US - Upravljanje rizicima u finansijskom poslovanju.pdf

8/20/2019 US - Upravljanje rizicima u finansijskom poslovanju.pdf

1/159


2/159

UNIVERZITET SINGIDUNUM

Milivoje Cvetinović

UPR AVLJA NJ E RIZ IC IM AU FINAN SIJS KOM

POSLOVANJU

Beograd, 2008.


3/159

UPRAVLJANJE RIZICIMA U FINANSIJSKOM POSLOVANJU

Autor:

Prof. dr Milivoje Cvetinović

Recenzenti:

Prof. dr Milovan Stanišić

Doc. dr Ljubiša Stanojević

Izdavač:

UNIVERZIE SINGIDUNUM

Beograd, Danijelova 32

Za izdavača:

Prof. dr Milovan Stanišić

ehnička obrada:

Novak Njeguš

Dizajn korica:

Aleksandar Mihajlović

Godina izdanja:

2008.

iraž:

1000 primeraka

Štampa:

ČUGURA print, Beograd

www.cugura.rs

ISBN: 978-86-7912-129-5


4/159

III

SADRŽAJ

1. PREDGOVOR 1

2. POJMOVNO I DEFINICIJSKO ODREDJENJERIZIKA U FINANSIJSKOM POSLOVANJU 3

2.1. Pojam rizika 3 2.2. Nužnost upravljanja rizikom 5

3. OSNOVNI RIZICI U FINANSIJSKOM POSLOVANJU 7

3.1. Definicija i značaj rizika u finansijskom poslovanju 8 3.2. Vrste rizika u finansijskom poslovanju 8

3.2.1 ržišni rizik 10 3.2.2 Kamatni rizik 11 3.2.3 Valutni rizik 13 3.2.4 Kreditni rizik 15 3.2.5 Operativni rizik 16

3.2.6 Rizik likvidnosti 17 3.2.7 Rizik reputacije i zakonski rizik 19 3.2.8 Rizik zemlje 20 3.2.9 Rizik portfelja 20

4. PROCES UPRAVLJANJA RIZICIMA 25 4.1. Uopšte o procesu upravljanja rizicima 25

4.1.1 Procena rizika 27 4.1.2 Analiza rizika 27 4.1.3 Evaluacija rizika 31 4.1.4 Izveštavanje o postojanju rizika 31 4.1.5 Regulisanje (mitigacija) rizika 33 4.1.6 Nadgledanje i kontrola procesa upravljanja rizikom 34 4.1.7 Struktura i administriranje upravljanjem rizikom 35

4.2. COSO model 38 4.3. Važnost upravljanja rizicima finansijskih institucija 39


5/159

IV

5. UPRAVLJANJE TRŽIŠNIM RIZICIMA 42 5.1. Tradicionalno merenje tržišnog rizika 42 5.2. Merenje tržišnog rizika savremenim metodama 45

5.2.1 Analiza osetljivosti 46 5.2.2 estiranje ekstremnih događaja 47 5.2.3 estiranje scenarija 48 5.2.4 CAPM model 49 5.2.5 Rizična vrednost - VaR (Value at Risk) 50

5.3. Definicija i razvoj metode VaR 51 5.4. Vrste VaR metoda 54

5.4.1 Parametarska metoda 54 5.4.2 Istorijska simulacija 65 5.4.3 Monte Karlo simulacija 77

5.5. Merenje volatilnosti 85 5.5.1 Metod standardne devijacije 85 5.5.2 Metod prostog pokretnnog proseka 85 5.5.3 Procentualni metod/istorijska simulacija 85 5.5.4 BRW -Modeli simulacije ponderisani vremenom 86 5.5.5 Modeli EWMA i GARCH 89

5.6. Merenje koreliranosti 92 5.7. Merenje tačnosti VaR modela 93 5.8. Upravljanje tržišnim rizicima sa VaR metodom 95 5.9. Mogućnosti primene VaR metoda 96 5.10. Dosadašnja iskustva primene VaR metoda u svetu 97 5.11. Prednosti i nedostaci VaR metoda 98

5.11.1 Prednosti VaR-a 98 5.11.2 Nedostaci VaR-a 99

6. UPRAVLJANJE PORTFELJOM 100 6.1. Upravljanje portfeljom hartija od vrednosti 100

6.1.1 Ciljevi investiranja 100 6.1.2 Definisanje investicione strategije 101

6.1.3 Merenje prinosa i rizika portfolija 101 6.1.4 Merenje profitabilnosti i efikasnosti portfelja akcija 102


6/159

V

6.2. Savremena teorija portfelja 103 6.2.1 Preferencija rizika 103 6.2.2 Funkcija korisnosti i ponašanje investitora 104

6.2.3 Racionalnost investitora 105 6.2.4 Koji portfelj izabrati? 107 6.2.5 Doprinos savremene teorije portfelja 108 6.2.6 Predlozi za investiranje 110

7. UPRAVLJANJE OSTALIM FINANSIJSKIM RIZICIMA 111 7.1. Upravljanje kreditnim rizikom 111 7.2. Upravljanje kamatnim rizikom 114 7.3. Upravljanje valutnim rizikom 115 7.4. Upravljanje rizikom likvidnosti 116 7.5. Upravljanje operativnim rizikom 117

8. INFORMACIONA REŠENJA ZA MERENJE,ANALIZU I KONTROLU RIZIKA 123

8.1. ERP i opšti softveri za upravljanje rizicima 124 8.1.1 Podrška softvera za faze u upravljanju rizicima 125 8.1.2 Integrisani pogled na rizike uz pomoć softvera 127 8.1.3 Proces upravljanja rizicima podržan rešenjem “reasury” 129 8.1.4 Analizatori rizika 130 8.1.5 Analize i izveštavanja 135 8.1.6 Sarbanes Oxley (SOX) i Basel II 137

8.2. Specijalizovani softverski paketi za rizike 140

9. ZAKLJUČAK 144

REČNIK POJMOVA 147

LITERATURA 150


7/159


8/159

1

1. PREDGOVOR

Život je pun rizika i neizvesnosti. Mnogi od nas su navikli da žive i da donoseodluke u uslovima svakodnevnih rizika. Međutim, kada je reč o naučnoj misli,može se primetiti da je ista bila uglavnom deterministički nastrojena, iako urealnom svetu postoje fenomeni koji se ne mogu objasniti tim pristupom.

Može delovati iznenađujuće, ali rizici i neizvesnost imaju prilično kratkuistoriju u samoj ekonomiji. Sama ideja da rizici i neizvesnost mogu biti relevantniu ekonomiji sugerirana je tek 1921 godine, od strane Frank H. Knighta u radu„Risk, Uncertainty and Profit“. Naime, u mnogim ekonomskim pojavama,pored determinističkih modela, postoji veliki stepen slučajnosti. Postavlja sepitanje kako upravljati nepredvidivim situacijama, odnosno rizicima, posebnou domenu finansijskih rizika..

Poslednjih dvadeset godina su obeležene značajnom finansijskom deregu-lacijom. Ista je praćena nizom metodologija za upravljanje rizicima kojima seoptimiziraju procesi za identifikovanje, analizu i upravljanje rizicima. Upravljanjerizicima postaje kritična oblast upravo iz razloga što su mnoge organizacijeranije bile suočene sa velikim gubicima prouzrokovanim rizicima kojima nijepridavana veća pažnja.

Osnovna funkcija bankarstva je upravljanje rizicima i prinosima. Osnovne vrste rizika koje banke preuzimaju na sebe jesu sledeći rizici: kreditni, valutni,tržišni, kamatni, likvidnosti, te operativni rizik. Uvidom u stvarnu izloženostpotencijalnim rizicima, banke i druge institucije mogu uspešno uticati na nji-hovo smanjenje, i to putem restrukturiranja i diversifikacije svog trgovinskogportfelja. Finansijske institucije koje neadekvatno mere i upravljaju svojimrizicima izložene su mogućnosti da usled naglih promena na tržištu doživepropast.

Ova knjiga razvija okvir za upravljanje rizikom koje je zasnovano na rizičnoj vrednosti (VaR – Value at Risk), testiranje ekstremnih događaja i drugim me-todama. Kombinovanjem ovih tehnika, ukoliko se one primenjuju pravilno,

može se izbeći situacija u kojoj organizacija doživljava gubitke a takođe se možesmanjiti volatilnost prinosa finansijskih istitucija.


9/159

2

Za mnoge institucija kao što su banke, investicioni fondovi, osuguravajućekompanije i brokerske firme, informaciona rešenja predstavljaju kritičnukomponentu upravljanja rizikom. U knjizi su prikazana neka informacionarešenja koja daju potpunu podršku, odnosno omogućavaju upravljanje rizicima

u finansijskom poslovanju.Knjiga je organizovana na sledeći način:

U drugom poglavlju data su definicijsko pojmovna objašnjenja rizika ufinansijskom poslovanju.

U trećem poglavlju opisne su najvažnije vrste rizika koje se javljaju urazličitim segmentima finanisjkog poslovanja.

Četvrto poglavlje se odnosi na sam proces upravljanja rizicima.

U petom poglavlju su, zbog svoje važnosti i složene problematike, posebnoobrađeni tržišni rizici (metoda VaR, volatilnost, merenja, upravljanjetržišnim rizikom).

U šestom poglavlju opisana je savremena teorija portelja kao i upravljanjeporfeljom hartija od vrednosti.

Sedmo poglavlje obrađuje upravljanje ostalim najvažnijim finansijskimrizicima (kreditni, valutni, kamatni, operativni, rizik likvidnosti).

U osmom poglavlju analizirana su informaciona rešenja za upravljanje

rizicima. Pored standardnih solucija za upravljanje rizicima obrađene sui specifična rešenja, kao i funkcionalnosti za usaglašavanje sa Basel II iSarbanes Oxley aktom.

Udžbenik „Upravljanje rizicima u finansijskom poslovanju“ namenjen je presvega studentima MBA programa Univerziteta Singidunum. Knjiga je takođenamenjena stručnoj javnosti, odnosno svima koji imaju interes za problematikuupravljanja rizicima, kao što su menadžeri i operativno osoblje koje se bavirizicima u finansisjkim i drugim organizacijama (banke, osiguranja, fondovi,

kao i druga preduzeća iz javnog i privatnog sektora).


10/159

3

2. POJMOVNO I DEFINICIJSKO

ODREĐENJE RIZIKA U FINANSIJSKOM

POSLOVANJU

2.1. Pojam rizika

Rizik je izloženost neizvestosti, ili bolje rečeno neizvesnost budućeg ishoda.Njega na taj način čine dve komponente: neizvesnost i izloženost toj neizvesnosti.Neizvesnost je stanje kada ne postoji znanje o tome da li je neka pretpostavkaistinita ili ne, ili kada postoji nepotpuno poznavanje pretpostavki u vezi s nekompojavom. Biti izložen neizvesnosti znači da postoje materijalne posledice, dokstepen neizvesnosti nije isti što i stepen izloženosti njoj. Na primer, ako čovekskače iz aviona padobranom, postoji neizvesnost da li će se padobran otvoriti.On dakle rizikuje jer je izložen datoj neizvesnosti. Ako se padobran ne otvorimože doći do gubitka života.

Pod rizikom se obično podrazumeva „opasnost od gubitka“. U inženjerstvuse rizik definiše kao (verovatnoća incidenta)*(gubitak uzrokovan tim inciden-tom). S druge strane, finansijska teorija tretira rizik kao devijaciju neočekivanihishoda usled kolebanja finansijskih promenljivih. Uzmimo za primer tržišnirizik koji nastaje kao rezultat promena cena hartija od vrednosti na finansijskimtržištima. On se može podeliti na dva osnovna dela. Prvi deo rizika je vezanza smer kretanja finansijskih promenljivi, npr. kretanje cene akcija, kamatnihstopa, deviznih kurseva i cena roba. Drugi deo rizika ne zavisi direktno odsmera kretanja finansijskih promenljivi, odnosno u pitanju je nelinearni riziki izloženost hedžing pozicijama ili povećanoj volatilnosti.

Neki od najznačajnijih rizika sa kojima su suočene mnoge organizacije supored tržišnih rizika, kreditni rizici i poslovni/operativni rizici. ržišni rizikpredstavlja finansijski rizik neizvesnosti buduće tržišne vrednosti portfeljainvesticionih sredstava i/ili obaveza. S druge strane, kreditni rizici su rizici kaorezultat neizvesnosti da će klijenti/partneri biti u mogućnosti da izvrše svojeobaveze, dok su operativni rizici su rizici gubitka koji nastaje usled neadekvat-

nosti odnosno manjkavosti poslovnih procesa, ljudskog resursa, sistema podrškeili usled spoljnih uticaja.


11/159

4

Rizik portfelja hartija od vrednosti se sastoji od sistemskog rizika s jednestrane i nesistematskog (specifičnog) rizika. Sistematski rizik se odnosi na rizikzajednički za sve hartije od vrednosti, tj. tržišni rizik. Specifični rizik je rizikkoji se odnosi na individualno sredstvo (investicionu hartiju od vrednosti) i

predstavlja onaj deo ukupnog rizika koji se može smanjiti prostom diverzi-fikacijom portfelja, tj. investiranjem u veći broj različitih hartija od vrednosti.Zavisno od tržišta, portelj se sastoji od 30-40 hartija od vrednosti u razvijenimtržištima kao što su UK ili US (više na tržištima u razvoju zbog velike volatilnostisredstava), što čini portelj dovoljno diversifikovanim da se ograniči izloženost jedino sistematskom riziku (vidi sliku 2.1).

Slika 2.1 – Diversifikacija portfelja

Pojedine vrste rizika pojavljivale su se u većoj ili manjoj meri unutar pojedi-nih istorijskih razdoblja na tržištima kapitala. Međutim, moramo razlikovatisituaciju kada su promene na tržištu uobičajene i odgovaraju nekim istorijskimprosecima, od situacije kada su promene daleko izražajnije nego što se to očekujena osnovu istorijskih pokazatelja. Stoga navodimo najveće finansijske krizeu proteklih nešto više od 10 godina koje su uzrokovale promene na kriznomtržištu veće od tri istorijske standardne devijacije:

• 1987: Slom tržišta akcija,

• 1990: Slom NIKKEI-a,• 1992: Kriza Evropskih valuta,• 1994: Promena kamatnih stopa na američkom tržištu,• 1995: Kriza u Latinskoj Americi,• 1997: Azijska kriza,• 1998: Ruska kriza,• 1999: Brazilska kriza,• 2000: Slom američkog tehnološkog tržišta („DotCom crash“),• 2001: Argentinska kriza,

• Šta je sledeće ?


12/159

5

Većinu ovih kriza nije bilo moguće predvideti. Ono što je svaki put iznovazaprepastilo finansijski svet bila je neočekivanost pojave krize, veličina gubitaka,ali i brzina oporavka tržišta u nekim slučajevima. Zbog sve veće globalizacijetržišta kapitala, često prilikom izbijanja kriza u jednom regionalnom području

dolazi do širenja na druga područja. Isto tako kriza na jednom segmentu tržišta,npr. na deviznom tržištu, dovodi do pojave krize u drugim segmentima tržišta.Pojava globalnih kriza nametnula je potrebu da se s još većom pažnjom pristupiupravljanju, odnosno modeliranju i kontroli rizika u takvim situacijama.

2.2. Nužnost upravljanja rizikom

Na početku treba napomenuti da, bez izlaganja portfelja rizičnom poslovanju, nije moguće ostvariti adekvatne prinose. Svaka promena cene hartijeod vrednosti, bez obzira da li je ona pozitivna ili negativna, prikazuje se kaorizik. Iako obveznice imaju daleko manji rizik od npr. akcija, a u mnogim fi-nansijskim institucijama se i dalje nazivaju hartijama od vrednosti s fiksnimprinosom (fixed-income), savremeno investicijsko poslovanje ih tretira kaorizične hartije.

Stoga se često postavlja pitanje sigurnosti ulaganja u rizičnu imovinu. Postojenačelno dva načina zaštite, a to su postavljanje restriktivnih ograničenja naulaganja kako bi se minimizirala mogućnost ulaganja u previše rizične hartijeod vrednosti, te liberalniji pristup kojim se dopušta veće izlaganje rizičnijimhartijama, ali uz sistematsko sprovođenje mera upravljanja rizikom čitavogportfelja. U prvom slučaju je očito da će portfelj koji ima postavljena restri-ktivna ograničenja verovatno biti udaljeniji od optimalnog portfelja što suograničenja veća, a to znači da će sistemski rasti i trošak osiguranja. U drugom

slučaju postavljaju se manja ograničenja na ulaganja tako da investitori moguodabrati portelje koji se nalaze u blizini optimalnog, a primenom metodologijeupravljanja rizicima mogu vršiti nadzor investicijskog poslovanja, kao i dausklađuju adekvatni kapital u svrhu pokrića rizičnog poslovanja.

Kako bi uspešno upravljale rizicima, banke i druge finansijske organizacijemoraju biti sposobne i izmeriti ih, što je u prošlosti bio problem, usled nedo- voljno razvijene tehnologije potrebne za prikupljanje i obradu potrebnih po-dataka. Smatra se da moderno doba merenja rizika potiče od početka 70-ihgodina prošlog veka, kada je sistem fiksnih kurseva doživeo kolaps, kao i kadasu povećane inflacione stope i kamatne stope postale veoma varirajuće zbogskoka cena nate na svetskom tržištu. Tokom 1973. postabljena je Black-Scholes


13/159

6

ormula vrednovanja opcija, koja je dala osnovnu konceptualni okvir i osnovnealate merenja i menadžmenta rizikom, koja je, skupa sa svojim različitim vari- jantama, vremenom dovela i do širenja primene statističkih metoda u analizi-ranju finansijskih tržišta.

Danas je u svetu sve veće znanje o tržišnom i drugim rizicima rizicima takoda su organizacijama na raspolaganju sve bolje i sigurnije metode za praćenje,ocenjivanje i upravljanje rizicima kako pojedinih investicija tako i celokupnogbankarskog portelja. Da bi bili usklađeni sa zahtevima koje nameće upravljanjerizikom, finansijske institucije moraju investirati u odgovarajuće metode, alatei procese. Upravljanje rizikom je oduvek bio neodvojivi deo poslovanja ovihorganizacija jer, izloženost riziku označava mogući novčani gubitak. Izloženostriziku se sve više potencira zbog neizvesnosti koje vladaju u ekonomskom

okruženju i kolebljivosti tržišta kapitala. Smatra se da i porast elektronskogposlovanja i globalizacija finansijskih aktivnosti, koji doprinose kompleksnostiinformacione infrastrukture, takođe formiraju osnovu za dalje jačanje rizika.Finansijske institucije se sve više okreću, i u isto vreme investiraju u njih potrebnasredstva i vreme, ka praćenju i upravljanju rizika, u cilju minimiziranja vari- jabiliteta prinosa sredstava i izloženosti gubicima.

Napredak finansijske tehnologije poslednjih desetak godina donosi novostina planu upravljanja rizicima, a posebno na modeliranju tržišnog rizika. Glavna

metodologija kojom se nastoji povećati sigurnost ulaganja je metoda rizičnevrednosti (Value-at-Risk, VaR) za upravljanja rizicima. Ova tehnologija, čije os-nove potiču od Markowitzeve savremene teorije portelja i hipoteze o efikasnostitržišta, sve se češće koristi od strane vodećih svetskih finansijskih institucija ipredstavlja prekretnicu u načinu nadzora investicijskog poslovanja. Međutim,treba imati na umu da praksa na tržištima kapitala ukazuje da je uz VaR metodupotrebno koristiti i druge načine određivanja rizičnosti i mogućih gubitaka.

Važno je istaći činjenicu da su pojedine regulatorne institucije u svetu

uvidele nužnost sprovođenja mera za upravljanje rizicima. ako je Banka zameđunarodna poravnanja (BIS) 1996. godine donela propis kojom se nalažebankama da, koristeći interne metode za procenu rizičnosti poslovanja, određujuadekvatni kapital radi pokrića rizičnih pozicija. Ubrzo su i američke regulatorneinstitucije također propisale sprovođenje mera upravljanja rizicima za svojebanke. S obzirom na kontinuirani napredak u razvoju finansijske tehnologije,a poučeni nedavnim lošim iskustvima u vreme azijske i ruske krize, te posebnodebaklom Long-erm Capital Management hedž fonda, svetske regulatorneinstitucije pokrenule su razvoj novih minimalnih standarda koji će zadovoljavati

i potrebe drugih finansijskih institucija, a ne samo banaka.


14/159

7

3. OSNOVNI RIZICI U FINANSIJSKOM

POSLOVANJU

U proteklih 20 godina značajne inovacije na međunarodnim finansijskimtržištima dovele su velikih promena u bankarstvu. Velike svetske banke su prošle

i još uvek prolaze kroz procese međusobnih preuzimanja, spajanja i konso-lidiranja svojih pozicija. Snažan proces globalizacije otpočinje nakon usvajanjaFinancial Service Act-a (Zakon o finansijskim uslugama) u SAD 1999. godine,koji je američkim bankama dopustio obavljanje širokog spektra finansijskihusluga koje su im ranije bile zabranjene, kao i spajanje sa ostalim finansijskiminstitucijama (osiguravajuća društva, brokerske firme,i dr.).

Sve veći tehnološki napredak, kao što su npr. Internet bankarstvo i e-poslovanje, kao i labavija zakonska regulativa stvaraju nove mogućnosti za veću

konkurentnost među finansijskim institucijama. Zbog sve veće konkurencije iizlaska većih firmi samostalno na tržište kapitala, finansijske institucije sve višesmanjuju svoje profitne marže. Marže iz tradicionalnog bankarstva takorećinestaju a visina kapitala za održavanje kapitalne adekvatnosti počinje da raste.Isto tako banke, kreditiraju sve veće iznose, na sve duži rok, klijentima sa nižimbonitetom. S druge strane, klijenti banke traže profitabilnije i fleksibilnijenačine investiranja svojih sredstava. Na sve ove izazove banke su odgovorilesnažno i efektno, finansijskim inovacijama odnosno novim uslugama na baziinormacija, kao što su na primer trgovanja na finansijskim tržištima, zamena/

prodaja kredita, zatim razne inovacije depozitnog računa (npr. ATS, NOWračuni), i dr.

Isto tako sve više preduzeća traži načine kako da zaštiti svoju izloženostprema određenim rizicima (valutni, kamatni, tržišni itd.) i spremne su finan-sijskim institucijama platiti kako bi one preuzele te rizike umesto njih. Sveovo rađa veliku zabrinutost da ovakav „transfer rizika“, kao i pomenute finan-sijske inovacije mogu imati za posledicu povećani ukupni rizik i nestabilnostcelokupnog bankarskog sistema. Navedene promene dovele su do povećanog

značaja i potreba razumevanja izvora rizika, kao i daljeg razvoja metode me-renja, upravljanja i nadzora rizika.


15/159

8

3.1. Definicija i značaj rizika u finansijskom poslovanju

U suštini finansijski rizici su rizici koji se odnose na novac. Finansijski

rizici se najčešće odnose na moguće gubitke na finansijskim tržištima, zbognpr. promene kamatnih stopa ili valutnih kurseva. Oni se takođe karakterišukompleksnim međusobnim povezanostima što može znatno uvećati ukupnuizloženost riziku banaka i drugih finansijskih institucija. Tako je na primerbanka u deviznom poslovanju izložena kako valutnom riziku, tako i rizikulikvidnosti i kamatnom riziku.

Tradicionalno su banke smatrale upravljanje kreditnim rizikom najvažnijimzadatkom, ali kako se bankarstvo promenilo a tržište postalo kompleksnije i

promenljivije, sve više se razvija svest za potrebu i značaj upravljanja ostalimfinansijskim i operativnim rizicima. Merenje rizika je značajno razvijano utoku poslednjih dvadeset godina, i to tako što se evaluiralo od jednostavnihindikatora kao što je tržišna vrednost hartija od vrednosti, preko složenije mereosetljivosti hartija od vrednosti na promene na tržištu kao što su duration ikonveksnost , do savremene metodologije izračunavanja VaR-a i celog portfeljahartija od vrednosti. Verovatno će se i dalje razvijati, pri čemu svaka novakriza ili propast pojedine finansijske institucije otkrivaju ograničenja i greškeprethodnih načina upravljanja rizicima.

3.2. Vrste rizika u finansijskom poslovanju

Rizici sa kojima se suočava neka organizacija i njene poslovne aktivnostimogu nastati iz faktora koji su kako spoljašnji tako i unutrašnji u odnosu naorganizaciju. U dijagramu koji sledi (slika 3.1) dati su primeri ključnih rizika u

ovim područjima i isto tako neki specifični rizici koji mogu imati kako spoljašnjetako i unutrašnje pokretače, te se stoga prostiru u oba područja. Oni se daljemogu kategorisati u vrste rizika poput strateškog, finansijskog, operativnog,hazardnog itd., ili na poslovne i opšte.


16/159

9

Slika 3.1 – Ključni rizici i njihovi pokretači

Poslovni rizici predstavljaju onu grupu rizika koju firme samovoljno preuzi-

maju na sebe kako bi ostvarile profit. U ovu grupu rizika spadaju finansijskirizik, tehnološki rizik, rizik uspešnog plasiranja proizvoda, rizik uspešnogoglašavanja proizvoda i ostali. Preuzimanje poslovnih rizika spada u osnovuposlovanja svake firme i nužni su za njen prosperitet. Rizici nad kojima firmenemaju direktnu kontrolu nazivaju se opšti rizici. U ovu grupu rizika spadajustrateški rizik, rizik države, te pravni rizici. Glavna karakteristika ovih rizika jenepredvidivost i nemogućnost adekvatne zaštite od njih. Zbog raznovrsnosti isloženosti finansijskih rizika u savremenom poslovanju u stručnoj literaturi sepojavljuje mnoštvo klasifikacija i vrsta finansijskih rizika. Jedna od u svetu šireprihvaćenih podela finansijskih rizika prikazana je na sledećem grafikonu (slika3.2, izvor: Crouhy Michael, Galai Dan, Mark Robert - Risk Management).


17/159

10

Slika 3.2 – Finansijski rizici

Među najznačajnije rizike koji se pojavljuju u bankarskom poslovanjuspadaju tržišni rizici (rizik promene kamatne stope, valutni rizik...), kreditni

rizik, operativni rizik i rizik likvidnosti. Iz tog razloga ovi rizici su detaljnijeobrađeni u nastavku.

3.2.1. Tržišni rizik

ržišni rizik je rizik da usled promena na tržištu dođe do gubitka na vred-nosti investicije. Među tržišne faktore rizike ubrajaju se: rizik promene cenahartija od vrednosti, kamatni rizik, valutni rizik, kao i rizik promene cena roba.Marrison (Marrison, 2002) kao i mnogi drugi autori pod pojmom tržišnog

rizika smatraju samo rizik promene cena hartija od vrednosti na finansijskimtržištima, dok kamatni i valutni rizik, zbog njihove važnosti, tretiraju posebno.U ovoj knjizi će tržišni rizik biti predstavljen u užem smislu, odnosno kao rizikod nepredvidivih i negativnih promena tržišnih cena hartija od vrednosti.

Prva podela tržišnog rizika se odnosi na podelu rizika hartija od vrednostina opšti sistemski tržišni rizik, koji se odnosi na osetljivost pojedine hartijeod vrednosti ili portfelja na promene tržišnih indeksa, i na nesistemski rizik(Crouhy, Galai, Mark, 2001). Nesistemski ili specifični rizik se odnosi na deo

volatilnosti (nestalnosti) pojedine hartije od vrednosti kojeg određuju parametrikoji su specifični za svaku pojedinu organizaciju.


18/159

11

Dalje, tržišni rizik se može podeliti na deo rizika koji zavisi od smera kretanjafinansijskih promenljivi, npr. kretanje cene deonica, kamatnih stopa, deviznihkurseva i cena roba. Ove vrste rizika se mere linearnom aproksimacijom, kaošto je beta faktor za deonice, duration za obveznice i delta za odnos vrednosti

opcije naspram vrednosti imovine na koju je izdana.Drugi deo rizika, koji ne zavisi direktno od smera kretanja finansijskih promen-

ljivi, sastoji se najpre od nelinearnih izloženosti, izloženosti hedž pozicijama i volatilnosti. U drugom stepenu se meri kvadratna izloženost pomoću konve-ksnosti koja meri osetljivost cena obveznica na promenu kamatnih stopa. Zamerenje izloženosti odnosno osetljivosti tržišta kada su u pitanju opcije i ostaliderivati koriste se gama, delta i ostali greek alati iz upravljanja rizicima.

Rizična vrednost (value at risk – VaR) predstavlja posebnu modelirajuću

tehniku kojom se obično meri sveukupna izloženost banke i drugih orga-nizacija tržišnom riziku. Ulazni parametri za model VaR obuhvataju podatkeo bančinim pozicijama i cenama, volatilnosti (nestalnosti) i faktorima rizika.Parametri merenja uključuju razdoblje držanja, istorijsko razdoblje tokomkoga se posmatraju faktori rizika, kao i interval pouzdanosti koji omogućujedonošenje razumnog nivoa zaštite pri upravljanju ovim rizicima.

3.2.2. Kamatni rizik

Kamatni rizik predstavlja rizik od pada tržišne vrednosti portfelja usledneizvesnosti promena kamatnih stopa. Za njega se može reći da predstavljaizloženost, odnosno osetljivost poslovanja finansijske institucije neočekivanimpromenama kamatne stope na tržištu, odnosno u poslovnom okruženju. Rizicikamatne stope se mogu podeliti na više načina. Treba istaći da postoje dvarazličita pristupa problematici kamatanih rizika:

sa pozicije knjigovodstvene vrednosti gde se rizik posmatra u smislunjegovog efekta na pojedine pozicije aktive i pasive kao i bilansa uspeha

svake finansijske institucije; i sa pozicije tržišne vrednosti gde se rizik uzima u smislu njegovog uticaja

na tržišnu vrednost portfelja.

Ako se uzme u obzir gore pomenuti prvi pristup, onda se mogu izdvojititri komponente kamatnog rizika: bazni rizik, rizik od promena uslova, i rizikopcionalnosti.


19/159

12

3.2.2.1 Bazni rizik

Bazni rizik ili rizik razlike (basis risk ili spread risk ) je rizik od mogućihpromena u razlici između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa ( spread ). Upraksi se javlja usled jake konkurencije na tržištu kada je banka prisiljena

smanjiti aktivnu kamatu na kredite, a istovremeno povećati pasivnu kamatuna depozite.

3.2.2.2 Rizik od promene uslova (rizik od promene cena ili rizik krive prinosa)

Rizik od promena cena:- Ova uobičajena vrsta rizika nastaje iz razlika utempi-ranju dospeća fiksnih stopa i određivanja fluktuirajućih stopa aktive banke.

Naime, finansijske institucije ugovaraju fiksne i promenljive kamatne stope naplasmane i izvore sredstava. Simultano, finansijske institucije, posebno, bankeobavljaju ročnu transformaciju sredstava, tako da se u stabilnim privrednimuslovima deo kratkoročnih sredstava može dugoročno plasirati i pritom seneće ugroziti likvidnost. Budući da potraživanja i obaveze nemaju iste rokovedospeća, eventualne promene kamatnih stopa mogu izazvati nepovoljne učinkena poslovanje.

Rizik krive prinosa:- Ovaj rizik nastaje u uslovima kada se pomaci, na gore

ili na dole, krive prinosa negativno odražavaju na prihod banke. Na primer,duga pozicija banke (npr. obveznica sa rokom dospeća od 10 godina) se možezaštiti kratkom pozicijom. Naime, u uslovima kada država nastoji da ostvariodgovarajući rast i razvoj, kamatne stope biće veće od kratkoročnih kako bi sekreditor kompenzirao za vezivanje sredstava i mogući kreditni rizik u dužemrazdoblju. Kratkoročne i dugoročne stope ormiraju se na bazi ponude i potražnjena tržištu, a kriva prinosa je obično pozitivna ili uzlazna, odnosno normalna.

3.2.2.3 Rizik opcionalnosti

Svi važniji izvori kamatnog rizika predstavljaju opcije uključene u mnogestavke bilansa banaka. Opcije mogu biti nezavisni instrumenti ili sadržane uinstrumentima. Naime, opcija daje pravo, ali ne i obavezu, vlasnika na kupovinu,prodaju ili neku drugu mogućnost korišćenja prava iz ugovora o kupovini opcije.U našem bankarstvu se ne izdaju opcije kojima se trguje na berzi, ali je uobičajenougrađivanje opcijskih klauzula u bankovne ugovore, kao na primer:

klijent sredstva oroči u banci, ali ih može podići bilo kada bez plaćanjanaknade;


20/159

13

dužnik može bez plaćanja naknade prevremeno vratiti kredit;

dužnik može plaćati kamatu koja se formira u zavisnosti od eskontnestope središnje banke, u zavisnosti od kretanja EURIBOR-a ili fiksnuprema ugovoru;

dužnik može vratiti dinarski kredit u iznosu odobrenog ili u protuvred-nosti neke strane valute (valutna klauzula) itd.

Bez obzira da li je banka opciju prodala ili su u ugovorima ugrađene opcijskeklauzule, postoji mogućnost da će u slučaju promene kamatne stope vlasnikopcije ili klijent banke iskoristiti opciju. Na taj način mogu se prouzrokovatinepovoljni učinci za poslovanje banke, koji će biti veći od naknade koju je vlasnik, odnosno kupac opcije platio banci.

3.2.3. Valutni rizik

Valutni rizik se javlja usled promena kurseva između domaće valute i ostalih valuta. On može, zbog nepovoljnog kretanja kursa, da prouzrokuje gubitkeza banku. Otuda je poznavanje valutnih rizika i predviđanje mogućih uticaja/izloženosti izuzetno važno radi utvrđivanja i provođenja poslovne politike svakogsubjekta koji posluje na međunarodnom tržištu ili obavlja devizne poslove.

Valutni rizik predstavlja takođe rizik da promene međuvalutarnih kursevaimaju nepovoljan uticaj poslovne operacije ili vrednost investicija. Na primer,ako se novac mora konvertovati u različitu valutu kako bi se investiralo,promene u vrednosti valute relativne u odnosu na USD ili EUR mogu uticatina ukupni gubitak ili dobitak na investiciji kada se uradi konverzija unazad.

Uzrok nepovoljnih uticaja nisu jedino deprecijacija (smanjenje međunarodne vrednosti) ili aprecijacija (povećanje međunarodne vrednosti) domaće valute, već i promene kurseva na međunarodnim berzama u svetu. Trebaimati u vidu da devizni kursevi većine razvijenih zemalja sveta svakodnevnofluktuiraju. U međunarodnoj trgovini su komercijalne operacije naročitoizložene fluktuaciji međuvalutarnih kurseva i to srazmerno ukupnoj vrednostitransakcija. Sa većom proporcijom međuvalutarnih promena u odnosu naukupnu monetarnu transakciju povećava se izloženost poslovne jedinice nafluktuacije valutnih kurseva.

Osnovni valutni rizici koji se najčešće pojavljuju su: računovodstveni rizik

(ranslation exposure, Accounting exposure), ekonomski rizik (Economic ex-posure) i transakcijski rizik (ransaction exposure).


21/159

14

3.2.3.1 Transakcijska izloženost

Transakcijska izloženost se odnosi na moguće buduće međuvalutne dobitkeili gubitke na transakcijama koje su obavljene ili u pripremi i koje su denomi-nirane u stranu valutu (Shapiro, 1999). Ovo se odnosi, na primer, kada dođe

do promene valutnog kursa od momenta predaje naloga do naplate.Rizik leži zapravo u bilo kakvom deviznom plaćanju ili naplati i uključuje

devizno potraživanje ili dugovanje u odnosu na neki izvršeni posao ili ugovoro nameri u nekom deviznom poslu u budućnosti. Ovaj rizik takođe uključuje iplanirane, ali još i neugovorene tokove deviznih sredstava kao na primer izdatecene dobara i usluga kojima se cena garantuje u nekom razdoblju, ili izdateponude za buduće devizne poslove čime nastaje rizik ukoliko bi se ugovorpotpisao, itd.

3.2.3.2 Računovodstvena izloženost

Računovodstvena izloženost, odnosno računovodstveni valutni rizik javljase kod kompanija koja imaju svoje organizacijske delove (filijale) u inostra-nstvu, pa je za potrebe izveštavanja i konsolidovanja poslovanja filijala (bilansstanja, bilans uspeha) u sklopu matičnog preduzeća neophodna konverzija u valutu zemlje gde je sedište matične kompanije (slika 3.3). Računovodstvenirizik pojavljuje se takođe i u drugim subjektima koji deo poslovanja vode udomaćoj valuti, a deo u stranim valutama i krajem svakog meseca, prema važećim propisima, iskazuju svoje poslovanje u domaćoj valuti. Pri tome važisledeća relacija:

R

=

+

Slika 3.3 – Primer rizika konverzije


22/159

15

3.2.3.2 Ekonomska izloženost

Ekonomska izloženost ili ekonomski rizik valutnog rizika nastaje kada, kaoposledica promena vrednosti intervalutarnih kurseva i domaće valute, dolazido promena vrednosti budućih prihoda i troškova, kao i konkurentnosti sub-

jekta na tržištu.Ova izloženost je najozbiljnija od svih kada je u pitanju valutni rizik jer je ju

je najteže uočiti, oceniti i sprečiti. Sastoji se od operativne izloženosti – obimau kojem fluktuacije valute može promeniti buduće novčane tokove kompanije,i transakcione izloženosti. Drugim rečima, ekonomska izloženost je rizik odpromena vrednosti firme (merena kao sadašnja vrednost očekivanih novčanihtokova) zajedno sa promenom valutnih kurseva. Ekonomska izloženost je pove-zana sa makroekonosmkim rizicima: promena valutnih kurseva obično prati

promenu kamatne stope i inflacije. Pri tome važi sledeća relacija:

E

=

+

O

3.2.4. Kreditni rizik

Glavnina imovine banke koncentrisana je u kreditnim plasmanima koji

nose najviše prihoda ali i najviše rizika. Zato su odluke o odobravanju kreditanajvažnija funkcija bankarskog menadžmenta, a sa njima i povezani kreditnirizik najvažniji je rizik kojem se banke izlažu. Kreditni rizik je mogućnost dakreditni dužnik neće moći ili hteti da otplati glavnicu kredita, kamate ili oboje,zbog čega će kreditor pretrpeti gubitak.

Kreditni rizik se, dakle, javlja usled neizvesnosti da će dužnik ispuniti svojuobavezu. S obzirom da postoji mnogo vrsta dužnika, od individua do vlada,kao i da postoje različite obaveze, od kredita do derivata, kreditni rizika se javlja u više formi. U tradicionalnom bankarstvu kreditni rizik predstavljanajvažniju vrstu rizika. Uprkos inovacijama u području finansijskih usluga,kreditni rizik je još najznačajniji pojedinačni uzrok stečaja banaka. Razlog jeu tome što se više od 80% bilansa banke u principu odnosi na ovaj vid uprav-ljanja rizicima. U svom širem smislu kreditni rizik označava i rizik od sma-njenja kreditnog rejtinga dužnika ili izdavaoca hartija od vrednosti, pri čemuse povećava verovatnoća neplaćanja i/ili gubitka uloženog novca. Izloženostkreditnom riziku se u savremenom bankarskom poslovanju meri procenomočekivanog gubitka po određenoj investiciji na osnovi kvantitativne analize,

pri čemu očekivani gubitak po ovoj vrsti rizika zavisi od tri komponente (BaselCommittee on Banking Supervision, 2004):


23/159

16

verovatnoće da suprotna strana neće podmiriti obavezu na ugovoreno vreme inačin, bilo u vremenu trajanja obaveze ili u određenom vremenskom periodu(npr. 1 godina – očekivana deault rekencija)

iznosa gubitka koji bi se ostvario u slučaju nepoštovanja ugovora od suprotne

strane, potencijalne izloženosti banke neplaćanju na određeni datum u budućnosti.Navedene komponente se mogu objediniti u jedinstvenu formulu, tako da je:

O

=

O

V

Kada se govori o kvalitetu kredita, onda se misli na mogućnost dužnikada ispuni svoju obavezu. Kod kredita fizičkim licima ili manjim kompani- jama kvalitet kredita se uglavnom meri kroz tzv. kreditni skor (primenjujese standardna formula za izračunavanje broja – kreditni skor). Kreditnaanaliza se bavi procesima za procenu kvaliteta kredita. Kreditni analitičaripregledaju informacije o dužniku (bilans stanja, bilans uspeha, trendovi uindustriji, tekuća ekonomska situacija, i dr.). Na bazi takve analize bankadodeljuje dužniku kreditni rejting, koji se koristi za donošenje odluka oodobravanju kredita. U poglavlju o upravljanju rizicima prikazan je sistem

kreditnog rejtinga.Postoji više načina kojima se upravlja ili eliminiše/ublažuje kreditni rizik.

Prva linija odbrane kada je u pitanju kreditnim rizik u finansijskim institucijamazasniva se na kreditnom skoru ili kreditnoj analizi. Uveliko se koristi sistem limitaizloženostima (maksimalne izloženosti), kojima se postavljaju ograničenja naiznos izloženosti pojedinom klijentu, privrednoj grani, zemlji, itd. Za kalkulacijuizloženosti pod takvim limitima je potrebno modeliranje kreditnog rizika pričemu transakcije obuhvataju obezbeđenja plaćanja i druge elemente.

3.2.5. Operativni rizik

Operativni rizik je rizik od gubitka koji nastaje zbog neadekvatnosti,odnosno manjkavosti internih procesa, ljudskih resursa, sistema za podrškuili zbog spoljnih uticaja (Basel Committee 2004). Komitet takođe ukazuje daova definicija isključuje sistemski rizik, pravni rizik i rizik reputacije (nega-tivnog publiciteta). Mora se istaći da operativni rizik dolazi do izražaja i zbogsve većeg korišćenja informacione tehnologije i automatizacije u finansijskomposlovanju, uvođenja složenih hartija od vrednosti, daljeg razvoja modela zamerenje tržišnog i kreditnog rizika, itd.


24/159

17

Početkom prošle decenije pažnja je bila usmerena na tehnike za merenje iupravljanje tržišnog rizika. Nakon toga težište se polako pomera ka kreditnomriziku. Krajem decenije finansijske institucije i ostale kompanije se sve višefokusiraju na rizike „koji nisu tržišni i kreditni rizici“. Radi se o operativnim

rizicima tj. rizicima koji nastaju kao posledica (Basel Committee on BankingSupervision, 2003): prevare (pogrešno izveštavanje, krađe zaposlenih itd.); radnih navika i sigurnosti na radnom mestu (pravo zaposlenih na odštetu,

povreda zdravstvenih i sigurnosnih prava i opšta odgovornost); postupaka vezanih za klijente, proizvode i poslovnu aktivnost (zloupotreba

poverljivih inormacija, pranje novca, prodaja neautorizovanih proizvoda);šteta na materijalnoj imovini (terorizam, zemljotres, požar, poplava);

prekida poslovanja i grešaka unutar sistema (hardver, sotver i telekomu-nikacijski problemi);

upravljanja procesima (ulazne greške, neadekvatna procena instrumenataosiguranja, nepotpuna dokumentacija, neovlašćen pristup podacima,neslaganje radnika, itd.).

Kompanije su oduvek upravljale ovim rizicima. Novi cilj koji se postavlja prednjih je da se to radi na što sistematičniji način. Negativne posledice operativnogrizika mogu se svrstati među sledeće: direktni finansijski gubitak, indirektni

gubitak zbog narušavanja ugleda banke i/ili odnosa s klijentima, potencijalnigubitak prihoda kao posledica operativne nesposobnosti za obavljanje poslovnihtransakcija.

3.2.6. Rizik likvidnosti

ermin likvidnost se koristi u različitim slučajevima, ali u svim se odnosina mogućnost pristupa gotovini ili pretvaranju u gotovinu onda kada je topotrebno. Za instituciju se kaže da je likvidna ako ista na lak način dolazi do

gotovine, bilo da se radi o gotovini u blagajni ili na drugi način dolazi do nje. Zatržište se kaže da je likvidno ako se instrumenti kojima se trguje na lak načinmogu kupiti ili prodati sa malim uticajem cena na tržištu. Sredstvo (HOV) jelikvidno ako je tržište za njega likvidno.

Bazelski komitet za bankovnu superviziju u svom radu o nadgledavanjulikvidnosti navodi da je likvidnost, ili sposobnost da se finansiraju povećanja uaktivi i podmiruju obaveze kada dođu na naplatu, bitna za održavanje na životubilo koje finansijske institucije. Važnost likvidnosti nadmašuje pojedinačnu

finansijsku instituciju, budući da manjak likvidnosti u jednoj instituciji možeimati posledice za celi bankovni sistem određene zemlje.


25/159

18

Iz gore navedenih definicija likvidnosti proizlazi, da rizik likvidnosti pred-stavlja mogućnost da finansijska institucija neće biti u stanju da raspoloživimnovčanim sredstvima podmiri dospele obaveze prema svojim poveriocima (pa-siva), kao i obaveze po odobrenim kreditima, izdatim jemstvima, garancijama,

avalima, itd. (aktiva). Međutim, likvidnost finansijske institucije treba u praksida se shvati ne samo kao sposobnost podmirivanja dospelih obveza, odnosnosposobnost finansiranja povećanja aktive, već kao osnovno načelo bankarskogposlovanja. U tom smislu treba razlikovati: likvidnost pojedinog potraživanja, likvidnost aktive i likvidnost ukupnog poslovanja.

3.2.6.1 Likvidnost pojedinačnog potraživanja

Likvidnost pojedinačnog potraživanja zavisi od kvaliteta dužnika, od prinosakoji takav finansijski instrument donosi, kao i od funkcionisanja tržišta nakojem se dugovi i potraživanja mogu kupovati i prodavati. Pri oceni likvidnostipojedinog potraživanja treba voditi računa o tri elementa: mogućnosti da se potraživanje u kratkom roku može stvarno pretvoriti

u novac, mogućnosti da se pri toj transakciji može postići odgovarajuća cena, mogućnosti da se u određenom razdoblju navedene dve mogućnosti neće

promeniti.

3.2.6.2 Likvidnost aktive

Likvidnost aktive u osnovi označava proces pretvaranja bez problema novčanihsredstava u investicije i obratno, pretvaranja potraživanje finansijske institucijepo svim osnovama i u svim pojavnim oblicima u novčana sredstva ugovorenom,

odnosno planiranom dinamikom. Likvidnost ukupnih potraživanja, shvaćenakao sposobnost pretvaranja u novac, jednaka je zbiru likvidnosti pojedinihpotraživanja. Budući da je stepen likvidnosti pojedinih potraživanja različit,ukupnu likvidnost aktive čini raspodela verovatnoće pretvaranja u novacbez značajnijih gubitaka pojedinih delova imovine, ponderisanih iznosimaodgovarajućih delova imovine.

3.2.6.3 Likvidnost ukupnog poslovanja

Kao što se potraživanja finansijskih institucija pretvaraju u novac uodgovarajućoj kombinaciji verovatnoće, tako se i njihove obaveze izvršavaju


26/159

19

u ugovorenim rokovima prema dospeću, a za sredstva po viđenju može seizračunati verovatnoća da će vlasnici zatražiti njihovu isplatu. Likvidnost se utom smislu može definisati kao količinu novčanih sredstava koja se utvrđujetako što se se u posmatranom razdoblju izračuna razlika između raspodele

dospelih potraživanja i raspodele dospelih obaveza.

3.2.6.4 Upravljanje rizikom likvidnosti

Rizikom likvidnosti se upravlja sa okvirnim politikama za likvidnost, kontro-lama i limitima. Iste omogućavaju da banka održava dobro-diversifikovaneizvore finansiranja, kao i dovoljnu likvidnost kako bi zadovoljila sve obaveze pougovorima kada iste dospevaju. Većina finansijskih institucija koristi različitemetrike za nadgledanje nivoa rizika likvidnosti kojem su izložene. Osnovnipristupi se mogu podeliti na 3 vrste: pristup likvidnog sredstva kada firme održavaju likvidne instrumente u

bilansu stanja koji se mogu povući u datom momentu, pristup novčanog toka, kada firma nastoji da usaglasi odlive u odnosu na

prilive novčanih sredstava kada su u pitanju razna dospeća, i kombinacija prethodna dva pristupa

3.2.7. Rizik reputacije i zakonski rizik Finanijske institucije su u svom poslovanju izložene različitim oblicima za-konskih rizika. Iskustva iz prakse pokazuju da je moguće da se smanji vrednostsredstava ili pak da se povećavaju obaveze, zbog neadekvatnog zakonskog aktaili zakonom definisane dokumentacije.

Zakoni su često neodgovarajući za rešavanje pravnih pitanja koja se odnosena poslovanje finansijskih institucija. ako na primer, sudski proces u koji suuključene banke može imati šire negativne posledice na njihovo poslovanje i

može izazvati veće troškove za banke nego što su očekivani pozitivni efekti odsudskih procesa. Zbog toga su promene u zakonu koje se odnose na organizacijei nužne i neophodne, radi njihovog efikasnijeg poslovanja. Banke su naročitoosetljive na zakonski rizik u momentu kada započinju svoje nove bankarsketransakcije i da zakonom nisu utvrđena prava klijenata da se mogu uključiti ute transakcije.

Rizik reputacije predstavlja uticaj negativnog javnog mnjenja na kapital izaradu organizacije. On utiče na mogučnosti institucije da ostvari nove poslovne

veze ili usluge, ili da nastavi sa postojećim vezama i uslugama. Ovaj rizik možeizložiti instituciju finansijskim gubicima ili smanjenjem broja klijenata. Ontakođe potiče iz nepoštovanja zakona, propisa kao i drugih aktivnosti koje su


27/159

20

u indirektnoj vezi sa zakonskim propisima. Rizik reputacije je posebno štetanza instituciju, iz razloga što njeno poslovanje zahteva održavanje tajnosti in-formacija o deponentima, štedišama, korisnicima kredita i drugih bankarskihusluga. Zbog toga je neophodno da institucija ima visoku reputaciju (ugled i

imidž) i da je održava na visokom nivou, radi poverenja klijenata i radi supros-tavljanja tržišnoj konkurenciji.

3.2.8. Rizik zemlje

Pod rizikom zemlje u koju se investira („country risk“) podrazumeva se verovatnoća da će promene u poslovnom okruženju negativno uticati na op-erativne profite ili vrednost sredstava u toj zemlji. U pitanju je celokupni riziksa kojim se suočava investitor u odnosnoj zemlji, tj. ne samo rizik političkihpromena, već i rizik koji je poveza sa pojavom štrajkova, pobuna, itd. Rizikzemlje se ispoljava u sledećim oblicima:

rizik neplaćanja (predstavlja mogućnost da dužnik nije u stanju da ostvaridovoljan neto devizni priliv),

rizik transera (podrazumeva okolnosti u kojima dužnik nije u mogućnostida dođe do određene valute za otplatu duga),

rizik garancije (predstavlja verovatnoću da banka emitent obično izvršavačinidbene garancije, odnosno garantovanu obavezu umesto glavnog

dužnika, zbog ekonomske ili političke situacije u dotičnoj zemlji).Pod ovim rizikom se često podrazumeva politički rizik ali je on više od toga.

Naime, analiza rizika zemlje podrazumeva ocenu dve vrste neizvesnosti, i toekonomsku neizvesnost rizika, kao i političku neizvesnosti rizika. Ekonomskaneizvesnost rizika se svodi na procenu da li će zemlja dužnik, u periodu ot-plate, ostvariti dovoljan nivo deviznog priliva za servisiranje uzetih deviznihkredita. Politička neizvesnost rizika se odnosi na spremnost zemlje dužnikada se odrekne ostvarenog i raspoloživog deviznog priliva da ispuni dospele

obaveze po kreditu.3.2.9. Rizik portfelja

3.2.9.1 Pojam portfelja

Portelj predstavlja kombinaciju različitih oblika imovine u vlasništvu određenepravne ili fizičke osobe. Portelj se može sastojati od nekretnina, roba, novčanihsredstava i hartija od vrednosti. Sa svojom imovinom su tradicionalno upravljalii mnogi narodi u istoriji, međutim, upravljanje poreljom, u današnjem smislu tereči, pojavljuje se nastankom prvih hartija od vrednosti, koje izdaju organizacijeda bi pribavile dodatne izvore sredstava za poslovanje i razvoj.


28/159

21

Naučni pristup upravljanjem porfeljom u savremeno doba se može podelitina tri značajnije faze: Do 1933 (krah berze u Njujorku) – Označava fazu subjektivističkog

pristupa bazirana na ličnim procenama i glasinama bez ozbiljnijeg naučnog

i analitičkog pristupa. Od 1934 - 1951. – Označava fazu uvođenja profesionalnijeg pristupa.

Osnivaju se i regulatorna tela za nadzor poslovanja na berzi. Berza se širiusled manjeg broja skandala. Sve više investitora naučno pristupa analizifinansijskih izveštaja firmi i hartija od vrednosti.

1952 - Harry M. Markowitz objavljuje rad „Portfolio selection“ što sesmatra jednim od najvažnijih momenata u savremenoj analizi hartijaod vrednosti i upravljanju portfeljima. Rad obrađuje model optimalnog

ulaganja u hartije od vrednosti, odnosno sastavljanja optimalnog porteljau uslovima tržišne neizvesnosti. I pre Markowitza postojali su teorijskimodeli za donošenje investicionih odluka koji su tretirali očekivani pri-nos pojedine hartije od vrednosti, kao i na njen rizik, međutim, modelMarkowitzeva prvi uzima u obzir eekat diverzifikacije prilikom donošenjaodluke o investiranju.

Za razliku od dotadašnjeg pristupa upravljanju porfeljom koji se zasnivaona undamentalnoj analizi pojedinih hartija od vrednosti portelja, Markowitz

obrađuje odnos između prinosa (r) i rizika portfelja (a), kao i međuzavisnostipojedinačnih hartija od vrednosti koje čine portfelj (). Prema njemu, investi-tor koji sa sigurnošću poznaje buduće kretanje prinosa na hartije od vrednosti,ulagaće samo u jednu hartiju od vrednosti - u onu koja ima najveći budući pri-nos. Radi se o nerealnoj situaciji kada rizika nema jer se znaju budući prinosihartija od vrednosti. Isto tako, ukoliko više hartija od vrednosti ima istu vred-nost budućeg prinosa, investitor nije stimulisan da diverzifikuje svoje ulaganje.Međutim, realnost je drukčija jer investitori obično ne znaju budući prinos

svojih ulaganja, pa otuda Markowitz zaključuje da je izbor hartije od vred-nosti u funkciji od njenog budućeg prinosa i njenog rizika, a ne samo prinosa.Nakon uvođenja promenljive investitori mogu formirati nove portfelje kojiim omogućuju veće prinose, uz isti rizik, ili iste prinose uz manji rizik, bezmenjanja prve dve promenljive (r i ).

Može se reći da je osnovni razlog za ormiranje portelja upravo diverzifikacijarizika investitora. Izbor odgovarajućeg portfelja zavisi od očekivane stopeprinosa rizika pojedinih hartija od vrednosti, korelacije (uzajamne povezanosti

prinosa) između pojedinih hartija od vrednosti i preerencija investitora (sklo-nosti odnosno averzije prema riziku).


29/159

22

3.2.9.2. Teorijske postavke savremene teorije portfelja

Ako se posmatra ulaganje u pojedinu hartiju od vrednosti, onda bi rizik pred-stavljao mogućnost da investirana sredstva prinesu manju dobit od očekivaneili čak ostvare gubitak. Sa stanovištva portfelja, rizik predstavlja mogućnost

da se ne ostvari planirani prinos na sredstva uložena u određeni skup hartijaod vrednosti.

Ako se portfelj P sastoji od N sredstava (hartija od vrednosti) i ako sa P 1

označimo stopu prinosa prve hartije od vrednosti, sa P2 stopu prinosa druge

hartije od vrednosti, i tako redom, a sa P k stopu prinosa k-te hartije od vred-

nosti, tada je stopa prinosa portfelja:

x1 P

1 + x

2 P

2 +... + x

N P

N

pri čemu je

x1 + x

2 +... + x

N = 1 ili 100%

x1 , x

2 ,...,x

N predstavljaju portfelj pondere, tj. učešća pojedinih hartija od

vrednosti u ukupnim investicijama.

Ako je xi > 0, investitor kupuje i-tu hartiju od vrednosti (ima dugu

poziciju)

Ako je xi < 0, investitor prodaje i-tu hartiju od vrednosti koju ne poseduje(ima u njoj kratku poziciju)

U savremenoj finansijskoj teoriji i analizi investicija u hartije od vrednostipretpostavlja se da je stopa prinosa slučajna promenljiva. Posmatrajmo za svakupojedinačno sredstvo (hartiju od vrednosti) stanja od 1 do M (npr. različitastanja privrede jedne zemlje). Neka je E(P

i ) očekivana stopa prinosa hartije od

vrednosti i, tada je:

M

i j i j

j 1

E(P ) y * P

gde je prinos za hartije od vrednosti i slučajna promenljiva koja uzima vrednosti P

ij.

y j – verovatnoća za stanje j ,

y1 + y

2 +... + y

M = 1 ili 100%


30/159

23

Očekivana stopa prinosa celog portelja E(P) se izračunava kao ponderisanasuma očekivanih prinosa pojedinih hartija od vrednosti koje čine portfelj.

N

i ii 1E(P) x E(P )

gde je:

E(P) – očekivana stopa prinosa na portfelj

xi – procentualni udeo hartija od vrednosti (i) u portfelju

E(P i ) – očekivana stopa prinosa hartija od vrednosti (i)

Varijansa portfelja se izračunava na sledeći način:

N N N2 2 2

i i i j ij

i 1 i 1 j 1

x x x Cov

gde je

2

i - varijansa i-te hartije od vrednosti

i - standardna devijacija i-te hartije od vrednosti

M 2

i ij i j

j 1

(P E(P )) * y

ij – koeficijent korelacije između hartije od vrednosti (i) i (j)

ijCov - kovarijansa, pri čemu važii, j

ij

i j

Cov

.

Konkretno bi kovarijansa između dve investicije označavala u kojoj meri seočekuje da iste variraju jedna sa drugom umesto da to čine odvojeno. Drugimrečima, ona ukazuje da li prinosi na investicije zajedno rastu ili su u padu i kolika je ta promena. U stvarnosti se za hartije od vrednosti nalaze između 0 i 1.

Savršena pozitivna koreliranost (=1) prinosa 2 deonice nije dobra sa stanovištvadiversifikacije i smanjenja rizika portfelja. S druge strane savršena negativnakoreliranost (=-1) se retko sreće. =0 označava da su prinosi nezavisni.


31/159

24

3.2.9.3 Mera diversifikacije rizika portfelja

Diversifikacija je obim u kojem je rizik smanjuje u nekom portfelju ako seinvestiranje rasporedi na više sredstava. Stepen diversifikacije portelja se može jednostavno kvantifikovati intra-portfelj korelacijom (IPC) koja se izračunava

na sledeći način: N N

i j ij

i 1 j 1

N N

i j

i 1 j 1

x x

IPC

x x

gde xi , x

j predstavljaju portelj pondere, tj.učešća pojedinih hartija od vrednosti

u portfelju, a ij koeficijent korelacije između hartija od vrednosti (i) i (j).

Pri tome se intra-portfelj korelacija radi pojadnostavljenja može prikazatiu obliku % (vidi sliku 3.4):

IPC % eliminacije

diversifikovanog rizika Primer

+1.00 0.00%

+0.75 12.50%

+0.50 25.00%

+0.25 37.50%

+0.00 50.00%

-0.25 62.50%

-0.50 75.00%

-0.75 87.50%

-1.00 100.0%

Slika 3.4 – Primer mere diversifikacije rizika portfelja


32/159

25

4. PROCES UPRAVLJANJA RIZICIMA

4.1. Uopšte o procesu upravljanje rizicima

Upravljanje rizikom je centralni deo strateškog menadžmenta i korpora-tivnog upravljanja bilo koje organizacije. To je proces kojima se organizacijemetodično bave rizicima uključujući ih u svojim poslovnim aktivnostima saciljem ostvarivanja benefita na svakoj od tih aktivnosti ponaosob, kao i naportelju svih aktivnosti.

Fokus dobrog upravljanja rizicima je identifikacija i mitigacija (regulisanje,eliminisanje) ovih rizika. Njegov cilj je da zaštiti instituciju od neprihvatljivihgubitaka, i ujedno dodatno uveća vrednost poslovnih aktivnosti organizacije.On omogućava razumevanje o potencijalnim dobrim i lošim stranama svih ak-tora koji mogu da utiču na organizaciju. Upravljanjem rizika se sa jedne stranepovećava verovatnoću uspeha, dok se sa druge strane smanjuje verovatnoćuneuspeha i neizvesnost oko postizanja opštih ciljeva organizacije.

Konkretno u slučaju banaka moće se reći da je cilj upravljanja rizikom dvostruk:unapređivanje bančinih finansijskih perormansi sa jedne strane, i osiguravanjeda kompanija ne pretrpi neprihvatljiv gubitak sa druge strane.

Upravljanje rizikom bi trebalo da bude neprekidan i stalno razvijajući proceskoji se provlači kroz organizacionu strategiju i kroz implementaciju te strategije.On bi se trebao metodično baviti svim rizicima koji okružuju organizacione akti-

vnosti u prošlosti, sadašnjosti a posebno budućnosti. On mora biti ugrađen ukulturu organizacije kroz eektivnu politiku i određen program kojim rukovodinajviši menadžment. On mora da pretvara strategiju u taktičke i operativne ciljeve,dodeljujući odgovornosti u organizaciji pri čemu bi svaki menadžer i zaposlenibili odgovorni za upravljanje rizikom preko dela opisa njihovog radnih zadataka.

Ovo daje podršku za odgovornost, merenje perormansi rada i nagrađivanje,čime pospešuje operativnu efikasnost na svim organizacionim nivoima.


33/159

26

Slika 4.1- Proces upravljanja rizicima

Upravljanje rizikom štiti i dodaje nove vrednosti organizaciji i njenimstejkholderima kroz podrške organizacionih ciljeva, i to: Obezbeđivanje okvira poslovanja za organizaciju koji omogućava odvi-

janje budućih aktivnosti na konzistentan i kontrolisan način. Poboljšavanje poslovnog odlučivanja, planiranja i određivanja prioriteta

pomoću sveobuhvatnog i struktuisanog razumevanja poslovnih aktivnosti, volatilnosti (promenljivosti) i mogućnosti/pretnji u nekom projektu.

Doprinos efikasnijoj upotrebi/alokaciji kapitala i resursa unutar orga-nizacije.

Smanjivanje volatilnosti u nesuštinskim područjima poslovanja. Zaštita i pospešivanje vrednosti i kompanijskog imidža. Razvijanje i podržka ljudskih resursa i baze znanja organizacije. Optimalizovanje operativne efikasnosti.


34/159

27

4.1.1. Procena rizika

Procena rizika se unutar ISO/IEC Smernice 73 definiše kao opšti procesanalize rizika i procene rizika.

4.1.2. Analiza rizika

4.1.2.1 Identifikacija rizika

Identifikacija rizika predstavlja proces identifikovanja izloženosti neke orga-nizacije neizvesnostima. Ovo zahteva dobro znanje organizacije, tržišta u komeona posluje, zakonskog, društvenog, političkog i kulturnog okruženja u komeona postoji, kao i razvoja dobrog razumevanja njenih strateških i operativnihciljeva, uključujući faktore koji su kritični za njen uspeh i pretnje i povoljneprilike povezane sa ostvarivanjem tih ciljeva.

Identifikaciji rizika treba prići na metodičan način da bi se obezbedilo da sveznačajne aktivnosti unutar organizacije budu identifikovane, kao i da svi rizicikoji proističu iz tih aktivnosti budu definisani. Sve propratne volatilnosti kojeprate ove aktivnosti bi trebalo adekvatno identifikovati i kategorisati.

Poslovne aktivnosti i odluke se mogu klasifikovati na brojne načine, a primeriza to su:

Strateške – One se bave dugoročnim strateškim ciljevima organizacije.Na njih utiču razni aspekti, poput raspoloživosti kapitala, politički rizicii rizici vezani za neku zemlju, zakonskim i regulatornim promenama,reputacijom i promenama u fizičkom okruženju.

Operativne – One se bave svakodnevnim pitanjima sa kojima se suočavaorganizacija tokom svojih napora ostvarivanja njenih strateških ciljeva.

Finansijske – One se bave eektivnim menadžmentom i kontrolom finan-sija organizacije kao i posledicama spoljašnjih aktora poput dostupnosti

kredita, deviznih kurseva, kretanja kamatnih stopa i izloženosti ostalimtržišnim činiocima. Upravljanje znanjem – One se bave eektivnim menadžmentom i kon-

trolom resursa znanja, njegovim stvaranjem, zaštitom i prenošenjem.Spoljašni aktori mogu uključivati neovlašćeno korišćenje ili zloupotrebuintelektualne svojine, konkurentske tehnologije, i sl. Interni aktori moguuključivati sistemske nedostatke i manjkavosti kao i gubitak ključnogosoblja.

Usaglašenost – One se bave pitanjima poput zdravlja i bezbednosti,ekoloških pitanja, zaštite klijenata, politika/praksi zapošljavanja i regu-latornih pitanja.


35/159

28

Iako identifikacija rizika može biti izvršena od strane spoljnih konsultanata,interni pristup sa dobro povezanim, doslednim i koordinisanim procesimai sredstvima će verovatno biti efektivniji. Interno sprovođenje procesaupravljanja rizikom je od suštinske važnosti za svaku instituciju.

4.1.2.2 Opis rizika

Cilj opisa rizika je da se prezentuju identifikovani rizici u jednom struk-tuiranom formatu, na primer, korišćenjem tabele. Tabela opisa rizika (slika4.1) može biti korišćena za olakšavanje opisivanja i procene rizika. Upotrebadobro osmišljene strukture je neophodna radi osiguravanja sveobuhvatneidentifikacije rizika, opisivanja i procene procesa. Preko razmatranja posledicai verovatnoće svakog od rizika navedenog u tabeli, trebalo bi da bude moguće

zadavanje prioriteta ključnim rizicima koji bi trebali da budu analizirani de-taljnije. Identifikacija rizika povezanih sa poslovnim aktivnostima i odlučivanjemmože biti kategorisano kao strategijska, projektna/taktička, operativna. Važno

je da se upravljanje rizikom uključi na konceptualnom stadijumu projekata kaoi tokom trajanja datog projekta.

abela 4.1 - Opis rizika

1. Naziv rizika

2. Opseg rizika Kvalitativan opis događaja, njihovog obima,tipa, broja i zavisnosti

3. Priroda rizika Npr. strateška, oeprativna, finansijska, vezanaza znanje ili usaglašenost

4. Stejkholderi Stejkholderi i njihova očekivanja

5. Kvantifikacija rizika Značajnost i verovatnoća

6. olerancija rizika/sklonost kariziku

Potencijal gubitka i finansijski uticaj rizika

VaR- vrednost koja se rizikujeVerovatnoća i obim potencijalnih gubitaka/dobitiCiljevi kontrole rizika i željeni nivo performansi

7. Mehanizmi regulisanja &kontrole rizika

Primarni načini preko kojih se rizik trenutno regulišeNivoi poverenja u postojeću kontroluIdentifikacija protokola za praćenje i nadzor

8. Potencijalne akcije zaunapređivanje Preporuke za smanjivanje rizika

9. Razvoj strategija i poslovnihpolitika Identifikacija funkcije koja je odgovorna zaosmišljavanje strategije i politike


36/159

29

4.1.2.3 Procenjivanje rizika

Procenjivanje rizika može biti kvantitativno, polu-kvantitativno ili kvalita-tivno u pogledu verovatnoće pojavljivanja i mogućim posledicama.

Na primer, posledice kako u pogledu pretnji ili opasnosti (negativne stranerizika, tzv. downside rizika) tako i povoljnih prilika (povoljene strane rizika, tzv.upside rizika) mogu biti velike, srednje ili male (videti tabelu 4.2). Verovatnoćamože biti visoka, srednja ili niska ali zahteva različite definicije u pogledu pretnjii povoljnih prilika (videti tabele 4.3 i 4.4). primeri su dati u tabelema koje slede.Različite organizacije mogu koristiti različita merila za posledice i verovatnoćekoja najbolje odgovaraju njihovim potrebama.

Na primer, mnoge organizacije smatraju da ocenjivanje posledica i verovatnoća

kao velikih, srednjih i malih predstavlja sasvim adekvatan način i da se to ondamože predstaviti u matrici 3 x 3.

Neke druge organizacije smatraju da procenjivanje posledica i verovatnoćakorišćenjem 5x5 matrice daje bolju procenu.

abela 4.2 Posledice- kako za pretnje tako i za povoljne prilike

Velike- Finansijski uticaj na organizaciju će verovatno premašiti X EUR.- Značajan uticaj na organizacionu strategiju ili operativne aktivnosti.

- Značajna zabrinutost stejkholdera.

Srednje

- Finansijski uticaj na organizaciju će verovatno biti između X i Y EUR.

- Umeren uticaj na organizacionu strategiju ili operativne aktivnosti.

- Umerena zabrinutost stejkholdera.

Male

- Finansijski uticaj na organizaciju će verovatno biti manji od Y EUR.

- Mali uticaj na organizacionu strategiju ili operativne aktivnosti.

- Mala zabrinutost stejkholdera.


37/159

30

abela 4.3 Verovatnoća javljanja pretnji

Procena Opis Indikatori

Visoka(verovatno)

Verovatno će se javitisvake godine ili više od25% šanse za javljanja.

- Mogućnost njenog javljanja neko-liko puta tokom vremenskog pe-rioda (npr. tokom 10 godina).

- Nedavno se javila.

Srednja(moguća)

Verovatno će se javiti uperiodu od 10 godina ili

manje od 25% izgleda

javljanja.

- Mogućnost njenog javljanja višeod jedanputa tokom vremenskogperioda (npr. tokom 10 godina).

- Može biti teška za kontrolisanje

usled nekih spoljašnjih uticaja.- Postoji li istorija pojavljivanja?

Mala(neznatna)

Nije verovatno da će se javiti tokom perioda od

10 godina ili manje od2% izgleda javljanja.

- Nije se javila.- Nije verovatno da će se javiti.

abela 4.4 Verovatnoća povoljnih ishodaProcena Opis Indikatori

Visoka(verovatno)

Povoljan ishod će se verovatno postići u roku

od jedne godine ili višeod 75% izgleda javljanja.

Jasna povoljna prilika može bitizasnovana na razumnoj izvesnosti,i biće postignuta u kraćem rokuzahvaljujući tekućem menadžmentprocesu.

Srednja(moguća)

Razumni izgledi pov-oljnih rezultata u roku od jedne godine sa 25% do

75% izgleda javljanja.

- Povoljne prilike koje se moguostvariti ali koje zahtevaju pažljivimenadžment.

- Povoljne prilike koje mogu nastati uokviru i preko planiranog.

Mala(neznatna)

Postoje neki izgledipovoljnog ishoda u

srednjoročnom roku iliamnje od 25% izgleda

javljanja.

- Moguća povoljna prilika koja jošuvek nije u potpunosti ispitana odstrane menadžmenta.

- Povoljna prilika za koju je mala verovatnoća za uspeh, barem naosnovu postojećih angažovanihmenadžment resursa.


38/159

31

4.1.2.4 Metode i tehnike analize rizika

Za analiziranje rizika može se koristiti niz tehnika Iste mogu biti specifičneza pozitivne-upside rizike ili negativne-downside rizike ili mogu biti u stanjuda se bave sa obe vrste rizika.

4.1.2.5 Profil rizika

Rezultat analize rizika može biti korišćen za dobijanje profila rizika kojidaje ocenu značajnosti za svaki rizik i obezbeđuje alat za prioritetiziranje umitigaciji (regulisanju) rizika. Ovim se rangira svaki identifikovani rizik takošto mu se dodeljuje relativna važnost.

Ovaj proces omogućava da rizik bude mapiran području poslovanja koje

je njime pogođeno, opisuje primarne procedure kontrole koje se sprovode iukazuje na područja u kojima bi investiranje u kontrole rizika trebalo povećati,smanjiti ili prerasporediti.

Odgovornost pomaže osiguravanju da bude prepoznato "vlasništvo" nadrizicima i da su alocirani odgovarajući menadžment resursi.

4.1.3. Evaluacija rizika

Kada je proces analize rizika završen, neophodno je uporediti procenjeni rizik

naspram kriterijuma rizika koji je organizacija uspostavila. Kriterijum rizikamože uključivati prateće troškove i koristi, zakonske zahteve, socio-ekonomskei faktore okruženja, brigu stejkholdera, itd. Evaluacija rizika se stoga koristiza donošenje odluka o značajnosti rizika za organizaciju i da li određeni riziktreba da bude prihvaćen ili regulisan.

4.1.4. Izveštavanje o postojanju rizika

4.1.4.1 Interno izveštavanje

Različiti nivoi unutar organizacije zahtevaju različite inormacije iz procesaupravljanja rizikom.

Upravni odbor treba da:

zna o najvažnijim rizicima sa kojima se suočava organizacija zna moguće efekte odstupanja od očekivanog opsega performansi na

vrednosti akcija

osigura odgovarajuće nivoe svesti (o rizicima) unutar organizacije zna kako će organizacija regulisati neku krizu


39/159

32

zna važnost poverenja stejkholdera u organizaciju da bude siguran da proces upravljanja rizikom funkcioniše pravilno da objavi jasnu politiku upravljanja rizikom koja pokriva filozofiju uprav-

ljanja rizikom i odgovornosti za to

Organizacione jedinice trebaju da: budu svesne rizika koji spada u njihovo područje odgovornosti, moguće

uticaje koji oni mogu imati na druga područja (odgovornosti) i posledicekoja druga područja mogu imati na njih

imaju indikatore performansi koji omogućavaju nadgledanje ključnihposlovnih i finansijskih aktivnosti, napredovanje ka ostvarivanju ciljai identifikaciju razvoja koji zahteva intervencije (npr. predviđanje ibudžetiranje)

imaju sisteme koji saopštavaju odstupanja u budžetima i predviđanjimapo odgovarajućoj učestalosti radi omogućavanja preduzimanja akcija izveštavaju sistematski i pravovremeno viši menadžment o bilo kojem

uočenom novom riziku ili neuspehu postojećih kontrolnih meraPojedinci trebaju da: razumeju njihovu odgovornost za pojedinačne rizike razumeju kako oni mogu da omoguće neprekidno usavršavanje upravljanja

rizikom

razumeju da upravljanje rizikom i svest o riziku predstavljaju ključni deoorganizacione kulture izveštavaju sistematski i pravovremeno viši menadžment o bilo kojim

uočenim novim rizicima ili neuspesima postojećih kontrolnih mera

4.1.4.2 Eksterno izveštavanje

Kompanija treba da izveštava svoje stejkholdere na redovnoj osnoviprezentujući pritom njene politike upravljanja rizikom i efektivnost u posti-

zanju postavljenih ciljeva.Akcionari sve više traže od organizacija da im pruže dokaze o efektivnom

menadžmentu organizacionih ne-finansijskih perormansi u područjima poputkolektivnih interesa, ljudskih prava, praksi zapošljavanja, zdravlja i sigurnostii okruženja (ekologije).

Dobro rukovođenje kompanijom zahteva da kompanije usvoje metodičanpristup upravljanju rizikom koji:

štiti interese akcionara

osigurava da Upravni odbor izvršava svoja zaduženja usmeravanja strate-gije, izgradnje vrednosti i


40/159

33

praćenja performansi organizacije

osigurava da su ustanovljene upravljačke kontrola i da funkcionišu naadekvatan način

Rešenja za formalno izveštavanje kod upravljanja rizikom treba da budu jasno navedena i raspoloživa akcionarima. Formalno izveštavanje bi trebaloda se pozabavi:

kontrolnim metodama – naročito sa odgovornošću manadžmenta zaupravljanje rizikom

procesima koji se koriste za identifikovanje rizika i kako se oni koriste usistemima upravljanja rizikom

primarnim kontrolnim sistemima angažovanim za regulisanje/upravljanje

značajnim rizicima nadgledanjem i kontrolisanjem sistema koji je u funkciji

Bilo koje značajnije manjkavosti koje nisu otkrivene od strane sistema, ilikoje postoje unutar samog sistema, bi trebalo da budu prijavljene zajedno sakoracima koji se preduzimaju za njihovo regulisanje.

4.1.5. Regulisanje (mitigacija) rizika

Regulisanje (mitigacija) rizika je proces odabira i implementiranja mera zamodifikovanje rizika. Regulisanje rizika obuhvata kao svoje najvažnije elemente,kontrolu/ublažavanje rizika, ali u širem smislu uključuje i, na primer, izbegavanjerizika, prenos rizika, finansiranje rizika itd. Standardi za upravljanje rizicimapod finansiranjem rizika svrstavaju mehanizme (npr. programe osiguranja) zafinansiranje finansijskih posledica rizika.

Svaki sistem regulisanja rizika bi trebao da uključuje:

efektivno i efikasno poslovanje organizacije

efektivnu internu kontrolu usaglašenost sa zakonima i propisima

Proces analize rizika pomaže eektivnom i efikasnom poslovanju organizacijeidentifikacijom onih rizika koji zahtevaju pažnju menadžmenta. Organizacijetrebaju da postave prioritete delovanja u smislu kontrole rizika, a sve premapotencijalnim koristima za organizaciju.

Efektivnost interne kontrole se odnosi na stepen do koga će primenomkontrolnih mera rizik biti eliminisan ili smanjen. S druge strane troškovna

efektivnost internih kontrola se odnosi na troškove implementiranja kontroleu odnosu na očekivane benefite od redukcije rizika.


41/159

34

Predložene kontrole trebaju da budu merene u smislu potencijalnih ekonom-skih efekata u slučaju da se ne preduzmu akcije, u poređenju sa troškovimaprimene predloženih mera, i svakako zahteva detaljnije informacije i pret-postavke, negoli su one koje su odmah raspoložive.

Najpre, mora biti ustanovljen trošak implemenatcije. To mora da budeizračunato sa određenom merom tačnosti pošto ubrzo postaje polazna linijapo kojoj se meri troškovna efektivnost. Mora se takođe proceniti i gubitak kojise može očekivati ukoliko mere ne budu preduzete, a zatim poređenjem sarezultatima menadžment mora da odluči da li da implementira mere kontrolerizika.

Usaglašenost sa zakonima i propisima nije nešto što je ostavljeno volji.

Organizacija mora da razume zakone koji se primenjuju i mora implementiratisistem kontrola radi ostvarivanja pomenute usaglašenosti. Samo povremenopostoji određena fleksibilnost po ovom pitanju kada je trošak smanjivanjarizika nesrazmeran tom riziku.

Jedan od metoda sticanja finansijske zaštite od uticaja rizika je kroz finan-siranje rizika koje uključuje osiguranje. Ipak, treba uvideti da neki gubici ilielementi gubitka neće moći biti osigurani, npr. neosigurani troškovi povezanisa zdravljem na radu, bezbednosti ili ekoloških incidenata, koji mogu uključivati

narušavanje morala zaposlenih i reputacije same organizacije.

4.1.6. Nadgledanje i kontrola procesa upravljanja rizikom

Efektivno upravljanje rizikom zahteva određenu strukturu izveštavanjai kontrole radi osiguravanja da rizici budu efektivno identifikovani i proce-njeni, kao i da su ustanovljene odgovarajuće kontrole kao odgovor na rizike.Trebalo bi sprovoditi redovnu reviziju usaglašenosti sa politikom i standardima

kao i kontrolu sprovođenja standarda radi iznalaženja mogućnosti za nji-hovo poboljšavanje. reba zapamtiti da su organizacije dinamički entiteti i dafunkcionišu u dinamičkom okruženju. Promene u organizaciji i okruženju ukome one deluju moraju biti uočene i identifikovane i shodno njima napravljeneodgovarajuće izmene u sistemima upravljanja rizicima.

Proces praćenja bi trebao da obezbedi garancije da se primenjuju odgovarajućekontrolne mere i kativnosti kod organizacionih aktivnosti i da se procedure upotpunosti razumeju i poštuju.Promene unutar organizacije i njenog okruženja

u kome deluje moraju se identifikovati i shodno tome izvesti odgovarajućeizmene u sistemima kontrole i regulisanja rizika.


42/159

35

Svaki proces nadgledanja i kontrole bi trebao takođe da odredi da li:

su usvojene mere dovele do željenih rezultata

su usvojene procedure i informacije prikupljene za izvođenje procenabile odgovarajuće

bi poboljšano znanje pomoglo ostvarivanju boljih odluka i identifikacijionih lekcija koje bi mogle da se nauče radi budućih procena i upravljanjarizikom

4.1.7. Struktura i administriranje upravljanjem rizikom

4.1.7.1 Politika upravljanje rizikom

Politika upravljanja rizikom neke organizacije bi trebala da definiše njenpristup i sklonost ka riziku, kao i njene pristupe upravljanju rizikom. Politikabi trebala takođe da definiše i odgovornosti za upravljanje rizikom širom or-ganizacije. Pored toga, treba navesti bilo koje zakonske obaveze i zahteve kojise odnose na odredbe politike, npr. one vezane za zdravlje i bezbednost.

Kao prateći deo procesa upravljanja rizikom je jedan integrisan skup alatai tehnika za korišćenje u različitim fazama poslovnog procesa. Da bi efektivnofunkcionisao, proces upravljanja rizikom zahteva:

posvećenost izvršnog direktora i izvršnog menadžmenta organizacije dodeljivanje odgovornosti unutar organizacije

alociranje odgovarajućih resursa za obuku i razvoj povećanja svesti orizicima, kod svih akcionara

4.1.7.2 Uloga upravnog odbora

Upravni odbor ima odgovornost za određivanje strateškog pravca organizacije

i za kreiranje okruženja i struktura za upravljanje rizikom radi efektivnogfunkcionisanja organizacije.

Ovo može biti sprovedeno preko grupe sa izvršnim (naredbodavnim)ovlašćenjima, komiteta za nadzor ili slične unkcije koje su saglasne sa načinomposlovanja i delovanja date organizacije, a koje bi trebale da imaju uloguodređenog pokrovitelja (sponzora) za upravljanje rizikom.

Upravni odbor bi, pri proceni sistema interne kontrole trebao da razmatranajmanje sledeće:

prirodu i obim negativnih (downside) rizika koji su prihvatljivi za kompaniju,u smislu podnošljivosti unutar nekog njegog segmenta poslovanja


43/159

36

verovatnoću da se takvi rizici ostvare

kako neprihvatljivi rizici mogu da budu regulisani

sposobnost kompanije da minimizira verovatnoću i uticaj (neprihvatljivihrizika) na poslovanje

troškove i koristi rizika i preduzetih kontrolnih aktivnosti

efektivnost procesa upravljanja rizikom

posledice rizika na donošenje odluka

4.1.7.3 Uloga poslovnih jedinica

Uloga poslovnih jedinica uključuje sledeće:

poslovne jedinice (filijale) imaju primarnu odgovornost za upravljanjerizikom na svakodnevnoj osnovi

menadžment poslovnih jedinica je odgovoran za podspešivanje svesti orizicima unutar njihovih poslovnih aktivnosti; oni bi trebalo da uključeciljeve upravljanja rizikom u njihovo poslovanje

upravljanje rizikom bi trebalo da bude redovna stavka na okupljanjimamenadžmenta da bi se omogućilo razmatranje izloženosti rizicima i dabi se postavili prioriteti za rad u pogledu efektivne analize rizika

menadžment poslovnih jedinica bi trebao da osigura da upravljanjerizicima bude ugrađeno još pri konceptualnom stadijumu projekta kaoi tokom samog sprovođenja projekta

4.1.7.4 Uloga funkcije upravljanja rizikom

Zavisno od veličine organizacije funkcija upravljanja rizikom može biti uopsegu od jednog eksperta za bavljenja rizikom, honorarnog menadžera rizika,ili celovitog odeljenja za upravljanje rizikom. Uloga unkcije upravljanja rizikom

treba da uključuje sledeće: ustanovljavanje politike i strategije za upravljanje rizikom

primarnog šampiona upravljanja rizikom na strateškom i operativnomnivou

izgradnja kulture svesti o riziku uključujući odgovarajuće obrazovanje

uspostavljanje interne politike i strukture za rizike za poslovne jedinice

kreiranje i kontrola procesa za upravljanja rizikom

koordinaciju različitih unkcionalnih aktivnosti koje mogu dati odgovoreo raznim pitanjima upravljanja rizicima unutar organizacije


44/159

37

razvijanje procesa odgovora na rizike, uključujući programe za nastavakposlovanja (contingency programs)

pripremanje izveštaja o riziku za upravni odbor i stejkholedere

4.1.7.5 Uloga interne revizije

Uloga internog revizije (nadzora) se verovatno razlikuje od organizacijedo organizacije. U praksi, uloga interne revizije uključuje ponešto ili sve odsledećeg:

fokusiranje napora internog revizora na specifične rizike identifikovaneod strane menadžmenta, i

nadzor procesa upravljanja rizikom u celoj organizaciji

osiguravanje aktivne podrške i uključenosti u proces upravljanja rizi-kom

omogućavanje identifikacije/procene rizika i obrazovanje osoblja o upravljanju rizikom i internoj kontroli

koordinaciju izveštavanja upravnog odbora o riziku, nadzornog odboraitd.

U određivanju najprikladnije uloge za neku datu organizaciju, interna revizijabi trebalo da osigura da profesionalni zahtevi za nezavisnošću i objektivnošćune budu narušeni.

4.1.7.6 Resursi i implementacija

Resursi potrebni za implementaciju organizacijine politike upravljanja riz-ikom bi trebalo da budu jasno ustanovljeni na svakom nivou menadžmenta iunutar svake poslovne jedinice.

Pored ostalih poslovnih (operativnih) funkcija koje mogu imati, osoblje

uključeno u upravljanje rizikom bi trebalo da ima svoju jasnu ulogu u koor-dinisanju politika/strategija upravljanja rizikom. Ista jasna definicija je takođepotrebna i za osobe uključene u nadzor i reviziju internih kontrola i omogućavanjaprocesa upravljanja rizikom.

Upravljanje rizikom bi trebalo da bude otelotvoreno unutar organizacije krozstrateške procese i procese budžetiranja. Ono bi trebalo da bude naglašeno upodsticanju i svim ostalim oblicima obuke i treninga kao i unutar operativnih

procesa npr. projekata razvoja proizvoda/usluga.


45/159

38

4.2. COSO model

akozvani COSO model u svetu se smatra važnom regulacijom ili mernim

programom za uređivanje i funcionalnu sposobnost sistema za upravljanjerizicima. u se ERM (Enterprise Risk Management) definiše kao: „... procesizvršavan od strane direktora subjekta, menadžmenta i drugog osoblja, pri-menjen u postavljanju strategije i kroz preduzeće, dizajniran tako da identifi-kuje potencijalne događaje koji mogu uticati na subjekat i da upravlja rizicimatako da ostanu unutar njegove podnošljivosti rizika, da bi se postiglo razumnoosiguranje u pogledu postizanja ciljeva subjekta“ (COSO ERM 2004).

rodimenzionalni prikaz COSO modela sa njegovih pet osnovnih kompo-

nenti dat je na sledećoj slici:

Slika 4.2 - COSO model

COSO uključuje sledeća pravila/definicije:

Interno okruženje: Filozofija upravljanja rizikom – Kultura rizika – Odbordirektora – Integritet i etičke vrednosti – Spremnost za obaveze – Filo-zofija menadžmenta i stil rada – Podnošljivost rizika – Organizacijskastruktura –Dodela ovlašćenja i odgovornost – Politika i praksa ljudskihresursa


46/159

39

Postavljanje cilja – Strateški ciljevi – Relativni ciljevi – Izabrani ciljevi –Podnošljivost rizika – olerancija rizika

Identifikacija događaja – Događaji – Faktori uticaja na strategiju i ciljeve– Metodologije i tehnike – međuzavisnost događaja – Kategorije događaja

– Mogućnosti rizika Ocena rizika – Identifikovanje i analiza rizika – Verovatnoća i uticaj

rizika – Metodologije i tehnike, korelacija

Reakcija na rizik – Identifikovati reakcije na rizik – Vrednovanje mogućihreakcija na rizik – Izabrati reakcije – Pregled portfelja

Kontrolne aktivnosti – Integracija sa reakcijom na rizik – Vrste kontrol-nih aktivnosti – Opšte kontrole – Alikativne kontrole – Specifičnosti

subjekta Informacije i komunikacija – Inormacije – Strateški i integrisani sistemi

– Komunikacija

Nadzor – Posebna vrednovanja/ocene kontrolnog sistema

Danas većina firmi koristi vodeći okvir za interni sistem kontrola - COSO.U skladu sa tim postoje inormatička rešenja koja u potpunosti podržavaju ovajmodel i tome će biti kasnije više reči.

4.3. Važnost upravljanja rizicima finansijskih institucija

Liberalizacija i nestabilnost finansijskih tržišta i sve veća konkurencija međubankama izlaže banke novim rizicima i izazovima zahtevajući kontinuiraneinovacije u načinu upravljanja poslovanjem i rizicima. Banke se osim svojimtradicionalnim poslovima, uzimanja depozita i davanja kredita, sve više počinju

baviti i za njih novim poslovima trgovanja hartijama od vrednosti. rgujući sahartijama od vrednosti banke se izlažu dodatnom, dosad gotovo nepostojećemriziku. Hartije od vrednosti domaćih banaka, kao i hartije od vrednosti ostalihtranzicijskih zemalja, veoma su volatilni, pa osim što pružaju prilike za astro-nomske zarade, kriju u sebi i ogroman rizik. Zbog kulturoloških i sociološkihkarakteristika društva, te nedovoljnog poznavanja trgovanja hartijama od vred-nosti i s njim povezanim rizicima, značajniji pad vrednosti domaćih berzanskihindeksa, najverovatnije bi, izazvao lančanu reakciju i beg s tržišta kapitala, štobi za banke koje drže značajne portfelje hartija od vrednosti izazvalo gubitkes kojima bi se teško nosile.


47/159

40

Snažan rast interesa i nužnos

Documents

US - Upravljanje rizicima u finansijskom poslovanju.pdf