UVOD U NAUČNO-ISTRAŽIVAČKI

RAD

Naslov originala:Uvod u naučno-istraživački rad

Autori:Prof. dr Milan Vojnović

Prof. dr Dejan Milovanović

Prof. dr Milan VojnovićProf. dr Dejan Milovanović

Uvod u naučno-istraživački

rad

.

Sadržaj

O nauci .................................................................... 71. Osnovne definicije .............................................. 72. Pojam i svrha nauke ........................................... 93. Istorija nauke ..................................................... 124. Obeležja nauke .................................................. 205. Otkriće u nauci .................................................. 23

Subjektivna komponenta istraživanja .................... 251. Socijalni značaj nauke ....................................... 252. Osobine naučnih radnika ................................... 323. Mladost i naučne inovacije ................................ 414. Kreativnost u istraživanju .................................. 45

Rasprava o metodi ................................................. 511. Metod i metodologija ........................................ 512. Faze istraživanja ................................................ 533. Naučne metode .................................................. 534. Uloga teorije u načnom istraživanju .................. 66Kako se stvara naučno delo ................................... 731. Osobine dobrog naučnog dela ........................... 732. Saveti mladom istraživaču ................................ 873. Struktura naučnog rada ...................................... 934. Pisanje naučnog dela (praktični saveti) ............ 1035. Dokumentarna podloga naučnog rada ............. 109

.

O nauci

1. OSNOVNE DEFINICIJEPrvo pitanje koje se postavlja jeste: Šta je to znanje?

Najšira je definicija znanja, da je to ukupan fond či nje -nica koje je akumulisalo čovečanstvo. No, takođe mo -žemo reći, da je znanje - jasno i određeno opažanjenečega. Preciznije je određenje znanja, ako kažemo, daje to sve što js opaženo ili shvaćeno putem intelekta.

A intelekt je zbir onih duhovnih funkcija koje izopažanja stvaraju znanje.

Prema jednom mišljenju, intelektualac je onaj ko je“kadar i kuražan da slobodno i autentično misli, daneprestano istražuje i preisiituje”. Prema drugom miš -ljenju, intelektualac je onaj koji stvara nova duhovna imaterijalna dobra. Dakle, intelekualac je onaj koji stva -ra, stvaralac. Mišljenje koje nema za posledicu delo,nije svojstvo intelektualca.

Zatim, postavlja se pitanje: Šta je to istraživanje? Toje pažljivo, strpljivo, sistematsko, marljivo ispitivanjeu određenoj oblasti znanja, preduzeto da se ustanovečinjenice ili principi. Možemo takođe reći, da je tomukotrpno i kontinuirano traganje za istinom. A istina

7

je ono što je saglasno sa iskustvom, činjenicama ilirealnošću.

Kada je reč o nauci, mi znamo da se na engleskomza nju koristi reč “science”, što iotiče od latinske reči“scientia”, koja znači “znanje”. Dakle, nauka je znanje,što se razlikuje od intuicije, verovanja i slično.

Zatim, možemo reći da je nauka sistematizovanoznanje o prirodi, društvu i čoveku.

Najzad, podvucimo da je nauka sistematizovano zna -nje zasnovano na posmatranju, proučavanju i eksperi-mentisanju, da bi se odredile činjenice, principi i prirodaonoga što proučavamo.

Dakle, za nauku je bitno:- prvo, kako je organizovano znanje: ono je sistema -

tizovano, to jest, nauka je sistem logički sređenih saz-nanja.

- drugo, kako se došlo do tog saznanja: došlo seputem metoda, kritičkog metoda, pa stoga je nauka me -todski stečeno saznanje.

- treće, kakva je priroda tog saznanja: to je saznanjeo činjenicama, ali i o principima (teorijsko znanje).

Ostaje nam da odredimo definiciju teorije. To je uop -šteno iskustvo, čisto saznanje, kao suprotnost praksi.

Možemo zatim reći, da je to sistematsko stanovište oprincipima određenog fenomena, koje je verifikovanodo određenog stepena; tako, razlikujemo teoriju od hi -poteze.

8

Najzad, teorija je ona grana nauke koja se sastoji odznanja o njenim načelima i metodama, pre nego o nje -noj primeni (ili praksi).

2. POJAM I SVRHA NAUKENakon što smo dali kratke, jasne definicije, kao po-

laznu tačku u upoznavanju sa naučno-istraživačkimradom, nešto duže zadržaćemo se na definiciji, pojmunauke. Kada kažemo da je geologija, fizika, astro no -mija, hemija, medicina - nauka, mi time podrazu -mevamo njen metod. Naime, ako je nauka definisanakao sistem logički sređenih saznanja, onda prema na -šem mišljenju, ova definicija ne određuje preciznokarakter nauke. Tako, recimo, Dekartovi “Principi filo-zofije” predstavljaju neosporno, sistem logički sređenihsaznanja, a ipak to nije nauka. Upravo, metod je ono štonaučni sistem saznanja razlikuje od drugih sistema saz-nanja, recimo, filozofskih ili religioznih. Naučna saz-nanja su stečena pomoću empirijskog (iskustvenog),kritičkog metoda. To znači da su naučna saznanja zak -ljučci logički izvedeni iz premisa koje se oslanjaju opouzdane podatke, prikupljene pomoću istraživačkihmetoda. Nauka se temelji na empirijskom fondu, a em-pirija je iskustvo, iskustvena filozofija.

Kao sinonim znanja, nauka počiva na razlikovanjuistine od zablude, odnosno verovatnoće, kao nedovoljnoodređenog stepena istinitosti. Njen cilj je da se opišu,objasne, predvide i praktično savladaju pojave koje

9

čoveka zanimaju. Nauci je, dakle, svojstveno ono štokarakteriše uopšte kulturu - da predstavlja bitan činilacopstanka i napretka ljudskog društva.

Nauka je pretežno pokretana motivom da nečemu ko-risti; u najopštijem smislu, ona je usmerena na ostva -renje uslova za bolji i srećniji život. Ipak, često je u toutkana i radoznalost, večita ljudska glad za istinom,tako da se može reći da postoji nešto samopokretačkou nauci. Naučna saznanja mogu biti plod i čiste radoz-nalosti, mada je to retko. Astronomija je možda takavizuzetak, ali i njena saznanja se koriste u mnogim oblas-tima.

Saznanja koja trenutno, ili na prvi pogled, nemajukarakter na nečemu koriste, najčešće se, pre ili kasnije,pokažu korisnim. Na primer, izučavanje nekih sićušnihinsekata, može biti vrlo važno za njihovo suzbijanje kaoštetočina. Pa i saznanja o udaljenim nebeskim telimamogu u budućnosti biti od velike koristi.

Značaj znanja kao sredstva za ostvarivanje čovekovihciljeva uočili su još stari Kinezi. U glasovitoj izreci kojase pripisuje Kuan-Cuu, u VII veku pre nove ere, kažese: “Ako čoveku daš ribu, nahraniće se jedanput, akoga naučiš ribariti, hraniće se ceo život”. Za AdamaSmita, jednog od najvećih ekonomista, znanje je glavni“uzrok porasta bogatstva”. A nauka je samo jedan oblikznanja, jedna posebna vrsta znanja. Do raznih otkrićado lazi čovek i u svakodnevnom životu. No, razlika je utome što zdravorazumsko znanje uglavnim doseže do

10

pojavnih vidova, a ne i do suštine. A zatim, otkrića kojapojedinac vrši u svakodnevnom životu, mere su u od -no su na celokupnost njegovih znanja, dok u nauci neštomože da bude otkriće samo u odnosu na celokupnostnaučnih znanja jednog vremena.

U pogledu ciljeva, razni oblici društvene svesti -nauka, filozofija, umetnost, itd. - uglavnom se mnogone razlikuju, ili su pak komplementarni, dopunjuju se,ali su u pogledu načina i metoda u manjoj ili većoj merispecifični.

Recimo, istinom se bavi i umetnost, ali samo njenomspecijalnom varijantom, takozvanom “umetničkom is -tinom”, “subjektivnom istinom”.

Nauka ima za cilj saznanje čoveka, društva i prirode.Međutim, i u umetiosti i filozofiji mogu se ostvariti i tekako značajna i suptilna saznanja. Ali, nauka naglašavaono što je saznajno, dok umetnost ističe u prvi plan onošto je doživljeno, to jest, estetsko, a saznajno za njumože imati uzgredni karakter. Deni Didro je čak govo-rio da je “lepo sve ono što otkriva odnose u prirodi”.

Po, nauka može otkriti nove puteve umetnosti. Otacapstraktnog slikarstva, Kandinski, objasnio je da su ganaučna otkrića u fizici ohrabrila da pređe s one straneforme. “Jedan naučni događaj”, kaže Kandinski, prise -ća jući se vremena u kome je naslikao prve apstraktneslike, “došao je da zbriše sve najvažnije prepreke kojesu me ometale na tom pugu. To je bilo otkriće deljivostiatoma. Za mene je podela atoma bila slična cepanju

11

celog sveta, i uskoro su se debeli zidovi srušili. Sve jepostalo meko, neodređeno, pesigurio. Ne bih se začudioda sam video kako se kamen topi u vazduhu i isparava”.

Slika o prirodi i o toj realnoj stvarnosti kojom je čo -vek okružen, postala je drukčija, duhovnija i slojevitija.Ona više nije upućivala na svet koji je spolja zatvorenčvrstom i nepokretnom ljušturom, već na “unutrašnjuprirodu” u kojoj vladaju kosmički zakoni, koji postajudelotvorni i za slikare.

3. ISTORIJA NAUKEPoslednjih 350 godina, dakle u vreme dominacije

kapitalizma, došlo je do takvog ubrzanog razvoja čove -čapstva, koji je bio bez presedana u prethodnoj ljudskojistoriji. Nauka je bitan činilac ovog ubrzanog tehničkogi privrednog razvoja.

Razvoj naučne misli, koji nastaje posle niza promenau svesti zapadno-evropskih društava - renesanse, hu-manizma, reformacije - ispoljio se najpre u razvojuprirodnih nauka - fizike, hemije, biologije. Istovremenose u tom periodu prvi put u ljudskoj istoriji traže naučneosnove za sistematizovanje i razvijanje znanja o društvu- ekonomske nauke, sociologije, političke nauke.

U XVI veku pojavljuju se čuvena imena u nauci, kaoNikola Kopernik. Đordano Bruno, u XVI i XVII vekuto su Galilej, Kepler i drugi. Tadašnjem velikom zama -hu nauke, doprineli su, pored porasta bogatstva, pojava

12

genijalnih naučnika, širenje univerziteta, pronalazakštamparskih mašina, pronalazak teleskopa, itd.

Ocem moderne nauke smatra se Galileo Galilej. Alii ranije, svakako imamo važne razvoje naučne misli.Recimo, Aja Sofija, koja je podignuta u Carigradu u VIveku, ta njena fantastična kubeta, podrazumevala suznanje matematike, statike. Isto možemo reći i za brojnesrednjevekovne manastire.

Štaviše, mi možemo reći, da je nauka ćerka antike.U vreme od oko 600 godina pre naše ere, pojavio se ve-liki broj naučnika, uglavnom u Grčkoj. U tom psriodupojavile su se filozofija, matematika, astronomija, me -diciia, fizika, istorija, logika, i druge nauke.

Ali, i u ranijim civilizacijama, nekoliko milenijumaranije, razvija se nauka u Egiptu, Mesopotamiji, Indiji,Kini, na Kritu. Matematika i astronomija su dve najsta -rije naučne discipline. Njihov procvat je bio u Egiptu27 vekova pre naše ere.

No, kao dominantna sila koja oblikuje poglede čo -veka, nauka nas prati oko 300-350 godina. Reč je o mo -dernoj nauci, kada nauka postaje egzaktna. Istina,raz ličite nauke nisu se pojavile istovremeno. One su seu različitim periodima oslobađale od nenaučnih shva -tanja, i postajale egzaktne. Pri tome imamo u vidu ta -kozvane fundamentalne ili osnovne nauke to jest, takvekoje ispituju strukturu objsktivne stvarnosti.

Matematika se, kako smo već istakli, razvija najra -nije. Astronomija se počinje oslobađati astrologije već

13

u renesansi. Fizika, na osnovama mehanike, počilje serazvijati ranije od hemije, koja sve do kraja XVIII vekaostaje podložna alhemiji, dok nije Lavoazje postavionačelo o održalju materije. A biologija se tek u XIXstoleću potpuno konstituiše kao egzaktna nauka, dakle,gotovo tri stoleća nakon fizike.

Razume se, mi istorijat nauke možemo posmatrati iiz jednog drugog ugla; dakle, ne prevashodno sa sta -novišta razvoja fundamentalnih nauka, već i sa stano -višta praktične primene novih znalja, sa stanovištaobavljalja privredne delatnosti. Naime, već rano u svo-joj istoriji čovek se našao pred problemom upoznavaljaspoljnog sveta, prvo, kako bi mogao opstati, i drugo,kako bi mogao što celishodnije obavljati svoju privred -nu delatnost. Cilj nije, dakle, samo saznati svet, već pro -naći i puteve i metode kako da se on izmeni. Oniomo gućuju da se postignu optimalniji odnosi izmeđučoveka i prirode, a takođe i među samim ljudima unutardruštvene zajednice.

Takva otkrića kao što su vatra, sejanje pšenice, točak,koja nam danas izgledaju tako jednostavna, nastajala suakumulacijom iskustva i saznanja u veoma dugim vre-menskim periodima.

Veliki privredni preokreti, kao poljoprivredna ili in-dustrijska revolucija, podrazumevali su akumulacijuiskustva i saznanja u veoma dugim vremenskim peri-odima, koja je čovek u jednom času znao povezati iiskoristiti na nov način.

14

Naime, ne moramo zamišljati da poreklo poljopriv -rede zavisi od slučajnog otkrića, kao da je zrno nekogžita, slučajno bačeno, najednom izniklo. Čovečanstvoje te stvari poznavalo već hiljadama godina, pre negošto je počelo uzgajati biljke.

Znamo da primitivni narodi našeg doba, koji su pot-puno bez poljoprivrede, ipak poseduju veoma bogata itačna znanja o flori u njihovom kraju. Oni znaju daseme nikne, da se osušene biljke oporavljaju na kiši, dabolje uspevaju na jednom nego na drugom tlu. Sigurnoje da je i praistorijski čovek, mnogo pre pojave poljo -privrede, posedovao već solidno znanje o biljnom svetusvog kraja.

Poreklo poljoprivrede nije bilo stoga posledica jedneideje ili otkrića. Uzgoj žita nije tražio nove činjenice iliznanja. Poljoprivreda je bila jednostavno jedan novi na -čin odnosa između čoveka i biljaka.

Ovo se ne odnosi samo na otkriće poljoprivrede, većmožemo reći da svim značajnim otkrićima prethodi ve -ća količina prethodno nagomilanih saznanja, koja u jed-nom času pojedinci - izumitelji znaju upotrebiti na povnačin. Tako je i drugoj velikoj ekonomskoj revoluciji -tzv. industrijskoj revoluciji - koja se odigrava od sredineXVIII veka, prethodio razvoj ljudskih saznanja o prirodii tehničkih pronalazaka u rasponu od bezmalo dve hilja -de godina, od početka antičke filozofije pa do renesan -se.

15

Ma koliko da su pronalasci do kojih je čovek dolaziou raznim periodima svoje istorije bili značajni, procesrazvoja tehnike i privrede uopšte išao je vrlo sporo. Pro -nalazaka je bilo malo, a njihova privredna dejstva bilasu skromna u odnosu na obim proizvodnje i efikasnostproizvodnih delatnosti. Isto tako, i opšta atmosfera udruštvima tih vremena bila je protivna ma kakvim no -vim postupcima i uvođenju novih oruđa.

Sve do kraja XVIII veka, osnovno oruđe za rad pred-stavljao je ručni alat, koji je pokretala ljudska radnasnaga. Što se tiče drugih energetskih izvora, to se svo -dilo na upotrebu radne stoke, zatim na vodenice i vetre -njače. No, njihovo korišćenje je bilo ograničeno, zbognedostatka odgovarajućih prirodnih uslova. Vodenica jemogla da se podiže tamo gde je bilo vodenih padova, avetrenjača je mogla da radi u krajevima gde je bilo vet -ra, i u vreme kada ga je bilo.

Tehnički preokret se ogleda u tome da se delatnostpotrebna za proizvodnju materijalnih dobara (u indus-triji, poljoprivredi, itd.), prenosi sa ljudskih mišića natehničko-tehnološke činioce i samu prirodu. Svojomumnom snagom čovek pronalazi i konstruiše mašinu, aprirodna snaga vrši ostalo. Čovek za mašiiom predstav -lja moćan činilac dinamičkog razvoja civilizacije. Odlu -čujući činilac industrijske revolucije jeste to što sepo lazi od mašine (odnosno od njenog radnog dela), kojiizvršava svojim alatom iste operacije koje je ranije vršioradnik istim ili sličnim alatima.

16

A kako se prelazilo od vetrenjača i vodenica na ne -izmerno moćnije izvore energije, to jest, korišćenje vo-dene pare, nafte i električne energije, dostignuti suži votni uslovi koji su omogućili skokovit porast sta -novništva na zemlji. Ovim tehničkim razvojem ogrom -no su povećane mogućnosti proizvodnje hrane.

Nauka dobija odlučujući značaj u privredpom životuu novijem periodu ljudske istoruje, posledljih 200 do250 godina. U tom kratkom vremenu, predstavila se kaoneverovatno moćna pokretačka sila. Ako pomislimo ko-liko nas malo vremena ona vodi, moramo utvrditi dasmo tek zakoračili putem na kojem će nauka oblikovatiživot čoveka.

Vojna doktrina, vojna strategija, podstakli su najvećideo razvoja nauke, prvo radi odbrane, zatim, kod snaž -nih država i za osvajalje. Recimo, Hitler je razvijao is-traživanja zbog osvajanja (atomska bomba, rakete, itd.).

Najveći deo otkrića je učinjen zbog vojnih potreba.Pa i Arhimed, Galilej ili Leopardo da Vinči, radili su nakonstruisanju raznih oružanih naprava. Možemo navestikao primere, da su iz vojnih istraživalja proizašli atom-ska bomba, a kasnije je došlo i do primene nuklearneenergije u mirnodopske svrhe, radar, elektronika uopšte,rakete. Pomenimo i oblast hemije, to jest, bojne otrove,eksplozive, itd. Zatim, primer brodova, podmornica, itd.Ili primer lasera, pa i zrakova smrti, na kojima je radioTesla.

17

Vojno-industrijski kompleks je izazvao najveća ula-ganja u nauku, pa time i razvoj nauke; i to pretežpo zaodbranu zajednice, ali i za osvajanja, na primer, koloni-jalna. Konverzija, delimična ili potpuna, ovog komplek -sa za civilne svrhe, strahovito je skupa.

Razvoj nauke, a time i tehnike, nema granica, madatreba istaći da pojedini pisci tvrde da će u bliskoj bu -dućiosti nastupiti usporavanje tempa razvoja nauke, dapostoji neka “granica zasićenja” nauke, koja ograničavanjen rast. Čovek će uvek tragati za novim otkrićima po -kretan svojom neutoljivom radoznalošću i “nagonom”da sazna istinu. Ukoliko bude napuštao prevaziđene me -tode i sredstva istraživalja sveta, razvijaće kvalitativnonove vidove istraživalja, koji će omogućiti dublje i pot-punije shvatanje i razumevanje sveta, okruženja, i jošuspešnije ovladavanje prirodom, i usmeravanje njenihprocesa i zakonitosti u interesu čoveka.

U osnovne činioce koji omogućavaju dalji uspon na -uke u današnje doba i u budućnosti, treba ubrojatisledeće:

1) Sve je više izražena tendencija nauke da se diver -zifikuje, tako da se sve više izdvajaju i osamostaljujunove discipline. U literaturi se navodi podatak da je se -damdesetih godina ukupan broj naučnih disciplina dos -tigao skoro dve hiljade. Time se omogućava da istra -živači detaljnije i dublje upoznaju predmet svojih is-traživanja, a takođe omogućava se istraživanje i onihoblasti na koje se ranije nije obraćala pažnja.

18

2) Diverzifikacija nauke je praćena i suprotnim pro-cesom - težnjom ka objedinjavanju. Integracioni procesnauke ne treba shvatiti kao spajanje postojećih disci-plina, već kao težnju ka širim naučnim proučavanjima,međusobnim vezama i uticajima različitih naučnih dis-ciplina, zatim ka razvijanju zajedničkih metoda za dveili više disciplina, sistematičnom objedinjavanju rezul-tata postignutih u različitim disciplinama.

3) Nosioci nauke, naučnih istraživanja nisu toliko po-jedinci, usamnjene grupe, već su to sve više institucije,organizacije, veliki timovi naučnika.

Prema podacima koji se odnose na period od početkaveka do početka 1980-tih, godina, više nego polovinaod 60 najvećih i najznačajnijih pronalazaka, koji sudoveli do promena u našem životu, plod je rada pojedi -naca ili vrlo malih istraživačkih ustanova (elektronskimikroskop, helikopter, insulin, streptomicin, fotokopi-ranje, itd.). No, krupne korporacije igraju sve većuulogu, i ne treba izgubiti iz vida da je u njihovim labo-ratorijama otkrivena druga polovina najznačajnijihpronalazaka ovog veka. Tako, najlon je otkrila velikagrupa istraživača u laboratorijama korporacije Du Pont.Tranzistor je napravljen u laboratorijama korporacijeBell Telephone, a polietilen u laboratorijama korpo-racije 1CC, dok zasluga za usavršavanjs televizije pri-pada laboratorijama RSA. Opšta je pojava da korpo -racije preuzimaju od pojedinaca ideje koje zatim do kra -

19

ja razrade i nalaze za njih tehnološko ostvarenje. Takavje primer sa fotografijom u boji, dizel motorom, itd.

4) Razvojem nauke stvaraju se tehnička sredstva,koja sa svoje strane bitno utiču na nova naučna ostva -renja, i na sve bržu razmenu naučnih informacija.

5) Internacionalizacija nauke, razmena iskustava,saz nanja i podataka na međunarodnom nivou, takođedaje veliki doprinos naglom razvitku nauke, i s njomtesno vezane tehnike.

4. OBELEŽJA NAUKEOsnovna obeležja nauke jesu kritičnost, metodičnost,

sistematičnost i objektivnost.Kritičnost kao obeležje nauke, znači u prvom redu

to, da nauka ne prihvata ništa - bilo da je predlagano ilipreporučivano od makar kakvog priznatog autoriteta,tradicije, otkrovenja i slično - što ne bi bilo potvrđenosopstvepim istraživanjem. Svoja saznanja mora dasnabde kritičkim ocenama, a nikako dogmatskim vero -vanjima i prihvatanjem.

I naučnik veruje, veruje tome što su prethodni istra -živači utvrdili. Ali, i to što od njih prima, podvrgavakritičkom preispitivanju. To što on veruje, to nije slepavera, nego zato veruje što prihvaćenu istinu može kadgod želi, ponovo preispitati, dokazati i verifikovati.

Bitan vid kritičnosti jeste kritika izvora. Naučnik mo -ra da se osloni samo na one izvore, na onu stručnu lite -raturu, koja je pouzdana, odnosno priznata u naučnim20

krugovima. On svakako neće dati vrednije naučne re -zul tate, ukoliko su glavni oslonac njegovih analiza izaključaka, minorni autori ili pak dela malog naučnogrenomea. Istraživač treba, da se metaforično izrazimo,da se napaja samo na bistrim izvorima, i da nastoji dašto više upozna i asimiluje klasična dela, i uopšte vrhun -ske domete u svojoj naučnoj oblasti.

S kritičnošću je usko povezana i metodičnost. Nau -ka, to je pre svega metoda. Po tome se nauka posebnoodvaja od drugih duhovnih sfera (poput religije ili filo-zofije), koje imaju svoje načine raspoznavanja. Ako sekaže da je nauka sastav istorodnih misaonih sadržaja,nedostaje tome razgraničenju upravo najvažnija oznaka,to jest metoda, kojom su dobijeni istorodni misaoni sa -držaji. Na primer, pojedina dela iz samog vrha filozo -fije, iako sadrže istorodne misaone sadržaje, ipak nisunauka, zato što ti misaoni sadržaji nisu stvoreni nauč -nom metodom.

Naučna metoda je jedino empirijska metoda, značiis kustvena. Dok spekulativno mišljenje proishodi odpojma, i od njega razvija svoj sistem, naučno mišljenjeproizilazi od iskustva, činjenica, i dolazi do svojih saz-nanja putem kritičkog posmatranja i proveravanja činje -nica, zatim selekcijom (klasifikovanjsm), kao i putemapstrakcije i generalizacije. Dakle, uvek odozdo i saotvorenim horizontom sa uverenjem da put naučnogsaznanja nikad nije okončan. Od činjenica proizilazi, ina činjenicama zasniva svoja saznanja, stalno ih prove -

21

ra va i verifikuje. I spekulativni razum ponekad dozivačinjenice, ali samo u nekim slučajevima, ad hoc, da bipotvrdio svoje tsze, ali nikako principijelno i strukturno.

Treće obeležje, sistematičnost, znači da su na takavnačin dobijena saznanja, sređena u organsku i logičkucelinu, u čemu nema nekih skokova, praznina i nelo -gičnosti.

I najzad, četvrta odlika nauke je objektivnost. Akosu prva tri obeležja manje-više formalna, onda, kada jereč o objektivnosti, radi se više o sadržajnoj strani. Timehoćemo da kažemo da se po sadržajnoj strani, naučnomišljenje ispoljava težnjom za tačnim zahvatanjem ob-jsktivne prirode stvarnosti.

Možda i prednaučno mišljenje može u sebi obuhvatitiizvestan objektivan sadržaj, no za njega je karaktrističnoda podleže subjektivnom unošenju. Primitivni čovek vi -di u zmiji životinju sa određenim osobinama i navi ka -ma. Međutim, on vidi u njoj demona, što je njegovsubjektivni sadržaj. Pored toga, primitivni čovek doživ -ljava u toj otrovnoj zmiji neprijateljsku odvratnost, kojuzmija nema kao i svaka životinja, i on se time brani odnje.

Nauka se trudi da takve subjektivizme odbaci; a pro-ces objektivizacije počiva, zapravo, pored utvrđivanjaobjektivnih osobina stvarnog, na odbacivanju subjek-tivnosti u nauci. Ipak, i pored svega što se učinilo upogledu objektivnosti u nauci, ostao je i određeni os-tatak subjektivnog elementa. Razvoj od astrologije ka

22

astronomiji, od alhemije do hemije, naznačuje da su sezvezde i hemijske materije prestale smatrati kao egzis-tencije sa dušama, i da se na njih gleda kao na kauzalnovezane stvarnosti, što znači da su desubjektizovane.Pro ces objektivizacije je pre postulat nego fakat. Odlu -čujuća je stvarnost, a objektivizacija koja stalno napre-duje, je socijalni proces, koji je stvorio tip čovekanauke, dakle, tip homo scintifikusa.

5. OTKRIĆE U NAUCIO otkriću u nauci govorimo kada prvi put zapažamo

pojedinačne stvari, vrste stvari, činjenice ili vrste činje -nica. U tom smislu govorimo o otkriću nove planete,zvezde, novog hemijskog elementa, nove biljne ili živo -tinjske vrste, novih arheoloških nalazišta ili novih fosi -la.

Otkriće u nauci podrazumeva i otkrivanje zakona.Bilo da je reč o ma kojoj prirodnoj ili društvenoj nauci,sve one imaju za zadatak da utvrde pravilnosti, odposnozakonitosti koje se dešavaju u velikom broju pojedi -načnih slučajeva u prirodi i društvu.

Ideal nauke je da se postigne sistematska međusobnapovezanost činjenica. Izdvojeni stavovi zaista ne činenauku. Zdrav razum se zadovoljava raznovrsnim zbir -ka ma obaveštenja. Kao posledica toga, stavovi koje ontvrdi često su neodređeni, obim njihove primene je ne -poznat, a njihova međusobna saglasnost obično je ve -

23

oma sumnjiva. Prednosti pronalaženja sistema međučinjenicama otuda su očigledni.

Naučno objašnjenje sastoji se u podvođenju pojedi -načnih događaja, koje nastojimo objasniti, pod nekopravilo ili zakon koji izražava neko nepromenljivo svoj -stvo jedne grupe događaja. Tako kažemo da je Arhimedotkrio zakom o gubitku težine u tečnosti, Bojl zakon oelastičnosti gasa, Njugn zakon opšte gravitacije, Mendelzakone nasleđivanja pri ukrštavanju. Zakoni koje naukaotkriva omogućuju joj da objašnjava i predviđa pojave.

Sami zakoni mogu da se objasne, i to na isti način,pokazivanjem da su oni elementi obuhvatnijih teorija.Efekat takvog objašnjavanja događaja pomoću zakona,a zakona pomoću širih zakona ili teorija, jeste otkrivanjeuzajamne povezanosti mnogih prividno izolovanihstavova.

Mada se u nauci ponekad javljaju i teorije koje sesvode na jedan zakon, one su redovno složene tvo re -vine; kao pokušaji celovitih objašnjenja jedne grupe po-java, teorije obuhvataju izvestan broj sudova o činje ni -cama i izvestan broj msđusobno povezanih zakona. Po -me nućemo, na primer. heliocentričnu teoriju Sunčevogsistema.

U pojedipim naukama stvoreni su celoviti naučni sis-temi. koji čine skup međusobno povezanih znanja (či -nje nica, zakona, teorija). Pomenućemo, recimo, u mate -matici Euklidov geometrijski sistem, Njutnov sistemme hanike, u hemiji Mendeljejev periodni sistem.

24

Subjektivna komponenta istraživanja

1. SOCIJALNI ZNAČAJ NAUČNIKAOd početka prošlog stoleIa, pa skoro do Drugog svet-

skog rata, izgledalo js da nema velikih komplikacija ka -da je reč o pauci i naučnicima. Nauka je poistovećivanasa progresom. Naučnici su bili neizbežan deo progresačovečanstva. A pošto nisu bili mnogo vični u politici,mogli su biti kontrolisani na svojim mestima, podeljenii upravljani od strane kompetentnih menadžera, i nijebilo mnogo razloga za makakvu uzbunu.

Međutim, Drugi svetski rat - daleko više od Prvog -promenio je njihovu poziciju. Naime, oni su postalimno go značajniji, nego što su političari ili poslovni ljudiočekivali, i to ne jednostavno zbog toga što su sačinilimlaznjake ili radar, već radi svoje uloge u celokupnomprivredpom progresu pojedinih država. Dok su ranijebili slabo plaćeni, i predstavljali sporedni element usvetu moći, za njima je sada nastala stalna potražnja, dabi se angažovali kao savetnici državnih organa, konsul-tanti i istraživači u korporacijama; njihov ugled je ve -oma porastao, i čak su postali simboli veličine snažnihzemalja.

25

Pronalazak atomske bombe imao je snažan efekt nasavest mnogih naučnika uključujući i one vodeće; njenaeksplozija je najzad podrila pretpostavku da je naukanužno povezana sa napretkom i poboljšaljem, i “krivicaHirošime” zarezala se duboko u duše tadašnje genera -cije naučnika. Ali, vlade pisu bile mnogo opterećenetak vim idejama, pa ni jedan deo naučnika. I pojavili suse novi snovi o mirnodopskom korišćenju atomske en-ergije, što bi donelo prosperitet milionima ljudi, pa jeto onda potiralo osećanje krivice.

Ekološka katastrofa planete na kraju XX veka, izaz-vala je veliku zabrinutost širom sveta. Danas mnogi na -učnici, znatno više nego ranije, razmišljaju o svojimdruštvenim odgovornostima. Neki su napustili takve,donekle “diskreditovane” oblasti nauke (koje su direk-tno doprinele stvaranju najrazornijih oružja), i prešli suu one koje su više obećavale, poput molekularne bi-ologije. Drugi su čak potpuno napustili nauku.

Mnogi mlađi naučnici žalili su zbog uskosti njihovogsopstvenog stručnog znanja, i njihove odvojenosti oddruštvenih nauka, što se sve više potenciralo od početkastoleća. Mladi ljudi su postali svesni da nauka stvara to-liko mnogo problema, koliko ih i rešava, i da nije sve -moćna, jer često naučnici nemaju rešenja za stvarneprobleme čovečanstva.

Ipak, nauka je vrhunski vid ljudskog stvaralaštva, ibez njenih rezultata nemoguće je zamisliti rešavanje go -rućih problema u ma kojoj oblasti ljudske aktivnosti.

26

Danas se, međutim, bezmalo svako bavi “naukom”,sva ko se bavi istraživanjem. Korišćelje neke naučnemetode (eksperimenta, opažanja, itd.) u vezi sa sekun-darnim pitanjima, bez shvatanja njihovog međuodnosasa drugim pitanjima, bez temeljnih znanja o nauci u kojeova pitanja spadaju, bez uvida u ono što je već urađenona tom specifičiom sektoru istraživanja - to ne značibaviti se istraživaljem. To nije naučni rad, to je zanatskaoperacija. Posledica toga jeste da se istražuje nešto štojs već istraženo stotinu puta, i to sa većim uspehom, ida istraživanje dovodi do odavno već poznatih saznanja,da znanja neće biti ničim obogaćena, pa naučna istinaništa ne dobija. To je neplodan i suvišan rad, koji moždajedino laska sujeti novih i samozvanih “naučnih istra -živača”.

Da bi se mladi stručnjak osposobio da se bavi nauč -nim istraživanjima, nužna su dva preduslova:

- da ima za to dara, prirodne predispozicije,- da stekne znanja o metodu naučno-istraživačkog

rada.Dobro je poznato da je kreativna inteligencija redak

dar prirode. Računa se da u ljudskoj populaciji ima sa -mo 3-6 promila kreativaca. Češki autor Blaha činipodelu ljudske populacije na neobdarene, prosečno ob-darene, nadprosečno obdarene, genije. On takođs raz-likuje reproduktivnu i kreativnu intsligenciju. Prva jeve zana za tradiciju, ponavljanje, reprodukciju, a drugaza stvaranje novog.

27

Naučno otkriće, ili naučni priraštaj, što čini bitnaučnog istraživanja, toliko je čin individualne kreacije,da nije mnogo neobično da nobelovac Persi Brigmenističe kako “ne postoji naučna metoda kao takva, već ustvari postoji slobodno i potpuno korišćenje inteligen-cije”. Ipak, pogrešno bi bilo poricati korisnost, pa inužnost, sticanja metodoloških znanja.

Ukoliko se neko opredeli za naučni rad, a nema za totalenat, biće uzaludni svi napori da se od njega stvoriistraživač. I mada su talenat i solidno obrazovanje uodređenoj naučnoj oblasti, nužna pretpostavka za bav -lje nje naukom, uz to su neophodna i saznanja o metodinaučno-istraživačkog rada.

Metodološka saznanja će poslužiti mladom i neiskus-nom istraživaču, a obdarenom, kao putokaz, olakšava -jući mu prelaženje puta do cilja - onako kao što karta ikompas olakšavaju prelaženje puta nekom pešaku nanepoznatom terenu. Poznavanje metode naučnog is-traživanja, uštedeće mladom stručnjaku uzaludno tro -šenje vremena i rasipanje energaje, pomoći će mu dabolje iskoristi svoje kreativne snage i radne sposobnosti.

Mada pravi naučnici uživaju veliki ugled, pa i pošto-vanje, u svakoj sredini, ipak, ne bi trebalo da ih zamiš -ljamo kao neke nadljude. Naučnik nije ni bezgrešan;čak bismo rekli, da kao i svi ljudi, mora imati pravo nagrešku. Ukoliko su greške retke, i nisu velike, ne morajupokvariti opšti utisak, ako je stvoreno značajno delo.

28

Netalentovan ali pretenciozan čovek, koji po svakucenu želi naučni status, pošto se oseća nesigurnim, nebira sredstva kako bi se što više popeo na lestvici onogašto bismo uslovno mogli nazvati naučna hijerarhija. Alitakve, neumitni sud vrsmena stavlja na svoje pravomesto.

U nauci je najvažnija hijerarhija znanja i kreativnihdo meta. Kada se pomenu imena jednog Aristotela,Njutna, Pastera, Fleminga, Hegela, Ajnštajna, Tesle,Pupina, Cvijića, svako ima osećaj da ona simbolizujudžinove ljudskog uma. To je ta hijerarhija naučnih au-toriteta, koja se jedino temelji na duhovnoj superior -nosti, odnosno veličini kreativnog doprinosa nauci.

Ako js čovsk najjači kad je sam, kako to naglašavajedna izrska, pogotovo je naučnik najjači kada je sam.Skerlić je govorio da je najveća sreća, kada se za radnimstolom, u stvaralačkom zanosu, dočeka zora. No,naučnik ne treba da bude neki “vuk samotnjak”. Njegatreba da krasi smisao za saradnju, za stručne dijaloge sakolegama, on treba da prenosi znanja i pomaže mladimakoji ulaze u hram nauke. Pomenimo primer znamenitognaučnika Sime Lozanića, koji je ostvario kod nas hemij -ske studije na svetskom nivou. On je odlazio u svet, alise i vraćao u Srbiju, nastojeći da prenese stečena znanja,a svoj istraživački rad je doveo u sklad sa potrebamanacionalne ekonomije, posebno rudarstva, poljoprivredei industrije, zatim medicine i javne higijene.

29

U našoj naučnoj sredini, a pogotovo kod mladih istra -živača, treba negovati smisao za intelektualnu komu-nikaciju, koja podrazumeva plodonosnu razmenu ideja,korisne duhovne podsticaje. Čak i naši najveći naučnicinisu oklevali da u svojim raznim izjavama pomenu svekoji su im pomogli u formiranju, već od učitelja u os-novnoj školi, i da priznaju zasluge i drugih za njihovodelo, pa i da istaknu da se dela pod njihovim imenommogu smatrati kao koautorska dela, sa kolegom koji imje naročito pomogao.

Danas se u svetu do novih znanja sve više dolazi or-ganizovanim istraživanjima, a sve manje putem spon-tanih i slučajnih otkrića. Ne samo da je poželjna, već jei nužna stalna saradnja među naučnicima u određenojoblasti, i takođe među naučnicima raznih oblasti, i to nesamo u okviru jedne zemlje, već i u međunarodnimrazmerama. Nažalost, u nas ima primera da takva sarad-nja zapinje već i na nivou pojedinačnog naučnog kolek-tiva. Uzroci tome mogu biti različiti. Ponekad je reč onedovoljno razvijenom osećaju, kulturi kolektivnog,odnosno timskog rada, ponekad je reč i o lošim iskus -tvima pojedinaca sa tamskim radom. Neophodno jeučiti se pravilima timskog rada, toliko važnog u današ -nje vreme, i naročito u našoj sredini, u kojoj je pravitimski rad dosta retka pojava. Pri timskom radu trebabiti do kraja pošten, i odoleti iskušenju da se prisvojetuđi naučni rezultati. Naučni rezultat svakog pojedincamora bita precizno istaknut, kako bi svako na temelju

30

svojeg truda i kreativnih dometa, doživeo adekvatnumoralnu i naučnu afirmaciju. A ponekad timski rad mo -že kočiti i sujeta, koja svakako postoji u izvesnoj meriu našoj sredini. Razume se, sujeta, surevnjivost nijeisključivo naša osobenost, ona se javlja i u drugim sre-dinama. Jovan Dučić u svojem sjajnom delu “Jutra saLeutara”, kaže da je čovek sujetan jedino u takmičenjusa svojim zemljacima, a da to nije u takmičenju sa pri-padnicima drugih nacionalnosti.

Dakle, poslednjih nekoliko decenija došlo je do ek-splozivnog porasta organizovanih naučnih i tehnološkihistraživačkih delatnosti, kao i fonda naučnih i tehnološ -kih znanja, a takođe i sve brže njihove dufuzije i prime -ne u sve širem krugu ljudskih delatnosti. Obim naučnihi tehnoloških informacija udvostručuje se svakih 10 do15 godina, i ovaj period sve više se smanjuje. Procenju -je se da danas živi 80 do 90 procenata svih pronalazačakoji su ikad živeli.

Naročito je istaknuta uloga multinacionalnih korpo-racija u stvaranju i difuziji naučnih i tehnoloških znanja.Ove korporacije koncentrišu ogromne resurse, i natemelju velikog obima prometa, i to na svetskoj osnovi,mogu da pokriju velike rashode za istraživanje i razvoj.U njima rade veliki istraživački timovi, koji u takvimkorporacijama poput 1BM, obuhvataju više hiljadaistraživača, i takođe primenjuju dugoročno planiranje.Multinacionalne korporacije danas imaju ključnu uloguu oblasti novih tehnologija. O tome govori i podatak da

31

75 procenata od ukupne sume potrošene na civilneistraživačko-razvojne aktivnosti u Americi, otpada namultinacionalns korioracije.

2. OSOBINE NAUČNIH RADNIKATalenat js redak dar prirode, a pogotovo je to geni-

jalnost. Računa se da je velikih stvaralaca svega 2 do 3na jedan milion.

Društvo ne može bez talenata. Talenti su najveća dra -gocenost ljudskog roda. Nad njima treba bdeti. Trebaznati pomoći ih, ohrabriti, prihvatiti, usmeriti; treba ihsmišljeno negovati, pomoći da ispolje svoje potencijale,da steknu sigurnost. Međutim, mi često nepromišljenozanemarujemo brigu o talentima. Prebrzo živimo, pa ne-dovoljno brinemo o talentima. Društvo koje ne zna daih ceni, ne zaslužuje da ih ima.

Štaviše, ponekad njihov odabir (prilikom prijema uinstitucije koje se bave naučnim istraživanjem) nije ob-jektivan, pa mogu da nadjačaju neki subjektivni motivi(lični interesi, itd.). Takvih slu čajeva je bilo i pre Dru-gog svstskog rata (recimo, prili kom dolaska na uni-verzitet). Talenti iz nižih društvenih slojeva teže su seprobijali od onih iz viših slojeva.

Inteligencija je kičma jednog naroda. Razume se daje za tako složenu psihičku aktivnost kao što je naučnoistraživanje, potrebno imati povoljne uslove za njegovopodsticanje i razvijanje, potrebna je povoljna socijalnai psihološka klima, potrebno je vaspitanje i obrazovanje32

ličnosti sposobne za kreativni rad. No, bilo je i onih kojisu podsticali izvesno anti-intelektualno usmerenje. Čakje izvesni Miloje Lapavac, pod Knjazom Milošem, jav -no predlagao da se pobiju svi koji znaju čitati i pisati.

Zatim, kod ljudi ima i pojava ljubomore, pa ne samoda se ne radujemo ako neko daje izvesna kreativna dos -tignuća, već ponekad nastojimo da nadarene pojedinceu tome i ometamo. Čak postoji izreka: Sve ću ti opros-titi, samo ne tvoj uspeh.

Ovakav stav prema talentima može se objasniti činje -nicom da su mnogi ljudi po mentalitetu individualisti,što inače nije loša osobina. Ali, ljudi nemaju u potrebnojmeri razvijen smisao za interese zajednice. Podrška ta -len tima nije samo neko etičko pitanje. Pomenuti narodipomažu svoje talente, jer to koristi zajednici, njenomopštem napretku.

Na naš naučni potencnjal nepovoljno utiče i sveubrzanija depopulacija (izumiranje naroda). Neki de-mografi tvrde da smo mi zbog toga narod na zalasku.Demografska katastrofa najvidljivija js u školstvu: svejs manje upisane dece u osnovne i srednje škole, pa sumnoge već prepolovljene, u poređenju sa stanjem pre10-15 godina. To slabi naš ukupni razvojni potencijal,a svakako i naučni, pogotovo što usled “sistema jednogdeteta” po bračnom paru nema prirodne selekcije.

Razuman odnos prema talentima je naš dug premabudućnosti. Mi ih imamo - primer su mladi matema ti -čari, informatičari, muzičari... Pobeđuju na svstskim

33

takmičsnjima, ali pretežno odlaze u svet. Rano ih trebauočiti, po posebnom programu školovati. Toj svrsi ko-riste i specijalizovame srednje škole, poput matematičkegamnazije, klasičnih gimnazija, muzičkih škola. Ali,nije reč samo o tome, već i o drugim oblicima pomoćii podrške, kako materijalne prirode, tako naročito du -hovne, putem razvoja kolektivne samosvesti, koja je unas oslabila. Otadžbina je nekad, u našoj patrijarhalnojkulturi bila iznad svega. A odanost otadžbini ne ogledase samo kroz spremnost da se ona brani, već i kroz svakikoristan posao za zajednicu. Kod naših mladih struč -njaka, koji hrle u strane daleks zemlje, a nisu egzisten-cijalno ugroženi, oslabila je kolektivna samosvest,zanemareni su patriotski interesi.

Za sve veće poslove potrebna je jaka volja. A pogo-tovo pravi naučnik mora imati jaku volju. To nije voljakoja je impulsivna, momentalna, nestrpljiva, koja od -mah traži sve ili ništa, već je sposobna da godinama ideza svojim zadacima i ciljevima. To je ona velika istraj -nost koja se često sreće kod kulturnih naroda.

Pojedini naučnici se isuviše raskomote, olabave, i vi -sok standard i lični komoditet im postaje glavno u živo -tu. A obilje često ljude čini tromim, tupim. Bolje je bitiskromniji u prohtevima, prirodniji i manjim zadovoljan.Indijska maksima glasi: Živeti skromno, misliti uzviše -no. Hedonizam je trend moderne civilizacije, pa i našegdruštva. Ukoliko su mladom čoveku, koji je izabraoistraživački poziv, životna uživanja na prvom mestu, a

34

njegov naučni rad nešto sekundarno, on neće postići za-paženije naučne rezultate. Bavljenje naukom je uzvišenali mukotrpan posao, koji traži ne mala odricanja. Du -hov ne vrednosti su ispred materijalnih vrednosti, one suono najviše što se može imati.

Prave naučnike u prvom redu pokreće jaka volja zarešavanjem problema i ljubav za istinom. Kod njih su udrugom planu praktični interesi - naučne titule i status,priznanja i nagrade. Istina, prirodno je da ljudi i za timteže, jer se tako izdvajaju iz svoje sredine. Takođe jeprirodna osetljivost ljudi na sud sredine o njima. Ne mo -že se prenebregnuti sud javnosti; ukoliko nas drugi ce -ne, poštuju, i sami ćemo sebe poštovati. Jedna izrekaglasi: nije pamet u meni, već u tebi što sudiš o meni.

Ali, treba se paziti precenjivanja samog sebe; ne trebase nametati, pretenciozno žuditi za priznanjima, svimai svakome dokazivati svoje zasluge i vrednost. To jekara kteristično uglavnom za naučnike bez dara, retkoza darovite.

Obožavanje, kult sebe, ističs Cvijić, obeležje je na -učnih skorojevića, koji se češće javljaju u mladoj sre-dini, nego kod naroda starije kulture i nauke. Kant takvenaziva “lažnim talentima”. Oni ne ulaze u mukotrpnestudije i ispitivanja. Oni se hvale da su suštinu naukeobuhvatili jednim naporom i jednim potezom. Kod da -rovitijih naučnika, nekritičko precenjivanje samog sebe,izgubi se kad dođe veće iskustvo, veća naučna uviđav -

35

nost. Naučni radnici trsba uvek da pomišljaju na ono štodrugi mogu, a oni ne mogu.

Korisno je razlikovati osobine koje treba da krasenaučnika, i njegove motivacije da se bavi istraživačkimradom. Što se tiče osobina ličnosti naučnika, obično seističu sledeće:

- inteligencija,- poštenje,- samodisciplina,- inicijativa,- strpljenje,- mašta,- nezadovoljstvo postojećim,- samopuzdanje (poverenje u sopstvene zaključke)Češki pisac Blaha, kao glavne osobine naučnika na -

vodi sledeće:- radoznalost,- imaginacija,- mladićki entuzijazam,- oduševljenje,- strpljivost,- istrajnost,- veru,- hrabrost.Razume se da je sve ove osobine teško objediniti u

jednoj ličnosti, i da su kod pojedinih naučnika posebnopotencirane jedna ili više navedenih osobina.

36

Naučnici se ipak, razlikuju i po stepenu umnih spo -sob nosti, od istraživača skromnih mogućnosti, zatimistraživača natprosečnog intelekta, do genijalnog nauč -ni ka. Mislimo da je ovde zanimljivo navesti ko je i štagenije, po definiciji Deni Didroa, francuskog pisca ifilozofa iz 18. veka: “Širina duha, snaga imaginacije,ose ćajna delotvornost, eto genija... Genijalan je čovekčiju senzibilnost pogađaju osećanja svih bića, koga za -ni ma sve što postoji u prirodi, koga sve nadahnjuje i kojisve čuva od zaborava... U umetnosti, nauci, politici,genije menja prirodu stvari; njegova ličnost se raspro-stire na sve što dotiče, njegov sjaj blista iznad prošlostii sadašnjosti, obasjavajući budućnost: on nadilazi svojvek, koji ne uspeva njega da sledi”. Dakle, za genija jekarakteristično da svojim kreativnim dometima “nadi-lazi svoj vek.”

Neophodno je istaći da osobine naučnika koje smonaveli, same nisu dovoljne. Ima znatan broj pojedinacakoji poseduju većinu pavedenih osobina, a ipak svi nepostaju paučnici. Ove osobine pretpostavljaju i određe -nu organsko-psihičku osposobljenost, koja se razvijavaspitanjem i obrazovanjem.

Pre svega, postoji izvesna predispozicija pojedinacada su zainteresovani za istraživački rad, pre nego zakakav drugi. A takođe, on mora da poseduje posebna in-teresovanja, afinitete, to jest, da ga pre privlači određenaoblast činjenica (recimo, geoloških, bioloških, hemij -skih, itd.), nego neka druga oblast.

37

Pošto je posmatranje osnovna naučna metoda, pogo-tovo u geologiji, i kako svet spoljnjeg iskustva jedinomože biti shvaćen našim misaonim organima, tada jejasno da je ispravnost našeg posmatranja (to jest, da jeistovetno sa posmatranjem drugih pojedinaca) uslovlje -na fizički zdravim misaonim organima.

Ali, ni to nije dovoljno. Naučno posmatranje nije ni-malo laka stvar. Ono traži izvežbanost misaonih organa.Na spoljne podsticaje drukčije će reagovati organi kojisu izvežbani, od organa koji nisu.

Zatim, nužno je da se računa i sa time, da kod poje-dinaca koji imaju pravilne, zdrave misli, mogu da se po-jave razlike kod misaonih organa, koje su izazvane bilofiziološkim činiocima, kao što su umor, starost, ilispoljnim činiocima (poput temperature: drukčije radišu Africi, nego ovde).

Daleko je važnije delovanje i takvih činilaca pri pos-matranju, a svakako i pri interpretaciji, kao što su raznaemocionalna stanja (poput ljubavi, mržnje, poštovanja,divljenja, itd.); ili pak, razne predrasude, razna mentalnastanja, razumska i osećajna načela, kao posledica našihprošlih iskustava, a koja kao odbojna ili podsticajnasnaga utiču na naše novo iskustvo.

Ovo sve znači da naučna delatnost pretpostavljaodređeno zdravlje i određenu vežbu misli, koje mogu,uostalom, da budu potpomognuge raznim instrumen-tima (poput mikroskopa, teleskopa, vaga, toplomera,itd.). Zatim, pretpostavlja i određeno školovanje, i odre -

38

đeno podešavanje razuma (odnosno misli), to jest, oslo -bađanje od svih predrasuda, subjektivnih momenata, dabi se sve videlo kristalno jasno i objektivno.

Pored bazičnih preduslova (kreativna inteligencija,uvežbanost u opservaciji, sposobnost klasifikacije i ap-straktnog načina mišljenja), neophodni su i određeni“materijalni” preduslovi. Za istraživanje je, naime,neophodno upoznavanje sa ustaljenom terminologijom,osnovnim pojmovima i saznanjima odgovarajuće na -uke, usvajanje odgovarajućeg opšteteorijskog obrazo-vanja sa područja nauke u čijem domenu se preduzima,obrazovanja koje ne šteti indukcijskom radu, a olakšavaorijentaciju i čuva od mnogih nesigurnosti i zabluda.

Razume se, pored pitanja osobina ili sposobnosti zabavljenje naučnim istraživanjima, nas interesuje i prob-lem motivacije za naučni rad.

Uz potrebe, interesi su važan pokretač ponašanja čo-veka. Interesi su psihičke strukture koje usmeravaju ak-tivnost pojedinca. Interesi imaju vrlo važnu ulogu usvakodnevnom životu, i u velikom stepenu determinišuuspeh u nekom zvanju ili aktivnosti. Mnogi savremenipsiholozi smatraju da su interesi čak važniji od sposob-nosti za uspeh u nekom zvanju. Da li su oni doista važ -niji, teško je, gotovo nemoguće, kazati, ali je činjenicada imaju vrlo važnu ulogu.

Prema Gardneru, sledeći faktori najčešće pokrećuljude na rad:

- uspeh u radu,

39

- prestiž,- status,- samostalnost,- zanimljiv posao,- nagrade.Prema Blahi, motiv ljudskog roda nije jedino eko -

nomski. Ljudi ne rade samo stoga da bi stekli dobra ko-jima se obezbeđuju materijalni uslovi života, već ih karadu opredeljuje i nagon aktivnosti, ambicija koja sti -mu liše takmičenje i suparništvo, jer žele da steknu moć,uticaj, itd.

Razume se, mi ne negiramo da sve ovo o čemu govo -ri Gardner, ima izvestan uticaj na motivacije pojedinacada se bave naučnim radom. Reč je o težnji za sticanjemdruštvenog ugleda i boljeg materijalnog položaja, štorađa izvestan duh takmičenja i težnje za napredovanjsm,za menjanjem vlastitog društvenog položaja u smisludruš tvenog uspinjanja, što sociolozi nazivaju verti kal -nom pokretljivošću.

No, to ne sme da bude primarno, inače će predstav -ljati moralne prepreke ispravnom posmatranju, utvrđi -va nju i interpretaciji činjenica. To je, na primer, bolesnasujeta naučnog istraživača, njegova težnja da se istakne,što neminovno iskrivljuje njegov pogled na stvarnost, ivodi ga ka tome da zaboravi da je naučno saznanje ve -za no za određene moralne pretpostavke, to jest, ljubavza istinu. I upravo to, ljubav za istinom, mora da bude

40

dominantna motivacija onoga koji pretenduje da se zovenaučnikom. To ga diferencira od drugih profesija.

Mi smo već istakli jednom prilikom, da je usvajanjenaučne tradicije, naučnog nasleđa, bitna pretpostavkada bi krenuli dalje, da bi svojim radom ostvarili naučnipriraštaj. Ali, ukoliko isuviše gledamo očima prošlosti,to može destimulisati našu spremnost da saznamo novo.Ali, takođe je veoma opasno sve gledati očima buduć -nosti, očima žudnnje i želja. Mada je želja otac misli -želja da čitamo stručne knjige, da stičemo nova znanja,istražujemo, da rešavamo probleme, da se stvaralačkiizrazimo i potvrdimo! Razume se, traganjem za istinomdoživljavamo i zadovoljstvo, rekli bismo uzvišeno za -do voljstvo, jedno od najvećih koje čovek može da doži -vi!

3. MLADOST I NAUČNE INOVACIJEVeoma je značajno i pitanje starosti istraživača, kada

je reč o njegovim sposobnostima za postizanje naučnihrezultata.

Savremena psihološka istraživanja pokazala su damladi ljudi imaju mnogo veći potencijal za sticanjenovih znanja, pa i za stvaralački naučni rad, nego što seobično veruje. Recimo, smatra se da opšta inteligencijadostiže maksimalni nivo oko dvadesete godine života.

Tako, po Lemanovim statističkim krivuljama, u do -sadašnjoj istoriji kulture, najbolje pesme su napisane od25 do 30 godine starosti, najbolji romani oko 35 godine,

41

a najbolja instrumentalna dela komponovana su od 25do 30 godine. U nauci se uočava slična tendencija: vs-lika otkrića po pravilu daju mladi ljudi. To su otkrićastudenata, ili razvijanje onoga što se još na studijamazačelo. Tako, Leman ističe da su najveća otkrića u med-icini i psihologiji ostvarena od 35 do 39 godine, da sunajboljs imaginacije u fizici, hemiji i matematici delotridesetogodišnjaka. Lemanova krivulja najvećih otkri -ća u ovim oblastima prirodnih nauka dostiže vrh u 31-32 godini starosti naučnika, no, ona počinje da se penječak pre dvadesete godine.

Štaviše, Lemanovi nalazi ukazuju da se najveća dos -tignuća u prirodnim naukama ostvaruju pre tridesete go-dine života, ako se ima u vidu da se njegovi podaciodnose na vreme objavljivanja dela, a poznato je da popravilu prođe nekoliko godina od naučnog otkrića donjegovog objavljivanja, za koje se on verifikuje i dokažekao tačan. Međutim, Patrikova je pokazala da u slučajuprosečnih otkrića, vrh krivulje najvećeg broja, recimo,u hemiji, pomera se čak u doba od 40 do 45 godine.Dakle, velika naučna otkrića su delo mladih ljudi, dokse u kasnijem dobu postižu uglavnom prosečni rezul-tati.

Ilustracije radi, mogu se pomenuti primeri pojedinihslavnih naučnika, koji pokazuju da mladim ljudimatreba da zahvalimo za najveće podvige u nauci. Tako,svoje naučne radove Ajnštajn publikuje već od 21 go-dine, a specijalnu teoriju relativiteta, za koju je 1921.

42

godine dobio Nobelovu nagradu, objavio je u svojoj 26godini. A Blez Paskal je svoje najvažnije radove iz ma -te matike i fizike napisao do svoje 24 godine. DokGalileo Galilej još kao student sa svojih 19 godina,zbunjuje profesore svojim otkrićima, a sa samo 26 go-dina formuliše zakone slobodnog pada tela pod uticajemsile teže.

Najzad, pomenimo primer Nikole Tesle, koji svojugenijalnost ispoljava već u mladosti. U svojoj 21 godini,kao student Politehničke škole u Gracu, Tesla zbunjujei razgnevljuje svoje profesore idejom o naizmeničnimstrujama, da bi ga čak jedan profesor ismejao, rekavši:“Zaboga, to je kao da mi kažete da Dunav može teći iod Crnog mora natrag Švarcvaldu.”

Iz svega što js rečeno, sledila bi i dva zaključka, dveporuke za naše društvo. Prvo, to je činjenica da takodugo školovanjs - do 25 godina u najsrećnijem slučaju,a često i do 28-30 godina - dovodi do gubljenja najkre -ativnijeg potencijala. A na Zapadu, do 25 godine se većdoktorira! I drugo, to su ogromni gubici koje čitavodruš tvo podnosi, radi teških uslova zapošljavanja mla -dih po završetku studija, zbog čega mladima propadajunjihove potencijalno najkreativnije godine.

Ipak, treba podvući da se po pitanju najpovoljniježivotne dobi za postizanje naučnih rezultata, svakakoispoljavaju individualne razlike, tako da neki naučnicisvoj zenit dostižu relativno rano, a neki pak tek u zrelom

43

dobu daju najveće rezultate. Ivo Andrić čak kaže da jekreativan uspeh “voće koje kasno sazreva”!

Svakako, u kasnijem uzrastu, kada je reč o naučnomradniku, očekuje se da ima viši nivo obrazovanja, većeistraživačko iskustvo, više strpljivosti i obazrivosti, daje barem donekle ovladao metodom svoje nauke. Onošto je dobro u naučnom radu, to je što čovek, istražujućii pišući, stalno napreduje. Kako je lepo rekao Rože Gre -nije, to je uteha za starenje. U početku je mlad istraživačmožda i nespretan, i zato je izuzetno važno da naiđe nadobrog i predusretljivog mentora, pedagoga, koji će muskrenugi pažnju na izvesne nespretnosti, na izvesna nes-nalaženja. To možda nekom nije prijatno, ali lepo kažejedan pisac: kritika je najlepši dar koji nam neko možedati! Tada se uvek nešto nauči. Sa svakim naučnimradom, istraživač ima utisak da počinje ispočetka; ali, sdruge strane, uviđa da svaki put lakše savlađuje zadatkekoje sebi postavlja, teškoće na koje u istraživanju nai -lazi.

Pojedini psiholozi tvrde da kod većine ljudi postojisposobnost sticanja novih znanja uglavnom do 25 godi -ne života; kasnije se već stečena znanja uglavnom pro -širuju, nadograđuju, produbljuju. Međutim, kod nauč -ni ka, životno doba sve do 40-45 godine, karakterističnoje po radoznalosti, akumulaciji znanja, širokoj otvo -renosti za nova strujanja u datoj naučnoj disciplini, flek-sibilnosti, brzom i uspešnom prihvatanju novih metoda.Kasnije, iza toga životnog razdoblja, po pravilu slabi ta -

44

kav polet za kreativni rad, takva otvorenost za nova saz-nanja i metode, i drugi deo života posvećuje se najvišeprodubljivanju onoga što je osvojeno; razume se, itakvim naučnim produbljivanjem može se dati znača -jan, pa i krupan doprinos nauci, te i stariji naučnici suvrlo dragoceni za svaku naučnu i kulturnu sredinu.

4. KREATIVNOST U ISTRAŽIVANJUŠta je to kreativni prilaz u istraživanju, ili kreativno

mišljenje, koje nam omogućava da damo nešto novo?Novo je ono što se ne može svesti na staro, poznato,postojeće, ono što bismo mogli obeležiti kao naučni pri-raštaj.

Prvo, jednostavno bismo to definisali kao “određenjetematskog okvira”, kao razgraničenje polja istraživanja.A to podrazumeva,

- da istraživač zna izabrati temu, problem. Ona morabiti značajna, mora imati “težinu”. Na širokom planumogu istraživati samo bogate države. Male i siromaš -nije zemlje moraju se koncentrisati na goruće probleme,sa stanovišta teorije, a pogotovo prakse; dakle, morajuvršiti rigoroznu selekciju, jer imaju ograničene resurse;

- da istraživač zna, barem u glavnim crtama, kako dapristupi rešavanju problema, koncentrišući pažnju, mis -li, istraživački napor, na izabrani tematski okvir. Naime,reč je o sposobnosti istraživača da sve dublje zahvatate mu koju obrađuje. A to se postiže samo postepeno, ko -rak po korak, i to uglaviom dugotrajnim, kontinuiranim

45

radom, sinhronizovanim širenjem teorijskog znanja iempirijskim istraživanjima.

Ovo koncentrisanje naše pažnje, našeg istraživačkograda, na određeni problem, na izabranu temu, postiže sekako sopstvenim umnim naporom, tako i putem sarad-nje, komunikacije sa mentorom, odnosno kolegama izstruke.

Nije redak slučaj da mladi, nedovoljno iskusni, i popravilu vrlo obdareni istraživač, rasipa pažnju i misli naviše, pa čak i 5-6 oblasti i tema. Time on gubi dragocenovreme, energiju, i obično nije u stanju da postigne zna -čajnije istaživačke rezultate niti u jednoj oblasti.

Drugo, ističemo sposobnost da se postavi pitanje, alii da se pruži odgovor na takvo pitanje. Čehov, u pismuSuvorinu od 27. oktobra 1888. godine, kaže: “Umetniktreba da sudi o onome što razume, njegov krug je istoonako ograničen kao i krug svakog drugog specijaliste...Vi mešate dve stvari: rešenje pitanja, i pravilno postav -ljanje pitanja. Za umetnika je obavezno samo ovo dru -go.”

Međutim, naučnik treba i da pravilno postavi, i da re -ši pitanje. Gajo Petrović govori o tri faze naučnog is-traživanja: 1) Uočavanje problema, čija je svrha njego -vo rešenje, 2) postavljanje hipoteze, 3) verifikacija, tojest, proveravanje hipoteze.

Treće, potrebno je imati dar, moć zapažanja, dakle:umeti zapaziti ono što drugi nisu zapazili. Na žalost, zazapažanje i tačno definisanje problema, ne mogu se dati

46

precizniji saveti. Mladom istraživaču može se samouop šteno savetovati da uči i proširuje svoja znanja, i dase vežba u sagledavanju problema, tako da traži neobič -no u onome što mu izgleda najobičnije.

Kao četvrto, otkrića nema bez stalne radoznalosti. Netreba nikada polaziti od činjenice da je sve poznato, ida nama jedino ostaje da nešto razradimo, malo produ-bimo. Treba biti svestan da nam često nedostaju ključnasaznanja, da u datoj naučnoj oblasti predstoje iznena -đe nja, pa i da za pravilno razumevanje nekih stvari, kojevidimo ili znamo, tek moramo da otkrijemo nešto štoće ih objasniti. Do otkrića se dolazi zahvaljujući tomešto imamo hrabrosti da mislimo drukčije nego što sekonvencionalno misli. Svakako, reč je i o hrabrosti datražimo odgovore na izvesna ključna pitanja tamo gdeih drupt nisu tražili ili ne bi tražili.

Kao peto. treba umeti uočiti, izdvojiti ono što jebitno, diferencirati ga od sporednog. Takođe, treba imatisposobnost da se iza pojavnog oblika pronikne u sušti -nu. A sve to nije nimalo jednostavno, po pravilu zahtevavisoku kreativnu moć, istraživačko iskustvo, veliki um -ni napor.

Šesto, treba umeti predviđati. Već smo istakli da jecilj nauke da se opišu, objasne, predvide i praktičnosavladaju pojave koje čoveka zanimaju. Pogled naučni -ka je u manjoj ili većoj meri, nekad i sasvim okrenut kaprošlosti, zavisno od prirode naučne discipliie kojom se

47

bavi. Naučnici se mogu sporiti o prošlom, no, oni trebai da predviđaju događaje.

Ukoliko je objašnjenje nekog prošlog događaja biloadekvatno, ono bi trebalo da nam posluži za predviđanjesličnih događaja u budućnosti. Ako se na objašnjenjuzasnovano predviđanje ne ostvari, to znači da nešto nijebilo u redu sa objašnjenjem. Predviđanje nam, dakle,pomaže da proverimo adekvatnost naših objašnjenja.

Ali, značaj predviđanja ne svodi se samo na to. Pred -viđanje je značajno i zbog toga što nam omogućuje dase aktivno umešamo u tok događaja, i da njime u većojili manjoj meri upravljamo. Ako možemo predvideti štaće se dogoditi u određenim uslovima, stvarajući ilionemogućavajući te uslove, možemo izazvati željeni, asprečiti neželjeni događaj.

Sedmo, treba umeti što efikasnije prikupljati empirij -sku građu. Da bi se adekvatno prikupila i organizovalaempirijska građa, potrebno je da se to čini na sistematskinačin, da se obavlja što smišljenije, na planski način.Džek London, poznati američki pisac, govorio je dakada mu neka ideja padne na um, da je odmah pribeleži,i štipaljkom zakači na konopac. Razume se, prikupljenipodaci, kao i ideje, razmišljanja istraživača, mogu sebeležiti u jednu ili više svezaka, no mana toga postupkaje što se u takvim sveskama istraživač kasnije, u daljimistraživačkim fazama, teško snalazi. Zato istraživačiradije koriste nepovezane listove hartije ili kartice, kojeodlažu u određene kutije ili registratore. U novije doba

48

pretežno se koriste računari, gde se putem određenetehnike, na razne medije smeštaju podaci. Tu postojemogućnosti za smeštanje ogromnog fonda podataka.

Osmo, treba imati sposobnost analiziranja, raščlanji -vanja empirijske građe, nalaženja veza među činjeni -cama i grupama činjenica, kao i određene pravilnosti unjihovoj povezanosti. Ali, nužna je i sposobnost sinteze.Milan Kašanin je ispravno naglasio da sinteza “nije sa -mo zbir činjenica utvrđenih analitički, nego i stvar in-tuicije i tvoračke mašte”.

Deveto, treba imati snosobnost pronicanja u uzročno-poslednčne odnose. Aristotel ima potpuno pravo kadakaže da postoji razlika između znanja o tome da li neštojeste, što je problem skepticizma ili sumnje, kao sas-tavnog dela kritičkog mišljenja, i odgovora na pitanjezašto. Saznanje toga zašto, odnosi se na uzrok, i najuz -višenije znanje je razmatranje zašto. Iz toga sledi za -ključak, da nešto znamo, kada znamo njegov uzrok.Stoga je cilj saznanja - saznanje uzroka, no do tog stup-nja dolazimo ako prvo odredimo da li nešto jeste, i štajeste, ukoliko jeste.

Zaključili bismo sledeće: Kreativnost u istraživanjusastoji se, u prvom redu, u sposobnosti da se dođe naideju, da se razvije sopstvena kopcepcija. Razume se,da je za velike prodore u nauci neophodan i smeli letmašte, a Dušan Matić je dobro istakao da je “duh bezmašte sterilan”. Dok V. Filipović podvlači da je “stva -ralačko mišljenje proces imaginacije, mašte. A mašta je

49

bez sumnje najviša vrsta psihičke aktivnosti, složenijai kompleksnija u svojoj konstituciji i značajnija po re -zultatima u oblasti nauke i umetnosti nego i jedan drugipsihički proces. Upravo su u ovaj psihički procesuključeni svi ostali procesi i fenomeni ljudske psihe -opažanje, pamćenje, sposobnost učenja, sećanja, re-zonovanja i korišćenja svog iskustva i stečenih znanja,osobine ličnosti itd. I ne samo to. Kreatnvnost je psi -hička aktivnost s najvećim angažovanjem čovekovognesvesnog i njegovih neograničenih mogućnosti... Sviveliki naučnici koji su se bavili i kreativnošću kaopsihičkim procesom ističu nesvesni rad, zbog čega in-spiracije vrlo često i dolaze iznenada, spontano i bezveze sa momentalnom čovekovom konkretnom delat -nošću.”

50

Rasprava o metodi

1. METOD I METODOLOGIJANauka do svojih saznanja dolazi pomoću istraži vač -

kih metoda.Reč “metoda” potiče od grčke reči “methodos”, što

znači put, staza, traženje. Danas se pod metodom uopštepodrazumeva jedan određeni i planski postupak za pos-tizanje nekog cilja. U tom smislu se govori o metodamaza dobijanje raznih proizvoda, ili o metodi restauriranjastarih zgrada ili slika, o vaspitnim metodama, itd.

Metoda je, dakle, hod, sled, put istraživanja, načinmipljenja, ostajanje na započetom putu. Naučna metodaje planski postupak koji se u istraživanju stvarnosti pri-menjuje, da bi se došlo do naučnog saznanja i istina.Naučna metoda znači pug utvrđivanja istine, način miš -ljenja, i to takav, koji znači logičko mišljenje, mišljenjeprema pravilima logike. Neki metodolozi čine razlikuizmeđu metoda (kao što su posmatranje, eksperiment,modelovanje, itd.) i tehnika (poput testiranja, merenja,brojanja).

Svakako, ne postoji samo jedan metod naučnog is-traživanja. Ima toliko metoda posmatranja, eksperimen-

51

tisanja, analize činjenica, koliko ima i nauka. Prilikomjednog istraživanja može da se koristi kombinacija raz -nih metoda, a za rešenje jednog problema više tehnika.Galilej, Njutn, Darvin, Paster, Edison, Tesla, Pavlov,Marija Kiri, koristili su razne metode posmatranja ianaliza da bi došli do svojih otkrića, do svojih zak -ljučaka. Jednaki su jedino u naporu da izvedu svojezaključke iz činjenica.

Metodologija ima šire značenje od metode. Najop -štije rečeno, metodologija je učenje o metodi. Metodo -logija u prvom redu podrazumeva kritičko ispitivanječitavog istraživačkog iskustva, raščljanjavanje i opisi-vanje opšteg postupka naučnog istraživanja i utvrđiva -nje uloge pojediiih njegovih faza i oblika, analizuis tra živačkih metoda i ispitivanje njihove primene. Sobzirom na to, metodologija se graniči sa naučnom stra -tegijom, koja ss tiče razmatranja ciljeva, organizacije iopšte usmerenosti u naučnom radu.

Jedno od glavnih obeležja naučnog istraživanja, jesteda se ono temelji na empirijskom fondu, a empirija jeiskustvo, iskustvena filozofija. Ono podrazumeva poš-tovanje određenih pravila činjeničnosti. Naučnik nastojida bude objektivan, da kontroliše svoje lične naklonostii predrasude, da jasno shvata, i da ne sudi prema nekimsvojim predubeđenjima, da ne navija.

Postoje razni načini prilaza stvarima. Poenta nije utome da se osporava drugim ljudima njihov prilaz real-nosti, već da svako bude jasan oko pravila svojeg sop-

52

stvenog prilaza. U svojem prilazu, istraživač koristi na -učna pravila. On sam mora biti jasan u pogledu znače -nja ovih pravila. To znači da se on mora pozabavitime todološkim pitanjima. No, metodologija ne pred-stavlja njegov cilj. Njegov cilj je da što potpunije ra -zume stvarnost, što dublje shvati prirodu, društvo iličo veka. Metodologija pomaže da se postigne ovaj cilj.

Da bi razumeo prirodu, ili onaj njen segment kojiproučava u određeiom momentu, istraživač će koristitirazličita metodološka sredstva, ili razne istraživačkemetode. Ove metode mogu biti veoma korisne u iz-nalaženju odgovora na određena naučna pitanja. Ali,jedino metode ne konstituišu nauku. Uvek je potreban iodređeni fond teorijskih znanja, određeni teorijski okvir.

Dakle, kada je reč o metodologiji, mi ćemo se bavitisa tri pitanja:

1. opštim postupkom naučnog istraživanja,2. osnovnim istraživačkim metodama,3. problemima pristupa u naučnom istraživanju.

2. FAZE ISTRAŽIVANJAProces naučnog istraživanja najčešće se kreće kroz

sledeće faze:1. Uočavanje problema (izbor predmeta istraživanja),2. Postavljanje hipoteze,3. Proveravanje hipoteze.U daljem izlaganju izložićemo osnovna obeležja sva -

ke od ovih faza.53

1. Uočavanje problema (izbor predmeta istraživa -nja)

Pre nego što naučnik otpočne posmatranje stvarnosti,i pre nego što počne da prikuplja podatke, on mora dapostavi svoj radni zadatak, to jest da definiše predmetistraživanja. Uspeh istraživanja pre svega zavisi od spo -sobnosti uočavanja problema, izbora predmeta istraži-vanja. Metaforično se izražavajući, jedan metodolognaglašava da predmet istraživanja treba da se tako pre -ciz no definpše, poput vrha zašiljene olovke. A uoča -vanje problema uvek pretpostavlja neko prethodnozna nje, uvid u neki fond činjenica.

Dakle, početnu fazu u istraživanju jednog manje-višenepoznatog područja pojava, predstavlja preliminarnokonstatovanje i prikupljanje činjenica. Iz takvih se pos-matranja rađaju hipoteze, koje usmeravaju dalje istraži-vanje. Tako, na primer, pre nego što je mogla pokušatida ustanovi izvesne zakone, i da hemijske pojave ob-jasni izvesnim teorijama, hemija je morala da prikupimnoštvo činjenica o pojedinnm vrstama materija, o nji-hovoj boji, mirisu, rastvorljivosti u vodi, gustoći, tačka -ma topljenja i ključanja, kondenzovanja, reakcijama uodnosu na druge materije, itd.

No, prethodno znanje nije dovoljno da se primeti itačno sagleda problem. Treba imati dar zapažanja i tač -nog izražavanja problema. Za zapažanje i ispravno for-mulisanje problema, odlučujuća je prirodna radoznalost,

54

obdarenost. Onome ko bi želeo da napravi neki napre -dak u tome, može se samo načelno savetovati, neka štoviše uči i proširuje svoja znanja, i neka se u sagledava -nju problema vežba da traži neobično u onome što muizgleda iajobičnije.

2. Postavljanje hipotezeCvijić ističe da naučni rad "počinje sabiranjem i oda -

biranjem građe", a zatim sledi "viši nivo naučnog radakoji počinje dubokim opservacijama, koje često sadržeu sebi i objašnjenje fakata i pojava... Iz takvih se pos-matranja rađaju hipoteze, često samo radne hipoteze, tj.takve, prema kojima treba dalje ispitivati." Znači, istra -živač treba da razgraniči i formuliše hinotezu, i da je -barem privremeno - logički raščlani. Ova hipoteza senaslanja na istraživačeva preliminarna, naravno nepre-cizna i nepotpuna posmatranja. Dakle, formulisanje hi -po teze uvek pretpostavlja neko prethodno znanje, uvidu neki fond činjenica.

Postavljanjem hipoteze, istraživač ograničava svojepolje rada, odnosno polje istraživanja. Polje rada je is-punjeno različitim podacima; pa i takvim, koji sa te -mom koja se istražuje, nemaju veze. Hipoteza pružaorijentaciju naučniku u postupku odabiranja podataka,ona u najopštijim crtama određuje odbir ovih podataka.

U običnom životu hipoteza znači nagađanje, pret-postavku. U nauci, hiioteza je takva pretpostavka koja

55

treba da objasni neki skup pojava i koja zahteva svojuproveru, da bi bila usvojena kao zakon ili teorija.

Možemo takođe reći da je hipoteza teorija za kojumislimo da bi mogla rešiti neki problem, ali budući danismo sigurni u to, privremeno je ne zastupamo, negoje podvrgavamo postupku koji treba da pokaže njenu is-tinitost ili neistinitost. U ovom kontekstu izgleda nampogodnim da navedemo sledeću misao akademikaDragoslava Srejovića: “Dakle, uveren sam da svakinaučnik mora imati neku koncepciju. Ne može se čekativeliko otkriće. Do njega se uopšte ne dolazi slučajno!On mora pretpostaviti otkriće. U stvari, mora znati štatraži - da bi našao!”

Ipak, istraživač mora imati ia umu da je hipotezasamo privremena, eksperimentalna formulacija, da jenjena svrha da predupredi sasvim slučajno i besciljnoprikupljanje podataka, da ne sme da se shvati i kao većapriorno gotov zaključak istraživanja. Naučnik treba daima na umu da je ona baš hipoteza, to jest, nešto što jeuslovno formulisano, što mora eventualno još da se iprecizira, popravi i nadopuni, ukoliko to dobijeni podacibudi zahtevali.

Naučnik nikako ne sme da pod uticajem hipotezeoda bira samo takve podatke koji su sa njom saglasni, ada odbacuje one koji joj ne idu u prilog. Samo, uzima -njem u obzir obe vrste podataka, dakle, krajnjom objek -tivnošću, ili će od hipoteze nastati teorija, a od teorije

56

na kraju i naučna istina, ili će hipoteza biti odbačenakao neistinita.

Četiri stvari su od osnovnog značaja kada je u pitanjupostavljanje hiioteze:

1. Hipoteza treba da sledi logički iz prikupljenihčinjenica,

2. Ona treba da bude relevantia, to jest, da pružarešenje problema koji proučavamo, a ne nekog drugog,

3. Ona treba da bude što jednostavnija, i treba izbe-gavati upotrebu pomoćnih hipoteza,

4. Ona mora biti proverljiva, to jest, da su mogućaiskustva ili misaoni postupci koji bi mogli potvrditi iliopovrći samu hipotezu.

Kada istraživač formuliše svoju hipotezu, preuzimazadatak da se nadoveže na tradiciju, to jest, da utvrdi,šta je već na odgovarajućem sektoru na koji se odnosinjegova tema, naučno istraženo, da ne bi možda radiosuvišan i nepotreban posao. Može se, naravno, desiti,da istraživač prethodne radove kritički preispita i otkrijeneke nedostatke, nepotpunosti i nepreciznosti, koje seonda u svojem istraživanju trudi da ispravi.

Ali, nadovezivanje na tradiciju ima i taj zadatak, daistraživač utvrdi šta je u naučnom saznanju u tom sek-toru već postignuto, i da otuda zakorači dalje i obogatinaučno saznanje novim doprinosom. Naročito je tovažno kada je reč o ispitivanju određenog razvojnogstadijuma. Pošto određena razvojna faza može potpunoda se shvati samo u povezanosti sa prethodnim fazama,

57

nužno je okrenuti se istorijskim dimenzijama, odnosmoupoznavanju sa prethodnim fazama, njihovim razvoj -nim tokom, kao i činiocima promena.

3) Proveravanje hipotezea) Sistematizacija: prikupljanje i srećivanje podatakaKada je jednom postavljena hipoteza koja treba da

objasni neku vrstu pojava, dalje je istraživanje usme -reno u pravcu njenog proveravanja, to jest, traženja či -njenica koje je potvrđuju ili obaraju. U tome i jesteog romni značaj hipoteza: čak i kad su unapred svesninjihove problematičnosti, naučnici ih postavljaju da biim one organizovale i usmerile prikupljanje činjenica.Zamena jedne nesavršene hipoteze savršenijom, već jeveliki napredak. Napredak je čak i eliminisanje jednepogrešne hipoteze - ona odstranjuje jednu mogućnostobjašnjenja, i ograničava broj stvarnih mogućnosti. Ka -da je mogućnosti objašnjenja malo ili samo dve, elimi-nacija pogrešne hipoteze ravna je dokazivanju njojsuprotne.

Ipak, ovakvi slučajevi su ređi. Obično je potrebna di-rektna potvrda hipoteze, i ona se vrši na sledeći način:

1. putem dedukcije izvedu se izvesne posledice datehipoteze,

2. organizuju se takva posmatranja ili takvi eksperi-menti, čiji rezultati treba da se slažu sa posledicamahipoteze,

58

3. kada se na taj način dobiju unapred očekivanirezultati, i to pri višestruko ponovljenim ili u principuponovljenim eksperimentima, odnosno posmatranjima,dojučerašnja hipoteza dobija status naučnog zakona,odnosno naučne teorije. Ili, ukoliko je reč o manje am-bicioznom istraživanju, daje se rešenje problema, od -nos no daje se naučno objašnjenje.

Dakle, u ovoj fazi istraživač pristupa prikupljanju po-dataka, i zatim sređivanju i obradi nodataka.

Kada su činjenice prikupljene putem raznih istra -živačkih metoda, stojimo pred zadatkom da ovaj sirovičinjenični materijal metodično obradimo. U tu svrhupreduzima se najpre, kritička revizija podataka. Ova re-vizija važi i za njihovu preciznost i potpunost, i njihovuhomogenost. Što se tiče tačnosti ili preciznosti, ona jenaročito nužna kada je reč o podacima do kojih nismodospeli neposrednim posmatranjem. Kada su u pitanjupodaci iz druge ruke, treba proveriti pod kojim okolnos-tima, sa kojim namerama i pomoću kojih metoda su do-bijeni. Po pravilu njihova verodostojiost se proverava,a podaci dobijeni jednom metodom po potrebi se pro -veravaju i drugim metodama, te se koriguju ispoljene idokazane nepreciznosti.

Kada je reč o potpunosti podataka, proverava se dali kod nekih od njih ne postoje ozbiljne praznine ili ne -logičnosti. Ove praznine se popunjavaju, a nelogičnostiotklanjaju pomoću dopunskog istraživanja. Pitanje pot-punosti u vezi je s pitanjem koje već podrazumeva

59

klasifikaciju podataka. Kada smo obavili reviziju po-dataka, klasifikuju se podaci prema homogenosti u gru -pe, na osnovu njihove sličnosti i različitosti, kao iuz ročnih veza.

Jer samo tamo, gde su utvrđene određene sličnosti,kao i povezanosti među vrstama i grupama činjenica, apogotovo česte uzročne veze, mogu se izvesti određenaopšta saznanja, koja su u stvari cilj naučnog istraživanja.Štaviše, možemo tvrditi da zakoni nisu ništa drugo dogeneralisano ponašanje ili ispoljavanje fenomena u od -ređenim uslovima.

Istraživač, zatim, kontroliše do koje mere podaci po -krivaju istraživačko polje u pojedinim njegovim sek-torima. Kada se ustanovi da su, ponegde, u znatnomobimu ostala “čisha” mesta (praznine), onda se javljapotreba da se u interesu tačnosti istraživanja ova “čista”mesta pokriju pomoću novih dobijenih podataka, takoda oni popunjavaju istraživano polje što ravnomernije išto potpunije. Time smo u stvari stigli do sistematizacijepodataka, do sređivanja podataka prema njihovim uza-jamnim odnosima, i razume se, prema unapred prip -remljenom logičnom planu.

b) Rešenje problemaKada bismo se zadovoljili pukim opisivanjem druš -

tvene ili prirodie stvarnosti, mi bismo učinili tek prvikorak u nauci. Ukoliko želimo da se bavimo naučnimistraživanjima, tada moramo da od empirijski ustanov -lje nih i posmatranih podataka pređemo na teorijska60

uopštavanja, od opisnog mišljenja, ka eksplikativnommišljenju. Nužno je povezati ova dva aspekta, deskrip-ciju i eksplikaciju, jer nije dovoljno da se pojave i pro-cesi samo registruju i opisuju, već je neophodio i da seobjašnjavaju, tumače.

Upravo zato je najteži i najodgovorniji deo istraži-vanja, subjektivni misaoni rad istraživača, čija uspeš -nost se manifestuje najpre kao sposobnost da “barata”sa podacima. Ima dosta naučnika koji prikupe podatke,no posle toga ne znaju šta će sa njima. Tu dolazi doizražaja sposobnost apstrakcije istraživača, njegovoumeće da pronalazi u parcijalnom opšte, u konkretnomapstraktno, da od detalja ide ka celini, i od celine ka de-talju, da pronalazi ono vezivno tkivo koje će nepo ve -zane podatke povezati u jedinstvenu celinu. Ranijaana litička aktivnost sada se dopunjuje sinteznom aktiv -nošću, a induktivni metod ukoliko treba deduktavnimmetodom.

Ovde treba ukazati na jedan momenat. Da bi jednahipoteza bila nepobitno dokazana, obično nije dovoljnapotvrda bilo kakvim činjenicama, koje se mogu upo -trebiti i za potvrdu drugih, suprotnih hipoteza. Potrebnaje naročita vrsta činjenica koje su odlučujuće za rešenjejednog problema, i koje, potvrđujući jednu hipotezu, eli-minišu sve ostale. Bekon ih je nazvao krucijalnim či -njenicama, koje nam pomažu kada se nalazimo naras kršću da odlučimo kojim putem ćemo ići. Recimo,krucijalna činjenica za hipotezu o neuništavosti materije

61

bio je čuveni Lavoazijeov ogled sa sagorevanjem. La -vo azije je dokazao merenjem da sagorevanje sumpora,fosfora, olova ili ma kojeg drugog elementa, nije pra -ćeno nikakvim gubitkom materije. Štaviše, materijal do-bijen sagorevanjem u jednom zatvorenom sudu zaono liko je teži koliko je lakši vazduh u sudu, jer sekiseonik iz njega spojio sa materijom koja je gorela.Ovaj ogled je istovremeno oborio hipotezu o flogistonu- toplotnoj materiji koja se navodno troši prilikom go -renja.

Cvijić ističe da naučni rad nije samo rad intelekta. Toje u velikoj meri rad imaginaiije. Ova stvara sliku pro -cesa, akcije, zakona. Bez nje nema stvaralačkog nauč -nog rada. To ipak nije slučaj sa svakom vrstom imagi -nacije, već se samo odnosi na naučnu imaginaciju, kojapolazi od dubokih posmatanja. Sasvim su drugo speku-lacije bez osnova ili maštanja, koja polaze od pogrešnihfakata, i kod njih, izgleda, prava imaginacija i ne dolazido značaja.

Da je u nauci ključno - stvaralaštvo, naročito se po -kazuje kada istraživačkim postupkom hipoteza ne pre -lazi neposredno u teoriju, već kada se, u postupkunje nog proveravanja, ona nadograđuje, pa i na svojstvennačin - prevazilazi. Na ovo posebno ukazuje akademikD. Srejović. On ističe da naučnik mora imati ideju, dabi znao - kada naiđe na pravu etvar - da je ona upotre-bljiva i da na osnovu nje može da stvara izvesne kon-cepcije i teorije, kao i da menja dotadašnja shvatanja u

62

svojoj naučnoj oblasti. Naučnik pristupa istraživanju,jer pretpostavlja (naslućuje) da je u odnosu na postojećashvatanja o nekoj stvari, moguće drukčije shvatanje. Pritome, on ima izvesnu koncepciju, ali mora biti svestanda možda treba da odgonetne nešto što je za nauku zasada tajna. Znači, ono što naučnik otkriva može biti ve-liko iznenađenje, nešto što nije mogao ni da pretpostavi,ni da nasluti. Takvi slučajevi pogotovo pokazuju daproveravanje hipoteze nije neki mehanički postupak,već da je njegova suština stvaralačka, da mu treba pris-tupati bez apriornih ubeđenja, otvorenog duha.

3. NAUČNEMETODEIstraživač, saglasno karakteru problema i istraživanja,

treba da primeni i najpodesniju metodu, ili više metoda,što često iziskuju kompleksna naučna istraživanja. Raz -vijene nauke raspolažu posebnim metodama za reša-vanje pojedinih svojih problema. Geologija, recimo,ima nosebnu metodu za određivanje starosti pojedinihstena. Raznim naukama ili grupama nauka, dakle, svoj -stvene su specifične metode, no teoretičari obično raz-likuju, kao osnovne metode: opažanje i eksperiment.

U pojedinim naukama poput geologije, astronomije,arheologije, itd., opažanje je i do danas ostalo glavninaučni metod. Razume se, sredstva opažanja su se jakorazvila. Dok su stari Grci posmatrali nebo golim okom,danas se koriste različiti instrumenti: teleskopi, foto -grafski aparati, merni instrumenti, itd. Zahvaljujući tim

63

modernim spravama, domašaj naših čula enormno jepovećan.

Jedan od glavnih izvora naučnih saznanja jeste, dak -le, neposredno opažanje i lično iskustvo istraživača.Ovo može da se dopuni i posrednim opažanjem, to jest,opažanjem drugih lica i njihovim iskustvima.

Opažanje postaje naučna metoda: prvo, kada služiunapred formulisanim ciljevima naučnog istraživanja;drugo, kada je sistematski planirano; treće, kada se opa -žanja sistematski beleže u vezi sa postavljenim cilje-vima, a ne jednostavno kao niz “zanimljivosti”, kao štoje slučaj u novinarskim reportažama; četvrto, kada suopažanja podložna određenoj kontroli, s obzirom napouzdanost i valjanost prikupljenih pokataka.

Bitno obeležje naučnog opažanja jeste da je ono uvekaktivni i planski organizovan proces posmatranja. Ononije prikupljanje slučajnih utisaka, kao u putopisima,nego služi unapred utvrđenim teorijskim pretpostav -kama. Zapravo, kako je to rekao jedan istraživač, “dabi opažanje bilo od ma kakve koristi, ono mora bitiučinjeno za ili protiv nekog stanovišta”.

U modernoj nauci, opažanje se dopunjuje, a gde jemoguće i zamenjuje eksperimentom. Eksperiment jeveštačko stvaranje jedne pojave čiji tok želimo daproučavano. Preciznije rečeno, pod eksperimentom po-drazumevamo veštačku izolaciju određene pojave, iveš tačko stvaranje određenih uslova, kao i posmatranjedo kakvih efekata to dovodi. Prednosti eksperimenta su

64

u tome što ga možemo organizovati kada nam je topotrebno, što omogućuje ponovljeno posmatranje podistim uslovima, što omogućuje analizu odnosa uzroka iposledice, i dolaženje do sigurnijih zaključaka nego uslučaju nekontrolisanih uslova. Njegova je prednost i utome što možemo činioce, koji inače u prirodnim pro-cesima deluju nszavisno od nas, raščlanjavati, isklju -čivati i varirati. On omogućuje i izolaciju samo jednogčinioca, i posmatranje samo njegovog dejstva.

Eksperiment predstavlja “kontrolisano posmatranje”,ili pažljivo unapred planirano posmatranje, obično s ci -ljem da se provere stalne veze između pojava. Dobro jerečeno da je eksperiment pitanje koje mi prirodi postav -ljamo, i na koje očekujemo odgovor.

Zbog navedenih prednosti eksperimenta, činjenicekoje su njim konstatovane, mogu pružiti osnove za ob-jašnjenje, a ne samo puku deskripciju pojava.

Pored opažanja i eksperimenta, postoji niz drugihmetoda, poput istorijske i genetičke, modelovanja, kom-parativne metode, itd., koje su pretežno sporedne ili do -punske. Ukoliko se istraživač interesuje za istorijsku irazvojnu dimenziju, mogu mu korisno poslužiti istorij -ska, ili pak genetička metoda. Istorija bi se mogla kratkodefinisati kao “tačno saznanje o onome što se dogodiloi, po mogućnosti, kako i zašto se to dogodilo”. Metodakojom se ona služi da dođe do tog saznanja jeste istorij -ska, koja uzima u obzir naročito neke činioce, kao hro -nologiju, razvoj, uzrok, posledicu. Ova metoda nije

65

svoj stvena jedino istorijskim naukama, jer sve, uklju -čujući sve nauke i metode proučavanja, ima svoje uz -roke, poreklo, istoriju, razvoj. Genetička metoda običnopredstavlja samo prvi korak u nauci. Težište je na di -namičkim činiocima rasta, promena i razvoja. Gene -tička metoda nastoji da opiše pojave ili činjenice, pro -učavanjem toka njihovog prethodnog razvoja.

4. ULOGA TEORIJE U NAUČNOM ISTRAŽIVANJUMeđutim, nas ne interesuje jedino problem istraži -

vačkih tehnika i postupaka, već metode u užem smislu,već i problemi pristupa, čijem razmatranju posvećujemoovaj odeljak.

To znači da nas posebno interesuju one ideje koje izodrećenog ugla osvetljavaju neko područje istraživanja,i na taj način služe kao putokaz. Nije reč pri tome o ap-straktnim konstrukcijama, već o idejama koje su čvrstopovezane za realnost, za realne strukture i procese.Svrha im je da podstaknu i pomognu svestrano osmiš -ljena istraživanja bilo prirodnih ili društvenih pojava.

U vezi sa ovim izloženim stanovištem, jeste pre sve -ga razlika između dva pristupa problemima. Jedan pris -tup teži otkrivanju novih činjenica, a drugi novomshva tanju poznatih činjenica. U ovom drugom slučaju,ne bi nas toliko privlačilo posmatranje i potpuna analizaizdvojenih elemenata, već osmišljena i maštovita inter-pretacija onoga što leži pred nama.66

U skladu s time, može se reći, da, na primer, pojedinavelika otkrića u nauci podrazumevaju ovaj drugi pris -tup. Ona, naime, redovno uključuju odbacivanje stan-dardnih uverenja i procedura, i ne sastoje se u otkri vanjunovih činjenica, već u baratanju s istim svežnjem činje -nica kao i ranije, s tim što ih jedne prema drugima stav -ljamo u novi sistem odnosa, dajući im novi okvir.

Razume se, nauka je čvrsto vezana uz činjenice i nji-hovo proveravanje, to smo već istakli na početku našegkursa, i to niko ne dovodi u pitanje. Ali, u nauci ogro-man značaj imaju i pojmovni sistemi, odnosno ono štojoš nazivamo pojmovni okvir, ili jednostavnije teorija,ona je bez tog ključnog slementa nezamisliva.

I mada ovi pojmovni sistemi imaju izvanredno velikiznačaj, tako da je praćenje linije njihovog razvoja naj -bolji način proučavanja savremene nauke, ipak je pot-puno shvatljivo da u uslovima naučne specijalizacijedolazi do njihovog zanemarivanja, naročito međunaučnim radnicima nižeg i srednjeg ranga. Rezultat jepokušaj negacije svakog saznanja koje nema empirijskikarakter.

Kako podrobnije objasniti tu pojavu? Glavno pod -ručje na kojem se danas vodi borba između vodećih ze-malja, Amerike, Japana, Rusije, Nemačke, jeste obrazo -vanje uskospecijalizovanih kadrova. Pojedina naučnapodručja toliko su se razgranala i produbila, da potpunoapsorbuju sve vreme specijalista, koji zbog toga vrlo

67

teško uspostavljaju misaone veze sa drugim područ -jima.

Budući da tehnika i ostale primenjene nauke silnonapreduju, i budući da specijalisti sa izvesnim oprav-danjem smatraju da čitav taj napredak počiva na nji-hovom radu, logično je da se kod njih javlja iluzija osuvišnosti pojmovnih sistema, i prezir prema ljudimakoji po definiciji svog zvanja ne vrše neku neku prak -ticističku funkciju, već se bave razmatranjem stvari unjihovoj opštoj povezanosti. Po mišljenju mnogih speci-jalista takvi ljudi nisu potrebni.

Pojmovni sistemi su više ili manje opšti sistemi ap-straktnih stavova, koji govore o uslovima međusobnogodnosa empirijskih fenomena. Bez odgovarajućeg poj-movnog okvira naučno je istraživanje slepo i u većinislučajeva besplodno. Aristotel i Galilej nisu mogliznatno unaprediti područje aerostatike (nauka o ravno -teži gasova), uglavnom zbog prepreke koju je predstavl-jala neprikladnost teorije o “prirodi koja se boji praz -nine”. Toričeli i Bojl pošli su napred zahvaljujući gle -dištu da vazduh ima težinu i da je elastičan medijum.Kao što se zna, Bojl je otkrio zakon o odnosu pritiska iza premine gasova. Bojlov zakon o gasovima je verzijatakvog preciznog iskaza o varijacijama u konkretnomsistemu za koji važe pojmovi pritiska, zapremine i tem-perature. Lavoazije je udario temelje modernoj hemijizahvaljujući odlučnom napuštanju flogistonske teorije,po kojoj iz materija koje sagorevaju isparava supstanca,

68

takozvani flogiston. On je mogao objasniti proces go -renja tek onda kada je razvio teoriju oksidacije i sagore-vanja.

Dobra teorija je bitna konstitutivna komponenta svihnauka. Njena bitna funkcija sastoji se u tome što onabaca svetlo na celo područje istraživanja. To je u stvarinačin ili metoda shvatanja koja omogućuje kretanje nanekom području. Takva jedna koncepcija o strukturimaterijala koji treba nadvladati, i o njegovim odnosimas drugim stvarima, neophodno je potreba s gledištaizrade instrumenata za rad, i kretanja napred.

Iz svega dosad rečenog, vidljivo je bitno značenjepoj movnih kategorija u postepenom razvoju nauke. Paipak, u uslovima naučne specijalizacije, dolazi do nji-hovog zanemarivanja, naročito među naučnim radnici -ma nižeg i srednjeg ranga. Jedna od posledica toga jesteprecenjivanje istraživačkih metoda, poput, recimo,ekspe rimenta, u poređenju sa teorijom. U takvom kon-tekstu. nauka postaje stvar tehnike i postupaka kojeuključuju minimum racionalne misli.

Međutim, nikako se ne sme izgubiti iz vida da izasvakog dobrog eksperimenta nalazi se dobra teorija.Inače je poznato da laičko mišljenje pridaje veliku važ-post eksperimentisanju. To je izraženo u poznatim aneg-dotama o Galileju, Njutnu i drugim naučnicima (baca -nje kamena s krive kule u Pizi, padanje jabuke u Njut-novom vrtu, itd.). Laičko mišljenje zbog svoje sklonostiatraktivnim primerima i slučajnostima, ne uviđa da iza

69

svih eksperimenata stoji pomno i dugotrajno izgrađivansistem ideja - teorija.

Dinamika moderne nauke sastoji se u suodnošenjukonceptualizacije i eksperimentisanja. Ovde treba na -gla siti da suodnošenje nije uvek jednostavno. Ponekadse događa da teorija odigra važnu ulogu u predviđanjunovih podataka. Školski primer postupka po toj metodibilo je otkriće planete Neptuna, koje je izvršeno mate -ma tičkim putem u kabinetu na osnovu teorije gravi -tacije. Na sličan način je japanski nobelovac Jukava natemelju manipulacije “pojmovnih šema” u fizici koje suizražene u matematskoj formi, najavio postojanje čes -tice nazvans “mezon”. Ova subatomska čestica kasnijeje opažajno otkrivena pomoću fotografske tehnike isredište je mnogih proučavanja u savremenoj fizici.

Dakle, postojanje konceptualne dedukcije upravilo jepažnju tehnike na verifikaciju otkrića. To znači da seumovanjem može ponekad predvideti ono što se pomo -ću tehnika nije još otkrilo.

Dobra teorija je bitna konstitutivna komponenta sva-ke nauke. Njena bitna funkcija sastoji se u tome što onabaca svetlo na celokupno područje istraživanja.

Kroz kreativnu konstrukciju pojmovnog sistema.koja se zasniva na osmišljeno-inventivnom uopštava -nju, stvara se ključna pretpostavka razvoja nauke. Kadatvrdimo da dobar pojmovni sistem ili teorija baca svetlona celo područje, i omogućuje krstanje napred, onda tanaša tvrdnja podrazumeva da takav sistem sadrži os-

70

novne pretpostavke načina ili metode kretanja. Ili dabudemo precizniji, to barem znači da je koncepcija ostrukturi materijala koji treba nadvladati, i o njegovimodnosima s drugim stvarima, upravo neophodna s gle -dišta izrade instrumenata za rad i kretanja napred.

Dakle, često da bi došli do rešenja problema nije do-voljno koncentrisano posmatranje izdvojenih eleme-nata, već je potreban širok pogled i osmišljeno inven -tivno slaganje i aranžiranje onoga što leži pred nama.Vi dimo sve elemente zagonetke, no ne znamo kako ihtreba poređati da bismo formirali sliku. Pronalaženjepravog rešenja često ima formu naglog, neočekivanogzaokreta.

Ovo ne treba shvatiti bukvalno u tom smislu kao daje naučni rad isključivo produkt intuicije ili neke ne-nadane inspiracije. Time se samo naglašava značaj te -orije. pa i moment invencije i mašte, bez kojeg nemaistinskog rešenja naučnih problema. U prisutnosti tihmomenata treba tražiti glavni razlog privlačiosti istinskenauke. Ona nije suvoparna analiza, koja se isključivooslanja na istraživačke tehnike, već nužno uključuje iteorijski napor, pa i element mašte i invencije.

Velika otkrića u nauci donose neke nove činjenice.Ali. zar nije tačno da mnoga velika, pa i uistinu geni-jalna naučna otkrića znače novo shvatanje starih činje -nica. Zar nije takvog karaktera “kopernikanski zaokret”koji je Kopernik učinio u astronomiji. To se može rećii za Ajnštajna i druge mislioce. Oni nisu važni kao pro -

71

nalazači novih činjenica. već kao tvorci novog gledanjana činjenice.

Kada se sve to ima u vidu, onda je jasno da ima punosmisla tvrdnja prema kojoj nema značajnih naučnihotkrića ako ne postoji smeli let mašte, ukoliko nemahipoteza koje ponekad imaju vizionarski karakter.Razumljivo je da sve teorije traže i moraju imati svojedokaze, i da je njihova konačna potvrda stvarnost.Možemo reći: ni teorija bez činjenica (što bi bila speku-lacija), ni činjenice bez teorije (što bi nauku svodilo napuku deskripciju).

72

Kako se stvara naučno delo

1. OSOBINE DOBROG NAUČNOG DELASvaki naučni rad, ma iz koje naučne oblasti bio, ima

svoje osobene kvalitete. Otuda, o osobinama dobrognaučnog rada može se govoriti samo uopšteno, može seukazati na izvesne osobine koje mogu da budu za -jedničke za više naučnih radova dobrog kvaliteta.

Pre svega, kvalitet nekog naučnog rada ne zavisi odnjegovog obima. Poznato je da su neka epohalna otkrićasaopštena na malom broju stranica - recimo, Ajnštaj -nova teornja relativiteta. Obim rada zavisi od mnogihčinilaca, i on može da varira za pojedine naučne disci-pline, grane, teme, doprinoseći u manjoj ili većoj merisamom kvalitetu rada.

Obim rada zavisi i od samog autora, od prirode nje-govog talenta, od celine njegovih naučnih osobina. Nekiautori uglavnom pišu članke, drugi pak šira dela, mono-grafije, studije. Uzećemo primer iz literature: dok su,na primer, Tolstoj ili Stendal pisali romane, Čehov nijenapisao niti jedan roman, a bio je majstor kratke forme,to jest pripovetke.

73

Ali, ono što je od bitnog značaja, naročito kada je upitanju obimniji rad, jeste činjenica da predmet bude is-crpen, da rad predstavlja koliko je god moguće, baremza taj trenutak, definitivnu studiju o jednom problemu,tako da se o tom istom problemu ne može, kroz izvestanbroj godina, da ponovo piše, ili da se on u bitnim ele-mentima dopunjava.

Naravno, to ne znači da rad mora da obuhvati i rešiodjednom sva pitanja. I ako je to slučaj, to treba odmahna početku u predgovoru ili uvodu, iskreno reći, i even-tualno, u zaključku ukazati na najvažnija pitanja kojapreostaju da se obrade.

Istina, obim napisanog teksta, naročito u nekim na -ukama, može da bude u znatnoj meri pouzdan kriteri-jum za širinu i dubinu istraživanja, za trud uložen, kaoi rad utrošen u obradu teme, pa prema tome i za vred-nost samog dela. Uzećemo primer iz literature: Tolsto-jev “Rat i mir” ne bi bio tako monumentalan roman, danije tako obiman. Ali, koliko je u pitanju obima de-likatno pitanje mere, baš pokazuje primer ovog geni-jalnog dela, koje ipak deluje pomalo preopširno, raz -vučeno. I u nauci se treba paziti da rad ne bude pre -dugačak, raspričan, labavo komponovan.

No, kada je reč o doktorskoj disertaciji, njen širi obimpo pravilu pokazuje da je autor proučio svu nužnu građui dokumentaciju, da je produbio predmet i da je znao daobradi građu i da je organizuje u veću harmoničnu ce -linu. Prema tome, pristojna doktorska disertacija trebalo

74

bi da i po obimu bude značajnije delo, da iznosi prib-ližno 250 do 300 stranica kucanog teksta. Ali, to ne zna -či da i disertacije manjeg obima ne mogu da imajuvred nost, ukoliko js autor u sažetom obliku saopštiodragocene rezultate svojih višegodišnjih i plodnih is-traživanja.

Ipak, opšte je pravilo da treba težiti za kratkoćom -(koja je uz jasnoću i dobru kompoziciju osnovna oso -bina naučnog teksta) - za što većom koncentrisanošću iekonomijom u izlagalju materije, za sažetim i snažnimnačinom izlaganja činjenica i ideja. I to iz više razloga,od kojih nam se čine glavnim sledeći: Prvo, to zahtevadanašnji tempo života: čovek današnjice nema mnogovremena i strpljenja za čitanje dugih tekstova, i pisatinešto opširnije i duže nego što je neophodno znači, ust-vari, zloupotrbljavati tuđe vreme i strpljenje. Fran cuskifilozof Volter iz 18. stoleća, uzviknuo je: “Plašim se ve-likih knjiga”! A koliko bi tek danas takva konstatacijabila aktuelna!

Drugo, kratkoća je u znatnoj meri dokaz da je autorovladao predmetom do tog stepena da je bio u stanju damu da sažet, zbijen oblik. Stoga je bio u pravu Čehov,koji je kratkoću nazvao “sestrom talenta”, i Paskal kadase izvinjavao, pa kraju jednog svog provincijskog pis -ma, što ga je napisao opširno, a kao razlog je navodioda nije imao vremena da piše kraće pismo.

75

Treće, kratkoća ima svoje posebne draži. Ona je znakkrepkosti, snage, jedrine, ali u isti mah, i naročito, merei finog ukusa autora.

Ipak, treba imati na umu da kratkoća ne sme ići naštetu jasnoće: kada god postoji makar i mala sumnja daizlaganje neće biti dobro i pravilno shvaćeno, treba gadopuniti i razviti, i misao podrobnije objasniti.

Navešćemo nekoliko opštih načela kojih bi autor tre-balo da se pridržava u izlaganju da bi postigao kratkoću,odnosno izbegao razvučenost, razlivenost:

1. Izlaganje ne treba počinjati isuviše izdaleka, negoonde gde je to nužno, neophodno.

O ovaj priicip se ogrešuju naročito ljudi nevični pi -sanju: oni svoj uvod počinju izdaleka, i u njega unosemnogo štošta bez neposredne veze sa temom. Navešćujedan primer iz oblasti književnosti: obrađujući za svojdiplomski rad predmet “Velike teme u Njegoševoj poe -zi ji”, jedna studentkinja, umesto da se u uvodu ukratkoosvrne samo na Njegoševo delo, govorila je naširoko opesnikovom vremenu, životu i delu. Tako je njen uvodispao nesrazmerno dug i razvučen, pa prema tome pro-mašen. Rad se ne sme produžavati više nego što je nuž -no.

2. U rad ne treba unositi ništa što nije u neposrednojvezi sa temom, što rad čini razvodnjenim.

Poneseni maštom i bujnošću, mnogi zaboravljaju nasvoj predmet, i počinju da pišu o nečem drugom. Ili, utoku pisanja, padne im na pamet neko pntanje, koje je76

zanimljivo samo po sebi, ali izlazi iz okvira teme, i oni,umesto da ga, eventualno samo pomenu, počnu da onje mu govore nadugo i naširoko.

Posledice te nedovoljne disciplinovanosti misli i ne-dovoljno budne pažnje, jesu udaljavanje od teme, digre-sije. Da bi ovaj nedostatak izbegli, Bogdan Popović jesvojim studentima davao sledeći savet:

“U vrh svake strane lista na kome pišete, napišite očemu treba da govorite, i čim ste prestali govoriti otome, stanite, ne idite dalje - upravo, vratite se na mestogde ste predmet ostavili.”

U vezi sa ovim principom, pomenimo da se ponekadigresija može učiniti, ali ona treba da bude svesnoučinjena, opravdana, i eventualno, kratko obrazložena.Pri tome po pravilu je pogodnije digresije smestiti u fus-note (tj. napomene), i tako izbeći opterećivanje osnov -nog teksta.

3. Rad ne treba pretrpavati beznačajnim pojedinos-tima.

Poneki autor, umesto la odabere činjenice i ideje kojesu bitne za predmet, gomila u svome tekstu brojne irele-vantne pojedinosti. To dolazi delom otuda što ne raz-likuje bitno od sporednog, važno od nevažnog, a jošviše stoga što misli kako treba iskoristiti svu prikupljenudokumentaciju o nekoj temi, ne odričući se ni najma -njih, najbeznačajnijih pojedinosti, koje opterećuju rad.

Ponekad je korisno ostviti deo građe i za neki budućirad. Daću jedan primer: profesor Bora Stojković je ob-

77

javio voluminoznu “Istoriju srpskog pozorišta”, ali,kako je sam pisac rekao, nije iskoristio svu građu, većje kasnije od preostale građe papravio novu knjigu “Ve-likani srpskog pozorišta”. Naravno, pri tome treba bitidosta obazriv, jer se ponekad od “restlova”, da se takoizrazim, koji ostaju iza nekog rada, ne može sačinitisolidna druga knjiga.

Za one autore koji ne umeju da naprave selekcijugrađe, da izdvoje bitno od sporednog, kojima je žao daodbace i čak beznačajne detalje, može se reći da njihovoizlaganje nije daleko od pričanja onih senilnih baba,“suvih i bez mašte”, o kojima govori Viljem Džejms, i“koje vas ne poštede nijednog detalja svoje priče, makako on bio sitan, i na čijoj niti pričanja su nanizaninebitni podaci s istom upornošću kao i bitni.” Šopen-hauer je išao čak toliko daleko da je smatrao kako jebolje izostaviti u radu nešto dobro nego uneti u njeganešto beznačajno.

U sličnom duhu je pisao i Rajnberg: “Kao što se ne -ko liko miligrama čistog dragocenog radijuma dobijanaj složenijom mehaničkom i hemijskom preradom sto -ti nu tona sirove rude, tako se posle ogromnog napornogstvaralačkog rada na obradi literature i dokumentacijeo predmetu, kristališu pojedine čiste misli i formulaci -je”.

78

4. Ne treba ponavljati ono što je već na neki načinrečeno.

Ukoliko autor nije, pre nego što je prešao na redigo-vanje rukopisa, dovoljno i dugo razmišljao o predmetu,solidno asimilovao građu i razradio detaljan plan izla-ganja, ponavljanje činjenica biće gotovo neizbežno. Nataj način i nastaju one “ideje-paraziti”, koje naučni radlišavaju čvrste kompozicije, čine ga razvučenim, raz -livenim, razvodnjenim.

Jedna vrsta ponavljanja je ipak dozvoljena, s obziromna korist koju donosi: kratke rekapitulacije, rezimeionog što je ranije izloženo, kao i prethodna nagoveš -tenja onoga što tek ima da dođe. Te rekapitulacije inagoveštenja olakšavaju razumevanje sadržine teksta injegovog plana. One se čine mahom kada je u pitanjurad većeg obima ili kompleksnije kompozicije. U ma -njim radovima, pogotovu ako je plan jednostavan i pre-gledan, one su retko nužne.

5. Ne treba razlagati i objašnjavati opširno stvari ko -je su same po sebi dovoljno razumljive.

U želji da sve kažu i sve objasne, neki autori radovaizlažu, razlažu, i obrazlažu sve nadugo i naširoko. Timeoni čitaoca lišavaju mogućnosti i zadovoljstva, da poslečitanja sam razmisli i nešto, eventualno, domisli, doda.Oni potcenjuju inteligenciju svojih čitalaca. Tačno kažestara francuska poslovica: “Tajna da čovek bude dosa -dan, leži u tome da se sve kaže”. A po Monteskjeu, sva

79

tajna dobrog pisanja sastoji se u tome da se “ideje kojese sami po sebi razumeju”, preskoče.

Ukratko rečeno, prevelika opširnost i razvučenostoduzimaju naučnom radu jezgrovitost, jedrinu i snagu,slabe njegov opšti utisak. Stoga je Šopenhauer s pravomgovorio: “Ko hoće da piše za sva vremena, neka budekratak, jezgrovit i ograničen na ono što je bitno: nekadobro misli, do cicijašluka, pri svakoj rečenici i svakojreči, da li bi se moglo i bez toga; poput onoga, što spre -majući kofer za daleko putovanje, kod svake sitnicekoju meće u njega razmišlja ne bi li i nju mogao da os-tavi.”

Pored sažetosti, mogu se istaći još neke osnovne os-obine svojstvene dobrom naučnom radu, bez obzira nato iz koje je struke:

a) JedinstvoU jednom naučnom radu dobrog kvaliteta, u razvoju

osnovne, centralne misli, koja čini stožer rada, treba dapostoji jedinstvo. To će reći, nužno je da svi delovi rada(poglavlja, odseci, paragrafi, itd.) budu posvećeni jed-noj stvari, jednom predmetu, jednoj ideji, da oni čineorgansku celinu i da doprinose, svaki za sebe i sviskupa, postepenom toku i razvoju osnovne ideje, dabudu “funkcionalni”. Dakle, potrebno je da autor imaizvesnu koncepciju, kada stvara jedno naučno delo; dabi bilo vredno, naučno delo treba da ima, tako da kažem,jednu crvenu nit.

80

b) Sklad, koherentnostSvi delovi rada treba da budu u skladu, kako jedni sa

drugima međusobno, tako i svaki od njih, sa radom kaocelinom. Naime, potrebno je da između svih delova ice line postoji logička koherentnost. A to će biti poduslovom da između predmeta o kojima je reč, koji serazvijaju u pojedinim većim i manjim delovima rada(glavama, odsecima, paragrafima, itd.), postoji logičkapovezanost, sklad.

Dakle, delo ne može biti “ko rogovi u vreći”, da setako izrazimo. Ono mora biti koherentno. Razume se,da je naročita vrednost kada nostoji koherentnost u ce -lom opusu jednog autora, ili pak u delu toga opusa. Naprimer, autor napiše veći broj radova (članaka, knjiga),i među njima postoji određena koherentnost, odnosno,pokazuju se kao delovi jedne šire koncepcije.

c) Adekvatno isticanjeSvaka misao, kao i niz misli razvijenih u nekom radu,

treba da budu istaknute prema svojoj važnosti. To adek-vatno isticanje postiže se, naročito, većim ili manjimprostorom koji se daje nekoj misli ili nizu misli, imestom: ono što se želi najviše da istakne, stavlja se naposlednje mesto, koje je najvažnije, zatim po važnostidolazi prvo mesto, itd.

Neki autori, međutim, a naročito oni bez dovoljnoiskustva i discipline, ili koji su poneseni maštom, odu -ševljeni nekom misli koja je njima draga, ogrešuju selako i često o ovo načelo srazmera delova u nekom sas-

81

tavu. I kao posledica toga, nastaju oni radovi koji naliče,kako kaže Lansom, na “tela kod kojih su neki udovihipertrofirani, nastaju dela kao ćopava, grbava, defor -misana čudovišta, koja ne mogu da se drže na nogama,i neće moći da žive”.

d) OriginalnostJa sam ranije već rekao da je mladost najveća kre -

ativna mogućnost. Ipak, u pogledu originalnosti ne mo -gu se pred mlađeg istraživača postavljati neki naročitovisoki zahtevi.

Iskreno govoreći, potpuna originalnost predstavljaizuzetak, a veliku retkost oni autori koji se njome od-likuju. S pravom je govorio Gete: “Uvek se govori oori ginalnosti, ali šta to znači! Čim se rodimo, počinjesvet na nas uticati, i tako to ide do kraja. I to svagde! Pašta možemo osim energije, snage i volje nazvati svojim!Kada bih mogao reći šta sve dugujem velikim prethod-nicima i savremenicima, ne bi mi mnogo ostalo.”

Pa ipak, svaki sastav, čak i najskromniji, treba dasadrži nešto novo, da se odlikuje nekom originalnošću:da obrađuje novu temu, da donosi novu građu, dotadnepoznatu, drugima nepristupačnu, ili takvu do koje jeautor došao svojom pronicljivošću, oštroumnošću; ilipak, da se ističe obradom, koja je poznatu građu ili su-voparnu i nezanimljivu, učinila vrednom i zanimljivom;ili da se odlikuje originalnom organizacijom i raspore-dom građe (to jest, kompozicijom), originalnim zak -ljučcima, izvedenim na osnovu građe koja je autoru82

stajala na raspolaganju - zaključcima koji iz novog uglaosvstljavaju predmet, bacaju na njega nov pogled i ot-varaju nove vidik. Jedan sastav već može biti vredan ipo tome ukoliko je napisan dobrim stilom.

Međutim, kada je reč o naučnom radu u pravomsmis lu reči, on mora da se odlikuje originalnošću, kojadolazi do izražaja bilo otkrivanjem novih, dotad nepoz-natih činjenica, bilo otkrivanjem zakona, ili primenomnovih metodoloških i tehničkih postupaka. Razume se,idealan je slučaj, ukoliko se originalnost ispoljava usvim ovim elementima. Jednom reči, naučni rad trebada saopštava rezultate ličnih istraživanja, ličnih razmiš -ljanja, ličnih iskustva autorovih, kako bi se došlo do saz-nanja do kojih dotad niko nije došao.

Ali, izvesia tema, izvestan problem, ne mora da budeprikazan u celini. Mogu se prikazati samo njegovi frag-menti, i obraditi eventualno neki bitni vidovi, ili paknje govi neki koreni, uzroci; no, veliki je naučni domet,ukoliko se da originalni misaoni okvir, koji se nekadmože postupno graditi i čitav život.

e) Pravilno rasuđivanjeSaglasno karakteru naučnog rada i primenjenoj istra -

živačkoj metodi, istraživač saopštava na razne načinerezultate svoga istraživanja - činjenice, ideje, zaključke.Obično polazi sa opisivanjem (deskripcijom), zatimpre lazi na raspravljanje - analizu, diskusiju, polemiku -da bi se uzdigao do sinteze.

83

Pri tome treba obratiti pažnju na tri stvari: 1) da sene čine materijalne greške, koriste i iznose netačni po-daci; jedna greška, netačan podatak, stvara rezervu kodkorisnika naučnog rada u 100 drugih, inače tačnih po-dataka; 2) da svaka tvrdnja, sud, mišljenje, budu obraz -loženi; naime, oni upravo i vrede onoliko koliko supotkrepljeni valjanim i ubedljivim argumentima i do ka -zima; 3) da rasuđivanja i zaključivanja budu logičkipravilna. To znači, pre svega, sledeće:

- da autor ne uprošćava stvari, uzimajući u obzir sa -mo argumente koji idu u prilog izvesnoj tezi. Da bi izbe-gao ovu grešku, Paskal je marljivo beležio, i pri izradirukopnsa uzimao u obzir svako mišljenje koje je u biločemu protivrečilo njegovim postavkama;

- da zbog žurbe, nestrpljivosti, nedovoljne savesnosti,pe uzme u obzir samo dve-tri činjenice, i na njima iz-gradi svoje mišljenje, tezu, izvuče iz njih neosnovan br-zoplet zaključak. U tom pogledu je još aktuelno čuvenoDekartovo četvrto pravilo: “Da u svemu pravimo takopotpuna nabrajanja i tako opšte preglede, da bismo seuverili kako nismo ništa izostavili”;

- da prilazeći činjenicima sa predubeđenjem i predra-sudama, autor ne nastoji da stvarnost prilagođava svo-jim mišljenjima, umesto obrnuto, da mišljenje adek vat -no izrazi stvarnost;

- da se ne povodi - nekritički, slepo - za tuđim mišlje -njima, za mišljenjima autoriteta;

84

- da zaveden, obmanut prividnim izgledom stvari, neuzima pojavni oblik za suštinu, za istinito ono što jeneistinito, i za stvarno ono što je nestvarno, kao što sedesilo u poznatoj Fontenelovoj priči o zlatnom zubu.

U toj priči, Fontenel saopštava kako je nekom detetuu Šleziji namesto ispalog narastao zlatan zub. Iznena -đeni i zadivljsni tom pojavom, svi tada čuveni nemačkinaučnici dali su se na posao da objasne uzrok te čudnei čudotvorne pojave. Pisali su čitave knjige o tome kakoi zašto se to moglo desiti, čitave istorije toga zuba, po-bijali jedni drugima mišljenja i prihvatali ih; ali nijedanod njih nije došao na misao da ispita istinitost same po-jave: da li je zub zaista zlatan. To je učinio tek jedanzla tar, koji je bio, na kraju, pozvan i koji js ustanovioda je zub bio, ustvari, pozlaćen, a ne zlatan. Fontenelizvodi iz te anegdote zaključak koji do danas nije izgu-bio svoju aktuelnost: “Uverimo se u istinitost činjenice,pre nego što se nrihvatimo ispitivanja njenih uzroka”.

6. PrimeriNajbolje sredstvo za jasno i reljefno izlaganje jeste,

uz kontrast, primsr. Prema tome, rad ne sme da se svodina apstraktno rasuđivanje, nego ga treba potkrepiti raz -novrsnim primerima, koji se mogu crpsti iz ličnog is -kustva i iskustva drugih (napisa, knjiga, dokumenata,itd.), iz sadašnjosti i prošlosti.

7. Stilske odlikeNaučni istraživač, ma koje struke bio, treba da bude

u isti mah pisac koji će znati da za svoju misao nađe85

adekvatan izraz i oblik, da je iskaže jasno i precizno,jednostavno i koncizno, bez monotonije i klišea, bezstilskih nezgrapnosti. Kod nas je bilo velikih naučnikakoji su u isti mah bili i odlični stilisti. Pomenimo međunjima i našeg najvećeg geologa Jovana Cvijića.

Ali, ako se pred običnog istraživača ne mogu postav -ljati tako visoki zahtevi, to jest da bude u isti mah i veliknaučnik i sjajai stilist, od njega se može očekivati dapristojno vlada pisanom reči, da piše stilski korektno igramatički pravilno. Jednom rečju, da zna za sadržinuda nađe adskvatan oblik, izraz. Jer, sadržina i oblikjednog teksta su usko među sobom povezani, i dubokose uzajamno prožimaju.

Flober je ukazivao na usku vezu i prožimanje načinaizražavanja i načina mišljenja. “Ako vam je slaba mi -sao, pisao je on Fejdou, vi nikada nećete pisati snažno”.Slično js mislio i Renan, koji je smatrao da “snažna i is-tinita misao uvek uspeva da se izrazi na originalannačin”, dok “samo lažna i slabašna misao stvara delaizrazito loše napisana”.

Znatan broj pisaca isticao je potrebu prirodnog načinaizražavanja. Paskal kaže da “kada vidimo jednostavani prirodan stil, a ne izveštačen, mi se iznenadimo i ushi -timo, jer smo se nadali videti autora, a našli smo čove -ka”. Najveća veština je pisati jediostavno, kako su pisaliu geografiji i geologiji Jovan Cvijić, u literaturi Turge -njev, u političkoj istoriji Slobodan Jovanović. IvoAndrić kaže: “Kada napišem jednu rečenicu, ja stanem

86

celom težinom na svaku reč i ako izdrži moju težinu,ako ne popucaju spone koje je vezuju levo i desno sadrugim rečima, ja tek tada smatram da je dobro oda -brana”.

2. SAVETI MLADOM ISTRAŽIVAČU“Svaki početak je težak”, glasi jedna narodna izreka.

Pa i u nauci, obično je najteže početi jedan istraživačkipoduhvat. Pogotovo kod mladog istraživača može se is-poljiti izvesna fasciniranost, pa i zbunjenosg i čak up-lašenost, kada ss suoči sa postavljenim zadatkom. To ječesta pojava kod studenata, kada treba da počnu izradudiplomskog ili pak magistarskog rada. Osnovni savetkoji im se može dati, jeste da hrabro započnu svojistraživački poduhvat - jer, kako glasi jedna francuskaizreka, “apetit se dobija uz jelo”.

U nauci se napreduje korak po korak! Niko nije od -mah postao stručnjak, naučnik. Nakon pročitanog ovogudžbenika, neće se moći reći za one koji su ga pročitali,da su postali gotovi naučnici. Oni će steći određeni fondmetodoloških znanja, koja treba stalno usavršavati, obo -gaćivati, tokom celokupne profesionalne karijere. Se -neka je govorio: “Nijedna stvar nije završena u počet -ku”.

Kod pojedinih istraživača može postojati težnja zabrzim uspehom, naročito na početku naučne karijere.No dobro je rečeno da “sve što je brzo, to je kuso!” A

87

jedna italijanska izreka glasi: ”Ko ide polako, ide sigur -no, a ko ide sigurno, stiže daleko!”

U svom radu, naučnici se uvek oslanjaju na pret -hodno znanje. Treba uvek imati osećaj za naučnu tradi-ciju u određenoj oblasti, da ništa ne možemo učiniti, idati nešto svoje, nešto novo, bez usvajanja te tradicije,nego podrazumeva i kritički odnos prema njoj. Cvijićje našao pravu reč, kada je rekao da se naučnici penjujednn drugima na ramena. Velika dela, u manjoj ilivećoj meri, oslanjaju se na dopripose mnogobrojnihnaučnika. Možemo metaforično reći, da velika naučnadela nastaju, kao što atoli u okeanima pastaju od mili-jardi čestica, beskrajio sićušnih materija. Naravno, sveovo što je rečeno, ne znači da se ne treba držati odre -đenih pravila naučne korektnosti, da treba prisvajati,krasti ono što je tuđe delo. O tim pravilima korišćenjatuđih naučiih rezultata posebno ćemo govoriti u odeljkukoji se tiče “dokumentarne podloge rukopisa”.

Potrebno je, već od prvih koraka u nauci, imatisamokritičan odnos prema svom delu. Pogotovo trebanastojati da prvi rad sa kojim se predstavljamo naučnojjavnosti, predstavlja solidno naučno delo. Naš istaknutidramski pisac, Dušan Kovačević, govorio je mladim au-torima - početnicima: “Kada vam se izvede prvi ruko -pis, a nije dobar, vi ste pisac ‘lošeg komada’. Drugikomad ili vam neće pročitati, ili će ga čitati sa ose -ćanjem da ste loš pisac. S druge strane, ukoliko postig -nete uspeh prvim komadom, to može da vam pomogne

88

još mnogo, mnogo godina. Ali, ako je prvi komad loš,morate da napišete potom nekoliko odličnih komada dabi se zaboravilo da ste bili loš pisac”.

No, možemo takođe reći, da naše znanje, i naši rezul-tagi, nisu nikad definitivni; oni su, barem u ponečem,nesavršeni, te stoga ne treba težiti nekoj apsolutnoj per-fekciji (koja se nikad ne može postići). Ima takvih po-java da mladi istraživač “zaluta” u svom istraživanju,kojem se ne vidi kraja. Stalno istražuje, širi istraživačkutematiku, a nikako da počne da piše svoj naučni rad! Utakvim situacijama, kao i u svemu drugom, potrebno jeslediti antički postulat mere, umerenosti. Ukoliko pre -teramo u zahtevima prema sebi, ako težimo nekoj ap-solutnoj perfekciji, tada možemo postati potpuno“na učno sterilni”; to jest, bez obzira na velike duhovnenapore, mogu izostati ma kakvi opipljivi naučni rezul-tati. S druge straie, nedostatak smisla za realnost,samokritičkog odnosa prema svom radu, težnja za štobržim uspehom - to vodi ka nesolidnim, lošim delima,koja nas mogu i kompromitovati u stručnoj, naučnojjavnosti.

Mogli bismo istaći, kao praktičan savet, da poslejednog razumno odmerenog vremenskog perioda, trebazapočeti sa izradom naučnog dela; po pravilu reč je oprvoj verziji, koja dakle nije i konačna verzija, pa jetreba usavršavati, poboljšavati. Pa i poznati naučnici iknjiževnici, kada govore o svom stvaralačkom pos-tupku, po pravilu istaknu da su pre konačnog oblika

89

dela, radili više verzija. Dušan Kovačević je jednom pri-likom istakao, da nijedan komad nije radio ispod petverzija. To traganje za konačnim oblikom jednog na -učnog dela, veoma je mukotrpan posao, koji nije pravo -linijski, već često podrazumeva i lutanja, stranputice,zastoje, dok najzad ne dosegnemo do optimalnog oblikajednog dela, u datim okolnostima. Ponekad je čakpotrebno i revidirati inicijalni istraživački plan, i netreba se toga ustručavati, jer tokom istraživanja iučinjenih duhovnih napora, možemo doći do adekvat-nijih ideja i koncepcija, od onih koje smo imali napočetku istraživanja.

Da bi se napisalo jedno dobro naučno delo, uz savdar koji se poseduje, mora mnogo da se radi; jer, akobez talenta nema rezultata u nauci, nema ih ni bez ve-likog rada. Tesla je rekao: “Talent je isto što i volja, agenij isto što i rad. Zato svaki čovek može da postanegenij, ako voljom i radom nadmašuje drugi svet”. Štoje veće delo, ukoliko je moralo više rada da se uloži dabi se ostvarilo. Miloš Crnjanski je isticao da svoja delanije lako uradio, već da se mnogo mučio pri njihovomstvaranju. Kami je govorio da rad mrvi podjediako sveljude, pa se to odnosi i na kreativni rad. Poznati lekar inaučnik Adamović, nakon sistematskog proučavanjapsihobiografija pisaca, dolazi do zaključka da je kre -ativan proces krajnje mučan posao, koji ne zaštićuje odpsihosomatske bolesti: nije zaštitio Balzaka od šećernebolesti i infarkta u 52. godini, Čehova od tuberkuloze u

90

44. godini, Gogolja od klasične psihogene bolesti u 43.godini. Naravno, to ne znači da naučni rad, pored togašto podrazumeva mukotrpno naprezanje, nije i izvor ve-likog zadovoljstva.

Ima mladih, i to često upravo onih talentovanih, kojimisle da bez velikog rada mogu mnogo postići. Oni seuglavnom oslanjaju na svoju prirodnu obdarenost, anisu spremni da sistematski i istrajno rade. Naime, samainteligencija malo znači, ukoliko se konstantno ne stičunova znanja. A znanje je funkcija čitanja, proučavanjastručne literature. Stručno i metodološko znanje stiče sesamo čitanjem. Inženjer, lekar, pravnik, ništa ne možepostići ukoliko stalno ne čita, ako ne prati stručnečasopise, stručne knjige, ako ne učestvuje na razno -vrsnim stručnim sastancima. Fakultetska diploma nijezavršna stepenica, već početna, u struci, u nauci. Vežbačini majstora, kaže nemačka izreka. Samo stalni rad,čitanje, proučavanje, razmišljanje, omogućava stručni inaučni razvoj; u suprotiom, tapka se u mestu, a zapravointelektualio zaostaje!

Kada govorim o krativnosti u nauci, ona se može is-poljavati na različite načine. I razume se, svaki od tihoblika kreativnosti je vredan, dragocen. Neko može bitisposoban da otkriva nove činjenice, može biti “naučnikdetalja”, analize izdvojenih elemenata. Drugi, pak, mo -že biti više sklon sintezama, novom shvatanju, osmiš -ljenoj i maštovitoj interpretaciji već poznatih činjenica.Kao primer takvog dara, pomenuli bismo poznatog ar -

91

he ologa, sa izvanrednom reputacijom i u međunarod -nim razmerama, Dragoslava Srejovića. O Gamzigraduse i ranije znalo, no, on je izvanredno povezao elemsntei dao sintezu - novo tumačenje.

Nije retka pojava da mlad, a po pravilu izuzetno daro -vit naučnik, nastoji da se bavi i istražuje u više, čak i 5-6 oblasti. Time ne samo da rasipa svoju energiju ivre me, već nije u stanju da iskoristi i usmeri svoj velikikreativni potencijal, da ne govorimo o tome da ga tosprečava da dovoljno temeljno izuči određenu temu,naučni problem. Da bismo sve dublje zahvatali temukoju obrađujemo, što se postiže postepeno, korak pokorak, moramo da razgraničimo polje istraživanja, dakoncentrišemo našu pažnju, naš istraživački rad naodređeni problem, na izabranu temu. Saradnja i pomoćiskusnijih kolega, istraživača, tu može biti veoma dra -go cena.

Međutim, i ovo metodološko pravilo ne treba shvatitina apsolutan način. Tako, Jovan Cvijić je bio nadarenza višedisciplinaran rad, i bio je sposoban da prikupljai razrađuje materijal za čitav niz naučiih grana, da po -vezuje i spaja rezultate više nauka. On je ispoljio timeveliki kreativni zamah, kako na polju prirodnih nauka(geologija, krasologija, geomorfologija) tako i na poljudruštvenih nauka (antropogeografija, etnologija, soci-ologija, etnopsihologija).

Najzad, treba podvući značaj ambicije u svakom ra -du, a pogotovo stvaralačkom. Fizičar Jarić, jednom pri-

92

likom je upozorio da se u našoj sredini ambicija čestotretira kao mana, da se ambiciozan čovek smatra pre-tencioznim, ili čak megalomanom, dok u Americi spadau vrline koje se najviše cene. Ali, u svemu se treba držatiantičkog postulata mere, pa i u ambicijama. Za neke jebavljenje iaukom bilo kobno. Velika je veština, pa imudrost, znati uskladiti naučne ambicije sa ostalim ži -vot nim obavezama. Ukoliko su naše ambicije preterane,pa zbog toga zanemarimo svoju porodicu ili narušimozdravlje - tada se ne može reći da smo mudro postupali.Dobro je prisetiti se saveta Andre Žida: “Važno je uspe -ti, ali je još važnije trajati”.

3. STRUKTURA NAUČNOG RADAJedan naučni ili stručni rad, bilo da je u pitalju mono-

grafija, udžbenik, elaborat, ima svoje elemente, kojičine njegovu strukturu. Svaki naučni rad ne mora nužnoda sadrži sve te elemente, već može imati samo pojedi -ne od njih, u zavisnosti od njegove prirode, kompozicijei autorovih opredeljenja.

Strukturu naučnog rada čine:- naziv rada,- moto (geslo, lozinka, epigraf),- posveta,- sadržaj,- spisak priloga, slika, tabela,- predgovor,- uvod,

93

- osnovii tekst (poglavlja teksta),- zaključak,- rezime,- literatura (bibliografija),- indeks pojmova,- indeks imena,- dodatak (apendiks).Treba napomenuti da mnogi pisci stavljaju “sadržaj”

i “spisak priloga, slika, tabela” na kraju rada.Pitanje naziva rada je izvanredno važno, i to kako

kod naučnih, tako i kod stručnih radova. Greše oni au-tori, obično bez većeg istraživačkog iskustva, koji olakoi brzopleto prilaze određivanju naziva rada. Ponekad supotrebna dugotrajna razmišljanja da bi se došlo do naj -adekvatnijeg naziva; po pravilu je dobro ne žuriti satime; treba postupati u skladu sa narodnom izrekom “triputa meri, jednom seci”, a ukoliko je moguće, odložitiodređivanje naziva do kopačnog uobličenja teksta.

Naziv rada po pravilu treba da bude što sažetiji, alida najbolje definiše temu, odnosno izvedeno istraži-vanje (dakle, naziv ne sme biti prekratak). Moguće jedati naslov i podnaslov (ili “prelomiti” naslov); pod-naslov je lociran ispod naslova, i može se dati u zagradiili bez zagrade. Taj dodatni naslov obično ima funkcijupojašnjenja, preciziranja, dopunskog definisanja temekoju tretira naučni rad.

Često se sreću predugi naslovi, posebno kod diplom-skih radova, magistarskih teza, doktorskih disertacija,

94

specijalističkih radova ili elaborata u specijalizovanimorganizacijama. Na nekim fakultetima važi pravilo danaslov za magistarske teze i doktorske disertacije netreba da pređe 12 reči. Ponekad ti naslovi imaju i po 18-20 reči, što su zaista glomazni i nerazumljivi naslovi,pa se zato prilikom njihovog odobravanja zahteva da seskrate.

Moto (geslo, lozinka, epigraf) najčešće predstavljaoštroumnu izreku, ili sažeto formulisanu misao, kojaodražava suštinu teme. To mogu biti i citati znamenitihnaučnika, pisaca ili mislilaca, ili pak neka mudrost iznarodne baštine. Navešćemo kao primer, poznati motou knjizi “Za kim zvono zvoni” - koji je zapravo citat en-gleskog pesnika Džona Dona: “I stoga nikad ne pitaj zakim zvono zvoni; ono zvoni za tobom.”

Moto može bnti stavljen i ispred svakog poglavlja,kao što je postupio Stendal u romanu “Crveno i crno”.Može biti i nekoliko motoa, ispred svakog poglavlja,kao u knjizi “Stres” od dr Dušana Kosovića. No, u na -učnim radovima, ovo je ređi slučaj, obično se stavljajedan moto na samom početku rada.

Posvetom se obično izražava zahvalnost za podršku,pomoć ili inspiraciju. U delima naših autora ređe sesreće nego u delima naučnika iz SAD, Holandije idrugih zapadnih zemalja. Autor najčešće izražava zah-valnost roditeljima, članovima najuže porodice, ili svo-jim profesorima i kolegama i drugim naučnicima.Na žalost, pojedini naši autori brzo zaborave one koji su

95

im pomagali i od kojih su učili - a tako nije u sredinamasa dužom kulturnom tradicijom. Kao da misle da sve odnjih potiče, i gaje kult samog sebe; čak smatraju da ćenešto izgubiti ako iskažu zahvalnost. Dobro je rečeno:“Ko zaboravlja svoje učitelje, ni njega se njegovi đacineće setiti”.

Sadržaj predstavlja “plan rada”, on pokazuje redosledpojedinih delova monografije, udžbenika, disertacije,elaborata. Za čitaoca predstavlja vodič, tako da je nužanu bilo kojem stručnom ili naučnom radu većeg obima.U stručnim i naučnim radovima, za razliku od publi cis -tičkih ili literarnih dela, češće se daje na početku negona kraju rada.

Sadržaj je zapravo kičma rada, struktura rada. To jejedan od najtežih poslova, u tome se ispoljava jedan odnajvažnijih vidova originalnosti autora, to je visokokreativni čin. Autori obično dvojako postupaju. Ili napočetku istraživanja naprave globalni plan rada, to jestnjegovu strukturu, sadržaj, pa zatim izrađuju deo po deotog rada, stvarajući celinu, kao što se popunjava mozaik.Druga mogućnost jeste da počnu sa obradom teme beznekog čvrstog globapnog plana, već da izrađuju jednopo jedno poglavlje, pa da tek na kraju organizuju celo -kupnu građu, i sačine strukturu rada, njegov sadržaj.Moguć je i sledeći postupak: da autor na početku istraži-vanja sačini radnu verziju sadržaja. pa da tek na kraju,sa konačnim uobličavanjem rukopisa, formira defini-tivni sadržaj rada.

96

U pogledu forme, imamo različite sadržaje. Mogućaje jednostavna struktura, samo sa poglavljima (dva iliviše). Zatim, poglavlja mogu imati podpoglavlja. A pod-poglavlja se mogu dalje raščlanjavati na odseke, podod-seke. Moguće je da rad bude podeljen na dva dela, naprimer, na opšti i specijalni deo, a ovi zatim da budupodeljeni na poglavlja, podpoglavlja, itd.

Sadržaj bi morao imati pune nazive svih svojih sas-tavnih delova, kao i brojeve strana, barem od kojihpočinju osnovne celine (po pravilu - to su poglavlja).Pri tome, treba voditi račina o sledećim momentima: 1)poželjno je izdvajanje različitom štampom, kurzivomili veličinom slova, glavnih naslova u odnosu na sekun-darne; 2) pojedini deo, poglavlje, podpoglavlje, odsek,pododsek, mora da ima najmanje dva člana, ako hoće -mo da se posebno obeleži. To znači da rimsko jedan (I)povlači za sobom bar rimsko dva (II), arapsko jedan (1)povlači za sobom bar arapsko dva (2), itd.; odnos koor-diniranosti i subordiniranosti između pojedinih delovarada, mora da dođe do izražaja i u samoj strukturi sadr -žaja: uvlačenjem subordiniranih delova, i naporednimstavljanjem koordiniranih delova.

U sadržaju se sastavni delovi rada obeležavaju bilorimskim bilo arapskim brojevima, zatim slovima (ve-likim i malim), ili kombinovanim načinom. Tako, naprimer, mogu se opšti i specijalni deo numerisati rim-skim brojevima, a poglavlja u okviru ovih celina arap-skim brojevima. Podpoglavlja treba da budu označena

97

nižim nivoom numeracije (na pr. 1.1, 1.2, 1.3, itd.).Moguća su i dalja raščlanjivanja (na pr. 1.1.1, 1.1.2,itd.).

Obeležavanje pojedinih delova rada zavisi od stepenanjegove raščlanjenosti. Recimo, ukoliko rad ima samopoglavlja i podpoglavlja, tada se poglavlja mogu obele -žiti rimskim brojevima, a podpoglavlja arapskim. Ili se,pak, poglavlja mogu obeležiti velikim slovima, a pod-poglavlja malim.

Ovde je priložen, ilustracije radi, jedan sadržaj slože -ni jeg sastava. On ima delove, a zatim u okviru delovasadrži poglavlja i podpoglavlja. Glavni naslovi - delovii poglavlja - dati su krupnijim slovima, u odnosu nasekundarne (podpoglavlja). Zanimljivo je da su delovii poglavlja obeleženi rimskim brojevima, mada bi bilologičiije da su poglavll obeležena, radi razlikovanja,arapskim brojevima.

Veoma je korisio dati spisak priloga, slika, tabela,naročito u obimnijim radovima, onim koji sistematskiobrađuju odrsđenu temu - diplomskim, specijalističkim,magistarskim - i koji po svojoj prirodi podrazumevajubogato ilustrovanje grafičkim prilozima, kao što je toslučaj u geologiji. Priloženi spisak obuhvata bar većegra fičke priloge, bilo u samom tekstu ili u posebnomdodatku. Naslov svakog priloga, odiosno njegov broj,mora biti istovetan sa navedenim u spisku.

Predgovor mnogi izjednačavaju sa uvodom, mada serazlikuju po prirodi i značaju. Predgovor je obično op -

98

štiji, ali i kraći od uvoda. U predgovoru se mogu datineka najopštija objašnjenja u vezi sa delom, neke na-jopštije napomene o temi koja je obrađena, a takođe unjemu se izražava zahvalnost bilo institucijama, bilomentorima, konsultantima, članovima ekipe i drugima,na saradnji i pomoći u izradi dela. Ukoliko je reč o de-lima koja se ponovljeno izdaju, u predgovoru se ukazujena eventalne razlike u odnosu na prethodna izdanja.Predgovor po pravilu ima karakter recenzije, ukoliko gaje umesto autora napisao neko drugi.

Uvod je jedan od najvažnijih delova rada. Uvodnajčešće sledi posle predgovora, dakle, na početku rada,mada pojedini autori daju kraće uvodne tekstovs ispredširih celina teksta (npr. ispred pojedinih delova ili pog -lavlja). Uvod bi u obimnijim i kompleksnijim delimatrebalo da sadrži:

1. predmet rada (problem koji se rešava),2. kritički prikaz dosadašnjih istraživanja u datoj ob -

lasti istraživanja,3. motivi i ciljevi istraživanja,4. opšte naznake o pristupu autora (“crvena nit” dela),5. skica (“skelet”) rada, i naznake sadržaja pojedinih

delova (poglavlja) rada,6. korišćene metode,7. korisnici rezultata istraživanja, njihova namena i

praktičia svrha,8. uslovi i eventualne teškoće u radu,9. učesnici u realizaciji istraživanja.

99

Svakako da i diplomski radovi i stručni elaboratitreba da sadrže uvodni deo, ali u sažetom vidu (obično1-2 kucane stranice). I naučni i stručni članci po pravilusadrže uvodni deo, ali veoma redukovan, shodno njiho -voj prirodi i kraćem obimu.

Osnovni tekst (odnosno poglavlja) jeste najvažniji inajobimniji deo rada, te čini njegov stožer. U njemu sedaje razrada problema; naime, izlaže se podrobno idokumentovano prikupnjena građa (činjenice, zapa ža -nja, ideje), u svrhu potkrepljivanja teze, koja je postav -ljena u uvodu, i koja treba da se obradi, obrazloži, do ka -že.

Zaključak predstavlja krunu čitavog rada, sintezusve ga onoga što je prethodno analizirano. Za zaključakbi se moglo reći da je to “trenutak sinteze”, sintezenovih saznanja i prikupljenih činjenica, posle čitavogjednog života analize.

Osnovno što se zahteva od dobrog zaključka jeste daproizilazi iz samih istraživanja rada, prethodnih izla-ganja i analiza, da sintetički izloži opšte rezultate dokojih se došlo na osnovu podrobnih ispitivanja i analiza,da da ono završno mišljenje i sud, kao izraz ali i mi -saonu nadogradnju nad svim prethodnim raščlanjava -njima i razmatranjima, da iznese u čemu rad predstavljadoprinos nauci.

Da ne bi zaboravio da u zaključak unese pojedinezna čajne postavke, poželjno je da augor, pre nego što

100

počne da ga piše, pažljivo i savesno pročita ceo rad, ipri tome zabeleži sve značajne misli i postavke.

Autor treba da vodi računa da u zaključku ne ponav -lja postavke istim rečima i rečenicama kojima su oneizražene u osnovnom tekstu, kao i o tome da tim pos -tavkama da što jasnije i skažnije formulacije, izbega -vajući zvučne fraze i “bombastične” izraze.

Zaključak. dakle, ne bi trebao da bude prepričani sa -držaj rada, niti rezime sa pretežno faktografskim ele-mentima. Poželjno bi bilo da izražava izvestan nivouopštavanja, da otkriva neke veze među pojavama, iličinjenicama i grupama činjenica, da bude sastavljen odnovih, u prethodnom tekstu nekorišćenih misli. Mogućeje i da se deo zaključka da nabrajanjem postavki sabrojčanom numeracijom, što može dati zaključku većupreciznost i sažetost.

U zaključku se može ukazati i na “nerešenu proble -matiku”, to jest, na oblast, pravac i vrstu budućeg is-traživalja, na pitanja koja su ostala još da se obrade.Otu da neki čine razliku između “zaključka rezimea” i“zaključka perspektive”.

Rezime je veoma značajan element rada, koji podra -zumeva smisao da se ukratko kaže ono najbitnije o radu.To je sažetak, jezgroviti prikaz rada; daje se obično unekoliko rečenica, eventualno do polovine ili cele ku-cane stranice, a samo izuzetno i do dve, mada u obim -nim i kompleksnim studijama može imati i 10-15ku canih stranica.

101

Cilj rezimea js da stranu naučnu javnost upozna sabitnom sadržinom naučnog rada - sa novim mislima,glavnim zaključcima i rezultatima naučnog istraživanja.Značaj rezimea je u pružanju osnovne informacije oradu, na osnovu koje i domaći čitalac može procenitisvoj interes za njegovim celokupnim sadržajem.

Rezime obično izrađuje sam autor, a po pravilu seštampa na jednom od svetskih jezika - engleskom, fran-cuskom, ruskom ili nemačkom. Ukoliko nije mogućeobezbediti prevodioca koji je stručan za terminologijudate oblasti istraživanja, sam autor treba da pripremi svepotrebne stručne termine na jeziku na koji se prevodirad.

Rezime se najčešće daje na samom kraju rada - prespiska korišćene literature - mada, kod članaka i uopštekraćih formi, može da se nalazi i na početku, ispod nas -lova, i tada je dat drukčijom štamparskom tehnikom odsamog teksta. U naučnim radovima većeg obima, možebiti i više rezimea, za veće celine u radu.

Spisak literature (bibliografija) obavezni je deo sva -kog obimnijeg i kompleksnijeg naučnog rada. Čak mo -žemo reći da rad koji nema tzv. naučnu aparaturu -na pomene i spisak literature - nije naučni rad u pravomznačenju te reči.

Indeks pojmova i imena, neophodan je i veoma ko-ristan element svakog ambicioznijeg naučnog rada.Ipak, mnoga naučna dela u nas, nemaju ni indeks poj-mova, niti indeks imena. Ali, recimo u Americi, skoro

102

svaka naučna ili stručna knjiga poseduje indekse. Mo -žemo to objasniti upravno time da Amerikaici kao prak -tični ljudi znaju vrednost vremena, te smatraju da knjigabez indeksa nije “upotrebljiva” ni izdaleka u onoj meriu kojoj bi bila da poseduje indekse. Indeksi pomažu ko-risniku da dođe do potrebnih informacija iz određenestručne problematike (indeks stručnih pojmova), iliodređenog područja (indeks geografskoh pojmova), ilio određenim autorima (indeks imena). U radu možepostojati i jedinstven indeks - za pojmove i imena.

Najzad, na samom kraju, naučnom radu se može pri -ključiti dodatak (apendiks). On može sadržati razno vrs -ni materijal: delove teksta bez direktne veze sa temom,objašnjenja, fotokopije raznih dokumenata, veće grafič -ke priloge, razne tabele, katastarske listove, biografijupisca, itd. Ukoliko je građa koja je uneta u dodatak(apen diks) preobimna, može se podeliti u više delova,koji će biti obeleženi bilo rimskim brojevima, ili ve-likim slovima, ili arapskim brojevima.

4. PISANJE NAUČNOG DELA (PRAKTIČNISAVETI)U vezi sa pisanjem naučnog dela, iznečemo nekoliko

praktičnih saveta.1) Najuspešniji radovi nastaju samo u žaru inspira -

cije. Stoga, kod trenutne demotivacije, odsustva željeza rad, bilo zbog umora ili zasićeposti određenom prob-lematikom, svrsishodnije je napraviti pauzu, i usmeriti

103

aktivnost u drugom pravcu, a tek posle toga nastaviti sapisanjem teksta. Recimo, ukoliko nemamo trenutno na -dahnuće, možemo porazgovarati sa mentorom ili struč -nja kom, možemo potražiti neki članak ili novu knjigu,konsultovati neki izvor, koji nam može otvoriti nekanova područja istraživanja, nove vidike. Ukoliko sebukvalno pridržavamo postojećih radova, prepričavamoih ili kompiliramo, to ne obećava veće naučne rezultate.Ali, ne treba sebi davati ni nerealne zadatke. Mi mora -mo poći od postojećih naučnih rezultata, od postojećestručne literature, a ako damo i jedan odsto svojeg origi -nalnog doprinosa, naš istraživački poduhvat ima oprav-danja, smisla.

2) Ukoliko sebi postavimo previsoke zahteve, ukoli -ko težimo nekom preteranom perfekcionizmu, to nasmože blokirati, usloviti neefikasnost, tako da ostanemonaučno sterilni. Ukoliko sledimo maksimalno visokezahteve, to može voditi naučnoj sterilnosti. Treba nas-tojati da se piše originalno, snažno, sveže, no, s drugestra ne, i u nauci vredi opaska svetskog prvaka u šahuLaskera, da ne dobija najjači potez, već prvi do njega.

Ukoliko smo, pak, isuviše nestrpljivi, pa težimo br -zom rezultatu i uspehu, to može voditi nedovoljno solid-nim i utemeljenim radovima.

Preterana vremenska ograničenja pri radu najčešćeda ju negativne efekte, a korekcije su ponekad teško os -tvarljive, te postoje mogućnosti stručne diskvalifikacije,gubitka poverenja korisnika rezultaga, i slično. Narav -

104

no, to ne znači da vremenski faktor nije važan. Stoga jeveoma bitna procena sopstvenih mogućnosti i svih pra -tećih okolnosti, pre neposrednog uobličavanja teksta.Treba imati uvek izvesnu vremensku rezervu, jer, popravilu, uvek nam treba za jedan istraživački poduhvatznatno više vremena nego što računamo i planiramo.

3) Ne treba čekati da se prikupi sva građa, pa tekonda početi pisati. Jer ništa više ne sputava istraživačaod mase beležaka koja se neumoljivo povećava. Pisanjetre ba početi čim izvestan deo rada bude u našem duhudobio svoje jasnije konture.

4) Treba se, dakle, bez kolebanja latiti pisanja onihdelova rada koji su, čini se, već sazreli u glavi.

5) Postavlja se pitanje: da li koristiti svoju ličnu bib-lioteku, ili raditi u javnim bibliotekama? Ima autora kojikažu da ne mogu da počnu sa istraživanjem dok ne po -seduju sve potrebne knjige! No, danas je to vrlo teško,jer su knjige veoma skupe. Stoga su gotovo svi istra -živači upućeni na javne biblioteke, a eventualno, akoimaju materijalnih mogućnosti, treba da nabave, presvega, klasična dela iz svoje struke, leksikone, enciklo-pedije i slično.

6) Autor ne treba da se plaši da napiše nešto što ćekasnije morati da menja. Jedan metodolog kaže: “Papirnije granit, niti vi u svom prvom konceptu vajate večnereči u kamenu. Pre bi se moglo reći da vi stvarate ma-teriju koju ćete, u nizu uzastopnih koncepata, morati daoblikujete, i ponovo oblikujete”.

105

7) Kada se otpočne pisanje, ne treba ga prekidati.Gvož đe se kuje dok je vruće. Proveravanje činjenica idrugo, ostavlja se za kasnije, kada se bude vršila revizi -ja.

8) Ukoliko se, usred pisanja zapne, treba ponovopročitati dve-tri prethodne stranice, i videti da li će vaskontinuitet misli pomaknuti sa mrtve tačke. Mnogi au-tori počinju svoj radni dan čitanjem onoga što su na -pisali prethodnog dana. Ali, ima mnogo i drugih načina“zagrevanja” u pisanju: prepisivanje ili sastavljanje ne -ke beleške, unošenje kakvih podataka u dnevnik, pa čaki pisanje jednog ili dva pisma. Pri tome je bitno to dataj čin koji prethodi samom pisanju, i sam bude kratko-trajan.

9) Budući da je početak pisanja težak, pojedini meto -dolozi savetuju da se prilikom prikupljanja građe obratipažnja i na ideje i činjenice ili eventualno i na reči, kojemogu da posluže kao dobar početak. Iz istog razloga,ne ki pisci prekidaju svoje pisanje ne na kraju nego usredini nekog odseka, tako da sledeći put ne počinju uisti mah i radni dan, i nov odsek.

10) Pisac ne treba da se ustručava da izbaci stav kojimu se pri ponovnom čitanju učini neprikladnim. Ta ne -prikladnost nije ništa drugo nego znak da se “zagreva -nje” obavilo u toku prvog stava, i da je tek sledeći stavbio u stvari “pravi početak”. No, ima autora koji se lju -bomorno drže svake svoje reči, rečenice, što je svakako

106

greška. Najstrožiji kritičar svojeg rada treba da budesam autor.

11) Autor treba da vodi računa o istinitosti činjenica,objektivnosti, iznošenju svih relevantnih činjenica ko-jima raspolaže, da se čuva previđanja ili zaboravljanjapojedinih činjenica, ali i da vodi računa o korektnomnavođenju drugih autora, gramatičkoj pravilnosti, itd.Ne sme se gubiti iz vida činjenica da je svaka pisanagreška - od materijalne do pravopisne - mnogo puta težaod usmene greške iste kategorije, da ona bode oči, i daostaje očevidno i trajno svedočanstvo autorove nepaž -nje, nesabranosti, neznanja, i slično. Ukoričeni, a pogo-tovo štampani rad, ima svoju egzistenciju. Dešava se daponeka od tih grešaka progoni autora godinama, i da gapritišće kao kakva mora. Uostalom, ne treba zaboravitini misao Branka Miljkovića: “Ubi me prejaka reč”!Ipak, svaki čovek, pa i naučnik, ima pravo na grešku. Inajsavesniji naučnik može da pogreši. Dobar naučnikse od slabog razlikuje po tome što iznimno, krajnje ret -ko, pogreši. Ipak, mlad autor treba da se pazi materijal-nih grešaka, to jest, da ne pogreši u pogledu činjenica.

12) Reviziju teksta vrši autor savesnim i temeljitimčitanjem, obraćajući pri tome pažnju na razne stvari -od celine do pojedinosti, od sadržine do pravopisa. Naj -teži zadatak revizije jeste da nemilosrdno odstrani sveono što je u rukopisu suvišno, što nije u neposrednojvezi sa temom, ono što jače ne osvetljava predmet, nedoprinosi opštem utisku. Takođe, iz rukopisa bez milosti

107

treba izbaciti sve banalne pojedinosti. Tačno primećujejedan metodolog, da “tri originalne pojedinosti vredeviše same za sebe, nego te tri pojedinosti udružene saos rednjim pojedinostima”. Ponekad pomoću makaza, tojest, izbacivanjem suvišnog, nastaju vanredne kompozi-cije, dela koja zadivljuju lakoćom i prirodnošću.

13) Da pri reviziji ne bi štogod važno ostalo nepo -pravljeno, najbolje je pročitati rukopis najmanje tri puta,obraćajući svaki put pažnju na druge stvari. Na primer,pri prvom čitanju - na sadržinu: razmotriti kritički radobraćajući pažnju na to da li je istraživanje postiglopostavljeni cilj, kao i na eventualne proizvoljne tvrdnjei materijalne greške u tom smislu; pri drugom - na struk-turu rada i njegovih delova, poglavlja, stavova, reče ni -ca, zatim na izbor reči, na adekvatnost stila i nagra matičku korektnost; pri trećem čitanju - na tehničkuobradu rukopisa: greške u prekucavanju, tačnost na po -mena, bibliografije, i drugo. Prema tome, kako ističejedan metodolog, pri reviziji svog teksta, autor se pojav -ljuje u trostrukoj ulozi: kao 1) kritičar, 2) stilist i gra -maričar, 3) tehnički čitalac i korektor.

Kada je reč o reviziji rukopisa, treba još napomenutida ona zahteva dosta vremena, obično isto onoliko vre-mena koliko i samo pisanje rukopisa, ponekad čak i vi -še. Što se pak tiče srazmere vremena utrošenog unas tajanje rukopisa, i onoga koje se utroši u prikupljanjegrađe, tu razume se ne važe univerzalni recepti za svenaučne oblasti, ali se može generalno reći da se ta

108

srazmera kreće u granicama 1:2, ili 1:3. To znači, zanastajanje zavrpne verzije rukopisa treba računati otpri-like polovinu, odnosno trećinu vremena utrošenog zaprikupljanje građe, ili obrnuto, za prikupljanje građetreba, po pravilu, dva ili tri puta piše vremena nego zapisanje rukopisa. Razume se, ta srazmera zavisi od raz -nih činilaca: prirode istraživanja, vrste građe, izvora izkojih se crpe ta građa, veštine pisanja, i slično.

5. DOKUMENTARNA PODLOGA NAUČNOGRADASvaki naučni rad mora da se zasniva na solidnoj do -

kumentaciji, da počiva na čvrstoj dokumentarnoj pod-lozi koja dolazi do izražaja donekle u citatima, apo seb no u takozvanoj naučnoj aparaturi: s jedne straneu napomenama, u podtekstu, nazvanim fusnotama, kojese pišu u toku redigovanja koncepta; s druge strane, do -kumentarna podloga rukopisa se ogleda u konačnoj bib-liografiji koja se sastavlja kada je delo napisano i prilažese u tekstu rukopisa. Baš ovde se ogleda naša savesnostili nesavesnost, sistematičnost ili aljkavost.

Da kažemo nekoliko reči o svakom od ova tri vidadokumentacije:

1. CitatiCitati mogu da služe bilo kao ilustracija izlaganja, što

je češći slučaj, bilo, ređe, kao dokazi. Ovu drugu nji-hovu ulogu treba, po pravilu, izbegavati, budući da do -kazi treba da se sastoje u prvom redu od sopstvanih

109

argumenata, a ne od tuđih mišljenja. A upravo u ovomenajviše i greše početnici, koji, umesto ličnih ideja, či -njenica, zaključaka, navode, kao dokaze mišljenja i rečinekog autoriteta.

Prema tome, u navođenju tuđih mišljenja, naročito uobliku citata, treba održati pravu meru, biti štedljiv i uz-držan. Istraživač, naime, ne sme nikad da smetne s umačinjenicu da njegov rad treba da bude njegov sopstvenirad, njegovo sopstveio delo, i da u njemu treba da pre -ovlađuju njegove sopstvene misli i reči, a ne tuđe. Uko-liko on rezultate istraživanja drugih, tuđa iskustva iznanja ne bude solidno asimilovao i stopio sa rezulta-tima vlastitih istraživanja, i sa svojim vlastitim znanjimai iskustvima, on će ličiti na onoga kompilatora (AbeTrublea), kome je Volter upućivao zajedljive žaoke predve stotine godina:

“On je kompilirao, kompilirao, kompipirao,I nas je zamarao, ne zamarajući nikad sebe.”Iz toga proizilazi da citati, ako su brojni, nagomilani,

mogu lako da priguše autorovu sopstvenu misao, ličnarazmišljalja, da stilu oduzmu ličnu notu, i da, u krajnjojliniji, umanje originalnost i vrednost autorovog teksta.Čovek obično citira po liniji manjeg otpora: što bi setrudio da misli svojom glavom, mučio se da misao iz -ražava sopstvenim rečinicama kada se može poslužitigotovom, tuđom mišlju i formulacijom - rezonuje on,sasvim prirodno. Stoga je razumljivo što neki stručnjaciimaju manje ili više kritički, i hiperkritički, stav prema

110

preteranom citiranju, “citatologiji”. Tako Šamson, kari -kirajući pomalo, tvrdi kako onaj “ko svoje govore obi-lato ukrašava citatima, nosi, u stvari, donje rubljestra nih ljudi”. Prvenstveno svojim formulacijama trebainterpretirati ideje drugih pisaca.

Citate treba, naravno, navoditi iz prve ruke. Ne smese direktno preuzimati citat iz nekog drugog dela. To jesvojevrsna podvala. Izuzetak od ovoga pravila je dopus -tiv samo u posebnim slučajevima: ako je primarni izvornepristupačan. U tom slučaju treba da se to u napomenijasno i vidi.

S druge strane, opšte poznate stvari ne dolaze u obzirza citiranje: dovoljno ih je, ako treba, izložiti sopstve -nim rečima, upućujući u napomeni na izvor.

Citat svojom sadržinom, oblikom, tonom mora se uk-lapati u tekst tako da s njim čini organsko jedinstvo, dase ne oseća nikakva hrapavost pri prelazu sa vlastitogteksta na citat, i obrnuto.

Iz citata se ne smeju, naravno, izostavljati - svesnoili nesvesno - mesta koja bi smisao citiranog pisca pri -kazivala u drugom svetlu, ili je čak unakazivala. Uko-liko se pak neke reči - kao neinteresantne, beznačajne,suvišne - ispuštaju iz citata, mora se to označiti sa tritačke, stavljene u uglastu zagradu.

Isto tako se mora u uglastu zagradu staviti sve što secitatu dodaje. Primer: “Ukratko, ove (tj. geološke) na -uke jesu važan faktor...”

111

Ako se u tuđem citatu žele neke reči posebno istaći,mora se naznačiti i to kome pripada isticanje (na primer,u fusnoti ili u zagradi se ispišu reči: “Podvukao M.V.” isl. Citat u citatu se označava, kao što naš pravopisnalaže, polunavodnicima (’...’).

Neki citati se uklapaju u samo tkivo teksta, sa oba -veznim navodnicima na početku i na kraju citata; to suobično citati od najviše četiri kucana reda. Drugi citati,duži od pomenutih, izdvajaju se iz teksta, i eventualno,uvlače nekoliko milimetara (dva do tri znaka), a često iprekucavaju bez proreda.

Nije potrebno posebno isticati da citati ne smeju dabudu predugi: samo u izuzetnim slučajevima mogu dabudu duži od jedne stranice.

Još se postavlja pitanje: na kom jeziku ćemo navoditicitate? To zavisi najviše od karaktera rada i nivoa či -talaca kojima je on namenjen. Ukoliko je tekst name -njen stručnjacima, a citati napisani na jednom oduni verzalno rasprostranjenih jezika (na engleskom, rus -kom, francuskom, nemačkom), oni se mogu navoditi naoriginalnim jeziku. Ukoliko je pak, rad namenjen širemkrugu čitalaca, ili je citat na nekom jeziku koji nije uni-verzalno rasprostranjen, on se navodi u prevodu, s timda se eventualno, u naučnim tekstovima, u fusnoti na -vede i originalan tekst (ili obrnuto: citat na stranomjeziku navodi se u tekstu, a prevod u fusnoti, u uglastojzagradi, dodajući reči: “Preveo M.V.”, “Naš prevodM.V.” i sl.).

112

Na kraju skrenimo pažnju na jednu grešku u kojuneretko padaju početnici: pre navođenja citata nevičanautor nagoveštava sadržinu, parafrazirajući je; zatimsledi doslovan citat; najzad, autor se ponovo osvrće nasadržinu citata i opet je parafrazira. Na taj način se, ustvari, ista misao ponavlja tri puta, u tri gotovo ista ob-lika. Nije potrebno isticati koliko se ona time razvlači,razvodnjava, prežvakava.

2. Napomene (fusnote)Uopšte uzevši, u napomene, koje se obično stavljaju

u podtekst, pri dnu stranice, unosi se sve što bi u tekstupredstavljalo balast, otežavalo čitanje i njegovo razume -vanje: bibliografske reference, objašnjenja koja su ko-risna ili zanimljiva, ali nisu neophodna, citati na stra -nom jeziku ukoliko su i oni, pored prevoda, neophodni,i sl. Napomene su ozbiljan posao, i njihova izrada zah -teva mnogo truda i vremena. Razume se, ne smeju sepreuzimati napomene iz drugih dela.

Napomene mogu biti trojake vrste. U prvu vrstu spa -daju one koje se najčešće nazivaju dokumentarnim na -po menama ili bibliografskom referencama: one, kao štoim i ime govori, služe za navođenje bibliografskih po-dataka dokumenata (izvora) iz kojih su citati, činjenicecrpeni. Ove napomene pišu neki u tekstu, u okrugloj za-gradi, što nije za preporuku u naučnom radu, jer one, utom slučaju, razrivaju tekst. Prema tome, one se mogusmestiti u tekstu samo ako su vrlo kratke. Inače im jemesto pri dnu stranice. Da bi unekoliko rasteretili svoj

113

tekst od napomena, neki naučnici navode u zagradi sa -mo prezime pisca, naslov knjige, broj toma (eventualno)i stranice; a na kraju knjige daju spisak citiranih dela,sa ostalim nužnim bibliografskim podacima za svakodelo, dodajući im još i broj straiice na kojoj je određenodelo citirano. A ponekad daju u tekstu samo u zagradibroj, koji odgovara broju pod kojim je navedeni izvoru spisku literature (bibliografiji) koji je dat na krajudela.

Drugu vrstu napomena sačinjavaju takozvane ekspli -kativne napomene, koje služe kao dopunsko objašnjenjeneke misli ili činjenice koja se navodi u tekstu: ovakvanapomena, primedba, može, po nahođenju autora, bitiod izvesnog interesa za čitaoca; ali ona izlazi unekolikoiz okvira samog izlaganja u tekstu, pa se daje u podtek-stu. U ovakve napomene mogu se unositi raznovrsnedopunske informacije, razne vrste ideja i činjenica: po -ređenja, kritičke primedbe, varijante teksta i slično. Naj -zad, treća vrsta napomena sadrži upućivanja na nekidrugi izvor koji tretira istu ili sličnu problematiku, ili nadruge delove istog izvora. Tu je reč o takozvanim uput-nim napomenama. Iste ove napomene koje upućuju naneku drugu knjigu nalaze se obično i na kataloškim lis -tićima svih većih biblioteka, posle uobičajenih bibliog -rafskih podataka. Ti podaci su istraživaču od velike ko -risti: oni mu ukazuju na druge pisce koji su tretiraliproblem koji i njega interesuje. Ovakve napomene čestosadrže znatan broj autora i njihovih dela.

114

Dokumentarne (bibliografske) napomene imaju ug -lav nom dvostruk cilj:

(a) Dokumentarne napomene predstavljaju garancijuistinitosti i verodostojnosti izvesnih navoda, tvrdnji, ci-tata, činjenica, pozajmica i sl. Upućujući čitaoca na do -kument (izvor), i omogućavajući mu na taj način da samlično svaki navod proveri, one daju autorovom tekstuveću pouzdanost, veći autoritet.

(b) Ova vrsta napomena omogućava zainteresova -nom čitaocu da se, eventualno, izbliže - podrobnije itemeljitije - upozna sa dokumentom (izvorom) na komese navod (citat, činjenica, ideja i sl.) zasniva, ili koji tre-tira sličnu problematiku. Na taj način one predstavljaju,u krajnjoj liniji, važan faktor u širenju znanja i u razvojunauke.

(c) Ove napomepe diferenciraju tuđe ideje od vlasti-tih.

Upravo zahvaljujući napomenama, koje čine glavnideo naučnog aparata, naučni rad se najviše i razlikujeod popularno-naučnog rada. Čak i srazmerno slabiji rad,može imati vrednost ukoliko ima brojne i kvalitetne na -pomene, naročito uputne, koje ukazuju na nedovoljnopoznata dela i autore.

Rad, naravno, ne treba pretrpavati napomenama; uto-liko pre nego one donekle odvraćaju pažnju čitaoca.Zbog toga ih neki stavljaju na kraj knjige ili glave. Toznači da očevidne istine, tvrdnje, navode ne treba pot -krepljivati izvorima, budući da su takve prirode da či -

115

talac nema potrebe da ih proverava. Ali, takođe, nijedopušteno ni činiti pozajmice, ma koje vrste i obima, iznekog izvora, prelazeći preko njega ćutke. Tačno je re -kao Andre Žid: “Poštenje jednog pisca sastoji se u tomeda ne daje kao svoje, ideje koje je napabirčio ovde-onde, kod drugih”. Izuzetak od ovoga pravila može seučiniti ponekad u sintetičkoj studiji, udžbeniku, ukolikose na kraju rukopisa navede upotrebljena literatura idokumentacija.

Dokumentarne (i uopšte) napomene, kao i reči u tek-stu na koje se one odnose, obeležavaju se obično arap-skim ciframa bez zagrade, pomalo podignutim, i to, utekstu, posle interpunkcijskog znaka, ukoliko on postoji.Broj dolazi na kraju citata, a ne odmah iza pomena au-torova imena. Te cifre mogu počinjati na svakoj straniciod početka (1, 2, 3, itd. - prema tome koliko na jednojstrani ima napomena); ili pak, što je još praktičnije, onemogu ići redom unutar jednog poglavlja, a, ukoliko jetekst manjeg obima, i unutar čitavog teksta. Prilikomprekucavanja rada i naročito prilikom njegove revizije,treba obratiti pažnju na to da li cifre napomena u tekstuodgovaraju napomenama u podtekstu. Nije beznačajnoni mesto gde će se u tekstu staviti broj napomene: naj -bolje ga je staviti na kraju rečenice. Jer, ukoliko se toučini u sredini rečenice, čitalac pada u iskušenje dapogleda napomenu i time prekine rečinicu i misao.

Koje ćemo bibliografske podatke iz izvora (doku-menta) navoditi, zavisi umnogome od toga da li se izvor

116

navodi jedanput ili više puta, kao i da li rad ima na krajubibliografiju ili je nema. Ukoliko nema bibliografije, unapomeni se navode svi uobičajeni bibliografski podaci;ime i prezime autora, naslov dela (podvučen), broj iz-danja ako ih ima više, mesto izdanja, godina izdanja,broj toma ukoliko ima više tomova, broj stranice (od -nos no stranica).

Ako je naučnom radu priložena konačna bibliogra -fija, naslov dela može da se navede u skraćenom obliku,dok se neki drugi bibiografski podaci mogu potpunoizostaviti, budući da ih je lako naći u priloženoj bibli-ografiji. Isto tako se skraćeno beleže podaci dela kojese citira dva ili više puta: najčešće, ime i prezime autora,sa nekom od uobičajenih skraćenica: op. cit. - u nave-denom delu, lat., ili ibid. - na istom mestu. Pri tometreba obratiti pažnju na sledeća dva momenta:

(a) Ako su delo ili članak citirani mnogo ranije, po -željno je ponovo navesti sve njegove glavne podatke,kao kada su se prvi put citirali, kako bi se čitaocu ušte -de li iapori pri traganju za njima. Neki čak preporučujuupotrebu pomenutih skraćenica samo na dve stranice(na desnoj i levoj) rasklopljene knjige, tako da nijepotrebno prevrtati listove tragajući za naslovom dela.

(b) Kada se citiraju dva ili više napisa istog pisca,treba paziti da se ne stvori zbrka u skraćenicama: op.cit., ibid. i sl. U tom slučaju najbolje je navesti prvu rečdela i uz to staviti tri tačkice. Recimo:

G. Dukmans, Initation,.., p. 50.

117

Ako je izvor koji se citira sekundaran, to jest ako seinformacija crpe iz druge ruke, to se mora videti i u na -pomeni: u tom slučaju se navode oba izvora - sekun-darni i primarni, ukoliko je, naravno, naveden i ovajpos lednji.

Delo se navodi u napomenama na jeziku na kojem jenapisano.

Da se ne bi u napomenama više puta navodila imenaistih časopisa, publikacija, novina, ustanova i sl., autormože za njih usvojiti skraćenice, s tim da ih objasni najednoj od prvih strana rada. Recimo: LMS - LetopisMatice srpske; SANU - Srpska akademija nauka i umet-nosti, i sl. U tekstu pak pomenuta imena navode se upotpunom obliku.

3. Konačna bibliografijaSvaki obimniji naučni rad, a posebno doktorska ili

ma gistarska teza, treba da ima bibliografiju (to jest, ko -načnu bibliografiju, za razliku od radne, prethodne),koja se prilaže tekstu. Ukoliko je rad kraći, bibliografijanije neophodna: dovoljne su samo dokumentarne na po -mene u podtekstu.

Iscrpno, tačno i sa nužnim naučnim kriterijumom sas-tavljena, dobro i sistematski prezentirana, bibliografijaima sama za sebe naučnu vrednost, i čini delo korisni-jim, zanimljivijim, privlačnijim. Stoga katalozi nekihvećih biblioteka iskazuju posebno, na kataloškim lis ti -ćima, bibliografiju i njenu paginaciju.

118

Sastavljanje bibliografije zahteva od autora izvesneosobine koje su, u znatnoj meri, karakteristične za nauč -ni rad uopšte, i svojstvene naučnom radniku: smisao zatačnost i iscrpnost, strpljenje, savesnost, temeljitost. Iupravo bibliografija i način na koji je ona prezentirana,mogu biti pouzdan znak u kojoj meri naučni radnik imapomenute osobine. Tačno kaže Rajnberg: “Spisak litera -ture u disertaciji odražava, kao ogledalo, opštu kulturuautora, njegov odnos prema nauci i prema radu, njegovoosećanje odgovornosti, a naročito njegovu marljivost,brižljivost, tačnost. Recite mi kakav je bibliografski spi -sak u disertaciji, pa ću vam reći kako se njen autor od -nosi prema svojim naučno-istraživačkim dužnostima.”

Kao osnov za sastavljanje konačne bibliografije slu -že, naravno, radna, prethodna bibliografija, koja je - do -živevši ispravke, dopune, eliminisanja u toku rada - naneki način postala već konačna, sa tom razlikom što jeispisana na posebnim listićima (bibliografskim fišama),umesto u obliku bibliografskog spiska na kraju knjige.

U konačnu bibliografiju unose se svi izvori i napisikoje je autor na bilo koji način iskoristio za svoj rad ito, obično alfabetskim redom (po prezimenu pisaca),knjige, članci, novine, priručnici, itd. U bibliografiju semogu uneti samo glavni izvori i napisi, s tim da se ostalipomenu, u toku rada, u napomenama. U tom slučaju ra -di se o selektivnoj bibliografiji.

Prema tome, niti se unose dela i napisi koje autor niječitao, ili ih je čitao pa u njima nije našao ničeg korisnog

119

i zanimljivog za svoju temu, niti se iz bibliografskogspiska izostavljaju napisi, kako se ponekad čini, koje jeautor konsultovao i upotrebio, crpući manje ili više iznjih podatke i ideje. U spisak se uključuju i neka opštadela (enciklopedije, leksikoni, biografski priručnici,rečnici, opšte istorije i slično). Od udžbenika navode sesamo oni koji se ističu značajem u nekom pogledu, a niu kojem slučaju, kako ponekad biva, razni elementarniudžbenici.

Ima raznih načina i kriterija navođenja bibliografskihjedinica u konačnom bibliografskom spisku, i one za-vise kako od prirode napisa, vrste građe i izvora, tako iod autora i sistema za koji se on opredeli. Najrasiros-tranjeniji sistem jeste alfabetski, po početnim slovu piš -čeva prezimena. Međutim, ako je bibliografija suvišeobimna, ona se, po pravilu, deli u razne grupe (pog lav -lja) i podgrupe, unutar kojih se napisi ređaju alfabetskimredom. Ta poglavlja mogu biti određena prema kriteri-jumima, kao što su: primarni i sekundarni izvori, od -nos no neizdana dela (rukopisi, prepiska, dnevnici,elaborati, projekti i sl.) i objavljena dela (knjige); ili:knjige, članci (iz časopisa, novina i zbornika), priručnici(enciklopedije, leksikoni, rečnici itd.); ili: napisi kojipripadaju raznim vremenskom razdobljima (grupisanjepo hronologiji, godinama i slično). Klasifikacija zavisiod karaktera napisa i upotrebljene dokumentacije.

Da bi bila valjana, bibliografija mora da zadovoljineke osnovne uslove: potpunost: koja zavisi ne samo

120

od snabdevenosti biblioteka kojima se služi istraživač,nego i od vremena koje on bude utrošio i, naročito, odnje gove umešnosti, i “njuha” da otkrije dokumente inapise relevantne za njegov rad; tačnost: svi unesenipodaci treba da budu pouzdani, provereni; sistematič -nost: bibliografija mora da bude pregledna, prezentiranadosledno po nekom usvojenom sistemu.

U konačnu bibliografiju unose se za pojedine bibi-ografske jedinice uglavnom oni isti podaci koju su uradnoj bibliografiji. Napomenućemo samo da u konač -noj bibliografiji jedinice počinju prezimenom autora (zarazliku od napomena, koje počinju imenom ili inicijali -ma imena), a posle prizimena dolazi ime, ponekad od -vojeno od prizimena zapetom ili, kao što je slučaj kodFrancuza, stavljeno u okruglu zagradu, pa posle ovogadolazi tačka. Posle imena i tačke, dolazi crtica, a ako jeime u okrugloj zagradi, posle imena, i zagrade, dolazedve tačke. Zatim dolazi naziv dela (podvučen), na krajukojeg se stavlja tačka, a ne zapeta, kao kod napomene.Zatim, dolazi mesto, datum i broj strana. Mesto i datumse ne stavljaju u zagradu kao što se ponekad čini u napo -meiama, itd. Ukoliko se neposredno citira od istog piscai neko drugo delo, može se ponoviti prezime i ime, alito nije nužno, već je dovoljno umesto prezimena i ime -na staviti crtu, posle koje dolaze dve tačke.

Dakle, ponovimo: bibliografske jedinice u konačnojbibliografiji počinju prezimenom autora (za razliku odnapomena koje počinju imenom autora), a posle prezi-

121

mena dolazi njegovo ime, i to biva odvojeno od prezi-mena zapetom, ili stavljeno u okruglu zagradu, kao štoto čine Francuzi. Posle imena autora, dolazi tačka, zatimcrta.

Primer: Brigman. Percy. -A ako je ime autora u okrugloj zagradi, posle imena

autora dolaze dve tačke:Primer: Brigman (Percy):Zatim dolazi naslov dela, koji je podvučen, a na kraju

naslova se stavlja tačka, a ne zapeta kao kod napomena.Zatim dolazi broj izdanja ukoliko ih ima više, mesto iz-danja, godina izdanja, broj toma ukoliko ima više to-mova, ukupan broj strana.

Ukoliko se neposredno citira od istog autora i nekodrugo delo, može se ponoviti njegovo prezime i ime, alito nije nužno, već je dovoljno umesto prezimena i ime -na staviti dugu crtu, posle koje dolaze dve tačke.

Primer: Brigman (Percy):_____________

122

Literatura

Kuvačić, Ivan. - Rasprave o metodi. Zagreb, 1988.Rasponović, Milan. - Društvo, nauka i tehika. Beog -

rad, 1987.Koen, Moris i Nejgel Ernest. - Uvod u logiku i naučni

metod. Beograd, 1977.Sunek, Rudi. - Sociologija. Zagreb, 1985.Samardžija, Miloš. - Privredni sistem Jugoslavije.

Be ograd, 1978.Hatibović, Džemal. - Privredni rast u Japanu noslije

Drugog svjetskog rata - analiza ključnih činilaca. Be -ograd, 1980.

Marković, Mihailo. - Logika. Beograd, 1956.Sarić, Miloje. - Opšti principi naučpog rada. Beog -

rad, 1990.Petrović, Gajo. - Logika. Zagreb, 1979.Stevanović, Zoran. - Uvod u naučno-istraživački rad

u oblasti hidrogeologije. Beograd, 1990.Cvijić, Jovan. - Govori i članci. Beograd, 1987.Šamić, Midhat. - Kako nastaje naučio djelo. Sara-

jevo, 1969. Čudina, Mira i Obradović, Josip. - Psihologija, Za-

greb, 1965.Filinović, Velimir. - Kreativnost i mladi (šapirografi -

sano).

123

Jevtić, Miloš. - Traganja i otkrića Dragoslava Srejo -vića, Beograd, 1996.

Hristić, Jovan. - Čehov, dramski iisac, Beograd,1981.

Bošnjak, Branko. - filozofija. Uvod u filozofsko miš -lje nje i rječnik. Zagreb, 1985.

124