgde je to.Ju~e sam bila previ{e umorna da bih oti{la na upis.Meredit je uzela moj raspored ~asova, ali nisamba{ bila raspolo`ena da pri~am s njom preko tele-fona. Kad bi ko pitao, tetka D`udit bi mu rekla dasam umorna od dugog puta i da spavam, ali me je

L. D`. Smit8

tokom ve~ere posmatrala s ~udnim izrazom nalicu.Svejedno, danas moram u gu`vu, da se vidim sdru{tvom. Treba da se na|emo na parkingu pre{kole. Mo`da se zbog toga bojim? Mo`da se ja njihpla{im?

Elena Gilbert je prestala da pi{e. Zagledala se u posled-nji red, i dalje dr`e}i olovku nad sve{~icom ~ije su korice bilepresvu~ene plavim somotom, i samo zavrtela glavom. Sekundkasnije, naglo je podigla glavu i zavrlja~ila i olovku i sveskuprema erkeru, odakle su se odbile neo{te}ene, zavr{iv{i natapaciranoj klupi pored prozora.

Sve je to jedna velika smejurija.Otkad se to ona, Elena Gilbert, pla{i da se vi|a s ljudima?

Otkad se to ona pla{i bilo ~ega? Ustala je i besno navuklakimono od crvene svile. Nije se ~ak ni pogledala u ogledalo,koje je u rasko{no ukra{enom viktorijanskom ramu visilo iznadtoaletnog sto~i}a od tre{njevog drveta; znala je koga }e videti uodrazu – Elenu Gilbert, zgodnu plavu{u koja je uvek kul, trend-seterku koja zavr{ava srednju {kolu, devojku koju svaki momak`eli, dok sve devojke pri`eljkuju da budu kao ona. Samo, ta jedevojka sada bila namr{tena, a njene usne su licu davale izraznezadovoljstva.

Smiri}e me topla kupka i kafa, pomislila je. Umirivao juje jutarnji ritual kupanja i obla~enja, pa je `elela da {to du`eu`iva u njemu. Stoga je dugo razgledala novu garderobu,kupljenu u Parizu. Na kraju je izabrala ne`noru`i~astumajicu, koju je uklopila s belim lanenim {ortsem, tako da jeli~ila na sladoled s prelivom od maline. Dobro par~e, nema{ta, pomislila je, a devojka u ogledalu sada se zagonetnosme{ila. Njeni malopre|a{nji strahovi su se raspr{ili, nestalisu kao da nisu ni postojali.

B U | E N J E 9

„Elena! Gde si? Zakasni}emo u {kolu!” Glas je, jedva~ujan, dopirao iz prizemlja.

Elena je jo{ jednom provukla ~etku kroz svoju svilenka-stu kosu i vezala je tamnoru`i~astom trakom, a zatim je do-hvatila ranac i si{la niza stepenice.

U kuhinji je ~etvorogodi{nja Margaret za stolom jelapahuljice, a tetka D`udit je kuvala ne{to na {poretu. TetkaD`udit je bila od onih `ena koje uvek deluju malousplahireno; njeno mr{avo lice je uvek imalo blag izraz, asvetla lepr{ava kosa ve~ito joj je bila prikupljena u neurednupun|u. Elena je poljubi u obraz.

„Dobro jutro svima. Izvinjavam se, ali stvarno nemamvremena da doru~kujem.”

„Ali, Elena, ne mo`e{ da ode{ bez doru~ka. Treba daunosi{ proteine... ”

„Ma, poje{}u krofnu pre {kole”, rekla je Elena, punaenergije. Poljubila je Margaret u kosu i krenula ka vratima.

„Ali, Elena...”„E da, verovatno }u posle {kole malo da visim s Boni i

Meredit, pa vi ve~erajte bez mene, nemojte me ~ekati. ]ao!”„Elena...”Elena je ve} stigla do ulaznih vrata. Zatvorila ih je, osta-

viv{i za sobom negodovanje tetke D`udit, i iza{la na trem.Tu je zastala.Sva ona jutro{nja neprijatna ose}anja ponovo su je prepla-

vila. Nelagodnost, strah. I izvesnost da }e se dogoditi ne{to u`asno.Ulica javorova je bila pusta. Visoke ku}e u viktorijan-

skom stilu odisale su nekakvom turobno{}u, uzdi`u}i se ugrobnoj ti{ini kao da u njima niko ne `ivi; bile su nalik na oneku}e namenski gra|ene za potrebe nekog filma, u kojimaposle snimanja ne ostane ni `ive du{e. ^inilo joj se da u njimanema ljudi, ali da su zato pune nekakvih ~udnih stvorenjakoja posmatraju iznutra.

L. D`. Smit10

To je to; neko je posmatra. Nebo nije bilo plavo, ve} belokao pamuk, a oblaci nisu propu{tali ni zrak sunca – kao da jeneko po nebu prosuo ogromnu ~iniju {laga. Vazduh je prostogu{io, a Elena je bila sigurna da je ne~iji pogled uprt pravo unju.

Kraji~kom oka je primetila da je ne{to tamno promaklokroz grane stare dunje, zasa|ene ispred ku}e.

Bila je to vrana, koja se nepomi~no smestila me|u `utoli{}e. Njene o~i su je posmatrale.

Ube|ivala je sebe da je sme{no {to uop{te takorazmi{lja, ali nekako je bila svesna tog pogleda. Bila je tonajve}a vrana koju je ikad videla – ba{ je bila velika, a perjejoj je bilo toliko sjajno da su se po njegovom crnilu prelivalesve dugine boje. Mogla je jasno da primeti svaki detalj: crnekand`e grabljivice, o{tar kljun, ono jedno sjajno crno oko.

Vrana je stajala nepomi~no kao kakva vo{tana figura ilipak kao da je preparirana. Me|utim, Elena se stresla posma-traju}i je, jer je osetila kako joj kroz telo u talasima navireneka toplina, kako struji i penje se ~ak do grla i obraza. Svezbog toga {to... sve zbog toga {to ju je vrana posmatrala.Onako netremice, kao {to je momci posmatraju kada je ukupa}em kostimu ili kad nosi providnu bluzu. Kao da joj jetim pogledom skidala ode}u.

Pre nego {to je postala svesna {ta radi, spustila je ranacna zemlju i uzela kamen koji je le`ao pored staze. „Odlaziodavde”, uzviknula je, osetiv{i kako joj glas drhti od besa.„Odlazi! Be`i odavde!” Re~i su poletele prema ptici zajedno skamenom.

Li{}e se razletelo na sve strane, ali vrana je prhnula,nepovre|ena. Krila joj behu ogromna, a graktala je glasno kao~itavo jato vrana. Elena brzo ~u~nu, izbezumljena jer se pticaustremila pravo na nju, u poslednjem trenutku preletev{iiznad njene glave i dodirnuv{i joj kosu krilima.

B U | E N J E 11

Tada se, me|utim, vinula visoko u nebo, a zatim jepo~ela da kru`i, sablasno crna spram neba belog kao papir.Ispustiv{i grlen krik, izgubila se iz vidokruga negde iznad{ume.

Elena je polako ustala i postepeno dolazila sebi. Osvrtalase, ne mogav{i da pojmi {ta joj se upravo dogodilo. Sad kad jeptica odletela, nebo je opet dobilo svoju uobi~ajenu boju.Zanjihano slaba{nim da{kom vetra, li{}e je blago za{u{talo, aElena je duboko udahnula. Vrata se na jednoj od susednih ku}aotvori{e i deca istr~a{e napolje, ispuniv{i ulicu grajom i sme-hom.

Osmehnula im se i ponovo udahnula, osetiv{i kako jeolak{anje pro`ima poput sun~eve svetlosti. Zar nije svesnakoliko je sve to sme{no? Pred njom je predivan dan koji }e jojsigurno doneti ne{to lepo, a i ne}e se desiti ni{ta lo{e.

Ni{ta lo{e se ne}e desiti – sem {to }e zakasniti u {kolu.Cela ekipa }e je ~ekati na parkingu.

Mogu da im ka`em da sam se zadr`ala jer sam morala daga|am tipa koji me je gledao dok sam se presvla~ila, pomislilaje, umalo se nasmejav{i. E, to }e im sto posto zapu{iti usta.

Krenula je prema {koli {to je br`e mogla, ne osvr}u}i sevi{e na dunju u svom dvori{tu.

Vrana je proletela kroz kro{nju razgranatog hrasta, te seStefan instinktivno trgnuo. Odahnuo je kad je video da je tosamo ptica.

Pogled mu je pao na belo be`ivotno telo koje je dr`ao urukama, a na licu mu se jasno ocrtavalo kajanje. Nije name-ravao da ga ubije. Sigurno bi ulovio ne{to ve}e od zeca da jeznao koliko je gladan. Naravno, to mu je uterivalo strah ukosti: nikad ne zna{ koliko glad mo`e biti jaka niti {ta }e{ svemorati da uradi{ da bi je utolio. Sre}a njegova {to je ovog putaubio samo zeca.

L. D`. Smit12

Stajao je ispod starih hrastova, a sun~eva svetlost se pro-bijala kroz kro{nje slivaju}i se na njegovu kovrd`avu kosu.Odeven u majicu i farmerice, Stefan Salvatore je izgledao kaosvaki drugi srednjo{kolac.

Ipak, on nije bio kao ostali momci.Odlazio je duboko u {umu, gde ga niko ne vidi, da utoli

glad. Sada je krajnje pa`ljivo oblizivao usne i desni, da ne biostalo nikakvih mrlja ni tragova. Nije dolazilo u obzir darizikuje. Dovoljno mu te{ko pada to {to mora stalno da se krijei pravi cirkus od svog `ivota.

Na trenutak se ponovo zapitao da li je bolje da digneruke od svega. Mo`da bi bilo najpametnije da se vrati u Italiju,u svoje tajno skrovi{te. Kako mu je uop{te palo na pamet dapoku{a da postane deo sveta kojim vlada svetlost?

Dojadilo mu je da `ivi u senci. Dosta mu je bilo tame isvih onih mra~nih stvorenja koja u njoj `ive. Najvi{e od svega,bilo mu je dosta samo}e.

Nije bio siguran za{to je odabrao ba{ Vird`iniju i FelovuCrkvu. To je, za njegov ukus, bio grad s kratkom istorijom; naj-starije gra|evine su bile podignute otprilike tek pre stopedeset godina. Me|utim, u njemu su jo{ `ivela se}anja iutvare Gra|anskog rata, toliko stvarne da ih je mogao videtijednako jasno kao {to je video supermarkete i kioske brzehrane.

Stefan je cenio to {to se ovde pro{lost po{tuje. Verovaoje da mo`da mo`e da zavoli ljude u Felovoj Crkvi i da postojimogu}nost – ma koliko zanemarljiva bila – da }e uspeti dana|e svoje mesto me|u njima.

Naravno, znao je da ga ljudi nikada ne}e potpuno pri-hvatiti. Gorak osmeh mirenja sa sudbinom pre|e mu prekousana zbog te pomisli. Nije hteo da se zavarava da }e se toikada desiti. Ne postoji mesto na ovom svetu gde on potpunopripada, gde mo`e da bude ono {to zaista jeste.

B U | E N J E 13

Sem ako se ne vrati u svet tame...Brzo je odagnao tu pomisao. Ve} se odrekao tame;

ostavio je utvare za sobom. Precrtao je sve te duge godine;sada kre}e iz po~etka, i to od danas.

Stefan se trgao iz misli shvativ{i da jo{ dr`i zeca. Ne`noga je spustio na gomilu sme|eg hrastovog li{}a. Negde u dalji-ni, toliko daleko da sluh obi~nog ~oveka taj zvuk ne bi ni raza-znao, oglasila se lisica.

Hajde, do|i, brate moj po njuhu, pomislio je tu`no. Tvojdoru~ak je spreman i ~eka te.

Prebacio je jaknu preko ramena i primetio da je vranakoja ga je nedavno uznemirila opet tu. Smestila se na hras-tovu granu i izgleda da ga je posmatrala. Bilo je u toj pticinekog nepatvorenog zla.

Po~eo je da se sporazumeva s njom mislima, ali jeodmah prekinuo. Seti se {ta si obe}ao, rekao je sebi.Upotrebljava}e{ Mo}i samo u krajnjoj nu`di. Tek kad nebude{ imao drugog izbora.

Kora~aju}i skoro ne~ujno po opalom li{}u i suvimgranama, uputio se prema rubu {ume. Tamo je ostavio kola.Osvrnuo se, samo jednom, i primetio da je vrana sletela sgrane i ostrvila se na zeca.

Bilo je ne~eg zlokobnog u na~inu na koji se, ra{irenihkrila, nadvila nad be`ivotnim telom `ivotinje – ne~egzloslutnog, kao da likuje. Stefanu se grlo ste`e i umalo krenunatrag da je otera. Ipak, njeno pravo na plen neupitno jekoliko i lisi~je, rekao je sebi.

Neupitno koliko i njegovo.Re{io je da u|e u um te ptice ako se jo{ jednom na|e u

njenoj blizini. Sada je samo odvratio pogled i po`urio kroz{umu, stisnutih vilica. Nije `eleo da zakasni na prvi ~as usrednjoj {koli Robert E. Li.

L. D`. Smit14

22..

^im se Elena pojavila na parkingu, oko nje se sjatilo celodru{tvo. Svi su bili tamo, u punom sastavu, ekipa koju nijevidela jo{ od kraja juna, plus jo{ ~etvoro-petoro nepoznatih –to su bili likovi koji su se nadali da }e ste}i popularnost ve}time {to stoje tu, uz njih. Jedna po jedna, drugarice su joj pri-lazile ra{irenih ruku.

Kerolajn je porasla bar tri centimetra i smr{ala je, pa jeizgledala kao da je si{la s naslovne strane Voga. Hladno je po-zdravila Elenu i sklonila se u stranu, posmatraju}i je kroztrepavice onim zelenim o~ima kao neka prepredena ma~ka.

Boni nije porasla nimalo, pa je, kad joj je poletela u za-grljaj, njena ri|a kovrd`ava kosa Eleni i dalje dosezala dobrade. ^ek’, ~ek’ – uvojci?, zapitala se Elena. Odmakla se od tesitne devoj~ice da je bolje odmeri.

„Boni! [ta si to uradila s kosom?”„Svi|a li ti se? Mislim da ovako izgledam vi{a.” Boni je

razbaru{ila ve} razbaru{ene {i{ke i nasme{ila se; kestenjasteo~i su joj se iskrile od uzbu|enja, a maju{no srcasto lice joj jesijalo.

Elena je nastavila da komentari{e. „Meredit, ti se uop{tenisi promenila.”

Ovog puta je radost bila obostrana. Pogledav{i tu visokudevojku, Elena je shvatila kako joj je upravo ona najvi{enedostajala. Meredit se nikad nije {minkala; to joj, me|utim,nije ni bilo potrebno budu}i da je imala maslinast ten i gustecrne trepavice. Elegantno izviv{i obrvu, odmeravala je Elenu.

„Vidim, kosa ti je za dve nijanse posvetlela na suncu... A{ta ti je s tenom? Mislila sam da }e{ mu se malo posvetiti naAzurnoj obali.”

„Pa, zna{ da se nikad ne sun~am.” Elena podi`e ruke daih i sama bolje pogleda. Ko`a joj je bila besprekorna, kaoporcelan, ali je bila svetla i prozirna skoro koliko i Bonina.

„Hej dru{tvo, to me podseti”, prekide ih Boni, uhvativ{iElenu za ruku. „^ik pogodite {ta sam ovog leta nau~ila odjedne ro|ake.” Pre nego {to je ma koja od njih uspela dazausti, sve~ano im je otkrila veliku novost: „Sad umem dagledam u dlan!”

Za~ulo se coktanje i smeh.„Smejte se vi koliko ho}ete”, uzvrati im Boni na ismeva-

nje koje je nimalo nije uzrujalo. „Ro|aka mi je rekla da imamvidovnja~ke mo}i. Daj da vidim...” Zagledala se u Elenin dlan.

„Po`uri, ~ove~e, zakasni}emo”, pomalo nestrpljivo re~eElena.

„Dobro, dobro. Gledaj, ovo ti je linija `ivota – ili to be{elinija srca?” Neka od devojaka se zakikota. „Ti{ina tamo;ponirem u dubinu. Vidim... Vidim...” Bonino lice odjednompreblede, kao da se upla{ila. Njene kestenjaste o~i se ra{iri{e,ali kao da vi{e nije gledala u Elenin dlan. Gledala je nekakokroz njega – i to u ne{to zastra{uju}e.

„Upozna}e{ visokog, crnokosog stranca”, promrmljala jeMeredit iza nje. Devojke su se mahnito smejale.

„Crn jeste, i stranac je... ali nije visok.” Bonin glas,zatomljen do {apata, kao da je dopirao iz daljine.

„Mada”, odmah je nastavila, deluju}i zbunjeno, „bio jevisok, ali davno.” Zbunjeno je pogledala Elenu. „Ali, to jenemogu}e... zar ne?” Pustila je Eleninu ruku, skoro je odgur-nuv{i. „Ne `elim vi{e da ti gledam u dlan.”

„Dobro, predstava je gotova. Hajdemo”, re~e Elena osta-lima, malo iznervirana. Oduvek je te vidovnja~ke fore sma-

L. D`. Smit16

trala bezveznim trikovima. [to li se onda iznervirala? Mo`dazbog toga {to je tog jutra sasvim izludela...

Devojke su krenule prema {kolskoj zgradi, ali kada suza~ule da se pribli`ava automobil ~iji je motor preo kao zado-voljna maca, stale su kao ukopane.

„^ove~e”, otelo se Kerolajn, koja nije mogla da odvoji o~iod prizora. „Kakva dobra kola.”

„Kakav dobar ’por{e’”, ispravila ju je Meredit hladnim glasom.Sjajan crni „turbo 911” mazno je klizio niz parking

tra`e}i slobodno mesto, kre}u}i se polako kao panter koji seprikrada plenu.

Kada se auto zaustavio, vrata su se otvorila, a one susamo ~ekale da snime voza~a.

„Uh, ~ove~e”, pro{aputala je Kerolajn.„I ja ka`em”, rekla je Boni uzdahnuv{i.S mesta na kome su stajale, Elena je mogla da vidi da je

zgodan, da ima ravne plo~ice i lepo razvijene mi{i}e. Sigurnoje celu no} morao da tare farmerice da bi delovale onakoizbledelo, a uz njih je obukao usku majicu i ko`nu jaknunekog neobi~nog kroja. Kosa mu je bila talasasta i – crna.

Me|utim, nije bio visok. Bio je otprilike srednje visine.Elena je uzdahnula.„Ko je ovaj maskirani?”, upitala je Meredit. Opaska je

bila sasvim na mestu – tamne nao~are su skrivale o~i togmladi}a, zakloniv{i mu pri tom i pola lica. Izgledao je kao danosi nekakvu masku.

„To je maskirani stranac”, re~e neka od njih, pa svedevojke po~e{e da govore uglas.

„Jao, vidi mu jaknu. Mora da je italijanska; sigurno je izRima.”

„A otkud ti to zna{, majke ti? Jedini Rim koji si ti videlaje onaj u Njujorku!”1

B U | E N J E 17

1 Postoji veliki broj gradova na svetu koji nose naziv Rim, a to va`i i zaNjujork, Pariz itd. Ovde je posredi grad Rim u okrugu Oneida, u dr`aviNjujork, SAD. (Prim. prev.)

„O-o. Elena opet ima onaj pogled. Onaj {to vreba.”„Niskom, crnomanjastom gospodinu Zgodnom bolje bi

bilo da se ~uva.”„Nije nizak; savr{en je!”Kroz taj `amor se jasno za~uo Kerolajnin komentar:

„Daj, Elena. Ve} ima{ Meta. [ta jo{ ho}e{? [ta mo`e{ da radi{s dvojicom {to ne mo`e{ s jednim?”

„Istu stvar – samo du`e”, re~e Meredit ote`u}i, pa devoj-ke prasnu{e u smeh.

De~ko je zaklju~ao kola i krenuo prema {koli. Elena jetobo`e slu~ajno po{la za njim, a ostale devojke su se popako-vale tik iza nje, sve jedna za drugom, kao psi u zaprezi. To ju jeba{ iznerviralo. Mo`e li jednom da ode negde na miru, bez prat-nje? Me|utim, Meredit je pogleda, pa se Elena ipak osmehnu.

„Noblesse oblige”2, tiho re~e Meredit.„[ta?”„Pa, ako ve} ho}e{ da postane{ kraljica mature, mora{ da

se nosi{ sa svim {to uz to ide.” Elena se namr{tila na tu opasku i u{la u {kolu. Pred njima

se pru`ao duga~ak hodnik, a prilika u d`insu i ko`noj jakni seizgubila iza vrata {kolske kancelarije. Usporila je dok je prilazi-la kancelariji, naposletku zastav{i da tobo`e pa`ljivo pogledaobave{tenja oka~ena na oglasnoj tabli pored vrata. Tu se nalazioogroman prozor kroz koji se mogla videti cela kancelarija.

Ostale devojke su otvoreno buljile kroz prozor i kikotalese. „Fina pozadina.” „Ovo je Armanijeva jakna, sto posto.”„Misli{ da nije odavde?”

Elena se sva pretvorila u uvo da bi ~ula njegovo ime.Izgleda da je postojao nekakav problem: gospo|a Klark, sekre-tarica koja je radila na prijemu novih |aka, gledala je u spisaki vrtela glavom. De~ko je ne{to rekao, a gospo|a Klark jepodigla ruke kao da `eli da ka`e: „[ta da ti radim.” Pre{la je

L. D`. Smit18

2 Francuski izraz koji ozna~ava da visok polo`aj ili plemenit rod obavezuje,tj. podrazumeva da se njegov nosilac mora pona{ati u skladu s njim i obav-ljati sve du`nosti koje taj polo`aj podrazumeva. (Prim. prev.)

prstom po listi i ponovo zavrtela glavom, `ele}i da okon~acelu tu situaciju. De~ko je po{ao prema vratima, a onda seokrenuo i vratio k njoj. Kada ga je gospo|a Klark pogledala,izraz na njenom licu se promenio.

Nao~are za sunce sada je dr`ao u ruci. Gospo|a Klarkkao da se zbog ne~eg zbunila; Elena primeti da je trepnulanekoliko puta. Otvorila je usta, a onda ih zatvorila – kao da je`elela ne{to da ka`e, pa se predomislila.

Elena je `arko `elela da vidi lice tog de~ka, a ne samo nje-gov potiljak. Gospo|a Klark po~e da pretura po nekoj gomilipapira; izgledala je kao oma|ijana. Na kraju je izvadila nekakavformular i napisala ne{to na njemu, a onda mu ga je pru`ilapreko stola.

De~ko je ne{to brzo napisao – verovatno se potpisao ilitako ne{to – i vratio joj papir. Gospo|a Klark je nakratko po-smatrala papir, a onda je po~ela da pretura po drugoj hrpi papi-ra. Naposletku mu je dala ne{to {to je li~ilo na raspored ~asova.Netremice ga je posmatrala dok mu je pru`ala papir, a on jeklimnuo glavom u znak zahvalnosti i krenuo prema vratima.

Elenu je morila znati`elja. [ta li se to unutra dogodilo?I kakvo li je lice tog stranca? Me|utim, kad je iza{ao izkancelarije, ve} je bio ponovo stavio nao~are. Ba{ joj je bilokrivo.

Uspela je da mu vidi deo lica kad je zastao u dovratkuzatvaraju}i vrata. Tamna kovrd`ava kosa divno mu je isticalacrte lica, {to ju je podsetilo na one likove s rimskih nov~i}a ilimedaljona. Visoko postavljene jagodi~ne kosti, prav nos...usne takve da ti ne daju mira ni sna, pomislila je Elena.Gornja usna mu je bila predivno izvijena, kao izvajana, {to muje davalo ne`an i po`eljan izgled. Odjednom vi{e nije ~ula~avrljanje devojaka u hodniku; kao da je neko isklju~io ton.

Devojke su ve} bile prestale da ga posmatraju i gledalesu u bilo {ta sem u njega. Elena je i dalje stajala pored prozo-

B U | E N J E 19

ra, blago zabaciv{i glavu dok je skidala traku, a bujna kosa jojse rasula i pala preko ramena.

De~ko je produ`io niz hodnik ne osvr}u}i se ni na jednustranu. ^im je odmakao dovoljno da ne mo`e da ih ~uje,ispratile su ga uzdasima i {apatom.

Elena ni{ta od toga nije ~ula.Pro{ao je pored mene, pomislila je, potpuno o{amu}ena.

Kao da me nije ni video.Kao da se budi iz sna, za~ula je zvono. Meredit ju je

vukla za ruku.„[ta je?”„Rekoh – uzmi raspored ~asova. Moramo odmah na ~as,

imamo trigonometriju u u~ionici na drugom spratu. Polazi!”Elena je dozvolila Meredit da je odvu~e niz hodnik i uza

stepenice do u~ionice. Ne razmi{ljaju}i, sela je na prvoprazno mesto i zagledala se u nastavnicu koja je stajala krajtable, a u stvari je gledala kroz nju. Jo{ se nije bila oporavilaod {oka.

Pro{ao je tik pored nje. Nije je ni pogledao. Ne pamti kad jojse to poslednji put dogodilo. Uglavnom je bar odmere. Nekizvi`de. Neki zastanu da joj ne{to ka`u. Neki samo onako stanu ibulje.

Eleni to nikad nije smetalo. To joj je bilo u redu.Na kraju krajeva, {ta je va`nije od momaka? Oni su me-

rilo toga koliko je devojka popularna, koliko je lepa. A korisnisu i za druge stvari. Ponekad su ba{ zanimljivi, ali to obi~none traje dugo. Katkad su ba{ najobi~niji kreteni.

Momci su uglavnom kao psi}i, razmi{ljala je Elena. Prvosu ti slatki i obo`ava{ ih, a posle ti dosade i shvati{ da supotro{ni materijal. Malo je onih koji postanu vi{e od toga,onih koji ti postanu pravi prijatelji, kao Met.

Da, Met. Pro{le godine se ba{ ponadala da je on taj kogaje oduvek tra`ila, da zbog njega mo`e da oseti... pa, ne{to vi{e.

L. D`. Smit20

Vi{e od pukog likovanja zbog osvojenog trofeja, ponosnograzmetanja novim blagom pred drugaricama. Prema Metu jestvarno po~ela da ose}a veliku naklonost. Me|utim, preko letaje dobro razmislila o svemu jer je imala mnogo vremena naraspolaganju i shvatila je da je to vi{e naklonost koju ose}a{prema ro|aku ili bratu nego prava ljubav.

Gospo|a Halpern je prelistavala ud`benik obja{njava-ju}i {ta }e sve u~iti ove godine. Elena je mehani~ki uzelasvoju knjigu i napisala svoje ime na njoj, i dalje zami{ljena.

Niko joj se nije svi|ao kao Met. Upravo zbog toga jemorala da mu ka`e da je gotovo.

Nije znala kako da mu to napi{e. Nije znala ni kako damu to saop{ti. Nije se bojala da }e on napraviti frku povodomtoga; on to prosto ne}e mo}i da razume. Ni sama sebe nijerazumela.

^inilo joj se kao da uvek te`i... ne~emu. Me|utim, ~imbi to ne{to postigla, to vi{e nije bilo to. Tako je i s Metom, aisto je bilo i sa svim biv{im momcima.

Zbog toga je stalno morala da kre}e iz po~etka. Sre}om,uvek je bilo novog materijala za obradu. Nijedan de~ko dosadnije uspeo da joj odoli i niko je nikad nije iskulirao. Sve dodanas.

Dosad. Prise}aju}i se onoga {to se malopre dogodilo,Elena uhvati sebe kako gr~evito ste`e olovku u ruci. Jo{ nijemogla da poveruje da je pro{ao pored nje kao pored turskoggroblja.

Zvonilo je za kraj ~asa i svi su pojurili napolje, a Elenaje ostala da stoji u dovratku. Grickala je usnu posmatraju}ireku |aka koja je tekla niz hodnik. Tada je opazila jednu oddevojaka koje su na parkingu stajale u njihovoj blizini.

„Fransis! Do|i ovamo.”Fransis joj je pri{la sva sre}na, a ono nesre|eno lice joj

se ozarilo.

B U | E N J E 21

„^uj, Fransis, se}a{ li se onog lika od jutros?”„Onog s ’por{eom’ i, ono, ostalom opremom? Kako to da

zaboravim.”„Vidi, `elim njegov raspored ~asova. Uzmi ga nekako iz

kancelarije ako mo`e{ ili ga kopiraj od njega ako bude{morala. Uradi to kako zna{ i ume{, moram da ga imam!”

Fransis je na trenutak izgledala iznena|eno, a onda seiscerila i klimnula glavom. „Va`i, Elena. Poku{a}u. Na}i }emose za vreme ru~ka ako uspem da ga nabavim.”

„Hvala.” Elena je posmatrala devojku dok je odlazila.„Zna{, na~isto si luda”, rekla joj je Meredit na uvo.„Pa, kakva mi je korist od toga {to sam kraljica {kole ako

ne mogu povremeno da iskoristim svoj polo`aj?”, uzvratila jeElena mirno. „Kuda sad treba da idem?”

„Na op{te poslovanje. Evo, vidi sama.” Meredit joj tutnu ras-pored u ruke. „Odoh, moram brzo na hemiju. Vidimo se posle!”

Op{te poslovanje, kao i svi ~asovi posle toga, pro{li sujoj u magnovenju. Nadala se da }e bar jo{ jednom videti novogu~enika, ali izgleda da nisu imali nijedan zajedni~ki predmet.Ugledala je Meta na jednom od svojih ~asova, a kada je videlakako joj se osmehnuo i pogledao je onim plavim o~ima, srcejoj se steglo.

Zvonilo je za u`inu, pa je morala da pozdravi milionljudi u kafeteriji, red levo, red desno. Kerolajn je, opu{tenonaslonjena na zid, stajala napolju. Brada joj je bila podignuta,ramena zaba~ena, a kukovi istureni. Pri~ala je s dvojicommomaka koji su u}utali i munuli laktom jedan drugog ~im jenai{la Elena.

„]aos”, rekla je Elena momcima. Potom se obratilaKerolajn: „Ho}e{ da u|emo da gricnemo ne{to?”

Kerolajn gotovo da nije ni trepnula kad je Elena pri{la.Samo je zabacila sjajnu crvenkastu kosu, skloniv{i je s lica.„Za kraljevskim stolom?”, uzvratila je.

L. D`. Smit22

Elena se zgranula. Ona i Kerolajn se dru`e jo{ odobdani{ta i oduvek su se pomalo takmi~ile, ali sasvim beza-zleno. Kerolajn se, izgleda, mnogo promenila. Po~ela je tosuparni{tvo da shvata sve ozbiljnije. Elenu je iznenadilagor~ina u njenom glasu.

„Pa, ti ba{ nisi od obi~nih smrtnika”, re~e Elena raz-dragano.

„E, tu si u pravu”, odvrati Kerolajn pogledav{i je pravo ulice. Gledala ju je kroz trepavice onim zelenim o~ima koje suse skoro zamutile; Elenu je prenerazila mr`nja koju je videlau tom pogledu. Dvojica momaka su se samo osmehnuli isklonili se, o~igledno se ose}aju}i nelagodno.

Kerolajn to uop{te nije primetila. „Elena, {to{ta sedogodilo letos dok nisi bila tu”, nastavila je. „Mislim da tvojevreme na tronu polako isti~e.”

Eleni jurnu krv u obraze; osetila je to. Trudila se dazvu~i pribrano. „Mo`da”, rekla je. „Samo, Kerolajn, da sam natvom mestu, ne bih jo{ trzala na krunu.” Okrenula se i u{la utrpezariju.

Bilo je pravo olak{anje videti Meredit i Boni, a i Fransispored njih. Dok je birala {ta }e pojesti za ru~ak, Elena je oseti-la da joj obrazi vi{e ne gore i pridru`ila se devojkama. Ne}edozvoliti da je Kerolajn iznervira; uop{te ne}e razmi{ljati o njoj.

„Imam ga”, rekla je Fransis ma{u}i papirom dok je Elenasedala za sto.

„I ja imam vru}e vesti”, rekla je Boni zna~ajno. „Elena,slu{aj ovo. Ide sa mnom na biologiju i sedi levo od mene.Zove se Stefan, Stefan Salvatore, i iz Italije je, i iznajmio jestan na periferiji grada, kod stare gospo|e Flauers.”Uzdahnula je. „Taaako je romanti~an. Kerolajn je ispustilaknjige, a on se brzo sagnuo da ih pokupi.”

Elena iskrivi usta. „Pih, Kerolajn, sva je smotana. [ta jo{ima?”

B U | E N J E 23

„Ni{ta, to je sve. Nisu razgovarali. Sav je tajanstven, ba{,ba{. Gospo|a Endikot, nastavnica biologije, rekla mu je daskine nao~are, ali on nije hteo. Ima neku bolest.”

„Kakvu bolest?”„Nemam pojma. Mo`da je ta bolest u poslednjem stadi-

jumu, pa su mu dani odbrojani. Zar to ne bi bilo romanti~no?”„Ma da, veoma”, rekla je Meredit.Elena je grickaju}i usnu prou~avala papir koji joj je

donela Fransis. „Evropska istorija nam je zajedni~ki predmet.Ide li jo{ neko na to?”

„Idem ja”, rekla je Boni. „Mislim da }e i}i i Kerolajn. Eda, mo`da i Met; ju~e je pomenuo kako ima sre}e {to mupredaje gospodin Taner.”

Strava, pomisli Elena, zahvataju}i pire vilju{kom.Izgleda da }e ova {kolska godina biti izuzetno zanimljiva.

Stefanu je bilo drago {to se ~asovi bli`e kraju. Hteo je dabar na nekoliko minuta pobegne iz tih u~ionica i hodnika ukojima je uvek gu`va.

Toliko umova. Od pritiska toliko razli~itih misli, tolikomentalnih glasova koji su ga okru`ivali, po~elo je da mu sevrti u glavi. Pro{lo je mnogo godina otkad je poslednji put biou tolikoj gomili ljudi.

Jedan um se posebno izdvajao. Bila je to jedna od onihdevojaka koje su stajale u glavnom hodniku i posmatrale ga.Nije znao kako izgleda, ali je njena li~nost bila izrazito mo}na.Bio je siguran da bi taj um uvek mogao da prepozna.

Eto, bar je pre`iveo prvi dan tog cirkusa. Upotrebio jeMo}i samo dva puta, i to pomalo. Me|utim, bio je umoran.Ose}ao je i glad, priznade sebi kaju}i se. Zec o~igledno nije biodovoljan.

Misli}e o tome kasnije. Na{ao je poslednju u~ionicu zataj dan i seo. Uto je opet osetio prisustvo onog uma.

L. D`. Smit24

Taj um je sijao na rubu njegove svesti kao zlatna svetlost– blaga, a opet `iva. Prvi put je odredio koja devojka oda{iljete talase. Sedela je ba{ ispred njega.

Dok je razmi{ljao o tome, ona se okrenula, pa je mogaoda joj vidi lice. Od {oka je umalo ostao bez vazduha.

Ketrin! Naravno, to nije bilo mogu}e. Ketrin je mrtva; onto najbolje zna.

Ipak, ova devojka je neverovatno li~ila na nju. Ista zlata-sta kosa, toliko svetla da prosto sija. Ista ona bleda put koja gaje podse}ala na labudove, na alabaster, isti oni obrazi koje najagodicama obliva rumenilo. A o~i... Tu boju nikad ranije nijevideo. Bile su tamnije od plavog neba, rasko{ne nijanselazurnog kamena3 kojim je bila opto~ena njena traka za kosu.Ova devojka je imala iste o~i.

One su ga netremice posmatrale dok mu se sme{ila.On brzo odvrati pogled. Najvi{e od svega je `eleo da vi{e

ne misli na Ketrin. Nije hteo da gleda u devojku koja ga je tolikopodse}ala na nju, nije vi{e hteo da ose}a njeno prisustvo.Gledao je pravo u klupu, zauzdavaju}i misli {to je vi{e mogao.Ona se najzad, polako, ponovo okrenula prema svojoj klupi.

Bila je povre|ena. Mogao je to da oseti ~ak i kroz bloki-rane misli, ali nije ga bilo briga za to. [tavi{e, ba{ mu je bilodrago – nadao se da }e je to dr`ati dalje od njega. Osim toga,ni{ta nije ose}ao prema njoj.

Uporno je to ponavljao u sebi dok je sedeo na tom ~asune obra}aju}i pa`nju na jednoli~an glas nastavnika koji je bezprestanka govorio o ne~emu. Osetio je tra~ak nekog blagogparfema – miris ljubi~ica, pomislio je. Video je njen tanu{nibeli vrat po{to se nagnula nad knjigu, kose preba~ene napred.

B U | E N J E 25

3 Naziva se jo{ i lapis lazuli. To je relativno redak poludragi kamen, poznatpo svojoj morskoplavoj boji. Koristio se za nakit jo{ pre sedam hiljada godi-na, a od njega se spravljala boja kojom se u slikarstvu i ikonopisu prikazivalarasko{. Ta boja se smatra najskupljom bojom svih vremena, jer je bila skupljai od zlata. (Prim. prev.)

Bes i nekakav nemir po~e{e da ga obuzimaju kada jeosetio onaj omamljuju}i ukus u ustima – nije to bio bol, ve}pre nekakvo golicanje ili svrab. Bila je to glad, ali one poseb-ne vrste. E pa, to sebi ipak ne}e priu{titi.

Nastavnik je, kao neki detektiv, brzo kora~ao po u~ioni-ci postavljaju}i pitanja, i Stefan se najzad usredsredio na ono{to je ~ovek pri~ao. Isprva je bio zbunjen jer su pitanja stalnonavirala iako niko od |aka nije znao odgovore. Potom je shva-tio da nastavniku i jeste namera da se |aci postide jer ni{ta neznaju.

U tom trenutku je na{ao novu `rtvu, jednu malu s crvenimuvojcima i srcastim licem. Stefan je s ga|enjem posmatrao kako jenastavnik kinji postavljaju}i joj pitanja. Ona se, jadnica, snu`dila,pa se on na kraju okrete da bi se obratio celom odeljenju.

„Eto, vidite. Je l’ vam sad jasno o ~emu pri~am? Misliteda ste neke face; sad ste maturanti, zavr{avate {kolu. E pa, davam ka`em ne{to – neki od vas nisu zreli ni za obdani{te! Kao,na primer, ova gospo|ica ovde.” Pokazao je premacrvenokosoj. „E, ljudi moji. Da ti nema{ pojma o Francuskojrevoluciji. Ka`e – Marija Antoaneta je igrala u nemom filmu.”

Svi |aci oko Stefana po~e{e nervozno da se me{kolje.Mogao je da oseti prezir u njihovim glavama, ali i poni`enost.I strah. Svi su se bojali tog mr{avog ~ove~uljka ~ije su o~i bilekao u lasice, ~ak i oni kr{ni momci, koji su bili vi{i od njega.

„Dobro, da poku{amo s nekim drugim periodom.”Nastavnik se ponovo okrenuo devojci koju je malopre ispiti-vao. „U doba renesanse...” Naglo je prekinuo re~enicu. „Zna{,valjda, {ta je renesansa? To je onaj period od trinaestog dosedamnaestog veka tokom kojeg je Evropa ponovo otkrivalavelike ideje i dela stare Gr~ke i Rima. Je l’ to be{e onaj periodkoji je iznedrio brojne velikane na tlu Evrope, velike umetnikei mislioce?” Kada je devojka zbunjeno klimnula glavom, on jenastavio. „[ta mislite, {ta bi |aci va{ih godina radili u {koli u

L. D`. Smit26

doba renesanse? Ima li neko ideju? Pretpostavku? Da vas~ujem.”

Devojka proguta pljuva~ku. Slaba{no se osmehnuv{i,promucala je: „Mo`da bi igrali fudbal.”

Zaorio se smeh, a nastavnikovo lice se smrklo gore negonebo pred oluju. „Nije nego!”, prasnuo je i u~ionicom je pono-vo zavladao muk. „Vama je ovo sme{no? E pa, da vam ka`em,da `ivite u tom vremenu, verovatno biste dosad ve} ovladalibrojnim jezicima. Tako|e biste znali sve o logici, matematici,astronomiji, filozofiji i gramatici. Bili biste spremni da seupi{ete na univerzitet, gde se sva predavanja dr`e na latin-skom. Fudbal bi bio apsolutno poslednja stvar...”

„Izvinite.”Tihi glas je prekinuo nastavnika usred velikog govora.

Svi su se okrenuli da pogledaju ko se usudio da to u~ini.„Molim? [ta ste rekli?”„Rekao sam ’izvinite’”, ponovio je Stefan, a zatim ustao

i skinuo nao~are. „Niste u pravu. U doba renesanse, u~itelji susvoje |ake podsticali da u~estvuju u raznim sportovima. U~ilisu ih da je u zdravom telu zdrav duh, a svakako su se bavili itimskim sportovima poput kriketa, tenisa – pa ~ak i fudbala.”Okrenuo se prema crvenokosoj devojci i osmehnuo se, a onamu je zahvalno uzvratila osmehom. Opet se obra}aju}i na-stavniku, dodao je: „Ali, najva`nije od svega ~emu su ih u~ilijeste u~tivost i lepo pona{anje. Siguran sam da i to pi{e uud`beniku.”

Ostatak odeljenja se kri{om smejuljio. Nastavnik je po-crveneo kao rak i po~eo da frflja. Uprkos tome, Stefan ga je idalje gledao pravo u o~i, a dva minuta kasnije nastavnik jeskrenuo pogled.

Oglasilo se zvono.Stefan je brzo stavio nao~are i pokupio svoje knjige. Ve}

je privukao vi{e pa`nje nego {to je trebalo, a hteo je i da izbe-

B U | E N J E 27

gne pogled plave devojke. Sem toga, morao je hitno da odeodatle; vene su mu gorele onim poznatim ose}ajem.

Taman se bio uhvatio za kvaku, kad mu neko doviknu:„Hej! Jesu li stvarno jo{ onda igrali fudbal?”

Nije mogao da se ne osmehne preko ramena. „O, da. I toponekad odrubljenim glavama ratnih zarobljenika.”

Elena ga je posmatrala dok je odlazio. Namerno joj jeokrenuo le|a. Namerno ju je ignorisao, i to pred Kerolajn, kojaje, poput ptice grabljivice, sve to budno pratila. Suze su jojnavirale i pekle joj o~i, ali samo je jedna misao gorela unjenom umu.

Bi}e njen, makar joj to bilo poslednje. Po cenu da im tooboma bude poslednje, mora biti njen.

L. D`. Smit28