SADRŽAJ

UVOD…………………………………………………………………………....……....3

1. DEFINISANJE MALOG BIZNISA..............................................................................4 1.1. Preduzetništvo i mali biznis......................................................................................4 1.2. Definisanje kriterijuma za klasifikaciju preduzeća po veličini.................................5

2. UZROCI USPEHA MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA..........................................6

3. UZROCI NEUSPEHA MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA....................................7

4. ŽIVOTNI CIKLUS MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA.........................................9

5. ULOGA I SANSE MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA U PRIVREDNOM RAZVOJU.........................................................................................................................10

ZAKLJUČAK................................................................................................................12

LITERATURA..............................................................................................................13

3

UVOD

Brojna istraživanja u svetu tržišne ekonomije pokazuju da se udeo malih i srednjih preduzeća u odnosu prema velikim stalno povećava. Pritom se svakako ne umanjuje značaj ni velikih preduzeća, ali je zavisnost jednih od drugih sve veća. One nacionalne ekonomije koje uspevaju da pronađu optimalnu kombinaciju između malih, srednjih i velikih preduzeća redovno su uspešnije od drugih. Upravljanje malim i srednjim preduzećima (MSP) se ne razlikuje u odnosu na proces upravljanja velikim, u koncepcijskom smislu. Da bi neka organizacija mogla da funkcioniše, sa njom se mora upravljati, to pravilo važi i za mala i srednja preduzeća.

Mala i srednja preduzeća (MSP) nisu novina u ekonomiji. Ona imaju veoma dugu istoriju, a njihov razvoj označen je povremenim širenjem i stagnacijama. Možda najveću ekspanziju mala i srednja preduzeća doživljavaju u novije vreme, početkom 70-ih godina 20. veka. Novost je u tome što su od tada mala i srednja preduzeća postala sve više konkurentna velikim preduzećima, a uspešno se uključuju i u savremenu globalizaciju poslovanja. Deo njih se i dalje temelji na tradicionalnoj tehnici i tehnologiji, ali je i sve veći broj onih koja primenjuju novu i visoku tehnologiju. Upravo MSP u obavljanju svoje delatnosti pokazuju visok stepen inovativnosti i feksibilnosti u svom okruženju. Iako su i dalje pretežno usmerena na lokalno tržište, mala i srednja preduzeća imaju sve značajniju ulogu i u međunarodnoj razmeni1.

Upravljanje preduzećem, u uslovima nedostataka resursa, utiče i na defnisanje organizacione strukture malih i srednjih preduzeća – mali je broj zaposlenih (pogotovu u mikrofimama), zaposleni obavljaju po više funkcija u preduzeću (nije redak slučaj da sam vlasnik obavlja po nekoliko funkcija), a neke aktivnosti su premeštene izvan preduzeća. Drugim rečima, male firme zbog nedostatka finansijskih sredstava, ili neisplativosti formiranja snažnije organizacione strukture, vođene logikom uvećanja profita, dobar deo aktivnosti koje se tiču samog poslovanja firme lociraju izvan samog preduzeća. Mogućnost da mala i srednja preduzeća mogu većinu funkcija da izmeste izvan samog preduzeća umnogome odražava i specifčnosti njihovog menadžmenta.

1. DEFINISANJE MALOG BIZNISA

1 Novica Pavlović, “Menadžment malih i srednjih preduzeća nosilac razvoja privrede”, 2009.

4

U savremenoj privredi, posebno u razvijenim državama definisanje malog i srednjeg preduzeća nije ni malo jednostavno, prevashodno zbog toga sto postupak utvrđivanja da li jedno preduzeće pripada grupi malih, srednjih ili velikih preduzeća zavisi od niza činilaca, koji se uz to razlikuju po zemljama. Zbog toga, ni u zapadno-evropskim, a ni u svetskim razmerama ne postoji jedinstven stav u definisanju tog pojma. Međutim, u najvećem broju zemalja koriste se dva osnovna kriterijuma za kategorizaciju preduzeća po veličini - broj zaposlenih i investirani kapital ili bruto prihod. Polazeći od ova dva kriterijuma, svaka zemlja moze da definiše šta je to malo ili srednje preduzeće u određenim privrednim delatnostima.

Treba istaći da teorija i praksa mnogih zemalja u svetu, različito i najčešče nepotpuno, definišu malo i srednje preduzeće. Ovo je, pre svega, uslovljeno specifičnostima njihovog drustveno-ekonomskog razvoja, karakterom svojine nad sredstvima za proizvodnju, političkim stavovima i opredeljenjima kao i dostignutim stepenom privredne razvijenosti. Svakako je važno navesti i određene sinonime pojma malog preduzeca: small scale economy (ekonomija malog obima), small scale industries (privredni subjekt malog obima) i si.Slobodno se može reći da definicije o malom biznisu nisu do kraja izgrađene, a niti postoji jedinstvo među teoretičarima.

U ovom slučaju primat imaju zakonodavci i njihove zakonske norme, a teoretičarima jedino preostaje da pojašnjavaju zakonom utvrđene definicije.

1.1. Preduzetništvo i mali biznis

Pojmom preduzetništvo obuhvata se koncipiranje i organizovanje tržišno orijentisanih poslovnih aktivnosti čiji je krajnji cilj ostvarivanje dobiti. Prema tome, može se reći da je preduzetništvo interdisciplinarna naučna oblast koja se bavi zakonitostima ulaganja kapitala uz zadovoljavanje uočene nepokrivene tražnje za novim ili postojećim proizvodima, sa ciljem ostvarivanja dobiti.

Termin preduzetnik odnosi se na pojedinca koji samostalno ili u saradnji sa grupom obavlja preduzetničke aktivnosti. Zbog toga se za njega može reći da predstavlja subjekat preduzetništva, tj. osobu koja osmišljava i praktično ostvaruje poslovne poduhvate u cilju postizanja određenih tržišnih efekata. Svoje aktivnosti preduzetnik ostvaruje kroz osnivanje novog ili razvoj postojećeg privrednog subjekta koji može biti radnja ili preduzeće.2

Pojam mali biznis (engl. small business) jos uvek nije do kraja jasno određen. Ekonomisti, po pravilu, prilikom definisanja malog biznisa polaze od zakonom utvrđenih odredbi o malom biznisu u pojedinim zemljama. Kao rezultat toga postoje definicije koje nudi američko zakonodavstvo, zakonodavstvo evropskih zemalja, japansko zakonodavstvo, zakonodavstvo Evropske unije itd.

Kao rezultat postojanja tih različitih gledišta javlja se terminološka raznovrsnost kojom se definiše angažovanje ljudi u manjim poslovnim aktivnostima. Praktično postoji niz subjekata koji obuhvataju prostor počev od malih preduzeća zaključno sa srednjim

2 Prof. dr Slobodan Ceranić, “Menadžment u malim i srednjim preduzećima”, Beograd, 2004.

5

preduzećima, a koji se razivaju mali biznis, mala preduzeća, mali preduzetnici, mala privreda i slično.

Bitno je istaći da je u svetu, ipak, prevagnuo pojam koji potiče iz američke prakse - small business sto se prevodi kao mali biznis ili mali poslovi. I na našim prostorima ovaj se termin vrlo često koristi, mada se u poslednje vreme sve više koristi termin mala i srednja preduzeća (MSP) kcji ima slicno značenje kao engleski termin small and medium enterprises (SME-s).

1.2. Definisanje kriterijuma za klasifikaciju preduzeća po veličini

Po našim zakonskim propisima preduzeća se razvrstavaju u mikro, mala, srednja i velika u zavisnosti od:• prosečnog broja zaposlenih;• ukupnog prihoda;• vrednosti imovine na dan sastavljanja finansijskih izveštaja u poslednjoj poslovnoj godini.

Mikro preduzeća - do 10 radnika- prihod do 350 000 eur- imovina do 175 000

Mala preduzeća - od 10 do 50 radnika- prihod od 350 000 do 4 400 000 eur- imovina od 175 000 do 2 200 000 eur

Srednja - od 50 do 250 radnika- prihod 4 400 000 do 17 500 000 eur- imovina od 2 000 000 do 8 750 000 eur

Velika - više od 250 radnika- prihod više od 1 750 000 eur- imovina više od 8 750 000 eur

Većina zemalja uzima u obzir mnoge činioce ali se može smatrati da su ovi u najvećem broju zajednički za sve države koje su bile predmet analize, a to su:• Godišnji ukupan prihod od prodaje• Broj zaposlenih;

6

• Suma novca koji su složili deoničari

2. UZROCI USPEHA MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA

Vreme koje je iza nas mozda najbolje ilustruje slabost i neprilagodljivost velikih poslovnih sistema u kriznim situacijama. lako je preduzetništvo u velikim poslovnim sistemima stvarano u toku niza godina, rezultati koje je ono ostvarivalo, znatno su slabiji u odnosu na ostvarene rezultate preduzetništva u malim i srednjim preduzećima.

Prema određenim shvatanjima prednosti malih i srednjih preduzeća ogledaju se u sledećem:• MSP poseduju sposobnost da u vrlo kratkom roku reaguju na zelje i potrebe kupaca. Često su to proizvodi i usluge za koje nije potrebna serijska proizvodnja. U takvim slučajevima velika preduzeća niti iskazuju želju, a nemaju ni ekonomski interes da zadovoljavaju potrebe kupca. Upravo iz toga proističe šansa MSP, pre svega, zbog povoljnijeg odnosa troškova i prihoda, blizine kupaca i mogućnosti brzog reagovanja.• Brzo prilagođavanje promenama na tržištu. Dok velika preduzeća uoče promene na tržištu i pokrenu glomaznu operativu ka prilagođavanju, mala za to vreme već stižu da izvuču korist od tih promena. Male firme zapravo žive od promena i za promene na tržištu. • MSP efikasnije koriste raspoložive resurse. Tesko da se moze desiti da sredstva za proizvodnju stoje neiskorišćena. Vlasnik preduzeća nastoji da se sredstvo što racionalnije iskoristi, pa ukoliko ono nije u potpunosti iskorišćeno u njegovom preduzeću, on ga daje u zakup, licencu itd. Treba istaći da se vlasnik stalno nalazi u traženju novih, dodatnih poslova, kojim će jos više koristiti sredstva za proizvodnju. U velikim firmama sve to ide sporije.• Efikasno i fleksibilno korišćenje radne snage. Kod malih biznismena zaposlenost je intenzivna, jer nema dubinske podele rada i jedan zaposleni po potrebi radi više operacija. Adaptiranje između radnika i poslovnih procesa je brže, povremeno zapošljavanje lakše izvodljivo, pregled ostvarenih učinaka pojedinaca veći itd. Sve to vodi većoj efikasnosti. • Vlasnik MSP veoma često se nalazi i u funkciji organizatora procesa proizvodnje. Vrlo jednostavno ostvaruje kontakt sa tržišnim okruženjem (nabavka, prodaja, distribucija), sam odlučuje, ponekad odmah i, za razliku od velikih preduzeća ne čeka na konsultacije, sastanke itd. da bi se donela odluka o poslovnim aktivnostima, što skraćuje put od ideje do realizacije.• Preduzetnički duh vlasnika MSP prenosi se i na ostale članove kolektiva, pa na taj nacin stvara homogeni tim koji ostvaruje poslovne i razvojne ciljeve.• Vrlo često vlasnik MSP mora rešavati kontradiktornu situaciju, koja proističe iz formiranja zaliha, kao podloge sigurnosti, a sa druge strane teži da ima što manje zaliha jer one stvaraju dodatne troškove kroz skladištenje i nepotrebno vezuju finansijska sredstva. Ovo se relativno lako rešava u MSP jer vlasnik ima uvida u tržišna kretanja i sve zalihe drži na optimalnom nivou. Inače, radi se o problemu koji se u velikim poslovnim sistemima dosta teško rešava jer o zalihama obično odlučuje više rukovodilaca.

7

• Ponekad se MSP upusta u konkurentsku borbu sa velikim poslovnim sistemima, verujući da oni zbog svoje veličine nisu u stanju da brzo reaguju. Potpuno su u pravu.• Sve ono sto utiče na rezultate u MSP znatno je izraženije nego u velikim poslovnim sistemima, zato sto vlasnik preduzeća, ako se nalazi u funkciji menadžera, relativno brzo dolazi do informacija od životnog značaja za funkcionisanje preduzeća. Sam vrši izbor saradnika, osigurava svoju budućnost, vrši izbor naslednika. Pokusava da preko određenih doprinosa, humanitarnim i sličnim akcijama obezbedi preduzeću i sebi povoljniji poslovni ugled.• Veoma često vlada misljenje da veliki poslovni sistemi ostvaruju veću dobit na deoničarski kapital od MSP. Situacija je upravo suprotna, jer MSP na bazi napred istaknutih prednosti ostvaruje veću dobit na deoničarski kapital.• Zavisnost velikog biznisa od malog biznisa nije retka pojava. Mala preduzeća preprodaju proizvode veikih kompanija, vrše usluge u njihovo ime (servis, primer za to su ovlašćeni servisi za popravku svih vrsta aparata, bele tehnike itd.), proizvode delove za proizvodne linije u velikim kompanijama itd. Sve to čine efikasnije, brže i jeftinije nego što bi radile velike kompanije. Primera radi, velike auto-kompanije (Toyota, Daihatsu i mnoge druge) koriste male firme kao kooperante čak i do 70% proizvodnje delova za svoje automobile. Slični su primeri i u drugim industrijama. Takav trend u odnosima između malih i velikih preduzeća uzeo je maha u svim razvijenim zemljama.

3. UZROCI NEUSPEHA MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA

Međutim i pored navedenih prednosti, ljudi se u malom biznisu susreću sa nizom problema i ograničenja. I sama činjenica da se radi o malim preduzećima navodi nas na pomisao o njihovim slabostima. Njih zaista i ima. Najčešće slabosti su sledeće:• Sve promene državnog sistema i ekonomske politike brzo pogađaju MSP, i to, tako reći preko noći, jer nisu u stanju da brzo pribave novčana sredstva da saniraju postojeće stanje, da uđu u nove investicije i slično.• Postoji velika zabluda da ko god se nađe u malom biznisu mora i da uspe. To je jedna od najraširenijih zabluda, jer ne postoje parametri koji bi poslužili za merenje poslovnih odluka za započinjanje preduzetničkog biznisa.• Površna analiza, bez sagledavanja šansi na tržištu, nepromišljeni ulazak u biznis predstavljaju samo neke od uzroka neuspeha MSP na tržištu. Naročito improvizacije, kojima su poslovni ljudi skloni, mogu da daju pogrešnu sliku o šansama MSP, i da dovedu do propadanja preduzeća. Odsutnost planiranja uvećava negativne posledice.• U preduzetničkom biznisu vlada misljenje da ko god započne biznis mora i da uspe. To je jedna od najopasnijih zamki koja se postavlja pred poslovne ljude, jer oni koji su bili uspešni u vođenju prodavnica, kafića, servisa i si., smatraju da mogu da osnuju MSP i da ga vode na identičan način kao prethodni posao. Međutim, vrlo brzo dožive situaciju da posao po složenosti prerasta njihova znanja i sposobnosti i neminovno izaziva negativne posledice.

8

• Menadžerske nesposobnosti poslovnog čoveka vrlo brzo postaju ograničavajući činilac, što nije veliki problem ukoliko vlasnik MSP to na vreme shvati. Nedostatak stručnih sradnika i konsultanata može uvećati probleme i najčešće firma ne može preživeti. Ovakav proces se može sprečiti ukoliko je menadžer (vlasnik) male firme svestan svojih mogućnosti i na vreme angazuje školovane ljude, koji će u njegovo ime i za njegov račun da vode MSP, i ukoliko je spreman da dodatno uči i stiče veštine koje dotična delatnost zahteva.• Zbog napred iznetih činjenica biće dati uzroci propasti malih preduzeća, kako ih klasifikuje Siropolis.

Tabela 1.1. Uzroci propasti preduzeća

(Izvor: 3, str. 10)

Manje više uzroci propasti MSP su poznati, jedino što je novo to su kvantifikacije uzroka, tako da se na prvom mestu nalazi nekompetentnost. Procenjivanje sopstvenih mogućosti, bez odgovarajuće doze samokritičnosti, a kada se to spoji sa neiskustvom, sve to ima za rezultat neuspeh.

9

4. ŽIVOTNI CIKLUS MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA

Američki nobelovac austrijskog porekla Schumpeter je 1939. godine kontatovao: "Kao sto ljudi umiru prirodnom smrću, u slucaju firmi "prirodan" uzrok smrti je njihova nesposobnost da drže korak u inoviranju...".

Prethodno istaknuta objašnjenja o karakteristikama malih preduzeća i suštinskim razlozima propadanja firmi pojedinačnih vlasnika, nameću potrebu da se sagleda priroda njihovog životnog ciklusa.

Greiner L.E. identifikuje pet faza rasta firme, na bazi inovativnih procesa u kontinuitetu.3 Svaku fazu karakterišu pozitivne i negativne pojave sa uticajem promene u organizacionim strukturama. Strategija pravovremenog prelaska iz postojeće u navedenu fazu, znači osvajanje više tržišnih učešća, više profita i više šansi za samoodrživost. Ukoliko nema te strategije može se očekivati stagnacija i saturacija životnog ciklusa firme (slika 1.1).

Posmatrajući svaku fazu pojedinačno može se zaključiti da ona ima implikacije ali i rešenja, pod uslovom da im menadžment posveti odgovarajuću pažnju.

Prema Greiner-u prva faza je "rast/kreativnost", a to znači da dobar biznis može da nastane na dobroj ideji koja se može transformisati u proizvod ili uslugu, pod uslovom da za to postoji tražnja, odnosno da se to valorizuje na tržištu. Snaga preduzetnika se ne nalazi samo u ideji već i u sposobnosti da okupi tim koji će tu ideju sprovesti.

Slika 1.1. Organizacione faze rasta(Izvor: 3, str. 12)

3 Prof. dr Slobodan Ceranić, “Menadžment u malim i srednjim preduzećima”, Beograd, 2004.

10

Relativno veliki broj preduzetnika zanemaruje organizaciju i upravIjanje. Nisu u stanju da delegiraju ovlašćenja na druge, ne sarađuju efikasno sa drugim, žele da rešavaju sve sami i time nesvesno uvode preduzeće u tzv. krizu upravljanja, tako da se može desiti da firma propadne iako su postojale dobre ideje.

Druga faza karakteriše se nastupom preduzetnika sa izraženim liderskim predispozicijama koji nastoje da kontrolisano vode firmu kroz ovu fazu. Kod njih je ideja primarna, često zanemaruju poslovne rezultate i profit. Znači, za ovu fazu rasta preduzetnici - pronalazači nisu prave osobe, jer se ovde traži čovek koji je u stanju da motiviše kadrove oko sebe, ali ide na autoritet. Preduzetnik mora da shvati da je njegov lični stav po određenim pitanjima rukovođenja nevažan u odnosu na potrebnu poslovnu efikasnost.

Treća faza zahteva izuzetan napor od strane preduzetnika da shvati da zbog koncentracije autoriteta dolazi do krize rezultata. Preduzetnik mora da izvrši decentralizaciju organizacije, da pronađe kadrove kojima se poveravaju zadaci i visok stepen motivisanosti tima za obavljanje odgovarajućih zadataka. Samo, i ovde postoji jedna opasnost, a to je da se u decentralizaciju može ići do one tačke kada dolazi do sazrevanja i krize, koje su rezultat prevelike usitnjenosti zadataka.

U četvrtoj fazi predstoji posao oko otklanjanja nekih nedostataka iz prethodne faze i stvaranja ambijenta za dalji rast. Dolazi do razvoja strategijskog i formalnog planiranja na bazi istraživanja tržišta. Formiraju se strategijske poslovne jedinice kao rezultat decentralizacije aktivnosti. Slabosti procesa počinju se uočavati u pojavama birokratizma i papiromanije na nivoima SPJ i celine.

Peta faza nastaje kao rezultat uočenih slabosti u prethodnoj fazi. Naime, kako fazu četiri karakteriše kriza, u petoj fazi dominantnu ulogu ima saradnja i timski rad. Ovo je naročito značajno za preduzeća gde se mogu formirati linije u sistem proizvodnje, prometa, usluga i si. Treba napomenuti da ovde nema individualne odgovornosti, već tim ima zajedničku odgovornost za sve bitne zadatke poslovanja.

lako bi se moglo pomisliti da se rast odvija bez većih problema, mora se istaći da se on odvija pod uticajem kriza, izolacija, izlaska iz kriza, iskustva i novih znanja u vođenju preduzeća.

5. ULOGA I SANSE MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA U PRIVREDNOM RAZVOJU

Za privredno blagostanje jedne zemlje nisu dovoljna niti presudna samo velika preduzeća. Diskusije koje se već dugo vode ne samo u teorijskim krugovima, upućuju na suštinsko pitanje: koja je to kombinacija malih, srednjih i velikih preduzeća koja je u stanju da najbolje ispuni privredne i društvene ciljeve jedne zemlje. U većini industrijskih grana, nailazi se na kombinaciju veličina preduzeća. Mala, srednja i velika preduzeća stoje kako u međusobno konkurentskim, tako i komplementarnim odnosima.

U savremenoj privredi, posebno u razvijenim zemljama, mogu se pronaći preduzeća različite veličine u privrednoj strukturi. Mali privredni subjekti sa velikim preduzećima daju sinergetski efekat u privredi.

11

S pravom se smatra da su mala preduzeća izvori ne samo lokalnog, već i rasta nacionalne privrede. Savremena privreda omogućava međuzavisnost preduzeća različitih dimenzija. U tržišnoj privredi ima mesta za preduzeća različitih dimenzija koja su u stanju da ponude kupcima proizvode i usluge na efektivan i efikasan način. Postoje brojne delatnosti koje ne zahtevaju masovnu proizvodnju s jedne strane, kao i brojna preduzeća sa masovnom proizvodnjom, koja ne mogu uspešno da posluju bez velikog broja malih i srednjih preduzeća. Tržište treba da bude arbitar koje su to dimenzije preduzeća, čija je ponuda potrebna i koja doprinosi rastu i razvoju privrede i njenom uspešnom uključivanju u međunarodnu podelu rada. Samo konkurentno i do razumne mere otvoreno tržište stimuliše preduzeća na racionalno poslovno ponašanje nezavisno od njihovih dimenzija.

Mala preduzeća se u savremenoj privredi mogu naći gotovo u svim privrednim delatnostima. U programskoj orijentaciji mala preduzeća mogu imati sopstvene diferencirane programe usmerene na odredeno trziste, kao sto mogu i učestvovati u proizvodnim programima velikih preduzeća kao kooperanti. Postoje izvesni delovi tržišta, koji ni u jednoj privredi nisu adekvatno pokrivena proizvodnim programima velikih preduzeća. To su područja proizvodne i uslužne delatnosti koja su "rezervisana" za mala preduzeća.

Za egzistenciju malih preduzeća u privredi kao celini, u kojoj su se u mnogim granama odigrale i jos uvek odigravaju zamašne koncentracije, postoji čitav niz razloga. Prema ekonomskoj teoriji mala preduzeca su pogodna u delatnostima:4

• gde je oprema deljiva ili prilagodljivija,• gde, zbog geografske disperzije tržišta sirovina ili gotovih proizvoda, nije moguće koristiti ekonomiju proizvodnje većeg obima zbog visokih troškova transporta,• gde se proizvodi po individualnim zahtevima, ili kada se traže razni varijeteti ili visoko diferencirani proizvodi,• kada se zbog tehničkih usluga često menja način rada ili kada se često menja tražnja, gde je ukupna prodaja podložna sirokim fluktuacijama i• gde je snabdevanje sitnim sirovinama ili potencijalno tržište malo.

Znači malo preduzeće u načelu može uspeti tamo gde je sposobno da nadoknadi ekonomiju veličine koja ide u prilog velikog preduzeća.

4 Prof. dr Slobodan Ceranić, “Menadžment u malim i srednjim preduzećima”, Beograd, 2004.

12

ZAKLJUČAK

Praksa je pokazala da, iako u velikim kompanijama preduzetništvo doseže zavidan nivo, ono dosta zaostaje u odnosu na intenzitet i uspeh preduzetništva u malim i srednjim preduzećima. Mala preduzeća su u mogućnosti da u kratkom vremenskom roku spoznaju želje i namere kupaca, da im se brže izađe u susret, i da se brzo prilagode promenama na tržištu (dok velika preduzeća uoče promene i pokrenu veliku operativu, mala preduzeća već stižu izvući korist iz tih promena). Sledeća prednost malih preduzeća je u tome da mali biznismeni brzo i jednostavno komuniciraju sa tržišišnim okruženjem (nabavka, prodaja, distribucija), tako da rešavaju problem neposredno bez zastoja, jer sami odlučuju i to odmah. Efikasno korišćenje raspoloživih sredstava i fleksibilno korišćenje radne snage takođe pomažu malim preduzećima da budu uspešnija od velikih. Mali biznis brzo ulazi u konkurentsku borbu, konkurišući ponekad u tržišnim segmentima velikih firmi koje jednostavno ne obraćaju pažnju na njih.

Najčešći uzrok propadanja firmi je nekompetentnost, tj. vođenja firmi. Ljudi precenjuju svoje kvalitete i smatraju da ih ne treba poboljšavati. To skupo plaćaju. Drugi je faktor neuspeha neiskustvo i skupo plaćanje njegovog sticanja kroz greške. Međutim, ima autora i iskusnih menadžera (Nicholas C. Siropolis i dr.) koji znaju postaviti pitanje: da li je neuspeh stvarno neuspeh? Za mnoge menadžere je neuspeh samo deo “škole”,

13

sticanja iskustva, i predstavlja deo nekog budućeg uspeha. Kod mnogih velikih preduzetnika to se upravo i događalo u ranim fazama njihovog razvoja, ali se ne preporučuje kao univerzalno pravilo u preduzetničkom biznisu.

Trenutna situacija u Srbiji po republičkim podacima Zavoda za Statistiku, ukazuju da najveće učešće u društvenom bruto proizvodu imaju mala i srednja preduzeća, što je i sasvim normalno imajući u vidu da se nalazimo u procesu tranzicije, gde bi upravo mala i srednja preduzeća trebala da iznesu svu težinu procesa tranzicije.

LITERATURA

1. Milenko Dostić, “Menadžment malih i srednjih preduzeća”, Sarajevo, 2003.2. Novica Pavlović, “Menadžment malih i srednjih preduzeća nosilac razvoja privrede”, 2009.3. Slobodan Ceranić, “Menadžment u malim i srednjim preduzećima”, Beograd, 2004.

14