VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJANOVI SAD

Seminarski rad iz predmeta:

ANALIZA FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA

Mentor: Studenti:Prof. Lazić Jovica Krajišnik Snežana 31/08FR

Marković Dragica 29/08FRMiladinović Bogdan 143/08FR

Novi Sad, 2011.

7.1. DINAMIČKA TEORIJA BILANSADinamička teorija bilansa razvila se posle statističke teorije. Prema dinamičkoj teoriji, čiji je utemeljivač profesor Šmalenbah (Scmalenbach) Cilj bilansa je utvrđivanje finansijskog rezultata. Prema tome, teorija bilansiranja se okreće problemu bilansiranja uspeha , a ne utvrđivanjem imovine i pokrića dugova odnosno zaštita poverilaca, kao što je to slučaj sa statističkom teorijom bilansa . Budući da finansijski rezultat nije trenutna slika ,već slika kumuliranih rezultata poslovanj u obračunskom razdoblju otuda je ova teorija i nazvana dinamičkom. Dinamička teorija bilansa insistira na periodičnom bilansu uspeha ,kao merilu ekonomičnosti, pri čemu je vrhunski zahtev vremenska uporedivost periodičnih finansijskih rezultata da bi se „preduzeću omogućilo da sazna svoj pravac kretanja, te da mu tako služi kao kompas“ Pri binasiranju dinamička teorija polazi od dve kategorije pojmovaRashodi – prihodiIzdaci – primiciRashodi i prihodi su kategorija obračuna finansijskog rezultata. Rashodi su „uništena - likvidirana“ dobra u procesu proizvodnje ili na neki drugi načina prihod je vrednost prodatih učinaka (proizvoda i usluga).Izdaci i primici su kategorije novčanog računa , oni obuhvataju sve novčane procese. N a kraju privrednog života preduzeća svi prihodi preduzeća su izjednačeni sa primicima a svi rashodi su izjednačeni sa izdacima. T o je u stvari ukupan račun finansijskog rezultata , odnosno totalni finansijski rezultat kao razlika između ukupnih primitaka i ukupnih izdataka u toku postojanja preduzeća . Naravno totalni finansijski rezultat se može utvrditi i na drugi način – kao razlika između sopstvenog kapitala u krajnjem likvidacionom bilansu i sopstvenog kapitala u osnivačkom bilansu. No ,pošto cilj preduzeća nije likvidacioni već večiti opstanak , a da bi se moglo upravljati preduzećem nužno je znati uspeh u kraćim vremenskim razdobljima, i da bi se znalo kako preduzeće napreduje , što je opet vezano za opstanak , uspeh mora biti vremenski uporediv što se izražava preko uporedivih periodičnih finansijskih rezultata kao mera ekonomičnosti rentabilnosti. Dekomponovanjem totalnog finansijskog rezultata na periodične finansijske rezultate, zahvaljujući tome što se u periodičnim obračunima prihodi ne izjednačavaju sa primicima , a rashodi se ne izjednačuju sa izdacima , nastaje bilans stanja . Pri tome bilans stanja nema ulogu imovinskog bilansa , već ima ulogu pomoćnog sredstva za utvrđivanje finansijskog rezultata ,tretira se kao račun izravnanja nesklada dinamičke teorije bilansa stanja, u suštitni ,ima sledeće pozicije.

BILANS STANJA

AKTIVA PASIVALikvidna sredstva Sopstveni kapitalBuduća sredstva Buduća izdavanjaBudući rashodi Budući prihodi

1

Buduća primanja su nenaplaćena potraživanja , a buduća izdvajanja su neplaćene obaveze. Budući rashodi su realiteti ( osnovna sredstva i zalihe), a budući prihodi su prihodi narednih obračunskih perioda ( na primer avansi kupaca).

U bilans primanja ulaze rashodi i prihodi tekućeg periodičnog obračuna finansijskog rezultata a posmatrano sa stanovišta odnosa izdataka i primitaka ,rashoda i prihoda bilans uspeha prema dinamičkoj teoriji , integriše se ovako:

RASHODI PRIHODI1. Rashod sada,izdatak sada 1. Prihod sada,primanja sada2. Rashod sada,izdatak ranije 2.Prihod sada,primanja ranije3.Rashod sada, izdatak kasnije 3.Prihod sada,primanja kasnije4. Rashod sada,prihod sada 4.Prihod sada,rashod sada5.Rashod sada prihod ranije 5. Prihod sada,rashod ranije6.Rashod sada,prihod kasnije 6.Prihod sada,rashod kasnije BILANS USPEHASvi elementi rashoda i prihoda ,osim u slučaju 4 su u organskoj vezi sa bilansom stanja , a s tim u vezi dolazi i do problema procenjivanja bilansnih pozicija,što bitno utiče na tačnost iskazivanja periodičnog finansijskog rezultata. Ako su budući rashodi precenjeni , sadašnji su potcenjeni i obrnuto. Ako su buduća primanja precenjena sadašnji prihodi su potcenjeni i obrnuto. Ako su buduća izdvajanja potcenjena sadašnji rashodi su precenjeni i obrnuto. Ako su budući prihodi precenjeni, sadašnji prihodi su potcenjeni i obrnuto. Svesna toga , dinamička teorija bilansa polazi od sledećih pravila procenjivanja : Tačnost razgraničenja prihoda i rashoda- periodičnom obračunu mogu se dodeliti samo oni prihodi i rashodi koji njemu pripadaju , koji su u njemu ostvareni – načelo uzročnosti odnosno korelaciji; Zadržavanje istih metoda procenjivanja u niz uzastopnih obračuna periodičnih fifafsijskih rezultata – načelo kontinuetita; Izbegavanje svake samovolje obračunavanja u slučaju veće nesigurnosti – načelo sigurnosti obračuna.

Osim toga dinamička teorija bilansa naročito insistira na načelu opreznosti,čime se ograničava načelo kontinuiteta i načelo uzročnosti. Rigorozna primena načela opreznosti dovodi do promene načina procenjivanja, način procenjivanja se prilagođava datim prilikama čime se ruši načelo kontinuiteta, odnosno uporedivosti periodičnog finansijskog rezultata , načelo opreznosti u krajnjoj liniji zahteva procenjivanje rashoda i potcenjivanje prihoda , što dakako , ugrožava načelo uzročnosti ( korelacije).Polazeći od ovih načela dinamička teorija u pogledu procenjivanja vrednosti realiteta u bilansu stanja prihvata nabavne cene za osnovna sredstva i ya yalihe robe i materijala , a cenu koštanja za gotove proizvode i poluproizvode. Pri tome pod nabavnom cenom se podrazumeva fakturna vrednost umanjena za popuste ( rabat , kasa skonto)a uvećanja za troškove trasnporta i troškove montaže ( kod osnovnih sredstava) odnosno troškove uskladištenja ( kod zaliha robe i materijala ). Cena koštanja gotovih proizvoda i poluproiyvoda prihvata se uz ulov da su isključeni iz cene koštanjatroškoviprodaje i da je cena koštanja niža od neto prodajne cene, pri čemu se pod

2

neto prodajnom cenom podrazumeva prodajna cena umanjena za popuste ( rabat, kasa skonto) i troškove prodaje. Ako je cena koštanja gotovih proizvoda i poluproizvoda viša bilansira se po neto prodajnoj ceni . U slučaju nepotpune zaposlenosti iz troškova koji se dodeljuju gotovih proizvodima i poluproizvodima isključuje se povećanje opštih troškova po osnovu smanjenja obima proizvdonje.Sredstveno prednjem kod vrednovanja gotovih proizvoda i poluproi zvoda ,poštuje se načelo opreznosti,tačnije načelo niže vrednosti , a kod svih zaliha poštuje se načelo uzročnosti. Naime, iz napred iz izloženog proizilazi da se popusti ostvareni pri nabavci kao i troškovi skladištenja zaliha sirovina i materijala odražavaju na bilans uspeha u momentu kada gotov proizvod kojije apsorbovao te troškove bude prodat. To znači da se u bilansu uspeha mogu iskazati prihodi od rabata i kasa skonta već ti iznosi snižavaju nabavnu cenu robe i materijla. Isto tako, troškovi uskladištenja ne mogu direktno teretiti proizvodnju već zalihe materijla a preko njihovih utrošaka terete troškove proizvodnje. Troškovi prodaje ( podrazumevajući tu i troškove lagerovanja gotovih proizvoda ,proizvoda) , ne mogu teretiti troškove proizvodnje već troškove realizacije,odnosno tekuće rashode. Prednja izlaganja pokazuju da se u potpunosti ne mogu zadovoljiti izložena načela bilansiranja a da se istovremeno obezbedi vremenska uporedivost periodičnih finansijskih rezultata. Ali dinamička teorija se ne odriče potrebe vremenske uporedivosti periodičnog finansijskog rezultata , a uz to ona naročito zazire od visokih periodičnih rezultata jer smatra da oni mogu navesti na prekomerna invensticiona ulaganja ( s obzirom na raspoloživa sredstva iz visokog finansijskog rezultata) , koja mogu biti pogresna , zbog nedostatka kontrole rentabilnosti invensticionog ulaganja od stranekreditora. Na taj način preduzeće objektivno zapadau teškoće koje mogu čak ugroziti egzistenciju. Očigledno da zastupnici dinamičke teorije ,radije prihvataju potcenjivanje aktive i procenjivanje obaveza i tranzitorne pasive nego tačne rezultate. Drugim rečima ,bolje su latentne rezerve nego skriveni gubici. Ali time je narušena i teza da je totalni finansijski rezultat zbir kratkoročnih finansijskih rezultata , što zahteva načelo podudarnosti , a to znači da totalni finansijski rezultat može biti jednak zbiru periodičnih finansijskih rezultata korigovanim za latentne rezerve i skrivene gubitke ,koji dolaze do izražaja u krajnjem likvidacionom bilansu.Iz gore rečenog jasno je da dinamička teorija načelo isti nitosti prihvata u relativnim značenju – bilansne pozicije sa procenjuju na osnovama koje se mogu dokazati ,latentne rezerve su dozvoljene,čak i poželjne - ne prihvata načelo istinitosti u smislu apsolutne istine,što znači da bilansiranje bez latentnih rezervi i skrivenih gubitaka i s tim u vezi sačinjavanje imovinskog bilansa. Prihvatanje načela istinitosti u relativnom značenju je u duhu dinamičke teorije, jer bilans stanja ne tretira kao imovinski bilans već kao pomoćno sredstvo za utvđivanje periodičnog finansijskog rezultata, tačnije tretira ga kao i račun novčanog toka ( naplata potraživanja i isplata obaveza ) i kao račun budućih rashoda i budućuh prihoda a time i kao razgraničenje sa tekućim rashodima i tekućim prihodi.

7.2 ORGANSKA TEORIJA BILANSAOrganska teorija razvilase posle dinamičke teorije . Njen tvorac je n emački prof . Šmit ( Schmidt) Osnovna postavka organske teorije jeste: Da postoji neraskidiva dakle organska veza između bilansa stanja i uspeha i Da je preduzeće deo ( jedna od ćelija) privrede. tj preduzeće je organski deo privrede. Sledstveno tome ne može se odvojiti bilansiranje uspeha od bilansiranja imovine i obaveza tj. bilans uspeha i bilans stanja su organski vezani niti se može ekonomija preduzeća i njegov

3

finansiski rezultat posmatrati izdvojeno nezavisno od celine ,odnosno od privrede , jer je njegova ekonomija ,budući da je preduzeće deo privrede organski vezana za privredu.Organska teorija nije prihvatila statičnost bilansa stanja . Ovo zbog toga što se sredstva u procesu reprodukcije neprestano kreću a kako bilans stanja pokazuje samo trenutnu sliku sredstava i izvora finansiranja, to je u stvari stanje sredstava i izvora finansiranja samo na jednoj tački neprekidnog kretanja u procesu reprodukcije.Drugim rečima to je samo jedna slika beskonačnog filma kretanja sredstava.Ta slika u vidu grafičkog pregleda sredstava i izvora finasiranja pokazuje trenutno stanje , a ako se uporedi niz takvih slika , grafičkih pregleda sredstava i izvora finansiranja tj. bilansa stanja, pred očima nije više slika već film o kretanju sredstava i izvora finansiranja iz koga se jasno vidi do kakvih je promena došlo u procesurepodukcije tj. neprekidnom kruženju sredstava. Sledstveno tome statika se može shvatiti samo kao zamišljeno mirovanje tj. mirovanje koje ne postoji . Iz upoređenja dva uzastopna bilansa stanja, takođe može se utvrditi finannsijski rezultat u vidu smanjenja ili povećanja čiste imovine , što je dokaz da se bilansu stanja ne može dati atribut statičnosti ,već samo trenutne slike filma kretanja sredstava.Bilans uspeha nastao je kao potreba dubljeg saznanja o činiocima finansiskog rezultata , o tome iz čega on potiče, odnosno koji elementi čine prihode a koji rashode. Organska teorija takođe , priznaje bilans uspeha kao neophodan instrument obračuna periodičnog finansijskog rezultata i posebno pridaje značaj tačnosti iskazivanje finansijskog rezultata., što će reći da je bitan finansijski rezultat a ne vremenska uporedivost finansijskog rezultata za šta se zalaže dinamička teorija. S tim u vezi organska teorija smatra da se do tačnost finansijskog rezultata ne može doći ako se sredstva u bilansu stanja pravilno ne procene . Pri porcenjivanju sredstava organska teorija polazi od toga da je preduzeću cilj permanentne egzistencije, odnosno permanentno izvršavaju zadataka. Da bi preduzeće to ostvarilo ono mora procenjivati sredstva n epo stvarnim nabavnim . Naime , ako preduzeće procenjuje sredstva po ponovnim nabavnim cenama što znači da i rashode vrednuju po ponovnim nabavnim cenama , ono pokrivajući rashode iz prihoda automatski obezbeđuje sredstva za dalje obnavljanje ciklusa reprodukcije . Posledica toga je da iskazani finansijski rezultat realan , tj. iz njega su isključeni uticaji promene cena, što nije zasluga preduzeća, već konjukturnih ili monetarnih poremećaja .

Pretpostavimo da on novu robu može nabaviti po 110 dinara, jer je cena u međuvremenu porasla . S obzirom da on raspolaže sa 100.000 dinara sa tim iznosom on više ne može nabaviti 1.000 kg robe jer mu treba 110.000 dinara za kg. Sledstveno tome on obim robnog prometa u fizičkom i realnom smilslu u narednom ciklusu ne može održati na nivou prethodnog ciklusa. Iz toga sledi zaključak da je trgovac kroz nerealan finansijski rezultat umanjio sopstvenu supstancu. Otud se iskazani finasijski rezultat od 30. 000 dinara smatra nominalnim , što znači da nije realan ,jer ne uzima u obzir porast cena .Da bi finansijski rezultat bio realan s tim u vezi da bi se očuvala supstanca organska teorija se zalaže da se realiteti u bilansu stanja ( osnovna sredstva i zalihe ) vrednuju po ponovnim nabavnim cenama , kao budući rashodi i da se tekući rashodi takođe vrednuju po ponovnim nabavnim cenama a da se razlika između stvarnih nabavnih i ponovnih nabavnih cena bilansira u bilansu stanja na podkontu sopstvenog kapitala kao ispravka vrednosti realiteta. Na taj način supstanca će biti očuvana ,neće se prelivati u finansijskom rezultat i , zahvaljujući tome ,naredni ciklus obrta moći će da se ostvari u nesmanjenom obimu.

4

Finansijski rezultat u ovom slučaju bi bio:Ovako utvrđen finansijski rezultat smtra se realnim i on se može u ukupnom iznosu upotrebiti za ličnu potrošnju bez opasnosti da se naredni ciklus obrta neće moći ostvariti u istom naturalnom obimu.Nerealni ili nomilni finansijski rezultat jeste rezultat i ekonomičnost ali i promena cena . Naime tekućim ( dnevnim ) prodajnim cenama iskazanim u prihodu suprostavljaju se istorijske nabavne cene iskazane u rashodima. Kada se rashodi iskažu ,takođe po ponovnim nabavnim ( tekućim) cenama, finansijski rezultat je realan , jer je isključen uticaj cena, drugim rečima realni finansijski rezultat je odraz ekonomičnosti a ne konjukturnih i monetarnih kolebanja cena.

Budući da se usled promene cena menja vrednost samo realiteta ,organska teorija se zalaže da se realiteti finansiraju isključivo iz sopstvenog kapitala , i da promena vrednosti koriguje sopstveni kapital.Zašto? Ako se realiteti finansiraju iz obaveza ( zajma, npr) one se ne menjaju sa promenom cena, one su nominalne , tj. treba da se otplate u nominalnom , nepromenjenom iznosu . Budući da je vrednost realiteta povećana zbog promene cena a obaveza iz kojih su finansirani ostale ne promenjene preduzeće je ostvarilo ,zahvaljujući tome dobitak, koji mada nije iskazan u bilansu uspeha derogira realnost finansijskog rezultata iskazanog u bilansu uspeha čine ukupan dobitak, a dobitak na realitetima finansiranim iz obaveza nije rezultat njegovog poslovanja, već je on u stvari gubitak kreditora . Naime ,kreditoru se vraćaju sredstva u nominalnom iznosu a ako hoće sada za njih da kupi robu on ne može da jupi robe onoliko koliko je mogao da kupi kada je davao kredit , jer su cene u međuvremenu povećane. Dakle , on je ostvario gubitak , a korisnik kredita je ostvario dobitak. Da do toga ne bi dolazilo organska teorija stona na stanovništu da realiteta treba finansirati isključivo iz sopstvenog kapitala a potraživanja i novac iz obaveza. Pošto se vrednost potraživanja i novac ne menjaju pro promeni cena, oni su nominalni ,kao i obaveza preduzeća po tom osnovu niti trpi gubitke niti ima dobitke , pa je sledstveno tome njegov finansijski rezultat realan, odnosno nije derogiran svođenjem rezultata u bilansu stanja na ponovne nabavne cene.Organska teorija uspostavlja vezu između obračuna nerealnih finansijskih rezultata i privrednih ciklusa. Ona smatra da nerealno utvrđeni finansijski rezultat omogućuje povećanje finalne tražnje iz finansijskog rezultata koji je raspodeljen , a povećana finalna tražnja iz finansijskog rezultata utiče na povećane cena. Konjuktura je u usponu , zahvaljujući prelivanju supstance u finansijski rezultat . Nerealni finansijski rezultat omogućuje nova investiranja koja izgledaju opravdana s obzirom na konjukturu. Npve investicije uložene u proizvodne kapacitete povećavaju proizvodnje robe. Sada ponuda ima prevagu nad tražnjom . Dolazi do usporavanja privredne aktivnosti . Cene počinju da padaju, a porizvodnja takođe opada. Sada preduzeće pošto bilansiraju rashode po stvarnim nabavnim cenama koji su viši od ponovnih nabavnih cena iskazuju prividne gubitke. Time se u ovom slučaju finansijski rezultat preliva u supstancu jer pokiveni rashodi obračunati po stvarnim nabavnim cenamaomogućuju nabavku veće količine materijalnih sredstava nego što je utrošeno. S druge strane ,prividni gubici umanjuju finalnu tražnju i konjuktura i dalje opada a privredni cikljus je u silaznoj fazi. Sada po pravilu stupa na sccenu država koja poreskom i monetarnom prilikom utiče u uzlaznu fazu . Time je organska teorija uspostavila i organsku vezu između preduzeća i privrede kao celine. Treba imati u vidu da je organska teorija nastala tridesetih Godina naseg veka u vreme velike ekonomske krize , da su njeni tvorci nastojali da otkriju uzroke ekonomske krize. Međutim ,teško se može prihvatiti jednostavno objašnjenje da je

5

uzrok ekonomskih kriza isključivo na strani nerealnog bilansiranja finansijskog rezultata, jer su uzroci ekonomskih kriza višestruki i mnogo složeniji nego što je to obračun finansijskog rezultata. Nemoguće je objasniti ekonomsku krizu ako se ne uzmu u obzir sve komponente privrednog života počevši od unutrašnje ekonomije, fiskalne i monetarne politike pa do stanja u svetskoj privredi i političkih situacija.

8. BILANSIRANJE U USLOVIMA INFLACIJE

8.0. CILJEVI BILANSIRANJA U USLOVIMA INFLACIJE

U kontekstu opstanka preduzeža mopgu se postaviti dva zahteva – minimalni i maksimalni. Minimalni zahtev znači održavanja uloženog kapitala koji omogućuje u dugom roku ostvarenje nepromenjenog realnog (fizičkog) obima proizvodnje i prodaje roba i usluga bez dodatnog zaduženja. Maksimalan zahtev znači ne samo održavanje uloženog kapitala koji omogućuje u dugom roku ostvarenje nesmanjenog realnog obma proizvodnje i prodaje roba i usluga bez dodatnog zaduženja već i uvećanje kapitala a time i ostvarenje realnog povećanja obima proizvodnje i prodaje roba i usluga. Drugim rečima, održavanje uloženog kapitala ne obezbeđuje razvoj preduzeću a uvećanje kapitala obezbeđuje razvoj preduzeća. Pošto je razvoj preduzeća, dugoročno posmatrano, u stvari uslov za njegov opstanak, to je maksimalni zahtev primaran, a minimalni zahtev sekundaran.

Razvoj preduzeća je uslov za opstanak preduzeća zato što će se razvijati konkurentna preduzeća pa preduzeće koje se ne razvija naprosto ne može opstati na tržištu. Otuda, minimalni zahtev može da bude prihvatljiv samo ako kraće razdoblje u kriznim situacijama, ali nikako ne može da bude prihvatljiv i trajno na duge rokove. Prema tome, na duge rokove preduzeće je prihvatljiv samo maksimalni zahtev.

U uslovima stabilne novčane jedinice (nepromenjene kupovne snage) smatra se da preduzeće održava, uloženi kapital ako su rashodi jednaki prihodima, što znači da je finansijski rezultat, kao razlika među njima, neutralan (ravan nuli). Ovo shvatanje zasniva se na činjenici da preduzeće može ponovo nabaviti utrošene faktore proizvodnje iz sredstava dobijenim pokrićem rashoda i z prihoda što je tačno. Međutim, ako u kontekst uključimo i održavanje likvidnosti, onda održavanje kapitala ne znači uvek i održavanje likvidnosti. Možemo da zamislimo preduzeće koje ima kontinuirani proces proizvodnje i prodaje i koje je finansirano isključivo iz sopstvenog kapitala i spontanih (autonomnih) izvora, pri čemu je sopstveni kapital jednak dugoročno vezanim sredstvima. Takvo preduzeće obezbeđuje održavanjem kapitala i održavanje likvidnosti, čak šta više obezbeđuje i sigurnost u održavanju likvidnosti, jer na strani mobilizacije dugoročno vezanih sredstava po osnovu amortizacije osnovnih sredstava ili po osnovu naplate glavnice dugoročnih finansijskih plasmana ne stoji nikakva dospela obaveza pošto su finansirani iz sopstvenog kapitala. Ako je preduzeće, međutim, jednim delom dugoročno vezana sredstva finansiralo iz dugoročnih obaveza održavanje kapitala na nivou minimalnog zahteva ne obezbeđuje održavanje likvidnosti, ako je uz to mobilizacija dugoročno vezanih sredstava manja od dospele glavnice dugoročnih obaveza. Otuda preduzeće u tok uroka mopbilizacije dugoročno vezanih sredstava po osnovu amortizacije osnovnih sredstava i naplate glavnice dugoročnih finansijskih plasmana mora obezbediti delimičnu supstituciju dugoročnih obaveza sopstvenim

6

kapitalom u visini razlike između dospele glavnice dugoročnih obaveza i mobilizacije dugoročno vezanih sredstava po osnovu amortizacije i naplate glavnice dugoročnih finansijskih plasmana, pri čemu kumulativna supstitucija na kraju veka trajanja osnovnih sredstava mora obezbediti njihovo obnavljanje, njihovu zamenu. Dakle, ovde minimalni zahtev održavanja kapitala ne može se ostvariti neutralnim finansijskim rezultatom, već pozitivnim finansijskim rezultatom, koji uz to mora biti raspodeljen tako da se dospele dugoročne obaveze supstituišu povećanjem sopstvenog kapitala iz finansijskog rezultata. Time se ne samo obezbeđuje dugoročno finansiranje nego i održavanje likvidnosti, naravno uz uslova da se povećanje sopstvenog kapitala iz raspodele pozitivnog finansijskog rezultata ostvaruje u visini razlike između dospele glavnice dugoročnih obaveza i mobilizacije dugoročno vezanih sredstava po osnovu amortizacije i naplaćene glavnice dugoročnih finansijskih plasmana.

Maksimalni zahtev se ostvaruje kod preduzeća koje dugoročno vezana sredstva finansira iz sopstvenog kapitala ako se ostvaruje pozitivan finansijski rezultat, što znači da su prihodi veći od rashoda i uz to ako se iz raspodele pozitivnog finansijskog rezultata ostvaruje povećanje sopstvenog kapitala. U tom slučaju preduzeću iz prihoda pripadaju sredstva u visini rashoda, što predstavlja održavanje uloženog kapitala i deo finansijskog rezultata iz njegove raspodele, što predstavlja uvećanje sopstvenog kapitala. To uvećanje sopstvenog kapitala iz finansijskog rezultata istovremeno predstavlja dodatnu sigurnost za održavanje likvidnosti sve dok se sredstva koja potiču iz uvećanja sopstvenog kapitala dugoročno ne ulože. Nasuprot tome, kod preduzeća koje dugoročno vezana sredstva finansira i iz sopstvenog kapitala i iz dugoročnih obaveza, maksimalan zahtev se ostvaruje ako se iz raspodele pozitivnog finansijskog rezultata sopstveni kapital uvećava iznad razlike između dospele glavnice dugoročnih obaveza i mobilizacije dugoročno vezanih sredstava po osnovu amortizacije osnovnih sredstava i naplate glavnice dugoročnih finansijskih plasmana i to uvećanje sopstvenog kapitala, takođe predstavlja sigurnost u održavanju likvidnosti sve dok se ono dugoročno ne uloži, a njegovo dugoročno ulaganje znači razvoj preduzeća dakako finansiran iz sopstvenog kapitala.

Računovodstveni aspekt održavanja kapitala je uži od finansijskog aspekta. U uslovima stabilne novčane jedinice računovodstveni aspekt održavanja kapitala podrazumeva da je kapital održan ako je kapital na početku obračunskog perioda jednak kapitalu na kraju obračunskog perioda, a to će biti onda ako su prihodi jednaki rashodima, iz sredstava koja su pripala preduzeću putem pokrića rashoda iz prihoda mogu se nabaviti i zameniti utrošeni faktori proizvodnje u toku obračunskog perioda (minimalni zahtev). Ako su prihodi veći od rashoda uloženi kapital ne samo da je održan nego je i uvećan za iznos dela pozitivnog finansijskog rezultata koji je u njegovoj raspodeli pripao preduzeću. Iz sredstava koja ostaju preduzeću po osnovu pokrića iz prihoda i po osnovu raspodele finansijskog rezultata može se nabaviti više faktora proizvodnje nego što je utrošeno u toku obračunskog perioda (maksimalni zahtev). Finansijski aspekt održavanja kapitala, uzima u obzir način finansiranja dugoročno vezanih sredstava i supstituciju dugoročnih obaveza sopstvenim kapitalom, što se obezbeđuje raspodelom poztivnog finansijskog rezultata. Pošto raspodela finansijskog rezultata ne spada u domen računovodstva, to je razumljivo što se računovodstvo koncentriše na održavanje kapitala u računovodstvenom smislu. To drugim rečima znači da je u fokusu računovodstva bilansiranje rashoda na takav način koji obezbeđuje održavanje uloženog kapitala. U uslovima stabilne novčane jedinice to ne predstavlja nikakav problem, jer se rashodi obračunavaju po stvarnim nabavnim cenama i sredstva koje preduzeće dobija piokrićem rashoda i prihoda su dovoljna da se ponovo nabave utrošeni faktori proizvodnje zato što su ponovne nabavne cene, zahvaljujući nepromenjenoj vrednosti novčane jedinice,

7

jednake stvarnim nabavnim cenama utrošenih faktora proizvodnje. U uslovima inflacije to nije jednostavno ostvariti jednostavno zato što usled obezvređenja novčane jedinice cene rastu pa su zbog toga posnovne nabavne cene utrošenih faktora proizvodnje više od njihovih prvobitnih stvarnih nabavnih cena. Otuda, obračun rashoda po stvarnim nabavnim cenama sada ne obezbeđuje sredstva preduzeću iz pokrića rashoda prihodima koja su dovoljna za ponovnu nabavku utrošenih faktora proizvodnje, a to znači da se ne obezbeđuje održavanje kapitala. Uloženi kapital na početku obračunskog perioda, u uslovima ostvarenja neutralnog finansijskog rezultata, jeste nominalno jednak uloženom kapitalu na kraju obračunskog perioda, ali je realna vrednost kapitala na kraju obračunskog perioda manja od realne vrednosti kapitala na početku obračunskog perioda za iznos obezvređenja novačane jedinice u toku obračunskog perioda. Otuda je cilj bilansiranja u uslovima inflacije održavanje realne vrednosti uloženog kapitala.

Budući da tradicionalno računovodstvo pozicije bilansa stanja procenjuje po nabavnim cenama, u uslovima inflacije na određenim pozicijama se ostvaruju ili inflatorni dobici ili inflatorni gubici, kao odraz promene vrednosti (kupovne snage) novčane jedinice. Drugim rečima „nastaju razne pometnje pozicije bilansa“.27 Na realnim dobrima ostvaruju se inflatorni dobici u visini razlike između vrednosti realiteta obračunatih po vladajućim nabavnim cenama na dan bilansiranja i vrednosti realiteta obračunatih po nabavnim cenama u momentu njihove nabavke. Na dinarskim obavezama ukoliko se isplaćuju u fiksnoj nominalnoj vrednosti, ostvaruju se takođe, inflatorni dobici u visini razlike između realne vrednosti obaveza u momentu nastanka i realne vrednosti obaveza u momentu isplate. Međutim, ako se obaveze plaćaju novčanim jedinicama nepromenjene kupovne snage u realnom izrazu one su jednake i u momentu nastanka obaveze i u momentu isplate obaveze, na dinarskim obavezama se ne ostvaruju ni inflatorni dobici ni inflatorni gubici. Nasuprot tome, na dinarskim potraživanjima ako se naplaćuju u nominalnom nepromenjenom iznosu ostvaruju se inflatorni gubici u visini razlike između realne vrednosti potraživanja u momentu nastanka i realne vrednosti potraživanja u momentu naplate. Međutim, ako se potraživanja naplaćuju novčanim jedinicama iste kupovne snage na dinarskim potraživanjim se ne ostvaruju ni inflatorni dobici ni inflatorni gubici. Na deviznim obavezama, ukoliko je domaća stopa inflacije viša od stope inflacije zemlje u čijoj su valuti iskazane obaveze, ostvaruju se inflatorni gubici u visini razlike između obaveza obračunatih po kursu na dan isplate i obaveza obračunatih po kursu na dan nastanka devizne obaveze. Suprotno tome, na deviznim potraživanjima ostvaruje se inflatorni dobitak u visini razlike između potraživanja obračunatog po kursu u momentu naplate i potraživanja obračunatog po kursu u momentu nastanka potražaivanja. Najzad, na gotovini u domaćoj valuti ostvaruju se inflatorni gubici u visini razlike između realne vrednosti gotovine u momentu njenog sticanja i njene realne vrednosti u momentu potrošnje. Suprotno tome, na gotovini u stranoj valuti ostvaruje se inflatorni dobitak u visini razlike između dinarske vrednosti gotovine u stranoj valuti, na dan pribavljanja, naravno uz uslov da je domaća stopa inflacije viša od stope inflacije zemlje čija je valuta.

Zbir inflatornih dobitaka umanjen za zbir inflatornih gubitaka ravan je neto inflatornom dobitku, uz uslov da je zbir inflatornih dobitaka veći od zbira inflatornih gubitaka, odnosno ravan je neto inflatornom gubitku ako je zbir inflatornih gubitaka veći od zbira inflatornih dobitaka.

Budući da tradicionalno računovodstvo obračunaa rashode po stvarnim nabavnim cenama u uslovima inflacije finansijski rezultat iskazan u bilansu uspeha je nominalno tačan a realno

27 Prof. Dr Edmund Heinen: Handeelsbilanzen, Gabler, Wiesbaden, 1982, str. 141

8

netačan. Do toga dolazi zato što su rashodi iskazani sa novanim jedinicama veće vrednosti (veće kupovne snage) u momentu nabavke faktora proizvodnje, zbog čega su stvarne nabavne cene u apsolutnom iznosu niže, a prihodi su iskazani prodijanom cenom u momentu prodaje kada je vrednost novčanih jedinica bila manja (manje kupovne snage), zbog čega su prodajne cene više. Otuda finansijski rezultat, kao razlika između tako obračunatih prihoda i rashoda, jeste nominalno ali realno nije tačan, jer u sebi sadrži i odraz promene vrednosti novčane jedinice u periodu od momenta nabavke do momenta prodaje. Posledica toga je da sredstva dobijena pokrićem rashoda iz prihoda ne obezbeđuju održavanje uloženog kapitala,jer se za njih ne može ponovo nabaviti nesmanjena količina utrošenih faktora proizvodnje. I upravo zato u nominalni finansijski rezultat je prelivan kapital u visini razlike između nominalnog i realnog finansijskog rezultata. Da taj preliveni kapital u nominalni rezultat ne bi otišao u potrošnju pri raspodeli finansijskog rezultata (na lične dohotke, poreze iz finansijskog rezultata, dividendu akcionarima i zajedničku potrošnju radnika) i time onemogućilo održavanje kapitala – cilj je utvrditi realni finansijski rezultat.

Utvrđivanje realnog finansijskog rezultata povezano je sa konceptom održavanja kapitala u inflaciji. Ako se usvoji koncept reprodukcionog održavanja kapitala, što znači da se sredstvima dobijenim pokrićem rashoda iz prihoda mora obezbediti ponovna nabavka, radi zamene utrošenih faktora proizvodnje, istih onih faktora proizvodnje koji su utrošeni, što znači da se polazi od pretpostavke da će se preduzeće uvek baviti istom delatnošću i da se faktori proizvodnje ni u kom pogledu ne menjaju (ni u fizičkom, ni u tehničkom, ni u kvalitativnom smislu). To se postiže obračunavanjem rashoda po ponovnim nabavnim cenama u momentu prodaje. Finansijski rezultat utvrđen na bazi obračuna rashoda na bazi stvarnih nabavnih cena jeste nominalan finansijski rezultat, a finansijski rezultat utvrđen na bazi obračuna rashoda po ponovnim nabavnim cenama na dan prodaje jeste realan finansijski rezultat sa aspekta održavanja reprodukcione vrednosti kapitala. Razlika između nominalnog i realnog finansijskog rezultata jeste inflatorni finansijski rezultat. Pokažimo to na hipotetičkom primeru:

1. Prihodi od prodaje 600.0002. Rashodi obračunati po stvarnim (istorijskim) nabavnim cenama 400.0003. Rashodi obračunati po ponovnim nabavnim cenama na dan prodaje 450.0004. Nominalni finansijski rezultat (1 – 2) 200.0005. Realni finansijski rezultat sa aspekta održavanja reprodukcione vrednosti kapitala (1 – 3) 150.0006. Inflatorni finansijski razultat (4 – 5) ili (3 – 2) 50.000

Razlika između rashoda obračunatih po nabavnim cenama na dan prodaje i rashoda obračunatih po stvarnim (istorijskim) nabavnim cenama uključuje se u bilans stanja na stranu pasive recimo na poziciju revalorizaciona rezerva rashoda i ona zajedno sa sredstvima dobijenm pokrićem rashoda obračunatih po stvarnim nabavnim cenama iz prihoda omogućuje obnavljanje utrošenih faktora proizvodnje u fizičkom smislu a time i održavanje reprodukcione vrednosti kapitala, čime se ostvaruje minimalni zahtev. Utvrđeni realni finansijski rezultat može se u celini potrošiti a time se neće ugroziti održavanje reprodukcione vrednosti kapitala.

Ako se usvoji koncept održavanja realne vrednosti kapitala, što znači da se sredstvima dobijenm putem pokrića rashoda iz prihoda mora obezbediti ponovna nabavka neutrošenih faktora proizvodnje nego bilo kojih roba u nesmanjenom fizičkom obimu. Ovaj koncept polazi od

9

pretpostavke da se preduzeće neće uvek baviti istom delatnošću, a ako se i bavi istom delatnošću faktori proizvodnje pod uticajem razvoja nauke, tehnike i tehnologije se menjaju, nisu uvek isti pa otuda i zahtev da se rashodi iskažu ne po ponovnim nabavnim cenama već u novčanim jedinicama one kupovne moći koje imaju novačne jedinice sa kojima su iskazani prihodi, dakle , rashodi se iskazuju novčanim jedinicama kkupovne moći na dan prodaje. Finansijski rezultat utvđren na bazi obračuna rashoda po stvarnim (istorijskim) nabavnim cenama jeste nominalan finansijski rezultat i on se ne razlikuje od nominalnog finansijskog rezultata opisanog kod održavanja reprodukcione vrednosti kapitala. Realan finansijski rezultat jeste razlika između prihoda i rashoda vrednovanih novčanim jedinicama kupovne moći na dan prodaje i on se može a i ne mora razlikovati od realnog finansijskog rezultata utvrđenog po konceptu održavanja reprodukcione vrednosti kapitala. Ako je usled inflacije opšti rast cena jednak rastu cena faktora proizvodnje preduzeća, realni finansijski rezultat utvrđen po konceptu održavanja reprodukcione vrednosti kapitala biće jednak realnom finansijskom rezultatu utvrđenom po konceptu realnog održavanja vrednosti kapitala. Ako je opšti rast cena viši od rasta cena faktora proizvodnje preduzeća utvrđeni realni finansijski rezltat po konceptu održavanja reprodukcione vrednosti kapitala biće viši od utvrđenog realnog finalnog finansijskog rezultata po konceptu održavanja realne vrednosti kapitala i suprotno, ako je opšti rast cena niži od rasta cena faktora proizvodnje preduzeća utvrđeni realni finansijski rezultat po konceptu održavanja reprodukcione vrednosti kapitala biće niži od realnog finansijskog kapitala utvrđenog po konceptu održavanja realne vrednosti kapitala. Uz pretpostavku da je opšti rast cena viši od rasta cena faktora proizvodnje preduzeća utvrđivanje realnog finansijskog rezultata po konceptu održavanja realne vrednosti kapitala uz korišćenje podataka iz napred navedenog primera izgleda ovako:

1. Prihodi od prodaje 600.0002. Rashodi obračunati po stvarnim (istorijskim) nabavnim cenama 400.0003. Rashodi obračunati novčanim jedinicama kupovne moći na dan prodaje 480.0004. Noinalni finansijski rezultat (1 – 2) 200.0005. Realni finansijski rezultat sa aspekta održavanja realne vrednosti Kapitala (1 – 3) 120.0006. Inflatorni finansijski rezultat (4 – 5) ili (3 – 2) 80.000

Razlika između obračunatih rashoda novčanim jedinicama kupovne moći na dan proodaje i obračunatih rashoda pos tvarim nabavnim cenama, odnosno inflatorni finansijski rezultat, kao i u prethodnom slučaju uključuje se u bilans stanja na stranu pasive i ona zajedno sa sredstvima dobijenim pokrićem rashoda obračunatih po stvarnim nabavnim cenama iz prihoda obezbeđuje realno održavanje vrednosti kapitala iz tih sredstava se može kupiti nesmanjena količina bilo kojih roba, čime se ostvaruje minimalni zahtev, a ako iz raspodele realnog finansijskog rezultata preduzeću pripadne jedan deo realnog finansijskog rezultata ostvariće se i maksimalni zahtev, iz sredstava dobijenih putem porkića rashoda obračunatih po stvarnim nabavnim cenama iz prihoda, plus sredstva unesena na stranu pasive po osnovu razlike između obračunatih rashoda novčanim jedinicama kupovne moći na dan prodaje i rashoda obračunatih po stvarnim nabavnim cenama plus deo realnog finansijskog rezultata pripisan sopstvenom kapitalu, može se kuptit u fizičkom smislu više od bilo kojih roba nego što se moglo kupiti na početku obračunskog perioda.

Pošto opšti rast cena, dakako bolje aproksimira pad kupovne moći novčane jedinice nego individualni rast cena faktora prozvodnje pojedinačnog preduzeća, neosporno je da realan finansijski rezultat utvrđen po konceptu održavanja realne vrednosti kapitala više odgovara

10

realnosti, bolje isključuje uticija promene vrednosti novčane jedinice, nego utvrđivanje realnog finansijskog rezultata po konceptu reprodukcione vrednosti kapitala.

Iz napred izloženog moglo bi se zaključiti da između ostvarenja cilja održavanja kapitala i cilja iskazivanja realnog finansijskog rezultata nema suprotnosti, oni se istovremeno ostvaruju, zavisi samo da li je opredeljenje za održavanje reprodukcione vrednosti kapitala ili za održavanje realne vrednosti kapitala. Kasnije ćemo međutim, videti da to nije tako i upravo iz tih razloga bilansiranje u uslovima inflacije mora jedan od poemnuta dva cilja uzeti za vrhunski.

8.1. KONCEPT NOMINALNOG KAPTIALA

Koncept održavanja nominalnog kapitala počiva na tradicionalnom računovodstvenom bilansiranju finansijskog rezultata u kome se rashodi vrednuju po stvarnim nabavnim cenama. U uslovima nepromenjene vrednosti novčane jedinice ovaj koncept obezbeđuje održavanje i reprodukcione vrednosti uloženog kapitala, naravno, ako su rashodi bar jednaki prihodima. Razlika između prihoda i rashoda jeste realan finansijski rezultat, jer su i rashodi i prihodi iskazani novčanim jedinicama iste (nepromenjene) vednosti, odnosno kupovne moći. Realan finansijski rezultat se u celini može potrošiti (za poreze, za lične dohotke, za dividendu akcionarima, za zajedničku potrošnju radnika) i pri tome će biti održana reprodukciona vrednost kapitala.

Pri ostvarivanju koncepta nominalne vrednosti kapitala računovodstvo se tradicionalno drži načela realizacije – dobici se mogu iskazati samo ako su kroz promet tržišno potvrđeni – uz uvažavanje i načela impariteta – anticipativno iskazivanje verovatnih gubitaka putem primene načela najniže vrednosti za aktivne pozicije i načela najviše vrednosti za pasivne pozicije a za procenjivanje kako pozicija bilansa stanja tako i rashoda dominantna je nabavna cena. Time se zaista obezbeđuje održavanje reprodukcione vrednosti kapitala. Reč je o održavaju reprodukcione vrednosti kapitala zato što su sutrošeni faktori proizvodnje obračunati po stvarnim nabavnim cenama, što znači da se iz sredstava koja ostaju preduzeću pokrićem rashoda iz prihoda mogu ponovo nabaviti faktori proizvodnje u nesmanjenoj količini radi zamene utrošenih.

Suočeno sa inflacijom, tradicionalno računovodstvo se pokušava prilagoditi inflaciji procenjivanjem zalih i otpisivanjem osnovnih sredstava. Kod procenjivanja zaliha istorijski posmatrano prvo se pošlo od metoda vezanih zaliha a potom se prešlo na LIFO metod kao savremeniji metod vezanih zaliha.

Metod vezanih zaliha polazi od toga da preduzeće uvek mora da ima na raspolaganju stanovitu količinu materijala da bi se „nahranio“ instalirani kapacitet, pa se otuda te zalihe nikada ne smanjuju ispod nivoa neophodnog za iskorišćenje instaliranog kapaciteta, uvek su raspoložive, predstavljaju dugoročnu imobilizaciju sredstava i zbog toga se često nazivaju gvozdenim zalihama. Vezane ili gvozdene zalihe se vrednuju po inicijalnim nabavnim cenama, a to su, u stvari, prve nabavne cene formirane još u momentu otpočinjanja privredne aktivnosti nakon osnivanja preduzeća. Prema tome, krajnje zalihe se procenjuju po inicijalnim nabavnim cenama, a sva razlika između zbira početih zaliha i nabavki u toku obračunskog perioda, s jedne, i krajnjih zaliha, s druge strane, tereti troškove i preko troškova rashoda. Jasno je da pri tome, u uslovima rasta cena, sav porast cena odlazi na rashode, tako da su rashodi po osnovu utrošenih zaliha

11

materijala realnije vrednovani, pa otuda i približavanje po tom osnovu nominalnog realnom finansijskom rezultatu. Teškoće u primeni metoda vezanih zaliha, uglavom, dolaze otuda što se količine krajnjih zaliha tokom niza godina menjaju u odnosu na količine početnih zaliha pri početku rada preduzeće i pto se tokom niza godina menja vrsta i kvalitet vezanih zaliha za koje ne postoji inicijalna nabavna cena.

LIFO metod, kao savremenija metoda vezanih zaliha, pokušava da reši probleme koji se javljaju kod metode vezanih zaliha, pri tome se smatra da je za to pogodnija vrednosna varijanta koja obezbeđuje iskazivanje niže vrednosti bilansiranih zaliha a time i više vrednosti utrošenih zaliha i rashoda.28 Teškoće u primeni vrednosne varijante LIFO metode jeste u tome što se javljaju materijali za koje ne postoji bazna cena, otuda se predlaže da se bazne cene utvrđuju po grupama srodnih materijala. Ceo postupak se svodi u kranjoj liniji da se krajnje zalihe, koje količinski odgovaraju početnim zalihama, vrednuju po baznim cenama a količinsko povećanje krajnjih zaliha u odnosu na početne zalihe, vrednuje se takođe po početnim cenama ali se ta vrednost revalorizuje putem internog indeksa cena dobijenog iz odnosa obračunatih krajnjih zaliha po tekućim (stvarnim) nabavnim cenama i obračunatim po baznim cenama, što znači da su bilansirane zalihe ravne zbiru početnih zaliha plus revalorizovana vrednost povećanja krajnjih u odnosu na početne zalihe. Ovaj metod se može primeniti i na bilansiranje zaliha nezavršene proizvodnje i gotovih proizvoda, i to tako što se prvo utvrdi razlika između krajnjih i početnih zaliha po baznim cenama (pri čemu se bazna cena može utvrđivati za grupu proizvoda ili na osnovu komponenti troškova), zatim se ta razlika revalorizuje indeksom cena, pa su krajnje zalihe za bilans stanja ravne zbiru početnih zaliha i revalorizovanoj vrednosti povećanju krajnjih u odnosu na početne zalihe. 29

U oblasti amortizacije osnovnih sredstava za uslove inflacije primenjuje se obračun amortizacije po degresivnom metodu s ciljem da se rashodi što više podignu kako bi se nominalni finansijski rezultat približio realnom finansijskom rezultatu.

Napred izložene metode prialgođavanja tradicionalnog računovodstvenog bilansiranja u uslovima inflacije sračunat je na svesno stvranje što većih latentnih rezervi u oblasti osnovnih sredstava i zaliha kako bi se rashodi što više podigli i time približio nminalni realnom finansijskom rezultatu, čime se sprečava umanjnje realne vrednosti kapitala. Ove metode mogu dati prihvatljive razultate samo u uslovima kada je stopa inflacije niska (kad se ona meri jednocifrenim brojem), ali ne i uslovima kada je stopa inflacije visoka i kada je onda dugotrajna. Kada je stopa inflacije izrazito visoka cene se povećavaju u kratkim vremenskim intervalima (mesečno, nedeljno ili čak i dnevno) i jasno je da u takvim okolnostima sredstva koja ostaju preduzeću putem pokrića rashoda iz prihoda neće biti dovoljna da se ponovo nabave faktori proizvodnje radi zamene utrošenih. Uz to degresivna amortizacija u početku primene zaista povećava rashode, ali u dugom roku ona ih smanjuje, amortizacione kvote su sve manje, što znači da ona u uslovima višegodišnje inflacije udaljuje nominalni od realnog finansijskog rezultata.

8.2. KONCEPT REALNE VREDNOSTI KAPITALA

28 Vidi o tome poglavlje o procenjivanju bilansnih pozicija u ovoj knjizi.29 Detaljno o metodu vezanih zaliha i LIFO metodu vidi: dr Nikola Stevanović: Održavanje realne supstance preduzeća u inflatornoj ekonomiji, Naučna knjiga, Beograd, 1975, str, 69-92

12

Koncept realne vrednosti kapitala, videli smo, ide zatim da se na početku i na kraju obračunskog perioda, iz raspoloživog kapitala može kupiti ista količina u fizičkom smislu bilo kojih roba. Otuda ovaj koncept bazira se na opštem indeksu cena koji aproksimira obezvređivanje novca. U suuštini svaki indeks cena se utvrđuje na bazi korpe roba (i usluga) tako što se u dva uzastopna jednaka vremenska intervala (na primer dva uzastopna meseca) utvrdi vrednost korpe roba na bazi vladajućih tržišnih cena u jednom i u drugom intervalu, iz odnosa vrednosti roba tekućeg prema baznom intervalu dobija se indeks cena te korpe roba, koji reprezentuje promenu cena svih roba (i usluga) koje pripadaju grupi roba (i usluga) u korpi. Tako utvrđen indeks cena u smislu izražavanja promene vrednosti novčane jedinice problematičan je bar iz dva razloga: prvo korpa roba (i usluga) ne obuhvata sve robe (i usluge) već reprezentovani uzorak, jer je to statički jedino izvodljivo, samim tim cene roba koje u izvan korpe mogu da porastu i više i niže od cena roba u korpi, ali se to ne odražava na indeks cena i drugo, promena cena roba (usluga) iz korpe nije samo odraz promene vrednosti novca nego je odraz i knjukturnih promena, tačnije promene odnosa ponude i tražnje tih roba i usluga, a odraz je i promene kvaliteta roba (i usluga) iz korpe. No, taj problem jednostavno nije moguuće prevazići i zato se indeks cena, sa svim svojim nedostacima, uzima kao merilo obezvređenja novčane jedinice. Pošto koncept realne vrednosti kapitala ide zatim da održi opštu kupovnu moć kapitala, on se bazira na indeksu cena koji najbolje iskazuje (bolje reći aproksimira) obezvređenje novčane jedinice. U literaturi, a ni u zakonodavstvu kojim se reguliše bilansiranjeu uslovima inflacije,nema jedinstvenog stava koji je to indeks cena. Preporučuje se indeks cena na malo, indeks troškova života, indeks cena na veliko, indeks cena industrijskih proizvoda i drugi, a najčešće se uzima indeks cena na malo.

Sama procedura revalorizacije odvija se tako da se prvo izvrši bilansiranje rashoda po stvarnim istorijskim troškovima sadržanim u prodatim proizvodima. Potom se rashodi raščlanjuju u četiri grupe: rashodi po osnovu amortizacije, rashodi po osnovu materijala, rashodi po osnovu trgovačke robe, i rashodi po osnovu ostalih troškova.

Rashodi po osnovu amortizacije revalorizuju se alternativno – ako je izvršena revalorizacija osnovnih sredstava na dan bilansiranja i na revalorizovanu vrednost obračunata amortizacija automatski su time revalorizovani i rashodi po osnovu amortizacije, ako nije izvršena revalorizcija osnovnih sredstava na dan bilansiranja i na revalorizovanu vrednost obračunata amortizacija, osnovna sredstva se raščlanjuju po godinama nabavke. Pri tome ako je revalorizacija osnovnih sredstava vršena krajem prethodne godine, sva osnovna sredstva nabavljena ranijih godina pripadaju grupi osnovnih sredstava prethodne godine, a osnovna sredstva prikupljena u tekućoj godini pripadaju grupi osnovnih sredstava nabavljenih u tekućoj godini. Zatim se amortizacija sadržana u rashodima, takođe raščlanjuje prema starosnoj strukturi osnovnih sredstava. Potom se uzima indeks cena od godine nabavke osnovnog sredstva, odnosno od godine poslednje revalorizacije osnovnih sredstava, odnosno od meseca nabavke osnovnog sredstva u tekućoj godini do kraja obračunskog perioda i taj indeks cena deli sa 100, što daje revalorizacioni faktor u vidu koeficijenta. Množenjem amortizacije sadržane u rashodima revalorizacionim koeficijentom dobija se revalorizovana amortizacija sadržana u rashodima.

Rashodi po osnovu materijala revalorizuju se tako što se prvo izračuna koeficijent obrta materijala iz odnosa troškovamaterijala sadržanih u rashodima i prosečnih zaliha materijala. Potom se procenat porasta cena u toku obračunskog perioda (računa se iz odnosa cena u poslednjem mesecu obračunskog perioda i decembra prethodne godine) deli koeficijentom obrta

13

zaliha materijala, što daje revalorizacioni faktor u vidu procenta. Za taj procenat povećavaju se rashodi po osnovu materijala.

Rashodi po osnovu prodate trgovačke robe revalorizuju se tako da se, takođe, prvo izračuna koeficijent obrta trgovačke robe iz odnosa nabavne vrednosti prodate trgovačke robe i prosečnih zaliha trgovačke robe. Tim koeficijentom deli se procenta porasta cena u toku obračunskog perioda, što daje revalorizacioni faktor u vidu procenta. Za taj procenat povećavaju se rashodi po osnovu prodate trgovačke robe.

Rashodi po osnovu ostalih troškova revalorizuju se tako što se prvo izračuna zajednički koeficijent obrta zaliha nezavršene proizvodnje i gotovih proizvoda, iz odnosa ukupnih rashoda (pri čemu ukupni rashodi ne obuhvataju nabavnu vrednost prodate trgovačke robe) i zbira prosečnih zaliha nezavršene proizvodnje i gotovih proizvoda. Procenat porasta cena u toku obračunskog perioda deli se zajedničkim koeficijentom obrta zaliha nezavršene proizvodnje i gotovih proizvoda, što daje revalorizacioni faktor u vidu procenta. Sa tim procentom se povećavaju rashodi po osnovu ostalih troškova.

Ceo ovaj postupak teži da rashode po osnovu materijala, trgovačke robe i ostalih troškova preračuna na novčane jedinice kupovne moći na dan prodaje, dok se rashodi po osnovu amortizacije u suštini preračunavaju na novčane jedinice kupovne moći na dan bilansiranja. U tome i jeste njegova nekonzistentnost u smislu iskazivanja realnog finansijskog rezultata, jer su prihodi iskazani novčanim jedinicama kupovne moći na dan prodaje a rashodi po osnovu amortizacije su iskazani novčanim jedinicama kupovne moći na dan bilansiranja.

Razlika između revalorizovanih i nerevalorizovanih rashoda predstavlja revaorizacioni efekat rashoda sa kojim se može alternativno postupiti ili uključivanjem u oficijelni bilans ili izradom paralelnog bilansa. Ako su revalorizacioni efekti rashoda uključeni u oficijelni bilans sa njima se povećavaju istorijski rashodi u bilansu uspeha a odovravaju se u pasivi revalorizaciona rezerva rashoda. Time oficijelni bilans uspeha iskazuje realan finansijski rezultat. Ako se revalorizacioni efekat rashoda ne uključuje u oficijeli bilans uspeha, bilans uspeha se sačinjava na bazi istorijskih rashoda koji iskazuju nominalni finansijski rezultat, a paralelni bilans uspeha predstavlja, u stvari, korekturu rashoda iz oficijelnog bilansa uspeha na više za iznos revalorizacionih efekata rashoda, pto znači da iskazuje realan finansijski rezultat. Ovaj paralelni bilans uspeha služi da pokaže koliko je u nominalni finansijski rezultat preliveno kapitala, to je razlika između nominalnog i relanog finansijskog rezultata, da bi se to uzelo u obzir prilikom odlučivanja o raspodeli finansijskog rezultata i isključilo iz potrošnje, odnosno usmerilo na povećanje sopstvenog kapitala.

Pored gore izloženog u računovodstvenoj literaturi je sporno šta raditi sa inflatornim gubicima na monetarnim pozicijama aktive i inflatornim dobicima na monetarnim pozicijama pasive. Tu je sporno više stvari. Sporno je da li te inflatorne gubitke i inflatorne dobitke treba uključivati u bilans uspeha, a ako se uključuju da li treba uzeti u obzir sve monetarne pozicije aktive i pasive ili iz toga isključiti dugoročne finansijske plasmane i dugoročne obaveze i sporno je kada se objektiviziraju inflatorni gubici i inflatorni dobici, da li u momentu bilansiranja ili u momentu naplate potraživanja odnosno isplate obaveza. U skladu sa načelom realizacije inflatorni dobici se objektiviziraju kad je obaveza plaćena. Međutim, u skladu sa načelom opreznosti inflatorne gubitke napotraživanjima trebalo bi bilansirati i pre naplate, u momentu bilansiranja. Iz obilja

14

različitih mišljenja izdvajamo dva – prvo, mišljenje koje u bilans uspeha uključuje samo inflatorne gubitke na neto monetarnim pozicijama i drugo, mišljenje koje u bilans uspeha uključuje se inflatorne gubitke i inflatorne dobitke.

Inflatorni gubici na neto monetarnim pozicijama. Ovde se iz monetarnih pozicija isključuju dugoročni finansijski plasmani i dugoročne obaveze. Neto monetarne pozicije su ravne razlici između zbira gotovine u dinarima, hartija od vrednosti u dinarima i dinarskih kratkoročnih potraživanja, sjedne, i kratkoročnih dinarskih obaveza sa druge strane. Ta razlika može da bude negativna i pozitivna. Ako je negativna ne vrši se revalorizacija, jer su inflatorni dobici veći od inflatornih gubitaka i oni predstavljaju neto dužničku dobit koja se ne obračunava i ne uključuje u bilans uspeha. Ako je razlika pozitivna, postoji neto monetarna aktiva, ona se revalorizuje jer su inflatorni gubici veći od inflatornih dobitaka, a revalorizacijom neto monetarne aktive, upravo se dobija neto inflatorni gubitak na monetarnim pozicijama aktive (inflatorni gubici na monetarnim pozicijama aktive minus inflatorni dobici na monetarnim pozciijama pasive = inflatorni gubitak na neto monetarnoj aktivi). Sam postupak revalorizacije izvodi se po sledećem obrazcu: 30

X=Mb(Pb – Pa) + Me (Pa – Pe)

gde je:X = inflatorni gubitak na neto monetarnoj aktiviM = neto monetarna aktivaP = kupovna moć novčane jediniceb = početak periodaa = prosek periodae = kraj perioda

Kupovna moć novčane jedinice (P) je, u stvari, deflacioni faktor koji se dobija tako što se 100 deli sa indeksom cena.

Čitav problem se svodi na to što u toku obračunskog perioda neto monetarna aktiva mnogo oscilira na gore i na dole. Da bi se to ublažilo preporučuje se što češća revalorizacija neto monetarne aktive (na primer, mesečno).

Ako se revalorizacija uključuje u oficijelni bilans, inflatorni gubtak na neto monetarnoj aktivi povećava rashode u bilansu uspeha i revalorizacionu rezervu rashoda u bilansu stanja, a ako se radi paralelni bilans uspea uključeje se samo na stranu rashoda, što, dakako, smanjuje nominalni finansijski rezultat.

Uključivanje inflatornih gubitaka i inflatornih dobitaka u bilans uspeha. Po ovom postupku na sve dinarske monetarne pozicije aktive obračunava se inflatorni gubitak i na sve dinarske pozicije pasive obračunava se inflatorni dobitak, alternativno – ili preračunavanjem novčanih jedinica na kupovnu moć na početak obračunskog perioda ili, pak, preračunavanjem novčanih jedinica na kupovnu moć na dan bilansiranja.

30 Dr Nikola Stevanović: Održavanje realne vrednosti kapitala u inflatornoj ekonomiji, „Naučna knjiga“, Beograd, 1975, str. 51.

15

U prvom slučaju deflator se računa tako što se 100 deli sa indeksom cena na dan povećanja monetarne pozicije i na dan bilansiranja. Ako se povećanje monetarne pozicije pomnoži sa deflatorom, odnosno ako se krajnje stanje monetarne pozicije pomnoži sa deflatorom dobiće se vrednost na povećanja odnosno krajnjeg stanja u novčanim jedinicama kupovne moći na početku obračunskog perioda. Početno stanje plus preračunata vrednost povećanja u toku obračunskog perioda minus preračunato krajnje stanje daje inflatorni gubitak (ako se radi o monetarnim pozicijama aktive) odnosno inflatorni dobitak (ako se radi o monetarnim pozicijama pasive).U drugom slučaju početno stanje se množi sa indeksom cena na dan bilansiranja podeljenim sa sto, pto daje preračunato početno stanje na jedinice kupovne moći na dan bilansiranja, a povećanje u toku obračunskog perioda množi se sa koeficijentom dobijenim iz odnosa indeksa cena na dan bilansiranja i indeksom cena na dan promene, što opet daje preračunato povećanje na jedinice kupovne moći na dan bilansiranja. Zbir preračunate vrednosti početnog stanja i povećanja umanjen stvarno stanje na kraju obračunskog perioda daje inflatorni gubitak (ako se radi o pozicijama monetarne aktive), odnosno inflatorni dobitak (ako se radi o pozicijama monetarne pasive).31

Da bi bilans stanja bio realan pri njegovoj analizi i utvrđivanju stope rentabilnosti, smatra se da treba izvršiti revalorizaciju realiteta.

Osnovna sredstva se revalorizuju tako što se razvrstavaju po godinama nabavke kao kod revalorizacije amortizacije. Revalorizacioni faktori u vidu koeficijenta utvrđuje se kao kod revalorizacije amortizacije. Sa revalorizacionim koeficijentom množi se nabavna vrednost i ispravka vrednosti što daje revalorizovanu nabavnu vrednost, odnosno revalorizovanu ispravku vrednosti. Razlike između revalorizovane nabavne vrednosti i revalorizovane ispravke vrednosti jeste revalorizovana sadašnja (neotpisana) vrednost, a razlika između revalorizovane i nerevalorizovane sadašnje vrednosti jeste efekat revalorizacije osnovnih sredstava.

Revalorizacija zaliha materijala vrši se na sledeći način. Utvrđuje se koeficijent obrta materijala iz odnosa utroška materijala i prosečnih zaliha. Deljenjem procenta porasta cena u toku obračunskog perioda s koeficijentom obrta materijala dobija se revalorizacioni faktor u vidu procenta. Množenjem zaliha materijala ovim procentom dobija se revalorizacioni efekat kojim se uvećavaju zalihe materijala. Na isti način revalorizuje se i trgovačka roba s tim što se koeficijent obrta računa iz odnosa prodate trgovačke robe i prosečnih zaliha trgovačke robe.

U slučaju kada se primenjuje LIFO metoda onda se revalorizacija zaliha materijala i trgovačke robe obavlja na sledeći način. Najpre se zaliha materijala i trgovačke robe raščlanjuju po godinama porekla njihove nabavne cene, tj. utvrđuje se starosna struktura vrednosti bilansiranih zaliha. Zatim se utvrđuje revalorizacioni faktor tako što se uzima indeks cele gocine bilansiranja u odnosu na godinu porekla nabavne cene i podeli sa 100. Množenjem zaliha materijala i trgovačke robe revalorizacionim faktorom dobija se revalorizovana vrednost.

Zalihe nezavršene proizvodnje i gotovih proizvoda revalorizuju se na sledeći način. Najpre se ove zalihe, na osnovu strukture troškova, raščlane na tri dela: deo koji otpada na amortizaciju, deo koji otpada na materijal i deo koji otpada na ostale troškove. Deo koji otpada na amortizaciju revalorizuje se na isti način kao što se revalorizuje amortizacija sadržana u rashodima.

31 Više o tome vidi dr Jovan Janković, Teorija bilansa, Ekonomski fakultet, Beograd, 1986, str. 189.

16

Deo zaliha nezavršene proizvodnje koji otpada na materijal revalorizuje se na sledeći način. Najpre se utvrdi zajedničko vreme trajanja obrta zaliha materijala i nezavršene proizvodnje tako što se sabere vreme obrta materijala i nezavršene proizvodnje. Deljenjem kalendarskog broja dana u obračunskom periodu zajedničkim vremenom trajanja obrta dobija se zajednički koeficijent obrta materijala i nedovršene proizvodnje. Deljenjem procenta rasta cena u obračunskom periodu sa zajedničkim koeficijentom obrta dobija se revalorizacioni faktor u vidu procenta s kojim se povećava deo zaliha nezavršene proizvodnje po osnovu materijala. Na isti način revalorizuje se deo zaliha gotovih proizvoda po osnovumaterijala s tim pto se ovde utvrđuje zajednički koeficijent obrta materijala, nezavršene proizvodnje i gotovih proizvoda. To znači da se sabira vreme trajanja obrta sve tri vrste zaliha a zatim izračunava zajednički keoficijent obrta i revalorizacioni faktor na opisani način.

Deo zaliha nezavršene proizvodnje p osnovu ostalih troškova, revalorizuje se tako što se najpre utvrdi koeficijent obrta nezavršene proizvodnje iz odnosa završene proizvodnje računate po ceni koštanjai prosečnih zaliha nezavršene proizvodnje. Zatim se procenat rasta cena u toku obračunskog perioda deli koeficijentom obrta nezavršene proizvodnje, što daje revalorizacioni faktor u vidu procenta kojim se povećavao deo zaliha nezavršene proizvodnje po osnovu ostalih troškova. Na sličan način revalorizuje se i deo zaliha gotovih proizvoda po osnovu ostalih troškova. Razlika je samo u tome što se ovde izračunava zajednički koeficijent obrta nezavršene proizvodnje i gotovih proizvoda a zatim se deljenjem broja kalendarskih dana u obračunskom periodu sa zbirom vremena trajanja obrta dolazi do zajedničkog koeficijenta obrta zaliha nezavršene proizvodnje i gotovih proizvoda. Iz odnosa procenta rasta cena u toku obračunskog perioda i zajedničkog koeficijenta obrta utvrđuje se revalorizacioni faktor u vidu procenta kojim se povećavaju ostali troškovi sadržani u gotovim proizvodima.

Razlika između revalorizovane i nerevalorizovane vrednosti realiteta (osnovnih sredstava i zaliha) predstavlja revalorizacioni efekat koji se upisuje na strani pasive kao posebna pozicija – revalorizaciona rezerva realiteta.

Efekti revalorizacije realiteta u bilansu stanja mogu se uključiti u oficijelni ili paralelni bilans stanja. Ako se uključuju u oficijelni bilans stanja revalorizovana vrednosti osnovnih sredstava je osnovica za obračun amortizacije a efekti revalorizacije zaliha iskazuju se na korektivnim računima zaliha sa kojih se u narednoj godini prenose na troškove odnosno rashode srazmerno utrošku odnosno prodaji zaliha.

8.3. KONCEPT REPRODUKCIONE VREDNOSTI

Koncept reprodukcione vrednosti videli smo, podrazumeva održavanje kapitala u ficičkom robnom smislu. Stim u vezi polazna ideja je da se rashodi vrednuju po ponovnim nabavnim cenama kako bi se isz sredstava koja ostaju preduzeću putem pokrića rashoda iz prihoda mogli ponovo nabaviti utrošeni faktori proizvodnje u količinama, vrstama i kvalitetu koja je utrošena. Već pri samoj razradi ove ideje došlo je do problema definisanja šta je to ponovna nabavna cena, da li je to ponovna nabavna cena na dan utroška, na dan prodaje ili na dan stvarne ponovne nabavke. No, bilo da se uzme ma koja ponovna nabavna cena nju je teško utvrditi na dan

17

obračuna finansijskog rezultata, bilo zato što preduzeće raspolaže sa relativno velikim brojem različitih vrsta i kavaliteta osnovnih sredstava i zaliha, bilo zato što ponovno nabavna cena uopšte nije poznata sve dok se ponovna nabavka ne izvrši, na primer za osnovna sredstva, najzad, finansijski rezulat se obračunava svake godine, a ponovna nabavka osnovnih sredstava se vrši tek posle nekoliko godina ili čak nekoliko desetina godina, nakon dotrajalosti osnovnog sredstva. Isti je slučaj i sa materijalom kod sezonske proizvodnje, ponovna nabavka se vrši u narednoj sezoni, tj. u narednoj godini. Suočeni sa tim problemom zastupnici ovog koncepta su se opredelili da se rashodi obračunavaju po stvarnim nabavnim cenama a potom revalorizuju uz pomoć specijalnih (grafičkih) indeksa cena, uzimajući indekse cena one grane koja proizvodi predmete rada za posmatrano preduzeće, odnosno one grane koja proizvodi sredstva za rad posmatranog preduzeća. Naravno, statistika utvrđuje i ove granske indekse na osnovu reprezentativne korpe roba svake pojedinačne grane.

U pogledu tehnike revalorizacija rashoda nema razlike u odnosu na tehniku koja je prikazana kod koncepta realne vrednosti kapital osim što se ovde utvrđuje revalorizacioni koeficijent na bazi grafičkih indeksa cena.

Revalorizacija realiteta u aktivi, takođe, se obavlja na opisani način kod koncepta realne vrednosti kapitala s tim što se, naravno, koeficijenti revalorizacije utvrđuju na bazi grafičkih indeksa cena.

Kod revalorizacije monetarne aktive mišljenja su podeljena. Prema Haksu (Hax) poverilački gubici na monetarnoj aktivi se obračunavaju. Prema Hajnenu (Heinen) „ukoliko, na primer prihodi od prodaje, koji stoje još otvoreni kao potražnja, obeštećuju samo gubitak vrednosti na dan obrta, onda neće biti moguć, kod daljeg porasta cena između dana obrta i dana ponovnog korišćenja naplaćenog potraživanja, potpun povraćaj potrošenih faktora u punom obimu“32 Zato Hajnen smatra da se na monetarnim pozicijama aktive trebaju utvrditi gubici i staviti ih na teret rashoda u bilansu uspeha, pri čemu treba koristiti granski indeks cena grane kojoj preduzeće pripada, pošto ne postoji individualni indeks cena preduzeća. Dakle, razlika u pogledu monetarne aktive između koncepta realne vrednosti kapitala i koncepta reprodukcione vrednosti kapitala jeste što prvi zahteva alternativnu ili utvrđivanje inflatornih gubitaka na neto monetarnoja aktivi ili utvrđivanje inflatornih gubitaka na čitavoj monetarnoj aktivi i inflatornih dobitaka na čitavoj monetarnoj pasivi uz korišćenje jednog od opštih indeksa cena, a drugi zahteva utvrđivanje inflatornih gubitaka na čitavoj monetarnoj aktivi uz korišćenje granskog indeksa cena.

Koncept održavanja realne vrednosti kapitala, videli smo, u operacionalizaciji direktno ne tretira sopstveni kapital u smislu održavanja njegove realne vrednosti. Pretpostavlja se da revalorizacione rezerve po osnovu efekta revalorizacije aktive i rashoda obezbeđuje održavanje realne vrednosti sopstvenog kapitala. Ako bi se revalorizaciona rezerva na kraju godine pripisala sopstvenom kapitalu i stavio u odnos sopstveni kapital na kraju tekuće godine (bez uvećanja po osnovu raspodele finansijskog rezultata) i sopstveni kapital na kraju prethodne godine i taj odnos pomnožio sa 100, dobio bi se indeks rasta sopstvenog kapitala po osnovu revalorizacije. Ako je indeks rasta sopstvenog rasta kapitala jednak indeksu cena (kojim se meri stopa inflacije, indeksu cena na malo, na primer) računatom iz odnosa cena decembar tekuće godine prema decembru prethodne godine realna vrednost sopstvenog kapitala je održana putem revalorizacije. To

32 Prof. Dr Edmund Hejnen: Handelsbilanzen, Gabler, Wiesbaden, 1982, str. 141.

18

praktično znači, kad bi sopstveni kapital bio u gotovini da bi se iz njega mogla kupiti ista količina robe, koju čine korpu za utvrđivanje indeksa cena, i na kraju i na početku obračunskog perioda, time je, dakako održana kupovna moć (snaga) sopstvenog kapitala. Međutim, empirijska provera ne potvrđuje ovu tezu. Zašto? Uzmimo dva istovetna preduzeća u smislu da imaju potpuno istu imovinu, da imaju isti obim proizvodnje i prodaje, da se bave istom delatnošću, da je udeo osnovnih sredstava u bilansnoj sumi isti, da je udeo zaliha u bilansnoj sumi isti, da je neto monetarna aktiva ista, da je struktura rashoda ista, a da je različita struktura izvora finansiranja, kod prvog preduzeća je naglašeno pomeranje ka sopstvenom kapitalu, a kod drugog preduzeća ka pozajmljenom kapitalu. Ako oba preduzeća primene izloženu metodologiju revalorizacije u okviru koncepta održavanja realne vrednosti kapitala, neosporno je tačno da će kod oba preduzeća revalorizaciona rezerva biti potpuno ista. Međutim, za održavanje realne vrednosti sopstvenog kapitala prvom preduzeću treba mnogo veća revalorizaciona rezerva nego drugom, jer je njegov sopstveni kapital osetno veći nego od drugog preduzeća.33 Jeste kod oba preduzeća finansijski rezultat realan ali održavanje realne vrednosti kapitala nije isto. Prvo preduzeće verovatno neće održati realnu vrednost sopstvenog kapitala putem revalorizacije, a drugo preduzeće će putem revalorizacije čak i povećati realnu vrednost sopstvenog kapitala. To povećanje sopstvenog kapitala po osnovu revalorizacije dakako rezultira iz dužničkih dobitaka. Otuda u literaturi i jeste sporno da li u bilansu uspeha uključiti ili ne uključiti dužničke dobitke i poverilačke gubitke. Spor se vezivao za bilansna načela - načelo realizacije i načelo opreznosti – pa saglasno tim načelima poverilački gubitak bi se uključivao a dužnički dobitak se ne bi uključivao u bilans uspeha. 34 Ali sa uključivanjem poverilačkog gubitka u bilans uspeha rashodi se povećavaju, čime realan finansijski rezultat pada na dole, on je sada podcenjen, zato što je na monetarnoj aktivi došlo do inflatornog gubitka. Obrnuto, sa uključivanjem dužničkog dobitka na strani prihoda u bilansu uspeha, realan finansijski rezultat je povećan ali ne zbog ekonomičnosti već zbog prihodovanja dužničkih dobitaka.

Iz svega gore rečenog jasno proizilazi da se istovremeno ne mogu ostvariti oba cilja – cilj održavanja realne vrednosti kapitala i cilj isključivanja realnog finansijskog rezultata. 35 Polazeći od toga da je kapital izvor finansiranja za nas je neosporno da je u uslovima inflacije vrhunski cilj održavanja realnog kapitala, kasnije ćemo videti da li ukupnog ili sopstvenog. Saglasno tome,

33 U 1986. godini dva preduzeća primenjivala su isti sistem revalorizacije. Preduzeće A imalo je udeo sopstvenog kapitala u bilansnoj sumi poslovnih sredstava 39.2% i indeks sopstvenog kapitala (1986./85.) 159.1%, a preduzeće B imalo je udeo sopstvenog kapitala u bilansnoj sumi osnovnih sredstava 29.6% i indeks sopstvenog kapitala (1986/85.) 248.3%. Indeks cena na malo (decembar 1986. prema decembru 1985.) bio je 1192.1. Dakle preduzeće B realno je povećalo sopstveni kapital za 56.2 indeksna poena zahvaljujući nižem sopstvenom kapitalu, a preduzeće A je smanjilo realnu vrednost sopstvenog kapitala za 33 indeksna poena zahvaljujući višem sopstvenom kapitalu. (Podaci uzeti iz studija o finansijskoj konsolidaciji rađenih za konkretna preduzeća na poljoprivrednom fakultetu, Zemun).34 Vidi o tome: dr Jovan Ranković: Teorija bilansa, Ekonomski fakultet, Beograd, 1986.,str. 199.35 Ovu tvrdnju podupire i dokaz iz doktorske disertacije Aleksandra Kresojevića. Za konkretno preduzeće izvršena je revalorizacija po konceptu održavanja realne vrednosti kapitala. Prirast sopstvenog kapitala po osnovu efekata revalorizacije iznosio je 33.72% a procenat porasta cena bio je 52.7% (vidi o tome: dr Aleksandar Kresojević: Dugoročna finansijska ravnoteža organizacije udruženog rada pri stabilnoj i nestabilnoj novčanoj jedinici, „Naučna knjiga“, Beograd, 1987.,str. 143.). Osim toga, u 1988. godini jugoslovneska privreda primenjivala je koncept revalorizacije koji je blizak konceptu održavanja realne vrednosti kapitala. Indeks sopstvenog kapitala (1988/87.) jugoslovenske privrede 354 a indeks cena proizvođača industrijskih proizvoda, kojim je mereno obezbeđivanje novca po zvaničnim propisima(decembar 1988/decembar 1987.) bio je 374, što znači da je realna vrednost sopstvenog kapitala jugoslovenske privrede smanjen za 20 indeks poena (podaci službe društvenog knjigovodstva Jugoslavije i Saveznog zavoda za statistiku).

19

bilansiranje u uslovima inflacije treba ostaviti tako da se na teret prihoda, odnosno normalnog finansijskog rezultata obezbedi održavanje realne vrednosti kapitala.

Koncept održavanja reprodukcione vrednosti kapitala nije prihvatljiv ne samo zato što prolazi od jedne statične pretpostavke da će se preduzeće večito baviti istom delatnošću i da će pri tome koristiti uvek po količini, vrsti i kvalitetu iste predmete rada i ista sredstva za rad, što se u drugom periodu stvarno i ne događa, već zato što on ne može da oživotvori osnovnu ideju obračuna rashoda po ponovnim nabavnim cenama na dan stvarne ponovne nabavke predmeta rada i sredstva za rad iz prostog razloga što obračun periodičnog finansijskog rezultata znatno prethodi momentu ponovne nabavke sredstava za rad, radi zamene potrošnih, a kod preduzeća sa sezonskom delatnošću (na primer, fabrike šećera) obračun finansijskog rezultata prethodi i ponovnoj nabavci predmeta rada. Preračunavanjem rashoda na dan prodaje uz pomoć granskih indeksa cena ne daje nikakvu garanciju da će sredstva dobijena pokrićem rashoda iz prihoda zaista biti dovoljna da se ponovo nabave utrošni predmeti rada i sredstva za rad kad do te nabavke stvarno dođe. Ako je inflacija dugotrajna, sasvim je sigurno da će stvarne ponovne nabavne cene biti veće od ranijih nabavnih cena na dan prodaje po kojima su rashodi obračunati. Suprotno, ako dođe do deflacije, postoji verovatnoća da će stvarne ponovne nabavne cene biti manje od realnih nabavnih cena na dan prodaje po kojima su obračunati rashodi.

8.4. ODRŽAVANJE REALNE VREDNOSTI BRUTO ILI NETO KAPITALA

Budući da je danas u literaturi uopšte prihvaćen koncept održavanja realne vrednosti (novčanog) kapitala, postavlja se pitanje treba li u uslovima inflacije održavati realnu vrednost bruto (što znači ukupnog kapitala) ili neto (što znači sopstvenog kapitala). Oko odgovora na to pitanje u literaturi su mišljenja podeljena. Održavanje realne vrednosti brugo kapitala „polazi od toga da preduzeće predstavlja kontinuelnu jedinicu odvojeno od vlasnika kapitala. Otuda se kupovna moć preduzeća a ne vlasnika nalazi u osnovi realne vrednosti kapitala.“36 „Koncept neto održavanja vrednosti (kapitala – prim. J.R.) odnosi se samo na vrednost imovine finansirane sopstvenim kapitalom. On polazi od toga da je problem održavanja vrednosti samo u visini unetih sredstava od vlasnika, odnosno sredstava koje ostaju u preduzeću, pošto je kapital sa strane nominalno fiksan. Sve dok su obaveze otplate određene ne jedinicama kupovne moći (misli na novčanu jedinicu nepromenjene kupovne snage – prim. J.R.) već u jedinicama vrednosti novca ( misli na novčane jedinice smanjene kupovne snage – prim. J.R.), zadovoljava reprodukcija one novčane iznose koje preduzeće ima da otplaćuje ( što znači da ne prihvata revalorizaciju – prim. J.R.)...U teorijski graničnom slučaju potpunog finansiranja preduzeća sa strane prilikom obračuna ne bi bila korektna (revalorizacija – prim. J.R.). U snovi obračuna bruto održavanja vrednosti kapitala stoji shvatanja da je preduzeće kao takvo sposobno i ne tako sposobno za održavanje vrednosti...Značaj bruto održavanja vrednosti kapitala se time nalazi pre u tome da ona omogućuje što je moguću bržu informaciju u meri u kojoj je povećanje cena uticalo na ukupan kapital preduzeća. U odnosu na neto obračun ovakvo dopunsko razmatranje moglo bi biti značajno za donošenje odluke o ulaganjima, odnosno za analizu poslovanja preduzeća.“37 koji su argumenti za održavanje vrednosti bruto kapitala.

36 Dr Nikola Stevanović: Održavanje realne vrednosti kapitala u inflatornoj ekonomiji. „Naučna knjiga“, Beograd, 1987.,str. 41.37 Prof. Dr Edmund Hejnen: Handelsbilamzen, Gable, Weizbaden, 1982., str. 148 i 150.

20

1. Ako se obaveze plaćaju u nominalnom fiksnom iznosu prirasti sopstvenog kapitala po osnovu revalorizacione rezerve biće iznad stope inflacije, po tom osnovu ne samo da će se održavati realna vrednost sopstveno (neto) kapitala nego će realno i porasti. To preduzeće olakšava supstituciju dugoročno pozajmljenog kapitala sopstvenim kapitalom.

2. Održavanje realne vrednosti bruto kapitala smanjuje nominalni finansijski rezultat a time i finalnu tražnju po osnovu raspodele finansijskog rezultata.

3. Sa stanovišta opterećenja nominanlnog finansijskog rezultata efektima revalorizacije imaće podjednak teret i preduzeća koja se više finansiraju iz sopstvenog kapitala i preduzeća koja se više finansiraju iz pozajmljenog kapitala, što znači da to vodi ujednačavanju realnog finansijskog rezultata a time i poreske osnovice, dakle, poreski teret na finansijski rezultat se pravednije alocira.

Koliko su ti argumenti prihvatljivi? Ako preduzeće uloženi kapital finansira pozajmljenim kapitalom ne može obnoviti iz sopstvenog kapitala, to znači da je ono toliko nisko rentabilno da nije u stanju održavati ni prostu reprodukciju. To praktično znači da bi takvo preduzeće u poslovima stabilne novčane jedinice pri svakoj zameni dotrajalih osnovnih sredstava finansiranih iz dugoročno pozajmljenog kapitala išlo na ponovno dugoročno zadržavanje radi ponovne nabavke osnovnih sredstava. Ako se dugoročno vezana sredstva koja se nikad ne mobilišu (zemljište i trajna obrtna sredstva) finansiraju iz dugoročno pozajmljenog kapitala pri svakoj otplati glavnice dugoročnih obaveza dugoročna finansijska ravnoteža bi se pomerila ka dugoročno vezanim sredstvima i time ugrožavala likvidnost i opet je jedini spas u ponovnom dugoročnom zaduženju. Treba li takvo preduzeće da postoji? Očito da ne treba. Ali inflacija, zahvaljujući prirastu sopstvenog kapitala po osnovu revalorizacione rezerve iznad stope inflacije, daje veću šansu da opstane i tako preduzeće, što nije prihvatljivo, jer ako ne može opstati sa stabilnom ne treba da opstane ni sa nestabilnom novčanom jedinicom.

Koliki je zapravo, realni finansijski rezultat? Ovo pitanje se postavlja tim pre što preračunavanje rashoda na novčane jedinice kupovne moći na dan prodaje ne daje potpuno tačan realan finansijski rezultat zato što se, videli smo, rashodi po osnovu amortizacije preračunavajau na novčane jedinice kupovne moći na dan bilansiranja a ne na dan prodaje. Zato za utvrđivanje realnog finansijskog rezultata vratimo se u poređenju krajnjeg i početnog sopstvenog kapitala. Ako početni sopstveni kapital revalorizujemo sa opštim indeksom kojim se meri inflacija (recimo, indeks cena na malo) uz pretpostavku da u toku godine nije bilo isplata na teret sopstvenog kapitala i uplata u korist sopstvenog kapitala (što po pravilu tako i biva osim kod individualnih preduzeća) i tako revalorizovani početni kapital odbijemo od krajnjeg sopstvenog kapitala dobićemo neosporan tačan finansijski rezultat. Primera radi, uzmimo opet potpuno dva ista preduzeća koja se razlikuju samo po visini sopstvenog kapitala o čemu je u prethodnonm odeljku bilo reči, primenom koncepta održavanja realne vrednosti bruto kapitala oba preduzeća će imati istu revalorizacionu rezervu, realni finansijski rezultat utvrđen u bilansu uspeha (koji je predmet rapodele) razlikovaće se zbog razlike u visini rashoda po osnovu kamata, preduzeće sa većim sopstvenim kapitalom imaće manje rashode po osnovu kamata i veći realni finansijski rezultat, a preduzeće sa manjim sopstvenim kapitalom imaće veće rashode po osnovu kamata a time i manji realni finansijski rezultat. Pogledajmo te podatke na hipotetičkom primeru

21

Na početku godine Na kraju godineA B A B

Sopstveni kapital 100.000 70.000 100.000 70.000Revalorizaciona sredstva 100.000 100.000 Realan finansijski rezultat 21.000 15.000

Sopstveni kapital na kraju godine 221.000 185.000

Iz primera se vidi da je kod preduzeća A realan finansijski rezultat utvrđen i u bilansu uspeha i u poređenju sopstvenog kapitala isti. Iz toga ne treba zaključiti da koncept održavanja realne vrednosti bruto kapitala to zaista obezbeđuje. U prethodnom odeljku videli smo da koncept realne vrednosti bruto kapitala to može a ne mora obezbediti, a u primeru je namerno uzeto da obezbeđuje.

Iz primera se vidi da je kod preduzeća B stvarni realni finansijski rezultat 45.000 dinara, a po bilansu uspeha on je 15.000 dinara, što znači da je razlika između njih 35.000 dinara (45.000-15.000). Pošto ta razlika od 35.000 predstavlja realno uvećanje sopstvenog kapitala iznad stope inflacije, preduzeće je zaista zaradilo to uvećanje ne svojim radom zahvaljujući inflaciji. Treba li sad ta zarada da izmakne i oporezivanje. Očito da za to nema nikakve logike. Takvo bilansiranje, u stvari, predstavlja legalnu evaziju poreza, odnosno izbegavanje plaćanja poreza, a zašto, da bi finalna tražnja bila manja po osnovu realnog finansijskog rezultata i time uticala na smanjenje stope inflacije.

Ali održavanjem realne vrednosti bruto kapitala podstiče se, u stvari troškovna komponenta inflacije. Naime, neosporno je da će efekti revalorizacije koji terete rashode biti veći kod održavanja realne vrednosti brugo kapitala nego kod održavanja realne vrednosti neto kapitala, što pokazuje primer preduzeća B. Svako preduzeće u kalkulaciji prodajne cene mora da računa sa povećanjem troškova po osnovu efekta revalorizacije, jer su troškovi, pored tražnje, konkurencije, ekonomske politike i mera države, bitan kriterijum za određivanje prodajne cena. I što su efekti revalorizacije veći preduzeće će više podizati cene, nastojeći da ih prevali na prodajnu cenu, a time se podstiče rast troškovne komponente inflacije. Dakle, održavanjem realne vrednosti bruto kapitala istovremeno se deluje na smanjenje stope inflacije po osnovu finalne tražnje i povećanja stope inflacije po osnovu troškovne komponente, a iskustvo je pokazalo da je obaranje stope inflacije mnogo lakše ako su njeni uzroci na strani tražnje nego ako su na strani troškova, što očito govori protiv održavanja realne vrednosti bruto kapitala.

I na kraju, treći argument je bio pravednija alokacija poreskog tereta. U stvari, prednji primer pokazuje da se poreski teret na finansijski rezultat nepravednije raspoređuje. Ako je realan finansijski rezultat iskazan u bilansu uspeha poreska osnovica kod preduzeća A iznosi 21.000 dinara a kod preduzeća B bilans je 15.000 dinara, a stvarni realni finansijski rezultat kod preduzeća B bilans je 45.000 dinara. Uzimanjem realnog finansijskog rezultata iz bilansa uspeha za poresku osnovicu dolazi do prevaljivanja poreskog tereta sa preduzeća B na preduzeće A i to samo zato što je njegov sopstveni kapital veći, a veći sopstveni kapital pojedinačnih preduzeća

22

znači i veće bogatstvo zemlje, što znači da je za zemlju od kapitalnog interesa da sopstveni kapital preduzeća bude što veći i zato ga rasporedom poreskog tereta ne treba kažnjavati.

Sva gore izložena kritika argumnata odražavanja realne vrednosti bruto kapitala predstavlja i argumente u korist održavanja realne vrednosti neto kapitala, a tome bismo dodali još jedan. Ako svako preduzeće u uslovima inflacije održi realnu vrednost sopstvenog kapitala održana je i realna vrednost kapitala nacionalne privrede.

Dokaz za ovu tvrdnju je konsolidovani bilans nacije. Kad bi bilo moguće sačiniti konsolidovani bilans nacije, koji bi obuhvatio bilans stanja svih preduzeća i ustanova kao i bilans stanja građana, 38 On bi imao sledeće pozicije

KONSOLIDOVANI BILANS NACIJE

AKTIVA PASIVARealitet Sopstveni kapitalPotraživanje od inostranstva Obaveze prema inostranstvuNovac

Ako se međusobno kompenziraju potraživanja iz inostranstva i obaveze prema inostranstvu, zavisno od toga da li su potraživanja veća od obaveza ili obrnuto, konsolidovani bilans nacije izgledao bi:

U slučaju kad su potraživanja veća od obavezaKONSOLIDOVANI BILANS NACIJE

AKTIVA PASIVARealitet Sopstveni kapitalNeto potraživanje od inostranstvaNovac

U slučaju kad su obaveze veće od potraživanja

KONSOLIDOVANI BILANS NACIJE

AKTIVA PASIVARealitet Sopstveni kapitalNovac Neto obaveze prema inostranstvu

Pod predpostavkom da je domaća stopa inflacije veća od inostrane, kakav je slučaj sa našom zemljom, i da se u konsolidovanom bilansu stanja javlja neto potražnja od inostranstva, ako sopstveni kapital raste u skladu sa rastom cena realiteta, supstanca je održana. Preko toga imaoci neto potražnje iz inostranstva ostvariće dodatne prihode na pozitivnim kursnim razlikama što će uvećati njihov finansijski rezultat. Kad se u konsolidovanom bilansu nacije javljaju neto obaveze

38 Konsolidovani bilans nacije nije moguće sačiniti zbog toga što svi subjekti nemaju (ne sačinjavaju) bilans stanja, npr. građani.

23

prema inostranstvu javiće se negativne kursne razlike koje moraju ići direktno ili indirektno na rashode, što će umanjiti finansijski rezultat i obezbediti preko pokriće rashoda iz prihoda sredstava za otplatu obaveze prema inostranstvu. Ako se uz to sopstveni kapital poveća u skladu sa rastom cena realiteta , opet je održana vrednost kapitala, a za obnavljanje realiteta finansiranih iz obaveza prema inostranstvu mora se obezbediti realno uvećanje sopstvenog kapitala iz finansijskog rezultata. Dakle, u oba slučaja je održana realna vrednost kapitala uz uslov da se sopstveni kapital povećava u skladu sa rastom cena realiteta.

Ako se prihvate argumenti za održavanje realne vrednosti neto kapitala, što je za nas neosporno, postavlja se pitanje kako operacionalizovati taj koncept u smislu izvođenja revalorizacije. Neosporno je da se mora poći od opšteg indeksa cena, kao konvencionalno prihvaćenog merila obezbeđenja novca (cena na malo, na primer) i pasive jer je u pasivi iskazan sopstveni odnos neto kapitala. Tome treba dodati da su u realnom životu, naročito kad je inflacija dugotrajna određene obaveze isplaćuju i određena potražnja naplaćuju u novčanim jedinicama nepromenjene kupovne snage (dakle, revalorizuju se) bilo da je reč o deviznim obavezama i deviznim potražnjama koje se ravolrizuju samim padom kursa dinara (ako je domaća stopa inflacije veća od stope inflacije zemalja u čijim valutama su izražene devizne obaveze i devizna potražnja), bilo da su dinarske obaveze i dinarska potražnja, u skladu sa ugovorom, revalorizuju ili putem revalorizacije glavnice, što znači da se na revalorizovanu glavnicu obračunava realna kamatna stopa, ili putem pozitivno realne kamatne stope, tj. kamatne stope veće od stope inflacije. Sam postupak revalorizacije, po našem mišljenju, trebalo bi da izgleda ovako.

Početni sopstveni kapital umanjen za eventualno iskazani gubitak u početnom bilansu množi se procentom rasta cena na malo, računatim iz odnosa cena meseca u kome sačinjava bilans i decembra prethodne godine, što daje efekat revalorizacije sopstvenog kapitala. Tom efektu revalorizacije dodaju se negativne kursne razlike po osnovu povećanja glavnice dugoročnih deviznih obaveza i povećanja glavnice dinarskih dugoročnih obaveza po osnovu revalorizacije, u skaldu sa ugovorom, što ukupno daje negativne efekte revalorizacije. Od negativnih efekata revalorizacije oduzimaju se pozitivne kursne razlike po osnovu povećanja glavnice deviznih dugoročnih potraživanja i povećanja glavnice dinarskih dugoročnih potraživanja po osnovu revalorizacije u skladu sa ugovorom, što da je neto efekat revalorizacije.

Preostaje sada da se neto negativan efekat revalorizacije alocira u bilans stanja na stranu aktive i u bilans uspeha na stranu rashoda. S tim u vezi najpre se vrši revalorizacija materijalnih osnovnih sredstava po postupku koji je opisan u odeljku o konceptu održavanja realne vrednosti kapitala, s tim što se za osnovna sredstva za koje postoji tržišna cena, kao što je zemljište i osnovno stado, primenjuje tržišna cena a ne koeficijent revalorizacije, a kod ostalih osnovnih sredstava, ako je poznata tržišna cena, upoređuje se revalorizovana vrednost sa tržišnom cenom iako je tržišna cena niža od revalorizovane vrednosti, revalorizovana vrednost se u skladu sa načelom niže vrednosti svodi na tržišnu vrednost. Tako se dobija efekat revalorizacije osnovnih sredstava.

Ako je neto negativni efekat revalorizacije veći od efekta revalorizacije osnovnih sredstava, razlika među njima prenosi se na rashode u bilansu uspeha, koji su, dakako, prethodno obračunati po stvarnim istorijskim nabavnim cenama, odnosno troškovima. Kod preduzeća se izrazito dugim ciklusom proizvodnje (na primer, brodogradnja) i kod preduzeća sa sezonskom proizvodnjom može se jedan deo neto negativnog efekta revalorizacije koji se prenosi u bilans uspeha na stranu rashoda odložiti na zalihe s ciljem da se izbegne negativni finansijski rezultat, ali samo pod

24

uslovom da se vrednost zaliha po osnovu tog povećanja ne poveća iznad njihove tržišne vrednosti.

Ako je neto negativan efekat revalorizacije manji od efekta revalorizacije osnovnih sredstava za razliku među njima, najpre se smanjuje revalorizacija zemljišta do nivoa njenog potpunog ukidanja, ako time razlika nije iscrpljena povećava se ispravka vrednosti prvenstveno kod onih ostalih sredstava za koja se objektivno proceni da postoji opasnost da će usled razvoja tehnologije, zastareti pre nego što bude potpuno amortizovana (otpisana).

Sve kamate, bilo da su one realne (primenjuje se na realizovanu glavnicu dugoročnih dinarskih obaveza i potraživanja) bilo da su one realno pozitivne – iznad stope inflacije (primenjuju se na normalnu glavnicu dinarskih dugoročnih i kratkoročnih obaveza i potraživanja), kao i kamate po osnovu svih (dugoročnih i kratkoročnih) deviznih obaveza i potražnja pripadaju bilansu uspeha u skladu sa načelom realizacije.

Efekti revalorizacije koji pripadaju bilansu stanja povećavaju, naravno, bilanse pozicije koji su revalorizovane, koji pripadaju.

Opisani način revalorizacije i u skladu sa bilansnim načelom realizacije i bilansnim načelom opreznosti. Uz to u bilansu uspeha se rashodi obračunavaju po stvarnim istorijskim troškovima, što je u skladu sa tradicionalnim računovodstvom, a u jednoj stavci se iskazuje negativan efekat revalorizacije koji tereti prihod, tako da je jednostavno videti koliko umanjuju nominalni finansijski rezultat. Možda je još nužno objasniti zašto se smanjuje revalorizovana vrednost zemljišta kada su neto negativni efekti revalorizacije manji od efekta revalorizacije osnovnih sredstava. To je zato što zemljište nije predmet amortizacije i sa stanovišta troškova i relevantna je njegova vrednost. Može se postaviti i pitanje zašto se revalorizuju zalihe. Zalihe ne treba revalorizovati zato što se one stihijski revalorizuju putem njihovog obnavljanja po višim cenama čak i kod vrednosne varijante LIFO metoda, ako se zalihe u fizičkom smislu povećavaju, što je najčešći slučaj usled razvoja preduzeća može se postaviti pitanje zašto se ne revalorizuju i nematerijalna osnovna sredstva. Nematerijalna osnovna sredstva po našem mišljenju, ne treba revalorizovati iz prostog razloga što to nije nikakva imovina već jednostavno i dugoročno odloženi troškovi sa ciljem da ravnomernije terete prihode, odnosno finansijski rezultat.

Najzad, usle efektnog podcenjivanja osnovnih sredstava kad su efekti njihove revalorizacije veći od neto negativnih efekata revalorizacije, kao i zbog toga što su zalihe, mada se stihijski revalorizuju, u stalno nastojećoj inflaciji ipak delimično podcenjene, njihova tržišna vrednost na dan bilansiranja je veća od bilansne, može se postaviti pitanje da li bilans stanja nije imovinski bilans, što je tačno. Ali delimično shvatanje bilansa i ne zahteva imovinski bilans, što znači da je bilansiranje u skladu sa bilansnom teorijom.

25

GLAVA 2

TEORIJA ANALIZE

1.POJAM ANALIZE BILANSA

Da bi se mogla izvršiti analiza bilo kog predmeta, predmet koji se analizira mora da bude složen. Pod složenošću predmeta podrazumeva se da je sastavljen iz delova i da između delova postoji kvalitativan i kvantitativan odnos čiji uzajamni uticaj dovodi do nastanka predmeta.

Predmet analize, u najčešćem smislu može da bude stanje i pojava. Stanje je okončani nastanak pojava. Drugim rečima, to je statičan predmet koji je nastao dinamičnošću pojava u prošlosti. Kad je dinamika pojava okončana formirano je stanje koje se ne menja, jer je zaustavljeno kretanje pojava.1 za razliku od toga pojava je uvek dinamična, kvalitativni i kvantitativni odnos elemenata koji dovode do pojave nije dobio stalnost, on se još uvek menja, zbog čega je i sama pojava u razvoju. Prema tome, stanje je „proizvod“ pojave, a pojava je „učinak“ elementa.

Ako je predmeta analize stanje putem račlanjavanja mogu se identifikovati pojave koje su dovele do formiranja takvog stanja. Time se objašnjava kako je nastalo stanje. To je statična analiza. Takvu analizu ne zanimaju elementi kao sastavni delovi pojave, njihov kvalitativni i kvantitativni odnos. Primera radi predmet analize je trenutna likvidnost preduzeća. Raščlanjivanjem obaveza na dospele i nedospele i poređenjem likvidnosti sredstava sa dospelim obavezama izvlači se zaključak da je preduzeće nelikvidno. Do nelikvidnosti je došlo zbog toga što su obaveze brže dospele nego što je izvršena mobilizacija sredstava. Znači, ovde se uočavaju dve pojave – dospeće obaveza i mobilizacija sredstava – koje međusobnom uslovljenošću kvantiteta i kvaliteta dovodi do stanja. Kvantitet mobilizacije sredstava nije bio jednak kvantitetu dospeća obaveza. Stoga je kvantitet prerastao kvalitet koji se očituje u raskoraku između likvidnih sredstava i dospelih obaveza, što je dovelo do stanja nelikvidnosti. Tu bi bio kraj statističke analize. Ona je raščlanjena na pojave, uočila kvantitativne razlike pojava i time dala objašnjenje stanja, koje ima novi kvalitet – nelikvidnosti.

Dinamična analiza, suprotno prednjem, okrenuta je posmatranju u određenoj vremenskoj dimenziji, a ne trenutku. Drugim rečima, to znači da dinamička analiza razotkriva proces koji se odvija tokom određenog razdoblja iz čega je kao posledica nastalo stanje, odnosno pojava. Dinamika analize, dakle, ne zaustavlja se na uočavanju pojava. Ona pojave raščinjava na elemente i ispituje kvalitet i kvantitet elemenata . Dinamička analiza bi u pomenutom primeru ispitivala elemente dospeća obaveza i elemente mobilizacije sredstava s ciljem da identifikuje

1 Iz ovog ne treba stanje uvek shvatiti kao apsolutno statično. Ono se može shvatiti kao trenutna slika u beskonačnom kretanju, tj. kao zamišljeno stanje ali ne i zamišljeno u smislu da ne postoji već u smislu da se menja.

26

svaki elemenat dospeća obaveza i svaki elemenat mobilizacije sredstava. Utvđivanjem kvantiteta elemenata ,koji ovde predstavlja njihovu apsolutnu veličinu i kvaliteta elemenata koji se ovde očituje u njegovoj brzini kretanja tj, mobilizacije elemenata sredstava i brzini dospeća elemenata obaveza ,objasniće prces nastanka dve pojave -pojave mobilizacije sredstava i pojave dospeća obaveza – i nastanka stanja- nelikvidnosti.Sagledavanjem kvantiteta i kvaliteta elemenata otkrivaju se uzroci nelikvidnosti . Time je slika stanja u našem nelikvidnosti potpuno objašnjena što nije bio slučaj kod statističke analize.Naime kod statičke analize u zaključak kao objašnjenje nelikvidnsti ušla bi pojava mobilizacije sredstava i pojava dospeća obaveza. Iz takvog zaključka videlo bi se da postji razlika u kvantitetu mobilizacije sredstava u kvantitetu dospeća obaveza. No ne bi se videlo koji elementi uticu na taj nesklad u kvantitetu. Suprotno tome dinamička analiza indentifikovaće i elemente koji će biti uzeti u obzir kdo zaključaka čime će u suštini biti objasšnjeni uzroci. Drugim rečima ,statističkom analizom bile bi uočene posledice – kvantitaivne nejednakosti mobilizacije sredstava i dospeća obaveza a dinamička analizo bili bi otkriveni uzroci te kvantitavne nejednakosti. Predlog za otklanjanje nelikvidnosti u vidu sinteza u prvom slučaju ne bi mogao dat jer se ne zanju elementi. U drugom slučaju kod dinamičke analiye sintezom bi se moglo dokazati kako će se doći do likvidnosti od nosno kako će se prevazići nelikvidnost putem uklanjanja uzroka odnosno elemenata koji dovode do nelikvidnosti.Iz izloženog lako je uočiti da se analiza služi deduktivnom metodom tj. polazi od opšteg i putem rasčlanjavanja dolazi do pojedinačnog odnostno posebno g – stanja rasčlanjuje na pojave a pojave na elemente. Deduktivni metod je naučni metod . On je naučni iz dva razloga :prvo što omogućuje potpuno objašnjenje tj omogućuje utvrđivanje istine i drugo što se izbegava mogućnost slučajnosti kao što je to slučaj sa induktvnim metodom, koji polazi od pojedinačnog odnosno posebnog pa ide ka opštem. Vratimo se opet našem primeru . Ako se analiza služila induktivnom metodom ona bi uzimala uvek po jedan element i dovodila ga u vezi sa nelikvidnošću . Kad utvrdi da posmatrani element nije uzrok nelikvidnosti onda napušta taj elemenat i uzima drgi. I pretpostavimo da je analiza došla ddo zaključka da je gubitak uzrok nelikvidnosti. Takav zaključak nije imun od nesigurnosti jer gubitak ne mora biti jedini pa čak ne mora biti uopšte uzrok ne likvidnosti. Uzrok nelikvidnosti može da bude gubitak ali da bi taj zaključak bio siguran to treba dokazati a dokazati se može ako su ispitivani svi elementi . S druge strane pri primeni induktivnog metoda teško se uočavjau kauzalne veze između elemenata pojava i stanja a bez toga teško je uočvanje kvaliteta kvantiteta i uticaja elementa na pojavu a ove na stanje.Pa ipak u analizi se primenjuju induktvni metod . Induktivni metod se primenjuje s ciljem da se vreme analize skrati ali da bi se izbegla opasnost od pogrešnih zaključaka pri induktivnom metodu naročit je potrebno obratiti pažnju na selekciji elementa odnosno na izbor elemenata koji će biti predmet analize . Da bi se izbor elemenata pravilno izvršio nužno je unapred znati elemente za koje postoji velika verovatnoća da nisu uticali na stanje odnosno na pojavu . Naravno to može da zna samo analitičar koji poznaje predmet analize. S druge strane induktivni metod se primenjjue i u sintezi kaja ima za cilj da objasni kakvo bi bilo stanje kada nastane promena kod pojave odnosno kakva bibila promena kod pojave pri promeni elemenata . U tom slučaju menja se pojava odnosno element pojave koji je indentifikovan kao uzročnik uocavaju se kakve sada nastaju kauzalne veze i izvodi sinteze koja objašnjava kakvo će biti stanje odnosno pojava u slučaju promene koja je predviđena.Sintezom se naročito primenjuje pri predlaganju rešenja problema. Analiyom dolali do potpunog razjašnjenja tada se sintezom daju alternativna rešenja problema . Pri tome se najpre definišu

27

kakvo bi stanje ili pojava trebalo da budu ,željena stanje ili pojava kvantitativno menjaju pojave koje će dovesti do željenog stanja. Iz izloženog valja zaključiti da je analiza naučni metod objasšnjenja stanja odnosno pojave da predmet analize mora da bude složen i da analiza može da bude statična i dinamička da se analiza služi deduktivnom i induktivnom metodom,da se analiza po pravilu završava sintezom koju se koristi induktivni metod pri čemu se definiše željeno stanje ili pojava a potom uzimaju elementi koji će dovesti do željene pojave odnosno uzimaju se pojave koje će dovesti do željenog stanja. Pomenuti zaključak odnosi se na svaku analizu oa i na analizu bilansa. Analiza bilansa međutim ima i svojih specifičnosti . Specifičnost analize bilansa su dvojakog karaktera jedna olakšavaju a druge otežavaju analizom. Olakšanje u analizi bilansa dolazi što je predmet analize stanja ili pojave iskazan u istoj jedinice mere u novčanom iznosu. Otuda je utvrđivanje kvantitavnih i kvlitativnih odnosa olakšano.ali to istovremeno i otežava analizu. Otežavajuća okolnost nastaje zbog dva problema prvi je što rasčlanivanje otežano samaim tim što su pojave odnosno elementi poajve iskazani vrednosno prema tome oni su homogeni pa je otežano njihovo kvantitativno izražavanje , drugi je što usled dejstva inflacije i deflacije na vrednost novčane jedinice često stanje ,pojava ili element izražen novčanim jedinicama različite vrednosti.Prvi problem da bi se rešio kod raščlanjavanja u analizu se često uvode nenovčane jedinice mere s ciljem da se na taj način dobiju nenovčane vrednosti pojave ili elementa. Potom se tako kvantikofane pojave i elementi prevode na novčane vrednosti da bi se utvrdilo njihov kvantitativni i kvalitativni odnos odnosno kauzalna veza.Drugi problem stanje pojava ili element izraženi su u novčanom jedinicama različite vrednosti ,tako opet dovodimo do problema raščlanavanja jer pojave i elementi iako su izraženi u novčanoj jedini imaju različite vrednosti. Izvesnim metodama neki od pomenutih problema mogu da budu prevaziđeni o čemu će kasnije biti reči ali oni upućuju na zaključak : prvo da u donošenju zaključaka na osnovu analize mora postojati opreznost i drugo da stručnjak za analizu bilansa pored poznavanja metoda i tehnike analize mora da poznaje i druge disčipline kao što su ,knjigovtstvo,ekonomika ,poslovne finansije ,monetarne finansije tehnologije i marketing u najširem smislu.

2. SVRHA ANALIZE BILANSA

Svrhom analize određuje se u suštini namena analize odnosno određuje se za što će analiza biti korišćena. Namena analize može da bude ex ante ili ex post. Određivanje namene analize ex post nosi u sebi rizik da analiza potpuno odgovara svojoj nameni. Do toga može da se dođe da lice koje određuje namenu analize ne poznaje dovoljno sadržinu i kvalitet, ako se svrha odnosi namena analize ex anta onda se ove opasnosti izbegavaju .Prva se izbegava sama po sebi jer analiza jos i ne postoji. Druga se izbegava zbog toga što će analitičar izvršavajući zadatke analize u cilju ostvarenja cilja analize uvek imati u vidu namenu analize te će je postaviti i prezentirati tako da ona posluži nemni bez ikakvih naknadnih prilagođavanja toj nameni.Dakle da bi cilj bio izvršen treba izvršiti zadatak,a da bi proizvod nove upotrebe vrednosti bio društveno priznat on mora zadovoljiti potrebu bar jednog člana društva. Uzmimo proizvodnju hleba ,hleb zadovoljava potrebe ishrane stanovništva. Ali ako nečije zdravstveno stanje zahteva dijetalnu ishranu i sa tim u vezi prepečeni hleb onda on mora da se prepeče.Svrha ili namena analize bilansa generalno uzvši može da bude veoma razovrsna .

28

Analiza bilansa u poslovne svrhe i Analiza bilansa u naučne svrhe

2.0. Analiza bilansa u poslovne svrheAnaliza bilansa za poslovne potrebe predstavlja podlogu za donošenje poslovnih odluka . U procesu donošenja odluka Peter Druker ( Peter Drucker) razlikuje pet faza.

1. Definisanje problema2. Analiza problema3. Sastavljanje alternativnih rešenja4. Izbor najboljeg rešenja5. Pretvaranje odluke u efikasnu akciju

Prva faza – definisanje problema predstavlja određivanje svrhe cilja i zadatka analize . Druga faza je sama analiza a treća alternativna rešenja ,obe faze spadaju u širem smislu u analizu. Takve kombinacije daju u suštini daju alternativna rešenja koja donosilac odluke posmatra i pokušava da napravi najbolji izbor od ponuđenih alternativnih rešenja (četvta faza). Time on donosi poslovnu odluku. Poslone odluke mogu se podeliti:sa stanovništva ko ih donosi na :

Upravljače Rukovodeće

2.Sa stanovništva Odluke koje izazivaju nove akcije Odluke koje ne izazivaju nove akcije

3.Sa stanovništva vremena u kome će se odluke realizovati na Trenutne Kratkoročne Srednjoročne Dugoročne

4.sa stanovništva namene odnosno svrhe n odluke s područja Kapaciteta Kadrova Snabdevanja Proizvodnje Prodaje Finasiranja Organizacije Unutrašnjih rezervi Obračuna finansijskog rezultata Raspodela finansijskog rezultata

Podlogu za donošenje poslovnih odluka iz navedenih područja ne može uvek dakako da da samo analiza bilansa već su nužne i druge kao što su analiza tržista tehničko i tehnološko analize kadrova idr. Inajzad poslednja – peta faza – prestavlja skup postupaka – akcija kojima se odluka sprovodi u život.

29

2.1 ANALIZA BILANSA U NAUČNE SVRHE

Cilj nauke je otkrivanje zakonitosti po kojima se pojave događau i zakonitosti koje vladaju među pojava Francuski filozof Dekart formulisao je metod naučnog mišljenja u četiri pravila:

1. Kao istina možeda se prihvati samo ono što je neobitno dokazano da je takvo2. Svaki problem raščalaniti na onoliko delova kolko je potrebo za njegovo rešenje u

svakom slučaju analizirati faktore koji ga sačinjavaju3. Idući od prostornog ka složenijim izvršiti sintezu faktora utvrđenih analizom 4. Izvršiti potpuno nabrajanje i sačiniti opšti pregled da bi se ostavarilo kontrola da u analizi

i sintezi nije ništa izostavljeno

Svrha analize bilansa je u nauci je upravo u tome da se poveća „alat u kutiji“ , S povećanjem „alata u kutiji“ stvaraju se preduslovi ne samo za dalje razvijanje teorije bilansa već i za uspešno upravljanje donošenje ispravnih odluka na podlozi analize bilansa u poslovne svrhe koja koristi „kutiji sa alataom“ mada je ne dopunjava.Zahvaljujući upravo analizi bilansa u naučne svrhe razvile su se teorije bilansa,bilansnih načela,pravila procenjivanja i dr.

3. CILJEVI ANALIZE BILANSAU literaturi cilj analize bilansa često se uslovljava subjektom za koga se vrši analiza. Znači subjekt za koga se vrši analiza postavlja ciljeve analize koje analitičar treba da ostavari. Budući da su ciljevi subjekta za koje se vrši analiza po pravilu različiti banka će na primer postaviti kao cilj analize ocenu kreditnesposobnosti statistika će za cilj imati utvrđivanje statističkih metoda podataka izlazi cilj analize ne može da bude definisan tako da bi odgovarao svim subjektima .Finansijsko stanje često se naziva i finansijska situacija ili konstitucija jeste zapravo struktura sredstava i izvora sredstava iz koje se izvalače relacije odnosa sredstav apo roku vezanosti i izvora finansiranja po roku raspoloživsti i odnosa sopstvenih pozajmljenih izvora finansiranja. Prvo preduzeće praktično nema perspektivu jer je toliko nisko rentabilno da svako obnavljanje osnovnih sredstava zahteva ponovno dugoročnu zadzživanje a to praktično znači da su prethodno uložena sredstava toliko nisko rentabilno da sam sebe nisu mogla obnoviti i otpčatiti obavezu iz kojih se finansirajuDrugo preduzeće sopstvenim kapitalom može finansirati kapitalom a to znači da porastom sopstvenog kapitala supsitituiše dugoročnu pozajmljeni kapita i da amortizacije finansira obnavljanje dotrajalih osnovinh sredstava ali nema to povećanje uvek zahteva i novo dugoročno zaduženje . Treće preduzeće sopstvenim kapitalom može finasirati ne samo prostu nego i proširenu repodukciju a to znači da je prirast sopstvenog kapitala veći od dugoročnog pozajmljenog kapitala i da se razlika među njima može uložiti u proširenu repodukciu dok se prosta repodukcija finansira iz amortizacije.Preduzeće koje nije sposobno da finasira prostu repodukciju iz sopstvenog kapitala povećaće zaduženost preduzeće koje je sposobno da finansira prostu repodukciju iz sopstvenog kapitala smanjivaće zaduženost sve dok ne bude ulagalo u proširenu reprodukciju a preduzeće koje je

30

sposobno da iz sopstvenog kapitala finansira proširen repodukciju neće povećavati zaduženost .Saglasno rečenom ciljevi analize bilansa su :

1. Analiza finansijskog rezultata u okviru koje su analize strukture i danmike ukupnog prihoda i rasporeda ukupnog prihoda izvora finansijskog rezultata rizika ostvarenja finansijskog rezultata ,rentabilnosti i mogućnosti izlaska iz zone gubitaka

2. Analiza finansijskog položaja u okviru koje su analize : dugoročne i kratkoročne finansijske ravnoteže reprodukcione sposobnosti zaduženosti održavanje realne vrednosti sopstvenog kapitala i mogućnosti poboljšanja finansijskog položaja.

4.ZADACI ANALIZE BILANSAZadaci analize bilansa u stvari predstavljaju konkretizaciju poslova koji se moraju izvršiti da se ostvario cilj analize. Zadaci za ostvaranje cilja ocena finansijskog rezultata

Utvrditi stukturu i promenu stukture Utvrditi raspored prihoda u smislu pokrica Raščlaniti ukupan finansjki rezultat na izvore Utvrditi visinu faktora rizika ostvarenja finasijskog rezultata Utvrditi donju tačku rentabilnosti Izmeriti rentabilnost Utvrditi kakav se finansiki rezultat ostvaruje po osnovu finansiranja

5. METOD ANALIZE

5.0. METOD RAŠČLANJAVANJA Čekove Menice Obveznice Blagajniče zapise Unovčljive za odmah,30 ,90 180, 365, za godinu ipo dana Prema valuti Delatnost Ostvarivanju prihoda po osnovu hartija od vrednosti

5.1 METOD IZBORA JEDINICE MEREMerenje predstavlja poseban problem.da bi merenje moglo se izvršit mora da postoji :

1. Ista obeležja2. Moraju biti izražene u istim jedinicama mere3. Jedinice mere moraju da imaju istu vrednost

Ista obeležja koja se meri moraju da imaju imati istu masu i istu krakteristiku

31

Ista jedinica mere i mase koja se meri , ista vrednost jedinice mere i mase koja se meri ,mora da najčešće izražavaju u novčanim jedinica da bi se merenje moglo izvršiti moraju daimaju istu vrednost odnostomoraju da imaju istu kupovnu moć ,to znači eliminisanje promene vrednost odnosno pormena vrednosti novčane jedinice naslae pod uticajem inflacije i deflacije . C= PROSEČNI UKUPNI TROŠKOVICF= UKUPNI FIXNI TROŠKOVICV= PROSEČNI VARIJABILNI TROŠKOVIX= OBIM PROIZVODNJEKadrovska struktura ima dve dimenzije stepen kvlaifikacije i vrsta struke NK nekvalifikovan radnikPk POLUKVALIFIKOVAN RADNIKKV radnik koji je tokom školovanja stekao visšu stručnu spremuVK visokokvalifikovani radnikVSS fakultetsko obrazovanjeKoeficijent zanimanja predstavlja odnos broja izvršioca određenog zanimanja predviđen sistematizacijom radnih mesta i brojem radnika istog zanimanja.Upoređenje sa normom znači da je jedna jedinica izražavanja iste vrednosti mase i normiranja Upravljanjem s pravilom Upoređivanje s pravilom ,preduzeće ako je angažovalo sredstava po roku i obima koji odgovaraju koji su jednaki onda postoji finansijka ravtoža.Upoređivanje s aksiomom Upoređenje pojave ili stanja s aksiomom znači u stvari tumačenje pojave ili stanja u skaldu sa aksiomom .

6. INSTRUMENTI ANALIZE

6.0. ODNOS VELIČINA Razmera se dolazi do ako se dve ili više veličina koje su izražene apsolutnim brojem karata istim brojem sve do one mere kada više nema mogućnosti da se vrši dalje skraćivanje

Koeficijen se dolazi ako se jedna veličina podeli sa drugom i na taj način izražava odnos tih veličina koje predstavljaju relativnu veličinu njihove uslovljenosti

Indeks odnos dve veličine koje pokazuju njihovu relativnu promenu Procenat je u stvari izražavanje relativne pormen cene u procentima

7.KOPLEKSNA I PARCIJALNA ANALIZA Kopleksna ianaliza vrsi raščalanjivanje svakod dela predmeta analize Parcijalna analiza ispituje samo deo predmeta analize Skraćivanje vremena same analize omogućuje brže donošenje odluka što je preduslov da se odlluke donesu blagovremeno , Objektivnost analize ako zanemarimo stručnost i eventuale pristatrasnosti analitičara zavisi od obuhvatanje analize odnosno toga koliko je predmet stručan .

32

ANALIZA BILANSA USPEHA

1. FORMA, SADRŽINA I METODE SAČINJAVANJA BILANSA USPEHA

Po formi bilansa uspeha može da bude u obliku dvostranog računa ili u obliku jednostranog računa. Ako je bilans uspeha u obliku dvostranog računa na levoj strani se iskazuju rashodi i pozitivni finansijski rezultat. Ako je bilans uspeha u obliku jednostranog računa prvo se iskazju prihodi, potom rashodi i na kraju finansijski rezultat kao razlika među njima.

Sadržina bilansa uspeha zavisi od metoda po kojima je sačinjen i načina uključivanja poreza na finansijki rezultata u bilansa uspeha.

Ako se bilans uspeha sačinjava po metodi ukupnih troškova moguća je primena ili bruto ili neto principa. O bruto principu nastrani rashoda se iskazuju početne zalihe materijala, nezavršene proizvodnje, poluproizvoda, gotovih proizvoda i trgovačke robe, nabavka materijala i trgovačke robe u toku obračunatog perioda, troškovi poslovanja nastali u obračunskom periodu (bez troškova materijala), troškovi finansiranja i vanredni rashodi a na strani prihoda iskazuju se: krajnje zalihe materijala, nezavršene proizvodnje, poluprizvoda, gotovih proizvoda i trgovačke robe, prihodi od prodaje, prihodi finansiranja i vanredni prihodi. Po neto principu iz bilansiranja se isključuju početne i krajnje zalihe materijala i trgovačke robe i nabavka materijala i trgovačke robe u toku obračunskog perioda. U bilansu uspeha ostaju na strani rashoda troškovi poslovanja nastali u obračunskom periodu, koji sada uključuju i troškove materijala, nabavnu vrednost trgovačke robe troškove finansiranja i vanredne rashode, a na strani prihoda iskazuju se prihodi od prodaje, prihodi finansiranja i vanredni prihodi. U ovaj bilans uspeha uključuje se još i razlika između krajnjih i početnih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, pri čemu razlika može da bude uključena ili na strani prihoda ili na strani rashoda ili, pak i na strani rashoda i prihoda. Pri uključivanju na strani prihoda smanjenje krajnjih u odnosu na početne zalihe nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvada smanjuje a povećanje krajnjih u odnosu na početne zalihe nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda povećava zbir prihodne strane.Pri uključenju na strani rashoda smanjenje krajnjih u odnosu na početne zalihe nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda povećava a povećanje krajnjih u odnosu na početne zalihe nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda smanjuje zbir rashodne strane. Pri uključenju na obe strane smanjenje krajnjih u odnosu na početne zalihe nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda iskazuje se na strani rashoda, što povećava zbir rashodne strane, a povećanje krajnjih u odnosu na početne zalihe nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda iskazuje se na strani prihoda, što povećava zbir prihodne strane.

33

Ako bilans uspeha sačinjava po metodi prodatih učinaka na strani rashoda iskazuje se troškovi sadržani u realizovanim (prodatim) proizvodima, nabavna vrednost prodate trgovačke robe, rashodi finansiranja i vanredni rashodi. Na strani prihoda iskazuju se prihodi od prodaje, prihodi finansiranja i vanredni prihodi. Pri tome je moguće iskazivanje prihoda ili po bruto ili po neto principu i segmentiranje rashoda zavisno od sistema obračuna troškova, o čemu će kasnije biti više reči.

Ako je u bilansu uspeha uključen porez na finansijski rezultat bilans uspeha iskazuje neto finansijski rezultat. Suprotno ako u bilans uspeha nije uključen porez na finansijski rezultat bilans uspeha iskazuje bruto finansijski rezultat, tj. finansijski rezultat od koga nije odbijen porez. U ovom drugom slučaju, po pravilu, bilans uspeha ima dodatak u koji se prenosi bruto finansijski rezultat iz bilansa uspeha, unosi porez na finansijski rezultat iz poreskog bilansa i iskazuje neto finansijski rezultat kao razlika među njima.

Iz didaktičkih razloga prikazujemo metode sačinjavanja bilansa uspeha u kome se iskazuje bruto finansijski rezultat uz ispuštanje prihoda i rashoda po osnovu finansiranja.

1.0. METODA UKUPNIH TROŠKOVA

Bruto princip metode ukupnih troškova. Bilans uspeha sačinjen po bruto principu metode ukupnih troškova u sažetoj formi dvostranog računa izgleda ovako:

RASHODI PRIHODI

1. Početne zalihe materijala, nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda

1. Krajnje zalihe materijala, nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda

2. Nabavka materijala u toku obračunskog perioda

2. Prihodi od prodaje gotovih proizvoda i usluga

3. Troškovi poslovanja bez troškova materijala 3. Ukupno (1+2)

4. Ukupno (1+2+3) 4. Krajnje zalihe trgovačke robe

5. Početne zalihe trgovačke robe 5. Prihodi od prodaje trgovačke robe

6. Nabavka trgovačke robe u toku obračunskog perioda

6. Ukupno (4+5)

7. Ukupno (5+6) 7. Poslovni gubitak

8. Bruto poslovani dobitak 8. Vanredni prihodi

9. Vanredni rashodi 9. Ukupan gubitak

10. Ukupan bruto dobitak

34

Na rashodnoj strani pozicija početnih zaliha meterijala nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda iskazuje koliko je ulaganja u ove zalihe preneto iz prethodnog u tekući obračunski period. Pozicija nabavka materijala u toku obračunskog perioda iskazuje kolika su bila ulaganja u pribavljanje materijala u tekućem obračunskom periodu, a pozicija troškovi poslovanja, bez troškova materijala, iskazuje kolika su ulaganja u troškove u tekućem obračunskom periodu. Zbir ove tri pozicije, u stvari, iskazuje ukupna ulaganja u zalihe materijala, nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda. Naspram pomenutih pozicija na rashodnoj strani, na prihodnoj strani stoji pozicija krajnje zalihe materijala nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, koja pokazuje koliko se ovih zaliha prenosi u naredni obračunski period i pozicija prihoda od prodaje gotovih proizvoda i usluga. Zbir ove dve pozicije pokazuje koliko se od ukupnih ulaganja nalazi u zalihama materijala, nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, i u prihodima od prodaje gotovih proizvoda i usluga. Rashodi sadržani u prodatim gotovim proizvodima i uslugama, za potrebe analize mogu se računski utvrditi, kao razlika između zbira pozicija početnih zaliha materijala, nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, nabavke materijala u toku obračunskog perioda i troškovi poslovanja, bez troškova materijala, s jedne i pozicije krajnjih zaliha materijala, nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, s druge strane. Na rashodnoj strani pozicija početne zalihe trgovačke robe iskazuje koliko je ulaganja u zalihe trgovačke robe preneto iz prethodnog u tekući obračunski period, a pozicija nabavka trgovačke robe u toku obračunskog perioda iskazuje koliko je ulaganje u pribavljanje trgovačke robe u toku obračunskog perioda. Zbir ove dve pozicije iskazje ukupna ulaganja u trgovačku robu. Naspram ovih pozicija na rashodnoj strani na prihodnoj strani je pozicija krajnje zalihe trgovačke robe, koja iskazuje koliko se ovih zaliha prenosi u naredni obračunski period, i pozicija prihoda od prodaje trgovačke robe. Zbir ove dve pozicije pokazuje koliko se od ukupnih ulaganja u trgovačku robu nalazi u obliku zaliha trgovačke robe i prihoda od prodaje trgovačke robe. Rashodi po osnovu nabavne vrednosti prodate trgovačke robe sadržani u prihodima od prodaje trgovačke robe, za potrebe analize, mogu se utvrditi računskim putem, ako se od zbira početnih zaliha trgovačke robe i nabavke trgovačke robe u toku obračunskog perioda oduzmu krajnje zalihe trgovačke robe.

Iz svega što je do sada rečeno o ovoj metodi jasno proizilazi da ona u prvi plan stavlja da na rashodnoj strani iskazuje ukupna ulaganja u sve vrste zaliha i u troškove a da na prihodnoj strani iskazuje koliko je od tih ukupnih ulaganja ostalo u zalihama (sve vrste krajnjih zaliha) i koliko je ostvareno prihoda od prodaje gotovih proizvoda, usluga i trgovačke robe. Otuda ovako bilansiranje ne iskazuje implicitno rashode već se oni za potrebe analize utvrđuju indirektno računskim putem na opisani način.

Razlika između zbira krajnjih zaliha meterijala, nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, prihoda od prodaje gotovih proizvoda i usluga, krajnjih zaliha trgovačke robe i prihoda od prodaje trgovačke robe, s jedne strane, i zbira početnih zaliha materijala, nezavršene proizvodnje, poluproizvoda, gotovih proizvoda, nabavke materijala u toku obračunskog perioda, troškova poslovanja bez troškova materijala, početnih zaliha trgovačke robe i nabavke trgovačke robe u toku obračunskog perioda, s druge strane, jeste bruto poslovni dobitak, ako je privi zbir veći od drugog, odnosno poslovni gubitak ako je drugi zbir veći od prvog. Bruto poslovni dobitak uvećan

35

za vanredne prihode i umanjen za vanredne rashode daje ukupan bruto dobitak, odnosno poslovni gubitak uvećan za vanredne rashode i umanjen za vanredne prihode daje ukupan gubitak.

Neto princip metode ukupnih troškova sa korekcijom na strani prihoda. Bilans uspeha sačinjen po neto principu metode ukupnih troškova sa korekcijom na prihodnoj strani, u sažetoj formi dvostranog računa, izgleda ovako:

RASHODI PRIHODI

1. Troškovi poslovanja 1. Prihodi od prodaje gotovih proizvoda i usluga

2. Nabavna vrednost prodate trgovačke robe 2. Povećanje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje i gotovih proizvoda

3. Ukupno (1+2) 3. Smanjenje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda

4. Bruto poslovni dobitak 4. (1+2-3)

5. Vanredni rashod 5. Prihodi od prodaje trgovačke robe

6. Ukupan bruto dobitak 6. Poslovni gubitak

7. Vanredni prihodi

8. Ukupan gubitak

Na rashodnoj strani troškovi poslovanja obuhvataju sve troškove nastale u obračunskom periodu uključujući i troškove materijala. Na prihodnoj strani njima nasuprot stoji prihodi od prodaje gotovih proizvoda i usluga uvećan za povećanje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, odnosno umanjen za smanjenje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proivoda. Rashodi sadržani u prihodima od prodaje gotovih proizvoda i usluga, za potreba analize, utvrđuju se računskim putem tako što se troškovi poslovanja umanje za povećanje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda ( ako je na prihodnoj strani iskazano povećanje ovih zaliha), odnosno troškovi poslovanja se uvećavaju za smanjenje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda (ako je na prihodnoj strani iskazano smanjenje ovih zaliha). Sa poslovne tačke glediša ovaj bilans pokazuje ukupna ulaganja u troškove u toku obračunskog perioda na rashodnoj strani i rezultat tog ulaganja u obliku prihoda od prodaje gotovih proizvoda i usluga i povećanje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda. Ali ako je ostvareno smanjenje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda onda je na strani ukupnih ulaganja u troškove u toku obračunskog perioda rezultat tih ulaganja prihod od prodaje gotovih proizvoda i usluga umanjen za smanjenje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvode i gotovih proizvoda. Ovako definisani rezultati su, u stvari, istovremeno i pokazatelji ostvarene vrednosti proizvodnje sa statističke tačke gledišta, jer je po statistici ostvarena vrednost

36

proizvodnje, odnosno bruto proizvoda ravna realizaciji plus povećanje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, odnosno realizacija minus smanjenje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda.

Naspram nabavne vrednosti prodate trgovačke robe na rashodnoj strani stoji prihod od prodaje trgovačke robe na prihodnoj strani, kao rezultat te prodaje.

Razlika između zbira prihoda od prodaje gotovih proizvoda i usluga uvećana za povećanje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, odnosno umanjena za smanjenje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda plus prihodi od prodaje trgovačke robe, s jedne strane, i zbira troškova poslovanja i nabavne vrednosti prodate trgovačke robe, s druge strane, daje bruto poslovni dobitak, ako je privi zbit veći od drugog, odnosno daje poslovni gubitak, ako je drugi zbir veći od provog. Bruto poslovni dobitak uvećan za vanredne prihode i umanjen za vanredne rashode daje ukupan bruto dobitak, odnosno poslovni gubitak uvećan za vanredne rashode i umanjen za vanredne prihode daje ukupan gubitak.

Neto princip metode ukupnih troškova sa korekcijom na rashodnoj strani. Bilans uspeha sačinjen po neto principu metode ukupnih troškova sa korekcijom na rashodnoj strani, u sažetoj formi dvostranog računa, izgleda ovako:

RASHODI PRIHODI

1. Troškovi poslovanja 1. Prihodi od prodaje gotovih proizvoda i usluga

2. Smanjenje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda

2. Prihodi od prodaje trgovačke robe

3. Povećanje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda

3.Poslovni gubitak

4. Ukupno (1+2-3) 4. Vanredni prihodi

5. Nabavna vrednost prodate trgovačke robe 5. Ukupan gubitak

6. Bruto poslvoni dobitak

7. Vanredni rashodi

8.Ukupan bruto dobitak

Na rashodnoj strani troškovi poslovanja obuhvataju sve troškove nastale u obračunskom periodu uključujući i troškove materijala. To su ujedno i ulaganja u troškove u toku obračunskog perioda. Uvećanje troškova poslovnaja sa smanjenjem krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda daje rashode sadržane u prodatim gotovim proizvodima i uslugama, odnosno umanjenje troškova poslovanja sa povećanjem krajnih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih

37

proizvoda daje rashode sadržane u prihodima od prodaje gotovih proizvoda i usluga. Sa poslovne tačke gledišta na rashodnoj strani bilans uspeha iskazuje kako ukupna ulaganja u troškove tako i korekturu tih ulaganja svodeći ih na rashode prodatih gotovih proizvoda i usluga naspram kojih na prihodnoj strani stoje prihodi od prodaje gotovih proizvoda i usluga, kao rezultat te prodaje.

Naspram nabavne vrednosti prodate trgovačke robe na rashodnoj strani stoji prihod od prodaje trgovačke robe na prihodnoj strani, kao rezultat te prodaje.

Razlika između zbira prihoda prodatih gotovih proizvoda i usluga i prihoda od prodaje trgovačke robe, s jedne strane, i zbira troškova poslovanja uvećanih za smanjenje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, odnosno umanjenje za povećanje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda plus nabavna vrednost prodate trgovačke robe, s druge strane, daje bruto poslovni dobitak, ako je privi zbir veći od drugog, odnosno daje poslovni gubitak, ako je drugi zbir veći od prvog. Bruto poslovni dobitak uvećan za vanredne prihode i umanjen za vanredne rashode daje ukupan bruto dobitak, odnosno poslovni gubitak uvećan za vanredne rashode i umanjen za vanredne prihode daje ukupan gubitak.

Neto princip metode ukupnih troškova sa korekcijom na obe strane. Bilans uspeha sačinjen po metodu ukupnih troškova sa korekcijom i na rashodnoj i na prihodnoj strani, u sažetoj formi dvostranog računa, izgleda ovako:

RASHODI PRIHODI

1. Smanjenje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda

1. Povećanje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda

2. Troškovi poslovanja 2. Prihod od prodaje gotovih proizvoda i usluga

3. Ukupno (1+2) 3. Ukupno (1+2)

4. Nabavna vrednost prodate trgovačke robe 4. Prihodi od prodaje trgovačke robe

5. Bruto poslovni dobitak 5. Poslovni gubitak

6. Vanredni rashodi 6. Vanredni prihodi

7. Ukupan bruto dobitak 7. Ukupan gubitak

Ako je ostvareno smanjenje krajnjih u odnosu na početne zalihe nezavršene proizvodnje, proizvoda i gotovih proizvoda, bilans uspeha na rashodnoj strani iskazuje smanjenje zalihe nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, što zajedno sa ulaganjem u troškove poslovanja u toku obračunskog perioda, koji uključuju i troškove materijala, čini rashode sadržane u prodatim gotovim proizvodima i uslugama. Sa poslovane tačke gledišta naspram tih ulaganja iskazanih na rashodnoj strani stoji njihov rezultat u obliku prihoda gotovih proizvoda i usluga na prihodnoj strani. Ako je ostvareno povećanje krajnjih u odnosu na početne zalihe

38

nezavršene proizvodnje, poluproizvodnje i gotovih proizvoda na rashodnoj strani iskazuju ulaganja u troškove poslovanja u toku obračunskog perioda, koji uključuju i troškove materijala, a kao rezultat tih ulaganja na prihodnoj strani stoji povećanje krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda i prihoda od prodaje gotovih proizvoda i usluga. U ovom drugom slučaju rashodi sadržani u prodatim gotovim proizvodima i uslugama, za potrebe analize, utvrđuju se računski putam umanjenja troškova poslovanja sa povećanjem krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda.

Naspram nabavne vrednosti prodate trgovačke robe na rashodoj strani stoji prihod od prodaje trgovačke robe na prihodoj strani, ako rezultat te prodaje.

Razlika između zbira povećanja krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvodnje i gotovih proizvoda, prihoda od prodaje gotovih proizvoda i usluga i prihoda od prodaje trgovačke robe, s jedne strane, i zbira smanjenja krajnjih zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvodnje, gotovih proizvoda, troškova poslovanja i nabavne vrednosti trgovačke robe, s druge strane, daje bruto poslovni dobitak, ako je prvi zbir veći od drugog, odnosno daje poslovni gubitak, ako je drugi zbir veći od prvog. Bruto poslovni dobitak uvećan za venredne prihode i umajen za rashode daje ukupan bruto dobitak, odnosno poslovni gubitak uvećan za vanredne rashode i umanjen za vanredne prihode daje ukupan gubitak.

1.1 METOD PRODATIH UČINAKA

Bilans uspeha sačinjen po metodu prodatih učinaka iskazuje samo prihode i rashode koji su dodeljeni obračunskom periodu. Njegova struktura u biti zavisi od sistema obračuna troškova i da li se na prihodnoj strani iskazuje neto ili bruto prihodi od prodaje. S druge strane, i iskazivanje međufinansijskih rezultata kao delova (segmenata) ukupnog finansijskog rezultata uslovljeno je sistemom obračuna troškova koji se primenjuje. Polazeći od da se na prihodnoj strani iskazuju bruto prihodi od prodaje, uz ispuštanje prihoda od finansiranja, prikazujemo strukturu bilansa uspeha sačinjenog po metodi prodatih učinaka, u uslovima primene sistema obračuna ukupnih troškova, sistema obračuna proizvodnih troškova i sitema obračuna varijabilnih troškova.

Bilans uspeha po metodi prodatih učinaka pri primeni sisitema obračuna ukupnih troškova. Pri obračunu troškova po sistemu ukupnih troškova, bilans uspeha sačinjen po metodi prodatih učinaka, u sažetoj formi jednostranog računa, izgleda ovako:

1. Bruto fakturisani prihodi od prodaje gotovih proizvoda i usluga

2. Date kondicije (rabat, kasa-skonto i sl.)

3. Neto prihodi od prodaje gotovih proizvoda i usluga (1-2)

4. Bruto fakturaisani prihodi od prodaje trgovačke robe

5. Date kondicije (rabat, kasa-skonto i sl.)

6. Neto prihod od prodaje trgovačke robe (4-5)

7. Poslovani prihodi (3+6)

8. Vanredni prihodi

39

9. Ukupni prihodi (7+8)

10. Rashodi po osnovu ukupnih troškova sadržanih u prodatim gotovim proizvodima i uslugama

11. Rashodi po osnovu nabavne vrednosti prodate trgovačke robe

12. Poslovni rashodi (10+11)

13. Vanredni rashodi

14. Ukupni rashodi (12+13)

15. Bruto poslovni dobirak (7-12)

16. Poslovni gubitak (12-7)

17. Ukupan bruto dobitak (9-14)

18. ukupan gubitak (14-9)

Ovaj bilans uspeha iskazuje bruto poslovni dobitak, kao razliku između poslovnih prihoda i poslovnih rashoda, ako su poslovni prihodi veći od poslvonih rashoda, odnosno iskazuje poslvoni gubitak, ako su poslovni rashodi veći od poslovnih prihoda. Uz to iskazuje, naravno, i ukupan bruto dobitak, kao razliku između ukupnih prihoda i ukupnih rashoda, ako su ukupni prihodi veći od ukupnih rashoda, odnosno iskazuje ukupan gubitak, ako su ukupni rashodi veći od ukupnih prihoda. Videli smo, i bilans uspeha sačinjen po metodi ukupnih troškova iskazje, takođe, bruto poslovni dibitak, odnosno poslovani gubitak i ukupan bruto dobitak odnosno ukupan gubitak, razlika je samo u tome što su u bilansu uspeha po metodi prodatih učinaka jasnije iskazani prihodi i rashodi a time i međufinansijski rezultat (bruto poslovni dobitak, odnosno poslovni gubitak) i ukupan finansijski rezultat (ukupan bruto dobitak, odnosno ukupan gubitak). Uz to na prihodnoj strani su iskazani bruto i neto prihodi od prodaje, što nije bio slučaj, videli smo, kod metode ukupnih troškova, tamo su iskazani neto prihodi od prodaje. No, to nikako ne znači da se i uslovima sačinjavanja bilansa uspeha po metodi ukupnih troškova ne mogu iskazivati bruto prihodi od prodaje. U primerima iz prethodnog odeljka to smo jednostavno izbegli radi lakšeg shvatanja suštine metode ukupnih troškova.

Bilans uspeha po metodi prodatih učinaka pri primeni sistema obračuna proizvodnih troškova. Pri obračunu troškova po sistemu proizvodnih troškova, bilans uspeha sačinjen po metodi prodatih učinaka, u sažetoj formi jednostranog računa, izgleda ovako:

1.Bruto fakturisani prihodi od prodaje gotovih proizvoda i usluga

2. Date kondicije (rabat, kasa-skonto i sl.)

3. Neto prihodi od prodaje gotovih proizvoda i usluga (1-2)

4. Bruto fakturisani prihodi od prodaje trgovačke robe

5. Date kondicije (rabat, kasa-skonto i sl.)

6. Neto prihodi od prodaje trgovačke robe (4-5)

40

7. Poslovni prihodi (3+6)

8.Vanredni prihodi

9. Ukupni prihodi (7+8)

10. Rashodi po osnovu proizvodnih troškova sadržanih u prodatim proizvodima i uslugama

11. Rashodi po osnovu nabavne vrednosti prodate trgovačke robe

12. Rashodi proizvodnje gotovih proizvoda i usluga i prodaje trgovačke robe (10+11)

13. Rashodi perioda po osnovu troškova uprave prodaje

14. Poslovni rashodi (12+13)

15. Vanredni rashodi

16. Ukupni rashodi (14+15)

17. Bruto dobitak proizvodnje i prodaje (7-12)

18. Gubitak proizvodnje i prodaje (12-7)

19. Bruto poslovni dobitak (7-14)

20. Poslovni gubitak (14-7)

21. Ukupan bruto dobitak (9-16)

22. Ukupan gubitak (16-9)

Za razliku od prethodnog, ovaj bilans uspha u okviru poslovnog rezultata iskazuje i međufinansijski rezultat – bruto dobitak proizvodnje i prodaje ako su poslovni prihodi veći od rashoda proizvodnje gotovih proizvoda i usluga i prodaje trgovačke robe, odnosno iskazuje gubitak proizvodnje i prodaje, ako su rashodi proizvodnje gotovih proizvoda i usluga i prodaje trgovačke robe veći od poslovnih prihoda. Time, kao i iskazivanjem rashoda po osnovu troškova uprave i prodaje, se povećava analitička vrednost, odnosno iskazna moć ovog bilansa uspeha.

Bilans uspeha po metodi učinaka pri primeni sistema obračuna varijabilnih troškova. Pri obračunu troškova po sistemu varijabilnih troškova, bilans uspeha sačinjen po metodi prodatih učinaka, u sažetoj formi jednostranog računa, izgleda ovako:

1. Bruto fakturisani prihodi od prodaje gotovih proizvoda i usluga

2. Date kondicije (rabat, kasa-skonto i sl.)

3. Neto prihod od prodaje gotovih proizvoda i usluga (1-2)

4. Bruto fakturisani prihodi od prodate trgovačke robe

5. Date kondicije (rabat, kasa-skonto i sl.)

6. Neto prihodi od prodaje trgovačke robe (4-5)

7. Poslovni prihodi (3+6)

41

8. Vanredni prihodi

9. Ukupni prihodi (7+8)

10. Rashodi po osnovu varijabilnih troškova sadržanih u prodatim proizvodima i uslugama

11. Rashodi po osnovu nabavne vrednosti prodate trgovačke robe

12. Varijabilni rashodi (10+11)

13. Fiksni rashodi perioda po osnovu fiksnih troškova i troškovi prodaje

14. Poslovni rashodi (12+13)

15. Vanredni rashod

16. Ukupni rashodi (14+15)

17. Marža pokriča (7-12)

18. Gubitak na varijabilnim troškovima (12-7)

19. Bruto poslovni dobitak (7-14)

20. Poslovni gubitak (14-7)

21. Ukupan bruto dobitak (9-16)

22. Ukupan gubitak (16-9)

I ovaj bilans uspeha, ako i prethodni, u okviru poslovnog rezultata iskazuje međufinansijski rezultat ali sada u formi marže pokrića (koja se često u literaturi zove i kontribucioni dohodak), kao razlika izmeđuposlovnih prihoda i varijabilnih rashoda, odnosno gubitak na varijabilnim rashodima, ako su varijabilni rashodi veći od poslovnih prihoda. U pogledu nalitičke vrednosti ovaj bilans uspeha je ispred svih prethodnih zato što jasno iskazuje isplati li se uopšte proizvoditi, ako preduzeće iskazuje poslovni gubitak. Proizvoditi se isplati ako suposlovni prihodi veći od varijabilnih rashoda, jer marža pokrića delimično pokriva fiksne rashode i time umanjuje poslovni gubitak. Obruto, proizvoditi se ne isplati ako su varijablni rashodi veći od poslovnih prihoda, jer gubitak na varijabilnim rashodima zajedno sa fiksnim rashodima povećava poslovni gubitak. Drugim rečima, kada preduzeće uopšte ne bi proizvodilo poslovni gubitak bi bio manji za iznos gubitka na varijabilnim rashodima. Osim toga, analitička vrednost ovog bilansa povećava se i time što se na osnovu podataka iskazanih u samom bilansu uspeha može utvrditi donja tačka rentabilnosti.

Bilans uspeha sačinjen po metodi ukupnih troškova u poslovnom smislu više pogoduje sagledavanju ukupnih ulaganja i njihovih rezultata i statističkom utvrđivanju ostvarene vrednosti proizvodnje odnosno ostvarenog bruto proizvoda. Nasuprot tome, bilans uspeha sačinjen po metodi prodatih učinaka više odgovara analizi finansijskog rezultata, jer jasnije iskazuje pozitivan tok rentabilnosti (prihode) i negativan tok rentabilnosti (rashode). Otuda, pri analizi finansijskog rezultata, ako je bilans uspeha sačinjen po metodi ukupnih troškova, nužna je veća prerada (retuširanje) u smislu njegovog svođenja samo na rashode i prihode i njihovo prikazivanje koje odgovara potrebi analize, nego što je to nužno kada je bilans uspeha sačinjen po metodi prodatih učinaka.

42

2. POVEZANOST FINANSIJSKOG REZULTATA SA SISTEMOM OBRAČUNA TROŠKOVA

Pri datim nabavnim cenama, datom obimu proizvodnje i datim fizičkim utrošcima materijala, usluga i rada visina troškova je zavisna od načina obračuna utrošaka materijala. Sve metode obračuna amortizacije koje više obaraju neotpisanu vrednost osnovnih sredstava povećavaju troškove i obrnuto. Sve metode otpisa sitnog inventara koje više obaraju neotpisanu vrednost sitnog invetara u upotrebi povećavaju troškove i obrnuto. Najzad, sve metode obračuna utroška materijala koje više obaraju vrednost zaliha materijala povećavaju troškove i obrnuto. Razmljivo da se taj uticaj na visinu troškova indirektno održava i na visini rashoda. No, pored toga na visinu rashoda direkto deluje sistem obračuna troškova, što se, dakako, direktno odražava i na visinu finansijskog rezultata. U savremenoj teoriji obračuna troškova poznata su tri sistema:

♦ sistem obračuna ukupnih troškova,

♦ sistem obračuna proizvodnih troškova, i

♦ sistem obračuna varijabilnih troškoa.

Pri čemu svaki ovaj sistem obračuna troškova može da bude izveden na osnovu:

♦ stvarnih troškova,

♦ stvarnih planskih troškova i

♦ stvarnih i standardnih troškova.

Kad se obračun troškova vrši po stvarnim troškovima, naravno, bilansiranje zaliha nezavršene proizvodnje, poluporizvoda i gotovih proizvoda vrši se, takođe, po stvarnim troškovima

Ako su u sistem obračuna troškova uključeni i planski troškovi bilansiranje zaliha nedovršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda vrši se opet u suštini po stvarnim troškovima, jer se odstupanje stvarnih od planskih troškova iskazuje na korektivnim računima zaliha a u momentu realizacije prenosi se na rashode, što znači da se i rashodi bilansiraju po stvarnim troškovima. Ako se u sistemu obračuna troškova uključuju i standardi i troškovi zalihe nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda se mogu ali i ne moraju bilansirati po standardnim troškovima, što, dakako, utiče na visinu rashoda a time i na finansijski rezultat. Saglasno rečenom, prikazujemo uticaj na finansijski rezultat:

♦ sistem obračuna stvarnih ukupnih troškova,

♦ sistem obračuna stvarnih proizvodnih troškova,

♦ sistem obračuna stvarnih varijabilnih troškova,

43

♦ i uticaj standardnih troškova na finsnsijski rezultata kada se oni uključuju u navedene sisteme obračuna troškova.

Sistem obračuna stvarnih ukupnih troškova. Sistem obračuna po stvarnim ukupnim troškovima podrazumeva da se ukupni troškovi, što znači – direktni troškovi proizvodnje, opšti troškovi proizvodnje, opšti troškovi uprave i troškovi prodaje, prvo disponiraju na zalihe nedovršene proizvodnje, poluproizvoda i gotove proizvoda. Iz toga sledi da se u cenu koštanja, u momentu prodaje, preko pune cene koštanja, ukupni troškovi se disponiraju na rashode. Saglasno tome, u bilansu uspeha poslovni rashodi se javljaju u momentu prodaje a tada se, dakako, javljaju i poslovni prihodi, što odgovara načelu uzročnosti odnosno korelacije. Teorijski može se zamisliti preduzeće koje u toku kratkoročnog obračuna periodičnog finansijskog rezultata nije uopšte prodalo ni jedan gotov proizvod, takvo preduzeće ne bi imalo, naravno, ni poslovne rashode ni poslovne prihode, pa time ni poslovni finansijski rezultat. Ovom sistemu obračuna troškova sastavlja se nekoliko ozbiljnih primedbi:

♦ sistem obračuna po ukupni troškovima ne podstiče preduzeće na prodaju, jer se u bilansu uspeha ne javljaju poslovni rashodi sve do momenta prodaje,

♦ puna cena koštanja je visoka, jer obuhvata ukupne troškove, što dovodi do opasnosti da zalihe nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda budu precenjen, tj. da se u okviru ovih zaliha bilansiraju skriveni gubiti,

♦ puna cena koštanja je netačna, jer se ne može identifikovati uzročna veza između proizvoda i opštih troškova proizvodnje, a naročito opštih troškova uprave i prodaje, pa se ona utvrđuje na bazi konvencijalnih kriterijuma za alokaciju ovih troškova na nosicoe čime je ugroženo načelo uzročnosti. Osim toga, načelo uzročnosti je narušeno i time što puna cen akoštanja obuhvata i troškove prodaje, ati troškovi nemaju veze sa proizvodnjom već sa prodajom, što znači da se ne mogu uključivati u cenu koštanja i

♦ pod dejstvom fiksnih troškova visina pune cene koštanja oscilira u suprotnom smeru od obima proizvodnje – viši obim proizvodnje niža cen akoštanja i obrnuto, niži obim proizvodnje viša cena koštanja – što je čini vremenski neuporedivom, a osim toga oscilira i poslovni finansijski rezultat pod uticajem različite visine pune cene koštanja – pri višoj punoj ceni koštanja niži je i obrnuto pri nižoj ceni koštanja viši je.

Prigovori da sistem obračuna ukupnih troškova preduzća ne podstiče na prodaju ne može se u celini prihvatiti. Preduzeće isključivo proizvodi radi prodaje i otuda ono stalno mora biti prisutno na tržištu da ne bi izgubilo postojeće kupce i da bi privuklo nove kupce. Osim toga, visoke zalihe gotovih proizvoda izazivaju i visoke troškove finansiranja, što smanjuje finansijki rezultat, a ugrožava se i mogućnost održavanja likvidnosti usled visokih zaliha gotovih proizvoda. Zbog svega toga, preduzeće ipak mora da prodaje iako sene javljaju poslovni rashodi pre prodaje. Istina, sistem obračuna ukupnih troškova manje odgovara bilansnoj politici u smislu usporavanja prodaje neposredno pre bilansiranja radi smanjenja finansijskog rezultata, jer se u tom slučaju proporcionalno smanjuju i poslovni rashodi i poslovni prihodi a to usporavanje prodaje se jače u negativnom smislu odražava na finansijki položaj, nego što je to slučaj sa druga dva sistema obračuna troškova.

44

Tačno je da sistem obračun ukupnih troškova izaziva visoku punu cenu koštanja što izaziva mogućnost precenjivanja zaliha a time i pojavu skrivenih gubitaka u okviru zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda. Ali ta opasnost se može otkloniti primenom načela niže vrednosti, što znači – ako je puna cena koštanja viša od neto prodajne cene bilansiranje ovih zaliha se vrši po neto prodajnoj ceni a razlika između pune cene koštanja i neto prodajne cene prenosi se na rashode. Tačno je da je i puna cena koštanja netačna zbog slabe ili nikakve uzročne veze između proizvoda i opštih troškova proizvodnje i uprave a naročito troškova prodaje i da je time narušeno načelo uzročnosti. Tačno je i da visina pune cene koštanja oscilira u suprotnom smeru od obima proizvodnje i da zbog toga nije sasvim vremenski uporediva. Kažemo nije sasvim jer ako je u dva perioda bio različit obim proizvodnje biće i različita visina pune cene koštanja, ali uzroci tih razlika su vidljivi , oni su zbog različitog obima proizvodnje, što znači da se u tom slučaju puna cena koštanja može oboriti, a time i poboljšati finansijski rezultat, jedino povećanjem obima proizvodnje.

Iz izloženog se vidi da sistem obračuna ukupnih troškova ipak, ima izvesne ozbiljne slabosti, ali uprikos tome on se ne može uvek izbeći. Ne može se izbeći kod preduzeća sa drugim ciklusom proizvodnje, odnosno kod preduzeća čiji je cikljus proizvodnje duži od obračunskog perioda, i kod preduzeća koja imaju sezonsku proizvodnju ili sezonsku prodaju. Kod takvih preduzeća, kad se god ne poklapa ciklus proizvodnje i prodaje sa periodom kratkoročnog periodičnog obračununa finansijskog rezultata, ako se ne bi primenjivao sistem obračuna ukupnih troškova javljao bi se negativan poslovni rezultat.

Mada se poslovni rashodi ne javljaju sve do momenta prodaje preduzeće mora voditi računa kakva će biti poslovni finansijski rezultat kada se poslovni rashodi najzad pojave u bilansu uspeha. To vođenje računa svodi se, u stvari na brigu o visini pune cene koštanja, a kako je puna cena koštanja u ovom sistemu obračuna ukupnih troškova izrazito zavisna od visine obima proizvodnje, preduzeće mora da vodi računa da ostvari bar takav obim proizvodnje koji će punu cenu koštanja oboriti na nivo neto prodajne cene. U tom slučaju ostvariće se neutralan posloni finansijski rezultat u bilansu uspeha u momentu prodaje. Obim proizvodnje koji obezbeđuje neutralan poslovni finansijski rezultat u momentu prodaje utvrđuje se na sledeći

Fiksni troškovi = Potreban obim proizvodnje proizboda za ostvrenje neutralnog poslovno fininsijskog rezultata

Prodajna cena po jedinici proizvoda

minus Varijabini troškovi po jedinici proizvoda

Količina proizvoda koja se mora proizvesti da bi se ostvario neutralan poslovni finansijski rezultat, u stvari izjednačuje punu cenu koštanja sa neto prodajnom cenom. Pošto je cilj preduzeća da ostvari pozitivan rezultat, tačnije da maksimira bruto poslovni dobitak, ono mora proizvesti veću količinu proizvoda od količine koja obezbeđuje neutralan poslovni rezultat. Što je ta količina veiša od količine koja obezbeđuje neutralan poslovni rezultat utoliko će puna cena koštanja biti niža od neto prodajne cene a bruto posloni dobitak, u momentu prodaje, biće viši.

45

Sistem obračuna po stvarnim proizvodnim troškovima. Ovaj sistem obračuna troškova poznat je u literaturi i pod nazivom apsorcioni sistem obračuna troškova; njegova je suština u tome da se direktno troškovi proizvodnje i opšti troškovi proizvodnje disponiraju na zalihe nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, što znači da ti troškovi ulaze u cenu koštanja, tzv. Proizvodna cena koštanja, i oni se preko proizvodne cene koštanja prenose na rashode u momentu prodaje. Na drugoj strani, opšti troškovi uprave i prodaje u momentu njihovog nastanka disponiraju se direktno na rashode, smatraju se troškovima odnono rashodima perioda. Iz toga sledi da se rashodi perioda u bilansu uspeha javljaju nezavisno od prodaje. Samim tim ako prodaja ne bi bilo uopšte u toku obračunskog perioda bilans uspeha bi iskazivao negativan rezultat, tj. Iskazivao bi poslovni gubitak u visini rashoda perioda. I upravo ta činjenica preduzeće primorava da izvrši prodaju bar u nivou koji odbacuje razliku između prodajne i proizvodne cene koštanja (bruto dobitak proizvodnje i prodaje) u visini rashoda perioda, kao bi poslovni rezultat bio bar neutralan. Koliki je obim prodaje nužan za ostvarenje neutralnog poslovnog rezultata pri datoj prodajnoj ceni zavisi od visine rashoda perioda i visine proizvodne cene koštanja, a visina proizvodne cene koštanja zavisi od visine rashoda perioda i visine proizvodne cene koštanja, a visina proizvodne cene koštanja zavisi od visine obima proizvodnje, vrši obim proizvodnje niža proizvodna cena koštanja, i obrnuto, niži obim proizvodnje viša proizvodna cena koštanja. Visina proizvodne cene koštanja oscilira u suprotom smeru od obima proizvodnje zato što ona obuhvata pored varijabilnih troškova proizvodnje i fiksne troškove proizvodnje, koji pri porastu obima proizvodnje opadaju po jedinici proizvoda i obrnuto, pri smanjenju obima proizvodnje oni se povećavaju po jedinici proizvoda. Kada su poznati rashodi perioda, proizvodna cena koštanja i prodajna cena, potreban obim proizvodnje oni se povećavaju po jedinici proizvoda. Kad su poznati rashodi perioda, proizvodna cena koštanja i prodajna cena, potreban obim proizvodnje koji treba proizvesti i prodati da bi se ostvario neutralan poslovni rezultat, utvrđuje se na sledeći način:

Rashodi perioda = Potreban obim proizvodnje i prodaje za ostvarenje neutralnog poslovnog finansijskog rezultata

Prodajna cena po jedinici proizvoda

minus Proizvodna cena koštanja

Razumljivo je da je preduzeću cilj da maksimira poslovni rezultat, što znači da obim prodaje mora biti iznad obima koji je nužan za ostvarenje neutralnog poslovnog rezultata. Taj cilj je utoliko lakše ostvariti veći obim proizvodnje, jer će tada proizvodna cena koštanja, zbog dejstva fiksnih troškova proizvodnje, biti niža, između nje i neto prodajne cene biće veći razmak u korist ove potrošnje, pa će se u momentu prodaje ostvariti i veći bruto dobitak proizvodnje i prodaje, a time i veći bruto poslovni dobitak kao razlika između bruto dobitka proizvodnje i rashoda perioda.

Nesumlivo je da sistem obračuna po proizvodnim troškovima ima određene prednosti u odnosu na sistem obračuna ukupnih tropkova, a one su : proizvodna cena koštanja je tačnije, jer se lakše uočavaju uzročen veze između proizvoda i opših troškova proizvodnje, nego između proizvoda i opštih troškova uprave, proizvodna cena koštanja je niža od pune cene koštanja a

46

time i manja opasnost od pojave skrivenih gubitaka u oblasti nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda i najzad, više odgovara načelu opreznosti.

Sistem obračuna stvarnih varijabilnih troškova. U osnovi ovog sistema leži da se svi varijabilni troškovi – direktni varijabilni troškovi, opšti varijabilni troškovi proizvodnje i opšti varijabilni troškovi uprava – disponiraju na zalihe nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, što znači da cena koštanja obuhvata samo varijabilne troškove. U momentu prodaje, preko cene koštanja, varijabilni troškovi prenose se na rashode. Nasuprot tome, fiksni troškovi proizvodnje i uprave kao i troškovi prodaje disponiraju se na rashode u momentu njihovog nastanka, što znači da se tretiraju kao troškovi odnosno rashodi perioda. Iz toga sledi da se i ovde javljaju rashodi u bilansu uspeha nezavisno od prodaje kao i kod sistema obračuna proizvodnih troškova. Razlika je u tome što su rashodi perioda, po pravilu, viši pri sistema obračuna varijabilnih troškova nego pri primeni sistema obračuna proizvodnih troškova, zato što je komponenta varijabilnih troškova u okviru opštih troškova proizvodnje i opštih troškova uprave relativno niska, dok je fiksna komponenta u okviru ovih troškova relativno visoka. Saglasno prednjem, pri primeni sistema obračuna varijabilnih troškova rashodi perioda su relativno visoki, što znači da za ostvarenje neutralnog poslovnog rezultata, sada treba veći obim prodaje nego pri primeni sistema obračuna proizvodnih troškova. Uz to, ovde cena koštanja ne varira sa promenom obima proizvodnje, jer obuhvata samo varijabilne troškove, što znači da je njena visina nezavinsa od obima proizvodnje.

Potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog poslovnog finansijskog rezultata zavisi: od visine rashoda perioda, visine prodajen cene i visine varijabilnih troškova po jedinici proizvoda. Pri datoj visini rashoda perioda, prodajnoj ceni i ceni koštanja na bazi varijabilnih troškova, potreban obim proizvodnje za ostvrenje neutralnog poslovnog rezultata utvrđuje se na sledeći način:

Rashodi perioda = Potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog poslovnog finansijskog rezultata

Prodajna cena po jedinici proizvoda

minus Varijabilni troškovi po jedinici proizvoda

Budući da je cilj preduzeća maksimiranje rezultata, jasno je da obim prodaje mora da bude veći od potrebnog za ostvarenje neutralnog poslovnog rezultata. Ali, to istovremeno znači da i obim proizvodnje mora da bude veći od potrebnog obima prodaje za ostvrenje neutralnog poslovnog rezultata. Pošto sistem obračuna varijabilnih troškova zahteva daleko veći obim prodaje za ostvarene neutralnog poslovnog rezultata nego sistem obračuna proizvodnih troškova, opravdano se smatra da on više podstiče preduzeće na prodaju. Uz to zalihe nezavršene proizvodnje poluproizvoda i gotovih proizvoda nisko su potcenjene, jer obuhvataju samo varijabilne troškove, što znači da je naglađeno načelo opreznosti i maksimalno uvaženo načelo finansijske pažnje, jer to olakšava finansiranje tih zaliha i, dakako, smanjuje troškove njigovog finansiranja. I upravo zato što su zalihe nezavršene proizvodnje, poluporizvoda i gotovih proizvoda nisko vrednovane one objektinvo sadrže visoke lantentne rezerve, što i jeste slabost sistema obračuna varijabilnih troškova.

Sistem obračuna po standardnim troškovaima. Već je rečeno da se standardni troškovi mogu uključiti u obračun troškova bilo da se on zasniva na ukupnim troškovima, proizvodnim troškovima iil pak varijabilnim troškovima. Saglasno tome, sve što je napred rečeno o uticaju

47

ovih sistema obračuna troškova na finansijski rezultat važi i kad se u obračun troškova uključe i standardni troškovi utvrđeni precizno na principu „koliki troškovi treba da budu“ uzimajući u obzir sve objektivne okolnosti koje utiču na troškove, što znači da se standardni troškovi objaktivno mogu ostvariti a time i potvrditi, ipak jaljaju odstupanja stvarnih od standardnih troškova i s tim u vezi postavlja se porblem dsponiranja tih odstupanja na rashode pri bilansiranju. U literaturi ne postoji jedinstveno mišljenje oko diposniranja odsutpanja stvarnih od standardnih troškova i ona se mogu grupisati u četiri grupe:

Prvo. Sva odstupanja stvarnih od standardnih troškova disponiraju se na rashode, što znači da se zalihe nezavršene proizvodnje, poluporizvoda i gotovih proizvoda bilansiraju po standardnim troškovima. Očito je da ovaj stav zastupanja čvrsto uvenje da su standardni troškovi objektivno utvrđeni. Kad se radi o negativnim odstupanjima stvarnih od standardnih troškova ovaj stav odgovara načelu opreznosti, odnosno načelu impariteta, jer negativna odstupanja mada nisu realizovana smatra gubicima i prebacuje ih u bilans uspeha. Međutim, takav postupak ne odgovara kad se radi o pozitivnim odstupanjima, jer ti dobici nisu potvrđeni prometnim aktima, pa je njihovo prebacivanje u bilansu uspeha u suprotnosti sa načelom realizacija.

Drugo. Sva odstupanja stvarnih od standardnih troškova iskazuju se na korektivnim računima osnovih računa zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda i prenose se na rashode u bilansu uspeha u momentu prodaje. Očito je da ovaj stav podrazumeva da se zalihe bilansiraju po stvarnim troškovima. Ali ako je standardni trošak stvarno objektivan, onda se i negativna odstupanja stvarnih od standardnih troškova moraju tretirati kao gubici i saglasno načelu impariteta preneti na rashode u bilansu uspeha.

Treće. Sva odstupanja stvarnih od standardnih troškova svrstavaju se u dve grupe – prvu grupu čene pozitivna odstupanja adrugu grupu čine negatvna odtupanja. Pozitivna odstupanja stvarnih od standarndnih troškova iskazuju se na korektivnim računima osnovnih računa zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda a u momentu prodaje prenose se u bilans uspeha na rashode. Ovako znači da se kod bilansiranja zaliha uvažava načelo niže vrednosti. Negativna odstupanja stvarnih od standardnih troškova disponiraju se na rashode u momentu njihovog utvrđivanja (obračuna), jer su to gubici, što znači da se poštuje načelo impariteta. Upravo zbog toga ovaj stav je, po našem mišljenju najprihvatljivi.

Četvrto. Sva odstupanja stvarnih od standarndih troškova, bez obzira da li su pozitivna ili negatinva razvrstavaju se u dve grupe – prva grupa obuhvata odsupanja stvarnih od standardnih troškova koja su nastala iz objektivnih razloga, dakle pod uticajem iz okruženja (odstupanje stvarne od nabavne cene na priemer) i druga grupa obuhata odstupanja stvarnih od standardnih troškova koja su nastala iz subjektivnih razloga (odstupanja stvarnog od standardnog fizičkog utroška, na primer). Odstupanja stvarnih od standardnih troškova nastala iz objektivnih razloga iskazuje se na korektivnim računima osnovinih računa zaliha nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda a u momentu prodaje prenose se u bilansu uspeha na rashode. Očito je da ovaj stav ima u vidu stimulativnu ulogu standardnih troškova pri određivanju ličnih dohodaka iz finansijskkog rezultata. I upravo zato on zanemaruje bilansna načela što ga čini neprihvatljivim, naročito ako su objektivna odstupanja negativna a subjektivna pozitivna.

48

3. POVEANOST FINANSIJSKOG REZULTATA SA SISTEMOM OBRAČUNA PRIHODA

3.0. SISTEM OBRAČUNA PRIHODA PO FAKTURISANOJ REALIZACIJISistem obračuna prihoda po fakturisanoj realizaciji počiva na shvatanju da je prihod

ostvaren onda kada je prometom verifikovan, odnosno potvrđen prometnim aktom. To praktično znači da se prihod formira kada je kupcu isporučen proizvod odnosno učinjna usluga, izvršen obračun te prodaje (fakturisanje) uz, naravno, uslova da kupac ne osporava prodaju odnosno izvršenje usluge u pogledu količine, kvaliteta i cene. Sa prihodom ostvarenim prodajom kupcu izjednačava se i interni prihod ostvaren proizvodnjom u preduzeću osnovnog sredstava, alata i drugog sitnog inventara za sopstvene potrebe. Pri prodaji robe i usluga kupcu sa odloženim rokom naplate neizbežno se javljju potraživanja od kupaca u bilansu stanja. Budući da su finansiranja koje preduzeće mora obezbediti bilo iz obaveza prema dobavljačima, od kojih, takođe, dolazi zbog kupovine sa odloženim rokom plaćanja bilo iz drugih izvora (zajma, na primer).

Ako se prihodi obračunavaju po sistemu fakturisne realizacije rashodi su ravni troškovima sadržanim u prodatim proizvodima i uslugama plus troškovi perioda kod primene sistema obračuna proizvodnih troškova i sistema obračuna varijabilnih troškova. Očito je da se pri tome poštuje načelo realizacije i da postoji čvrsta korelacija između prihoda i troškova sadržanih u njima (načelo uzročnosti) dok se to ne bi u potpunosti moglo reći za troškove odnosno rashode perioda. Pa ipak troškovi perioda se uključuju u bilans uspeha polazeći od toga da oni nezavisno nastaju od proizvodnje i kao takvi se ne disponiraju na zaliha što odgovara načelu niže vrednosti (cena koštanja proizvoda je niži). S druge strane, troškovi perioda se smatraju gubici i kao takvi saglasno načelu impariteta prenose se u bilansu uspeha mada nisu potvrđeni prometnim aktom, što, dakako, odgovara i načelu opreznosti.

Sistem obračuna prihoda po fakturisanoj realizaciji ima negativnu stranu u tome što pri raspodeli finansijskog rezultata dovodi do dodatnog finansijskog naprezanja. Do toga dolazi zato što je jedan deo finansijskog rezultata sadržan u potraživanjima od kupaca, dakle nije naplaćen, unovčen, a nakon sačinjavanja bilansa raspodeljuje se ko finansijski rezultat, kao da je u potpunosti naplaćen. Pri tome, preduzeće nakon obračuna i raspodele finansijskog rezultata odmah isplaćuje eksterne učinke u raspodeli finansijskog rezultata (radnike po osnovu ličnih dogodaka, akcionare po osnovu dividende, ulagače udela po osnovnu naknade za uložena sredstva i državu po osnovu poreza) i budući da je deo finansijskog rezultata sadržan u potrraživanjima od kupaca, potraživanja od kupaca sadrže i onaj deo finansijskog rezultata koji je pripao eksternim učesnicima u njegovoj raspodeli, akko se eksterni učesnici u raspodeli isplaćuju u celini to dovodi do dodatnog finansisjkog naprezanja u visini dela finansijskog rezultata koji je pripao eksternim učesnicima a nije naplaćen, za njega preduzeće mora obezbediti dodatne izvore finansiranja. Pokažimo to na jednom uprošćenom primeru

49

1. Fakturisana realizacija 1.000.000

2. Varijabilni rashodi 400.000

3. Marža pokrića (1-2) 600.000

4. Rashodi perioda 150.000

5. Bruto poslovni dobitak (3-4) 450.000

6. Porezi i lični dohoci iz finansijskog rezultata

200.000

7. Neto dobitak (5-6) 250.000

Ako pretpostavimo da je 20% od fakturisane realizacije nenaplaćeno, to znači da je i 20% poreza i ličnih dohodaka iz finansijskog rezultata, takođe, sadržano u fakturisanoj realizaciji, što u našem primeru iznosi 40.000 dinara= (200.000 * 0,20). Kako porezi i lični dohoci dospevaju za isplatu u momentu obračuna i raspodele finansijskog rezultata, preduzeće mora naći dodatne izvore za njihovu isplatu u visini od 40.000 dinara i to predstavlja dodatno finansijsko naprezanje.

Opisano dodatno finansijsko naprezanje odgovaralo bi stvarnosti kada bi se obračun finansijskog rezultata i raspodele finansijskog rezultata vršila na dan bilansiranja. U realnom životu, međutim, obračun finansijskog rezultata, iz tehničkih razloga, se vrši znatno posle dana bilansiranja (posle mesec dana ili čak dva) tako da do tog momenta obično bude veći deo ili čak čitav deo naplaćene fakturisane realizacije sadržan u potraživanjima od kupaca na dan bilansiranja, osim u slučaju prodaje na kredit, što umanjuje finansijsko naprezanje po osnovu raspodele finansijskog rezultata i isplate obaveze po tom osnovu eksternim učensinicma. Finansijko naprezanje se još više umanjuje, ili čak i potpuno ukida, ako se raspodela finansijskog rezultata ne vrši u momentu obračuna već se odlaže za kasnije, što znači da se bruto dobitak bilansira u bilansu stanja na posebnoj pasivnoj poziciji.

3.1. SISTEM OBRAČUNA PRIHODA PO NAPLAĆENOJ REALIZACIJI

Sistem obračuna perioda po naplaćenoj realizaciji počiva na shvatanju da je prihod ostvaren kada je promet verifikovan plaćanjem, naplatom potraživanja od kupaca. Iz toga sledi da se prihod formira kada kupac platiti isporučeni proizvodi, odnosno učinju uslugu. Pri tome interni prihod, odnosno interna realizacija se bilansira, naravno kao što je opisana u prethodnom odeljku. Vezivanje ostvarenja prihoda za momenat naplate očito da načelo opreznosti stavlja ispod načela realizacije. Budući da se samo naplaćena potraživanja uključuju u bilans uspeha, očito je da su naplaćena potraživanja pokrivena, finansirana iz obračunatih nenaplaćenih prihoda, što znači da ne zahtevaju posebne izvore finansiranja, kao kod sistema obračuna po fakturisanoj realizaciji.

50

Saglasno načelu uzročnosti odnosno korelacije rashodi po osnovu troškova uključenih u cenu koštanja iskazuju se u bilansu uspeha u visini koja odgovara, koja je sadržana u naplaćenim prihodima, dok se deo tih troškova koji je sadržan u nenaplaćenim potraživanjima bilansira u bilansu stanja na računima aktivnih vremenskih računa. Naspram njih stoje obračunati nenaplaćeni prihodi iskazani na računima pasivnih vremenskih razgraničenja. Troškovi perioda prenose se u bilansu uspeha kao rashodi perioda u momentu njihovog nastanka kao kod obračuna prihoda po sistemu fakturisane realizacije.

Bilansiranje prihoda po sistemu naplaćene realizacije na izaziva dodatno finansijskog naprezanje u momentu obračuna i raspodele finansijkog rezultata, što je, videli smo, svojstveno sitemu obračuna prihoda po fakturisanoj realizaciji. Ali sistem obračuna prihoda po fakturisanoj realizaciji otvara novi problem u uslovima kada je cena koštanja viša od prodaje cene. Pokažimo to na jednom uprošćenom primeru u kome ćemo poći od pretpostavke da se obračun troškova vrši po sistemu ukupnih troškova, jer se tada najčešće događa da je cena koštanja viša od prodajne cene.

Obračun prihoda po

Fakturisanoj realizaciji Naplaćeno realizaciji

1. Realizacija 800.000 640.000

2. Troškovi 1.000.000 800.000

3. Gubitak (1-2) 200.000 160.000

Prednji primer pokazuje da je pri obračunu po naplaćenoj realizaciji iskazani gubitak manji od gubitka utvrđenog po fakturisanoj realizaciji za 40.000, što čini 20 % od gubitka utvrđenog po fakturisanoj realizaciji. Do tog dolazi zato što su i prihodi i troškovi odnosno rashodi sadržani u njima smanjenim za procenat nenaplaćene realizacije (u našem primeru za 20 %) i preneti u bilans stanja, tako da troškovi sadržani u nenaplaćenim prihoda iskazani na aktivnim vremenskim računima iznose 200.000 dinara = (1.000.000 * 0,20 odnosno 1.000.000 - 800.000) a obračunati nenaplaćeni prihodi iskazani na pasivnim vremenskim računima iznose 160.000 dinara = (800.000 * 0,20 odnosno 800.000 -640.000). Dakle, bilans stanja ima skriveni gubitak u visini razlike između troškova sadržanih u nenaplaćenim prihodima iskazanih na aktivnim vremenskim razgraničenjima i obračunatih nenaplačenih prihoda iskazanim na pasivnim vremenskim razgraničenjima. U našem primeru skriveni gubitak je 40.000 dinara (200.000-160.000), a za toliko je manji i gubitak iskazan po naplaćenoj od iskazanog gubitka po fakturisanoj realizaciji. Naravno, ovako bilansiranje nije u skladu sa načelom istinitosti pa se saglasno načelu impariteta na računima vremenskim razgraničenja ne mogu iskazati veći troškovi sadržani u nenaplaćenim prihodima nego što su iskazani nenaplaćeni prihodi na računima pasivnih vremenskih razgraničenja. To praktično znači da se u našem primeru na računima aktivnih vremenskih razgraničenja može iskazati samo 160.000 troškova sadržanih u prihodima, što dovodi do eliminisanja skrivenih gubitaka u bilansu stanja po tom osnovu i iskazivanju gibitka u bilansu uspeha koliki on objektivno i jeste od 200.000 dinara = (640.000-840.000).

Iz izloženog može se zaključiti da obračun finansijkog rezultata po naplećenoj realizaciji smanjenje pozitivan finansijski rezultat u odnosu na obračun po fakturisanoj realizaciji za iznos razlike između obračunatih nenaplaćenih prihoda iskazanih na pasivnim vremenskim razgtraničenjima i troškova sadržanih u njima iskazanih na aktivnim vremeskim razgraničenjima. Ta činjenica je uticala da se formira mišljenje da primena sistema obračuna prihoda po

51

naplaćenoj realizaciji može uticati na smanjenje stope inflacije po osnovu smanjenje finalne tražnje s naslova raspodele finansijskog rezultata. Međutim, takav mišljenja gube iz vida da se finalna tražnja po osnovu raspodele finansijskog rezultata smanjuje samo u prvoj godini primene sitema obračuna prihoda po nplaćenoj realizaciji, jer se tada bitnije smanjuje finansijski rezultat u odnosu na prethodnu godinu u kojoj je vršen obračuna prihoda po sistemu fakturisane realizacije. U kasnijim godinama taj uticaj se gubi, jer se iz godine u godinu, po pravilu, prenosi približno isti iznos nenaplaćenih prihoda a time i isiti iznos finansijskog rezultata sadržanog u njima.

Pri vremesnkom uporešenju finansijskog rezultata treba imati u vidu da je finansijski rezultat vremenski neuporediv ako se u baznoj (prethodnoj) godini primenjuje jedan a u tekućoj godini drugi sistem obračuna prihoda. Ako se u prethodnoj godini primenjivao obračun prihoda po fakturisanoj realizaciji a u teklućoj po naplaćenoj realizaciji, finansijski rezultat u tekućoj godini biće manji za iznos razlike izmešu obračunatih nenaplaćenih prihoda iskazanim na pasivnim vremenskim razgraničenjima i troškova sadržanih u njima iskazanim na aktivnim vremnskim razgraničenjima. Suprotno, ako je prethodnoj godini vršeno obračun prihoda po naplaćenoj, a u tekućoj po fakturisanoj realizaciji, finansijski rezultat će u tekućoj godini za iznos razlike između obračunatih nenaplaćenih prihoda iskazanim na pasivnim vremenskim razgraničenjima i troškova sadržanih u njima iskazanim na aktivnim vremenskim razgraničenjima u bilansu otvaranja za tekuću godinu. O toj vremenskoj neuporedivosti finansijskog rezultata pri prelasku s jednog na drugi sistem obračuna prihoda analitičar mora voditi računa i posebno iskazati taj uticaj na finansijski rezultat pri njegovoj analizi.

Najzad, kad se u obe godine primenjuje sistem obračuna prihoda po naplaćenoj realizaciji, finansijskih rezultat ne oscilira samo pod uticajem ekonomičnosti već i pod uticajem i povećanja ili smanjenja u tekućoj u odnosu na prethodnu godinu obima obračunatih nenaplaćenih prihoda, o čemu, takođe, treba voditi računa kod vremenskog upoređenja finansijskog rezultata

52