US - Osnovi Standardizacije i Metrologije

UNIVERZITET SINGIDUNUM

OSNOVI STANDARDIZACIJE I

METROLOGIJE

Prvo izdanje

Beograd, 2011.

OSNOVI STANDARDIZACIJE I METROLOGIJE

Autori: !" #$%$

Recenzenti:& % ' (#) !"

*+-&/+3-3!+*4+#*(#% 56

!'

78%

Godina izdanja:2011.

599

Štampa:4:$

+!(*;<=>?>@?=<A6?5=A?>)C8;D69AA !+ E &$%%8 $ F$%% %

Osnovi standardizacije i metrologije

P R E D G O V O R U poslednje tri godine postavljen je novi pravni i institucionalni okvir infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji. Temelji sistema nacionalne infrastrukture kvaliteta čine četiri krucijalne komponente: standardizacija, metrologija, akreditacija i ocenjivanje usaglašenosti, čije nadležnosti i funkcionisanje definiše paket zakona koji je u skladu sa zahtevima Evropske Unije i Svetske trgovinske organizacije. Republika Srbija je u završnoj fazi uređenja, jačanja i prilagođavanja evropskom tehničkom zakonodavstvu nacionalne infrastrukture kvaliteta, što predstavlja značajan zadatak i iziskuje ogromne napore, jer je to obiman i dugotrajan posao, koji zahteva uključenje svih zainteresovanih strana i aktiviranje svih raspoloživih kapaciteta. Harmonizacija nacionalnog tehničkog zakonodavstva sa pravnom tekovinom Evropske Unije i unapređenje nacionalne infrastrukture kvaliteta omogućuje domaćim proizvođačima da u državi sprovedu potrebna ocenjivanja usaglašenosti proizvoda, čime skraćuju vreme razvoja, smanjuju troškove i postaju konkurentni na probirljivom tržištu. Istovremeno se sprečava ulazak nekvalitetne robe na srpsko tržište. Ova knjiga je sinteza saznanja, iskustava i stavova autora, zasnovanih na sopstvenim istraživanjima, iskustvima u radu na poslovima izgradnje nacionalne infrastrukture kvaliteta. Autori su nastojali da izložena materija omogući čitaocima da, na što jednostavniji način, ovladaju oblastima od izuzetnog značaja za razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta i integrativne procese naše države. Čitalac se upućuje na literaturu koja se podrobnije bavi ovom širokom problematikom, zatim na ključne dokumente EU, kao i na brojne informacije koje se mogu dobiti na internetu, što omogućava brzo i usmereno upotpunjavanje i proširenje znanja. Knjiga na pregledan način prezentuje osnovne principe tehničkog zakonodavstva Evropske Unije, aktuelno stanje tehničkog zakonodavstva u Srbiji sa težištem na četiri osnovna zakona iz domena infrastrukture kvaliteta i dve komponente infrastukture kvaliteta – standardizaciju i metrologiju na međunarodnom i nacionalnom nivou. Oblikovana građa je prilagođena potrebama studijskog programa Inženjerski menadžment na Fakultetu za menadžment Univerziteta SINGIDUNUM u Beogradu. Predviđena je da bude osnovni udžbenik predmeta Standardizacija i Metrologija. Takođe, knjiga može biti od pomoći studentima master programa Inženjerski menadžment, kao i istraživačima i inženjerima pri praktičnom radu u nizu poslova u privredi. Knjiga može da se koristi i na ostalim visokoškolskim ustanovama za predmete koji imaju sličan sadržaj. U okviru dvadesetčetiri poglavlja prezentuju se osnove standardizacije i metrologije, dve od četiri ključnih komponenti infrastrukture kvaliteta. Prvi deo knjige, zaključno sa dvanaestim poglavljem odnosi se na standardizaciju i obuhvata: istorijat i razvoj standardizacije; osnovne pojmove koji se koriste u standardizaciji; sistem standardizacije,

III


osnovne principe i ciljeve standardizacije; klasifikaciju standarda na međunarodnom i nacionalnom nivou; značaj i primenu standarda u procesu dokazivanja usaglašenosti proizvoda; strukturu i delokrug međunarodnih, regionalnih (evropskih) i nacionalnih organizacija za standardizaciju, sa posebnim osvrtom na srpsku standardizaciju i ulogu Instituta za standardizaciju Srbije; evropske harmonizovene standarde koji se odnose na direktive starog i novog pristupa; standarde iz oblasti sistema menadžmenta i ocenjivanja usaglašenosti, kao i propise i standarde koji se odnose na motorna vozila i homologaciju. Poglavlja od trinaest do dvadesetčetiri odnose se na matrologiju i obuhvataju: značaj i podelu metrologije; termine i definicije koji se najčešće koriste u metrologiji; zakonodavstvo Evropske Unije koje se odnosi na merila i direktive koje se odnose na merila; merne jedinice koje se koriste na međunarodnom i nacionalnom nivou i Međunarodni sistem (SI) mernih jedinica; detaljni opis etalona, merila, procesa merenja, sledivosti merenja i merne nesigurnosti; strukturu i delokrug ključnih međunarodnih, regionalnih i nacionalnih metroloških organizacija; organizaciju poslova metrologije u Srbiji sa posebnim osvrtom na delokrug rada i aktivnosti Direkcije za mere i dragocene metale; uticaj merenja na kvalitet sa primerima iz različitih oblasti primene metrologije, kao što su industrija, energetika, bezbednost hrane, zdravstvo, zaštita životne sredine i zakonska metrologija. Autori se ovim putem zahvaljuju velikom broju istraživača iz instituta, nacionalnih organizacija za standardizaciju i metrologiju i fakulteta na višegodišnjo saradnjij, čiji su rezultati doprineli kvalitetu predmetne materije. Autori upućuju posebnu zahvalnost recenzentima dr Radivoju Mitroviću, redovnom profesoru Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i dr Draganu Cvetkoviću, vanrednom profesoru Fakulteta za inženjerski menadžment Univerziteta „Singidunum“ u Beogradu, za podršku i korisne sugestije. Beograd, septembar 2011. godine Autori

IV


S A D R Ž A J

1. UVOD 1 2. INFRASTRUKTURA KVALITETA 5

2.1. Razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta 12 2.2. Osnovni pojmovi, definicije i skraćenice 15

3. OSNOVI STANDARDIZACIJE 21 3.1. Istorijat standardizacije 21 3.2. Opšti pojmovi i definicije 22 3.3. Sistem standardizacije 24 3.4. Ciljevi standardizacije 25 3.5. Osnovni principi standardizacije 25 3.6. Oblici standardizacije 26 3.7. Podela standarda 26 3.8. Opšti postupak izrade standarda 27

4. KLASIFIKACIJA STANDARDA 29 4.1. Međunarodna klasifikacija standarda 29 4.2. Nacionalna klasifikacija standarda 32 4.3. Pozivanje na standarde 34

5. ZNAČAJ I KORISTI OD PRIMENE STANDARDA 36 5.1. Standardi u procesu dokazivanja usaglašenosti proizvoda 37

6. MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU 40 6.1. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA ZA STANDARDIZACIJU – ISO 41

6.1.1. Organi i struktura ISO 42 6.1.2. Izrada međunarodnih standarda 46 6.1.3. Nalaženje ISO standarda 49

6.2. MEĐUNARODNA ELEKTROTEHNIČKA KOMISIJA – IEC 52 6.2.1. Organizacija rada 52 6.2.2. IEC publikacije 54

6.3. MEĐUNARODNA AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE – ITU 56 6.4. DRUGE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU 57

6.4.1. Organizaciona struktura Codex Alimentarius 57 6.4.2. Razvijanje Codex standarda 58

7. REGIONALNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU 60 7.1. EVROPSKI KOMITET ZA STANDARDIZACIJU – CEN 62 7.1.1. Delatnost i organizacija rada 62

7.1.2. Proces izrade EN standarda 64 7.1.3. Pretraga EN standarda 68

7.2. EVROPSKI KOMITET ZA STANDARDIZACIJU U ELEKTROTEHNICI – CENELEC 70

7.2.1. Delatnost i rezultati CENELEC 70 7.2.2. Devet uslova za članstvo u CEN/CENELEC 72

V


7.3. EVROPSKI INSTITUT ZA STANDARDIZACIJU U TELEKOMUNIKACIJAMA – ETSI 74

8. SARADNJA ORGANIZACIJA ZA STANDARDIZACIJU 75 9. NACIONALNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU 78

9.1. SRPSKA STANDARDIZACIJA 78 9.1.1. Nacionalna zakonska regulativa i pravila standardizacije 79 9.1.2. Organi i stručna tela Instituta za standardizaciju Srbije 82 9.1.3. Unutrašnja organizacija Instituta 78 9.1.4. Donošenja srpskih standarda i srodnih dokumenata 90

10. EVROPSKI STANDARDI DIREKTIVA NOVOG I GLOBALNOG PRISTUPA 100 10.1. Harmonizovani standardi 101

11. STANDARDI IZ OBLASTI SISTEMA MENADŽMENTA I OCENJIVANJA USAGLAŠENOSTI 108

11.1. Tehnički komitet ISO/TC 176 108 11.2. Zajednički tehnički komitet ISO/IEC JTC 1 112 11.3. Tehnički komitet COPOLCO 114 11.4. Tehnički komitet CASCO 115

12. PROPISI IZ OBLASTI MOTORNIH VOZILA 119 12.1. Homologacija vozila 119 12.2. UN ECE Pravilnici 119 12.3. Direktive EU za vozila 123 12.4. Homologacija vozila u Srbiji 126

13. ZNAČAJ I PODELA METROLOGIJE 135 13.1. Značaj razvoja metrologije u pojedinim oblastima 135 13.2. Podela metrologije 137 13.3. Zakonodavstvo Evropske Unije za merila 139 13.4. Termini i definicije iz metrologije 140

14. MERNE JEDINICE 143 14.1. Osnovne jedinice SI 145 14.2. Definicije osnovnih jedinica SI 146 14.3. Izvedene jedinice SI 147 14.4. Druge izvedene jedinice SI 149 14.5. Decimalni umnošci i delovi mernih jedinica 153 14.6. Druge jedinice iz Uredbi o zakonskim mernim jedinicama 154 14.7. Pravila upotrebe i pisanja mernih jedinica fizičkih veličina 156

15. ETALONI 158 15.1. Podela etalona 160 15.2. Oblasti, podoblasti i važni etaloni 162

16. MERILA 167 16.1. Podela merila 167 16.2. Svojstva merila 172

16.2.1. Opšta svojstva merila 173 16.2.2. Uslovi rada merila 175 16.2.3. Tačnost i greške merila 176

VI


17. MERENJE 177 17.1. Metode merenja 178 17.2. Podela metoda merenja 180 17.3. Greške merenja 181

18. SLEDIVOST MERENJA 183 18.1. Značaj sledivosti 186 18.2. Nivoi u lancu sledivosti 188 18.3. Merna opremu za koju mora biti ostvarena sledivost 190 18.4. Načini ostvarivanja sledivosti 190 18.5. Etaloniranje – postupak kojim se ostvaruje sledivost 191

19. MERNA NESIGURNOST 193 19.1. Zahtevi standarda SRPS ISO/IEC 17025 194 19.2. Razlika između greške merenja i merne nesigurnosti 195 19.3. Pojam merne nesigurnosti 196 19.4. Određivanje merne nesigurnosti 198 19.5. Izvori (uzroci) nastajanja merne nensigurnosti 199 19.6. Procena merne nesigurnosti 203 19.7. Modelovanje merenja 204 19.8. Izračunavanje standardne merne nesigurnosti 205 19.9. Određivanje kombinovane standardne merne nesigurnosti 210 19.10. Budžet merne nesigurnosti 210 19.11. Određivanje proširene merne nesigurnosti 211 19.12. Sumarna procedura za procenu merne nesigurnosti 212

20. MEĐUNARODNE I REGIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE 214 20.1. METARSKA KONVENCIJA 214

20.1.1. Organi i struktura metarske konvencije 215 20.1.2. Priznavanje etalona i aranžmani o međusobnom priznavanju 220

20.2. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA ZA ZAKONSKU MERTOLOGIJU – OIML 223

20.2.1. Organi međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju 224 20.2.2. OIML dokumenti i aranžmani o međusobnom prihvatanju 226

20.3. MEĐUNARODNA METROLOŠKA SARADNJA 227 21. REGIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE 229

21.1. EVROPSKO UDRUŽENJE NACIONALNIH METROLOŠKIH INSTITUTA – EURAMET 229

21.2. EVROPSKA SARADNJA U ZAKONSKOJ METROLOGIJI – WELMEC 231 21.3. DRUGE REGIONALNE ORGANIZACIJE 234

22. NACIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE 236 22.1. ORGANIZACIJA POSLOVA METROLOGIJE U SRBIJI 236

22.1.1. Istorija razvoja metrologije u Srbiji 241 22.1.2. Nacionalna zakonska regulativa i metrološki propisi 244 22.1.3. Nacionalne laboratorije Direkcije za mere i dragocene metale 248 22.1.4. Međunarodne aktivnosti Direkcija za mere i dragocene metale 264

VII


23. EVROPSKO TEHNIČKO ZAKONODAVSTVO IZ OBLASTI METROLOGIJE 267 23.1. OSNOVNE POSTAVKE DIREKTIVE O MERNIM INSTRUMENTIMA (MID) 268

23.1.1. Delokrug, struktura i sadržaj 269 23.1.2. Osnovni zahtevi 271 23.1.3. Osnovni podaci o merilima i mernim veličinama 274

24. UTICAJ MERENJA NA KVALITET 282 24.1. ZAHTEVI STANDARDA 283

24.1.1. Etaloniranje, verifikacija i metrološko potvrđivanje 287 24.1.2. Metrološki aspekti potvrđivanja kompetentnosti tela

za ocenjivanje usaglašenosti 290 24.2. UTICAJ MERENJA – PRIMERI 293

24.2.1. Prirodni gas – merenje zapremine i energetske vrednosti gasa 293 24.2.2. Dijaliza - tačna merenja poboljšavaju

kvalitet života i smanjuju troškove u zdravstvu 296 24.2.3. Đubrivo - godišnje uštede preciznim merenjima 297 24.2.4. Avio industrija - poboljšano praćenje termičke obrade

komponenata mlaznog motora aviona 297 24.2.5. Nano čestice - merenje nano čestica za zaštitu

životne sredine i zdravlja 298

LITERATURA 300

VIII


1. UVOD Pedesetih godina prošlog veka, Sporazumom iz Rima (1957), osnovana je Evropska ekonomska zajednica (EEZ) sa 6 država članica. Sporazumom o osnivanju tržište zajednice definisano je kao područje bez unutrašnjih granica, na kojem je obezbeđen slobodan protok robe, usluga, ljudi i kapitala, bez kontrole na granicama i bez plaćanja carine. Međutim, za ovo je trebalo vremena da bi se uklonile sve prepreke trgovini, što je postignuto 1992. godine Sporazumom o osnivanju Evropske Unije (Mastriht) i uspostavljeno je jedinstveno tržište kako se i danas naziva. Jedinstveno tržište je evropski ekonomski prostor u kome roba, usluge, kapital i radna snaga mogu slobodno da se kreću. Slobodan protok roba, usluga, ljudi i kapitala (često se naziva „četiri slobode“) je jedan od temeljnih postulata jedinstvenog unutrašnjeg tržišta Evropske Unije (EU), koji omogućava potrošačima znatno veću ponudu i podstiče konkurentnost. Proširenje Evropske Unije, do sada je bilo nekoliko puta, danas EU ima 27 država članica. U postupku izgradnje jedinstvenog tržišta kao jedne od osnovnih vrednosti Evropske Unije, smetnju su predstavljali različiti tehnički zahtevi za proizvode od strane pojedinih država članica. Zbog toga je u okviru EU postignut dogovor o zajedničkom postavljanju detaljnih tehničkih zahteva za pojedine grupe proizvoda. Ovakav način harmonizovanog detaljnog regulisanja tehničkih zahteva za određene grupe proizvoda naziva se tradicionalni ili Stari pristup tehničkom zakonodavstvu. Direktive Starog pristupa – sektorsko zakonodavstvo karakteriše: usko područje primene, oslanjanje na obavezne standarde ili tehničke zahteve, takođe, zahtevaju tipsko odobrenje nadležnih organa i često se menjaju. Na ovaj način regulisani su zahtevi za motorna vozila i prikolice, farmaceutske proizvode, hemikalije, kozmetiku, prehrambene proizvode, tekstil i staklo. Za ove proizvode važi pravilo da kada proizvođač ispuni sve propisane zahteve i dobije odobrenje tipa u jednoj državi članici (po pravilu od strane državne uprave), on može da prodaje odobreni tip proizvoda i u svim drugim državama članicama EU. U poslednjih dvadesetak godina intenzivirana je izgradnja zajedničke pravne regulative Evropske Unije pod nazivom Community acquis tzv. komunitarno pravo, odnosno evropske pravne tekovine, koja uključuje sve ugovore i zakonodavstvo EU, deklaracije i rezolucije, međunarodne sporazume EU i praksu Suda EU. Poseban segment obimnog evropskog zakonodavstva predstavlja tehničko zakonodavstvo sa harmonizovanim procedurama u okviru direktiva zasnovanih na Novom i Globalnom pristupu, koje imaju značajnu ulogu u podršci slobodnom protoku roba na unutrašnjem tržištu EU. Zajednička karakterisitka ovih komplementarnih pristupa je da oni ograničavaju intervenciju države na bitna pitanja, a prepuštaju poslovnom svetu i privredi da slobodno izaberu način na koji će ispuniti obaveze prema društvu. Novi način harmonizovanja propisa ne ulazi u detaljan opis tehničkih zahteva, kao što je to bio slučaj kod Starog pristupa (harmonizovano detaljno regulisanje tehničkih zahteva

1


za određene grupe proizvoda), već se ograničava na propisivanje opštih bezbednosnih zahteva za pojedine grupe proizvoda na nivou EU, koje su države članice obavezne da prenesu u svoje nacionalno zakonodavstvo. Pojam harmonizacija znači međusobno usklađivanje zakonodavstava država članica radi uklanjanja prepreka slobodnom kretanju radne snage, roba, usluga i kapitala. Harmonizacija se sastoji u tome da se obezbedi da u svim pitanjima iz nadležnosti EU propisi država članica nameću slične obaveze građanima svih tih država, a minimum obaveza u svakoj državi članici. Harmonizacija može da znači i koordinaciju tehničkih propisa država članica, tako da se proizvodima i uslugama može slobodno trgovati u celoj EU. To znači da države EU međusobno prihvataju pravila o bezbednosti proizvoda, zaštiti životne sredine i zaštiti zdravlja ljudi, odnosno zaštiti javnog interesa /3,10,19,23/. Novi pristup tehničkom zakonodavstvu, zasnovan je na tri osnovna principa:

1. Uklanjanju novih barijera u trgovini, 2. Uzajamnom priznavanju i 3. Harmonizaciji tehničkih propisa.

Rezolucija o Novom pristupu tehničkoj harmonizaciji i standardizaciji koju je Savet EU doneo 1985. godine, definiše ove principe na sledeći način:

Zakonska harmonizacija je ograničena na osnovne (bitne) zahteve; Samo proizvodi koji ispunjavaju osnovne zahteve mogu da se plasiraju na

tržište i puste u upotrebu; Tehničke specifikacije o usaglašenosti proizvoda sa osnovnim zahtevima

direktiva, date su u harmonizovanim standardima; Primena harmonizovanih ili drugih standarda ostaje dobrovoljna, i proizvođač

uvek može da primeni druge tehničke specifikacije radi ispunjavanja zahteva; Za proizvode izrađene u skladu sa harmonizovanim standardima važi

pretpostavka o usaglašenosti sa odgovarajućim osnovnim zahtevima odgovarajuće direktive;

Proizvođači mogu da odaberu jedan od direktivom predviđenih postupaka za ocenjivanje usaglašenosti.

Novi pristup predstavlja tehničko zakonodavstvo (direktive) u kojoj je sadržaj ograničen na osnovne (bitne) zahteve koje proizvod, prilikom plasiranja na tržište EU, mora da ispuni. Proizvodu koji je zakonito plasiran na tržište jedne države članice treba da bude dozvoljeno plasiranje na tržište ostalih država članica EU. Direktive Novog pristupa uspešno promovišu ove principe i njihova primena u poslednjih 20 godina efikasno sprečava uspostavljanje barijera u trgovini i obezbeđuje odgovarajući nivo tehničke bezbednosti proizvoda na tržištu. Ključni element Novog pristupa je razvoj i primena sistema ocenjivanja usaglašenosti koji predstavlja postupak kojim se dokazuje da su ispunjeni specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili organizaciju. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti podrazumevaju ispitivanje

2


proizvoda, etaloniranje merne opreme, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda i sertifikaciju organizacija i osoba. Rezolucija Saveta Evrope iz 1989. godine kojom je definisan Globalni pristup sertifikaciji i ispitivanju razrađuje osnovne principe i definiše elemetne Politike ocenjivanja usaglašenosti Evropske unije (European Policy on Conformity Assessment), a to su: o U okviru pravnog sistema Evropske Unije razvijen je konzistentan pristup za

ocenjivanje usaglašenosti proizvoda u različitim fazama razvoja proizvoda kroz uspostavljanje modula za ocenjivanje usaglašenosti i kriterijuma za primenu modula, tj. procedura za njihovu primenu i nanošenje CE oznake na proizvod, kao potvrde da je proizvod bezbedan po ljude i životnu sredinu. CE oznaka je jedini znak koji simbolizuje usaglašenost sa svim obavezama koje su nametnute proizvođačima za proizvode, kako je to zahtevano direktivama Novog pristupa.

o Uspostavljena je opšta upotreba evropskih standarda koji se odnose na obezbeđenje kvaliteta, izvedenim iz serije standarda EN ISO 9000, kao i na zahteve koje moraju da ispune tela za ocenjivanje usaglašenosti prema seriji EN 45000 (ISO 17000).

o Dokazivanje kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti obavlja se postupkom akreditacije koju sprovodi nacionalno akreditaciono telo, imenovano od strane nadležnih državnih organa. Akreditacija je zvanično priznanje kojim nacionalni organ za akreditaciju posle sprovedenog postupka akreditacije (akreditovanja), potvrđuje da organizacija ispunjava utvrđene zahteve i da je kompetentna za obavljanje poslova ocenjivanja usgalašenosti, što obuhvata ispitivanje, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda, sistema i osoba.

o U okviru Evropske Unije se promoviše uzajamno priznavanje rezultata ispitvanja i sertifikacije proizvoda u oblasti neobavezne sertifikacije proizvoda.

o Planiraju se i realiziju programi za smanjivanje razlika u postojećoj infrastrukturi kvaliteta pojedinih država članica EU – sistem standardizacije, metrologije, akreditacije i ocenjivanja usaglašenosti (laboratorije za ispitivanje, kontrolna i sertifikaciona tela).

o Trgovina sa trećim zemljama (van Evropske Unije) zasniva se na sporazumima o uzajamnom priznavanju dokumenata o usaglašenosti, kooperaciji i programima tehničke pomoći.

Jednostavnije rečeno, Globalni prstup deli ocenjivanje usaglašenosti proizvoda na nekoliko modula, u zavisnosti od faze u razvoju proizvoda (konstrukcija, prototip, serijska proizvodnja), tipa ocenjivanja usaglašenosti (dokumentovane kontrole, odobrenje tipa, obezbeđenje kvaliteta) i osobe koja vrši ocenjivanje usaglašenosti (proizvođač – “prva strana”, notifikovano telo – treća strana”). Preuzimanje i primena celokupnog zakonodavstva EU su najveći izazovi sa kojima su suočene države koje su podnele zahtev za pristupanje u EU. Od juna 1993. godine, sa sastanka u Kopenhagenu, lideri EU postavili su tri kriterijuma, koje svaka država kandidat mora da zadovolji pre nego što pristupi Evropskoj Uniji, i to:

3


1. Mora da ima stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i poštovanje manjina;

2. Mora da ima zdravu tržišnu privredu i 3. Mora da preuzme u celini pravne tekovine (zakonodavstvo) i da se obaveže

da će slediti ciljeve EU. Evropska Unija zadržava pravo da odluči da li je država kandidat zadovoljila ove kriterijume i kada je EU spremna da prihvati novog člana. Države kandidati moraju da ojačaju svoju državnu upravu, a nacionalno zakonodavstvo i odgovarajuću infrastrukturu kvaliteta usaglase sa propisima i standardima EU, naročito u oblastima zaštite životne sredine, transporta, energije i telekomunikacija. Sve države koje su pristupile EU, pored ostalog, usaglasile su svoje zakonodavstvo sa evropskom tehničkom regulativom, što je bio jedan od preduslova članstva, a istovremeno i bitan faktor pristupa najvećem regionalnom tržištu na svetu. Republika Srbija je potpisala i ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i time se obavezala na preduzimanje konkretnih akcija radi ispunjenja uslova koji su postavljeni za članstvo u EU. Jedan od uslova je harmonizacija tehničkih standarda i tehničkih propisa, odnosno tehničkog zakonodavstva naše zemlje sa tehničkim zakonodavstvom EU i uklanjanje protivrečnih propisa. Harmonizacija tehničkog zakonodavstva podrazumeva i njegovo sprovođenje u praksi, za šta je neophodno značajno unapređenje odgovarajuće infrastrukture kvaliteta.

4


2. INFRASTRUKTURA KVALITETA Globalizacija ekonomije i povećanje svesti potrošača doprineli su stvaranju novog termina INFRASTRUKTURA KVALITETA. Proizvođači i potrošači svakodnevno se sreću sa komponentama infrastrukture kvaliteta, a da pri tome toga nisu uvek svesni, što je i očekivano, jer delovanje ovih komponenti obično nije vidljivo. Naime, u pozadini je visok nivo opštih regulatornih uslova i tehničkih mogućnosti. Regulativu za osnivanje, razvoj i svrsishodno delovanje institucija infrastrukture kvaliteta čine zakoni i propisi.

Slika 1. Utikač odgovara utičnici, u niz modela kamera/fotoaparata odgovaraju iste memorijske kartice (ranije isti film), na televizoru proizvedenom ko-zna-gde možete da gledate program bilo gde u svetu (Slika 1) itd. Infrastruktura kvaliteta je mazivo koje omogućava da se točkovi sveta okreću nevidljivo ali nezamenljivo (Slika 2). Uspostavljanje i razvoj infrastrukture kvaliteta predstavlja deo tehničke saradnje u oblasti propisa i standarda, sa aspekta bezbednosti, zdravlja i zaštite životne sredine, koji se odnose na trgovinu i razmenu usluga. Države su obavezne da izgrade efikasne institucije integrisane u nacionalnu mrežu, koja mora biti usklađena sa međunarodnim zahtevima i propisima za proizvode i procese, što omogućava jačanje trgovinske sposobnosti i stvaranje mogućnosti pristupa različitim tržištima. Infrastruktura kvaliteta obuhvata više komponenti, koje su blisko povezane i formiraju mrežu, čije su logičke veze zasnovane na tehničkoj hijerarhiji, a koje zajedno čine koherentni sistem i obezbeđuju bezbedan i pouzdan proizvod. Po definiciji Svetske trgovinske organizacije (STO) infrastruktura kvaliteta je skup državnih i/ili privatnih

5


organizacija, uređenih odrgovarajućom regulativom, čije se delatnosti odnose na izradu i donošenje standarda i izdavanja dokaza o usaglašenosti sa njima u svrhu:

• poboljšavanja podobnosti proizvoda/usluga, procesa i sistema za njihovu predviđenu namenu,

• sprečavanja prepreka u trgovini i olakšavanja tehnološke saradnje.

Slika 2. Infrastruktura kvaliteta zasnovana je na pet temeljnih komponenti, koje čine tzv. Evropsku kuću kvaliteta (Slika 3.), a to su:

o Standardizacija, o Akreditacija, o Metrologija, o Ocenjivanje usaglašenosti (ispitivanje, etaloniranje, kontrolisanje i sertifikacija), o Kvalitet.

Komponente infrastrukture kvaliteta su međusobno, uzročno-posledično, povezane i deo su sistema koji nabavljaču, korisniku ili državnom organu pruža odgovarajući dokaz da proizvod, proces ili sistem ispunjavaju obavezne ili dobrovoljne zahteve i/ili očekivanja. Poslove ovih oblasti obavljaju odvojene institucije, a infrastruktura kvaliteta je put na kome one deluju zajedno, probleme i pitanja zajednički razmatraju i rešavaju da bi obezbedili pouzdan i bezbedan proizvod i uslugu. Metrologija, standardi, ispitivanje i upravljanje kvalitetom su važni za proizvode i proizvodne procese, iako

6


potrošači nisu uvek svesni toga. Ipak potrošači često koriste oznake kvaliteta sa sertifikata na proizvodima kao smernice kada donose odluke o kupovini.

Slika 3. Evropska kuća kvaliteta Harmonizacija nacionalnog tehničkog zakonodavstva i izgradnja odgovarajućih institucija infrastrukture kvaliteta je proces koji traje nekoliko godina i najobimniji zadatak države i privrede u procesu pridruživanja EU. S obzirom da je uspostavljana adekvatna normativna i institucionalna osnova i da smo na putu priznavanja rezultata ocenjivanja usaglašenosti, najveći deo budućeg posla je pred privrednim organizacijama, koje moraju da primene zahteve EU na svojim proizvodima, uz odgovarajuće dokaze i isprave usaglašenosti - izveštaje o ispitivanju i sertifikate (Slika 4). Standardizacija na međunarodnom nivou ima višestruku pozitivnu ulogu u razvoju i primeni postupaka ocenjivanja usaglašenosti - sprečava nastanak barijera u trgovini i olakšava primenu procedura ocenjivanja usglašenosti izdavanjem tzv. harmonizovanih standarda i tehničkih propisa prihvaćenih od svih zainteresovanih strana. Ovakav trend standardizacije uslovio je potrebu nezavisne i odgovorne provere stručnih i tehničkih kapaciteta organizacija za ocenjivanje usaglašenosti koja obezbeđuje poverenje u rad i rezultate ovih organizacija. Tako je akreditacija postala efektivno i efikasno sredstvo za obezbeđenje kompetentnosti, nezavisnosti i integriteta organizacija za ocenjivanje usaglašenosti, što stvara poverenje svih zainteresovanih strana (korisnika, države) u rezultate ispitivanja, kontrolisanja i sertifikacije proizvoda.

7


Akreditacija. Dokazivanje kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti obavlja se postupkom akreditacije koji sprovodi nacionalno akreditaciono telo, najčešće državni organ imenovan od strane Vlade ili skupštine. Akreditacija je zvanično priznanje kojim nacionalni organ za akreditaciju posle sprovedenog postupka akreditacije (akreditovanja), potvrđuje da organizacija ispunjava utvrđene zahteve i da je kompetentna za obavljanje poslova ocenjivanja usglašenosti, što obuhvata ispitivanje, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda. Kompetencija je pokazana sposobnost da se primene znanja i veština. Akreditacija je način za uspostavljanje poverenja na tržištu proizvoda i usluga. Akt o akreditaciji je zvanični dokument, ili više dokumenata, u kome je navedeno da je akreditacija dodeljena za određenu oblast.

Slika 4. Odnos standardizacije, metrologije, akreditacije, ocenjivanja usaglašenosti i privrede

Primena usklađenih postupaka akreditacije obezbeđuje slične nivoe kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti u državama članicama EU i dobijanje uporedivih rezultata, a time doprinosi, da u okviru različitih međunarodnih i regionalnih sporazuma dođe do međusobnog priznavanja izveštaja i sertifikata. Akreditacija, kao harmonizovani postupak koji se sprovodi u skladu sa standardom ISO/IEC 17011, predstavlja efikasan način potvrđivanja i praćenja kompetentnosti tela za ocenjivanje

8


usaglašenosti od strane nezavisne i nepristrasne institucije, koju predstavlja nacionalno akreditaciono telo. Ovakav način ocenjivanja, potvrđivanja i praćenja kompetentnosti od nepristrasne i nezavisne ''treće strane'', koja i sama podleže ocenjivanju i praćenju međunarodnih i regionalnih organizacija (kolegijalno ocenjivanje - ''peer evaluation''), doprinosi izgradnji jedinstvene svetske mreže akreditacionih tela i postizanju visokog nivoa poverenja svih učesnika na globalnom tržištu. Povezivanjem sistema akreditacije u Srbiji sa evropskim i svetskim sistemima akreditacije obezbediće se prepoznavanje i prihvatanje rezultata ocenjivanja usaglašenosti sprovedenog u Srbiji. Metrologija. Precizno i pouzdano merenje je važan element tehničkog zakonodavstva na nacionalnom i međunarodnom nivou. Nacionalna tela za metrologiju uspostavljaju i vode metrološki sistem države i odgovorni su za razvoj i održavanje nacionalnih mernih etalona u oblasti fizičkih i hemijskih veličina. Osnovni zadatak ovog tela je razvoj naučne metrologije koja obezbeđuje sledivost merenja do međunarodnog nivoa kroz nacionalne referentne standarde i pružanje ekspertskih usluga korisnicima metrološkog sistema. Međunarodni sistem merenja zasniva se na sistemu mernih jedinica SI (Systeme International d'Unites) koji je usvojen 1960. godine kao praktični sistem mernih jedinica od strane General Conference on Weights and Measures (CGPM), kao najvišeg međunarodnog tela za pitanja mernih jedinica. Sistem - SI sadrži sedam osnovnih jedinica metar (dužina), kilogram (masa), sekunda (vreme), amper (električna struja), kelvin (termodinamička temperatura), mol (količina materije) i kandela (intenzitet osvetljenja), koje su međusobno nezavisne. Ocenjivanje usaglašenosti. Ocenjivanje usaglašenosti predstavlja pokazivanje da su ispunjeni specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili telo. Takođe, ocenjivanje usaglašenosti predstavlja proveru da li određeni proizvod, materijal, usluga, sistem, proces ili osoba zadovoljavaju zahteve relevantnog standarda ili specifikacije. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti podrazumevaju ispitivanje, etaloniranje, kontrolisanje i sertifikaciju. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti preko prve strane obavljaju osoba ili organizacija koje daju objekat. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti preko druge strane obavlja osoba ili organizacija koja je kao korisnik zainteresovana za objekat. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti preko treće strane obavljaju osoba ili telo koji su nezavisni od osobe ili organizacije koja daje objekat, kao i od korisnika zainteresovanog za taj objekat. Potrošač želi da proizvod bude podržan sertifikatom, koji garantuje da proizvod zadovoljava određene zahteve, definisane propisom ili standardom. Ovo zahteva od proizvođača da ima uspostavljen i sertifikovan sistem menadžmenta kvalitetom i da na osnovu sprovedenog ocenjivanja usaglašenosti, od strane kompetentnog tela, dokaže preko sertifikata, da njegov proizvod zadovoljava određene zahteve. Da bi se obezbedio sertifikat, za koga je priznato da je usklađen sa međunarodnim standardima, sertifikacija mora da sledi postojeće standarde i da joj prethodi laboratorijsko ispitivanje u skladu sa prihvaćenim međunarodnim standardima. Da bi se rezultatima ispitivanja verovalo, odnosno da su pouzdana i slediva do SI jedinica, merna i ispitna oprema mora biti pravilno etalonirana, koju obezbeđuje metrologija. Potvrdu tehničke kompetentnosti telima za ocenjivanje usaglašenosti i garanciju

9


poverenja u ceo proces svim zaineresovanim stranama donosi akreditaciono telo putem akreditacije.

Nadzor nad tržištem. Tehnička regulativa može postići svoje ciljeve samo ako je efektivno stavljena na snagu, stoga tržišni nadzor je veoma važan deo infrastrukture kvaliteta. Tržišni nadzor znači sprovedene aktivnosti i preduzete mere sa strane državnih organa u cilju postizanja usaglašenosti proizvoda sa propisanim zahtevima, odnosno sprečavanja da proizvodi ugroze zdravlje, bezbednost ili drugi oblik javnog interesa. Svrha tržišnog nadzora je da osigura usaglašenost sa odredbama određenih direktiva širom jedinstvenog evropskog tržišta. Takođe, tržišni nadzor je važan za interes privrednih organizacija, jer pomaže u eliminaciji nepoštene konkurencije. Države članice moraju imenovati ili osnovati organe koji će biti odgovorni za nadzor tržišta. Ovi organi treba da imaju potrebne resurse i ovlašćenja za svoje nadzorne aktivnosti, zatim da garantuju tehničku stručnost i profesionalni integritet svojih zaposlenih i deluju na nezavisan i nediskriminišući način. Tri ključne zainteresovane strane za infrastrukturu kvaliteta su: 1. Tržište, odnosno korisnici i krajnji potrošači sa svojim potrebama i očekivanjima. 2. Nadležni državni organi, koji obavljaju nadzor nad tržištem u pogledu

očuvanja bezbednosti, zaštite zdravlja i životne sredine i 3. Organizacije za međunarodnu ili regionalnu trgovinsku saradnju, koje postavljaju

svoje zahteve u vezi sa infrastrukturom kvaliteta u odgovarajućim trgovinskim sporazumima sa Svetskom trgovinskom organizacijom (STO), Evropskom Unijom (EU) i slobodnoj trgovini sa susednim zemljama u regionu (CEFTA).

U savremenom pristupu organizaciji tehničkog zakonodavstva države preovladava shvatanje da je nivo kvaliteta proizvoda i usluga posledica stanja u kome se nalazi nacionalna infrastruktura kvaliteta /18,26/. Sporazumi o bilateralnoj i multilateralnoj saradnji sve više upućuju i zahtevaju priznatu tehničku osposobljenost kroz ekvivalentne infrastrukture kvaliteta. Tako na primer, u Sporazumu o tehničkim barijerama u trgovini (TBT) Svetske trgovinske organizacije jasno se navodi da nadležni državni organi, koji su osnovani i imenovani od strane Vlade, treba da obezbede prihvatanje procedura za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda zasnovanih na odgovarajućoj tehničkoj osposobljenosti i verifikovanoj usaglašenosti kroz akreditaciju. Ovaj zahtev ne može da bude ispunjen ako se ne uspostavi međunarodno priznata infrastruktura kvaliteta. Nacionalne mreže moraju biti usklađene sa međunarodnim zahtevima. Nacionalne infrastrukture kvaliteta koje su međunarodno priznate predstavljaju jezgro nacionalne politike kvaliteta i mogu se primeniti na sve proizvode i sve parametre procesa. Prema tome infrastruktura kvaliteta daje suštinski doprinos ekonomskom i socijalnom razvoju zemlje. Povezanost elemenata infrastrukture kvaliteta prikazana je na Slici 5. /18/, gde je standardizacija (1) centralni element sistema za dokazivanje usaglašenosti proizvoda. Sve počinje sa standardima - standardizacijom kao procesom u kome oni nastaju. Kada se proizvod izradi radi podmirivanja potreba kupaca, potrebno je da se ispita

10


(3) u odgovarajućoj laboratoriji, pre stavljanja na tržište. Ispitivanjem karakteristika proizvoda utvrđuje se njhova usaglašenost sa standardizovanim vrednostima – kriterijumima, prema relevantnom jednom ili više standarda. Dobijeni rezultati sadržani su u laboratorijskom Izveštaju o ispitivanju. Nadležni državni organ – nadzor tržišta (5) ili tržište često zahteva dokaz o usaglašenosti tipa proizvoda i/ili samog proizvođača - proizvodnog sistema organizacije u kome nastaje proizvod. Dokazi se obezbeđuju kod sertifikacionih tela, koja u postupku sertifikacije ocenjuju usaglašenost (3) u odnosu na relevantne standarde. Tela za ocenjivanje usaglašenosti su neutralna i nepristrasna '' treća strana'', kako u odnosu na proizvođača ili državni organ - naručioca sertifikacije, tako i u odnosu na kupca sertifikovanog proizvoda, odnosno korisnika proizvoda sertifikovanog proizvođača. Sertifikat je dokument kao dokaz usaglašenosti predmeta sertifikacije sa relevantnim standardom. Za sertifikaciju su potrebna nezavisna i kompetentna ispitivanja karakteristika proizvoda, koja obavljaju laboratorije za ispitivanje. Metrologija (2) je osnova na kojoj laboratorije za ipitivanje obezbeđuju odgovarajuću tačnost i pouzdanost svoje merne opreme, radi sticanja odgovarajućeg poverenja naručioca u izveštaj o ispitivanju. I metrologija se zasniva na uspostavljanju i održavanju tačnosti, pouzdanosti i sledljivosti rezultata postignutih mernom opremom, na relevantnim metrološkim standardima. Putem akreditacije (4) se ocenjuje i potvrđuje tehnička i kadrovska kompetentnost laboratorija za ispitivanje i sertifikacionih i kontrolnih tela, opet prema odgovarajućim standardima za ocenjivanje u postupku akreditacije. Time se, takođe, postiže odgovarajuće poverenje u dokumenta laboratorija i sertifkiacionih i kontrolnih tela, sa dokazima o ocenjivanju usaglašenosti sa relevantnim zahtevima.

Slika 5.

11


2.1. Razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta U zemljama koje se nalaze u procesu tranzicije Vlada uspostavlja nacionalne funkcije standardizacije, metrologije, akreditacije i nadzora tržišta, pri odgovarajućem ministarstvu, najčešće je to ministarstvo za industriju, odnosno za ekonomiju. Ovo su državne funkcije, koje se kod većine zemalja u razvoju pokazuju najdelotvornijima kada ih finansira državni budžet. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja (MERR), Sektor za infrastrukturu kvaliteta zadužen je za sva horizontalna pitanja u oblasti slobode kretanja robe. Rad sektora je usmeren ka unapređenju pravnog i institucionalnog okvira za standardizaciju, akreditaciju, metrologiju, propisivanje tehničkih zahteva i ocenjivanje usaglašenosti sa propisanim tehničkim zahtevima. Usluge ocenjivanja usaglašenosti prepuštene su privatnom, industrijskom sektoru, pod uslovom da su propisno akreditovane radi osiguranja stalne tehničke i kadrovske kompetentnosti. Tako su ove usluge izložene uticaju tržišta i u konkurenciji velike ponude, dobre su šanse da se njihova cena, uz očuvanje kvaliteta, spusti na nivo poželjan za, uglavnom, ''slabašne'' nacionalne ekonomije zemalja u razvoju /10,18,19,21,23,26,27/. Prednosti ovog modela infrastrukture kvaliteta su:

jasna razlika između aktivnosti koje se finansiraju iz budžeta (standardizacija, metrologija, akreditacija i nadzor tržišta) i aktivnosti koje se obavljaju u tržišnim uslovima (ocenjivanje usaglašenosti), pri čemu se eleminišu skriveni sukobi interesa,

institucije infrastrukture kvaliteta mogu na efektivan način da se usredsrede na svoj delokrug rada, a istovremeno budu povezane u okviru MERRa, odnosno kontaktne tačke (enquiry point),

privreda i društvo mogu imati značajan uticaj na razvoj strategija i politika državnih organa, preko predstavnika u skupštinama, upravnim odborima i stručnim savetima.

Razvoj i jačanje postojeće infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji, a time i proces harmonizacije nacionalnog tehničkog zakonodavstva sa tehničkim zakonodavstvom EU započet je 2005. godine. Značajniji rezultati na usklađivanju ključnih institucija i zakonskom uređenju poslova ocenjivanja usaglašenosti, ostvareni su u 2009. i 2010. godini, kada je donet paket zakona iz područja infrastrukture kvaliteta, i to: 1. Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti proizvoda (

„Službeni Glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009. godine) 2. Zakon o standardizaciji („Službeni Glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009.

godine) 3. Zakon o metrologiji („Službeni Glasnik RS”, br 30/10 od 05. maja 2010. godine) 4. Zakon o akreditaciji („Službeni Glasnik RS”, br 73/10 od 12. oktobra 2010.

godine) Stupanjem na snagu ova četiri zakona sa Zakonom o opštoj bezbednosti proizvoda („Službeni Glasnik RS”, br 41/09 od 29. maja 2009. godine), koji uređuje opštu bezbednost proizvoda, uspostavljen je novi pravni i institucionalni okvir infrastrukture

12


kvaliteta u Republici Srbiji. Ovi zakoni usaglašeni su sa Sporazumom o tehničkim preprekama trgovini (TBT) Svetske trgovinske organizacije, tehničkim zakonodavstvom u EU, koji uključuje i novousvojeni zakonodavni paket o plasmanu robe na tržištu EU, akreditaciji i tržišnom nadzoru (stupio na snagu 2010. godine). Stupanjem na snagu zakona iz područja infrastrukture kvaliteta sprovedena je i odgovarajuća transformacija nacionalnih institucija, prvenstveno u organizovanju, delokrugu rada i u skladu sa harmonizovanim zakonodavstvom u njihovim oblastima. Osnovni cilj Zakona o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti proizvoda (ZOTZ) /29/ je da se na tržište stavljaju - isporučuju proizvodi koji su usaglašeni sa tehničkim i drugim zahtevima, a pre svega bezbednosnim zahtevima, sve radi zaštite osnovnih vrednosti društva koji predstavljaju javni interes. Nova tehnička regulativa obezbeđuje: o Visok nivo zaštite života, zdravlja i bezbednosti ljudi, životinja i biljaka, zaštite

životne sredine, zaštite potrošača i drugih korisnika, zaštite imovine i zaštite ostalih javnih interesa.

o Pravni okvir za propisivanje tehničkih zahteva kojima se neće stvarati nepotrebne prepreke u trgovini.

Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti predstavlja osnov za efikasno transponovanje evropskih tehničkih direktiva Novog i Starog pristupa, ali ujedno i osnov za donošenje nacionalnih tehničkih propisa za proizvode koji nisu obuhvaćeni harmonizovanim aktima na nivou EU. Zakon uređuje:

propisivanje tehničkih zahteva za proizvode, donošenje tehničkih propisa, ocenjivanje usaglašenosti proizvoda sa propisanim zahtevima, imenovanje i ovlašćivanje tela za ocenjivanje usaglašenosti.

Stupanjem na snagu Zakona o standardizaciji /31/ obezbeđeni su uslovi za brže i efikasnije usvajanje evropskih standarda. Standard je dokument utvrđen konsenzusom i donet od priznatog tela, kojim se za opštu i vešekratnu upotrebu utvrđuju pravila, smernice ili karakteristike za aktivnosti ili njihove rezultate radi postizanja optimalnog nivoa utvrđenosti u određenoj oblasti. Standardi obezbeđuju željene karakteristike proizvoda i usluga uključujući kvalitet, bezbednost, pouzdanost i efikasnost, takođe, standardi: - doporinose da razvoj, proizvodnja i plasman proizvoda i usluga bude efikasan,

siguran i jednostavan; - obebeđuju tehničku osnovu za donošenje zakonskih propisa; - obezbeđuju razmenu tehnologija, dobre proizvođačke prakse i inovacija; - podstiču trgovinu između država; - obezbeđuju sigurnost i bezbednost potrošača.

13


Zakon o standardizaciji izrađen je u skladu sa devet uslova Evropskog komiteta za standardizaciju (CEN) i Evropskog komiteta za standardizaciju u oblasti elektrotehnike (CENELEC), koje će Republika Srbija i Institut za standardizaciju Srbije morati da ispune da bi ISS postao njihov punopravni član. U procesu pripreme Republike Srbije za članstvo u EU i harmonizacije tehničkog zakonodavstva sa propisima EU, standardi predstavljaju značajan instrument za ispunjenje osnovnih zahteva evropskog tehničkog zakonodavstva. Države kandidati imaju izričitu obavezu da, u periodu priprema za članstvo, usklade svoje tehničko zakonodavstvo sa tehničkim zakonodavstvom Evropske Unije i prenesu u nacionalnu standardizaciju najmanje 80% od preko 24.500 evropskih standarda, od toga 4.500 harmonizovanih standarda. Prema podacima Instituta za standardizaciju Srbije do polovine 2011. godine preuzeto je preko 50% evropskih standarda. Zakon o akreditaciji /32/ unapređuje ulogu akreditacije u osavremenjavanju nacionalnog tehničkog zakonodavstva, kojim će se izvršiti usaglašavanje sa pravilima Sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini (TBT) i sa zakonodavstvom EU. Zakon o akreditaciji daje mogućnosti da Akreditaciono telo Srbije - ATS, kada ispuni ostale postavljene uslove, stekne status punopravnog člana u Evropskoj kooperaciji za akreditaciju (EA), što je jedan od preduslova za priključenje Republike Srbije Evropskoj Uniji. EA je odgovorna za sistem kolegijalnog ocenjivanja i utvrđivanje ekvivalentnosti pouzdanosti nacionalnih sistema akreditacije u skladu sa zahtevima standarda ISO/IEC 17000 i regulative EU. Zakon o akreditaciji posredno će doprineti jačanju konkurentnosti srpske privrede i olakšati plasman naših proizvoda i usluga, kako na domaćem, tako i na stranom tržištu. Akreditacijom se utvrđuje kompetentnost organizacije za obavljanje poslova ocenjivanja usaglašenosti, i to: ispitivanja, kontrolisanja, sertifikacije proizvoda i procesa, sertifikacije sistema menadžmenta i sertifikacije stručnih lica. Akreditaciono telo Srbije - ATS obavlja sledeće poslove:

utvrđuje kompetentnost organizacija za obavljanje poslova ocenjivanja usaglašenosti,

učestvuje u radu evropskih i međunarodnih organizacija za akreditaciju, vodi registar akreditovanih organizacija.

Zakon o metrologiji /30/ omogućava harmonizaciju propisa u oblasti zakonske metrologije sa preporukama Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju (OIML), kao i ispunjavanje zahteva za članstvo Srbije u STO i EU. Zakon omogućava jedinstveno merenje u Republici Srbiji, kroz obezbeđivanje tačnih i usklađenih merila i mernih jedinica sa međunarodno utvrđenim merilima i Međunarodnim sistemom jedinica (SI), kao i obezbeđivanje sledivosti etalona Republike Srbije do međunarodnih etalona. Sektor za infrastrukturu kvaliteta MERRa nadležan je za kreiranje strategije i politike u oblasti metrologije, a Direkcija za mere i dragocene metale (DMDM) za njeno sprovođenje, kao nacionalna metrološka institucija. Precizno i pouzdano merenje je važan element tehničkog zakonodavstva na nacionalnom i međunarodnom nivou. Nacionalna tela za metrologiju uspostavljaju i vode metrološki sistem države i

14


odgovorni su za razvoj i održavanje nacionalnih mernih etalona u oblasti fizičkih i hemijskih veličina. Osnovni zadatak ovog tela je razvoj naučne metrologije koja obezbeđuje sledivost merenja do međunarodnog nivoa kroz nacionalne referentne standarde i pružanje ekspertskih usluga korisnicima metrološkog sistema. 2.2. Osnovni pojmovi, definicije i skraćenice Navedeni su samo osnovni pojmovi termina, definicija i skraćenica iz oblasti tehničkog zakonodavstva, a koji se koriste u ovom udžbeniku u cilju boljeg razumevanja i ovladavanja predmetnom problematikom. Za dodatne termine i definicije posebno se preporučuje „Englesko-srpski rečnik termina u evropskim direktivama Novog i Globalnog pristupa“ /4/, kao i međunarodni standardi. Akreditaciono telo ili sistem – Nadležno telo ili mreža sektorskih tela koja vrše akreditaciju. Ovo telo mora proisteći iz Vlade. Akreditacija je zvanično priznanje kojim nacionalni organ za akreditaciju posle sprovedenog postupka akreditacije (akreditovanja), potvrđuje da organizacija ispunjava utvrđene zahteve i da je kompetentna za obavljanje poslova ocenjivanja usglašenosti. Bezbednost – Nepostojanje neprihvatljivog rizika ili štete. U standardizaciji bezbednost proizvoda je postizanje najpogodnijeg odnosa između brojnih faktora, uključujući ljudsko ponašanje, radi smanjivanja rizika po ljude i imovinu do prihvatljivog nivoa (nivo bezbednosti). CE oznaka – CE oznaka je jedini znak koji simbolizuje usaglašenost sa svim obavezama koje su nametnute proizvođačima za proizvode, kako je to zahtevano direktivama, koje se primenjuju za postavljanje ove oznake. CEN – Evropski komitet za standardizaciju je osnovan 1961. godine od strane tela za nacionalne standarde u zemljama Evropske ekonomske zajednice i EFTA-e. CEN doprinosi ciljevima Evropske unije i Evropskom ekonomskom prostoru pomoću dobrovoljnih tehničkih standarda koji promovišu slobodnu trgovinu i bezbednost radnika. CENELEC – Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici. Kompetentnost je pokazana sposobnost da se primeni znanje i veština. Kontrolno telo – Telo koje vrši kontrolisanje (inspekciju). Može da vrši proveru u toku upotrebe (korišćenja) ili u toku proizvodnje kao što to čini ovlašćeno (prijavljeno) telo. Konsenzus načelna saglasnost o bilo kom značajnom pitanju, postignuta tako da se uzmu u obzir stanovišta svih zainteresovanih strana i da se usaglase svi suprotstavljeni stavovi, pri čemu se pod konsenzusom ne podrazumeva jednoglasnost u donošenju standarda Infrastruktura kvaliteta obuhvata veći broj komponenti koje zajedno čine koherentni sistem i obezbeđuju bezbedan i pouzdan proizvod. Sertifikacija – Postupak kojim treća strana daje pisano uverenje da je proizvod, proces ili usluga usaglašen sa određenim zahtevima. Ocenjivanja usaglašenosti predstavlja postupak kojim se dokazuje da su ispunjeni specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili organizaciju.

15


Ocenjivanje usaglašenosti je svaka aktivnost kojom se posredno ili neposredno utvrđuje da li su ispunjeni određeni zahtevi. Telo za ocenjivanje usaglašenosti – Telo, različito od tela za akreditaciju, koje vrši ocenjivanje usaglašenosti. To može biti laboratorija za kalibraciju, kontrolno telo (inspekcija), telo sa sertifikaciju proizvoda, sertifikovanje sistema menadžmenta i telo za sertifikovanje osoblja. Poseban termin – akreditaciono telo, treba razlikovati od tela za ocenu usaglašenosti koja mogu biti akreditovana. Akreditaciono telo nije i telo za ocenu usaglašenosti Pretpostavka o usaglašenosti – Usaglašenost sa ključnim zahtevima za bezbednost i odgovarajućim direktivama. Usaglašenost sa nacionalnim standardom koji prenosi harmonizovani standard, čija je referenca bila objavljena, podrazumeva predpostavku o usaglašenosti sa ključnim zahtevima u direktivama Novog pristupa koje se primenjuju. Primena harmonizovanih standarda koji daju pretpostavku o usaglašenosti, ostaje dobrovoljna u oblasti direktiva Novog pristupa. Tako, proizvod može biti direktno proizveden na bazi ključnih zahteva. Imenovanje (tela za usaglašenosti ili akreditacionih tela) – Imenovanje tela za ocenu usaglašenosti od strane organa vlade (ili od strane akreditacionog tela), da deluje u ime tog organa u odnosu na konkretne aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti. Direktive – Direktive Novog pristupa približavaju zakone država članica radi uklanjanja prepreka u trgovini. S obzirom da su direktive Novog pristupa direktive potpune harmonizacije, države članice moraju ukloniti sve kontradiktorne zakone. Nadalje, državama članicama, kao opšte pravilo, nije dozvoljeno da zadržavaju ili uvode strožije mere od onih koje su predviđene u direktivi. EA – Evropska saradnja za akreditaciju EC deklaracija o usaglašenosti – Proizvođač ili ovlašćeni predstavnik koji je osnovan na teritoriji Zajednice mora da sačini tekst EC deklaracije o usaglašenosti kao deo procedure za ocenu usaglašenosti koja je predviđena za tu svrhu u direktivama Novog pristupa. EC deklaracija o usaglašenosti treba da sadrži sve relevantne informacije kojima će se identifikovati direktive na osnovu kojih je ona izdata, kao i informacije o proizvođaču, ovlašćenom predstavniku, ovlašćenom (notifikovanom) telu ako se može primeniti i kada je potrebno, pozivanje na harmonizovane standarde ili druga normativna dokumenta. EC sertifikat o ispitivanju (pregled) tipa – Modul B (Globalni pristup) Prijavljeno telo mora da ustanovi i potvrdi da je uzorak reprezentativan za posmatrane proizvode usaglašen sa svim odredbama međunarodnih propisa koji se na njega primenjuju. EFTA – Evropska asocijacija za slobodnu trgovinu je međunarodna organizacija koja promoviše inegraciju slobodne trgovine i ekonomske integracije. Njena četiri člana su: Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska. ETSI – Evropski institut za standarde u telekomunikacijama Evropska komisija – Politički nezavisna kolegijalna institucija koja otelotvoruje i štiti opšte interese Evropske Unije. Njeno bitno isključivo pravo inicijative u oblasti zakonodavstva čini je pogonskom snagom evropske integracije. Ona priprema i zatim primenjuje zakonske instrumente koje usvajaju Savet i Evropska skupština u vezi sa politikama EU. Komisija takođe ima pravo da sprovodi, upravlja i kontroliše. Ona je

16


odgovorna za planiranje i sprovođenje zajedničkih politika, izvršenje budžeta i upravljanje programima EU. Evropski standard – EN standard usvojen od strane CEN/CENELEC koji nosi sa sobom obavezu da se primenjuje kao istovetni nacionalni standard, a isto tako da se povuku sporni nacionalni standardi. Evropska Unija – Rimski Sporazum iz 1957. koji je postavio temelje za Evropsku Zajednicu (EZ) bio je glavni stub u procesu integracije Zapadne Evrope. Stremio je stalnom približavanju i ujedinjenju naroda Evrope i postavio osnove zajedničkog tržišta i ekonomsku i monetarnu uniju. Primena zajedničke trgovinske politike bila je istorijski gledano, u centru prvobitnog plana, a dovela je do osnivanja Evropske unije 1992. godine nadograđujući se na uspeh EZ. Evropski lideri su potpisali Sporazum u Mastrihtu kojim je osnovana EU. Evropska Unija se sastoji od tri stuba: Evropske zajednice (prvi stub), zajedničke spoljne i bezbednosne politike (drugi stub) i saradnje u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova (treći stub). Pitanja – koja potpadaju pod drugi i treći stub vode institucije Zajednice (Evropski savet, Savet, Komisija, Skupština Evrope itd.) ali se primenjuju postupci dogovaranja između vlada. Globalni pristup – Rezolucija Saveta iz 1989.godine o Globalnom pristupu sertifikacije i ispitivanju objavljuje sledeće vodeće principe politike Zajednice u oblasti ocene usaglašenosti. U zakonodavstvu Evropske Unije stvoren je konzistentan pristup razvojem modula za različite faze postupaka za ocenu usaglašenosti, uspostavljanjem kriterijuma za upotrebu ovih procedura za imenovanje tela koja vrše te postupke i za primenu CE označavanja. Uspostavljena je opšta upotreba evropskih standarda koji se odnose na obezbeđenje kvaliteta (serija EN ISO 9000) i na zahteve koje moraju da ispune tela za ocenjivanje usaglašenosti koja rade na obezbeđenju kaliteta (serije EN 45000). Uspostavljanje sistema za akreditaciju i korišćenje tehnika međusobne komparacije promoviše se u državama članicama i na nivou EU. Razlike postojećih infrastruktura kvaliteta (kao što su sistemi etaloniranja i metrologije, laboratorije za ispitivanje, sertifikaciona i kontrolna tela i tela za akreditaciju) između država članica i između induststrijskih sektora su minimizirane pomoću programa. Globalizacija ekonomije je rezultat širenja protoka roba, usluga, kapitala, tehnologija i ljudi u celom svetu, koju pokreće razvoj i širenje informaciono-komunikacionih tehnologija i internet. Kada se poslovi razvijaju globalno, tada i propisi i standardi moraju biti uspostavljeni globalno. Harmonizacija (nacionalnih standarda) sprečavanje ili uklanjanje razlika u tehničkom sadržaju standarda koji imaju isti predmet i područje primene, posebno onih razlika koje mogu da predstavljaju prepreke trgovini. Harmonizovani standardi – Harmonizovani standardi su evropski standardi koji su usvojeni od strane evropskiih organizacija za standarde, pripremljeni u skladu sa Opštim uputstvima dogovorenim između Komisije i evropskih organizacija za standarde i prema odredbi koju je izdala Komisija, nakon konsultacija sa državama članicama. Harmonizovani standardi, u smislu Novog pristupa, smatraće se važećim kada evropske organizacije za standarde formalno podnose Komisiji – evropske standarde izrađene ili identifikovane u skladu sa njihovim ovlašćenjem. ILAC – Međunarodna saradnja laboratorija za akreditaciju Međunarodni standard – Standard koji je usvojen od strane međunarodne organizacije za standardizaciju / standarde i javno objavljen.

17


ISO – Međunarodna organizacija za standardizaciju je organizacija nadležna za promociju razvoja međunarodnih standarda. Ispitivanje – Tehnička operacija koja se sastoji od određivanja jedne ili više karakteristika određenog proizvoda, procesa ili usluge prema određenom postupku. MRA – Sporazumi o međusobnom priznavanju su sporazumi o međusobnom priznavanju ocene usaglašenosti za propisima za regulisane proizvode. Putem ovakvih sporazuma svakoj strani se daje ovlašćenje da vrši ispitivanje i sertifikaciju proizvoda prema propisanim zahtevima druge strane, na sopstvenoj teritoriji pre izvoza. Svaka strana priznaje rezultate ispitivanja; sertifikate i potvrde koje izdaju unapred dogovorom određena tela za ocenu usaglašenosti druge strane, a proizvodi se mogu izvoziti i plasirati na tržište druge strane bez preduzimanja dodatnih postupaka MRA nastoje da olakšaju trgovanje, dok su zaštita i životna sredina stvar svake strane. Svaka strana iz ovog sporazuma ima pravo da odredi sopstvenu zaštitu potrošača, standarde koji se odnose na životnu sredinu ili da donese druge propise na bilo kom nivou kako smatra da to treba, sve dok su oni u skladu sa međunarodnim obavezama. Nadzor – Sistematsko ponavljanje aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti, kao osnov za potvrđivanje valjanosti uverenja, koje je proisteklo kao rezultat sertifikacije. NB – Ovlašćeno (prijavljeno) telo. Uloga ovlašćenog (prijavljenog) tela je da obezbedi usluge za ocenu usaglašenosti prema uslovima uspostavljenim u direkivama Novog pristupa kao podršku označavanju CE oznakom. To ustvari znači ocenu usaglašenosti od strane proizvođača prema bitnim zahtevima navedenim u svakoj direktivi. Ocena usaglašenosti može biti kontrola, obezbeđenje kvaliteta, pregled tipa ili projekta ili kombinacija pomenutih aktivnosti. Ovlašćivanje (prijavljivanje) je proces u kome država članica obaveštava Komisiju da telo ispunjava određene zahteve, kao što su znanje, iskustvo, nezavisnost ili resursi za izvođenje poslova ocenjivanja usaglašenosti. Komisija potom objavljuje u Službenom listu EU nazive prijavljenih tela. Novi pristup – Direktive Novog pristupa se zasnivaju na sledećim principima: Harmonizacija se ograničava na bitne zahteve. Samo proizvodi koji ispunjavaju bitne zahteve mogu da se plasiraju na tržište i puste u eksploataciju. Podrazumeva se da harmonizovani standardi, čiji su referentni brojevi objavljeni u Službenom listu EU, a koji su preneti u nacionalne standarde, odgovaraju bitnim zahtevima. Primena harmonizovanih standarda ili drugih tehničkih specifikacija je dobrovoljna i proizvođači po slobodnoj volji biraju bilo koje tehničko rešenje koje obezbeđuje usaglašenost sa ključnim zahtevima. Proizvođači mogu da biraju između raznih postupaka ocene usaglašenosti koji stoje na raspolaganju. Notifikacija (Ovlašćivanje, prijavljivanje) – Države članice prijavljuju Komisiji i telima drugih država članica koja vrše prijavljivanje, prijavljeno telo, koje deluje na njihovoj teritoriji. Član WTO (STO) mora da obavesti Savet STO za trgovinu uslugama o novim zakonima i izmenama postojećih mera, tamo gde su izvršene konkretne izmene; druga zemlja može da izjavi da su sprovedene izmene i da ih izloži u STO. OJ (Službeni list EU) – Službeni list (Evropske Unije) Proizvod – Rezultat procesa. Postoje četiri generičke (srodne) kategorije proizvoda i to:

- usluge (npr. transport); - softver (npr. kompjuterki program, rečnik), - hardver (npr. motor, mehanički deo),

18


- procesni materijali (koji se koriste u procesu, mazivo i sl.). Mnogi proizvodi obuhvataju elemente koji pripadaju raznim generičkim (srodnim) proizvodnim kategorijama. Dominantni element određuje kategoriju proizvoda. Rizik – Mogući stepen pojave opasnosti koja izaziva štetu i stepen ozbiljnosti štete. SSP (Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju) – Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju su oni o kojima se sve više pregovara sa zemljama zapadnog Balkana. Oni omogućavaju odredbe šireg polja delovanja za politički dijalog, brojne oblasti za saradnju, postepeno približavanje paketima zakona i propisa EU i stvaranje prostora slobodne trgovine sa EU u oblasti roba i usluga. Sistem menadžmenta kvalitetom – Sitem menadžmenta kojim se, sa stanovišta kvaliteta, rukovodi i upravlja organizacijom. Sistem ocenjivanja usaglašenosti – Sitem koga se treba pridržavati da bi se pokazala usaglašenost sa bitnim zahtevima u svim tehničkim propisima koji se primenjuju na konkretan proizvod. Standard – Dokument, utvrđen konsenzusom i potvrđen od strane priznatog tela, koji propisuje, za opštu i ponovljivu upotrebu, pravila, smernice ili karakteristike za aktivnosti ili njihove rezultate koji imaju za cilj da postignu optimalan stepen uređenja u datom kontekstu. Standardi treba da se zasnivaju na sigurnim rezultatima nauke, tehnologije i iskustva i treba da imaju za cilj da promovišu optimalnu društvenu korist. Stanje razvijenosti tehnike – Razvijeni stepen tehničke sposobnosti u datom vremenu kada su u pitanju proizvodi, procesi i usluge koji se zasnivaju na relevantnim i utvrđenim rezultatima nauke, tehnologije i iskustva. Tehnički propis sadrži tehničke zahteve, neposredno, ili pozivanjem na standard, tehničku specifikaciju ili uključuje sadržaje navedenih dokumenata. TBT (Tehničke prepreke trgovini) – Tehničke prepreke trgovini (TBT) se odnose na standarde proizvoda i usaglašenost. Njihov cilj je da obezbede da obavezni tehnički propisi, dobrovoljni standardi i postupci za ocenjivanje usaglašenosti sa tehničkim propisima i standardima ne stvaraju prepreke koje se mogu izbegavati. Transparentnost – Ključni princip Evropske Unije i Svetske trgovinske organizacije: svi propisi i zakoni koji utiču na trgovinu moraju se javno objaviti pre nego što stupe na snagu. Tržišni nadzor – Države članice EU su obavezne da preduzimaju potrebne mere da budu sigurne da proizvodi koji se plasiraju na tržištu i puštaju u rad ne ugrožavaju bezbednost i zdravlje osoba ili druge javne interese koji su obuhvaćeni direktivom, kada su valjano instalirani, održavani i kada se koriste za određene namene. Zainteresovana strana je organ državne uprave, privredno društvo, preduzetnik, organizacija potrošača i drugo pravno ili fizičko lice koje pokazuje interes za standardizaciju. Usaglašenost – Ispunjenje specificiranih zahteva. WTO (STO) – Svetska trgovinska organizacija zajedno sa knjigom pravila i mehanizama za slobodno kretanje robe, osnovana je 1. januara 1995. godine. STO je srž i osnova sistema međunarodnih propisa za svetsku trgovinu. Ona obezbeđuje forum za multilateralne pregovore o trgovini, primeni i usaglašavanju, uključujući i postupke za rešavanje sporova. Pošto se svetska privreda globalizuje, STO je najpozvaniji forum za otklanjanje smetnji za trgovinu, stvaranje i sprovođenje globalnih propisa usaglašavajući ih sa pravilima koja su postavila druga multilateralna tela. STO je

19


osnovana 1995. godine, ali multilateralni trgovinski sistem na kome se ona zasniva, daleko je stariji. STO sada ima 144 članova i ona je jedino međunarodno telo koje vodi politiku trgovine robom, uslugama i pravima o intelektualnoj svojini među svojim članovima. O sporazumima pregovaraju vlade koje imaju cilj da obezbede sveobuhvatni, pouzdani okvir za uvoznike i izvoznike širom sveta da rade na osnovu poznatih pravila, pri čemu neće biti iznenadnih, nepredvidivih izmena u politici. Što je više članova, utoliko će propisi STO biti efikasniji. Na kraju ovog poglavlja, koje u opštim postavkama ukazuje na veoma široku problematiku infrastrukture kvaliteta, posebno se naglašava da će ovi poslovi i oblasti rada, u određenom stepenu detaljnosti, biti razmatrani u narednim poglavljima.

20


3. OSNOVI STANDARDIZACIJE 3.1. Istorijat standardizacije Standardizacija kao sredstvo postizanja reda u određenoj oblasti, jeste disciplina koja je stara koliko i svet. Standardizacija je činilac koji pomaže da se iskoristi materijalno bogatstvo uma koje je nagomilano vekovima u raznim oblastima. Standardizacija olakšava umni rad, unosi red, doprinosi stvaranju poverenja, uprošćava i unapređuje poslovanje. Prirodne pojave kao što su kruženje planeta i sunca, rad pčela, mrava, spajanje atoma vodonika i kiseonika u molekul vode jesu primeri standarda. Počeci standardizacije:

Stari Egipat, pre 5.000 godina: oblikuju se standardizovani kameni blokovi određenih mera za izgradnju piramida; dimenzije cigle 410x200x120 mm.

Stari Rim: izrađivane vodovodne cevi istih promera. Stara Grčka: kratak opis postupka izgradnje stubova, isklesan u kamenu – čuva se

u Briselu. Povećanjem obima robne razmene i trgovine, javlja se problem postojanja različitih standarda za iste proizvode u raznim zemljama kao ozbiljna prepreka trgovini. Prvi industrijski standardi nastaju sa pojavom i razvojem serijske proizvodnje i industrije. Za dalji razvoj standardizacije sa istorijske tačke gledišta posebno je značajno sledeće:

U XIV i XV veku, u Veneciji, su građeni brodovi sa istovrsnim elementima opreme; U XVIII veku – početak vojne standardizacije od snabdevača vatrenim oružjem i

municijom; 1843. godine Bavarske železnice naručuju seriju lokomotiva iz tri fabrike uz

posebne zahteve; 1875. godine u Pruskoj su urađeni "Standardni nacrti za lokomotive, putničke i

teretne vagone“, dve godine kasnije izrađene su prve standardne lokomotive "tip 1b" za pruske železnice;

20. maja 1875. godine potpisana je Metarska konvencija; 1886. godine u Drezdenu je održana prva konferencija o standardizaciji; Polovinom XIX veka se javljaju pokušaji planske standardizacije za veličinu cigle, a

1887. godine je propisan standard za kvalitet i način ispitivanja cementa; U XIX veku – Vitfordov cevni navoj koji se i danas koristi, širina železničkog

koloseka i prvi interni standardi u pojedinim kompanijama. Nastaju standardni proizvodi za razna područja, čak su mnoge fabrike počele da koriste iste delove kod različitih proizvoda (zavrtnji, matice, klinovi, čepovi,…);

Fabrike iste struke međusobno usklađuju interne standarde, a tadašnja velika preduzeća počinju osnivanje biroa za standardizaciju;

21


Krajem XIX veka u Cirihu je održan kongres na kome je doneta odluka o međunarodnom prihvatanju standarda;

Počinje osnivanje nacionalnih standardizacija, i to: Velika Britanija 1901. godine, Holandija 1916. godine, Nemačka 1917. godine, SAD 1918. godine, Japan 1921. godine, SSSR 1925. godine itd.

Počeci osnivanja udruženja za standardizaciju su: – Prvu međunarodnu organizaciju za standardizaciju osnovali su elektrotehničari

1906. godine – Međunarodna elektrotehnička komisija IEC. – 1926. godine osnovan je Međunarodni savez za standardizaciju (ISA), prethodnica

današnje Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO). Razvoj nacionalne organizacije za standardizaciju značajan je u sledećem:

1930. godine izdate su prve norme u okviru pojedinih struka (građevinarstvo, železnica, pošta, vojska i druge);

1939. godine formiran je Komitet za normalizaciju u Kraljevini Jugoslaviji; FNRJ osniva 1946. godine Biro za standardizaciju, a 1951. godine formira se

Savezna komisija za standardizaciju; Prvi jugoslovenski standard JUS B.H0. 001:1952, Ugalj - Opšti uslovi; 1960. godine osniva se Jugoslovenski zavod za standardizaciju, a od 1991.

godine postaje Savezni zavod za standardizaciju; 1996. godine osniva se Jugoslovenska organizacija za standardizaciju i kvalitet

(JUSK); 1977. godine prema Zakonu o standardizaciji obavezna je primena JUS

standarda; 2007. godine osniva se Institut za standardizaciju Srbije; Odluka o osnivanju Instituta za standardizaciju Srbije (“Službeni glasnik Srbije”,

broj 16/07); Rešenje o označavanju standarda i srodnih dokumenata (SRPS) u Republici Srbiji

(“Službeni glasnik Srbije”, broj 27/07); Zakon o standardizaciji (“Službeni glasnik Srbije”, broj 36/2009) stupio je na

snagu 2010. godine; ukida se obavezna primena standarda u mnogim oblastima i prelazi se na usaglašenost sa zahtevima direktiva Evropske Unije.

3.2. Opšti pojmovi i definicije Standardizacija je aktivnost na utvrđivanju odredaba za opštu i višekratnu upotrebu, u odnosu na stvarne ili potencijalne probleme, u cilju postizanja optimalnog nivoa uređenosti u datom kontekstu (definicije prema SRPS ISO/IEC Uputstvo 2:2007). Posebno, ova aktivnost obuhvata proces formulisanja, izdavanja i primene standarda. Značajne koristi od standardizacije su unapređenje pogodnosti proizvoda, procesa i

22


usluga za njihovu namenu, sprečavanje stvaranja prepreka u trgovini i olakšavanje tehnološke saradnje. Standardizacija je skup koordiniranih aktivnosti na donošenju standarda i srodnih dokumenata. Definicije prema Zakonu o standardizaciji /31,38/ (“Službeni glasnik RS”, broj 36/2009). Standardizacija je posledica:

Potrebe uspostavljanja efikasne zaštite potrošača (zdravlje, bezbednost, ekonomski interesi);

Stvaranja uslova za stabilno snabdevanje tržišta; Obezbeđenja konkurentnosti na globalnom tržištu; Zaštite okruženja.

Opšte definicije za pojam standard iz terminoloških rečnika su: o Standard je ono što se smatra osnovom za poređenje od strane vlasti ili je opšte

priznato (Vebsterov rečnik). o Standard je dokument koji ima za cilj da ujednači oblik, veličinu, kvalitet i način

ispitivanja nekog materijala ili proizvoda (Prosvetina enciklopedija). o Standard je dokument kojim se jasno i nedvosmisleno definišu pravila koja

olakšavaju trgovinu i komunikaciju (Peter Greenwood, program menadžer British Standards Institute – BSI).

o SINONIM za standard je latinska reč NORMA sa značenjem: pravilo, obrazac, instrukcija.

Opšti pojmovi iz standarda SRPS ISO/IEC Guide 2:2007 su:

Standard je javno dostupan dokument, utvrđen konsenzusom i donet od priznatog tela, kojim se za opštu i višekratnu upotrebu utvrđuju pravila, zahtevi, karakteristike, uputstva, preporuke ili smernice za aktivnosti ili njihove rezultate radi postizanja optimalnog nivoa uređenosti u određenoj oblasti u odnosu na postojeće ili moguće probleme.

Konsenzus je načelna saglasnost o bilo kom značajnom pitanju, postignuta tako da se uzmu u obzir stanovišta svih zainteresovanih strana i da se usaglase svi suprotstavljeni stavovi, pri čemu se pod konsezusom ne podrazumeva jednoglasnost u donošenju standarada.

Zainteresovana strana: Organ državne uprave, privredno društvo, preduzetnik, organizacija potrošača, drugo pravno ili fizičko lice koje pokazuje interes za standardizaciju.

Šta to, u stvari, znači pojam standard? Standard je dokument koji sadrži karakteristike i zahteve za proizvod (tehničke specifikacije), postupke proizvodnje ili metode ispitivanja i ocenjivanja usaglašenosti proizvoda sa zahtevima.

23


Standardi nastaju i razvijaju se kao rezultat dostignuća u nauci i tehnici, kao i na osnovu iskustva, dobre prakse, u svim oblastima. Korišćenjem standarda u proizvodnji i pružanju usluga povećavaju se efikasnost i efektivnost procesa i podiže kvalitet usluga, čime se istovremeno izlazi u susret potrebama korisnika proizvoda i usluga i doprinosi podizanju nivoa njihovog zadovoljstva. Standardi predstavljaju ogroman i pozitivan doprinos većini aspekata našeg života, jer omogućavaju poželjne karakteristike proizvoda i usluga, kao što su kvalitet, očuvanje životne sredine, bezbednost, pouzdanost i ekonomičnost. Kada proizvodi i usluge dostignu naša očekivanja, skloni smo da prihvatimo to kao zdravo za gotovo i nismo svesni uloge standarda. Kada standardi nisu primenjeni brzo shvatimo, jer se ispostavi da su proizvodi lošeg kvaliteta i da ne odgovaraju, nisu u skladu sa uređajem koji već imamo, nepouzdani su ili opasni. Stoga možemo utvrditi da proizvodi, sistemi, mašine ili uređaji rade dobro i bezbedno, jer su u skladu sa standardom. 3.3. Sistem standardizacije Sistem standardizacije na nivou države obuhvata:

1. Nacionalnu organizaciju za standardizaciju; 2. Organizacionu celinu za standardizaciju u vojnoj strukturi; 3. Organizacionu celinu za standardizaciju u državnim organima; 4. Organizacionu celinu za standardizaciju u naučnoistraživačkim i proizvodnim

organizacijama. Rad i razvoj sistema standardizacije zahteva određena finansijska sredstva, angažovanje odgovarajućeg kadra, tehničku opremu, informacioni sistem itd. Osnovne grupe poslova i zadataka u sistemu standardizacije su:

1. Istraživačko - razvojni poslovi i zadaci; o unapređenje metoda i postupaka izrade standarda, o organizacija rada i informatička podrška, o stalna edukacija i usavršavanje kadrova.

2. Obezbeđenja rada sistema standardizacije;

o raspoloživi materijalni i kadrovski resursi za postizanje optimalnih efekata,

o funkcionisanje organizacije (prihodi, troškovi, raspodela dohotka).

3. Razvoj, priprema, donošenje i objavljivanje standarda i srodnih dokumenata; o međunarodna saradnja, o praćenje i primena standarda.

24


3.4. Ciljevi standardizacije Opšti ciljevi standardizacije su:

obezbeđenje adekvatnosti/prikladnosti nekog proizvoda, procesa ili usluge da u određenim uslovima služi svojoj nameni/izvršava predviđene funkcije,

ograničavanje raznolikosti izborom optimalnog broja tipova ili veličina, obezbeđenje kompatibilnosti i zamenjivosti različitih proizvoda, poboljšanje bezbednosti proizvoda, zaštita zdravlja ljudi i zaštita životne

sredine, racionalno korišćenje prirodnih resursa i energije, unapređenje međunarodne trgovine, sprečavanjem ili otklanjanjem nepotrebnih

tehničkih prepreka. Za ostvarenje navedenih ciljeva važno je pravovremeno uključenje u proces standardizacije velikog broja stručnjaka različitih specijalnosti. Efekti koji se postižu realizacijom ciljeva standardizacije posebno se mogu sagledati sa aspekta ekonomičnosti, pri čijem određivanju treba imati u vidu da postoje:

nemerljive uštede sadržane u radnom vremenu, koje bi se utrošilo pri razvoju, projektovanju i kontroli, ako ne bi bilo standardizacije;

merljive uštede, kao što je izrada standardizovanih delova, serijska proizvodnja i slično /2/.

3.5. Osnovni principi standardizacije Standardizacija je zasnovana na sledećim principima:

dobrovoljno učešće svih zainteresovanih strana u postupku donošenja standarda;

dobrovoljna primena standarda; usaglašavanje stavova zainteresovanih strana u vezi sa tehničkim sadržajem

standarda postiže se konsenzusom; javnost i transparentnost postupka donošenja standarda; međusobna usklađenost standarda; ostvarivanje optimalne koristi za društvo u celini.

Pored osnovnih principa standardizacije za ostvarenje maksimalnih efekata u primeni standardizacije od posebne je važnosti poštovanje još nekih načela standardizacije, koja su međusobno povezana i uslovljena, pa ih treba primeniti u celosti /2/, a to su:

– Stalna težnja smanjenju asortimana proizvoda do logičkog minimuma, koji može zadovoljiti potrebe i zahteve društva;

– Težiti smanjenju složenosti proizvoda; – Postupak izrade i donošenja standarda mora započeti selekcijom, a završiti

razradom izabranog rešenja; – Dokumenta standardizacije iz oblasti bezbednosti, zaštite zdravlja ljudi i

zaštite životne sredine moraju imati snagu propisa/zakona; – Dokumenta nižeg nivoa moraju se usaglašavati sa dokumentima višeg nivoa;

25


– Dokumenti se moraju preispitati u određenim vremenskim intervalima i revidirati po potrebi.

3.6. Oblici standardizacije Jedan od osnovnih principa standardizacije je ostvarenje svojstva razmenljivosti delova i sklopova proizvoda sa zadatom tačnošću. Tako se obezbeđuje mogućnost montaže ili zamene pri popravci bez naknadne dorade ili podešavanja u proizvodu, a da se održe/zadovolje zadati tehnički uslovi. Najčešći oblici standardizacije su:

1. Unifikacija, 2. Tipizacija, 3. Specifikacija.

Unifikacija podrazumeva korišćenje jednoobraznih elemenata u jednoj ili više različitih konstrukcija čime se postiže smanjenje broja različitih elemenata, pojeftinjuje izrada, uprošćava eksploatacija i održavanje. Prisutna su dva oblika unifikacije, i to:

1. Unutrašnja unifikacija – korišćenje jednoobraznih delova više puta u istom proizvodu;

2. Spoljašnja unifikacija – korišćenje jednoobraznih delova više puta u više proizvoda različite namene.

Tipizacija je savršeniji oblik standardizacije i predstavlja zadovoljenje zahteva tržišta sa standardnim delovima kod kojih se menja ograničeni skup veličina. Podrazumeva razradu i izbor najpovoljnijeg niza istovrsnih proizvoda, i bazirana je na optimalnim i najuspešnijim rešenjima iz celokupnog opsega postojećih oblika, veličina i kvaliteta. Specifikacija se sprovodi sa ciljem da se definišu materijali, poluproizvodi i proizvodi na takav način da se jednoznačno utvrdi njihov identitet. 3.7. Podela standarda Pod nivoom standardizacije podrazumeva se geografski, politički ili ekonomski stepen uključenosti u aktivnosti standardizacije. Razlikuju se sledeći nivoi standardizacije, i to:

1. Međunarodni, 2. Regionalni, 3. Nacionalni,

– SRPS – srpski (prethodno SCS, JUS) – DIN – nemački – BS – engleski – SN – švajcarski (prethodno VSM) – GOST R – ruski

4. Lokalni (granski, interni).

26


1. Međunarodni standard je standard koji je donela međunarodna organizacija ISO ili IEC i koji je dostupan javnosti, u slučaju da je standard donela neka druga međunarodna organizacija, to se posebno označava.

2. Evropski standard je standard koji je doneo CEN ili CENELEC i koji podrazumeva obavezu da se primenjuje kao identičan nacionalni standard i da se povuku svi nacionalni standardi koji su sa njim u suprotnosti.

3. Evropski predstandard je standard koji je CEN ili CENELEC pripremio za privremenu primenu, pri čemu se paralelno mogu primenjivati i nacionalni standardi koji su sa njim u suprotnosti.

4. Srpski standard - SRPS: Standard koji je doneo Institut za standardizaciju Srbije (ISS) kao nacionalno telo za standarde i koji je dostupan javnosti.

Srodni dokument: Dokument koji ne ispunjava uslove da bude donet kao srpski standard, a koji je donela međunarodna ili evropska organizacija za standardizaciju ili ISS, i koji je dostupan javnosti, i to: a) Tehnička specifikacija (Technical Specification - TS): Dokument za koji postoji

mogućnost da u budućnosti sporazumom postane standard ali trenutno nema odgovarajuću podršku da bi se odobrio kao standard ili je oblast/predmet još uvek u fazi razvoja.

b) Tehnički izveštaj (Technical Report - TR): Dokument koji sadrži informativni materijal, koji nije pogodan da bude objavljen kao standard ili specifikacija.

c) Uputstvo (Guide): Dokument kojim se daju pravila, smernice, saveti ili preporuke koji se odnose na principe i politiku standardizacije.

d) Industrijski tehnički sporazum (Industry Technical Agreement - ITA): Normativni ili informativni dokument u kojem se specificiraju parametri nekog novog proizvoda ili usluge.

e) Specifikacija dostupna javnosti (Publicly Available Specification - PAS): Dokument kao odgovor na neodložne potrebe tržišta, a koji predstavlja konsenzus eksperata ili neke organizacije izvan ISO/IEC.

f) Ocena tehnološkog trenda (Technology Trend Assessment - TTA): Dokument kao odgovor na potrebe za globalnom saradnjom u vezi sa pitanjima standardizacije tokom ranih faza tehničkih inovacija i u kome se daje stanje razvijenosti tehnike ili trendovi u novonastalim oblastima.

3.8. Opšti postupak izrade standarda Opšti predmeti ili tipovi standarda mogu biti za: o Proizvode (sirovine, materijali i gotovi proizvodi) kojim su specificirani zahtevi koje

treba da ispuni proizvod da bi se postigla njegova spremnost za namenu; o Metode ispitivanja, ponekad dopunjen odredbama u vezi ispitivanja, kao što su

uzimanje uzoraka, korišćenje statističkih metoda, redosled ispitivanja itd; o Definicije i razne apstraktne pojmove, odnosno termine; o Tehnološku opremu, koja specificira zahteve koje treba da ispuni oprema da bi se

postigla njena spremnost za namenu; o Proizvodne procese, koji specificira zahteve koje treba da ispuni proces da bi se

postigla njegova spremnost za namenu;

27


o Uslugu koja specificira zahteve koje treba da ispuni usluga da bi se postigla njena spremnost za namenu;

o Obezbeđenje kvaliteta proizvoda i ocenjivanja usaglašenosti; o Sisteme upravljanja za uslove u kojima se proizvod ili usluga realizuje. Principi na kojim se bazira savremena standardizacija predstavljaju i opšti postupak izrade standarda /8, 36,38/, i to: 1. Konsenzus

Osnovni princip standardizacije je konsenzus. To je opšti sporazum o bilo kom značajnom pitanju postignut tako da se uzmu u obzir stanovišta svih zainteresovanih strana i da se usaglase svi suprotstavljeni stavovi, pri čemu se pod konsenzusom ne podrazumeva jednoglasnost.

2. Uključivanje svih zainteresovanih strana Podrazumeva pravo na dobrovoljno učešće i doprinos svih zainteresovanih strana u procesu izrade standarda i srodnih dokumenata. Zajednički interes podrazumeva sprečavanje prevladavanja pojedinačnih interesa nad zajedničkim interesom zainteresovanih strana.

3. Javnost rada Postupak pripreme standarda mora da bude dostupan javnosti od početka i u svim fazama. Javnost rada podrazumeva preglednost postupka standardizacije i dostupnost javnosti standarda i srodnih dokumenata.

4. Stanje tehnike Standard odražava stepen razvoja tehnike u datom trenutku i zasnovan je na proverenim naučnim, tehničkim i iskustvenim saznanjima.

5. Koherentnost Zbirka standarda mora da bude koherentna, standardi ne smeju da budu protivrečni, a donošenjem novog standarda za dati predmet, stari standard se povlači.

Sprečavanje nastanka prepreka u trgovini podrazumeva da standardi nisu pripremljeni, doneti ili primenjeni sa ciljem stvaranja neopravdanih prepreka u međunarodnoj trgovini. Kada je god moguće, poželjno je koristiti međunarodne standarde ili njihove odgovarajuće delove kao osnovu za izradu nacionalnih standarda. Karakteristike standarda mogu se predstaviti na sledeći način:

1. Pokrivaju više disciplina, 2. Koherentnost i konzistentnost, 3. Rezultat zajednickog rada, 4. Stalno se usavršavaju, 5. Referentni status, 6. Međunarodna i nacionalna prepoznatljivost, 7. Dostupnost svima bez restrikcija.

28


4. KLASIFIKACIJA STANDARDA Radi lakšeg nalaženja standarda, kao i organizacije odgovarajućih baza podataka uvedena je klasifikacija standarda, i to:

– Međunarodna klasifikacija (ICS), – Nacionalna (domaća) klasifikacija.

4.1. Međunarodna klasifikacija standarda Cilj međunarodne klasifikacije standarda (ICS - International Classification for Standards) je da se olakša razmena podataka i informacija na području standardizacije /35/. Međunarodna klasifikacija standarda treba da služi kao osnov za strukturu kataloga međunarodnih, regionalnih i nacionalnih standarda i drugih normativnih dokumenata, kao i baza za njihovo naručivanje. Takođe, može poslužiti za klasifikovanje standarda i normativnih dokumenata u bazama podataka, bibliotekama. Međunarodna klasifikacija standarda treba da olakša usaglašavanje informacija i sredstava za naručivanje standarda, kao što su katalozi, selektivne liste, bibliografije i baze podataka na magnetnim i optičkim medijumima i da na taj način na svetskom nivou promoviše široku upotrebu međunarodnih, regionalnih i nacionalnih standarda i drugih normativnih dokumenata. Prvo izdanje međunarodne klasifikacije standarda (ICS) objavio je ISO 1992. godine, a sada je važeće šesto izdanje iz 2005. godine. Prvo izdanje međunarodne klasifikacije standarda na srpskom jeziku objavljeno je 1995. godine, a drugo izdanje na srpskom jeziku objavljeno je 2009. godine (Slika 6). Za potrebe ovog dokumenta, opšti termin "standard" primenjuje se na sve međunarodne, regionalne i nacionalne normativne dokumente, kao što su standardi, tehnički izveštaji, standardizovani profili, tehničke specifikacije, tehnički propisi, uputstva, kodeksi prakse, ocene tehnoloških trendova, kao i na nacrte tih dokumenata. Međunarodna klasifikacija standarda (ICS) sastoji se od 3 nivoa:

XX.YYY.ZZ

1. Nivo I (XX): 2 cifre za PODRUČJE standardizacije 2. Nivo II (YYY): 3 cifre za GRUPE u okviru istog područja 3. Nivo III (ZZ): 2 cifre za PODGRUPE u okviru iste grupe

29


Slika 6.

Nivo I: PODRUČJE standardizacije - sada ima ukupno 40 područja, kao što su na primer drumska vozila, poljoprivreda, metalurgija. Svako područje ima dvocifrenu odrednicu, na primer: 43 DRUMSKA VOZILA.

Slika 7. Deo liste ICS područja

30


Nivo II: GRUPE u okviru istog područja - sada ima ukupno 392 grupe u svih 40 područja. Odrednica svake grupe sastoji se od odrednice područja i od trocifrenog broja odvojenog tačkom od broja područja, na primer: 43.040 Sistemi drumskih vozila.

Slika 8. Primer grupe u okviru istog područja Nivo III: Od 392 grupe, njih 127 se dalje deli na 909 PODGRUPA. Odrednica podgrupe sastoji se od odrednice grupe i od dvocifrenog broja odvojenog tačkom od broja grupe, na primer: 43.040.20 Uređaji za osvetljavanje, signalizaciju i upozoravanje.

Slika 9. Primer podgrupe u okviru iste grupe

31


Opšti principi međunarodne klasifikacije standarda su:

Pri klasifikaciji nije neophodna popuna sva 3 nivoa; Preporučuje se korišćenje svih raspoloživih nivoa; Jedan standard može imati nekoliko ICS oznaka, odnosno može biti uključen u više

od jedne grupe ili podgrupe (preporuka: max 4) u zavisnosti od predmeta na koji se odnosi;

01 je oznaka za podgrupu sa opštom tematikom; 99 je oznaka za podgrupu koja se odnosi na ostalo.

4.2. Nacionalna klasifikacija standarda Nacionalna klasifikacija standarda /38/ zasnovana je na hijerarhijskoj strukturi koja se sastoji od 3 nivoa: X.YZ.VVV o Nivo I - X: 1 mesto (slovo) za GRANU standardizacije; o Nivo II - Y: 1 mesto (slovo) za GLAVNU GRUPU u okviru iste grane; o Nivo III - Z: 1 mesto (cifra) za GRUPU u okviru iste glavne grupe; o VVV: 3 cifre za BROJ standarda; o Nacionalna klasifikacija standarda ima 16 GRANA standardizacije (A, B, ...); o Svaka grana deli se na GLAVNE GRUPE (A, B, C, ...) i GRUPE (0, 1, 2, .., 9); o BROJ standarda (1, 2, 3, ..., 999); o Informacije o nacionalnoj klasifikaciji date su u Katalogu Instituta za

standardizaciju Srbije (ISS) na web adresi http://www.iss.rs/katalog.htm; o Prilikom prenosa međunarodnih standarda (ISO, IEC) i regionalnih standarda (EN)

u nacionalnu standardizaciju, standardi zadržavaju svoju originalnu oznaku i dobijaju prefiks SRPS (srpski standard).

Informisanje o standardima - glavne web adrese: www.iso.org

www.iec.ch www.cen.eu www.cenelec.eu www.iss.rs

32


Slika 10. Prikaz dela klasifikacije – grane i glavne grupe

Slika 11. Prikaz nekih standarda u okviru D.A grane i glavne grupe

33


Slika 12. Prikaz srpskih standarda razvrstanih po ICS klasifikaciji – nacionalne oznake izvornih standarda i oznake prenesenih standarda

4.3. Pozivanje na standarde Metode pozivanja na standarde u zakonodavstvu:

Zakonodavac može da dozvoli da upotreba standarda ostane dobrovoljna ili da standarde učini obaveznim,

Ukoliko se standardi pozivaju, treba voditi računa da je standard odraz najnovijeg “stanja razvijenosti tehnike”, a da bi standard stalno pratio tehnički razvoj, mora redovno da se revidira. U skladu sa tim, zakonodavac koji koristi standarde kao podršku zakonodavstvu treba da izabere onu zakonsku mogućnost koja mu dozvoljava da izbegne obavezu da prilagođava ceo zakonski akt svaki put kad se standard revidira.

Zakonadavac u Evropskoj Uniji uvodi dve vrste pozivanja na standarde:

1. Direktno (datirano i nedatirano) 2. Indirektno

Direktno pozivanje može da ustanovi primarni evropski zakonodavac, tako što se specifični standard direktno citira u zakonskom tekstu. Direktnim pozivanjem, u mnogim slučajevima, standard postaje obavezan, što stvara prepreke u trgovini. Direktna

34


pozivanja zahtevaju redovna prilagođavanja zakonskih akata u skladu sa tehničkim razvojem. Postoje dva tipa:

a) Datirano u zakonskom aktu se navodi broj standarda i datum (prednost: pravna i tehnička sigurnost);

b) Nedatirano u zakonskom aktu se navodi samo broj standarda, bez datuma (prednost: pravni akt se ne menja u slučaju revizije standarda).

Indirektno pozivanje standarda koristi se u slučaju kada zakonodavac namerava da dozvoli ili promoviše dobrovoljnu upotrebu standarda. Time se izbegavaju prepreke u trgovini i omogućeno je lakše praćenje tehničkog razvoja. Revizija određenog standarda ne zahteva odgovarajuće prilagođavanje osnovnog zakonskog akta.

35


5. ZNAČAJ I KORISTI OD PRIMENE STANDARDA Uključivanje u proces standardizacije omogućuje preduzećima i pojedincima brojne pogodnosti i koristi, posebno se izdvajaju sledeći aspekti:

1. Koristi od primene i upotrebe standarda; 2. Bolji pristup standardima;

– Lako dolaženje do standarda, – Olakšana kupovina i pretraživanje na internetu, – Bolja informisanost – ažurnost, brzina.

3. Jednostavnija upotreba; – Tokom izrade standarda vodi se računa o jasnoći, jeziku, – Uspešna implementacija standarda, – Analiza da li je implementacija standarda pomogla da se ostvare ciljevi

poslovanja. 4. Poboljšano dobijanje povratnih informacija o standardima;

– Organizacije koje primenjuju standarde podstiču se da dostave povratne informacije telima za standardizaciju u cilju unapređenja standarda (upitnici, kontakti).

5. Veći uticaj na razvoj standarda; – Uključenje u proces standardizacije je od vitalnog značaja, jer je to

mogućnost da se utiče na sadržaj standarda, – To je i šansa da se dobiju informacije od stručnjaka i uspostave kontakti sa

zainteresovanim stranama, – To je i prvi korak podizanja znanja i svesti o procesu standardizacije.

Glavne koristi od primene i upotrebe standarda su:

Smanjenje sredstava za razvoj novog proizvoda, Unapređenje pogodnosti proizvoda, procesa i usluga za predviđene svrhe, Sprečavanje prepreka u trgovini, Olakšavanje tehnološke saradnje, Promovisanje inovativnosti i povećanje produktivnosti, Sticanje konkurentske prednosti, komparativna prednost na tržištu jer su

proizvodi u skladu sa standardima, Povećanje efikasnosti i poboljšanje bezbednosti, Lakše dokazivanje kvaliteta i usaglašenosti, Smanjenje troškova i rizika poslovanja.

Koristi i prednosti od primene standarda su i:

Olakšano konstruisanje kao i komuniciranje i sporazumevanje konstruktora među sobom i sa tehnolozima, proizvođačima i potrošačima,

Otklanjanje nesporazuma u trgovini, zaštita interesa potrošača i podizanje opšteg standarda društva,

36


Olakšana razmenljivost sastavnih delova i sklopova proizvoda uvođenjem tipizacije i unifikacije,

Olakšan izbor potrebnih materijala i sirovina, Pogodan izbor brojnih vrednosti raznih parametara i tehničkih i drugih

karakteristika industrijskih proizvoda, Utvrđivanje najboljih tipova i asortimana proizvoda, Ekonomični izbor optimalnih tehnoloških procesa, Izbor optimalnih principa proračuna i metoda konstruisanja i samih oblika

konstrukcija sa ciljem da se obezbedi funkcionalnost, sigurnost i racionalnost, Povećanje ekonomičnosti konstruisanja i izrade uz poboljšanje zaštite na radu i

smanjenje zalihe gotovih proizvoda, Poboljšanje kvaliteta i trajnosti proizvoda, Omogućavaju razvoj, proizvodnju i snabdevanje proizvoda i usluga

efikasnijim, bezbednijim i čistijim, Olakšavaju trgovinsku razmenu između zemalja i doprinose fer-pleju, Upućuju na dobru praksu upravljanja/menadžmenta, Rasejavaju/distribuiraju inovacije i nove tehnologije, Olakšavaju život dajući rešenja za zajedničke probleme.

Standardi omogućuju tehnološku, ekonomsku i socijalnu korist, i to:

Za POSLOVNE subjekte – omogućuje prisustvo na tržištima širom sveta; Za INOVATORE novih tehnologija – standardi sa aspekata terminologije,

kompatibilnosti i bezbednosti ubrzavaju prodor inovacija i njihovu primenu; Za KUPCE – svetska kompatibilnost proizvoda omogućuje veću ponudu; Za VLADE – standardi daju tehnološku osnovu za regulativu u vezi zdravlja,

bezbednosti i zaštite životne sredine; Za TRGOVINU - olakšavaju trgovinsku razmenu između zemalja i doprinose

fer-pleju; Za ZEMLJE U RAZVOJU – standardi su izvor usvojenih tehnologija (know-how) i

smernice gde treba ulagati i ne rasipati sredstva na tehnologije i resurse koji su prevaziđeni;

Za KORISNIKE – usaglašenost proizvoda i usluga sa standardima obezbeđuje njihov kvalitet, bezbednost i pouzdanost;

Za SVAKOGA – standardi u vezi bezbednosti saobraćaja, mašina, alata i slično doprinose kvalitetu života uopšte;

Za PLANETU – standardi u vezi kvaliteta vazduha, vode, zemljišta, emisije gasova i radijacije doprinose očuvanju i zaštiti životne sredine.

5.1. Standardi u procesu dokazivanja usaglašenosti proizvoda Standardizacija je centralni element ''Sistema za dokazivanje usaglašenosti proizvoda'' (slika 5), koji je sastavljen od uzajamno povezanih elemenata infrastrukture kvaliteta. Sve počinje sa standardima, odnosno standardizacijom kao procesom u kome oni

37


nastaju. Standard može biti nacionalni ili međunarodni, pa čak i kompanijski – interni standard. Kada se proizvod izradi radi podmirivanja potreba kupaca, potrebno je da se ispita u odgovarajućoj laboratoriji, pre stavljanja na tržište. Za to služi relevantni standard ili više standarda. Ispitivanjem karakteristika proizvoda utvrđuje se njegova usaglašenost sa standardizovanim vrednostima - kriterijumima, a dokaz o tome je u obliku laboratorijskog Izveštaja o ispitivanju. Ocenjivanje usaglašenosti predstavlja postupak kojim se dokazuje da su ispunjeni specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili organizaciju. Naime, ocenjivanje usaglašenosti je svaka aktivnost kojom se posredno ili neposredno utvrđuje da li su ispunjeni određeni zahtevi. Ocenjivanje usaglašenosti zasnovano je ili na intervenciji „prve strane“ (proizvođač) ili „treće strane“ (nezavisna organizacija) i odnosi se na fazu projektovanja, ili na fazu proizvodnje ili na obe faze. „Treća strana“ u postupku ocenjivanja usaglašenosti su Tela za ocenjivanje usaglašenosti, odnosno laboratorije za ispitivanje, kontrolna i/ili sertifikaciona tela. Česti su slučajevi kada tržište ili nadležni državni organ za nadzor tržišta zahteva dokaz o usaglašenosti tipa proizvoda i/ili samog proizvođača, odnosno proizvodnog sistema organizacije u kome nastaje proizvod. Dokazi se obezbeđuju kod sertifikacionih tela, koja u procesu sertifikacije ocenjuju usaglašenost, opet u odnosu na relevantne standarde. Ova tela su neutralna i nepristrasna, kako u odnosu na proizvođača ili državni organ - naručioca sertifikacije tako i u odnosu na kupca sertifikovanog proizvoda, odnosno korisnika proizvoda sertifikovanog proizvođača. Takva tela se nazivaju ''sertifikaciona tela tipa treća strana''. U procesu sertifikacije nastaje dokument kao dokaz usaglašenosti koji se naziva Sertifikat ili Potvrda o usaglašenosti sa izjavom sertifikacionog tela o usaglašenosti predmeta sertifikacije sa relevantnim standardom. Za sertifikaciju su potrebna nezavisna i kompetentna ispitivanja karakteristika proizvoda, koja obavljaju laboratorije za ispitivanje. Metrologija je osnova na kojoj akreditovane laboratorije za ispitivanje obezbeđuju odgovarajuću tačnost i pouzdanost svoje merne opreme, radi sticanja odgovarajućeg poverenja naručioca u Izveštaj o ispitivanju. I metrologija se zasniva na uspostavljanju i održavanju tačnosti, pouzdanosti i sledljivosti rezultata postignutih mernom opremom, na relevantnim metrološkim standardima. Putem akreditacije se ocenjuje i potvrđuje tehnička i kadrovska kompetentnost laboratorija za ispitivanje i sertifikacionih i kontrolnih tela, opet prema odgovarajućim standardima za ocenjivanje u postupku akreditacije, pri čemu se postiže:

Poverenje u dokumenta tela za ocenjivanje usaglašenosti (laboratorija, sertifikaciona i kontrolna tela) sa dokazima o ocenjivanju usaglašenosti sa relevantnim zahtevima.

Ispunjenje zahteva u standardima ili u tehničkim propisima, koji se pozivaju na određene standarde kao na efektivnu i efikasnu pretpostavku o usaglašenosti.

38


Primena standarda je dobrovoljna. Usaglašenost sa standardima postaje obavezna za proizvođača samo ako se na standard poziva:

1. Ugovor između prizvođača/isporučioca i kupca ili 2. Tehnički propis.

Tehničkim propisima država obezbeđuje očuvanje javnog interesa, odnosno očuvanje bezbednosti i zdravlja potrošača, očuvanje biljnog i životinjskog sveta i životne sredine. Savremeni pristupi u vezi sa tehničkim propisima, kao što su pravila Svetske trgovinske organizacije (Sporazum TBT STO) ili Novi i Globalni pristup Evropske Unije, polaze od naglašene preporuke da se za dokazivanje usaglašenosti sa obaveznim zahtevima u tehničkim propisima standardi koriste kao ''pretpostavka usaglašenosti''. Tehnički propisi se pozivaju na relevantan skup standarda, koji su ''pretpostavka usaglašenosti'' sa njihovim zahtevima. Proizvođaču je dopušteno u samom tehničkom propisu da bira između nekoliko načina za dokazivanje usaglašenosti svog proizvoda sa propisanim zahtevima, međutim, standardi su najekonomičniji i najbrži način za to. Osnovna dokumentacija koja prati neki proizvod obuhvata sledeće: 1. Standarde – glavni oblik regulacije kvaliteta. 2. Pravilnike o kvalitetu – osnovni sastav proizvoda, vrste i količina aditiva, uslovi i

postupci obrade, organoleptičke osobine, pakovanje, deklaracija, ... 3. Proizvođačka specifikacija - sastav proizvoda, tehnologija obrade, pakovanje i

slično. 4. Tehnički normativi – mere zaštite i sigurnosti pri upotrebi proizvoda, njihovom

skladištenju, transportu i čuvanju. 5. Sertifikati – dokument kojim se potvrđuje da je proizvod na propisani način ispitan

i da po osobinama odgovara zahtevima standarda ili drugog propisa - izdaje ovlašćena institucija – sertifikaciono telo (“treća strana”).

6. Garantni listovi – obaveza proizvođača. Šta bi bilo da standardi ne postoje? Odgovori su brojni, od kojih su najopštiji sledeći:

1. Loš kvalitet proizvoda i usluga; 2. Nekompatibilnost delova i usluga; 3. Nepostojanje garancije o bezbednosti proizvoda; 4. Nepostojanje obaveze zaštite životne sredine; 5. …

39

Osnovi standardizacije i metrologije 6. MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU Pod nivoom standardizacije podrazumeva se geografski, politički ili ekonomski stepen uključenosti u aktivnosti standardizacije. Razlikuju se sledeći nivoi standardizacije, i to:

1. Međunarodni, 2. Regionalni, 3. Nacionalni, 4. Lokalni (granski, interni).

Međunarodni nivo standardizacije čine međunarodne organizacije za standardizaciju u kojoj mogu da učestvuju odgovarajuća tela za standardizaciju iz svih zemalja, i to: 1. Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO - International Organization

for Standardization); 2. Međunarodna elektrotehnička komisija (IEC - International Electrotechnical

Commission); 3. Međunarodna agencija za telekomunikacije (ITU - International Telecommunication

Union). Međunarodni standard je standard koji je donela međunarodna organizacija za standardizaciju i koji je dostupan javnosti. Druga međunarodna tela i organizacije za standardizaciju su: 1. Međunarodna organizacija za hranu - Komisija za Codex Alimentarius (Codex

Alimentarius Commission, CAC, Codex) nastala od strane FAO (Food And Agriculture Organization) - Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu i WHO (World Health Organization) - Svetske zdravstvene organizacije.

2. Ekonomska komisija za Evropu, pri Ujedinjenim Nacijama - UN ECE.

40

Osnovi standardizacije i metrologije 6.1. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA ZA STANDARDIZACIJU (ISO) Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO), koja obuhvata mrežu nacionalnih institucija za standardizaciju iz 163 zemlje-članice, najveći je izdavač međunarodnih standarda. Sedište Centralnog sekretarijata ISO je u Ženevi i iz njega se koordinira rad celokupnog ISO sistema. ISO je nevladina organizacija koja predstavlja most između javnog i privatnog sektora. ISO omogućuje postizanje konsenzusa u cilju dobijanja rešenja koje zadovoljava interese poslovnih subjekata i društva u celini. Predstavnici 25 zemalja sakupili su se u Londonu 14. oktobra1946. godine, kada su odlučili da se formira nova međunarodna organizacija sa ciljem da se olakša međunarodna koordinacija i unifikacija industrijskih standarda, kako bi se olakšala razmena proizvoda. Od 1970. godine 14. oktobar se obeležava kao Svetski dan standardizacije. Poruka Svetskog dana standardizacije uvek ukazuje na značaj rešenja koja standardi nude proizvođačima, projektantima, pružaocima usluga sa ciljem da se svim korisnicima obezbedi veća dostupnost proizvoda i usluga. Svake godine dan se obeležava uz novi slogan - poruku, kao na primer: STANDARDI ČINE SVET DOSTUPAN SVIMA. ISO je zvanično počeo sa radom 23. 02.1947. godine sa sedištem u Ženevi. Skraćenica ISO potiče od grčke reči „isos“, koja znači „jednak“, a ne od engleskog naziva „International Organization for Standardization“. ISO je razvio i publikovao više od 18.500 međunarodnih standarda na različitim osnovama (industrijske i komercijalne) i svake godine se objavi približno 1.100 standarda. Rad i upravljanje ISO zasniva se na strateškim planovima koji se donose svakih pet godina, usvajanjem od strane punopravnih članica. Danas je ISO najveća organizacija na svetu za razvoj standarda. Potpuni opseg u tehničkom polju standardizacije korisnicima je dostupan online listing ISO standarda, koji sadrži ISO Katalog objavljenih standarda i ISO Tehnički porgram standarda. Za svaki standard u većini slučajeva, takođe, je dat kratak sadržaj. ISO međunarodni standardi nisu ni na koji način obavezujući ni za Vladu niti za industriju. Vlada država i državni organi imaju glavnu i krajnju odgovornost za postavljanje standarda. Strategija Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) temelji se na sledeća tri pojma:

Korist u razumevanju, pomaganju i predviđanju potreba tržišta; Partnerstvo kroz učešće strana na raznim nivoima ISO sitema; Optimizacija u smislu pokretanja šireg korišćenja informaciono-komunikacionih

tehnologija.

41

Osnovi standardizacije i metrologije U skladu sa postavljenom strategijom ISO je definisao sledeće osnovne zadatke:

Izrada i izdavanje međunarodnih standarda i uticaj na njihovu primenu; Organizovanje razmene informacija o radu svojih članica i tehničkih tela; Saradnja sa drugim međunarodnim organizacijama.

Osnovni podaci Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) su:

1. Troškovi rada ISO: a. Članarina zemalja članica, koja je srazmerna utvrđenim ekonomskim

pokazateljima, b. Prodaja standarda pokriva oko 30% budžeta, c. Rad centrale ISO predstavlja petina ukupnih troškova rada, glavnina

odlazi za rad eksperata i tehničku pripremu standarda. 2. Članovi ISO:

a. Nacionalne institucije za standardizaciju ili slične organizacije koje su najreprezentativnije u svojoj zemlji za oblast standardizacije,

b. Samo jedan predstavnik za svaku zemlju, c. Pojedinci niti preduzeća ne mogu biti članovi, koja na drugi način

mogu da daju svoj doprinos pri izradi standarda. 3. Oblici članstva u ISO:

I. Punopravni članovi (Member bodies) su nacionalne organizacije za standardizaciju, koji imaju puno pravo glasa u tehničkim komitetima, politici ISO, itd.

II. Dopisni članovi (Correspodent members) iz zemalja sa nedovoljno razvijenom standardizacijom, koji nemaju pravo glasa, ali su u toku sa svim aktivnostima ISO.

III. Pridruženi/pretplatni (Subscriber members) članovi za zemlje sa manjim ekonomijama, koji nemaju pravo glasa, plaćaju umanjene članarine i u toku su sa svim aktivnostima ISO.

Zahtev za učlanjenje u ISO dostavlja nacionalna organizacija za standardizaciju generalnom sekretaru. Odluku o učlanjenju u ISO donosi Savet ISO, s tom napomenom da samo jedna institucija iz zemlje može biti član ISO. Republika Srbija je među 163 zemlje-članice ISO u svojstvu punopravnog člana i učestvuje u radu 470 tehničkih tela. Predstavnik Republike Srbije u Međunarodnoj organizaciji za standardizaciju (ISO) je Institut za standardizaciju Srbije (ISS). Kada je Institut za standardizaciju Srbije, kao punopravni član ISO, zainteresovan za rad nekog od Tehničkih komiteta, ima pravo da delegira svoga predstavnika u taj komitet. 6.1.1. Organi i struktura ISO Strukturu ISO (Slika 13.) čine organi:

42


• Generalna skupština (sastaje se jednom godišnje, analizira godišnje izveštaje o radu i ispunjenje strateškog plana),

• Savet (organ uprave, sastaje se dvaput godišnje, sastav: predsednik, zamenik predsednika, blagajnik i 18 članova po izboru, sve članice imaju pravo izbora),

• Tehnički upravni odbor (izveštava Savet i odgovoran je za upravljanje tehničkim poslovima, sastav: Predsednik i 9 lica koja imenuje Savet),

• Tehnički komiteti (delegati zainteresovanih strana), • Generalni sekretarijat (administracija sa generalnim sekretarom, koji podnosi

izveštaj Savetu).

Slika 13. Organizaciona struktura ISO Tehnički komiteti osnivaju se na inicijativu jedne ili više članica nekog stalnog komiteta. Savet ISO donosi odluku o osnivanju tehničkog komiteta po utvrđenoj proceduri i daje smernice za rad. Odluke tehničkih komiteta donose se većinom glasova članova koji učestvuju u radu. Delatnost i rad ISO obavlja se kroz:

Tehničke komitete (TC), Podkomitete (SC) i Radne grupe (WG).

Tehnički upravni odbor (nove aktivnosti, preispitivanje standarda, politika i nadzor)

Tehničke savetodavne grupe

- TAG1 Zdravstvo

- TAG2 Metrologija

Komitet za ocenjivanje usaglašenosti

Komitet za potrošače

Komitet za zemlje u razvoju

Stalni komiteti

Ad hoc savetodavne grupe

Savet

43

Osnovi standardizacije i metrologije Na kraju 2010. godine ISO je imao 3 274 tehničkih tela u ISO sistemu, uključujući 214 tehničkih komiteta (Slika 14). Fokus rada tehničkih komiteta je specijalizovan i poseban. Pored toga, ISO ima tri opšte politike razvoja komiteta, koje obezbeđuju strateške smernice za razvoj standarda u međusektorskom aspektu i jedan specijalizovani komitet. Ovi komiteti potvrđuju da je poseban tehnički rad u skladu sa širim tržišnim uslovima i interesom svih zainteresovanih strana, a to su: 1. Komitet za ocenjivanje usaglašenosti - CASCO (conformity assessment) ima sledeće zadatke:

Da proučava načine za procene usaglašenosti sa proizvodom, procesima, uslugama i menadžment sistemima kako bi zadovoljili standard ili druge tehničke specifikacije;

Da pripremi međunarodna uputstva i standarde koji se odnose na praksu ispitivanja, kontrolisanja i sertifikaciju proizvoda, procesa i usluga, kao i ocenu menadžment sistema laboratorija za ispitivanje, kontrolnih tela, sertifikacionih tela, akreditacionih tela i njihov rad i prihvatanje;

Da promoviše zajedničko priznanje i procenu nacionalnih i regionalnih sistema ocene usaglašenosti, i odgovarajuću primenu međunarodnih standarda za ispitivanje, kontrolisanje, sertifikaciju, procenu i odgovarajuću namenu.

2. Komitet za zaštitu potrošača - COPOLCO (consumer policy) ima sledeće zadatke:

Da proučava načine da pomogne potrošačima, kako bi imali korist od standardizacije i uključe potrošače u razvoj međunarodne standardizacije;

Da obezbedi forum razmene informacija baziranih na iskustvu potrošača u cilju razvoja i implementacije standarda;

Da da savete ISO sekretarijatu za nove potrebe i preispitane politike ili akcije u okviru ISOa, koji se odnose na zahteve i potrebe potrošača.

3. Komitet za zemlje u razvoju - DEVCO (developing country matters) formiran je zbog nedovoljnog prisustva nerazvijenih zemalja u aktivnostima standardizacije. Ovaj komitet ima sledeće zadatke:

Da identifikuje potrebe i zahteve zemalja u razvoju u polju standardizacije i infrastrukture kvaliteta i da pruži tehničku pomoć;

Da preporuči mere za pomoć zemljama u razvoju; Da nadgleda implementaciju ISO akcionog plana za zemlje u razvoju; Da obezbedi forum za diskusiju za sve aspekte standardizacije i sličnih aktivnosti u

zemlji u razvoju, kao i razmene iskustva razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. 4. Komitet za referentne materijale - REMCO (committee on reference materials) je specijalizovani komitet za razvoj ISO uputstva u vezi referentnih materijala, posebno u odnosu na tehnologije, proizvodnju i korišćenje. Osnovni zadaci odnose se na uspostavljanje definicija, kategorija i klasifikacije referentnih materijala.

44

Osnovi standardizacije i metrologije ISO in figures for the year 2010 (at 31 December)

MEMBERS

163 national standards bodies, comprising

107 member bodies

45 correspondent members

11 subscriber members

TECHNICAL COMMITTEE STRUCTURE

3 274 technical bodies, comprising

214 technical committees

510 subcommittees

2 478 working groups and

72 ad hoc study groups

DEVELOPMENT OF INTERNATIONAL STANDARDS

18 536 International Standards and standards-type documents.

762 653

These standards represent a total output of:

pages in English and French (terminology is also often provided in other languages)

In 2010

1 313 International Standards and standards-type documents published

53 607

This output represents a total of

pages for 2010

Slika 14. Karakteristični podaci o radu ISO

45

Osnovi standardizacije i metrologije 6.1.2. Izrada međunarodnih standarda ISO ISO odlučuje da razvije novi standard kada: – Industrijski ili poslovni sektori dostave svoje predloge i zahteve nacionalnom telu za

standardizaciju, koji je član ISO, – Zemlja-članica dostavi predlog u ISO. Predlog se razmatra prema utvrđenoj proceduri i ukoliko se prihvati, prosleđuje se odgovarajućem Tehničkom komitetu (TC), odnosno podkomitetu (SC) na izradu. Izrada standarda vrši se prema odgovarajućoj pisanoj proceduri (Slika 15.) u okviru sledećih faza izrade standarda (Slika 16.): 1. FAZA 1. Faza predloga (Proposal Stage - 10)

Usvajanje predloga glasanjem, određuje se rukovodilac projekta.

2. FAZA 2. Faza pripreme (Preparatory Stage - 20) Radna grupa eksperata priprema radnu verziju (WD - working draft), koja se dostavlja na razmatranje Tehničkom komitetu.

3. FAZA 3. Faza komiteta (Committee Stage - 30) Usaglašavanje radne verzije, koja se usvaja konsenzusom na odgovarajućem Tehničkom komitetu, izlaz je DIS verzija (Draft International Standard).

4. FAZA 4. Faza razmatranja (Enquiry Stage - 40) DIS verzija se distribuira svim zemljama članicama na razmatranje i glasanje – rok za primedbe 5 meseci. Konačna DIS verzija je FDIS verzija (Final draft International Standard), koja se usvaja glasanjem, u suprotnom, prosleđuje se na doradu u okviru faze 3.

5. FAZA 5. Faza odobravanja (Approval Stage - 50) Konačna verzija FDIS se dostavlja svim zemljama članicama na ponovno razmatranje i glasanje, rok je 2 meseca. FDIS verzija se usvaja glasanjem, u suprotnom prosleđuje se na doradu. Ukoliko se tekst usvoji, eventualne primedbe ostavljaju se za razmatranje prilikom prve revizije.

6. FAZA 6. Faza objavljivanja (Publication Stage - 60) Jednom usvojena FDIS verzija, uz eventualne sitne uređivačke korekcije, prerasta u konačni tekst standarda koji se dostavlja u glavni sekretarijat ISO na objavljivanje.

7. REVIZIJE, POVLAČENJE (90, 95) Svi ISO standardi se preispituju, najkasnije 3 godine, posle objavljivanja i svakih 5 godina posle prvog preispitivanja od strane članica ISO. Glasovima većine odlučuje se da li standard ostaje, vrši se revizija ili povlačenje.

46


Slika 15. Faze i aktivnosti tokom donošenja standarda - detaljna tabela kodiranih statusa

47


Oblasti standarda na osnovu međunarodne

klasifikacije standarda (ICS) Ukupno Broj strana

Poljoprivreda i proizvodnja hrane 1073 27442

Građevinarstvo 392 15308

Elektronika, informacione tehnologije i

telekomunikacije

3021 215828

Inženjerstvo 5131 223134

Opšte odredbe, infrastrukture i nauka 1641 68052

Zdravlje, bezbednost i životna sredina 754 31455

Materijali 4402 120913

Specijalne tehnologije 150 3739

Transport i distribucija robe 1972 56782

Ukupno 18536 762653

Slika 16. Podaci o ISO standardima po oblastima Međunarodni standardi ISO (Slika 17) omogućuju: – razvoj proizvoda i postizanje veće efikasnosti i bezbednosti za proizvode i

usluge, – olakšavaju trgovinu između zemalja pod jednakim i pravednim uslovima, – obezbeđuju Vladi tehničku bazu za zdravu, bezbedanu i ekološku regulativu i

ocenjivanje usaglašenosti, – razmenjuju tehnološke prednosti i dobru menadžersku praksu, – šire inovacije, – zaštitu potrošača i korisnika proizvoda ili usluga, – jednostavniji život, obezbeđujući rešenja za zajedničke probleme.

48


Slika 17. Pravila za izradu ISO standarda – naslovna strana i sadržaj

6.1.3. Nalaženje ISO standarda Nalaženje ISO standarda – mogućnosti pretrage su prema:

1. ICS klasifikaciji, 2. Tehničkom komitetu/oblasti, 3. Oznaci – broju standarda.

49

Osnovi standardizacije i metrologije Primer: Izabrano 01.040.13 - životna sredina, opšte, terminologija.

Slika 18. Nalaženje ISO standarda prema međunarodnoj klasifikaciji - ICS

Primer: izabran TC207 - upravljanje zaštitom životne sredine

Slika 19. Nalaženje ISO standarda prema Tehničkom komitetu - TC

50

Osnovi standardizacije i metrologije Primer: unešen standard ISO 14001

Slika 20. Nalaženje ISO standarda prema oznaci/broju standarda

51

Osnovi standardizacije i metrologije 6.2. MEĐUNARODNA ELEKTROTEHNIČKA KOMISIJA (IEC) Međunarodna elektrotehnička komisija – IEC (International Electrotechnical Commission) osnovana je 26. juna 1906. godine, kao neprofitna, nevladina organizacija, koja priprema i objavljuje međunarodne standarde u vezi električnih, elektronskih i ostalih tehnologija koje su u vezi, uključujući energetiku, elektro-magnetiku, elektro-akustiku (www.iec.ch). Kroz standarde IEC je prva promovisala SI međunarodni sistem jedinica/mera (International System of Units). Osnovni cilj delatnosti IEC je unapređenje međunarodne saradnje u svim pitanjima standardizacije i pitanjima iz oblasti elektrotehnike u vezi sa standardizacijom, a time i unapređenje međunarodnog razumevanja. IEC se finansira od članarine, izdavaštva i drugih izvora koje odobri Savet, a zvanični jezici su engleski, francuski i ruski. 6.2.1. Organizacija rada Strukturu IEC (Slika 21.) čine organi: o Savet (sastav: predsednik, zamenik predsednika, blagajnik i generalni sekretar),

sastaje se najmanje jednom godišnje; o Izvršni komitet (organ Saveta, imenuje Savet koji broji 12 lica) ; o Odbori za standardizaciju, strategiju tržišta i ocenjivanje usaglašenosti; o Tehnički komiteti (formira Savet, delegati nacionalnih organizacija za

standardizaciju); o Tehnički savetodavni komiteti; o Sektorski industrijski odbori; o Specijalne radne grupe. Članovi Međunarodne elektrotehničke komisije (IEC) su:

Nacionalni komiteti, a ne države; Postoje dve vrste članstva:

Punopravno članstvo (full member) ukupno 59 članica, Pridruženo članstvo (associate memeber) ukupno 22 članice.

Zahtev za učlanjenje u IEC dostavlja nacionalna organizacija, a odluku o učlanjenju donosi Savet IEC. Prihvatanje IEC standarda u zemljama članicama je dobrovoljno, bez obzira da li je zemlja članica IEC ili ne. Predstavnik Republike Srbije u Međunarodnoj elektrotehničkoj komisiji (IEC) je Institut za standardizaciju Srbije (ISS) u svojstvu punopravnog člana.

52


Slika 21. Organizaciona struktura IEC Proces izrade standarda sličan je kao u ostalim telima za standardizaciju. Ključnu ulogu u pripremi standarda imaju Tehnički komiteti (TC), koji okupljaju više od 10.000 eksperata. IEC trenutno ima oko 200 tehničkih komiteta (TC) i podkomiteta (SC). Tehnički komiteti osnivaju se po sledećim uslovima i proceduri:

o Predlog dostavlja jedan ili više nacionalnih komiteta; o Centralni biro konsultuje sve nacionalne komitete; o Potrebno je da jedna trećina nacionalnih komiteta glasa za formiranje; o Izvršni komitet, nakon analize i usvajanja predloga, dostavlja Savetu da

donese odluku o formiranju; o Predsednika i sekretara novoformiranog tehničkog komiteta određuje Izvršni

komitet. Tehnički komiteti rade po utvrđenoj proceduri, a za slučaj obimnog posla u cilju efikasnosti mogu da formiraju podkomitete i radne grupe. Za početak izrade novog dokumenta primenjuju se sledeći kriterijumi:

– evidentne su zakonske potrebe u više zemalja, – u pitanju je osnovni standard, – dokument iz ocenjivanja usaglašenosti, – dokument je značajan za međunarodnu trgovinu, – dokument je važan za razvoj.

53

Osnovi standardizacije i metrologije 6.2.2. IEC publikacije Publikacije Međunarodne elektrotehničke komisije (IEC) su:

1. Međunarodni standardi (IS), 2. Tehničke specifikacije (TS), 3. Tehnički izveštaji (TR), 4. Uputstva, 5. Industrijski tehnički sporazumi (ITA), 6. Javno dostupne specifikacije (PAS), 7. Ocena tehnoloških trendova (TTA).

1. Međunarodni standardi (IS) – u skladu sa definicijom u IEC/ISO Uputstvu 2 - usvaja

se konsenzusom nacionalnih komiteta članica IEC. 2. Tehnička specifikacija (TS) – normativne prirode, usvaja se dvo-trećinskom većinom

u slučaju kada se podrška za IS nije dobila ili kada je oblast/predmet još uvek u fazi razvoja.

3. Tehnički izveštaji (TR) – informativni dokument, više opisni nego normativan, usvaja se prostom većinom.

4. Uputstva – daju pravila, savete ili preporuke u vezi IS. 5. Industrijski tehnički sporazumi (ITA) – normativni informativni dokument, specificira

parametre novog proizvoda ili usluge, ne priprema se u okviru IEC organizacije. 6. Javno dostupne specifikacije (PAS) – normativni dokument nastao konsenzusom

eksperata, usvojen prostom većinom, rezultat hitne potrebe tržišta/industrije. 7. Ocena tehnoloških trendova (TTA) – ističe određene tehnološke aspekte koji su

potencijalni predmeti buduće standardizacije. Međunarodni standardi (IS) IEC: 1. Izrađuju se u skladu sa ISO/IEC direktivom, deo 1 i 2:

– Deo 1. Procedure za tehnički rad, – Deo 2. Pravila za strukturu i pripremu međunarodnih standarda.

2. Označavaju se brojem u intervalu: 60000 – 79999: – Stari standardi (pre 1997) dodali su 60000 pa je, na pimer IEC 27

postao IEC 60027. 3. Izrađuju se u tesnoj saradnji sa ISO, ITU, CEN i CENELEC:

– Zajednički standardi IEC TC 1 (informatika) i ISO dobijaju oznaku ISO/IEC, kao i standardi iz oblasti ocenjivanja usaglašenosti,

– Ostali standardi razvijeni u saradnji sa ISO dobijaju broj serije 80000, na pimer IEC 82045,

– Standardi serije 60000 dobijaju prefiks EN koji ukazuje da su harmonizovani, na primer IEC 60034 postaje EN 60034.

IEC je razvio i publikovao značajna dokumenta u dokazivanju kvaliteta elektrotehničkih proizvoda:

54


1) IECEE sistem za ispitivanje i sertifikaciju usaglašenosti sa zahtevima standarda na bezbednost električnih uređaja i opreme, poznat je kao CB šema. CB sertifikati pružaju dokaze da su uzorci određenog proizvoda uspešno prošli ispitivanja, čime su zadovoljili zahteve relevantnih IEC standarda. Osnovni cilj CB šeme je da smanji prepreke za međunarodnu trgovinu, a zasnovan je na principu međusobnog priznavanja, odnosno prihvatanja CB sertifikata od strane svojih članova.

2) IECQ sistem za ocenu kvaliteta za elektronske komponente ima iskustvo od 30 godina kao sertifikacioni program IEC za elektronske komponente, procese i materijale. Od 2003. godine sporazumom između IEC i CENELEC koristi se oznaka usaglašenosti. Danas se proces sertifikacije širi na električne i elektronske komponente i proizvode koji su u skladu sa zahtevima za ograničavanje opasnih materija.

Nalaženje IEC publikacija: Prvo se izabira uža oblast (Slika 22), a zatim dobija kompletan spisak standarda, na primer za ispitivanje (testing).

Slika 22. Nalaženje IEC standarda

55

Osnovi standardizacije i metrologije 6.3. MEĐUNARODNA AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE (ITU) Međunarodna agencija za telekomunikacije ITU (International Telecommunication Union) je specijalizovana agencija Ujedinjenih Nacija za informacione i telekomunikacione tehnologije, uključujući informacije o regulativi i standardima (www.itu.int). ITU tesno sarađuju sa ostalim međunarodnim i regionalnim organizacijama i telima. ITU (International Telegraph Union) je osnovan u Parizu 1865. godine, a od 1947. godine je agencija UN sa sedištem u Ženevi. Međunarodna agencija za telekomunikacije - ITU ima oko 700 članica iz 192 države. Republika Srbija ima pet predstavnika (Slika 23).

Slika 23. Predstavnici Srbije u ITU Osnovna delatnost rada je harmonizacija telekomunikacionih podataka i razvoj međunarodnih definicija, standarda i metodologija. ITU je organizaciono podeljen u četiri sektora, i to:

1. Radiokumunikacije (ITU-R: Radiocommunication) - Upravljanje međunarodnim radio-frekventnim spektrom i orbitama satelita.

2. Standardizaciju (ITU-T: Standardization) - Najstarija i najpoznatija oblast po kojoj je poznat ITU. Trenutno je na snazi preko 3.000 preporuka/standarda objavljenih od strane ITU-T u vezi telekomunikacionih mreža i njihove međusobne komunikacije.

3. Razvoj (ITU-D: Development) - Potpomaže širenje informacionih i komunikacionih tehnologija (ICT).

4. ITU TELECOM - Organizuje najznačajnije skupove u vezi ICT.

56

Osnovi standardizacije i metrologije 6.4. DRUGE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU Komisija za Codex Alimentarius (Codex Alimentarius Commission, CAC, Codex) predstavlja specijalizovanu međunarodnu organizaciju za hranu koja je nastala 1963. godine od strane FAO (Food And Agriculture Organization) - Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu i WHO (World Health Organization) - Svetske zdravstvene organizacije. Osnovni cilj je donošenje standarda i srodnih dokumenata radi zaštite zdravlja potrošača i omogućavanja nesmetane međunarodne trgovine hranom, kao i promovisanje prehrambenih standarda. Republika Srbija je članica Codexa od 2006. godine, a bivša država, SFRJ, bila je članica Codexa od njegovog prvog zasedanja. Codex Alimentarius predstavlja međunarodni forum naučnika, eksperata, predstavnika vladinih tela zemalja članica, predstavnika industrije i organizacija za zaštitu potrošača, koji su okupljeni na zajedničkom zadatku razvijanja Codex standarda i srodnih dokumenata namenjenih zaštiti potrošača. Trgovina hranom je u stalnom porastu, što olakšava i širenje bolesti prouzrokovanih hranom, tako da je potreba za harmonizovanim standardima i srodnim dokumentima, koji štite potrošače sve veća. Codex Alimentarius omogućava razmenu informacija o bezbednosti i kvalitetu hrane na međunarodnom i/ili regionalnom nivou. Moderan sistem za bezbednost hrane u kome je glavni fokus na higijeni proizvodnih procesa i prevenciji zasniva se na Codex dokumentima. Analiza rizika je sastavni i nezaobilazni deo u procesu razvijanja Codex standarda i srodnih dokumenata. Naučnu osnovu za izradu standarda i srodnih dokumenata Codex Alimentarius obezbeđuje preko nezavisnih ekspertskih tela, kao što su zajednički FAO/WHO ekspertski komiteti. Sporazum o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera (SPS sporazum) Svetske trgovinske organizacije (WTO) priznaje Codex standarde i srodne dokumente kao referentne dokumente u međunarodnoj trgovini hranom.

6.4.1. Organizaciona struktura Codex Alimentarius Osnovni organi Codexa Alimentarius su Sekretarijat i Izvršni komitet, a pomoćni organi su komiteti sa opštim predmetom rada, komiteti za specifične prehrambene proizvode, ad hoc međuvladine radne grupe i FAO/WHO koordinacioni komiteti. Izrada standarda i srodnih dokumenata praktično se odvija u odgovarajućim komitetima i ad hoc međuvladinim radnim grupama. FAO/WHO koordinacioni komiteti identifikuju probleme i potrebe regiona u pogledu međunarodnih i/ili regionalnih Codex dokumenata, definišu potrebe regiona u pogledu kontrole hrane, stimulišu jačanje infrastrukture za kontrolu hrane, promovišu razmenu informacija i primenu Codex dokumenata u zemljama članicama i obezbeđuju tehničku i finansijsku pomoć preko FAO i WHO.

57

Osnovi standardizacije i metrologije Codex Alimentarius uspostavlja kontinuiranu saradnju sa zemljom članicom preko nacionalne institucije ili organizacije tzv. „Codex tačke kontakta” (Codex Contact Point, CCP). Codex tačka kontakta je obično smeštena u ministarstvu zdravlja, poljoprivrede, nacionalnoj organizaciji za standardizaciju ili drugim ustanovama, o čemu odlučuje vlada zemlje članice. Uloga „Codex tačke kontakta“u Republici Srbiji poverena je Institutu za standardizaciju Srbije. Osnovne funkcije Codex tačke kontakta su: – omogućavanje veze Codex sekretarijata i zemlje članice, – koordiniranje svih relevantnih aktivnosti vezanih za Codex u zemlji, – primanje svih Codex dokumenata, kao i njihova distribucija odgovarajućim

organizacijama i institucijama u zemlji, – prosleđivanje nacionalnih stavova u vezi sa nacrtima Codex dokumenata koji su

značajni za zemlju, – bliska saradnja sa nacionalnim Codex komitetom kada je on obrazovan, – delovanje u smislu centra za razmenu informacija i koordiniranje, – aktivnosti sa ostalim zemljama članicama Codexa, – primanje poziva za zasedanje Codexa, – održavanje biblioteke finalnih dokumenata Codexa i – promotivne aktivnosti vezane za Codex u sopstvenoj zemlji. 6.4.2. Razvijanje Codex standarda Procedure za pripremu Codex standarda su dobro definisane i transparentne tako da se standardi donose na demokratski način uz uvažavanje obrazloženih primedbi i zahteva zemalja članica. Izrada standarda i srodnih dokumenata uključuje sledeće aktivnosti: – podnošenje predloga zemlje članice ili Codex komiteta za izradu novog

standarda; – donošenje odluke Komisije za Codex Alimentarius ili njenog Izvršnog komiteta da

se standard izradi i odluke o izboru ili obrazovanju (ponovnom aktiviranju) pomoćnog tela koje će dalje biti odgovorno za upravljanje razvojem standarda;

– priprema predloga nacrta standarda i njegovo dostavljanje vladama zemalja članica na razmatranje (konsultacije);

– razmatranje primedbi na predlog nacrta standarda, revizija predloga nacrta i predstavljanje teksta nacrta standarda Komisiji;

– kada Komisija usvoji nacrt standarda, on se šalje vladama zemalja članica na glasanje kroz višekratnu proceduru sastavljenu od pet ili osam etapa („koraka“) posle koje usvojeni standard postaje Codex standard (za većinu standarda je potrebno nekoliko godina da bi bili objavljeni);

– usvojeni Codex standardi i srodni dokumenti uključuju se u zbirku Codex standarda i srodnih dokumenata, tzv. „Codex Alimentarius“ (doslovan prevod latinskog naziva ove zbirke je „Zakon o hrani“). Trenutno Codex Alimentarius, između ostalih dokumenata, čine: 204 standarda, 51 pravilo dobre prakse i 60 uputstava;

58

Osnovi standardizacije i metrologije – svi Codex dokumenti dostupni su za besplatno korišćenje preko interneta (videti

link: http://www.codexalimentarius.net).

Codex Alimentarius donosi dve vrste standarda: 1) Codex standarde za specifične proizvode (Codex Commodity Standards) koji se

izrađuju za sve značajne prehrambene proizvode, bilo da su prerađeni, poluprerađeni ili sirovi (na primer za prirodnu mineralnu vodu, pirinač, čokoladu, kuhinjsku so, mango, kikiriki, maslac, fermentisane proizvode od mleka itd).

2) Opšte Codex standarde (Codex General Standards) koji se primenjuju na sve

prehrambene proizvode. Pored standarda Codex Alimentarius donosi i srodne dokumente, odnosno uputstva, pravila dobre prakse i preporuke (Recommended International Code of Practice). Primer takvog srodnog dokumenta je „CAC/RCP 1-1969, Rev. 4-2003, Preporučena međunarodna pravila dobre higijenske prakse – Opšti principi za higijenu hrane koji uključuju sistem analize opasnosti i kritične kontrolne tačke“. Sistem je baziran kao preventivni bezbedonosni sistem za identifikaciju, ocenjivanje i upravljanje rizicima koji mogu da nastanu u toku proizvodnje ili pripreme životnih namirnica i predstavlja skraćenicu HACCP od engleskog termina ''Hazard Analizes Critical Control Point'' - Analiza rizika i kritične kontrolne tačke. HACCP sistem se odnosi na:

– proizvođače primarnih poljoprivrednih proizvoda, – prehrambenu industriju, – transport poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, – proizvođače ambalaže, – trgovinu, – organizacije koje se bave pripremom i dostavljanjem hrane, – restorane i hotele i druge slične organizacije.

Primena HACCP sistema bazirana je na odgovarajućim zakonskim propisima u oblasti poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i primeni GMP (Dobra proizvođačka praksa), GHP (Dobra higijenska praksa) i GLP (Dobra laboratorijska praksa). Primena Codex standarda i srodnih dokumenata nije obavezna, a objavljeni Codex dokumenti zemljama članicama služe kao polazna dokumentaciona osnova pri donošenju nacionalne regulative za bezbednost hrane i/ili za uspostavljanje nacionalnog sistema za kontrolu hrane. Nacionalna regulativa Republike Srbije trenutno se ubrzano usklađuje sa regulativom Evropske Unije. Imajući u vidu to da se EU pri izradi propisa i direktiva iz oblasti bezbednosti i kvaliteta hrane u izvesnom stepenu oslanja na Codex dokumente, moglo bi se reći da trenutno postoji indirektno usklađivanje tehničkih propisa Republike Srbije sa Codex dokumentima.

59

Osnovi standardizacije i metrologije 7. REGIONALNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU Regionalni nivo standardizacije čine regionalne organizacije za standardizaciju u kojoj mogu da učestvuju odgovarajuća tela za standardizaciju zemalja jednog geografskog, političkog ili ekonomskog područja sveta. GOST (Государственный стандард) je evro-azijska, regionalna organizacija za standardizaciju, nastala 1925. godine kao telo za standardizaciju u Sovjetskom Savezu. Raspadom SSSRa GOST postaje regionalna organizacija za 12 zemalja: Rusiju, Belorusiju, Ukrajinu, Moldaviju, Kazahstan, Azerbejdžan, Jermeniju, Kirgistan, Uzbekistan, Tadžikaistan, Gruziju i Turkmenistan. GOST je publikovao više od 20.000 standarda. Afrička organizacija za standardizaciju – ARSO (African Organisation for Standardisation) je međudržavna organizacija formirana 1977. godine, koja okuplja 25 afričkih zemalja. Osnovni cilj je objavljivanje harmonizovanih afričkih standarda i usvajanje međunarodnih standarda u cilju poboljšanja afričke konkurentnosti na svetskom tržištu. Američki nacionalni institut za standardizaciju – ANSI (American National Standards Institute) počinje sa radom 1918. godine, kada je formiran od strane pet inženjerskih udruženja i tri vladine organizacije. To je neprofitna organizacija koja nadgleda razvoj standarda za proizvode, usluge, procese i sisteme u SAD i usklađuje američke standarde sa međunarodnim standardima, tako da se američki proizvodi mogu koristiti širom sveta. Pan američka komisija za standarde – COPANT je neprofitno udruženje sa sedištem u Buenos Ariesu, čiji je osnovni cilj razvoj tehničke standardizacije u zemljama Latinske Amerike. COPANT je regionalna organizacija koja koordinira aktivnosti nacionalnih instituta za standardizaciju i osigurava da se standardi jedinstveno primenjuju u zemljama članicama i podstiče usaglašavanje na međunarodnom nivou. Evropske organizacije za standardizaciju (ESO - European Standardization Organizations): CEN, CENELEC I ETSI. Regionalni – evropski nivo standardizacije čine organizacije za standardizaciju, i to: 1. Evropski komitet za standardizaciju (CEN - European Committee for

Standardization); 2. Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici (CENELEC - European

Committee for Electrotechnical Standardization); 3. Evropski institut za standardizaciju u telekomunikacijama (ETSI - European

Telecommunications Standards Institute).

60

Osnovi standardizacije i metrologije Evropski standard je standard koji je donela evropska organizacija za standardizaciju i koji je dostupan javnosti. Između CEN i ISO i CENELEC i IEC postoji podudarnost u pogledu predmeta standardizacije iako je razlika u nivou standardizacije (regionalni i međunarodni). CEN, CENELEC i ETSI su formirane od strane Evropske Unije, sa sedištem u Briselu, u cilju ostvarenja jedinstvenog evropskog tržišta i kao odgovor na izazov ISO i IEC. Jedan od osnovnih ciljeva formiranja Evropske Zajednice, sada Evropske Unije, je donošenje standarda i propisa, čijom bi se jedinstvenom primenom obezbedio nesmetan protok roba, usluga i kapitala u okviru zemalja-članica EU. Osnovni ciljevi i zadaci CEN i CENELEC su:

Usklađivanje nacionalnih standarda članica i donošenje zajedničkih standarda i srodnih dokumenata;

Primena evropskih standarda (EN) i harmonizovanih standarda (HD), kao nacionalnih standarda članica;

Unapređenje međunarodne standardizacije, naročito u okviru ISO i IEC; Primena međunarodnih standarda ISO i IEC kao regionalnih – evropskih, kad

god je to moguće; Izrada izveštaja o usklađenosti standarda svojih članica; Uvođenje službi za dodelu znaka usaglašenosti sa CEN i CENELEC

standardima.

Evropski komitet za standardizaciju Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici Evropski institut za standardizaciju u telekomunikacijama

61

Osnovi standardizacije i metrologije 7.1. EVROPSKI KOMITET ZA STANDARDIZACIJU - CEN Evropski komitet za standardizaciju - CEN (Comité Européen de Normalisation) je jedna od tri evropske (regionalne) organizacije za standardizaciju (www.cen.eu), pored CENELEC i ETSI. CEN je neprofitna organizacija formirana 1973. godine i postavljena u skladu sa pravom Belgije sa sedištem u Briselu. Glavni savetnici CEN u vezi zaštite opšteg interesa su:

– Evropska komisija (EC - European Commission), – Evropski sekretarijat asocijacija za slobodnu trgovinu, – EFTA – (European Free Trade Association).

Evropska Unija prepoznaje standardizaciju kao preduslov za uključivanje u međunarodne i regionalne tokove i osnovu za uklanjanje tehničkih prepreka u trgovini - slobodan protok robe i usluga. Evropski komitet za standardizaciju (CEN) obezbeđuje platformu za razvoj evropskih standarda i drugih tehničkih specifikacija i tako značajno doprinosi uklanjanju trgovinskih barijera za evropsku industriju i potrošače. Njegova misija je da pospešuje evropsku ekonomiju u globalnoj trgovini, pruža dobrobit za evropske građane i životnu sredinu. 7.1.1. Delatnost i organizacija rada Članovi CEN su nacionalna tela za standardizaciju zemalja članica Evropske Unije i EFTA članica, ukupno iz 31 zemlje. Među 16 pridruženih članica CENa je i Republika Srbija. CEN okuplja više od 60.000 eksperata iz raznih oblasti. Delatnost rada CENa:

Izrada evropskih standarda - EN (Européen Norme), koji su istovremeno i nacionalni standardi zemalja članica. EN standarde osim CEN, izrađuju i CENELEC i ETSI;

Izrada tehničke dokumentacije, kao podrška standardima i njihovoj primeni (TS - tehničke specifikacije, TR - tehnički izveštaji, smernice, itd).

Nacionalna tela za standardizaciju distribuiraju i prodaju usvojene evropske standarde i povlače postojeće nacionalne standarde koji su u suprotnosti sa evropskim standardima. Spisak glavnih oblasti/sektora delatnosti CEN:

1) Vazdušni i svemirski sektor, 2) Hemija,

62


3) Građevinarstvo, 4) Proizvodi za široku potrošnju, 5) Energija i komunalije, 6) Životna sredina, 7) Hrana, 8) Zdravlje i bezbednost, 9) Zdravstvena zaštita, 10) Grejanje, ventilacija i klimatizacija, 11) Informaciono-komunikacione tehnologije, 12) Inovacije, 13) Bezbednost mašina, 14) Materijali, 15) Merenje, 16) Nanotehnologije, 17) Oprema pod pritiskom, 18) Bezbednost i odbrana, 19) Usluge, 20) Transport i pakovanje.

CEN je jedina priznata evropska organizacija u skladu sa Direktivom 98/34/EC za planiranje, izradu nacrta i usvajanje evropskih standarda u svim oblastima ekonomskih aktivnosti, sa izuzetkom elektrotehnologije (CENELEC) i telekomunikacija (ETSI). Ukupan broj važećih dokumenata do danas je 14.134, prema podacima iz decembra 2010. godine. Produkcija CEN standarda, tehničkih specifikacija i tehničkih izveštaja, prema podacima iz 2010. godine, iznosi:

13.330 publikacija (EN, TS, TR,..); 12.262 evropskih standarda (EN); 2.500 evropskih standarda (EN) koji su identični sa ISO standardima; Od ukupnog broja evropskih standarda18.5% je harmonizovanih

standarda; Statistički podaci ukazuju da je prosečno vreme za razvoj standarda 36 meseci, ne više od 54 meseca, a u najboljem slučaju 16 meseci. Godišnja produkcija je oko 1.200 različitih dokumenata. CEN sistem standardizacije košta Evropsku Uniju oko 800.000.000 € godišnje. Strukturu CEN (Slika 24 ) čine organi:

• Generalna skupština, • Administrativni odbor, • Tehnički odbor, • Tehnički komiteti, • Radne grupe i projektni timovi.

63


Slika 24. Organizaciona struktura CEN CEN sada ima 1918 Tehničkih tela, od kojih:

- 299 aktivna CEN Tehnička komiteta, - 26 aktivnih CEN Radionica, - 57 CEN Tehničkih komiteta/Podkomiteta, - 1411 CEN Radnih grupa, - 13 CEN-CENELEC Tehničkih komiteta, - 2 CEN-CENELEC Radnih grupa.

7.1.2. Proces izrade EN standarda CEN EN standardi u principu raspoloživi su na tri zvanična jezika CEN (engleski, francuski, nemački) i izrađuju se u skladu sa pravilima datim u odgovarajućem CEN/CENELEC Internom uputstvu – deo 3:2009 (Rules for the structure and drafting of CEN/CENELEC Publication). Pravila se odnose na strukturu, izradu i prikaz EN standarda kao i njihov prenos na nacionalni nivo, a u cilju obezbeđenja identičnosti u svim zemljama članicama.

64


Slika 25. Uputstvo za strukturu i izradu CEN/CENELEC publikacija - naslovna strana i sadržaj

Proces izrade evropskih standarda(EN) sastoji se od nekoliko karakterističnih faza, i to: 1. Predlog Sve zainteresovane strane mogu da dostave svoj predlog u CEN za izradu novog standarda. Najčešće se predlog dostavlja preko odgovarajućeg nacionalnog tela za standardizaciju. 2. Prihvatanje Odgovarajući Tehnički komitet CEN donosi odluku o usvajanju primljenih predloga. Usvojeni predlog projekta dodeljuje se odgovarajućoj radnoj grupi na realizaciju.

65

Osnovi standardizacije i metrologije Obaveza je svih nacionalnih tela za standardizaciju da tog momenta obustave eventualne radove koje su samostalno započeli/imali u vezi istog predmeta/oblasti. 3. Nacrt Početnu – tzv. draft verziju EN standarda izrađuje grupa eksperata postavljenih od strane radne grupe u okviru Tehničkog komiteta CEN. 4. Razmatranje Pripremljena draft verzija šalje se na javnu raspravu. Eventualne primedbe i predloge prikupljaju nacionalna tela za standardizaciju, i dostavljaju ih u odgovarajući Tehnički komitet CEN na razmatranje. 5. Usvajanje Konačna draft verzija, sa usvojenim primedbama iz faze razmatranja, dostavlja se na glasanje u 31 zemlju članicu CEN sa pravom glasa i usvaja se odgovarajućom procedurom. 6. Objavljivanje Usvojeni standard automatski postaje nacionalni standard u svim zemljama članicama CEN, gde se objavljuje u identičnoj formi kao nacionalni standard, a povlače se eventualni nacionalni standardi koji su u suprotnosti. 7. Pregled/preispitivanje Evropski standardi (EN) se preispituju najmanje svakih 5 godina, ili ranije, na zahtev odgovarajućih tela CEN, čime se obezbeđuje adekvatnost i ažurnost standarda. Rezultat preispitivanja je da standard ostaje, povlači se, dopunjuje amandmanima ili prerađuje.

Predstavnici

Izveštaji

Nacionalnaorganizacija

CENTehničkikomitet

NAUKA

POTROŠAČI

KOMPANIJE

ORGANI

VLASTI

Predstavniciostalih

zemalja

Organizacije za vezu

Slika 26. Faze u razvoju evropskih standarda

66

Osnovi standardizacije i metrologije Evropski standard (EN) je dokument koji je usvojen od strane jedne od tri evropske organizacije za standardizaciju: CEN, CENELEC ili ETSI. Evropski standardi su ključna komponenta jedinstvenog evropskog tržišta, jer predstavljaju model specifikacije i/ili tehničko rešenje u odnosu na koje se može trgovati. Evropski standardi se moraju preuzeti na nacionalnom nivou, odnosno moraju da budu raspoloživi kao nacionalni standardi na indentičan način i da se svi protivrečni nacionalni standardi moraju povući u datom roku. Savremeni standardi više se ne kreiraju isključivo iz tehničkih razloga, već su oni postali platforme da se omogući veća društvena uključenost i angažman unutar tehnologije i kodifikuju najbolju praksu. U CEN razvoju evropskih standarda (EN) upravlja se putem principa konsenzusa, otvorenosti i transparentnosti. Konsenzus reflektuje ekonomske ili društvene interese 31 zemlje članice CEN, koji se definišu preko njihovih nacionalnih organizacija za standardizaciju (Slika 26). Privredne aktivnosti pokreću razvoj standarda i svaki standard sastavljaju eksperti za datu oblast. U izgrađivanju evropskog konsenzusa, pozivaju se predstavnici industrije, trgovine, javnih organa, akademija i nevladinih organizacija da daju doprinos procesu standardizacije. Harmonizovani standardi su evropski standardi koje izrađuju evropske organizacije za standardizaciju CEN, CENELEC ili ETSI pod mandatom koji im daje Evropska Komisija. Uopšte uzev, ovi standardi podržavaju osnovne zahteve direktiva zasnovane na Novom i Globalnom pristupu i poštuju obaveze koje im je izdala Evropska Komisija, nakon konsultovanja sa zemljama članicama. Tehnička specifikacija (TS) je normativni dokument koji izrađuje i odobrava neki Tehnički komitet. CEN/TS mogu da razvijaju Tehnički komiteti CEN kao pred-standard koji sadrži tehničke zahteve za inovativnu tehnologiju ili kada je potrebno da koegzistiraju različite alternative u predviđanju buduće harmonizacije, a koje nisu dovoljne da bi se omogućila saglasnost o nekom evropskom standrdu (EN). TS nema status EN standarda, ali može biti usvojen kao nacionalni standard. Tehnički izveštaj (TR) je dokument koji obezbeđuje informacije o tehničkom sadržaju rada na standardizaciji. Tehnički izveštaji se mogu pripremati kada se smatra hitnim ili kada se savetuje da se pribave dodatne informacije nacionalnim članicama CENa, Evropskoj Komisiji, Sekretarijatu EFTA ili drugim vladinim agencijama ili spoljnim telima. Informacije koje se nalaze u nekom TRu se razlikuju od onih koje se normalno objavljuju kao Evropski standard (EN). Smernice su dokumenta koje zajednički objavljuje CEN ili CENELEC gde se daju pravila, orijentacija, saveti ili preporuke koje se odnose na evropsku standardizaciju. Smernice se mogu uspostaviti u pogledu: – obezbeđivanja tehničke ili administrativne orijentacije u radu CENa i CENELECa; – davanja saveta o tome kako se baviti pitanjima standardizacije;

67

Osnovi standardizacije i metrologije – sakupljanja odluka nekog korporativnog tela CEN-CENELECa o specifičnim opštim

pitanjima za buduće jednako tretiranje takvih pitanja; – obezbeđivanje informacija o usmeravanju po pitanjima ocene usaglašenosti

vezanim za aktivnosti standardizacije CENa i CENELECa. 7.1.3. Pretraga EN standarda Nalaženje EN standarda – mogućnosti pretrage prema ključnoj reči (Slika 27) i oznaci/broju standarda (Slika 28 ).

Slika 27. Pretraga EN standarda prema ključnoj reči: ergonomija

68


Slika 28. Pretraga standarda prema oznaci/broju standarda: 9001

69

Osnovi standardizacije i metrologije 7.2. EVROPSKI KOMITET ZA STANDARDIZACIJU U ELEKTROTEHNICI - CENELEC Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici - CENELEC (European Committee for Electrotechnical Standardization) je neprofitna tehnička organizacija formirana 1961. godine za razvoj evropskih (EN) i harmonizovanih (HD) standarda u elektrotehnici (www.cenelec.eu). Počeci standardizacije u elektrotehnici datiraju od 1906. godine, kada se u Londonu formira IEC – Međunarodna elektrotehnička komisija. CENELEC oblikuje unutrašnje evropsko tržište putem visoko kvalitetnih elektrotehničkih standarda koji:

omogućavaju direktan pristup za najmanje 31 zemlju–članicu EU, garantuju bezbednost i zdravlje potrošača, ohrabruju tehnološki razvoj.

CENELEC je postavljenom strategijom snažno opredeljen da: 1) Zadovolji potrebe evropske industrije i svih zainteresovanih strana na tržištu u

oblastima standardizacije i ocenjivanja usaglašenosti na polju električne energije, elektronike i sa tim vezanih tehnologija;

2) Radi na poboljšanju svih aspekata kvaliteta proizvoda, bezbednosti proizvoda, kvaliteta usluga i bezbednosti usluga na polju električne energije, elektronike i sa tim vezanih tehnologija, uključujući zaštitu životne sredine, pogodnost za pristupanje i inovacije, i time da doprinosi dobrobiti društva;

3) Podržava Međunarodnu elektrotehničku komisiju (IEC) u postizanju njene misije: "Da bude globalno poznat kao nosilac standarda i ocenjivanja usaglašenosti i sa tim vezanih usluga potrebnih da se olakša međunarodna trgovina u oblastima električne energije, elektronike i sa tim vezanih tehnologija“.

CENELEC okuplja nacionalne elektrotehničke komitete iz 31 zemlje-članica Evropske Unije i EFTA i 11 pridruženih nacionalnih komiteta. Republiku Srbiju u svojstvu pridrženog člana, od 2005. godine, predstavlja Institut za standardizaciju Srbije (ISS). 7.2.1. Delatnost i rezultati CENELEC CENELEC razvija odgovarajuće standarde sa aspekta elektrotehnike u nizu oblasti, prema evropskim direktivama zasnovanim na Novom i Globalnom pristupu EU, i to: – 1999/5/EC Direktiva za radio i telekomunikacionu terminalnu opremu (RTTE), – 2004/108/EC Direktiva za elektromagnetsku kompatibilnost, – 2004/22/EC Direktiva za merne instrumente (MID), – 2006/42/EC Direktiva za mašine (MD),

70

Osnovi standardizacije i metrologije – 2006/95/EC Direktiva za električne uređaje niskog napona (LVD), – 88/378/EEC Direktiva za bezbednost igračaka (TOYS), – 89/686/EEC Direktiva za ličnu zaštitnu opremu (PPE), – 90/384/EEC Direktiva za neautomatske vage (NAWI), – 90/385/EEC Direktiva za aktivna implantabilna medicinska sredstva (AIMD), – 93/42/EEC Direktiva za opšta medicinska sredstva (MDD), – 94/25/EC Direktiva za plovila za rekreaciju, – 94/9/EC Direktiva za opremu i zaštitne sisteme za upotrebu u potencijalno

eksplozivnoj atmosferi (ATEX), – 97/23/EC Direktiva za opremu pod pritiskom (PED), – 98/79/EC Direktiva za in vitro dijagnostička medicinska sredstva (IVD), – 2001/16/EC Direktiva za interoperabilnost transevropske konvencionalne

železnice, – 96/48/EC Direktiva za interoperabilnost transevropske „high speed” mreže. Ukupni rezultati CENELEC na izradi i publikovanju standarda, na kraju 2010. godine, iznose:

– 4.272 aktivna, evropska standarda (EN); – 1.562 harmonizovana standarda (HD), oko 28%; – 5.834 ukupno standarda, odnosno 198.643 stranica.

Tesna saradnja sa IEC na preuzimanju i izradi standarda CENELEC može se konstatovati na osnovu sledećih podataka, na kraju 2010. godine, i to:

– 4.220 standarda identično sa IEC standardima (72,3%); – 407 standarda zasnovano na IEC standardima (7%); – 1.207 standarda čisto evropska (20,7%); – 5.834 ukupno standarda (100%).

Proces izrade standarda je transparentan, zasnovan na konsenzusu i otvoren sistem koji se oslanja na potpunu opredeljenost članica CENELECa da primenjuju evropske standarde (EN) na nacionalnom nivou, što osigurava potpunu harmonizaciju jedinstvenog unutrašnjeg tržišta i čini sistem evropske standardizacije jedinstvenim. Evropski standardi (EN) se zasnivanju na konsenzusu, što odražava ekonomske i društvene interese 31 zemlje članice CENELECa, definisane preko njihovih nacionalnih elektrotehničkih komiteta. Oni se projektuju i kreiraju od strane svih zainteresovanih strana kroz proces koji je transparentan, otvoren i koji se bazira na konsenzusu. Za najveći broj standarda inicijativu daje industrija. Drugi projekti standardizacije mogu da dolaze od potrošača, malih i srednjih preduzeća ili udruženja, ili od evropskih zakonodavaca. Pored evropskih standarda, CENELEC izrađuje i druga referentna dokumenta: Tehničke specifikacije i Tehničke izveštaje. Interna pravila CEN-CENELEC, Deo 2, navodi da EN (Evropski standard) "nosi sa sobom obavezu da bude

71

Osnovi standardizacije i metrologije implementiran na nacionalnom nivou, tako što će mu se dati status nacionalnog standarda i putem povlačenja bilo kakvog protivrečnog nacionalnog standarda". Harmonizovani standard (HD) je normativni dokument stavljen na raspolaganje od strane CENELECa na tri zvanična jezika. Razrada nekog HD uključuje javni upit, iza čega sledi odobravanje putem glasanja nacionalnih članica CENELEC i konačnu ratifikaciju. Harmonizovani standard se najavljuje na nacionalnom nivou i svaki protivrečni nacionalni standard se povlači. Pošto ispuni ove obaveze, članica je u mogućnosti da održava ili izda nacionalni standard koji se bavi predmetom koji je u delokrugu tog harmonizovanog standarda (HD), pod uslovom da je on ekvivalentan u pogledu tehničkog sadržaja. Priprema, odobravanje i preispitavanje nekog harmonizovanog standarda (HD) realizuje se istom procedurom koja se odnosi i na evropski standard (EN). 7.2.2. Devet uslova za članstvo u CEN/CENELEC Evropske organizacije za standardizaciju CEN i CENELEC postavljaju devet uslova za ostvarivanje punopravnog članstva, koji se uglavnom odnose na nacionalnu organizaciju za standardizaciju (NOS) države, koja je potencijalni kandidat ili kandidat za pridruživanje u Evropsku Uniju, i to:

1. Sporazum države i EU u kome su definisane obaveze države u tranzicionom periodu do pristupanja EU.

2. Usklađenost nacionalnog zakonodavstva sa evropskim – da je potpuno primenjen zakonodavni okvir za dobrovoljnu standardizaciju, a postojeće tehničko zakonodavstvo povučeno ili izmenjeno tako da evropski standardi imaju istu ulogu kao i u EU. Takođe, da je Direktiva 98/34 o informisanju u vezi tehničkih propisa i standarda u potpunosti implementirana ili najmanji deo koji se odnosi na standardizaciju.

3. Status aplikanta – da je NOS nadležan za sve oblasti standardizacije koje pokrivaju CEN/CENELEC i da su statutarna pravila NOS u potpunosti usklađena sa pravilima dobrovoljne standardizacije.

4. Članarina – utvrđuje se na godišnjem nivou za svaku članicu posebno i plaća se od 01. januara posle prijema u punopravno članstvo.

5. Nacionalni konsenzus – da NOS pruži dokaz sposobnosti za definisanje i predstavljanje nacionalnog stanovišta zasnovanog na nacionalnom konsenzusu u vezi sa tehničkim i formalnim pitanjima (u vezi više od 2.000 CEN projekata godišnje, što zahteva sredstva, znanje i stručnost). Od NOS se očekuje da znanjem doprinese radu CEN Tehničkih komiteta i ostalih tela u oblastima od interesa za njihovu državu.

6. Telekomunikaciona i IT infrastruktura u NOSu mora da omogući njegovu nesmetanu komunikaciju pri razmeni velikog broja podataka i dokumenata u okviru evropskog sistema.

7. Primena evropskih standarda – obaveza da se na nacionalnom nivou primeni bar 80% postojećih evropskih standarda, u skladu sa internim pravilima CEN/CENELEC, kao i da mora da postoji plan NOS za preuzimanje preostalih

72


standarda i povlačenje nacionalne regulative koja je u suprotnosti sa evropskom regulativom.

8. Informisanje i procedura mirovanja – NOS mora da učestvuje u proceduri informisanja u vezi sa radom na nacionalnom nivou, kao i da sprovede “mirovanje” nacionalnih projekata u odnosu na evropske projekte. NOS mora da pruži dokaz da su ta pitanja propisana njegovim internim pravilima.

9. Autorska prava – NOS mora da pruži dokaz da u zemlji može pravilno da se sprovede CEN/CENELEC Politika o autorskim pravima i pravima upotrebe evropskih standarda, uzimajući u obzir postojeće nacionalno zakonodavstvo u vezi zaštite intelektualne svojine.

73

Osnovi standardizacije i metrologije 7.3. EVROPSKI INSTITUT ZA STANDARDIZACIJU U TELEKOMUNIKACIJAMA - ETSI Evropski institut za standardizaciju u telekomunikacijama - ETSI (European Telecommunications Standards Institute) formiran je 1988. godine, tako što je izdvojen iz CERTa (Evropski komitet za telefoniju i standardizaciju) u cilju brže produkcije telekomunikacionih standarda, imajući u vidu savremenije i složenije informacione tehnologije (www.etsi.eu). ETSI je neprofitna organizacija, sa više od 700 članova iz 60 država sa svih pet kontinenata. Republiku Srbiju u ETSI predstavlja RATEL (Republička agencija za elektronske komunikacije). Strukturu ETSI čine organi:

• Generalna skupština, • Odbor – izvršni organ Generalne skupštine, • Tehnička tela uključuju Tehničke komitete, Specijalne komitete, Partnerske

projekte, • Tehnički komiteti (delegati zainteresovanih strana), • Sekretarijat koji je podrška svim organima ETSI.

Oblici članstva u ETSI: 1. Punopravni članovi, 2. Pridruženi članovi , 3. Posmatrači.

Godišnja članarina u ETSI utvrđuje se na osnovu veličine, prirode i ekonomskih pokazatelja (minimalno 2.000 €/godišnje). Posebni uslovi su za mala i srednja preduzeća, univerzitete, asocijacije korisnika, konsultantske organizacije i slično. Publikacije Evropskog instituta za standardizaciju u telekomunikacijama su:

1. ETSI Tehničke specifikacije (TS), 2. ETSI Tehnički izveštaji (TR), 3. ETSI Standardi (ES), 4. ETSI Uputstva (EG), 5. Evropski standardi (EN), 6. ETSI Specijalni izveštaji (SR), 7. ETSI Grupne specifikacije (GS).

ETSI je objavio oko 23.000 različitih publikacija, od tog broja 4.510 ETSI standarda, pri čemu je značajno istaći efikasnu izradu i besplatno preuzimanje standarda, uz prethodnu registraciju i usvojena pravila korišćenja.

74

Osnovi standardizacije i metrologije 8. SARADNJA ORGANIZACIJA ZA STANDARDIZACIJU Saradnja Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) i Evropskog komiteta za standardizaciju (CEN) ozvaničena je Bečkim sporazumom (Vienna Agreement), a ogleda se u sledećem:

Sporazum o tehničkoj saradnji između CEN i ISO, donešen 1991.godine. Osnovni cilj sporazuma je izbegavanje dupliranja u vezi standardizacije na

međunarodnom i evropskom nivou, na dobrobit potpisnika sporazuma, standardizacije i korisnika.

Osnovni princip se prepoznaje kroz: – Značaj međunardonih standarda, – Specifičnost potreba na nivou Evropske Unije, – Transfer rezultata iz CEN u ISO je poželjan, ali nije automatski, – Kada očekivani rezultati nisu postignuti, strana koja nije zadovoljna

može da nastavi samostalno. Do sada je oko 2.500 evropskih standarda (EN) identično sa međunarodnim

standardima (ISO), Donete su i zajedničke preporuke za izradu standarda.

Saradnja međunarodnih organizacija ISO i IEC Stvorene su zajedničke organizacije:

• ISO/IEC komitet za tehničko programiranje, • ISO/IEC tehnički komitet za tehniku informacija, • ISO/IEC stručni savetodavni odbor.

Ostvaren je zajednički rad ISO i IEC na standardizaciji u područjima za koje su nadležne, i to:

ISO/CASCO – za ocenjivanje usaglašenosti, ISO/DEVCO – za razvoj standardizacije u zemljama u razvoju, ISO/STACO – za standardizaciju u načelu, ISO/COPOLCO – za zaštitu potrošača, ISO/INFO – za informisanje i usluge.

Posebno je intenzivan zajednički rad ostvaren na izradi standarda serije ISO 9000 - sistema menadžmenta kvalitetom (QMS). Saradnja između međunarodnih organizacija ISO, IEC i ITU ostvarena je u sledećem:

75


Sporazumom o saradnji u oblasti zaštiti okoline, Zajedničkim pravilima pri prihvatanju standarda, Posebnoj saradnji na polju informacionih tehnologija i povezivanja otvorenih

sistema. Saradnja između međunarodnih organizacija ISO/IEC i regionalnih (evropskih) organizacija CEN/CENELEC ostvarena je u sledećem:

• Zajednička radna tela, • Saradnja je značajno unapređena donošenjem serije standarda ISO 9000, • IEC i CENELEC imaju u 80% slučaja isti predmet standardizacije, • Drezdenski sporazum potpisan je između CENELEC i IEC.

Saradnja između evropskih organizacija CEN i CENELEC veoma je izražena u svim oblastima, jer u suštini one predstavljaju jedinstvenu organizaciju za standardizaciju CEN/CENELEC. Doprinos saradnji daju nacionalne organizacije za standardizaciju, i to:

• Učešćem u radu komisija i radnih tela međunarodnih i regionalnih organizacija za standardizaciju,

• Sistematizovanjem i isticanjem potreba za novim standardima, • Bilateralnom saradnjom nacionalnih organizacija.

Svetska trgovinska organizacija - STO (World Trade Organization) donosi pravila koja regulišu međunarodne trgovinske odnose. Pravila su usmerena, između ostalog, na liberalizaciju trgovine i podsticanje daljeg razvoja trgovine. Jedinstveno tržište i smanjenje trgovinskih barijera doprinosi privrednom razvoju i podizanju životnog standarda. Sporazum o tehničkim preprekama trgovini – TBT STO (The Agreement on Technical Barriers to Trade) Svetske trgovinske organizacije) osigurava da tehnički propisi i standardi uključujući i postupke ocenjivanja usaglašenosti ne predstavljaju nepotrebnu prepreku u međunarodnoj trgovini. Takođe, ovaj sporazum omogućava preduzimanje mera u cilju zaštite zdavlja i života ljudi, životinja i biljaka, zaštite životne sredine, osiguranja kvaliteta i sprečavanja prevara. Osnovni principi delovanja obavezujući su za potpisnice TBT sporazuma Svetske trgovinske organizacije (STO), i to:

Donošenje nacionalnih standarda i propisa ne sme na tržištu da dovede u neravnopravan položaj proizvode iz drugih zemalja;

Osnov za izradu nacionalnih standarda i propisa moraju biti međunarodni standardi;

Za predmete standardizacije za koje ne postoje međunarodni standardi, zemlja inicijator je dužna da omogući drugim zemljama da daju svoje primedbe na nacrt;

76


Zemlje su dužne da pomažu razvoj međunarodne standardizacije kako bi se što pre zadovoljile potrebe za nesmetanim protokom roba i usluga;

Zahtevi koji se postavljaju za standarde obavezujući su i za postupke ocenjivanja usaglašenosti;

Obaveza zemlje je da osnuje informaciono telo za pružanje informacija drugim zemljama u vezi zahteva za ocenjivanje usaglašenosti;

Razvijene zemlje su obavezne da pružaju savetodavnu i drugu pomoć zemljama u razvoju za ravnopravno ispunjavanje odredaba sporazuma.

Republika Srbija je zaključila sporazume o međusobnom priznavanju rezultata ocenjivanja usaglašenosti sa više zemalja članica STO. Imajući u vidu intenzivan razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta, u svim njenim komponentama, Republika Srbija radi na ispunjavanju svih zahteva i očekuje da do kraja 2011. godine potpiše TBT STO sporazum i na taj način postane član Svetske trgovinske organizacije. Krajnji cilj saradnje organizacija za standardizaciju u sadašnjem vremenu može se okarakterisati kao „san“, ali koji je u dogledno vreme i dostižan (Slika 29 ), a to je:

„Jedan harmonizovani standard za sve zemlje članice svetskog sistema standardizacije,

jedno ispitivanje i jedan sertifikat“.

Slika 29.

77


9. NACIONALNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU Razvoj standardizacije obeležen je osnivanjem niza nacionalnih organizacija za standardizaciju, kao što su: DIN – Nemačka, BSI – Velika Britanija, GOST R – Rusija, ANSI – SAD, itd. Nacionalna organizacija za standardizaciju je organizacija za standardizaciju priznata na nacionalnom nivou za nacionalnog člana odgovarajuće međunarodne ili regionalne organizacije za standardizaciju. 9.1. SRPSKA STANDARDIZACIJA Začetak standardizacije u našoj zemlji datira od 1929. godine kada je osnovano udruženje inženjera i tehničara Kraljevine Jugoslavije. Prema podacima Međunarodne organizacije za standardizaciju – ISO, 1939. godine, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, postojao je institucionalizovan oblik nacionalne standardizacije, ali usled drugog svetskog rata nije imao rezultate. Uredba o standardizaciji kojom se formira Savezna komisija za standardizaciju doneta je 1946. godine. Od 1962. do 1978. godine poslove standardizacije vrši Jugoslovenski zavod za standardizaciju, a od 1978. do 2003. godine Savezni zavod za standardizaciju. Veliki doprinos razvoju standardizacije u našoj zemlji pružili su Društvo inženjera i tehničara i Jedinstvena organizacija za standardizaciju i kvalitet (JUSK). Institut za standardizaciju Srbije (ISS) je pravni sledbenik Zavoda za standardizaciju (2003. do 2006. godine) /38/. Prema Zakonu o standardizaciji/31/ („Službeni glasnik Republike Srbije”, broj 36/2009) i Odluci o izmenama i dopunama osnivačkog akta Instituta za standardizaciju Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije ”, broj 88/2009 ), Institut za standardizaciju Srbije (ISS) je jedino nacionalno telo za standardizaciju Republike Srbije, ustanova koja ima status pravnog lica i posluje u skladu sa propisima kojima se uređuje pravni položaj javnih službi. Osnivač Instituta je Vlada Republike Srbije. U okviru svojih nadležnosti Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, koordinira aktivnosti na identifikovanju potreba državnih organa u pogledu preuzimanja evropskih standarda u srpsku standardizaciju u kontekstu njihovih zakonodavnih aktivnosti, a radi definisanja godišnjih planova za donošenje srpskih standarda i srodnih dokumenata, koordinira aktivnosti radi definisanja godišnjih programa rada Instituta za standardizaciju Srbije i vrši nadzor nad radom ISS. Pri utvrđivanju nacionalne politike i strategije razvoja standardizacije, u obzir se uzimaju strateški interesi svih zainteresovanih strana u Srbiji, i to: privrede, naučno obrazovnih institucija, ministarstava i drugih organa državne uprave, nevladinih organizacija i građana.

78


Institut za standardizaciju Srbije implementira evropske i međunarodne standarde, tj. preuzima ih kao srpske standarde i do sada je preuzeo preko 50% svih evropskih standarda. Srpski standardi – SRPS i srodni dokumenti donose se i objavljuju u skladu sa Zakonom o standardizaciji i pravilima Instituta, koja su usklađena sa pravilima međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju, kao i Kodeksom dobre prakse za izradu, donošenje i primenu standarda iz Sporazuma o tehničkim preprekama trgovini Svetske trgovinske organizacije (TBT STO). 9.1.1. Nacionalna zakonska regulativa i pravila standardizacije Osnovne postavke Zakona o standardizaciji (Sl. glasnik RS, broj 36/09 od 15. 05. 2009.) su:

Zakon o standardizaciji obezbeđuje uslove za brže i efikasnije usvajanje evropskih standarda.

Zakon definiše status Instituta za standardizaciju Srbije - ISS kao samostalne neprofitne organizacije, van sistema državne uprave, u skladu sa pravilima evropske standardizacije, čime su stvorene pretpostavke za punopravno članstvo ISS u evropskim organizacijama za standarde.

Zakon ukida obavezu primene preko 8.000 standarda, čime je ispunjen jedan od osnovnih zahteva Sporazuma TBT Svetske trgovinske organizacije koji se odnosi na dobrovoljnu primenu svih standarda.

Paralelno sa ukidanjem obaveze primene standarda, a radi izbegavanja pravnih praznina u pogledu bezbedonosnih zahteva za određene grupe proizvoda, nadležno ministarstva su donela odgovarajući broj tehničkih propisa.

Stupanjem na snagu Zakona o standardizaciji /31/ obezbeđeni su uslovi za brže i efikasnije usvajanje evropskih standarda. Definisan je status Instituta za standardizaciju Srbije u skladu sa pravilima evropske standardizacije. Time su stvorene pretpostavke za punopravno članstvo ISS u evropskim organizacijama za standardizaciju. Novi zakon jasnije definiše razliku između "opšte standardizacije" i tzv. "granske standardizacije". Zakon uređuje opštu standardizaciju koja pokriva najširi opseg korisnika, ali ne i granske standarde koji se primenjuju u specifičnim oblastima (železničkog, vazdušnog i rečnog saobraćaja, odbrana, itd). Zakon o standardizaciji, takođe, uređuje ocenjivanje usaglašenosti sa standardima. Imajući u vidu da je primena standarda dobrovoljna, postupak se razlikuje od ocenjivanja usaglašenosti sa tehničkim propisima. Zakon o standardizaciji izrađen je u skladu sa: 1. Evropskom Direktivom 98/34/EZ o proceduri za obezbeđenje informacija u oblasti

standarda i tehničkih propisa. 2. Dokumentima Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) o organizovanju

i odgovornosti za funkcije u oblasti standardizacije njenih članica.

79


3. Kodeksom dobre prakse za izradu, donošenje i primenu standarda, odnosno dodatkom Sporazuma o tehničkim preprekama trgovini (TBT) Svetske trgovinske organizacije (STO).

4. Uslovima Evropskog komiteta za standardizaciju (CEN) i Evropskog komiteta za standardizaciju u oblasti elektrotehnike (CENELEC), koje će Republika Srbija i Institut za standardizaciju Srbije morati da ispune da bi ISS postao njihov punopravni član.

5. Obavezama koje proističu iz članstva u međunarodnim organizacijama za standardizaciju i telima UN koje se bave standardizacijom.

Srpska standardizacija se zasniva na sledećim načelima /38/:

1. Dobrovoljno učešće i doprinos svih zainteresovanih strana pri donošenju srpskih standarda i srodnih dokumenata;

2. Konsenzus u odlučivanju zainteresovanih strana; 3. Sprečavanje prevladavanja pojedinačnih interesa nad zajedničkim interesom

zainteresovanih strana; 4. Preglednost postupka standardizacije i dostupnosti javnosti srpskih standarda i

srodnih dokumenata; 5. Međusobna usklađenost srpskih standarda i srodnih dokumenata; 6. Poštovanje stanja razvijenosti tehnike i pravila međunarodnih i evropskih

organizacija za standardizaciju i relevantnih međunarodnih ugovora; 7. Nediskriminatorski (jednak) odnos prema proizvodima koji se stavljaju na

srpsko tržište, bez obzira da li su domaćeg porekla, iz zemalja sa kojima je država potpisala bilateralne ili multilateralne trgovinske sporazume ili iz bilo koje druge države.

Ciljevi srpske standardizacije su:

1. Poboljšavanje zaštite života, zdravlja i bezbednosti ljudi, životinja i biljaka i zaštite životne sredine.

2. Unapređivanje kvaliteta proizvoda, procesa i usluga, utvrđivanje njihove namene, unificiranje, kompatibilnost i zamenljivost.

3. Obezbeđenje jedinstvene tehničke osnove. 4. Razvoj i unapređenje proizvodnje i prometa robe, izvođenja radova, vršenja

usluga kroz razvoj međunarodno usklađenih standarda i srodnih dokumenata radi racionalnog korišćenja rada, materijala i energije.

5. Unapređenje međunarodne trgovine, sprečavanjem ili otklanjanjem nepotrebnih tehničkih prepreka.

Ciljeve srpske standardizacije ostvaruje Institut za standardizaciju Srbije - ISS, osnovan prema Zakonu o standardizaciji, kao samostalna neprofitna organizacija, koji u okviru zakonom propisane delatnosti obavlja sledeće poslove:

1. Donosi, razvija, preispituje, menja, dopunjava i povlači srpske standarde i srodne dokumente;

80


2. Obezbeđuje usaglašenost srpskih standarda i srodnih dokumenata sa evropskim i međunarodnim standardima;

3. Vodi registar srpskih standarda i srodnih dokumenata u svim fazama razvoja; 4. Učestvuje u izradi i preispitivanju standarda i srodnih dokumenata koje donose

evropske i međunarodne organizacije za standardizaciju u oblastima za koje postoje potrebe i interesi Srbije, a za koje se očekuje preispitivanje ili donošenje srpskih standarda i srodnih dokumenata;

5. Sarađuje sa evropskim i međunarodnim organizacijama za standardizaciju i nacionalnim telima za standardizaciju zemalja potpisnica odgovarajućih sporazuma iz oblasti standardizacije;

6. Izvršava druge zadatke u skladu sa obavezama iz međunarodnih ugovora u oblasti standardizacije koji obavezuju Srbiju;

7. Obezbeđuje javnu dostupnost srpskih standarda, srodnih dokumenata, publikacija, kao i standarda i publikacija odgovarajućih evropskih i međunarodnih organizacija i drugih zemalja i vrši njihovu prodaju.

Rad Instituta za standardizaciju Srbije i njegovih stručnih tela na poslovima donošenja srpskih standarda (SRPS) i srodnih dokumenata usklađen je sa pravilima i preporukama međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju, a koja su prvenstveno definisana kroz dokumenta:

Uputstvo SRPS ISO/IEC Guide 21-1: Regionalno ili nacionalno preuzimanje međunarodnih standarda i drugih međunarodnih dokumenata – Deo 1: Preuzimanje međunarodnih standarda (Regional or national adoption of International Standards and other International Deliverables – Part 1: Adoption of International Standards)

Uputstvo SRPS ISO/IEC Guide 21-2: Regionalno ili nacionalno preuzimanje međunarodnih standarda i drugih međunarodnih dokumenata – Deo 2: Preuzimanje međunarodnih dokumenata koji nisu međunarodni standardi (Regional or national adoption of International Standards and other International Deliverables - Part 2: Adoption of International Deliverables other than International Standards)

CEN/CENELEC Internal Regulations - Part 2: Common Rules for Standards Work CEN/CENELEC Internal Regulations - Part 3: Rules for the Structure and Drafting of

European Standards (PNE-Rules) Na osnovu prethodno navedenih uputstava izrađena su Interna pravila standardizacije, koja su namenjena:

– Zaposlenima u ISS, – Članovima Komisija za standarde i srodne dokumente, – Članovima Stručnih saveta, – Svima onima koji posredno ili neposredno učestvuju u postupku donošenja

srpskih standarda i srodnih dokumenata.

81


Interna pravila standardizacije obuhvataju sledeće:

1. ISS – IPS 1 - deo 1: Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje srpskih standarda i srodnih dokumenata /36/.

2. ISS – IPS 2 - Deo 2: Obrazovanje i rad Komisija za standarde i srodne dokumente /37/.

3. ISS – IPS 3 - Deo 3: Uobličavanje i pravila za strukturu srpskih standarda i srodnih dokumenata.

4. ISS – IPS 4 - Deo 4: Nacionalni znak usaglašenosti sa srpskim standardima i odobravanje njegove upotrebe.

IPS – deo 1: Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje srpskih standarda i srodnih dokumenata usklađen sa:

Zakonom o standardizaciji, Odlukom o izmenama i dopunama osnivačkog akta ISS, Pravilima međunarodnih i evropskih organizacija, Kodeksom dobre prakse za izradu, donošenje i primenu standarda (sastavni

deo Sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini Svetske trgovinske organizacije - STO).

IPS – deo 1 odnosi se na:

1. Srpske standarde, 2. Tehničke specifikacije, 3. Tehničke izveštaje, 4. Uputstva.

Takođe, IPS – deo 1 odnosi se i na ostale publikacije koje objavljuje ISS, a rezultat su rada evropskih i međunarodnih organizacija za standardizaciju, i to:

– Izveštaji, – Predstandardi, – Specifikacije, – Sporazumi evropske ili međunarodne konferencije, – Ocene tehnoloških trendova, – Industrijski tehnički sporazumi.

9.1.2. Organi i stručna tela Instituta za standardizaciju Srbije Organi Instituta za standardizaciju Srbije – ISS (Slika 30.) su:

– Skupština, – Upravni odbor, – Nadzorni odbor i – Direktor.

82


Skupština je najviši organ, koju čine osnivač i članovi ISS. Privredna društva, preduzeća i druga pravna lica, članovi Instituta, kao i osnivač, ućestvuju u radu skupštine preko ovlašćenih predstavnika. Preduzetnici i fizička lica, članovi Instituta, neposredno učestvuju u radu Skupštine. Učlanjenje u Institut za standardizaciju Srbije – ISS je dobrovoljno. Član Instituta može postati privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice ili preduzetnik koji su osnovani po propisima Republike Srbije, kao i fizičko lice koje je državljanin Republike Srbije. U Institutu postoje tri kategorije članova: redovni, počasni i zaslužni članovi. Redovni članovi su zainteresovane strane koje su se učlanile u Institut po postupku utvrđenom u Statutu i Pravilniku o članstvu ISS. Počasni članovi su istaknuti pojedinci koje je Skupština Instituta imenovala za počasne članove u skladu sa opštim aktom o predlaganju i imenovanju počasnih i zaslužnih članova, imajući u vidu njihov naučno-istraživački rad, značajan stručni rad, posebnu podršku ili drugi značajan doprinos u vezi sa nacionalnom, evropskom ili međunarodnom standardizacijom, odnosno delatnošću Instituta. Zaslužni članovi su istaknuti pojedinci i organizacije iz redova redovnih članova Instituta, koje je Skupština Instituta imenovala za zaslužne članove u skladu sa opštim aktom o predlaganju i imenovanju počasnih i zaslužnih članova. Član Instituta ima pravo da neposredno ili preko ovlašćenog predstavnika učestvuje u radu i upravljanju Institutom, odnosno da: - učestvuje u radu sednica Skupštine Instituta i na njima raspravlja i glasa o

odlukama i aktima od značaja za rad Instituta i njegovih organa; - predlaže, bira i bude biran za člana Upravnog odbora i Nadzornog odbora; - predlaže, odnosno bude predložen za člana stručnog saveta; - učestvuje u radu tehničkih radnih tela Instituta. Upravni odbor je organ upravljanja poslovanjem Instituta, koji je za svoj rad odgoran Skupštini. Predsednika i šest članova Upravnog odbora imenuje i razrešava osnivač. Nadzorni odbor (predsednik i dva člana) je organ kontrole zakonitosti rada i finansijskog poslovanja Instituta i za svoj rad odgovoran je Skupštini. Mandat članova Upravnog i nadzornog odbora traje četiri godine. Direktor Instituta predstavlja i zastupa Institut, kao pravno lice, rukovodi radom Instituta i odgovoran je Upravnom odboru. U skladu sa Zakonom o standardizaciji i Odlukom o izmenama i dopunama osnivačkog akta Instituta za standardizaciju Srbije, u Institutu se obrazuju stručni saveti i komisije za standarde i srodne dokumente, kao stručna tela Instituta.

83


Slika 30. Organi i stručna tela ISS Stručni saveti se obrazuju radi usmeravanja stručnog rada komisija za standarde koje su obrazovane za razne predmete u okviru pojedine šire oblasti standardizacije. Stručni saveti predlažu usvajanje internih pravila standardizacije, pripremaju stručne osnove za izradu godišnjih planova donošenja srpskih standarda i srodnih dokumenata, predlažu obrazovanje i prestanak rada komisija za standarde radi realizacije tih planova, uključujući izmene i dopune akata o obrazovanju pripadajućih komisija, i obavljaju druge poslove u skladu sa Odlukom o izmenama i dopunama osnivačkog akta Instituta, Statutom Instituta i poslovnikom o svom radu. U Institutu se obrazuju tri stručna saveta, i to: 1. Stručni savet za oblasti standardizacije za koje su nadležni Međunarodna

organizacija za standardizaciju (ISO) i Evropski komitet za standardizaciju (CEN); 2. Stručni savet za oblasti standardizacije za koje su nadležni Međunarodna

elektrotehnička komisija (IEC), Međunarodna unija za telekomunikacije, Sektor za standardizaciju telekomunikacija (ITU), Zajednički komitet za informacionu tehnologiju (ISO/IEC JTC 1), Evropski komitet za standardizaciju u oblasti elektrotehnike (CENELEC) i Evropski komitet za standarde u oblasti telekomunikacija (ETSI);

84


3. Stručni savet za oblasti standardizacije za koje su nadležni međunarodni komitet za opštu politiku ocenjivanja usaglašenosti ISO/CASCO - Committee on Conformity Assessment i evropski tehnički komitet CEN/CLC/TC 1 (Kriterijumi za tela za ocenjivanje usaglašenosti).

Predsednike i članove stručnih saveta imenuje upravni odbor Instituta iz redova predstavnika članova Instituta, koji su priznati stručnjaci u oblasti, odnosno oblastima za koje je stručni savet obrazovan. Stručni saveti za svoj rad odgovaraju upravnom odboru Instituta. Obrazovanje, sastav, dužnosti i način rada i odlučivanja stručnih saveta bliže su uređeni Odlukom o izmenama i dopunama osnivačkog akta Instituta, statutom Instituta i poslovnikom o radu stručnih saveta. Stručni rad Instituta u užim oblastima standardizacije odvija se u Komisijama za standarde. Oblasti standardizacije za koje se obrazuju komisije za standarde određuju se prema oblastima standardizacije za koje su obrazovani tehnički komiteti međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju. U slučaju opravdane potrebe može se obrazovati komisija za standarde čija oblast rada obuhvata oblasti rada dva ili više međunarodnih i/ili evropskih tehničkih komiteta, odnosno jednog ili više potkomiteta koji su obrazovani u okviru istog međunarodnog i/ili evropskog komiteta/37/. Komisije za standarde planiraju, pripremaju, preispituju i održavaju srpske standarde i srodne dokumente u oblastima standardizacije za koje su obrazovane, prate rad i učestvuju u radu odgovarajućih tehničkih radnih tela međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju i obavljaju druge zadatke u vezi sa standardima i standardizacijom. U okviru svojih nadležnosti, komisije za standarde, između ostalog:

utvrđuju program rada i godišnje planove u skladu sa stručnim osnovama koje donosi nadležan stručni savet;

utvrđuju prioritete i metode preuzimanja evropskih i međunarodnih standarda i srodnih dokumenata kao srpskih standarda, odnosno srodnih srpskih dokumenata;

pripremaju i utvrđuju nacrte srpskih standarda i srodnih dokumenata za javnu raspravu, razmatraju primljene primedbe i predloge u toku javne rasprave o nacrtima i utvrđuju definitivne tekstove nacrta srpskih standarda i srodnih dokumenata;

predlažu direktoru Instituta donošenje, odnosno povlačenje srpskih standarda i srodnih dokumenata u oblastima standardizacije za koje su obrazovane;

po potrebi, učestvuju u tumačenju standarda iz svoje nadležnosti; po potrebi, razmatraju izvorne nacionalne standarde koje su nacionalna tela za

standarde drugih zemalja notifikovala kod Svetske trgovinske organizacije ili Evropske komisije i u vezi sa njima predlažu potrebne akcije radi zaštite interesa građana i privrede Republike Srbije;

učestvuju u donošenju evropskih standarda i srodnih dokumenata u skladu sa internim pravilima evropskih organizacija za standardizaciju i pravima koja proističu iz članstva Instituta u tim organizacijama;

85


učestvuju u donošenju međunarodnih standarda i srodnih dokumenata u skladu sa direktivama međunarodnih organizacija za standardizaciju i pravima koja proističu iz članstva Instituta u tim organizacijama;

formulišu nacionalni stav u odnosu na radne dokumente međunarodnih i evropskih tehničkih komiteta kada je potrebno da Institut o njima glasa u postupku donošenja odgovarajućih međunarodnih i evropskih standarda i srodnih dokumenata;

predlažu delegate koje učestvuju na zasedanjima međunarodnih i evropskih tehničkih komiteta i utvrđuju nacionalne stavove koje one zastupaju na tim zasedanjima, uz saglasnost Instituta;

promovišu značaj i primenu standarda i standardizacije; predlažu projekte novih srpskih standarda i srodnih dokumenata, vrše periodično

preispitivanje, pripremaju izmene i predlažu povlačenje objavljenih standarda i srodnih dokumenata koji su u njihovoj nadležnosti.

Prilikom obrazovanja komisije za standarde treba voditi računa da se utvrdi oblast rada, kao i da nema preklapanja sa oblastima rada drugih komisija. Komisije za standarde moraju uzeti u obzir svaki standard i srodni dokument odgovarajućeg međunarodnog (ISO, IEC ili ISO/IEC JTC 1) i/ili evropskog tehničkog komiteta (CEN, CENELEC ili ETSI) koji pripada oblasti rada komisije, kao i rad u vezi sa relevantnim predmetima standardizacije u drugim komisijama za standarde. Svaka komisija za standarde mora da pripremi program rada i godišnji plan donošenja i preispitivanja srpskih standarda i srodnih dokumenata koji su u njenoj nadležnosti, kao i da za njih pribavi saglasnost nadležnog stručnog saveta. Projekti standarda i rokovi za njihovu realizaciju u ovim dokumentima moraju se preispitivati najmanje jednom svake godine.Svaka komisija za standarde ima jedinstvenu oznaku, naziv i oblast rada, i za svoj rad odgovara nadležnom stručnom savetu. Nadležni stručni savet može da predloži: obrazovanje nove komisije za standarde, spajanje dve postojeće komisije, razdvajanje postojeće komisije na dve ili više novih, izmenu ili obnavljanje sastava komisije, mirovanje komisije, kao i prestanak rada komisije. Radi izvršavanja posebnih aktivnosti i zadataka, svaka komisija za standarde može obrazovati potkomisije i/ili radne grupe. Zaključci i odluke stručnih tela za Institut imaju karakter preporuke. Institut za standardizaciju Srbije predstavlja i širi interese Republike Srbije u mnogim međunarodnim i evropskim organizacijama za standardizaciju /38/, kao što su: • Međunarodna organizacija za standardizaciju - ISO u statusu punopravnog člana

od 1950. godine. • Međunarodna elektrotehnička komisija - IEC u statusu punopravnog člana od

1953. godine. • Evropski komitet za standardizaciju – CEN, kao pridruženi član od 01.01.2008.

godine, pre toga partnerska organizacija za standardizaciju od 01.01.2005. do 31.12.2007. godine, a dopisni član od 1998. do 2004. godine.

86


• Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici – CENELEC, kao pridruženi član od 01.10.2005. godine.

• Međunarodni IEC sistem za ispitivanje usaglašenosti i sertifikaciju IECEE, u okviru kojeg funkcioniše šema priznavanja rezultata ispitivanja (IECEE/CB - Scheme), u kojoj ima status punopravnog člana od 1990. godine.

• Sa Komisijom za Codex Alimentarius ima ulogu Codex tačke kontakta Srbije (Codex Contact Point, CCP).

9.1.3. Unutrašnja organizacija Instituta Unutrašnja organizacija ISS, nazivi radnih mesta, opis poslova, broj izvršilaca i posebni uslovi za obavljanje poslova uređeni su Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Institutu, koji donosi Upravni odbor na predlog direktora Instituta. Prema važećem pravilniku, poslovi iz delokruga Instituta obavljaju se u četiri osnovne organizacione jedinice, i to:

1. Sektor za opšte oblasti standardizacije, 2. Sektor za elektrotehničku standardizaciju, 3. Sektor za informativno-izdavačku delatnost i 4. Sektor za zajedničke poslove;

kao i u Odeljenju za međunarodnu saradnju i evropske integracije, Sektor za opšte oblasti standardizacije - poslovi iz delokruga ovog sektora obavljaju se u osam unutrašnjih organizacionih jedinica, i to:

- Odeljenje za rudarstvo i metalurgiju, - Odeljenje za mašinstvo, - Odeljenje za hemijske tehnologije, - Odeljenje za građevinarstvo, - Odeljenje za saobraćaj, vozila i mehanizaciju, - Odeljenje za poljoprivredu, prehrambenu i drvnu industriju i šumarstvo, - Odeljenje za bezbednost, zaštitu i životnu sredinu, - Odeljenje za opšte standarde.

Sektor za eletrotehničku standardizaciju - poslovi iz delokruga ovog sektora obavljaju se u tri unutrašnje organizacione jedinice, i to:

- Odeljenje za elektroenergetiku, - Odeljenje za elektroniku i telekomunikacije i - Odeljenje za informacione tehnologije.

Sektor za informativno-izdavačku delatnost - poslovi iz delokruga ovog sektora obavljaju se u četiri unutrašnje organizacione jedinice, i to:

87


- Odeljenje za jezičku redakciju publikacija, - Odeljenje za grafičko-tehničku obradu publikacija i - Informacioni centar i - Odeljenje za razvoj i održavanje informacionog sistema.

Sektor za zajedničke poslove - poslovi iz delokruga ovog sektora obavljaju se u tri unutrašnje organizacione jedinice, i to:

- Odeljenje za pravne, kadrovske i opšte poslove, - Odeljenje za pravne poslove u oblasti standardizacije i - Odeljenje za računovodstvene i finansijske poslove.

Rad Instituta za standardizaciju Srbije je otvoren za javnost preko objavljivanja informacija i podataka o radu Instituta u „Službenom glasniku Srbije“, zatim posebnim izdanjima i prezentacijom na internet stranici (www.iss.rs). Informacioni centar ISS pruža sledeće usluge: – prodaje srpskih, međunarodnih i nacionalnih standarda i srodnih dokumenata

drugih zemalja, – davanje informacija o srpskim, nacionalnim, evropskim i međunarodnim

standardima, – pretraživanje baza podataka za standarde na zahtev korisnika, – tehničku pomoć u pristupanju informacionim centrima zemalja u okruženju. Biblioteka Informacionog centra sadrži standarde, stručne časopise, knjige, biltene raznih organizacija za standardizaciju. Informacioni centar Instituta pruža informacije telefonom, e –poštom, faksom i u pisanoj formi. Institut za standardizaciju Srbije prodaje srpske standarde, srodne dokumente i druge publikacije, na osnovu pisanog zahteva dostavljenog poštom ili elektronskim putem. Srpski standardi isporučuju se u štampanoj ili elektronskoj formi. Cenovnik srpskih standarda utvrđen je Odlukom o visini naknada za standarde, srodne dokumente i druge publikacije, od 2010. godine. Na osnovu zaključenih ugovora o korišćenju autorskih prava, umnožavanju i distribuciji, ISS prodaje međunarodne standarde i srodne dokumente (ISO i IEC) i nacionalne standarde i srodne dokumente drugih zemalja (britanske – BSI, nemačke – DIN, ruske GOST R). Pri prodaji ovih publikacija primenjuju se kataloške cene ISO, IEC i nacionalnih organizacija za standardizaciju. Evropske standarde i srodne dokumente, kao originalne publikacije, koje objavljuju CEN i CENELEC u Briselu, Institut za standardizaciju Srbije ne prodaje, ali se mogu dobiti na uvid u informacionom centru Instituta. Evropski standardi mogu se nabaviti samo kao nacionalni standardi u čijoj se oznaci nalazi skraćenica EN, na primer:

88


standard DIN EN u Nemačkoj, BS EN u Velikoj Britaniji, SIST EN u Sloveniji, SRPS EN preuzeti i objavljeni standardi u Srbiji, itd.

Iskoristite formular ispod da biste pronašli željeni standard. Unesite parametre za pretragu (jedan ili više) u polja ispod.

Status: Sve Nacrt Objavljen Povučen

Broj:

Unesite brojčani deo oznake standarda. Primer 1: ISO 9001 Primer 2: "ISO 9001" ili 9000

Naslov:

Unesite reč ili deo naslova standarda. Primer 1: kvalitet; Primer 2: alarmni + sistemi

ICS:

Unesite broj ili reč iz naziva ICS-a koji tražite. Primer 1: 01.040.11; Primer 2: vazduh

KS:

Unesite broj ili reč iz naziva komisije za standarde koju tražite. Primer 1: H147; Primer 2: platforme

Grupa:

Unesite broj ili reč iz naziva kataloska grupa koji tražite. Primer 1: A.A1; Primer 2: vazduh

Direktiva:

Unesite broj ili reč iz naziva direktive koju tražite. Primer 1: 97/23/EC; Primer 2: bezbednost

Deskriptori:

Unesite reč ili deo deskriptora standarda. Primer 1: kvalitet; Primer 2: platforme;

Datum: Izdat: do

Slika 31. Formular za elektronsku pretragu standarda

89


9.1.4. Donošenje srpskih standarda i srodnih dokumenata Srpski standard - standard koji je doneo Institut za standardizaciju Srbije (ISS) kao nacionalno telo za standarde i koji je dostupan javnosti. Ko je zainteresovana strana u postupku donošenja srpskih standarda?

Proizvođači/pružaoci usluga, Uvoznici/izvoznici/trgovci, Državni organi (izrada propisa, inspekcija), Društvo, nevladine organizacije (zaštita potrošača, zdravlja ljudi i životne

sredine), Naučne i obrazovne ustanove, Tela za ocenjivanje usaglašenosti.

Pored standarda, Institut uz pomoć svojih stručnih tela samostalno razvija i objavljuje i druge tipove standardizacijskih dokumenata, tzv. srodna dokumenta, kao što su tehničke specifikacije, tehnički izveštaji i uputstva. Institut takođe objavljuje i srodna dokumenta kao što su izveštaji, predstandardi, specifikacije dostupne javnosti, sporazumi evropske konferencije, sporazumi međunarodne konferencije, ocene tehnoloških trendova, industrijski tehnički sporazumi, a koja su rezultat rada evropskih i međunarodnih organizacija za standardizaciju. Osnovne karakteristike postupka donošenja standarda su:

Aktivnosti standardizacije se prvenstveno sastoje od pripreme, oblikovanja i izdavanja standarda, i omogućavanja primene standarda.

Donošenje standarda počinje usvajanjem predloga za donošenje standarda a završava se donošenjem akta o njegovom proglašenju.

Predlog za donošenje standarda daju sve zainteresovane strane (privatni sektor - proizvođači, potrošači i javni sektor - nadležni državni organi), prilikom planiranja godišnjeg programa rada Insituta za standardizaciju Srbije na donošenju standarda.

Standard se utvrđuje konsenzusom i donosi ga direktor Instituta za standardizaciju Srbije.

Srpski standardi se izrađuju i objavljuju uz poštovanje principa i pravila koje su uspostavile međunarodne i evropske organizacije za standardizaciju. Institut za standardizaciju Srbije prihvatio ih je u svojim internim pravilima, prilagodivši ih, s jedne strane, mogućnostima datim u nacionalnoj regulativi, a sa druge, iskustvima i dobroj praksi u oblasti nacionalne standardizacije. Srpski standardi (i srodni dokumenti) mogu biti izvorni ili mogu nastati preuzimanjem na osnovu međunarodnih, evropskih i drugih regionalnih standarda i srodnih dokumenata,

90


kao i nacionalnih standarda i srodnih dokumenata drugih zemalja u skladu sa ugovorima potpisanim sa nacionalnim telima za standardizaciju tih zemalja. Postoje tri načina preuzimanja stranih dokumenata kao nacionalnih dokumenata:

1) preuzimanje proglašavanjem, 2) preuzimanje preštampavanjem, 3) preuzimanje prevođenjem.

Preuzimanje proglašavanjem je najjednostavniji način preuzimanja koji podrazumeva objavljivanje „saopštenja o proglašavanju”, kojim se strani dokument proglašava nacionalnim dokumentom. Ovaj način preuzimanja ne može se primenjivati ukoliko strani dokument nije dostupan na bilo koji način. Saopštenje o proglašavanju objavljuje se kao nezavisan dokument i isporučuje uz strani dokument koji je proglašen nacionalnim. Preuzimanje preštampavanjem je način kada se strani dokument štampa kao nacionalni dokument direktnom reprodukcijom objavljenog stranog dokumenta (npr. fotografisanjem, skeniranjem ili iz elektronske datoteke). Prilikom preuzimanja stranih dokumenata prevođenjem, Institut je odgovoran za verziju na srpskom jeziku. Kada je nacionalni dokument prevod stranog dokumenta, on može da se objavi kao jednojezično ili višejezično izdanje. U oba slučaja treba navesti koji je jezik služio kao osnova prevoda. Višejezična izdanja mogu da sadrže izjave u vezi sa validnošću originala ili prevoda. Označavanje nacionalnih dokumenata. Srpski standardi i srodni dokumenti označavaju se oznakom koja počinje skraćenicom SRPS. Izvorni srpski standardi i srodni dokumenti označavaju se nacionalnom oznakom prema SRPS A.A0.004. Kod izvornih srodnih dokumenata, posle skraćenice SRPS dodaje se i oznaka koja ukazuje na tip izvornog srodnog dokumenta koji se donosi. Izmene izvornog srpskog standarda označavaju se dodavanjem broja izmene posle nacionalne oznake. Kada su srpski standardi i srodni dokumenti nastali identičnim preuzimanjem evropskog ili međunarodnog standarda ili srodnog dokumenta, iza skraćenice SRPS dodaje se oznaka preuzetog standarda odnosno srodnog dokumenta Primeri oznaka srpskih standarda:

1) Izvorni srpski standardi: – SRPS A.A0.004 – primer oznake standada, – SRPS Z.B0.001/1 – izmena br.1, – SRPS Z.B0.001/Ispr.1 – ispravka br.1, – SRPS TS A.... – za Tehničku specifikaciju, – SRPS TR – tehnički izveštaj, – SRPS Uputstvo – uputstvo

91


2) Preuzeti srpski standardi: – SRPS EN 15259, – SRPS ISO 10003, – SRPS CEN/TS 1793-4.

Tabela 1. Važeći srpski standardi i srodni dokumenti

VRSTA DOKUMENTA BROJ Standardi i srodni dokumenti koji su neekvivalentni sa međunarodnim i evropskim

10962

Standardi i srodni dokuementi koji su identični sa evropskim standardima (SRPS EN) i identični sa međunarodnim i evropskim standardima (SRPS EN ISO)

6644

Standardi i srodni dokumenti koji su identični sa međunarodnim neelektrotehničkim standardima (SRPS ISO)

1977

Standardi i srodni dokumenti koji su identični sa međunarodnim elektrotehničkim standardima (SRPS IEC)

458

Standardi i srodni dokumenti koji su identični sa međunarodnim standardima u oblasti informacionih tehnologija (SRPS ISO/IEC)

111

UKUPNO: 20152 Tabela 2. Faze donošenja izvornih standarda

NAZIV FAZE Oznaka faze

Oznaka dokumenta

Faza PROJEKTA 00 BRP

Faza PREDLOGA 10 NPP

Faza PREDNACRTA 20 pnaSRPS

Faza NACRTA 30 naSRPS

Faza JAVNE RASPRAVE 40 dnaSRPS

Faza DEFINITIVNOG TEKSTA NACRTA 50 odnaSRPS

Faza OBJAVLJIVANJA 60 SRPS

92


Na izradi srpskih standarda rade stručna tela Instituta - komisije za standarde i stručni saveti /36,37/. Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje izvornog srpskog standarda i srodnog dokumenta obuhvata faze i aktivnosti (Tabele ). 1. Faza projekta (početak)

• Podnošenje predloga za novi projekat (00.00) – Komisija za standarde – Stručni savet (nadležan za oblast) – Državni organi Republike Srbije – Zainteresovani privredni subjekti – Druge organizacije i zajednice – Organizacije potrošača i korisnika usluga

• Ako podnosilac predloga nije Komisija za standarde ili Stručni savet, uz predlog se dostavlja i obrazloženje

• Uz predlog se prilaže inicijalni tekst standarda 2. Faza predloga

• Predlog se dostavlja nadležnoj Komisiji za standarde (10.20) • Ocenjuje se opravdanost predloga za novi projekat

– vodi se računa da li već postoji gotov međunarodni ili evropski standard ili je započet rad na predloženu temu.

• Ako Komisiji za standarde proceni da postoji interes za donošenje srpskog standarda, u Zapisniku se konstatuje da se predlog prihvata (10.99)

• Takođe se utvrđuje da li se dostavljeni inicijalni tekst može prihvatiti kao standard ili srodni dokument.

3. Faza prednacrta

• Prihvaćeni predlog unosi se u Plan rada nadležne Komisije za standarde/ Godišnji plan donošenja srpskih standarda i srodnih dokumenata ISS (20.00)

• Obrazuje se Radna grupa čiji je zadatak priprema prednacrta izvornog srpskog standarda prema odgovarajućim pravilima. U pripremu se eventualno uključuju i drugi eksperti

• Radna grupa izrađuje usaglašen tekst prednacrta • Prednacrt se dostavlja sekretaru Komisije za standarde, uz saglasnost

predsednika Komisije za standarde, dodeljuje se status nacrta (20.99) i prosleđuje se na dalje razmatranje Komisiji za standarde

4. Faza nacrta

• Nacrt standarda razmatraju članovi Komisije za standarde, u cilju postizanja konsenzusa u vezi tehničkog sadržaja (30.20)

• Sve primedbe moraju da budu obrazložene i da se Komisija izjasni o njima • Ukoliko postoje sporna pitanja oko kojih ne može da se postigne konsenzus,

odluka se donosi 2/3 većinom svih članova

93


• Ukoliko se nacrt ne može odobriti, vraća se u prethodnu fazu • Ukoliko je nacrt odobren, ide na javnu raspravu, što odobrava Rukovodilac

odeljenja za odgovarajuću oblast standardizacije (30.99) 5. Faza javne rasprave

• Obaveštenja da je nacrt izvornog srpskog standarda na javnoj raspravi daje se u službenom glasilu ISS i na internet stranici (40.20), a sam tekst dostupan je u Informacionom centru ISS.

• Primedbe na nacrt, sa pisanim obrazloženjem, dostavljaju se u ISS u roku od 60 dana (izuzetno, za bezbednost, oblast zaštite zdravlja i životne sredine, rok može biti ne kraći od 30 dana).

• Komisija za standarde razmatra sve primedbe i izjašnjava se o njima, a podnosiocu primedbe se dostavlja stav Komisije i obrazloženje.

• Ukoliko je priroda primedbi takva da Komisija ne može da prihvati tekst nacrta, ili se odustaje od projekta (40.98) ili se standard preinačuje u srodni dokument.

• Ukoliko nema primedbi ili su primedbe takve da se nacrt može prihvatiti kao definitivan (40.99), prelazi se u sledeću fazu.

6. Faza definitivnog teksta nacrta

• Formalno odobravanje definitivnog teksta nacrta za objavljivanje (50.99) • Rukovodilac odeljenja za odgovarajuću oblast standardizacije potvrđuje da je

definitivni tekst nacrta: – obuhvaćen Godišnjim planom ISS, i – pripremljen u skladu sa internim pravilima

7. Faza objavljivanja

• Jezička redaktura i grafičko uređivanje (60.00) • Direktor ISS donosi Rešenje o donošenju izvornog srpskog standarda, i time je

standard odobren za objavljivanje • Danom objavljivanja Rešenja u Službenom glasniku Republike Srbije, standard

postaje dostupan javnosti (60.60) • Ukoliko se, po objavljivanju standarda, ukaže poteba da se otklone

štamparske i slične greške, objavljuje se ispravka standarda, a obaveštenje o tome daje se u službenom glasilu ISS i na internet stranici.

8. Faza preispitivanja

• Komisija za standarde pokreće postupak preispitivanja najkasnije 5 godina posle obavljivanja/prethodnog preispitivanja (90.20)

• Razmatra se da li još uvek postoji razlog za primenu standarda i da li su njegove odredbe još uvek u skladu sa predviđenom upotrebom. Predlaže se:

– Potvrđivanje (90.93) – standard ostaje na snazi, nije potrebna promena,

94


– Izmena (90.92) – potrebno menjanje, dodavanje ili brisanje, postupak isti kao donošenje, rezultat ispravka,

– Revizija (90.92) – potrebne veće izmene sadržaja, rezultat novo izdanje, broj standarda ostaje isti,

– Povlačenje (90.99) – standard više ne važi. • Obaveštenje o rezultatima preispitivanja objavljuju se u službenom glasilu ISS i

na internet-stranici. 9. Faza povlačenja

• Izvorni srpski standard se povlači u slučaju: – Objavljivanja novog izdanja/revizije tog standarda, – Objavljivanja novog standarda sa istim predmetom, – Obaveza koje proističu iz članstva ISS u evropskim organizacijama

CEN i CENELEC, kada je predmetni standard u suprotnosti sa objavljenim evropskim standardima.

• Direktor ISS donosi Rešenje o povlačenju izvornog srpskog standarda • Danom objavljivanja Rešenja u Službenom glasniku Republike Srbije, standrad

je povučen (95.99) • Obaveštenje o povlačenju izvornog srpskog standarda objavljuje se u

službenom glasilu ISS i na internet-stranici.

Slika 32. Učesnici i ključne faze u razvoju standarda

95


Tabela 3. Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje srpskog standarda FAZE POTFAZE

90 Potfaze odlučivanja 00 Prijavljivanje

20Početak glavne aktivnosti

60Završetak glavne aktivnosti

92 Vraćanje u neku od ranijih faza

93Potvrđivanje

98Odustajanje

99 Prihvatanje i nastavak rada

00 Faza projekta

00.00 Predlog za novi projekat podnet

00.20Razmatranje predloga nogo projekta

00.60Donošenje odluke o pre-dlogu novog projekta

00.98Predlog novog projekta se odbacuje

00.99 Predlog novog projekta se prihvata

10 Faza predloga

10.00 Evidentiranje Predloga novog projekta

10.20Počeak izjačnjavanja o predlogu

10.60Završetak izjašnjavanja o predlogu

10.92Predlog vra-ćen podnosi-ocu radi bli-žeg definis.

10.98Novi projekat se odbacuje

10.99 Novi projekat se prihvata

20 Faza pred-nacrta

20.00 Novi projekat upisuje se u plan rada komisije za standarde

20.20Početak rada na prednacrtu srpskog standarda

20.60Završetak rada na prednacrtu srpskog standarda

20.98Projekat se briše iz plana rada komisije za standarde

20.99 Prednacrt srp-skog standa-rda prihvata se kao nacrt srpskog standarda

30 Faza nacrta

30.00 Evidentiranje nacrta srpskog standarda

30.20Početak rada/izjašnja-vanja o nacrtu srpskog standarda

30.60Završetak rada/izjašnja-vanja o nacrtu srpskog standarda

30.92Nacrt srpskog standarda vraća se na doradu


30.99 Nacrt srpskog standarda odobrava se za javnu raspravu

40 Faza javne rasprave

40.00 Dopunjavanje i evidentiranje podataka o nacrtu srpskog standarda

40.20Početak javne rasprave o nacrtu srpskog standarda (60 dana)

40.60Završetak javne rasprave

40.92Razmatranje primedaba na nacrt srpskog standarda


40.99 Nacrt srpskog standarda prihvata se kao definitivni tekst nacrta srpskog standarda

50 Faza defini-tivnog teska nacrta

50.00 Evidentiranje podataka o definitivnom tekstu nacrta srpskog standarda

50.20Početak postupka odobravanja definitivnog teksta nacrta srpskog standarda

50.60Završetak postupka odobravanja definitivnog teksta nacrta srpskog standarda


50.99 Definitivni tekst nacrta srpskog standarda odobren za objavljivanje

60 Faza objavlji-vanja

60.00 Srpski standa-rd u postupku objavljivanja

60.60Srpski standa-rd dostupan javnosti

90 Faza preispiti-vanja

90.00Početak postupka preispitivanja srpskog standarda

90.60Završetak postupka preispitivanja srpskog standarda

90.92Odluka o izmeni ili reviziji srpskog standarda

90.93Odluka o potvrđivanju srpskog standarda

90.99 Predlog za povlačenje srpskog standarda

95 Faza povlače-nja

95.20Početak izjašnjavanja o povrlačenju

95.60Završetak izjašnjavanja o povlačenju

95.92Odluka da se srpski standard ne povlači

95.99 Povlačenje srpskog standarda

96


Tabela 4. Tipovi stranih dokumenata koji se preuzimaju kao srpski nacionalni dokumenti sa stepenom saglasnosti „identičan“ /36/

Tip stranog dokumenta Slovni deo oznake stranog dokumenta

Tip srpskog nacionalnog dokumenta

Slovni deo oznake srpskog nacionalnog dokumenta

Evropski komitet za standardizaciju (CEN)European Standard EN ..........

EN ISO .......... Srpski standard SRPS EN

SRPS EN ISO .......... Technical Specification SEN/TS .......... Tehnička specifikacija SRPS CEN/TS ..........

Technical Report CEN/TR .......... Tehnički izveštaj SRPS CEN/TR ..........

CEN Workshop Agreement

CWA .......... Sporazum evropske konferencije

SRPS CWA ..........

Guide CEN Guide ..........CEN/CENELEC Guide ..........

Uputstvo SRPS CEN Guide .......... SRPS CEN/CENELEC Guide ....

Harmonization Document HD .......... Srpski standard SRPS HD ..........

European Prestandard ENV .......... Srpski predstandard SRPS ENV ..........

CEN Report CR .......... Izveštaj SRPS CR ..........

Evropski komitet za standardizaciju u oblasti elektrotehnike (CENELEC)European Standard EN .......... Srspki standard SRPS EN ..........

Harmonization Document HD .......... Srpski standard SRPS HD ..........

European Prestandard ENV .......... Srpski predstandard SRPS ENV ..........

Tehnical Specification CLC/TS .......... Tehnička specifikacija SRPS CLC/TS ..........

Technical Report CLC/TR .......... Tehnički izveštaj SRPS CLC/TR ..........

CENELEC Guide CLC Guide .......... Uputstvo SRPS CLC Guide ..........

CENELEC Workshop Agreement

CWA .......... Sporazum evropske konferencije

SRPS CWA ..........

Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO)International Standard ISO .......... Srpski standard SRPS ISO ..........

Publicly Available Specification

ISO/PAS .......... Specifikacija dostupna javnosti

SRPS ISO/PAS ..........

Technical Specification ISO/TS .......... Tehnička specifikacija SRPS ISO/TS ..........

Technical Report ISO/TR .......... Tehnički izveštaj SRPS ISO/TR ..........

International Workshop Agreement

IWA .......... Sporazum međunarodne konferencije

SRPS IWA ..........

Guide ISO Guide ..........ISO/IEC Guide ..........

Uputstvo SRPS ISO Guide .......... SRPS ISO/IEC Guide ..........

Međunarodna elektrotehnička komisija (IEC)International Standard IEC .......... Srpski standard SRPS IEC ..........

Publicly Available Specification

IEC/PAS .......... Specifikacija dostupna javnosti

SRPS IEC/PAS ..........

Technical Specification IEC/TS .......... Tehnička specifikacija SRPS IEC/TS ..........

Technical Report IEC/TR .......... Tehnički izveštaj SRPS IEC/TR ..........

Guide IEC Guide .......... Uputstvo SRPS IEC Guide ..........

Industry Technical Agreement

ITA .......... Industrijski tehnički sporazum

SRPS ITA ..........

Technology Trends Assessment

TTA .......... Ocena tehnološkog razvoja

SRPS TTA ..........

97


Tabela 5. Srpski standardi – aktivnosti Instituta /36/

Dokument Definicija Aktivnosti Instituta Standardi

SRPS Dokument, utvrđen konsenzusom i odobren od priznatog tela, kojim se utvrđuju, za opštu i višekratnu upotrebu, pravila, smernice ili karakteristike za aktivnosti ili njihove rezultate, radi postizanja optimalnog nivoa uređenosti u datom kontekstu.

- Javna rasprava- Prihvata komisija za standarde Instituta - Odobrava direktor Instituta - Objavljuje se rešenje o donošenju

standarda u „Službenom glasniku Republike Srbije“

- Povlače se nacionalni standardi u suprotnosti sa donetim srpskim standardom objavljivanjem rešenja o povlačenju standarda u „Službenom glasniku Republike Srbije“

SRPS EN, SRPS HD, SRPS EN ISO

- Prihvata komisija za standarde Instiituta - Odobrava direktor Instituta - Objavljuje se rešenje o donošenju


- Povlače se nacionalni standardi u suprotnosti sa evropskim standardom objavljivanjem rešenja o povlačenju standarda u „Službenom glasniku Republike Srbije“

SRPS ISO, SRPS IEC, SRPS ISO/IEC

- Javna rasprava- Prihvata komisija za standarde Instituta - Odobrava direktor Instituta - Objavljuje se rešenje o donošenju


- Povlače se nacionalni standardi u suprotnosti sa međunarodnim standardom objavljivanjem rešenja o povlačenju standarda u „Službenom glasniku Republike Srbije“

98


Tabela 6. Srpski srodni dokumenti – aktivnosti Instituta /36/

Dokument Definicija Aktivnosti Instituta Srodni dokumenti

SRPS TS Dokument koji je objavio Institut, za koji postoji mogućnost da u budućnosti sporazumom postane nacionalni srpski standard, ali za koji trenutno: - ne može da se dobije

zahtevana podrška da bi se odobrio kao nacionalni sprski standard,

- postoji sumnja da je postignut konsenzus,

- materija koju obrađuje još uvek se tehnički razvoja, ili

- postoji neki drugi razlog koji sprečava da se on odmah objavi kao međunarodni ili evropski ili nacionalni srpski standard.

- Prihvata komisija za standarde Instituta

- Odobrava direktor Instituta - Objavljuje se rešenje o

donošenju tehničke specifikacije u „Službenom glasniku Republike Srbije“

- Ne povlače se nacionalni standardi u suprotnosti sa tehničkom specifikacijom nastalom preuzimanjem evropske ili međunarodne tehničke specifikacije

SRPS CEN/TS, SRPS CLC/TS SRPS ISO/TS, SRPS IEC/TS

SRPS TR Dokument koji sadrži informativni materijal (opšti pregled ili podatke o tehničkim dostignućima) i nije pogodan da bude objavljen kao standard ili tehnička specifikacija

- Prihvata komisija za standarde Instituta


donošenju tehničkog izveštaja u „Službenom glasniku Republike Srbije“

- Ne povlače se nacionalni standardi u suprotnosti sa tehničkim izveštajem nastalim preuzimanjem evropskog ili međunarodnog tehničkog izveštaja

SRPS CEN/TR, SRPS CLC/TR SRPS ISO/TR, SRPS IEC/TR

SRPS Uputstvo Dokument koji sadrži pravila, smernice, savete ili preporuke koji se odnose na principe i politiku standardizacije, kao i smernice za učesnike u postupku donošenja standarda i korisnike standarda

- Javna rasprava- Stručni savet ili komisija za

standarde prihvataju uputstvo


donošenju uputstva u „Službenom glasniku Republike Srbije“

SRPS CEN (ili CLC ili CEN/CENELEC) Guide SRPS ISO (ili IEC ili ISO/IEC) Guide

99


10. EVROPSKI STANDARDI DIREKTIVA NOVOG I GLOBALNOG PRISTUPA

U okviru prvog pogljavlja, ukratko, date su osnovne postavke tehničkog zakonodavstva Evropske Unije, koja je razvila originalne i inovativne instrumente za uklanjanje prepreka za slobodno kretanje roba, usluga i kapitala, odnosno harmonizovala tehnička zakonodavstva država članica. Harmonizacija se sastoji u tome da se obezbedi da u svim pitanjima iz nadležnosti EU propisi država članica nameću slične obaveze građanima svih tih država, a minimum obaveza u svakoj državi članici. Najvažnije mesto u okviru evropskog tehničkog zakonodavstva ima Novi pristup koji se odnosi na propise za proizvode i Globalni pristup u vezi ocenjivanja usaglašenosti. Zajednička karakterisitka ovih komplementarnih pristupa je da oni ograničavaju intervenciju države na bitna pitanja, a prepuštaju poslovnom svetu i privredi da slobodno izaberu način na koji će ispuniti obaveze prema društvu. Direktive zasnovane na Novom i Globalnom pristupu odnose se na brojne tehničke proizvode kod kojih je značajna tehnička bezbednost i visok nivo zaštite svega što je definisano kao javni interes. Takvi proizvodi, koji su usaglašeni sa zahtevima odgovarajućih direktiva označavaju se „CE“ oznakom („CE – Conformite Europeene“). „CE“ oznaka, dakle, ukazuje da proizvod zadovoljava osnovne (bitne) zahteve u vezi zdravlja i bezbednosti ljudi i zaštite okoline, koji su sadržani u odgovarajućim direktivama. „CE“ oznaka na proizvodu predstavlja i dokaz državnim institucijama, koje su odgovorne za nadzor tržišta da je proizvod legalno na tržištu, što omogućava njegovo slobodno kretanje u zemljama EU i EFTA, kao i eventualno povlačenje sa tržišta, u slučaju utvrđivanja neusaglašenosti. Primena Novog pristupa zahteva da standardi obezbede garantovani nivo zaštite u odnosu na osnovne (bitne) zahteve uspostavljene direktivama, i da nacionalni organi ispunjavaju svoje obaveze za osiguranje bezbednosti ili drugih interesa obuhvaćenih direktivom. Direktiva 98/34/EC definiše evropske standarde (EN), kao tehničke specifikacije koje usvajaju evropske organizacije za standardizaciju: CEN - Evropski komitet za standardizaciju, CENELEC - Evropski komitet za standardizaciju u elektronici, ETSI - Evropski institut za telekomunikacijske standarde za višekratnu ili stalnu primenu, sa kojima usaglašenost nije obavezna. U skladu sa internim pravilima ovih organizacija, evropski standardi se moraju preuzeti na nacionalnom nivou. Ovo prenošenje znači da evropski standardi moraju da budu raspoloživi kao nacionalni standardi na identičan način, i da se svi protivrečni nacionalni standardi moraju povući u datom roku. Od približno 24.500 evropskih standarda (EN), koje su izdale evropske organizacije za standardizaciju (CEN – 14.134, CENELEC – 5.834 i ETSI 4.510), najmanje 80% treba da bude preuzeto u nacionalnu standardizaciju, a svi oprečni standardi povučeni. Nacionalno telo za standardizaciju treba pre pristupanja EU da postane punopravni član evropskih organizacija za standardizaciju.

100


10.1. Harmonizovani standardi

Harmonizovani standardi su standardi o istom predmetu, koje su odobrila različita tela za standardizaciju, koji omogućavaju međusobnu zamenljivost proizvoda, procesa i usluga ili uzajamno prihvatanje rezultata ispitivanja ili pruženih informacija u skladu sa ovim standardima. Potrebno je posebno naglasiti sledeće: – Harmonizovani standardi su evropski standardi, koje su usvojile evropske

organizacije za standardizaciju pripremljeni u skladu sa opštim smernicama dogovorenim između Komisije i evropskih organizacija za standardizaciju, i oni poštuju obaveze koje je izdala Komisija nakon konsultovanja sa državama članicama.

– Smatra se da harmonizovani standardi u smislu Novog pristupa postoje kada evropske organizacije za standardizaciju zvanično dostave Komisiji evropske standarde izrađene ili utvrđene u skladu sa nalogom da budu objavljeni u Službenom listu EU.

– Obezbeđuju pretpostavku o usaglašenosti sa osnovnim (bitnim) zahtevima relevantnih direktiva Novog pristupa i zadržavaju status dobrovoljne primene.

Harmonizovani standardi nisu posebna kategorija evropskih standarda. Terminologija koja se koristi u direktivama Novog pristupa je pravna kvalifikacija tehničkih specifikacija koje postoje kao evropski standardi, ali kojoj je dato posebno značenje ovim direktivama /3,4,10,14,23/. Harmonizovani standardi zadržavaju svoj status dobrovoljne primene u okviru direktiva Novog pristupa, odnosno nisu pravno obavezujući. Proizvođač se za primenu harmonizovanih standarda odlučuje dobrovoljno. U slučaju da se za njih ne odluči, mora na neki drugi način dokazati usaglašenost proizvoda sa osnovnim zahtevima (na primer pomoću tehničkih specifikacija).

Komisija EU davanjem naloga zvanično zahteva od evropskih organizacija za standardizaciju da evropske standarde stave na raspolaganje. Pre ovoga, Komisija se konsultuje sa Komitetom koji je osnovan na osnovu Direktive 98/34/EC i, u nekim slučajevima, sektorskim Komitetom osnovanim prema odgovarajućoj direktivi. Postizanje konsenzusa unutar Komiteta podrazumeva opsežno konsultovanje sektorskih organa uprave na nacionalnom nivou. Evropske organizacije za standardizaciju će zauzeti zvaničan stav o nalogu Komisije u skladu sa njihovim internim propisima. Prihvatanjem naloga, a zatim i programa rada ovih organizacija koji iz toga proističu, započinje period mirovanja kao što je navedeno u njihovim internim propisima (tabela 7).

Tehnički sadržaj harmonizovanih standarda je u potpunosti u nadležnosti evropskih organizacija za standardizaciju CEN, CENELEC i ETSI. Direktive Novog pristupa ne predviđaju proceduru po kojoj bi organi vlasti verifikovali ili odobrili, bilo na nivou EU ili na nacionalnom nivou, sadržaj harmonizovanih standarda, koji su usvojeni u skladu sa procedurom procesa standardizacije. Evropske organizacije za standardizaciju nemaju obavezu da izrade nove standarde kao harmonizovane standarde, već mogu koristiti

101


postojeće standarde za koje odluče, nakon analize i revizije, da zadovoljavaju postavljene uslove, ili mogu da modifikuju postojeće nacionalne ili međunarodne standarde i dostave ih Komisiji EU kao harmonizovane (EN) standarde.

Tabela 7. Procedura standardizacije prema Novom pristupu 1. Nalog Evropske Komisije se određuje, nakon konsultacija sa državama

članicama. 2. Nalog se prenosi na evropske organizacije za standardizaciju.3. Evropske organizacije za standardizaciju prihvataju nalog.4. Evropske organizacije za standardizaciju izrađuju (zajednički) program. 5. Tehnički komitet izrađuje nacrt standarda.6. Evropske organizacije za standardizaciju i nacionalne organizacije za

standardizaciju organizuju javnu raspravu. 7. Tehnički komitet razmatra komentare.8. Nacionalne organizacije za standardizaciju glasaju/Evropske organizacije

za standardizaciju ratifikuju. 9. Evropske organizacije za standardizaciju dostavljaju oznake standarda

Komisiji. 10. Komisija objavljuje oznake.11. Nacionalne organizacije za standardizaciju preuzimaju evropski standard. 12. Nacionalni organi uprave objavljuju oznake nacionalnih standarda.

Važni su sledeći datumi u procesu donošenja EN harmonizovanih standarda:

DOP (datum ratifikacije) je datum kada Tehnički odbor potvrđuje da su rezultati

pismenog izjašnjavanja pozitivni. DOA (datum objavljivanja) je fiksiran od strane Tehničkog odbora, šest meseci

kasnije od DOP-a. Objava postojanja novih CENELEC se sprovodi od strane svake CENELEC članice u službenom glasilu nacionalne standardizacije ili u sličnoj publikaciji na nacionalnom nivou.

DOP (datum publikovanja) je limitiran datum raspoloživosti koji odgovara novim identičnim/harmonizovanim nacionalnim standardima.

DOW (datum povlačenja) je najkasniji datum za sve članice CENELEC-a da povuku ili dopune bilo koji nacionalni standard koji sadrži zahteve koji su u konfliktu sa zahtevima koji su dati u novim EN standardima.

Harmonizovan standard mora da ispunjava osnovne (bitne) zahteve relevantne direktive. Evropski standard može da sadrži odredbe koje se odnose ne samo na bitne zahteve, već i na druge odredbe. U takvom slučaju, ove odredbe treba jasno da se odvoje od onih koje pokrivaju osnovne zahteve. Takođe, harmonizovan standard ne pokriva obavezno sve osnovne zahteve relevantne direktive. To obavezuje proizvođača da koristi druge relevantne tehničke specifikacije, kako bi ispunio sve osnovne zahteve direktive.

102


Broj harmonizovanih standarda (Tabela 8), koji podržavaju određenu direktivu, je različit i kreće se od čak više od hiljadu (Niskonaponska direktiva), a ne mora postojati nijedan (Direktiva za grejače za toplu vodu - bojlere). Harmonizovani EN standardi mogu biti korišćeni od:

1. Proizvođača u fazi projektovanja, proizvodnje, završnog kontrolisanja i

ocenjivanja usaglašenosti. 2. Ovlašćenog Tela za ocenjivanje usaglašenosti za sprovođenje procedure

ocenjivanja usaglašenosti proizvoda. 3. Organa za nadzor tržišta koji sprovodi aktivnosti nadzora tržišta.

Tabela 8. Direktive Novog pristupa i Globalnog pristupa Evropske Unije kod kojih se zahteva nanošenje „CE“ oznake

Naziv direktive Broj direktive

Približan broj harmonizovanih standarda

Skraćena oznaka

1. Niskonaponska oprema 2006/95/EC 1020 LVD 2. Jednostavni sudovi pod pritiskom 2009/105/EC 23 SPV 3. Igračke 88/378/EC 17 4. Građevinski proizvodi 89/106/EEC 351 CP 5. Elektromagnetna kompatibilnost 2004/108/EC 87 EMC 6. Mašine 2006/42/EC 700 MD 7. Lična zaštitna sredstva 89/686/EEC 300 PPE 8. Neautomatske vage 2009/23/EC 1 NWI 9. Aktivna medicinska pomagala za

ugrađivanje 90/385/EEC 49

10. Plinski uređaji 2009/142/EC 91 GA 11. Grejači za toplu vodu 92/42/EEC - 12. Civilna eksplozivna sredstva 93/15/EEC 57 13. Medicinski uređaji 93/42/EEC 190 MDD

14. Oprema za korišćenje u potencijalno eksplozivnim atmosferama 94/9/EC 86 ATEX

15. Plovila za rekreaciju 94/25/EC 60 16. Liftovi 95/16/EC 15 17. Oprema pod pritiskom 97/23/EC 171 PED 18. «In vitro» dijagnostička medicinska

pomagala 98/79/EC 37

19. Radio i telekomunikaciona terminalska oprema

1999/5/EC 230 RTTE

20. Žičare za prevoz lica 2000/9/EC 25 21. Merni instrumenti 2004/22/EC 15 MID

103


Harmonizovani standardi obezbeđuju pretpostavku o usaglašenosti sa osnovnim zahtevima, ako je njihova oznaka objavljena u Službenom listu i ako su preneti na nacionalni nivo. Cilj objavljivanja oznake u Službenom listu je da se odredi najraniji datum kada pretpostavka o usaglašenosti stupa na snagu. Oznake (kao što su naslovi, identifikacioni brojevi) harmonizovanih standarda objavljuju se u Službenom listu za relevantnu direktivu. Ažurirana lista oznaka za svaku direktivu može se pronaći na sledećoj Internet adresi:

http:// europa.eu.int/comm/dg03/directs/dg3b/newapproa/eurstd/harmstds/index.html

Usaglašenost sa nacionalnim standardom koji preuzima harmonizovani standard, čija je oznaka objavljena, daje pretpostavku o usaglašenosti sa osnovnim zahtevima primenjene direktive Novog pristupa koja je pokrivena takvim standardom. Države članice moraju objaviti oznaku nacionalnog standarda koji preuzima harmonizovani standard.

Primena harmonizovanih standarda se preporučuje proizvođačima, jer je njihovo korišćenje osnova za pretpostavku o usaglašenosti, odnosno najlakši i najjednostavniji metod za garanciju usaglašenosti proizvoda sa osnovnim zahtevima relevantne direktive. Primena harmonizovanih standarda koji pružaju pretpostavku o usaglašenosti ostaje dobrovoljna. Proizvođač može da odabere da li će se pozivati na harmonizovane standarde. Međutim, ako proizvođač odluči da ne primeni harmonizovani standard, on ima obavezu da dokaže da su njegovi proizvodi usaglašeni sa osnovnim zahtevima korišćenjem drugih načina po svom izboru (na primer, pomoću bilo kojih drugih postojećih tehničkih specifikacija).

Evropske organizacije za standardizaciju u skladu sa internim propisima, na osnovu sopstvene incijative, donose odluku da se neki harmonizovani standard revidira. Takođe, na osnovu direktnog zahteva Evropske Komisije, ili indirektno, na osnovu inicijative neke države članice. Potreba za revizijom može da nastane iz promene predmeta i područja primene direktive (proširenje na druge proizvode), iz činjenice da Komisija ili neka država članica osporava sadržaj harmonizovanog standarda.

Osnovne razlike između EN standarda i harmonizovanih EN standarda su: – Referentni brojevi harmonizovanih standarda su objavljeni u Službenom listu EU. – Harmonizovani standardi moraju biti preneseni u nacionalne standarde – bez

ikakvih izmena. – Primena harmonizovanih standarda daje pretpostavku o usaglašenosti sa suštinskim

zahtevima direktiva Novog pristupa. Primer: Harmonizovani standardi Direktive za mašine (MD) 2006/42/EC Direktiva za mašine MD 2006/42/EC oslanja se na preko 700 harmonizovanih standarda, zajedno sa dopunama /23/. Za Tela za ocenjivanje usaglašenosti,

104


proizvođače i inspekcijski nadzor je veoma važno da znaju koji harmonizovani standard može biti korišćen, kao osnova za ispunjenje osnovnih zahteva direktive. Harmonizovani standardi obuhvaćeni Direktivom za mašine MD 2006/42/EC se po sadržaju i značaju mogu podeliti u tri grupe – tipa (Slika 33):

1) Tip A: Osnovni standardi bezbednosti mašina, 2) Tip B: Grupni standardi bezbednosti, 3) Tip C: Standardi bezbednosti proizvoda.

A – Osnovni standardi bezbednosti mašina: Standardi tipa A definišu osnovne pojmove i opšte principe za konstruisanje SRPS ISO EN 12100:2007, principe ocene rizika SRPS EN 14121:2008. B – Grupni standardi bezbednosti: Standardi tipa B mogu se podeliti u dve grupe koje definišu:

B1 – grupni standardi bezbednosti, na primer bezbednosna rastojanja(EN 294, EN 811, EN 349), buka(EN 3744), vibracije, temperatura površine(EN 563)

B2 – grupni standardi bezbednosti za slične ili iste bezbednosne uređaje različitih mašina, npr. za delove za uključivanje sa obe ruke (EN 574), zasuni, svetlosna signalizacija/fotoćelije (EN 61496-1), delovi za isključenje u nuždi (EN 418)

C – Standardi bezbednosti proizvoda: Standardi tipa C obuhvataju sve vidove opasnosti i odnose se na konkretne mašine (hidraulične prese, mehaničke prese, mašine za gumu i plastiku, mašine za pakovanje, mašine za proizvodnju obuće, testere itd.)

Prema Nacionalnom programu integracije Republike Srbije u Evropsku Uniju u vezi sa transponovanjem direktiva Evropske Unije u nacionalno zakonodavstvo resorna ministarstva Vlade Republike Srbije u obavezi su da transponuju direktive Novog pristupa tj. da izrade odgovarajuće pravilnike ili zakone u skladu sa zakonodavno-pravnom regulativom Srbije. Do septembra 2011. godine transponovano je pet evropskih direktiva zasnovanih na Novom pristupu, odnosno objavljena su četiri pravilnika i jedan zakon, kojima se utvrđuju tehnički i drugi zahtevi za proizvode. Pravilnik o bezbednosti mašina je usklađen sa svim načelima i bitnim zahtevima iz Direktive MD 2006/42/EZ Evropskog parlamenta i Saveta od 17. maja 2006. godine o mašinama. Pravilnik o bezbednosti mašina, za sada, podržava 442 srpska harmonizovana standarda (Slika 34), prema Spisku srpskih standarda iz oblasti mašina („Službeni glasnik RS”, broj 25/10). Pravni osnov za donošenje Pravilnika o bezbednosti mašina sadržan je u članu 6. Zakona o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti („Službeni glasnik RS”, broj 36/09) /29/, kojim je propisano da tehnički propis priprema i donosi ministarstvo u okviru svog delokruga nadležnosti. Pravilnik o bezbednosti mašina je objavljen 12. marta 2010. godine u „Službenom glasniku RS”, broj 13/10, a stupio je na snagu 20. marta 2010. godine.

105


Slika 33 . Podela harmonizovanih standarda u oblasti bezbednosti mašina

106


SPISAK SRPSKIH STANDARDA IZ OBLASTI MAŠINA

R B

Oznaka srpskog

standarda

Naslov srpskogstandarda

Naslov srpskogstandarda na

engleskom jeziku

Oznaka referentnog

harmonizovanog evropskog standarda

1 SRPS EN ISO

7250:2005 Osnovne mereljudskog tela za tehničko konstruisanje

Basic human body measurements for technological design

EN ISO 7250:1997

2 SRPS EN ISO 14122-1:2006

Bezbednost mašina-Trajna sredstva za prilaz mašini-Deo 1: Izbor nepokretnih sredstava za prilaz između dva nivoa

Safety of machinery-Permanent means of access to machinery-Part 1: Choice of fixed means of access between two levels

EN ISO 14122-1:2001

3 SRPS EN ISO 14122-2:2006

Bezbednost mašina-Trajna sredstva za prilaz mašini-Deo 2: Radne platforme i staze

Safety of machinery-Permanent means of access to machinery-Part 2: Working platforms and walkways

EN ISO 14122-2:2001

4 SRPS EN ISO 14122-3:2006

Bezbednost mašina-Trajna sredstva za prilaz mašini-Deo 3: Stepenice, lestve sa stepenicama i zaštitne ograde

Safety of machinery-Permanent means of access to machinery-Part 3: Stairs, stepladders and guard-rails

EN ISO 14122-3:2001

Slika 34. Deo spiska srpskih standarda iz oblasti mašina

107


11. STANDARDI IZ OBLASTI SISTEMA MENADŽMENTA I OCENJIVANJA USAGLAŠENOSTI ISO - Međunarodna organizacija za standardizaciju i IEC - Međunarodna elektrotehnička komisija čine specijalizovani sistem za standardizaciju širom sveta. Nacionalne organizacije za standardizaciju, koja su članovi ISO ili IEC, učestvuju u radu na razvijanju međunarodnih standarda preko tehničkih komiteta koje su ISO i IEC, svaki za sebe, osnovali da se bave pojedinim oblastima tehničke delatnosti. Tehnički komiteti ISO i IEC sarađuju u oblastima od zajedničkog interesa. Druge međunarodne organizacije, vladine i nevladine, sa kojima su ISO i IEC u vezi, takođe, učestvuju u ovom radu. 11.1. Tehnički komitet ISO/TC 176 Tehnički komitet ISO/TC 176 Sistem menadžmenta kvalitetom i obezbeđenje kvaliteta (Quality management and quality assurance) je najbrojniji i najpoznatiji ISO tehnički komitet, koji okuplja 81 zemlju članicu i 20 zemalja u statusu posmatrača. Rad ovog komiteta odnosi se na standarde sistema menadžmenta i odvija se preko tri podkomiteta: SC1 – pojmovi i definicije, SC2 – sistemi kvaliteta i SC3 – tehnologija podrške. Saradnja ISO i CEN ostvarena je tako što je Tehnički komitet CEN/IS C01: Prehrambeni proizvodi, izradio je seriju standarda 22000, koju je prihvatio Tehnički komitet ISO/TC 34: Poljoprivredni prehrambeni proizvodi. Standardi za sisteme menadžmenta kvalitetom mogu se podeliti na sledeći način:

- Standardi koji utvrđuju zahteve (na primer ISO 9001, ISO 16949); - Standardi koji daju dodatna uputstva (na primer ISO 9004, ISO 10012); - Standardi koji daju dodatne informacije o sistemima menadžmenta kvalitetom

(na primer ISO 9000, ISO 10005); - Standardi koji se odnose na merenje zadovoljstva korisnika (na primer ISO

10002, ISO 10003). Spisak standarda za sisteme menadžmenta kvalitetom:

1. ISO 9001:2006, Quality management systems - Requirements (Sistem menadžmenta kvalitetom – Zahtevi)

2. ISO 9000:2005, Quality management systems – Fundamentals and vocabulary (Sistem menadžmenta kvalitetom – Osnove i rečnik)

3. ISO 22000:2005, Food safety management systems - Requirements for any organization in the food chain (Sistemi menadžmenta bezbednošću hrane - Zahtevi za svaku organizaciju u lancu hrane)

4. ISO 22005:2007, Traceability in the feed and food chain - General principles and basic requirements for system design and implementation

108


(Sistemi menadžmenta bezbednošću hrane – Zahtevi za svaku organizaciju hrane)

5. IWA 1, Sistem menadžmenta kvalitetom - Uputstvo za procese poboljšavanja u zdravstvenim organizacijama

6. IWA 2:2003, Quality management systems - Guidelines for the application of ISO 9001:2000 in education (Sistem menadžmenta kvalitetom - Uputstvo za primenu ISO 9001 u obrazovanju)

7. ISO/TS 22003:2007, Food safety management systems - Requirements for bodies providing audit and certification of food safety management systems (Sistemi menadžmenta bezbednošću hrane – Zahtevi za tela koja obavljaju proveru i sertifikaciju sistema menadžmenta bezbednošću hrane)

8. ISO/TS 22004:2005, Food safety management systems - Guidance on the application of ISO 22000:2005 (Sistem menadžmenta bezbednošću hrane – Uputstvo o primeni ISO 22000:2005)

9. ISO/PAS 28000:2005, Specification for security management systems for the supply chain (Specifikacija za upravljanje bezbednošću sistemima u lancu snabdevanja)

10. ISO/TS 19218-1:2011, Medical devices - Hierarchical coding structure for adverse events - Part 1: Event-type codes (Medicinski uređaji - Hijerarhijska struktura za kodiranje neželjenih događaja - Deo 1: Događaj tipa kodova)

11. ISO/TS 29001:2010, Petroleum, petrochemical and natural gas industries - Sector-specific quality management systems - Requirements for product and service supply organizations (Industrija nafte, petrohemije i prirodnog gasa – Sistemi menadžmenta kvaliteta za sektor – Zahtevi za organizacije koje isporučuju proizvod i usluge)

12. ISO/TS 10004:2010, Quality management - Customer satisfaction - Guidelines for monitoring and measuring (Menadžment kvalitetom – Zadovoljstvo korisnika – Uputstva za praćenja i merenja)

13. ISO 13485:2003/Cor 1:2009, (Sistem kvaliteta - Medicinski uređaji - Posebni zahtevi za primenu ISO 9001)

14. IWA 4:2009, Quality management systems - Guidelines for the application of ISO 9001:2008 in local government (Sistem menadžmenta kvalitetom - Uputstvo za primenu ISO 9001 u lokalnoj upravi)

15. ISO/TS 16949:2009, Quality management systems - Particular requirements for the application of ISO 9001:2008 for automotive production and relevant service part organizations (Sistem menadžmenta kvalitetom - Posebni zahtevi za primenu ISO 9001 za isporučioce proizvoda i usluga za automobilsku industriju)

16. ISO Guide 34:2009, General requirements for the competence of reference material producers (Opšti zahtevi za kompetentnost proizvođača referentnih materijala)

17. ISO 9004:2009, Managing for the sustained success of an organization - A quality management approach (Rukovođenje sa ciljem ostvarivanja održivog uspeha organizacije – Pristup preko menadžmenta kvalitetom)

109


18. ISO 22006:2009, Quality management systems - Guidelines for the application of ISO 9001:2008 to crop productio (Sistemi menadžmenta kvalitetom - Uputstva za primenu ISO 9001:2008 u proizvodnji useva)

19. ISO 10001:2007, Quality management — Customer satisfaction — Guidelines for codes of conduct for organizations (Menadžment kvalitetom – Zadovoljstvo korisnika – Uputstva za kodekse ponašanja za organizacije)

20. ISO 10002:2004, Quality management — Customer satisfaction — Guidelines for complaints handling in organizations (Menadžment kvalitetom – Zadovoljenje korisnika – Uputstvo za postupanje sa prigovorima u organizacijama)

21. ISO 10003:2007, Quality management — Customer satisfaction — Guidelines for dispute resolution external to organizations (Menadžment kvalitetom – Zadovoljstvo korisnika – Uputstvo za rešavanje sporova izvan organizacije)

22. ISO 10005:2005, Quality management systems — Guidelines for quality plans (Sistem menadžmenta kvalitetom – Uputstva za planove kvaliteta)

23. ISO 10006:2003, Quality management systems — Guidelines for quality management in projects (Sistemi menadžmenta kvalitetom – Uputstvo za menadžment kvaliteta u projektima)

24. ISO 10007:2003, Quality management systems — Guidelines for configuration management (Sistem menadžmenta kvalitetom – Uputstvo za upravljanje konfiguracijom)

25. ISO 10012:2003, Measurement management systems — Requirements for measurement processes and measuring equipment (Sistem menadžmenta merenjem – Zahtevi za procese merenje i mernom opremom)

26. ISO/TR 10013:2001, Guidelines for quality management system documentation (Uputstva za dokumentaciju sistema menadžmenta kvalitetom)

27. ISO 10014:2006, Quality management — Guidelines for realizing financial and economic benefits (Menadžment kvalitetom – Uputstva za upravljanje ekonomijim kvaliteta)

28. ISO 10015:2002, Quality management — Guidelines for training (Menadžment kvalitetom – Uputstvo za obuku)

29. ISO/TR 10017:2003, Guidance on statistical techniques for ISO 9001 (Uputstvo za primenu statističkih tehnika za ISO 9001)

30. ISO/TR 10019:2007, Uputstvo za izbor konsultanata za sistem menadžmenta kvalitetom i korišćenje njihovih usluga

Tehnički komitet ISO/TC 207 Menadžment zaštitom životne sredine (Enviromental management) obuhvata standardizaciju u oblasti sistema menadžmenta zaštitom životne sredine i sredstvima koja omogućavaju podršku održivom razvoju. Spisak standarda iz oblasti zaštite životne sredine:

1. ISO 14001:2004, Environmental management systems – Requirements with guidance for use (Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine – Zahtevi sa uputstvom za primenu)

110


2. ISO 14004:2004, Environmental management systems – General guidelines on principles, systems and support techniques (Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine - Opšte smernice za principe, sisteme i postupke)

3. ISO 14005:2010, Environmental management systems - Guidelines for the phased implementation of an environmental management system, including the use of environmental performance evaluation (Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine - Uputstvo za faznu implementaciju sistema upravljanja zaštitom životne sredine, uključujući i korišćenje procene zaštite životne sredine)

4. ISO 14006:2011, Environmental management systems - Guidelines for incorporating ecodesign (Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine - Uputstva za uvođenje ekoprojektovanja)

5. ISO 14015:2001, Environmental management – Environmental assessment of sites and organizations - EASO (Upravljanje zaštitom životne sredine – Ocenjivanje zaštite životne sredine lokacija i organizacija)

6. ISO 14020:1998, Environmental labels and declarations – General principles (Oznake i deklaracije o zaštiti životne sredine – Opšti principi)

7. ISO 14021:1999, Environmental labels and declarations – Self-declared environmental claims (Type II environmental labelling) (Oznake i deklaracije o zaštiti životne sredine – Samodeklarišuće tvrdnje o zaštiti životne sredine (označavanje o zaštiti životne sredine tipa II)

8. ISO 14024:1999, Environmental labels and declarations–Type I environmental labelling- Principles and procedures (Oznake i deklaracije o zaštiti životne sredine – Označavanje o zaštiti životne sredine tipa I – Principi i procedure)

9. ISO 14025:2007, Environmental labels and declarations – Type III environmental declarations - Principles and procedures (Oznake i deklaracije o zaštiti životne sredine - Deklaracija o zaštiti životne sredine tipa III - Principi i procedure)

10. ISO 14031:1999, Environmental management – Environmental performanse evaluation - Guidelines (Upravljanje zaštitom životne sredine - Vrednovanje učinka zaštite životne sredine - Smernice)

11. ISO 14040:1997, Environmental management – Life cycle assessment -Principles and framework (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Principi i okvir)

12. ISO 14041:1998, Environmental management – Life cycle assessment - Goal and scope definition and inventory analysis (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Definisanje cilja i predmeta i analiza inventara)

13. ISO 14042:2000, Environmental management – Life cycle assessment - Life cycle impact assessment (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Ocenjivanje uticaja životnog ciklusa)

14. ISO 14043:2000, Environmental management – Life cycle assessment - Life cycle interpretation (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Interpretacija životnog ciklusa)

15. ISO 14044:2006, Environmental management - Life cycle assessment - Requirements and guidelines (Upravljanje zaštitom životne sredine – Ocenjivanje životnog ciklusa – Zahtevi i uputstva za primenu)

111


16. ISO 14048:2002, Environmental management – Life cycle assessment - Data documentation format (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Dokumentacioni format podataka)

17. ISO 14049:2000, Environmental management – Life cycle assessment -Examples of application of ISO 14041 to goal and scope definition and inventory analysis (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Primeri primene ISO 14041 u definisanju cilja i analize inventara životnog ciklusa)

18. ISO 14050:2009, Environmental management – Vocabulary (Upravljanje zaštitom životne sredine – Rečnik)

19. ISO 14061:1998, Information to assist forestry organizations in the use of Environmental Management System standards ISO 14001 and ISO 14004 (Informacija kao pomoć šumarskim organizacijama u primeni standarda sistema za upravljanje životnom sredinom ISO 14001 i ISO 14004)

20. ISO 14062:2002, Environmental management - Integrating environmental aspects into product design and development (Upravljanje zaštitom životne sredine - Uključivanje aspekata životne sredine u projektovanje i razvoj proizvoda)

21. ISO 14064-1:2006, Greenhouse gases - Part 1: Specification with guidance at the organization level for quantification and reporting of greenhouse gas emissions and removals (Gasovi staklene bašte - Deo1: Specifikacija za kvantitativno iskazivanje i izveštavanje o emisijama i uklanjanju gasova staklene bašte, sa uputstvom za primenu na nivou organizacije)

22. ISO 14064-2:2006, Greenhouse gases - Part 2: Specification with guidance at the project level for quantification, monitoring and reporting of greenhouse gas emission reductions or removal enhancements (Gasovi staklene bašte - Deo2: Specifikacija za kvantitativno iskazivanje, praćenje i izveštavanje o smanjenjima emisije ili povećanjima uklanjanja gasova staklene bašte, sa uputstvom za primenu na nivou projekta)

23. ISO 19011:2002, Guidelines for quality and/or environmental management systems auditing (Uputstvo za proveru QMS/EMS)

11.2. Zajednički tehnički komitet ISO/IEC JTC 1 U oblasti informacionih tehnologija ISO i IEC uspostavili su zajednički tehnički komitet ISO/IEC JTC 1 Informacione tehnologije. Standardi serije 20000 izrađeni su od strane BSI (britanski standardi), a usvojeni po ubrzanom postupku od tehničkog komiteta ISO/IEC JTC 1, uz saglasnost nacionalnih organizacija za standardizaciju. Organizacije koje se bave uslugama u oblasti informacionih tehnologija (IT usluge) mogu svoj poslovni sistem da urede prema zahtevima standarda ISO 20000, koji je podešen problematici IT usluga. Potrebno je istaći da zahtevi ISO 20000 nisu kontradiktorni zahtevima ISO 9000. Mnoge kompanije, kao što su banke, osiguranja ili telekomunikacione kompanije imaju izuzetno vredne i važne podatke i informacije o korisnicima, poslovima i

112


transaakcijama. Svi ti podaci treba da su raspoloživi u što je moguće kraćem roku, a istovremeno i zaštićeni i obezbeđeni od krađe, zloupotreba, nesrećnih slučajeva i slično. Upravo standard ISO 27001 predstavlja sistematičan odgovor za pretnje i rizike u korišćenju IT tehnologija. Spisak standarda iz oblasti Informacionih tehnologija:

1. ISO 9660:1988 Information processing - Volume and file structure of CD-ROM for information interchange (Obrade informacija - Obim i struktura datoteka CD-ROM-za razmenu informacija)

2. ISO/IEC 11581-1:2000 Information technology - User system interfaces and symbols - Icon symbols and functions - Part 1: Icons - General (Informaciona tehnologija - Uputstvo za sistem interfejsa i simboli - Ikonice simbola i funkcije - Deo 1: ikone - Opšte)

3. ISO/IEC 17799:2000 Information technology - Code of practice for information security management (Informaciona tehnologija – Preporuke dobre prakse za upravljanje sigurnosti informacija)

4. ISO/IEC 20000-1:2005 Information technology - Service management - Part 1: Specification (Informaciona tehnologija – Upravljanje uslugama – Deo1: Specifikacija)

5. ISO/IEC 27001:2005 Information technology - Security techniques - Information security management systems – Requirements (Informaciona tehnologija – Tehnike sigurnosti – Sistemi menadžmenta sigurnošću informacija – Zahtevi)

6. ISO 18938:2008 Imaging materials - Optical discs - Care and handling for extended storage (Snimanje materijala - Optički diskovi - Čuvanje i rukovanje za prošireno skladište)

7. ISO/IEC 20000-1:2011 Information technology - Service management - Part 1: Service management system requirements (Informaciona tehnologija - Upravljanje uslugama - Deo 1: Zahtevi sistema za upravljanje uslugama)

8. ISO 7779:2010 Acoustics - Measurement of airborne noise emitted by information technology and telecommunications equipment (Akustika - Merenje buke u vazduhu emituju informacione tehnologije i telekomunikacione opreme)

9. ISO/IEC TR 20000-5:2010 Information technology - Service management - Part 5: Exemplar implementation plan for ISO/IEC 20000-1 (Informaciona tehnologija - Upravljanje uslugama - Deo 5: Primer plana implementacije standarda ISO / IEC 20000-1)

10. ISO/IEC TR 20000-4:2010 Information technology - Service management - Part 4: Process reference model (Informaciona tehnologija - Upravljanje uslugama - Deo 4: Model referentnog procesa)

11. ISO/IEC TR 20000-3:2009 Information technology - Service management - Part 3: Guidance on scope definition and applicability of ISO/IEC 20000-1 (Informaciona tehnologija - Upravljanje uslugama - Deo 3: Smernice o obimu definicije i primene ISO/IEC 20000-1)

113


12. ISO/IEC 2382-36:2008 Information technology - Vocabulary - Part 36: Learning, education and training (Informaciona tehnologija - Rečnik - Deo 36: Učenje, obrazovanje i obuka)

13. ISO/IEC TR 24714-1:2008 Information technology - Biometrics - Jurisdictional and societal considerations for commercial applications - Part 1: General guidance (Informaciona tehnologija - Biometrija - Pravosudni i društveni razlozi za komercijalne primene - Deo 1: Opšte smernice)

14. ISO/IEC 20000-2:2005 Information technology - Service management - Part 2: Code of practice (Informaciona tehnologija – Upravljanje uslugama – Deo.2: Preporuke dobre prakse)

15. ISO/IEC 13251:2004 Collection of graphical symbols for office equipment (Prikupljanje grafičkih simbola za kancelarijsku opremu)

16. ISO/IEC 2382-7:2000 Information technology - Vocabulary - Part 7: Computer programming (Informaciona tehnologija - Rečnik - Deo 7: računarsko programiranje)

17. ISO/IEC 2382-5:1999 Information technology - Vocabulary - Part 5: Representation of data (Informaciona tehnologija - Rečnik - Deo 5: Predstavljanje podataka)

11.3. Tehnički komitet COPOLCO Tehnički komitet za zaštitu potrošača - ISO COPOLCO je na zahtev tehničkog rukovodstva ISO deset godina radio na donošenju standarda o društvenoj odgovornosti. U izradi ovog standarda bili su uključeni stručnjaci iz više od 90 zemalja i 40 međunarodnih i regionalnih organizacija. Ti stručnjaci su predstavljali šest različitih interesnih grupa: potrošači, organi vlasti, industrija, radnici, nevladine organizacije i ostali (najčešće konsultanti). Standard ISO 26000:2011 Uputstvo za društvenu odgovornost, koji je identičan ISO standardu, donet je 01.11.2010. godine, a u Republici Srbiji objavljen je 21.04.2011.godine. Standard ISO 26000 je urađen kao uputstvo i po njemu nije moguće da se obavlja sertifikacija. Na ovaj način pružena je mogućnost organizacijama, svih vrsta i veličina, da razmotre svoju ulogu u društvenoj odgovornosti i da preduzmu mere kako bi postale društveno odgovorne. U toku izrade standarda, nakon brojnih diskusija i usaglašavanja stavova, konsenzusom je usvojena zvanična definicija pojma „društvena odgovornost“ koja glasi: Društvena odgovornost je odgovornost organizacije za uticaje svojih odluka i aktivnosti na društvo i životnu sredinu, kroz transparentno i etičko ponašanje tako da:

- doprinese održivom razvoju uključujući zdravlje i dobrobit društva; - uzme u obzir očekivanja interesnih strana; - je usklađena sa primenljivim zakonom i međunarodnim pravilima ponašanja i - integrisana je u celoj organizaciji i primenjena u njenim odnosima.

Napomena 1: Aktivnosti obuhvataju proizvode, usluge i procese.

114


Napomena 2: Odnosi se tiču aktivnosti organizacije u njenoj sferi uticaja. U samom tekstu standarda ISO 26000 naznačeno je da se pojam „društvena odgovornost“ menja tokom vremena i da će definicija biti podložna preispitivanju i promeni, ako bude potrebno. Naime, ranija predstava o društvenoj odgovornosti bila je usmerena na davanja u dobrotvorne svrhe. Pre više od jednog veka pojavile su se teme kao što su radna praksa i korektno poslovanje. Druge teme, kao što su ljudska prava, zaštita životne sredine, zaštita potrošača, kao i borba protiv korupcije pridodate su tokom vremena /28/. Cilj standarda ISO 26000 je da pomogne organizacijama da učine više od onoga što podrazumeva poštovanje zakona i propisa, istovremeno imajući u vidu da je pridržavanje zakona suštinska obaveza svake organizacije i ključni deo njihove društvene odgovornosti. Standard treba da unapredi opšte razumevanje u oblasti društvene odgovornosti i da dopuni druge instrumente i inicijative u pogledu društvene odgovornosti, a ne da ih zameni. Spisak standarda iz oblasti društvene odgovornosti:

1. ISO 26000:2010 Guidance on social responsibility (Uputstvo o društvenoj odgovornosti)

2. ISO/TR 22312:2011 Societal security - Technological capabilities (Društvena bezbednost - Tehnološke mogućnosti)

3. ISO/IEC 31010:2009 Risk management - Risk assessment techniques (Upravljanje rizikom – Tehnike procene rizika)

4. ISO Guide 73:2009 Risk management – Vocabulary (Upravljanje rizikom - rečnik)

5. ISO 31000:2009 Risk management - Principles and guidelines (Menadžment rizikom – Principi i uputstva)

6. ISO/PAS 22399:2007 Societal security - Guideline for incident preparedness and operational continuity management (Društvena bezbednost – Smernica za pripravnost na incidente i upravljanje kontinuitetom operacija)

7. ISO Guide 72:2001 Guidelines for the justification and development of management system standards (Smernice za opravdanje i razvoj standarda sistema menadžmenta)

11.4. Tehnički komitet CASCO Za rad na razvijanju međunarodnih standarda i uputstava u oblasti ocenjivanja usaglašenosti odgovoran je ISO Komitet za ocenjivanje usaglašenosti (CASCO - Committee on conformity assessment). Nacrti međunarodnih standarda se izrađuju u skladu sa pravilima datim u ISO/IEC Direktivi, Deo 2. Nacrti međunarodnih standarda koje tehnički komiteti usvoje dostavljaju se telima članica na glasanje. Da bi se jedan standard objavio kao međunarodni, potrebno je da za njega glasa najmanje 75% tela članica koje učestvuju u glasanju.

115


Komitet za ocenjivanje usaglašenosti (CASCO) izradio je veći broj međunarodnih standarda i uputstva, koji pokrivaju sledeće oblasti:

- Principi i terminologija, - Zajednički elementi, - Kodeks prakse ocenjivanja usaglašenosti, - Pisanje specifičnih zahteva, - Ispitivanje, - Kontrolisanje (inspekcija), - Deklaracije o usaglašenosti dobavljača, - Sertifikacija, - Proizvodi, - Sistemi menadžmenta, - Stručna lica, - Akreditacija, - Kolegijalno ocenjivanje, - Međusobno priznavanje.

Spisak najznačajnijih standarda iz oblasti ocenjivanja usaglašenosti:

1. ISO/IEC 17000:2004, Conformity assessment - Vocabulary and general

principles (Ocenjivanje usaglašenosti – Rečnik i opšti principi) 2. ISO/PAS 17001:2005, Conformity assessment – Impartiality - Principles and

requirements (Ocenjivanje usaglašenosti – Nepristrasnost - Principi i zahtevi) 3. ISO/PAS 17002:2004, Conformity assessment – Confidentiality - Principles

and requirements (Ocenjivanje usaglašenosti – Poverljivost - Principi i zahtevi) 4. ISO/PAS 17003:2004, Conformity assessment – Complaints and appeals -

Principles and requirements (Ocenjivanje usaglašenosti - Prigovori i žalbe -Principi i zahtevi)

5. ISO/PAS 17004:2005, Conformity assessment – Disclosure of information -Principles and requirements (Ocenjivanje usaglašenosti - Otkrivanje informacija - Principi i zahtevi)

6. ISO/IEC 17007:2009, Conformity assessment - Guidance for drafting normative documents suitable for use for conformity assessment (Ocenjivanje usaglašenosti - Uputstvo za izradu normativnih dokumenata pogodnih za korišćenje ocenjivanja usaglašenosti)

7. ISO/IEC 17011:2004, Conformity assessment - General requirements for accreditation bodies accrediting conformity assessment bodies (Ocenjivanje usaglašenosti - Opšti zahtevi za akreditaciona tela koja akredituju tela za ocenjivanje usaglašenosti)

8. ISO/IEC 17020:1998, General criteria for the operation of various types of bodies performing inspection (Opšti kriterijumi za rad različitih vrsta tela koja obavljaju kontrolisanje)

116


9. ISO/IEC DIS 17020:2011, Conformity assessment - General criteria for the operation of various types of bodies performing inspection (Ocenjivanje usaglašenosti - Opšti kriterijumi za rad različitih vrsta tela koja obavljaju kontrolisanje)

10. ISO/IEC 17021:2011, Conformity assessment - Requirements for bodies providing audit and certification of management systems (Ocenjivanje usaglašenosti – Zahtevi za tela koja sprovode provere i sertifikaciju sistema menadžmenta)

11. ISO/IEC 17024:2003, Conformity assessment - General requirements for bodies operating certification of persons (Ocenjivanje usaglašenosti - Opšti zahtevi za tela koja vrše sertifikaciju osoba)

12. ISO/IEC DIS 17024:2011, Conformity assessment - General requirements for bodies operating certification of persons (Ocenjivanje usaglašenosti - Opšti zahtevi za tela koja vrše sertifikaciju osoba)

13. ISO/IEC 17025:2005, General requirements for the competence of testing and calibration laboratories (Opšti zahtevi za kompetentnost laboratorija za ispitivanje i laboratorija za etaloniranje)

14. ISO/IEC 17030:2003, IDT, Conformity assessment – General requirements for third-party marks of conformity (Opšti zahtevi za znak usaglašenosti preko treće strane)

15. ISO/IEC 17040:2005, Conformity assessment - General requirements for peer assessment of conformity assessment bodies and accreditation bodies (Ocenjivanje usaglašenosti – Opšti zahtevi za kolegijalno ocenjivanje tela za ocenjivanje usaglaštenosti i akreditacionih tela)

16. ISO/IEC 17043:2010, Conformity assessment - General requirements for proficiency testing (Ocenjivanje usaglašenosti – Opšti zahtevi za ispitivanje osposobljenosti)

17. ISO/IEC 17050-1:2004, Conformity assessment - Supplier's declaration of conformity - Part 1: General requirements (Ocenjivanje usaglašenosti - Deklaracija isporučioca o usaglašenosti, Deo 1: Opšti zahtevi)

18. ISO/IEC 17050-2:2004, Conformity assessment - Supplier's declaration of conformity - Part 2: Supporting documentation (Ocenjivanje usaglašenosti - Deklaracija isporučioca o usaglašenosti, Deo 2: Dokumentacija podrške)

19. ISO/IEC DIS 17065, Conformity assessment - Requirements for bodies certifying products, processes and services (Ocenjivanje usaglašenosti - Zahtevi za tela sertifikaciju proizvoda, procesa i usluga)

20. ISO/IEC WD 17067:2011, Conformity assessment - Fundamentals of product certification (Ocenjivanje usaglašenosti - Osnovni principi sertifikacije proizvoda)

21. ISO 15189:2007, Medical laboratories - Particular requirements for quality and competence (Medicinske laboratorije - Posebni zahtevi za kvalitet i kompetentnost)

22. ISO/TR 22869:2007, Medical laboratories - Guidance on laboratory implementation of ISO 15189:2007 (Medicinske laboratorije - Uputstvo za primenu ISO 15189:2007 u laboratorijama)

117


23. ISO/IEC Guide 28:2004, Conformity assessment - Guidance on a third-party certification system for products (Ocenjivanje usaglašenosti - Uputstvo za sistem sertifikacije proizvoda preko treće strane)

24. ISO/IEC Guide 37:1995, Instructions for use of products of consumer interest (Uputstvo za upotrebu proizvoda od interesa za potrošače)

25. ISO/IEC Guide 53:2005, Conformity assessment - Guidance on the use of an organizations quality management system in product certification (Ocenjivanje usaglašenosti - Uputstvo za korišćenje sistema menadžmenta kvalitetom organizacije pri sertifikaciji proizvoda)

26. ISO/IEC Guide 60:2004, Conformity assessment - Code of good practice (Ocenjivanje usaglašenosti – Kodeks dobre prakse)

27. ISO/IEC Guide 68:2002, Arrangements for the recognition and acceptance of conformity assessment results (Dogovori o priznavanju i prihvatanju rezultata ocenjivanja usaglašenosti)

118


12. PROPISI IZ OBLASTI MOTORNIH VOZILA 12.1. Homologacija vozila Homologacija je tehnički termin koji vodi poreklo od francuske reči "la homologation", koja znači "utvrđivanje saglasnosti prema nečemu". Termin je izveden iz grčke reči “homologeo” - “slagati se”, koji se koristi u engleskom jeziku da označi davanje odobrenja od strane određenog službenog tela. To telo može biti sud, vlada, ili akademsko ili profesionalno telo, koje se rukovodi nizom strogih pravila ili standarda u odlučivanju da li takvo odobrenje treba odobriti. Sertifikovanje je drugi mogući sinonim za reč homologacija, u različitim jezicima /20/. Ujedinjene Nacije - Ekonomska komisija za Evropu – UNECE (United Nations Economic Commission for Europe) je formirana 1947. godine, sa sedištem u Ženevi. To je jedna od 5 regionalnih komisija Ujedinjenih Nacija. UNECE region obuhvata 56 zemalja u Evropi, Severnoj Americi (SAD i Kanada), regionu Kavkaza (3 države) i Centralnoj Aziji (5 država). Osnovni cilj UNECE je promocija sveopštih ekonomskih integracija. Ekonomska komisija za Evropu, pri Ujedinjenim nacijama, donela je 20. marta 1958. godine „Sporazum o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa za vozila sa točkovima, opremu i delove koji mogu biti ugrađeni i/ili korišćeni na vozilima sa točkovima i uslovima za uzajamno priznavanje dodeljenih homologacija na osnovu ovih propisa“. Pod homologacijom se podrazumeva postupak utvrđivanja saobraznosti konstruktivno-bezbedonosnih karakteristika i verifikacije nivoa razvojnih aktivnosti na vozilima, opremi i delovima koji treba da se stave u promet saglasno zahtevima ECE Pravilnika (ECE Regulations). Osnovni postulati homologacije su:

Definisanje minimalnih tehničko-bezbednosnih karakteristika vozila: aktivna i pasivna bezbednost, zaštita životne sredine;

Jedinstven način primene i uzajamnog priznavanja kod svih strana ugovornica; Osiguranja obavljanja kontrole saobraznosti; Olakšanje trgovine i prometa sa vozilima; Zaštita korisnika od nebezbednih proizvoda.

12.2. UN ECE Pravilnici Sve aktivnosti na donošenju UN ECE Pravilnika odvijaju se u Svetskom forumu za harmonizaciju pravilnika za vozila - WP.29 (World Forum for Harmonization of Vehicle Regulations), koji se sastoji od 6 radnih grupa. Svetski forum za harmonizaciju

119


pravilnika za vozila (WP.29) je jedinstvena međunarodna organizacija u svojoj oblasti delovanja. WP.29 je osnovana je 1952. godine u okviru Sektora za transport UN ECE i nudi okvir za globalnu harmonizaciju tehničkih pravilnika za vozila, uključujući međusobno priznavanje odobrenja tipa vozila, kao i jedinstvene uslove za periodične tehničke preglede. Osnovni moto je:

“Sertifikovano jednom, prihvaćeno bilo gde“. Osnovni ciljevi foruma WP.29 su:

Poboljšanje bezbednosti vozila; Zaštita životne sredine; Promocija energetske efikasnosti; Poboljšanje zaštite vozila.

UN ECE Pravilnici:

Obezbeđuju uniformnost bezbedonosnih karakteristika vozila, opreme i delova,

Omogućavaju racionalno, sa stanovišta postojeće tehnologije, korišćenje energije i zaštitu životne sredine,

Obezbeđuju smanjenje troškova proizvodnje, Omogućavaju izbegavanje ponavljanja zakonski zahtevanih kontrola, čime se

otklanjaju barijere u trgovinskom poslovanju. Karakteristične tačke jednog UN ECE Pravilnika su:

o Oblast primene, o Definicije, o Procedura podnošenja zahteva za homologaciju, o Tehnički zahtevi sa graničnim vrednostima, o Uzorkovanje, o Kontrola saobraznosti serijske proizvodnje, o Prelazne odredbe.

UN ECE Pravilnici obuhvataju sledeće kategorije vozila:

1. L - Mopedi, skuteri, motocikli, tricikli. 2. M – Putnički automobili, autobusi. 3. N – Teretna vozila. 4. O – Priključna vozila. 5. T – Traktori. 6. G – Terenska vozila.

120


UN ECE Pravilnici /20/ primarno obuhvataju sledeće oblasti:

1. Aktivna bezbednost - pod njom se podrazumevaju: svetlosni i svetlosno-signalni uređaji, koji obuhvataju farove sa svim mogućim izvorima svetlosti, poziciona svetla, svetla za maglu; sistem za kočenje; pneumatici; vučni uređaji; uređaji za ograničenje maksimalne brzine; upravljački mehanizmi, itd.;

2. Pasivna bezbednost - sa stanovišta zaštite putnika u slučaju udesa u opštem smislu, što obuhvata čvrstoću sedišta i priključaka, sigurnosne pojaseve, zaštitu od udara sa prednje i bočne strane, naslone za glavu, branike, vazdušne jastuke, zaštitne kacige, itd.

3. Zaštita životne sredine : aerozagađenje, dimnost, merenje potrošnje goriva, vozila sa pogonom na tečni gas i na komprimovani prirodni gas, eletrična vozila, merenje buke, zvučne signalne uređaje, prigušne sisteme, itd.;

4. Opšta bezbednost: neovlašćenu upotrebu vozila, zaštitu od požara, sigurnosna stakla, prevoz opasnih materija, čvrstoću strukture autobusa, raspored nožnih komandi, brzinomere, retrovizore, alarmne sisteme, zaštitu od podletanja pod vozilo sa prednje, bočne i zadnje strane, itd.

Do 1995. godine Sporazumu o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa su mogle da pristupe samo članice Ekonomske komisije za Evropu. Do sredine 2009. godine Sporazum je verifikovalo 48 članica, od kojih su 9 vanevropske države. Mnoge države koje nisu potpisnice Sporazuma unilateralno priznaju i primenjuju ECE Pravilnike kao ekvivalente nacionalnim propisima, što je dovelo do toga da homologovana vozila predstavljaju harmonizovani nivo kvaliteta na međunarodnom tržištu vozila, opreme i delova. Redosled po kome su države pristupile Sporazumu određuje i homologacionu oznaku za svaku državu. Oznaka se sastoji od velikog slova “E” u krugu i broja (Slika 35), koji predstavlja redosledni broj potpisivanja Sporazuma od strane određene članice, kao na primer: E1 - Nemačka, E2 - Francuska, E10 – Jugoslavija (Srbija), E43 - Japan, .... FNR Jugoslavija je 1962. godine pristupila Sporazumu rukovodeći se sledećim ciljevima:

o povećanje aktivne i pasivne bezbednosti saobraćaja; o zaštita životne sredine; o stvaranje uslova za nesmetanu cirkulaciju proizvoda u međunarodnoj trgovini,

odnosno, za nesmetani izvoz domaćih proizvoda motorne industrije; o sprečavanje uvoza nehomologovanih proizvoda, odnosno zaštita domaćeg

tržišta od nekvalitetnih uvoznih i domaćih proizvoda; o aktivno uključivanje domaćih naučnih i razvojno-proizvodnih kapaciteta u

savremene trendove tehnološkog i normativnog karaktera, itd.

121


Republika Srbija je pravni naslednik homologacione oznake E10 – Srbija, a ostale bivše jugoslovenske republike dobile su nove homologacione oznake: E25 – Hrvatska, E26 – Slovenija, E31 – Bosna i Hercegovina, E40 – Makedonija i E56 – Crna Gora. Trenutno postoji 126 UN ECE Pravilnika, od kojih je Srbija prihvatila 57, a notifikovala još 32 pravilnika (Tabela 9). Ispunjavanje zahteva usvojenih ECE Pravilnika je obaveza za sve domaće proizvode i proizvode iz uvoza na koje se određeni ECE Pravilnik odnosi. Na internet stranici: http://www.unece.org/trans/main/welcwp29.htm?expandable=99 dostupni su svi UN ECE Pravilnici sa svim dopunama (Slika 35).

Slika 35.

Homologacija se mora obaviti pre stavljanja u promet vozila, opreme i delova koji su proizvedeni kod nas, odnosno pre njihovog uvoza. Sprovođenje kompletne procedure vezane za homologaciju vozila, opreme i delova u Republici Srbiji je u nadležnosti Agencije za bezbednost saobraćaja. Pored „Sporazuma o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa za vozila sa točkovima, opremu i delove koji mogu biti ugrađeni i/ili korišćeni na vozilima sa točkovima i uslovima za uzajamno priznavanje dodeljenih homologacija na osnovu ovih propisa“ iz 1958. godine, u nadležnosti WP.29 su još dva sporauma, i to:

Sporazum o uspostavljanju globalnih tehničkih pravilnika za vozila sa točkovima, opremu i delove koji mogu biti ugrađeni i/ili korišćeni na vozilima sa točkovima (poznat kao Sporazum UNECE 1998) i

Sporazum o usvajanju jednoobraznih uslova za periodične tehničke preglede vozila na točkovima i uzajamnom priznavanju tih pregleda (iz 1997. godine).

122


Slika 36. 12.3. Direktive za vozila Evropske Unije Ekvivalencija između ECC Direktiva EU Starog pristupa, po sektorima, za motorna vozila e i UN ECE Pravilnika za motorna vozila E, ogleda se u sledećem:

1. Direktive za vozila EU definišu sistem odobravanja tipa vozila, kao celine, a sistem homologacije UN ECE se zasniva na odobravanju podsistema, opreme i delova vozila.

2. Odredbe direktiva za vozila EU su obavezujuće za sve države članice EU, međutim, države potpisnice Sporazuma o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa iz 1958. godine su slobodne u odlučivanju da li će primeniti pojedinačni ECE Pravilnik.

3. Sprovođenje zakonodavstva u ovoj oblasti u svim državama članicama EU je u nadležnosti ministarstva, koje donosi nacionalni sistem propisa iz oblasti motornih vozila.

123


Evropska Unija je najveći svetski proizvođač motornih vozila, stoga je od posebne važnosti za evropski prosperitet, jer predstavlja najvećeg evropskog investitora u istraživanje i razvoj. Glavni ciljevi Evropske Komisije u pogledu automobilskog sektora su:

1) Da se ojača konkurentnost automobilske industrije. Cilj je da se identifikuju pitanja poslovne politike i pristupa pitanjima od posebnog značaja za konkurentnost automobilske industrije Evropske Unije i da se predlože rešenja koja uzimaju u obzir ekonomske i društvene ciljeve kao i ciljeve vezane za životnu sredinu.

2) Da se kompletira, prilagodi i pojednostavi zakonodavni okvir unutrašnjeg tržišta. Rad na poboljšanju unutrašnjeg tržišta se izgrađuje na uvođenju sistema EC odobrenja tipa celog vozila, koji omogućava proizvođačima da imaju odobren „tip" vozila u jednoj zemlji članici, a da zatim budu u mogućnosti da plasiraju to vozilo na tržite u drugim zemljama članicama bez daljih ispitivanja.

3) Da se promoviše globalizacija tehničkog zakonodavnog okvira preko UN ECE Pravilnika. Globalna tehnička harmonizacija je ključni faktor u jačanju konkurentnosti evropske automobilske industrije širom sveta. Evropska Unija je ugovorna strana u dva sporazuma Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu (UNECE), i to: Sporazum iz 1958. godine i Globalni sporazum iz 1998. godine.

Tehnička harmonizacija za motorna vozila i priključna vozila, koja se primenjuje na nivou EU zasniva se na sistemu EC odobrenja tipa za celo vozilo (EC WVTA). Po ovom sistemu, proizvođači mogu da pribave odobrenje za tip vozila u jednoj zemlji članici ukoliko ono zadovoljava tehničke zahteve EU, a zatim da ga plasiraju na tržište širom Evropske Unije, a da ne postoji potreba da se vrše dalja ispitivanja ili provere. Registracija vozila mora biti garantovana uz posedovanje sertifikata o usaglašenosti. Ukupna tehnička harmonizacija je već postignuta u mnogim kategorijama vozila (vozila za lake i teške uslove eksploatacije, motocikli i traktori za poljoprivredu i šumarstvo), a uskoro će se proširiti na druge kategorije vozila. Dok sistem odobravanja tipa vozila omogućava evropskim proizvođačima vozila da u potpunosti iskoriste povoljosti koje nudi unutrašnje tržište EU, tehnička harmonizacija širom sveta u kontekstu Ekonomske komisije Ujedinjenih Nacija za Evropu (UN ECE) obezbeđuje im ispunjenje zahteva za tržišta izvan granica Evropske Unije.

Šta je EC odobrenje tipa za celo vozilo (EC WVTA)?

EC WVTA je sistem odobravanja da projekat nekog vozila bude „odobrenog tipa“ za prodaju, registraciju i ulazak u eksploataciju zemalja članica Evropske Unije, bez potrebe za daljim ispitivanjima u svakoj zemlji. Rezultat ovog sistema je stvaranje jednog tržišta, kojim će se osigurati zajednički standardi za vozila. Od aprila 2009. godine zakonodavstvo je prošireno, tako da pokriva sva nova drumska vozila kao što su autobusi, kamioni, prikolice, kamp prikolice i određena

124


vozila specijalne namene. Sistem EC odobrenje tipa celog vozila (EC WVTA) primenjuje se na putnička vozila i na motocikle na obaveznoj osnovi od januara 1998. godine, odnosno juna 2003. godine. Za nove tipove traktora u kategorijama T1-T2-T3, EC WVTA je obavezan od 1. jula 2005. godine i svi novi traktori u ovim kategorijama moraju biti usklađeni od 1. jula 2009. godine. Trenutno primenjiva okvirna direktiva o odobrenju tipa za vozila, usvojena 2007. godine, čini EC WVTA obaveznim za sve kategorije motornih vozila i priključna vozila. Implementacija se sprovodi u skladu sa vremenskim rasporedom od 2009. do 2014. godine, u zavisnosti od kategorije vozila. Direktiva obezbeđuje zemljama članicama EU da preduzimaju odgovarajuće mere u dve faze:

I. Pre garantovanja odobrenja tipa, nadležni organ za odobravanja mora da verifikuje da su preduzeti odgovarajući sporazumi da se osigura usaglašenost proizvodnje od strane proizvođača. U većini slučajeva, smatra se da je ovo postignuto ukoliko proizvođač demonstrira usaglašenost sa standardom EN ISO 9001;

II. Pošto izda odobrenje tipa za vozilo, nadležni organ za odobravanja mora da verifikuje da proizvodna uređenost proizvođača prema sporazumima je nepromenjena. Ova verifikacija se mora vršiti u skladu sa procedurama izloženim u direktivi. Procedura se može izvršiti sa opremom i programima kontrole proizvođača, ali može da bude proširena na ispitivanje odabranih proizvodnih uzoraka.

Nadležni organ za odobravanja tipa vozila za svaku zemlju članicu mora da pošalje organu odobravanja druge zemlje članice primerak sertifikata odobrenja tipa tog vozila za svaki tip vozila koji je odobrila, odbila da odobri ili povukla. U pogledu odobravanja tipa sistema, komponenata i zasebnih tehničkih jedinica vozila, mora se dostaviti spisak datih odobrenja u intervalima od tri meseca. Za vozila na koja se primenjuje odobrenje tipa EC za celo vozilo (EC-WVTA), svaka zemlja članica će registrovati ili dozvoliti prodaju i ulazak u eksploataciju novih vozila jedino ako uz njih ide validan Sertifikat o usaglašenosti (CoC). U skladu sa odredbama direktive, proizvođač ima obavezu da kupcu vozila izda štampani primerak Sertifikata o usaglašenosti (CoC). Sertifikat o usaglašenosti je, u osnovi, izjava od strane proizvođača da je vozilo u skladu sa odgovarajućim EC WVTA. Zemlje članice ne mogu da odbiju da registruju vozila, ako uz njih ide validan Sertifikat o usaglašenosti (CoC), koji dokazuje usaglašenost sa zakonodavstvom Evropske Unije. Pored zasebnih EC direktiva o odobrenju tipa, razvijaju se i propisi pod okriljem revidiranog UN ECE Sporazuma iz 1958. godne. Postoji veoma snažna korelacija između zakonodavstva Evropske Unije i propisa UN ECE, i smatra se da su propisi kojih se Evropska Unija pridržava ekvivalentni njihovim odgovarajućim, zasebnim direktivama za svrhu EC odobrenja tipa.

125


12.4. Homologacija vozila u Srbiji U Republici Srbiji usvojeno je i primenjuje se 57 UN ECE pravilnika putem Naredbi o obaveznoj homologaciji vozila, opreme i delova u skladu sa UN ECE Pravilnicima, a na osnovu međunarodnog Sporazuma o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa za vozila sa točkovima, opremu i delove koji mogu biti ugrađeni i/ili korišćeni na vozilima sa točkovima i uslovima za uzajamno priznavanje dodeljenih homologacija na osnovu tih propisa. Agencija za bezbednost saobraćaja je notifikovana za sprovođenje Sporazuma iz `58. godine, kod Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, kao državni organ nadležan za sprovođenje Sporazuma. Agencija za bezbednost saobraćaja izdaje, međunarodno priznata, Saopštenja o homologaciji tipa vozila, opreme i delova. Kontrolom saobraznosti u Republici Srbiji su u prethodnom periodu bile obuhvaćene sledeće kategorije vozila:

o od L1 do L5, o od M1 do M3, o od N1 do N3, o od O3 i O4.

Procedura se odnosi na pravna i na fizička lica. Tarifiranje vozila obavljaju carinske službe, koje praktično definišu za koja vozila je potrebna kontrola saobraznosti, a za koja nije. Specijalna vozila nisu obuhvaćena ovim postupkom. Procedura postupka kontrole saobraznosti vozila i dokumentacije obuhvata sledeće: 1. Podnošenje zahteva Agenciji za bezbednost saobraćaja za izdavanje mišljenja. 2. Dostavljanje homologacione dokumentacije Agenciji za bezbednost saobraćaja. 3. Nalog Agencije za bezbednost saobraćaja ovlašćenoj laboratoriji za kontrolu

saobraznosti nakon, utvrđivanja valjanosti homologacione dokumentacije, sa aspekta kontrole saobraznosti vozila i dokumentacije u Republici Srbiji.

4. Reprezent tipa vozila se dostavlja u ovlašćenu laboratoriju (Mašinski fakultet u Beogradu i INN VINČA).

5. Ovlašćena laboratorija izrađuje Izveštaj o kontroli saobraznosti dokumentacije i vozila – Izveštaj se izrađuje na osnovu dostavljene dokumentacije i na osnovu pregleda reprezenta tipa vozila. Izveštaj o kontroli saobraznosti može imati tri različita oblika:

- nova homologacija tipa, - proširenje postojeće homologacije tipa i - saglasnost nosioca dokumentacije za treće lice, koje je uvoznik konkretnog

vozila. 6. Agencija za bezbednost saobraćaja izdaje Mišljenje (Isprava o homologaciji), na

osnovu Izveštaja ovlašćene laboratorije

126


Tabela 9. Informativni pregled UN ECE Pravilnika donetih na osnovu međunarodnog Sporazuma o homologaciji, koji se primenjuju u Republici Srbiji

Prav. br.

Skraćeni naziv ECE pravilnika Oblast primene

Mesto za homologacionu oznaku

Napomene

1/02 Farovi sa sijalicama R2 Uređaji za M, N, T Na faru ili ECE R.5 ili ECE R.8 ili ECE R.20 ili ECE R.98 ili ECE R.112

3/02 Katadiopteri Uređaji za sve kategorije vozila

Na katadiopteru

4/00 Svetla registarske tablice

Uređaji za M,N,O,T

Na uređaju

5/02 Zaptiveni farovi (SB) Uređaji za T Na faru ili ECE R.1 ili ECE R.8 ili ECE R.20 ili ECE R.112

6/01 Pokazivači pravca Uređaji za L, M, N, O, T

Na uređaju

7/02 Poziciona, stop i gabaritna svetla

Uređaji za L,M,N,O,T

Na uređaju

8/05 Farovi sa halogenim sijalicama (H1, H2, H3, HB3, HB4 i/ili H7)

Uređaji za M, N, T Na faru ili ECE R.1 ili ECE R.5 ili ECE R.20 ili ECE R.98 ili ECE R.112

9/06 Buka motornih vozila na tri točka

L2, L4, L5 Na homolog. tablici

10/03

Elektromagnetna kompatibilnost: uređaji i vozila

L, M, N, O Na uređaju i homolog. tablici

11/03

Čvrstoća brava i šarki M1, N1 Na homolog. tablici

127


13/11

Kočenje M2, M3, N, O Na homolog.tablici

13-H/00

Kočenje M1, N1 Na homolog.tablici

14/07

Priključci sigurnosnih pojaseva

M, N Na homolog.tablici

Sa izuzetkom M2, M3 klase I, II ili A

15/04

Aerozagađenje vozila sa OTO motorima (i DIZEL M1)

M1, N1 Na homolog.tablici

ili prema ECE R.83

16/06

Sigurnosni pojasevi i ugradnja

L2, L4, L5, L6, L7, M, N, O, T

Na pojasu i homolog. tablici

Sa izuzetkom M2, M3 klase I, II ili A

17/08

Čvrstoća sedišta i priključaka

M1, N Na homolog. tablici

M2 i M3 klase II, III, B ako nisu obuhvaćena kroz ECE R.80/01

18/03

Zaštita od neovlašćene upotrebe

L2, L4, L5, L6, L7, M2, M3, N2, N3

Na homolog. tablici

19/03

Prednja svetla za maglu Uređaji za L3, L4, L5, L7, M, N, T

Na uređaju

20/03

Farovi sa halogenim sijalicama(H4)

Uređaji za M, N, T Na faru ili ECE R.1 ili ECE R.5 ili ECE R.8 ili ECE R.98 ili ECE R.112

21/01

Unutrašnja opremljenost vozila

M1 Na homolog. tablici

22/05

Kacige i vizir Oprema za L Na kacigi i viziru

23/00

Svetla za vožnju unazad Uređaji za M,N,O,T

Na uređaju

128


24/03

Dimnost: DIZEL motori i vozila sa DIZEL motorima

L, M, N Na homolog. tablici

25/04

Nasloni za glavu Oprema Na naslonu za glavu

26/03

Isturenost spoljašnjih delova


27/03

Predsignalni trouglovi Oprema Na opremi

28/00

Zvučni signalni uređaji i ugradnja

L3, L4, L5, M, N Na uređaju i homolog. tablici

30/02

Pneumatici za putnička vozila i njihove prikolice

Oprema za M1, N1, O1, O2

Na pneumatiku

35/00

Raspored nožnih komandi


36/03

Konstrukcija autobusa velikog kapaciteta

M2, M3 Na homolog. tablici

> 22 putnika

37/03

Sijalice sa užarenim vlaknom

Oprema za sve kategorije vozila

Na sijalici

38/00

Zadnja svetla za maglu Uređaji za L3, L4, L5, L7, M, N, O, T

Na uređaju

39/00

Brzinomer L, M, N Na homolog. tablici

40/01

Aerozagađenje motocikala

L3, L4, L5 Na homolog. tablici

41/03

Buka motocikala L3 Na homolog. tablici

43/00

Sigurnosna stakla L, M, N, O, T Na staklu i homolog. tablici

Ugradnja sigurnosnih stakala

M, N, O

129


44/04

Uređaj za zaštitu dece u vozilu

Oprema Na uređaju

46/02

Retrovizori i ugradnja L, M, N Na uređaju i homolog. tablici

L sa karoserijom

47/00

Aerozagađenje mopeda L1, L2 Na homolog. tablici

48/05

Ugradnja svetlosno-signalnih uređaja

M, N, O Na homolog. tablici

49/05B2

Aerozagađenje: DIZEL motori i OTO motori sa TNG ili KPG i vozila sa takvim motorima

M2, M3, N Na homolog. tablici

M1 > 3,5t

50/00

Mopedi i motocikli: sva svetla osim farova

Uređaji za L Na uređajima

51/02

Buka motornih vozila M, N Na homolog. tablici

Vozila ≥ 4 točka

52/01

Konstrukcija autobusa malog kapaciteta


≤ 22 putnika

53/01

Ugradnja svetlosno-signalnih uređaja (motocikli)

L3 Na homolog. tablici

54/00

Pneumatici za privredna vozila i njihove prikolice

Oprema za M2, M3, N, O3, O4

Na pneumatiku

55/01

Vučni uređaji i ugradnja M, N, O Na uređaju i homolog. tablici

56/01

Farovi za mopede (samo oboreno svetlo)

Uređaji za L1, L2 Na faru ili ECE R.112

57/02

Farovi za motocikle Uređaji za L3, L4, L5

Na faru ili ECE R.112

130


58/02

Zaštita od podletanja (privredna i priključna vozila) sa zadnje strane i ugradnja

N2, N3 , O3, O4 Na uređaju i/ili homologacionoj tablici

59/00

Zamena prigušnih sistema

Oprema za M1, N1 Na opremi

61/00

Isturenost spoljašnjih delova u kabini

N1, N2, N3 Na homolog. tablici

63/01

Buka mopeda L1 Na homolog. tablici

64/00

Specijalni rezervni točak Oprema za M1, N1 Na opremi

65/00

Specijalna svetla za upozorenje

Uređaj za L, M, N, O, T

Na uređaju

66/01

Čvrstoća nadgradnje autobusa velikog kapaciteta


> 22 putnika

67/01

TNG: oprema i vozila M, N Na opremi i homolog. tablici

68/00

Merenje maksimalne brzine vozila

M1, N1 Na homolog. tablici

69/01

Obeležavanje sporih vozila i njihovih prikolica

Oprema za M, N, O, T

Na opremi M, N, O < 40 km/h

70/01

Obeležavanje dugih i teških vozila

Oprema za M2, M3

, O, N3 Na opremi M2, M3

O1, O2, O3 duže od 8m ili / or ECE R.104

71/00

Vidno polje vozača traktora

T Na homolog. tablici

73/00

Bočna zaštita N2, N3 , O3, O4 Na homolog. tablici

131


74/01

Ugradnja svetlosno-signalnih uređaja (mopedi)

L1 Na homolog. tablici

75/00

Pneumatici za mopede i motocikle

Oprema za L Na pneumatiku

77/00

Parkirna svetla M, N, T Na uređaju

78/03

Kočenje (mopedi i motocikli)

L Na homolog. tablici

79/01

Upravljački mehanizam M, N, O Na homolog. tablici

80/01

Autobusi velikog kapaciteta: sedišta i vozila


klase II, III i B ili ECE R. 17

83/06

Aerozagađenje vozila -zavisno od goriva

M, N Na homolog. tablici

84/00

Merenje potrošnje goriva


N1 <2t ili ECE R.101

85/00

Merenje snage motora Motori za M i N Na homolog. tablici

86/00

Ugradnja svetlosno-signalnih uređaja za traktore

T Na homolog. tablici

najveća brzina 6 - 40 km/h

89/00

Uređaj za ograničenje brzine i ugradnja u vozilo

M3, N2 , N3 Na uređaju i homolog. tablici

90/01

Zamenljive kočne obloge Oprema za L, M, N, O

Na opremi

91/00

Bočna gabaritna svetla M, N, O, T Na opremi

92/00

Neoriginalni zamenljivi prigušni sistemi (RESS)

Oprema za L Na opremi

132


96/01

Izduvne emisije DIZEL motora za ugradnju u polj. i šumske traktore i za mašine van javnog saobraćaja

T i za mašine van javnog saobrać

97/01

Alarmi sistemi (VAS) i vozila

M1, N1 Na homolog. tablici i opremi

N1 čija je najveća ukupna masa<2t

98/00

Farovi sa gasnim izvorom svetlosti

Uređaji za M, N, L3

Na faru ili ECE R.1 ili ECE R.8 ili ECE R.20 ili ECE R.112

99/00

Sijalice sa gasnim izvorom svetlosti

Oprema za sve kategorije vozila M i N

Na sijalici

100/00

Električna vozila M i N Na homolog. tablici

> 25 km/h

101/00

Merenje potrošnje goriva i CO2


ili ECE R.84

103/00

Zamenljivi katalitički konvertori

Oprema za M1, N1 Na opremi

104/00

Katadiopterske oznake za duga i teška vozila

Uređaji za M2, M3, N, O2, O3, O4

Na katadiopterue

105/04

Prevoz opasnih materija ADR

N, O2, O3, O4 Na homolog. tablici

Samo vozila za prevoz prema ADR

106/00

Pneumatici za poljoprivredne i šumske traktore i njihove prikolice

Oprema za T Na pneumatikue

108/00

Obnovljivi pneumatici za motorna vozila i njihove prikolice

Oprema za M1, N1, O1, O2

Na pneumatiku

133


109/00

Obnovljivi pneumatici za privredna vozila i njihove prikolice

Oprema za M2, M3, N, O3, O4

Na pneumatiku

110/00

KPG: oprema i vozila M, N Na opremi i homolog. tablici

112/00

Farovi sa sijalicama Uređaji za L,M, N,T

Na faru ili ECE R.1 ili ECE R.5 ili ECE R.8 ili ECE R.20 ili ECE R.98

113/00

Farovi sa sijalicama Uređaji za L,T Na faru

115/00

Rezervni sistemi za TNG i KPG

Oprema Na opremi

116/00

Zaštita od neovlašćene upotrebe


117/01

Buka od pneumatikas Oprema za M1, N1, O1, O2

Na pneumatiku

120/00

Merenje neto snage, neto obrtnog momenta i specifične potrošnje motora sa sa unutrašnjim sagorevanjem za ugradnju u poljoprivredne i šumske traktore i za mašine van javnog saobraćaja

T i za mašine van javnog saobrać

134


13. ZNAČAJ I PODELA METROLOGIJE Merenja se sprovode otkad postoji civilizacija. Pouzdana merenja čija funkcija odgovara svrsi uvek su bila zahtev organizovanog društva. Ljudi ne prihvataju pogrešne mere u trgovini i zahtevaju zaštitu svojih interesa. Danas u svim državama sveta odgovorne vlasti postavljaju zadatak u definisanju mernih jedinica i etalona kao i odgovarajućih zakonskih postupaka za njihovo praktično ostvarivanje, reprodukciju, čuvanje i prenošenje vrednosti koju reprodukuju. Razvoj industrije podstiče nove pravce u područjima merenja, što, između ostalog, uključuje laserske sisteme, nano tehnologije, električna merenja, optičke metode, jonizujuća zračenja i sl. Uspešan razvoj industrije zahteva tačna i pouzdana merenja, koja se oslanjaju na sledivost do SI jedinica upotrebom odgovarajućih etalona. Globalizacija trgovine zahteva pouzdana, uporediva i uzajamno prihvatljiva merenja, ne samo u trgovini, industrijskim proizvodima i sirovinama, nego i u gotovo svim aspektima međunarodne razmene, kao na primer, u trgovini prehrambenih proizvoda, zdravstvenim proizvodima i medicinskim instrumentima, kao i velikom broju merenja koji su deo procesa zaštite životne sredine itd. Proizvođači, korisnici i potrošači, danas generalno, zahtevaju i traže poverenje u verodostojnost rezultata merenja, jer se sve više smatra da odluke utemeljene na podacima koji se dobijaju merenjem, na mnogo načina utiču na uspešnost privrede, visok nivo zdravlja, bezbednosti i kvaliteta života. 13.1. Značaj razvoja metrologije u pojedinim oblastima Potrebe za pouzdanim, tačnim i uporedivim rezultatima merenja u hemiji, biotehnologiji, mikrobiologiji i energetici zahtevaju nova istraživanja i uslovljavaju razvoj novih oblasti metrologije. Sve aktuelnije postaju oblasti merenja u hemiji, biofizici, metrologiji u oblasti medicine i slično. Javlja se sve veća potreba za različitim sertifikovnim referentnim materijalima čija fizička, hemijska ili biohemijska svojstva moraju biti određena sa odgovarajućom mernom nesigurnošću i sledivošću. Široka primena informacionih tehnologija dovela je do razvoja novih mernih sistema kod kojih se postupak merenja vodi primenom odgovarajućih softvera. Potreba za validacijom i kontrolom takvih softvera, posebno onih koji su korišćeni u oblasti zakonske metrologije takođe postaje neophodna. Brz razvoj metoda u fizici i tehnici i potreba za pouzdanim merenjima sa poboljšanom tačnošću doveli su do dodatnih i novih zahteva u oblasti metrologije. U područjima kao što su dimenziona merenja, električna merenja, vreme i frekvencija, optička merenja i merenja pritiska, potrebe za tačnošću poslednjih godina značajno se povećavaju. Tako, na primer, u naftnoj i gasnoj industriji postigle bi se značajne koristi kada bi merenja protoka naftnih derivata bila znatno preciznija i pouzdanija. Naime, greške u merenju

135


protoka gasa ili nafte od nekoliko hiljaditih delova merene veličine predstavljaju gubitke od nekoliko stotina miliona dolara. Metrološki zahtevi u hemiji postali su jasniji i vidljiviji nego što se to predviđalo pre nekoliko godina. Naime, evidentan je porast međunarodne trgovine hemijskim proizvodima, plinom i naftnim derivatima, farmaceutskim proizvodima i mernom i ispitnom opremom, stoga je opravdan sve veći broj zakonskih zahteva, koji se odnose na bezbednost i zaštitu životne sredine, što iziskuje međunarodno priznata slediva i uporediva merenja. Metrologija je nauka o merenju i njena primena (VIM 3)/33/. Metrologija obuhvata sve teorijske i praktične aspekte merenja, bez obzira na mernu nesigurnost i oblast primene. Metrologija se prvenstveno bavi:

o mernim jedinicama, o razvojem, ostvarivanjem, održavanjem i unapređenjem etalona tih jedinica

(SI) i prenošenjem vrednosti koju oni reprodukuju radi obezbeđenja sledivosti,

o merilima i o merenjima, njihovom mernom nesigurnošću i pouzdanošću.

Metrologija potiče od grčkih reči: métron = mera i logía= nauka, studija. Nauka o merenju nije rezervisana isključivo za naučnike, već je od životne važnosti za sve nas. Metrologija je oslonac za pouzdano funkionisanje složene i najčešće nevidljive mreže, usluge, dobavljača i komunikacija od kojih svi zavisimo. Mnoga merenja u fizici, hemiji, medicini, industriji, zaštiti životne sredine i slično imaju direktan uticaj na kvalitet života, kao što je dato u sledećim primerima :

- Veliki napredak u mikroelektronici ne bi bio moguć bez metrologije. - Navigacioni satelitski sistemi i korelacija međunarodnih vremenskih nivoa

omogućavaju tačno lociranje, koje omogućuje svetsko umrežavanje informacionih sistema i bezbedno sletanje aviona u lošim vremenskim uslovima.

- Zdravlje ljudi u mnogome zavisi od tačne dijagnoze gde je pouzdano merenje sve važnije (na primer, pri merenju nivoa holesterola u krvi).

- Tačna i brza dijagnoza potrebna je za određivanje droga i alkohola u telu čoveka (na primer analizatori izdaha).

- Ekonomski uspeh nacije zavisi od sposobnosti proizvođača i trgovine da precizno naprave i ispitaju proizvode i komponente. Dobro merenje garantuje pouzdanu montažu komponenata u sistem.

- Trgovina među državama često uključuje velike novčane transakcije. Tako na primer mala greška u određivanju protoka prirodnog gasa ili nafte izvežene iz jedne države u drugu može predstavljati veliki novčani iznos.

- Nivo poverenja potrošača i kupaca u trgovini zavisi od tačnog i pouzdanog merenja (količina goriva koja se isporučuje na benzinskim pumpama).

Zavisno od fizičke veličine koju razmatra, metrologija se može podeliti na: metrologiju dužine, metrologiju vremena, metrologiju temperature, metrologiju mase, metrologiju električnih veličina i slično, ili prema oblasti primene na: tehničku metrologiju,

136


astronomsku metrologiju, medicinsku metrologiju i slično. Razvoj metrologije doprinosi i utiče na razvoj nauke, tehnike i tehnologije, dok s druge strane, naučna dostignuća i primena novih tehnologija oblikuje razvoj metrologije. Ekonomski značaj metrologije je nesporan. Tako, na primer danas u Evropi merenja predstavljaju 6% bruto nacionalnog proizvoda, tako da je metrologija postala prirodni i vitalni deo svakodnevnog života. U savremenoj industriji troškovi koji nastaju merenjem čine 10% - 15% ukupnih troškova proizvodnje. Dobra merenja, međutim, mogu znatno da povećaju kvalitet proizvoda. Naučna dostignuća i brz razvoj novih tehnologija uslovili su veće potrebe za pouzdanim, veoma tačnim i uporedivim merenjima, naročito u oblastima kao što su industrijska proizvodnja, kvalitet i bezbednost hrane, medicina, farmacija, zaštita životne sredine, bezbednosti i slično. Industrijski razvoj, proizvodnja novih izvora energija i štednja energije kao i razvoj nanotehnologije i biotehnologije zahtevaju nove, tačnije i dugovremenski stabilne referentne etalone. Napredak u fizici i inženjerstvu dovodi do intenzivnijeg razvoja novih i boljih merila i etalona kao i metoda merenja sa manjom mernom nesigurnošću. Globalizacija proizvodnje i pružanja usluga na međunarodnom tržištu zahtevaju smanjenje zavisnosti od tehničkih barijera u trgovini u skladu sa međunarodnim sporazumima, nacionalnom regulativom i harmonizovanim standardima. S druge strane, naučni i tehnološki razvoj uskoro će omogućiti da se većina definicija osnovnih jedinica Međunarodnog sistema jedinica (SI) redefiniše u odnosu na vrednosti fundamentalnih konstanti prirode. 13.2. Podela metrologije Metrologija se, u odnosu na njenu složenost i zahtevanu tačnost /1,12,21,22/ deli na : 1. Naučnu metrologiju koja se odnosi na organizaciju i razvoj etalona i njihovo

održavanje i predstavlja najviši nivo. 2. Industrijsku metrologiju koja se bavi merilima koja se upotrebljavaju u industriji, u

proizvodnim procesima i postupcima ispitivanja, čije adekvatno funkcionisanje obezbedjuje kvalitet proizvoda, bolju konkurentnost i zadovoljstvo kupca.

3. Zakonsku metrologiju koja se bavi merenjima koja utiču na transparentnost ekonomskih transakcija, posebno gde postoji zahtev za zakonskom kontrolom merila.

Fundamentalna metrologija nema međunarodnu definiciju, ona obuhvata proučavanja opštih pojmova metrologije najvišeg nivoa tačnosti u okviru pojedinih oblasti. Fundamentalna metrologija može da se opiše kao grana naučne metrologije vrhunskog nivoa. Naučna metrologija obavlja naučna istraživanja radi unapređenja SI jedinica, bavi se organizacijom, razvojem i održavanjem etalona pomoću kojih se praktično realizuju vrednosti SI jedinica, razvija i unapređuje metode etaloniranja kojima se ta vrednost prenosi sa etalona najvišeg nivoa do merila kako bi se ostvarila adekvatna sledivost rezultata merenja.

137


Industrijska metrologija se bavi istraživanjima, razvojem i unapređenjem merila i merenja koja se koriste i primenjuju u proizvodnim procesima i industriji, a utiču značajno na kvalitet i pouzdanost proizvoda i usluga. Praćenje kvaliteta proizvoda podrazumeva merenja, uz korišćenje adekvatnih merila. Da bi kontrolisanje proizvoda bilo pouzdano i merenja, odnosno merila, moraju biti podvrgnuta određenoj kontroli. Kvalitet merenja i merila ostvaruje se kroz metrološku sledivost, odnosno prenošenjem tačne mere sa primarnih, međunarodnih ili nacionalnih etalona, preko referentnih i radnih, do merila koja se neposredno koriste u procesu merenja. Potencijalni kupac, da bi stekao poverenje, pored dobrog proizvoda po niskoj ceni, želi da se uveri i u njegov kvalitet i usaglašenost za određenim zahtevima, što se potvrđuje pouzdanim izveštajima o etaloniranju, ispitivanjima i ocenama usaglašenosti. Takvi izveštaji su rezultat kompetentno obavljenog etaloniranja, ispitivanja ili ocene usaglašenosti. Međusobno priznavanje sertifikata i izveštaja o etaloniranju i ispitivanju je značajan preduslov slobodnoj trgovini. Ono se bazira na poverenju u uporedivost rezultata etaloniranja i ispitivanja. Ključni elementi strategije postizanja uporedivosti ovih rezultata jesu: harmonizacija kriterijuma akreditacije, sledivost do SI jedinica, jedinstveno izražavanje merne nesigurnosti, ispitivanje osposobljenosti, izbor i upotreba referentnih materijala i validacija i harmonizacija metoda etaloniranja i ispitivanja. Sledivost do SI jedinica je najfundamentalniji preduslov za postizanje uporedivosti rezultata etaloniranja i ispitivanja, a etaloniranje je postupak kojim se sledivost ostvaruje. U svetskoj trgovini rastu značaj i potreba za pouzdanim merenjima i ispitivanjima čiji su rezultati međusobno uporedivi i međunarodno priznati. Međusobna uporedivost i uzajamno priznavanje rezultata ukida potrebu za višestrukim ponavljanjem istih merenja ili ispitivanja na različitim mestima i u različitim laboratorijama, a osoblje i resursi upotrebljeni za merenja čuvaju se i štede. Plasiranje proizvoda na tržište donosi profit i omogućava opstanak preduzeća, pa je evidentno da su razvijena metrologija i njen doprinos kvalitetu za proizvodna preduzeća od velikog interesa. U različitim državama naučnom i industrijskom metrologijom bave se Nacionalni metrološki instituti (NMI). Naučna metrologija je od strane BIPM podeljena na 9 tehničkih metroloških oblasti,a to su:

1. Akustika 2. Vreme i frekvencija 3. Dužina 4. Elektricitet i magnetizam 5. Jonizujuće zračenje i radioaktivnost

138


6. Količina supstancije 7. Masa 8. Termometrija 9. Fotometrija i radiometrija

U okviru EURAMET postoje tri dodatne oblasti: protok, interdisciplinarna metrologija i kvalitet (u oblasti etaloniranja koja obavljaju Nacionalni Metrološki Instituti –NMI). Zakonska metrologija je grana metrologije koja se bavi merilima i merenjima kada je potrebno da se osigura poštena i fer trgovina, i predstavlja osnov za poverenje građanima u korektne rezultate merenja u zvaničnim komercijalnim transakcijama. Navedeni ciljevi se postižu adekvatnom zakonskom kontrolom tih merila. Merila za koja je obavezna zakonska kontrola kao i zahtevi koje ona moraju ispuniti da bi se koristila u zakonskoj metrologiji, propisani su zakonskim propisima. Zakonska kontrola merila koja se koriste u zakonskoj metrologiji obuhvataju sledeće aktivnosti: ocenjivanje usaglašenosti merila sa propisanim zahtevima; ispitivanje i odobrenje tipa (sertifikacija) merila; prvo, periodično i vanredno overavanje; metrološki nadzor i sl. Delokrug zakonske metrologije regulisan je zakonima i propisima i može da bude različit od zemlje do zemlje. Nadležna tela odgovorna za aktivnosti zakonske metrologije ili za deo tih aktivnosti, obično se zovu službe zakonske metrologije. Metrološko obezbeđenje obuhvata sve propise, tehnička sredstva i neophodne radnje koje se koriste da se obezbedi verodostojnost rezultata merenja u zakonskoj metrologiji. 13.3. Zakonodavstvo Evropske Unije za merila U Evropskoj Uniji zakonska kontrola najvećeg broja merila koja se koriste u zakonskoj metrologiji zasnovana je na direktivama (Starog i Novog pristupa), koje se odnose na određene vrste merila. Stupanjem na snagu direktive za neautomatske vage 90/384/EEC (NAWI) od 1993. godine i direktive za merila 2004/22/EC (MID) od 2006. godine i mnoge direktive Starog pristupa koje se odnose na merila, a prvenstveno direktiva 71/316/EEC, su povučene. Direktiva za neautomatske vage (NAWI) uklanja tehničke prepreke u trgovini, čime se stvara jedinstveno tržište i uređuje upotreba merila od trgovačkih vaga do industrijskih vaga za komercijalne, zakonske i medicinske svrhe. Direktiva za merila (MID) nastavlja proces uklanjanja tehničkih prepreka trgovini, čime se regulišu stavljanje na tržište i upotreba sledećih merila: vodomeri, gasomeri i korektori zapremine gasa, brojila aktivne električne energije, merila toplotne energije, merni sistemi za neprekidno i dinamičko merenje količina tečnosti osim vode, automatske vage, taksimetri, merila dužine opšte namene i ugostiteljske posude, merila dužine (žice i kabla) i analizatori izduvnih gasova. Kako područje zakonske metrologije nije isto u svim zemljama i države članice EU imaju mogućnost da odluče za koju vrstu merila će propisati zahteve koji se odnose na njihovu zakonsku kontrolu. Za merila koja se proizvode serijski, sprovodi se postupak

139


overavanja, kojim se potvrđuje da svako merilo ispunjava zahteve propisane u proceduri odobrenja tipa. Proizvođači merila iz država članica EU, koji na osnovu pomenutih direktiva, dobiju EC odobrenje tipa i EC prvo overavanje, mogu svoja merila da stave na tržište i upotrebljavaju u svim državama EU bez ponovnog ispitivanja i odobravanja. Merenja su među prvim tehničkim aktivnostima u kojima je uspostavljena međunarodna saradnja. Internacionalizacija je suštinska osobina merenja. Osnov za rešavanje metroloških pitanja na međunarodnom nivou pružile su:

I. Metarska konvencija II. Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju (OIML)

Metarska konvencija je međuvladina organizacija (Diplomatski ugovor, potpisan 1875. godine u Parizu, tada od strane 17 država), koja uspostavlja Međunarodni biro za tegove i mere (Bureau Internetional des Poids et Mesures – BIPM), kao i način njegovog upravljanja i finansiranja. Takođe, ustanovljava organizacionu strukturu kroz koju vlade zemalja članica deluju u vezi pitanja metrologije. Međunarodna Konvencija o ustanovljenju Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju (Organization Internacionale de Métrologie Légale - OIML) potpisna je 1955. godine, kao međuvladina ugovorna organizacija, koja je formirana sa ciljem da na međunarodnom nivou obavi ono što ne obuhvata zadatke naučne metrologije u okviru Metarske konvencije, a odnosi se na nacionalna zakonodavstva. Zakonska metrologija pokriva obaveze koje se odnose na rezultate merenja, opremu za merenja kao i zakonsku kontrolu od strane države. 13.4. Termini i definicije iz metrologije Osnovni i opšti termini koji se koriste u metrologiji i njihove definicije dati su u Međunarodnom rečniku metrologije - Osnovni i opšti pojmovi i pridruženi termini (″International Vocabulary of Metrology – Basic and general concepts and associated terms″, VIM , 3rd edition JCGM 200: 2008) /33/. Termini koji se koriste i posebno termini specifični za zakonsku metrologiju definisani su u Međunarodnom rečniku termina u zakonskoj metrologiji (International Vocabulary of Terms in Legal Metrology , VML , OIML , 2000) /50/. U ovom udžbeniku upotrebljeni najvažniji termini u metrologiji i njihove definicije preuzeti su i u skladu su sa pomenutim rečnicima VIM i VML. Termini u zakonskoj metrologiji, kao i u ovom udžbeniku, definisani su u Međunarodnom rečniku termina u zakonskoj metrologiji (The International Vocabulary of Terms in Legal Metrology – VIML, OIML, 2000)/50/ i u Zakonu o metrologiji /30/. Najčešće se koriste sledeći termini:

140


Metrološko obezbeđenje u zakonskoj metrologiji su svi propisi, tehnička sredstva i neophodne radnje koje se koriste da se osigura verodostojnost rezultata merenja u zakonskoj metrologiji. Metrološko obezbeđenje u zakonskoj metrologiji postiže se sprovođenjem zakonske metrološke kontrole koja obuhvata:

– zakonsku kontrolu merila, – metrološki nadzor i – metrološku ekspertizu.

Zakonska kontrola merila su sve zakonske aktivnosti kojima podležu merila koja se koriste u zakonskoj metrologiji. Takve aktivnosti su, na primer, ocenjivanje usaglašenosti merila sa propisanim zahtevima, ispitivanje i odobrenje tipa merila, overavanje i žigosanje merila i slično. Vrste merila koje se koriste u zakonskoj metrologiji, odnosno za koja je obavezna zakonska kontrola, propisane su odgovarajućim podzakonskim aktom. U Srbiji takav akt je Pravilnik o vrstama merila za koja je obavezno overavanje i vremenskim intervalima njihovog periodičnog overavanja ("Službeni glasnik RS", broj 49/2010). Metrološki nadzor je kontrola sprovedena nad proizvodnjom, uvozom, ugradnjom, upotrebom, održavanjem i popravkom merila, obavljena da bi se proverilo da li se ona ispravno upotrebljavaju u skladu sa Zakonom o metrologiji i drugim propisima. Metrološki nadzor obuhvata i proveru tačnosti količina naznačenih na i sadržanih u prethodno upakovanim proizvodima. Metrološka ekspertiza obuhvata sve radnje čiji je cilj proučavanje i dokazivanje , na primer, veštačenje na sudu, stanja merila i određivanje njegovih metroloških svojstava, između ostalog pozivanjem na odgovarajuće zakonske zahteve. Ocenjivanje usaglašenosti merila je ispitivanje i procenjivanje merila da bi se utvrdilo da li je pojedinačno merilo, partija ili proizvedena serija merila usaglašena sa svim propisanim zahtevima koji se primenjuju na taj tip merila. Ocenjivanje usaglašenosti pored metroloških zahteva obuhvata i ispitivanje i procenjivanje zahteva koji su u vezi sa: bezbednošću; elektromagnetskom kompatibilnošću; identifikacijom softvera; pogodnošću upotrebe; žigosanjem i drugo. Postupci odobrenja tipa merila ili overavanja merila predstavljaju takođe ocenjivanje usaglašenosti merila sa propisanim zahtevima. Zahtevi za merila su u Evropi propisani Direktivama (starog ili novog pristupa) koje se odnose na merila, kao što su, na primer MID i NAWI. U Srbiji su zahtevi za merila propisani u odgovarajućim Pravilnicima za specifične vrste merila. Metrološke zahteve i način utvrđivanja ispunjenosti metroloških zahteva za određene vrste merila, kao i metode merenja propisuje ministar nadležan za poslove metrologije. Propisivanje metroloških zahteva zasniva se na sledećim načelima: da se primenjuju zahtevi iz odgovarajućih dokumenata međunarodnih i evropskih organizacija i institucija; da sadrže rok za obavezno periodično etaloniranje etalona sa kojim se overavaju merila i pojedine metrološke zahteve za te etalone kada je to neophodno; da se ne stvaraju nepotrebne prepreke trgovini i da se na merila iz zemlje s kojom je

141


potpisan odgovarajući međunarodni sporazum primenjuju isti postupci kao i na merila domaćeg porekla ili merila poreklom iz bilo koje druge zemlje /17/. Ispitivanje tipa (modela) merila je sistematsko proučavanje i ispitivanje svojstva jednog ili više primeraka određenog tipa (modela) merila prema dokumentovanim zahtevima, čiji su rezultati sadržani u izveštaju o ispitivanju, u cilju određivanja da li tip merila može da bude odobren. Odobrenje tipa merila je odluka o zakonskoj važnosti, zasnovana na izveštaju o ispitivanju, da je tip merila usklađen sa odgovarajućim zakonskim zahtevima i da je pogodan za upotrebu u propisanoj oblasti na takav način da se očekuju pouzdani rezultati merenja u određenom vremenskom periodu. Termin „model“ merila upotrebljava se u zakonskoj metrologiji sa istim značenjem kao i termin „tip” merila. Odobrenje tipa merila može se doneti sa jednim ili više specifičnih ograničenja kao što su: period važenja odobrenja tipa, broj merila obuhvaćenih odobrenjem, obaveza obaveštavanja nadležnih organa o mestu ugradnje svakog merila, upotreba merila i slično. Uobičajeni period važenja odobrenja tipa iznosi 10 godina. Ponekad se odobrenje novog tipa merila, na primer, čiji je rad zasnovan na potpuno novom tehničkom ili tehnološkom rešenju, donosi za određeni broj komada ili za jednu prizvedenu seriju merila, kako bi se pratilo ponašanje ovog merila u upotrebi. Ocenjivanje usaglašenosti merila sa odobrenim tipom je postupak koji se sprovodi da bi se utvrdila njegova usaglašenost sa odobrenim tipom. Ovaj postupak se sprovodi pre puštanja merila na tržište ili upotrebu ili tokom njegove upotrebe u periodu važenja odobrenja tipa. Ovaj postupak najčešće obuhvata prvo overavanje merila, ako je odgovarajućim propisom ono obavezno; proveru sistema menadžmenta kvalitetom procesa proizvodnje merila kod proizvođača i slično. Overavanje merila je postupak (različit od odobrenja tipa merila) koji obuhvata pregled i označavanje (žigosanje) merila, odnosno izdavanje uverenja o overavanju merila, čime se potvrđuje da je merilo u skladu sa odobrenim tipom merila, odnosno da ispunjava propisane zakonske zahteve. Overavanje merila može biti prvo, redovno ili vanredno. Prvo overavanje je overavanje merila koje nije prethodno overavano. Merilo na prvo overavanje podnosi domaći proizvođač, ovlašćeni uvoznik odnosno ovlašćeni distributer. Ponovno overavanje je svako overavanje merila nakon prethodnog overavanja kao što su obavezno periodično overavanje i overavanje nakon popravke. Ponovno overavanje merila može da se obavi pre isteka perioda važenja prethodnog overavanja bilo na zahtev korisnika (vlasnika) merila ili kad proglašeno overavanje merila nije više validno. Obavezno periodično overavanje je ponovno overavanje merila, koje se periodično obavlja u određenim rokovima po postupku koji je utvrđen propisima.

142


14. MERNE JEDINICE

Vrednost veličine obično se iskazuje kao proizvod broja i odgovarajuće merne jedinice. Merna jedinica je stvarna skalarna veličina, usvojena i definisana dogovorom, sa kojom se porede druge veličine iste vrste da bi se kvantitativno izrazio odnos te dve veličine kao broj (VIM , t. 1.9). Merne jedinice su određene dogovorom pridruženim nazivima i oznakama. U većini zemalja sveta primenjuje se Međunarodni sistem jedinica - SI (Système International d’Units). U nekim zemljama (Velika Britanija, SAD) primenjuje se tzv. anglosaksonski sistem mera.

Međunarodni sistem jedinica - SI je koherentni sistem jedinica koji je usvojila i preporučila Generalna konferencija za tegove i mere (CGPM) [VIM 1.12]. Međunarodni sistem jedinca - SI se sada sastoji od sedam osnovnih jedinica koje, zajedno sa izvedenim jedinicama, čine koherentan sistem jedinica. Pored toga, neke druge jedinice izvan sistema SI, prihvaćene su za upotrebu sa međunarodnim sistemom jedinicama SI.

Istorijat mernih jedinica. Metrologija kao nauka javlja se u 18. veku. Osnovna ideja iz koje je ponikao metarski sistem – sistem jedinica zasnovan na metru i kilogramu - nastala je za vreme Francuske revolucije kada su napravljena prva dva referentna etalona – za metar i kilogram, načinjena od platine, a zatim smeštena u Francuski narodni arhiv u Parizu 1799. godine – po čemu su kasnije postali poznati pod nazivom arhivski metar i arhivski kilogram. Francuska narodna skupština je potom naložila Francuskoj akademiji nauka da izradi jedan novi sistem jedinica koji bi se koristio u celom svetu, a 1946. godine, države članice Metarske konvencije prihvatile su MKSA sistem:

- metar, - kilogram, - sekunda, - amper.

1954. godine MKSA sistem je proširen uključivanjem jedinica kelvin i kandela. Tada je sistem definitivno dobio naziv Međunarodni sistem jedinica, SI (le Systeme International d’Unites). Sistem SI je uspostavljen 1960. godine na 11. Generalnoj konferenciji za tegove i mere:

143


„Međunarodni sistem jedinica - SI, je koherentni sistem jedinica koji je usvojila i preporučila Generalna konferencija za tegove i mere“

Slika 37. Etalonske kopije prametra i prakilograma iz Sevra Na 14. Generalnoj konferenciji za tegove i mere iz 1971. godine SI je ponovo proširen dodavanjem mola kao osnovne jedinice za količinu supstancije. Međunarodni sistem jedinica - SI sadrži osnovne i izvedene jedinice i to je koherentan sistem jedinica. Koherentan sistem mernih jedinica je sistem u kojem su sve izvedene jedinice koherentne. Koherentna izvedena merna jedinica može da se izrazi kao proizvod stepenovanih osnovnih jedinica sa faktorom proporcionalnosti jednakim jedan. Primer: – 1 h = 3600 s, čas nije koherentna izvedena jedinica jer faktor proporcionalnosti

nije 1 već 3600, – Koherentne jedinice: jedinica za brzinu (m/s), jedinica za silu njutn (N = m· kg· s-2). Definicija svake osnovne jedinice SI sistema pažljivo je sastavljena, tako da bude jedinstvena i da obezbedi čvrstu teoretsku osnovu na kojoj se mogu sprovoditi najtačnija i obnovljiva merenja. Ostvarenje definicije merne jedinice je postupak kojim se definicija može upotrebljavati za uspostavljanje merne vrednosti i pridružene merne nesigurnosti veličine iste vrste kao merna jedinica. U brošuri ″ Međunarodni sistem jedinica – SI″, koju je izdao BIMP opisano je kako se definicije nekih mernih jedinica praktično realizuju pomoću međunarodnih etalona , www.bipm.org/en/si/si_brochure/appendix2/. Nacionalna zakonska regulativa o mernim jedinicama. Zakon o metrologiji omogućava jedinstveno merenje u Republici Srbiji kroz obezbeđivanje tačnih i usklađenih merila i mernih jedinica sa međunarodno utvrđenim principima i

144


Međunarodnim sistemom jedinica, kao i obezbeđivanje sledivosti etalona Republike Srbije do međunarodnih etalona. Prema Zakonu o metrologiji /30/ ( ″Službeni glasnik RS″ , br.30/2010), zakonske merne jedinice koje se upotrebljavaju u Republici Srbiji su:

jedinice Međunarodnog sistema jedinica SI, jedinice koje nisu obuhvaćene sistemom SI, a koje se mogu koristiti u skladu sa

ovim zakonom, koje je bliže propisala Vlada Srbije. Uredba o određenim zakonskim mernim jedinicama i način njihove upotrebe/40/ (″Službeni list SCG″, br.43/2011) propisuje zakonske merne jedinice koje se mogu koristiti i način njihove upotrebe. Zakonske merne jedinice su merne jedinice čija je primena obavezna u Republici Srbiji i koje se upotrebljavaju pri upotrebi merila , obavljanju merenja i pokazivanju veličina koje se izražavaju u mernim jedinicama. Pravila upotrebe i pisanja mernih jedinica i fizičkih veličina propisana su Zakonom o metrologiji (″Službeni glasnik RS″, broj 30/2010) i Uredbom o određenim zakonskim mernim jedinicama i način njihove upotrebe (″Službeni list SCG″, br.43/2011), a dokumentovana u standardima ISO 80 000-1 :2009 do ISO 80 000-14: 2009. Međunarodni sistem jedinica SI obuhvata :

- osnovne jedinice SI; - izvedene jedinice SI (koje se iskazuju pomoću osnovnih jedinica, sa specijalnim

nazivima i oznakama čija je dimenzija jedinica); - decimalne delove i umnoške SI jedinica.

14.1. Osnovne jedinice SI

V e l i č i n a Osnovna jedinica SI

N a z i v Oznaka Dužina metar m Masa kilogram kg Vreme sekunda* s

električna struja amper A termodinamička temperatura** kelvin K

količina supstancije mol mol svetlosna jačina (jačina svetlosti) kandela cd

*Dozvoljena je i upotreba naziva "sekund". ** Osim termodinamičke temperature (oznaka T) izražene u kelvinima, upotrebljava se i Celzijusova temperatura (oznaka t) izražena jedinicom koja ima poseban naziv i oznaku.

145


Veličina Jedinica

Naziv Oznaka Celzijusova temperatura stepen Celzijusa ° C

Celzijusova temperatura je definisana kao razlika dve termodinamičke temperature T i T0 (t = T – T0), gde je T0 = 273,15 K. Temperaturni interval ili razlika temperatura može da se izrazi u kelvinima ili stepenima Celzijusa. Na osnovu Zakona o metrologiji i Uredbe o zakonskim mernim jedinicama u Republici Srbiji je dozvoljena upotreba jedinica koje se koriste samo u specifičnim oblastima kao i neke jedinice definisane na osnovu SI jedinica ali nisu njihovi decimalni delovi ni umnošci i jedinice koje se koriste sa SI jedinica a čije su vrednosti dobijene eksperimentalno. 14.2. Defenicije osnovnih jedinica SI

1. JEDINICA DUŽINE ( metar ) Jedinica dužine je metar.

Metar je dužina putanje koju u vakuumu pređe svetlost za vreme od 1/299 792 458 sekunde. (17e CGPM (1983), Résolution 1)

2. JEDINICA MASE (kilogram) Jedinica mase je kilogram; on je jednak masi međunarodnog prototipa kilograma. (3e CGPM (1901), stranica 70 u izveštaju konferencije)

3. JEDINICA VREMENA (sekunda) Jedinica vremena je sekunda.

Sekunda je trajanje od 9 192 631 770 perioda zračenja koje odgovara prelazu između dva hiperfina nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133. (13e CGPM (1967), Résolution 1)

4. JEDINICA ELEKTRIČNE STRUJE (amper) Jedinica struje je amper.

Amper je stalna električna struja koja bi, kada bi se održavala u dva prava paralelna provodnika, neograničene dužine i zanemarljivo malog kružnog poprečnog preseka, koji se nalazi u vakuumu na međusobnom rastojanju od jednog metra, prouzrokovala među tim provodnicima silu jednaku 2 x 10-7 njutna po metru dužine. (CIPM (1946), Résolution 2 odobrena na 9e CGPM (1948))

146


5. JEDINICA TERMODINAMIČKE TEMPERATURE (kelvin) Jedinica termodinamičke temperature je kelvin.

Kelvin je termodinamička temperatura koja je jednaka 1/273,16 termodinamičke temperature trojne tačke vode. (13e CGPM (1967), Résolution 4) 6. JEDINICA KOLIČINE SUPSTANCIJE (mol) (1) Jedinica količine supstancije je mol. Mol je količina gradiva (supstancije) sistema koji sadrži toliko elementarnih jedinica koliko ima atoma u 0,012 kilograma ugljenika 12. (2) Kada se upotrebljava mol, navode se elementarne jedinke koje mogu biti atomi, molekuli, joni, elektroni i druge čestice ili određene skupine tih čestica. (14e CGPM (1971), Résolution 3) 7. JEDINICA SVETLOSNE JAČINE (JAČINE SVETLOSTI) (kandela) Jedinica svetlosne jačine (jačine svetlosti) je kandela. Kandela je svetlosna jačina (jačina svetlosti), u određenom pravcu, izvora koji emituje monohromatsko zračenje frekvencije 540 x 1012 herca i čija je jačina zračenja u tom pravcu 1/683 vati po steradijanu. (16e CGPM (1979), Résolution 3)

14.3. Izvedene jedinice SI Izvedene jedinice su jedinice koje su izvedene iz osnovnih jedinica SI u skladu safizičkim zakonima koji povezuju osnovne veličine. Ove jedinice date su kao algebarski izrazi u obliku proizvoda stepenovanih osnovnih jedinica SI. Neke izvedene jedinice imaju posebne nazive i oznake (Tabela 10).

147


Tabela 10. Izvedene jedinice SI sa posebnim nazivima i oznakama

Veličina Izvedena jedinica SI Izraženo

naziv oznaka drugimjedin. SI

osnovnim jedinicama SI

Frekvencija herc Hz s-1 Sila njutn N m · kg · s-2 pritisak, naprezanje paskal Pa N/m2 m-1 · kg · s-2 energija, rad, količina toplote džul J N · m m2 · kg · s-2 snaga (1), fluks zračenja vat NJ J/s m 2 · kg · s-3 naelektrisanje, količinaelektriciteta kulon C s · A

električni potencijal, razlikaelektričnih potencijala, napon, elektromotorna sila

volt V NJ/A m2 · kg · s-3 · A-1

električna otpornost om NJ V/A m2 · kg · s-3 · A-2 električna kapacitivnost farad F C/V m-2 · kg-1 · s4 · A2 električna provodnost simens S A/V m-2 · kg-1 · s3 · A2 Magnetski fluks veber NJb V s m2 · kg · s-2 · A-1 magnetska indukcija tesla T NJb/m2 kg · s-2 · A-1 Induktivnost henri H NJb A m2 · kg · s-2 · A-2

svetlosni fluks lumen lm cd sr( c ) m2 · m-2 · cd = cd

Osvetljenost luks lx lm/m2 m-2 · m-4 · cd · sr= m-2 · cd

aktivnost radioaktivnog izvora bekerel Blj s-1 apsorbovana doza, specifičnapredata energija, kerma grej Gy J/ g m2 · s-2

ekvivalentna doza sivert Sv J/kg m2 · s-2 Katalitička aktivnost katal kat s-1 · mol ugao u ravni(2) radijan(a) rad m · m-1=1(b) prostorni ugao(2) steradijan(a) sr (v) m2 · m-2 =1(b)

(a) Radijan i steradijan se mogu upotrebljavati u izrazima za izvedene jedinice da bi se pravila razlika između veličina različite prirode a iste dimenzije. b) U praksi, simboli rad i sr se koriste gde to odgovara, ali izvedena jedinica “1” u opštem slučaju se izostavlja u kombinaciji sa numeričkom vrednošću. (c) U fotometriji, naziv streradijan i simbol sr se obično zadržavaju u izrazima za jedinice.

148


Definicije jedinice ugla u ravni i jedinice prostornog ugla su :

JEDINICA UGLA U RAVNI (radijan)Jedinica ugla u ravni je radijan. Radijan je ugao u ravni između dva poluprečnika kruga koji na njegovom obimu isecaju luk dužine jednake poluprečniku (1 rad=1 m/m=1).

JEDINICA PROSTORNOG UGLA (steradijan) Jedinica prostornog ugla je steradijan. Steradijan je prostorni ugao s temenom u središtu lopte, koji na površini lopte zahvata površinu jednaku površini kvadrata određenog poluprečnikom te lopte (1 sr=1 m2/m2=1).

14.4. Druge izvedene jedinice SI

Neke izvedene jedinice navedene su u dokumentu OIML D2- Legal units of measurement, edition 2007.

Veći broj izvedenih jedinica, kao i nazivi i oznake fizičkih veličina na koje se one odnose, naveden je u standardu ISO 80 000 :2009, Veličine i jedinice, koji se sastoji iz sledećih delova:

Deo 0: Opšti principi

Deo 1: Prostor i vreme

Deo 2: Periodične i srodne pojave

Deo 3: Mehanika

Deo 4: Toplota

Deo 5: Elektricitet i magnetizam

Deo 6: Svetlost i srodna elektomagnetska zračenja

Deo 7: Akustika

Deo 8: Fizička hemija i molekularna fizika

Deo 9: Atomska i nuklearna fizika

Deo 10: Nuklearne reakcije i jonizujuća zračenja

Deo 11: Matematički znaci i simboli za upotrebu u fizičkim naukama i tehnologiji

Deo 12: Karakteristični brojevi

Deo 13: Fizika čvrstog stanja

Neke izvedene veličine i njihove jedinice SI navedene u standardu ISO 80 000 :2009

149


Veličina Jedinica Izraženo osnovnim

jedinicama SI naziv oznaka naziv oznaka

DEO 1: Prostor i vreme

Površina A, (S) kvadratni metar m2 m2

Zapremina V kubni metar m3 m3

Brzina v metar u sekundi /s m · s-1

Ubrzanje a metar u sekundi nakvadrat m/s2 m · s-2

ugaona brzina ω radijan u sekundi rad/s s-1

ugaono ubrzanje α radijan u sekundi nakvadrat rad/s2 s-2

DEO 3: Mehanika

gustina (zapreminskamasa) r kilogram po kubnom

metru kg/m3 m-3 · kg

Površinska masa rA, (rS) kilogram pokvadratnom metru kg/m2 m-2 · kg

podužna masa r l kilogram po metru kg/m m-1 · kg

Specifična zapremina n kubni metar pokilogramu m3/kg m3 · kg-1

moment inercije I, J kilogram kvadratnimetar kg m2 m2 · kg

količina kretanja p kilogram metar usekundi kg m/s m · kg · s-1

moment sile M

njutn metar N m

m2 · kg · s-2

Dinamička viskoznost h , (m ) paskal sekunda Pa s m-1 · kg · s-1

kinematička viskoznost n kvadratni metar usekundi m2/s m2 · s-1

površinski napon g , s njutn po metru N/m kg · s-2

zapreminski protok ljV kubni metar u sekundi m3/s m3 · s-1

maseni protok ljm kilogram u sekundi kg/s kg · s-1

150


DEO 4: Toplota

koeficijent podužnogširenja a l recipročni kelvin 1/K K-1

toplotna provodnost l vat po metar kelvinu NJ/(m K) m · kg · s-3 · K-1

entropija, toplotnikapacitet S, C džul po kelvinu J/K m2 · kg · s-2 · K-1

specifičnatermodinamička

energija u džul po kilogramu J/kg m2 · s-2

specifična entropija, specifični

toplotni kapacitet s, c džul po kilogram

kelvinu J/(kg K) m2 · s-2 · K-1

DEO 5: Elektricitet i magnetizam

površinskonaelektrisanje s kulon po kvadratnom

metru C/m2 m-2 · s · A

zapreminskonaelektrisanje r , (h) kulon po kubnom

metru C/m3 m-3 · s · A

jačina električnog polja E volt po metru V/m m · kg · s-3 · A-1

permitivnost e farad po metru F/m m-3 · kg-1 · s4 · A2

permeabilnost m henri po metru H/m m · kg · s-2 · A-2

gustina električne struje J, (S) amper pokvadratnom metru A/m2 m-2 · A

podužna gustinaelektrične struje A, (a ) amper po metru A/m m-1 · A

jačina magnetskogpolja H amper po metru A/m m-1 · A

Magnetski momenat m amper kvadratnimetar A m2 m2 · A

Specifična otpornost r om metar NJ m m3 · kg · s-3 · A-2

Specifična provodnost g ,s simens po metru S/ m-3 · kg-1 · s3 · A2

DEO 6: Svetlost i srodna elektromagnetska zračenja

jačina zračenja I vat po steradijanu NJ/sr m2 · kg · s-3 · sr-1

luminancija, sjaj(svetlosti) L kandela po

kvadratnom metru cd/m2 m-2 · cd

151


Ekzitancija zračenja M vat po kvadratnommetru NJ/m2 kg · s-3

iradijancija, ozračenost E vat po kvadratnommetru NJ/m2 kg · s-3

količina svetlosti LJ lumen sekunda lm s s · cd

svetlosna ekzitancija M lumen pokvadratnom metru lm/m2 m-2 · cd

svetlosna ekspozicija H luks sekunda lx s m-2 · s · cd

gustina energijezračenja NJ džul po kubnom

metru J/m3 m-1 · kg · s-2

DEO 8: Fizička hemija i molekularna fizika

molarna masa M kilogram po molu kg/mol kg · mol-1

koncentracijakomponente B cB mol po kubnom metru mol/m3 m-3 · ol

molarna entropija Sm džul po mol kelvinu J/(mol K) m2 · kg · s-2 · K-1 · mol-1

molarni toplotnikapacitet Cm džul po mol kelvinu J/(mol K) m2 · kg · s-2 · K-1 ·

mol-1 molarna

termodinamička energija

Um džul po molu J/mol m2 · kg · s-2 · mol-1

DEO 10: Nuklearne reakcije i jonizujuća zračenja

ekspozicija X kulon po kilogramu C/kg kg-1 · s · A

jačina apsorbovanedoze

.D grej u sekundi Gy/s m2 · s-3

152


14.5. Decimalni umnošci i delovi mernih jedinica

Decimalni umnošci i decimalni delovi mernih jedinica obrazuju se stavljanjem predmetaka, usvojenih na međunarodnom nivou, ispred mernih jedinica.

Naziv Oznaka Brojna vrednost jota Y 1024 zeta Z 1021 eksa E 1018 peta P 1015 tera T 1012 giga G 109 mega M 106 kilo k 103

hekto h 102 deka da 101 deci d 10-1 centi c 10-2 mili m 10-3

mikro m 10-6 nano n 10-9 piko p 10-12

femto f 10-15 ato a 10-18

zepto z 10-21 jokto y 10-24

Nazivi i oznake decimalnih umnožaka i delova jedinice mase obrazuju se stavljanjem predmetaka ispred naziva "gram" i njihovih oznaka ispred oznake "g".

Ako je izvedena jedinica izražena u obliku količnika, njeni decimalni umnošci ili delovi se mogu odrediti pridodavanjem predmetka jedinici u brojiocu ili imeniocu, ili u oba.

Upotreba kombinovanih predmetaka, odnosno predmetaka obrazovanih stavljanjem jednog uz drugi nekoliko gore navedenih predmetaka, nije dozvoljena, tj. ispred merne jedinice može se upotrebiti samo jedan predmetak SI sistema.

153


Nazivi i oznake nekih decimalnih umnožaka i delova jedinica SI koji se posebno dozvoljavaju:

Veličina Jedinica

Naziv Oznaka Vrednostzapremina litar l ili L* 1 l = 1 dm3 =10-3 m3

Masa tona t 1 t = 1 Mg =103 kg pritisak bar bar 1 bar = 105 Pa

* Dve oznake "l" i "L" se ravnopravno mogu koristiti za jedinicu litar (Šesnaesta CGPM (1979), odluka 6)

Međunarodno usvojeni nazivi predmetaka i njihovih oznaka mogu se upotrebljavati zajedno sa jedinicama i oznakama iz prethodne tabele.

14.6. Druge jedinice iz Uredbe o zakonskim mernim jedinicama Jedinice definisane na osnovu jedinica SI, ali nisu ni njihovi decimalni umnošci ni delovi

Veličina Jedinica

Naziv Oznaka Vrednost

Ugao u ravni

obrt* 1 obrt = 2π rad

grad, gon gon 1 gon = (π/200) rad stepen (ugaoni) o 1o = (π/180) rad minuta (ugaona) ' 1' = (π/10 800) rad

sekunda (ugaona) '' 1'' = (π/64 800) rad

Vreme minuta** min 1 min = 60 s sat, čas h 1 h = 3 600 s

Dan d 1 d = 86 400 s

*Međunarodna oznaka ne postoji.**dozvoljena je upotreba i naziva se "minut". Decimalni umnošci i delovi jedino se mogu upotrebljavati uz nazive "grad" i "gon" I oznaku "gon".

154


Jedinice koje se koriste sa jedinicama SI, a čije su vrednosti u jedinicama SI dobijene eksperimentalno

Veličina Jedinica

Naziv Oznaka Definicija

energija elektronvolt eV Elektronvolt je kinetička energija koju primi elektron pri prolazu kroz polje potencijalne

razlike od 1 V u vakuumu.

masa unificirana jedinicaatomske mase u Unificirana jedinica atomske mase jednaka je

1/12 mase atoma 12C

Decimalni umnošci i delovi mogu se upotrebljavati zajedno sa ovim dvema jedinicama i njihovim oznakama.

Jedinice i nazivi čija je upotreba dozvoljena samo u specifičnim oblastima

Veličina Jedinica

Naziv Oznaka Vrednost

jačina optičkih sistema dioptrija 1 dioptrija = 1 m-1

masa dragog kamenja karat 1 karat = 2 · 10-4 kg

površina zemljišta ar hektar

a ha

1 a = 100 m2 1 ha = 104 m2

dužinska masa tekstilnog vlakna i konca teks tex 1 tex = 10-6 kg · m-1

krvni pritisak i pritisak drugih telesnih tečnosti

milimetar živinog stuba mmHg 1 mm Hg =

133,322 Pa

površina efektivnog preseka barn b 1 b = 10-28 m2

Decimalni umnošci i delovi mogu da se upotrebljavaju zajedno sa jedinicama i njihovim oznakama iz ove tabele, izuzev jedinice milimetar živinog stuba i njene oznake.

155


14.7. Pravila upotebe i pisanja mernih jedinica fizičkih veličina Oznake mernih jedinica pišu se iza numeričkih vrednosti u izrazima za veličinu, ostavljajući razmak između numeričke vrednosti i oznake merne jedinice. Razmak se ne ostavlja ispred jedinica za ugao u ravni (stepen, minuta i sekunda), koje se pišu kao eksponent. U novi red se ne sme preneti samo oznaka merne jedinice. Oznake mernih jedinica mogu se upotrebiti i u zaglavljima tabela, i ako ne slede numeričku vrednost. Oznake mernih jedinica, po pravilu, pišu se malim uspravnim slovima latinice i slovom grčke azbuke, ali ako je oznaka jedinice izvedena iz ličnog imena, prvo slovo piše se velikim slovom. Nazivi mernih jedinica pišu se malim početnim slovom (osim na početku rečenice) čak i za jedinice koje su dobile naziv po prezimenima čuvenih svetskih naučnika. Nazivi mernih jedinica mogu se pisati i ćirilicom ili bilo kojim drugim pismom kojim je pisan ostali deo teksta. Oznake mernih jedinica pišu se bez tačke na kraju, izuzev pri normalnoj interpunkciji, tj. na kraju rečenice. Oznake mernih jedinica ne menjaju se u množini ni po padežima. Oznaka predmetka SI i oznaka merne jedinice pišu se zajedno. Nazivi mernih jedinica podležu pravilima jezika - imaju i množinu i padežnu promenu. Naziv predmetka SI i naziv merne jedinice pišu se zajedno kao jedna reč. Proizvod dve merne jedinice obeležava se tačkom kao simbolom množenja. Tačka se može izostaviti kad je oznaka merne jedinice takva da ne može nastati zabuna. Kada jedna od dveju pomnoženih jedinica ima oznaku koja je ista kao i oznaka nekog predmetka, mora se upotrebiti razmak, pravilan redosled (jedinica koja ima istu oznaku kao i neki predmetak piše se na kraju), ili još bolje, tačka kao simbol množenja. Ako se merna jedinica obrazuje međusobnim deljenjem dveju mernih jedinica, kao simbol deljenja može se upotrebiti horizontalna crta (-) ili kosa crta (/), ali samo jedanput, ili izložilac s negativnim znakom. Iza kose crte u istom redu ne sme da se upotrebi znak množenja ili deljenja, osim kad se postave zagrade da bi se izbegla dvosmislenost. Uz oznaku merne jedinice ne daju se posebne oznake u cilju dodatnog podatka o prirodi veličine ili o merenju koje se razmatra. Na primer: ako izraz treba da znači da je dužina aluminijumske šipke 30 cm:

to se pravilno piše lAl = 30 cm, a pogrešno je l = 30 cmAI

156


Opseg vrednosti, više vrednosti, mere i tolerancije pišu se prema sledećim primerima:

Pravilno: Pogrešno:25 °C ± 5 °C ili (25 ± 5) °C 25 ± 5 °C

2 kg, 3 kg i 4 kg 2, 3 i 4 kg80 mm · 25 mm · 50 mm 80x25x50 mm

20 kg do 30 kg 20 - 30 kgIzbegavati: 20 kg - 30 kg

Oznake veličina su, po pravilu, slova latinskog ili grčkog alfabeta, koja ponekad mogu imati indeks. Ove oznake se pišu kurzivom (kosa slova, "italik"), bez obzira na tip slova upotrebljen u ostatku teksta. Iza oznake veličine ne stavlja se tačka, izuzev pri normalnoj interpunkciji, tj. na kraju rečenice. Indeks koji predstavlja oznaku veličine piše se kurzivom. Svi ostali indeksi pišu se uspravnim slovima, odnosno brojevima.

Primeri: podužna električna otpornost (Rl), minimalna električna otpornost (Rmin), zapremina prve posude (V1).

157


15. ETALONI Etalon je realizacija definicije date veličine sa iskazanom vrednošću veličine pridruženom mernom nesigurnošću , koji se koristi kao referenca. Realizacija definicije date veličine se može obezbediti pomoću mernog sistema, materijalizovane mere ili referentnog materijala, koji tada predstavljaju etalon (VIM, t. 5.1). Primeri etalona :

1. Etalon mase od 1kg sa pridruženom standardnom mernom nesigurnošću od 3µg.

2. Cezijumov etalon frekvencije sa relativnom mernom nesigurnošću od 2x10-15. 3. Niz referentnih rastvora i kortizola u ljudskom serumu koji ima sertifikovanu

vrednost veličine sa mernom nesigurnošću za svaki rastvor. 4. Referentni materijal koji obezbeđuje vrednosti veličine sa mernom nesigurnošću

za masenu koncentraciju za svaki od deset različitih proteina. 5. Etalon otpornik od 100Ω sa pridruženom standardnom mernom nesigurnošću

od 1µΩ.

Etalon ustvari predstavlja praktičnu realizaciju jedinice određene veličine. Etalon treba ostvariti tako da se pomoću njega jedinica reprodukuje sa odgovarajućom nesigurnošću i lako, jednostavno i što tačnije prenosi na etalone nižeg reda sve do merila. Etaloniranje (calibration, etalonnage) je operacija kojom se, u određenim uslovima, uspostavlja odnos između vrednosti veličina sa mernom nesigurnošću koju obezbeđuje etalon i odgovarajuća pokazivanja merila sa pridruženom mernom nesigurnošću, i u drugom koraku, ova informacija se koristi za utvrđivanje odnosa za dobijanje rezultata merenja iz ovog pokazivanja. Rezultat etaloniranja omogućuje ili pripisivanje vrednosti merene veličine pokazivanjima ili određivanje korekcije koje treba da se primene na pokazvanje. Etaloniranjem granične planparalelne mere, na primer, dobijeno je da je izmerena srednja dužina ispitivane mere, nazivne vrednosti 100 mm, manja od referentne vrednosti (vrednosti koju reprodukuje etalon) za 0,1 μm. Ako je ta referentna vrednost jednaka 100,000 02 mm, onda odstupanje ispitivane granične mere od nazivne vrednosti iznosi -0,08 μm (korekcija), a njena (pripisana) vrednost dobijena etaloniranjem iznosi 99,999 92 mm. Rezultat etaloniranja može se dati u dokumentu koji se zove Uverenje o etaloniranju (calibratio certifate, certificat d′etalonnage).

158


Svaki etalon mora imati odgovarajuću dokumentaciju, koja predstavlja njegovu ličnu kartu, i mora se čuvati i održavati prema odgovarajućim pravilima. Čuvanje etalona podrazumeva sve postupke koji se sprovode da bi se njegova metrološka svojstva održala u odgovarajućim granicama. Ti postupci obuhvataju periodično etaloniranje, skladištenje u pogodnim uslovima i pažljivu upotrebu. Tako se, na primer, etaloni elektromotorne sile Vestonove ćelije smeštaju u odgovarajuća uljna kupatila, a granične mere premazuju odgovarajućim zaštitnim sredstvom kada se ne upotrebljavaju. Održavanje etalona čine postupci, koji često podrazumevaju odgovarajuće popravke, zamene i izmene, kojima se obezbeđuju odgovarajuća metrološka svojstva etalona. Etaloni se razvijaju i unapređuju u skladu sa razvojem definicije jedinice koju reprodukuju. Tako, na primer, prvi etalon dužine bio je definisan, u starom Egiptu 3.000 godina pre nove ere. Veruje se da je postojala jedinica dužine - egipatski kraljevski kubit, registrovan u zapisima, kao prva jedinica i prvi poznati, zvanično usvojen, etalon dužine. Dužina kubita je bila jednaka dužini podlaktice plus širina dlana tada vladajućeg faraona. Kraljevski kubit (etalon) izrađen je od crnog granita "da izdrži sva vremena". Kubit u obliku štapa, napravljen od drveta ili običnog kamena, bio je oruđe (merilo) kojim su se koristile hiljade radnika pri zidanju hramova, grobova i ostalih kraljevskih spomenika. Postojala je odluka vladajućeg faraona da se svaki taj štap mora periodično porediti sa kraljevskim kubitom svakog punog meseca. Ako se to ne uradi, sledila je stravična kazna: „svako ko zaboravi ili zanemari svoju dužnost da svakog punog meseca etalonira etalon dužine, biće kažnjen smrtnom kaznom“. To jasno svedoči o značaju koji su Egipćani pridavali merenju i etalonoma. Periodičnim poređenjem štapa kubita sa etalon kubitom, Egipćani su postigli visoku tačnost u gradnji piramida. Tako su stranice piramide u Gizi, dugačke oko 230 m, izrađene, prema današnjem saznanju, sa tačnošću od 0,05 % ove dužine, što približno iznosi 0,1 m. Kubit je imao 28 digita, dok je 4 digita činilo jedan dlan. Digit je crtama deljen na manje delove, a najmanji deo digita bio je 1/16. Takav sistem mera je na neki način preteča heksadecimalnog mernog sistema. Pretpostavlja se da su egipatski merni sistem usvojili Grci, za vreme Aleksandra Makedonskog (322 g.pre n.e), a grčki olimpijski kubit je bio nešto veći od egipatskog kubita.

Slika 38.

159


Mnoge rane civilizacije poznavale su neke merne jedinice i merne sprave. Kako je čoveku oduvek bilo najvažnije da odredi svoj položaj u prostoru i vremenu, tako se među prvim merenim veličinama nalaze dužina, vreme, zapremina i masa. Tražeći pećinu za stanovanje, pokušavajući da nađe onu u kojoj bi uspravno stajao, čovek je istovremeno koristio sopstveno telo kao jedinicu mere, etalon i merilo. Evidentno je da su se, istorijski posmatrano, najpre koristili delovi ljudskog tela za definisanje jedinice dužine. To nam potvrđuje i primer egipatskog kraljevskog kubita. U XII veku, je kralj David I škotski doneo pravilo o inču (srednja mera palaca velikog, srednjeg i malog čoveka), a kralj Henri I engleski donosi pravilo po kome se jard, rastojanje od vrha njegovog nosa do kraja njegovog palca, proglašava jedinicom dužine. Ako posmatramo svet izvan naše sopstvene skale (sopstvenog tela), dva ograničenja geometrije postaju trenutno očita: jedno u velikoj, a drugo u veoma maloj oblasti dimenzija (dimenzije univerzuma i dimenzije atoma). Dimenzije sopstvenog sveta tako možemo pronaći u sredini između ta dva ograničenja, jer je dimenzija zemlje oko deset miliona puta veća od dimenzija čoveka, dok su dimenzije atoma oko deset hiljada miliona puta manje od njih. Između ovih granica egzistira naša geometrija. Izborom metra za standardnu meru dužine, odabrali smo standard koji je istovremeno mera na našoj sopstvenoj skali i sa zadovoljavajućom tačnošću posrednik između najveće i najmanje dužine koju možemo direktno meriti (bez pomoći optičkih i astronomskih operacija). Danas je jedinica za dužinu METAR definisana kao: „Dužina puta u vakuumu koji pređe svetlost tokom vremenskog intervala od 1/299.792.458 sekunde“. Metar se ostvaruje na primarnom nivou preko talasne dužine stabilisanog helijum-neonskog lasera na porama joda. 15.1. Podela etalona Prema metrološkim karakteristikama i nameni, etaloni se mogu podelti na:

- Međunarodni etalon - Nacionalni etalon - Primarni etalon - Sekundarni etalon - Referentni etalon - Radni etalon

U etalone spadaju i referentni materijali (RM) koji se koriste za etaloniranje, kao i overeni referentni materijali (ORM).

160


Međunarodni etalon je etalon priznat međunarodnim sporazumom da na međunarodnom nivou služi kao osnova za pripisivanje vrednosti određene veličine drugim etalonima. Na primer, međunarodni etalon jedinice mase je teg od 1kg napravljen od legure platine i iridijuma i pomoću njega se jedinica mase kilogram (međunarodni prototip kilograma) ostvaruje po definiciji koju je usvojila CGPM. Nacionalni etalon je etalon priznat od strane nacionalnih vlasti da služi u državi kao osnova za dodeljivanje vrednosti veličine drugim etalonima iste veličine. Primarni etalon je etalon koji je ustanovljen pomoću primarne referentne merne procedure, ili kao predmet, određen dogovorom. Primarna referentna merna procedura koristi se za dobijanje rezultata merenja bez upućivanja na drugi etalon iste veličine. Primarni etaloni osnovnih i izvedenih jedinica SI ostvaruju se po definiciji koju usvaja CGPM (Generalna konferencija za tegove i mere). Pravila kao i način ostvarivanja ovih etalona preporučuje CIPM (Međunarodni komitet za mere i tegove), na predlog odgovarajućeg međunarodnog Konsultativnog komiteta, koji se bavi problematikom kojoj pripada predmetna jedinica. Tako je, na primer, već u samoj definiciji jedinice mase definisano i kako se ona ostvaruje. Definicija jedinice mase glasi: "Kilogram je masa međunarodnog etalona kilograma. Međunarodni etalon se čuva u Međunarodnom birou za tegove i mere u Sevru." Dakle primarni etalon jedinice mase je međunarodni prototip kilograma, napravljen još 1889. godine, koji se čuva u BIPM. Masa sekundarnih etalona od 1 kg, od platine i iridijuma ili od nerđajućeg čelika (nacionalnih etalona), poredi se sa masom prototipa pomoću vaga čija tačnost dostiže najmanje 10-8. Međunarodni prototip kilograma je predmet određen dogovorom da bude primarni etalon. Primeri nekih primarnih etalona su:

- primarni etalon količine supstancije koncentracije pripremljene rastvaranjem poznate količine supstancije hemijske komponente u poznatu zapreminu rastvora,

- primarni etalon pritiska koji se zasniva na odvojenim merenjima sile i površine, - ćelija sa trojnom tačkom vode termodinamičke temperature.

Sekundarni etalon je etalon ostvaren pomoću etaloniranja u odnosu na primarni etalon iste veličine. Referentni etalon je etalon koji se koristi rutinski za etaloniranje ili overavanje merila ili mernih sistema. Radni etalon je etalon jedinice određene veličine čija su metrološka svojstva utvrđena poređenjem sa sekundarnim etalonom, a služi za utvrđivanje metroloških svojstava merila ili referentnih materijala.

161


Referentni materijal (RM) je materijal dovoljno homogen i stabilan u odnosu na specifične vrednosti, koji je ustanovljen tako da odgovara nameravanoj upotrebi za merenja ili ispitivanja nominalnih vrednosti. Referentni materijal može da bude čist ili pomešan gas, tečnost ili čvrsto telo. Referentni materijali su na primer rastvori koji se koriste u hemijskim analizama, čelične pločice napravljene od homogenog čelika određene čistoće, voda za etaloniranje viskozimetara, razne gasne smeše i drugo. Sertifikovani referentni materijal (CRM) je referentni materijal, praćen dokumentom koje je izdalo nadležno telo, kod koga je jedna ili više vrednosti njegovih osobina sertifikovana postupkom koji uspostavlja sledivost pomoću validnih procedura. CRM se obično pripremaju u šaržama. Referentni materijal upotrebljava se za:

- etaloniranje, overavanje, - proveru mernih metoda, - utvrđivanje karakteristika merenja.

Prema Zakonu o metrologiji, etalon Republike Srbije (nacionalni etalon) je: Etalon koji je odlukom direktora Direkcije priznat kao osnova za dodeljivanje vrednosti veličine drugim etalonima određene veličine. To je etalon koji predstavlja realizaciju definicije date veličine (sa navedenom vrednošću veličine i pridruženom mernom nesigurnošću) tako da služi kao referenca, i da je slediv (Slika 39) do:

- međunarodnih etalona ili - nacionalnih etalona drugih država sa odgovarajućim metrološkim

karakteristikama. 15.2. Oblasti, podoblasti i važni etaloni

Oblast: Etaloni za masu i srodne veličine

PODOBLAST VAŽNI ETALONI

Merenje mase Etaloni mase, Etalonske vage, Komparatori mase

Sila i pritisak Merne ćelije, uređaji sa klipom i tegovima, Pretvarači sile, momenta i torzije, Uređaji za pritisak sa vazdušnim/uljnim podmazivanjem klipova

u cilindru, Uređaji za ispitivanje sile, Kapacitivni manometri, jonizacioni manometri

Zapremina i gustinaViskoznost

Stakleni areometri, Laboratorijsko staklo, Vibraciona merila gustine, Stakleni kapilarni viskozimetri, rotacioni viskozimetri

162


Slika 39. Lanac sledljivosti Oblast: Etaloni za elektricitet i magnetizam


Jednosmerne električne veličine

Kriogeni strujni komparatori, Džosefsonov i kvantni Holov efekat, Zenerove referentne diode, Potenciometarske metode, Komparatorski mostovi

Naizmenične električne veličine

AC/DC konvertori, Kondenzatori, etalonski kalemovi, kompenzatori, vatmetri

Visokofrekvencijeskeelektrične veličine

Termalni konvertori, Kalorimetri, bolometri

Velike struje i visokinaponi

Merni transformatori struje i napona, Referentni visokonaponski izvori

163


Oblast: Etaloni za dužinu


Talasne dužine i interferometrija

Stabilisani laseri, interferometri, laserski interferometrijski mernisistemi, interferometrijski komparatori

Dimenziona metrologija

Granične planparalelne mere, merni lenjiri, koračna graničnamerila, kontrolni prstenovi, čepovi, merni satovi, merni mikroskopi,optički etaloni ravnosti, koordinatne merne mašine, laserskimikrometri, mikrometarski dubinomeri, geodetska merila dužine

Merenje ugla Autokolimatori, podeoni stolovi, granična merila ugla, optičkipoligoni, libele

Oblici Etaloni pravosti, ravnosti, paralelnosti, upravnosti, kružnosti,cilindrričnosti

Kvalitet površine Etaloni visine i dubine žljebova, etzloni hrapavosti, uređaji zamerenje hrapavosti

Oblast: Etaloni za vreme i frekvenciju


Merenje vremena Cezijumski atomski časovnik, Uređaji za merenje vremnskog intervala

Frekvencija

Atomski časovnik i fontana, Kvarcni oscilatori, laseri, Elektronski brojači i sintisajzeri, Optički češljevi

Oblast: Etaloni za termometriju


Kontaktna merenja temperature

Gasni termometri, Fiksne tačke ITS’90, Otporni termometri, termoparovi

Beskontaktna merenja temperature

Visokotemperaturna crna tela, Kriogeni radiometri, Pirometri, Si fotodiode

Vlažnost Merila tačke rose sa ogledalom ili elektronski Higrometri, Dvostruki pritisak / temperatura generatori vlažnosti

164


Oblast: Etaloni za jonizujuća zračenja i radioaktivnost


Apsorbovana doza – medicinski proizvodi

Kalorimetri, Jonizacione komore

Zaštita od zračenja

Jonizacione komore, Etalonski snopovi/polja zračenja, Proporcionalni i drugi brojači, TEPC, Bonerovi neutronski spektrometri

Radioaktivnost Jonizacione komore sa jamom, Overeni izvori zračenja, Gama i alfa spektroskopija, 4-pi gama detektori

Oblast: Etaloni za fotometriju i radiometriju


Optička radiometrija

Kriogeni radiometri, Optički detektori, Stabilisani laserski referentni izvori, Referentni materijali

Fotometrija Detektori vidljivog područja, Si fotodiode, detektori kvantne efikasnosti

Kolorimetrija Spektrofotometar

Optička vlakna Referentni materijali Oblast: Etaloni za protok


Protok (zapremina) gasova

Etalonski urađaji sa zvonom, Rotacioni gasomeri, Turbinski gasomeri, Transfer-etaloni protoka sa kritičnim diznama

Protok vode (zapremina, masa i energija)

Etaloni zapremine, Koriolisovi etaloni preko mase, Etaloni nivoa, Induktivni merači protoka, Ultrazvučni merači protoka

Anemometrija Anemometri

165


Oblast: Etaloni – akustika, ultrazvuk i vibracije


Akustička merenja u gasovima

Etalonski mikrofoni, Membranske slušalice, Kondenzatorski mikrofoni, Kalibratori zvuka

Merenje ubrzanja

Akcelerometri, Ppretvarači sile, Vibratori, Laserski interferometri

Akustička merenja u tečnostima Hidrofoni

Ultrazvuk Ultrazvučna merila snage, vage sile zračenja Oblast: Etaloni – hemija


Hemija okoline Klinička hemija

Overeni referentni materijali, maseni spektormetri, hromatografi, gravimetrijski etaloni

Hemija materijala Čisti materijali, overeni referentni materijali

Prehrambena hemija Biohemija Mikrobiologija

Overeni referentni materijali

Merenja pH Overeni referentni materijali, etalonske elektrode

166


16. MERILA

Merilo je uređaj koji se samostalno ili zajedno sa jednim ili više dopunskih uređaja, koristi za merenja. 16.1. Podela merila

Postoje mnogi različiti termini koji se koriste za označavanje sredstava koja se upotrebljavaju za merenje. Slično tome, postoje i mnoge podele ovih sredstava, koje se zasnivaju na različitim osnovama. Tako postoje podele merila koje se, na primer, baziraju na njihovoj složenosti i konstrukciji, na njihovom principu rada, prema veličini koju mere ili nekoj od njihovih značajnih karakteristika. Merilo može biti:

- pokazni merni instrument (merilo), - materijalizovana mera, - merni sistem, - merni pretvarač.

Pod merilom se podrazumeva i element merila, njegova komponenta ili deo, merni uređaj, kao i merna oprema. Merilo (merni instrument) u užem smislu reči, je sredstvo namenjeno da prikaže jednu ili više veličina u određenom mernom opsegu. Merilo služi da na odgovarajući način pretvori merenu veličinu, ili neku drugu veličinu vezanu za nju, u pokazivanje ili ekvivalentnu informaciju koju može da uoči posmatrač (dužina, ugao, boja, zvuk...). Prema principu rada ili načinu dobijanja i prikazivanja merne informacije merila se mogu podeliti na:

o merila sa direktnim očitavanjem, o sabirna merila, o integratorska merila, o diferencijalna merila, o registrujuća merila, o analogna merila, o digitalna merila i dr.

Merilo sa direktnim očitavanjem, ili pokazno merilo, direktno pokazuje merenu vrednost, kao na primer: voltmetar, ampermetar, termometar, merni lenjir, merna boca.

167


Sabirno merilo određuje vrednost merene veličine sabiranjem parcijalnih vrednosti te veličine koje se dobijaju istovremeno ili jedna za drugom iz jednog ili više izvora (šinska vaga, vodomer, plinomer, sprava za merenje tečnih goriva...).

Slika 40. Vodomer za hladnu vodu- sabirno merilo Ako sabirno merilo služi da meri neke iznose koji su stalni u istom nizu postupaka ili koji su uvek umnošci određene vrednosti ono se naziva dozator. Dozator je dakle neprekidno ili prekidno (kontinualno ili diskontinualno) sabirno merilo koje automatski i periodično isporučuje unapred određene vrednosti merene veličine kod doziranja proizvoda. Ako se dozira na primer masa proizvoda onda dozator može biti vaga sa automatskim funkcionisanjem, dok pri doziranju tečnih proizvoda dozator može biti odgovarajuće merilo zapremine. Integratorsko merilo određuje vrednost merene veličine integracijom jedne veličine u funkciji druge veličine (brojilo električne energije, brojilo toplotne energije, mašina za merenje površine i slično). Integratorsko merilo koje na progresivan način pokazuje vrednost merene veličine akumulirane u određenom vremenu naziva se brojilo.

Slika 41. Merilo toplotne energije - integratorsko merilo

168


Diferencijalno merilo služi za merenje malih razlika između vrednosti merene veličine i poznate vrednosti te iste veličine koju reprodukuje etalon. Ova merila se često nazivaju komparatori, kao što su na primer elektronski ili optički komparator za merenje dužine i vaga sa polugom. Na slici 42. prikazano je diferencijalno merilo - komparator za planparalelne granične mere. Registrujuće merilo je ono koje obezbeđuje beleženje pokazivanja. Beleženje se može ostvariti bilo štampanjem brojnih vrednosti ili crtanjem dijagrama. Registrovanje se obavlja tako što se uzastopno na odgovarajuću podlogu upisuju vrednosti merene veličine ili se upisivanje vrši u zavisnosti od neke druge veličine kao što su vreme, temperatura ili neka druga veličina. Registrujuća merila su tahograf, barograf, termohigrograf, registrujući voltmetar, registrujući manometar i slično. Analogno (pokazno) merilo je merilo kome je izlazni signal ili pokazivanje neprekidna funkcija merene veličine ili ulaznog signala. Analogna merila su često merila sa skalom i pokretnom kazaljkom kao što su analogni vatmetar, merni sat za merenje dužine, sekundomer, kao i neka druga.

Slika 42. Uređaj za pregled planparalelnih graničnih mera- komparator (diferencijalno merilo)

Digitalno (pokazno) merilo je merilo koje obezbeđuje izlazni signal ili prikazivanje u obliku brojeva (digitalni voltmetar, elektronski komparator, elektronski sekundomer i slično). Merila često dobijaju posebne nazive prema veličini koju mere ili mernoj jedinici, kao na primer termometar, barometar, voltmetar, ultrazvučno merilo, mikrometar, frekvencmetar i slično, ili prema njegovom pronalazaču ili konstruktoru, kao na primer Gajger-Milerov brojač, Pitoova cev, Vestonove ćelije, Jozefsonov element, Holov otpornik i slično. Materijalizovana mera je sredstvo namenjeno da reprodukuje ili daje, stalno u toku upotrebe, jednu ili više poznatih vrednosti date veličine. Primeri materijalizovanih mera

169


su: tegovi, granične planparalelne mere dužine, graduisano merilo zapremine (merne boce), merne pipete, električni otpornik, merni valjak, induktivni kalem, referentni materijal i slično. Materijalizovana mera može da reprodukuje samo jednu vrednost veličine, više različitih vrednosti jedne veličine ili može da omogući reprodukciju vrednosti veličine u neprekidnom opsegu (graduisane materijalizovane mere). Kod materijalizovanih mera sa više različitih vrednosti ne može se interpolacijom odrediti pokazivanje između znakova koji određuju te vrednosti. Materijalizovane mere sa jednom vrednošću su na primer tegovi od 10 mg, granične mere od 100 mm, otpornici sa jednom vrednošću otpornosti (na primer 1 Ω), etalon sijalica koja emituje odredjenu vrednost jačine svetlosti i slično.

Slika 43. Primeri materijalizovanih mera

Materijalizovane mere sa više različitih vrednosti su na primer granična merila-merni čepovi sa dve vrednosti dužine za stranu "ide" i stranu "ne ide", etalon monohromatska lampa, koja se koristi u interferometrima i reprodukuje nekoliko diskretnih vrednosti talasnih dužina ili neki referentni materijal koji reprodukuje određene vrednosti nekog fizičkog ili hemijskog svojstva materijala, kao što su na primer etalon pločice tvrdoće i slično. Materijalizovane mere koje reprodukuju vrednost veličine u određenom opsegu su na primer dekada otpornosti koja reprodukuje veliki broj diskretnih vrednosti električne otpornosti u opsegu od 1 Ω do 1 MΩ na primer, merni lenjir sa podelom, graduisana pipeta i slično. Neke materijalizovane mere, koje reprodukuju samo jednu vrednost neke veličine, mere uz pomoć nekog drugog mernog uređaja, merila ili merne opreme. Tako na primer pomoću tegova se meri masa samo uz pomoć vage, a pomoću graničnih mera se meri dužina uz pomoć mernog uređaja koji se zove komparator. Merni pretvarač je uređaj koji obezbedjuje određeni odnos između izlazne i ulazne veličine. Naime, prema određenoj zakonitosti, pretvara merenu veličinu (ili već pretvorenu veličinu) u drugu veličinu ili u drugu vrednost iste veličine. Primeri su termopar, strujni transformator i slično.

Merni pretvarač je često element mernog lanca ili deo mernog sistema, ali predstavlja celinu koja se može upotrebljavati i samostalno. Postoje različite podele mernih pretvarača. Prema načinu na koji pretvaraju jednu veličinu u drugu mogu se podeliti na

170


analogne, analogno-digitalne i digitalno-analogne; prema veličini u koju vrše pretvaranje (i prema fizičkom principu) na električne, optičke, optoelektronske i druge.

Slika 44. Piezoelektrični i elektromehanički merni pretvarač Merni lanac predstavlja niz elemenata merila ili mernog sistema koji sačinjavaju putanju mernog signala od ulaza do izlaza. Najveći broj merila sastoji se od mernog lanca. Na primer elektroakustički merni lanac obuhvata sledeće elemente: mikrofon, oslabljivač, filter, pojačivač i voltmetar. Elementi mernog lanca termoelektričnog termometra su: termopar koji pretvara temperaturu u odgovarajuću elektromotornu silu, pretvarač koji predstavlja zatvoreno električno kolo u kome pod uticajem ove elektromotorne sile nastaje električna struja, elektro-magnetni sistem milivoltmetra koji pretvara struju u moment sprega i opruga koja pretvara moment sprega u odgovarajući ugao skretanja kazaljke.

Slika 45. Merni lanac električnog induktivnog komparatora

Merni sistem je skup jednog ili više mernih instrumenata i drugih uređaja, uključujući reagense, sastavljen da generiše vrednosti merene veličine u specifičnim intervalima za veličine specifičnih vrsta. Merni sistem koji je stalno instaliran zove se merno postrojenje. Sistem može da obuhvati i materijalizovanu meru, odnosno referentni materijal. Primeri mernih sistema su sistem za etaloniranje medicinskih termometara, sistem za merenje provodljivosti materijala, pruverisistemi za etaloniranje merila protoka i slično.

171


Slika 46. Pruver - merni sistem za etaloniranje merila protoka

Slika 47. Pokazivanje merila: vrednost koju daje merilo kao rezultat ostvarenog mernog postupka

16.2. Svojstva merila Pod osnovnim metrološkim svojsvima merila podrazumevaju se: merni opseg, klasa tačnosti, odnosno granice dozvoljenih grešaka, referentni uslovi pri kojima merilo mora da ispunjava propisane metrološke uslove, svojstva konstrukcije i svojstva materijala od kojih je merilo izrađeno, ako od njih neposredno zavise veličine greške, druga metrološka svojstva ili upotrebljivost merila, natpisi i oznake neophodni za indentifikaciju merila kao i druga svojstva merila.

172


U opštem slučaju, za merila su najvažnija sledeća svojstva: nazivni opseg, raspon, nazivna vrednost, merni opseg, konstanta merila, odziv, osetljivost, prag pokretljivosti, rezolucija prikazivača, stabilnost, nazivni uslovi, granični uslovi, referentni uslovi, tačnost, klasa tačnosti, greška (pokazivanja), najveća dozvoljena greška, greška nule, dogovorom svedena greška i druga.

Slika 48.

16.2.1. Opšta svojstva merila

Nazivni opseg je opseg pokazivanja koji se dobija za dati položaj komandi merila. Nazivni opseg se označava donjom i gornjom granicom; na primer nazivni opseg medicinskog termometra je "35 0C do 40 0C", ili nazivni opseg mikrometra je "25 mm do 50 mm". Ako je donja granica nula, nazivni opseg se obično naznači samo svojom gornjom granicom; na primer nazivni opseg mikrometra od 0 mm do 25 mm izražava se kao "25 mm" ili nazivni opseg ampermetra je 10 mA. Raspon je moduo (apsolutna vrednost) razlike granica nazivnog opsega. Raspon medicinskog termometra iz navedenog primera je ⎜40 0S - 35 0S ⎜ = 5 0S. Ako je opseg merila, na primer, voltmetra od -10 V do +10 V, tada je njegov raspon ⎜10 V - (-10 V) ⎜ = 20 V. Često se, u nekim oblastima ova razlika naziva opsegom. Nazivna vrednost je zaokružena ili približna vrednost svojstva merila koja je data u uputstvu za njegovu upotrebu i ona se obično pripisuje materijalizovanoj meri. Nazivna vrednost granične mere, na primer iznosi 50 mm, vrednost 100 Ω naznačena na otporniku je njegova nazivna vrednost, 0,1 mol/l je nazivna vrednost koncentracije

Izlazni signal mernog pretvarača predstavlja njegovo „pokazivanje“

173


količine supstancije rastvora hlorovodonične kiseline ili 25 0C je nazivna vrednost temperature koja predstavlja postavljenu tačku termostatskog kupatila. Za razliku od nazivnog opsega, merni opseg predstavlja samo skup onih vrednosti merene veličine za koje greška merila po pretpostavci leži unutar određenih granica (granica dozvoljenih grešaka). Neka merila imaju više mernih opsega. Na primer elektronski komparator graničnih planparalelnih mera može imati sledeće merne opsege: ±300 μm, ±100 μm, ±30 μm, ±10 μm i ±3 μm; ili na primer jedno merilo snage (energije) zračenja može imati sledeće merne opsege: za merenje snage dva opsega, od 10 μNJ do 2 NJ, od 1 mNJ do 20 NJ i za merenje energije dva opsega od 10 μJ do 2 J i od 1 mJ do 20 J, tako da se pomoću odgovarajućeg preklopnika može izabrati jedan od njih.

Slika 49. Merilo sa više mernih opsega

Kod nekih merila merni opseg je jednak nazivnom opsegu, odnosno opsegu skale, dok kod drugih merila predstavlja samo jedan njen deo. U merila prve vrste spadaju na primer, areometri, merni lenjiri i medicinski termometri. Kod merila druge vrste samo u delu nazivnog opsega je greška pokazivanja u granicama dozvoljenih grešaka, dok je izvan ovog dela njena vrednost znatno veća (primer manometra sa Burdonovom cevi ili elektronskog komparatora dužine). Konstanto merilo predstavlja koeficijent kojim se množi direktno pokazivanje merila da bi se dobila pokazana vrednost merene veličine ili veličine koja se koristi za izračunavanje vrednosti merene veličine. Merila sa više opsega i sa jednim prikazivačem imaju više konstanti merila koje odgovaraju, na primer, raznim položajima mehanizma za selekciju (biraču opsega). Ako je konstanta merila jednaka jedinici, ona uglavnom nije pokazana na merilu. Konstanta merila je čist broj, kada je prikazivač (skala) merila izražena u jedinicama merene veličine. Na primer konstante elektronskog komparatora dužine iz prethodnog primera su brojevi, dok kod brojila električne energije (koji meri utrošak električne energije integracijom električne snage po vremenu) konstanta predstavlja vrednost izraženu brojem i mernom jedinicom.

174


Odziv je odnos između ulaznog signala (pobude) i odgovarajućeg izlaznog signala (odziva), za odredjene uslove. Odnos može da se izrazi u obliku matematičke jednačine, tabele sa brojevima ili grafika. Kada se pobuda menja u funkciji vremena, jedan od oblika svojstva odziva je prenosna funkcija (Laplasova transformacija odziva podeljena Laplasovom transformacijom pobude). Osetljivost je promena odziva merila podeljena odgovarajućom promenom pobude. Osetljivost može da zavisi od vrednosti pobude. Prag pokretljivosti predstavlja najveću promenu pobude koja ne izaziva uočljivu promenu odziva merila, pri čemu je promena pobude spora i monotona. Prag pokretljivosti može da zavisi, na primer, od šuma (unutrašnjeg ili spoljašnjeg) ili trenja. On takođe može da zavisi od vrednosti pobuda. Rezolucija prikazivača je najmanja razlika u pokazivanju prikazivača koja može jasno da se uoči. Za digitalni pokazivač, to je promena pokazivanja kada se najmanja značajna cifra promeni za jedan korak. Ovaj pojam takodje se primenjuje i na registrujući uređaj. Stabilnost je jedna od značajnijih karakteristika merila i ona predstavlja sposobnost merila da očuva konstantnim svoja metrološka svojstva tokom vremena. Ako se razmatra stabilnost merila u odnosu na drugu veličinu koja nije vreme (na primer temperaturu), to treba da se izričito naglasi. Stabilnost može da se izrazi na različite načine, na primer trajanjem vremena tokom koga se neko metrološko svojstvo promeni za naznačeni iznos, promenom svojstva u toku naznačenog vremena, ili pomoću oba ova podatka.

16.2.2. Uslovi rada merila

Nazivni uslovi su uslovi upotrebe merila za koje odredjena metrološka svojstva merila po pretpostavci leže unutar datih granica. Nazivni uslovi rada uglavnom određuju opsege ili vrednosti merene veličine i uticajnih veličina. Granični uslovi su ekstremni (krajnji) uslovi koje merilo treba da izdrži bez oštećenja i bez gubljenja svojih određenih metroloških svojstava za kasniju upotrebu u nazivnim uslovima rada. Granični uslovi skladištenja mogu se razlikovati od graničnih uslova za prevoz ili rad. Oni mogu da obuhvate granične vrednosti merene veličine i uticajnih veličina. Referentni uslovi su uslovi upotrebe propisani za ispitivanje mogućnosti merila ili za međusobno poređenje rezultata merenja. Referentni uslovi uglavnom obuhvataju referentne vrednosti ili referentne opsege za uticajne veličine koje deluju na merilo.

175


16.2.3. Tačnost i greške merila Tačnost je sposobnost merila da daje odzive bliske pravoj vrednosti, i isto kao i tačnost merenja predstavlja kvalitativan pojam. Klasa tačnosti je klasa merila koja zadovoljavaju određene metrološke zahteve da se greške održe u određenim granicama. Klasa tačnosti se obično označava brojem ili oznakom usvojenom dogovorom, a zove se oznaka klase.

Greška (pokazivanja) jednaka je razlici između pokazivanja merila i prave vrednosti odgovarajuće ulazne veličine. Kako prava vrednost ne može da se odredi, u praksi se koristi dogovorena prava vrednost. Za materijalizovanu meru, pokazivanje je vrednost koja joj je pripisana. Greška (pokazivanja) materijalizovane mere jednaka je razlici između njene nazivne vrednosti i vrednosti koja joj je pripisana. Ako je greška merila određena za referentne uslove onda se naziva sopstvenom greškom merila. Navodimo sledeće primere: 1) greška ampermetra jednaka je - 0,5 mA ako je dogovorena prava vrednost električne struje koja se meri 23 mA a pokazivanje ampermetra 22,5 mA; 2) greška laboratorijskog merila zapremine nazivne vrednosti 1 000 ml koja ima pripisanu vrednost od 1 005 ml je -5 ml. Najveće dozvoljene greške merila (granice dozvoljene greške merila) predstavljaju ekstremne vrednosti greške dozvoljene odredbama, propisima i slično za dato merilo. Greška nule jednaka je pokazanoj vrednosti na merilu, koja je različita od nule, kada je vrednost merene veličine jadnaka nuli. Na primer kod elektromehaničkih vaga dozvoljena greška nule je ± četvrtina podeljka.

176


17. MERENJE

U savremeno organizovanoj društvenoj zajednici život i rad ne mogu se zamisliti bez merenja. Nema robe koja nije merena pre nego je dospela u razmenu niti prirodne spoznaje koja ne počiva na merenim vrednostima. Industrijsku proizvodnju ne možemo zamisliti bez merenja, a i kvalitet proizvoda se određuje merenjem. Zaštita čoveka koja mu prete od okoline ili medicinska dijagnoza i terapija zasnovane su na rezultatima merenja. Cilj merenja je dobijanje pouzdanog iskaza o nepoznatim podacima objekta. Aktivnosti merenja su, uglavnom, eksperimentalne prirode, a mogu uključiti i teorijska razmatranja i proračune. Merenje je proces kojim se eksperimentalno određuje jedna ili više vrednost veličine koja se meri (VIM t. 2.1) Merena veličina je veličina koju nameravamo da merimo. Može biti direktno ili indirektno merena. (VIM t. 2.3) Merenje je zapravo skup postupaka koji imaju za cilj određivanje vrednosti veličine. Postupak (procedura) merenja je skup postupaka, posebno opisanih, koji se obavljaju kod pojedinačnih merenja, saglasno datoj metodi. Dokument o postupku merenja treba da sadrži dovoljno detalja kao što su potrebni etaloni, merna oprema i drugi merni pribor, način na koji oni treba da budu povezani, uslovi pod kojima treba da se obavljaju praktična merenja (referentne vrednosti ili referentni opsezi uticajnih veličina), tako da operator može da obavi merenje bez potrebe za dodatnim informacijama. Postupak merenja je detaljan opis merenja, koje se zasniva na jednom ili više mernih principa i ostvaruje određenim metodom. Ovaj opis, zasnovan na modelu merenja, sadrži sva izračunavanja koja su potrebna da bi se dobio podatak koji predstavlja rezultat merenja. Rezultat merenja predstavlja niz vrednosti pripisnih merenoj veličini zajedno sa bilo kojom drugom relevantnom raspoloživom informacijom (VIM 3 t. 2.9). On je aproksimacija ili procena vrednosti merene veličine i kompletan je samo ako sadrži informaciju o mernoj nesigurnosti te procene. Rezultat merenja se generalono iskazuje kao jedna vrednost merene veličine i pridružena merna nesigurnost. Pri saopštavanju rezultata merenja treba jasno navesti da li se radi o pokazivanju merila pri jednom merenju ili je rezultat merenja srednja vrednost većeg broja pokazivanja merila. Rezultat merenja je merna informacija, podatak koji korisnik (izvršilac merenja) ili automatizovani sistem dalje obrađuje, pamti (zapisuje) ili prenosi drugom korisniku. Potpuno iskazivanje rezultata merenja treba da obuhvati i podatke o mernoj nesigurnosti. Samo tada je rezultat merenja kompletan! Merna nesigurnost je

177


parametar, pridružen rezultatu merenja, koji karakteriše rasipanje vrednosti koje bi sa razlogom mogle da se pripišu mernoj veličini. Vrednost veličine je kvantitativan iznos veličine, uglavnom izražen u obliku proizvoda brojne vrednosti i merne jedinice. Kvanitativni iznos veličine ili brojna vrednost veličine jeste broj u vrednosti veličine. Veličine u opštem smislu su: dužina, masa, vreme, temperatura, električna otpornost itd. Veličine u određenom smislu su: dužina date šipke, dužina poprečnog preseka žice (prečnik), koncentracija količine etanola u datom uzorku vina itd. Veličine koje mogu uzajamno da se porede po vrednosti nazivaju se veličine iste vrste, kao na primer:

o rad, količina toplote, energija. o debljina, obim, talasna dužina.

Izmerena vrednost se razlikuje od prave vrednosti posmatrane veličine. Tačnu vrednost neke veličine ne poznajemo, već dogovorenu pravu vrednost veličine, koja u određene svrhe može da zameni pravu vrednost veličine, jer je, po pravilu, dovoljno bliska pravoj vrednosti, odnosno razlika je beznačajna. Prava vrednost veličine je idealan pojam i ne može se tačno poznavati. Prava vrednost je vrednost dobijena pomoću etalonskog merila i u praksi ne može da se odredi, zbog toga se u praksi koristi dogovorena prava vrednost veličine. Prava vrednost je vrednost koja bi se dobila savršenim merenjem. Prave vrednosti su po prirodi neodredive. Uticajna veličina je veličina koja pri direktnom merenju ne utiče na veličinu koja se meri, ali utiče na vezu između pokazivanja merila i rezultata merenja. Uticajna veličina nije predmet merenja, a može da potiče od okoline ili od samog merila. Uticajna veličina je veličina koja nije merena veličina, ali koja utiče na rezultat merenja. Primeri uticajnih veličina su: temperatura mikrometra pri merenju dužine, frekvencija pri merenju amplitude naizmeničnog električnog napona. To je proces dobijanja informacija, koji se sastoji od:

poređenja merenih (nepoznatih) veličina sa referentnim (poznatim) veličinama iste vrste,

izvršavanja neophodnih matematičkih operacija i predstavljanja rezultata merenja u pogodnom obliku.

17.1. Metode merenja Metoda merenja je redosled teorijskih i praktičnih postupaka koji se obavljaju prilikom merenja. Prema načinu dobijanja vrednosti merene veličine u mernom procesu, metode merenja mogu da se podele na direktne i indirektne metode merenja.

178


Direktna metoda merenja je metoda merenja kojom se vrednost merene veličine dobija direktno, a ne merenjem drugih veličina funkcionalno vezanih za nju i odgovarajućim preračunavanjem dobijenih rezultata merenja.

Smatra se da je merena vrednost dobijena direktno čak i kada se rezultat merenja, na osnovu pokazivanja merila, dobija iz odgovarajućih tabela ili grafika. Metoda merenja ostaje direktna čak i ako je potrebno da se vrše dopunska merenja za određivanje vrednosti uticajnih veličina da bi se izvršile odgovarajuće korekcije. Primeri direktne metode merenja su: merenje mase na vagi sa direktnim očitavanjem ili na ravnokrakoj vagi, merenje dužine pomoću lenjira sa podelom, merenje zapremine očitavanjem nivoa i korišćenjem odgovarajućih tabela, merenje električne struje ampermetrom. Indirektna metoda merenja je metoda merenja kojom se vrednost merene veličine dobija iz izmerenih vrednosti drugih veličina funkcionalno vezanih za nju. Primeri indirektne metode merenja su: merenje zapreminske mase (gustine) tela koje se zasniva na merenjima njegove mase i njegovih geometrijskih dimenzija, merenje električne otpornosti merenjem električnog napona i električne struje, merenje specifične otpornosti provodnika koje se zasniva na merenjima njegove otpornosti, dužine i površine poprečnog preseka. Osnovna metoda merenja, kao poseban oblik indirektne metode merenja, je metoda merenja kojom se vrednost merene veličine dobija iz izmerenih vrednosti osnovnih veličina koje ulaze u definiciju merene veličine. Ova metoda često se naziva i "apsolutna metoda merenja". Kako osnovne veličine mogu da se mere sa vrlo visokom tačnošću, to je i tačnost apsolutnih metoda merenja, po pravilu, najveća. Primeri osnovne (apsolutne) metode merenja su: merenje gravitacionog ubrzanja Zemlje, koje se zasniva na merenju dužine puta koju telo u slobodnom padu pređe u određenom vremenskom intervalu, sva lasersko-interferometrijska merenja, merenje pritiska pomoću manometra sa klipom, zasnovano na definiciji pritiska kao odnosa između sile i površine na koju ta sila deluje.

17.2. Podela metoda merenja

U raznim oblastima savremene nauke, tehnike i tehnologije postoji veliki broj metoda merenja i on se stalno uvećava u skladu sa naučno-tehničkim progresom. Razvoj novih metoda podstaknut je neophodnošću merenja novih fizičkih, hemijskih, bioloških i drugih veličina, zatim, težnjom ka proširenju granica merenja postojećih veličina, kao i zahtevima za povećanjem tačnosti merenja, što je vezano i za razvoj novih tehnologija.

Metoda poređenja ili komparativna metoda zasnovana je na poređenju vrednosti merene veličine sa poznatom vrednošću iste veličine ili sa poznatom vrednošću neke druge veličine (ili više njih) koja je u funkcionalnoj zavisnosti sa merenom veličinom.

179


Nulta metoda je metoda merenja gde se razlika merene veličine i promenljive poznate iste veličine dovodi na nulu. Pri postignutom uravnoteženju merni instrument - detektor nule pokazuje nulu, i od njegove osetljivosti zavisi tačnost merenja. Tipični primeri nulte metode su kompenzacione metode merenja električnih veličina, merenja pomoću mernih mostova i merenje mase vagom sa stalnim položajem ravnoteže.

Diferencijalna metoda ili metoda razlike je metoda merenja gde se meri razlika između merene veličine i iste veličine poznate vrednosti vrlo bliske vrednosti merene veličine. Kako je ovu malu razliku najčešće moguće odrediti sa veoma malom greškom, diferencijalna metoda spada u veoma tačne metode. Kao primer, može se navesti merenje frekvencije heterodinskom metodom, kada se merena frekvencija upoređuje sa nekom, njoj bliskom, tačno poznatom frekvencijom, a razlika frekvencija se očitava na pogodan način, ili merenje prečnika klipa, kada se meri razlika između prečnika klipa i etalon valjka. Kao poseban oblik diferencijalne metode mora se navesti metoda koincidencije, gde se vrlo mala razlika koja se javlja pri poređenju merene veličine i poznate vrednosti iste veličine određuje posmatranjem podudarnosti (koincidencije) izvesnih znakova, repera ili signala. Takva metoda koristi se i kada se posmatrana veličina održava unutar unapred definisanih graničnih vrednosti, s tim što se pri koincidenciji posmatrane veličine i granične vrednosti pojavljuje signal odluke ili upozorenja. Ovo se primenjuje u merno-regulacionim uređajima, uređajima centralnog nadzora i zaštite prostora. Primeri ove metode su merenje dužine pomoću pomičnog merila sa nonijusom, sva merenja zasnovana na stroboskopskom efektu i merenja dužine korišćenjem efekta interferencije svetlosti.

Metoda zamene, odnosno, metoda supstitucije, predstavlja metodu merenja gde se merena veličina zamenjuje istom veličinom poznate vrednosti, odabranom tako da obe vrednosti na pokaznom uređaju merila izazivaju jednaka dejstva (daju isto pokazivanje). Ova metoda se koristi pri merenju mase vagom i tegovima, kao i pri merenju električne otpornosti, električne kapacitivnosti i induktivnosti.

Metoda direktnog poređenja predstavlja metodu merenja gde se merena veličina neposredno poredi sa istom veličinom poznate vrednosti. Ovo je metoda koja se najčeše koristi pri etaloniranjima gde se porede pokazivanja proveravanog etalona (ili merila) i odgovarajućeg etalona višeg reda. Tipični primeri primene ove metode su merenje zapremine graduisanom materijalizovanom merom zapremine i merenje dužine lenjirom sa podelom. 17.3. Greške merenja Greška merenja predstavlja razliku između vrednosti merene veličine i vrednosti referentne veličine (VIM, t. 2.16). Greška merenja predstavlja odstupanje mernog rezultata u odnosu na vrednost veličine koja je uzeta za referentnu.

180


Greške mogu biti : • sistemske i • slučajne greške.

Greška merenja je razlika rezultata merenja i prave vrednosti veličine koja se meri. Greška merenja (pokazivanja merila)= Rezultat merenja –Referentna vrednost odgovarajuće ulazne veličine

tm xxe −= Greška merenja se često, da bi se razlikovala od relativne greške, naziva još i apsolutna greška merenja, pa se može napisati da je:

apsolutna greška = rezultat merenja – referentna vrednost. Na primer, ako je rezultat merenja dužine granične mere 25,500 6 mm a dogovorena referentna vrednost (nazivna dužina mere) 25,5 mm, onda je greška merenja tj. apsolutna greška merenja jednaka:

(25,500 6 mm - 25,5 mm)= +0,000 6 mm = +0,6 μm.

Apsolutna vrednost greške je vrednost greške bez obzira na njen znak. Tako u navedenom primeru apsolutna vrednost greške iznosi ⎜+0,6 μm⎜, odnosno 0,6 μm. Treba praviti jasnu razliku između izraza "apsolutna greška" i izraza "apsolutna vrednost greške". Relativna greška jednaka je količniku greške (apsolutne greške) merenja i prave vrednosti merene veličine, odnosno:

vrednost pravavrednost prava - vrednost izmerena

=greška Relativna , tt

tm

xe

xxx=

−=δ

Sistematska greška je komponenta greške merenja koja pri ponavljanju merenja ostaje konstantna ili se menja na predvidljiv način (VIM, t. 2.17) Sistematska greška = srednja vrednost – referentna vrednost - srednja vrednost = srednja vrednost beskonačnog broja merenja iste merene veličine, obavljenih u istim uslovima ponovljivosti.

tS xxe −= ; n

xx

n

ii

n

∑=

∞→= 1lim

Odnosno, sistematska greška predstavlja razliku između srednje vrednosti koja bi se dobila iz beskonačnog broja merenja iste merene veličine, obavljenih u uslovima ponovljivosti i referentne vrednosti merene veličine. Referentna vrednost može biti prava vrednost veličine, dogovorena vrednost ili vrednost etalona zanemarljive merne

181


nesigurnosti. Prava vrednost, kao i sistematska greška i njeni uzroci ne mogu biti u potpunosti poznati. Sistematska greška u toku više merenja iste merene veličine u uslovima ponovljivosti ostaje stalna i po znaku i po apsolutnoj vrednosti ili se menja prema određenom zakonu sa promenom uslova, dakle ona je predvidiva. Slučajna greška je komponenta greške merenja koja se pri ponavljanju merenja menja na nepredvidiv način (VIM, t. 2.19). Slučajna greška = rezultat merenja - srednja vrednost - srednja vrednost = srednja vrednost beskonačnog broja merenja iste merene veličine, obavljenih u istim uslovima ponovljivosti:

xxer −= Slučajna greška predstavlja razliku između rezultata merenja i srednje vrednosti koja bi se dobila iz beskonačnog broja merenja iste merene veličine, obavljenih u uslovima ponovljivosti. Kako je u praksi moguće obaviti samo konačan broj merenja, stoga se može odrediti samo procena slučajne greške, odnosno na osnovu niza ponovljenih merenja u uslovima ponovljivosti utvrđuju se granice u kojima se sa datom verovatnoćom nalazi ta greška. Slučajna greška se u toku ponovljenih merenja u uslovima ponovljivosti, menja i po znaku i po apsolutnoj vrednosti nepravilno, na nepredvidiv način pa se ona ne može koristiti za korekciju nekorigovanog rezultata merenja. Slučajna greška je jednaka razlici ukupne i sistematske greške i može se napisati:

slučajna greška = greška - sistematska greška. Tačnost merenja je kvalitativni pojam i predstavlja bliskost slaganja rezultata merenja i prave vrednosti merene veličine. Preciznost je bliskost rezultata ponovljenih merenja iste merne veličine, izvršenih pod istim uslovima merenja. Ona se naziva i ponovljivost merenja. Napomena: Treba izbegavati upotrebu termina “preciznost” umesto “tačnost”.

TAČNOST PRECIZNOSTSlika 50.

182


18. SLEDIVOST MERENJA Uzajamno priznavanje sertifikata, izveštaja o ispitivanju i drugih isprava vezanih za ocenjivanje usaglašenosti je značajan preduslov za eliminisanje tehničkih barijera trgovini i slobodan protok proizvoda i usluga. Ono se bazira na poverenju u uporedivost rezultata merenja, etaloniranja i ispitivanja. Međusobna uporedivost i uzajamno priznavanje rezultata ukida potrebu za višestrukim ponavljanjem istih merenja ili ispitivanja na različitim mestima i u različitim laboratorijama, a resursi upotrebljeni za merenja čuvaju se i štede. Pouzdano i ispravno donošenje odluka u vezi sertifikacije procesa, proizvoda, pri kontrolisanju, u razvoju i istraživanju, zaštiti životne sredine, uslova za bezbednost proizvoda i slično, takođe, u najvećoj meri zavisi od poverenja u kvalitet i uporedivost rezultata merenja. Kvalitetan i uporediv rezultat merenja je rezultat čija je sledivost ostvarena na odgovarajući način i čija je merna nesigurnost, sa kojom je dobijen, poznata i primerena njegovoj nameni /6/. Sledivost merenja je fundamentalni uslov za postizanje uporedivosti rezultata merenja. Osnovno sredstvo u obezbeđivanju sledivosti merenja je etaloniranje (kalibracija) kojim se određuju karakteristike merila, mernog sistema ili referentnog materijala neposrednim poređenjem pokazivanja merila sa vrednosću etalona ili referentnog materijala. Sledivost je osobina rezultata merenja pomoću koje se on može dovesti u vezu sa naznačenom referencom (definicija merne jedinice, referentni materijal, referentna vrednost i slično) kroz dokumentovani neprekinuti lanac etaloniranja, gde svako etaloniranje doprinosi ukupnoj mernoj nesigurnosti. (VIM3-JCGM 200, 2.41) Sledivost do SI jedinice je sledivost gde je naznačena referenca definicija merne jedinice kroz njenu praktičnu realizaciju (nacionalni ili međunarodni etalon). (VIM3-JCGM 200, 2.43) Sledivost, dakle, predstavlja proces koji omogućava poređenje rezultata merenja (pokazivanja merila ili mere ili vrednosti veličine koju reprodukuje etalon), u jednom ili više koraka, sa nacionalnim ili međunarodnim etalonom pomoću kojeg se praktično ostvaruje vrednost odgovarajuće SI jedinice. Svaki korak u lancu sledivosti jeste etaloniranje obavljeno sa određenom mernom nesigurnošću, a merne nesigurnosti svih preduzetih koraka, odnosno etaloniranja, doprinose ukupnoj mernoj nesigurnosti rezultata čiju sledivost ostvarujemo.

183


Lanac sledivosti predstavlja niz (sekvence) etaloniranja i etalona koji se koriste da bi se rezultat merenja doveo u vezu sa referencom /33/ (VIM3-JCGM 200, 2.42). Lanac sledivosti i institucije koje učestvuju u njegovoj realizaciji prikazani su na slici 51. Lanac sledivosti je definisan preko hijerarhije etaloniranja. Hijerarhija etaloniranja predstavlja niz (sekvence) etaloniranja, od reference do merila, gde rezultat svakog narednog etaloniranja zavisi od rezultata prethodnog etaloniranja (VIM3-JCGM 200, 2.42). Na svakom nivou (sekvenci) lanca sledivosti, sprovodi se etaloniranje pomoću odgovarajućeg etalona čija je vrednost prethodno određena etaloniranjem sa etalonom višeg nivoa, koji se zapravo nalazi na višoj stepenici u lancu, odnosno hijerarhiji etaloniranja. Svako etaloniranje u lancu se obavlja sa određenom mernom nesigurnošću, a merne nesigurnosti svih preduzetih etaloniranja doprinose ukupnoj mernoj nesigurnosti rezultata čiju sledivost ostvarujemo. Merna nesigurnost raste u smeru od naznačene reference do rezultata merenja. Lanac sledivosti je neprekinut lanac poređenja, pri čemu svako poređenje ima utvrđenu mernu nesigurnost. To zapravo znači da vrednost bilo kog etalona u lancu sledivosti je utvrđena sa određenom mernom nesigurnošću. U lancu sledivosti, etalon najvišeg reda je onaj koji ima najmanju mernu nesigurnost. Svaki dodatni niži nivo dovodi do porasta merne nesigurnosti. U hemiji i biologiji sledivost se najčešće uspostavlja upotrebom sertifikovanih referentnih materijala (CRM) i primenom referentnih procedura. Kada se sledivost rezultata ispitivanja(merenja) ili etaloniranja ostvaruje pomoću referentnih materijala, vrednost tog referentnog materijala mora biti slediva do nacionalnog ili međunarodnog standarda, odnosno primarnog etalona odgovarajuće SI jedinice, odnosno primarnog referentnog materijala. Komercijalni referentni materijali koji se koriste za obezbeđenje sledivosti moraju biti proizvedeni u skladu sa ISO Guides 31, 34 i 35. Referentni materijal (RM) je materijal ili supstancija čije su jedna ili više vrednosti osobina dovoljno homogeni i dobro ustanovljeni da mogu da se koriste za etaloniranje merila, procenu mernih metoda, ili za pripisivanje vrednosti materijalima. Referentni materijal može da bude čist ili pomešan gas, tečnost ili čvrsto telo. Referentni materijali su, na primer, rastvori koji se koriste u hemijskim analizama, čelične pločice napravljene od homogenog čelika određene čistoće, voda za etaloniranje viskozimetara, razne gasne smeše i drugo. Sertifikovani referentni materijal (CRM) je referentni materijal, praćen sertifikatom, čija su jedna ili više vrednosti osobina overene postupkom kojim se uspostavlja sledivost do praktično ostvarene merne jedinice kojom se izražavaju vrednosti osobina, i za koga je svaka overena vrednost praćena mernom nesigurnošću za naznačeni nivo poverenja. Ovi materijali se uglavnom pripremaju u šaržama čije su vrednosti osobina određene, u naznačenim granicama merne nesigurnosti, merenjima na reprezentativnim uzorcima cele šarže. Sertifikovane osobine CRM ponekad se pogodno i pouzdano ostvaruju kad je materijal ugrađen u posebno proizveden uređaj, na primer supstancija čija je trojna

184


tačka poznata u ćeliji za trojnu tačku vode, staklo poznate optičke gustine u propusnom filteru i slično. Neki CRM i RM imaju osobine koje se, zbog toga što se ne mogu dovesti u vezu za nekom uspostavljenom hemijskom strukturom ili iz nekog drugog razloga, ne mogu odrediti pomoću egzaktno definisanih fizičkih ili hemijskih metoda. U ovakve materijale spadaju određeni biološki materijali kao što su vakcine, za koje je Svetska zdravstvena organizacija (WHO) dodelila jedinicu. Referentne procedure se mogu definisati kao procedure ispitivanja, merenja ili analize, potpuno opisane i dokazano kontrolisane, namenjene ocenjivanju kvaliteta drugih procedura za poslove poređenja, ili karakterizaciju referentnih materijala uključujući i referentne predmete, ili određivanja referentnih vrednosti. Merna nesigurnost rezultata referentnih procedura mora biti na odgovarajući način procenjena i mora da bude pogodna za nameravanu upotrebu. U skladu sa ovom definicijom, referentne procedure mogu se koristiti za: o validaciju drugih mernih ili ispitnih procedura, koje se koriste u slične svrhe, a i za

određivanje njihovih nesigurnosti, o određivanje referentnih vrednosti osobina materijala, koji mogu da budu sabrani u

priručnicima ili bazama podataka, ili referentnih vrednosti koje su ostvarene referentnim materijalom ili referentnim predmetom.

Za slučaj da se sledivost ne može ostvariti do naznačene reference, jer takva referenca ne postoji, osnova korišćena za etaloniranje mora biti zabeležena. To se onda može ostvariti interkomparacijama i međulaboratorijskim poređenjima ili sopstvenom dugoročno analiziranom metodom, koja je na neki način potvrđena i dokumentovana da daje rezultate sa određenom zahtevanom mernom nesigurnošću. Ključni elementi sledivosti su: o Neprekidan lanac poređenja - etaloniranja koji vodi do naznačene reference,

odnosno do nacionalnog ili međunarodnog etalona. Ako je referentni materijal referenca, onda se mora obezbediti njegova sledivost do odgovarajuće SI jedinice, kad god je to moguće, ili do primarnog referentnog materijala;

o Merna nesigurnost - za svaki korak poređenja u lancu izračunava se u skladu sa prihvaćenom metodom tako da se ukupna nesigurnost za ceo lanac može odrediti;

o Dokumentovanost - svaki korak se obavlja u skladu sa dokumentima i procedurom, a rezultat se takođe dokumentuje;

o Kompetentnost - laboratorije koje obavljaju jedno ili više poređenja u lancu sledivosti moraju pružiti dokaz o svojoj tehničkoj kompetentnosti, najčešće da pokažu da su akreditovane;

o Veza sa SI jedinicama - lanac poređenja se završava fizičkom konstantom ili primarnim etalonom kojim se praktično realizuje definicija SI jedinice;

o Ponovno etaloniranje - etaloniranje se mora ponavljati u odgovarajućim periodima. Period etaloniranja definišu: stabilnost etalona i opreme, frekventnost

185


upotrebe, način upotrebe, čuvanja i održavanja, uslovi okoline, zahtevane merne nesigurnosti i slično.

Slika 51. Lanac sledivosti Vazno je istaći da je sledivost osobina rezultata merenja a ne mernog instrumenta ili izveštaja o etaloniranju ili laboratorije koja je to etaloniranje sprovela. Neispravno je reći da su etalon ili merilo sledivi, samo su rezultati merenja ili vrednosti etalona, odnosno merila, sledivi. Organizacija, odnosno laboratorija ne moze biti slediva , niti je ispravan iskaz da je rezultat merenja ili vrednost etalona slediva do organizacije (laboratorije) koja je izvršila etaloniranje. Na primer, pogrešno je reći: ’’laboratorija za ispitivanje Mašinskog fakulteta je slediva do nacionalnog etalona zapremine’’, već treba reći: ’’referentni etalon laboratorije za ispitivanje Mašinskog fakulteta slediv je do nacionalnog etalona zapremine’’; neispravan je iskaz: ’’slediv do DMDM’’, a ispravan je iskaz: ’’rezultat merenja je slediv do nacionalnog etalona jedinice dužine koji je razvijen i održava se u DMDM’’. Primer lanca sledivosti za rezultate merenja mase pomoću precizne analitičke vage prikazan je na slici 52. 18.1. Značaj sledivosti Sledivošću se postiže kompatibilnost i uporedivost rezultata merenja, ispitivanja i etaloniranja. Kada su rezultati dobijeni u različitim laboratorijama sledivi do iste naznačene referentne vrednosti (nacionalni ili međunarodni etalon SI jedinice ili primarnog referentnog materijala), mogu se tada međusobno porediti i kombinovati.

186


Na slici 53. prikazana su dva slučaja: slučaj A), gde su isti rezultati dobijeni u tri različite laboratorije sledivi do tri različite reference; slučaj B), gde su isti rezultati dobijeni u tri različite laboratorije sledivi do iste reference. Evidentno je da se u drugom slučaju uporedivost rezultata ovih različitih laboratorija može ostvarirti. Tako se rezultati y1, y2 i y3 ispitivanja dobijeni u ovim laboratorijama u slučaju B), upotrebom istog referentnog etalona (CRM), izvedeni iz iste vrednosti (reference). Ovi rezultati su izraženi istom mernom jedinicom kojom je izražena vrednost. Direktno poređenje ovih rezultata postaje moguće i smisleno. Na sličan način vrednost reference se može izvesti iz reference višeg nivoa i tako bi se obezbedilo poređenje do međunarodnog nivoa.

Slika 52. Lanac sledivost do SI jedinice-rezultat merenja mase

187


Slika 53. Uporedivost rezultata merenja 18.2. Nivoi u lancu sledivosti Nivoi (sekvence) u lancu sledivosti su sledeći: 1. Međunarodni nivo koji predstavljaju primarni (međunarodni) etaloni pomoću kojih se

praktično ostvaruju merna jedinica SI sistema (the International System of Units) na osnovu odluka Generalne konferencije za tegove i mere - Confėrence Gėnėrale des Poids et Mesures (CGPM). Međunarodni biro za tegove i mere - Bureau International des Points et Mesures (BIPM) je zadužen za koordinaciju razvoja i kontrolu ostvarenja primarnih etalona i organizovanje interkomparacije na najvišem nivou (key comparison). Međunarodni komitet za tegove i mere (CIPM), ustanovio je Sporazum o uzajamnom priznavanju etalona i sertifikata o etaloniranju na međunarodnom nivou (CIPM MRA). Nacionalni metrološki institut Srbije (Direkcija za mere i dragocene metale – DMDM) je potpisnik ovog međunarodnog sporazuma i na osnovu uspostavljene procedure ocenjivanja ima publikovane određene mogućnosti merenja i etaloniranja (CMC) u bazi BIPM (KCDB). Jednakost tih naših nacionalnih etalona, rezultati ovih merenja i sertifikati o etaloniranju priznaju se svuda u svetu.

2. Nacionalni (državni) nivo - Nacionalni metrološki institut (NMI) predstavlja državnu

instituciju odgovornu za metrologiju u toj državi. U Srbiji ulogu Nacionalnog metrološkog instituta - NMI ima Direkcija za mere i dragocene metale – DMDM.

188


Osnovni zadaci i obaveza DMDM su ostvarivanje i održavanje nacionalnih (primarnih) i drugih etalona i uzoraka referentnih materijala i njihovo poređenje sa odgovarajućim međunarodnim ili etalonima drugih država kao i donošenje odgovarajućih propisa koji su harmonizovani sa međunarodnim, kako bi se obezbedila sledivost do nacionalnog, odnosno međunarodnog nivoa, za merila na celoj teritoriji države. Nacionalni metrološki instituti ostvarivanjem SI merne jedinice pomoću primarnog etalona obezbeđuju međunarodnu jednakost tog primarnog etalona. NMI su odgovorni za obezbeđenje sledivosti do SI jedinica za sve korisnike, sa odgovarajućom mernom nesigurnošću. U Evropi, nacionalni metrološki instituti sarađuju u okviru Evropske organizacije za saradnju u oblasti metrologije (EURAMET). DMDM je punopravni član ove organizacije i aktivno učestvuje u njenom radu.

3. Laboratorije za etaloniranje – akreditovane: Akreditaciona tela akredituju

laboratorije za etaloniranje primenjujući dobro uspostavljene kriterijume. Međunarodni kriterijumi, koji se koriste u ovoj oblasti, dati su u standardu ISO/IEC 17025. Akreditovane laboratorije mogu da budu, u okviru firmi, i da se bave internim etaloniranjem merila, pri čemu moraju obezbediti neutralnost i nepristrasnost. Ovo je važno sa stanovišta da rezultati etaloniranja nisu uvek adekvatni očekivanjima u okviru preduzeća, pa obzirom na to, moguće je ponekad vršenje pritisaka koji bi mogli da utiču na validnost dobijenih rezultata. Takođe, mogu da obavljaju etaloniranje etalona, merila i uzorka referentnih materijala drugih firmi. Sa stanovišta klijenata, određena laboratorija za etaloniranje može se nalaziti u sklopu konkurentske firme, tako da je potreba za nezavisnošću i nepristrasnošću ovih laboratorija usvojena i kao kriterijum za akreditovanje. Treći vid laboratorija su one laboratorije koje predstavljaju odvojenu instituciju i koje se isključivo bave poslovima etaloniranja. Kada akreditovana laboratorija obavlja etaloniranje za klijenta, mora obezbediti da merna nesigurnost tog etaloniranja bude u skladu sa nameravanom upotrebom etaloniranog merila. Evropska organizacija za saradnju akreditovanih laboratorija (EA) ima prvenstveni cilj, da postavljanjem određenih pravila i uputstava, obezbedi prihvatljivost sertifikata o etaloniranju koje izdaju akreditovane laboratorije jedne države i u drugim državama EU, čija su Akreditaciona tela potpisnici Multilateralnog sporazuma (EA MLA). Akreditaciono telo Srbije (ATS) svoje postupke akreditacije je uskladilo sa međunarodno priznatim pravilima. Uključivanjem akreditacionog tela u svetske tokove akreditacije, odnosno potpisivanjem multilateralnih i bilateralnih sporazuma obezbediće se da rezultati etaloniranja, koji su dokumentovani sertifikatom o etaloniranju, budu prihvaćeni i u drugim zemljama.

4. Organizacije (Industrija, Tela za ocenjivanje usaglašenosti, Instituti,.. ) i interno ''in-

house'' etaloniranje obezbeđuje da se merna i ispitna oprema, koja se koristi u kompaniji, redovno etalonira u odnosu na sopstveni referentni etalon. Referentni standard kompanije mora biti slediv do etalona akreditovane laboratorije ili do etalona NMI. Ako kompanija, odnosno organizacija, obavlja sopstvena etaloniranja, onda mora za taj proces demonstrirati ispunjenost zahteva datih u standardu ISO/IEC 17025.

189


Metrološki instituti širom sveta imaju zadatak da obezbede metrološku infrastrukturu koja se sastoji od odgovarajućih nacionalnih etalona i odgovarajućih etaloniranja. Nacionalni etaloni različitih država se moraju međusobno porediti da bi se utvrdio stepen njihove jednakosti. U okviru, skoro, svake države, uspostavljen je i sistem akreditovanih laboratorija koji obezbeđuje da su laboratorije koje se bave etaloniranjem ili ispitivanjem kompetentne a njihova oprema etalonirana i slediva do nacionalnih etalona. Krajnji cilj je da etaloniranja, ispitivanja i ocene usaglašenosti obavljene u jednoj zemlji budu prihvaćene i u drugima čime se postiže postojanost merenja širom sveta. Poslednjih nekoliko godina u okviru metrološke delatnosti najveće investicije su se odnosile na pregovaranja i primenu sporazuma o uzajamnom priznavanju rezultata merenja i ispitivanja, kao što su: Sporazum o uzajamnom priznavanju ustanovljen od Međunarodnog komiteta za tegove i mere (CIPM MRA-Mutual Recognition Arrangement) i ILAC Multilateral Arrangement (Uzajamno priznavanje u okviru Međunarodne saradnje akreditovanih laboratorija), čiji je cilj stvaranje tehničkih osnova za šira priznavanja u okviru međunarodne trgovine, privrede i regulatornih poslova. 18.3. Merna oprema za koju mora biti ostvarena sledivost Sva oprema koja se koristi za etaloniranje, ispitivanje ili za merenje kojim se dokazuje usklađenost sa zahtevima, uključujući i opremu za pomoćna merenja (na primer za uslove okoline), a koja bitno utiče na tačnost i valjanost rezultata ocenjivanja usaglašenosti, ispitivanja, etaloniranja, uzorkovanja i slično mora biti etalonirana tako da se obezbedi odgovarajuća sledivost rezultata dobijenih pomoću nje. Da bi se utvrdilo koja je oprema za koju mora biti ostvarena sledivost merenja potrebno je ustanoviti doprinose, koji potiču od nesigurnosti etaloniranja opreme ukupnoj mernoj nesigurnosti rezultata ispitivanja/etaloniranja ili merenja. Ako ti doprinosi nisu zanemarljivi u odnosu na ostale, onda se takva oprema mora etalonirati, odnosno za nju se mora obezbediti sledivost. Zahtevi za ostvarivanje sledivosti definisani su u standardima: ISO/IEC 17025, ISO/IEC 17020, EN 45011 i drugi ili proističu iz pojedinačnih metoda i postupaka ocenjivanja usaglašenosti. 18.4. Načini ostvarivanja sledivosti Sledivost do SI jedinica može se ostvariti na sledeće načine:

Etaloniranjem pomoću nacionalnih etalona Republike Srbije ili NMI druge države, potpisnice MRA, koji su sledivi do međunarodnog primarnog etalona ili prirodne konstante čija je vrednost izražena odgovarajućom jedinicom SI i preporučena od Generalne konferencije za tegove i mere (CGPM) i Međunarodnog komiteta za tegove i mere (CIPM). Na primer, za jedinicu dužine ta konstanta je brzina svetlosti u vakuumu, za jedinicu električnog napona Džozefsonova konstanta ili za jedinicu

190


električne otpornosti Holova konstanta. Pomoću primarnog etalona SI jedinica određene fizičke veličine se ostvaruje najtačnije i po definiciji, koju takođe preporučuje i usvaja CGPM. Ako nacionalna metrološka laboratorija takav etalon poseduje onda se etaloniranjem u odnosu na takav etalon direktno ostvaruje sledivost do SI jedinice. U našoj zemlji takav primer je nacionalni etalon jedinice dužine i ostvarivanje sledivosti za merila dužine;

Etaloniranjem upotrebom overenih referentnih materijala, učestvovanjem u ključnim

i dopunskim poređenjima i drugim međulaboratorijskim merenjima, primenom dogovorene dugoročno analizirane metode ili etalona prihvaćene od svih zainteresovanih strana i koja daje rezultate sa određenom zahtevanom mernom nesigurnošću. Ovaj način se koristi ako direktna sledivost do SI jedinica nije moguća zbog nepostojanja određenih ealona ili metoda za to. Tamo gde se sledivost ne može ostvariti do nacionalnih etalona, jer takvi etaloni ne postoje, osnova korišćena za etaloniranje mora biti zabeležena.

18.5. Etaloniranje – postupak kojim se ostvaruje sledivost Krajnji korisnik može da obezbedi sledivost do međunarodnog nivoa (međunarodne reference) bilo neposredno, preko sopstvenog Nacionalnog metrološkog instituta, ili posredno preko akreditovane laboratorije za etaloniranje. Kao rezultat različitih sporazuma o međusobnom priznavanju, sledivost može biti obezbeđena i u NMI ili laboratorijama izvan sopstvene države. Adekvatno etaloniranje, u našoj zemlji, se može obaviti u DMDM i u akreditovanim laboratorijama, ili u Nacionalnoj metrološkoj laboratoriji druge države potpisnice CIPM MRA čije se mogućnosti merenja i etaloniranja (CMC) nalaze u bazi podataka BIPM-a, BIPM KCDB (www.kcdb.bipm.fr), ili u akreditovanim laboratorijama druge države potpisnice EA MLA (www.ilac.org). BIPM održava bazu podataka ključnih poređenja (KCDB), koja sadrži dodatke A, B, C i D:

1. Appendix A: MRA potpisnice - Lista NMI potpisnica sporazuma 2. Appendix B: Ključna i dopunska poređenja - Informacija CIPM (Comité International

des Poids et Mesures) i RMO (Regional Metrology Organization) o ključnim i dopunska poređenja i rezultati.

3. Appendix C: Mogućnosti merenja i etaloniranja (CMCs) - Veličine za koje su uverenja o etaloniranju i merenju priznate od strane instituta koje učestvuju u MRA.

4. Appendix D: Lista ključnih poređenja Sertifikat (uverenje) izdato od NMI ili druge nacionalne imenovane Institucije čije se mogućnosti nalaze u KCDB, sadrži prepoznatljiv iskaz o etaloniranju kao i logo CIPM MRA. Ovaj iskaz može biti dat na jeziku države potpisnice.

191


Dokaz o ostvarenoj sledivosti može biti:

Uverenje o etaloniranju DMDM; Uverenje o etaloniranju akreditovane laboratorije sa simbolom ATS; Uverenje NMI potpisnice CIPM MRA i učesnice ključnih poređenja; Uverenje o etaloniranju sa simbolom akreditacionog tela sa kojim je potpisan

sporazum o međusobnom priznavanju ili potpisnikom ILAC MLA ili EA MLA; Dokaz o učešću u međulaboratorijskom poređenju (po utvrđenoj šemi i

organizovanog od strane kompetentne institucije); Za specifičnu metodu, dokaz o njenoj prihvaćenosti i oceni.

192


19. MERNA NESIGURNOST Koncept merne nesigurnosti, istorijski gledano, usvojen je početkom devedesetih godina dvadesetog veka, i još uvek u nekim oblastima predstavlja novinu u izražavanju rezultata merenja. Procena merne nesigurnosti nije ni pitanje rutine niti strogo matematički fenomen, već zavisi od sveukupnog znanja o prirodi samog merenja, kao i dobrog poznavanja predmeta merenja. U prethodnoj metrološkoj praksi, a i danas u nekim jednostavnijim slučajevima, kao mera kvaliteta rezultata merenja često se koristi greška merenja koja predstavlja razliku između prave (stvarne) i izmerene vrednosti određene veličine. Prava vrednost, bez obzira na neprekidan naučni i tehnološki napredak, ne može se odrediti, pa samim tim ni greška merenja ne može biti poznata. Shodno tome je diskusija o greškama često nesvrsishodna i u većini slučajeva kada se govori o greškama radi se zapravo o nesigurnosti (mernoj nesigurnosti), te treba praviti jasnu razliku između ova dva termina. Poznavanje merne nesigurnosti rezultata merenja je od fundamentalne važnosti za korisnike tih rezultata, jer obezbeđuje ocenu kvaliteta i poverenja u taj rezultat i omogućava njihova međusobna poređenja. Rezultat merenja, odnosno vrednost merene veličine, mora sadržati i procenu nesigurnosti sa kojom je ta vrednost izmerena, odnosno vrednost merne nesigurnosti. Nepotpuno iskazani rezultat bez merne nesigurnosti može da prouzrokuje nepoverenje u tu vrednost, pogrešna tumačenja i neželjene posledice pri njegovoj upotrebi. Globalizacija svetskog tržišta uslovila je uspostavljanje jedinstvenog postupka za procenu i izražavanje merne nesigurnosti, kako bi rezultati merenja bili lako uporedivi i po potrebi ponovljivi. Pri nekim merenjima često se u sopstvene rezultate merenja ugrađuju rezultati merenja koji su dobijeni u nekim drugim laboratorijama i kojima su pridružene neke njima svojstvene merne nesigurnosti. Zato mora postojati logičan i jednostavan način na koji se preuzete nesigurnosti mogu kombinovati sa nesigurnostima sopstvenih posmatranja da bi se dobila nesigurnost sopstvenog rezultata. S obzirom na veliki broj različitih oblasti i metoda merenja i veoma različite primene rezultata merenja, teško je preporučiti jedinstven oblik izražavanja merne nesigurnosti. Međutim, jasna i jedinstvena opšta pravila i uputstva za njenu procenu i izražavanje, zasnovana na uverljivim argumentima, generalno primenljiva i upotrebljiva u najvećem broju slučajeva moguće je uspostaviti. Prvo takvo uputstvo objavila je Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) 1995. godine pod nazivom Uputstvo za izražavanje merne nesigurnosti - ISO Guide to the expression of uncertainty in measurement (GUM) /51/. Ovo uputstvo su pripremile i podržale njegov razvoj sledeće međunarodne organizacije: BIPM (Međunarodni biro za tegove i mere), IEC (Međunarodna elektrotehnička komisija), IFCC (Međunarodna federacija za kliničku

193


hemiju), ISO (Međunarodna organizacija za standardizaciju), IUPAC (Međunarodna unija za čistu i primenjenu hemiju), IUPAP (Međunarodna unija za čistu i primenjenu fiziku) i OlML (Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju). Uputstvo je, uz male izmene, ponovo publikovno od strane BIPM, 2008. godine pod nazivom: JCGM100:2008 - GUM Evaluation of measurement data - Guide to the expression of uncertainty in measurement (ISO/IEC Guide 98-3). Ovaj dokument postaje fundamentalni, referentni dokument za procenu i izražavanje merne nesigurnosti. Zahtevani stepen strogosti i detaljnosti pri proceni merne nesigurnosti različit je u zavisnosti od tehničkog područja i primene. Za neke slučajeve, na primer, dovoljno je navesti samo reproduktivnost merenja. Uopšteno posmatrajući prihvatljivi nivo merne nesigurnosti u osnovi treba odrediti shodno svrsi, kao i zahtevima korisnika. U nekim slučajevima i velika merna nesigurnost se može smatrati prihvatljivom, ili pak određena mala nesigurnost može biti ne zahtevana. Kako merna nesigurnost izražava interval u kome se nalazi prava vrednost veličine koja se meri i koji se može proceniti ili eksperimentalno odrediti uz određene uslove koji ograničavaju njenu vrednost, pri njenoj proceni važno je imati u vidu svrhu i cilj njene primene. Procena merne nesigurnosti značajna je i primenjuje se za: - kontrolu kvaliteta i obezbeđenje kvaliteta u proizvodnji; - usklađivanje sa zakonom i zakonskim regulativama; - ocenjivanje usaglašenosti sa zahtevima; - sprovođenje osnovnih istraživanja i primenu istraživanja u nauci i inženjerstvu; - sprovođenje različitih ispitivanja; - etaloniranja u okviru nacionalnog metrološkog sistema sa ciljem da se postigne

sledivost do nacionalnih, odnosno međunarodnih etalona; - razvoj, održavanje i poređenje međunarodnih i nacionalnih referentnih etalona

uključujući i referentne materijale i - akreditaciju laboratorija za etaloniranja i ispitivanja. 19.1. Zahtevi standarda SRPS ISO/IEC 17025 Zahtevi koji se odnose na mernu nesigurnost, a koje moraju ispuniti laboratorije za etaloniranje i ispitivanje da bi dokazale svoju kompetentnost za obavljanje ovih poslova, definisani su standardom SRPS ISO/IEC 17025:2006 Opšti zahtevi za kompetentnost laboratorija za ispitivanje i laboratorija za etaloniranje u sledećim tačkama: 5.4.6.1 Laboratorija za etaloniranje, ili laboratorija za ispitivanje koja etaloniranja obavlja za sopstvene potrebe, mora da poseduje proceduru za procenu merne nesigurnosti za sva etaloniranja i sve vrste etaloniranja. 5.4.6.2 Laboratorije za ispitivanje moraju da imaju i da primenjuju procedure za procenu merne nesigurnosti. U određenim slučajevima, priroda metode ispitivanja može da spreči strogi, metrološki i statistički opravdan proračun merne nesigurnosti. U ovim slučajevima,

194


laboratorija mora bar pokušati da identifikuje sve komponente nesigurnosti i da učini procenu prihvatljivom, kao i obezbediti da način izveštavanja rezultata ne pruža pogrešan utisak o nesigurnosti. Prihvatljiva procena mora da se zasniva na poznavanju sprovođenja metode i opsega merenja, i mora da uključi, na primer, prethodno iskustvo i podatke o validaciji /11/. Nivo strogosti, neophodan pri proceni merne nesigurnosti, zavisi od faktora, kao što su:

o zahtevi metode ispitivanja; o zahtevi klijenta; o postojanje uskih granica u kojima se zasnivaju odluke o usaglašenosti sa

specifikacijom. Ako je potpuno priznata metoda ispitivanja specificirala granice vrednosti glavnih izvora merne nesigurnosti, kao i način prikazivanja izračunatih rezultata, smatra se da je laboratorija zadovoljila ovaj zahtev ako sledi metodu ispitivanja i uputstva izveštavanja. 5.4.6.3 Pri procenjivanju merne nesigurnosti, moraju se uračunati sve komponente nesigurnosti značajne u datim okolnostima, koristeći pogodne metode analize. Izvori, koji doprinose nesigurnosti, obuhvataju, pored ostalog: korišćene referentne etalone i referentne materijale, primenjene metode i upotrebljenu opremu, uslove okoline, osobine i stanje uzorka koji se ispituje ili etalonira, kao i izvršioca. Prilikom procene merne nesigurnosti obično se ne uzima u obzir prognoza dugotrajnog ponašanja uzorka koji se ispituje i/ili etalonira. 19.2. Razlika između greške merenja i merne nesigurnosti Razlika između klasičnog i novog pristupa, odnosno između pojmova greške merenja i merne nesigurnosti jasno se moraju razlikovati. Termini (pojmovi) ’’merena veličina’’, ’’greška’’ i ’’merna nesigurnost’’ često se pogrešno tumače. Klasičan pristup merenjima i rezultatu merenja razmatra i koristi pojmove ’’prava vrednost’’ i ’’greška’’, koji su zapravo neodredivi; dok novi pristup, koji se sada primenjuje, govori o najbolje procenjenoj vrednosti merene veličine i nesigurnosti sa kojom je ona procenjena (merna nesigurnost). Za razliku od klasičnog pristupa gde se rezultat prikazuje kao ’’prava vrednost’’ i njena “greška“, koje su praktično neodredive veličine; koncept merne nesigurnosti polazi od pretpostavke da, za datu merenu veličinu i za dati rezultat njenog merenja, ne postoji samo jedna vrednost već niz vrednosti koje su raspodeljene oko rezultata i koje se mogu uz različite stepene verodostojnosti pripisati merenoj veličini. Kako se merena veličina ne može potpuno opisati bez beskonačno mnogo informacija, nemoguće je odrediti njenu stvarnu vrednost. Da bi se vrednost merene veličine što sigurnije odredila, odnosno odredila sa manjom mernom nesigurnošću, neophodno je merenu veličinu potpunije i bolje definisati i prikupiti sve, u datom trenutku, moguće informacije o uticajima koji bitno mogu doprineti njenoj vrednosti. Međutim, nikada se

195


tačno ne može saznati vrednost merene veličine, samo se mogu saznati odgovarajuće procenjene vrednosti čije nesigurnosti zavise od stepena definisanosti merene veličine. Sama procenjena vrednost, i ako je korigovana, u sebi sadrži grešku koja potiče od različitih efekata (slučajni efekti, nesigurnost određivanja korekcije, nepotpuno poznavanje izvesnih fizičkih pojava i slično). Primer: Pretpostavimo da treba izmeriti debljinu metalne ploče na određenoj temperaturi. Uzorak na kome se obavljaju merenja prethodno se dovodi na zadatu temperaturu, a njegova debljina na određenom mestu meri se mikrometrom. Debljina materijala na tom mestu i pri toj temperaturi uz pritisak koji izaziva mikrometar je realizovana veličina. U toku merenja mere se još i temperatura materijala i primenjeni pritisak. Nekorigovani rezultat merenja se zatim koriguje u odnosu na sledeće vrednosti: etaloniranje mikrometra, odstupanje temperature uzorka od određene vrednosti i sabijanje uzorka zbog delovanja pritiska. Ovako korigovani rezultat se može nazvati najboljom procenom ’’prave’’ vrednosti, odnosno ’’prava’’ vrednost u smislu da ona predstavlja vrednost veličine za koju se veruje da potruno odgovara definiciji merene veličine. Da smo mikrometrom merili debljinu na nekom drugom mestu ploče, realizovana veličina bi bila različita i sa različitom ’’pravom’’ vrednošću. Kako definicija ne precizira mesto na kome treba meriti debljinu i ova vrednost je dosledna definiciji. Zbog nepotpune definicije, ’’prave’’ vrednosti u ovom primeru imaju nesigurnosti koje se mogu proceniti na osnovu merenja koja se obavljaju na različitim mestima ploče. U ovom primeru, na određivanje merene veličine, mnogi drugi elementi utiču na nesigurnost dobijenog rezultata, kao što su barometarski pritisak, vlažnost koja utiče na ponašanje materijala ploče, položaj ploče , način na koji se ploča drži i slično. 19.3. Pojam merne nesigurnosti Reč ’’NESIGURNOST'' izražava sumnju, a merna nesigurnost izražava sumnju u valjanost rezultata merenja. Ona je posledica nedostatka egzaktnog poznavanja vrednosti koja se meri, kao i nepostojanja savršene metode i instrumenta kojim se ta vrednost može izmeriti. Svako merenje, čak i najpažljivije, uvek sadrži neke granice sumnje, odnosno rezultat takvog merenja sadrži određenu nesigurnost (mernu nesigurnost). Merna nesigurnost je kvantifikacija SUMNJE u rezultat merenja /11,12,13,24/. Rezultat merenja, i posle korigovanja za prepoznate sistematske efekte, je i dalje samo procena merene vrednosti zbog: nesigurnosti koja potiče od slučajnih efekata koji se ne mogu odrediti i korigovati i nesavršenosti korekcije za sistematske efekte. Merna nesigurnost izražava i predstavlja meru za kvalitet iskazanog rezultata merenja. Merna nesigurnost je kvantitativni pokazatelj kvaliteta rezultata merenja. Ona daje odgovor na pitanje koliko dobro rezultat predstavlja vrednost merene veličine, omogućava korisniku rezultata da oceni njegovu pouzdanost. Ona omogućava poređenje rezultata merenja dobijenih iz različitih izvora, različitim metodama, u različitim laboratorijama, i tako pomaže smanjivanju komunikacijskih barijera i finansijskih troškova. Poznavanje merne nesigurnosti je značajno i presudno za ocenu

196


usaglašenosti, kada se rezultat poredi sa graničnim vrednostima definisanim specifikacijom ili propisima. Zvanična definicija merne nesigurnosti glasi: Merna nesigurnost je parametar, koji nije negativan, koji karakteriše disperziju (rasipanje) vrednosti koje se pripisuju merenoj veličini a koji se bazira na upotrebljenim informacijama. Merna nesigurnost je parametar koji se pridružuje rezultatu merenja i koji karakteriše rasipanje vrednosti koje se opravdano mogu pripisati merenoj veličini. Parametar može biti, na primer, standardna devijacija ili njen dati umnožak ili poluširina intervala sa naznačenim nivoom pouzdanosti. To znači da rezultat merenja ne predstavlja isključivo jednu vrednost merene veličine, merna nesigurnost definiše interval koji obuhvata veliki broj vrednosti, za koje se sa određenom verovatnoćom (verovatnoćom obuhvata) može tvrditi da predstavljaju vrednost merene veličine. Za izražavanje vrednosti merne nesigurnosti potrebna su najmanje dva broja: - prvi definiše veličinu granica sumnje, odnosno interval u kome će se naći vrednost

merene veličine; - drugi definiše nivo poverenja (verovatnoću obuhvata), odnosno koliko možemo biti

sigurni da će se vrednost merene veličine naći u tom intervalu. Primer: Na slici aa. prikazan je rezultat merenja dužine lenjira koji je izražen na sledeći način: izmerena vrednost dužine lenjira iznosi 50,0 cm ± 0,5 cm i iskazana je sa nivoom poverenja od 95 %. To znači da možemo biti 95 posto sigurni da vrednost dužine lenjira (koju smo merili) jeste jedna od vrednosti koja se nalazi između vrednosti (u intervalu) od 49,5 cm i 50,5 cm. U ovom slučaju interval kome će se naći vrednost merene dužine određuje vrednost merne nesigurnosti 0,5 cm, dok 50,0 cm predstavlja najbolju procenu merene vrednosti, koja predstavlja srednju vrednost (aritmetičku sredinu) niza ponovljenih merenja.

Slika 54. Rezultat merenja dužine lenjira

197


Šta nije merna nesigurnost, može se izraziti na sledeći način:

• Grube greške koje napravi operator, • Tolerancije predstavljaju prihvatljive granice odabrane za proces proizvodnje

ili proizvod, • Specifikacije proizvođača, • Tačnost, • Greška, • Statističke analize.

19.4. Određivanje merne nesigurnosti Merna nesigurnost, u principu, predstavlja kombinaciju više komponenti koje doprinose njenoj ukupnoj vrednosti. Neke od njih se mogu oceniti iz statističke raspodele rezultata serije ponovljenih merenja i iskazati pomoću eksperimentalne standardne devijacije. Druge komponente, koje se takođe iskazuju standardnom devijacijom, ocenjuju se metodama koje nisu statističke, na osnovu pretpostavljenih raspodela verovatnoće zasnovanih na iskustvu ili drugim informacijama. Merna nesigurnost može biti: - standardna merna nesigurnost, - kombinovana standardna merna nesigurnost i - proširena merna nesigurnost. Standardna merna nesigurnost je merna nesigurnost izražena kao standardna devijacija. Neke standardne merne nesigurnosti mogu se proceniti iz statističke raspodele rezultata serije ponovljenih merenja i izražavaju se eksperimentalnom standardnom devijacijom (ocena tipa A merne nesigurnosti). Ocena tipa A standardne merne nesigurnosti je metoda ocenjivanja merne nesigurnosti statističkom analizom serija rezultata ponovljenih merenja. Druge komponente se mogu proceniti iz pretpostavljenih raspodela verovatnoće zasnovanih na iskustvu ili drugim informacijama i mogu se takođe izraziti standardnom devijacijom (ocena tipa B merne nesigurnosti). Ocena tipa B standardne merne nesigurnosti je metoda ocenjivanja merne nesigurnosti načinima drugačijim od statističke analize serija ponovljenih merenja. Kombinovana standardna merna nesigurnost upotrebljava se za procenu merne nesigurnosti u slučaju indirektnog merenja, kada je rezultat merenja dobijen na osnovu merenja vrednosti više drugih (ulaznih) veličina, od kojih ta veličina zavisi. Kombinovana standardna merna nesigurnost jednaka je pozitivnom kvadratnom korenu sume članova, gde ti članovi predstavljaju standardne merne nesigurnosti svih komponenti koje joj doprinose, odnosno, pozitivnom kvadratnom korenu sume varijansi

198


(kvadrat standardne devijacije) i/ili kovarijansi vrednosti tih veličina ponderisanih u skladu sa tim kako rezultat merenja varira sa promenama tih veličina. Proširena merna nesigurnost je poluširina simetričnog intervala obuhvata, centriranog u odnosu na najbolju procenu veličine sa specifičnom verovatnoćom obuhvata. Dobija se množenjem kombinovane standardne merne nesigurnosti sa faktorom obuhvata. Interval obuhvata je interval vrednosti koje se mogu pripisati veličini sa iskazanom visokom verovatnoćom (verovatnoća obuhvata). Ova verovatnoća se često naziva i nivo poverenja. Da bi se određeni nivo poverenja pridružio ovom intervalu koji se definiše pomoću proširene merne nesigurnosti, neophodno je znati kakva je raspodela koja karakteriše rezultat merenja i kolika je kombinovana standardna merna nesigurnost tog rezultata. Nivo poverenja, koji se može pripisati ovom intervalu, poznat je samo do mere do koje su ovakve pretpostavke opravdane. Faktor obuhvata je broj kojim se množi kombinovana standardna merna nesigurnost da bi se dobila proširena merna nesigurnost. Tipične vrednosti faktora obuhvata, k, nalaze se u opsegu od 2 do 3. 19.5. Izvori (uzroci) nastajanja merne nesigurnosti Da bi se sprovela dobra procena merne nesigurnosti potrebno je poznavati sve ključne izvore (uzroke) nastajanja merne nesigurnosti i njihove doprinose. Naravno, nije uvek moguće odrediti sve uticaje, ali je iskustveno moguće proceniti one najbitnije čiji je doprinos znatno veći od ostalih. Na slici 55. prikazani su najbitniji uzroci, koji su prisutni u skoro svim procesima merenja i čiji se doprinos mernoj nesigurnosti može proceniti, a to su:

nepotpuna definisanost merene veličine, način uzorkovanja, način rukovanja uzorkom (transport, skladištenje, rukovanje i priprema za merenje), neadekvatno poznavanje efekata uslova okoline na merenje ili nesavršeno merenje

uslova okoline, obučenost osoblja koje sprovodi merenja, nesavršenost u postavci merenja, merne metode i merne procedure, nesavršenost etalona, referentnih materijala i merne opreme, neegzaktna vrednost konstanti ili drugih parametara dobijenih iz spoljašnjih izvora

i korišćenih pri izračunavanju rezultata, nesigurnost koja proističe iz korekcije rezultata merenja, aproksimacije i pretpostavke unete u proceduru i metodu merenja uključujući i

nesavršenost softvera za izračunavanje. Faktori nastajanja merne nesigurnosti mogu razvrstati u sledeće uticajne celine:

a) osoblje, b) metoda, c) smeštaj i uslovi okoline,

199


d) oprema i e) način postupanja sa predmetom merenja.

Slika 55. Izvori nastajanja merne nesigurnosti

Doprinosi svih navedenih faktora ukupnoj vrednosti merne nesigurnosti čine budžet merne nesigurnosti koja se odnosi na određeno merenje. Procena ovih doprinosa i ukupnog budžeta je moćno sredstvo u implementaciji standarda ISO/IEC 17025 i analizi kvaliteta rezultata obavljenih merenja (etaloniranja i ispitivanja), što znači ispunjenje zahteva definisanih u tačkama 4.2 i 5.9 standarda ISO/IEC 17025. Na slici 56. prikazan je dijagram faktora koji utiču na krajnji rezultat i njegovu mernu nesigurnost. Brojevi u zagradama predstavljaju tačke tehničkih zahteva standarda ISO/IEC 17025 Opšti zahtevi za kompetentnost laboratorija za ispitivanje i laboratorija za etaloniranje u kojima su definisani odgovarajući zahtevi, a koji predstavljaju uticajni faktor i doprinos mernoj nesigurnosti.

200


Slika 56. Faktori koji doprinose mernoj nesigurnosti Osoblje (zahtevi standarda t. 4.1.5. i 5.2.) 4.1.5. Laboratorija mora da utvrdi odgovornosti, ovlašćenja i međusobne veze celokupnog osoblja, da nad njima sprovodi nadzor i da tehničko rukovodstvo u potpunosti odgovara za tehničke aktivnosti, uključujući i nabavku, ali i osoblje mora da bude svesno značaja svojih aktivnosti i načina za ostvarenje predviđenih ciljeva. 5.2 Laboratorija mora da ima stručno i kompetentno osoblje, nad čijim radom će permanentno vršiti nadzor. Smeštaj i uslovi okoline (zahtev standarda t.5.3) 5.3.1 Moraju se dokumentovati tehnički zahtevi za uslove smeštaja i okoline, koji mogu uticati na rezultat etaloniranja i ispitivanja. 5.3.2 Laboratorija mora da prati, kontroliše i zapisuje uslove okoline, u skladu sa zahtevima odgovarajućih specifikacija, metoda i procedura, ako oni utiču na kvalitet rezultata. 5.3.4 Mora se kontrolisati pristup i upotreba prostora koji utiču na kvalitet etaloniranja i ispitivanja. Metoda (zahtev standarda t.5.4) 5.4.1 Laboratorija mora da poseduje uputstva za upotrebu i rukovanje svom odgovarajućom opremom, kao i za rukovanje i pripremu uzoraka, ili oboje, ukoliko bi nepostojanje takvih uputstava ugrozilo rezultat. 5.4.2 Ako je neophodno, radi obezbeđenja dosledne primene, standardna metoda se mora dopuniti dodatnim detaljima. Najčešći je slučaj da je standard prilično star i da u sebi ne sadrži detalje izračunavanja merne nesigurnosti. Tada ga treba dopuniti uputstvom za proračun merne nesigurnosti.

Oprema Uzorci (5.5)

Rezultat + merna nesigurnost

Osoblje Smeštaj i uslovi okoline Metoda ( 5 . 2) (5.3) (5.4) Sledivost Rukovanje

(5.6) (5.8) O prema i softver Uzimanje uzoraka ( 5.5.5 c) (5.7)

Izbor metode (5.4.2)

3 Validacija (5.4.5)

201


Oprema i sledivost (zahtevi standarda t. 4.6, 5.5 i 5.6) 4.6.1 Laboratorija mora da ima politiku i proceduru za izbor i nabavku usluga i proizvoda koji utiču na kvalitet etaloniranja i ispitivanja. 4.6.2 Laboratorija mora obezbediti da se nabavljeni proizvodi , reagensi i potrošni materijal, koji utiču na kvalitet etaloniranja i ispitivanja, ne koriste dok se ne izvrši njihova kontrola ili drugačije potvrdi njihova usklađenost sa specifikacijama ili zahtevima definisanim u odgovarajućim metodama. 4.6.3 Dokumenti o nabavci, za predmete koji utiču na kvalitet rezultata, moraju sadržati podatke koji opisuju usluge i proizvode koje treba nabaviti. 4.6.4 Laboratorija mora vrednovati isporučioce za usluge i proizvode koji utiču na kvalitet etaloniranja i ispitivanja. 5.5.2 Oprema i njen softver, koji se koriste za etaloniranje, ispitivanje ili uzimanje uzoraka, moraju da omoguće postizanje zahtevane tačnosti i da budu u skladu sa specifikacijama koje se odnose na pomenute procese. 5.5.4 Svaki pojedinačni deo opreme i njen softver, koji su značajni za dobijanje rezultata, moraju se jedinstveno identifikovati. 5.5.5 Za svaki pojedinačni deo opreme i njen softver, koji su značajni za dobijanje rezultata, moraju se voditi zapisi. 5.6.1 Sva oprema koja se koristi, uključujući opremu za pomoćna merenja, a koja značajno utiče na tačnost i valjanost rezultata, mora da bude etalonirana pre puštanja u upotrebu. 5.6.2.2.1 U laboratorijama za ispitivanje navedeni zahtev se primenjuje samo za opremu za koju je ustanovljeno da je njen doprinos od etaloniranja ukupnoj mernoj nesigurnosti značajan. U ovom delu posebno treba istaći da doprinos ovih faktora ukupnoj mernoj nesigurnosti značajno se razlikuje kod ispitivanja i etaloniranja. Zahtevi su znatno strožiji u slučaju etaloniranja. Takođe, ova se različitost uočava i kod različitih tipova etaloniranja, odnosno ispitivanja. Laboratorija mora ovo uzeti u obzir pri razvoju metoda i procedura etaloniranja i ispitivanja, pri obuci i osposobljavanju osoblja i pri izboru opreme koju će pri tome koristiti. Takođe, može koristiti za preispitivanje definisanih ciljeva kvaliteta. Uzimanje uzoraka i rukovanje uzorcima (zahtevi standarda t. 5.7. i 5.8) 5.7.1 Proces uzimanja uzoraka mora da ukaže na faktore koji se kontrolišu da bi se osigurala vrednost rezultata. Svi izvori nesigurnosti uzorkovanja se mogu svrstati u dve grupe (uzimanje uzoraka i priprema uzoraka za ispitivanje). Na slici 57. prikazani su uzroci nesigurnosti uzorkovanja. Procena i analiza vrednosti doprinosa, ukupnoj nesigurnosti rezultata etaloniranja i ispitivanja gore navedenih faktora, dobro je sredstvo za praćenja radi unapređenja kvaliteta ovih procesa. Poznavanje vrednosti svakog od navedenih doprinosa omogućava kontrolisanje primenjenih zahteva kao i upravljanje njima, što podrazumeva na prvom mestu preduzimanje adekvatnih mera za smanjivanje tih vrednosti u granicama realnih mogućnosti.

202


Slika 57. Nesigurnost uzorkovanja 19.6. Procena merne nesigurnosti Uputstvo za izražavanje merne nesigurnosti – GUM je fundamentalni referentni dokument za procenu i izražavanje merne nesigurnosti. GUM predstavlja metodu koja se može široko primeniti za procenjivanje i izražavanje nesigurnosti merenja. Ona daje pre realnu nego "sigurnu" vrednost nesigurnosti zasnovanu na činjenici da ne postoji bitna razlika između komponente nesigurnosti koja potiče od slučajnog efekta i one koja potiče od korekcije za sistematske efekte. Svrha Uputstva za izražavanje merne nesigurnosti (GUM) je da uspostavi jedinstvena pravila za izražavanje merne nesigurnosti za potrebe metrologije, standardizacije, etaloniranja i ispitivanja i drugo; da obezbedi potpunu informaciju o načinu na koji je dobijena i iskazana nesigurnost i da obezbedi osnove za međunarodno upoređivanje rezultata merenja. Koncept na kome se bazira GUM metoda se sastoji u sledećem : o Sve komponente merne nesigurnosti iskazuju se (kvantifikuju) standardnom

devijacijom; o Sve pomerenosti (sistematski efekti) koriguju se tako da preostaje samo nesigurnost

korekcije; o Intervali svih komponenata nesigurnosti su simetrični; o Komponente su grupisane u dve glavne kategorije, zavisno od izvora podataka a

Nesigurnost uzorkovanja

Strategija uzorkovanja

Način odlaganja uzetog uzorka

Dimenzije objekta, krupnoća čestica i sl.

Načini (mlevenje, rastvaranje, sušenje, presovanje, ...) Kondicioniranje

Pozicioniranje

Priprema uzorka

Rukovanje uzorcima

Skladištenje

Transport

Oprema

UZIMANJE UZORKA

PRIPREMA UZORKA

203


ne od tipa greške, i svaka komponenta je iskazana standardnom devijacijom. Kategorije su: ocena tipa A (komponente procenjene statističkim metodama) i ocena tipa B (komponente procenjene metodama koje nisu statističke, drugim sredstvima ili u drugim laboratorijama)

o Pri izračunavanju krajnje vrednosti nesigurnosti ne pravi se razlika kako su komponente klasifikovane i ocene tipa A i tipa B tretiraju se na isti način;

o Sve komponente merne nesigurnosti (standardne devijacije) kombinuju se kao kvadratni koren sume kvadrata pojedinačnih nesigurnosti (standardnih nesigurnosti), što zatim predstavlja standardnu devijaciju iskazane vrednosti, uzimajući u obzir sve uzroke nastajanja merne nesigurnosti, odnosno one koji utiču na rezultat merenja.

Procedura za procenu merne nesigurnosti, prema GUM metodi, sastoji se iz sledećih celina (koraka):

Identifikovati sve bitne komponente merne nesigurnosti (identifikovati sve izvore koji bitno doprinose mernoj nesigurnosti), upotrebiti matematički model merenja, što je najčešće i najteži deo procenjivanja, odnosno definisanje uzročno posledičnih odnosa koji vezuju ulazne veličine sa merenom veličinom;

Izračunati standardnu mernu nesigurnost svake komponente merne nesigurnosti (svaka komponenta merne nesigurnosti izražava se pomoću standardne merne nesigurnosti određene pomoću procene tipa A ili tipa B); prikupljanje svih potrebnih informacija o svim ulaznim veličinama iz modela, uključujući i poznavanje njihovih funkcija gustine verovatnoće. U najvećem broju slučajeva te informacije obuhvataju najbolje očekivanje (srednju vrednost niza uzastopnih merenja) i standardnu mernu nesigurnost pridruženu toj proceni, za svaku ulaznu veličinu;

Izračunati kombinovanu standardnu mernu nesigurnost kombinovanjem pojedinačnih komponenti merne nesigurnosti u skladu sa zakonom o prostiranju nesigurnosti i na osnovu matematičkog modela merenja; ona se zapravo dobija kao kvadratni koren sume kvadrata pojedinačnih komponenata merne nesigurnosti (standardnih nesigurnosti), uzimajući u obzir sve uzroke nastajanja merne nesigurnosti, odnosno one koji utiču na rezultat merenja;

Izračunati proširenu mernu nesigurnost; Izraziti rezultat merenja koji se sastoji i najbolje procene vrednosti merene veličine i

kombinovane standardne (ili proširene) merne nesigurnosti . 19.7. Modelovanje merenja Vrednost neke fizičke veličine može se meriti direktno ili indirektno. U mnogim slučajevima, merena veličina Y se ne meri direktno već se određuje iz n drugih (ulaznih) veličina X1, X2, ., Xn. Jednačina modela je analitički izraz (jednačina) koji definiše odnos (zavisnost) između merene veličine (izlazne veličine), Y, i n određenih ulaznih veličina, Xi (i=1, 2, ..., n):

204


Y = f (X1, X2, ..., Xn) Primer: Direktno merena veličina Za merenje dijametra cevi, d, pomoću mikrometra na 20 0C, jednačina modela (merenja) može se iskazati sledećim analitičkim izrazom:

d = dsr + Δd(t) + Δdet

-gde su: d rezultat merenja dsr izmerena vrednost (aritmetička sredina niza pokazivanja mikrometra) Δd(t) korekcija usled uticaja temperature Δdet greška etaloniranja mikrometra

Primer: Indirektno merena veličina Ako je napon V doveden na priključke temperaturno osetljivog otpornika otpornosti R0 na određenoj temperaturi t0 i sa linearnim temperaturnim koeficijentom otpornosti α, snaga P (merena veličina) disipacije otpornika na temperaturi t je zavisna od V, R0, i t0 prema jednačini:

P = f (V, R0, α, t) = V2/ R0 [1+ α( t- t0) ] Ovaj matematički izraz predstavlja model merenja P ovom metodom. Drugim metodama za merenje P odgovarali bi drugi modeli, odnosno drugi matematički izrazi. Ulazne veličine X1, X2, ..., Xn od kojih zavisi izlazna veličina Y, mogu i same biti merene veličine i zavisiti od drugih veličina, uključujući korekcije i faktore korekcije za sistematske efekte, pa to nekad vodi komplikovanju funkcionalne zavisnosti f. Funkciju f, interpretiraćemo u ovom kontekstu kao funkciju koja sadrži sve veličine, uključujući sve korekcije i faktore korekcije, koje mogu značajno doprineti nesigurnosti rezultata merenja. Tako u spomenutom primeru merenja snage otpornika, dodatno bi se mogle uzeti u obzir, kao ulazne veličine, i: neujednačenost raspodele temperature na otporniku, nelinearnost temperaturnog koeficijenta otpornosti ili uticaj barometarskog pritiska na otpornost. 19.8. Izračunavanje standardne merne nesigurnosti Standardna merna nesigurnost, ui, svake merene ulazne veličine, xi jednaka je standardnoj devijaciji njenog merenja:

ui (xi) = s x,i

Dva načina za određivanje standardne devijacije procene ulazne veličine: o direktno statističkim metodama (ponovljena opažanja-merenja), ocena tipa A; o indirektno: iz sertifikata o kalibraciji, iz priručnika, iz specifikacije proizvođača, iz

iskustva i drugo, ocena tipa B.

205


Ocena tipa A U najvećem broju slučajeva, najbolja procena očekivane vrednosti, odnosno merene vrednosti koja se menja na slučajan način (slučajna promenjiva) i za koju je realizovano n nezavisnih opažanja u istim uslovima merenja, jeste aritmetička sredina ili prosek n pojedinačnih opažanja (merenja):

∑=

=n

jjq

nq

1

1

Eksperimentalna (procenjena) varijansa pojedinačnog opažanja (merenja) je:

( ) ( )2

1

2

11 ∑

=

−−

=n

jj qq

nqs

gde je n - 1 = ν broj stepeni slobode, a pozitivan kvadratni koren ove varijanse je eksperimentalna standardna devijacija i karakteriše disperziju opaženih (izmerenih) vrednosti. Najbolja procena varijanse srednje vrednosti je eksperimentalna varijansa srednje vrednosti, eksperimentalna standardna devijacija srednje vrednosti jednaka je pozitivnom kvadratnom korenu eksperimentalne varijanse srednje vrednosti:

( ) ( )nqsqs

22 =

Standardna merna nesigurnost procenjene srednje vrednosti ulazne merene veličine jednaka je eksperimentalnoj standardnoj devijaciji srednje vrednosti:

( ) ( ) ( )nqsqsqu

2

==

Tako, za jednu ulaznu veličinu Xi određenu iz j nezavisnih ponovljenih merenja, standardna nesigurnost u(xi) njene procene xi= Xi je u(xi)=s ( Xi ). Standardna merna nesigurnost procenjene srednje vrednosti ulazne veličine jednaka je eksperimentalnoj standardnoj devijaciji srednje vrednosti. Ocene tipa B Ova ocena se sastoji iz dva koraka:

1. određivanja distribucije (raspodele) veličine i 2. određivanja standardne devijacije.

206


Za procenu xj ulazne veličine, koja nije dobijena ponavljanjem opažanja, pridružena procenama varijansa u2(xj), ili standardna nesigurnost u(xj) ocenjuje se na bazi pažljive analize svih dostupnih informacija o promenljivoj Xj. Skup informacija može uključivati: o podatke o prethodnim merenjima; o iskustvo ili opšte znanje o ponašanju i svojstvima relevantnih materijala i merila; o podatke iz proizvođačkih specifikacija; o podatke iz uverenja o etaloniranju i iz drugih sertifikata; o nesigurnosti koje se pripisuju referentnim podacima preuzetim iz priručnika. Pravilna upotreba skupa raspoloživih informacija za ocenu tipa B podrazumeva veštinu, iskustvo i opšta znanja koji se stiču praksom. Tako, ocena tipa B, standardne nesigurnosti može biti prepoznata isto tako pouzdana kao i ocena tipa A, posebno kad je ocena tipa A bazirana na relativno malom broju statistički nezavisnih opažanja. U praksi merenja se najčešće sreću sledeće raspodele slučajno promenljivih veličina: normalna raspodela, t-raspodela (studentova), pravougaona raspodela, trougaona raspodela, trapezna raspodela, raspodela U-oblika i druge. Na slikama 58.a), b) i c), prikazane su neke najkarakterističnije raspodele.

Slika 58. a) Normalna raspodela slučajne promenljive

Slika 58.b) Raspodela slučajne promenljive X dobijena na osnovu ponovljenih opažanja

207


Slika 58.c) Pravougaona ili ravnomerna raspodela

Primer: Ako su poznate donja i gornja granica a+ i a- , (podatak iz specifikacije proizvođača, opseg temperature) i raspodela verovatnoće sa konstantnom gustinom verovatnoće između tih granica (pravougaona), tada se procenjena vrednost xi može odrediti kao:

( )−+ += aaxi 21

Procenjena varijansa, odnosno standardna merna nesigurnost iznose:

( ) ( ) 22

31

121 aaaxu i =+= −+ ( )

3axu i =

Primer: U Uverenju o etaloniranju etalona mase od nerđajućeg čelika, nazivne vrednosti 1 kg stoji podatak: 1 000, 000 325 g, uz naznačenu nesigurnost ove vrednosti na nivou tri standardne devijacije 240 μg. Standardna nesigurnost etalona mase je tada jednostanvo u(ms)=240 μg /3=80 μg. Procena varijansa je u2(ms)=(80 μg)2=6,4x10-9g2. Naznačenu nesigurnost za xi nije potrebno davati kao umnožak standardne devijacije kao u prethodnom primeru. Umesto toga ona može biti ustanovljena kao naznačena nesigurnost definisana na inervalu uzetom za 90%, 95% ili 99% nivoa poverenja. Osim ako nije drugačije naznačeno, može se smatrati da se radi o normalnoj raspodeli. U slučaju normalne raspodele, umnožak kojim je množena standardna devijacija se može naći korišćenjem tablica normalne raspodele iz kojih se dobijaju odgovarajući faktori: 1,64; 1,96 i 2,58 .

208


Tabela 11.: Vrednosti tp(ν) t-raspodele, za broj stepeni slobode ν, koji definiše interval -tp(ν) do +tp(ν) koji obuhvata deo p raspodele

Broj stepeni slobode

ν

Verovatnoća p u procentima

68,27(a) 90 95 95,45 (a) 99 99,73(a)

1 1,84 6,31 12,71 13,97 63,66 235,80 2 1,32 2,92 4,30 4,53 9,92 19,21 3 1,20 2,35 3,18 3,31 5,84 9,22 4 1,15 2,13 2,78 2,87 4,60 6,62 5

1,11 2,02 2,57 2,65 4,03 5,51

6 1,09 1,94 2,45 2,52 3,71 4,90 7 1,08 1,90 2,36 2,43 3,50 4,53 8 1,07 1,86 2,31 2,37 3,36 4,28 9 1,06 1,83 2,26 2,32 3,25 4,09 10

1,05 1,81 2,23 2,28 3,17 3,96

11 1,05 1,80 2,20 2,25 3,11 3,85 12 1,05 1,78 2,18 2,23 3,06 3,76 13 1,04 1,77 2,16 2,21 3,01 3,69 14 1,04 1,76 2,14 2,20 2,98 3,64 15

1,04 1,75 2,13 2,18 2,95 3,59

16 1,03 1,75 2,12 2,17 2,92 3,54 17 1,03 1,74 2,11 2,16 2,90 3,51 18 1,03 1,73 2,10 2,15 2,88 3,48 19 1,03 1,73 2,09 2,14 2,86 3,45 20

1,03 1,72 2,09 2,13 2,84 3,42

25 1,02 1,71 2,06 2,11 2,79 3,33 30 1,02 1,70 2,04 2,09 2,75 3,27 35 1,01 1,70 2,03 2,07 2,72 3,23 40 1,01 1,68 2,02 2,06 2,70 3,20 45

1,01 1,68 2,01 2,06 2,69 3,18

50 1,01 1,68 2,01 2,05 2,68 3,16 100

1,005 1,660 1,984 2,025 2,626 3,077

∞ 1,000 1,645 1,960 2,000 2,576 3,000 Za veličinu x opisanu normalnom raspodelom sa očekivanjem μx i standardnom devijacijom σ, interval μx ± kσ obuhvata p = 68,27; 95,45 i 99,73 procenata raspodele za k = 1, 2 i 3, respektivno.

209


19.9. Određivanje kombinovane standardne merne nesigurnosti Kada su sve ulazne veličine statistički nezavisne onda su one nekorelisane ulazne veličine. Kombinovana standardna nesigurnost, u (y), se izračunava kao kvadratni koren sume kvadrata pojedinačnih standardnih nesigurnosti doprinosa ukupnoj mernoj nesigurnosti:

( ) ( )yuyuN

ii∑

=

=1

22

gde su ui (y) (i = 1,2,... N) doprinosi pojedinačnih standardnih mernih nesigurnosti ulaznih veličina xi :

( ) ( ) ( )ii

iii xuxfxucyu ⋅⎟⎟⎠

⎞⎜⎜⎝

⎛∂∂

=⋅=

gde su i

i xfc

∂∂

= koeficijenti osetljivosti koji se pridružuju odgovarajućoj ulaznoj

veličini, a ( )u y c u xi i i( ) .≡ doprinosi pojedinačnih standardnih mernih nesigurnosti ulaznih veličina xi, kombinovanoj standardnoj mernoj nesigurnosti izlazne veličine y. Kombinovana standardna nesigurnost )(2 yu , koja je data sa:

)()( 22

1

2i

N

i i

xuxfyu ∑

=⎟⎟⎠

⎞⎜⎜⎝

⎛=

∂∂

gde je f funkcija modela, odnosno jednačina modela merenja. Svako u(xi) predstavlja standardnu nesigurnost procenjenu ocenom tipa A ili ocenom tipa B. Kombinovana standardna nesigurnost u(y) je procenjena standardna devijacija i karakteriše disperziju vrednosti koje se opravdano mogu propisati merenoj veličini Y . 19.10. Budžet merne nesigurnosti Analiza merne nesigurnosti se ponekad naziva i budžetom merne nesigurnosti i zapravo obuhvata listu svih izvora nesigurnosti sa pridruženim doprinosima standardnih mernih nesigurnosti, koje potiču od tih izvora, ukupnoj mernoj nesigurnosti merene veličine, kao i metode njihove procene. Broj stepeni slobode, odnosno broj ponovljenih merenja se, takođe, navodi u budžetu. Zbog jasnoće i pogodnosti, često se preporučuje da se budžet merne nesigurnosti, odnosno analiza, prikaže u obliku pogodne tabele, kao na primer Tabela 11. U ovoj tabeli sve veličine se označavaju odgovarajućim simbolom Xi. Za svaku treba navesti njenu procenu xi, pridruženu standardnu mernu nesigurnost u(xi), koeficijent osetljivosti ci

210


a doprinosi mernoj nesigurnosti ui(y) za svaku se moraju specificirati. Za svaku procenu se mora navesti i merna jedinica u kojoj je iskazana. 19.11. Određivanje proširene merne nesigurnosti Standardna i kombinovana standardna merna nesigurnost daju interval kojim se obuhvata samo 68,26 % raspodele veličine X. Međutim, u nekim komercijalnim, industrijskim i propisanim primenama, kao i kada su u pitanju zdravstvo i bezbednost, često je neophodno dati, kao meru nesigurnosti, interval oko rezultata merenja koji obuhvata znatno veći deo raspodele vrednosti koje se razumno mogu pripisati tom rezultatu merenja. Najčešće je to interval koji obuhvata 95% raspodele veličine. Proširena merna nesigurnost, U, kojom se definiše taj interval, dobija se množenjem kombinovane standardne merne nesigurnosti sa faktorom obuhvata k, i to:

)(21

2)(2)( ixuN

i ixykyukykuU ∑ = ∂∂===

⎥⎥

⎦

⎤

⎢⎢

⎣

⎡

Rezultat merenja se tada može prikazati kao:

Y = y ± U

što znači da je y najbolja procena merene veličine Y, a interval od - U do +U predstavlja interval za koji se očekuje da obuhvata veliki deo raspodele vrednosti koje se mogu pripisati Y. Ovaj se interval može prikazati i kao y -U ≤ Y ≤ y + U. Termini interval poverenja i nivo poverenja, koji su definisani u statistici, mogu se primenjivati samo na intervale koji se definišu pomoću U pod određenim uslovima uključujući i onaj da su sve njene komponente dobijene ocenom tipa A. Nivo poverenja tog intervala je ustvari deo p verovatnoće (verovatnoća obuhvata) raspodele koja karakteriše rezultat i njegovu kombinovanu standardnu mernu nesigurnost. Dakle ako kažemo da je nivo poverenja p = 95 %, onda zapravo tvrdimo da će interval ± U obuhvatiti 95 % raspodele vrednosti. Kad god je pogodno, treba proceniti i iskazati nivo poverenja p. Faktor obuhvata k je brojčani faktor koji se koristi za množenje kombinovane standardne nesigurnosti da bi se dobila proširena nesigurnost. Vrednost faktora obuhvata k bira se na bazi nivoa poverenja koji se zahteva za interval od -U do +U, pri čemu mora biti poznat oblik funkcije raspodele merene veličine. Najčešće vrednosti za k su u opsegu od 2 do 3. U tabeli su navedene vrednosti koeficijenta tp(ν) za studentovu (t - raspodelu) pomoću kojih se određuje k za određeni nivo poverenja p i broj stepeni slobode ν. Kada je

211


raspodela približno normalna, a broj stepeni slobode dovoljno veliki, može se uzeti da je k = 2 za nivo poverenja od 95,45 %, a k = 3 za nivo poverenja od 99,97 %. Ukoliko raspodela nije poznata usvaja se pretpostavka da je ona normalna raspodela. Kada se saopštava rezultat merenja i kada je mera nesigurnosti tog rezultata proširena merna nesigurnost U = ku(y) onda je potrebno iskazati rezultat merenja kao Y = y ± U , na primer:

m = (100, 021 47 ± 0, 000 79) g. Vrste merne nesigurnosti: 1) Apsolutna merna nesigurnost izražava se mernom jedinicom izmerene veličine:

ms = 100.021 47 g, uc= 0.35 mg, 1σ Relativna merna nesigurnost izražava se u %, i to:

uc,r (y) = uc(y)/|y|, y nije0

2 Gy (uc=3,5 %), 1σ 19.12. Sumarna procedura za procenu merne nesigurnosti Koraci koji slede pri procenjivanju i izražavanju merne nesigurnosti u sažetom obliku su prikazani na slici 59.

212


Slika 59. Sumarna procedura za procenu merne nesigurnosti

POČETAK Izraziti matematički zavisnost merene veličine (izlazne veličine)

Y od ulaznih veličina Xi Y=f (X1 X2 ... XN)

Identifikovati i primeniti sve značajne korekcije

Sastaviti listu izvora mernih nesigurnosti (u formi analize doprinosa ukupnoj mernoj nesigurnosti

Izračunati standardnu mernu nesigurnost, u(xi), (tip A) za sve merene veličine koje su dobijene na osnovu niza ponovljenih merenja

Odreditiili izračunati standardnu mernu nesigurnost (tip B) za sve veličine čije su vrednosti dobijene prethodnim merenjem, korekcije

uzete iz literature, ili usvojiti prethodno datu vrednost

Izračunati koeficijente osetljivosti, ci, za svaki pojedinačni doprinos, a zatim standardnu nesigurnost (doprinos),

ui(y)=ci u(xi)

Izračunati kombinovanu mernu nesigurnost u(y)

KRAJ

Izračunati proširenu mernu nesigurnost U = k u(y) uz prethodno određen faktor obuhvata k

Izraziti REZULTAT MERENJA(najbolja procena merene veličine + merna nesigurnost)

213


20. MEĐUNARODNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE Merenja se nalaze među prvim tehničkim aktivnostima u kojima je uspostavljena međunarodna saradnja. Internacionalizacija je suštinska osobina merenja. Među-narodna infrastruktura iz oblasti metrologije obuhvata međunarodne organizacije i regionalne organizacije i njihovu saradnju, a osnov te saradnje predstavljaju:

1. Metarska konvencija i Međunarodni biro za tegove i mere (BIMP) i 2. Konvencija o osnivanju Međunarodne organizacije za zakonsku

metrologiju (OIML) 20.1. METARSKA KONVENCIJA Sredinom XIX veka potreba za univerzalnim decimalnim metarskim sistemom postaje sve izraženija, a posebno za vreme održavanja prve svetske izložbe 1875. godine. 1875. je u Parizu održana diplomatska konferencija o metru na kojoj su predstavnici Vlada 17 država potpisali diplomatski ugovor nazvan METARSKA KONVENCIJA. Metarska konvencija je neznatno izmenjena 1921. godine. Konvencijom je ustanovljen Međunarodni biro za tegove i mere (Bureau Internetional des Poids et Mesures – BIPM) čiji je zadatak da obezbedi svetsko jedinstvo mera, da uspostavlja i čuva međunarodne etalone, da vrši poređenja nacionalnih i međunarodnih etalona, da osigurava koordinaciju u metodama merenja i da vrši i koordinira istraživanja u vezi sa fizičkim konstantama koje imaju udela u ostvarivanju etalona. Kneževina Srbija je pristupila Metarskoj konvenciji 21. septembra 1879. godine. Pristupanjem Metarskoj konvenciji, Kneževina Srbija je preuzela obaveze da uvodi Međunarodni sistem jedinica (SI), da ostvaruje nacionalne etalone u skladu sa definicijama koje utvrđuje Generalna konferencija za tegove i mere (CGPM), kao vrhovni upravni organ Konvencije, da periodično poredi srpske etalone sa međunarodnim etalonima koje čuva Međunarodni biro za tegove i mere. Republika Srbija nastavlja svoje izvorno članstvo u Metarskoj konvenciji od 1879. godine. Predstavnici Vlada država članica sastaju se svake četiri godine na Generalnoj konferenciji za tegove i mere, kada raspravljaju i razmatraju aktivnosti koje obavljaju nacionalni metrološki instituti (NMI) i BIPM, i donose preporuke o novim fundamentalnim metrološkim odrednicama i drugim temama od interesa za BIPM. Metarska konvencija je potpisana 20. maja 1875. godine, i u tu čast je 20. maj proglašen za Svetski dan metrologije.

214


20.1.1. Organi i struktura metarske konvencije Organi Metarske Konvencije su:

1. Generalna konferencija za tegove i mere (CGPM), 2. Međunarodni komitet za tegove i mere (CIPM), 3. Međunarodni biro za tegove i mere (BIPM), 4. Konsultativni/savetodavni komiteti (CC), 5. Zajednički komiteti BIMPa i drugih organizacija sa posebnim ciljevima.

Organi Metarske konvencije predstavljaju vrh metrološke piramide i naučni i koordinacioni centar svetske metrologije, i to:

– Delovanje Metarske konvencije kao svetskog centra oslanja se na naučno-istraživačke i razvojne delove u nacionalnim metrološkim institucijama.

– Metarska konvencija ustanovljava organizacionu strukturu, kroz koju Vlade zemalja članica deluju u vezi pitanja iz oblasti metrologije.

Generalna konferencija za tegove i mere (CGPM – Conference Generele des Poids et Mesures) je međunarodna međuvladina konferencija, koju čine delegati država članica Metarske konvencije, koji se sastaju svake četvrte godine da bi:

– Raspravljali i podsticali mere za širenje i usavršavanje Međunarodnog sistema jedinica SI;

– Potvrđivali rezultate novih fundamentalnih metroloških odrednica i naučnih rešenja od međunarodnog značaja;

– Odobravali i obnavljali sistem SI sa rezultatima fundamentalnih metroloških istraživanja i

– Donosili odluke u vezi organizacije i razvoja BIPM. Prva Generalna konferencija održana je 1889. godine. Međunarodni komitet za tegove i mere (CIPM – Comite International des Poids et Mesures) bira se na zasedanjima Generalne konferencije za tegove i mere. Sastoji se od 18 članova – priznati naučnici iz oblasti metrologije u svetu. Delokrug rada CIPM:

– Uspostavlja saradnju nacionanih metroloških laboratorija u vezi sa pitanjima koje utvrdi CGPM;

– Sarađuje sa drugim međunarodnim metrološkim organizacijama; – Koordinira istraživačke radove u oblasti metrologije; – Nadgleda održavanje međunarodnih prototipova i međunarodnih etalona; – Upravlja i nadzire radove Međunarodnog biroa za mere i tegove – BIPM; – Obavlja izvršne poslove između dve konferencije i priprema preporuke za

rezolucije Generalne konferencije za tegove i mere (CGPM).

215


Slika 60. Organi Metarske konvencije Međunarodni biro za tegove i mere (BIPM). Sedište Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM) je u Sevru – Pariz, koji izvršava odluke Generalne konferencije i Međunarodnog komiteta za mere i tegove i predstavlja svetski centar naučne metrologije, čiji je progres povezan sa naučnim otkrićima, visokim razvojem tehnike i međunarodne saradnje. BIPM obavlja naučni rad na najvišem nivou za određeni skup fizičkih i hemijskih veličina i obezbeđuje svetsko jedinstvo merenja. Metarskom konvencijom je dogovoreno da BIPM obavlja sledeće poslove:

– Poređenje i overavanje prototipova metra i kilograma, – Čuvanje međunarodnih prototipova, – Periodična poređenja nacionalnih etalona sa međunarodnim prototipovima i sa

njihovim kopijama, kao i periodična poređenja etalonskih termometara, – Poređenja novih prototipova sa osnovnim nemetarskim etalonima tegova i

mera koji se upotrebljavaju u različitim zemljama, – Etaloniranje i poređenje geodezijskih lenjira, – Poređenje etalona i tačnih skala čije se overavanje zahteva bilo od strane

vlade ili naučnog društva ili naučnika kao pojedinaca.

216


Slika 61. Organizacija i koordinacija Metarske konvencije Naučna metrologija je od strane BIPM podeljena na devet tehničkih oblasti:

1. Akustika 2. Vreme i frekvencija 3. Dužina 4. Elektricitet i magnetizam 5. Jonizujuće zračenje i radioaktivnost

217


6. Količina supstancije 7. Masa 8. Termometrija 9. Fotometrija i radiometrija

Cilj BIPM je svetska ujednačenost merenja, koji se postiže obezbeđenjem naučne i tehničke osnove i saradnje sa drugim organizacijama koje imaju isti zadatak. Glavni zadaci BIPM su:

1. Međunarodni sistem jedinica – SI; 1. Osnovni naučni i tehnički zadaci; 2. Tehnička pomoć NMI – nacionalnim metrološkim institutima; 3. Globalna usaglašenost metrologije; 4. Saradnja sa drugim organizacijama; 5. Informisanje i izdavačka delatnost.

Slika 62. Organizacija BIPM

Republika Srbija , odnosno Direkcija za mere i dragocene metale je član BIPM. Na slici su prikazane zemlje članice BIMP, odnosno Metarske konvencije. Konsultativni/savetodavni komiteti (CC) povezuju svetske stručnjake u specifičnim oblastima kao savetnike na naučnim i tehničkim pitanjima. Njihov delokrug rada stalno se prilagođava kako bi ispunili potrebe društva i NMI. Većina savetodavnih komiteta ima više radnih grupa koje vrše sledeće aktivnosti:

– Razmatranje napretka u nauci, koji imaju uticaj na metrologiju, – Rešavaju specijalističke probleme u okviru svoje oblasti, – Istraživanje međunarodnih poređenja etalona, – Podnose predloge i preporuke Međunarodnom komitetu za tegove i mere.

218


Slika 63. Države članice BIPM Savetodavni komiteti formirani su za deset oblasti, i to:

1. CCAUV, za akustiku, ultrazvuk i vibracije, 2. CCQM, za količinu materije, 3. CCM, za masu i srodne veličine, 4. CCEM, za elektricitet i magnetizam, 5. CCPR, za fotometriju, 6. CCT, za termometriju, 7. CCL, za dužinu, 8. CCTF, za vreme i frekvenciju, 9. CCRI, za jonizujuće zračenje, 10. CCU, za jedinice.

Zajednički komiteti. Formiran je određen broj zajedničkih komiteta BIMPa i drugih organizacija, i to: - JCDCMAS,zajednički komitet za koordinaciju pomoći zemljama u razvoju u

oblastima metrologije, akreditacije i standardizacije, - JCGM, zajednički komitet za izradu uputstava u metrologiju, - JCRB, zajednički komitet regionalnih metroloških organizacija i BIMPa, - JCTLM, zajednički komitet za sledivost u medicinskim laboratorijama.

219


20.1.2. Priznavanje etalona i aranžmani o međusobnom priznavanju Poslednjih deset godina dvadesetog veka, kao posledica akreditacije laboratorija za etaloniranje i uspotavljenih međunarodnih trgovinskih sporazuma, stvorena je potreba da se razvije pouzdan sistem za poređenje nacionalnih etalona država. CIPM Aranžman o međusobnom priznavanju (MRA - Mutual Recognition Arrangement) je sporazum između nacionalnih metroloških instituta, potpisan 1999. godine na Generalnoj konferenciji za tegove i mere od strane predstavnika nacionalnih metroloških instituta (NMI). CIPM MRA - Aranžman o međusobnom priznavanju je revidiran 2003. godine i ima dva dela, koji se odnose na:

1. Uspostavljanje stepena jednakosti nacionalnih etalona i 2. Međusobno priznavanje Uverenja o etaloniranju i merenju, koje izdaju

nacionalni metrološki instituti (NMI), učesnici aranžmana. Ciljevi aranžmana CIPM MRA su:

• Da se uspostavi nivo jednakosti nacionalnih etalona koje održavaju NMI, • Da obezbedi međusobno priznavanje Uverenja o etaloniranju i merenju koje

izdaju NMI, • Da na taj način obezbedi Vladama i drugim institucijama sigurne tehničke

osnove za šire sporazume koji se odnose na međunarodnu trgovinu, finansije i zakonodavne poslove.

Postavljeni ciljevi se postižu na sledeći način:

- Međunarodnim poređenjem merenja, koja se nazivaju ključnim poređenjima, - Dopunskim međunarodnim poređenjima merenja, - Sistemima kvaliteta i dokazima merodavnosti nacionalnih metroloških instituta.

KCDB (Key Comparison Database) - Baza podataka ključnih poređenja BPIM sadrži 4 dela, koji se smatraju dodacima aranžmana CPIM MRA, i to:

1. Dodatak A: Spisak nacionalnih metroloških instituta (NMI) i imenovanih instituta učesnika,

2. Dodatak B: Rezultati ključnih i dopunskih poređenja, 3. Dodatak C: Mogućnosti etaloniranja i merenja NMI i imenovanih instituta i 4. Dodatak D: Spisak ključnih poređenja.

Krajnji rezultat CIPM Aranžmana o međusobnom priznavanju je:

- deklarisanje mernih mogućnosti svakog NMI, - rezultati poređenja objavljeni u bazi podataka koju održava BIPM, a koja je

javno dostupna na internetu.

220


CIPM Aranžman o međusobnom priznavanju koordiniraju BIPM i Savetodavni komiteti. CIPM MRA su u 2008. godini potpisali predstavnici 80 nacionalnih metroloških instituta iz 48 države članica i 32 države - pridruženih članica Generalne konferencije za tegove i mere, kao i tri međunarodne organizacije. Samo jedan nacionalni metrološki institut (NMI) može da potpiše aranžman CIPM MRA, ali drugi instituti u toj zemlji, koji čuvaju priznate nacionalne etalone, takođe, mogu da budu imenovani i učestvuju u CIPM MRA preko NMI potpisnika. Trenutno se oko 90% svetske trgovine izvezene robe odvija među državama učesnicama CPIM MRA. Savezni zavod za mere i dragocene metale, sadašnja Direkcija za mere i dragocene metale, kao nacionalni metrološki institut države članice Metarske konvencije, potpisao je 5. decembra 2002. godine Aranžman o međusobnom priznavanju nacionalnih etalona i uverenja o etaloniranju i merenju koja izdaju nacionalni metrološki instituti. Direktori NMI potpisuju MRA, sa odobrenjem odgovarajućih organa u svojim državama, i na taj način: - prihvataju proces definisan u CIPM MRA za uspostavljanje baze podataka, - priznaju rezultate ključnih i dopunskih poređenja - navedeno u bazi podataka, - priznaju mogućnosti etaloniranja i merenja drugih NMI i imenovanih instituta, kako

je to navedeno u bazi podataka. Učešće nacionalnih metroloških instituta (NMI) u CIPM MRA omogućava nacionalnim akreditacionim telima i drugim zainteresovanim stranama da budu uvereni u međunarodnu verodostojnost i prihvatanje merenja koje sprovode i distribuiraju NMI. Takođe, obezbeđuje se osnova za međunarodno priznavanje merenja obavljenih u akreditovanim laboratorijama za ispitivanje i etaloniranje, jer mogu dokazati kompetentnu metrološku sledivost svojih merenja do NMI.

Slika 64. DMDM u bazi KCDB

221


Međunarodni biro za tegove i mere (BIPM) objavljuje mogućnosti merenja i etaloniranja (CMC), nakon uspešno sprovedene procedure priznavanja, u svojoj bazi podataka ključnih poređenja (BIMP KCDB), i održava ovu bazu. BIPM vrši poređenje nacionalnih (primarnih) etalona sa odgovarajućim međunarodnim etalonima u BIPM. Dobijeni rezultati su osnova za svrstavanje i ažuriranje odgovarajućih podataka u bazi KCDB prema CIPM MRA. Primer pretrage podataka/mogućnosti Direkcija za mere i dragocene metale (DMDM) u bazi KCDB dat je na Slici 65.

Primer za srpske etalone mase • Ako se, na primer, u bazi KCDB kao ključ pretrage izabere merilo za masu, pa

izabere Srbija, dobija se tabela, koja sadrži spisak merila mase koje poseduje Direkcija za mere i dragocene metale, kao NMI. (http://kcdb.bipm.org/appendixC/search.asp?reset=1&met=M)

• Navedena merila su odobrena maja 2010.godine, na Slici prikazan prvi list tabele sa 5 merila, ukupno ih ima 10.

Slika 65.

222


20.2. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA ZA ZAKONSKU METROLOGIJU - OIML Zakonska metrologija doprinosi privredi i društvu obezbeđenjem pouzdanosti i poverenja u merenja u trgovini, zaštiti zdravlja, zaštiti životne sredine i primenu zakona. Naime, to je grana metrologije koja osigurava poštenu trgovinu, posebno u oblasti tegova i mera, i predstavlja osnov za poverenje korisnicima u korektne rezultate merenja u zvaničnim i komercijalnim transakcijama. Navedeni ciljevi se postižu proverom merila koja podležu zakonskoj kontroli. Međunarodna Konvencija o ustanovljenju Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju (Organization Internacionale de Métrologie Légale - OIML) potpisana je 1955. godine, kao međuvladina ugovorna organizacija. Organizacija je formirana sa ciljem da na međunarodnom nivou obavi ono što prelazi zadatke naučne metrologije u okviru Metarske konvencije, a odnosi se na nacionalna zakonodavstva. Zakonska metrologija pokriva obaveze koje se odnose na rezultate merenja, opremu za merenja kao i zakonsku kontrolu od strane države. Definicija Zakonske metrologije (prema OIML Publikaciji): Zakonska metrologija se sastoji od svih aktivnosti za koje su propisani zakonski zahtevi u vezi merenja, mernih jedinica, mernih instrumenata i metoda merenja, gde se ove aktivnosti izvršavaju od strane, ili u ime, vladinih organa, kako bi se osigurao odgovarajući nivo kredibiliteta mernih rezultata u nacionalnom regulatornom okruženju. Zakonska metrologija se primenjuje ne samo na strane u trgovini, već i na zaštitu pojedinaca i društva kao celine (na primer, sprovođenje zakona; mere usmerene ka zdravstvu i bezbednosti i slično). Zakonska metrologija generalno uključuje odredbe koje se vezuju za jedinice mera, rezultate merenja (na primer, prethodno upakovani proizvodi) i na merne instrumente. Ove odredbe pokrivaju zakonske obaveze koje se odnose na rezultate merenja i na merne instrumente, kao i na zakonsku kontrolu koja se vrši u ime vlade. Cilj OIML je promocija procedura zakonske metrologije i njihova globalna harmonizacija. OIML je razvio tehničku strukturu širom sveta koja obezbeđuje njenim članicama metrološke smernice za razradu nacionalnih i regionalnih zahteva koji se odnose na proizvodnju i korišćenje mernih instrumenata za zakonska merenja. Prema brojkama koje je 2007. godine objavila Svetska banka, članice OIML-a ukupno pokrivaju 86 % stanovništva sveta i 96 % njegove privrede. Novac utrošen na merenje, uopšte na metrologiju, je veoma mali deo ukupnih nacionalnih izdataka, ali je njegov uticaj izuzetno veliki za sve nas i svet u kome živimo. Naime, može se konstatovati da metrologija utiče na svakodnevni život i da stvara veliku korist od uloženog novca. OIML čini 57 država članica i 56 dopisnih država članica (posmatrači) sa sedištem u Parizu. Republika Srbija je član OIML preko nacionalnog metrološkog instituta, odnosno Direkcije za mere i dragocene metale. Države članice su se moralno obavezale da će zakonsku metrologiju primenjivati u najvećoj mogućoj meri.

223


20.2.1. Organi međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju (OIML) ima zadatak da:

– Obezbedi državama članicama metrološka uputstva za izradu nacionalnih zahteva, koji se odnose na proizvodnju i upotrebu merila u oblasti zakonske metrologije;

– Proučava probleme zakonske metrologije radi ujednačavanja metoda i metroloških propisa;

– Ustanovi model zakona i propisa o njihovoj upotrebi; – Izradi model službe za zakonsku metrologiju; – Utvrdi karakteristike i uslove koje moraju da zadovolje merila da bi njihova

upotreba mogla da se odobri u državama članicama OIML i na međunarodnom planu;

– Unapredi veze između organizacija za zakonsku metrologiju država članica; – Obrazuje Centar za dokumentaciju i informacije o nacionalnim organizacijama

za zakonsku metrologiju i o merilima.

Organi OIML (http://www.oiml.org) su:

1. Međunarodna konferencija za zakonsku metrologiju, 2. Međunarodni komitet za zakonsku metrologiju (CIML), 3. Međunarodni biro za zakonsku metrologiju (BIML), 4. Tehnički komiteti (TC).

Međunarodna konferencija za zakonsku metrologiju je vrhovni organ Konvencije, ima diplomatski status, i sledeći delokrug rada:

– Proučava pitanja koja se odnose na ciljeve OIML i po njima donosi odluke, – Obezbeđuje sastav upravnih organa, – Potvrđuje članove Tehničkih komiteta, – Proučava i odobrava izveštaje koje joj podnose organi OIML.

Međunarodni komitet za zakonsku metrologiju (CIML) je radno telo Međunarodne konferencije za zakonsku metrologiju sa sledećim zadacima:

– Sprovodi odluke Konferencije, – Predlaže osnivanje i/ili ukidanje tehničkih komiteta i podkomiteta (SC) i utvrđuje

njihov program rada, – Nadzire rad tehničkih komiteta, – Određuje opšte prioritete i prioritete za pojedine projekte.

Međunarodni biro za zakonsku metrologiju (BIML) je izvršni organ OIML, sa sledećim odgovornostima:

224


– Priprema Konferencije i sastanke tehničkih komiteta, – Učestvuje u izdavanju međunarodnih preporuka i dokumenata, – Održava vezu između tehničkih komiteta i podkomiteta (SC), kao i između

članova Komiteta (CIML) i država članica, – Nadležan je za izvršavanje zadataka koji proističu iz ciljeva OIML, – Izdaje glasilo OIML Builletin i dostavlja svim članicama.

Tehnički komiteti (TC) su sastavljeni od predstavnika država članica, odgovorni su za izradu međunarodnih preporuka i dokumenata, na osnovu projekata koje im je dodelio CIML, koje obezbeđuju članicama međunarodno dogovorenu osnovu za donošenje nacionalne zakonske regulative za razne vrste merila. Glavni elementi međunarodnih preporuka su:

• Delokrug, primena i terminologija, • Metrološki zahtevi, • Tehnički zahtevi, • Metode i oprema za ispitivanje i overavanje usaglašenosti sa zahtevima, • Obrazac izveštaja o ispitivanju.

Tehnički komiteti (18), odnosno 50 podkomiteta, deluju na osnovu projekata koje im je dodelio CIML, i to:

1. TC 1 Terminologija, 2. TC 2 Merne jedinice, 3. TC 3 Metrološka kontrola, 4. TC 4 Etaloni i uređaji za etaloniranje i pregled, 5. TC 5 Elektronski instrumenti, 6. TC 6 Proizvodi pred pakovanjem, 7. TC 7 Merila za dužinu i srodne veličine, 8. TC 8 Merenje količina tečnosti, 9. TC 9 Instrumenti za merenje mase i gustine, 10. TC 10 Instrumenti za merenje pritiska, sile i srodnih veličina, 11. TC 11 Instrumenti za merenje temperature i srodnih veličina, 12. TC 12 Instrumenti za merenje električnih veličina, 13. TC 13 Merila za akustiku i vibracije, 14. TC 14 Merila koja se koriste u optici, 15. TC 15 Merila za jonizujuća zračenja, 16. TC 16 Instrumenti za merenje zagađenja, 17. TC 17 Instrumenti za fizičko-hemijska merenja, 18. TC 18 Medicinska merila.

Međunarodne konferencije održavaju se svake četiri godine, sa zadatkom da definišu opštu politiku i predviđene troškove za OIML. Konferencijama prisustvuju delegacije zemalja članica i posmatrača, kao i iz međunarodnih i nacionalnih institucija iz oblasti metrologije. Između OIML i organizacija za standardizaciju, kao što su ISO i IEC,

225


uspostavljeni su sporazumi o saradnji u cilju izbegavanja protivrečnih zahteva. Pored toga, OIML sarađuje sa oko 100 međunarodnih i regionalnih organizacija, čije su aktivnosti povezane sa metrologijom, koja za cilj ima promovisanje kredibilnih praksi merenja, odnosno merenja vrednih poverenja. Međunarodni komitet za zakonsku metrologiju (CIML) sastaje se jednom godišnje u cilju preispitivanja rada OIML. Svaka od zemalja članica ima po svog jednog predstavnika. Komitet ima funkciju Upravnog odbora OIML. Tehnički komiteti i podkomiteti okupljaju predstavnike zemalja članica OIML, predstavnike međunarodnih organizacija za standardizaciju, udruženja proizvođača, regionalnih tela i slično, a u cilju postizanja međunarodnoh konsenzusa po pitanjima zakonske metrologije. Rad komiteta i podkomiteta koordinira Sekretarijat OIML. Sekretarijat i rukovodstvo Međunarodnog biroa za zakonsku metrologiju (BIML) organizuju rad OIML, tako što:

– Koordiniraju i informišu članove o tehničkim aktivnostima, – Upravljaju finansijama, – Održavaju vezu sa nacionalnim, regionalnim i međunarodnim organizacijama, – Informišu članstvo i javnost putem OIML publikacija i web-sajta, – Kvartalno izdaju Bilten OIML, koji se besplatno dostavlja članicama i ostalim

zainteresovanim (oko 1300 primeraka). 20.2.2. OIML dokumenti i aranžmani o međusobnom prihvatanju OIML razvija modele propisa - međunarodne preporuke, koje obezbeđuju članicama međunarodno dogovorenu osnovu za uspostavljanje nacionalnog zakonodavstva o različitim kategorijama mernih instrumenata. Takođe, međunarodne preporuke OIML predstavljaju međunarodne norme u smislu Sporazuma o tehničkim preprekama trgovini Svetske trgovinske organizacije (TBT STO). OIML je posmatač u odboru TBT STO. Imajući u vidu sve veću nacionalnu primenu smernica OIML-a, sve više proizvođača se okreće međunarodnim preporukama OIML-a, kako bi osigurali da njihovi proizvodi zadovoljavaju međunarodne specifikacije za metrologički učinak i ispitivanje. Osnovni elementi međunarodne preporuke su: opseg, primena i terminologija, metrološki zahtevi, tehnički zahtevi, metode i oprema za ispitivanje i verifikovanje usaglašenosti sa zahtevima i oblik izveštaja sa ispitivanja. Nacrt preporuka i dokumenata OIML-a razvijaju tehnički komiteti, koje formiraju države članice, kao i određene međunarodne i regionalne institucije, koje učestvuju na bazi konsultacija. Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju (OIML) uspostavljenim sistemom uverenja (1991. godine) omogućuje proizvođačima merila da dobiju Uverenje i Izveštaj o ispitivanju OIML, kao dokaz da tip merila odgovara zahtevima međunarodnih preporuka OIML. Uverenja izdaju države članice OIML-a, koje su osnovale jedno ili više tela za ispitivanje tipa merila, odnosno za izdavanje uverenja, koje dobrovoljno prihvataju nacionalne metrološke organizacije.

226


OIML MAA - Aranžman o međusobnom prihvatanju (MAA- Mutual Acceptance Arrangement) odnosi se na ispitivanja tipa merila i njegova svrha je da se uspostave multilateralni sporazumi širom sveta, koji nude širi opseg od bilateralnih ili regionalnih sporazuma. Implementacija OIML MAA je počela u januaru 2005. godine i predstavlja strateško pitanje za organe izdavanja OIML-a, kao i za nacionalna tela za odobravanje tipa merila. Aranžman o međusobnom prihvatanju je okvirni dokument, međutim, za svaku oblast potrebno je da se potpiše Deklaracija o međusobnom poverenju (DoMC - Declarations of Mutual Confidence) za određene kategorije merila. Potpisivanjem DoMC-a, učesnici će izjaviti poverenje u rezultate ispitivanja tipa merila, koje izdaju drugi učesnici. Uverenja i Izveštaji o ispitivanju tipa, izdati pod određenim uslovima DoMC-a, nosiće poseban logotip, koji odobrava BIML. Očekuje se da većina zemalja učestvuje u potpisivanju OIML MAA, tako da OIML sertifikati i Izveštaji ispitivanja tipa izdati od strane bilo kog učesnika budu prihvaćeni u što je moguće više zemalja. Proizvođači merila imaju veće izglede da njihova vrednovanja tipa merila budu priznata širom sveta u slučajevima kada su ova vrednovanja tipa izvršena od strane učesnika u odgovarajućoj DoMC. Deklaracije uzajamnog poverenja (DoMC) će rezultovati u osnivanju grupa organa izdavanja OIML, čiji su osposobljenost, nepristrasnost i kvalitet ocenjeni i priznati od strane potpisnica ovih DoMC-a. Najveći broj korisnika merenja nema visoke sposobnosti i veštine u merenju, tako da samostalno nisu u mogućnosti vrednovati pouzdanost merne opreme i tačnosti sprovedenih merenja. Publikacije, uređene baze podataka i tehnička pomoć OIML-a omogućavaju korisnicima da steknu poverenje u rezultate merenja koje upotrebljavaju, kao na primer lekari u analize medicinskih laboratorija za ispitivanje, ili za nesmetano odvijanje unutrašnje i međunarodne trgovine, odnosno ukljanjanja troškova koji nastaju usled višestrukih merenja i/ili sporova i slično. 20.3. MEĐUNARODNA METROLOŠKA SARADNJA Metarska konvencija i Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju (OIML) su glavne i vodeće međunarodne organizacije u oblasti metrologije. Međutim, postoje i druge međunarodne organizacije koje se bave metrologijom i pitanjima u vezi metrologije, kao što je Međunarodna konfederacija za mernu tehniku (IMEKO) osnovana 1958. godine na Prvom međunarodnom kongresu za mernu tehniku u Budimpešti. IMEKO je nevladina, međunarodna konfederacija nacionalnih naučnih i tehničkih društava koja se bave mernom tehnikom i njenom primenom. Osnovni cilj je razmena iskustava iz metrologije među naučnicima i inženjerima 38 država članica, što se obavlja na kongresima IMEKO svake treće godine. Stalni organi IMEKO su: - Generalna skupština, koja se sastoji od jedne ili dve delegacije iz svake države

članice i održava se jednom godišnje. - Sekretarijat je izvršno telo Generalne skupštine i izvršava njene odluke uključujući i

rezolucije.

227


- Savetodavna komisija formuliše predloge politike i strategije IMEKO. - Tehnička komisija analizira i podržava rad tehničkih komiteta. - Komitet za planiranje odgovoran je za rezolucije i zapisnike zasedanja Generalne

skupštine. - Tehnički komiteti (TC) organizuju simpozijume, konferencije, seminare sa specifičnim

temama, publikuju zbornike radova, priručnike, rečnike i studije. Tehnički komiteti u okviru IMEKO su: TC1 - Edukacija i obuka u merenju i instrumentima; TC2 – Fotonika; TC3 - Merenje sile, mase i obrtnog momenta; TC4 - Merenje električnih veličina; TC5 - Problemi merenja; TC6 - Rečnik komiteta; TC7 – Nauka merenja; TC8 - Sledljivosti u metrologiji; TC9 - Merenje protoka; TC10 - Tehnička dijagnostika; TC11 - Metrološka infrastruktura; TC12 - Temperatura i toplotna merenja; TC13 - Merenja u biologiji i medicini; TC14 - Merenje geometrijskih veličina; TC15 - Eksperimentalna mehanika; TC16 – Merenje pritiska i vakuuma; TC17 - Merenja u robotici; TC18 - Merenje funkcija čoveka; TC19 - Ekološka merenja; TC20 -Merenje energije; TC21 - Matematički alati za merenje; TC22 - Merenje vibracija; TC23 - Metrologija u ishrani; TC24 - Hemijska merenja. Postoje i međunarodne nemetrološke organizacije iz raznih oblasti nauke i tehnike, koje u okviru svoga rada razmatraju i metrološke probleme koji se odnose na njihovu delatnost. Najznačajnije su:

• Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO); • Međunarodna elektrotehnička komisija (IEC); • Međunarodna geodetska konferencija (CGI); • Međunarodna saradnja na akreditaciji laboratorija (ILAC); • Međunarodna služba vremena (BIH); • Međunarodna astronomska unija (IAU); • Međunarodna unija za teorijsku i primenjenu fiziku (IUPAP), hemiju (IUPAC).

Tako na primer Međunarodna saradnja na akreditaciji laboratorija (ILAC) je međunarodna saradnja između raznih šema za akreditaciju laboratorija za ispitivanje/etaloniranje širom sveta. ILAC je uspostavio formalnu saradnju 1996. godine, a 2011. godine 72 stalne članice potpisalo je ILAC MRA Aranžman o međusobnom priznavanju. Takođe, ILAC ima 18 pridruženih članica, 20 članica posmatrača i veći broj zainteresovanih strana. Kroz ocenjivanje akreditacionih tela učesnika, povećalo se međunarodno prihvatanje rezultata ispitivanja, kao i uklanjanje tehničkih prepreka trgovini prema preporukama i uz podršku Sporazuma o tehničkim preprekama Svetske trgovinske organizacije (TBT STO).

228


21. REGIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE 21.1. EVROPSKO UDRUŽENJE NACIONALNIH METROLOŠKIH INSTITUTA - EURAMET Evropsko udruženje nacionalnih metroloških instituta - EURAMET (European Collaboration in Measurement Standards) je od 2007. godine naslednik EUROMET- Evropske saradnje na etalonima. EURAMET je regionalna metrološka organizacija, koja za sada ima 37 članova nacionalnih metroloških instituta (NMI), koordinira njihovu saradnju u oblastima kao što je istraživanje u metrologiji, pogodnost praćenja merenja prema SI jedinicama, međunarodno priznavanje nacionalnih etalona. Kroz transfer znanja i saradnju između svojih članica, EURAMET olakšava razvijanje infrastrukture nacionalnih metrologija. NMI mogu da se pridruže EURAMETu kao članice ako ispunjavaju sledeće uslove:

- Sledivost prema Međunarodnom sistemu jedinica (SI); - Moraju učestvovati u međunarodnim poređenjima; - Moraju učestvovati u istraživačkim metrološkim projektima.

Organizaciona struktura EURAMETa:

- Generalna skupština, - Odbor direktora i - 12 tehničkih komiteta koji pokrivaju 9 oblasti naučne metrologije (BIPM) i tri

dodatne oblasti: protok, interdisciplinarna metrologija i sistem kvaliteta. Osnovni ciljevi EURAMET-a su promovisanje nauke i istraživanja i evropske saradnje u oblasti metrologije, što se realizuje putem sledećih aktivnosti: - Razvijanje i podrška istraživačkoj saradnji u Evropi u oblasti metrologije i etalona; - Razvijanje, redovno ažuriranje i primena Evropskog metrološkog istraživačkog

programa (EMRP); - Podrška članicama i pridruženim članicama prilikom njihovog prijavljivanja za

istraživačke fondove u cilju evropskih projekata saradnje; - Koordinisanje zajedničkog korišćenja specijalnih sredstava; - Tehnička saradnja sa metrološkim institutima izvan EURAMET-a i sa drugim

regionalnim i međunarodnim metrološkim organizacijama; - Izvršavanje zadataka Regionalne metrološke organizacije (RMO) sa osnovnim

ciljem uzajamnog priznavanja širom sveta nacionalnih etalona i sertifikata za etaloniranje i merenje;

- Promovisanje i koordinisanje transfera naučnog znanja i iskustava u oblasti metrologije;

229


- Predstavljanje metrologije na evropskom nivou i promovisanje najbolje prakse kreatorima politike i organima koji donose odluke u pogledu metrološke infrastrukture i evropske saradnje;

- Saradnja sa evropskim i međunarodnim organizacijama koje su odgovorne za infrastrukturu kvaliteta, a posebno putem učestvovanja u pripremi harmonizovanih tehničkih dokumenata.

Slika 66. Struktura i koordinacija EURAMET-a Osnovni ciljevi EURAMET-a, njegova struktura i organizacija njegovih tela, pravila u vezi članstva i odnosi sa partnerskim organizacijama, utvrđeni su u Uredbama i Pravilnikom o radu. Tehnička saradnja u EUROMET organizovana je preko dvanaest tehničkih komiteta, i to:

1. TC-AUV Akustika, ultrazvuk i vibracije; 2. TC-EM Elektricitet I magnetizam; 3. TC-F Protok; 4. TC-IR Jonizujuće zračenje; 5. TC-L Dužina; 6. TC-M Masa i srodne veličine; 7. TC-MC Metrologija u hemiji;

230


8. TC-PR Fotometrija i radiometrija; 9. TC-T Termometrija; 10. TC-TF Vreme i frekvencija; 11. TC-IM Interdisciplinarna metrologija; 12. TC-Q Kvalitet.

Osnovni ciljevi i opseg rada tehničkih komiteta (TC) su naučna i tehnička saradnju u odgovarajućim oblastima. Oblici saradnje obuhvataju: saradnju u istraživanju, poređenjima etalona, pogodnosti za praćenje i konsultacije o sredstvima. Tehnički komiteti su odgovorni za sprovođenje aktivnosti koje zahteva EURAMET, kao regionalna metrološka organizacija (RMO), za ispunjavanje Aranžmana o međusobnom priznavanju Međunarodnog komiteta za tegove i mere (CIPM-MRA). Delegat neke EURAMET-ove članice ili pridruženih članica imenuju lice za kontakt u svaki tehnički komitet (jedna osoba iz članice, koja je tehnički osposobljena). Tehnički komiteti se sastaju jednom godišnje, a rad koordinira predsedavajući koga bira Generalna skupština. Neki od TC-a su uspostavili potkomitete (SC), koji se bave specifičnim pitanjima iz oblasti rada određenog tehničkog komiteta. 21.2. EVROPSKA SARADNJA U ZAKONSKOJ METROLOGIJI - WELMEC Zakonska metrologija je celina tehničkih i administrativnih procedura koje su ustanovljene u zakonu od strane javnih organa, kako bi se garantovao kvalitet merenja izvršenih tokom komercijalnih transakcija i zvaničnih kontrola, a u odnosu na zdravstvenu zaštitu, bezbednost, itd. Evropska saradnja u zakonskoj metrologiji (European Cooperation in Legal Metrology) osnovana je Memorandumom o razumevanju 1990. godine od strane 15 država članica Evropske Unije i 3 države članice EFTA i vezi sa pripremom i sprovođenjem direktiva zasnovanih na Novom pristupu, pod nazivom WELMEC (Western European Legal Metrology Cooperation) Zapadno evropska saradnja u zakonskoj metrologiji. U sadašnje vreme članovi WELMEC-a su nacionalni organi za zakonsku metrologiju u državama članicama EU i EFTA, tj. ukupno 30 stalnih članica i 7 pridruženih članica, koje su u procesu pridruživanja EU. WELMEC se bavi uspostavljanjem, održavanjem i poboljšavanjem kanala za komuniciranje između svojih članica i pridruženih članica i ima za cilj da razvije uzajamno poverenje kroz učešće u zajedničkim aktivnostima. Osnovni cilj WELMEC-a je uspostavljanje harmonizovanog i doslednog pristupa u evropskoj zakonskoj metrologiji, kao i : - Razvijanje međusobnog poverenja između nacionalnih organa za zakonsku

metrologiju;

231


- Identifikacija posebnih karakteristika zakonske metrologije, koje treba da se reflektuju u okviru evropske metrologije, sertifikacije i ispitivanja;

- Organizovanje razmene informacija; - Promovisanje zakonske metrologije sa ciljem uklanjanja barijera za trgovinu u

oblasti mernih instrumenata; - Promovisanje doslednosti tumačenja i primene normativnih dokumenata i

predlaganje aktivnosti radi olakšavanja implementacije; - Održavanje radnih odnosa i saradnje sa drugim relevantnim telima, koja imaju

interesa za zakonsku metrologiju; - Rasprave o trendovima i uspostavljanje kriterijuma za opseg zakonske metrologije

i održavanje kanala za neprekidne tokove znanja. WELMEC savetuje Evropsku komisiju i Savet EU u vezi sa primenom i daljim razvojem direktiva u oblasti zakonske metrologije (Direktiva za merila, Direktiva neautomatske vage). Komitet WELMEC se sastoji od delegata država članica, pridruženih članica i posmatrača (EUROMET, EA, OIML) i drugih regionalnih organizacija zainteresovanih za zakonsku metrologiju. Komitet se sastaje najmanje jednom godišnje, a podržavaju ga radne grupe (Slika 67). Radna grupa 2: Implementacija Direktive (2009/23/EC). Polazne referentne tačke: - Razmatranje i obezbeđenje smernica o Direktivi 2009/23/EC i Direktivi

2004/22/EC u pogledu automatskih vaga za merenje težine (AWIs) i multidimenzionalnih instrumenata, da bi se olakšali svi aspekti implementacije osim inspekcije, stupanja na snagu i ponovne verifikacije.

- Razmatranje i obezbeđenje smernica o težinama, Direktiva 71/317/EEC i 74/148/EEC.

Radna grupa 5: Metrološki nadzor. Polazne referentne tačke: - Uspostavljanje poverenja svih zainteresovanih strana za odredbe zakonske

metrologije, podržavajući saradnju između članica WELMEC-a, radi promovisanja ekvivalentnih, efektivnih i dovoljnih nivoa metrološkog nadzora širom EU.

- Promovisanje i organizovanje razmene informacija i smernica o pitanjima metrološkog nadzora, uključujući nadzor tržišta i inspekcije na terenu, među članicama WELMEC-a.

- Obezbeđivanje sredstava za dijalog sa predstavnicima potrošača, trgovine, industrije i ove komisije.

Radna grupa 6: Prethodno upakovani proizvodi. Polazne referentne tačke: – Postizanje uniformne primene direktiva i propisa koji se odnose na: prethodno

upakovane proizvode, određene dimenzije, pakovanja i uzimanje uzoraka;

232


– Uspostavljanje platforme za razmenu informacija o svim pitanjima koja se odnose na prodaje prethodno upakovanih proizvoda, koji se prodaju po količini (bilo po evropskom ili nacionalnom zakonodavstvu);

– Ekspertsko davanje saveta Evropskoj Komisiji o aspektima koje je potrebno razmotriti u novom i postojećem zakonodavstvu koji se odnose na prethodno upakovane proizvode;

– Davanje mišljenja nadležnim ministarstvima, koji pakuju robu i uvoznicima o različitim praktičnim pitanjima koja se odnose na prethodno upakovane proizvode;

– Izrada praktičnih smernica o oceni usaglašenosti prethodno upakovanih proizvoda sa evropskim zakonodavstvom.

Radna grupa 7: Softver. Polazne referentne tačke: Harmonizovanje postupaka odobravanja tipa i ekvivalentnih procedura ocenjivanja usaglašenosti u odnosu na softver, koji je od kritične važnosti za metrološke karakteristike mernog instrumenta, putem: – razvijanja i ažuriranja odgovarajućih smernica za bilo koju stranu koja je uključena, – razmatranje najnovijih i dolazećih tehnologija na osnovu evropskih direktiva -

Direktiva za merila (MID) i Direktiva 90/384/EEC i relevantnih međunarodnih standarda i OIML preporuka.

Radna grupa 8: Direktiva za merila. Polazne referentne tačke: Opšta primena MID-a, osim nadzora tržišta (opseg radne grupe 5) i razmena informacija, a posebno u pogledu uspostavljanja dokumenata za smernice o: – modulima ocenjivanja usaglašenosti, – kriterijumima za imenovanje ovlašćenih tela, – radu ovlašćenih tela. Pored toga ova radna grupa razmatra definicije za MID i OIML (razjašnjenje tamo gde se pojavljuju razlike između rečnika MID-a i OIML-a), kao i organizovanje radionica za implementaciju MID-a. Radna grupa 10: Merna oprema za tečnosti koje nisu voda. Polazne referentne tačke: Harmonizovanje postupka ispitivanja za odobrenje tipa i početno verifikovanje u pogledu mernih sistema za tečnosti, osim vode, putem razvijanja smernica za tumačenje, ispitivanje i oblik izveštaja o ispitivanju u odnosu na OIML preporuke: – R117 Merni sistemi za tečnosti, osim vode, – R105 Direktni merni sistemi za protok mase za količine tečnosti, – R81 Dinamički merni uređaji i sistemi za kriogene tečnosti, – Direktiva za merne instrumente (MID). Radna grupa 11: Komunalna merila. Polazne referentne tačke:

233


Podrška harmonizovanom evropskom pristupu pitanjima zakonske metrologije u pogledu komunalnih merila, a posebno: – Implementaciji, doslednoj primeni i tumačenju Direktive 2004/22/EC (MID -

Merila), – Uvođenju novih mernih tehnika u okviru MID-a, – Razvijanju predloga za pitanja vezana za opseg i područje primene MID-a. Takođe, podrška drugim radnim grupama WELMEC-a i drugim organizacijama u pogledu pitanja o komunalnim merilima.

Slika 67. Radne grupe WELMEC-a

21.3. DRUGE REGIONALNE ORGANIZACIJE SIM - Međuamerički metrološki sistem, regionalna metrološka organizacija za države Severne i Južne Amerike za naučnu i zakonsku metrologiju, organizovana je u pet podregiona:

– NORAMET za Severnu Ameriku, – CARIMET za Karibe,

234


– CAMET za Srednju Ameriku, – ANDIMET za države uz Ande, – SURAMET za ostale države Južne Amerike.

APMP – Azijskopacifički metrološki program regionalno metrološko udruženje, koje kontinualno radi od 1977. godine. APLMF – Azijskopacifički forum za zakonsku metrologiju, cilj je razvoj zakonske metrologije i promocija slobodne i otvorene trgovine u regionu, kroz uklanjanje tehničkih prepreka u oblasti zakonske metrologije. AFRIMETS – Unutarafrički metrološki sistem, obuhvata naučnu, zakonsku i industrijsku metrologiju i organizovan je kroz glavne članove: CEMACMET, EACMET, MAMET, SADCMET, SADCMEL, SOAMET.

235


22. NACIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE Međunarodne metrološke organizacije, a posebno one iz strukture organa Metarske konvencije, predstavljaju vrh metrološke piramide, naučni i koordinacioni centar svetske metrologije. Međutim, delovanje tog svetskog centra oslanja se na naučno-istraživačke i razvojne radove koje sprovode nacionalne metrološke organizacije koje postoje u mnogim državama sveta. Zadatak ovih organizacija je da realizuju i čuvaju nacionalne etalone jedinica fizičkih veličina, da unapređuju merne metode i merne uređaje svih nivoa, da organizuju interkomparacije etalona, da sarađuju u pripremi predloga zakonodavnih akata, da kontrolišu sprovođenje zakona i uredbi koji se odnose na metrologiju, i da u ime države učestvuju u radu međunarodnih metroloških organizacija. Nacionalni metrološki institut, NMI, je institucija koja je odlukom imenovana da na nacionalnom nivou razvija, održava i primenjuje nacionalne etalone jedne ili više veličina. Najveći broj zemalja ima Nacionalni Metrološki Institut - NMI, koji je odgovoran za razvoj i održavanje nacionalnih etalona u oblasti fizičkih i hemijskih veličina. Bez obzira na to da li ovi etaloni imaju najveću moguću tačnost i preciznost (primarni etaloni) ili su sledivi do etalona drugih država, kada su jednom proglašeni za nacionalne etalone neke države oni reprezentuju njene mogućnosti. Neke države imaju centralizovani metrološki sistem sa jednim nacionalnim metrološkim institutom, dok neke imaju decentralizovanu organizaciju sa više instituta koji su odgovorni za nacionalne etalone. NMI predstavlja državu u međunarodnim odnosima sa nacionalnim metrološkim institutima drugih država, u odnosima sa regionalnim metrološkim organizacijama i sa BIPM. Nacionalni metrološki instituti predstavljaju kičmu ove međunarodne metrološke organizacije. U mnogim zemljama nadležnosti naučne i zakonske metrologije poverene su istoj organizaciji. Takva organizacija pored poslova razvoja i održavanja nacionalnih etalona i obezbeđivanja sledivosti do nacionalnog, odnosno međunarodnog nivoa, obavlja i poslove zakonske metrologije. 22.1. ORGANIZACIJA POSLOVA METROLOGIJE U SRBIJI U Republici Srbiji, kao nacionalna metrološka organizacija, obrazovana je Direkcija za mere i dragocene metale sa sedištem u Beogradu /39/ u čijem su sastavu i područne organizacione jedinice u Beogradu, Nišu, Kruševcu, Novom Sadu, Subotici i Zrenjaninu. Osnovni okvir za organizovanje sistema metrologije u Republici Srbiji predstavlja Zakon o metrologiji /30/ („Sl. Glasnik R. Srbije“, broj 30/10), koji uzima u obzir dokumenta Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju (International Organization of Legal Metrology – OIML D1 i OIML D9) i regulative Evropske Unije koja se odnosi na metrologiju. Takođe, ovaj zakon preuzima pojmove i definicije

236


Međunarodnog rečnika termina u zakonskoj metrologiji, kao i pojmove i definicije Međunarodnog rečnika osnovnih i opštih termina u metrologiji. Metrološki sistem u Republici Srbiji uređen je u skladu sa međunarodnim i evropskim trendovima i njega čine sledeći subjekti /16/: – Ministarstvo nadležno za poslove metrologije, odnosno Ministarstvo ekonomije i

regionalnog razvoja (MERR); – Direkcija za mere i dragocene metale (DMDM); – Metrološki savet; – Imenovana tela za ocenjivanje usaglašenosti; – Ovlašćena tela za overavanje merila; – Akreditovane laboratorije za etaloniranje. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja obavlja poslove koji se odnose na strategiju razvoja metrologije, Direkcija za mere i dragocene metale (DMDM) obavlja stručne i sa njima povezane izvršne poslove iz oblasti metrologije i ima ulogu Nacionalnog metrološkog instituta (NMI). Metrološki savet predstavlja stručno savetodavno telo koga čine istaknuti stručnjaci iz oblasti metrologije i predstavnici zainteresovanih strana. Radi davanja stručnih mišljenja i učestvovanja u realizaciji projektnih zadataka iz oblasti metrologije Vlada Srbije osniva Metrološki savet, kao stručno savetodavno telo. Metrološki savet ima sledeće nadležnosti: daje stručna mišljenja u pogledu razvoja metrološkog sistema Republike Srbije; predlaže naučne i obrazovne aktivnosti u oblasti metrologije; predlaže prioritete u naučnim istraživačko-razvojnim projektima u oblasti metrologije. Metrološki savet na zahtev Ministarstva daje stručna obrazloženja, odnosno mišljenja povodom objavljenih metroloških informacija koje su od javnog interesa. Privredni subjekti i druga pravna lica koja su u skladu sa Zakonom o metrologiji ovlašćena, odnosno ovlašćena tela, obavljaju poslove overavanja merila iz oblasti zakonske metrologije. Poslove ocenjivanja usaglašenosti merila sa propisanim zahtevima obavljaju privredni subjekti i druga pravna lica (imenovana tela) koja su u skladu sa Zakonom imenovana za obavljanje tih poslova. Na osnovu Zakona o metrologiji Direkcija za mere i dragocene metale (DMDM) je državna institucija koja obavlja stručne i sa njima povezane izvršne poslove u oblasti metrologije /16,17,39/. DMDM obavlja sledeće poslove: o stara se o sistemu zakonskih mernih jedinica u Republici Srbiji; o razvija, ostvaruje, proglašava, čuva, održava i usavršava etalone Republike Srbije; o obezbeđuje metrološku sledivost; o predstavlja Republiku Srbiju u međunarodnim i regionalnim metrološkim

organizacijama i uspostavlja saradnju u oblasti metrologije; o vrši metrološki nadzor;

237


o ocenjivanja usaglašenosti merila; o odlučuje u upravnim postupcima iz oblasti metrologije; o učestvuje u pripremi propisa iz oblasti metrologije; o vodi registar merila koja podležu zakonskoj kontroli; o obavlja poslove metrološke ekspertize; o sprovodi ispitivanje prethodno upakovanih proizvoda, radi provere ispunjenosti

metroloških zahteva; o obavlja poslove distribucije vremena; o poslove u vezi sa kontrolom predmeta od dragocenih metala; o održava i unapređuje sistem kvaliteta u Direkciji; o obezbeđuje metrološke informacije i izdaje službeno glasilo. Direkcija za mere i dragocene metale obavlja i poslove overavanja merila za čije overavanje nema ovlašćenih tela, tako da se overavanje tih merila vrši na način koji obezbeđuje nezavisnost i nepristrasnost. Uloga DMDM-a, kao nacionalnog metrološkog instituta Republike Srbije, je da obavlja istraživanja radi unapređenja SI jedinica, da primenjuje SI jedinice kroz ostvarenje novih i unapređenje postojećih nacionalnih etalona i obezbedi njihovu sledivost do međunarodnog nivoa, da razvija i unapređuje metode etaloniranja, da etalonira mernu opremu akreditovanim laboratorijama za etaloniranje i drugim organizacijama i pruži im potrebnu tehničku pomoć, da ostvari vezu sa regionalnim i međunarodnim metrološkim institucijama i da učestvuje u odgovarajućim aranžmanima o međusobnom priznavanju. Direkcija za mere i dragocene metale je, takođe, na osnovu Zakona o metrologiji, odgovorna za obavljanje poslova iz domena zakonske metrologije, što obuhvata prvenstveno ocenjivanje usaglašenosti merila sa metrološkim zahtevima, kao što su na primer zahtevi propisani u direktivama MID i NAWI, odnosno odobrenje tipa i overavanje merila, ispitivanje prethodno upakovanih proizvoda, metrološki nadzor i slično. Direkcija za mere i dragocene metale, kao NMI Srbije i potpisnik CIPM MRA, preko koga ove laboratorije ostvaruju sledivost svojih rezultata merenja, ima objavljene mogućnosti etaloniranja i merenja u BIPM (Bureau International des Poids et Mesures – Međunarodni biro za tegove i mere) na bazi ključnih poređenja i to iz sledećih oblasti: fotometrije, radiometrije, dužine, ugla, električnih veličina, vremena i frekvencije, mase i temperature. Direkcija je nadležna i za sprovođenje Zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala, te obavlja stručne i izvršne poslove iz ove oblasti. Na osnovu Zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala i pripadajućih podzakonskih akata, Direkcija za mere i dragocene metale, po zahtevu proizvođača predmeta od dragocenih metala, uvoznika, vlasnika predmeta od dragocenih metala i drugih pravnih subjekata, obavlja sledeće usluge: o utvrđivanje uslova za donošenje rešenja o znaku proizvođača predmeta od

dragocenih metala (za samostalne zlatarske radnje i preduzeća); o obnavljanje rešenja o znaku proizvođača po isteku zakonom određenog roka (za

samostalne zlatarske radnje i preduzeća);

238


o ispitivanje i žigosanje predmeta od dragocenih metala (za proizvođače, uvoznike i predmete u ličnoj svojini);

o obavljanje kvantitativnih hemijskih analiza; o veštačenje porekla i finoće predmeta od dragocenih metala; o utvrđivanje uslova koje moraju ispunjavati radne prostorije i oprema za žigosanje

predmeta od dragocenih metala u poslovnim prostorijama proizvođača ili uvoznika.

Direkcija je svoju organizacionu strukturu uskladila sa nadležnostima koje su joj date na osnovu Zakona o metrologiji. Ključne organizacione celine Direkcija za mere i dragocene metale /39/ su:

Sektor za razvoj metrologije; Sektor za kontrolu i nadzor; Grupa za sertifikaciju; Odeljenje za pravne i opšte poslove; Odeljenje za finansijsko-materijalne poslove; Grupa za informacione tehnologije.

Sektor za razvoj metrologije obavlja poslove Nacinalnog metrološkog instituta (NMI) koji se odnose na: razvoj, ostvarivanje, čuvanje, održavanje i usavršavanje etalona Republike Srbije i obezbeđivanje njihove sledivosti do međunarodnog nivoa; obezbeđivanje metrološke sledivosti sprovođenjem etaloniranja iz određenih oblasti metrologije; sprovođenje metrološke ekspertize; ispitivanje tipa merila, kao i na ispitivanja koja su u vezi sa ocenjivanjem usaglašenosti merila sa propisanim zahtevima za ta merila; distribuciju vremena; organizovanje i sprovođenje međulaboratorijskih poređenja u različitim oblastima metrologije; obezbeđivanje metroloških informacija iz delokruga rada Sektora; učestvovanje u pripremi metroloških propisa i slično. U Sektoru za razvoj metrologije, obrazuju se sledeće uže unutrašnje jedinice:

Odsek za električne veličine; Grupa za optičke i fizičko-hemijske veličine; Grupa za vreme i frekvenciju i distribuciju vremena; Grupa za dimenzione veličine i akustiku; Grupa za masu, silu i pritisak; Grupa za zapreminu i protok; Grupa za termometriju.

U Odseku za električne veličine obavljaju se poslovi koji se odnose na metrološke oblasti električnih, magnetnih i srodnih veličina. U Grupi za optičke i fizičko-hemijske veličine obavljaju se poslovi koji se odnose na metrološke oblasti: fotometrijskih, radiometrijskih, kolorimetrijskih i srodnih veličina; fizičke hemije; referentnih materijala koji se koriste u metrologiji. U Grupi za vreme i frekvenciju i distribuciju vremena obavljaju se poslovi koji se odnose na metrološke oblasti: vremena, frekvencije i srodnih veličina,distribuciju vremena i brzinu. U Grupi za dimenzione veličine i akustiku

239


obavljaju se poslovi koji se odnose na metrološke oblasti: dužine, ugla, zvuka i srodnih veličina. U Grupi za masu, silu i pritisak obavljaju se poslovi koji se odnose na metrološke oblasti mase, sile, pritiska i srodnih veličina. U Grupi za zapreminu i protok obavljaju se poslovi koji se odnose na metrološke oblasti zapremine i protoka tečnosti i gasova i srodnih veličina. U Grupi za termometriju obavljaju se poslovi koji se odnose na metrološke oblasti temperature, vlažnosti vazduha i toplotne energije. Sektor za kontrolu i nadzor obavlja poslove koji se odnose na oblast zakonske metrologije a prvenstveno: pripremu stručnih osnova za izradu propisa iz oblasti zakonske metrologije i dragocenih metala, kao i na učestvovanje u izradi tih propisa; metrološki nadzor uključujući nadzor nad prethodno upakovanim proizvodima, kao i nadzor nad stručnim radom ovlašćenih tela; sprovođenje metroloških ekspertiza i poslove iz oblasti kontrole predmeta od dragocenih metala i dr. Sektor za kontrolu i nadzor je takođe doživeo transformaciju. U skladu sa principom nepristrasnosti, funkcije ovog sektora su razdvojene na funkciju overavanja i funkciju metrološkog nadzora koja će, prvi put, sadržavati i nadzor nad prethodno upakovanim proizvodima. Poslovi obaveznog overavanja merila, u skladu sa novim Zakonom o metrologiji, biće uglavnom povereni, na osnovu odgovarajućeg postupka, ovlašćenim telima, odnosno državnim ili privatnim organizacijama koje budu ispunile potrebne uslove za to. Obavezan preduslov za ovakvo ovlašćenje jeste akreditacija za poslove overavanja u skladu sa odgovarajućim referentnim standardom. U Sektoru za kontrolu i nadzor obrazuju se sledeće uže unutrašnje jedinice:

Odeljenje za metrološki nadzor; Odeljenje za dragocene metale; Odsek za kontrolu i nadzor Beograd; Odsek za kontrolu i nadzor Niš; Odsek za kontrolu i nadzor Kruševac; Odsek za kontrolu i nadzor Novi Sad; Odsek za kontrolu i nadzor Subotica; Odsek za kontrolu i nadzor Zrenjanin.

U Odeljenju za metrološki nadzor obavljaju se poslovi koji se odnose na: iniciranje izmene i izrade propisa iz oblasti nadzora; nadzor nad primenom i sprovođenjem Zakona o metrologiji i drugih propisa u oblasti metrologije; nadzor nad upotrebom zakonskih mernih jedinica; nadzor nad proizvodnjom, prometom, uvozom, ugradnjom, upotrebom, održavanjem i popravkom merila; ispitivanje količina u prethodno upakovanim proizvodima; nadzor nad prethodno upakovanim proizvodima koji se stavljaju na tržište ili su stavljeni na tržište, odnosno koji se skladište sa namerom stavljanja na tržište; nadzor nad stručnim radom ovlašćenih tela; saradnju sa nadležnim inspekcijiskim organima u vezi sa sprovođenjem metrološkog nadzora. Poslovi iz delokruga Odeljenja obavljaju se za područne jedinice za područja Beograda, Niša, Kruševca, Novog Sada, Subotice i Zrenjanina.

240


U Odeljenju za dragocene metale obavljaju se poslovi koji se odnose na: iniciranje izrade i izmena propisa iz oblasti dragocenih metala; ispitivanje sastava i finoće probnih igala od dragocenih metala; utvrđivanje ispunjenosti uslova za dobijanje znaka proizvođača predmeta od dragocenih metala i donošenje rešenja o znaku proizvođača predmeta od dragocenih metala; ispitivanje sastava i finoće predmeta od dragocenih metala i vršenje analiza legura od kojih se izrađuju predmeti od dragocenih metala; vršenje nadzora nad održavanjem propisanih uslova u poslovnim prostorijama proizvođača ili uvoznika predmeta od dragocenih metala; nadzor nad ispravnošću i žigosanjem predmeta od dragocenih metala u prometu; vođenje evidencija i registara o overavanju merila i pregledu predmeta od dragocenih metala, kao i drugi poslovi iz ove oblasti. Poslovi iz delokruga Odeljenja obavljaju se: u sedištu; u područnoj jedinici za područje grada Niša i Kruševca, sa sedištem u Nišu; u područnoj jedinici za područje grada Novog Sada, sa sedištem u Novom Sadu. U Odseku za kontrolu i nadzor Beograd, Odseku za kontrolu i nadzor Niš, Odseku za kontrolu i nadzor Kruševac, Odseku za kontrolu i nadzor Novi Sad, Odseku za kontrolu i nadzor Subotica, Odseku za kontrolu i nadzor Zrenjanin, obavljaju se poslovi koji se odnose na: iniciranje izmene i izrade propisa iz oblasti zakonske metrologije i dragocenih metala; overavanje, odnosno pregled merila za čije overavanje nema ovlašćenih tela; vođenja evidencije i registara overenih merila; sprovođenje metroloških ekspertiza, kao i druge poslove iz ove oblasti. U Grupi za sertifikaciju akreditovano sertifikaciono telo obavlja poslove koji se odnose na: uspostavljanje i održavanje sistema sertifikovanja proizvoda iz nadležnosti DMDM; odobrenje tipa određene vrste merila, ocenjivanje usaglašenosti i izdavanje sertifikata, kao i poslove koji se odnose na sistem menadžmenta kvalitetom u Direkciji. Prvi put se u organizacionoj strukturi Direkcije pojavljuje Grupa za sertifikaciju. Zadatak ove grupe je da razvije procedure ocenjivanja usaglašenosti uzimajući u obzir sa jedne strane potrebe i mogućnosti Srbije, a sa druge strane evropske metrološke zahteve. Prema novom Zakonu o metrologiji Grupa za sertifikaciju treba da postane Imenovano telo za ocenjivanje usaglašenosti (Notified Body) za neke vrste merila koja su obuhvaćena direktivama MID i NAWI, prvenstveno za ona za koja postoje domaći proizvođači (vage, brojila električne energije, taksimetri i slično). 22.1.1. Istorija razvoja metrologije u Srbiji Savezni zavod za mere i dragocene metale je savezna organizacija zadužena da izvršava državne funkcije u oblasti metrologije uključujući i kontrolu predmeta od dragocenih metala u bivšoj Jugoslaviji. U isključivoj nadležnosti Saveznog zavoda za mere i dragocene metale je ostvarivanje i čuvanje svih jugoslovenskih (primarnih) etalona i ispitivanje tipa merila. Pored toga, Savezni zavod za mere i dragocene metale je jedini ovlašćen da predlaže zakonske propise iz oblasti metrologije, kao i da donosi metrološke uslove i metrološka uputstva za pregled merila kojima se obezbeđuje merno jedinstvo u SR Jugoslaviji. Moglo bi se reći da je osnovan 1873. godine kada je donet prvi Zakon o merama. Najvažnije godine u istorijatu Saveznog zavoda za mere i dragocene metale su:

241


1873 Prvi Zakon o merama donela je Skupština Kraljevine Srbije 1. decembra 1873. Tim zakonom uveden je decimalni metarski sistem mera zasnovan na francuskim arhivskim pramerama metra i kilograma. Državna služba mera je ozakonjena pri Ministarstvu finansija Kneževine Srbije, sa zadatkom da se stara o kontroli mera. Na čelu te službe bio je glavni kontrolor, kao najviši tehnički organ za mere, a pregled i žigosanje merila vršili su kontrolori u okruzima i srezovima.

1879

Srbija je vrlo brzo shvatila da se metarske mere ne mogu „uvesti u život“ bez pramera prvog reda. Znajući da zemlje potpisnice Metarske konvencije mogu da dođu do najtačnijih pramera dužine i mase, Kneževina Srbija je 30. oktobra 1879. pristupila Metarskoj konvenciji.

1891

Na Prvoj generalnoj konferenciji za tegove i mere (CGPM) države članice su pozvane da preuzmu prototipove metra i kilograma. Prototipovi koji su raspoređeni Srbiji bili su Prototype du metre No 30 i Prototype du kilogramme No 11. Kraljevina Srbija je preuzela od BIPM svoje prve pramere prvog reda (prototipove) 16. avgusta 1891. godine. Metar No 30 se čuva u Direkciji za mere i dragocene metale u Beogradu, ali nije više nacionalni etalon, jer je tu ulogu preuzeo laser. Kilogram No 11 je 1925. godine zamenjen protipom kilograma No 29, koji je izgubljen u toku Drugog svetskog rata, a novi (od nerđajućeg čelika) No 33 je nabavljen 1956. godine.

1919

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, 1919. godine, Uredbom o organizaciji Ministarstva trgovine i industrije osnovan je Odsek za mere i merila koji je imao svoja nadleštva: Kontrole mera u Beogradu i Skoplju, a po potrebi mogao je da ustanovi i nove kontrole u pokrajinskim centrima.

1928

Narodna skupština Kraljevine SHS donela je 16. maja 1928. Zakon o merama, njihovoj upotrebi u javnom saobraćaju i nadzoru nad njima, Zakon o kontrolisanju izrađevina od zlata, srebra i platine i Zakon o Središnjoj upravi za mere i dragocene metale, o kontrolama mera i dragocenih metala i o kontrolama buradi. Kontrole mera i dragocenih metala su ustanovljene kao područni organi Središne uprave za mere i dragocene metale.

1947

Središna uprava za mere i dragocene metale 1947. godine postaje Savezni ured za mere i dragocene metale.

1955

Na međunarodnoj konferenciji u Parizu, 12. oktobra 1955. godine, potpisana je Međunarodna konvencija o ustanovljenju Međunarodne organizacije za

242


zakonsku metrologiju, a među državama osnivačima – potpisnicima bila je i FNR Jugoslavija.

1956 Zakonom o saveznim organima uprave, početkom 1956. godine, Savezni ured za mere i dragocene metale postao je Uprava za mere i dragocene metale.

1961

Prvi Zakon o mernim jedinicama i merilima u posleratnoj Jugoslaviji donet je u FNR Jugoslaviji 4. novembra 1961. godine. Zakonom je propisana upotreba mernih jedinica Međunarodnog sistema jedinica (SI) koji je upravo donet na 11. Generalnoj konferenciji za tegove i mere (CGPM) iz 1960. godine. Uvedena je obaveza kontrole mera u javnom saobraćaju.

1966

Prvi Zakon o kontroli predmeta od dragocenih metala donet je 6. jula 1966. godine i stavljen je u nadležnost Upravi za mere i dragocene metale.

1967

Zakonom o saveznim organima uprave i saveznim organizacijama, iz maja 1967. godine, dotadašnja Uprava za mere i dragocene metale postaje samostalna savezna organizacija pod nazivom Savezni zavod za mere i dragocene metale.

1976-1998

U SFR Jugoslaviji su 1976. godine, a zatim i 1984. godine doneti novi zakoni o mernim jedinicama i merilima, a u SR Jugoslaviji, su 2. novembra 1994. godine, doneta dva zakona: Zakon o mernim jedinicama i merilima i Zakon o kontroli predmeta od dragocenih metala. Zakon o mernim jedinicama i merilima iz 1994. usklađen je sa novim odlukama 19. Generalne konferencije za tegove i mere iz 1991. godine o uvođenju novih predmetaka SI i njihovim oznakama. Izmenama i dopunama Zakona o mernim jedinicama i merilima iz 1998. godine uvodi se postupak akreditovanja laboratorija za pregled radnih etalona, merila i uzoraka referentnih materijala.

2001-2003

Za dopisnog kanditata za članstvo u EUROMET-u primljen je Savezni zavod za mere i dragocene metale 12. septembra 2001. godine. Savezni zavod za mere i dragocene metale potpisao je Memorandum o sporazumu i postao član Udruženja evropskih službi za analizu (IAAO) predmeta od dragocenih metala 12. juna 2002. godine. Aranžman o međusobnom priznavanju nacionalnih etalona i uverenja o etaloniranju i merenju koja izdaju nacionalni metrološki instituti (MRA) potpisao je Savezni zavod za mere i dragocene metale, kao nacionalni metrološki institut države članice Metarske konvencije, 5. decembra 2002. godine. Član Evro-mediteranskog foruma za zakonsku metrologiju (EMLMF) Savezni zavod za mere i dragocene metale potpisao je 16. januara

243


2003. godine. U državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, 4. februara 2003. godine, Savezni zavod za mere i dragocene metale postaje Zavod za mere i dragocene metale.

2005

Član EUROMET-a postao je Zavod za mere i dragocene metale 25. maja 2005. godine. U državnoj zajednici Srbija i Crna Gora 22. oktobra 2005. godine donet je Zakon o metrologiji.

2006-2009

U Republici Srbiji Zavod za mere i dragocene metale od 5. juna 2006. godine nastavlja da radi kao Zavod za mere i dragocene metale. Zavod za mere i dragocene metale potpisao je Izjave o međusobnom poverenju (DoMCs) za R 60 Merne pretvarače i R 76 Neautomatske vage i postao učesnik u Aranžmanu o međusobnom prihvatanju ispitivanja tipa Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju (MAA) 7. septembra 2006. godine. Potpisivanjem Pravila EURAMET r.u. u Berlinu Zavod za mere i dragocene metale postao je član osnivač EURAMET e.V., 11. januara 2007. godine. Direkcija za mere i dragocene metale je 15. maja 2007. godine preuzela poslove Zavoda za mere i dragocene metale. Izjavu o međusobnom poverenju (DoMC) za R 49 Vodomeri za merenje hladne pijaće vode i tople vode kao učesnik u MAA potpisala je Direkcija za mere i dragocene metale 7. novembra 2007. godine. Srbija je 24. juna 2008. godine postala pridruženi član Evropske saradnje u zakonskoj metrologiji (WELMEC).

2010

Usvojen je novi Zakon o metrologiji. Misija Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i Direkcije za mere i dragocene metale, posebno omogućena ovim novim Zakonom o metrologiji iz 2010. godine, jeste doprinos ispunjenju zahteva za pristup u članstvo Republike Srbije Svetskoj trgovisnkoj organizaciji i Evropskoj Uniji.

22.1.2. Nacionalna zakonska regulativa i metrološki propisi Oblast zakonske metrologije je definisana Zakonom o metrologiji („Službeni glasnik RS“, br 30/10) i Pravilnikom o vrstama merila za koja je obavezno overavanje i vremenskim intervalima njihovog periodičnog overavanja (Sl. Glasnik RS, 49/10). Ovim Pravilnikom je propisano da obaveznom overavanju u Republici Srbiji podleže 38 različitih vrsta merila, od kojih je za 27 obavezno prethodno odobrenje tipa. Odobrenje tipa merila je obavezno samo za one vrste merila za koje je propisano Pravilnikom o vrstama merila za koja je obavezno overavanje i vremenskim intervalima njihovog periodičnog overavanja. Direkcija za mere i dragocene metale vrši ispitivanje tipa merila na zahtev domaćeg proizvođača, ovlašćenog uvoznika, odnosno ovlašćenog distributera stranog proizvođača merila i na osnovu kojeg izdaje Uverenje o odobrenju tipa merila kojim se potvrđuje da je taj tip merila usklađen sa propisanim tehničkim i metrološkim zahtevima. Merila za koja je obavezno ispitivanje tipa mogu se

244


overavati samo ako je za to merilo izdato uverenje o odobrenju tipa merila. Prvom overavanju podležu nova merila pre njihovog stavljanja na tržište dok periodičnom overavanju podležu merila koja su u upotrebi. Na osnovu Zakona o metrologiji („Službeni glasnik RS”, 30/10) doneti su sledeći opšti podzakonski propisi:

1. Uredba o visini i načinu plaćanja naknada za sprovođenje overavanja merila, metroloških ekspertiza, ispitivanja tipa merila, ispitivanje prethodno upakovanih proizvoda i drugih poslova iz oblasti metrologije („Službeni glasnik RS”, broj 68/10)

2. Pravilnik o vrstama merila za koje je obavezno overavanje i vremenskim intervalima njihovog periodičnog overavanja („Službeni glasnik RS”, broj 49/10)

3. Pravilnik o načinu priznavanja inostranih uverenja žigova i znakova usaglašenosti („Službeni glasnik RS”, broj 86/10)

4. Uredba o načinu vršenja metrološkog nadzora („Službeni glasnik RS”, broj 88/10)

5. Pravilnik o uslovima za obavljanje poslova overavanja merila („Službeni glasnik RS“ 89/2010)

6. Pravilnik o načinu ovlašćivanja privrednih subjekata i drugih pravnih lica za obavljanje poslova overavanja merila i o vođenju registra ovlašćenih tela („Službeni glasnik RS“ 89/2010).

Doneta je i Uredba o određenim zakonskim mernim jedinicama i načinu njihove upotrebe („Službeni glasnik RS“ 43/2011), kojom je transponovana u naše tehničko zakonodavstvo Direktivа o zakonskim mernim jedinicama („Directive 2009/3/EC of the European Parliament and of the Council of 11 March 2009 amending Council Directive 80/181/EEC on the approximation of the laws of the Member States relating to units of measurement“). U toku 2011. i 2012. godine, u skladu sa Nacionalnim programom za integraciju Republike Srbije u EU (NPI), planirano je donošenje sledećih podzakonskih propisa:

1. Pravilnik o sadržini obrasca i načinu vođenja evidencije ovlašćenih tela 2. Pravilnik o uslovima za priznavanje nacionalnih etalona za pojedine veličine 3. Pravilnik o načinu utvrđivanja ispunjenosti uslova za imenovanja, vođenje registra

imenovanih tela za ocenjivanje usaglašenosti merila, kao i prijavljivanje imenovanih tela za ocenjivanje usaglašenosti merila odgovarajućoj međunarodnoj organizaciji

4. Pravilnici o metrološkim zahtevima i načinu utvrđivanja ispunjenosti metroloških zahteva za merila i metode merenja

5. Pravilnik o načinu ispitivanja merila za pojedine vrste merila 6. Pravilnik o načinu i uslovima overavanja merila, periodičnom overavanju i načinu

i rokovima čuvanja potrebne dokumentacije

245


7. Pravilnik o vrsti, obliku i načinu stavljanja državnih žigova koji se upotrebljavaju pri overavanju merila, kao i oblik i sadržaj uverenja o overavanju merila i uverenja o odobrenju tipa merila

8. Pravilnik o načinu vanrednog pregleda merila, sadržaja i roka čuvanja izveštaja o pregledu merila

9. Pravilnik o sadržaju i obliku službene legitimacije i načinu vođenja evidencije izdatih službenih legitimacija

10. Pravilnik o zahtevima, postupcima ocenjivanja usaglašenosti, označavanja, isprava o usaglašenosti i ostala dokumenta

Za transponovanjе direktiva EU postoji zakonski okvir koji omogućava transponovanje u odgovarajuće nacionalne propise koji će u potpunosti biti harmonizovani sa direktivama EU, kao što je navedeno u obrascima Nacionalnog programa za integraciju Republike Srbije u EU (NPI). Transponuju se direktive novog pristupa iz oblasti metrologije i to: Direktiva o merilima – MID („Directive 2004/22/EC of the European Parliament and of the Council of 31 March 2004 on measuring instruments“), Direktiva za vage sa neautomatskim funkcionisanjem – NAWI (“Directive 2009/23/EC of the European Parliament and of the Council of 23 April 2009 on non-automatic weighing instruments“) i direktive Evropske Unije koje se odnose na prethodno upakovane proizvode, i to: Direktiva 76/211/EC, Direktiva 2007/45/EEC i Direktiva 75/107/EEC. Donošenje podzakonskih akata kojima će se ove direktive transponovati u naše metrološko zakonodavstvo biće obavljeno do kraja 2011. godine. Direkcija za mere i dragocene metale, takođe, je planirala da se u toku 2011. i 2012. godine sprovede usklađivanje svih metroloških propisa sa odgovarajućim OIML preporukama i WELMEC uputstvima, za one vrste merila (38 iz Pravilnika) koje nisu obuhvaćene direktivama Novog pristupa EU. Prethodno upakovani proizvodi su nova oblast koja je propisana Zakonom o metrologiji. Prethodno upakovani proizvodi mogu se staviti na tržište ili skladištiti sa namerom stavljanja na tržište samo kada je njihova nazivna količina označena tačno, jasno i nedvosmisleno i kada je njihova stvarna količina u okviru dozvoljenog odstupanja od označene nazivne količine. Propisaće se postupak ispitivanja prethodno upakovanih proizvoda radi provere ispunjenosti metroloških zahteva, zahtevi za opremu koja se koristi u nadzoru količine prethodno upakovanih proizvoda, metrološki zahtevi koje moraju da ispune količine prethodno upakovanih proizvoda, način označavanja količina i dozvoljena odstupanja stvarnih količina od označenih nazivnih količina. Pravilnici koji će propisati navedene postupke i metrološke zahteve biće usklađeni sa odgovarajućim direktivama Evropske unije za prethodno upakovane proizvode do 2012. godine: 1. Pravilnikom o postupku ispitivanja prethodno upakovanih proizvoda označenih

masom i zapreminom biće transponovan deo Council Directive 76/211/EEC of 20 January 1976 on the approximation of the laws of the Member States relating to the making-up by weight or by volume of certain prepackaged products.

246


2. Pravilnikom o metrološkim zahtevima za prethodno upakovane proizvode označene masom i zapreminom biće transponovan preostali deo direktive 76/211/EC i Directive 2007/45/EC of the European Parlamenr and of the Council of 5 September 2007 laying down rules on nominal quantities for prepacked products, repealing Council Directives 75/106/EEC and 80/232/EEC, and amending Council Directive 76/211/EECdirektiva 2007/45/EC.

3. Pravilnikom o metrološkim zahtevima za merne boce i načinu ispitivanja mernih boca biće transponovana Council Directive 75/107/EEC of 19 December 1974 on the approximation of the laws of the Member States relating to bottles used as measuring containers.

Implementacija direktiva EU za prethodno upakovane proizvode počeće nakon njihovog transponovanja u navedene pravilnike. Direktiva koja se odnosi na vage sa neautomatskim funkcionisanjem (NAWI) biće transponovana u novi pravilnik o metrološkim uslovima za merila mase - vage sa neautomatskim funkcionisanjem do kraja 2011. godine. Neautomatske vage su vrsta merila za koje je sada obavezno odobrenje tipa, pa Direkcija za mere i dragocene metale vrši ispitivanje tipa merila na osnovu kojeg izdaje rešenje o odobrenju tipa. Direktiva o merilima (MID) biće transponovana u novi pravilnik o metrološkim uslovima za merila do kraja 2011. godine. Implementacija ove direktive će početi nakon njenog transponovanja u navedeni pravilnik. Merila obuhvaćena ovom direktivom se sada nalaze u Pravilniku o vrstama merila za koja je obavezno overavanje i vremenskim intervalima njihovog periodičnog overavanja (Sl. Glasnik RS, 49/10), pa će se, u toku 2011. i 2012., i za ove pojedinačne vste merila doneti novi propisi usklađeni sa međunarodnim i evropskim zahtevima. Puna primena ovih direktiva očekuje se u 2012. godine. Nakon transponovanja navedenih direktiva (MID i NAWI), za merila koja su ovim direktivama obuhvaćena, obavljaće se ocenjivanje usaglašenosti sa propisanim zahtevima. Postupak ocenjivanja usaglašenosti biće usklađen sa mogućnošću da proizvođač merila može izabrati, u skladu sa modulima koje su ovim direktivama takođe propisani, jedan od navedene kombinacije modula: B + F ili B + D ili H1. To znači, da pored kombinacije modula B i F (ispitivanje tipa i prvo overavanje merila), ocenjivanje usaglašenosti će se sprovoditi prema modulu H1 (potpuno obezbeđenje kvaliteta i ispitivanje prototipa) kao i kombinacije modula B + D (ispitivanje tipa i obezbeđenje kvaliteta procesa proizvodnje merila). Ocenjivanje usaglašenosti, na osnovu Zakona o metrologiji, sprovodiće imenovana tela i Direkcija za mere i dragocene metale. U ovom smislu DMDM planira nadgradnju i unapređenje svojih resursa (obuke kadra i razvoj postupaka i procedura ocenjivanja usaglašenosti). Metrološki nadzor obuhvata nadzor nad proizvodnjom, prometom, uvozom, ugradnjom, upotrebom, održavanjem i popravkom merila. Metrološki nadzor se obavlja da bi se proverilo da li merila ispunjavaju propisane zahteve, odnosno da li se koriste u skladu sa zakonom i drugim propisima iz oblasti metrologije, kao i proverila tačnost količina naznačenih i sadržanih u prethodno upakovanim

247


proizvodima. Metrološki nadzor, odnosno nadzor nad tržištem merila, je veoma važna aktivnost čija je primena regulisana Zakonom o metrologiji i donetim podzakonskim aktom o vršenju nadzora. Metrološki nadzor nad merilima i prethodno upakovanim proizvodima i nadzor nad upotrebom zakonskih mernih jedinica na osnovu Zakona o metrologiji vrši Direkcija za mere i dragocene metale, preko lica ovlašćenih za vršenje metrološkog nadzora. Redovan metrološki nadzor vrši se nad merilima koja se stavljaju na tržište i koja se nalaze u upotrebi. Pri vršenju nadzora Direkcija za mere i dragocene metale sarađuje sa tržišnom inspekcijom i drugim inspekcijskim organima kao i sa carinskim organima. Zbog nedostatka pravilnika za sada se ne sprovodi tržišni nadzor nad prethodno upakovanim proizvodima. Deo opreme potreban za vršenje kontrolisanja tokom nadzora Direkcija za mere i dragocene metale je nabavila u toku 2010. Nakon usvajanja Uredbe o načinu vršenja metrološkog nadzora razrađene su i procedure i metode vršenja metrološkog nadzora nad merilima i nad upakovanim proizvodima. 22.1.3. Nacionalne laboratorije Direkcije za mere i dragocene metale Sektor za razvoj metrologije čini sedam organizacionih jedinica koje obuhvataju nacionalne laboratorije u kojima se obavlja razvoj, ostvarivanje, održavanje i unapređivanje nacionalnih etalona Republike Srbije. U ovim laboratorijama se čuvaju i primenjuju sledeći nacionalni etaloni: nacionalni (primarni) etalon jedinice dužine ostvaren preko dva frekvencijski stabilisana helijum-neonska (He-Ne) lasera na talasnoj dužini od 633 nm; nacionalni etalon ugla u ravni; nacionalni etalon zvučnog pritiska ostvaren preko šest etalon mikrofona; nacionalni etalon mase koji predstavlja etalon kilograma broj 33 napravljenog od čelika Nical D i dve garniture tegova klase tačnosti E1 u mernom opsegu od 1 mg do 10 kg; nacionalni etalon jedinice pritiska ostvaren pomoću klipnog manometra (pressure balance – deadweight tester) sa tegovima u opsegu do 1 000 bar; nacionalni etaloni zapremine tečnosti – etalon prelivne pipete od metala nazivnih zapremina 10 L, 50 L i 100 L i etalon prelivne pipete od stakla nazivnih zapremina 1 L, 2 L, 5 L i 10 L; nacionalni (primarni) etalon jedinice vremena i frekvencije čiji je najvažniji deo atomski cezijumski časovnik sa mlazom, i nacionalnu vremensku skalu UTC(DMDM); nacionalni etalon jednosmernog električnog napona (elektromotorne sile) – grupa etalon ćelija i grupa elektronskih etalona ems; nacionalni etalon jedinice električne otpornosti koji čine četiri etalon otpornika Thomas tipa nazivne vrednosti 1 Ω; nacionalni etaloni jedinica naizmeničnog napona i struje (AC-DC transfer etalon i AC-DC termički konvertori); nacionalni etaloni električne snage, faznog ugla, harmonika električne struje i napona i flikera; nacionalni etalon jedinice električne energije-trofazni komparator; etalon strujni transformator sa elektronskom kompenzacijom greške; nacionalni (primarni) etalon jedinice svetlosne jačine i nacionalni etaloni svetlosnog fluksa, osvetljenosti, luminancije, temperature boje, spektralne propustljivosti, spektralne osetljivosti i hromatskih koordinata; nacionalni etalon gustine; nacionalni (primarni) etaloni u oblasti dozimetrije jonizujućih zračenja- jedinice kerme u vazduhu i jedinice apsorbovane doze u vodi; nacionalni (primarni etalon) termodinamičke temperature – grupa od tri ćelije trojne tačke vode i serija fiksnih tačaka temperature (He, H2, Ne, O2, Ar, Hg, H2O, Ga, In, Sn, Zn, Al, Ag, Cu) kojima se realizuje Međunarodna temperaturna skala (ITS-90). Pored nacionalnih

248


etalona u ovim laboratorijama su realizovane i premenjuju se najtačnije metode etaloniranja za prenošenje vrednosti SI jedinica do krajnjih korisnika i uspostavljanje veze sa međunarodnim etalonima. U okviru laboratorije za metrologiju u hemiji postoji oprema kojom se realizuju najtačnije instrumentalne analitičke metode: gasni hromatograf sa FID i ECD detektorom (GC-FID, GC-ECD), gasni hromatograf sa masenim detektorom (GC-MS), spektrofotometar UV-VIS kao i veliki broj overenih referentnih materijala koji čine osnov za kvalitativne analize i ostvarivanje referentnih materijala sa širokom primenom i mogućnošću organizovanja međulaboratirijskih poređenja za veliki broj laboratorija iz različitih oblasti industrije a naročito prehrambene, zdravstva i zaštite životne sredine. Sledivost rezultata merenja u oblasti metrologije u hemiji, prvenstveno za laboratorije koje se bave analitičkim ispitivanjima za potrebe hemijske, prehrambene i farmaceutske industrije, u oblasti medicine i zaštite životne sredine, ostvaruje se pomoću sertifikovanih referentnih materijala (specifičnih za različite oblasti). Ovi referentni materijali su proizvedeni od priznatih proizvodžača iz inostranstva (BAM, MERKLE, NIST i drugo). Može se reći da ova oblast metrologije trenutno nije dovoljno razvijena i njen intenzivniji razvoj biće obuhvaćen programom razvoja za narednih 5 godina. Laboratorija za dimenzionu metrologiju Glavni zadaci Laboratorije za dimenzionu metrologiju (LDM) su ostvarivanje i održavanje nacionalnih etalona dužine i ugla, prenošenje vrednosti jedinice dužine i ugla na etalone nižeg ranga, izvođenje etaloniranja i ispitivanja tipa merila.Mogućnosti merenja i etaloniranja (CMCs) za dimenzionu metrologiju objavljene su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (Appendix C of the KCDB). Nacionalni (primarni) etalon jedinice dužine (metra) je ostvaren preko dva frekvencijski stabilisana helijum-neonska (He-Ne) lasera stabilisana na parama dvoatomskih molekula izotopa joda 127 (127I2) na talasnoj dužini od 633 nm. Laseri su ostvareni po definiciji tj. u skladu sa zahtevima međunarodne preporuke za praktičnu realizaciju metra. Relativna nesigurnost reprodukovanja talasne dužine je 2,5.10-11. Stabilnost rada ovih lasera se prati preko međunarodnih poređenja (interkomparacije). Ovim laserima etaloniraju se drugi laseri talasne dužine 633 nm uključujući i laserske interferometre za merenje dužine. Za merenje talasne dužine drugih lasera LDM je razvila metodu izbijanja optičkih frekvencija (beat frequency method). Za interferometrijsko merenje dužine graničnih planparalelnih mera najviše klase tačnosti koristi se interferometar Kestersovog tipa (modifikacija Majkelsonovog interferometra). Određivanje dužine granične mere se vrši pomoću dva stabilisana He-Ne lasera: crvenog (633 nm) i zelenog (543 nm). Merni opseg etaloniranja je do 100 mm.

249


Za etaloniranje mera sa crtama (merni lenjiri i ostale mere sa crtama najviših klasa tačnosti) LDM koristi laserski (talasna dužina 633 nm) interferometar Majkelsonovog tipa i mernu klupu sa optičkim mikroskopom. Merni opseg etaloniranja je do 1000 mm.

Slika 68.

Slika 69.

Nacionalni etalon jedinice ugla u ravni je ostvaren preko 24-ugaonog optičkog poligona. Ovaj poligon ostvaruje vrednost ugla na svakih 15° uključujući i sve moguće

250


kombinacije ovih vrednosti. Za prenošenje vrednosti jedinice ugla u ravni na etalone nižeg ranga LDM koristi goniometar – uređaj mernog opsega 360° (puni krug). Prilikom etaloniranja (poligoni, granične mere ugla) LDM koristi dve osnovne metode: direktnu i metodu koja se bazira na zatvaranju punog kruga (circle closure principle), odnosno metodu samoetaloniranja (self-calibration method). Laboratorija za akustiku U laboratoriji za zvuk ostvaruju se, čuvaju i održavaju nacionalni etaloni zvučnog pritiska, prenose se vrednosti nacionalnih etalona na etalone nižeg ranga, izvode etaloniranja i ispitivanja tipa merila nivoa zvuka. Nacionalni etaloni zvučnog pritiska ostvareni su preko dve garniture od po tri laboratorijska etalon mikrofona tipa LS1P i LS2P (prema IEC 61094-1). U ovoj laboratoriji se obavlja etaloniranje: laboratorijskih etalon mikrofona (merenje osetljivosti na pritisak) pomoću apsolutne primarne recipročne metode etaloniranja prema IEC61094-2 sa 2 akustička sprežnika i radni etalon mikrofoni pomoću metode elektrostatičkog aktuatora prema IEC61094; merila nivoa zvuka (merenje nivoa zvučnog pritiska) metodom poređenja korišćenjem multifunkcijskog akustičkog kalibratora ili standardnom metodom etaloniranja prema IEC 61672 ili IEC 60651.

Slika 70.

Laboratorija za masu Osnovna delatnost Laboratorije za masu je ostvarivanje, čuvanje i održavanje nacionalnog etalona mase, izvođenje etaloniranja i poređenja (interkomparacija), da bi se obezbedila sledivost do međunarodnog etalona kilograma. Sledivost u oblasti merenja mase ostvaruje se pomoću etalon kilograma broj 33 napravljenog od čelika Nicral D i dve garniture tegova klase tačnosti E1 u mernom opsegu od 1 mg do 10 kg.

251


Tegovi se redovno etaloniraju u Međunarodnom birou za tegove i mere (BIPM) i prepoznatljivim nacionalnim metrološkim institutima.

Slika 71.

U labratoriji se vrši: etaloniranje tegova klase tačnosti E2 u mernom opsegu od 1 mg do 20 kg i tegova klase tačnosti F1 u mernom opsegu od 1 mg do 50 kg; etaloniranje nestandardnih tegova koji nisu u skladu sa preporukom OIML R 111 u mernom opsegu od 1 mg do 50 kg. Mogućnosti merenja i etaloniranja (SMSs) za merenje mase objavljene su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (Appendix C of the KCDB - The BIPM key comparison database). Osnovna delatnost Laboratorije za merila mase jeste ispitivanje tipa merila, i to: merila mase klase I i II; - merila mase klase tačnosti III (trgovačke vage namenjene za direktni obračun, platformske vage, vage za otpremu i prijem paketa, vage u zdravstvu...); merila mase klase IIII (platformske vage za merenje osovinskog opterećenja, drumske i železničke vage i druge); elektronskih mernih i pokaznih uređaja; elektromehaničkih mernih pretvarača; vaga sa automatskim funkcionisanjem. Procedure po kojima se vrši ispitivanje tipa navedenih merila su usaglašene sa zahtevima iz referentnih dokumenata Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju (OIML), Evropske saradnje u zakonskoj metrologiji (WELMEC) kao i nacionalnih metroloških propisa. Laboratorija za pritisak Laboratorija za pritisak razvija, ostvaruje, čuva, održava i usavršava nacionalni etalon jedinice pritiska i obezbeđuje metrološku sledivost do međunarodnog nivoa. Nacionalni etalon jedinice pritiska je realizovan pomoću klipnog manometra sa tegovima Desgranges et Huot mernog opsega od 0 bar do 1000 bar, čija je proširena merna nesigurnost U=3.10-5 pe + 13 Pa.

252


Sledivost je obezbeđena poređenjem sa francuskim nacionalnim etalonom u Laboratoire National d`Essais (BNM-LNE). U laboratoriji se vrši etaloniranje: sekundarnih i radnih etalona pritiska u mernom opsegu od 0 bar do 1000 bar sa radnim fluidom ulje, sekundarnih i radnih etalona pritiska u mernom opsegu od –1 bar do 35 bar sa radnim fluidom gas i ispitivanje tipa merila: manometri za merenje krvnog pritiska; - manometri za merenje pritiska u pneumaticima, za merila koja se koriste u oblasti zaštite zdravlja, opšte bezbednosti i bezbednosti saobraćaja. Laboratorija za zapreminu tečnosti U laboratoriji za zapreminu tečnosti etaloniranja se obavljaju pomoću gravimetrijske i volumetrijske metode. Gravimetrijskom metodom sa sledivošću prema nacionalnom etalonu jedinice mase, obavlja se etaloniranje: etalon posuda od stakla, u opsegu od 1 L do 10 L sa proširenom mernom nesigurnošću (k=2) od 0,01 %; etalon prelivnih pipeta od metala, od 5 L do 100 L, sa m.n. od 0,004 %; etalon posude od metala, u opsegu od 20 L do 100 L, sa m.n. 0,02 %; uređaja sa klipom- pipeta sa klipom, u opsegu od 0,001 ml do 10 ml, sa m.n. 0,1 %; bireta sa klipom, u opsegu od 1 ml do 100 ml, m.n. (0,2 – 0,1) %; dispenzera u opsegu od 0,01 ml do 200 ml, m.n (0,7 – 0,2) %; laboratorijskih merila zapremine od stakla - pipeta sa jednom crtom, u opsegu od 1 ml do 200 ml i graduisanih mernih pipeta, u opsegu od 1 ml do 25 ml, m.n. 0,02 %; bireta u opsegu od 1 ml do 100 ml;graduisanih mernih cilindara, u opsegu od 5 ml do 2000 ml; mernih tikvica sa jednom mernom crtom u opsegu od 1 ml do 2000 ml.

Slika 72.

253


Volumetrijskom metodom i sa nacionalnim etalonima zapremine, etalon prelivnim pipetama od metala nazivnih zapremina 10 L, 50 L i 100 L i etalon prelivnim pipetama od stakla nazivnih zapremina 1 L, 2 L, 5 L i 10 L (sledivi do NPL etalona zapremine), obavlja se etaloniranje: etalon posuda od metala, u opsegu od 20 L do 1000 L; uređaja za ispitivanje vodomera u opsegu merenja do 200 L i u opsegu merenja preko 200 L; etalon protočnih merila za vodu u opsegu merenja do Qmax=1.500 L/min; etalon protočnih merila za tečnosti koje nisu voda u opsegu merenja do Qmax=2,500 L/min; uređaja za ispitivanje protočnih merila ispitne petlje, u opsegu nazivne zapremine do 40 m3. Laboratorija za zapreminu gasa Laboratorija vrši etaloniranje radnih etalona jedinice zapremine gasa - uređaja sa zvonom za pregled gasomera, zapremine zvona do 50 dm3, volumetrijskom i gravimetrijskom metodom, sa proširenom mernom nesigurnosti U k=2=0,01 %. Uređaji za pregled gasomera sa etalon gasomerom sa tečnošću, opsega merenja protoka do 5.10-6 m3/s etaloniraju se volumetrijskom metodom sa ultrasoničnim mlaznicama, sa proširenom mernom nesigurnošću U k=2=0,01 % i sa sledivošću do etalona SMU-Nacionalni institut Slovačke. Laboratorija vrši i ispitivanje tipa gasomera i korektora zapremine gasa.

Slika 73.

254


Laboratorija za vreme i frekvenciju i distribuciju vremena Laboratorija za vreme i frekvenciju ostvaruje srpski etalon jedinice vremena i frekvencije, sistem čiji je najvažniji deo atomski cezijumski časovnik sa mlazom, i održava nacionalnu vremensku skalu UTC(DMDM). Vremenska skala UTC zasniva se na Međunarodnom atomskom vremenu (TAI). TAI je skala koja se izračunava na osnovu podataka poređenja više od 400 atomskih satova iz preko 60 laboratorija iz celog sveta, a od januara 2006. i laboratorije DMDM. U tu svrhu vrše se svakodnevna kontinuirana merenja - poređenja vremena časovnika DMDM sa vremenom časovnika na satelitima sistema za globalno pozicioniranje (GPS), korišćenjem odgovarajućeg (common-view) prijemnika GPS signala i mernog sistema. Ujedno, ovo predstavlja i ključno poređenje za vreme i frekvenciju, sa oznakom CCCTF-K001.UTC. Rezultati merenja se šalju Sekciji za vreme, frekvenciju i gravimetriju BIPM jednom nedeljno, a objavljuju se u mesečnom biltenu Circular-T, do 15. u mesecu za prethodni mesec. Publikacija se može preuzeti na web adresi: http://www.bipm. Mogućnosti merenja i etaloniranja (SMSs) laboratorije za vreme i frekvenciju objavljene su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM) http://kcdb.bipm.org/AppendixC Ustanovljenjem zvanične nacionalne vremenske skale, usklađene sa međunarodnim skalama TAI i UTC, stvoren je prvi preduslov za njenu distribuciju koja treba da otpočne 2011. godine.

Slika 74.

Laboratorija DMDM se orijentisala na etaloniranja, pre svega, referentnih etalona sekundarnih laboratorija, kao što su cezijumski etaloni (satovi) sa mlazom, rubidijumski etaloni sa gasnom ćelijom, GPS disciplinovani oscilatori – transfer etaloni vremena i frekvencije i kvarcni oscilatori visoke stabilnosti.

255


Laboratorija za jednosmerni električni napon i jednosmernu električnu struju Nacionalni etalon jedinice elektromotorne sile je grupa etalon ćelija i grupa elektronskih etalona ems održavanih na stabilnoj temperaturi u elektronskim vazdušnim termostatima čije se vrednosti određuju na osnovu povremenog poređenja sa međunarodnim etalonom u Međunarodnom birou za tegove i mere (BIPM). Međusobno poređenje etalona u grupi kao i prenošenje vrednosti jedinice elektromotorne sile vrši se pomoću automatizovanog mernog sistema zasnovanog na diferencijalnoj metodi, realizacijom originalne programske aplikacije za kompletan proces poređenja etalona. Ovom aplikacijom, takozvanim virtuelnim instrumentom, su obuhvaćeni svi postupci u toku etaloniranja, čime je ceo proces prikupljanja podataka višestruko ubrzan i omogućena primena odgovarajućih statističkih metoda. Temperatura u laboratoriji, smeštenoj u Faradejevom kavezu, održava se neprekidno na (23 ±1)°C. Sledivost u oblasti jednosmerne električne struje izvedena je preko sledivosti etalona za jednosmerni električni napon i jednosmernu električnu otpornost. U laboratoriji se obavlja etaloniranje etalona elektromotorne sile: etalon ćelija; elektronskih etalona ems; voltmetara (multimetara); kalibratora jednosmernog električnog napona (višefunkcijskih kalibratora).

Slika 75.

Etaloniraju se sledeći etaloni jednosmerne električne struje: ampermetara (multimetara) i kalibratora jednosmerne električne struje (višefunkcijskih kalibratora). Mogućnosti merenja i etaloniranja (CMCs) za elektromotornu silu, jednosmerni električni napon i struju objavljene su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM) Appendix C.

256


Laboratorija za električnu otpornost Nacionalni etalon jedinice električne otpornosti je grupni etalon koji čine četiri etalon otpornika Tomasovog tipa nazivne vrednosti 1 Ω čija se vrednost određuje na osnovu povremenog poređenja sa međunarodnim etalonom u Međunarodnom birou za tegove i mere (BIPM). Međusobno poređenje etalon otpornika u grupi kao i prenošenje vrednosti jedinice električne otpornosti vrši se pomoću komparatorskog mosta jednosmerne struje. Etalon otpornici su, radi održavanja konstantne temperature etaloniranja, smešteni u termostatirano uljno kupatilo. Referentna temperatura je 23 °C. Temperatura u laboratoriji, smeštenoj u Faradejevom kavezu, održava se neprekidno na (23 ± 1)°C. U laboratoriji se obavlja etaloniranje referentnih etalona električne otpornosti: etalon-otpornika; dekada električne otpornosti; ommetara (multimetara); kalibratora električne otpornosti; mostova električne otpornosti. Mogućnosti merenja i etaloniranja (SMSs) za električnu otpornost objavljene su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM) Appendix C of the KCDB. Laboratorija za naizmenični električni napon i naizmeničnu električnu struju Poslovi i zadaci ove laboratorije su: ostvarivanje, održavanje i prenošenje vrednosti jedinice naizmeničnog električnog napona i naizmenične električne struje; razvoj metoda za etaloniranje referentnih etalona naizmeničnog električnog napona i naizmenične električne struje i etaloniranja u oblasti AC-DC transfera: AC-DC transfer etalona; AC-DC termičkih konvertora; etaloniranje referentnih etalona naizmeničnog električnog napona i naizmenične električne struje: voltmetara (multimetara); kalibratora naizmeničnog električnog napona; kalibratora naizmenične električne struje; ampermetara (multimetara). Osnovu metrologije naizmeničnih električnih veličina predstavlja transfer etalon kojim se ostvaruje veza između naizmeničnog i jednosmernog električnog napona. Laboratorija za naizmenični električni napon i struju poseduje: AC-DC transfer etalone, višefunkcijski kalibrator, kalibrator naizmeničnog električnog napona, termičke konvertore, elektronske etalone naizmeničnog električnog napona za određene frekvencije, transkonduktansni pojačavač, naponski pojačavač, delitelj za naizmenični električni napon, digitalne nanovoltmetre, digitalne voltmetre i drugu opremu. Sledivost u oblasti naizmeničnog električnog napona se ostvaruje preko AC-DC transfer etalona koji se etalonira u Nacionalnom metrološkom institutu (METAS) u Švajcarskoj. Kompletna laboratorija je smeštena u Faradejev kavez čime je postignuto slabljenje elektromagnetnih smetnji za više od 100 dB, u opsegu od 0,14 MHz do 1000 MHz. Temperatura u Laboratoriji se održava neprekidno na (23 ± 1) oC. Mogućnosti merenja i etaloniranja (SMSs) za naizmenični električni napon i naizmeničnu električnu struju objavljene su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM) Appendix C of the KCDB.

257


Laboratorija za električnu snagu i električnu energiju Laboratorija za električnu snagu ostvaruje, održava i unapređuje nacionalni etalon električne snage, faznog ugla, harmonika električne struje i napona i flikera. U laboratoriji se etaloniraju: vatmetri, instrumenti za merenje aktivne, reaktivne i prividne električne snage, instrumenti za merenje i generisanje faznog ugla, konvertori električne snage, instrumenti za merenje harmonika električne struje i napona, i flikera u električnoj mreži. Mogućnosti merenja i etaloniranja (SMSs) za električnu snagu i fazni ugao objavljene su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM) Appendix C of the KCDB. U laboratoriji se vrši i ispitivanje tipa merila za ispitivanje električnih instalacija: merila električne otpornosti uzemljenja, električne otpornosti izolacije, električne impedanse petlje, električne otpornosti zaštitnog provodnika i provodnika za izjednačenje potencijala i merila za ispitivanje zaštitnih uređaja diferencijalne električne struje.

Slika 76.

Laboratorija za električnu energiju se stara o nacionalnom etalonu jedinice električne energije – trofaznom komparatoru, klase tačnosti 0,01. Laboratorija je opremljena stacionarnim i prenosnim sistemom za etaloniranje i ispitivanje brojila električne energije. Stacionarni sistem sadrži etalon električne energije klase tačnosti 0,02 i trofazni izvor naizmeničnog električnog napona i struje. Prenosni sistem sadrži etalon električne energije klase tačnosti 0,02 i trofazni izvor naizmeničnog električnog napo-na i struje. Mogućnosti merenja i etaloniranja (CMCs) za električnu energiju objavljene su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM) http://kcdb.bipm.org/AppendixC/EM/RS/EM_RS.pdf.

258


U ovoj laboratoriji se vrši ispitivanje tipa jednofaznih i trofaznih brojila aktivne i reaktivne električne energije svih klasa tačnosti. Laboratorija za odnos transformacije električne struje i električnog napona Laboratorija poseduje: etalon strujni transformator sa elektronskom kompenzacijom greške, kompenzovani strujni komparator, etalon naponske transformatore, etalone električne kapacitivnosti, električne induktivnosti, RLC metar, kalibrator uređaja za određivanje grešaka mernih transformatora, strujne i naponske terete i drugu opremu. Sledivost u oblasti odnosa transformacije naizmeničnog električnog napona i naizmenične električne struje se ostvaruje preko etalona koji se etaloniraju u Nacionalnim metrološkim institutima: (PTB) Nemačka, (ČMI) Češka i (SP) Švedska. Za etaloniranje etalona naizmeničnog električnog napona, odnosa transformacije naizmeničnog električnog napona i naizmenične električne struje koriste se:

strujni etalon transformator sa elektronskom kompenzacijom greške primarne struje od 1 A do 3000 A i sekundarne struje 1 A i 5 A;

naponski etalon transformatori, primarnog napona od 60 V do 120000/√3 V i sekundarnog napona 100 V, 110 V, 100/√3 V, 110/√3 V, 120 V, 120/√3 V.

Mogućnosti etaloniranja električne kapacitivnosti su od 1 rF do 10000 nF u frekvencijskom opsegu od 20 Hz do 2 MHz, a mogućnosti etaloniranja električne induktivnosti su od 0,1 mH do 10000 mH, na 100 Hz i 1 kHz. Laboratorija za fizičko-hemijska merenja U laboratoriji za gustinu obavljaju se etaloniranja primenom etalona gustine tečnosti - garniture areometara u opsegu gustine od 0,6000 g/cm3 do 1,1000 g/cm3 za referentne temperature od 15 oC i 20 oC i garniture areometara u opsegu gustine od 1,1000 g/cm3 do 1,8400 g/cm3 za referentnu temperaturu od 20 oC. U laboratoriji za gustinu koriste se I garniture areometara specijalne namene i to: garnitura širometara u opsegu od 1,0000 g/cm3 do 1,1300 g/cm3 za referentnu temperaturu oC; garnitura laktodenzimatara u opsegu od 1,0140 g/cm3 do 1,0400 g/cm3, za referentnu temperaturu od 20 oC; garnitura urinometara u opsegu od 1,000 g/cm3 do 1,060 g/cm3 i odgovarajući referentni rastvori za etaloniranje merila gustine. U Laboratoriji za koncentraciju obavljaju se merenja sadržaja vlage u žitaricama i uljaricama primenom standardne metode sušenja, određivanje sadržaja alkohola u alkoholnim rastvorima, određivanje sadržaja alkohola u izdahu i određivanje sadržaja ugljen monoksida u izduvnim gasovima motora sa unutrašnjim sagorevanjem i sastava produkata sagorevanja u ložištima.

259


Laboratorija poseduje odgovarajuće etalone i referentne materijale (referentne rastvore i referentne gasne) koji se primenjuju za ova merenja i etaloniranja.

Slika 77.

U Laboratoriji se obavlja etaloniranje refraktometara za merenje indeksa prelamanja tečnosti i čvrstih supstanci kao i određivanje sadržaja šećera u širi i voćnim sokovima. Etalonsku bazu čini elektronski refraktometar. Laboratorija za referentne materijale poseduje: gasni hromatograf sa FID i ECD detektorom GC-FID, GC-ECD), gasni hromatograf sa masenim detektorom (GC-MS), spektrofotometar UV-VIS kao i veliki broj overenih referentnih materijala koji čine osnov za kvalitativne analize i ostvarivanje referentnih materijala sa širokom primenom i mogućnošću organizovanja međulaboratirijskih poređenja za veliki broj laboratorija iz različitih oblasti (industrije, zdravstva i zaštite životne sredine). Laboratorija za fotometriju, radiometriju i spektrofotometriju Laboratorija održava nacionalne etalone jedinica: svetlosne jačine; svetlosnog fluksa; osvetljenosti; luminancije; temperature boje; spektralne osetljivosti detektora zračenja; hromatskih koordinata i spektralne propustljivosti. U laboratoriji se etaloniranjem vrši prenošenje jedinice navedenih veličina sa nacionalnih etalona do korisnika. Mogućnosti merenja i etaloniranja Direkcije u oblasti svetlosnih veličina publikovane su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere BIPM KCDB ( http://kcdb.bipm.org/AppendixC) čime je ostvareno međusobno priznavanje rezulata u ovoj oblasti na međunarodnom nivou.

260


Slika 78.

Laboratorija za temperature, relativnu vlažnost i toplotu Jedinica termodinamičke temperature kelvin, u Direkciji se realizuje u ćelijama trojne tačke vode, ostvarivanjem termodinamičkog ravnotežnog sistema vodene pare, vode i leda. U DMDM se ostvaruje, čuva i reprodukuje grupa od tri ćelije trojne tačke vode, koje predstavljaju nacionalni (primarni) etalon kelvina. U DMDM se takođe realizuje i čuva Međunarodna temperaturna skala ITS-90 pomoću grupe fiksnih tačaka za realizuju u temperaturnom opsegu od –38,8344 oC (trojna tačka žive) do 1084,62 oC (tačka očvršćavanja bakra), grupe fiksnih tačaka za temperaturu 0,01 oC (trojna tačka vode) i primarnim etalonskim platinskim otpornim termometrima - interpolacionim instrumentima u sledećim temperaturnim podopsezima skale koju čine: trojna tačka žive, fiksna tačka galijuma, trojna tačka vode, fiksna tačka cinka, fiksna tačka aluminijuma, fiksna tačka srebra, fiksna tačka bakra. U laboratoriji za temperaturu, relativnu vlagu i toplotu metodom fiksnih tačaka moguće je etalonirati standardne i visokotemperaturne platinske otporne termometre etalone i termoparove od plemenitih metala - etalone jedinice temperature. Za uspostavljanje sledivosti rezultata merenja temperature koristi se niz uređaja (temperaturna kupatila, horizontalne i vertikalne električne peći sa izotermalnim blokovima i dr.) u kojima se metodom poređenja etaloniraju otporni termometri, stakleni termometri punjeni tečnošću i termoparovi. U laboratoriji se obavljaju i poslovi ispitivanja tipa različitih vrsta termometara, merila toplotne energije klasa 1 i 2, kao i računskih jedinica merila toplotne energije. Laboratorija poseduje opremu za etaloniranje merila relativne vlažnosti kao što su

261


termohigrometri, uređaji za merenje tačke rose, termo-higrografi i druge vrste merila relativne vlažnosti, čije se etaloniranje sve više zahteva u oblasti industrije lekova, hrane, u drvnoj i tekstilnoj industriji, industriji papira i dr. U tu svrhu generator relativne vlažnosti (dva pritiska i dve temperature) služi za etaloniranje merila relativne vlažnosti metodom poređenja u temperaturnom opsegu od 0 oC do 70 oC i u opsegu relativne vlažnosti od 10% RH do 98% RH.

Slika 79.

Objavljene merne mogućnosti etaloniranja u oblasti temperature mogu se naći na internet stranici Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM). Laboratorija za dragocene metale U laboratoriji za dragocene metale vrši se utvrđivanje sastava, porekla i finoće predmeta od zlata, srebra i platine. Ispitivanje finoće legura i predmeta od dragocenih metala vrši se kvantitativnom hemijskom analizom (destruktivna metoda) ili nedestruktivnim metodama X-RaY spektrometrijskom metodom i probom na kamenu. Izbor metoda ispitivanja zavisi od toga da li se ispituje legura, odnosno predmet od dragocenih metala od koga se za ispitivanje može uzeti uzorak, ili se ispituje finalno završen predmet od dragocenih metala koji se ispitivanjem ne sme oštetiti. U slučaju potrebe, nedestruktivna metoda kombinuje se sa kvantitativnom hemijskom analizom. Ispitivanje finoće kvantitativnom hemijskom analizom vrši se: metodom kupelacije za zlato, predmete od zlata, predmete od zlata izrađene kovanjem, predmete od belog zlata i predmete od belog zlata izrađene kovanjem; potenciometrijskom metodom ili

262


metodom po Volhardu za srebro, predmete od srebra i predmete od srebra izrađene kovanjem. Probom na kamenu ispituju se predmeti od zlata finoće 585/1000 i 750/1000, predmeti od srebra i predmeti od platine. Za primenu ove metode ispitivanja koriste se referentne probne igle određenog sastava i finoće. Direkcija za mere i dragocene metale, odnosno laboratorija za dragocene metale, od 2002. godine učestvuje u međunarodnim kružnim analizama za zlato i srebro, a od 2010. godine u međunarodnim kružnim analizama za ispitivanje uzoraka dragocenih metala metodom rengentske spektrometrije (tzv. XRF metoda).

Slika 80.

Slika 81.

263


22.1.4. Međunarodne aktivnosti Direkcija za mere i dragocene metale Direkcija za mere i dragocene metale je, kao državna organizacija nadležna za poslove metrologije, članica ključnih međunarodnih i evropskih organizacija za metrologiju i potpisnik vaznih sporazuma o uzajamnom priznavanju i saradnji u oblasti metrologije:

Srbija je 24. juna 2008. godine postala pridruženi član Evropske saradnje u zakonskoj metrologiji (WELMEC).

Zavod za mere i dragocene metale je član-osnivač Evrameta r.u. (EURAMET e.V.) u Berlinu 11. januara 2007. godine.

Zavod za mere i dragocene metale je 7. septembra 2006. godine potpisao Izjave o međusobnom poverenju (DoMC) za R 60 Merne pretvarače i R 76 Neautomatske vage i postao učesnik u Aranžmanu o međusobnom prihvatanju ispitivanja tipa Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju OIML (MLA).

Zavod za mere i dragocene metale je 25. maja 2005. godine postao član Evrometa (EUROMET).

Savezni zavod za mere i dragocene metale je 16. januara 2003. godine potpisao Protokol o sporazumu i postao član Evro-mediteranskog foruma za zakonsku metrologiju (EMLMF).

Savezni zavod za mere i dragocene metale je 5. decembra 2002. godine, kao nacionalni metrološki institut države članice Metarske konvencije, potpisao Aranžman o međusobnom priznavanju nacionalnih etalona i uverenja o etaloniranju i merenju koja izdaju nacionalni metrološki instituti (CIPM -MRA) - the Mutual Recognition Arrangement of the International Committee of Weights and Measures (CIPM).

Savezni zavod za mere i dragocene metale je 12. juna 2002. godine potpisao Memorandum o sporazumu i postao član Udruženja evropskih službi za analizu predmeta od dragocenih metala (International Association of Assay Offices-IAAO).

Od 1955. godine Srbija (Jugoslavija) je potpisnica Međunarodne konvencije o ustanovljenju Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju (OIML).

1879. godine Kneževina Srbija je primljena u članstvo Metarske konvencije. Delegacija Republike Srbije učestvuje na zasedanjima generalne konferencije za tegove i mere, koja se održavaju svake četvrte godine u Parizu. Srbija je član Metarske konvencije od 1879. godine i kao član ima obavezu da uvodi Međunarodni sistem jedinica (SI) i ostvaruje srpske etalone na osnovu definicija koje utvrđuje Generalna konferencija za tegove i mere, kao vrhovni upravni organ ove Konvencije. Direkcija (Zavod) za mere i dragocene metale potpisnik je Aranžmana o međusobnom priznavanju nacionalnih etalona i uverenja o etaloniranju i merenju koja izdaju nacionalni metrološki instituti (CIPM MRA). Svake godine u Međunarodnom birou za tegove i mere održava se sastanak direktora nacionalnih metroloških instituta na kome učestvuje direktor Direkcije za mere i dragocene metale.

264


U Međunarodnom birou za tegove i mere (BIPM) obavljaju se poređenja srpskih (primarnih) etalona jedinica mase, elektromotorne sile i električne otpornosti sa odgovarajućim međunarodnim etalonima u BIPM. Rezultati naših poređenja su osnova za podatake o mogućnostima etaloniranja i merenja Direkcije za mere i dragocene metale koji se kroz EURAMET i kroz Mešoviti komitet regionalnih metroloških organizacija i Međunarodnog biroa za tegove i mere (JCRB) upisuju u bazu podataka CIPM MRA Annex C BIPM. Delegacija Republike Srbije redovno učestvuje na zasedanjima Međunarodne konferencije za zakonsku metrologiju, koja se održavaju svake četvrte godine. Član Međunarodnog komiteta za zakonsku metrologiju iz naše zemlje učestvuje na godišnjim sastancima Međunarodnog komiteta za zakonsku metrologiju (CIML). Direkcija za mere i dragocene metale potpisnik je Izjava o međusobnom poverenju (DoMCs) za više vrsta merila kao učesnik Aranžmana o međusobnom prihvatanju ispitivanja tipa OIML (MAA). Za nas su od posebne važnosti aktivnosti tehničkih komiteta i potkomiteta na izradi nacrta preporuka koje služe kao model za izradu nacionalnih metroloških propisa. Učešće naše zemlje u radu tehničkih komiteta i potkomiteta OIML obuhvata učešća na sastancima i na dopisno dostavljanje mišljenja na poslate materijale, sa uticajem na sadržaj preporuka, koje nas kasnije, obavezuju na primenu. Direktor Direkcije za mere i dragocene metale učestvuje na godišnjim sastancima generalne skupštine EURAMETa. Metrolozi Direkcije za mere i dragocene metale koji su određeni za kontakt osobe za pojedine oblasti metrologije, učestvuju na godišnjim sastancima: tehničkog komiteta za metrologiju u hemiji, tehničkog komiteta za kvalitet, tehničkog komiteta za masu, tehničkog komiteta za vreme i frekvenciju, tehničkog komiteta za protok, tehničkog komiteta za temperaturu, tehničkog komiteta za fotometriju i radiometriju, tehničkog komiteta za interdisciplinarnu metrologiju, tehničkog komiteta za akustiku, ultrazvuk i vibracije, tehničkog komiteta za jonizujuća zračenja, i tehničkog komiteta za dužinu, potkomiteta za jednosmerni napon i kvantnu metrologiju u oblasti elektriciteta i na sastanku za AC/DC pretvaranje napona na niskim frekvencijama. Kroz tehničke komitete EURAMETa DMDM dostavlja svoje dokumentovane mogućnosti etaloniranja i merenja za objavljivanje u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere na kojoj se zasniva MRA. Učešćem u projektima ključnih i dopunskih poređenja nacionalnih etalona, koji se organizuju u okviru EURAMETa, Direkcija poredi nacionalne etalone sa nacionalnim etalonima drugih nacionalnih metroloških instituta Evropske unije. Na 24. godišnjem sastanku Komiteta WELMEC, koji je održan 2008. godine, Srbija je primljena u članstvo WELMEC kao pridruženi član. Direktor Direkcije učestvuje na godišnjim sastancima WELMEC. Metrolozi Direkcije učestvuju na godišnjim sastancima radnih grupa za pojedine oblasti metrologije. Članstvo u WELMEC omogućuje da efikasno transponujemo evropske direktive u nacionalno zakonodavstvo i unosimo iste obaveze koje imaju sve države članice EU, na način koji je u potpunosti harmonizovan sa zakonodavstvom EU. U oblasti zakonske metrologije, sa radnim grupama, učestvuje u donošenju direktiva i uputstava kojima se utvrđuju metode za ujednačavanje primene direktiva tako da se one istovetno primenjuju širom EU.

265


Direkcija za mere i dragocene metale je član i Međunarodnog udruženja službi za analizu (International Association of AssayOffices - IAAO), pa Odeljenje za dragocene metale DMDM sarađuje sa drugim laboratorijama u Evropskoj uniji i svetu na ispitivanju dragocenih metala. Saradnja se odnosi na razmenu tehničkih informacija, usaglašavanje postupaka ispitivanja i žigosanja predmeta od dragocenih metala i sistem kružnih analiza.

266


23. EVROPSKO TEHNIČKO ZAKONODAVSTVO IZ OBLASTI METROLOGIJE U okviru prvog poglavlja, ukratko, date su osnovne postavke tehničkog zakonodavstva Evropske Unije, koja je razvila originalne i inovativne instrumente za uklanjanje prepreka za slobodno kretanje roba, usluga i kapitala, odnosno harmonizovala tehnička zakonodavstva država članica. Evropska Unija svoje tehničko zakonodavstvo zasniva na dvojakom pristupu: opštem šematizovanom pristupu zasnovanom na direktivama Novog i Globalnog pristupa (New Approach, Global Approach) i na sektorskom pristupu - oblasti u kojima su rešenja po pitanju tehničkog zakonodavstva data u okviru sektorskog zakona i njemu pripadajućim podzakonskim aktima. Prvi pristup se zasniva na bezbednosti proizvoda, odnosno definisanju zahteva za zaštitu života, zdravlja, okoline i potrošača (bitni zahtevi), sadržanih u direktivama Novog pristupa. Ispunjavanje suštinskih zahteva na proizvodu pre stavljanja u promet mora dokazati proizvođač, sa ili bez notifikovane organizacije za sertifikaciju. Harmonizovani standardi koji sadrže specifikacije koje se odnose na proizvod nisu obavezni. Proizvod se označava „CE“ oznakom i mora biti prihvaćen u svakoj državi članici. Neispunjavanje bitnih zahteva na proizvodu stavljenom u promet mora biti sankcionisano prema odrednicama pravnog sistema države članice EU. U oblasti metrologije, u okviru direktiva zasnovanih na Novom i Globalnom pristupu, postoje dve obavezne direktive, i to:

1. Neautomatske vage (Non-automatic weighing instruments – NAWI) 90/384/EEC

2. Direktiva o mernim instrumentima (Measuring Instruments Directive – MID) 2004/22/EC

Sa direktivom NAWI i MID proizvođač je odgovoran za stavljanje „CE“ oznake i dopunske metrološke oznake na merilo zajedno sa identifikacionim brojem Notifikovanog tela, čime se garantuje da je proces ocenjivanja usaglašenosti validan. Pre stavlanja merila na tržište preduzimaju se preventivne mere, odnosno merila prethodno podležu odobravanju tipa i overavanju. Proizvođači dobijaju odobrenje tipa od kompetentnog ovlašćenog tela kada tip merila zadovolji sve odgovarajuće zakonske zahteve. Za merila koja se proizvode serijski, overavanje potvrđuje da svako merilo ispunjava sve zahteve propisane u proceduri odobravanja. Odobrenje tipa je odluka od zakonske važnosti, zasnovana na izveštaju o procenjivanju, da je tip merila usklađen sa odgovarajućim zakonskim zahtevima i da je pogodan za upotrebu u propisanoj oblasti na takav način da se očekuje da daje pouzdane rezultate merenja u određenom vremenskom periodu.

267


Priznavanje odobrenja tipa je zakonska odluka koju donosi jedna strana, ili dobrovoljno ili na osnovu bilateralnog ili multilateralnog sporazuma, po kojoj se za tip koji je odobrila druga strana priznaje da je usklađen sa odgovarajućim propisanim zahtevima, bez izdavanja novog uverenja o odobrenju tipa . Overavanje merila je postupak (različit od odobrenja tipa) koji obuhvata pregled i žigosanje i/ili izdavanje uverenja o overavanju, koje konstatuje i potvrđuje da je merilo usklađeno sa zakonskim zahtevima /49/. Ocenjivanje usaglašenosti merila je ispitivanje i procenjivanje merila da bi se utvrdilo da li je pojedinačno merilo, partija merila ili proizvedena serija merila usklađena ili ne sa svim zakonskim zahtevima koji se primenjuju na ovaj tip merila. Nadzor tržišta je mera inspekcijskog tipa kojom se utvrđuje da li merila, koja su stavljena na tržište, zadovoljavaju zakonske zahteve. Obavezna zakonska kontrola merila obuhvaćena je u svakoj državi članici EU. Znači država ima obavezu, preko svojih organa, da spreči da merila koja podležu zakonskoj metrološkoj kontroli, a koja nisu usaglašena sa primenljivim odredbama direktiva, budu stavljana na tržište i/ili upotrebu. Direktiva za prethodno upakovane proizvode nije direktiva sa obaveznom primenom, međutim, oni koji pakuju i uvoze prethodno upakovane proizvode moraju da obezbede da su njihova pakovanja tako upakovana da obezbeđuju usaglašenost sa zahtevima i pravilima pakovanja. 23.1. OSNOVNE POSTAVKE DIREKTIVE O MERNIM INSTRUMENTIMA (MID) Direktiva o mernim instrumentima (Measuring Instruments Directive – MID) 2004/22/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 31. marta 2004. godine i njena dopuna Direktiva 2009/137/EC od 10. novembra 2009. godine u odnosu na granice dozvoljene greške u eksploataciji za posebne dodatke za merila MI-001 do MI-005, predstavlja značajan napredak u opštem i istorijskom pogledu, jer se:

postavljeni i dogovoreni zahtevi sprovode u regionalnom i nacionalnom zakonodavstvu;

uklanjaju prepreke u trgovini merilima u Evropi i uspostavljaju zajednički zahtevi za jedinstveno evropsko tržište;

povećava poverenje u merenja u korist trgovine i zaštite životne sredine.

Zakonodavna osnova i cilj Direktive o mernim instrumentima je jedinstveno tržište, tako da ona reguliše samo propisana merila, kojim može da se pokrije 95% svih merila koja se prodaju u Evropi do faze stavljanja na tržište i u upotrebu. Naknadna kontrola merila u upotrebi nije pokrivena Direktivom. U svrhu ove direktive značajne su sledeće definicije i pojmovi:

268


Merilo je svaki uređaj ili sistem sa funkcijom merenja. Podsklop je hardverski uređaj, pomenut kao takav u posebnim prilozima ovog pravilnika, koji nezavisno funkcioniše i čini merilo zajedno sa drugim podsklopovima sa kojima je kompatibilan ili sa merilom sa kojim je kompatibilan. Zakonska metrološka kontrola je kontrola poslova merenja predviđenih za polje primene merila za potrebe javnog interesa, javnog zdravlja, javne bezbednosti, javnog reda, zaštite životne sredine, propisivanja poreza i carina, zaštite potrošača i pravične trgovine. Proizvođač je fizičko ili pravno lice odgovorno za usaglašenost merila sa ovom direktivom s ciljem da ga stavi u promet pod svojim imenom i/ili da ga stavi u upotrebu za sopstvene potrebe. Stavljanje u promet je stavljanje na raspolaganje po prvi put u EU merila namenjenog krajnjem korisniku, bilo uz nadoknadu ili besplatno. Stavljanje u upotrebu je prva upotreba merila namenjenog krajnjem korisniku za svrhe za koje je bilo namenjeno. Merena veličina je određena veličina koja se meri. Uticajna veličina je veličina koja nije merena veličina, ali utiče na rezultat merenja. Naznačeni radni uslovi su vrednosti merene veličine i uticajnih veličina koje čine normalne radne uslove merila. Smetnja je uticajna veličina čija je vrednost u granicama utvrđenim u odgovarajućem zahtevu, ali izvan utvrđenih naznačenih radnih uslova merila. Uticajna veličina je smetnja ako za tu uticajnu veličinu nisu utvrđeni naznačeni radni uslovi. Kritična vrednost promene je vrednost pri kojoj se promena rezultata merenja smatra nepoželjnom. Materijalizovana mera je uređaj koji tokom upotrebe treba da trajno reprodukuje ili obezbeđuje jednu ili više poznatih vrednosti date veličine. 23.1.1. Delokrug, struktura i sadržaj Direktiva za merne instrumente - MID pokriva široku lepezu mernih instrumenata, uključujući i komunalna merila. Završena je 31. marta 2004. godine, a objavljena je 30. aprila 2004. u Official Journal of the EU. Direktiva se u Evropskoj Uniji primenjuje od 30. oktobra 2006. godine sa tranzicioniim periodom od 10 godina. Svi novi tipovi mernih instrumenata stavljeni na tržište posle 30. oktobra 2006. moraju da ispune zahteve MID direktive. Ostali merni instrumenti mogu da ostanu na tržištu sledećih 10 godina, tj. do 2016. godine. Osnovni cilj Direktive za merne instrumente je ostvarenje jedinstvenog tržišta za sva merila i da nema zakonskih prepreka u trgovini merilima. S obzirom da direktiva mora da propiše metrološke zahteve za merila koja obuhvata, morao je da se definiše spisak merila. Međutim, namera je bila da se izabere opseg najšire korišćenih i propisivanih merila kojim može da se pokrije 95% svih merila koja se prodaju u Evropi. Odredbe direktive MID primenjuju se na uređaje i sisteme sa funkcijom merenja, i to:

1. Vodomeri (MI-001)

269


2. Gasomeri i uređaji za preračunavanje zapremine (MI-002) 3. Brojila aktivne električne energije (MI-003) 4. Merila toplotne energije (MI-004) 5. Merni sistemi za neprekidno i dinamičko merenje količina tečnosti koje nisu

voda (MI-005) 6. Vage sa automatskim funkcionisanjem (MI-006) 7. Taksimetri (MI-007) 8. Materijalizovane mere (MI-008) 9. Merila dimenzije (MI-009) 10. Analizatori izduvnih gasova (MI-010)

Struktura Direktive za merne instrumente (MID) je, zaista, veoma jednostavna. Naime, MID sadrži članove od 1 do 27, koji navode sve glavne operativne odredbe, kao i brojne, veoma važne dodatke, koji propisuju:

o opšte i posebne bitne zahteve za merila, o zahteve za Notifikovana tela imenovana za ocenjivanje usaglašenosti, o zahteve za tehničku dokumentaciju i o module ili postupke za ocenjivanje usaglašenosti.

Sadržaj MID direktive obuhvata:

1. Oblast primene, 2. Cilj, 3. Definicije, 4. Primenljivost na podsklopove, 5. Osnovne zahteve i ocenjivanje usaglašenosti, 6. Označavanje usaglašenosti, 7. Stavljanje na tržište i puštanje u upotrebu, 8. Ocenjivaje usaglašenosti, 9. Tehničku dokumentaciju, 10. Notifikaciju, 11. Kriterijume koje moraju da ispune imenovana tela, 12. Harminozovane standarde i normativne dokumente, 13. Stalni komitet, 14. Komitet za merne instrumente, 15. Funkcije Komiteta za merne instrumente, 16. Označavanje, 17. Nadgledanje tržišta i administrativnu saradnju, 18. Zaštitnu klauzulu, 19. Nepropisno označavanje, 20. Odluke u vezi odbijanja ili zabrane, 21. Završne odredbe (Povlačenje, Transponovanje, Stupanje na snagu, ...), Prilog I: Osnovni zahtevi,

270


Prilog A – H1: Moduli za ocenjivanje usaglašenosti, Prilog MI-001 – MI-010: Specifični zahtevi po vrstama instrumenata.

23.1.2. Osnovni zahtevi Merilo mora da obezbeđuje visok nivo metrološke zaštite da bi svaka zainteresovana strana imala poverenje i visok nivo pouzdanosti u rezultat merenja, takođe, mora biti projektovano i proizvedeno sa visokim nivoom kvaliteta u pogledu tehnologije merenja i bezbednosti podataka merenja. Zahtevi koje merila moraju da zadovolje izloženi su u Prilogu 1 i dopunjeni su posebnim zahtevima za određena merila u prilozima od MI-001 do MI-010, u kojima su detaljnije izloženi određeni aspekti opštih zahteva. U rešenjima usvojenim radi zadovoljenja tih zahteva uzimaju se u obzir namena merila i svaka zloupotreba koja se može predvideti. Prilog I: Osnovni (bitni) zahtevi za merila su:

1. Dozvoljene greške, 2. Reproduktivnost, 3. Ponovljivost, 4. Razlikovanje i osetljivost, 5. Trajnost, 6. Pouzdanost, 7. Podesnost, 8. Zaštita od oštećenja, 9. Informacije koje se stavljaju na merilo i obezbeđuju uz njega, 10. Pokazivanje rezultata, 11. Dalja obrada podataka radi zaključenja trgovinskog posla, 12. Ocenjivanje usaglašenosti.

Dozvoljene greške. Pod naznačenim radnim uslovima i bez smetnji, greška merenja ne sme da bude veća od vrednosti najveće dozvoljene greške (NDG) utvrđene odgovarajućim zahtevima za određena merila. Ako u prilozima za određena merila nije drugačije navedeno, NDG se izražava kao dvostrana vrednost odstupanja od prave vrednosti merenja. Proizvođač određuje klimatska, mehanička i elektromagnetska okruženja u kojima je merilo predviđeno za upotrebu, napajanje električnom energijom i druge uticajne veličine za koje je verovatno da će uticati na njegovu tačnost, uzimajući u obzir zahteve utvrđene odgovarajućim dodacima, odnosno prilozima za određena merila. Reproduktivnost. Ako se ista merena veličina primeni na drugom mestu ili je primeni drugi korisnik, pri čemu su svi drugi uslovi isti, rezultati uzastopnih merenja moraju biti u

271


velikoj meri saglasni. Razlika između rezultata merenja mora biti mala u poređenju sa NDG.

Ponovljivost. Ako se ista merena veličina primeni pod istim uslovima merenja, rezultati uzastopnih merenja moraju biti u velikoj meri saglasni. Razlika između rezultata merenja mora biti mala u poređenju sa NDG. Razlikovanje i osetljivost. Merilo mora biti dovoljno osetljivo i prag razlikovanja mora biti dovoljno nizak za predviđeni posao merenja. Trajnost. Merilo mora biti projektovano tako da održava odgovarajuću stabilnost svojih metroloških karakteristika tokom vremenskog perioda koji proceni proizvođač, pod uslovom da se pravilno montira, održava i koristi u skladu sa uputstvom proizvođača kada se nalazi u uslovima okruženja za koje je predviđeno. Pouzdanost. Merilo mora biti projektovano tako da koliko je moguće smanji efekat nedostatka koji bi doveo do netačnog rezultata merenja, osim u slučaju da je postojanje takvog nedostatka očigledno. Podesnost. Merilo ne sme da ima nijednu odliku koja bi omogućila zloupotrebu, dok mogućnosti za nenamernu pogrešnu upotrebu moraju da budu svedene na najmanju meru. Merilo mora biti podesno za namenu, uzimajući u obzir praktične radne uslove, i ne sme stavljati neopravdane zahteve pred korisnika da bi se dobio tačan rezultat merenja. Merilo mora biti izdržljivo, a materijali od kojih je izrađeno moraju biti podesni za uslove u kojima je predviđeno da se koristi. Zaštita od oštećenja. Na metrološke karakteristike merila ne smeju ni na koji nedozvoljen način uticati priključenje drugog uređaja na merilo, neka odlika priključenog uređaja ili neki udaljeni uređaj koji komunicira sa merilom. Hardverska komponenta koja je od presudnog značaja za metrološke karakteristike mora biti projektovana tako da se može zaštititi. Predviđene mere zaštite moraju obezbediti da postoji trag u slučaju intervencije. Softver koji je od presudnog značaja za metrološke karakteristike mora biti identifikovan kao takav i mora se zaštititi. Informacije koje se stavljaju na merilo i obezbeđuju uz njega. Na merilu se moraju nalaziti sledeći natpisi:

oznaka ili naziv proizvođača, informacije o tačnosti, kao i, gde je to primenljivo:

– informacije o uslovima upotrebe, – merni kapacitet, – merni opseg, – identifikaciona oznaka, – broj sertifikata o ispitivanju tipa EC ili sertifikata o ispitivanju projekta EC,

272


– informacije o tome da li su dodatni uređaji koji daju metrološke rezultate usaglašeni sa odredbama ove direktive o zakonskoj metrološkoj kontroli.

Uz merilo moraju biti obezbeđene informacije o njegovom radu, osim u slučaju da to nije neophodno zbog jednostavnosti merila. Informacije moraju biti lako razumljive i kada je značajno, moraju obuhvatati: – naznačene radne uslove, – klase mehaničkog i elektromagnetskog okruženja, – gornju i donju graničnu vrednost temperature, da li je kondenzacija moguća, da li

se koristi na otvorenom ili u zatvorenom prostoru, – uputstva za montažu, održavanje, popravke, dozvoljena podešavanja, – uputstva za pravilan rad i eventualne posebne uslove upotrebe, – uslove kompatibilnosti sa interfejsima, podsklopovima ili merilima. Pokazivanje rezultata. Pokazivanje rezultata mora biti na displeju ili u štampanom obliku. Pokazivanje svih rezultata mora biti jasno i nedvosmisleno i uz njega moraju postojati takve oznake i natpisi potrebni da bi se korisnik obavestio o značaju rezultata. Pod normalnim uslovima upotrebe mora biti omogućeno lako očitavanje prikazanog rezultata. Mogu se prikazati dodatna pokazivanja, pod uslovom da se ne mogu pomešati sa metrološki kontrolisanim pokazivanjima.

Merilo za trgovinske poslove direktne prodaje mora biti projektovano tako da, kada je montirano kao što je predviđeno, rezultat merenja prikazuje obema stranama u poslu. Dalja obrada podataka radi zaključenja trgovinskog posla. Merilo koje nije komunalno beleži trajnim sredstvom rezultat merenja uz informacije da se identifikuje konkretan posao, kada merenje nije ponovljivo i kada je merilo uobičajeno predviđeno za upotrebu u odsustvu jedne od strana u trgovinskom poslu. Ocenjivanje usaglašenosti. Merilo mora biti projektovano tako da omogućava neposredno ocenjivanje usaglašenosti sa odgovarajućim zahtevima ovog pravilnika. Ocenjivanje usaglašenosti merila sa relevantnim osnovnim zahtevima MID Direktive vrši se prema jednoj od procedura ocenjivanja usaglašenosti, po izboru proizvođača. Procedure za ocenjivanje usaglašenosti opisane su u Prilozima od A do H1 MID Direktive. Proizvođač mora da obezbedi tehničku dokumentaciju za određene instrumente ili grupe instrumenata. Tehnička dokumentacija obuhvata opis projekta, proizvodnje i rukovanje merilom na razumljiv način, i treba da omogući procenu usaglašenosti sa odgovarajućim zahtevima MID Direktive. Tehnička dokumentacija mora biti dovoljno detaljna da bi obezbedila: – definiciju metroloških karakteristika, – reprodukciju metroloških performansi proizvedenih instrumenata kada se pravilno

podese koristeći odgovarajuća sredstva namene, i – integritet instrumenta.

273


Tehnička dokumentacija sadrži: (a) opšti opis instrumenta; (b) konceptualne nacrte i proizvođačke crteže i planove komponenti, podsklopova, električnih kola, itd; (c) proizvodne procedure koje obezbeđuju konzistentnost proizvodnje; (d) po potrebi, opis elektronskih uređaja sa crtežima, dijagramima, dijagrame toka logičnih i opšte informacije u vezi softvera; (e) opise i objašnjenja neophodna za razumevanje paragrafa (b), (c) i (d), uključujući i upravljanje instrumentom; (f) spisak standarda i/ili normativnih dokumenata koji su primenjeni u potpunosti ili delimično; (g) opise rešenja usvojenih u cilju zadovoljenja osnovnih zahteva, kada odgovarajući harmonizovani standardi i/ili normativni dokumenti nisu primenjeni; (h) rezultate proračuna, pregleda, itd; (i) tamo gde je potrebno, odgovarajuće rezultate ispitivanja; (j) Sertifikat o EC ispitivanju tipa ili Sertifikat o EC ispitivanju projekta instrumenta koji sadrži elemente koji su identični onima koji su opisani u projektu. Na kraju, potrebno je istaći da, merila moraju da ispune:

osnovne zahteve izložene u Prilogu 1, i dopunske zahteve u relevantnim Prilozima MI-001 do MI-010 sa više detalja u

određenim aspektima opštih zahteva, koji se odnose na specifikacije pojedinih vrsta instrumenata.

Merilo mora da zadovolji bitne zahteve utvrđene Prilogom I i odgovarajućim prilogom za određeno merilo. Ako je to potrebno za pravilnu upotrebu merila, države članice mogu zahtevati da informacije iz Priloga I ili iz odgovarajućih priloga za određena merila budu obezbeđene na zvaničnom jeziku države članice u kojoj se merilo stavlja u promet. Proizvođač donosi odluku koji će postupak ocenjivanja usaglašenosti da izabere od onih koji su ponuđeni u odgovarajućem Prilogu.

23.1.3. Osnovni podaci o merilima i mernim veličinama Osnovni podaci iz svih deset Priloga MID direktive, koji obuhvataju: nazive merila, osnovne definicije i merne veličine prikazani su u ovoj tački. Na primeru vodomera (Prilog MI 001) prikazani su posebni zahtevi za vodomere.

274


Prilog MI-001: Vodomeri Na vodomere predviđene za merenje zapremine čiste, hladne ili zagrejane vode za upotrebu u domaćinstvu, poslovnom prostoru i lakoj industriji primenjuju se odgovarajući zahtevi Priloga I, posebni zahtevi ovog Priloga i postupci ocenjivanja usaglašenosti navedeni u ovom dodatku.

Vodomer: Merilo projektovano da meri, memoriše i prikazuje zapreminu vode koja prolazi kroz merni pretvarač u mernim uslovima.

Minimalni protok (Q1): Najmanji protok pri kome vodomer daje pokazivanja koja zadovoljavaju zahteve u pogledu najvećih dozvoljenih grešaka (NDG). Prelazni protok (Q2): Prelazni protok jeste vrednost protoka koja nastaje između stalnog i minimalnog protoka, pri kome se opseg protoka deli na dve zone – „gornju zonu“ i „donju zonu“. Svaka zona ima karakterističnu NDG. Stalni protok (Q3): Najveći protok pri kome vodomer zadovoljavajuće radi u normalnim uslovima upotrebe, tj. u uslovima ravnomernog ili isprekidanog protoka. Protok preopterećenja (Q4): Protok preopterećenja je najveći protok pri kome vodomer zadovoljavajuće radi tokom kratkog perioda bez pogoršanja rada.

Primer posebnih zahteva za vodomere:

Nazivni uslovi rada Najveća dozvoljena greška (NDG) Dozvoljeni efekat smetnji Podesnost Merna jedinica Puštanje u rad

Nazivni uslovi rada: Proizvođač određuje naznačene uslove rada za merilo, naročito opseg protoka za vodu. Vrednosti opsega protoka moraju zadovoljavati sledeće uslove:

Q3 / Q1 ≥10; Q2 / Q1 = 1,6; Q4 / Q3 = 1,25

Za 5 godina od dana stupanja na snagu ove Direktive, odnos Q2 / Q1 može biti: 1,5; 2,5, 4 ili 6,3. Vrednosti temperaturnog opsega moraju ispuniti sledeće uslove:

0.1°C do najmanje 30°C, ili 30°C do najmanje 90°C.

Vodomer može biti tako projektovan da radi u okviru oba opsega.

275


Opseg relativnog pritiska vode, opseg od 0.3 bar do min 10 bara za Q3. Za napajanje električnom energijom: nazivna vrednost naizmeničnog napajanja i/ili granične vrednosti napajanja jednosmernom strujom. Najveća dozvoljena greška (NDG): Pozitivna ili negativna, za zapremine isporučene pri protocima između prolaznog protoka (Q2) i protoka preopterećenja (Q4) iznosi:

• 2% za vodu temperature ≤ 30°C, • 3% za vodu temperature > 30°C.

NDG, pozitivna ili negativna, za zapremine isporučene pri protocima između minimalnog protoka (Q1) i prelaznog protoka (Q2) iznosi 5% za vodu bilo koje temperature. Dozvoljeni efekat smetnji:

A) Imunost na elektromagnetne smetnje, B) Trajnost.

Podesnost: Mora postojati mogućnost da se vodomer instalira za rad u bilo kom položaju, osim u slučaju da je jasno naznačeno drugačije. Proizvođač navodi da li je vodomer projektovan za merenje povratnog protoka. Ista NDG važiće za protok u uobičajenom smeru i povratni tok. Vodomeri koji nisu projektovani za merenje povratnog protoka moraju ili da spreče povratni protok ili da izdrže slučajni povratni protok bez pogoršanja ili promene metroloških svojstava. Merna jedinica: Izmerena zapremina prikazuje se u kubnim metrima. Puštanje u rad: Države članice EU obezbeđjuju da su zahtevi:

– opseg protoka za vodu, – temperaturni opseg za vodu i – relativni opseg pritiska vode

definisani od strane distributera ili osobe zakonski određenog za instalaciju merila, tako da je vodomer pogodan za tačno merenje predviđene ili predvidljive potrošnje.

Ocenjivanje usaglašenosti: Proizvođač može da bira postupke ocenjivanja usaglašenosti.

276


Prilog MI-002: Gasomeri i uređaji za preračunavanje zapremine

Gasomer : Merilo projektovano da meri, memoriše i prikazuje količinu goriva gasa (zapreminu ili masu) koja prolazi kroz njega.

Uređaj za preračunavanje: Uređaj ugrađen na gasomer, koji automatski preračunava količinu izmerenu u mernim uslovima u količinu u osnovnim uslovima. Merne veličine: Minimalni protok (Qmin): Najmanji protok pri kome gasomer daje pokazivanja koja zadovoljavaju zahteve u pogledu najveće dozvoljene greške (NDG). Maksimalni protok (Qmax): Najveći protok pri kome gasomer daje pokazivanja koja zadovoljavaju zahteve u pogledu najvećih dozvoljenih grešaka (NDG). Prelazni protok (Qt): Prelazni protok jeste protok koji nastaje između maksimalnog i minimalnog protoka, pri kome se opseg protoka deli na dve zone – „gornju zonu“ i „donju zonu“. Svaka zona ima karakterističnu NDG. Protok preopterećenja (Qr): Protok preopterećenja je najveći protok pri kome gasomer radi tokom kratkog perioda bez pogoršanja rada. Prilog MI-003: Brojila aktivne električne energije

Brojilo aktivne električne energije jeste uređaj koji meri aktivnu električnu energiju utrošenu u kolu. Merne veličine: I = električna struja koja teče kroz brojilo, In = navedena referentna struja za koju je projektovano brojilo koje se priključuje preko transformatora, Ist = najmanja deklarisana vrednost I pri kojoj brojilo beleži aktivnu električnu energiju pri faktoru snage od jedan (višefazna brojila sa simetričnim opterećenjem), Imin = vrednost I iznad koje se greška nalazi u okvirima najvećih dozvoljenih grešaka (NDG) - višefazna brojila sa simetričnim opterećenjem, Itr = vrednost I iznad koje se greška nalazi u okvirima najmanje NDG koja odgovara indeksu klase brojila, Imax = najveća vrednost I za koju se greška nalazi u okvirima NDG, U = napon napajanja brojila električnom energijom, Un = navedeni referentni napon, f = frekvencija napona napajanja brojila, fn = navedena referentna frekvencija, PF = faktor snage = cos φ = kosinus fazne razlike φ između I i U.

277


Prilog MI-004: Merila toplotne energije

Merilo toplotne energije je merilo projektovano za merenje toplotne energije koju odaje tečnost pod nazivom tečnost za transport toplote u kolu za izmenu toplote. Merilo toplotne energije je ili kompletno merilo ili kombinovano merilo koje se sastoji od podsklopova, senzora protoka, para senzora temperature i računske jedinice, ili od neke njihove kombinacije. Merne veličine: θ = temperatura tečnosti za transport toplote, θ in = vrednost θ na ulazu u kolo za izmenu toplote, θ out = vrednost θ na izlazu iz kola za izmenu toplote, Δθ = temperaturna razlika θ in — θ out, pri čemu je Δθ ≥ θ, θ max = gornja granična vrednost θ pri kojoj merilo toplotne energije pravilno funkcioniše u okvirima NDG, θ min = donja granična vrednost θ pri kojoj merilo toplotne energije pravilno funkcioniše u okvirima NDG, Δθmax = gornja granična vrednost Δθpri kojoj merilo toplotne energije pravilno funkcioniše u okvirima NDG, Δθmin = donja granična vrednost Δθpri kojoj merilo toplotne energije pravilno funkcioniše u okvirima NDG, q = protok tečnosti za transport toplote, qs = najviša vrednost q dozvoljena u kratkim periodima pri kojoj merilo toplotne energije pravilno funkcioniše, qp = najviša trajno dozvoljena vrednost q pri kojoj merilo toplotne energije pravilno funkcioniše, qi = najniža dozvoljena vrednost q pri kojoj merilo toplotne energije pravilno funkcioniše, P = toplotna snaga izmene toplote, Ps = gornja granična dozvoljena vrednost P pri kojoj merilo toplotne energije pravilno funkcioniše.

Prilog MI-005: Merni sistemi za neprekidno i dinamičko merenje količina tečnosti koje nisu voda

Merač: Merilo projektovano da u mernim uslovima neprekidno meri, memoriše i prikazuje zapreminu tečnosti koja protiče kroz merni pretvarač u zatvorenom, sasvim punom cevovodu. Računski uređaj: Deo merača koji prima izlazne signale od mernog pretvarača/mernih pretvarača i, možda, od pripadajućih merila i prikazuje rezultate merenja. Pripadajuće merilo: Merilo povezano sa računskim uređajem, koje služi za merenje određenih veličina koje su karakteristike tečnosti, radi ispravke i/ili preračunavanja.

278


Uređaj za preračunavanje: Deo računskog uređaja koji, uzimajući u obzir karakteristike tečnosti (temperaturu, gustinu itd.) izmerene pomoću pripadajućih merila ili uskladištena u memoriji, automatski preračunava: • zapreminu tečnosti izmerenu pod mernim uslovima u zapreminu pod osnovnim

uslovima i/ili u masu, ili • masu tečnosti izmerenu pod mernim uslovima u zapreminu pod mernim uslovima i/ili

u zapreminu pod osnovnim uslovima. Napomena: Uređaj za preračunavanje obuhvata odgovarajuća pripadajuća merila.

Prilog MI-006: Automatske vage

Automatska vaga: Vaga koja određuje masu proizvoda bez intervencije rukovaoca i sledi prethodno zadati program automatskih procesa karakterističnih za vagu. Automatska etiketirka: Automatska vaga koja određuje masu prethodno pripremljenih odvojenih tereta (na primer, prethodno upakovanih proizvoda) ili pojedinačnih tereta materijala u rasutom stanju. Automatska kontrolna vaga: Automatska vaga za pojedinačno merenje koja razvrstava artikle različite mase u dve ili više podgrupa, u zavisnosti od vrednosti razlike između njihove mase i nazivne zadate vrednosti. Etiketirka težine: Automatska etiketirka koja pojedinačne artikle obeležava etiketom sa vrednošću težine. Etiketirka težine i cene: Automatska etiketirka koja pojedinačne artikle obeležava etiketom sa vrednošću težine i informacijama o ceni. Automatska gravimetrijska dozirna vaga: Automatska vaga koja puni posude prethodno utvrđenom i praktično konstantnom masom proizvoda u rasutom stanju. Vaga sa sabiranjem diskontinualnih rezultata merenja: Automatska vaga koja određuje masu proizvoda u rasutom stanju tako što ga deli u odvojene terete. Masa svakog odvojenog tereta određuje se uzastopno i sabira. Svaki odvojeni teret se zatim dodaje proizvodu u rasutom stanju. Vaga sa sabiranjem kontinualnih rezultata merenja: Automatska vaga koja kontinualno određuje masu proizvoda u rasutom stanju na transportnoj traci, bez sistematske podele proizvoda i bez prekidanja kretanja transportne trake. Šinska vaga sa mernim mostom: Automatska vaga koja ima prijemnik tereta u šinama za kretanje šinskih vozila.

Prilog MI-007: Taksimetri Taksimetar: Uređaj koji radi zajedno sa generatorom signala i zajedno s njim čini merilo. Taj uređaj meri trajanje i izračunava rastojanje na osnovu signala koji šalje generator signala rastojanja. Pored toga, on izračunava i prikazuje cenu koja se plaća za vožnju na osnovu izračunatog rastojanja i/ili izmerenog trajanja vožnje.

279


Cena vožnje: Ukupan iznos novca koji se plaća za vožnju, a koji se zasniva na fiksnoj naknadi za početak vožnje i/ili dužini i/ili trajanju vožnje. Cena vožnje ne obuhvata Prilog koji se naplaćuje za posebne usluge. Prelazna brzina: Vrednost brzine koja se dobija deljenjem vrednosti tarife prema vremenu vrednošću tarife prema rastojanju. Normalni režim računanja S (primena jedne tarife): Izračunavanje cene vožnje koja se zasniva na primeni tarife prema vremenu kada je brzina manja od prelazne brzine i primeni tarife prema rastojanju kada je brzina veća od prelazne brzine. Normalni režim računanja D (primena dveju tarifa): Izračunavanje cene vožnje koja se zasniva na istovremenoj primeni tarife prema vremenu i tarife prema rastojanju tokom cele vožnje. Radni položaj: Različiti položaji u kojima taksimetar ispunjava svoje različite funkcije. Radni položaji razlikuju se sledećim pokazivanjima: „slobodan“: – radni položaj u kojem je onemogućeno izračunavanje cene vožnje, „zauzet“ – radni položaj u kojem se odvija izračunavanje cene vožnje na osnovu

eventualne naknade za početak vožnje i tarife za pređenu udaljenost i/ili trajanje vožnje,

„zaustavljen“ – radni položaj u kojem se pokazuje cena vožnje za naplatu i onemogućeno je bar izračunavanje cene vožnje na osnovu vremena.

Prilog MI-008: Materijalizovane mere

I) Materijalizovana mera dužine: Merilo koje ima oznake skale čija su rastojanja data u zakonskim jedinicama dužine. II) Ugostiteljska posuda: Posuda (poput čaše, bokala ili doze) dizajnirana tako da određuje navedenu zapreminu tečnosti (osim farmaceutskog proizvoda) koja se prodaje radi neposredne konzumacije.

Mera ograničena crtom: Ugostiteljska posuda sa crtom koja označava nazivni kapacitet. Mera ograničena svojom ivicom: Ugostiteljska posuda čija je unutrašnja zapremina jednaka nazivnom kapacitetu. Posredna mera: Ugostiteljska posuda iz koje je predviđeno da se tečnost sipa pre konzumacije. Kapacitet: Kapacitet je unutrašnja zapremina za mere ograničene svojom ivicom, odnosno unutrašnja zapremina do oznake za punjenje za mere ograničene crtom.

280


Prilog MI-009: Merila dimenzija Merilo dužine: Merilo dužine služi za određivanje dužine užastih materijala (na primer tekstila, traka, kablova) za vreme kretanja proizvoda koji se meri pre namotavanja. Merilo površine: Merilo površine služi za određivanje površine predmeta nepravilnog oblika, poput kože. Merila više dimenzija: Merilo više dimenzija služi za određivanje dužine ivice (dužine, visine, širine) najmanjeg pravougaonog paralelopipeda opisanog oko proizvoda.

Prilog MI-010: Analizatori izduvnih gasova

Analizatori izduvnih gasova : Analizator izduvnih gasova je merilo koje služi za određivanje zapreminskih udela navedenih komponenata izduvnog gasa motora vozila sa varničnim paljenjem na nivou vlage uzorka koji se analizira. Te komponente gasa su ugljen-monoksid (CO), ugljen-dioksid (CO2), kiseonik (O2) i ugljovodonici (HC).

Sadržaj ugljovodonika mora biti izražen kao koncentracija n-heksana (C6H14), izmerena tehnikama apsorpcije u bliskom infracrvenom području.

Zapreminski udeli komponenata gasa izražavaju se u procentima (% vol) za CO, CO2 i O2 i u milionitim delovima (ppm vol). Pored toga, analizator izduvnih gasova izračunava vrednost lambda iz zapreminskih udela komponenata izduvnog gasa.

Lambda: Lambda je vrednost bez dimenzije koja predstavlja efikasnost sagorevanja motora pomoću odnosa vazduha i goriva u izduvnim gasovima. Određuje se pomoću referentne standardizovane formule.

281


24. UTICAJ MERENJA NA KVALITET U tehnički razvijenim zemljama, kao i u zemljama u razvoju sve više, proizvođaču industrijskog proizvoda je jasna uloga, značaj i doprinos metrologije (industrijska metrologija) kvalitetu i plasmanu tog proizvoda na tržište. Obaveze koje proističu iz standarda i zakonske regulative obuhvataju i zahteve koji spadaju u domen metrologije. Merenja su široko zastupljena u svim proizvodnim delatnostima, a naročito u industriji, proizvodnji hrane, lekova, trgovini, zaštiti ljudi, imovine i okoline, bezbednosti, saobraćaju i slično. Razvoj metrologije, s druge strane, predstavlja preduslov za brži tehnički i tehnološki napredak proizvodnje i privrede. Plasiranje proizvoda na tržište donosi profit i omogućava opstanak preduzeća, pa je evidentno da su razvijena metrologija i njen doprinos kvalitetu za privredu i proizvodna preduzeća od velikog interesa. Globalizacija tržišta i privrede, čija je osnovna karakteristika slobodan protok proizvoda i usluga, zahteva uklanjanje trgovačkih i tehničkih barijera. U svetskoj trgovini rastu značaj i potreba za pouzdanim merenjima i ispitivanjima čiji su rezultati međusobno uporedivi i međunarodno priznati. Međusobna uporedivost i uzajamno priznavanje rezultata ukida potrebu za višestrukim ponavljanjem istih merenja ili ispitivanja na različitim mestima, i u različitim laboratorijama, a osoblje i resursi upotrebljeni za merenja čuvaju se i štede. Sa stanovišta metrologije, doprinos uklanjanju tržišnih barijera postiže se prostom formulom ″jedno merenje obavljeno tako da se može prihvatiti svuda u svetu″. Međusobno priznavanje sertifikata i izveštaja o etaloniranju i ispitivanju je značajan preduslov slobodnoj trgovini. Ono se bazira na poverenju u uporedivosti rezultata ocenjivanja usaglašenosti proizvoda čija su osnova rezultati etaloniranja i ispitivanja. Sledivost rezultata merenja do SI jedinica je najfundamentalniji preduslov za postizanje uporedivosti rezultata etaloniranja i ispitivanja. Etaloniranje je postupak kojim se sledivost ostvaruje. Metrološki instituti širom sveta imaju zadatak da obezbede metrološku infrastrukturu koja se sastoji od odgovarajućih nacionalnih etalona i odgovarajućih etaloniranja kao osnove za obezbeđenje adekvatne sledivosti rezultata merenja do SI jedinica. Nacionalni etaloni različitih država se moraju međusobno porediti da bi se utvrdio stepen njihove jednakosti. Poslednjih nekoliko godina u okviru metrološke delatnosti najveće investicije su se odnosile na pregovaranja i primenu sporazuma o uzajamnom priznavanju rezultata merenja i ispitivanja, kao što su: Sporazum o uzajamnom priznavanju ustanovljen od Međunarodnog komiteta za tegove i mere (CIPM MRA-Mutual Recognition Arrangement) i ILAC Multilateral Arrangement (Uzajamno priznavanje u okviru Međunarodne saradnje akreditovanih laboratorija), čiji je cilj

282


stvaranje tehničkih osnova za šira priznavanja u okviru međunarodne trgovine, privrede i regulatornih poslova. Korist i uticaj MRA u smanjenju tehničkih barijera u trgovini, uz vrlo umerenu procenu, u okviru svetske trgovine mogla bi biti vredna oko 4 biliona evra ušteđenog novca, koji bi se utrošio da uzajamnog poverenja i priznavanja rezultata nema. 24.1. ZAHTEVI STANDARDA Upravljanje mernom opremom, koja se koristi za potvrđivanje usaglašenosti proizvoda sa određenim zahtevima, i realizacija sistema njenog metrološkog potvrđivanja je jedan od ključnih zahteva svih međunarodnih standarda koji propisuju zahteve za ocenjivanje usaglašenosti i upravljanje različitim sistemima menadžmenta. Organizacije, koje su sertifikovale (potvrdile) ili nameravaju da sertifikuju svoj sistem menadžmenta, najčešće sistem menadžmenta kvalitetom, shodno navedenim standardima, neophodno je da obezbede adekvatno upravljanje procesom merenja u skladu sa sopstvenim potrebama i metrološkog potvrđivanja merne opreme. Razlozi za ovu neophodnost su tehničke prirode proistekle iz zahteva standarda i tehničkih propisa, zbog starenja i promena nastalih na mernoj opremi usled spoljašnjih ili unutrašnjih uticaja, kao što su temperaturne promene, mehanički udari, frekventna upotreba i slično. Ako do takvih promena dođe, rezultat merenja ili ispitivanja postaje nepouzdan što se kao posledica odražava na kvalitet samog proizvoda. Ključni element metrološkog potvrđivanja je etaloniranje (ili verifikacija) merne opreme. Etaloniranjem se utvrđuju promene metroloških karakteristika merne opreme, ukoliko su one nastale, a to zatim omogućava njihovo korigovanje i dobijanje pouzdanih vrednosti. Potreba za upravljanjem procesom merenja najpre je istaknuta u seriji standarda ISO 9000. U ovoj seriji standarda, takođe, naglašen je procesni pristup procesu merenja kao i potreba za sistematskim praćenjem ovog procesa kroz izbor i praćenje kritičnih parametara na osnovu kojih se može proceniti postojeći kvalitet i preduzele odgovarajuće mere za njegovo unapređenje. Zahteve standarda posmatraćemo u okviru dve karakteristične celine: – Zahtevi za mernu opremu koja se koristi u postupku ocenjivanja usaglašenosti sa

propisanim zahtevima, odnosno za etaloniranje i ispitivanje u akreditovanim organizacijama (laboratorijama) za etaloniranje, ispitivanje, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda.

– Zahtevi za upravljanje mernom opremom za organizacije koje su sertifikovale ili planiraju sertifikovanje sistema menadžmenta (QMS; EMS i drugo).

Prva grupa zahteva propisana je standardima koji se odnose na sisteme menadžmenta, prvenstveno sistem menadmenta kvalitetom - SRPS/ISO 9001 i sistem upravljanja zaštitom životne sredine - SRPS/ISO 14001, a za realizaciju ovih zahteva

283


se, kao uputstvo, primenjuje standard SRPS ISO 10012: Sistem menadžmenta merenjem - Zahtevi za proces merenja i opremu za merenje. Druga grupa zahteva data je, prvenstveno, u standardu SRPS ISO/IEC 17025 za laboratorije koje obavljaju etaloniranja i ispitivanja, u standardu SRPS ISO/IEC 17020 za tela koja obavljaju kontrolisanje i u standardu SRPS EN 45011 (ili ISO Guide 65) za organizacije koje rade na sertifikaciji proizvoda. Zajednički imenitelj za obe grupe zahteva jeste metrološko potrvđivanje merne opreme kroz postupak etaloniranja i/ili verifikacije i obezbeđenje sledivosti do SI jedinica, kao preduslova za uzajamno priznavanje rezultata merenja, ispitivanja i ocene usaglašenosti proizvoda i usluga. Standard SRPS/ISO 9001, u tački 7.6 propisuje zahtev koji se odnosi na upravljanje opremom za praćenje i merenje. Na osnovu ovog zahteva, organizacija mora da utvrdi koja praćenja i merenja moraju da se sprovode, kao i koja je oprema za praćenje i merenje neophodna da bi se obezbedio dokaz o usaglašenosti proizvoda sa određenim zahtevima (SRPS/ISO 9001 t. 7.2.1). Organizacija mora da utvrdi procese koji obezbeđuju da praćenje i merenje mogu da se izvrše i da se izvršavaju na način koji je usklađen sa zahtevima za praćenje i merenje. Gde god je potrebno osigurati validne rezultate, oprema za merenje mora: a) da se etalonira ili verifikuje, ili i jedno i drugo, u specificiranim intervalima, ili

pre upotrebe, etalonima sledljivim do međunarodnih ili nacionalnih etalona; ako takvi etaloni ne postoje, mora se zapisati osnova koja se koristila za etaloniranje ili verifikaciju;

b) da se podešava ili ponovo podešava ako je potrebno; c) da ima identifikaciju na osnovu koje se utvrđuje njen status etaloniranja; d) da se zaštiti od podešavanja koja bi rezultat merenja učinila pogrešnim i e) da se zaštiti od oštećenja ili kvara u toku rukovanja, održavanja i skladištenja. Organizacija mora da oceni i zapiše validnost prethodnih rezultata merenja kada se utvrdi da oprema nije usaglašena sa zahtevima. Organizacija mora da preduzme odgovarajuće mere za tu opremu i za proizvod na koji je ona imala uticaja, u skladu sa zahtevom za upravljanje neusaglašenim proizvodom (SRPS/ ISO 9001, t. 8.3). Sistem upravljanja merenjima i opremom za praćenja i merenja u procesu proizvodnje mora da obezbedi zadovoljavanje specificiranih metroloških zahteva. Metrološki zahtevi za opremu za merenje proističu iz specificiranih zahteva za proizvod ili opremu koja se etalonira i/ili verifikuje. Oprema za merenje može da bude potvrđena za korišćenje u posebnom procesu merenja, a da ne bude potvrđena za korišćenje u ostalim procesima merenja zbog različitih metroloških zahteva.

284


Pri planiranju procesa realizacije proizvoda organizacija mora da utvrdi, između ostalog i zahtevane aktivnosti verifikacije, validacije, praćenja, merenja, kontrolisanja i ispitivanja, koje su specifične za dati proizvod, kao i da specificira zahteve i kriterijume za prihvatanje proizvoda, uključujući i zahteve koji se odnose na opremu za praćenja i merenja. Metrološki zahtevi za opremu mogu biti izraženi kao najveća dozvoljena greška, dozvoljena nesigurnost, opseg, stabilnost, rezolucija, uslovi okoline ili drugo. Primer: Zahtev procesa: U procesnom reaktoru za kritičnu operaciju, pritisak se meri i prati u opsegu od 200 kPa do 250 kPa. Zahtev korisnika za opremu za merenje pritiska. Metrološke karakteristike opreme za merenje pritiska-specifikacija: – opseg merenja od 150 kPa do 300 kPa; – najveća dozvoljena greška 2 kPa; – merna nesigurnost 0,3 kPa (nisu obuhvaćeni efekti prouzrokovani vremenom) i – pomakom ne veći od 0,1 kPa za specificirani vremenski period (jedna godina). Korisnik poredi sa karakteristikama (eksplicitnim ili implicitnim) koje je specificirao proizvođač opreme i bira opremu za merenje koja najbolje odgovara specificiranim zahtevima. Korisnik može da odabere i pojedinačni manometar isporučioca, klase tačnosti 0,5 % i sa opsegom od 0 kPa do 400 kPa (zadovoljava specifikaciju za datu namenu). Rezultat etaloniranja: Etaloniranjem je utvrđena greška od 3 kPa za vrednost pritiska od 200 kPa, sa mernom nesigurnošću etaloniranja od 0,3 kPa. Na osnovu ovih rezultata etaloniranja manometar ne ispunjava jedan od zahteva iz specifikacije koji se odnosi na najveću dozvoljenu grešku. Zato je sprovedeno podešavanje manometra. Etaloniranje nakon podešavanja: Pri ponovnom etaloniranju je utvrđena greška od 0,6 kPa sa nesigurnošću etaloniranja od 0,3 kPa. Na osnovu rezultata etaloniranja nakon podešavanja manometar je sada usklađen sa zahtevom za najveću dozvoljenu grešku i može biti potvrđen za korišćenje pod pretpostavkom da je pribavljen dokaz koji prikazuje usklađenost sa zahtevom za pomak (Uverenje o etaloniranju i Zapis o verifikacija o usklađenosti sa specifikacijom. Napomena: Kako je manometar bio podvrgnut ponovnom potvrđivanju, korisnika manometra treba obavestiti i o rezultatima prvog etaloniranja, jer je možda potrebno sprovođenje odgovarajućih korektivnih mera, zbog ranije upotrebe ovog manometra pri izradi proizvoda, koja može prouzvokovati neusaglašenost u njegovoj izradi za period pre nego što je on bio van upotrebe (što je vezano za zahtev za upravljanje neusaglašenim proizvodom).

285


Standard SRPS/ISO 14001, u tački 4.5.1 zahteva da se oprema koja se koristi za monitoring karakteristika životne sredine mora etalonirati i održavati, a zapisi o tome moraju čuvati u skladu sa internim postupcima organizacije. Zahtevi za laboratorije za etaloniranje i ispitivanje, u pogledu obezbeđenja sledivosti merne opreme, dati su u tačkama 5.6 i 5.5 standarda SRPS ISO/IEC 17025:2001. Sva oprema, koju organizacija koristi za etaloniranje, ispitivanje ili za merenje kojim se dokazuje usklađenost sa zahtevima, uključujući i opremu za pomoćna merenja (na primer, za uslove okoline), a za koju se dokaže, i pri ocenjivanju potvrdi, da značajno utiče na tačnost ili valjanost rezultata ispitivanja, etaloniranja ili uzorkovanja, mora da bude etalonirana pre puštanja u upotrebu, a organizacija mora da uspostavi program i proceduru za etaloniranje te opreme. Program treba da obuhvati izbor, korišćenje, etaloniranje, proveravanje, kontrolisanje i održavanje etalona, referentnih materijala koji se koriste kao etaloni, kao i opreme za merenje i ispitivanje, koja se koristi pri ispitivanjima i etaloniranjima. Za mernu opremu koja se koristi pri ispitivanju, u skladu sa obimom akreditacije, (tačka 5.6.2.2 SRPS ISO/IEC 17025) zahtev se odnosi samo na onu mernu i ispitnu opremu kod koje je doprinos merne nesigurnosti etaloniranja ukupnoj nesigurnosti rezultata ispitivanja dominantna ili značajna tako da se ne može zanemariti. Zahtevi za mernu opremu koju kontrolno telo koristi pri kontrolisanju dati su u tačkama 9.6, 9.7 i 9.10 standarda SRPS ISO/IEC 17020. Ovim zahtevima je propisano da, kad god je to moguće, kontrolno telo, za svu opremu koju koristi za ispitivanja u svrhu kontrolisanja ili za interna etaloniranja sopstvene opreme, mora da obezbedi sledivost do nacionalnih ili međunarodnih etalona u skladu sa zahtevima iz standarda SRPS ISO/IEC 17025 koji se odnose na laboratorije za ispitivanje i etaloniranje. Merna oprema koju organizacije koje rade na sertifikaciji proizvoda koriste za ispitivanje, kontrolisanja ili interna etaloniranja sopstvene opreme (tačka 11.1 standarda SRPS EN 45011) mora da zadovolji uslove standarda SRPS ISO/IEC 17025 koji se odnose na ispitne laboratorije, odnosno standarda SRPS ISO/IEC 17020 koji se odnose na kontrolne organizacije. Mernu opremu, odnosno opremu koja se koristi za merenje, etaloniranje, ispitivanje, kontrolisanje ili monitoring, čine sva merila, etaloni uključujući i referentne materijale, pomoćna oprema, instalacije, materijali, reagensi i uputstva, uključujući i softver, neophodna za sprovođenje specificiranog i određenog merenja, etaloniranja, ispitivanja ili kontrolisanja. Da bi adekvatno upravljale svojom mernom opremom i ostvarile njeno metrološko potvrđivanje organizacije treba da: dobro poznaju i razumeju zahteve standarda, poznaju Zakon o metrologiji i odgovarajuće podzakonske propise, proces akreditacije,

286


da poznaju infrastrukturu kvaliteta i razumeju njeno funkcionisanje, poznaju rad međunarodnih i regionalnih organizacija za metrologiju i akreditaciju i politiku koju one kreiraju i da razumeju procese uzajamnih priznavanja (MRA i MLA). 24.1.1. Etaloniranje, verifikacija i metrološko potvrđivanje Pojmove koji se odnose na upravljanje mernom opremom i sa kojima smo se susreli u prethodno citiranim zahtevima, kao što je vec rečeno definisani su u: Međunarodnom rečniku osnovnih i opštih termina (VIM 3); standardu SRPS ISO 9000: Sistemi menadžmenta kvalitetom, Osnove i rečnik, i standardu SRPS ISO/IEC 17000: Ocenjivanje usaglašenosti - Rečnik i opšti principi. Etaloniranje je postupak koji, u određenim uslovima, u prvom koraku uspostavlja odnos između vrednosti veličine koju realizuje etalon sa određenom mernom nesigurnošću i odgovarajućeg pokazivanja merila sa pridruženom mernom nesigurnošću, i u drugom koraku koristi tu informaciju da uspostavi odnos za dobijanje rezultata merenja iz pokazivanja (VIM 3, t. 2.39). Rezultat etaloniranja može biti greška, odnosno korekcija koja treba da se primeni na pokazivanje, vrednost merene veličine, dejsvo uticajnih veličina i slično. Etaloniranje je osnovno sredstvo u obezbeđivanju sledivosti merne opreme (merila, mernog sistema ili referentnog materijala). Etaloniranjem se određuje karakteristika merne opreme (merila) njenim neposrednim poređenjem sa etalonom, odnosno overenim referentnim materijalom. Rezultati etaloniranja se daju u Uverenju o etaloniranju, a na merilu , u većini slučajeva, nalepnica o etaloniranju. Rezultati etaloniranja treba da obuhvate i mernu nesigurnost. Rezultati etaloniranja treba da se zapišu tako da može da se pokaže sledljivost merenja i da rezultati merenja mogu da budu ponovljeni pod uslovima bliskim prvobitnim uslovima. Verifikacija je postupak potvrđivanja, pružanjem objektivnog dokaza, da određeni predmet ispunjava specificirane zahteve (VIM3, t. 2.44, ili SRPS ISO 9000, t. 3.8.4). Predmet verifikacije moze biti proces, postupak merenja, merilo, komponenta ili merni sistem. Specificirani zahtevi mogu biti zahtevi proizvođača za opremu za praćenja i merenja proistekli iz zahteva za proizvodni proces ili proizvod, specifikacija proizvođača određenog merila, zahtev iz propisa i slično. Sa stanovišta metrološkog potvrđivanja, verifikacija je potrvđivanje, na osnovu rezultata etaloniranja (objektivni dokaz), da su karakteristike opreme za praćenje i merenje uskladjene sa utvrđenim, odnosno specificiranim metroloških zahtevima.

287


Primeri: 1. Verifikacija, potvrđivanje da je zahtevana (specificirana) merna nesigurnost

postignuta. 2. Potvrđivanje da je merilo odgovarajuće klase tačnosti kako je specificirao korisnik

merila. 3. Potvrđivanje da dati referentni materijal ima homogenost specificiranu u zahtevu

za standardnu proceduru merenja. Umesto termina verifikacija merila kod nas se češće koristi termin overavanje merila, u smislu zakonske metrologije, kao što je to definisano u VML, tačka 2.13, takođe, i u slučaju ocenjivanja usaglašenosti prema standardu SRPS ISO/IEC 17000, t. 2.1. Verifikacija merila je postupak koji je različit od odobrenja tipa, koji obuhvata pregled (kontrolisanje) i označavanje i/ili izdavanje uverenja o overavanju, koje konstatuje i potvrđuje da je merilo usklađeno sa zakonskim zahtevima. Primer: Da bi se izvrsila verifikacija, greška pokazivanja merila dobijena iz Uverenja o etaloniranju, treba da se uporedi sa najvećom dozvoljenom greškom navedenom u specifikaciji korisnika. Ako je greška manja od najveće dozvoljene greške, merilo je usklađeno sa specifikacijom i može da bude potvrđeno za korišćenje. Ako je greška veća, treba da se preduzme mera za uklanjanje neusaglašenosti ili treba da se obavesti korisnik da oprema ne može da bude potvrđena. Etaloniranje se ne sme mešati sa podešavanjem merila ili mernog sistema koje se često pogrešno naziva samo-etaloniranje (self-calibration), niti sa verifikacijom, odnosno overavanjem merila u zakonskoj metrologiji. Podešavanje je postupak dovođenja merila u stanje funkcionisanja pogodnog za njegovu upotrebu (adjusment). Etaloniranje je preduslov za podešavanje, a nakon podešavanja mernog sistema, obično se mora izvršiti ponovno etaloniranje (recalibration). Tip podešavanja mernog sistema su, na primer, podešavanje nule, podešavanje ofseta ili podešavanje spana. Razlika između etaloniranja merila i overavanja merila, koje se koristi u zakonskoj metrologiji, je u tome što je overavanje za određenu vrstu merila propisano zakonom i obavezno je, dok je etaloniranje dobrovoljno, osim ako su u pitanju organizacije koje moraju ispuniti zahteve odgovarajućih standarda navedenih u ovom poglavlju. U tom slučaju i etaloniranje, na osnovu spomenutih zahteva takođe postaje obavezno. Zajedničko za ove postupke je to da se oba sprovode u cilju proveravanja tačnosti merila, odnosno merne opreme. Napomena: Često se u praksi i u literaturi umesto termina ″etaloniranja, verifikacije ili pregleda″ koristi pogrešno termin ″baždarenje″. Baždarenje, za razliku od etaloniranja, predstavlja postupak određivanja položaja oznaka skale merila (eventualno samo nekih glavnih oznaka) u odnosu na odgovarajuće vrednosti merene

288


veličine. Jednostavnim jezikom rečeno, baždarenje je postupak kojim se stvara merilo određene tačnosti, dok se etaloniranjem ta tačnost proverava . Metrološko potvrđivanje je skup postupaka koji treba da obezbede da merna oprema zadovoljava zahteve za njenu određenu upotrebu (opseg, rezolucija, tačnost, stabilnost i drugo), što je dato u standardu SRPS/ISO 9000, 3.10.3. Metrološko potvrđivanje, po pravilu, obuhvata: etaloniranje ili verifikaciju, podešavanje ili popravku ako je neophodno, ponovno etaloniranje i označavanje ako je zahtevano. Proces metrološkog potvrđivanja prikazan je na slici 82. Metrološko potvrđivanje nije postignuto sve dok se ne dokaže i dokumentuje spremnost merne opreme za predviđenu upotrebu.

Slika X. Proces metrološkog potvrđivanja

Slika 82.

verifikacija

etaloniranje

merilo etalon

poređenje pokazivanja

uverenje/izveštaj o etaloniranju(rezultat

etaloniranja, greška merila)

IZLAZ identifikacija etaloniranja

Metrološkizahtevi

postoje?

da ne IZLAZ

potvrđivanje nije potrebno

merilo ispunjavazahteve?

dokument o verifikaciji/potvrđivanju

izveštaj o neusaglašenosti

IZLAZ Identifikacija verifikacije

/potvrđivanja

ako su podešavanj

e ili popravka

podešavanje ili popravka

revizija interval potvrđivanja

korisnik

ne

ne

da

da

289


Sistem metrološkog potvrđivanja podrazumeva sistematski pristup uspostavljanju i održavanju metrološkog potvrđivanja počev od sagledavanja potreba, planiranja do sprovođenja, označavanja i korektivnih mera, i on zapravo predstavlja upravljnje mernom opremom. Dokumentovanje mora biti tako da se zna na koje delove opreme se primenjuje sistem, čija je odgovornost i koje se akcije preduzimaju uz evidenciju o postignutoj tačnosti. Ciljevi, na različitim organizacionim nivoima, mogu biti: o da ni jedan proizvod ne bude odbačen zbog nekorektnog merenja; o da ni jedan proces merenja ne bude van kontrole bez detekcije za više od jednog

dana; o da sva potvrđivanja budu komletirana u dogovorenom roku; o poboljšanje tehničke kompetentnosti zaposlenih; o da nema upotrebe merila koja prethodno nisu potvrđena; o da se smanji vreme otkaza merila, odnosno poveća vek trajanja i upotrebe merila. 24.1.2. Metrološki aspekti potvrđivanja kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti Ključne metrološke aspekte potvrđivanja kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti čine prvenstveno: metoda merenja (dobro odabrana i validovana), sledivost merenja i etaloniranje, merna nesigurnost, obezbeđenje kvaliteta rezultata (kontrola kvaliteta, odnosno upotreba adekvatnih referentnih materijala i međulaboratorijska poređenja, odnosno ispitivanja osposobljenosti). Ovi aspekti se iskazuju kao zahtevi, a njihova ispunjenost obezbeđuje pouzdan i validan rezultat merenja, odnosno ocenjivanja usaglašenosti. Zahtevi koji se odnose na navedene metrološke aspekte (merenje, sledivost, merna nesigurnost, ispitivanja osposobljenosti, upotreba referentnih materijala i sl.) značajne za potvrđivanje kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti, prvenstveno laboratorija za ispitivanje i etaloniranje, definisani su u standardu ISO/IEC 17025. On daje osnovne i opšte zahteve, zajedničke za sve oblasti i sektore tako da se u postupcima akreditacije dodatno primenjuju i dodatna dokumenta koja daju dodatne kriterijume i smernice koje se odnose na specifičnosti pojedinih sektora i oblasti ispitivanja i merenja. Generalni zahtevi standarda ISO/IEC 17025 dopunjuju se specifičnostima pojedinih metoda ispitivanja i merenja što postupak akreditacije čini efektivnijim. Specifične mogućnosti merenja ocenjuju tehnički kompetentni i obučeni ocenjivači i eksperti i procenjuju da li laboratorija ima potrebno znanje i veštine, i da li je kompetentna za obavljanje specifičnih poslova, odnosno merenja. To znači da ISO/IEC 17025 može biti nedovoljan jer ni jedan standard samostalno ne može pokriti široki dijapazon različitih ispitivanja i merenja. Njegova suštinska namena je da obezbedi čvrstu osnovu i okvire za ocenjivanje kompetentnosti svih mogućih laboratorija, podržavajući na taj način isporuku doslednih sledivih, tačnih i međusobno uporedivih rezultata merenja. Poglavlje 5 ovog standarda, koje se odnosi na tehničke zahteve, obezbeđuje osnove za pouzdana i tačna merenja i odražava potrebu za dobrom metrološkom praksom u oblasti ispitivanja i etaloniranja.

290


Drugi standardi iz oblasti ocenjivanja usaglašenosti, kao na primer, ISO/IEC 17020, pozivaju se na ISO/IEC 17025, a metrološki aspekti i principi dati u ovom standardu uzimaju se u obzir kada su zahtevi za merenja (ispitivanja i etaloniranja) uključeni u te druge standarde. Ovi metrološki aspekti, koji su ujedno i zahtevi kojima se potvrđuje kompetentnost tela za ocenjivanje usaglašenosti, jesu pitanja koja povezuju akreditaciju i metrologiju. Ona se mogu razjašnjavati i rešavati samo kroz trajnu komunikaciju i saradnju institucija koje se bave tim poslovima, akreditacionih tela i metroloških instituta. Ključni zadatak nacionalnog metrološkog instituta je da obezbede telima za ocenjivanje usaglašenosti dobro razumevanje svih metroloških zahteva i njihovu praktičnu primenu. Zadatak nacionalnog akreditacionog tela, sa druge strane, je da oceni da su ti zahtevi ispunjeni i usaglašeni sa zahtevima standarda, odnosno potvrdi da je telo za ocenjivanje usaglašenosti kompetentno za obavljanje specifičnih ispitivanja i merenja. Na slici 83. je prikazana veza i uloga nacionalnih metroloških instituta - NMI i nacionalnih tela za akreditaciju - NTA u potvrđivanju kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti kada su metrološki aspekti u pitanju.

Slika 83. Uloga akreditacije i metrologiji u ocenjivanju usaglašenosti Da bi se obezbedila zadovoljenost ovih aspekata i zahteva, akreditovana tela za ocenjivanje usaglašenosti, prvenstveno laboratorije, takođe moraju imati blisku vezu sa nacionalnim metrološkim institutom (NMI). Njegova uloga je da obezbedi uputstva za

TOU (LABORATORIJE ZA ISPITIVANJE I ETALONIRANJE)

VALIDNA MERENJA/ POUZDAN REZULTAT MERENJA (OCENJIVANJA

USAGLAŠENOSTI)

AKREDITACIJA

METROLOGIJA

OCENJIVANJE i POTVRĐIVANJE KOMPETENTNOSTI

OBEZBEĐIVANJE

METROLOŠKI ASPEKTI SLEDIVOST i ETALONIRANJE MERNA NESIGURNOST VALIDACIJA METODE QA-QC

291


ostvarenje sledivosti, sprovodi obuke u vezi sa navedenim metrološkim aspektima, međulaboratorijska poređenja i slično. U ovom poglavlju su istaknuti metrološki aspekti koje laboratorija za ispitivanja i etaloniranja, prvenstveno, treba da zadovolje u postupku ocenjivanja da bi potvrdile svoju kompetentnost. Sledivost predstavlja proces koji omogućava poređenje rezultata merenja (pokazivanja merila ili mere ili vrednosti veličine koju reprodukuje etalon), u jednom ili više koraka, sa nacionalnim ili međunarodnim etalonom pomoću kojeg se praktično ostvaruje vrednost odgovarajuće SI jedinice. Svaki korak u lancu jeste etaloniranje obavljeno sa određenom mernom nesigurnošću, a merne nesigurnosti svih preduzetih koraka, odnosno etaloniranja, doprinose ukupnoj mernoj nesigurnosti rezultata čiju sledivost ostvarujemo. Etaloniranjem se utvrđuje greška, odnosno korekcija koju treba primeniti na pokazivanje ili vrednost merene veličine i njihove promene, ukoliko su nastale, a to zatim omogućava njihovo korigovanje i dobijanje pouzdanih i tačnih vrednosti. Sledivost merenja je fundamentalan preduslov za postizanje uporedivosti rezultata ispitivanja i etaloniranja. Etaloniranjem i sledivošću se postižu kompatibilnost i poredivost rezultata merenja, ispitivanja i kontrolisanja. Kada su rezultati dobijeni u različitim laboratorijama sledivi do iste referentne vrednosti, oni se onda lako mogu porediti i kombinovati. U hemiji i biologiji sledivost se najčešće uspostavlja upotrebom sertifikovanih referentnih materijala (CRM) i primenom referentnih procedura. Krajnji korisnik može da obezbedi sledivost do najvišeg međunarodnog nivoa bilo neposredno, preko sopstvenog Nacionalnog metrološkog instituta, ili posredno preko laboratorije akreditovane za etaloniranje. Kao rezultat različitih sporazuma o međusobnom priznavanju (CIPM MRA, ILAC MRA, EA MLA), sledivost može biti obezbeđena i u laboratorijama izvan sopstvene države. Tamo gde se sledivost ne može ostvariti do neke reference, jer takva referenca ne postoji, to se onda može ostvariti interkomparacijama i međulaboratorijskim poređenjima ili sopstvenom dugoročno analiziranom metodm koja je na neki način potvrđena (validovana) i dokumentovana da daje rezultate sa određenom zahtevanom mernom nesigurnošću. Da bi rezultati ispitivanja (merenja) mogli da se međusobno porede ili da se uporede sa referentnom vrednošću datom u specifikaciji, standardu ili dobijenom u međulaboratorijskim poređenjima, moraju imati procenjenu mernu nesigurnost koja je iskazana tako da sadrži sve potrebne informacije za ovu svrhu. GUM (Uputstvo za izražavanje merne nesigurnosti, BIPM-JCGM, izdanje 2008.), standard ISO/IEC 17025 i smernice EA i ILAC, su osnovni dokumenti koji daju opšta objašnjenja koje su to potrebne informacije i kako se one mogu dobiti, ali za specifična ispitivanja, odnosno merenja potrebna su dodatna, specifična objašnjenja. Ta su objašnjenja data u specifičnim uputstvima i u čijoj izradi zajedniči učestvuju predstavnici akreditacionih i

292


metroloških institucija. Trenutno, još uvek veći deo ovog područja ostaje nepokriven standardima i uputstvima koji olakšavaju rešavanje pitanja specifičnosti procene merne nesigurnosti. Zahtevani stepen strogosti i detaljnosti pri proceni merne nesigurnosti različit je za različita tehnička područja i različite primene. Za neke slučajeve, na primer, dovoljno je navesti samo reproduktivnost merenja, dok je za neka druga područja analiza kompleksna zbog velikog broja faktora koji bitno utiču na nesigurnost merenja. Pri procenjivanju merne nesigurnosti, moraju se uračunati sve komponente nesigurnosti značajne u datim okolnostima, koristeći pogodne metode analize. Izvori, koji doprinose nesigurnosti, obuhvataju, pored ostalog: korišćene referentne etalone i referentne materijale, primenjene metode i upotrebljenu opremu, uslove okoline, osobine i stanje uzorka koji se ispituje ili etalonira, kao i izvršioca. Ukoliko se efekti metroloških karakteristika procene i izraze preko merne nesigurnosti, tada je moguće direktno numeričko poređenje sa zahtevima. Treba istaći, da nastojanje da se samo formalno ispune definisani zahtevi koji se odnose na navedene metrološke aspekte nije dovoljno. Suštinski značajno je da postoji dobro i stručno razumevanje procesa merenja i njegovih specifičnosti, znanje da se na pravi način primene rezultati etaloniranja, adekvatno tumačenje rezultata i dobra praksa. Jednom rečju, metrološka kultura i obrazovanje svih subjekata, tela za ocenjivanje usaglašenosti, NMI-a i NAT-a, su od presudnog značaja. 24.2. UTICAJ MERENJA - P R I M E R I 24.2.1. P r i r o d n i g a s - merenje zapremine i energetske vrednosti gasa Merenje vrednosti prirodnog gasa mora da bude jednoobrazno i pouzdano širom Evrope da bi se zaštitili potrošači i fiskalni budžet. Evropska Unija (EU) ima oko 210 miliona potrošača prirodnog gasa, koji se snabdevaju iz 1,4 miliona kilometara gasovoda. Godišnja potrošnja ovog značajnog energenta iznosi oko 500 milijardi kubnih metara, vredna mnogo stotina milijardi evra. Gas je skupa roba kojom se trguje širom Evrope (Slika 84) i koja podleže opo-rezivanju, tako da je važno da potrošači, zemlje uvoznici/izvoznici i poreske vlasti mogu da veruju da su merenja koja su obavljena poštena, nepromenljiva i pouzdana. Plaćanje gasa se vrši prema zapremini i kalorijskoj vrednosti gasa, koja zavisi od sastava gasa, odnosno njegove čistoće. Gasna hromatografija (instrumentalna metoda koja se često koristi u metrologiji u hemiji) se koristi za merenja sastava gasa, a merenja su kompleksna. Merenja se obavljaju na mnogim mestima na gasnoj mreži dnevno, nedeljno, mesečno i godišnje upotrebom gasnih hromatografa. Kalorijske vrednosti se izračunavaju automatski u gasnim hromatografima u skladu sa međunarodnim tehničkim standardima.

293


Slika 84. Evropska mreža gasovoda prirodnog gasa Etaloniranje gasnih hromatografa se sprovodi upotrebom referentnih gasova - sertifikovanog referentnog materijala (CRM), koji je slediv do CRM koji je etalonirao Nacionalni metrološki institut (NMI). U okviru CIPM Aranžmana o međusobnom priznavanju (MRA), svi NMIs i Dis potpisnici ovog MRA obavezni su da podnesu svoje mogućnosti etaloniranja i merenja i sistem kvaliteta na ocenjivanje i da učestvuju u odgovarajućim ključnim poređenjima (rezultati ovih ključnih poređenja za prirodni gas prikazani su na sledećoj slici). Slično akreditovane laboratorije obuhvaćene ILAC Aranžmanima o međusobnom priznavanju (MRA), takođe učestvuju u njihovoj mreži poređenja. CIPM i ILAC MRAs obezbeđuju mehanizam za međusobno priznavanje uverenja o etaloniranju koja su izdali instituti učesnici na međunarodnom nivou. Oni takođe obezbeđuju poverenje u sva merenja robe, u ovom slučaju prirodnog gasa, kojima se trguje preko granica između različitih država. Merenja zapremine (ili mase) utrošenog prirodnog gasa, na osnovu čega kupci i korisnici koji za svoje potrebe koriste ovaj energent plaćaju njegov utrošak, obavlja se pomoću gasomera i uređaja za računanje zapremine. Zahtevi EU i postupci za ocenjivanje usaglašenosti gasomera propisani su Direktivom za merila 2004/22/EC dodatak MI-002 (MID), dok je kontrola ovih merila koja se nalaze u upotrebi

294


propisana nacionalnim zakonodavstvom. U Srbiji, odgovarajućim Pravilnikom propisano je da je za gasomere, koji spadaju u kategoriju merila koja se koriste u zakonskoj metrologiji (to su komunalna merila), obavezna zakonska kontrola koja obuhvata ispitivanje tipa i overavanje. Novi gasomeri se mogu staviti u upotrebu samo nakon ispitivanja i ocenjivanja usaglašenosti tog novog tipa gasomera sa propisanim zahtevima, odnosno nakon odobrenja tipa i prvog overavanja svakog proizvedenog gasomera koji se stavlja u upotrebu. Gasomeri koji se nalaze u upotrebi regularno se periodično ponovo overavaju svakih 5 godina. Ovi postupci, koje sprovode ovlašćena, odnosno imenovana, nezavisna i nepristrasna tela obezbeđuju poverenje u rezultate merenja, poštenu trgovinu i bolju zaštitu potrošača.

CCQM-K1.g, prirodni gas tipa iii Stepeni jednakosti za metan pri nazivnoj vrednosti 824 mmol/mol

Slika 85. Rezultati ključnog CCQM-K1.g poređenja prirodnog gasa

Slika 86.

295


Obzirom da je interval od 5 godina dugačak, da bi se održalo poverenje u rezultate merenja u tom periodu se obavlja metrološki nadzor i kontrola. U svrhu ovakvog nadzora i kontrole gasomeri se često skidaju sa mesta ugradnje da bi se ispitali u laboratorijama. Ovakve aktivnosti mogu prouzrokovati kvarove u mreži usled skidanja i reinstalacije skinutih gasomera, prekide u isporuci prirodnog gasa i utrošak finansijskih sredstava a što može i da prouzrokuje porast cene korišćenog prirodnog gasa. Inteligentno daljinsko (softverski) upravljanje gasomerom može da smanji troškove ovakvih aktivnosti, smanji nesigurnost merenja utroška prirodnog gasa, smanji broj kvarova, osigura isti nivo njihove kontrole i prema tome bolju zaštitu i potrošača i isporučioca. Transponovanjem Direktive za merila 2004/22/EC u metrološko zakonodavstvo Srbije omogućava priznavanje sertifikata i rezultata ocenjivanja usaglašenosti, odnosno uverenja i ostalih znakova usaglašenosti, odnosno Sertifikata o odobrenju tipa i overavanju gasomera koji se uvoze iz zemalja članica EU. To dodatno pojeftinjuje troškove obavezne zakonske kontrole ovih merila i štedi novac za dodatne razvojne i istraživačke aktivnosti u cilju poboljšanja ovih merenja. 24.2.2. D i j a l i z a, tačna merenja poboljšavaju kvalitet života i smanjuju troškove u zdravstvu Fundamentalna istraživanja u merenjima elektrolitičke provodljivosti imaju direktan uticaj na kvalitet života kod pacijenata na hemodijalizi. U EU oko 250 000 pacijenata se nalazi na lečenju dijalizom, koja obično traje četiri do pet sati, dva ili tri puta svake nedelje i bez koje bi oni umrli. Lečenje je bolno za pacijente i skupo za sistem zdravstva, a uslovi utiču na socijalni život pacijenta i sposobnost da nastave svoj posao, zbog toga je važno da lečenje bude što efikasnije.

Slika 87.

296


Broj pacijenata sa hroničnom insuficijencijom bubrega raste za oko 7 % - 9 % godišnje, što odgovara dupliranju svakih deset godina, dok se očekuje da broj ljudi kojima je potrebna dijaliza raste za oko 4 % godišnje. Pri hemodijalizi se krv pacijentu pumpa kroz mašinu za dijalizu koja uklanja neželjene produkte osmozom (Slika 87). Proces se prati merenjem elektrolitičke provodljivosti slanog rastvora koji se takođe pumpa kroz mašinu da bi se izdvojili neželjeni produkti. Što se tačnije meri elektrolitička provodljivost, više se optimizira proces tako smanjujući trajanje lečenja, ali i bol koji pacijent oseća za vreme dijalize. Zato fundamentalna istraživanja u merenju elektrolitičke provodljivosti, čiji je cilj poboljšanje kvaliteta merenja elektrolitičke provodljivosti, imaju direktan uticaj na kvalitet života kod pacijenata na hemodijalizi i cenu njihovog lečenja. 24.2.3. Đ u b r i v o - godišnje uštede preciznim merenjima Precizni raspršivači đubriva smanjuju uticaj na životnu sredinu i unapređuju poljoprivrednu ekonomiju. Prekomerna potrošnja đubriva je skupa za poljoprivrednike i povećava zagađenje životne sredine i nanosi štetu usled oticanja sa polja u potoke, reke i susedno zemljište. Ova prekomerna potrošnja je obično nenamerna i dešava se usled nedostatka preciznih raspršivača đubriva za razne tipove polja i đubriva. Inovativna rešenja koja koriste metrologiju su značajno doprinela razvoju inteligentnih raspršivača đubriva. Rešenje uključuje merenje mase raspršenog đubriva po hektaru, i razvoj i validaciju metode merenja. Merenje količine đubriva koje teče iz raspršivača se kombinuje sa određivanjem pozicije raspršivača na polju pomoću GPS sistema (Global Positioning System). Količina koja se raspršuje može tada da se podesi za različite zahteve za đubrivom na različitim mestima na polju. Različite potrebe za đubrivom se procenjuju na osnovu godišnje izrade mapa prinosa požnjevenih polja u prethodnim godinama. Ova unapređenja posledično smanjuju nesigurnost raspršivanja đubriva po hektaru sa 5 % na 1 %. To možda ne izgleda mnogo, ali ako se uzme u obzir da je 15,6 miliona tona komercijalnog poljoprivrednog đubriva potrošeno u 15 zemalja EU za vreme 2001. godine, upotreba novog raspršivača đubriva u to vreme je mogla da smanji potrošnju đubriva sa 15,6 miliona tona na 14,9 miliona tona - smanjenje od 4,5 % i ušteda od nekoliko stotina miliona evra. Raspršivač je doneo koristi poljoprivrednicima i društvu uopšte: Poljoprivrednici ostvaruju veće profite nego ranije i istovremeno je manja šteta za životnu sredinu. 24.2.4. A v i o i n d u s t r i j a - poboljšano praćenje termičke obrade komponenata mlaznog motora aviona Metrologija visokih temperatura trpi zbog manjka referentnih etalona za vrednosti termodinamičke temperature preko 1100 °C, što pri merenju ovih vrednosti

297


temperatura u praksi dovodi do mnogo većih nesigurnosti od onih koje se rutinski mogu postići na nižim temperaturama. Mnogi industrijski procesi i uređaji rade na visokim temperaturama. Pošto energetska efikasnost postaje značajnija i zbog uvođenja novih proizvodnih procesa koji zahtevaju manje tolerancije u proizvodnji, porasla je potreba za tačnijim merenjima temperature. Avionski motori rade najefikasnije i proizvode manje emisije kada rade na visokim temperaturama, ali ovo zahteva termičku obradu njihovih komponenti na temperaturama preko 1300 °C. Ako temperatura obrade odstupa suviše od optimalne temperature, to može da bude neadekvatno i komponenta može da se polomi. Proces obrade se kontroliše sa temperaturnim senzorima sa termoparom, koji se etaloniraju koristeći materijale sa poznatim tačkama topljenja i očvršćavanja, poznate kao fiksne tačke. Do sada je bilo teško naći pouzdane fiksne tačke sa malom nesigurnošću u oblasti visokih temperatura. Brojni NMI širom sveta rade zajedno na razvoju i karakterizaciji novih tipova referentnih fiksnih tačaka koristeći materijal napravljen od smeše metala i grafita u smesi poznatoj kao metal karbon eutektik. Koristeći različite materijale u fiksnim tačkama očekuje se da mogu da se stvore nove referentne fiksne tačke do 2500 °C. Ispitivanja na 1300 °C su već pokazala smanjenje nesigurnosti temperaturnih senzora sa termoparom koji se koriste da se prate termičke obrade sa mernom nesigurnošću manje od 1 °C, a NMI sada rade sa industrijom da dokažu ideju u podešavanju industrijske termičke obrade. 24.2.5. Nano čestice - merenje nano čestica za zaštitu životne

sredine i zdravlja Merenje nano čestica u vazduhu u životnoj sredini i radnom mestu može da pomogne da se poboljša kvalitet vazduha i zdravlje. Uticaj nano čestica u vazduhu na ljudsko zdravlje je oblast kojoj se sve više posvećuje pažnja. Nano čestice mogu da uđu u telo udisanjem, ishranom ili apsorpcijom kroz kožu i poznato je da izazivaju respiratorne probleme. Nano čestice mogu proisteći iz prirodnih i veštačkih izvora kao što su: sagorevanje iz raznih industrijskih postrojenja, saobraćaj, proizvedeni materijali, prašina, čađ i polenov prah. Nedavne studije čestica u vazduhu koje obavljaju institucije nadležne za zaštitu životne sredine i zdravstvene institucije ukazuju da oštećenje ljudskih gena može da se dovede u vezu sa veličinom čestica i moguće, površinom čestica u vazduhu, a da toksičnost raste sa smanjenjem veličine čestice. Metrološka istraživanja se sprovode u sledeća tri pravca koji se odnose na: 1. Instrumente koji mogu da mere nano čestice dostupni su već nekoliko godina, ali

pouzdanost i jednakost merenja između različitih tipova merila kao i njihovih karakteristika tek treba da se uspostavi. Sadašnja metrološka istraživanja proveravaju karakteristike različitih merila i takođe teže da razreše neka osnovna

298


pitanja merenja nano čestica. Ključni parametri nano čestica koji se istražuju uključuju brojnu gustinu (koncentraciju), veličinu čestica, površinu oblasti i sastav.

2. Preciznu sintezu nano čestica, sa stalnim podesivim i sledivim prečnikom i poznatom brojnom koncentracijom. Takvi generatori čestica omogućuju etaloniranje uređaja koji mere nano čestice, i studiju veštačke gasne faze u merenjima koncentracije čestica mase (PM) (široko korišćenih za analizu ostataka sagorevanja iz motora).

3. Unapređene metode za karakterisanje i razumevanje ljudske interakcije sa nano česticama. Ovo će omogućiti da nano čestice budu razvrstane po toksičnosti, što je važan korak u uspostavljanju zakonodavstva za bezbednost nano čestica.

Cilj ovakvih istraživanja je odredjivanje količina nano čestica u atmosferi ili radnom mestu, i njihov uticaj na ljudsko zdravlje. Ovo istraživanje će omogućiti buduće zakonodavstvo u zdravstvu i bezbednosti, propise za zaštitu životne sredine i izradu strogih novih standarda koji mogu da zaštite ljudsko zdravlje.

299


L I T E R A T U R A 1. Tasić D., Živković V.: „Osnovi metrologije“, Izdavač: Savezni zavod za mere i dragocene

metale, Beograd, 2000. 2. Paunković Z.: „Standardizacija i ocenjivanje usaglašenosti“, skripta, Izdavač: Viša

politehnička škola, Beograd, 2003. 3. Uzunović R., Dimitrijević D., Jakšić B. (redaktori): „Uputstvo za primenu direktiva zasnovanih

na Novom pristupu i na Globalnom pristupu“ (prevod), Danski tehnološki institut – DTI, koordinator projekta „SCG-kvaltet“, Beograd, 2006.

4. Torben L. N., Jakšić B., Uzunović R., Dimitrijević D.: „Englesko-srpski rečnik termina u evropskim direktivama Novog i Globalnog pristupa“‚ Danski tehnološki institut – DTI, koordinator projekta «SCG-kvalitet», Beograd, 2006.

5. Popović P., Grahovac J., Kovačević LJ.: „Prilog za postavku integrisanog sistema menadžmenta u oblasti IT usluga“, Kvalitet, broj 1-2, str. 66-69, Izdavač: Poslovna politika, Beograd, 2008.

6. Živković V.: „Ostvarivanje prihvatljive sledivosti merenja u akreditovanim organizacijama“, časopis Kvalitet, Nedelja kvaliteta, Beograd, 2007.

7. Popović P., Kovačević Lj.: “Tehničko zakonodavstvo u Srbiji – uticaj na privredu”, časopis Kvalitet, godina XVIII, br.9-10, str.36-38, Beograd, 2008.

8. Stojčić K.: „Pojam standardizacije i nacionalno telo za standardizaciju“, (prezentacija), Institut za standardizaciju srbije, Beograd, 2008.

9. Heleta M.: „Menadžment kvaliteta“, Izdavač: Univerzitet Singidunum, ISBN: 978-86-7912-120-2, Beograd, 2008.

10. Popović P., Mitrović R. (urednici): "Ocenjivanje usaglašenosti proizvoda – razvoj infrastrukture”, Broj koautora: 19, Nacionalna monografija, Izdavač: Institut za nuklearne nauke VINČA, Broj strana: 432, ISBN: 978-86-7306-098-9; Beograd, februar 2009.

11. Živković V.: „Akreditacija i metrologija – metrološki aspekti potvrđivanja kompentencije tela za ocenjivanje usaglašenosti“, Total Quality Management & Excellence, Vol. 37, No.1-2, str. 215-220, Beograd, 2009.

12. Živković V.: „Upravljanje opremom za praćenje i merenje“, (prezentacija), Direkcije za mere i dragocene metale, Beograd, 2009.

13. Živković V.: „Procena merne nesigurnosti i primena“, (prezentacija), Direkcija za mere i dragocene metale, Beograd, 2009.

14. Zeljković V., Đapić M.: „Harmonizovani standardi po novoj mašinskoj direktivi 2006/42/EC“, Kvalitet, godina XIX, br. 5-6, str. 25-27, Izdavač: Poslovna politika, Beograd, 2009.

15. Kokunešoski M., Popović P.: «Ocenjivanje usaglašenosti ambalaže prema nacionalnim standardima i propisima», Total Quality Management & Excellence, Vol. 37, No. 4, str. 171-177, Beograd, 2009.

16. Živković V., Lastro B.: „Modelovanje nacionalnog metrološkog sistema u skladu sa evropskim i međunarodnim pristupom“, Total Quality Management and Excelence, UDK 658.5, ISSN 1452-0680, Vol. 38, No. 1, str. 83-86, Beograd, 2010.

17. Dujović L.: „Nova zakonska rešenja u metrologiji u Republici Srbiji“, Total Quality Management and Excelence, UDK 658.5, ISSN 1452-0680, Vol. 38, No. 1, str. 87-89, Beograd, 2010.

1188.. Popović J.: „Inrastruktura kvaliteta u Republici Srbiji“, (prezentacija), Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Sektor za infrastrukturu kvaliteta, Beograd, 2010.

1199.. Fister V.: „Tehnička pomoć institucijama inrastrukture kvaliteta u Srbiji“, (prezentacija), Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Sektor za infrastrukturu kvaliteta, Beograd, 2010.

300


2200.. Popović V.: „Kontrola saobraznosti vozila i dokumentacije u Republici Srbiji – iskustva iz prakse“, (prezentacija), Mašinski fakultet, Laboratorija CIAH, Beograd, 2010.

2211.. Krnjaić D.: „Standardi, ocenjivanje usaglašenosti i akreditacija“, (prezentacija), Akreditaciono telo Srbije, Beograd, 2010.

22. Živković V.: „Nacionalni metrološki sistem Republike Srbije i uloga Direkcije za mere i dragocene metale“, (prezentacija), Privredna komora Beograd i Novi Sad, 2010.

23. Popović P.: „Akreditacija i ocenjivanje usaglašenosti“, Izdavač: Univerzitet Singidunum, Broj strana: 306, ISBN: 978-86-7912-289-6, Beograd, 2010.

24. Švarc Gajić J.: „Merna nesigurnost“, Izdavač: Tehnološki fakultet, Novi Sad, ISBN: 978-86-80995-81-6, Novi sad, 2010.

25. Perović M., Šaranović M., Gurešić Ž.: „Uporedna iskustva razvoja informacionog sistema nacionalnog tela za standardizaciju u odnosu na informacione sisteme međunarodnih i evropskih institucija za standardizaciju“, Kvalitet, broj 7-8, str. 64-67, Izdavač: Poslovna politika, Beograd, 2010.

26. Popović J.: „Sistem infrastrukture kvaliteta u Srbiji – novi pravni okvir i novi koncept poslovanja“, Bilten Akreditacionog tela Srbije, broj 4, str. 8-13, Beograd, januar 2011.

27. Popović P., Mitrović R., Jelić M.: „Razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta“, UDK: 346.543.4.001.892, INDUSTRIJA, ISSN 0350-0373, Godina XXXIX, Broj: 3, str. 223-245, Beograd, 2011.

2288.. Milovanov B.: „Kako je nastao standard ISO 26000:2011 Uputstvo o društvenoj odgovornosti“, Kvalitet, broj 5-6, str. 6-10, Izdavač: Poslovna politika, Beograd, 2011.

29. Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti proizvoda („Službeni glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009. godine)

30. Zakon o metrologiji („Službeni glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2010. godine) 31. Zakon o standardizaciji („Službeni glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009. godine) 32. Zakon o akreditaciji ((„Službeni glasnik RS”, br /10) 33. Međunarodni rečnik u metrologiji - Osnovni i opšti pojmovi i pridruženi termini (VIM),

orginal: ″International Vocabulary of Metrology – Basic and general concepts and associated terms (VIM)″, JCGM 200: 2008.

34. Sekretarijat EURAMET: „ Metrology – in short“, prevod: Metrologija – ukratko, treće izdanje, Izdavač: Direkcija za mere i dragocene metale, ISBN 978-86-7287-036-7, Beograd, septemar 2008.

3355.. International Classification for Standards, 2005. Sixth edition, ISO, prevod: Međunarodna klasifikacija standarda, drugo izdanje, ISBN 978-86-7537-051-2, Izdavač: Institut za standardizaciju Srbije (ISS), Beograd, 2009.

36. Interna pravila standardizacije – Deo 1: Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje srpskih standarda i srodnih dokumenata, Institut za standardizaciju Srbije, Beograd, avgust 2010. godine

37. Interna pravila standardizacije – Deo 2: Obrazovanje i rad komisija za standarde i srodne dokumente, Institut za standardizaciju Srbije, Beograd, maj 2011. godine

3388.. Institut za standardizaciju Srbije – osnovni podaci, aktivnosti i rezultati, Za izdavača: Ivan Krstić (ISS), Beograd, 2010.

39. Direkcija za mere i dragocene metale, Za izdavača: Vida Živković (DMDM), Beograd, 2010.

40. Uredba o određenim zakonskim mernim jedinicama i način njihove upotrebe (″Službeni list SCG″, br.43/2011)

41. Uredba o visini i načinu plaćanja naknada za sprovođenje overavanja merila, metroloških ekspertiza, ispitivanja tipa merila, ispitivanja prethodno upakovanih proizvoda i drugih poslova iz oblasti metrologije ("Službeni glasnik RS" 68/2010, "Službeni glasnik RS" 72/2010)

301


42. Uredba o načinu vršenja metrološkog nadzora ("Službeni glasnik RS" 88/2010) 43. Naredba o vrstama i oblicima žigova i drugih znakova koji se upotrebljavaju pri

overavanju merila ("Službeni list SCG" 25/2006) 44. Pravilnik o vrstama merila za koja je obavezno overavanje i vremenski intervali njihovog

periodičnog overavanja ("Službeni glasnik RS" 49/2010) 45. Pravilnik o načinu i uslovima overavanja merila ("Službeni list SCG" 24/2006, Službeni

glasnik RS" 21/2010) 46. Pravilnik o sadržini i obliku službene legitimacije lica ovlašćenog za vršenje metrološkog

nadzora ("Službeni glasnik RS" 17/2009) 47. Pravilnik o načinu priznavanja inostranih uverenja, žigova i znakova usaglašenosti

("Službeni glasnik RS" 86/2010) 48. Pravilnik o načinu ovlašćivanja privrednih subjekata i drugih pravnih lica za obavljanje

poslova overavanja merila i o vođenju registra ovlašćenih tela ("Službeni glasnik RS" 89/2010)

49. Pravilnik o uslovima za obavljanje poslova overavanja merila ("Službeni glasnik RS" 89/2010)

50. Međunarodni rečnik termina u zakonskoj metrologiji, orginal: ″International Vocabulary of Terms in Legal Metrology″, (VIML), Edition 2000, Izdavač: Direkcija za mere i dragocene metale, Beograd, aprila 2011. godine

51. Uputstvo za izražavanje merne nesigurnosti - ISO Guide to the expression of uncertainty in measurement (GUM), 1995.

302


Internet adrese: http://ec.europa.eu/enterprise/newapproach/legislation/guide/index.htm http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2006/l_374/l_37420061227en00100019.pdf http://ec.europa.eu/enterprise/mechan_equipment/machinery/welcdir.htm http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:31997L0023:EN:HTML http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:31989L0686:EN:HTML http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CONSLEG:1994L0062:20050405:EN:PDF http://ec.europa.eu/enterprise/atex/direct/text94-9.htm http://www.srbija.gov.rs/, Vlada Republike Srbije, http://europa.eu.int/comm/enterprise/ Evropska Komisija http://cenelec.org/ Evropski komitet za standardizaciju CENELEC http://etsi.org/ Evropski institut za standardizaciju u oblasti telekomunikacija http://europa.eu.int/comm/index en.htm, Pristup do politika EU, http://europa.eu.int/comm/enterprise/newapproach/standardization/ http://europa.eu.int/comm/enterprise/newapproach/standardization/harmstds/reflist.html - Spisak harmonizovanih standarda i tekst direktiva http://www.merr.gov.rs Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja http://www.iso.org Međunarodna organizacija za standardizaciju http://www.bipm.org Međunarodni Biro za tegove im mere http://www.oiml.org Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju http://www.ilac.org Međunarodna organiozacija za akreditovane laboratorija http://www.iaf.nu Međunarodni forum za akreditaciju http://www.cen.eu Evropski Komitet za standardizaciju http://www.cenelec.eu Evropski Komitet za standardizaciju u elektrotehnici http://www.etsi.org Evropska organizacija za standarde http://www.euramet.org Evropska asocijacija Nacionalnih metroloških instituta http://www.welmec.org Evropska saradnja u zakonskoj metrologiji http://www.iss.rs Institut za standardizaciju Srbije http://www.dmdm.rs Direkcija za mere i dragocene metale http://www.ats.rs Akreditaciono telo Srbije

303

Documents

US - Osnovi Standardizacije i Metrologije