Priroda knjievnosti

Prvi odgovori na pitanje ta je knjievnost dati su u antiko doba i mogu se svrstati u dve grupe: oni koji se zasnivaju na intuitivnoj svesti (daju ih laici i ti odgovori nisu relevantni) i oni koji se zasnivaju na knjievno-teorijskim saznanjima. Knjievnost je jedna od umetnosti, a razlikuje se od ostalih po tome to njena dela mogu nastati na dva naina usmeno (narodna knjievnost; ovakva dela ne postoje u jednom obliku, ve varijantama) i pismeno (autorska knjievnost). Knjievnost je rezultat stvaralakog procesa. U antici je postojalo interesovanje za autora, tj. subjekta stvarakog procesa, i njegovu sposobnost da stvara (to se tada zvalo pesnika vetina). Ovo interesovanje je prvi oblik naunog bavljenja knjievnou. Aristotel je prvi hteo da definie knjievnost, i to je uinio u svojim delima Poetika (O pesnikoj umetnosti) i Retorika. Poetika je i danas najuticajnije knjievno-nauno delo. Hegel je izjavio da je Aristotel umni ovek antike i da se niko ne moe porediti s njim. Aristotel je najuniverzalniji filozof ikada, jer se nalazi u temelju svih nauka. Prvi je definisao prirodu umetnosti. Smatrao je da umetnost nastaje zahvaljui podraavanju (mimesis) ljudi ele da stvore neto to lii na neto to postoji u svetu oko nas. Stvaralaka sposobnost svojstvena je svakom oveku svako moe da podraava. Umetnost po njemu snano deluje, a samim tim moe biti od koristi, a najvea korist je katarza, proienje. Umetnost moe da uini da nam budu drage stvari koje inae nisu (npr. u pozoritu gledamo umiranje). Ona nas tera da razvijamo sklonosti ka skladu, ureenosti, da poboljamo nau prirodu. Dok je Platon smatrao da je sutina odvojena od stvari, po Aristotelu svaka stvar u sebi nosi i svoju sutinu. Za svaku stvar je vana forma i nju prvo opaamo zavisno od oblika stvar je prijatna ili neprijatna. Da bi objasnio razliku izmeu umetnosti i nauke, Aristotel uporeuje Homera i Empedokla. On smatra da im je jedino zajedniko to obojica piu u heksametru (tako su se u antici pisala sva dela, i umetnika i nauna). Umetnosti se meusobno razlikuju po tome to podraavaju razliite stvari, na razliite naine i razliitim sredstvima. Knjievnost ili pesnika umetnost podraava govorom, odnosno jezikom, koji moe biti vezan (propisana metrika duina) i nevezan ili slobodan. Ona govori o oveku i njegovoj sudbini. U antici se smatra da svaki ovek ima odreeni karakter, a za knjievnost je vano kakav karakter prikazuje. Moe da govori o onima koji su bolji od ljudi (bogovi, heroji; ovako pie Homer), proseni (Kleofont) ili gori od ljudi (Nikohar i Hegemon Taanin). Nisu sva knjievna dela ista, i on zato uvodi rodove i vrste, i tako nastaje genologija. U antiko doba vana je tragedija, i Aristotel ju je opisao do pojedinosti. Po njemu postoji est elemenata koji su sutina svake tragedije: pria, junaci, govor (svako koristi jezik na drugaiji nain, sluga i kralj ne govore na isti nain), misli (nalaze se na posebnim mestima da bi bile poenta), scenski aparat (scenografija, kostimografija itd.) i muzika (prati radnju, uvlai nas u sutinu). Postavlja se pitanje po emu se knjievnost razlikuje od istorije. U antici se smatralo da su konkurencija jedna drugoj jer se knjievnost ponekad bavi i istorijom. Razlika je u tome to se istorija bavi pojedinanim, konkretnim (npr. neka bitka), onim to se moralo dogoditi, a knjievnost optim, onim to nije, ve se moglo desiti. Knjievnost je univerzalnija i ozbiljnija. U novijim prouavanjima knjievnosti smatra se da knjievno delo sadri fiktivnu sliku sveta. Ono upostavlja vezu sa stvarnou u kojoj nastaje. Jezik se upotrebljava na poseban nain, u prenesenom znaenju uz pomo metafore (uvek se javlja kad se o jednoj stvari govori, a misli na drugu Aristotel). Vana je forma, i to posebno u poeziji. Uz pomo jezika moemo i prepoznati junaka, onog ko govori. U delu se javlja posebna realnost.Bogdan Popovi je u svom predavanju O knjievnosti govorio da postoje predrasude o knjievnosti koje ire ne samo laici ve i obrazovani ljudi, ali on smatra da su pokuaji da se ona ospori beskorisni. Po njemu, nauka se razlikuje od umetnosti u sledeem:1. nauka nema posla sa oseanjima umetnost govori o njima ili ih izaziva2. nauna znanja zastarevaju, a umetnost ne (itaocima se sviaju i Ilijada i dela 21. veka), ona ne gubi snagu ni vrednost3. nauna saznanja nas ne menjaju (menjaju samo okolnosti, ono to je oko nas; nauka ima pragmatinu funkciju, spoljanji znaaj), a umetnost da (film moe da nas promeni); Umetnost nas menja (pozitivno ili negativno), a nauka ostavlja isto. VolterPopovi smatra da je knjievnost najvanija umetnost jer sutinski i najvie govori o oveku. Ona osvetljava unutranji ivot. Knjievnost omoguava da se upozna i svet blizak nama i svet koji je daleko (npr. u delima ila Verna). Ona veba nau osetljivost, zahvaljui njoj zapaamo moralne aspekte onog to ljudi ine. Omoguava nam da matamo i uvodi u proces samospoznavanja. Knjievnost moe biti vrednovana. Pisac bira izmeu svih mogunosti i naina pisanja, i svaki izbor je posebno vrednovan. Postoje i predrasude prema nekim vrstama knjievnosti, dok se prihvaena dela obino potuju. Knjievnost je umetnost koja se raslojava, i to na pravu i trivijalnu knjievnost. Trivijalna knjievnost je dobila taj naziv zbog naina pisanja i stizanja do itaoca. Kod nje postoje stroa pravila i ogranienja zbog zahteva publike. Postoje dva shvatanja o tome koja je funkcija knjievnosti: 1. pragmatina koncepcija u antici, Horacije u delu Poslanica Pizonima kae da je knjievnost istovremeno lepa i korisna. Ovo shvatanje dolazi do izraaja u srednjem veku, kada se umetnost ne razvija kao umetnost ve u simbiozi sa religijom (religijska funkcija). Posebno je vano u komunizmu, kada teorijski angaovana umetnost pomae politikim idejama (socijalni realizam prikazuje stvarnost, ali ideoloki obojenu).2. nepragmatina koncepcija knjievnost je umetnost, ne treba da slui praktinoj svrsi. Ovo shvatanje se javilo u romantizmu, vremenu slobode, a dominira tokom avangarde, u 20. veku.

Prouavanje knjievnosti

Nauka o knjievnosti je disciplina s dugom tradicijom. Nastala je u antici, a razvija se i danas. Ipak, bila je osporavana. Neki misle da je nemogue nauno prouavati knjievnost. Nauka o knjievnosti zato je elela da se dokae i nastojala je da se priblii egzaktnim naukama (nauka o jeziku, semiotika), to je izazivalo otpor i podozrenje. Postavljeno je pitanje: emu treba da slue njena saznanja? Volfgang Kajzer je smatrao da je njen cilj da razumemo knjievna dela. Saznanja nisu sama sebi svrha, ve imaju znaaj. Nauka o knjievnosti treba da slui visokoj i sloenoj umetnosti itanja, treba da pomogne da to bolje uivamo u delima. Nortrop Fraj je postavio pitanje da li ona uopte treba da postoji. U Severnoj Americi nauka o knjievnosti se zove kritika. Treba da postoji izmeu ostalog jer ume da govori, a umetnosti su neme ne mogu sebe da objasne (delo ne moe da kae: Ja sam istorijski roman). Postavlja se pitanje ko se bolje bavi knjievnou: pisci, jer poznaju proces, ili oni koji poseduju odreena znanja o knjievnosti. Dilema je nastala jer ima pisaca koji su se bavili i tumaenjem svojih i tuih dela. U novije doba veruje se (npr. Volfgang Kajzer) da su ovi drugi bolji, ali to ne moe biti bilo ko, ve samo neko ko poseduje obdarenost. Velek i Voren smatraju da prouavanjem knjievnosti treba da se bave i ljudi koji nisu pisci jer e oni saznanja iskazati intelektualno, a pisci intuitivno. Nauka o knjievnosti nije za pisce, jer treba da bude racionalna, a umetnika aktivnost je iracionalna. Knjievno delo ima iracionalno poreklo pisac ne moe da objasni kako je napisao delo i zato na ba takav nain, samo prouavalac knjievnosti moe to da formulie. Svrha nauke o knjievnosti je razumevanje dela.Stvaralaka kritika, koja nastaje u 19. veku, je tenja prouavalaca knjievnosti da kau ono to je pisac rekao u delu, ali krae i jasnije. Pisci to ne vole da rade, i stvaralaka kritika je problematina. Ona se slui parafrazom (prepriavanjem). Lake se prepriava proza, a teko lirska dela, jer nemaju fabulu, ili ona ima jako malo elemenata. Lirska dela su takoe vieznana. Posle uvida da je parafraza ograniena, javlja se reakcija na ovaj pristup impresionistika kritika. Primer za nju je Skerlieva kritika Kotane. On takoe govori o delu, ali naizgled drugim jezikom, iz ugla kritiara. Ova kritika je subjektivna, on pie o tome kako je on vidi, ali knjievno delo je upueno svima, a ne pojedincu. Poto se i ona pokazala ogranienom, poinje da se trai objektivnost, pa se prouava piev ivot, njegova biografija, a naroito okolnosti u kojima je iveo. Ovo je dovelo do toga da se ne prouava samo delo, ve njegova geneza. Postavlja se pitanje ta je bio podsticaj za pisanje. Prouavanje knjievnosti se tako vezuje za psihologiju, sociologiju i istoriju. Tenja da nauka o knjievnosti bude objektivna dovodi do njenog pribliavanja prirodnim naukama i preuzimanju njihovih metoda: analize (cilj joj je da doe do sinteze, uoptavanja), poreenja (prouavanje varijeteta), indukcije (zakljuivanje o celini na osnovu pojedinanih sluajeva) i dedukcije (iz opteg suda se izvodi pojedinani). Najsrodnija nauci o knjievnosti je nauka o jeziku, koja se njim bavi kao sistemom znakova za sporazumevanje. Njena posebna disciplina je stilistika.U 19. veku javlja se nastojanje da se nauka o knjievnosti ugleda i na srodne, duhovne nauke koje se bave ljudskim tvorevinama. Vilhelm Diltaj pravi razliku izmeu prirodnih i duhovnih nauka. Prirodne kada objanjavaju koriste kauzalnu metodu, tj. trae uzrok, a posle objanjavaju posledice tog uzroka. Duhovne nauke ne trae uzrok, ve znaenje tvorevina. One se bave jedinstvenim tvorevinama (npr. Rat i mir je samo jedan). Pojave su individualne i neponovljive. Karakteristika knjievnog dela je ta to postoji zahvaljui individualnosti svog oblika. Da bi postala nauka, disciplina mora da ima jasno omeeno podruje istraivanja, tj. predmet, posebne metode i specifian jezik, metajezik. Ove kriterijume definie epistemologija. Predmet nauke o knjievnosti su sve jezike tvorevine koje imaju estetsku funkciju. Njene metode nastaju od 18. veka i ima ih mnogo: pozitivizam, strukturalizam, fenomenologija, anglosaksonska nova kritika, itd. Metajezik nauke o knjievnosti stvorio je Aristotel, kada je dao imena tragediji, komediji, epu i ditirambu i kada je uveo delove tragedije. Termini se stvaraju i dalje. Nauka o knjievnosti nije homogena, ve se sastoji od tri poddiscipline: teorije, istorije i kritike. Teorija knjievnosti je najstarija knjievno-nauna disciplina. Ona je najuniverzalnija i razmatra sva pitanja koja se tiu najoptijih odlika knjievnosti kao umetnosti. Njeni zadaci su sledei:1. definie prirodu i funkcije knjievnosti2. odreuje prirodu odnosa knjievnosti i drugih umetnosti (umetnosti koje potiu od knjievnosti su film i pozorina umetnost)3. definie knjievno delo4. razrauje kriterijume za razvrstavanje rodova i vrsta (genologija je posebna disciplina)5. odreuje odnos nauke o knjievnosti i srodnih disciplina (najsrodnija joj je nauka o jeziku)6. definie prirodu izraajnih sredstava i postupaka (tropi i figure)7. stvara metode za prouavanje knjievnosti8. stvara knjievno-naunu terminologijuIstorija knjievnosti ima zaetke u antici, kada je postojala potreba da se popiu dela i pribave podaci o njima za kataloge. Od druge polovine 18. veka postoji u obliku u kom je znamo, jer tada nastaje ideja da ivimo u svetu u kom se sve menja. Ona se bavi promenama u knjievnosti, knjievnom prolou i tumaenjem onoga to nam je ostavljeno u naslee. Slina je istoriji jer knjievnost nikad ne nastaje nezavisno od drutveno-istorijskih okolnosti. Ne posmatra knjievnost od antike do danas kao celinu, ve koristi periodizaciju.Knjievna kritika je najmlaa disciplina. Ona se bavi konkretnim knjievnim delom jer joj je osnovni zadatak da ga protumai i vrednuje. Ovo je najosporavaniji vid nauke o knjievnosti, jer je nuno subjektivan poto se njim bavi pojedinac. Kritika je bila posebno vana u romantizmu, kada neko treba da olaka itaocu razumevanje tekog dela. Postoje novinska kritika, asopisna kritika, i dr.

Prokleta avlijaProkleta avlija je istorijski kratki roman. Roman tek u 18. veku doivljava uspon, a do tada nije posmatran kao umetnika vrsta. Namenjen je nemoj percepciji, tj. itanju. On je anr agresor podesan je da asimiluje druge knjievne vste. Razlikuje se po tematici (istorijski, ljubavni, porodini, itd.), tipu kompozicije, nainu pripovedanja. Teoretiar knjievnosti bi u Prokletoj avliji zapazio prstenastu kompoziciju. To je roman sa okvirom ista scena se javlja na poetku i kraju (mladi je na prozoru, gleda grob fra Petra, dva fratra se svaaju, mladi razmilja o fra Petru). Mladi pria o fra Petru, fra Petar o Haimu i amilu, a amil o Dem-sultanu. Andri im uvede junaka odmah kae sve to je bitno za njega (Karaoz je bio prestupnik u mladosti, a posle se borio protiv nekadanjih prijatelja). Nijedan detalj nije sluajan kod velikih pisaca (ime amil znai savren, a Latif nean). amil pria kao da ga se to duboko tie, bez reda, da bi rekao to vie detalja. Haim govori brzo, nejasno, bez reda. Andri tako daje njihove portrete. Kroz priu o Bajazitu i Dem-sultanu, Andri govori o Kainu i Avelju oni imaju tako velike razlike da mora doi do sukoba. Prokleta avlija je pria sa citatnom podlogom, naslanja se na drugu priu. Istoriar knjievnosti se pita kom periodu pripada Andri. Njegova rana dela su nastala u doba moderne i avangarde, a kasnije pie pripovetke i romane, koji imaju druge karakteristike. Oslanja se na mitove, legende, folklor, usmeno predanje. Ukljuuje istorijsku tematiku, ali tako da se ona moe povezati sa 20. vekom. Voli objektivno pripovedanje. Povremeno koristi prvo lice, ali je pripoveda uvek objektivan i pouzdan. Koristi tehniku uvoenja pripoveda, koji govore iz svog ugla. Kritiar eli da otkrije znaenje romana. Andri pokuava da preko Dema doe do jednog vremena. amil i Dem-sultan se povezuju jer su obojica ljudi meane krvi i izgubili su ono to im je najvanije. amil se identifikuje sa Dem-sultanom. Andri govori o psiholokim mehanizmima koji omoguavaju da se jedan ovek identifikuje sa drugim zahvaljujui zajednikim crtama u sudbinama. Vana tema je i ivot u nacionalno i verski podeljenim sredinama. Druga velika tema je pria. Umrli su fra Petar, amil, Dem-sultan, ali je ostala pria. Haim do najsitnijih detalja pria o onome to se dogodilo bez svedoka, to je pohvala prii.

Osnovni pristupi prouavanju knjievnosti

Nauka o knjievnosti najpre se bavila promenama u knjievnosti. Aristotel je insistirao na tome jer je primetio da se tragedija menjala. On je mislio da e sve knjievne vrste dosegnuti svoj najsavreniji oblik i da se nakon toga vie nee menjati, i smatrao je da se to ve desilo sa tragedijom. Insistirao je i na tome da postoji autor, a da on stvara jer na njega utiu drutvene pojave ili lini ivot. Dugo je postojalo interesovanje za njegovu linost, okolnosti i uslove u kojima je stvarao. Vie pristupa razvrstalo se u dve grupe: spoljanji i unutranji pristup. O prvom moemo govoriti kada se prouavaoci interesuju za uzroke nastanka knjievnog dela, a o drugom kada se interesuju za samo delo, njegove odlike i elemente koji ga ine. Prouavanje knjievnosti kao nauna disciplina nastaje u drugoj polovini 18. veka, jer se u to vreme menjala kultura aristokratska u graansku. U to vreme javljaju se nove ideje:1. ideal slobodne stvaralake linosti, posebno vaan u romantizmu, kada postaje kult; odbacuje se svako insistiranje na normama, pravilima, zahtevima2. delo je autonomna tvorevina i nema izvanumetnike funkcije; odbaena je Aristotelova teorija da delo reprodukuje sliku stvarnosti3. svest o istoriji kao beskonanom kretanju stalno se menja svet, pa se menja i umetnost4. pojam genija, posebno vaan u 19. veku; genije je pojedinac koji ima izuzetne stvaralake sposobnosti, koje se kod veine ljudi ne javljaju ili bar ne u toj meriEdvard Jang prvi govori o tome i kae da se umetniko delo spontano raa iz ivotnog korena genija. Nije uslovljeno niim. Umetnost je slobodna, ali ne prekida vezu sa ivotom, nije sama sebi svrha. Takoe je podlona promenama, jer genije nije uvek isti, on je individualna i neponovljiva jedinka. Negativna posledica ovog je to se stvaraocu pridaje preveliki znaaj i postoji prevelika fasciniranost umetnikom. Zato se njegov ivot prouava do najsitnijih pojedinosti. Ipolit Ten je utemeljiva pozitivizma, knjievne metode u spoljanjem pristupu. Rekao je da sve postoji kroz pojedinca i da njega treba upoznati i saznati sve o njemu. Podstakao je biografizam. Poto je pozitivista, vanu ulogu pridaje kauzalnoj metodi. Sve ima svoj uzrok i taj uzrok treba upoznati. Smatra se da je on vaniji od posledice. Iz uzroka nuno proistie posledica. Treba prouavati uzrok jer emo tako shvatiti i posledicu. Uzrok je uvek u pievom ivotu, odnosno socijalno-politikim okolnostima koje ga prate. Velika panja se posveuje porodinom i socijalnom okruenju. Piu se dela sa naslovom ivot i delo..., to pokazuje koja je metoda u pitanju i da je delo u drugom planu. Ten je nastojao da delo posmatra kao vrstu dokumenta o pievom ivotu, ali jo vie o vremenu. Tako se negira injenica da se radi o autonomnom umetnikom delu. Pozitivizam je trajao do druge polovine 20. veka. Ne treba, meutim, da se odreknemo pieve biografije, jer moemo dobiti vredne podatke o njegovom knjievnom formiranju (obrazovanje, putovanja) ili o shvatanju knjievnosti (iz autobiografskih spisa). Biografija je pomoni, ne osnovni instrument.Kult slobodne stvaralake linosti obnavlja pitanje zato pisac pie. Jo u antici dati su odgovori. Platon je smatrao da su pisci prenosioci boanskih poruka. Oni ne piu jer to ele. U njegovom dijalogu Ijon, Ijon kae da je pobedio u takmienju, a Sokrat da je on samo bio nadahnut Homerom, a Homer bogovima. Krajem 19. veka ima sve vie umetnika sa nekim telesnim nedostatkom. Sa usponom psihoanalize i Frojda javlja se teorija kompenzacije. On smatra da je umetniki dar nadoknada za nedostatak. Takoe je mislio da je umetnik podloan razliitim vrstama neuroza i da se zato okree stvaralatvu. Umetnik je neurotiar koji pie da bi izbegao slom. Umetniko stvaralatvo je nae pristajanje da zauvek ostanemo u svetu iluzija i da se ne suoimo sa surovom realnou. Nekad se u delu trai filozofsko, a zanemaruje umetniko. Pisci se esto podsmevaju filozofskoj dimenziji u delu. Neki pisci i tipovi dela moraju da se dovode u vezu sa drutvenim situacijama (Nui, Domanovi). Pisci koji se podsmevaju drutvenim situacijama moraju tu situaciju da naprave univerzalnom, da svi itaoci prepoznaju svoju stvarnost. Takva dela nastoje da odre vrstu vezu sa stvarnou. Postoji mogunost da knjievnost zaista bude dokument (U romanu Kad su cvetale tikve autor pie o rezoluciji SrbijaRusija). Knjievnost ima veliki uticaj na drutvo (verterizam mladi ljudi su se zaljubljivali u starije, udate ene; poteromanija). U romantizmu se javlja drugaija svest o tome ta je knjievnost. Pukin je rekao: Tatjana me ne slua. U knjievnom delu postoji karakterizacija junaka i mora se potovati karakter koji smo zamislili. Pisac bira jednu mogunost i mora da potuje taj izbor. Viktor Igo je rekao da je svako delo organska celina. Svi njegovi delovi su u vrstoj vezi. Forma i sadraj se proimaju i ne mogu se odvajati. Smatralo se da se svako delo moe svesti na jednu ideju, a Igo se bori i protiv toga. U knjievnom delu postoji imanentna logika (vladika Danilo i Hamlet samo razmiljaju, a ne reaguju). Knjievno delo nije isto to i ivotna situacija, mnogo je dublje.Na poetku 20. veka dolazi do promene i nove metodoloke orijentacije u prouavanju knjievnosti. Javlja se antipozitivistika pobuna Tomasa Sternsa Eliota, engleskog pesnika i teoretiara. On uvodi nove pojmove, kao to je tradicija. Tradicija je neto nastalo u prolosti, neto pre nas i odvojeno od nas. Ona je na izbor iz knjievnosti i umetnosti prethodnih vremena. Ona nije nastala mehaniki. Eliot je primetio da je istorija knjievnosti u njegovo vreme bila veoma vana. On je smatrao da je celokupna knjievnost istovremeni poredak i da nije vano kada je delo nastalo, ve kolikom snagom danas deluje na nas. Hteo je da potisne istorizam i biografizam iz nauke o knjievnosti i da na njihovo mesto stavi vrednost. Edgar Alan Po u delu Gavran ne izraava svoja oseanja, ve pokuava da izazove oseanja u nama. U knjievnom delu nema nieg linog, ve pisac samo eli da stvori umetniko delo koje e delovati na nas. U 20. veku se sve ee govori o intertekstualnim vezama. Knjievno delo nastaje u dijalogu sa drugim, reaguje na drugo (Don Kihot je parodija na viteke romane, Kad mlidijah umreti na Na stranputici). Svako delo stvara oekivanje. Horizont oekivanja neka dela potvruju, a neka izneveravaju. Postoje tri dimenzije odnosa prema delu: dimenzija pisca, teksta i itaoca. Do unutranjeg pristupa dolazi zbog potrebe da se naglasi samostalnost nauke o knjievnosti u odnosu na druge drutvene nauke, a i zato to se tako podstie razvoj same nauke o knjievnosti. Za unutranji pristup osnovni pojam je pojam teksta. Delo se shvata kao tekst da bi se istaklo da je celovito. Tekst mora da ima sledee odlike:1. izraenost tekst je fiksiran u jeziku da bi se razlikovao od ne-teksta2. razgranienost svi tekstovi, a posebno dela usmene knjievnosti, imaju granice (inicijalna i finalna formula u bajci)3. ureena celina najvidljivije u poeziji (stihovi i strofe). Analitiki se rasklapa na podtekstove. Sve dimenzije nisu podjednako vane, postoje nivoi koji su elementarniji i oni koji su sloeniji, najjednostavniji su glasovni sklop i stih.Knjievno delo je polazna taka u prouavanju knjievnosti i zato se mora doi do definicije dela. To je podruje unutranjeg pristupa. Za definiciju je znaajan odnos nauke o knjievnosti i nauke o jeziku, poto nauka o jeziku pokazuje interesovanje za dela jer nastaju od jezika i rei. Lingvistika ima disciplinu koja je jako blizu nauke o knjievnosti, stilistiku. Ona je na mei nauke o knjievnosti i nauke o jeziku. Osnovni cilj stilistike, koja je nastala u antici, jeste podeavanje izraza da bismo ostvarili odreeni efekat. Stilistika istraivanja nisu zapoeli prouavaoci napisanog, ve retoriari, jer je za govornika vano da nas ubedi u neto. Na poetku 20. veka javlja se novi tip pristupa jeziku Ferdinanda de Sosira. Jezik je po njemu sistem znakova, ureen sistem. Postoji razlika izmeu jezika (langue) i govora (parole). Jezik je sistem koji slui za prenoenje poruka u jednoj drutvenoj zajednici. Govor je individualna jezika delatnost pojedinca. De Sosir je bio protivnik istorijskog prouavanja jezika i zato razlikuje sinhroniju i dijahroniju. Sinhronija je sadanje stanje u jeziku, a dijahronija je istorija jezika. Na sinhroniju treba staviti naglasak, jer se u sadanjem stanju vidi i istorija. De Sosir je nastojao da uspostavi odnos sintagmatike, koja nastaje izborom jezikih elemenata iz skupa svih elemenata u jednom jeziku, i paradigmatike, skupa svih elemenata. On pravi i razliku izmeu denotativnog (bukvalnog) i konotativnog (prenesenog) znaenja rei. Postavlja se pitanje da li se razlikuju upotreba jezika u knjievnom i svakodnevnom govoru. Radoslav Katii smatra da se ne razlikuju. Reenica Kia pada se moe javiti u oba tipa govora. Razlika je samo u tome to je u svakodnevnom govoru to informacija na koju reagujemo uzimamo kiobran. U knjievnom govoru ne reagujemo, ali doivljavamo sliku sveta u kom pada kia, tj. priseamo se svih trenutaka kada je padala kia. Definicije knjievnog dela:1. Knjievno delo je pieva ispovest. Ipolit TenOva definicija obeleava period spoljanjeg pristupa i pozitivistiku metodu u nauci o knjievnosti i romantizam. Ten smatra da je najvaniji autor i da njega treba upoznati.2. Knjievno delo je dokument o jednoj sredini i jednom vremenu. Ipolit TenOva definicija je uticajna tokom realizma, tj. u 19. veku, jer se realizam interesuje za dogaaje u drutvu. Antipozitivistika metoda nastoji da zaustavi ova dva shvatanja.3. Knjievno delo je jezika tvorevina sa estetskom funkcijom kao dominantom. Roman JakobsonDominanta je funkcija koja sebi podreuje sve druge funkcije. Umetnika komponenta je najvanija.4. Knjievno delo je tekst meu drugim tekstovima. Tomas Sterns EliotOvo tekst znai da je vano delo, a ne autor, a ovo drugim tekstovima znai da u svakoj knjievnosti postoji mnogo dela. Eliot je najvaniji prouavalac u okviru antipozitivistike pobune. On je hteo da izmeni poloaj pojedinih disciplina u nauci o knjievnosti, a posebno da zaustavi proces u kom je istorija knjievnosti pokuavala da podredi sebi druge discipline i postane dominanta. Hteo je i da potisne interes za autora.5. Pesniko delo ne ivi i ne nastaje kao odraz neeg drugog, ve kao u sebe zatvorena jezika struktura. Volfgang KajzerKajzer u Jezikom umetnikom delu kae da delo mora biti autonomno, nezavisno od svega to mu ne pripada.Ljubomir Nedi je rekao: Kad za pesmu kaemo da je lepa, mislimo da je lepo u rei sloena. Jezik se u knjievnosti koristi na specifian nain. Ranije se razlikovao od jezika svakodnevnog govora, npr. u latinoamerikoj knjievnosti. Zmaj je izjavio da ima problem jer ne moe da izrazi ono to misli: Dok su u meni, rei su pesme, kad ih napiem, stihovi su samo. Nekad pesnici, da bi nadoknadili nedostatke jezika, reima daju preneseno znaenje ili stvaraju nove rei (Laza Kosti). Neki pesnici su pravili svoj sopstveni jezik.Nijedan knjievni tekst nije krai od reenice, jer se njom daje celovito saoptenje. Najkrai tekst imaju usmene lirske pesme, ali su i one vrlo sloene. Duina nije u vezi sa sloenou. Tekst dela nije samo gramatika kateogrija. Knjievni tekst ima dopunsku organizaciju uvek kae neto vie nego obinom organizacijom.

ura Jaki: VeeJaki je romantiarski pesnik, a oni tee snanom izrazu, opisuju ivotne prilike i doivljavaju sebe kao razliitog u odnosu na druge. Naslov pesme ima vremensku simbolizaciju kraj dana povezuje se sa prestankom ivota. To je preuzeo iz narodne knjievnosti. Povezuje oveka i prirodu, to je takoe karakteristika narodne knjievnosti i romantizma. Pesma ima 14 stihova, strofa je distih (tako mu je bilo najlake), rima je uzastopna (aa bb cc...), stih je dvanaesterac (oekivani su osmerac i deseterac). U prvom delu pesme prisutna je tema smrti, a osmerac peva o veselom, pa je zato izabrao drugi stih. Na poetku pravac kretanja je odozgo na dole (padanje, smrt). Prisutan je romantiarski repertoar (slavuji, potok, sunce). Koristi re grob, jer romantiari vole ekspresivnu leksiku, rei koje snano deluju. Nie razliite slike: zlatne toke, laano more, mrtav san, mrka pono. Koristi reduplikaciju, dva prideva (smrtno bledo lice). Postoji slika pometenosti (potok bei). Pojavljuje se najbolji vitez, koji poslednji umire. Sunce je simbol ivota, a zalazak je povezan sa smru. Poslednja tri stiha govore o raanju meseca, noi, i kretanje je od dole na gore; vana je ideja vaskrsnua. Mesec je pobedio smrt, budi se iz nje (smrtno bleda lica). Oslanja se na mitologiju i hrianstvo. Ono to je padalo sada se uzdie. Zalazak sunca poredi sa apokalipsom, izjednaava ga sa pogibijom poslednjeg viteza na bojitu. Romantiari se oslanjaju na srednji vek (vitez). Zaokret na kraju daje ton vedrine.Mileta Jaki: VeeMileta Jaki stvara poetkom 20. veka. Najpoznatiji je po pesmi Stvari koje su prole. Njegova pesma je dua za 1 distih, tj. ima 16 stihova. Stih je dvanaesterac. Prisutna je vrremenska simbolika umiru sunce i dan, tj. vreme. Subjekat nije odvojen od pejzaa, sve o emu se govori je u unutranjem svetu bia. Povezuje prirodu i bie ono to se deava u prirodi, bie to snano i duboko doivljava. Govori o prolaznosti ivota, osnovni neprijatelj je vreme. Osnovni motiv je prolaznost ljudskog ivota, posebno u drugom delu pesme. Nestajemo svakog dana, gubimo neto i to se nee vratiti. Poredi ljudski ivot sa rekom, povezuje ih proticanje. Vreme nam stavlja do znanja da smo prolazna bia, uzima i odnosi od nas. Nema zaokreta i optimizma na kraju, zavrava se u traginom tonu suoavanja sa prolaznou. Nema ekspresivnosti stiha, dominira setni ton, nema raanja koje zamenjuje ono to nestaje. Tema je ista, ali nain obrade teme ne mora biti isti. Vanije je kako, nego ta se kae.

Poetika

Poetika je nastala u antici i predmet joj je bilo ono to se tada zvalo poezija, a to su danas lirika, epika i drama. Tada je oznaavala celu nauku o knjievnosti. Prvo pitanje na koje mora da odgovori je ta je knjievnost. Prve dve poetike iz antikog doba su Aristotelova O pesnikoj umetnosti i Horacijeva poslanica u stihu Poslanica Pizonima. Termin poetika je u meuvremenu stekao iroku primenu. Sada se njim oznaava i bavljenje teorijskim pitanjima i nastojanje da se otkriju najvanije osobine jedne nacionalne knjievnosti ili opusa jednog pisca, a govori se i o poetici perioda u razvoju nacionalnih knjievnosti. Kao vrlo sloena disciplina poetika se deli na nekoliko poddisciplina.I podela:1. Teorijska poetika je nastojanje da se definiu osnovna pitanja vezana za prirodu knjievnosti i umetnosti. Prva i najvanija teorijska poetika je Aristotelova jer on definie prirodu svake umetnosti, pa tako i knjievnosti, knjievne rodove i vrste i njihove elemente. Teorijska poetika se najvie razvijala u 20. veku jer se tada javljaju brojne knjievno-teorijske kole: ruski formalizam, praki strukturalizam, fenomenologija, anglosaksonska nova kritika, strukturalizam u zapadnoj Evropi. Cilj tih kola bio je da se doe do novih metoda za prouavanje knjievnosti, tako da su sve one u nauku o knjievnosti unele nove oblike tumaenja dela.2. Do imanentne poetike dolazimo analizirajui delo. Posebno je znaajna posle prelaska sa spoljanjeg na unutranji pristup, poto unutranji pristup insistira na analizi umetnikih osobina dela. 30-ih godina 20. veka u Nemakoj se pojavljuje metoda interpretacije, iji je cilj otkrivanje imanentne poetike dela. II podela (zasniva se na razlikama u shvatanju prirode stvaralakog ina): 1. Entuzijastika poetika se zasniva na uverenju da umetnik stvara zahvaljujui podsticaju koji dolazi od vie sile (u antici od bogova). Utemeljiva je Platon. On u delu Ijon pokazuje da umetnik ne stvara zahvaljujui talentu. On smatra da je umetnik prenosilac boanskih poruka ljudima, a ne stvaralac. Stvaralac je samo bog. U romantizmu je ova poetika prvi put modifikovana. Za umetnost nije potreban bog, ve je dovoljan stvaralac. Pesnik je izvor poezije, nadahnue dolazi iz njegove linosti. On raspolae boanskim moima. Stvaralakom moi ne raspolau svi, ve izabrani pojedinci koji imaju posebnu obdarenost koja ih razlikuje od drugih ljudi. Ova poetika je drugi put modifikovana u realizmu, kada se veruje da umetnika nadahnjuje ivot, stvarnost, a on je dobar posmatra stvarnosti i tuma ivota. U realizmu knjievnost je ogledalo stvarnog sveta.2. Poetika techne se zasniva na verovanju da umetnik stvara zahvaljujui vetini koju ima, a nemaju je drugi ljudi. Utemeljiva je Aristotel, jer on kae da umetnik stvara zahvaljujui poznavanju knjievnih rodova i vrsta, a pritom koristi uroenu sposobnost podraavanja. On odluuje koji e oblik dati delu. Aristotel je prvi isticao vetinu graenja umetnikog dela. Tu vetinu umetnik stalno uveava. Cilj vetine je da se ostvari to znaajniji efekat na itaoca.III podela:1. Eksplicitna poetika se sree kada pisac u kritiko-esejistikom tekstu ili izlae svoje poglede na knjievnost kao umetnost ili objanjava kako je nastalo neko njegovo delo. Ove poetike su se javile rano, ali ih najvie ima u romantizmu. Romantizam je stilska formacija u kojoj poinje da opada jasnoa knjievnog dela i pisci oseaju potrebu da pomognu itaocima da to bolje razumeju dela. Zato piu eksplicitne poetike. Posle romantizma najvie ovakvih poetika ima u avangardi. Avangarda je skup umetnikih tendencija s ciljem da u svaku umetnost uvedu to vie novina i eksperimenata. Te novine su zbunjivale itaoce, pa su pisci pisali programe i manifeste ili objanjenja dela. Naa najpoznatija eksplicitna poetika je Objanjenje Sumatre, koja je napisana na zahtev Bogdana Popovia. I posle avangarde ostala je praksa da pisci ili u posebim tekstovima ili u intervjuima itaocima pruaju informacije vezane za nastanak dela.2. Implicitna poetika je suprotna eksplicitnoj, a najveim delom se podudara sa imanentnom, poto i nju otkrivamo analizirajui neko delo.IV podela:1. Normativna poetika podrazumeva da umetnik uvek stvara potujui norme i pravila. Postoje itave epohe u kojima je poetika normativna (npr. srednji vek). Ona dominira u klasicizmu, dok se u 20. veku javlja u okviru socijalnog realizma (nastojanje da se knjievnost podredi ostvarivanju ideologije). Osnovno naelo u okviru klasicistike poetike je stvarati kao drugi, ne insistirati na originalnosti. Da bi narativna poetika mogla da postoji, svaka knjievna vrsta mora da bude jasno definisana, da postoji njen kanon. Najpoznatija normativna poetika je Pesnika umetnost Nikole Boaloa. On je opisao svaku knjievnu vrstu i propisao kako se dela koja pripadaju tim vrstama moraju pisati.2. Dskriptivna poetika ne trai pravila i umetnik je slobodan da izabere nain na koji e napisati delo. Aristotel je u osnovi bio blizak deskriptivnoj poetici jer, iako opisuje kako izgleda tragedija i koje delove ima, on ne trai da umetnici u delima potuju obavezan oblik.Edgar Alan Po: Filozofija kompozicijeEdgar Alan Po je ameriki pesnik i pisac. Najpoznatije delo mu je Gavran, koje je neto izmeu pesme i poeme. On je izumeo poseban tip proze, fantastinu prozu. Gavran je tipina romantiarska ljubavna balada. Baladu odlikuje setni, melanholini ton. Ona je prelazna knjievna vrsta, na granici lirike i epike. Ima fabulu, likove, proctor i vreme, koristi dijalog. Gavran govori o tugovanju za umrlom dragom, to je opte mesto romantiarske lirike. Kod nas o tome govore Tuga i opmena, ulii uveoci, Santa Maria della Salute. Prisutan je motiv mistinog i najee se bira no. Romantiarske pesme su duge, pa se javlja refren da povee elemente. Da bi objasnio nastanak Gavrana, Po je napisao delo Filozofija kompozicije, jednu od najpoznatijih eksplicitnih poetika. U uvodnom delu on eli da se suprotstavi uverenju da pisac stvara pod uticajem zanosa, da ne zna nita o svom delu i da ga ne treba pitati o njemu. On misli da umetnik svesno stvara i da moe da govori o znaaju dela. arls Dikens je smatrao da umetnik stvara delo tako to nije do kraja svestan kako e ono izgledati. Po smatra da umetnik i pre prve rei zna kako e delo izgledati. Protivi se entuzijastikoj poetici jer smatra da umetnik stvara prema svom umetnikom cilju. Kae da mu je najvanije bilo koji e utisak postii, a taj utisak mora da bude snaan. Da bi bio takav, u delu treba da bude novin, jer to privlai panju italaca. On definie prirodu stvaralakog procesa u Gavranu i kae da je pisao s poetka na kraj sa strogou i doslednou kao pri reavanju matematikog zadatka. Svako umetniko delo ima unutranju logiku, koju pisac mora da potuje. Naglaava prisustvo svesti, tj. racionalne komponente. Prvo pitanje kojim je morao da se bavi kada je pisao pesmu bilo je pitanje duine. Hteo je da ona bude duga onoliko koliko moe da se ita u jednom dahu, jer se utisak kvari ako se itanje prekida. Pesma ima 108 stihova, to je gornja granica. Podelio je pesmu na strofe da bi se tekst ralanio i da bi bilo oigledno da je to jedna duga pesma koja je zapravo niz kratkih. Drugo pitanje je: o emu e govoriti? Od toga zavisi snaga utiska. Izabrao je smrt mlade i lepe devojke, jer se smrt tie svih nas, a za lepim svi tuguju. Tree pitanje je pitanje tona. Izabrao je tugu mladi tuguje zbog smrti devojke. etvrto pitanje: poto je pesma duga, morao je da nae element koji e sve povezati. Ubacio je refren, element koji se regulisano ponavlja, tj. ne moe da bude bilo gde. Odluio je da refren bude kratak i izabrao nikad vie. Refren je usklaen sa temom i intonacijom devojka se nikada nee vratiti jer je smrt neumitna. Zatim trai onog koji e izgovarati refren. To treba da bude ivo bie, ali ne ljudsko. Bira pticu poto ona mehaniki ponavlja, nema svest o tome. Prvo je hteo papagaja, ali je on aren, uveseljava ljude i ne ide uz tugu. Gavran je u svim indoevropskim mitologijama nosilac runih vesti, a u skandinavskoj mitologiji veza sveta ivih i mrtvih. Kada gavran kae nikad vie, on to govori sa sigurnou. Postavlja se pitanje kako povezati mladia i garana. Po uvodi motiv olujne noi. Gavran dolazi u sobu i zapoinje dijalog sa mladiem. Ovo je tipina eksplicitna poetika. Suprotstavlja se entuzijastikoj poetici i zagovara poetiku techne. Umetnik se u delu ne ispoveda, ne iskazuje line emocije, ve izaziva emociju u nama.Jovan Dui: PoezijaOvo je jedno od retkih dela u kojima se spajaju implicitna i eksplicitna poetika. U njemu se istovremeno izlae poetika i prema njenim naelima gradi umetniko delo. Poezija je predstavljena kao ivo bie, devojka. Dui je pripadao parnaso-simbolizmu u okviru moderne, koji insistira na kultu forme i lepog i udaljava se od stvarnosti. Po njemu, pesma treba da bude mirna kao mramor, hladna kao sena, tj. treba da se udalji od stvarnosti. Ona je bleda, a bledilo je bilo simbol najree lepote, uzvienosti. Kada kae ena koja po neistim ulicama peva, misli na prostitutku. inuve sa trakom i ute rue su dva oblika lepote ki i prava lepota. Rua je ideal lepote, savrenstva. Nije svako dostojan lepote, postoji duhovni aristokratizam. Veliki uticaj u to vreme ima Jovan Skerli, koji smatra da umetnost treba da ima angaman. Dui, meutim kae: Budi odve tuna sa sopstvenih jada, da bi ila ikad da tei ko strada poezija treba da se okrene sebi, a ne da bude instrument. Pominje plamen tajanstvene magle jer je naklonjen mistinom. Pesma ne treba da bude laka za razumevanje. Stefan Malarme je smatrao da u delu ne treba sve direktno rei, ve samo nagovestiti, a itaoci treba sami da otkriju dublji smisao i znaaj.

Poetika srpske knjievnosti

U novije doba veliki znaaj ima prouavanje poetika nacionalnih knjievnosti. Jedan od ciljeva je da se utvrde specifine osobine jedne knjievnosti, koje je razlikuju od drugih, ali osnovni cilj je vezan za pronalaenje trajnih osobina te knjievnosti, onih koje se ponavljaju iz veka u vek. Prvi prouavalac koji je hteo da utvrdi trajne osobine jedne knjievnosti je Ferdinand Brinetjer, u delu Evolucija anrova u istoriji knjievnosti. Za francusku knjievnost on kae da je socijalna, italijanska je umetnika, u panskoj dominira viteka tematika, engleska je individualistika, a nemaka je filozofska. Istoriari panske knjievnosti Ramon Menendes Pidal i Damaso Alonso su utvrdili osobine panske knjievnosti: spontanost, sklonost ka improvizaciji, prekomerna plodnost dramskih pisaca. Ovakva uoptavanja su uvek nepodesna da prikau stvarne osobine, a naroito da ukau na specifinosti jedne knjievnosti. Izuavanje poetike srpske knjievnosti je relativno novi vid prouavanja, poto se razvio u poslednjoj deceniji 20. veka, najpre u okviru Instituta za knjievnost i umetnost, a potom i u knjizi Poetika srpske knjievnosti Jovana Deretia. Prvi su se ovim bavili prouavaoci stare srpske knjievnosti Dimitrije Bogdanovi i ore Trifunovi, a potom prouavaoci usmene knjievnosti Nada Miloevi-orevi, Sneana Samardija i Mirjana Deteli. Stara i usmena knjievnost su najpodesnije za poetiko istraivanje jer imaju osobine koje se ne menjaju nekoliko vekova. Izuavanje poetike nacionalne knjievnosti se uvek neposredno oslanja na istoriju knjievnosti i koristi njene rezultate. Prvi element koji svi prouavaoci poetike srpske knjievnosti preuzimaju iz istorije knjievnosti je svest o nepostojanju evolutivnog kontinuiteta u srpskoj knjievnosti. Ona od srednjeg veka do danas nije imala kontinuirani tok, pa se kae da se deli na tri makroceline: staru, usmenu ili narodnu, i novu srpsku knjievnost. Izmeu njih postoje velike razlike:1. jezik stara srpska knjievnost je nastala na jeziku koji se danas ne koristi. Stara i usmena srpska knjievnost su sada samo delovi knjievnog naslea, dok je nova knjievnost iva, odnosno samo se ona stalno menja i obogauje novim pojavama i delima. Mi samo knjievnost nastalu na jeziku koji govorimo doivljavamo bez distance, ali srpska knjievnost je jedna od onih knjievnosti koje su nastale na dva ili vie jezika. Stara srpska knjievnost se mora prevoditi na savremeni srpski, dok je usmena knjievnost zbog jezike evolucije puna arhaizama. Najsloenija jezika situacija je ipak u novoj srpskoj knjievnosti jer pisci, da bi ostvarili to snaniji umetniki izraz, koriste arhaizme, dijalekte, argon, socijalne jezike (jezike drutvenih grupa).2. uzor stara srpska knjievnost se oslanja na vizantijsku knjievnost. Oekivalo bi se da je usmena knjievnost originalni tip knjievnog stvaralatva kod nas, ali ne postoji nijedna usmena knjievnost koja nije u tesnoj vezi sa knjievnostima i mitologijama drugih naroda. Naa je povezana sa drugim slovenskim knjievnostima i itavom indoevropskom kulturom. Zato je ona esto proeta lutajuim motivima, kad je re o tematici, i mitolokim univerzalijama, kad je re o mitologiji. U svim usmenim knjievnostima postoje slinosti u prikazivanju prostora i vremena. U svim slovenskim mitologijama vreme se deli na ono pre ponoi, vreme ljudi, i ono posle ponoi, vreme neistih sila. Nova srpska knjievnost je iz niza evropskih knjievnosti preuzimala knjievne vrste, tematiku i sl.3. shvatanje funkcije knjievnosti od srednjeg veka do danas neprekidno se menjala. U 17, 18. i prvoj polovini 19. veka knjievnost je trebalo da slui pouci, a manje zabavi. Od sredine 19. veka, tanije tokom romantizma, knjievnost je vie nego ikad shvatana kao umetnost koja je u slubi ostvarivanja nacionalnih ciljeva. U toku 20. veka razliito se gledalo na staru srpsku knjievnost. Ona je bila neposredno vezana za religijski ivot i u njoj je umetnika komponenta u drugom planu. Prvo je posmatrana kao skup tekstova u kojim treba prouiti jezik, a kasnije se sve ee posmatra kao umetnost. Osnovni njen cilj je da se doprinese izgradnji kulta sveca, a najznaajniji je kult Svetog Save, koji je istovremeno vien kao prvi srpski prosvetitelj i najvaniji hristijanizator Srba. Usmena knjievnost je bila sredstvo i za zabavu i za pouku, a jedan njen deo i za igru (zagonetke, pitalice, brzalice).4. shvatanje prirode stvaralakog postupka u pisanoj, a naroito novoj srpskoj knjievnosti mi najee tano znamo kada je neko delo nastalo, moda ak i poetak i kraj nastanka. U usmenoj knjievnosti, zbog prirode stvaralakog procesa koji traje sve dok delo ne bude zapisano, u najveom broju sluajeva ne znamo vreme nastanka, niti ko je prvi peva, kaziva, pripoveda. U pisanoj knjievnosti uvek postoji mogunost da se delo javi u vie verzija, ali su sve rezultat rada jednog, poznatog autora, dok u usmenoj knjievnosti, osim za jedan deo epike iz vremena ustanka, ne znamo ime jednog autora.5. tretman autorskog naela u staroj srpskoj knjievnosti autorsko naelo nije bilo posebno vano, jer se smatralo da autor ne govori u svoje ime, ve prenosi ljudima boanske poruke, odnosno slui istini koja je nadindividualna. Zato se mislilo da on jeste vaan, ali da je daleko vanija poruka koju prenosi i knjievni oblik kojim se slui. U usmenoj knjievnosti autorsko naelo nema nikakvu vanost jer ne postoji jedan, ve niz autora. Jedino je u novoj srpskoj knjievnosti autorsko naelo izuzetno vano jer se samo tu prvo susreemo sa autorom, pa tek onda sa delom. To omoguuje da osobine koje smo upoznali itajui jedno delo nekog autora poveemo sa drugim delima istog autora. To je posebno vano kod velikih pisaca o kojima itaoci imaju stabilnu sliku. Odnos prema autorskom naelu vaan je i zbog principa nepovredivosti teksta. U staroj srpskoj knjievnosti odnos prema tekstu bio je relativno slobodan. Dela su se prenosila prepisivanjem, a prepisivai su mogli da izostave i dodaju neto. Takoe, tekstovi su se stavljali u zbornike i tad se prilagoavali jedni drugima. Tekst u usmenoj knjievnosti je podloan stalnim promenama, a samo u novoj srpskoj knjievnosti tekst je nepovrediv mora se pretampavati u obliku koji je dao autor. Zato su vana kritika izdanja dela, jer je njihov cilj da se opiu sve promene koje je jedno delo pretrpelo u toku postojanja i da se rekonstruie poslednja autorova volja.6. shvatanje naina stvaranja dela u staroj srpskoj knjievnosti nije se teilo originalnosti, pa se pisci slue stalnim opisima, toposima. Oni ele da o jednoj stvari govore onako kako su o njoj govorili drugi. Najvie ponavljanja opisa ima u usmenoj knjievnosti (npr. opremanje junaka za boj). U njoj nema motivacije junakovih postupaka. Samo je u novoj srpskoj knjievnosti vidljiva tenja ka apsolutnoj originalnosti, jer pisac sve eli da opie na nov nain i da svaki junakov postupak uskladi s njegovim karakteristikama.7. odnos prema anrovima anrovi su najstabilniji u usmenoj knjievnosti, a posebno su stabilne bajka i junaka epska pesma jer imaju utvren nain poinjanja i zavravanja. I u staroj srpskoj knjievnosti anr se potuje. Pisci koriste one anrove koji su do njih stigli kao neka vrsta tradicije. U novoj srpskoj knjievnosti tenja ka originalnosti trai da pisac i prema anru ima izvesnu slobodu. Zato se naruavaju anrovske granice, naroito u romantizmu i avangardi. Iako nije stabilan anr, stabilno je samo delo, tekst dela.8. predstava o svetu u delima stare srpske knjievnosti uvek je u sreditu odnos oveka i Boga i vidljivog i nevidljivog sveta. Sve vidljivo je simbol neeg nevidljivog. ovek je najpre bio u jedinstvu s Bogom, a posle praroditeljskog greha odvaja se od njega i poinje ivot u grehu. Postavi svestan grenosti svoje prirode, on tei da se menja i usavrava da bi se pribliio Bogu ili se poistovetio s njim kroz vrline koje stie. U svetu koji prikazuje stara srpska knjievnost nema kretanja, ve dominira veni poredak stvari i pojava. U usmenoj knjievnosti pevai i kazivai prikazuju ovozemaljski ivot i dogaaje i koriste najee krunu predstavu o toku stvari i pojava, uzetu iz neposrednog osmatranja prirode. Nova srpska knjievnost vrlo slobodno prikazuje protivrenosti i u ljudskoj prirodi i u drutvu i zato u njoj dominiraju teme koje treba da doaraju i sloenost ivota pojedinca i sloenost ivota zajednice kojoj on pripada.9. knjievni junak u delima usmene knjievnosti junak nije vaan kao pojedinac, ve kao nosilac odreene osobine, i on zato nema lino ime (ili ima stajae). On treba da izvri neki zadatak i prema tome su mu date osobine. Junak u staroj srpskoj knjievnosti je najee prikazan dok trai put ka Bogu i kako sve ini da umakne tamnim silama koje ga iskuavaju. Najee podraava Hrista jer je on najvii ideal kome se moe teiti. U novoj srpskoj knjievnosti junak je pojedinac i pisac nastoji da do izraaja dou ba one osobine koje ga razdvajaju od drugih. Zato su posebno vani knjievni postupci individualizacija (junak se prikazuje tako da nije slian drugima) i karakterizacija (junaku se pripisuju osobine koje direktno utiu na njegove postupke i odnos prema svetu).10. prikazivanje dogaaja u staroj srpskoj knjievnosti sam dogaaj nije posebno vaan, ve je vaniji njegov skriveni smisao. Tada se verovalo da se iza svake stvari skriva boanska poruka i da je ovekov zadatak da je otkrije. U usmenoj knjievnosti najvie dogaaja ima u epici, tako da su oni veoma razliiti. Najvei broj je onih uzetih iz svakodnevnog ivota, ali ima i natprirodnih bia i pojava. Dogaaji su nekad konkretni i vrlo detaljno prikazani. U novoj srpskoj knjievnosti prikazane su pojave iz individualnog i drutvenog ivota u svim njihovim aspektima, od sasvim obinog do udesnog i fantastinog. Posebno je vaan odnos knjievnosti i istorije jer je prolost naeg naroda specifina. Vanost istorijske tematike je omoguila da se lake poveu naa usmena epika i prozna dela iz 19. i 20. veka.

Poetika usmene knjievnosti

Osnovna odlika usmene knjievnosti je kolektivni tvorac. Nije mogue da postoji znaajno delo, a da ga ne prihvata zajednica u kojoj je nastalo. Nije mogue da autor bude potcenjen, zanemaren, a kasnije prihvaen. U pisanoj knjievnosti se to esto deava (knjievna rehabilitacija). U usmenoj knjievnosti ono to je doro cene svi pripadnici jedne zajednice. Nema dela koja donose toliko znaajne novine da bi nailazila na otpor, pa kasnije bila prihvaena. U pisanoj knjievnosti delo ne postoji nezavisno od italaca jer ga oni aktuelizuju, daju mu na znaaju. U usmenoj knjievnosti ne postoje itaoci, ve izvoa i sluaoci. Izvoa ima slobodu da menja delo dodajui ili izostavljajui delove. Dva elementa usmene knjievnosti su tradicija i improvizacija. Tradicija obuhvata sve teme koje se mogu javiti, sve umetnike postupke, anrove usmene knjievnosti, naine za graenje dela, tj. sve tipove kompozicije. Improvizacija je mogunost da peva ili kaziva sve elemente koji ulaze u sklop tradicije koristi uz manji ili vei stepen slobode. U srpskoj usmenoj knjievnosti, posebno epici, osnovni element tradicije je deseterac, a njegova upotreba u svakoj pesmi spada u domen improvizacije. Dve osnovne osobine usmene knjievnosti su varijantnost i formulativnost. One neposredno proistiu iz naina nastanka i prenoenja dela. Varijante su neizbene jer svaki peva i kaziva ima pravo da u delo unosi izmene, koje mogu biti vrlo znaajne. Najvei broj dela usmene knjievnosti postoji u varijantama. Formulativnost je suprotna varijantnosti i posledica je nastojanja pevaa ili kazivaa da radi lakeg graenja, posebno duih tvorevina, neke elemente u njih unesu u obliku koji sreemo i u drugim delima. Tim stalnim oblicima se najee opisuju radnje ili situacije (npr. megdan). Formulativnost naroito veliku ulogu ima u epskim pesmama i bajkama.Svaki oblik usmene knjievnosti ima odreene specifinosti. Najstarija po poreklu je usmena lirika, a u okviru nje verovatno obredne i mitoloke pesme, jer sadre poglede na svet koji su mogli nastati samo u ranim fazama razvoja kulture. Jakob Grim je rekao da su usmene lirske pesme istovremeno i stare i nove, tj. poseduju visok stepen univerzalnosti jer ne sadre opise istorijskih prilika. Za usmenu liriku vano obeleje je lirsko uvek i sada. Usmena lirika prikazuje oseanja i duevna stanja koja se mogu javiti u svakom trenutku ljudske istorije. Za razliku od epike, koja govori o izuzetnim, nesvakidanjim dogaajima (megdan, rat, drutvena promena), lirske pesme govore o svakodnevnim zbivanjima i o obinim ljudskim oseanjima. U usmenoj lirici esto se javlja lirsko ja, ali ono nikad ne pripada konkretnom pojedincu, jer usmena lirska pesma nije izraz linog iskustva, ve je rezultat nastojanja da se izrazi tipsko iskustvo karakteristino za odreenu kulturu. Junak nije individualizovan, ve stereotipan. Po pravilu je bezimen ili ima stajae ime (Milica, Mara, Jovo, Nenad). Nain prikazivanja se esto zasniva na postupku preslikavanja odreenih odlika biljnog sveta na ljudska bia. Usmene lirske pesme najee imaju monoloku, dijaloku ili meovitu formu. Kada je re o kompoziciji, ima mnogo ponavljanja i paralelizama. Oseanja, misli i junakova saznanja izraavaju se posredno, kroz slike i poreenja, a iroko se primenjuje i personifikacija. esto sreemo obraanje ljudskih bia biljkama, nebeskim telima, predmetima, a ponekad i samom vremenu. Ove pesme su vrlo kratke i imaju redukovan sie malu priu o nekom dogaaju. Tekst lirske pesme je veoma sloen jer je dogaaj prenet u duevno stanje lirskog junaka i moe da se vidi samo kroz njegova raspoloenja i postupke. Da bi tekst bio kratak, primenjuje se postupak opisivanja pars pro toto (deo za celinu) opisuje se kosa umesto cele devojke. Karakteristina je emotivna leksika deminutivi, za iskazivanje bliskosti, i augmentativi, za iskazivanje distance. esto ima etimolokih figura (spoj istokorenskih rei; npr. sja sjajna meseina). U najveem broju lirskih pesama postoje dva plana znaenja, doslovni i metaforiki. Prvi zapis jedne usmene lirske pesme kod nas je iz 1462. U Dubrovniku se u okviru jedne tube javljaju stihovi: O jelo, vita jelo, ne hod sama na vodu.Usmeno epsko pesnitvo je bilo predmet stalnih prouavanja. Matija Murko je za Beku akademiju nauke i umetnosti snimao izvoenja epskih pesama. Pre snimanja zapisivao je tekst i zapazio je da u dva uzastopna izvoenja peva uvek neto menja. Kasnije su prouavaoci Homerovih epova Milman Peri i Albert Lord hteli da proue tehiku epskog pevanja i da otkriju kako neki pojedinci izgovaraju 15-18.000 stihova. Kod svih epskih tvorevina mora da se govori o dugotrajnom stvaralakom procesu u kom uestvuju mnogi pevai i vremenom se formira epski stil. Peri je prvi istako da epski peva tako lako nie veliki broj stihova jer pesmu sklapa od ve postojeih elemenata i obrazaca. Nazvao ih je formulama i rekao da su one u osnovi svakog epskog stila. Da bi proverili svoje stavove, njih dvojica su doli u Kraljevinu Jugoslaviju jer je ovde jo uvek bila iva tradicija epskog pevanja. Osnovni cilj im je bio da otkriju kako pevai stiu umee i kako se njim slue. Traili su pevaa koji ume da peva veoma duge pesme. Pronali su Avda Meedovia koji je spevao enidbu Smailagi Meha (13.331 stihova). Zatim su definisali formulu u epskoj pesmi kao re ili grupu rei koja se redovno koristi u istim metrikim uslovima da oznai osnovnu ideju. Termin su uveli da izbegnu termin ponavljanje, jer postoji mnogo vrsta ponavljanja. Formule su podelili na one koje uvode junaka, ukazuju na radnju, vreme ili mesto. Epski peva ne tei originalnosti, ve opisuje tipske situacije i zato koristi formule.U isto vreme Vladimir Prop je prouavao strukturu bajke. Bajka je knjievna vrsta koja ima ustaljeni poetak i kraj, a formule u bajkama dele se na inicijalne, medijalne i finalne. Inicijalne su na poetku i osnovna funkcija im je da budu anrovski signal. Finalne izvode sluaoce iz sveta prie i ukazuju na rasplet. Ove dve formule su okviri teksta i programiraju nae razumevanje prie. Medijalne formule su najsloenije jer obuhvataju samu priu u bajci, a ona je nepodlona formalizaciji i nije ista u svim bajkama. Prop je hteo da odredi najvanija svojstva usmene proze, ali onako precizno kako se to radi u prirodnim naukama. Podelio je bajke na fantastine, realistine i prie o ivotinjama, ali ta podela nije dobra. Svoju analizu poinje od likova. Posmatrajui ih, zapazio je da esto vre iste radnje, koje je on nazvao funkcijama. Njih ima malo, a likova mnogo. To po njemu objanjava zato nam se bajka ukazuje kao neobino raznolika knjievna vrsta u ijoj su osnovi jednobraznost i ponovljivost. Postoji 31 funkcija, ali se ne moraju sve pojaviti u jednoj bajci. One koje se javljaju, meutim, uvek su date istim redom.enidba kralja VukainaOva pesma govori o dogaaju koji se desio posle 1361. U letopisima se tada navodi da su Turci ubili vojvodu Momila u gradu Periterionu. Ovde Momilo, meutim, ivi u Pirlitoru u Hercegovini. U pesmi je dogaaj povezan sa internacionalnim motivom neverne ene. Epska fabula u kojoj se taj motiv javlja se esto sree u srednjem veku kod raznih evropskih naroda. ena uvek savetuje svog ljubavnika da pripremi klopku njenom muu da bi ga lake ubio. Pesmu je zapisao Vuk od Stojana Hajduka. Insistira se na kontrastu dva junaka. Momilo je gorostasni junak, on ima najvee vrline, a Vukain mane. Momilo je tako pozitivno prikazan zbog svog potomka Marka Kraljevia, koji dobija junake osobine ujaka. Osnovni pokreta je motiv prevare Vidosava prihvata Vukainovu ponudu da ubiju Momila. Momilo ima pomagae sestru, roake, arobna sredstva i dr.. U naoj epici uvek ima neeg iz drugih anrova (ovde je to bajka). Vukain moe da pobedi jedino uz pomo prevare. Javlja se lana motivacija Vidosava plae i pita Momila da li ima arobna sredstva, a on joj otkriva da njegov konj ima krila, tj. da je demonsko bie. Momilo sanja da e poginuti. San je u epici uvek nagovetaj buduih dogaaja. esti su neravnopravni megdani Momilovom konju su spaljena krila, a sablja mu je unitena. Momilo shvata ta je Vidosava uradila. Uvek se javlja pomaga, u ovom sluaju sestra Jevrosima. Etika problematika je esta u epici izdaja je kanjena, a vrlina nagraena (Jevrosima se udaje za Vukaina). Za epiku su karakteristini stalni epiteti: zelena livada, rujno vino, penica belica, sveta nedelja, bijela kula. Iako nije verna ljuba, Vidosava u pesmi ima taj epitet, to je pritisak tradicije. U epici mora da se javi epski sie. Siei se pojavljuju i gube i zato postoje ciklusi pesama.ardak ni na nebu ni na zemljiFunkcije:1. junaku se izrie zabrana careva ki ne sme da izlazi iz kue2. zabrana se kri moli oca da izae3. protivnik jednom od lanova porodice nanosi tetu zmaj otima devojku4. nesrea ili nedostatak se saoptavaju sinovi govore caru5. junak pristaje da se suprotstavi ili sam to odlui sinovi kau da e krenuti u potragu6. junak stie arobno sredstvo carev sin kolje konja7. prostorno premetanje iz jednog sveta u drugi penjanje8. junak i njegov protivnik stupaju u neposrednu borbu9. protivnik biva pobeen10. junaka progone braa ga izdaju11. junak stie neprepoznat kui ili u drugu zemlju12. junaka prepoznaju13. protivnik se kanjava14. junak se eni i stupa na presto

Poetika stare srpske knjievnosti

Stara srpska knjievnost obuhvata vreme od kraja 11. do kraja 17, pa i do poetka 18. veka. Na junoslovenskom prostoru i pre kraja 11. veka ima pisanih dela, ali su ona slovensko kulturno naslee jer su to dela irila i Metodija i njihovih uenika. Centralna linost stare srpske knjievnosti je Sveti Sava, utemeljiva srpske knjievnosti u srednjem veku, a posle njega i Stefan Prvovenani. Stara srpska knjievnost pripada epohi u kojoj postoje dva jezika i dve knjievnosti jezik crkvene pismenosti i knjievnost koja je nastajala za bogoslubene potrebe, i narodni jezik i usmeno stvaralatvo koje na njemu nastaje. Ovako je i u drugim evropskim zemljama. Do ovoga je dolo iz kulturno-istorijskih razloga (hrianstvo se na slovenskim prostorima slui staroslovenskim). Uloga staroslovenskog je da povezuje slovenske narode, stvori jedinstvenu pismenost i kulturu koja je vezana za religiju. To dvojstvo se vidi i u pojedincima. Stefan Prvovenani je goste zabavljao pevajui uz gusle epske pesme, a pisao je i uenu retorsku prozu i itija Svetog Simeona. Stara srpska knjievnost je u celini zasnovana na temeljima vizantijske knjievnosti i kulture. U Vizantiji knjievnost nije autonomna jer se preko nje ostvaruje nekoliko ciljeva: instrument je saznanja, tj. ima filozofski karakter, uvruje etike norme i sredstvo je uenja i vaspitanja, tj. ima didaktiki i pedagoki karakter. Srednjovekovna knjievnost je vezana za religijsko shvatanje sveta i oveka, a po njemu je bog svemoni tvorac svega i u dubokoj je vezi sa svojim tvorevinama, a naroito ovekom, poto ga vodi svojom premudrou. Centralne etike kategorije u srednjem veku su pojmovi dobra i zla. Olienje dobra je bie boije, a zlo simbolizuje greh, tj. naruavanje boijih zapovesti. ovek je posmatran kao bie podlono grehu kom treba spasitelj. Kulturno bie srednjovekovnog oveka sastoji se od uenosti, dobrodetelji i kulta (skup svih ideala i hrianskih normi kojima se moe teiti). O ovim elementima se govori u biblijskim knjigama. Vanu ulogu imaju apokrifi refleksi istih knjiga. Srednjovekovna kultura i knjievnost su duboko hrianske, a hrianstvo je preuzimalo ideje iz helenizma (i u antici veliki znaaj ima duhovni ivot). U hrianskoj predstavi o Bogu vanu ulogu ima antika ideja o logosu, venom i apsolutnom umu. Po hrianskim predstavama ivot se svodi na usavravanje u bogospoznanju, a vrhunac ljudske egzistencije je u stalnom proirivanju saznanja istine. Istina je vana jer se preko nje stie sloboda kao idealni vid ljudskog postojanja. Poto je pisana re u srednjem veku posmatrana kao oblik i izraz umne delatnosti, bila je posebno cenjena i pretvorena u jedan od vanih kultova. Vizantijska knjievnost ima religiozni, metafiziki karakter. Najvanije je bilo da objasni odnos istine i privida, tj. vidljivog i nevidljivog. U srednjem veku se smatralo da je sve vidljivo samo znak nevidljivog i da sve pojave imaju skrivenu dublju sutinu. Otkrivanje smisla pojava vodi nas ka osvedoavanju boijeg prisustva u svetu. Bog je svemu dao smisao, a mi ga otkrivamo kroz duhovni napor. Sam stvaralac u srednjem veku je bio posmatran kao posrednik, prenosilac boijih poruka. On je instrument kojim se Bog slui. U srednjem veku autor i autorova linost nisu vani, kao ni bilo ta pojedinano ve samo ono sa optim, univerzalnim znaenjem. U srednjovekovnoj knjievnosti centralno mesto ima topika, tj. elementi zajednikog, univerzalnog izraza. Najei toposi su oni koji slue da se opiu stvaranje i duevna stanja (tugovanje, stradanje, grenost, izbavljenje). Poto je sve vidljivo izraz nevidljivog, dublje stvarnosti, stara srpska knjievnost je proeta razliitim vidovima simbolizacije. Najvie simbola je u itijima. Domentijanovo itije Svetog Save ima neobinu kompoziciju sastoji se od 32 glave i pogovora. Ta 33 dela predstavljaju 33 godine Hristovog ivota. Domentijan Svetog Savu vidi kao Hristovu verziju meu Srbima. Savino itije Svetog Simeona ima 12 celina, kao 12 apostola. On Nemanju vidi kao ravnoapostolskog hristijanizatora srpskog naroda. Simboli slue da se poveu linosti i pojave sa osnovom hrianstva. Za staru srpsku knjievnost je karakteristino da se ne razlikuju forma poezije i proze jer se ne razgraniavaju rei (scriptura continua). Takoe, one nisu razgraniene ni kao knjievni oblici. anrovi su:1. itije - osnovni oblik, koji u osnovi ima biografski karakter jer prikazuje ivot sveca, ali tako da najvanije mesto ima trenutak prelaza kada on umesto materijalnih bira duhovne vrednosti i poinje da ivi u skladu sa hrianskim idealima. itije esto ne sadri potpuno veran opis ivota svetitelja, ve se prednost daje trenucima u kojim se vidi moralni preobraaj. Osnovna uloga je da uvrsti i iri kult sveca, pa se itaju na bogosluenjima. Postoje 2 vrste itija. Prvo je proloko ili sinaksarsko, i ono je kratko, u uvodnom delu nekog tipika. Najpoznatije takvo itije je itije Svetog Simeona, koje se nalazi u uvodnom delu Hilandarskog i Studenikog tipika. Druga vrsta je obimno itije, koje se ita se u manastirskoj trpezariji kad se obeleava uspomena na sveca. Takvo je Teodosijevo itije Svetog Save. 2. povest slina itiju. Kod nje je manje izraen religiozni karakter jer govori o istorijskim dogaajima ili izlae legendu.3. retorski oblicia. slovo znai govor, propoved. Bavi se odreenom temom iz Biblije ili nekom moralistikom temom. b. poslanica bliska slovu, znai pismo. Vana je etikecija (kako se obratiti oveku na odreenom poloaju). c. povelja sloeno delo pravnog karaktera jer ga izdaje vladar ili feudalac koji poklanja ili zavetava materijalno dobro. Vaan je uvodni deo (arenga) u kome onaj ko izdaje povelju kae neto o sebi i zato poklanja. Najlepe povelje su povelje despota Stefana Lazarevia. 4. istoriografske vrste preuzete iz vizantijske istoriografije, umetniki kvalitet nije u prvom planua. rodoslovi govore o vladarskim porodicama, cilj im je da uspostave vezu izmeu dinastija. b. letopisi sadre hronoloki prikaz vremena nekog vladara ili crkvenog poglavara. 5. liturgijsko pesnitvo ili himnografija centralna vrsta je sluba. Ona je sloena knjievna vrsta jer je ini vie religioznih pesama posveenih jednom svecu ili jednoj duhovnoj linosti. Najvei broj pesama ima karakter molitve, a sve slube kao sastavne delove moraju imati: tropar, stihiru i kondak.6. kanon preuzeta iz vizantijske knjievnosti. Osnovu kanona ine 9 biblijskih pesama. Ponekad se izostavlja druga.7. pohvala - na granici izmeu poezije i proze. To je krai ili dui tekst u kome se veliaju vrline sveca ili istorijske linosti. Jedan od primera je Jefimijina Pohvala knezu Lazaru. Ovde sreemo i jedan od najpoznatijih toposa, topos samounienja.U prouavanju srpske knjievnosti vano je pitanje njene unutranje promenljivosti. Smatra se da stara knjievnost pripada sporim knjievnostima, koje su statine i u kojima nema mnogo promena. U staroj srpskoj knjievnosti anrovi se nisu menjali, jer je naglasak na menjanju oveka, a ne njegovih tvorevina. Dragoljub Pavlovi i ore Radojii smatrali su da se knjievnost mora posmatrati u tesnoj vezi sa drutvenim razvojem. Kroz staru srpsku knjievnost vidimo razvoj feudalizma u Srbiji. On je imao 3 faze: rani feudalizam, razvijeni (13-14. vek) i opadanje feudalizma pod naletom Turaka. Glava osobina knjievnosti je dominacija biografskih vrsta, jer je ona trebalo da poslui i uvrivanju kulta dinastije Nemanjia (zato o njima i govori najvei broj itija i drugih dela). Danas je ova knjievnost za nas deo knjievnog naslea, napisan na jeziku koji ne razumemo. Ovakva je situacija i u Grkoj, Francuskoj i nekim drugim kulturama. Prevoenje je poelo izmeu dva svetska rata, kada je prihvaen stav da je zaista u pitanju knjievnost, a ne samo skup religioznih tekstova. Dananji italac ima jedan problem naviknut je da ita o dogaajima, a stara srpska knjievnost govori o duhovnom ivotu, o onome to se deava u oveku. Nae poznavanje srednjovekovne kulture je jednostrano. Mnogo vie znamo o manastirima i freskama nego o knjievnim vrstama. To je zato to Ilarion Ruvarac i Konstantin Jireek nisu razumeli pravu prirodu ove knjievnosti. inilo im se da sadri reita, ali prazna pohvalna slova. Stara knjievnost je religijska, ali i vladarska. Prvi nai pisci bili su vladari ili deca vladara. Arsenije arnojevi: Molitva zaspalom Gospoduanr je molitva. Molitva se najee upuuje Bogu, ali i svecu, zatitniku mesta. Koristi nabrajanje da bi se istakla veliina patnje. Uporeuje plovidbu sa velikom opasnou. Plovidba je topos. U staroj srpskoj knjievnosti nevolje poinju kad je ovek odvojen od Boga. Ima bogohulnih elemenata. Bog je zaboravio na ljude, sklopio je nedremano oko i zato je dolo do nevolja kod ljudi. Mora da se obnovi boje prisustvo kod ljudi. Na kraju je ponovo nabrajanje, radi se o prstenastoj kompoziciji.Sveti Sava: itije svetog Simeonaitije svetog Simeona je jedno od najlepih itija i ima njegove tipine osobine. Nemanja se okree duhovnom ivotu. Po prvi put se javlja govor junaka. Pominje se da je vlast rezultat boje promisli, jer se trai nezemaljsko opravdanje za vladanje. Sava se dvoumi kako da nazove oca. Hoe da mu da to vie epiteta koji e ga razlikovati od drugih. Ne pominje se da se Nemanja kolebao izmeu istonog i zapadnog hrianstva jer je lik idealizovan. Ima i izmiljenih delova.

Poetika baroka

Termin barok je u nauku o knjievnosti doao iz istorije umetnosti da bi zamenio termine manirizam, konetizam, leska kola, gongorizam i precioznost. Termin je prvi upotrebio istoriar umetnosti Hajnrih Velflin u delu Renesansa i barok 1888. Poreklo termina nije jasno, ali je verovatno uzet iz sholastike nomenklature gde je bio oznaka za jednu vrstu silogizma. Mogue je da vodi poreklo od panske rei za biser neobinog oblika. Ustalio se poetkom 20. veka, najpre u Nemakoj, pa u Francuskoj. Obino se kae da je to stil u koji se izrodila renesansa. Za barok je karakteristino uspostavljanje novog odnosa prema Aristotelovoj Poetici. Sutina tog odnosa je u davanju prednosti entuzijastikoj poetici nad poetikom techne. ordano Bruno je napisao dijalog O herojskim zanosima po uzoru na Platonove dijaloge i u njemu Tansilo i ikada priaju kako treba stvarati. Tansilo kae da se poezija ne raa iz pravila, ve pravila proistiu iz nje. Ima onoliko rodova i vrsta koliko ima pravih pesnika. Prednost daje autentinoj stvaralakoj linosti. Pesnici treba da zabavljaju, ali i da budu korisni, u isto vreme. Bruno kae da pravila u umetnosti vae samo za one koji nisu ni Homer ni Hesiod, poto samo slab umetnik ne moe da stvara bez pravila. Doprinos poetici baroka je dao Franjo Petri (Franesko Patrici). On je rekao da se od antike zna za 3 uzroka poezije zanos, prirodni dar i vetinu. On najmanje ceni vetinu jer najvei pesnici stvaraju bez udela vetine. Najvei podsticaj za stvaranje ne dolazi od bogova ve pesnikog zanosa i prirodnog dara. Podstakao je interesovanje za istorijsko prouavanje knjievnosti jer je verovao da se na neka pitanja moe odgovoriti samo izuavanjem naslea. Srodni su mu stavovi Frensisa Bekona, engleskog filozofa. On u Velikoj obnovi nauka, u delu Novi organon razumni deo ljudske prirode deli na 3 osobine: pamenje, fantaziju i razum. Prema ovoj podeli je razvrstao humanistike discipline: istorija se zasniva na pamenju, poezija na fantaziji, a filozofija na razumu. Pod poezijom podrazumeva izmiljenu istoriju ili prie. Istiui element izmiljenog udaljio se od mimetikog shvatanja prirode umetnosti. Jo konkretnije od Petria govorio je o istoriji knjievnosti i nastojao da odredi njen predmet i zadatke. Predmet je ispitivanje koje su nauke i umetnosti cvetale u pojedinim epohama, a da bi se to otkrilo treba utvrditi najznaajnije pisce, knjige i kole. Danas se smatra da termin barok oznaava zapadnoevropsko knjievno stvaralatvo 17. i prve polovine 18. veka. On je najpre i prihvaen u zapadnoj Evropi, dok je u slovenskim sredinama dugo voena rasprava da li je barok stilska formacija, tj. epoha, ili samo stil. Ruski istoriar knjievnosti Dmitrij ievski je sve knjievne stilove podelio u 2 grupe: 1. rani srednji vek, renesansa, klasicizam i realizam odlikuju ih jednostavnost kompozicije, insistiranje na jasnoi, umerena upotreba stilskih figura, tenja za harmonijom2. kasni srednji vek, barok, romantizam i avangarda odlikuju ih sloena kompozicija, nejasnost, pojaana upotreba stilskih figura Najbolji poznavalac baroka an Ruse je smatrao da barok najbolje predstavljamo ako za njene simbole uzmemo Kirku (arobnicu iz grke mitologije) i pauna. Kirka predstavlja mistinu komponentu baroka, a paun razmetljivost, dekorativnost. U istorijama srpske knjievnosti termin barok se javlja 60-ih godina 20. veka. Milorad Pavi je za seriju Srpska knjievnost u knjievnoj kritici priredio knjigu Od baroka do klasicizma. Rekao je da su barokni pisci ore Brankovi, Gavril Stefanovi-Venclovi, Zaharija Orfelin i Jovan Raji. Smatrao je da je barok izuzetno znaajan za nau knjievnost jer ona u 17. veku nije samo prela iz stila u stil ve iz civilizacije u civilizaciju. Do tada je vladao uticaj vizantijske knjievnosti i kulture, a od tada uticaj zapadne Evrope. Razvojne etape u naoj knjievnosti se od tada poklapaju sa onima u Nemakoj, Francuskoj, Engleskoj, Italiji. Ovaj prelaz bio je dugotrajan i zavrio se u doba klasicizma i romantizma. Pavi kae da je barok u srpskoj knjievnosti stilska formacija koja je najdue trajala, 16481770. 1648. su prvi put zapisani silabiki stihovi na srpskom jeziku, a 1770. objavljene su Istorija Jovana Rajia i Orfelinova Monografija o Petru Velikom. Za barok u knjievnosti je karakteristino da podrazumeva izmenjen odnos stila i sadraja stil dobija prevagu. Dominiraju stilske kategorije: kitnjasto, retoriko, antiteze, paradoksi, sintaksika izvitoperenja. Barok karakterie prevlast naela epurenja. Jedna od vanih odlika je traganje za neobinim oblicima, posebno u poeziji. Piu se pesme u obliku zvezde, krsta, stepenica, srca. To je za posledicu imalo aktiviranje likovne komponente u knjievnosti, a pisci su je pojaavali tehnikom carmina figurata. To je ukraavanje dela inicijalima i biljnom i ivotinjskom ornamentikom. U naoj knjievnosti tu tehniku je najee koristio Hristofor efarovi u delu Stematografija. Veliki znaaj imaju stilske figure, naroito concordia discors spajanje nespojivog, oksimoronske metafore (mlada baba, trezno pijanstvo, hladni plamen, sita glad). Veliki znaaj imaju i genitivne metafore (eravica puti, voda bluda, crvi greha).Dugo se mislilo da ne postoji veza stare i nove srpske knjievnosti. Skerli smatra da je stara srpska knjievnost uguena i da je nova poela ispoetka. Tek u drugoj polovini 20. veka Nikola Radojii kae da postoji veza izmeu njih zahvaljujui delima kao to je itije cara Uroa patrijarha Pajsija. U njemu se odstupa od kanonskih oblika itija i poinju da se uvode pisma, dijalozi i ivlje pripovedanje. Tako se nagovetava prelaz sa srednjovekovne na modernu knjievnost. Promene u knjievnosti su praene i injenicom da turska vlast od 16. veka slabi i pokoreni narod prieljkuje osloboenje. Da bi se to desilo bilo je neophodno prosveenje naroda. Tako su nastala dela koja su mogla da se koriste i kao nastavni sadraj: Hronike ora Brankovia, ivot Petra Velikog Zaharije Orfelina i Istorija Srba Jovana Rajia. Za pisanje ovih dela oni su koristili zapadne izvore. Jaa svetovna komponenta u knjevnosti i istie se znaaj nauke i znanja, tj. ukazuje se na to da je neznanje izvor zla. Svi nai pisci bili su i racionalisti i prosvetitelji. Posle patrijarha Pajsija, koji je obnovio prepisivaku delatnost u Srbiji, poeo je proces kulturne preorijentacije na uzore sa zapada i tako su nastala dela Ljetopis Andrije Zmajevia i Brankovieve Hronike, prva dela baroknog stila u srpskoj knjievnosti. Pored zapadnih uzora barokni pisci su se oslanjali i na poljsku, rusku i ukrajinsku knjievnost. To je olakano injenicom da nai pisci uglavnom koriste srpskoslovenski, mada u baroku poinje da se sve ee koristi i narodni jezik. Za uvoenje narodnog jezika su najzasluniji pripadnici raanske kole. Oni su smatrali da e narodni jezik doprineti popularizaciji crkvene knjievnosti i na narodnom jeziku su pisali poslanice narodu, crkvene besede, ali i putopise i pisma. Epoha baroka je omoguila srpskoj knjievnosti da pree na silabiki stih, a prvi je bio poljski trinaesterac. Pesnitvo ima iste karakteristike kao i u zapadnoj Evropi kad je re o tematici (prikazuje duevni nemir) i mistinom doivljaju sveta. Govori se dosta o varljivosti sree i neumitnosti smrti. Pisci su voleli i posebne oblike tematike npr. pisali su o etnji po groblju, da bi jasnije mogli da govore o prolaznosti ivota i jednakosti svih posle smrti. U staroj srpskoj knjievnosti je postojala posebna stilska tehnika pletenije sloves, a barokni pisci su je koristili za graenje svojih dela. Najznaajniji autor je Gavril Stefanovi Venclovi. Pripada raanskoj koli i najvei deo ivota je proveo u Ugarskoj kao propovednik. Sva njegova dela imaju naglaeno usmeno obraanje. esto govori o mudrosti sluanja. Za propovedi ajkaima uzimao je biblijske teme, ali je vrlo raznovrstan pisac. Poseban znaaj imaju njegove pesme jer je prvi poeo da koristi rimu kod nas. Pisao je i poeziju i prozu, koja ima pouni karakter. Vanije mu je bilo kako e neto napisati od same teme. Prvi ukljuuje narodne izreke i poslovice u dela. Zaharija Orfelin je autor raznolikih dela. Kao pesnik koristi tipine barokne knjievne vrste, npr. barokni pla (izraava nezadovoljstvo poloajem u ivotu i svetu) i panegirik (hvali neku osobu). Njegova dela su Sjetovanije, Gorestni pla, Pla Serbiji, itd. Smatra da treba pisati na jeziku donekle bliskom narodu. Neka dela je prvo pisao na ruskoslovenskom, pa potom prevodio na narodni.

Poetika klasicizma

U svim veim evropskim knjievnostima klasicizam dominira u 17. i 18. veku. Posebno je razvijen u knjievnostima u kojima renesansa nije (francuskoj, engleskoj, nemakoj), pa je najmanje izraen u Italiji. Klasicizam je stilska formacija koja ne donosi novine ve se vraa na antike poetike i renesansnu poetiku. Ugledu klasicizma doprineli su Kornej, Rasin, Molijer, La Brijer, Pop, Drajden, Donson i Lesing. Termin je uvoen sporo i nedosledno i tokom 19. veka ak postoji niz alternativnih termina (npr. racionalizam). U veini evropskih zemalja je nailazio na otpor, naroito u Engleskoj jer je tamo stigao preko Francuske. Termin se upotrebljava u razliitim znaenjima, najpre kao vrednosni pojam od latinskog classicus (na prvom mestu, izvanredan). Termin klasian oznaava i umetnost antikog doba. Kao oznaka za stilsku formaciju ustalio se u 17. i 18. veku. U novije vreme termin je definisao Rene Velek. Po njemu on ukazuje na izvrsnost, autoritet i vezu sa antikom. Nije se u isto vreme javljao u svim knjievnostima najpre u Francuskoj, a na kraju kod nas (kraj 18. i prva polovina 19. veka). Romantizam i klasicizam traju uporedo kod nas. Osnovna odlika klasicizma u svim evropskim knjievnostima je tenja da se itava umetnost izgradi na osnovu razuma, a on je tada shvatan kao neto to se izraava u logici i pravilima. Smatralo se da logika i pravila upravljaju svim stvarima, pojavama i procesima i da su u temelju kosmosa. ovek logiku i pravila spoznaje umom. Um se u klasicizmu uvek suprotstavlja oseanjima, jer klasicizam smatra da nas oseanja povezuju sa nerazumnim delom prirode. ula su izvor greaka, zabluda i egoizma. Klasicisti smatraju da se u oveku bore 2 naela: boanski razum i ivotne strasti. Knjievnost klasicizma najee govori o toj borbi, a da bi to mogla, posebno u dramskim delima, ona prikazuje unutranju borbu u ljudskom biu. Da bi se potisnula ulna komponenta, klasicizam je insistirao na strogoj logici i vrstim pravilima. Zato su uspostavili otre granice izmeu knjievnih rodova i vrsta. Da bi uspostavili sklad tematike i njene obrade, sve knjievne vrste dele na:1. visoke (ep, tragedija, oda) filozofska, psiholoka problematika2. srednje (lirika) ovekova borba izmeu optih ideja i tenje ka linoj srei3. niske (komedija, roman, parodina poezija) obian ivot, prevaga ljudskim manama i zato je ton esto komianNe insistira se na originalnosti, ve na potovanju pravila i uzora koje treba to bolje imitirati. Tenju ka originalnom zamenjuje tenja ka jasnoi, skladu. Osnovni izvor uzora su antika knjievnost i umetnost. Poetika klasicizma je izloena u sistematskom obliku u delu Pesnika vetina Nikole Boaloa. Iako je ovo teoretski spis, pisan je po uzoru na antiku, u stihu. Ima etiri poglavlja:1. priroda umetnikog stvaranja i nastojanje da se pomire naela entuzijastike i poetike techne, potreba da se u sklad dovedu tema i izraajna sredstva kojima se pisac slui za obradu teme 2. manje knjievne vrste (idila, ekloga, epigram, madrigal, rondo itd.) 3. najvanije knjievne vrste za klasiciste (ep, tragedija i komedija); klasicizam je poslednja stilska formacija u kojoj se mogu sresti ep i tragedija 4. opta pitanja (podsticaj za pisanje, piev odnos prema pravilima, funkcija poezije) Klasicizam je od baroka preuzeo tenju ka uzvienom i idealistike sklonosti, ali je baroknoj sklonosti ka preteranom suprotstavio oseanje mere, jednostavnosti. Nastojao je da uvede red i stabilnost. Boalo je nastojao da ukae na estetski smisao pravila i naela, da uveri pisce da e iz dosledne primene pravila proistei umetnost. Klasicisti potuju i prirodnu obdarenost i metodian pristup pravilima i smatraju da pravi umetnik uvek nastoji da uspostavi ravnoteu izmeu obdarenosti i nadahnua. Poto je barok doneo dominaciju mate, klasicisti insistiraju na razumu. Njegova osnovna uloga je da usmerava i obuzdava matu. Klasicisti veruju da je umetnost autonomna (delo nije kopija stvarnosti), a da od svih predmeta koje moe da prikazuje, treba da oveka stavi na prvo mesto i to posmatranog kao pojedinca i kao pripadnika ljudske vrste. Klasicisti ga doivljavaju kao sloeno i protivreno bie. U klasicizmu je vano podraavanje antikih uzora jer se smatra da oni ne umanjuju originalnost ve pomau umetniku da se oslobodi subjektivnosti. Klasicisti obnavljaju naela Horacijeve poetike po kojoj umetnost treba da spaja lepo i korisno. Ako je korisna, to poveava interesovanje za nju, a samim tim i njen znaaj, a osnovni cilj je da nas privue istinom i lepotom. Klasicizam trai dosledno potovanje pravila jer razum moe da deluje jedino kroz pravila. Pravila vode pesnikov um. Za dobru primenu pravila vaan je ukus. U baroku stil ima prevagu nad sadrajem, a ovde sadraj ima najvie mesto. Osnovna obeleja klasicistikog stila su: istinitost, prirodnost, jasnoa, jednostavnost, uzvienost, oseanje mere. Dok u evropskim knjievnostima klasicizam obuhvata svega nekoliko decenija u 17. i 18. veku, kod nas traje u 18. i prvoj polovini 19. veka. Javlja se romanski uticaj koji se ukrta sa uticajem antike knjievnosti. Kod nas su najprevoeniji Horacije, Ovidije i Katon. Iz baroka je u klasicizam u srpsku knjievnost preneta diglosija. Klasicisti su dela niskog stila pisali na relativno istom narodnom jeziku, a dela visokog stila na ruskoslovenskom. U srpskoj knjievnosti postoje 3 generacije pisaca klasicista: 1. Dositej Obradovi (pripadnik prosvetiteljstva ali ima klasicistiko obrazovanje, i antike uzore), Aleksije Vezili, Gligorije Trlaji, Atanasije Stojkovi 2. Lukijan Muicki, Jovan Hadi, Vasilije Suboti 3. Jovan Sterija Popovi, Nikanor Gruji, ore Maleti, Jovan SubotiNai klasicisti zbog ljubavi prema antici nisu davali vei znaaj usmenoj knjievnosti. Svi su se formirali pod dvostrukim uticajem: grkih i latinskih pesnika s jedne strane (najpre Horacije), i nemakih knjievnika s druge (Gete, iler, Kloptok, Viland). Uglavnom su iveli severno od Save i Dunava, bili su upueni na Austrougarsku, svi su kolovani na maarskim i nemakim univerzitetima. Svi su bili izuzetno obrazovani i nastojali su da potuju klasicistika pravila i norme da bi probudili interesovanje za grku i latinsku kulturu. Prevodili su antike pisce, a Sterija je napravio prve kolske programe. Kod nas u to vreme raste nivo znanja o knjievnosti to omoguava da se vode rasprave o tome kakva treba da bude srpska knjievnost. Prvi put se raspravlja o prirodi i funkciji knjievnosti i preovladava pragmatino shvatanje (knjievnost slui istini, vrlini, lepoti). Za Muickog se kae da je bio pseudoklasicista, ali se i za njega i Steriju istie da su bili prvi umetniki pesnici i da su bili skloni da piu diskurzivnu poeziju (u kojoj se misli). Da bi mogli da je piu, morali su da steknu iroka znanja, a Sterija, na najobrazovaniji klasicista, imao je nadimak Pesniki Patrijarh. On pie poeziju, komedije, tragedije, prvi parodijski roman u srpskoj knjievnosti Roman bez romana. Kod Sterije je u duhu epohe kojoj je pripadao vrlo vaan njegov patriotski rad, a on je patriotske teme uvodio i u svoju poeziju. Ona je oslonjena na antiko naslee, a prednost daje temi. Iz odanosti klasici prevodio je pre svega Horacija i tako uveao pesniku vetinu, a hteo je da podstakne njen razvoj delom O srpskom slogomeriju (srpskoj metrici). On spada u pesnike kulture, koji pored dara poseduju i veliko znanje. Kad pie o oveku ne idealizuje ga, ve prikazuje negativne strane ljudske prirode, tj. injenicu da se u nama spajaju dobro i zlo. Najpoznatija su njegova pesnika dela, npr. Spomen putovanja po donjim predelima Dunava. Nastojao je da govori o univerzalnim temama (prolaznost, propast materijalnih ljudskih tvorevina). esto kombinuje deskriptivne i diskurzivne elemente nastojei da povee misao i slike. Poezija mu je duboko pesimistina jer nastoji da razoblii ljudske zablude i mane i jer govori o neumitnoj prolaznosti svega u svetu. Lukijan Muicki je pisao ode i druge pesme zasnovane na klasicistikim uzorima. Verovao je u duh kao najmoniju silu u svetu i u razum kao njegov najvaniji instrument. Neki od naih najznaajnijih romantiara imaju klasicistiku fazu. Petar Petrovi Njego: Paris i Helena / No skuplja vijekaOvo je ljubavna pesma koja sadri i romantiarske i klasicistike elemente. Klasicistiki su: heksametar, bia iz grke mitologije i kulture (Paris, Helena, Aurora, bogovi), arhaian jezik. Romantiarski su: hiperbola, glorifikacija ulne ljubavi, pominjanje noi, poreenje enske lepote i pejzaa, razmiljanje o ljudskom biu, koje je nitavno i nisko, prolaznost, komninacija opisa prirode i ljubavnog doivljaja, hiperbolizacija.

Poetika romantizma

Romantizam je znaajna stilska formacija u svim evropskim knjievnostima i podudara se sa vremenom burnih i vanih dogaaja (epoha Napoleona). On je i vreme uspona klasine nemake filozofije i znaajnih politikih pokreta, meu kojima su najznaajniji ruski dekabristi i italijanski karbonari. Romantiarski pogled na svet karakteriu:1. individualizam na oveka se gleda kao na pojedinca koji je usamljen u svetu i kog njegova sredina ne razume i nije spremna da sledi. Romantizam je i doba u kom neke od najvanijih vrednosti (prijateljstvo, ljubav) gube znaenje. Omiljeno raspoloenje junaka je samoa, koju prati razoaranje. Bjelinski, ruski kritiar, rekao je za junaka romantizma da je egoista koji pati. Samoa ne raduje junaka, ona je njegovo prokletstvo. 2. buntovnitvo ovek epohe romantizma osporava poredak u svetu i bunt je osnovno obeleje njegovog odnosa prema stvarnosti. Bunt moe biti aktivan i pasivan. Aktivan podrazumeva potrebu da se uestvuje u menjanju sveta, a pasivan mogunost da ovek okrene lea stvarnosti i utehu trai u mati i imaginarnom. Za pristalice obe vrste je zajedniko to to ne prihvataju stvarnost, to je sutinski osporavaju. 3. snano izraen odnos prema narodu i nacionalnoj tradiciji neguje se posebna vrsta ljubavi prema narodu, a od nacionalne istorije romantiari najvie cene srednji vek, koji je za njih doba uzvienog, vitekog. Romantizam se formira u opoziciji prema klasicizmu, najpre po tome to romantiari stavljaju oseanja iznad razuma, a umetnost iznad nauke. U romantizmu se menja i ideal lepote. Klasicistiki ideal savrenstva zamenjuje romantiarska ljubav prema onome to je zasnovano na nesrazmeri, nedostatku, preterivanju. Za razliku od klasicistike poetike koju je Boalo izloio u celini u delu Pesnika vetina, romantiarska poetika nije izloena u jednom delu ili tekstu. Do poetike romantizma se moe doi preko uvida u vei broj dela, meu kojima su: predavanja brae legel, Vordsvortov predgovor Lirskim baladama, Kolridova Knjievna biografija, elijeva Odbrana poezije, Igoovi predgovori dramama Ernani i Kromvel. Poetikom romantizma su se bavili brojni prouavaoci knjievnosti i smatrali su da u tumaenju treba poi od 3 komponente: subjektivizma, orijentisanosti na srednji vek i okretanja folkloru. U romantizmu veliki znaaj imaju i imaginacija, divljenje prirodi i simboliko-mitoloki doivljaj sveta, s obzirom na to da ih privlai udesno, fantastino i onostrano. Naroito znaajnu ulogu romantizam je imao u zapadnoj Evropi. Najotrija borba izmeu romantizma i klasicizma je voena u Francuskoj, gde je klasicizam bio autoritativan. Dok su klasicisti u prvi plan stavljali norme i pravila, u romantizmu je osnovni zadatak pesnika da izrazi sebe i svojo duboko lini doivljaj sveta. Zato je Vordsvort u predgovoru Lirskim baladama rekao da je svaka poezija spontani izliv snanih oseanja. Romantiari veruju da pesnik stvara zahvaljujui obdarenosti, tj. da poezija proistie iz njegove linosti. Dok klasicisti panju poklanjaju vetini koja se moe uveati, romantiari insistiraju na entuzijastikoj poetici. Oni veruju da nadahnue ne dolazi sa strane, nije rezultat delovanja bogova, ve proistie iz pesnikovog bia, oseanja, uzbuenja koja se u njemu javljaju. Romantiari veruju da je pesnik izvor poezije i to je osnovni razlog to e u romantizmu nastati kult slobodne stvaralake linosti. Dok se u klasicizmu trai da poetika bude normativna, romantiari odbacuju norme. Romantiari odbacuju vrste granice rodova i vrsta i prvi put poinju da se stapaju lirsko, epsko i dramsko u istom delu. U klasicizmu su dominirali empirizam i racionalizam, a romantizam se javlja u doba razoaranja razoaranja u razum, pa je logino to su osnovne komponente romantiarske poetike iracionalistie. Iracionalizam u romantizmu se zasniva na uverenju da se na iracionalan nain i stvara i na iracionalan nain delo deluje na nas. Klasicizam je delimino bio zasnovan na mimetikoj koncepciji. Romantiari veruju da zadatak umetnika nije da oponaa ono to ve postoji, ve da stvori novi oblik. Zato su centralno mesto davali pievoj imaginaciji, sposobnosti da stvara nove oblike kreui se kroz prostor koji je iznad empirijskog. Klasicisti su smatrali da moemo dobro da stvaramo samo ako imamo dobre uzore. Romantiari su odbacivali uzor i potrebu za okretanjem antici. Antiku je kod njih zamenio srednji vek, ali ne kao izvor uzora, nego kao rodno tle nacionalne mitologije. Za poetiku romantizma je vano i to to se teite panje prenosi esto sa dela na tvorca. To je logina posledica uverenja da je izvor poezije pesnikova linost, a uzrok za nastanak dela u njegovom ivotu. Zato se trailo da se izuava biografija pisca. Za romantiare poezija je sredinja umetnost, a legel je rekao da je znaajna jer zaokupljuje celu duu i jer dolazi iz najskrivenijeg bia izabranih ljudi. On definie poeziju tako da bi je to vie suprotstavio razumu. U svim prethodnim epohama umetnosti su posmatrane kao manje-vie ravnopravne, ali u romantizmu je poezija na prvom mestu. Poezija ima ovako visoko mesto jer se slui jezikom, a legel misli da je jezik znaajan jer je opti organ sporazumevanja. Romantiari su verovali da je proces nastanka umetnikih dela potpuno autonoman, da pesnik ne pozajmljuje ve sve crpi iz sebe. Romantiari veruju u autonomiju umetnikog stvaralatva. U romantizmu se na stvaralaki in gleda mistiki, pa se stvaralatvo izjednaava s proricanjem, odnosno iracionalnim prodorom u sutinu stvari i pojava. Romantizam se na poseban nain odnosio prema religiji. Romantiarima se inilo da je hrianstvo zbrisalo celokupni ulni ivot. Zahvaljujui tome, ovek je u romantizmu ponovo otkrio svoj unutranji svet, svet ula, oseanja. Okretanje unutranjem svetu, tj. nastojanje da se u oseanjima pronae utoite za ljudsku jedinku, dovelo je do nove predstave o stvaralakom inu, ali i do interesovanja za sve to je tajanstveno, zagonetno, nejasno. Romantiari su verovali da su naa oseanja esto nejasna i veliki znaaj pridavali su stidljivosti, osetljivosti, ednoj ljubavi, iskrenom prijateljstvu, jer su verovali da su ova oseanja puna tajni. ak i kada gledaju na spoljanji svet, veruju da je u njemu sve skriveno, nepoznato, i da je i sam ovek udna tajna. Poto je poezija sredinja umetnost, u lirskom su videli ono to sutinski obeleava sve knjievne rodove i vrste i zato je Igo rekao da je drama potpuna poezija. Zahvaljujui dominaciji lirike, dolazi do lirizacije knjievnih vrsta nastaju lirska drama, pripovetka i roman. Najpoznatiji lirski roman u romantizmu je Jadi mladog Vertera (Gete). Igo je rekao da pisac njegovog doba ne treba da imitira ekspira, Molijera, ilera, Korneja. Imitirajui druge on gubi svoju originalnost, a to je isto kao kad bi se Bog preobrazio u slugu. Romantiari u razgovor uvode jedan od svojih osnovnih pojmova imaginaciju (uobrazilju). Prvi ju je uveo Semjuel Tejlor Kolrid i shvatao ju je kao snagu koja omoguava da se u pesnikovom duhu spoje stvari koje u stvarnosti ne sreemo u tom obliku. Dok su klasicisti verovali da postoje teme koje nisu podesne za umetniko stvaralatvo, romantiari veruju u apsolutnu slobodu. Kolrid je rekao da poeziji pristaje kao predmet svaka misao ili oseanje koji se ikad rode u glavi oveka, a on udi da ih saoti drugima. Romantiari odbijaju mogunost da umetniki in bude imitacija prirode i zato je Bajron rekao: Kada veliki umetnik slika predeo, on vam ne daje njegovu doslednu kopiju, ve otkriva i komponuje predeo. On veruje da je umetnik stvaralac koji sve vidi iz svoje line perspektive. Romant