UPOZORENJE! - BIRIN-KUPRES · let u grad u kojem bi napokon našli Stipu i njegovog Joška. Sada je 7. 9. 2006. godine 18.01 sati, znači u Hrvatskoj je podne. I stvarno opet aerodrom,

UPOZORENJE!

Upozoravaju se svi čitatelji koji sumlađi od tri godine i stariji od devedeset, svi oni

kojima smeta ime i brezime lika sa naslovne strane, oni koji nerazume „kupreški“ jezik i koji su

osjetljivi na pravopisne pogreške, neka ovu knjigu ne čitaju, jer za posljedice ne odgovaram.

AUTOR

Dnevnik na putu kroz

Kinu i Mongoliju

6. rujna do 1. listopada 2006.

Design omota i svega ostaloga: Rudi-Birin

4 Miro Mioč - Dnevnik

Miro Mioč - Dnevnik 5







Za početak

Pripremajući serijal „PUSTINJE SVIJETA“ sce-narista i redatelja Stipe Božića, našeg svitski pozna-tog alpinista, ukazala mi se prilika da s njim i snima-teljem Joškom Bojićem krenem na putovanje u Kinu i Mongoliju. Kao producent Znanstveno obrazovnog programa Hrvatske televizije imao sam zadatak is-producirati ovaj projekt i zatvoriti financijsku kon-stukciju prema planu po kojem bi snimali po svim većim pustinjama na kugli zemaljskoj. Moja odluka krenuti baš u Kinu i Mongoliju zasnivala se samo na spoznaji da me zanima taj dio svita. Nemam pojma zašto, ali ja sam sebi utufio u glavu, da bi tamo mo-glo biti zanimljivo, da je ipak malo drugačije od ovog našeg dila svita. Najveća moja briga prije samog pu-tovanja bio je moj strah od letenja. Kad sam dobio red letenja, Bog i bogme, mislio sam odustat. Mislim, „Miro, jadna ti tvoja majka, kako ti misliš izdržat de-set sati u komadu ni na nebu ni na zemlji“. Sva moja dosadašnja iskustva s letenjem bila su na kratkim domaćim letovima, koje sam zanim Boga izdržo, pola sata leta od Splita do Zagreba meni je trajalo čitavu vječnost, kad bi sletili bio sam umorniji nego kad sam putovao autobusom.

Jednu noć prije puta obavio sam ozbiljan razgovor sa Gospodinom iz Nazareta i s Njegovom Majkom i reko sam im, da sam ja ozbiljno odlučio ići


na ovo putovanje i da se pripušćam u Njihove ruke. Zamolio sam ih, da koliko budu čuvali mene, da mi još više čuvaju moje cure, koje ostavljam daleko od sebe. I kako će se kasnije uspostaviti, zaista sam često zazivo Njih dvoje i sad opet velim: „Isuse i Gos-pe moja do neba Vam fala!“

Nisam uopće razmišljao o tome kuda ja to idem, kako će mi biti tamo, šta ću jesti, koji ljudi tamo žive, kakve bolesti tamo vladaju? Jednostavno rečeno; „kad putujem sa Stipom Božićem nemam potrebe mislit o tome i brinut se“. Zato, Stipe moj, fala ti puno što sam imao čast s tobom priletiti svit uzduž i popriko, fala i mojoj Hrvatskoj televiziji što mi je omogućila putovati širom svita i neću vam to nikad zaboravit. Ja se onako digdi upitam: “Gospe moja, jesam li ja to zaslužio?, pa valjda jesam, jer poslije ovog puta po Kini i Mongoliji putovao sam u travn-ju misecu 2007. godine duboko po Polarnom krugu, u Ruskim ledenim pustinjama di je vječiti led i snig. Moje sljedeće putovanje u rujnu iste godine bilo je po zemlji Namibiji na jugu Afrike di smo prošli kroz pustinju Namib i Kalahari i na kraju u listopadu 2007. godine moje putovanje nastavilo se po jugozapadu Sjedinjenih Američkih Država. Desetak tisuća kilome-tara prošli smo kroz šest država te ogromne zemlje: New Mexico, Colorado, Utah, Kalifornija, Nevada i Arizona.


I na kraju ovog uvoda, poruka mojoj Mireli i Marini: Sve ovo što sam zapiso na nekakvom „svom“ jeziku, dobro čuvajte, možda se to vama sada čini nešto „brezveze“. A ja vam kažem da imam bilo kak-vu uspomenu, koja me podsjeća na mog dedu, to bi mi puno značilo. Ako Bog da pa i ja jednog dana bu-dem nečiji dedo ili Bog daj pradedo onda će te vidit šta (sada za vas tatina škrabanja) vride i zato vas mo-lim: čuvajte ovo ne radi mene, nego radi vas samih!

vaš i naš MM


6. 9. 2006 - srida

12.30 h Budimpešta, aerodrom, Joke mi do-nese pivu, i jako dobro izgleda, donese i kavu i ne izgleda baš nešto. Malo me boli glava, sve je to od vrata. Pričamo Joke i ja o svemu i svačemu i to mi paše, samo da ne mislim o sljedećih devet sati leta. Terminal br. 13 – za 15 minuta. Spremamo se za ulazak u taj zrakoplov. Avion kojim smo letili iz Zagreba vlasništvo je neke firme iz Moldavije, Bože me sačuvaj, nešto malo aviončeta, trese ki vrag, ali ja sam se prikrižio i Bože, u ruke tvoje. Ja sam dobio prvo sjedalo, ne znam da li mi je to čast, sjedalo do mene debeli mladi Kinez do Budimpešte popio dvi pive, sendvić, čokoladu, al lako zato što jede, al dere se ko lud. Pita me neka žena iz Splita letimo li za Peking i što radimo, reče joj sve, kad ono ispade zna Stipu i Stipina sina. Kaže da je navodno dizajnerica leti u Ameriku i da je šila haljinu Stipinoj nevisti za vjenčanje. Avion se nešto čudno trese, pogledam face naokolo svi su mirni, pa mislim valjda to tako mora biti. Sletišmo u Budimpeštu. 14.30 sati – ljudi poletio sam avion pun Kineza, ovak-vih kao ja vrlo malo. Ovaj avion izgleda puno ozbilj-nije, a sjedala, pa jedva sam sjeo. Puno je komotnije u busu za Međugorje, kako ću izdržat do Pekinga? Uglavnom sam na mojim kratkim letovima dobijao sjedalo na krilu naravno da sam i sad, maloprije se


zatresao avion, joj grč u želucu Joke je čini mi se već zaspao, a nije prošlo 15 minuta. Počnem čitati knjigu „Stoljeće rata“, ali ništa neide u glavu – idem se opustit koliko je to moguće. Po hrvatskom vremenu sada je 19.03 min, a po njiho-vom nemam pojma, uglavnom letimo već 4,5 sata ovdje na monitoru piše da smo iznad Novosibirska, turbulencije ima, ali nije tako strašno do sada nas je upozorio samo jednom da ostnemo na mjestima i da se vežemo. Molim Gospu da tako i ostane. Evo sad sam na monitoru vidio da je u Pekingu 1,06 poslije ponoći. Po ovoj njihovoj računici imamo još letit do Pekinga 4sata i 23 min. (što je čudo, čudo je!). Ljudi ja sam u Pekingu, pa kad si tu niša to nije čudno,


kao kad si u Zagrebu aerodrom u kilometrima dug i širok, stotine aviona. Od mista di je avion pristao do pristanišne zgrade bus vozi 15 min. Sletili smo oko 5 sati ujutro po kineskom vremenu, a u zgradi odjednom milijun ljudi. Prošli smo carinu bez problema. Otišo sam po torbu, koju sam kupio dan prije, kad ono tamo – strgali mi ručku, popravio sam to nekako. Uspio sam nagovorit Joška da uzmemo hotel pa odspavat do leta za Urumči. (Glavni grad zapadne Kineske pokra-jine Čing Čang). U istom hotelu otkrili smo da Kinezi imaju sjajnu pivu, a boca od 7 dcl. Bilo je zgodno kako je po našem vremenu bilo oko ponoči nama je piva pasala, jer smo u avionu dobili neku večeru, ali nisu davali pivu, a ljudi dolaze na doručak (jer


je po Pekinškom vremenu oko 6.30 ujutro) gledaju čudno u nas kako pijemo. Prišao nam neki gospodin iz Kambodže (živi u Parizu) malo je razgovarao sa Joškom, zna gdje je Hrvatska, kaže da je bio u Slove-niji. Spavali smo 4-5 sati i evo nas ponovno u avio-nu za Urumči. Ulazimo Joško i ja oni gledaju kao da smo s Marsa. Vidim im u očima misle di će ove bu-dale vamo. . . e Boga mi, ovaj se avion trese u prvi sat leta više nego onaj iz Budimpešte do Pekinga. Ručali smo opet junetinu sa špagetima i kupusom nije loše. Uzmem knjigu, čitam, opet se trese, Gospe moja. Slikamo krasne prizore pustinje pa to su nepregled-na prostranstva. Mislim više vridi moje Kupreško polje nego sve njihove pustinje skupa. Pa satima se leti, a dole pustoš. Još 20 minuta do Urumčija, tu nas čeka neki Kinez, koji će nam dati karte za sljedeći let u grad u kojem bi napokon našli Stipu i njegovog Joška. Sada je 7. 9. 2006. godine 18.01 sati, znači u Hrvatskoj je podne. I stvarno opet aerodrom, Bog te pita ali, puna pristanišna zgrada, puna puncata, ljudi drže papire u ruci kad ono neka Kineskinja drži nat-pis MIRO MIOČ, na Hrvatskom naravno. Taksijem smo otišli na ručak. Bože mili, prljavštine, ali što češ, jedi Miro i šuti, pa i nije tako loše. Hranu ti spravljaju ispred tebe nezna se da li je prljaviji konobar ili kuh-ar. Dolazilo je nekoliko vrsta mesa, tjestenine, salate, povrća, kineska piva (odlična) i sve skupa 50 Yua-na (40 kuna). Jeftino brate. Mala Kineskinja (Oliva)


nas je ispratila i mala šetnja po zračnoj luci i sjedamo u avion za Kašgar, leti se nešto više od jednog sata. Avion pun Kineza, jedina dvojica Europskih bijelih faca smo Joke i ja. Dočekali su nas Stipe, Joke i Bran-ko s vodićem i vozačem. Oni su nešto večerali, pivu smo jedva našli. Ovdje su većinski Muslimani (nema pića). Narod se zove Ujguri. Grad je ogroman, ulice široke, vozi se ludo, a - biti pješak - nije lako. Svaki prelazak ulice - glava u torbi. Ujutro je polazak u 7.00 sati. Polazimo na put kroz pustinju dug 2.500 km.

8. 9. 2006 - petak

Prije polaska kaže nam vodič da ćemo obići


stari grad Kašgar. Mili Bože, je li moguće da to posto-ji? Mislio sam da to još ima samo na filmu, kuće od blata i slame, ljudi sjede u prašini, meso se prodaje na ulici, ali najzanimljivije je . . NEMA MUHA! Bože, kako mi nedostaje riječi da to opišem, šetamo tim ulicama, slikam sve što stignem, djeca za nama trče, viču allo, allo. Neke slikam i pokazujem im kako iz-gledaju sva su lipa i prljava. U očima im vidim sjaj i sreću. Obilazimo kovačnice majstori su svaka čast, ali ovo što vidim nije turistička atrakcija, ljudi zaista tako žive. Sreća da to mogu slikat, ali ovo se mora vidjet, slika govori drugačije. Mili Bože, pa ovo je stvarno drugi svijet. Želudac mi se okreće, mirisi, Bože učuvaj, još mi je mučno od dugog leta. Vrti mi se u glavi, jedva čekam da sjednemo u kombi. Ovo je strašno! Krenuli smo na put. Cesta je asfaltirana, ali trese, jer je toliko neravna, da je sigurno samo da ćemo „izbaciti kamence iz bubrega“. Prolazimo kroz ta sela pa mi se čini da pojedine prizore sanjam. Ne mogu virovat da sam tu!? Vozimo oko 200 km i ulazimo u grad JARDAKAN – isti prizor - novi dio - široke ulice, avenije, a onda, Bože mili, podigla se pješćana oluja, već osjećam pijesak u nosu i očima. Vodić i vozač su otišli u džamiju, jer danas je petak mi smo otišli kupit pive, jedva smo ju našli. Kad smo se vratili, mnoštvo svita. Prašina. Prodaje se meso, kuhana ovca, voće, povrće, sve na toj silnoj prašini. Oni jedu, a meni. . . . joj! . . Posjetili smo grob nekog


muslimana, nemam pojma koji je to. Krenuli smo dal-je, čeka nas sljedećih 350 km, opet pustinja pa usred pustinje grad, pa tako nekoliko gradova. Malo dalje od ceste vidim 3 deve (dvogrbe), lipe su. Oko 20 sati po lokalnom vrimenu stižemo u grad HOTAN. Kako me bilo strah gdje nas vode na noćenje. Što sam mis-lio - bolje da ne kažem - kad ono još dublje u pustinji hotel A kategorije, sobe krasne, čisto je, Gospe moja fala ti. Spuštamo se na večeru, mi smo oduševljeni, ja jedem neku jetricu, čudna je, ali što sam sve vidio da-nas ovo je krasno. Važno je da ima pive! Svira živa glazba kad ono počne pivat na Hrvatskom „KOLO-NIJA“ – svašta – što bi rekla moja Lucija. Otišli smo spavat, a prije toga poslao sam mojoj Mireli poruku i


ona je meni vratila „ipak je svijet mali mi smo dobro, sve je ok Marina je u Osijeku puno mi se čuvaj“

9. 9. 2006. - subota

Jutro u Hotonu, čini mi se da me malo po-pustila kriza vremenske razlike, kao tobož i naspa-vo sam se. Bože mili, kuda danas idemo doručak? Bože, sačuvaj, neka pita ili bar sliči na našu pitu u kojoj nema ništa. Daju nam neki bezlični čaj. Stipe taži kavu, ali ova nerazumi ništa, on uporno traži, ali došla neka druga sa smješkom mu kaže da nema. Iz hotela krećemo oko 9 sati po lokalnom vremenu. Idemo u pustinju posjetit neki stari grad Hoton, iz-najmili smo dvije dvokolice s magarcima „vozači“


dvije djevojčice - čudno nas gledaju - mislim da ovakve face još nisu vidili. Taj stari grad sad izgleda kao nekoliko hrpa blata koje se „skamenilo“, vodić nam objašnjava da je star preko 2000 god. U blizini teče velika rijeka koja nabuja kad padnu monsunske kiše. I tu ljudi traže neko drago kamenje koje se zove ŽAD. Ja nisam našao ništa a Boga mi, ni oni nisu neke sreće. E ručak je bio iznenađenje, ne toliko zbog jela nego zbog ugođaja. Nema stolica nego se moraš izut i u turskom sijedu jesti sa nekog stola. Bila je neka juha, nije loša, i kebab. Ali najbitnije je da je bilo pive. Poslije ručka otišli smo u tvornicu svile i tepiha. Sve ručni rad (manufaktura) kupio sam Luciji neki šal i sebi kapu. U tvornici tepiha čudo ručnog


rada uglavnom su žene i malo muškaraca. Vidio sam (i slikao) ženu koja radi čuva dite sa sobom podo-ji ga, stavi spavat u ležaljku i nastavi raditi. Svaka čast! Do večere smo pregledavali materijal i spoznao sam: da kamera ipak drugačije vidi od oka. Da bi se upoznao ovaj svijet, mora se doći ovdje i osjetiti taj miris i okus. Sve sam vještiji sa štapićima sve manje i manje mi smetaju prašina i „prljavština“, pa zaboga,

ko sam ja da odlučujem što je prljavo.?? . . Večera, malo čudna, redom dobivamo neku „salatu“ ni kisela ni ljuta, zatim „salatu“ jabuke, kruške, banane, u ne-kom mlijeku, pa juha. . . sve u svemu nemam pojma. Danas sam zvao Luciju, kaže da su ona i Mirela Kauf-landu, dobro su. Poslije večere razgovarao sa mojom


Marinom, ona je u Osijeku; ide sa Ivančicom i Ivicom kod bake. Malo prije mi je poslala poruku „Tata mi smo kod bake baš pita za tebe, i tak. vi uživajte kakvo vam je vrijeme kaj radite tamo, ima li Kineza, pusa, tatko. 9. 9. 2006. - 18:10:48 “ Idem spavat, sutra dalje u pustinju.

10. 9. 2006. - nedilja

Nisam se baš naspavao, ne bi zaspao za majku milu. Vrtio sam se u krevetu. Ne znam ni sam koliko. Na kraju sam ipak popio neku tabletu za spavanje. Doručak u 7,00 sati, a taj doručak izgleda, Bog te sačuvo. Pojedoh neku malu lepinju, ni slanu - ni slatku i neki bljutavi čaj, ovi u Kini nemaju pojma šta je čaj.


Krećemo na putovanje sa nervoznim vozačem, nešto se svađa sa vodićem, ne kužim o čemu se radi, vraćamo se nazad do hotela, opet svađa i napokon krećemo dalje. Isti prizori, isti okoliš, i nakon cca 250 km zaustavljamo se u gradu koji se zove Niya, idemo na ručak, i opet neki njihov restoran. Na ulici punoj prašine, prljavština, a šta ću moram jesti u ostalom „tko sam ja da određujem što je prljavo?“. Pojeo sam nešto, neodoljivo me posjeća na burek naših muslimana, poslije neko tijesto sa piletinom. Grad u sred pustinje, a ima pive i mislim da je to najlipše u ovim teškim vremenima. Našli smo je u nekom zamračenom disku u sri bila dana, mladi plešu a mi ločemo pivu, pa kad bolje razmislim nije ni loše, nedaj Bog gore. Krećemo dalje. Ja sam mislio da sam do sada bio u pustinji, ali bogme ni-sam. Tek sad nakon cca 750 km od Kašgara počinje prava pravcata pus-tinja. Isuse dra-gi, koliko pijes-ka. Ne mogu se


oteti dojmu da je Svevišnji ovoliko pijeska stavio, a da to baš ništa ne vridi, sad sam siguran da čovik još nije došo do spoznaje čemu to služi. Nailazimo na stado dvogrbih deva, sve snimamo stojim u tom pijes-ku i ne mogu virovat da je tako sitan, osjećam ga po zubima u nosu po čelu u svakoj pori, i nakon daljnjih 500-tinjak kilometara stajemo u neko svratište gdje nas informiraju da ćemo tu i prinoćiti. Kako ovo sve skupa izgleda, joj mila majko, na ulazu hrpe smeća, a taj restoran, o mila majko. . . . Tu večeramo neko tisto (špagete) sa povrćem. Špagete je, inače, u Europu donio Marko Polo iz Kine, a on je i putovao ovim putem, tzv „južni krak puta svile“. Svu ovu tužnu atmosferu uljepšalo je to kad smo saz-


nali da ima ledene pive. Iznenađenjima nikad kraja, kad sam vidio sobu, ma nije to soba, a nije ni garaža, kaže moj cimer Joško: “nedaj Bog goreg“, pitamo, di ćemo pišat? I uputiše nas priko ceste ili ako oćemo iza kuće. Odlučišmo ipak priko ceste jer iza kuće je tako mrkli mrak da mi nepada na pamet ići tamo. Evo dok ovo pišem isprid kreveta proleti nešto slično mišu, vičem Jošku da ga ubije on neće, veli da je on ljubitelj životinja, neka je rupa u zidu. Joško je začipa s nekom plastičnom bocom. Bože moj, pomozi mi ovu noć, jer prošlu sam jako loše spavo, skino sam samo čizme, a u uši sam začepio komadićima papirnate maramice - za svaki slučaj - da mi neka buba ne bi ušla u njih, strpo sam nogavice u čarape. Vruće je Wc-a nema, ali zato ima neka klima koju smo upalili da svojim zujanjem plaši beštije koji vire iz svakog ćoška. U ruksaku imam svoj ručnik, sta-vit ću ga pod gla-vu jer mi se sve ovo gadi, popit ću tabletu za spavan-je i Bože, u pomoć.


11. 9. 2006 - ponediljak

Jutro u pustinji, ovo treba doživjeti, spavanje nikakvo, čim bi ugasili svitlo počne grebanje ispod kreveta, veli Joško ostavit čemo svitlo i klimu koja uporno tandrče, pa se nejavljaju. Valjda sam neka-ko zaspo i evo ti zvoni mobitel, kad ono moja tetka Branka šalje poruku „kod nas je lijepa subota, idemo opet kupiti šljive, pozdrav tebi i ekipi neka vas Gospa čuva“ Tetka 9. 9. 2006. u 11:16:16E tetka moja, kud me probudi, jedva sam zaspo, mis-lim se u sebi jebem ti šljive, šta ja sad imam od tvojih šljiva, ona klima me napuhala, bit će u jutro kihanja, a kad bolje razmislim bolje i kihat nego imat neku bubu u uhu ili, ne daj Bože, neku veću životinju.


Kako sam lego u hlačama i gornjem dijelu trenirke vruće mi do mila Boga, ali ne bi se skino pa makar ne zaspo ostatak noći, samo sam se uspio malo primi-riti, opet mobitel, moja Marina šalje poruku: “Tatko, Mirko Filipović je pobjedio u ultimate fightu, nokau-tirao ga je ful, pozdrav veliki. Poslano 10. 9. 2006. u 20:55:51. Uf morat ću im javiti da mi nešalju poruke tako kas-no. U zadnjoj turi spavanja sanjam da sam kao u Ku-presu, spremam se na skijanje, taman sam stavio ski-je, čujem ovaj naš vodić lupa na vrata, nije mi žao jer ovo jutro sam jedva dočekao. Stipe priča, da oka nije sklopio, pokraj njihove sobe bio je neki tulum, svi smo izgledali ki vragovi. U takvoj atmosferi, doručak – pečena jaja - nisam ih ni pipnuo, iako znam da nas čeka dug put, kažu opet cca 500 km kroz pravu prav-catu pustinju. Ja i moj cimer Joško sjedimo na zad-njem sjedalu, neudobno do Boga, neka šipka stoji po sri guzice i nakon nekih 150 km stajemo na pauzu. Stipe ima namjeru skijati po pješčanim dinama i to smo obavili i bilo je zgodno. Puno smo snimali i sli-kali, a od skijanja i nije bilo Bog zna što. Žedan sam, voda mlaka ne može se pit, jedem krušku koju smo kupili dan prije. Nakon duge vožnje, cesta naravno da te Bog sačuva, odjednom se pojavi neko zelenilo, ogromna rijeka kroz tu pustoš. Bože, kako si to uspio stvoriti, svaka ti čast. Mutna je, ali teče li ga teče, čak mi se čini puno šira od Save. Rijeka


se zove Tarim kao i grad u kojem stajemo ručati. Ne osjećam glad, ali moram jesti, opet meso visi na ne-kim drvima, prašnjava ulica, sve je prljavo, ali Miro, moraš jest, jadna ti majka. Naručujem sebi kebab, svi


su isti, nekako sam izijo tri komada. Pivu smo kupili i pili je u kombiju. Prolazimo kroz naftna polja i postaje mi jasno zašto Kinezi nedaju ovu većinsku Muslimansku pokrajinu, nafta je ipak presudna, iako kažu mi, da to nisu neke velike količine kada znamo da Kina nakon SAD-a najviše na svitu uvozi nafte. Nakon sati i sati vožnje kroz “ništa“ uđosmo u ogro-man grad, istina Bog ulice su prilično čiste i uredne, real socijalizam, ali ipak je to čudo od grada, hotel četiri zvjezdice, “svašta, što bi rekla moja Lucija“.Joj što me zaboli glava, jedva sam se istuširao, po-pio voltaren (to je tableta protiv bolova) pokušavam zaspati, ali baš i ne ide. Večera uobičajena, na stolu svašta, a u trbuh jako malo.


Ovo je najuredniji hotel do sada, ali svejedno posuđe peru ručno. Vala Bogu, glava me prestala bolit, još nevirujem di sam proveo prošlu noć, koji je bio „ugođaj“ tamo, a koji je sad ovdi. E da . . dobih poruku od malog Tomice Kasumović, organizatora u emisiji „dobro jutro Hrvatska“. šefe, pričao sam sa urednicom Darijom, da se uključite u Dobro jutro, bila je oduševljena, kad god vam odgo-vara, samo recite. 11. 9. 2006. u 8:35:26, odgovorio sam mu da će mo se javiti na vrime. Oko 15 sati po Hrvatskom vremenu nazvao sam Lu-ciju, veli da su dobro, to mi je najvažnije, sad idem probat zaspati, ovo je nova noć, novi krevet i novi grad koji se zove KU CHE.


12. 9. 2006. - utorak

Ustajem tobož naspavan, sanjao sam moju Marinu, vozi auto, Gospe moja, čuvaj je, voli kradom uzeti auto Luciji, uh nesmim o tome ni misliti. Eki-pa je poprilično raspoložena, za doručak je desetak vrsta trava, ne mogu to jesti pogotovo ujutro, na stolu pronađem nešto slično našim kolačima, polu slatko polu slano, pojedem to i popijem čaj. Ne znam je-sam li to već spomenuo, ali odgovorno tvrdim: da ovi ovdje nemaju pojma što je čaj! Sedmi dan sam u Kini još kavu nisam popio, ko-feinska kriza je na vrhuncu, kako mi samo fali, iako sam mislio da ću to proći onako. Poslije doručka krećemo na put, kažu nam 200-ti-


njak kilometara, ali nije baš sve asfaltirano, o Bože, koliko sam se nagutao prašine dosta mi je za cili život. Posjetili smo 1000 Budinih špilja, ništa poseb-no, sve je devastirano, prazne rupe. Vele nam ono što nisu srušili Muslimani - dokrajčili su komunisti. Ali nije sve tako loše, a najbolje od svega je to što ima ladne pive, vruće ko u paklu, a mrzla piva sida ko kec na desetku. Na povratku uz cestu nailazimo na krdo deva, slikamo i uživamo u prizoru. Ručak opet uz cestu, opet prašina, opet kebab (kebabi su sve bolji ili se ja sve bolje prilagođavam). Posjetili smo stari grad Šubaši, neke gomile sasušenog blata, nema de-talja, kažu da je to staro oko tisuću godina, mislim se: da im padne samo jedna naša kiša, sve bi se to u blato pritvorilo. U pozadini vidim lipi prizor planina,


na kraju dana posjećujemo džamiju, ulazi ekipa, ski-daju cipele, taj smrad nogu mi sve više i više stvara mučninu u želudcu, ali ulazim i ja - slikamo se. Mo-rat ću ovo pokazati Ivici Tomasu koji će uživati, a ja bogme, nisam, još osjećam onaj miris i nije mi baš dobro. Šetamo ulicom, kao da je neki pazarni dan. Puno je ljudi. Ja sam na njihove face već priviknut, ali izgleda da oni na naše baš i nisu, čudno nas gle-daju i kao da se svaki od njih pita: „Otkud sad ovi?“ Slikamo ih. Vole se slikati i kad im pokažem sliku i kad se vide, pukoše od smija. U Šubašiu sam kupio neki mali sat i posudicu, ništa vridno cca 20-tak $, ali neka bit će to vridno kad moji unuci budu saznali odakle je to njihov dida donio. Bit će tu priča za laku noć koliko oćeš.


Vraćamo se u hotel lag-ana glavobolja, umor, peku me oči, pijesak mi je u svakoj pori, posli-je tuširanja puno mi je lakše. Večera, napokon riža,

sedam sam dana u Kini, a prvi put jedem rižu. Ko će mi to virovat? Braco Kodrnja mi šalje poru-ku „nadam se da si dobro i da uživaš kao i mi u šiš ćevapima!“12. 9. 2006. u 13. 55. 55 …

znam i sam da su

im puno bolji od

ovih mojih kebaba. Pišem i

ja njemu poruku:


“Da li su u dnevniku zainteresirani za prilog kako Stipe skija po dinama? Braco uzvraća porukom „za kada“ 12. 9. 06. U 14:24:20 pišem mu kad god hoće mi možemo poslati. Nije prošlo puno vremena opet poruka od Brace: „Šprajc (urednik dnevnika) je zain-teresiran za prilog o skijanju na pijesku, javi kad ćeš „unilateral“ ili ima koji drugi način na koji ćeš pos-lati sliku u Zagreb? 12. 9. 06. u 14:51:12. Javio sam mu da ću ga sutra nazvati i sve dogovoriti, i poslije silnog dopisivanja upustio sam se u kratki razgovor sa Joškom i mora se brate poć u krevet i spavat - umoran sam. Zatvorio sam oči i mislim, Braco, jebo te unilateral, ja u sred pustinje di ću ti ja tu naći unilateral? Imamo mi satelitski telefon i pomoću njega i interneta poslat ćemo sliku.


Oko pola noći je, vrtim se u krevetu i blago se na-dam da ću zaspati. Kad evo opet mobitel, poruka od moje Mirele, prije sam joj poslao poruku da sam se poželio nje, seke i mame, da dobro podnosim pus-tinju. Ona piše . „A tatko moj i ti nama fališ, mama uči engleski, ja sam po cijele dane na faksu, a Mari-na po običaju, čuvaj mi se puno, malo mi je strka sa faksom, ali si me ti sad jako razveselio sa sms-om. Stalno pričam svima o tebi i Kini, mislimo na tebe“. 12. 9. 06. 19:20:30Nekako sam zaspo. Poslije Mireline poruke po Ki-neskom vremenu to je otprilike oko 23. 30 sati.

13. 9. 2006. - srida

Srida je, a u prošlu sridu 6. 9. 2006. krenuli smo iz Zagreba, ovo vrime je prošlo relativno brzo,


a u isto vrime kao da sam sto godina u ovoj dalekoj zemlji. Plaši me to što mi jako nedostaju moje cure, a di je još devetnes dana do mog povratka kući?!Poslije nikakvog doručka uspio sam skuhat neku nes-caffe, voda nije baš vrela, ali bolje ikakva nego ni-kakva. Putujemo dalje, za nekih 350 km dolazimo u grad po imenu Kurla, opet da čovik ne poviruje 350 km kroz opet ništa, kroz pustinju, sve boljom cestom uđosmo u grad koji se ne bi posramio da je u sred Eu-rope (na prvi pogled). Hotel četri zvjezdice, koliko će

koštat nemam poj-ma i nezanima me previše. Instalirali smo satelitski te-lefon, nazvao sam Bracu Kodrnju i dogovorio da ćemo


poslat prilog za dnevnik. Nazvao sam i svoju Luciju, urednika Burića, tajnicu Slavicu i kolegu Miru Rezića. Pokušavam stupit u vezu s Hrvatskim radio Kupres, Rašo mi se ne javlja na mobitel. Nazovem mamu, ne može virovat da sam to ja. Kaže mi da je Vilim kod nje, pozdravim ga i on mi kaže broj fiksnog telefo-na radija. Dogovorio sam s Rašom javljanje u živo za petnestak minuta. Bilo je zgodno razgovarati sa Kupresom, vjerovatno nekim slušateljima i nije bilo zabavno, ali to je njihov problem. Na Rašino pitanje gdje smo i odakle se javljamo, rekao sam otprilike sljedeće: javljam se iz jugo zapadne Kineske pokraji-ne Čing Čang i pustinje Taklamakan što bi na Hrvat-skom jeziku doslovno značilo: „tko uđe ne izađe“. Prošli smo skoro dvije tisuće kilometara i za otprili-ke dva – tri dana ćemo napustiti spomenutu pustinju, meni ovo još uvik djeluje nestvarno neke prizore kao


da sanjam, polako se navikavam na hranu, prvih ne-koliko dana želudac mi se okretao od ovih mirisa, ali sad je sve ok. Ovo je inače većinki Muslimanska po-krajina, tako da ritko viđamo prave Kineze i jedemo rižu. Još sam rekao neke detalje koji su mi se činili zanimljivi i ostatak javljanja Rašo je razgovarao sa Stipom. Kad smo javljanje priveli kraju otkrili smo da u hotelu ima pive, fala ti Bože. Znam sad da ti koji ovo čitaš misliš. “. . jebala ga piva, šta vidi u toj pivi . . “ ko tebe j. . e ovo ja i nepišem da bi ti čito, ovo ja pišem za svoje unuke, siguran sam da će oni za razliku od tebe shvatiti što je njihovom žednom didi značila piva u pustinji, a ti čitatelju ionako mi ništa neviruješ, zato prestani čitat ono što nije za tebe. Bog i bogme to što ja vidjeh na ovom putu neke stvari ni sam sebi nevirujem. Teško će mi i unuci povirovat,


svejedno ću im pričat priče, pa već zamišljam scene kako moje unuče skače i viče . . “mamaaa, dida mi opet nešto laže! “ e moj sinko, ne laže tvoj dedo ite-kako je to istina. Zato ja ovo zapisujem i zajedno sa slikama ostavit ću na znanje mojim unucima, a vi os-tali virujte ako oćete, a ako nećete idite svi u materi-nu…Isuse, šta ja ovo pričam, da nisam Bože sačuvaj pro-manito, svašta: što bi rekla moja Lucija?Evo poruke. “tatko samo da te pozdravim, bok, sve je ok, tvoja Marina. 13. 9. 06. 14:01:41. To je moja kći! Evo nestaje mi papira u ovom blokiću moram kupiti neki drugi blok, a di ću to naći u ovom gradu?Ipak sam uspio pronaći novi blokić. Našao sam malu


trgovinu blizu hotela, nekako smo se sporazumili, pošteno platio, sad mogu nastaviti pisati iako, mo-ram priznati baš mi i ne ide. Bilo bi mi žao presta-ti, svjestan činjenice da ovo moje škrabanje sad i ne vridi Bog zna šta, ali moji unuci možda i prepoznaju vrijednost ovoga. Ipak ovim putem kojim ja prolazim u trinestom stoljeću je prolazio i Marko Polo, dosta toga je zapiso pa je ostalo, sad se o tome priča, a nu sad i mene - dico moja - evo i vaš Miro lunja ovim svitom. Mogu zamislit što vi koji me baš i nevolite mislite dok ovo čitate, ma ko vas j. . e nemojte dalje čitati! Ma meni je žao što ja nisam više „od pera“. Ovdi sam ja svašta vidio o čemu se more pisati, ti koji sad ovo čitaš, a nisam ti simpatičan, ovdi nećeš bit da živiš


trista godina, odi u PM. Bože kako me ufati strah od biline papira, sreća stiže mi poruka šalje je Ivica Tomas, moj kolega sa posla, pa ću je prepisat: „Alijca, javio se ti ili ne ja-vio roming se štanca, pro-vjerio Neno betta“ 13. 09. 2006. 014:08:59“Kad god sam na putu izvan Hrvatske zovu me samo da bi mi „nabili“ račun za mobitel, evo i moj odgovor „Dečki moji ja ću se vama javiti pa koliko koštalo da koštalo, danas sam dogovorio sa Bracom Kodrnjom sve u svezi priloga za Dnevnik i to što će biti u pri-logu sve je istina, mogu mislit šta ćete vi reći, virujte mi ovo je stvarno drugi svijet. Boga mi dragog, nikad oni neće u Europu, prije će tvoja Federacija. Neka Vas čuva draga Gospa“.Nazovem ti ja svoju tetku Branku, nemere virovat da

me čuje, uzne-mirena je, samo govori: “čuvaj se, čuvaj se i poz-dravi ekipu“ dra-go mi je bilo čuti, pa ko ima takvu tetku?Stipe je priveo


kraju prilog za Dnevnik i sutra ćemo ga poslati u Zagreb internetom putem satelitskog predajnika, bilo bi mi drago da uspije, jer to je prvi put da se ovim putem šalje slika. Zovem Radio Kupres, Rašo prekida neku svoju emi-siju, da bi se mi javili u živo. Pričam mu gdje se nala-zimo, kažem mu da mi sve još djeluje nestvarno, sa Stipom je razgovarao o detaljima našeg snimanja, razgovor je trajao petnestak minuta. Hotel u koji smo došli ima brat-bratu četri zvjezdice, bazen i sva ostala čuda, to se ne usudim isprobati iako bi mi plivanje dobro došlo nakon ovoliko kilometa-ra drndanja. Ali brate mili ako baš nije o glavu bolje neizazivat vraga. Ta Kineska improvizacija ne ide mi u glavu, hotel


prva liga, malo prije se idem tuširati, kad ono nema kade, tuš odma ide iz zida, voda curi po podu, sliv-nik je na višem nivou od vrata kupaone, voda počinje curiti u sobu, pa da ne bi bilo potopa morao sam brzo završiti sa tuširanjem. Šteta.

14. 9. 2006. - četvrtak

Lipi sunčan dan, jutro ko iz snova, spravio sam sebi i Stipi neku kavu. Uf malo je kisela, a nema bolje i lagano napuštamo grad Kurlu. E danas sam se nadrndao da mi more biti deset godina. Cesta čak i nije bila tako loša, čak je bilo malo i prave auto ceste, ali vozač je danas bio toliko nervozan da je vožnja bila, Bože sačuvaj. Prešli smo neki planin-


ki prijevoj, pojma nemam kako se zove, pogledat ću na internetu, baš me zanima. Još uvik je to pustinja, nema travke, planine visoke, smeđe boje i to izgleda vrlo impresivno. Kombi koji smo iznajmili ima kli-mu, a ovaj mamlaz je uključivao samo kad smo išli kroz onu pravu pješčanu pustinju, a ostalim putem i vozač i suvozač otvore oba prozora, a propuva dere li ga dere, za popizdit! E mislim se da im je ovdi moja Luca zatvorili bi oni njih prije nego bi ih otvorili. . Stajemo uz put na ručak, opet muslimanska kuhinja,

naručujem neke špagete, nisu tako ni loše, a i piva je tu, fala Bogu. Opet ti čitatelju idem na živce, jer ne


znam po koji put spominjem pivu, ma j. . . i se, tamo što čitaš ono što nije za tebe. Ovo je pustinja, jadan ne bio, i k tome mus-limanska zemlja, pa kako onda ne bi bio sretan kad

nađem pivu. Odgovorno tvrdim da me piva spasila od težih posljedica. Još jedan sat vožnje i stižemo u grad Turpan. Opet isti prizori, u predgrađu one njihove kuće od blata, a onda nove široke ulice, avenije, a pješačke staze su toliko široke da bi mogo auto voziti po njima. Hotel i nije baš neki, ali kako je bilo ono prenoćište u pustinji - ovo je sjajno. Evo poruke od malog Tomice Kasumovića: „Šefe pa kak je, niš se ne javljate, jeste li živi? 14. 9. 06. 10:12:20. Odgovaram;„Momče živi smo i zdravi još malo i napuštamo Ki-nesku pustinju, odakle smo poslali prilog za Dnevnik, a vama u Dobro jutro Hrvatska poslat ćemo iz Mon-golije. Za sada je sve O. K. pozdravi svoje i one koji pitaju za mene. Bog!“ Nije prošlo nekoliko minuta kad evo ti poruke od


Brace Kodrnje: „Materijal je stigao u Zagreb, sada je 9.30 sati i za pola sata ću saznati termin emitiran-ja. 14. 9. 06. 09:34:30. Za otprilike sat i po Braco šalje poruku i piše: „Ima puno događaja za TV Dnevnik, vaš prilog će biti emi-tiran u subotu ili nedilju.“ 14. 9. 06. 10:59:19. Ma emitirajte kad oćete, baš me briga. Stvarno sam um-oran, istuširao sam se i borim se da ne zaspem, jer dogovor je da se nađemo u 16.00 sati isprid hotela, valjalo bi popiti pivu. Ovo sad namjerno pišem da tebe koji čitaš, iznerviram do te mjere da baciš ovaj moj dnevnik, a uostalom šta te briga što ja pišem. Malo poslije otišli smo pogledati neke vinograde, od


tog grožđa koje se kasnije suši prave se suhe grožđice za cilu Kinu i za izvoz. Ako ih ikad nađem negdje u trgovini u Hrvatskoj sigurno ih neću kupiti, jer na njima ima prašine više nego su same teške. Večera - opet kebab, već mi se stvarno gade, glava me već toliko boli da razmišljam popiti tabletu, ali idem poć leć, pa možda me prođe.

15. 9. 2006. - petak

Sinoć sam lego u osam sati, spavo sam do se-dam jutros. Doručak, valjda to ne moram ponavljat, opet razne vrste trava, jedino što je bilo slično našoj hrani je neki kao biskvit, kad su konobari primjetili da samo to jedemo, donili su još. Jutros sam napravio najlipšu kavu od kada smo tu, pijemo je jedino ja i Stipe, i poslije kafendisanja otišli smo u obilazak ne-kog starog grada po imenu GAOČANG, ništa spek-takularno, hrpe osušenog blata, kažu da je staro cca 2000 godina. Već pomalo i virujem u te povijesne podatke kad su mi rekli da tu godišnje padne 10 litara kiše. Ručak, pečeni ovčji vrat, pa to je grozno, jedva čekam da na-pustim ovaj Islamski svit, jer već na remenu osjetim da se slabo jide. Neznam što me tamo čeka, ali jedva čekam da dođem tamo! Poslije podne idemo posjetit neki stari budistički hram, opet ništa posebno, opet gomile sasušenog blata, opet navodno staro preko


2000 godina, a dobro neka im bude…Sunce piči sve u šesnest, mila majko, prašine kolko ti duša oće. Kasnije smo ušli u neke tunele koje su ko-pali ispod pustinje sve do snježnih planina kroz koje su dovodili vodu u pustinju, i dan danas voda teče tim tunelima. Kako nam je ovo zadnja večera u Kini, dogovorili smo da nam ispeku janje u komadu, a kad pomislim kako ga kolju i gule u onoj prašini malo mi je muka, a šta ćeš?! Šaljem poruku mojoj Mireli: “Buba još dva dana sam u Kini, ponovo letim za Peking i odmah imamo let za Ulanbator-Mongolija. Kako ste vi? Ima li što novo? Puno Vas volim, drage moje, ovo što sam tu vidio još


uvik koda sanjam. Bog.“ Evo odmah mi moja Mirela šalje poruku: “Tatko moj, sve je u redu i po starom, baš mi je drago kaj uživaš i nadam se da te ne boli, ja učim, a ti se puno čuvaj.“ 15. 9. 2006. 16:04:09. Poslije razgovaram sa urednicom emisije „Dobro jutro Hrvatska“ Darijom Marjanović, dogovaramo za prilog iz Mongolije, uglavnom ona ništa nerazumi, a to nije tako ni loše jer se prekinula satelitska veza, čućemo se drugi put. E dođe vrime i večere, smjestili su nas u neki sepa-re, dovezli su to janje, izgleda tako, tako i kako ja najviše sličim Ujgurcu, a od kad sam pokazo ovo ma-lom vodiću da sam iz Osmanlija pozvali su me da prvi probam meso od obraza janjca i poslije toga ri-


tualno sam ga rasiko nožem. Prema nekim njihovim običajima gosti moraju otplesati neke njihove pleso-ve i nekako smo đumali na taj orijentalni ritam i nije mi baš išlo. Janjetina nije bila loša, ali nije našoj ni do kolina i sve u svemu nije bilo loše. Isprid hotela na te-rasi popišmo još po jednu ladnu pivu i idem ja spavat, jer sutra putujemo za glavni grad Urumqi, grad u koji smo doletili iz Pekinga prije devet dana.

16. 9. 2006. - subota

Nismo dugo putovali, cca dva sata, cesta dob-ra čak je veći dio prava autocesta. Urumqi je velik


grad. Mnoštvo naroda na ulicama, grad je čudo mo-derne arhitekture, šetamo po nekoj tržnici, na prvi pogled ima svega, voća, povrća ko u priči, ali nemo-gu se oteti dojmu da je sve to prljavo i puno prašine. Za oči mi zape šipak, kupili bi koju kilu jer izgleda sjajno i otprilike smo izvagali dvi kile kad frajer nam hoće naplatiti sto juana (oko 80 kuna), e prećera ga brate Ujgurče i sve skupa mu to vratimo natrag tako ja neproba kineski šipak. Obišli smo neki trgovački centar, ima brate sve što poželiš, ja sam kupio neka dva mala stativa za fotoaparat i kameru, oba sam pla-tio 60-tak kuna i brat-bratu nije puno. Ručamo u nekom kakti otmjenom restoranu, ima pive i to ladne, prošlo je deset dana od kad se


družimo sa ovim mladim Ujgurom, ali još nije skužio da mi poslije tako žestoke hrane moramo piti pivu ili mrzli gemišt. Oni to zalivaju sa čajem i neka ih vrag zna kako poslije toga prežive, jebo ih njihov čaj. Nakon ručka obilazimo grad, vruće je u kombiju, opet smo ožednili molimo ga da negdi stanemo nešto popit i nakon skoro sat vrimena vožnje po gradskoj gužvi stajemo kad ono mlaka piva. Pokušavam mu objasniti da mastan burek i mlaka piva ne idu skupa, ali badava. Moram priznati da mi je već pun kufer i Ujgura, i Ujguraca i Kine i Kineza, umoran sam, već je kasno popodne izlazimo iz restorana kad ono pada kiša, rit-ko kad tu padne i baš sad kad sam ja tu mora padat.


Otišo sam leć, i čini mi se da sam brzo zaspo kad evo poruke: „večeras je u dnevniku emitiran prilog“ Bra-co 00:21:23 ma je. . i se i ti i prilog kud me probudi! Gospe moja, pomozi mi da ponovo zaspem ujutro me čeka dugi let za Peking, pa odmah za Mongoliju. Ni-sam se dugo vrtio u krevetu kad opet poruka ovaj put od moje Mirele„Tatko, u dnevniku sam vidjela Stipu kako skija na pijesku, još sam u šoku, kaj si i ti snjim, pa vi se ski-jate, kaj si i ti skijao?“ o, mila moja kćer.

17. 9. 2006. - nedilja

Probudio sam se oko šest sati, polu naspavan,


morat ću upozorit cure kad mi šalju poruke da malo paze na vremensku razliku kud teško zaspem, a i kad zaspem probude me s porukama. Spuštam se dole u restoran u nadi da ću načiniti sebi i Stipi kavu, uzalud tražim šećer i vruću vodu i nema pa nema, ma jebite se vi Kinezi sa ovim svojim pizdarijama od doručka i čaja već mi vas je pun kufer. Poslije doručka idemo lagano prema zračnoj luci Urumqi jer imamo cca jedan sat vožnje, gledajući u avionske karte otkrili smo da Branko leti pola sata prije nas za Peking, ali vidit ćemo se u Zračnoj luci u Pekingu jer imamo puno vremena do sljedećeg leta i onda mi, ako Bog da, letimo za Ulanbator, a on za


Zagreb. I meni je malo previše ovog svega i taman bi mi bilo da se vraćam doma, ali neće moći….. Poz-dravili smo se sa Brankom, a mi smo poletili, moja nervoza prije polijetanja uvik je ista. Priporučio sam se svojoj Gospi i let mi se čini vrlo ugodan, Gospe moja, fala ti! Evo daju nam ručak u avion. Bog i bog-me dobro je, ali loše je to što sam u ovih deset dana nažalost najbolje jeo u avionu, jadna li mi majka. Razmišljam o idućih petnestak dana puta po Mongo-liji, ne znam zašto ali privlači me ta zemlja, a vidit ćemo šta god bude sad nazad povratka nema. Ovaj let od Urumqija do Pekinga traje oko četri sata, meni je to vječnost, ja nemam iskustva sa međunarodnim letovima, osim nekoliko letova na domaćim linjama


u Hrvatskoj, uglavnom sva polijetanja i slijetanja bila su OK. Ali što je ovo mlado kinesko momče prizem-ljilo ovu grdosiju na Pekinški aerodrom, svaka mu čast, ma ja uopće nisam osjetio kad su kotači dotakli pistu, . . E momče živ i zdrav bio svojoj majci, živio mi sto godina. Više od četrdeset minuta čekali smo torbe, Branko je došao jedan sat prije nas, nešto Sti-pine prtljage ostavit ćemo u Pekingu u nekoj agenciji da je ne vučemo u Mongoliju. Dok smo obavili sve formalnosti oko leta za Ulanbator koje su bogme po-trajale u zadnji čas smo se ukrcali u Mongolski zra-koplov, i ako se po jutru dan poznaje, onda bi Mongo-lija mogla biti zanimljiva i meni ugodno iznenađenje. Ovaj njihov zrakoplov Boing je nov-novcat, sjedala


komotna, kako smo se čekirali na dva šaltera, ja sam dobio sjedalo broj sedam a dečki su tamo negdi oko dvadesetog, letit ćemo ovim zrakoplovom, kako su nam rekli oko dva sata. Evo večere…Ljudi, ovo je već drugo iznenađenje, donesoše nares-ke od „krmetine“. Pa već sam zaboravio kako izgleda krme. Iako imam povišen kolesterol sa užitkom sam pojeo ovo meso zainat onim Ujgurima koji nam nisu niti pokazali kako krme izgleda, a kamoli da su nam dali jesti. Dobro, idem malo čitat knjigu i molit Boga da sretno sletimo u Ulanbator, to je inače glavni grad Mongolije. Sutra ću nastavit pisat jer sam stvarno sad umoran. Još ću prije spavanja mojima poslati poruku.


Sletili smo, fala Bogu, jako lipo, a ni let nije trajao tako dugo kao što je pisalo, formalnosti u zračnoj luci smo obavili bez većih problema. E Bogme, poruku neću moći poslati jer nema romin-ga, (jebo im pas mater) mislim T-Comu, bit će to jako nezgodno jer ne osjećam se dobro kad nemogu komu-nicirati sa svojim curama…a šta je tu je…?!Hotel, još jedno ugodno iznenađenje, prva A-liga-soba-kuhinja, dnevni boravak sve za 80$ za dvije osobe, svaka čast…. . Opet me ubi ova vremenska razlika, ovdje u Ulan-batoru, sad je pola noći, to je zapravo tri sata naprid od onog vremena u Urumčiju, gledam televizor, ništa nerazumim, istina Bog, ima i satelitskih programa,


svejedno idem ja leći i odmarati.

18. 9. 2006. - ponediljak

Dugo sam se vrtio u krevetu, neće san na oči i gotovo, dugo nisam mogo zaspati, jutros sam umor-niji nego sinoć kad sam lego. Evo dok sam ovo pisao nesta mi tinte u olovci, još da znam pisati koliko bi mi olovaka tribalo, no dobro. U restoranu ima kave, a i izgleda kao Europski. Iznajmili smo terensko vozilo, vozača i vodića, pos-lije doručka obišli smo Budističke hramove, koje su komunisti uglavnom uništilil, u zadnje vrime ih po-malo obnavljaju. Posjetili smo ljetnikovac Jingis Ka-nasve koji je jako zgodno mjesto samo zapušteno i neodržava se; zaključak - sve što komunisti dotaknu -


unište. Glavni grad Ulanbator je tipičan primjer Rus-kog socijalizma, kažu nam prosječna plaća 100 $.Ručamo u nekom restoranu, izgleda sjajno, čišće je ovdje na podu, nego kod Ujgura na stolu. Lju-di su ugodni, baš su mi simpatični, sve to izgleda socijalistički siromašno, ali meni se sviđaju. U ne-kom supermarketu kupujemo vodu i pivu (ovde je ima koliko oćeš), jer sutra putujemo na daleki put. Vratili smo se u hotel, strašno sam pospan i umoran, legao sam u krevet. Nemam pojma jesam li zaspo, uglavnom uvatila me teška glavobolja. Već je oko 19 sati, popio sam tabletu i skuvo kavu, . . dođoh malo k sebi. . Domaćini su nas pozvali na predstavu neke njiho-ve folklorne skupine, lipo brate sviraju i pi-vaju i ovo je još jedno ugodno iznenađenje, imam blagi osjećaj da će mi biti ugodno u ovoj zemlji. Večera u Meksičkom restoranu, sve divno i krasno samo, brate, ljuto do zla Boga, ali nije problem tu ima hladne pive koliko ti duša oće i to pra-


va domaća Mongolska piva, krasna je. Poslije večere, a prije spavanja, kod Stipe u njegovom apartmanu instalirali smo sate-litski telefon i nazvo sam svoje doma, javila mi se Mirela, naravno moja Marina nije kod kuće. Mirela mi kaže da uči, u sridu ima ispit i svi su dobro i zdravo. Razgovarao sam i sa

mojom Lucijom, kaže da je ljuta jer Stipe u prilogu za Dnevnik nije spomenuo nas nego samo sebe; e moja Luce, to se tako radi, šta ćeš???Nekako mi je puno lakše kad ih čujem, samo da je još moja Marina bila pa da i sa njom popričam, ali neka je samo dobro. Prije spavanja pripremio sam torbu za sutrašnji put, ovdje je puno hladnije nego u Kini, a bogme i puno je sjevernije, pada kiša, izvadio sam svoje vojničke hlače i prsluk jer kako stvari stoje ovdje će nam tre-bati topla odjeća i čizme. Sutra nas očekuje dug put cca 230 km, a nema nimalo asfaltiranog puta sve je poljski put, ovaj terenac je puno bolji od onog iz Kine pa će se nekako priživit.


19. 9. 2006. - utorak

Spavanje je bilo prilično loše. Poslije doručka napuštamo hotel, vrime prohladno, kiša odaje još tužniju sliku ovog sivog grada, ali ljudi su veseli, krenuli smo. Ja sam očekivao makadamsku cestu, međutim saznajem da u Mongoliji baš i nema cestov-ne infrastrukture. Vozimo se krajolikom koji je vrlo sličan Kupreškom polju. Putovi su u biti poljski, isti onaki kakvim idem do Mrtvice lovit rakove, samo je oko dvi tisuće kilometara duže. Vozač malo luta, nema putokaza, nema znakova, a svud naokolo og-romno prostranstvo. Oko 15 sati po lokalnom vreme-nu došli smo u neko naselje od desetak šatora (šator-ger) u kojima ćemo prinoćiti, gerovi su vrlo uredni. Čak sam se skinuo i legao na isto tako uredan krevet, ništa mi se negadi za razliku kao kod onih Ujgura.


Večera je bila pristojna, za aperitiv smo popili viski koji smo kupili na šanku, cijena – ništa strašno za naše pojmove, poslije smo popili po dvi pive i lipo sam zaspo. U dva sata poslije pomoći - pišanje u pri-rodi i poslije toga neće san na oči da ga Bog boguje. Jedva čekam da se dignem, nemogu se više vrtit.

20. 9. 2006. - srida

U sedam sati još sunce nije izašlo, skuvam kavu, zovem Stipu, veli da ima problema sa proba-vom, meni nije tako loše u trbuhu koliko u glavi od nespavanja, ali Boga na pomoć i idemo dalje, čeka nas kažu oko 210 km do sljedeće baze.


E pustinje, Bogo mili, što idemo dalje travke su sve riđe i riđe, samo se naziru neki grmovi. Stali smo sni-miti stado deva, doveli su ih otac i mali sin na pojilo, odnekud se pojaviše dva Ruska kombija pun nekih mladih turista (Europljani). Smetaju nam za sniman-je, kad su otišli još smo malo snimali i idemo dalje. Mila majko, je gadno kad se nespava, sva moja razmišljanja ovaj dan svela su se na jedno: “. . čim vidim krevet, odma idem leć“. Pokušavam dremnuti u kombiju ali ne ide, trese se ki vrag, a kako i ne bi kad je put ovaki kakav je – nikakav. Čeka nas cca 230 km, umor je sve veći, a pustinji nikad kraja. Popeli smo se na neke, ja bi reko stijene, ali nisu kamenite već su od nekog krhkog materijala i imam osjećaj da bi ih


za dva miseca golin rukama sve iščeprko i srušio. U blizini je neka špilja, ništa posebno osim što je puna prašine. Napokon stižemo u bazu, opet gerovi, ovi su još uredniji, sa krevetom nemam sriće, madrac je jako tanak, a daske ispod njega toliko su ritko postavljene da mi je guzica načisto propala. U međuvremenu sam razradio strategiju kako ću privarit već moju pozna-tu nesanicu. Večero sam neku ovčetinu (nesmrdi kao ona kod Ujgura), nije loša, malo je tvrda, nisam pio

puno tekućine, popio tabletu za spavanje i zaspo sam ko beba.

21. 9.2006. - četvrtak

Jutro prekrasno, Gospe moja, lipo li je kad se čovik naspava. Doručak u velikom šatoru, stol servi-


ran kao u najboljem hotelu. Svaki put ispočetka me oduševljava čistoća. Ovaj kamp od desetak šatora drži mladi Mongolac, ima ženu i dvije kćeri, starija radi, poslužuje goste a mlađa stara oko četri godine i onako mala sama se igra u ovoj ogromnoj pustoši i cila je sretna i radosna. Prvo sljedeće naselje je sto-tinjak kilometara daleko. Razmišljam, ....Bože mili, da se ovo dite razboli di je doktor, di bolnica, …e moj Miro, nije ovo tvoj svit, shvatio sam da u ovom svitu ne postoji „stanje“ bolestan ovdje možeš biti ili ž iv ili mrtav. Jedan sat vožnje nakon što smo napustili camp pro-lazimo jednim tobož naseljenim mistom, to ti znači da ima nekoliko čvrsto sagrađenih objekata, ostalo su daščare i šatori (gerovi).


I evo prvih problema sa autom, na neku cjevčicu pušća rashladna tekućina. Vidim po vozačevoj faci da mu to nije prvi kvar takve vrste, ali meni se svejedno ne čini baš zgodno ostati u kvaru u ovoj pustari. Čudno, ali do danas uopće nisam razmišljao o toj mogućnosti i zato, Gospe moja, ti ćeš morati sad uskočiti u pomoć u ovoj situaciji, i naravno vozač je uspješno otklonio kvar i krenuli smo dalje kroz i dalje tešku pustopol-jinu. O fatamorgani sam dosta toga čuo i čitao, ali evo da-nas sam je i doživio: u daljini vidim more, pa malo zatim neku rijeku, sreća da nam je auto pun vode i pive inače gadno. Što se više približavamo tim mo-jim morima i rijekama - one nestaju i dalje pored mene prolazi samo pjesak i pjesak. Nakon nekoliko sati vožnje, opet neko naseljeno misto, ovaj „grad“ se zove Dalnzagad, prolazimo pored škole, dica imaju nastavu tjelesnog odgoja na školskom igralištu. Lipo mi to izgleda, podsjetilo me na moje djetinjstvo i školsko igralište kod škole u Zloselima. Stali smo na neku tržnicu sve to skupa izgleda jadno. Moramo obnoviti zalihe pive i vode, tražimo domaću Mongolsku pivu koja je inače sjajna, bolja je od svake naše za dva koplja. Kupujemo dva kartona po dvanest boca. Auto nam je krcato pa je vozač stavio na krov i dobro svezo, poslije smo vidjeli koliko je to dobra ideja bila je ladna ko prava. Slikam prizore sa ulica koje su pune pasa lutalica. Ljudi prodaju sve i svašta i


nakon kratkog odmora idemo dalje. Sad je negdi oko dva sata poslije podne kažu da ćemo stati na „picnik“ kao i svaki dan do sada, to ti u slobodnom prijevodu na Hrvatski znači . . “sad je vrime za nešto izist“. Svako jutro poslije doručka domaćini nam spreme nešto za ručati jer između campova nema nikakvih odmorišta, i moram priznati da je hrana vrlo ukusna i uredno spremljena. Oko sedamnaest sati stižemo u sljedeći camp, svi su

do sada bili dobri ali ovaj je najbolji. Od kad sam izašo iz onog hotela u Ulanbatoru nisam se tuširo, i nije potrebno opisivati taj miris, okus i izgled samog mene ili me, ali moram priznat da je navika čudo. Srića pa mi Luca spremi neke uljne maramice, na nji-


ma piše da su za dičinju guzu, pa se kadgod s njima obrišem i moram priznat da sve skupam, mislim na prljavštinu nije tako ni loše. U ovom campu ima tople čak što više i vruće vode pa ću se prije spavanja lipo obrijati i istuširati, pa ću biti ko nov. Večera isto tako najbolja do sada, popili smo po dvi pive i sve je Bog – bogova. Stipe je smontirao prilog za emisiju „Dobro jutro Hrvatska“ i poslao ga u Zagreb, a ja sam razgovaro sa mojom Mirelom i tetkom Brankom kojoj sam poslo e-mail i jednu fo-tografiju i kaže mi da ga je već dobila, kasnije sam nazvao moju sestru Bosku i Rudu. Ma nazvo sam ja i moju Lucu, koja mi šapće da je na nekom sastanku i da je nazovem kasnije, mislim se: “jebem ti sastanak koji se nemere prikinut kad Miro zove iz Mongolije, ti Bokca ko da zovem iz Zaprešića.


Malo smo ćakulali i, brate mili, idem spavat. Kažu nam da nas sutra opet čeka 220 km dalje prema srcu pustinje Gobi.

22. 9. 2006. - pe-tak

Jutro iz-gleda tako-tako, tmurno, spavan-je jako loše, ma-drac tanki cca četri i po (što bi moj Bire reko) santimetra, tvrdo do zla Boga. Možda sam spavo u dva-tri navrata po pola sata, a šta ćeš nije mi to prva noć koju nisam spavo kako triba. Poslije doručka putujemo prema nekom kanjonu, nije to baš nešto impresivno, ali zanimljivo je to da nakon toli-ko dana putovanja u sred pustinje izniknu ogromne kamene planine. Po Stipinoj procjeni visoke su otpri-like dvi tisuće metara nad morem, u kanjonu između planina teče potok, a u sjenovitom dijelu ima još leda koji se nije otopio od prošle zime. Dugo se vozimo po vrlo lošim puteljcima i negdi u daljini naziru se pješčane „dine“, polako ali sigurno približavamo se srcu pustinje Gobi koja je dugačka stošezdeset kilometara, široka dvadeset i šest kilometara, a visina oko dvista metara. Danas smo


vozili najdužu rutu i u camp smo stigli negdi oko pola sedam navečer i što jest, jest jako sam umoran. Naz-vao sam televiziju, redakciju „Dobro jutro Hrvatska“ dogovorio javljanje za ponediljak 25. 9. 2006. u 7 sati i 57 minuta po Hrvatskom vremenu. Biram broj te-lefona moje Luce u nadi da nije na nekom sastanku i nije vala Bogu, kaže mi da su dobro. Marina je bila na Pašmanu ali meni nisu tili reć, pita me jesam li dobro,

da li je sve u redu, imam li novaca, kao Mi-rela joj govori da je zabrinuta za mene da joj priko telefona zvučim jak zab-


rinuto, . . Bože ne znam kako im objasniti da meni ovdje i nije tako loše, istina pomalo me lovi kriza, puno sam ih se poželio. Poslije večere raspoloženje

se popravilo, popila se koja piva više, pričalo se o svemu i svačemu, vrime je od spavanja.

23. 9. 2006. - subota

Sinoć sam, fala Bogu, zaspo ko beba. Čovik kad je naspavan puno je lakši i pokretljiviji, a to će mi dobro doći jer danas nas čeka putovanje na devama na jednu od najvećih pješčanih dina. Kako sam sinoć popio tri pive mislio sam da će biti više izlazaka na


noćno pišanje, ali bilo je samo jedno. Za doručak, kajgana sa nekim malim hrenovčicama, poslije kafen-disanje i polazak prema naselju di nas čekaju deve. Domaćin nas poziva u svoj dom „ger“, u njemu mala djevojčica plave duge kose, musava, voli se slika-ti, pored nje mala beba još nije prohodala pa puže po podu, pored nje mačka s kojom se igra. Snima-mo atmosferu, domaćin nas nudi kobiljim mlikom, pokušavam to piti, ali ne ide mi. Poslužujem se ne-kim bombončićima, lipi su slatki i ukusni. Deve su spremne. Vodić poziva prvo mene, uzješem i nije neki problem, deva klečio, dnosno leži i sa otprilike nekim uzvikom okčo ona se jadna digne i kad smo svi sili na svoje deve karavana je krenula.


Sidit na devama je neudobno do zla Boga, jašemo na njima do pr-vih dina, a jadna moja guzica žulja li se žulja, ... i mislim se ko je ove inače simpatične beštije nazvo „pustinjska lađa“ svaka mu čast, ali to sa lađama nema nikakve veze. Mila majko, koliko će ovo jahanje trajat, one dine mi izgledaju blizu ali nikako doći do njih Što god duže jašemo ono sve dalje, a deve imaju svoj ritam i nedaju se smetat. Već sam dobro naučio pravila i komande kojima ih usmjeravam u željenom pravcu, slušaju me, kako i ne bi kad su im kroz surlu probili zašiljeni šćapić i za njega privezali konop koji ja držim u ruci i kad

potegnem na livu stranu ona jadna skrene livo i tako isto na desnu. Si-guran sam da je to boli, kod moje deve pomalo i krv curi po surli, . . a šta ću joj ja. Gledam unaoko-


lo samo da malo zabo-ravim na moj zadnji dio mene (guzicu) sve joj je teže i teže, e kad si tila vidit puta eto ti sad pa trpi. Napokon smo stigli po-dno dina, počeli smo se penjat na devama, a ni one jadne ne mogu po tom mekanom pjesku, iako imaju poprilično široka stopala upadaju u onaj pjesak. One teške a i mi se na njih natakarili, tako da su počele kričati i vodić nam veli da dalje mo-ramo nastaviti pješice. Samo nakon stotinjak metara skužio sam kako je teško hodati po tom sitnom pjes-ku, pjesak mi je ušao u svaku rupicu na čizmama, u


svaku poru na licu i rukama, snimili smo neke kadro-ve i spustili se nazad u podnožje na picnic (reko sam da to na Hrvatski znači „ vrime je za nešto izist“,a mi smo dodali i po pivu pa šta bude, bude. U pustinji svi to dobro znamo kiša pada vrlo ritko, kad eto vraga baš sad kad smo mi ovde, ona pođe padati, nije nama što ona pada, nego nemeremo snimat, slabo je svitlo, pejzaži nikakvi. Nije to kiša po našim mjerilima, ali svejedno je pokupila malo ove prašine, kako od sni-manja nije bilo ništa vratili smo se u camp na pregled snimljenog materijala. U međuvremenu nazvao sam Hrvatski radio Kupres, da bi dogovorio javljanje sa Rašom, kažu mi da danas ne radi, a na mobitel mi se ne javlja, ma nema veze nazvat ću sutra. Zovem doma, javi mi se Lucija, kaže mi da je boli glava i


sinusi i da Mirela spava, toliko mi govori o svojim predavanjima na faksu koja joj počinju idući tjedan, da sam zaboravio pitat za moju Marinu, …o Bože svašta…! Legao sam i razmišljam kako mi se to može dogoditi, da nepitam za moju curu,... kad eto ti Stipe. , veli. . “ukazalo se sunce idemo malo sni-mati pejzaže“. Snimili smo sjajne kadrove, dugo smo pješačili, jako se umorili i taman smo stigli na večeru i nije bila loša, još malo čavrljanja uz dobro pivo i na spavanje.

24. 9. 2006. - nedilja

Jutro hladno, bogme baško u Kupresu, čeka nas još jedan dan jahanja na devama. Jučer su mi ra-


sklimali sve zglobove na meni, prije nego sam zaspo imo sam tešku vratobolju, ali ipak se nekako spava-lo. Danas sam dobio jako poslušnu devu, bila je ko curica. Stipe je opet dobio onu istu od jučer, em je neposlušna, em lina, a izgleda jako dobro, obe grbe joj stoje uspravno, to kažu da je dobro uhranjena i u dobroj formi, ali neće u suru i džabe ti je. Jahanje i snimanje proteklo je jako zanimljivo. Joško Bojić, snimatelj, vele se natrčo da bi snimio našu karavanu iz svih mogućih kutova. Danas sam se puno bolje smis-tio na devu malo mi je lakše jahati, i moji jadni zglo-bovi su ipak ostali na svom mistu. Za ručak smo imali nešto slično našem bureku, samo što je zamotano u male okruglice tista, a što je najvažnije prije tog bure-ka bila je juha. Poslije popodnevnog odmora pješice smo otišli do pješčanih dina da bi snimili zalazak


sunca i mogu reći da je bilo impresivno. Stipe je iza-brao najveću dinu, cca dvista metara visoku koju smo osvajali hodajući po ivici, jer je tu pijesak najtvrđi i najlakše je po njemu hodati. Ove dine u Gobiju, puno su veće nego one u pus-tinji Taklamakan u Kini, penjali smo se ravno pre-ma vrhu, sve je bili dobro dok se pijesak nije počeo klizati ispod nogu, što smo išli dalje pjesak se ne-kontrolirano počeo izmicati ispod nogu, penjo sam se dok sam imao i zadnji atom snage, ali negdi na tri četvrtine stao sam i reko sam sam sebi „moj Miro i kad se popneš na sam vrh opet ćeš vidit samo pijesak i neke druge dine iste kao što je ova, bolje ti je sidi tu i miruj“. . iako ritko poslušam sam sebe ovaj put sam to učinio. . i bilo je dobro.


Pokušavam se namistit da bi sio, ali pijesak ide is-pod mene ko lud, nekako sam uspio zaglavit ruksak tetke Branke i sio sam na njega i onako zadihanom godilo mi je sjediti i buljit u tu beskrajnu daljinu koja se pružala pred mojim očima, skoro sam zaspo. Dok tako ležim, okolo mene sami sitni pjesak, dečki su otišli poprilično daleko da ih uopće nevidim, pogle-dam u nebo da slučajno ne leti neki lešinar, vjerujem da mu iz zraka izgledam onako prilično dobar obrok, kako mi ta misao uopće nije bila ugodna odmah sam se digo na noge lagane i krenuo naprid ka dečkima. Dugo smo se zadržali i puno toga snimili, kad smo se vraćali u camp nisam mogo virovat da smo tako dale-ko otišli, nisam htio priznat dečkima da sam crko, ali


došlo mi je da sidem u onaj pjesak i da zaspem. Ne-kako sam ipak izdržo, kad smo došli na večeru prvo sam drmno jednu pivu (popio sam je iz dva cuga), kako sam umoran pošli smo na počinak. Noć je jako hladna, lego sam samo u gornjem djelu piđame, ovdi velika razlika između dnevne i noćne temperature. Danas sam se sunčo na dinama, sad me probudila takva zimkulja, da sam se odmah digo obuko i donji i gornji dio trenirke, a na noge debele čore. Izašo sam van iza šatora na pišanje, a bura dere li ga dere, tem-peratura je dobro ispod nule, vratio sam se u kruvet i nisam ti više ni zaspo: krevet tvrd, noge mi ispadnu ispod jorgana, deka spadne s kreveta i eto te đavle i tako spavanje, jedva sam čeko da me Joke zove da se dižemo.



Miloga ti Boga, je ladno, smrzo sam se dok sam otišo u drugi šator di je kupaonica da operem

zube, sija sunce ali ono zubato. Doručak uobičajeni. Dogovaramo današnje putovanje. Čeka nas oko stoo-samdeset kilometara puta. Vodić veli da ćemo posje-titi neke plamteće planine. Kako je danas ponediljak dogovorio sam javljanje za „Dobro jutro Hrvatska“ u 7,57 sati po Hrvatskom vremenu, po Mongolskom je to 14, 57 sati i to nikako nesmim zaboraviti. Ručak nije baš obilan, jede se pomanje, ali je redovito i meni to paše. Razmišljam koliko sam izmršo, možda i ni-sam. Čim dođem doma odmah ću zamolit moju Lucu da mi krv odnese na analizu i ako sad budem imo


povišen koles-terol, e Bogme, onda to nije od hrane.Valjalo bi se i okupat, nije zgodno opisivati kako izgledaju gaće i čorape, ali kad se čovik na-vikne na ovakav

način života nije to ni tako loše. Čore i gaće, ipak operem nebi bilo fino da se usmrde u torbi, majica imam dovoljno čistih tako da njih samo minjam.Javljanje za emi-siju „Dobro jutro Hrvatska“ prošlo je OK, prije toga sam se javio mate-ri i Biri da gledaju televizor, taman sam ih probudio, bilo je 7,30 po Kupreškom vreme-nu. Stipe je bio u eteru točno u 8,05.Poslije podne oko 16.00 sati otišli smo snimit te Plamteće planine, i ne izgleda to nešto za popizdit.


Ali tu je najveće nalazište ostataka dinosaura, ajd za slikanje nije loše, lipe su boje te crvene zemlje i pla-vog neba. Bogme se Joke umorio od šetnje po ovoj buri, dere li ga dere, ma zapravo nemam pojma, jeli ovo bura ali dobro udara u kosti?! Vratili smo se u naš ger. Naložio sam vatru i brzo se zagrijalo. Pijuckali smo pivu i pregledavali snimljeni materijal. Nazvo sam Bracu Kodrnju, kaže da je prilog koji smo poslali iz Kine jako dobro odjeknuo u televizijskim krugovi-ma, poslije sam razgovaro sa Tomasom i uglavnom sve je dobro. Kako smo svi bili u našem šatoru brzo smo ispratili goste, Stipu i malog Joku, pošli smo na počinak. Ovaj krevet je s pravim madracem, lipo sam se namistio i molim Boga da utonem u san.


26. 9. 2006. - utorak

Oko tri sata po ponoći brobudiše me strašni bolovi u vratu. Očito sam tako brzo i čvrsto zaspo pa mi je cilo vrime vrat bio u krivom položaju. Usto sam i obavio pišanje iza šatora po teškoj hladnoći, vratio se u topli krevet napravio sam nekolko vježbi za vrat, bolovi ne prolaze, i naravno opet zapotežem za table-tom protiv bolova, vrat mi umino ali od spavanja više ništa.Doručak jako pristojan i ukusan. Nestalo mi one nes-caffe koju sam kupio u Kini, pa pijem ovu njihovu, a to ti je ,…oj Turčine za nevolju kume,..Bože te ućuvaj.Poslije kakvog takvog kafendisanja krećemo prema slijedećem campu koji je udaljen daljnjih dvista kilo-metara. Stigli smo taman za ručak, i odmah smo otišli pogledati neke ruševine Budističkih hramova koje su naravno opet srušili komunisti do temelja. Ovde su za sve krivi komunisti iako, kaže mi vodić da su im na zadnjim izborima opet pobjedili komunisti, čudna po-dudarnost sa Hrvatima. Na ovim ruševinama i nema baš nešto zanimljivo snimati, osim što su nas ponu-dili s nekakvom ljekovitom vodom iz nekog bunara, probo sam i malo mi je bljak.Brzo smo ovaj posjet priveli kraju i onda opez ..“lezi lebe da te jedem…“. Nekako smo dočekali večeru lipo se najeli, uz pivo i ugodan razgovor došlo je vri-me za poć leći.


Krevet opet tvrd, madrac je debel samo četri-pet se-nata, a mislim se baš me briga, Miro lezi i šuti.

27. 9. 2006. - srida

Mila majko, što sam loše spavo, ma šta loše nikako, ovo pišem jedan dan zakašnjenja.Dugo se vozimo, auto drnda ko ludo, ovo je najgo-ra cesta od svih loših s kojima sam se vozio zadnjih dana. Stali smo na picnic (što znači „vrime je za nešta izist“) meni i nije baš do jela, ali moj Miro, moraš jist jadna li ti majka!? Mislim se i pojedem neko kao mli-veno meso, popijem pivu, a baš danas moramo pri-valit skoro dvistašezdeset kilometara. Gospe moja,


samo daj da se dočepam mog novog šatora i kreveta ma kakav bio! Nekako smo se dovezli, vodić nam veli da ćemo prije campa obaći neki samostan, navodno je jedan o ritkih koji je priživio komunistički režim (opet „jadni komunisti“). Ništa mi to ne izgleda im-presivno, prvo što sam jako umoran, drugo sve mi je to, Bože prosti, nekako kričavo i kičasto, ali Bože moj to je njihova vira i svaka čast. Opet smo vrtili neke valjke, koloture, kažu kad okreneš tri puta sve ti se želje ispunjavaju, ja imam ovog trenutka samo dvi želje, da moji budu dobro i da se dobro naspavam. Nekako sam izdržo sve ovo. Nešto malo sam večero, naložio vatru, vrat boli ko lud, popijem tabletu pro-tiv bolova i za spavanje. E ako sad nezaspem onda


svaka čast. I zaspo sam, kad u nika doba noći, mis-lim da sanjam, ali nije vidim neku ženu pored peći i loži vatru, u Ime Isusovo, kako je ušla pitaj ti Boga, uglavnom naloži vatru i ode, svašta, što bi rekla moja Luca (unuci moji to je inače Vaša baka). Zaspo sam ponovo i puno je lipo kad sam se probudio, a ono lipo toplo, jer noći su jako hladne, a i lipo je kad čovik spava. Fala ti, Bože, na prošloj noći!

28. 9. 2006. - četvrtak

Jutro sunčano, prohladno, doručak, kava i ide-mo dalje, čeka nas novih otprilike tristo kilometara.Malo mi je dosta i Mongolije, lovi me kriza, razgo-


varo sam sa mojim cu-rama. Mi-rela je jako ljuta, kaže da ne može ništa naći za obući u sva-tove našoj Dariji, pa to

moje dite što starije sve je gore za to oblačenje.Kaže mi da je bila i u Sloveniji pa ni tamo ništa. Marina mi kaže da je u gradu i da je sinoć povraćala, jela je neke ćevape, a Lucija je na predavanjima ne može


razgovarati, pa sam je zvao kasnije kad je bila pau-za u društvu je, pije kavu i vrlo je službena kad nije sama, uglavnom kaže da su dobro i odlučili su da sve

tri idu u Kupres u svatove. Vozit će ih tetak Krešo i tetka Branka i to mi je jako drago, a i Marini je malo lakše. Pokušavam dobiti Rašu na radiu u Kupresu, ali non-stop je zauzeto, nazvat ću sutra. Rudo mi se isto nejavlja! Pregledali smo slike koje smo slikali, preba-cio ih je u kompjuter i bit će to lipa uspomena. Samo da prođu još ova tri dana pa svojoj kući. Puno sam se poželio svojih curada, to ne mogu opisati. Gospe moja, dobro mi ih čuvaj!


29. 9. 2006. - petak

Danas je zadnja večer spavanja u geru (šatoru). Čeka nas dobrih tristotinjak kilometara do tog campa. Ova zadnja dva-tri dana uglavnom putujemo, nema ništa posebno za snimati. Izašli smo iz one prave pus-tinje i sve se pretvara u stepu. Jesen je i ono malo trave što je ima sva je požutila. Ali ova njihova sto-ka pase li ga pase, a Bogme izgleda zdravo i debe-lo. Prošli smo kroz glavni grad Ulanbator. Nismo se zadržavali idemo ravno u camp u kojem nas čekaju konji na kojima ćemo proći jedan dio prekrasne ste-pe. Kad smo došli konji su već bili spremni, bilo je zabavno, na konju sam bio samo jednom u životu s možda pet-šest godina. Sićam se ko danas onako ma-


log me Stana, Kavurušina nevista, podigla na njiho-vog konja, koji je meni izgledo jako velik, čvrsto sam se držo za grivu, bilo me strah, ali to se nezaborav-lja. Ovi Mongolski konji su puno manji, ali su jako izdržljivi, pa zna se da su Mongoli osvojili pola svita na ovim konjima. Pri povratku u camp toliko sam se opustio na konju da smo se Stipe i ja utrkivali i mogu reći da sam mu uteko. Izdrndo sam se i na konju ali kud i kamo manje nego na devama. Fini je to umor i dok sam tako odmaro nazvo sam Luciju, veli da su već došli kod tet-ke Branke i svaki čas će krenuti za Kupres. Već je vrime večere, naložili smo vatru i onako um-orni otišli smo leći.


30. 9. 2006. - subota

Spavanje je čak bilo i dobro, sve do prid zoru kad je bogme postalo i ledeno, ovo je zadnje spavan

je u geru. Zapravo ti Mon-

golski šatori su

baš zgod-ni i jed-

nostavni, za tili čas ih

rastaviš, složiš, staviš na devu i seliš di te volja. Poslije doručka putujemo za Ulanbator, za poslijepodne dogovaramo kupovinu suvenira, a za 16.00 sati po Mongolskom vremenu, dogovorio sam javljanje sa Rašom za ra-dio Kupres.Po dolasku u grad smještamo se u onaj isti hotel u kojemu smo prinoćili prvu noć po dolasku u Mongoliju prije rav-no četrnest dana. Ne znam jesam li već to spomenuo, ali ovaj hotel je jedina svitla točka u ovom sivilu


od grada. Taj ruski socijalizam je napravio pravi kul-turocid. Svejedno to mi ne može pokvariti sveukupni dojam o ovoj ogromnoj i nadasve čudesnoj zemlji i ovim divnim ljudima (Mongolima, naravno).Sjajni su to ljudi, gostoljubivi, tihi do te mire da ih jedva čuješ, za razliku od onih Ujgura i Kineza kod kojih čovik nije siguran, da li razgovaraju ili se spremaju potući. Obavili smo popodnevni šoping, kupio sam nekih sitnica čisto za uspomenu, javili smo se uživo u program radio Kupresa uglavnom meni je najbitni-je da dan prolazi, polako me lovi putnička nervoza.Opet sam počeo intezvno razmišljati o avionu, o tim satima koje ću provesti u zraku, hoću li i kako ću to izdržat? Gospe moja, opet si ti na potezu!Večera je bila u nekom čudnom restoranu, u kojem sam biraš što hoćeš i onda ti tamo neki to peku kao na ne-


kom roštilju, sve u svemu niš posebno. Spremio sam moju veliku torbu, ima u njoj priko dvadeset i dvi kile, pošo sam leć, iako imam kraljevske uvjete za spavanje, neće san na oči.

1. 10. 2006. - nedilja

Zračna luka, Džingis Kan. Pozdravili smo se sa našim domaćinima, kažu nam da će im ostati lipe uspomene na nas, Bogme i nama na njh. Poletili smo s nekim klimavim i starim Kineskim avionom, izdržat će do Pekinga, nekih dva-tri sata leta. Vrime sunčano, vedro, čak vidim i jedan veliki dio Kineskog zida.Izgleda upravo impresivno.U zračnu luku Peking stigli smo oko podne, čeka nas


jedan Kinez i putničke agencije u kojoj smo ostavili višak Stipine prtljage da je ne bi vukli u Mongoliju.Saznajemo da avion za Budimpeštu poliće tek u je-dan sat i dvadeset minuta poslije ponoći. Mila maj-ko, koće to izdržati? Krenuli smo u obilazak zračne luke, u grad ne idemo, a koji ću … u gradu. Sidimo u svakom restoranu cirka po dva sata, u jednom od njih ćemo nešto jesti, ja uzimam pizzu, i dobru staru Kinesku pivu. Prerano smo ušli u međunarodni dio zračne luke, gužva nema slobodnih sjedalica, nami-stim nekako onu svoju veliku torbetinu uza zid, tet-kin ruksak pod glavu i nisam se dizo dok se nisam ukočio. Živ čovik svašta priživi pa sam i ja priživio i ovo čekanje. Napokon smo poletili, kažu let će trajati deset sati, opa Bato. Ovo pišem dok letim, vidiš i sam da sam uspio napi-


sat nekoliko redi i ugasiše svitla, buljio sam i vrtio se na sjedalu cirka do pola tri, pa valjda i mene svlado san, jako sam bio sritan kad sam pogledo na sat, kad ono šest sati.


Ljudi dođe i ta Budimpešta za koju sam mislio da nema šanse u nju doletit. Let za Zagreb čekamo ot-prilike tri sata, napokon kafendišemo u „normalnom“ restoranu, pijemo „normalnu“ kavu i usput si kupu-jem jedan sat (212,00$), za koji su mi Lucija i tetka


Branka, kad su ga vidili, toliko popljuvali da sam ga mislio baciti. Prvi put u životu (u 47-oj godini) kupu-jem sebi sat, a bolje bi bilo da nisam ni sad. Nosit ću ga svejedno za inat! U Zagreb smo sletili oko 10.30 sati evo mojih cura. Bože, kako sam ih se poželio! Kako je lipo vratiti se kući!!!!


Moskva, travanj 2007.

A sada nekoliko slika s još mojih triju pustolovina, koje sam zajedno prošao sa Stipom Božićem i sa snimateljem Joškom Bojićem.

Красная площъад


Susret s Putinom, travanj 2007.

Artik, travnja 2007. - Triba se pobrinut i za nešto izist!


Artik, travanj 2007. - Kod „Dida Božićnjaka“

Artik, travanj 2007. - Hotel s pet vrljika

Kod naroda SAMI - smo dobro primljeni i

počašćeni


Artik, travanj 2007. - Puno smo toga snimali

A jelena (Olen) ima u izobilju


Namibija

Igralište kameno, a „tenisice“ nose bose

Mi mislimo da su oni siromašni, naprotiv ...


Posjet narodu HIMBE


Moj prijatelj i kuhar Gabrijel

Na Antlantiku

Posjet narodu HIMBE


Crvena pustinja NAMIB


Amerika - Arizona, listopad 2007.


Amerika, slana pustinja Utah

Amerika, slana pustinja - Utah, listopad 2007.


O autoru Rodio se u 1. 9. 1960. godine na Kupreškoj visorav-ni, kao peto dijete i četvrti sin Bire i Cmiljke, rođenje Dumančić iz Velikih Gredi-na. Kao dijete bio je vrlo mi-ran i dobar. Mama bi pričala: “kako bi ga ostavila, tako bi ga i zatekla.“ Od malih nogu volio se igrati reportera i neopaženo snimati razgovore, koje bi kasnije tim istim osobama puštao, da se čuju. Još kao djetetu uspjelo mu je sastaviti nogometnu reprezentaciju „BABA“ iz Osmanlija, koja je tada imala i dosta dobar uspjeh. Osnovnu školu, prva četri razreda, pohađao je u Zloselima.Od četvrtog do osmog razreda išao je u osmogodišnju školu u Kupresu. Srednju školu završio je u Požegi, gdje mu je tata kupio i prvi motor. Nakon završene srednje škole počeo je studirati u Splitu,. Svoju ženu Luciju, koja je živjela u Osijeku, a pre-ko ljeta dolazila k tetki na Jučušića brig, u Zlosela, u koji-ma je i rođena, pratio ju je, te svoj studij nastavio u Osije-ku. 1982. godine su se oženili, te kao i mnogi drugi mladi bračni parovi, otišli u Zagreb, gdje i danas sa svojim „cura-ma“ Lucijom, Mirelom i Marinom živi. A kao dijete znao bi reći, pokazujući na televizor: „Vidjet ćete, kad vi mene budete gledali u ovoj kutiji!“.Da li je to bilo „proročanstvo“ ili puki slučaj, a slučaj ne postoji, danas radi kao producent na HRT-u.

Budi živ i zdrav i neka bude još ovakvih dnevnika!rudi

Documents

UPOZORENJE! - BIRIN-KUPRES · let u grad u kojem bi napokon našli Stipu i njegovog Joška. Sada je 7. 9. 2006. godine 18.01 sati, znači u Hrvatskoj je podne. I stvarno opet aerodrom,