Tekst i pristup tekstu

Definicija: Tekst je grafička fiksacija jezičko-akustičkog sloja dela, poslednji važeći jezički oblik

koji je delu dao autor u rezultatu stvaralačkog procesa.

textum (lat.) – tkanje, preplitanje reči

Tekst može biti usmena i pisana tvorevina.

Fusnota je beleška ispod teksta, pisana sitnijim slovima i odvojena prazninom ili crtom; gradi sa

tekstom višu celinu.

Kontekst je pretpostavljena govorna ili misaona celina u okviru koje rečeno ili zapisano dobija

određenije značenje, širi je pojam od teksta, iako i sam tekst može biti kontekst za manje celine.

Književni kontekst je čvrsto ustrojen, važi organsko shvatanje da celina zavisi od jedinica i ako

se poremeti deo, poremetiće se i celina, ne može se menjati raspored delova, jer se tako menja i

uži kontekst; zbog jačeg ustrojstva kontekst ima veći značaj u književnim nego u neknjiževnim

tekstovima.

Hipertekst je elektronski zapis na računaru, sa jednog na drugi tekst prebacuje se pomoću

linkova. To prebacivanje nije pravolinijsko (kao na papiru), celina obuhvaćena hipertekstom

nema ni početak ni kraj, nije ograničena.

Šire shvaćen hipertekst zove se hipermedija, a obuhvata i sliku i zvuk.

Filologija označava ljubav prema pisanoj reči, a filolozi su bili učeni i umni ljudi koji su znali

klasične jezike. Ona obuhvata:

a) celokupnu oblast proučavanja jezika,

b) usmene i pisane književnosti,

c) duhovne kulture naroda sa istorijskom orijentacijom.

Prema nešto novijoj definiciji, filologija se bavi tumačenjem pisanog teksta u kulturne i istorijske

svrhe.

1

Filološki metod u književnoj kritici je metod u proučavanju književnosti gde je najvažnije jezički

ispitati delo da bi se utvrdilo poreklo, starost i autentičnost. Osnivač je Nemac Lahman. (19. vek)

Tekstologija (textum, logos) je deo filologije koji proučava pisani književni tekst sa ciljem da

utvrdi njegovo poreklo, starost i autentičnost.

Niža filološka kritika – utvrđivanje autentičnosti

Viša filološka kritika – utvrđivanje autora i vremena nastanka dela

Postupci pripisivanja/ukidanja autorstva:

ATRIBUCIJA – skup naučnih postupaka kojima se delo pripisuje nekom autoru; često se

koristi kada je autor nepoznat ili je pisao pod pseudonimom

ATETEZA – poništavanje/ukidanje/osporavanje autorstva dela nekom autoru

Kao dokazi za datiranje često se koriste hartija, slova, tj. način na koji se pisalo.

Naučna izdanja tekstova

1. Faksimilsko/mehaničko izdanje – reprodukcija starijih štampanih tekstova bez izmena;

slova i grafika su isti kao u originalu; obnavlja se postupak štampanja originala, ovo

izdanje je skuplje i trajnije.

2. Diplomatičko izdanje – potpuno se poštuje izvorni jezik pisca i njegov pravopis, ostaju

nedirnute osobine pisanja autora, ne ispravljaju se greške ni propusti, ne osavremenjuje se

tekst.

3. Kritičko izdanje – najvernija i najpotpunija verzija teksta nekog ili više dela u pogledu

značajnih elemenata tako da se smatra najautentičnijim, jezik se ne menja, ali pravopis i

interpunkcija da.

2

autograf – tekst pisan rukom autora

autorizovano izdanje – sam pisac učestvuje

a) editio princeps – prvo glavno izdanje nekog starijeg rukopisa

b) izdanje poslednje ruke – poslednje izdanje koje je autor odobrio

Kritički aparat u okviru kritičkog izdanja: etape koje prate konačan tekst (sačuvane varijante)

doprinose razumevanju dela, uvid u metode priređivača; opšti deo: napomene i objašnjenja

vezana za delo, posebni deo: vezan za određene reči, stihove i rečenice.

Filološki deo: pregled i dokumentacija rada priređivača, razlike između varijanti – različita

izdanja bez krupnih razlika koje se tiču strukture.

Klasifikacija književnosti

Klasifikacija se pravi da bi se celokupni korpus književnih dela lakše proučavao:

a) visokovrednovana/petparačka književnost

b) prema piscu i epohi

c) usmena i pisana

d) nacionalne književnosti

e) prema dužini

f) na književne rodove i vrste/podela na književne žanrove – zasnovana na posebnosti

načina izgradnje književnog dela – NAJVAŽNIJA. Ovom podelom bavi se književna

genologija.

3

Podela na književne rodove:

lirika – subjektivnost, osećajnost

epika – objektivnost

drama – sukob,protivrečnost

*MODERNU PODELU SU USTANOVILI RENESANSNI TEORETIČARI*

Platon govori o tri oblika pesništva: lirika (pesnik se ne skriva), epika (ne govori sam pesnik),

drama (mešavina ova dva).

Bate: lirika – osećanja, epika- priča, drama – sukob.

Gete: lirika - entuzijastički ustreptalo, epika – čisto pripovedanje, drama – gde likovi delaju.

Hegel: lirika – subjektivnost, epika – objektivnost, drama – sinteza ova dva

Trijada – uvek 3 određenja – dijalektike teza (borba suprotnosti): pozitivno određenje (lirika),

antiteza/suprotnost (epika), sinteza/pomirenje (drama).

Uži pojam od roda su književni žanrovi/vrste: skupine književnih dela sa nekim osobinama koje

se u drugim delima ne javljaju.

Lirika

Lira (gr. muzički intrument) ili melos (napev) – uz liru su pevane pesme melike.

Najvažnije odlike: subjektivan, ličan odnos prema svetu, važnost lirskog ja, uticaj emocija i misli,

ritmičnost, stil i stilske figure, subjektivnost i neposrednost.

Motivi: ljubav, čežnja,seta, tuga, rodoljublje...

4

Emil Štajger iskazuje temeljnu ljudsku mogućnost izražavanja, lirika se približava muzici,

nestaju granice između subjektivnog i objektivnog...

Lirske pesme se klasifikuju prema:

a) središnjem motivu: ljubavne, socijalne, refleksivne, rodoljubive, itd...

b) narodne (anonimne su, nepoznat je autor: obredne, tužbalice, svatovske, posleničke) i

umetničke (pripisano autorstvo atribucijom, nastaju u VI, VII v. p.n.e). Osnovne vrste

umetničkih pesama su:

elegija – potiče od folklorne tužbalice koja je pevana uz frulu, distih utvrđenog

metra, isticala je pouku, a posle se okreće tugi i melanholiji, nepovratno

izgubljenom, danas je to pesma osećajnog tona, poznati elegičar je Ovidije.

jambs – folklorni stih u jambskom metru koji se koristi u rugalicama, obeležen je

ličnim tonom i žestinom

melika – lirika u užem smislu, peva se uz liru, solo ili u horu, predstavnici:

Sapfo/a (Ženska ljubav), Alkej (Ljubavni i lični doživljaji)

Anakreontika – ditirambi, vinske pesme nastale u slavu boga Dionisa, najpre su

obrednog karaktera, dijaloške forme, a potom dobijaju odlike lirskih pesama. Ime

duguju pesniku Anakreontu.

ANTIKA:

Himna – (himnos (pevanje pesama)) posvećena je osobi ili predmetu kom se ljudi dive i

poštuju ga, najčešće su to bogovi i heroji, odlikuje je uzvišen ton

Oda – Pindar je pisao ode, to je lirska pesma svečanog tona, obraća se uzvišenoj ideji,

vrlini ili velikim ljudima, slavi ih sa poštovanjem i divljenjem, sa distance pristupa temi

Epinikija – pesma o pobedi, u čast pesnicima na sportskim takmičenjima

Epigram – kratka duhovita ili satirična pesma gde se jezgrovito ismeva neki nedostatak

pojedinca ili društva. Prethodnik epigrama je epitaf (nadgrobni natpis u kom se ozbiljno

ili šaljivo govori o nekoj pokojnikovoj osobini).

Idila (ekloga) - začetnik je Teokrit, opisuje se neporemećeni sklad, savršenstvo, prizori

iz seoskog života pastira i njihovih ljubavi (Vergilije „Bukolike“).

5

RENESANSA:

Trubadurska poezija – pojavljuje se krajem srednjeg veka u Provansi. Karakteriše je

virtuoznost novih oblika, rima, melodija, peva se o plemićkim zamkovima uz violinu,

harfu, citru, tema su viteške ljubavi, neguje se kult dame, obavezuje se na vernost, neguje

se kancona. U Nemačkoj su to bili minezengeri.

Sonet – javlja se u Italiji, sastoji se od dva katrena i dva terceta (ukupno 14 stihova)

(može i u dve strofe, 8+6). Otac sonata je Petrarka (posvećeni Lauri). Sonetni venac –

14 stihova povezano je tako da poslednji stih jedne soneta ujedno bude i početni stih

narednog,a 15. sonet (magistrale, majstorski) obuhvata sve te zajedničke stihove. Često

se koristi i akrostih – ime koje se vertikalno iščitava u 15. sonetu.

Šekspirov elizabetanski sonet – javlja se u Engleskoj, katren ima dve rime, a tercet ima

tri, forma je vrlo zahtevna.

Rondo – nastaje u Francuskoj u 14. v, ima 8-13 stihova, predstavnik je Šarl Orleanski,

pesma počinje refrenom koji se ponavlja u sredini i na kraju, kurtoazna je i otmenog tona

(razlikuje se od rondela po metrici).

Triolet – ima 8 stihova, prvi se ponavlja 3x, složeno ponavljanje treba da se izvede sa

lakoćom, koriste se lake humorističke i satirične teme. Karakteristična je za nemački

romantizam, ali nastaje u Francuskoj u 13. veku.

PESME ISTOČNJAČKOG POREKLA:

Gazel – arapski gazal, kraća ljubavna pesma u distisima sa istom rimom u prva dva i

sledećim parnim stihovima: aa ba ca da…. xa

Rubaija – poreklom iz persijske porodice, misaona tema od četiri stiha sa istom rimom u 3

stiha: aaba

Pantum - malajskog porekla, katreni sa ukrštenom rimom (1. i 3. stih jedne strofe

ponavljaju se kao 2. i 4. stih naredne strofe)

Haiku – japanskog porekla, 3 stiha od 17 slogova, 1. i 3. stih su peterci, 2. je sedmerac.

Pesmu odlikuje filozofska misao, nagoveštaj, asocijacija; najpoznatiji pesnik je Macuo

Bašo (17.vek).

6

MODERNA LIRIKA:

Razvija se u Francuskoj u drugoj polovini 19. veka (predstavnici i začetnici Bodler, pesme u

prozi “Pariski splin”, Rembo, Malarme)

Odlike: originalnost, individualnost, paradoks, izazov za čitaoca, sugestivna, misaona, neobične

teme, nesentimentalnost, otkrivanje novih jezičkih mogućnosti, hermetičnost, fantazija, groteska,

fragment, nekomunikativnost, ne postoje striktna tematska ograničenja…

LIRSKO-EPSKE VRSTE:

Balada – od provansalske reči ballar (plesati), najpre označava ljubavnu pesmu koja se

peva uz igru, u Francuskoj imatri strofe sa rimom i refrenom, na severu Evrope je

pripovedna pesma starinskog karaktera, sa dijalozima, tužne intonacije, o nekoj nesreći,

stradanju.

Romansa – na narodnom romanskom jeziku, u osmercima, prvo o junačkim podvizima, u

Francuskoj je romantična sa ljubavnim motivima, a u Engleskoj je pričanje o romantičnim

događajima, vedrija je od balade.

Poema – zbofg dužine nije čisto lirska,čuva lirski ton i atmosferu, zastupljena je u

romantizmu (Stražilovo, Đački rastanak).

Epika

Epos (gr. govor, priča) je priča o događajima, umetnosti pripovedanja, okreće se spoljnom svetu,

ton je objektivan, umeren, stiče se utisak nepristrasnog govora, neutralnost, staloženost, mirnoća,

čini se da pripovedač ne učestuje u događajima o kojima govori, odstojanje (distanca) od

predmeta o kome se govori.

7

Podela:

a) stih: ep, epska pesma

b) proza: pripovetka, novela, roman

EP:

Deli se na narodni ili umetnički, po tematici: herojski, komični, religiozni, idilični (Gete:

“Herman i Doroteja”), didaktički (filozofskog sadržaja).

Postoji razlika između epa i epopeje: epopeja je ep koji daje najširu sliku života obićaja nekog

naroda.

*Umetnički epovi: Lodoviko Ariosto “Besni Rolando”, Torkvato Taso “Oslobođeni

Jerusalim”.

*Narodni epovi: Mahabharata, Ep o Gilgamešu, Pesma o Sidu, Beovulf, Pesma o

Nibelunzima, Pesma o Rolandu, Ramajana, Kalevala…

HOMERSKO PITANJE: dve hipoteze:

a) nastanak epova iz folklornih ciklusa – zamenjuju se predstave o jednom genijalnom

tvorcu, ukazuje se na to das u pojedinci (pesnici) objedinjavali već postojeće pesništvo

b) prvobitno jezgro – potiču od manjih pesama koje su osnova kasnijem umetanju i

proširivanju, određeni pesnik je možda značajan na početku građenja epa, a njegovo

pesništvo prihvataju drugi, velika je uloga genijalnih pojedinaca.

EPSKA PESMA:

Manjeg je obima, pripoveda o jednom događaju manjeg značaja i ima manji broj lica, nema

umetnutih epizoda, nema umetnutih epizoda, poseduje epsku širinu, tj. daje se dovoljno prostora

svim pojedinostima.

Krakteristika epike je RETARDACIJA, odnosno usporavanje radnje udaljavanjem od glavnog toka

događaja.Vrste retardacije su:

8

Digresija – usporava pripovedanje tako što prekida nit izlaganja dužim opisom

predmeta/osobe/događaja koji nije direktno deo fabule

Epizoda – epeisodos (gr. umetak, dodatak) veća, tematski zaokružena digresija koja, kada

se izdvoji iz dela, čuva svoju celovitost (početak, sredina, završetak) i sadrži sve važne

pojedinosti.

Epsko ponavljanje – povezuje pojedine delove grupom stihova ili situacija da bi se

episode lakše uklopile u celinu. Često se koriste improvizacije i formule (laičnost,

formulativnost), grupa reči, ideje koje se upotrebljavaju ili stalne slike u usmenoj

improvizaciji

JEDNOSTAVNI VS. SLOŽENI OBLICI

Teoretičar Andrej Joles: književni oblici ili forme su književne vrste koje izvorno pripadaju

usmenoj književnosti i u njima se ogleda stvaralačka moć samog jezika, on zahvata deo sveta i

konkretizuje ga u jednoj formi (mit, legenda, šala, bajka, zagonetka…). Te forme se samo

uslovno mogu suprotstaviti romanu, novel i pripovetki, one su sastavni deo mnogih složenih

oblika i samo uslovno se mogu nazvati umetničkom prozom

Mit – (gr. mythos – priča, kazivanje, govor) jezička tvorevina koja na temelju mitskog

iskustva oblikuje priču vezanu za poreklo i nastanak sveta, ljudskih tvorevina, pojava,

naroda, jedstavan je oblik i pojavljuju se istaknuti likovi (bogovi, heroji).

Legenda – priča u čiju se istinitost veruje, tvorci su nepoznati, a za razliku od mita,

uporište u istoriji i geografiji je određeniji (lat. legenda – ono što treba da se pročita; pre

je to bio naziv za žitija svetaca, a kasnije obuhvata sve ono što treba da bude upamćeno),

vreme nastanka je nepoznato.

Bajka – vezana za rani razvoj duha, pojedinca i naroda (rano detinjstvo, najstarija

predanja u narodu) i za glagol bajati, natprirodno ima značajnu ulogu (vile, veštice,

džinovi, aždaje, životinje pomagači….), postoje opšta mesta ili motive: bitka dobra i zla,

prevazilaženje prepreka, stalni brojevi (3,9), životinje koje pomažu glavnom junaku, zli

likovi, natprirodne osobine junaka, pravda pobeđuje za razliku od mita i legende, kazuje

se kao izmišljena, nema verodostojnost, vezuje se za usmenu književnost, štampa počinje

u 17.veku, postoje i umetničke: braća grim, Šarl Pero, Andersen…

9

Šaljiva priča – kratka priča koja je usmerena na izazivanje smeha, poput još sažetije

dosetke, obično je u pitanju komika situacije, počiva na domišljatom iskazu, ocrtavanju

tipova ili kombinaciji ova dva.

Anegdota – (gr. anecdotes – neizdat) – pripada usmenoj književnosti, sažeta priča o

smešnoj zgodi u kojoj učestvuje poznata ličnost, često podrazumeva i duhovitu repliku,

osvetljava karakter ličnosti koja je akter priče.

Basna – u izvornom obliku ovo je usmena tvorevina, opaža i opisuje prirodnu pojavu ili

slučaj iz života koji se ponavlja i nameće kao iskustvo koje se može shvatiti u prenosnom

smislu i uopštiti. Karakteristike su:ustaljene osobine životinja,personifikacija, alegorija,

često sadrži pouku didaktičkog karaktera, akteri su životinje koje ispoljavaju stalne

osobine ljudi.

Pripovetka – kraća epska forma manjeg obima od romana, karakteriše je suženost

tematike, bira se tema koja prikazuje posebno izdvojen događaj i bitan moment koji

presudno određuje karakter ili sudbinu lika ili otkriva suštinsku problematiku neke

pojave.

Novela – (it.novella – novina, od renesanse je ovo i književni termin) – razlikuje se od

pripovetke po tome što je tema neobičan i zanimljiv događaj koji je stvaran ili moguć i

razvija se jedinstvenim sukobom i napetošću koji su strogo usmereni ka razrešavanju;

bliska je drami, otac novele je Đovani Bokačo (Dekameron – okvirna priča i umetnute

novele kojih ima oko 10), ima ih i kod nas – Laza Lazarević.

ROMAN

Roman prvo označava upotrebu narodnog umesto književnog jezika u neolatinskim jezicima

u 17. veku (u Francuskoj).

Lingua latina – romana - pisanje na starom francuskom jeziku, a postepeno se ograničava na

roman kao književnu vrstu .

U antici se sreće model pretka romana, ali se on tada ne smatra umetničkom književnošću,

već izmišljotinom, ljubavnom pričom (Longo – Dafnid i Hloja), u rimsko doba postoji

Satirikon (Petronice).

10

Od 13. veka dominira proza, kasnije se pojavljuju viteški romani, a u 17. veku i

pikarski; antički i viteški roman duguju mitovima i legendama (za pokarski roman je

tipično nizanje dogodovština (Lazarčić, Don Pablo).

Alonso Quijano – Don Quijote – parodija na viteške romane kao dominantni žanr,

prvi dominant roman.

Preci modernih romana verovatno su narodne knjige gde su se nalazila predanja i

priče iz narodne tradicije, zanimljive priče i anegdote o probisvetima, šaljivdžijama…

Roman reka: dug roman u više knjiga (Traganje za izgubljenim vremenom).

KLASIFIKACIJA:

1) Tematika: društveni, ljubavni, psihološki, viteški, pikarski, porodični, istorijski,

pustolovni, kriminalistički

- nedostatak: otvrenost i neodređenost podele, a i neki romani se mogu svrstati u više

grupa

2) Stav pisca i opšti ton romana: sentimentalni, humoristički, satirični, didaktički,

tendenciozni

- nedostatak: može da se odnosi na književnost u celini, a ne samo na roman

3) Vladajući činioci integracije svih elemenata jednog romana:

a) roman zbivanja: opisani događaji objedinjuju sve ono što roman obrađuje

b) lika: likovi vladaju strukturom romana

c) prostor: npr: Na Drini ćuprija

4) Štancl: odnos pripovedača prema priči:

a) auktorijalni roman: pripovedač je najbliži autoru, kao da sam autor pripoveda (npr.

Crveno i crno)

b) JA roman: jedan od likova je pripovedač

c) personalni roman: javljaju se pojedini likovi u delu (npr. Fokner – Buka i bes)

5) prema epohama: realistički, moderni, roman toka svesti

6) prema načinu ozgradnje sižea (podela ruskih formalista):

a) lančani

b) prstenasti

c) paralelni

11

Najveća dominacija bila je u toku realizma. Roman predstavlja građansku kulturu i u 18. v.

smenjuje epopeju, do tad je ona dominirala. Klasično pripovedanje: najčešće u 3.l. jer je tako

najveća objektivnost, dok govor lica u 1.licu (JA) teži ispovednom (konfesionalnom) tonu (Žan

Žak Ruso), pojavljuje se i u upravnom i neupravnom govoru.

Ne treba mešati autora i pripovedača, čak ni kada je pripovedač dostojan poverenja, tj. pouzdan,

jer može biti i nepouzdan, kada govori neistinu, kad je naivan ili, čak, lud. (psihijatrijski slučaj).

SKAZ - pripovedanje u 1. licu sa akcentom na karakterističnom individualnom iskazu, koristi se

narodni jezik sa svim uzrečica, neknjiževim izrazima, elementima usmene improvizacije, a to

doprinosi vrlo živopisnom prikazivanju lika čitaocu.

Doživljeni govor: pripovedač prenosi tuđe reči, ali govori u trećem licu prenoseći misli junaka

(imamo utisak da se junakov i pripovedačev glas mešaju).

Sveznajući pripovedač zna šta svako od likova misli i radi u svakom trenutku u romanu ali ne

otkriva izvor svog saznanja, ovakva vrsta pripovedača doživljava krizui detronizaciju već sa

Floberom u 19. v, u naturalizmu se pripovedač poistovećuje sa naučnikom, u drugoj polovini

19.v. Flober traži material koji nije puka invencija (romani se već oslanjaju na istorijske

dokumente i književnu građu, odgovornije se piše), tako da sveznajući pripovedač više nije

suveren, traži se da otkrije odakle potiču njegova saznanja.

Sveprisutni nije isto što i sveznajući pripovedač.

Postoji važna tačka sa koje se posmatra – point of view (tačka gledišta), perspektiva – događaji se

prikazuju iz određene perspektive, pripovedanje nije uvek jasno, ali je umetnički verodostojnije,

pripoveda se iz vidokruga nekog od junaka i obojeno je njegovim emocijama i njegovom

perspektivom (depresija, zaljubljenost, itd.)

Roman 20. veka: glavna osobina modernog psihološkog romana je unutrašnji monolog koji teži

da prikaže sve asocijacije koje se nekontrolisano nižu u svesti junaka (stream of consciousness),

tehnikom unutrašnjeg monologa, uklanja se pripovedačev lik i roman se približava drami,

pripovedanje teče u 1. licu, dominira subjektivna svest, ogleda se u načinu izlaganja koji nema

racionalnu strukturu i spontan je u nizanju misli; za razliku od njega, solilokvij je pravilniji,

razgovetniji, racionalniji, gramatički strukturisan i predstavlja organizovanu celinu, predstavnici

12

romana toka svesti su: Džems Džojs, Virdžinija Vulf, Fokner…. (Uliks, Buka i bes, Gospođa

Dalovej).

Mentalni život junaka treba da se prikaže kao neprekidni tok totalnog iskustva, neartikulisani

proces toka svesti, iluzija njegove neposrednosti, čitalac je taj koji treba da preuzme tačku

gledišta pripovedača i da spoji rasute misli junaka slično filmskoj montaži i lajt motive u muzici,

podatke koji nisu logički servirani treba složiti u celinu.

Osobena je i interpunkcija, često se nižu misli bez ikakvih tačaka i zapeta.

Tip:

1) naglašava reprezentativnost određenih crta, tj. junak čije su individualne crte ovlaš

naglašene, ali su mu naglašene tipične crte (npr. tvrdica, zaljubljeni starac, hvalisavi

vojnik)

2) lik koji je nosilac opštih karakternih osobina koje su reprezentativne za određenu grupu

ljudi, sredinu ili opšti ljudski rod, posebno izraženo u realističkom romanu, npr.

Rastinjak)

Prototip:

1) delo ili lik koji nagoveštavaju nastanak druhih, kasijih, sličnih dela ili likova,

2) osoba (stvarna od krvi i mesa) koja je poslužila kao primer za nastanak nekog književnog

lika (npr. Gospođa Arnu kod Flobera

Lik: skup određenih moralnih, misaonih i osećajnih svojstava, načina reagovanja, govora i

ponašanja koja predstavljaju ljudsku ličnost u književnom delu.

13

Drama

Drama (grč. radnja) – prikazivanje radnje, delovanje subjekta u okolnom svetu, protivrečnost,

sukob, nekad i podvojenost samog lika, učesnik je dramsko lice.

Dijalog – pojava karakteristična za dramu gde lica vode razgovor udvoje (razgovor između 2 lica

u drami).

Polilog – razgovor više učesnika u drami gde se razmenjuju replike, a dramska lica mog govoriti

za sebe u prisustvu drugih ili bez prisustva drugih lica.

Monolog – duže samostalno i obično zaokruženo razmišljanje upućeno sebi ili publici u kojoj se

otkriva sopstveno stanovište o nečemu, česte su upitne i uzvične rečenice.

U dijalogu ili polilogu se suprotstavljaju misli, stavovi, lica, ima dinamike, izražavaju se karakteri

lica, a u monologue samostalno razmišljanje nečemu važnom.

Solilokvij – govori sa samim sobom tako da lice izgleda kao da se ne obraća ni drugim licima ni

publici, isakzivanje skrivenih misli.

Dramska lica nastupaju bez autorovog posredovanja, on je prisutan samo u vidu didaskalija –

autorovih uputstava izvođenjima, koje nisu reči samih dramskih lica.

Rezoner – jedan od lica koje iznosi piščeva shvatanja o prikazanom ili bliže tumači druge i

njihove postupke.

Drama VS. predstava: počiva na dramskom delu, ali počiva in a scenariju, kostimima,

osvetljenju, muzici, itd, podeljena je na činove koji se dalje dele na scene (promena mesta) i

pojave (promena situacije i likova).

U okviru celovite dramske radnje postoji 5 delova ili etapa: ekspozicija (uvod), zaplet,

kulminacija (vrhunac), peripetija (preokret), rasplet.

Uvod uvodi publiku u situaciju, zaplet donosi sukob i napetost koji dovodi do vrhunca, preokret

priprema rasplet kojim se drama završava.

14

Podela drame:

1. tragedija

2. komedija

3. drama u užem smislu

TRAGEDIJA

Vodi poreklo iz stare Grčke, prvo je obrednog karaktera pripada svečanostima u čast boga

Dionisa, religijskom kultu u okviru tetralogije: tri tragedije i satirska pesma, naziv vodi

poreklom od jarca (tragos – jarac) i postoje 3 tumačnja:

1. hor – glumci su nastupali u jarećoj koži

2. satiri – ljudi sa jarećim atributima, pohotna božanstva vezana za Dionisa

3. jarac kao žrtva na oltaru

U 5. v. p. n. e. pojavljuje se prvi glumac ispred hora i horovođe, Eshil uvodi i drugog glumca, a

Sofokle i trećeg, nikad ih nema više od troje.

Tragedija predstavlja iznenadni pad iz sreće u nesreću zbog neke iznenadne pogreške, nama je

sličan da bi se izazvalo poistovećivanje, pa zatim i strah, to je ključno u tragediji – stradanje

tragičkog lika koje izaziva strah i sažaljenje kao posebno zadovoljstvo.

Sofokle (Antigona), Eshil, Euripid (Ifigenija).

Obično se prikazuju sudbine već poznatih likova i uzimaju se motive iz homerskih epova koji su

vaspitali celu antiku. Važan deo antičke tragedije je prolog (uvod): govor jednog glumca ili hora

o glavnim likovima u drami ili samom zapletu.

KOMEDIJA

Takođe je vezana za svečanosti u čast boga Dionisa, od grč. reči commos (vesela povorka koja

peva šaljive pesme) i prethodnik joj je Mim, poznat na Siciliji.

Predstavnici su: Terencije, Plaut (Rim), Aristofan, Menandar (Grčka).

15

Postoje različite vrste:

1. sicilijanska,

2. stara/antička,

3. srednja i nova antička,

4. rimska

Aristofan “Žabe”, “Ptice”, “Oblaci” (“Oblakinje”).

Delovi komedije su: agon (boj, takmičenje, rasprava – to je takmičenje rečima gde obično jedan

glumac zastupa mišljenje autora u kratkim dijalozima) i parabaza (najvažnija horska pesma u

staroj antičkoj komediji gde hor iznosi mišljenje o politici, religiji, društvenim prilikama, itd. i

razbija scensku iluziju).

Menandar “Namćr”, Plaut “Ćup sa zlatom”, “Blizanci” (rimska komedija se razvija po ugledu

na grčku), Terencije stvara pod uticajem novoantičke komedije i Menandera. Poznato je mesto

njihovih komedija, npr. “Svekrva”, “Devojka sa Androsa”, “Evnuh”.

RAZLIKA IZMEĐU KOMEDIJE I TRAGEDIJE:

1. Tragedija prikazuje pojedinca sa izuzetnim sudbinama, a komedija se bavi prosečnim

nedostacima i manama – osnovna osobina je nesklad između želja i mogućnosti, smeje se

manama i komično ih prikazuje

2. Za razliku od tragedije, rasplet u komediji je srećan.

3. Komedija ima više lica.

4. U komediji postoje tipovi likova koji se ismevaju: tvrdica, hvalisavac, zaljubljeni starac

(iz rimske komedije prelazi u evropsku i obeležava njenu tradiciju).

5. U komediji kritika ljudskog ponašanja izaziva smeh, a ne strah i sažaljenje, koristi se

humor i simatija u razumevanju mana.

Razvoj u srednjem veku:

Misterija nastaje iz liturgije, izvodi se u okviru božićne i uskršnje predstave, nekad

traje po par dana.

Mirakul prikazuje život svetaca i njihova čudotvorstva.

16

Moralitet teži životnoj pouci preko priklado odabranih izmišljenih fabula, s junacima

koji su personifikovane vrline i poroci – kako se treba ponašati, a kako ne

Komedija nižeg reda: lakrdija i farsa, izvode se na vašarima i karnevalima, počiva na grupnim

efektima, često je vulgarna, skaredna.

RENESANSA:

U Italiji nastaje commedia del’ arte koju odlikuje stereotipni zaplet i sposobnost glumaca da

improvizuju, ima fiksiran scenario, ali ne i tekst. Počiva na ubacivanju šaljivih dosetki, pojavljuju

se tipovi likova: Dotore, Arlekin, Kolombina, Pantalone, narodskog je karaktera, svi likovi imaju

uvek istu tipičnu odeću, fizički izgled i tako se prepoznaju.

PODELA:

1. Komedija karaktera – predstavljeni su tipovi karaktera koji su smešni zbog preteranog

nesklada u karakteru ili neke upečatljive mane (tvrdičluk, uobražnost)

2. Komedija zabune (intrige) – zaplet proizlazi iz nekog nesporazuma, ličnost se dovodi u

smešne situacije, komika situacije

3. Komedija naravi – ismeva mane čitavog društva, slabosti ukorenjene u određenoj sredini,

klasi ili grupi.

Mešanje tragičnih i komičnih elemenata: tragikomedija, ozbiljna komedija, plačna komedija,

tragična farsa, građanska tragedija.

DRAMA U UŽEM SMISLU

Izbega suprotnosti komedije i tragedije, život shvata ozbiljno, opisuje moralnu borbu čoveka,

dobro i zlo, savest, plemenitost, licemerje, po karakteru je bliža tragediji, ali nije neminovno

tragična, glavna teza je da se treba suprotstaviti zlu.

Postoje i komadi s pevanjem, kao i melodrama: siže je sentimentalni i pobeđuje vrlina.

Ežen Jonesko i Semjuel Beket su predstavnici drame apsurda ili antidrame, suprotno

konvencijama dramske umetnosti, anksioznost, strah, usamljenost modernog čoveka, nelogičan

razvoj radnje,odsustvo akcije (“Ćelava pevačica,” “Čekajući Godoa”).

17

Bertold Breht je predstavnik epskog pozorišta, likovi su prikazani u neprirodnom stavu i tako se

izražava kritički stav prema viđenom, radnja se prekida raznim vrstama komentara, pesmama,

sonetima, često komentariše recitator, ne doživljava se potpuno uživljavanje gledalaca a ni

glumaca od kojih se zahteva kritička distance od lika: efekat otuđenja, nema zapleta u klasičnom

smislu (majka hrabrost i njena deca).

KNJIŽEVNO-NAUČNE VRSTE VAN PESNIŠTVA

1. Biografija – životopis znamenite ličnosti koi sadrži osnovne podatje o njenom životu i

radu, obuhvata naučni i istorijski interes sa umetničkim oblikovanjem.

2. Autobiografija – biografski spis autora koji piše o sebi.

3. Memoari – uspomene, tj. vlastita prisećanja iz života o umetničkoj i naučnoj delatnosti

pojedinca.

4. Dnevnik – vrsta autobiografije pisana iz dana u dan.

ISTORIOGRAFSKA PROZA

1. Anali/letopisi – skup važnih događaja zabeleženih po godinama.

2. Hronika – skup događaja zabeležen u vremenskom sledu.

3. Rodoslov – navedeni članovi dinastije.

KNJIŽEVNOST IZRAŽENA SVAKODNEVNIM JEZIKOM:

1. Dopis – izveštaj koji se šalje iz različitih zemalja.

2. Reportaža – izveštaj sa teerna.

3. Intervju – razgovor sa nekom zanimljivom ličnošću kojoj novinar postavlja pitanja.

4. Feljton – na popularan način obrađuje pitanja od opšteg značaja i teme iz umetnosti,

nauke, objavljuje se u nastavcima

*esej/ogled – tekst u kome vlastita vizura i pretpostavka autora pri razmatranju nekog

problema ima značajnu ulogu. Otac eseja je Mišel de Montenj (16.vek). Takođe je

zančajan i Frensis Bejkon(16. i 17. vek). Esej je vrlo popularan u Engledkoj u 18. veku, u

20. veku je takođe omiljena vrsta, a danas je oblik književne kritike.

18

STIL I STILISTIKA

Stilos (grč.) i stilos (lat.) – najpre znači pisaljka, a zatim označava rukopis (specifičan način

pisanja), a na kraju specifičan način izražavanja u govoru i pisanju.

Antička retorika posvećuje dosta pažnje stilu kao načinu govora (ukrašeni, kitnjasti govor je

važna osobina književnosti).

Antički pojam stila: opšteprihvaćeni dobar stil ujedno ima i umetničku vrednost, a

upražnjavanjem određenog koji se smatra dobrim, ona se postiže.

Antička stilistika bila je normativna, jer podrazumeva stroga pravila, autoritete i uzore.

Stilska figura je za staru retoriku bila apsolutno sredstvo književnog izraza (neophodan je da bi

stil bio dobar), a u novoj stilistici su relativna sredstva (ne moraju da se koriste), tj. osnovna jer

nisu obavezne za dobar stil.

Podela stila: niski, srednji, visoki.

1753. Rasprava o stilu (Bifon) “Stil je čovek sam”.

U 20. veku obraća se pažnja na jezik, nova stilistka je deskriptivna,a stil se shvata kao izraz

individualnosti, usmeren je ka isticanju originalnosti.

Važan je uticaj De Sosira i njegove distinkcije langue (system znakova za sporazumevanje)i

parole (pojedunački jezički čin, individualna realizacija).

Stil se posmatra kao izbor, pojedinac bira iz jezika ono što mu treba da prenese poruku i on se

svesno opredeljuje za određena sredstva izraza.

19

Osnovna podela nauke o stilu:

1) Lingvistička stilistika – uticaj De Sosira utiče na razvoj lingvističke stilistike, a još jedno

važno ime je Šarl Baji koji uvodi termine pojmovna, ekspresivna i impresivna vrednost

izraza.

a) Pojmovna vrednost izraza je objektivno, opšte značenje poruke

b) Ekspresivna vrednost izraza je nesvesno obeležje izraza koje proizilazi iz prirode

onoga ko se izražava

c) Impresivna vrednost izraza je svesna težnja da se samim izrazom na određeni način

deluje na onog kome se govori

Samo su druge dve vrednosti predmet istraživanja stilistike (jednim imenom - afektivne

vrednosti). Lingvistička stilistika se bavi jezikom u spontanoj upotrebi i njen predmet nije jezik

književnog dela, mada se Bajievi sledbenici bave time.

2) Stilistička kritika – osnovna odlika je da se bavi jezikom književnog dela, predstavnik

minhenske škole je Leo Špicer, ujedno je i jedan od najbitnijih za stilističku kritiku, za

njega je stil odstupanje od određene norme u sintaksi, leksici, itd… Bavi se individualnom

upotrebom jezika, načinom na koji se individualnost odražava u stilu. Njen zadatak je da

se stručno prikaže oblikovanje jezičke građe u delu, a pristup je kroz jezik. Špicer smatra

da odstupanje treba da odvede do psihe pisca, izučava devijacije i važna mu je intuicija.

Dobija kritike, jer treba da nam bude važno samo delo, a ne duh autora.

Mikael Rifater uvodi pojam stilem – jedinica stila koju tražimo unutar samog teksta,a funkcija

samog stila je da se istakne ono važno u jeziku: “Jezik izriče, stil ističe”.

NARODNI JEZIK – reči i oblici živog govora ljudi određenih krajeva i određenog doba.

KNJIŽEVNI JEZIK – pravila i norme, naknadna tvorevina obrazovanih slojeva, pretenduje na opštu

upotrebu oblika koji se smatraju normom, naziva s još i STANDARDNIM JEZIKOM (NORMIRANIM)

i predstavlja temelj pismenosti.

Književni jezik dela je poseban slučaj: ne mora biti književni, već zauzima posebno mesto

između književnog i narodnog jezika, jer delo može biti pisano i na dijalektu ili sadržati

provincijalizme.

20

DIJALEKTIZAM – reč ili izraz neke uže govorne zajednice, ne pripada književnom jeziku, a može

biti žargon, profesionalizam…

ARHAIZAM – reč ili oblik koji je nekada davno bio u upotrebi, ali je vremenom napušten ili

zastareo.

ISTORIZAM – podvrsta arhaizma, reč koja nije izašla iz opticaja, ali predmet koji označava više

nije u upotrebi.

NEOLOGIZAM – kovanica, suprotnost arhaizmu, nije postojala u jeziku već ju je stvorio pojedinac,

postoje dopušteni i nedopušteni neologizmi: dopušteni su skovani da označe pojave/pojmove za

koje nije postojao naziv, oni su u duhu jezika, izgrađeni po analogiji sa već postojećim rečima,

ovakvi neologizmi brzo ulaze u jezik i reči koje su nekada bile neologizmi ubrzo gube taj status.

VARVARIZAM - reč ili oblik preuzet iz nekog stranog jezika (tuđica) – latinizam, germanizam,

turcizam; neki jezički stručnjaci savetuju da koristimo svoje reči kad god je to moguće (purizam

– jezičko čistunstvo).

STILSKE FIGURE

Figura (lat) – lik, prilika, nastaje kao odstupanje od uobičajenog načina govora. Upoteba stilskih

figura, između ostalog, podrazumeva stvaralački čin i to su sheme koje za cilj imaju da pokažu

neobičnost izraza.

Tri grupe stilskih figura:

1) FIGURE IZGOVORA (DIKCIJE)

IGRA REČIMA - KALAMBUR – nastaje dovođenjem u vezu reči koje su bliske samo

po glasovnoj konstrukciji ili njihovi glasovi iznenada uspostave bliskost. Najčešće

se radi o homonimima i paronimima.

ASONANCA – ponavljanje istih samoglasnika u više reči u stihu radi postizanja

zvučnog efekta, pojačava ekspresivnost

21

ALITERACIJA – ponavljanje suglasnika ili grupe glasova u stihovima ili rečenicama

ili ponavljanje slova ili slogova na početku reči

ANAFORA – ponavljanje reči na početku stihova

EPIFORA – ponavljanje reči na kraju stihova

SIMPLOHA – ponavljanje reči i na početku in a kraju stihova

ANADIPLOZA – jedna ili više reči sa kraja jednog stiha ponavlja se na početku

sledećeg

ONOMATOPEJA – podražavanje (oponašanje) glasovima određenih zvukova iz

prirode i načina kojim se oglašavaju životinje

ANAFORA, EPIFORA, SIMPLOHA I ANADIPLOZA imaju zajednički naziv LIRSKI PARALELIZAM

povezuju motive u pesmi i daju joj određenu emocionalnu obojenost.

2) FIGURE ISKAZA

A) FIGURE KONSTRUKCIJE

ASINDET – nastaje prilikom nabrajanja, ukoliko se izostavi veznik I koji treba da

stoji između poslednjeg i pretposlednjeg člana, a efekat je da nam se čini da

nabrajanje nije završeno.

POLISINDET – nagomilavanje veznika, suprotnost asindetu, svaki član niza se

ponaosob naglašava.

INVERZIJA – obrtanje, odnosi se na izmenu uobičajenog reda reči u jednom jeziku

ELIPSA – izostavljanje iz rečenice svih reči čiji se smisao podrazumeva,

skraćivanje, zadržava se centralna misao, sagovornik je dopunjava, svođenje misli

na reč koja predstavlja težište u rečenici, time se postiže lapidarnost (jezgrovitost)

izraza.

TAUTOLOGIJA – ponavljanje istih reči bez obzira na mesto gde ona nastupa, javlja

se i bez istih reči, u vidu sinonima.

ANTITEZA – kontrast, suprotnost, suprotstavljanje: kao stilska figura predstavlja

posebnu vrstu poređenja, zasniva se na zaoštrenoj razlici suprotnosti; podvrsta

antiteze je OKSIMORON – stvaranje nove predstave spajanjem protivrečnih pojava.

SLOVENSKA ANTITEZA – vid poređenja koji se izvodi postupno: pitanja, negativni

odgovori na pitanja, tačan odgovor na kraju.

22

POREĐENJE (KOMPARACIJA) – jedna pojava se dovodi u vezu sa nekom drugom

pojavom na osnovu neke zajedničke osobine ili 3 člana: predmet koji se poredi,

zajednička osobina, predmet sa kojim se poredi (kao, poput).

PARADOKS – ono što je neočekivano, misao za koju se čini da je protivrečna, ali je

u suštini duboko istinita – prividno protivrečan zaključak koji upozorava na dublji

smisao.

GRADACIJA – dodavanje jedinica u istom smeru, nabrajanje takvo da svaka

sledećajedinica nadmašuje prethodnu, postoji klimaks i antiklimaks.

PERIFRAZA - suprotnost elipsi, nastaje kada se za iskaz nečega što se može iskazati

jednom rečju koristi više reči; proširenje iskaza, opisno kazivanje sa više reči,

često se koristi da se izbegne direktnost, neposednost.

EUFEMIZAM – ublaženi iskaz, zamenjivanje reči koje se smatraju nepodesnim ili

opasnim (tabu).

RETORSKO PITANJE – posebna upotreba upitnih rečenica koje se često nižu jedna

za drugom, bez namere da stvarno označe pitanje, u stvari su izjavne, a upitnim

oblikom se naglašava određeni emotivni stav, koriste ih besednici radi ubedljivijeg

govora, posebno u antici.

APOSTROFA – postupak besednika kada se više ne obraća publici, već onima o

kojima priča (mrtvim ličnostima, odsutnima), oživljava i naglašava govornikov

stav, odnos prema tim stvarima; prividno obraćanje, uvek je u vokativu; ako se

obraća nekome sem bogovima i ljudima, onda se radi o personifikaciji.

EPITET – treba ga razlikovati od atributa koji je nužni pridev, dok je epitet ukrasni;

ako se izostavi, ne gubi se smisao, ali se gubi izražajnost; u usmenoj tradiciji

postoje stalni epiteti koji uvek stoje uz određene pojave, osobe, predmete…

B) FIGURE REČI – TROPI – tropos (grč. obrt) – reči koje se uzimaju u prenesenom

značenju, dešava se promena osnovnog značenja tih reči.

METAFORA – najpoznatiji trop i uopšteno stilska figura, često se naziva skraćenim

poređenjem: ne saopštava se šta se s čim poredi, već se samo izražava drugi član

poređenja (Kvintilijan u Institutio oratori: (“On je jak kao lav” i “On je lav”),

23

počiva na važnoj sličnosti po čijem se principu prenose osobine iz jedne osobine

života u drugu.

KATAHREZA – podvrsta metonimije, na grčkom znači rđava upotreba, a predstavlja

nelogičan spoj reči, ali ako se neadekvatno upotrebljena reč shvati kao trop, onda

sintagma ima smisla, česta je u modrenoj poeziji.

METONIMIJA – gr. zamena imena, zamena jedne reči novom rečju na osnovu

stvarnog odnosa pojava koje one označavaju, na osnovu stvarne bliskosti, tj.

logičke veze (uzrok – posledica, posuda – sadržaj, izvršilac – radnja). Jakobson

smatra da su metafora i metonimija osnovni mehanizmi funkcionisanja jezičkih

jedinica. Vertikala: biranje po principu sličnosti – metafora; horizontala: biranje po

principu logičkih odnosa: metonimija.

SINEGDOHA – podvrsta metonimije: uzimanje dela umesto celine, jednine umesto

množine, određenog broja umesto neodređene količine i obrnuto.

SINESTEZIJA – dolazi do stapanja više čulnih oblasti tako što se jedno čulo

kvalifikuje osetima koji su karakterični za drugo čulo.

HIPERBOLA – preterivanje, najčešće preuveličavanje, naglašavanje ličnog

emotivnog stava.

ALUZIJA – lat. aludere – smerati, nišaniti; zaobilazno podsećanje na nešto što nam

je poznato, mnoga književna dela su pisana kao aluziju; ukoliko aluzija sadrži

neku kritiku, optužbu, naziva se insinuacija.

3) FIGURE KAZIVANJA

PERSONIFIKACIJA – (lat. persona – maska, osoba) prvo se vezuje za prozopopeju –

pravljenje lica (bukvalno), predstavlja pridavanje ljudskih osobinapredmetima,

pojavama, životinjama…

ALEGORIJA – lat. drugo govoriti, jedno govoriti rečima, a drugo po smislu, aluzija

cilja na nešto određeno, a alegorija ima određen smisao, iako ga ne otkriva; mitovi

su prvobitno shvatani kao alegorije, njeno značenje je jedno i određeno, iako je

prikriveno; basna počiva na alegoriji.

PARABOLA – poučna priča za narod, posebno iz Biblije, u kojoj je značenje

alegorije najmanje sakriveno (ako je ono najviše saktiveno, radi se o zagonetki).

24

IRONIJA – gr. eironeia – pretvaranje, stara retorika je svrstava i u figure reči i u

figure misli, treba je razumeti obrnuto od onoga što se kaže, u govoru se naglašava

intonacijom, a u pisanju kontekstom. Blaga ironija, tj. duhovito ismevanje zove se

persiflaža,a zaoštrena, uvek negativna ironija višeg stepena, sa namerom da se

protivnik ponizi naziva se sarkazam (sarcasmos – jetkost – jetka ironija), suprotan

sarkazmu je humor koji pokazuje i blago saosećanje sa predmetom šale.

SIMBOL – simbolon (gr. znak) – počiva na reči koja označava konkretan predmet, a

istovremeno označava i apstraktan pojam, veći značaj dobija u teologiji; neki

pojam se zamenjuje njegovom uslovnom oznakom; simbolizam: nagoveštaj,

sugestija, naslućivanje, za razliku od alegorije simol ima šire značenje; ako se

značenje simbola ustali, on se naziva stalni symbol ili amblem koji prvo označava

crtež sa natpisom u stihu ili prozi.

PARODIJA – u bukvalnom prevodu znači protivpesma; svesno podražavanje nekog

književnog dela u cilju da se ono satirično i duhovito ismeje; zadržava se formalna

struktura, ali promenom sadržaja (daje mu se suprotan, komičan, ironičan smisao),

podsmeva se emocionalnom tonu originalnog dela; podvrsta je travestija u kojoj se

sadržaj izlaže neprikladnim rečima.

TEORIJA STIHA

Grafička dispozicija je prvi pokazatelj stiha, ali je to nedovoljno, nego je važna i intonaciona

jedinica, jer se u govoru izdvaja kao celina.

Ritam je veoma važno obeležje stiha, rithmos (grč.) – odmerenost: javlja se gde se pojavljuje

periodično ponavljanje glasovnih jedinica (signala) koje neposredno doživljavamo i anticipiramo,

a jezičko-ritmički signali mogu biti raznovrsni (kvantitet, akcenti, slogovi…)

Područje stiha ispituje metrika (metron – gr. mera) i versifikacija (versus facere – lat. praviti stih)

koje su sinonimi za teoriju stiha.

Versifikacija se bavi područjem organizovanja stiha kao posebnog oblika pesničkog govora

svojstvenog pojedinim jezicima, periodima ili pesnicima i pritom pretpostavlja da postoje

relativno stalni elementi stiha.

25

Eufonija označava prijatan zvuk, odnosi se na zvučni sastav pesničkog jezika i obuhvata rimu,

asonancu, aliteraciju i onomatopeju (blagoglasje, milozvučnost).

Slog je najmanja jedinica izgovora u kojoj glavnu komponentu čini najčešće vokal.

Metar se odnosi na regulisanje stiha prema određenim shemama u pojedinim sistemima

versifikacije, norma, unutrašnja mera stiha – skup zajedničkih osobina koje neki niz stihova čine

podudarnim bez neke druge ritmičke različitosti.

Stopa je osnovna jedinica merenja u stihu, najmanja jedinica ritma, osnovna jedinica

versifikacije, nekolko stopa = metar, osnovna ritmičko melodijska jedinica je stopa.

SISTEMI VERSIFIKACIJE

1) Kvantitativni sistem versifikacije je prvi ovakav system i razvio se u Staroj Grčkoj,

zasniva se na pravilnoj smeni dugih i kratkih slogova: dugi traje koliko i dva kratka, a

kratki je osnovna jedinica; osnovno polazište je vreme potrebno da se izgovori kratak

slog: MORA (lat. trajanje) koja traje 2/5 sekunde – kratak slog, a dugi traje 2 x 1 MORA, tj.

2 x 2/5 sekunde = 4/5 sekunde.

ʊ - kratak slog (mora) – kasnije nenaglašeni

YY - dugi slog (dve more) – kasnije naglašeni

Stopa se pojavljuje kao kombinaciaj dugih i kratkih slogova koji se ponavljaju.

ARZA – podizanje – jako vreme – makron (dug slog)

TEZA – spuštanje – slabo vreme – breve (kratak slog)

Y ʊ - trohej

ʊ Y - jamb

Y Y - spondej

Y ʊ ʊ - daktil

ʊ ʊ - anapest

26

ʊ Y ʊ - amfibrih

Utvrđene kombinacije stopa opredeljivale su metar:

heksametar: 5 daktila + 1 spondej (svaki daktil može biti zamenjen jednim spondejom, a

poslednji spodej jednim trohejom).

Ovaj sistem versifikacije pored strogog smenjivanja dugih i kratkih slogova podrazumeva i strog

raspored stopa u stihu (grčki, orijentalni jezici).

2) Silabički sistem versifikacije (silabicos – slogovni) – za meru uzima broj slogova u stihu,

za čist silabički stih važan je isti broj slogova u svim stihovima (aleksandrinac - 12

slogova)

Katalektički stih je stih u kome nedostaje jedan slog; akatalektički stih ima broj slogova koji

odgovara metričkoj shemi, broj je potpun.

3) Tonski sistem versifikacije zahteva da u svakom stihu bude isti broj naglašenih slogova,

dok broj nenaglašenih može da varira i nije toliko važan (nemački, engleski jezik).

4) Silabičko-tonski sistem versifikacije uspostavlja ritam preko utvrđenog rasporeda

naglašenih i nenaglašenih slogova, kao u silabičkom sistemu, broj slogova je stalan, ali

prirodan naglasak reči dobija ritmičku ulogu, a iste su stope kao u kvantitativnoj metrici,

samo je dugi slog naglašeni, a kratak je nenaglašeni (srpski jezik, najčešći je trohej zbog

prirode našeg akcenta).

Granice između reči su dobar pokazatelj ritma.

1) Cezura (Cesura – lat. sečenje) je granica između reči koja se u svakom stihu jab+vlja

naistom mestu, tj. stalna granica između reči iza određenog sloga u svim stihovima neke

pesme i obeležava se ║.

2) Akcenatska celina se često poklapa sa rečju, ali ne mora zato što može da obuhvata i

enklitike i proklitike, tako da predstavlja svaku reč ili grupu reči koje imaju jedan akcenat

i obeležava se │.

Kataleksa je odstupanje od nekog pravila u rasporedu stopa, broju stihova, itd.

27

Metrička konstanta je fenomen koji se u stihu ponavlja sto posto ili sto posto izostaje, tj. osobina

stiha koja se ili uvek javlja ili uvek izostaje.

Metrička dominanta je osobina stiha koja se sa najvećom frekvencijom ponavlja u stihu.

Ritmička/ritamska tendencija je osobina stiha koja se javlja samo povremeno sa određenim

stepenom verovatnoće anticipacije (jambska, trohejska…).

Strofa je metrička celina sastavljena od više stihova, u Grčkoj označava horsku pesmu tokom

kružnog koračanja, a sada označava niz stihova koji čine misaonu celinu (safička i alkejska

strofa).

Refren je stih koji se više puta ponavlja u pesmi, i to nezavisno od mesta u pesmi, a to

ponavljanje je značajno i ističe se.

Jedinstvo strofe je uvek ritmičko:

distih: 2 stiha sekstina: 6 decima: 10

tercet: 3 stiha septima: 7

katren: 4 oktava: 8

kvinta/petostih: 5 nona: 9

Strofa: dva ili više stihova koji su objedinjeni istom ritmičkom organizacijom.

Angažman ili opkoračenje: pojava da se jedna sintaksička celina ne završava u jednom stihu već

se prenosi u sledeći ili se prenosi iz poslednjeg stiha jedne strofe u prvi stih naredne (fenomen u

kom se početak i kraj misaone celine ne podudaraju sa početkom i krajem stiha).

Reže/prenos: oštriji oblik gde se u sledeći stih prenosi samo završetak misaone celine, često samo

i jedna reč.

Kontrareže: misao u stihu se samo započne, a sve ostalo se prenosi u sledeći stih.

28

RIMA/SLIK

Glasovno podudaranje reči na kraju dva stiha, počev od naglašenog vokala poslednje reči pa do

kraja reči, deli se po:

1) kvalitetu

a) pravilna – podudaranje naglašenog glasa i svih sledećih

b) čista – podudaranje akcenta kod samoglasnika

c) nečista – različita vrsta akcenta

d) bogata – podudaraju se i glasovi pre naglašenog

e) krnja – ne podudaraju se svi glasovi iza naglašenog

f) neprava – podudaranje počinje iza naglašenog vokala

2) kvantitetu (rodu)

a) muška – samo jedan slog,

b) ženska – dva sloga,

c) daktilska, srednja/dečja (tri sloga)

3) rasporedu:

a) parna aabbcc

b) ukrštena abab

c) obgrljena abba

d) nagomilana aaaa

e) isprekidana abcbdac

f) leonirska rima unutar stiha: rimuju se reči u sredini in a kraju stiha =unutrašnja

rima (Dođe doba da idem u groba).

Slobodni stih (vers libre) ostvaruje ritam mimo svih sistema versifikacije, ne primenjuju se druga

metrička sredstva osim pauza koje ih dele, nema simetrični raspored rime. stalan broj slogova i

akcenata; predstavlja pobunu protiv tradicionalnih metričkih oblika, ne može se odrediti po

metru. Ne postoji potpuno Slobodan stih, jer svaki, ipak, ima određenu organizaciju.

29

Takva je francuska poezija krajem 19. veka. Rembo (retroaktivno pionir slobodnog stiha),

Vitman (pesnik modernog slobodnog stiha).

Blankvers (blank verse) – prazni, beli stih, namerno nerimovani stih, glavni u engleskoj dramskoj

poeziji (Šekspir, petostotni jamb – 10 ili 11 slogova sa jednosložnom ili dvosložnom rečju na

kraju.

STALNI OBLICI su ustaljene vrste stiha i strofe koji čuvaju tradiciju, a skup osobina postaje norma.

Srpska poezija:

1) Simetrični osmerac – širi se pod uticajem narodne poezije, jedan od najrasprostranjenijih

stihova od Radičevića do Jakšića, cenzura je iza četvrtog sloga, koji je nenaglašen, kao i

poslednji.

2) Bugarštice ili 15erac sa cezurom iza 7. sloga ili 16erac sa cezurom iza 8, broj slogova nije

ustaljen, javlja se pripev od najčešće 6, a ređe 5 slogova, iza prvog, pa iza svaka dva stiha,

ali ne iza poslednjeg.

3) Epski (junački) deseterac – nesimetrični 10erac, najčešci u našoj tradiciji, uz gusle cezura

posle 4. sloga, u umetničkoj poeziji se javlja početkom 19. veka, zbirke se objavljuju tada,

4. i 10. slog su nenaglašeni.

4) Ženski/lirski/simetrični deseterac – cezura je iza 5. sloga, uticaj narodne usmene poezije,

čest je u narodnoj lirskoj poeziji, jambska ritamska tendencija (Laza Kostić) –

naglašenost parnog sloga.

Stihovi klasičnog porekla:

1) Heksametar – najstariji stih za koji Grci smatraju dag a je otkrio bog Apolon, sastoji se iz

5 daktila i jednog spondaja i podražavan je u renesansi, najčešći je u prevodima

Homerovih epova.

2) Pentametar (krnji heksametar) – nedostaje mu 6. stopa

Y ʊ ʊ │ Y ʊ ʊ │ Y ║ Y ʊ ʊ │ Y ʊ ʊ │ Y

Treća i šesta strofa nemaju tezu. Zajedno sa heksametrom daje tzv. elegijski distih koji se sastoji

iz jednog pentametra i jednog heksametra.

30

Stihovi romanskog porekla:

1) Tercina (terza rima) - Danteova tercina koju je koristio u Božanstvenoj komediji, glavna

u italijanskoj poeziji do renesanse; tada je menja stanca. Tercina nije isto što i tercet. Ima

tri stiha, rima je karakteristična, stvorena upravo za Božanstvenu komediju, strofe nisu

samostalne, jambski 11erci (endekasilato), svaka rima se javlja 3x (prvi i treći stih, drug i

prvi stih sledeće strofe). Na kraju još jedan 11erac vezan rimom za drugi stih poslednje

strofe.

2) Stanca (ottava rima) – strofa od osam stihova, korišćena u 15. i 16. v, tipična za italijanki

ep, 8 jambskih 11eraca, abababcc rima, Bokačo joj donosi ugled, a Ariosto i Taso

vrhunac. U 16. veku u Engleskoj Spenser joj menja oblik, dodaje 9. stih i nešto drugačiju

rimu, Spenserova strofa/stanca.

3) Sonet – italijanskog porekla, petrarkistički sonnet, sastoji se iz dva katrena i dva terceta,

ima 14 stihova, 11eraca u jambskom rasporedu (ređe jedna oktava i jedna sekstina),

tematski i po rimi katreni terceti su odvojeni, katren: abba, a u tercetu: cdc i tima iz

katrena ne sme da se ponovi, u tercetu je poenta, otac sonata je Petrarka.

Krajem 16. veka, početkom 17. veka javlja se sonnet u Engleskoj: elizabetanski ili

Šekspirov, abab cdcd efef gg (3 katrena i jedan distih). Sonetni venac =15 soneta, svaki

od 2 do 4 ponavlja završni stih prethodnog kao prvi, 15. se zove magistrale ili majstorski,

čita se kao akrostih.

4) Sestina (sestina lirica) – oblik kancone, pripisuje se provansalskom pesniku Arno

Danijel, javlja se u italijanskoj, portugalskoj i francuskoj poeziji, kasnije u engleskoj, to

je 6 strofa od 6 stihova + dodatak od 3 stiha, umesto rime se ponavljaju poslednje reči

stihova prve strofe sa promenjenim redom.

5) Sekstina (sesta rima) – strofa od 6 stihova, italijanska epoha, strofa od 6 11eraca sa rimom

ababcc.

6) Aleksandrinac – francuski stih “par ekselans”, ime je dobio po francuskom spevu o

Aleksandru Velikom iz 12. veka ,do 16. veka je redak, a u 17. veku postaje stih francuske

tragedije i komedije i najčešći francuski stih, cezura je posle 6. sloga, raspored stopa je

pretežno jambski, astrofičan je, stihovi se nižu tako da ne formiraju strofe, uvek je

rimovan – u drami je parna rima, a u lirici ukrštena, 6. i 12. slog su naglašeni.

31

7) Endekasilabo – italijanski 11erac, petoiktusni jamb, nekad do 14 slogova, utiče na

evropsku književnost, razvezani ili odrešeni 11erac bez rime je preteča blankversa.

32