3.

У П Р А В Н И П О С Т У П А К У П Р А В У Р Е П У Б Л И К Е С Р П С К Е

Доц. др Мирјана Рађеновић

1.

УПРАВНИ ПОСТУПАК

ПОЈАМ, ЦИЉ, ЗНАЧАЈ И ВРСТЕ УПРАВНОГ ПОСТУПКА

Управни поступак се одређује као прецизно утврђени низ радњи, подвргнутих особеном правном режиму. Његов циљ је извршавање и примјена правних норми, како би се у сваком поједином случају реализовао, односно заштитио одговарајући јавни интерес. Врсте управног поступка: општи и посебни. По правилима општег управног поступка раде сви органи управе.

ЗАКОНСКО РЕГУЛИСАЊЕ, САДРЖИНА И ПРИМЈЕНА ПРАВИЛА ОПШТЕГ УПРАВНОГ ПОСТУПКА У ПРАВУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Закон о општем управном поступку (објављен у „Службеном гласнику Републике Српске“, 13/02). Садржину закона чине одредбе које се тичу: првостепеног управног поступка, поступка по редовним и ванредним правним лијековима и управног извршног поступка. Закон о општем управном поступку дужни су да примјењују сви субјекти управног рада.

2.

ОСНОВНА НАЧЕЛА ОПШТЕГ УПРАВНОГ ПОСТУПКА

Су општа правна правила на којима се заснива цјелокупни управни поступак.

НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ

Начело законитости подразумијева везаност носилаца управних овлашћења за законе, подзаконске опште акте државних органа и опште акте недржавних органа и организација. Начело законитости подразумијева поштовање Закона о општем управном поступку.

НАЧЕЛО ЗАШТИТЕ ПРАВА СТРАНАКА И ЗАШТИТЕ ЈАВНОГ ИНТЕРЕСА

Органи при вођењу управног поступка и рјешавању управних ствари дужни су странкама да омогуће да што лакше заштите и остваре своја права. Установљена је обавеза овлашћеног службеног лица да упозори странку у поступку уколико с обзиром на постоје чињенично стање сазна или оцијени да има основа за остваривање неког права.

НАЧЕЛО ЕФИКАСНОСТИ

Произилази из начела законитости. Обавеза је органа државне управе да обезбјеђују успјешно, најбоље могуће остваривање и заштиту права и правних интереса странака.

НАЧЕЛО ИСТИНЕ

Потреба да се у поступку утврди право, реално стање ствари-истина која заиста постоји.

НАЧЕЛО САСЛУШАЊА СТРАНКЕ

Значи да се у управном поступку, прије доношења рјешења, странци мора дати могућност да се изјасни о свим чињеницама и околностима које су од важности за доношење рјешења. Странка има право да учествује у испитном поступку и да даје потребне податке и брани своја права и законом заштићене интересе.

НАЧЕЛО СЛОБОДНЕ ОЦЈЕНЕ ДОКАЗА

Законом о општем управном поступку је предвиђено да овлашћено службено лице надлежног органа при рјешавању управних ствари има одговарајућу слободу код оцјене доказа са којим располаже. Слобода службеног лица при оцјени доказа креће се од могућности одређивања чињеница које треба доказивати, а које не, одабирања потребних доказних средстава.

НАЧЕЛО САМОСТАЛНОСТИ У РЈЕШАВАЊУ

Начело самосталности у рјешавању је начело које показује како је позитивним правом регулисан положај органа државне управе у нашем уставно-политичком систему. Суштина начела самосталности огледа се у томе да органима управе нико не може издавати никакве налоге у погледу њиховог рада.

НАЧЕЛО ДВОСТЕПЕНОСТИ У РЈЕШАВАЊУ (ПРАВО НА ЖАЛБУ)

Право на жалбу је уставом загарантовано право. Након жабеног поступка, управни поступак се окончава. Првостепена рјешења могу бити коначна уколико се странка не жали.

НАЧЕЛО КОНАЧНОСТИ И ПРАВОСНАЖНОСТИ РЈЕШЕЊА

Правоснажност значи непромјењивост акта односно дефинитивност. Управни акт постаје коначан када се против њега не може изјавити жалба у управном поступку,

нити тужба у управном спору. Правоснажни управни акти се могу нападати правним лијековима.

НАЧЕЛО ЕКОНОМИЧНОСТИ ПОСТУПКА

Базира се на брзини и на штедњи, у смислу проузроковања што мањих материјалних трошкова за странку.

НАЧЕЛО ПРУЖАЊА ПОМОЋИ НЕУКОЈ СТРАНЦИ

Орган који води поступак дужан је да се стара да незнање и неукост странке која учествује у поступку не буду на штету права која им по закону припадају.

НАЧЕЛО О УПОТРЕБИ ЈЕЗИКА И ПИСМА

У службеној употреби је српски језик ијекавског и екавског изговора, и ћирилично писмо, а латинично писмо на начин одређен законом. Такође, на подручју гдје живе друге језичке групе у службеној употреби су њихови језици и писма, на начин одређен законом. То треба поштовати.

3.

НАДЛЕЖНОСТ

ПОЈАМ И ВРСТЕ НАДЛЕЖНОСТИ

Надлежност је право и дужност једног органа да одлучује о некој управној ствари. Разликујемо стварну и мјесну надлежност. Стварна надлежност се утврђује према карактеру управне ствари. Мјесна надлежност се уређује прописима о политичко-територијалној подјели и прописима о осрганизацији појединих органа.

СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ

Када у управном поступку два или више органа својатају или одричу надлежност у погледу исте управне ствари, посриједи је сукоб надлежности. Сукоб надлежности може бити позитиван и негативан. У РС, Влада РС рјешава сукобе надлежности између: државних органа управе, и државних управних организација; органа државне управе и органа којима су повјерени послови државне управе; органа државне управе и предузећа; органа којима су повјерени послови управе из оквира права и дужности Републике. Сукоб надлежности између организационих јединица републичких органа управе рјешава републички орган управе. Између судова и органа државне управе рјешава Уставни суд РС.

ОВЛАШЋЕНО СЛУЖБЕНО ЛИЦЕ И ЊЕГОВО ИЗУЗЕЋЕ

Службено лице мора биоти правично и објективно. Уколико тога нема може доћи до његовог изузећа. До тог изузећа ће доћи: ако је службено лице у предмету у Главникоме се води поступак странка, свједок, вјештак; ако је са странком, заступником или пуномоћником странке сродник по крви, брачни друг; ако је са странком, заступником или пуномоћником странке у односу стараоца, усвојиоца, усвојеника или храниоца.

ПРАВНА ПОМОЋ

Орган који води поступак може замолити да поједине радње у поступку изван подручја на коме дјелује изврши органна чијем се подручју те радње требају обавити.Замољени орган по службеној молби дужан је у границама свог подручја и надлежности пружити правну помоћ без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема те молбе.

4.УЧЕСНИЦИ У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

Учесницима у управном поступку сматрају се сва она лица која су на неки начин ангажована у том поступку. Имају главни, евентуални и случајни учесници. Главни су они без којих ниједан управни поступак није могућ (орган који води поступак и странка). Евентуални су сви они субјекти чије ангажовање није нужно, али је могуће (свједоци, вјештаци, тумачи). Случајни су лица која немају никакву правно-респектабилну везу са предметном управном ствари (подносиоци разних приједлога, сугестија).

СТРАНКАПојам и врсте странака

Према ЗУП-у, странка је лице по чијем је захтјеву управни поступак покренут или против кога се води поступак.Као странке могу се појавити сва физичка и правна лица. Поред њих, својство странке могу имати и државни органи, организације, насеље. Положај странке могу имати и јавни тужилац и правобранилац када су законом овлашћени на заступају и штите јавни интерес. Могу се разликовати следеће категорије странака: активна странка (по чијем је захтјеву поступак покренут); пасивна странка (лоце против кога се води поступак) и узгредна странка (заинтересовано лице-лице које ради заштите својих орава има право да учествује у управном поступку).

Претпоставке страначког дјеловања у поступку

Да би једно лице могло дјеловати као стрнка морају бити задовољене три претпоставке_да посједује страначку способност, процесну способност и страначку легитимацију. Страначка способност је способност бити носилац права или обавеза о којима се у том поступку одлучује. Процесна способност је способност одређеног

лиа да самостално обавља поједине радње у поступку, изазивајући тима одговарајуће правне посљедице. Страначка легитимација представља специјални, нарочити однос једног лица према управној ствари по којој се води одређени управни поступак. може бити директна и индиректна. Директна се појављује као активна и посједује је лице које својим захтјевом иницира покретање управног поступка, и као пасивна, коју има лице против кога је управни поступак покренут. Индиректна страначка легитимација признаје се узгредној странци која ради заштите својих права или правних интереса има право да учествује у поступку.

ЗАСТУПНИЦИ У УПРАВНОМ ПОСТУПКУЗаконски заступник и привремени заступник

Заступници су она лица која умјесто странке предузимају све или само неке процесне радње у њено име и за њен рачун. Законски заступници су лица која на темељу закона или акта надлежног државног органа обављају неопходне процесне радње у име и за рачун процесно тј. пословно неспособних странака. Привремени заступник је лице које за странку која нема свог законског или вољног заступника обавља процесне потребне радње. Привремени заступник се поставља у два случаја: када је ријеч о странци која нема законског заступника, а иначе је процесно неспособна, када је у питању процесно способно лице непознатог пребивалишта, односно боравишта, које нема пуномоћника.

Заједнички представник, заједнички пуномоћник и пуномоћник странке

Заједнички представник, односно заједнички пуномоћник је заступник дав или више лица која у поступку иступају у истој ствари, односно истом управном предмету као једна странка. Одређивање заједничког представника, односно пуномочкина не спрјечава странке да самостално иступају у управном поступку у смислу коришћења свих оних права која им редовно као странкама у поступку на основу закона припадају.Као пуномочник не мора се наћи адвокат или лице са правничким образовањем, него било које друго овлашћено лице за које странка сматра да јој може пружити одговарајућу правну помоћ. Пуномоћје, странка може дати у писменој или усменој форми. Писмено пуномоћје пуномоћник предаје органу приликом заступања, а усмено пуномоћје странка изјављује на записник или се о њему ставља забиљешка у спису предмета. Издато пуномоћје странка потписује својеручно. Пуномоћје дато усмено на записник код органа третира се као јавна исправа, а писмено пуномоћје као приватна исправа. Пуномоћје не престаје смрћу странке, губитком њене процесне способности, нити промјеном њеног законског заступника у току поступка.

5.ОПШТЕЊЕ ОРГАНА И СТРАНАКА

Општење органа и странака може се испољити кроз:- предају поднесака органу

- достављање од стране органа- позивање- састављање записника у сврху биљежења битних процедуралних радњи у

поступку- разгледање списа и обавјештавање о току поступка

ПОДНЕСЦИ

Поднесак означава различите обилке изјаве воље којим се странке обраћају. Могу се предавати у писменом облику, непосредно и обичном или препорученом пошиљком, путем поште, а могу се и усмено саопштавати на записник код органа. Могу се упутити и телеграфски, телефаксом, теефонски. Телефонска саопштења се морају записнички констатовати.Поднесак мора бити разумљив и потпун. Он треба да садржи назив органа којем се упућује, назначавање предмета на који се односи, захтјев, име, презиме и адресу. Подносилац је дужан својеручно потписати поднесак.

ДОСТАВЉАЊЕПојам, начин, вријеме и мјесто достављања

Радња којом се странци даје могућност да се упозна са садржином свих писмена које орган доноси, одређена је ЗУП-ом као достављање. Достављање се врши преко поште, телефаксом или преко службеног лица које је овлашћено за обављање ове радње. Писмена се достављају радним даном, и то у току дана. Достављање се обавља у стану или на радном мјесту лица коме је писмено намијењено, док се адвокату врши у његовој адвокатској канцеларији.

Обавезно лично достављање и посредно достављање

Обавезно лично достављање ЗУП предвиђа у три случаја; када је оно изриочито њиме одређено; када од дана достављања почиње да тече строги рок и када такво достављање одреди орган чије се писмено мора доставити.Посредно достављање значи достављање неком другом лицу, а не оном на кога конкретно писмено гласи. Посредно достављање се примјењује онда када се лице кога се писмено тиче у вријеме достављања не нађе у просторији намијењеној за достављање.

Посебни случајеви достављања

Могу се пујавити:-као достављање законском заступнику и пуномоћнику-достављање пуномоћнику за примање писмена-достављање државним органима, предузећима-достављање осталим лицима (лицима која живе у иностранству, преко републичког органа за послове ушраве)-достављање јавним саопштењем-достављање уколико дође до одбијања пријема

-достављање уколико је услиједила промјена адресе.

ПОЗИВАЊЕ

Пизовање се врши писменим актом-позивом. Позив мора да садржи назив органа који га упућује, име, презиме и адресу лица коме се позив шаље, мјесто, дан, и, уколико је то могуће, и час доласка позваног. Када позове одређено лице орган мора водити рачуна да се позове у вријеме које ће га најмање ометати у обављању редовних активности. Лице које се позове има обавезу да се одазове позиву. У случају да се не одазове позиву, а недолазак не оправда, позвани може бити приведен или кажњен новчаном казном до 50 КМ.

ЗАПИСНИК

Орган који води управни поступак дужан је да сачини записник. Записник је јавна исправа. У записник се мора унијети: назив органа који врши одређену радњу, мјесто, дан и час вршења радње, предмет радње и имена службених лица, присутних странака и њихових заступника. У записнику се тачно и кратко прецизира ток и садржај свих извршених радњи и датих изјава које се тичу управне ствари. Записник се води за вријеме трајања службене радње. Записник који је потписан не смије се мијењати. Прије него се закључи записник се чита саслушаним и осталим присутним лицима. Записник потписују лице које је учествовало у радњи поступка, службено лице и записничар.

РАЗГЛЕДАЊЕ СПИСА И ОБАВЈЕШТАВАЊЕ О ТОКУ ПОСТУПКА

Странкама и другим лицима која учествују у управном поступку законом је дата могућност (на њихов захтјев) да се упознају са самим поступком, уколико за то имају одређени правни интерес (захтјев за разгледање односно фотокопирање списа може се поднијети писмени или усмено на записник).

6.РОКОВИ

У управном поступку рок се схвата као вријеме у којем се треба обавити извјесна процедурална радња. Рокови се рачунају на дане, мјесеце и године. Када се рок рачуна на дане сам рок почиње тећи од првог сљедећег дана. Рок може бити и „што прије“, „одмах“, „без одлагања“.Рокови се могу подијелити на законске (строги рокови-не могу се продужавати) и рокове које одређује службено лице које води поступак.С обзиром на посљедице до којих може доћи непоштовањем одређеног рока, врши се разврставање на тзв. преклузивне (завршни рокови), дилаторне (рокови чијим протеком странка тек стиче право на вршење одговарајуће процесне радње) и

инструкционе (рокови који упућују овлаштено службено лице на предузимање одређене процесне радње) рокове.

7.ПОВРАЋАЈ У ПРЕЂАШЊЕ СТАЊЕ

Када странка из оправданих разлога пропусти у прописаном року предузети одређену процесну радњу, па због тога изгуби право да је касније објави, даје јој се могућност да се посебним поднеском обрати органу пред којим је изосталу радњу требала извршити и тражи да јој дозволу да ту радњу по протеку рока ипак изврши. Та могућност позната је као могућност повраћаја у пређашње стање.Приједлог за повраћај у пређашње стање странка може поднијети како у субјективном (8 дана од када је престао разлог који је довео до пропуштања), тако и у објективном (од дана самог пропуштања) року.

8.ОДРЖАВАЊЕ РЕДА У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

Службеном лицу је дато овлаштење да опомиње лица која својим недоличним понашањем ометају рад и предузима мјере које му стоје на располагању. Она може лице које омета службени рад удаљити. Лицу које у поступку теже нарушава ред може се и изрећи новчана казна (100 КМ).

9.ТРОШКОВИ ПОСТУПКА

Трошкови управног поступка су сви трошкови који су имали учесници поступка. Дијелимо их на:

- трошкове органа пред којим се води поступак (укупни издаци органа изазвани вођењем поступка),

- трошкове странака (путни трошкови, изгубљена зарада, таксе), странка сама сноси своје трошкове и

- трошкове осталих учесника у поступку (свједоци, вјештаци, преводиоци имају право на накнаду трошкова путовања, боравка, изгубљене зараде).

Уколико је поступак окончан поравнањем свака странка сноси своје трошкове.Странка која је поступак изазвала а на чију штету је окончан дужна је да противној странци накнади оправдане трошкове.Трошкове извршног поступка подмирује извршеник.

10.ПРВОСТЕПЕНИ УПРАВНИ ПОСТУПАК

ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА И СПАЈАЊЕ УПРАВНИХ СТВАРИ У ЈЕДАН ПОСТУПАК

Управни поступак надлежни орган покреће по службеној дужности када то одређује закон. Поводом захтјева странке поступак се по правилу покреће у

случајевима када је по закону такав захтјев неопходан. По захтјеву одређеног лица управни поступак се може покренути уколико су испуњени одређени услови:

- да је захтјев упућен надлежном органу,- да се тиче управне правне ствари,- да лице које је захтјев упутило посједује страначку способност.

Да би дошло до спајања управних ствари у један псотупак морају, по ЗУП-у, бити испуњена три удружена услова:

- да се права или обавезе странака заснивају на истом или сличном чињеничном стању,

- да се конкретна права или обавезе заснивају на истом материјалномправном пропису и

- да је водитељ поступка надлежан.

ДИСПОЗИТИВНЕ СТРАНАЧКЕ РАДЊЕ У ТОКУ ПОСТУПКА

Измјена захтјева и одустанак од захтјеваДа би измјена захтјева била дозвољена од стране органа важно је да се заснива на битно истом чињеничном стању. Странка може одустати од захтјева. Поступак се тада обуставља. Ако се поступак покреће по службеној дужности сам орган може обуставити такав поступак. Одустајање од захтјева везује се за : претходно питање, усмену расправу и неполагање одређеног износа новца за покриће трошкова.

ПоравнањеПоравнање се показује као споразум којим узајамно супростављене странке изравнавају настале спорне односе, уз помоћ службеног лица које води поступак. Потпуним поравнањем текући поступак се обуставља.

ПОСТУПАК ДО ДОНИШЕЊА ПРВОСТЕПЕНОГ РЈЕШЕЊА

Скраћени поступакТо је поступак рјешавања предметне управне ствари одмах након покретања поступка. Не подразумијева примјену појеидних доказнох средстава. Овај поступак се може примијенити у следећим случајевима:

- ако је странка у свом захтјеву навела чињенице на подлози којих се може утврдити стање ствари

- ако се стање ствари може утврдити на подлози службених података- када се ради о предузимању у јавном интересу хитних мјера.

Посебан испитни поступакПодразумијева одређени број радњи које се предузимају ради утврђивања чињеница и околности значајних за доношење рјешења. Обухвата евентуално одржавање усмене расправе,оцјењивању доказне вриједности појединих доказних средстава.

Претходно питањеПриликом рјешавања неког питања као главног, пред органом који води поступак може се појавити и питање које уопште не спада у надлежност тог органа, а без чијег рјешења није могуће одговорити на питање поводом кога се води поступак. Посриједи је тзв. претходно питање. Претходно питање је у условљавајућем правном односу са главним питањем, будући да ово без њега није могуће ријешити. Оно је увод у главно питање. О претходном питању се може рјешавати и изван управног поступка.

Усмена расправаПредставља радње да би се потпуно и тачно утврдило чињенично стање и што боље остварила и заштитила права странака. Усмена расправа се мора одржати кад се ради о стварима у којима учествују двије или више странака са супротним интересима и кад се треба извршити саслушање свједока, односно вјештака. Усмена расправа омогућава остваривање неких основних начела управног поступка, и то: начела истине, саслушања странке, слободне оцјене доказа, ефикасности и економичности поступка. Усмена расправа је јавног карактера. Искључује се јавност ако за то захтијевају разлози морала или јавне безбједности, ако постоји озбиљна и непосредна опасност ометања усмене расправе. Позиви за усмену расправу шаљу се лицима појединачно.

ДоказивањеПод доказивањем се подразумијевају све радње органа и странака које се предузимају ради стицања увјерења о постојању, односно непостојању чињеница и околности. Извођење доказа или доказивање врши службено лице. Доказно поступак одвија се пред органом-водитељем управног поступка.

ИсправеПод исправом се схвата искључиво документ чија садржина може да упућује на постојање чињеница и околности од пресудног значаја за доношење одговарајуће одлуке у поступку. За јавне исправе је битно да их издају државни органи, да се њихова садржина односи на чињенице из оквира рада њихових издаваоца.Као доказно средство у управном поступку могу се користити и микрофилмска копија исправе и репродукција те копије.

Подношење, прибављање и издавање исправаСтранка је дужна да за своје наводе из захтјева на позив службеног лица поднесе предложене доказе (исправу) ако са њима располаже или може да их прибави.Државни органи дужни су да издају писмене исправе о чињеницама које воде службену евиденцију. Оне имају карактер јавних исправа. О праву странке да јој се по њеном зајтјеву изда одговарајућа исправа (увјерење), орган може позитивно и негативно одлучити. Негативно одлучује уколико се орган у том случају сматра ненадлежним.

Свједоци и вјештациСвједочење је једна од најпримјењивијих радњи доказног поступка. Као свједок може се појаваити свако физичко лице. Као свједок у поступку се, једино, не може појавити службено лице које је овлашћено да рјешава или да обавља поједине процесне радње. Оно ће моћи да свједочи само ако се изузме од рада у управној ствари поводом које се води конкретни управни поступак. Лице које је позвано да буде свједок дужно је да се одазове позиву. Санкције неодазивању: принудно довођење, сношење трошкова довођења или наплата новчане казне до 50 КМ. Уколико свједок дође и одбије да свједочи, може му се изрећи новчана казна до 50 КМ, ако и послије тога одбије да свједочи може се поново казнити до 50 КМ. Новчана казна се изриче закључком службеног лица које води поступак. Свједок може да одбије да свједочи: поводом појединих питања чији би одговор изложио тешкој срамоти, имовинској штети, кривичном гоњењу њега, уколико би одговор довео до повреда обавезе чувања пословне тајне. Свједоци се саслушавају појединачно. Саслушани свједок се може поново саслушати. Прије свједочења, свједок ће се упозорити да је дужан да говори истину.Вјештачење је доказно средство којем се прибјегава када је о некој правно релевантној чињеници неопходно да се да одговарајуће стручно знање. Услови под којима се одређено лице не може појавити као свједок, једнако важе и за вјештака. Службено лице, као и странке, могу вјештаку у вези његовог налази и мишљења оостављати одређена питања и тражити потребна објашњења. Уколико се вјештак не одазове позиву, или у одређеном року не поднесе свој стручни налаз и мишљење, може се казнити новчаном казном до 100 КМ.

Увиђај, изјава странке, тумачи и преводиоциУвиђај је доказно средство чија се примјена своди на утврђивање битних чињеница или околности од којих зависи рјешење управне ствари, путем непосредног опажања овлашћеног лица.Усмено дата изјава странке једно је од доказних средстава.Тумач је лице које на темељу посједовања посебног (језичког или другог) знања пружа потребну стручну помоћ службеном лицу које води поступак.

Обезбјеђење доказаОбезбјеђење доказа значи извођење неког доказа о важној чињеници за доношење мериторне одлуке у свакој фази поступка.

ЗАВРШЕТАК ПРВОСТЕПЕНОГ УПРАВНОГ ПОСТУПКА

Најчешће поступак се завршава доношењем одговарајуће мериторне одлуке од стране надлежног органа. Окончава се и доношењем закључка о обустављању поступка.

Појам, облик и саставни дијелови рјешењаУправним актом (рјешењем) одлучује се о извјесном праву, обавези или правном интересу одређеног субјекта. Правило је да се рјешење издаје у писменом облику.

Усмено рјешење се саопштава уколико се ради о предузимању нарочито хитних мјера ради обезбјеђења јавног реда и мира и безбједности.Донијето рјешење орган може доставити странци у оригиналу или овјереном препису. Дијелови рјешења: увод, диспозитив, образложење, упутство (поука о правном лијеку), назнаку органа који га је донио, број, датум, потпис овлашћеног службеног лица и печат органа као његовог доносиоца. Увод садржи назив органа доносиоца, назначење преписа према којем је тај орган надлежан да рјешава дотичну управну ствар, навођење странке и сажето значење предмета конкретног поступка. Диспозитив је основни дио рјешења у којем се кратко износи садржина мериторне одлуке о главној управној ствари. Образложење је најобимнији дио рјешења у којем се до детаља правно аргументује главна одлука из диспозитива. Упутством о правном лијеку странка се упућује да ли против рјешења може изјавити жалбу или покренути управни спор.

Дјелимично, допунско и привремено рјешењеДјелимично рјешење је рјешење којим се одлучује само о појединим питањима једне управне ствари. Допунско рјешење је такво непотпуно рјешење којим се одлучује о питањима која су остала неријешена након доношења ранијег рјешења. Привремено рјешење је такво рјешење којим се само за једно релативно кратко вријеме уређује основна управна ствар и то на бази чињеница. Привремено рјешење се доноси ради заштите права и правних интереса странке, као и јавног интереса.

Рок за издавање рјешењаУ Закону о општем управном поступку за доношење рјешења одређена су два рока, и то када се поступак покреће по службеној дужности или по захтјеву странке.

Исправљање грешака у рјешењуИсправка грешке се мора видно означити уписивањем биљешке о исправци у изворно рјешење и о њој донијети посебан закључак. Биљешку потписује службено лице које је донијело и потписало закључак о исправци.

ЗакључакЗакључак је акт којим се одлучује о процедуралним питањима и само некад има обиљежја управног акта. Када се закључком налаже извршење неке радње, у диспозитиву се мора навести рок у којем се та радња мора извршити. По правилу се усмено саопштава.

11.ДРУГИСТЕПЕНИ УПРАВНИ ПОСТУПАК

ПРАВНА СРЕДСТВА

Правна средства се дијеле на редовна и ванредна. Редовна су стандардна средства која стоје на располагању искључиво лицима која у својству странке учествују у поступку. Жалба је једино редовно правно средство.

Ванредна правна средства долазе у обзир само када су посриједи тачно утврђене, теже и најтеже повреде закона. У ванредне правне лијекове спадају: понављање поступка, мијењање и поништавање рјешења, захтјев за заштиту законитости.

РЕДОВНА ПРАВНА СРЕДСТВА

Жалба

Основна обиљежја жалбе и право на жалбуЖалбом се може побијати не само незаконитост, него и цјелисходност првостепених рјешења. Право на жалбу је уставом загарантовано. До жалбеног, односно другостепеног поступка може, али и не мора доћи, јер то зависи првенствено од воље странке која је легитимисана за изјављивање жалбе. Уколико другостепени поступак буде проведен, рјешење донијето по жалби је увијек коначно у управном поступку и оно се више не може побијати жалбом као редовним правним лијеком.

Надлежност за рјешавање жалбиПротив првостепених рјешења самосталних републичких односно државних органа управе и управних државних организација жалба није допуштена. По жалби против првостепеног рјешења одлучује орган одређен законом ( функционер који руководи државним органом ). по жалби против другостепених рјешења рјешава припадајуће надлежно министартво.

Рок за жалбу и правна дејства жалбеОпшти рок у којем се жалба може изјавити износи 15 дана и рачуна се од дана достављања првостепеног рјешења странци. Жалба има одгодно и деволутивно дејство. Одгодно дејство изражава се у одлагању извршења рјешења. Деволутивно дејство изражава се у томе да се надлежност за рјешавање најважније управне ствари по изјављеној жалби преваљује на орган вишег степена.

Садржина жалбе и предавање жалбеУ жалби се поред основних елемената мора назначити рјешење које се побија, разлози, морају се износити нове чињенице и нови докази. Жалба се изјављује другостепеном органу а предаје органу који је о ствари одлучивао у првом степену. Предаје се непосредно или путем поште.

Рад првостепеног органа по жалбиКада прими жалбу, првостепени орган прво провјерава да ли је жалба благовремена, допуштена и изјављена од стране овлашћеног лица. Може је одбацити или прихватити. У оквиру мериторних овлашћења, првостепени орган биће дужан спровести и посебни испитни поступак и то у два случаја: кад је рјешење донијето без претходно спроведеног испитног поступка и када је донијето по скраћеном поступку.

Рад другостепеног органа по жалбиДругостепени орган испитује основансот жалбе. Уколико не одбаци жалбу, другостепени орган прећи ће на суштинско одлучивање (разматрање навода жалбе), при чему може: поништити жалбу, поништити побијано рјешење у цјелини или дјелимично, измијенити рјешење и огласити рјешење ништавним. Жалбу ће поништити када утврди да не постоји никаква повреда у примјени прописа. Рјешење ће поништити ако су у првостепеном рјешењу погрешно оцијењени докази, ако је из правилно утврђених чињеница изведен погрешан закључак, ако је пргрешно примијењем пропис. Након поништавања првостепеног рјешења, другостепени орган може предмет вратити првостепеном органу на поновно рјешавање.

Жалба кад првостепено рјешење није донијето Тада странка има право да изјави жалбу другостепеном органу. Другостепени орган када прими жалбу против нерјешавања управне ствари од стране првостепеног органа дужан је да испита да ли је жалба у управној ствари допуштена, да ли је изјављена од стране овлаштеног лица и да ли је преурањена. Након тога, тражиће од првостепеног органа да му образложи разлоге због којих није на вријеме донио своје рјешење. Ако установи да разлози због којих првостепено рјешење на вријеме није издато нису оправдани, наложиће првостепеном органу да му пошаље списе предмета, на основу којих ће, ријешити конкретну управну ствар. Уколико су разлози оправдани одредиће додатни рок за рјешавање, који не може бити дужи од једног мјесеца.

Рок за доношење и достављање другостепеног рјешења Одређен је ЗУП-ом у којем је предвиђено да се рјешење по жалби мора донијети и доставити странци што прије, а најкасније у року од два мјесеца, рачунајући од дана предаје жалбе.

12.УПРАВНИ ИЗВРШНИ ПОСТУПАК

ПОЈАМ, УСЛОВИ, НАЧИН И ВРИЈЕМЕСПРОВОЂЕЊА УПРАВНОГ ИЗВРШЕЊА

Извршење је посебна фаза управног поступка која долази до изражаја послије одлучивања по жалби, а прије расправљања по ванредним правним лијековима и тужби у управном спору. Циљ извршног поступка изражава се у усклађивању стварног стања са диспозитивом донијетог рјешења. Имамо управни извршни поступак (спроводе их органи управе) и судски извршни поступак (спроводе их надлежни судови). Уобичајено је да орган који спроводи управни звршни поступак то чини уз асистенцију органа унутрашњих послова. Извршеник је лице на кога гласи обавеза садржана у акту који је предмет извршења, а тражилац је противна странка у чијем је интересу и по чијем приједлогу се спроводи извршење. Првостепено рјешење стиче својство извршности истеком рока за жалбу, достављањем странци ако жалба није допуштена. Другостепено извршење постаје

извршно достављањем странци, али не свако другостепено рјешење већ само оно којим је првостепено рјешење измијењено.

ОБЛИЦИ СПРОВОЂЕЊА УПРАВНОГ ИЗВРШЕЊА

Спроводи се путем других лица или путем принуде. Преко других лица приступа се ако се извршеникова обавеза састоји у извршењу радње коју може извршити и друго лице. Ако радњу коју извршеник треба да изврши умјесто њега не може да обави друго лице, или је извршеник дужан да нешто допусти или трпи, а поступа противно тој обавези, приступа се извршењу путем новчане казне, односно принуде.

ОДЛАГАЊЕ И ОБУСТАВЉАЊЕ УПРАВНОГ ИЗВРШЕЊА

Одлаже се када се утврди да је у погледу извршења обавезе дозвољен почек и када је умјесто привременог рјешења у међувремену донијето стално рјешење. Започето управно рјешење ће се по службеној дужности посебним закључком обуставити ако се утврди да је обавеза извршена, да извршење није било допуштено, да је тражилац извршења одустао од свог захтјева.

ИЗВРШЕЊЕ РАДИ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ИПРИВРЕМЕНИ ЗАКЉУЧАК О ОБЕЗБЈЕЂЕЊУ

Извршење ради обезбјеђења примјењује се за вријеме трајања управног поступка, ако постоји опасност да ће извршење кад рјешење стекне својство извршности бити осујећено или знатно отежано. Реализује се административним или судским путем.Привремени закључак о обезбјеђењу орган може донијети прије издавања рјешења, уколико пријети опасност да ће странка на коју гласи договором са трећим лицима или на други начин осујетити или знатно отежати извршење своје обавезе. Доноси се по службеној дужности или по приједлогу странке. Може се побијати посебном жалбом, која нема одгодно дејство-не одлаже извршење закључка.

ЖАЛБА И ЗАХТЈЕВ ЗА ПРОТИВИЗВРШЕЊЕУ УПРАВНОМ ИЗВРШНОМ ПОСТУПКУ

Жалбом се не може оспоравати правилност одлуке која се извршава. Изјављује се другостепеном органу и не одлаже започето рјешење. Захтјев за противизвршење може поднијети извршеник како би му се вратило оно што му је одузето, уколико располаже неким новим, правно битним појединостима.

13.ВАНРЕДНА ПРАВНА СРЕДСТВА

ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА

Разлог понављања поступка су нове чињенице и околности, релевантне процесне грешке учињене у раније проведеном поступку. Спроводи се по службеној дужности, по приједлогу странке или јавног тужиоца. До понављања поступка може доћи ако се оно тражи у законски прописаним роковима. Субјективни рок је мјесец дана, а објективни рок траје пет година. О понављању управног поступка одлучује орган који је донио коначно рјешење.

МИЈЕЊАЊЕ И ПОНИШТАВАЊЕ РЈЕШЕЊАУ ВЕЗИ СА УПРАВНИМ СПОРОМ

Примјену овог ванредног правног средства, ЗУП везује за испуњење сљедећих услова: да је благовремено покренут управни спор, да управни спор није окончан, да тужени орган- доносилац побијаног управног акта уважава све захтјеве из управносудске тужбе.

ЗАХТЈЕВ НА ЗАШТИТУ ЗАКОНИТОСТИ

Користи га једино овлашћени јавни тужилац. По захтјеву о заштити законитости одлучује орган управе који је орган вишег степена у односу на орган који је донио правоснажно рјешење, а ако таквог органа нема, онда одлучује Влада. Има рок од мјесец дана, односно шест мјесеци од дана када је рјешење достављено странци. Надлежни орган који врши контролу прво провјерава да ли је тај захтјев допуштен, благовремен и изјављен од стране овлаштеног лица.

ПОНИШТАВАЊЕ И УКИДАЊЕ РЈЕШЕЊАПО ПРАВУ НАДЗОРА

Поништава се у следећим случајевима: ак о је рјешење донио орган који је ненадлежан, ако је у истој ствари раније донијето правоснажно рјешење којим је та управна ствар другачије ријешена, ако је рјешење донио један орган без сагласности другог органа, ако је рјешење донијето као посљедица принуде, изнуде, уцјене, притиска или друге недозвољене радње. До укидања рјешења може доћи ако је повријеђен материјални закон. За укидање рјешења по праву надзора неопходан је пристанак заинтересованих странака. Рок за укидање рјешења по праву надзора је једна година.

УКИДАЊЕ И КИЈЕЊАЊЕ ПРАВОСНАЖНОГРЈЕШЕЊА УЗ ПРИСТАНАК ИЛИ ПОЗАХТЈЕВУ СТРАНКЕ

Долази у случају да је то рјешење неповољно за странку, уколико је орган који га је донио неправилно примијенио материјални закон. Предузима орган који је донио рјешење. Није предвиђен никакав рок. Укидање и мијењање се врши новим рјешењем које дјелује убудуће, тј. унапријед.

ВАНРЕДНО УКИДАЊЕ

Користи се поводом рјешења која су законита и правилна, али се остваривањем садржине тих рјешења угрожавају неки темељни јавни интереси. Ванредно се могу укинути само извршна рјешења. Није прописан рок. Рјешење првостепеног органа може укинути тај орган и другостепени орган. Спроводи се по службеној дужности. Може се изјавити жалба само ако је то рјешење донио првостепени орган, а у осталим случајевима може се покренути управни спор.

ОГЛАШАВАЊЕ РЈЕШЕЊА НИШТАВНИМ

Разлози оглашавања рјешења ништавним су:- акоје у питању ненадлежност,- ако би извршење рјешења могло довести до неког дјела кажњивог по

кривичном закону,- ако извршење рјешења уопште није могуће,- ако је рјешење донио орган без претходног захтјева странке,- ако рјешење садржи неправилност по некој изричитој законској одредби.

Иницијативу за оглашавање рјешења ништавним даје странка или јавни тужилац. Није временски ограничено. Рјешење се може огласити ништавним у потпуности или само дјелимично.