1

DARKO MARKOVAC

Zbirka pesama

ULICA

2

Uvod

Suvišno je napominjati da ova zbirka nije nastala kao nekakva apologija upotrebe

zabranjenih psihoaktivnih supstanci. Ali, s obzirom da je u pitanju angaţovana poezija,

premda taj naziv baš i ne volim ali u ovom trenutku naprosto ne mogu da se setim

adekvatnijeg, ona nije mogla tako jednostavno da preĊe preko ĉinjenice da droge postoje

u svetu. Po tom pitanju njen stav je ambivalentan. Sa druge strane, kada bi Dante danas

ponovo pisao Pakao, mislim da bi mu dao naziv Ulica. Upravo u tome je bila namera

ovih pesama. Poezija je – kao uostalom i dobar deo drugog ljudskog stvaralaštva – u

bliskoj vezi sa zlom. Taj stav još više vaţi za takozvane modernistiĉke pesnike, od Bodlera

naovamo. Mislim da bi se i Dante mogao slobodno ubrojati u jednog takvog pesnika, pre

svega, pesnika opĉinjeg moćima zla. Sa namerom da uhvati nešto od toga, ali i više sa

ţeljom da ispiše putanje vrtoglavog ponora, moguće stranputice i lutanja, pisana je ova

poezija. Nama pakao danas gotovo da ne znaĉi više ništa. Ulica je mesto koje mnogo

ĉešće posećujemo, a istovremeno, ona sve više postaje naš pakao. Na tragu te ideje i

nastale su ove pesme. Ovom prilikom se posebno zahvaljujem Savi Romĉeviću, prijatelju

koji je pregledao i sa krajnjim naporom uobliĉio ove rukopise. Sva ostala odgovornost je

iskljuĉivo na autoru ovih pesama.

3

I

Istina

Da li si ikad probala

Da uhvatiš vetar

Bio sam sam

Ulicu je ispunio krik

Deca su trĉala sa oruţjem

Za pojasom su nosili noţeve

Ploĉnici su postali krvavi…

I onda…

Došla je policija i poĉistila

Ploĉnike

U srcu sam osetio

Hladnoću jutra

A onda

Iznenada

Kao da je posle oluje ponovo

Poĉeo da pirka vetrić

Od tog trenutka

Uvek nosim oruţje sa sobom

I osluškujem vetar

4

II

Ako ikad zalutaš u gradu

Koji ne poznaješ

A koji te podseća na njujork

Na ulicu slobode

U kojoj smo se budili sneni

Kao deca rosom goli

I svoju slobodu prodavali

Za gram povetarca

Koji nam nadima tela i

U njima budi nemoguće

Znam

Jednog jutra ćeš se

Probuditi mrtva

Telo ti nije izdrţalo napore

Vatra je gorela svu noć

Indijanci su bili u susedstvu

Slavili su pobedu manĉestera

Ja i ti smo umirali

Dok njihovi krikovi su

Rušili slobodu pegaza

Koji je dolazio po nas

Umesto toga

Sahranjeni smo kao hrišćani

Bez poljupca i

Poslednjeg orgazma

Nisu nam pruţili priliku

Da umremo sretni

Umesto toga

Nabacali su zemlju

I oterali nas u raj

A tamo nam moţda pomogne

Neki pop

Pardon

Bog sa bradom

5

III

Kako je glupo

Što ne moţeš da biraš slobodu

Ni vreme ni mesto

Kako je glupo što ne moţeš

Da umreš u okruţenju svom

A ne da ptice razvlaĉe

Pepeo tvoj po svim kvartovima

Gde nikada nismo bili

I svoje snove nismo

Prodavali za jutra

Jer šta smo mogli da ponudimo

Svojim oĉevima i sinovima

Samo istinu

Koja bi nas udaljila i posvaĊala

Ovako smo umrli

I naš pepeo rasule su ptice po moru

Naša suština je nestala

Šta ste oĉekivali

Umesto raja osvajali smo veĉnosti

6

IV

MeĊu nama

Postoji li reĉ koja moţe imenovati

Beskrajnu tišinu tvoga ćutanja

Ili samo naizgled zanosnu lakoću

Tvoga nabora

Uhvaćena u procepu ludila

Tvoja mašta poprima eteriĉnu boju

Slepila

Ispisanu po ploĉnicima gradova

Gde su tvoji tragovi zauvek

Ostavili svoja stopala

Uzdignuta i malaksala

Kao tešku noć

Provedenu bez sna

7

V

Kada zatvorim oĉi

Vidim crnog duha kako me gleda

I kako me moli

Da poslednju ĉašu

Svoje krvi

Rastopim u tom sivom prahu

U noći koja kao da liĉi na poroĊaj

Puno krvi i jauka bilo je tamo

Izustih samo jedno ime

I na ploĉnik padoh

Moju će smrt klinci

Raznositi kao jeftin nakit po parku

A neki će od njih

Na sliĉan naĉin umreti

Ali šta je smrt u poreĊenju

Sa srećom koju svakim danom kradu

Tim malim ljudima

U školi

Parkovima

Na igralištima

Pripremajući ih da budu

Poput svojih oĉeva

Mama

Striĉeva

Igla ne laţe

Svako od njih zna da će umreti

Ali im jedino ona moţe dati ono

Što niko od vas nikada probao nije

Istinu

Prijatelji

Istinu

8

VI

Jednom kad zanoćim na snegu

I vukovi rastave moje udove

Od trupa moga

I kada topla krv krene da topi

Ono malo snova što je ostalo u snegu

Shvatićeš

Šta je za mene bila ljubav

Vetar će moju mladost odneti

Na ĉetiri strane sveta

Moje usne će rasipati reĉi prijateljstva

Ako si me ikad voleo

Priznaj da si bio u jednom od onih ĉopora

Koji je svoju glad gasio mojom krvlju

Ako si me ikad voleo

Priznaj da si uţivao bar u jednom delu mene

Mojoj nozi ili prstima

Priznaj da ti je to na tren ugasilo glad

Jedino tako druţe

Ja ću nastaviti da postojim

Svestan da sam bio samo hrana

Tvojoj snazi i ako sam te

Bar malo ojaĉao

Veruj

Zavet moj

I smisao moj su ispunjeni

Na ovoj maloj zemlji

9

VII

Jednom kad se probudiš

Shvatićeš da je svršeno sa otocima

Iza kojih smo skrivali svoje slutnje

I svoje male strahove

Tada ćeš znati da njegovo ime

Nije ništa drugo do metafora za hrabrost

I da nje nema bez oĉaja

Ako ikad digneš ruku na sebe

Uĉini to u vreme kada se

Jutro budi

A novi ţivot ĉuĉi u pelenama

Ne zato što te volim

Ali probaj da misliš

Kako u svetu sve spava

Kako je harmonija osnov

Sveopšteg postojanja

I kako usne klize niz usne

Ne da bi ljubile sebe same

Nego da bi dale sasvim drugi smisao

Toj agoniji zvanoj postojanje

I ako ikad digneš ruku na sebe

Uĉini to rano ujutru ili u kasno veĉe

Kada se ţivot budi ili dok

Odlazi na poĉinak

I znaj da harmonija sveta

Nije ništa drugo do iluzija u tvojoj glavi

I da postojanje tvoje

Nije sumnjivije od prazne hartije papira

Ali ako poţeliš zaista da ubiješ sebe

Nemoj da misliš na metode

Nego se baci u poţar

I probaj da u njemu sagoriš

Do kraja

10

VIII

Krenuo sam da pišem pesmu

Ali sam znao da sam u tom stanju

Spreman za ciklus

A kad ĉovek krene

Teško je stati na zadatu temu

Ispisao sam svesku

Jednu i još jednu

Nestalo je papira

Pisao sam po zidovima

Nestalo je tinte

Pisao sam krvlju

Posle izvesnog vremena

Stomak mi je postao gladan

I video sam indijance

Kako se kupaju u snegu

Bacio sam pogled na pesmu

Prelistao svesku

Gledao na zid kao u prazninu

Sve je to bilo povod

Samo razlog

Da još malo budem

Ţiv

Tog jutra sam zaspao u snegu

Krvavi tragovi su vodili do sela

To su bili vukovi

Koji su razvlaĉili moju savest

Sada je više nemam

I zato još uvek

Pišem po zidu

11

IX

Probudio sam se mrtav

Na ulici

Kad je došao bog

I traţio liĉnu kartu

Nije prepoznao

Sina svog

Posle se pravdao

Dilerima u kvartu

Od kojih je uzimao lovu

I pored toga što je primao

Redovnu platu

Da prehrani porodicu

Ili već

Ko će ga znati zašto

O boţe

Zar i ti nosiš

Plavu uniformu

12

X

Treba mi vreme

Sutra ću već biti mrtav

Kasno je veĉeras za reĉi

Ostao sam sam na granici

Ne pokušavaj da me ubediš

U nemoguće

Ludnice i zatvori su nastali zbog nas

Da nas sputaju i spreĉe

Da nam potkrešu krila

Kao sunce ikaru

I jednom kad se probudimo

Na onom drugom svetu

Sa hrpom metaka u stomaku

Krvlju obliveni i lepljivi

Poput sperme

I tada ćemo biti na

Samom dnu

Bez obzira što smo ponekad

Umirali kao isposnici

Mi smo greške prirode

Zaĉeti na ulici

Kao psi

U besu i divljoj strasti

I tamo ćemo i umreti

Na ulici

13

XI

Umirali smo po parkovima

Gde smo otpadali noćima

I svoju promašenost

Menjali za jutra

U telima smo nosili

Stogodišnju samoću prolaznika

OsuĊenih na smrt bez prijatelja

Znali smo da je ljubav

Jeftin inventar

I da je

U nedostatku bolje reĉi

Moţemo menjati za tišinu

Nedeljnog obroka

Nalazili su nas mrtve

Sa prosutim mozgovima

Ali ni jedna

Forenziĉka analiza

Nije ustanovila

Koliko je samo snova

Nepovratno izgubljeno

Rasprskavanjem

Jednog delića

Neuronskih ćelija

14

XII

Koliko samo noći besanih

I susreta promašenih

Utrošismo za ovo malo

Naših godina

Nedovoljnih da nas stave u zbirke

Ili nam podignu spomenike

Ulice su bile naše putanje

Svoje korake

Ponekad krvave

Ostavljali smo na njima

Naša imena one neće nositi

Ali naša tela

One su otimale svakoga dana

I jednom

Kada prezreni i odbaĉeni

Zanoćimo na kiši

ili snegu

I tamo overimo

Svoj poslednji orgazam

Znaćemo koliko je samo hrabrosti

Trebalo da se odmetnemo

I krenemo tim krivudavim ploĉnicima

Kojima smo zaveštali svoja stopala

Hladna

Bistra

Poput jesenjih kiša

Ili januarskog jutra

15

XIII

Izgledam li ti kao neko

Ko dolazi sa drugog sveta

Kao da se nikada nismo sreli

Kao da

Svako od nas

Nije birao svoja jutra

I voleo vlastite noći

Ulice su noćas prazne

To je poziv na susret

Da li si uĉila da ĉitaš znake

Oni postoje

U tvom

Kao i u mom svetu

Ali moji znaci su obešĉašćeni

društvenog smisla

Metafore moći ili uspeha

Oni su samo naznake za lutanja

I za putanje

Kad pravog puta nema

U tome je razlika

IzmeĊu naša dva malena sveta

I zato se nas dvoje nikada nećemo sresti

Pa makar jedno pored drugog prolazili

I hiljadu puta

U toku jednog jutra

To nije sudbina

To se zove sreća

16

XIV

Ne znaš ti za naše strahove

Niti znaš za naša iskušenja

Nismo mi uvek traţili hrista

Ili verovali u vlastita raspeća

Noći su nas zaticale snene

Jutra su nas budila iz bluda

Imali smo snage za povratke

I odlazili smo da se više

Nikada ne vratimo

MeĊu sobom

Delili smo hranu

Krv i spermu

Umirali smo kao muve

Mladi

Zeleni

Na iskonu snage

I ponovo se raĊali

U drugim ljudima

I njihovim rukama

Spremni za nova iskušenja

I nove poduhvate

17

XV

Jednom kad se uradimo

Svi ćemo postati sebi sliĉni

Naši strahovi će isplivati

I svi ćemo poprimiti

Izgled zveri

Koje se boje sebe samih

Jedini problem biće nam razvrat

Koji upraţnjavamo

Jer jedino tako

Moţemo da volimo

18

XVI

Nije ništa odgovorila

I neće ništa odgovoriti

Nestaće kao što je došla

Topla

Blaga

U sumrak

Za njom neće ostati ništa

Tragovi su zauvek

Izgubljeni

Njena meka stopala

Će osvanuti na novim

Ploĉnicima

Ali njihove putanje

Više nećemo deliti

Ostaćemo sami u veĉnosti

19

XVII

Nema više tragova

Njene ruke ne dopiru više

Do moga pogleda

Ostale su samo reĉi

Koje smo delili

U dugim noćima

Parkovi su prazni

Ulice puste

Šta oĉekujete

Kiša je sprala

Moje suze

20

XVIII

Umrećemo umoreni

Sa modricama

Svuda po telu

Naše snove

Će poĉistiti

Jutanji komunalci

I pomešati ih

Sa ostalim smećem

Grad će izgubiti aromu trgova

U kojima se vreva mase

Mešala sa uţarenošću

Košnica

Osvanuće ţiĉano jutro

Nebo će dobiti bodljikave predznake

Podzemne hodnike će zameniti

Pijani praznici

I proslave novih godina

Umrećemo mladi i nezreli

Uhvaćeni u sopstvenoj gluposti

Jednog dana

Pretpostavljam

Naša glupost će ponovo isplivati

A ţiĉani oblaci će nestati

Kao snovi od sapunice

Biće kasno da shvatite

Da sanjate na kratko

Stari ste i umorni

Dok smo mi drimeri

Sanjari

Naši snovi su dogotrajni

21

XIX

Slutim dan

Kada ćete naša

Gola tela

razvlaĉiti po ulici

Nabijati na noţeve

I komadati

Na sve sitnije delove

Dok na kraju ne ostane

Ni gram snova

Koje ste nam već

Prethodno oduzeli

U svojim biroima

Svojim luksuznim ţivotima

Svojim strahovima

Koje ste cenili više

Nego bilo koji naš trenutak

Proveden na trotoarima

Kišnim i ledenim

Poput krvi u našim ţilama

Niste nam oprostili

Našu nagotu

Niti lakoću sa kojom smo uzimali

Sve od ţivota

Umesto toga

Ušli ste u naša tela

Poput lopova

I pokušali simulirati orgazam

Naša tela su i dalje

Ostala naga

Otporna na svaki

Pokret vlasti

Niste znali da ono

Što nas moţe ubiti

Nije vaša glupava nemoć

Kojom odbijate ţiveti

Već snaga ţivota

Koju smo u sebi stvorili

Ali je nismo bili kadri nositi

22

XX

Nestalo je leta

Poĉinju kiše

Ţivot naš postaje

Trom i spor

Umrećemo od upale pluća

Ili će nas neko upucati

U mraku

Bojeći se samoće

U svakom sluĉaju

Umrećemo kao kuĉići

Bez namere i jasnog cilja

Sami bez zagrljaja ili prijatelja

Ali nemoj biti tuţan zbog toga

Tuţni su samo oni

Koji gube nešto od ţivota

A mi

Šta mi moţemo izgubiti

Od ţivota

Iz kog smo proterani

Ništa

Zato pevaj

Ptice umiru pevajući

23

XXI

Ulice su prazne

Probušeni mozgovi traţe

Malo krpe da zapuše rupe

Krvarili smo svu noć

Na trotoarima smo ostavljali

Otiske dok smo hodili

U suton

Znali smo da će nas

Nahvatati

Danas ili sutra

Naš uţitak košta

Naša je linija promašena

Nestajali smo sa izlaskom sunca

Jutro nas je zateklo mrtve

Ubila nas je groznica pohlepe

Na prelasku noći i jutra.

24

XXII

Kasno je sada za reĉi

Nedostaju pomilovanja

Ostali smo sami

U paklu

Umirali smo bez pozdrava

Nestajali na jednom

Budili se na drugom

Kraju grada

Krv svoju i tragove svoje

Rasipali smo po ploĉnicima

Na kojima smo ostavljali

Usne

Koţu

Suze

I nepovratno nestajali

U utrobi grada

Koji nije mogao da prihvati

Našu ljubav

I naša tela naga

25

XXIII

Bili smo samo prijatelji

Bez svesnih manira

Bez zle namere

Sami

Goli

Na kiši i vetru

Snove svoje prodavali smo

Kao jeftini kozmetiĉki pribor

Daljine su nestajale

A smisao je sve više gubio

kontakt sa stvarnošću

I pukli smo

Kao što pucaju ljudi opterećeni

Teţinom

Na mestima

Koja smo voleli

I na drugima

koja smo izbegavali

Parali smo se po šavovima

Kao što se paraju dţemperi

Umirali u ropcu kao što umiru

Lopovi i beskućnici

I nije nas stid zbog toga

Postojali smo na naĉin

Na koji postoje leptiri

I umrli smo mladi

U veĉnosti

Kao što umiru pegazi

Sami

Svoji

U tišni

26

XXIV

Crvenilo hiljade ĉireva

Koji prete pucanjem

Meka izmaglica u tvojim oĉima

Koja zjapi prazninom

Probaj otrgnuti ruke

Probaj izaći iz zore

Koju to ĉudno crvenilo

Spaja u tvome srcu

Koliko puta smo samo

Spavali zajedno

Koliko puta su naše usne

Dodirnule se meĊusobno

A ipak one kao neme

Ostaju uspavane na ploĉnicima

Izlizanih tragova

Zaboravljenih igli i krvavih koraka

Koji vode samo u jednom

Smeru

Ti kao da znaš taj put

Ti kao da si već jednom bila tamo

Umiranje je nebitno naspram ponora

U koji vodi taj put

Koliko si puta okušala vlastitu krv

Samo da za trenutak

Osetiš slast otrova

Koji nosiš u sebi

Put u smrt je nevaţan u odnosu na ono

Što mu prethodi

Ţivot na granici i zavisnost

Od slasnih uboda

Koji crvene danima

I kao hiljade ĉireva

Prete pucanjem

27

Dok tvoje hladne ruke

Razapete po tamnim ploĉnicima

Podsećaju na meku izmaglicu

Na tvojim usnama

Koja zjapi prazninom

Pepeljasto jutro nas

Budi umorne

Oĉi naše su blede

Telo malaksalo

Koliko još smrti treba

Do veĉnosti

Koliko još malih uboda

Za jednu veliku

Smrt

28

XXV

Zašto misliš da sam

Sve svoje pesme

Posvetio toj maloj rupi...

Rupi od metka

Ili rupi u mozgu

Iz koje izlaze

Pacovi i bubašvabe

I kakvog smisla ima pisati

O neĉemu tako šupljem i

Probušenom

Ali ipak, moţda sam ljubav

Prema tebi zaista

Povezivao sa tom rupom

Gde sam ponekad

Preĉesto gurao svoje

Snove i svoje male

Nade... rupa je šuplja

A šupljina ponekad boli...

Nadam se da sada razumeš

Moju tugu

I moju pesmu...

Nadam se da sada

Razumeš zašto sam

Je posvetio tvojoj

Rupi... jer to i nije

Neko novo iskustvo...

Kao ulubljena hauba

Ili otvor na prednjem

Delu izbušenog

Kišobrana ili

Rupa u levoj pretkomori

Srca...

Rupa je rupa

Nema i zjapeća praznina

Koju svaki novi dan

Obnavlja u meni

29

I nije taĉno da sam

Ikada pisao o tvojoj rupi

U suštini ova pesma je

Posvećena samo meni

30

XXVI

O zidan

Zidan

Što ga udari samog na ulici

Što im dade povoda

Da ti priĊu sa leĊa

Da te dotuku

O zidan

Zidan

Bio si naš san

A ugasio si se kao što se ugasila

Naša potreba za hranom

Heroinom

Alkoholom

Posle toga smo odlazili na utakmice

Umirali na ulicama

Na stadionima

Kao što mlade devojke gube nevinost

Glupo i bezglavo

Bez cilja

O zidan

Zidan

Dao si nam nadu i ukrao je

Kao što se kradu retki pokloni

O zidan

Zidan

Umro si lako

Suviše lako

Sam na ulici

31

XXVII

Jednom kada umrem

Niko se više

Neće sećati

Mojih usana

Ruku ili kurca

Ljudi će slaviti ljubav

Kao da idu na ispovesti

Strast će trijumfovati

U bolu u bedi

Zastave slobode će se vijoriti

Nije nas strah

Umrli smo mladi

Nisu nas pitali za savet

Ili mišljenje

Ali nebitno

Pustinja će već sama progovoriti

32

XXVIII

Jednog dana

Nauka će uznapredovati

Znaćemo zašto nosimo

OdreĊeno odelo ili biramo

Neko prijateljstvo

Tada ću znati da moj alkoholizam

I nije bio moj izbor

Kao što ni izvesne

Ruke usne suze

Nisam birao

Danas još verujem

Da sam ja taj koji je

Izabrao

I da sam te stvari voleo

Ma šta kome to znaĉilo

Snovi će umreti

Ulica će opusteti

Ali hoćemo li se

Više ikad sresti

U veĉnosti

Beda će progovoriti

Umrećemo mladi

Plavi bogovi će slaviti

Prerano

Naša mladost će se vratiti

Iznova da jebe boga

U šupak

Do veĉnosti

33

XXIX

Sanjala je o tome da se krešemo

Do momenta dok ne potvrdimo

Svoj poslednji overdouz

Sanjala je o tome da

Nestanemo u utrobi zemlje

Kao crnci u središtu amerike

I jednom kad se probudimo

Poharane svesti

I zle naravi

Znaćemo da nismo ništa izgubili

Od onoga što su nam ukrali

Vaši biroi

Školski odmori

I dosadni verski praznici

Kada ste nas terali da sanjamo

O veĉnosti

A istovremeno

Bili smo propalice

Koje ni u kladionice nisu puštali

Izgubili nismo

Ali propušteno u vremenu

Sebi ne moţemo

Oprostiti

34

XXX

Ulice su prazne

Opusteli su ploĉnici

Došla je zima

Nema više razloga

Niti izgovora da ostanemo zajedno

Idi

Vodi svoja stopala

Sve dalje od mesta

Za koja nas veţu tragovi

Sperme i suze

Idi

Daleko od potrebe

Da nam znaĉe neki razlozi

Izumrli na cesti

Jednom kada umreš

Niko ti neće gledati u venu

Niti traţiti utehu za nešto

Ĉega nema

Idi

Tvoja stopala nek te vode

Ploĉnici su pustinja

35

XXXI

Ej mali budi dobar

Ulice su postale pakao

Teško ćemo ih nositi

Ej mali budi dobar

Škole su otvorile svoja vrata

Ali ne trebamo više obrazovanje

Ej mali budi dobar

Nama treba ljubav

Nabadaćemo je na kurac i slati ljudima u svet

Ej mali budi dobar

Prošla je veĉnost ali pakao istrajava i ĉeka nas

To je zakon ulice

Ej mali budi dobar

Odzvanja kao kompleks

U nepovrat

Ej mali budi dobar

Ej mali budi dobar

Budi dobar

36

XXXII

Zašto da krijem

Voleo sam te plave oblake

U koje sam sakrio svoju neţnost

Kao nevino dete

Koje beţi

Ili traţi prijateljstvo

Voleo sam njene usne

Ruke mekane kao veĉnost

Nisam zaspao u njenoj kosi

Kao što nisam spavao u senci

Bresta lipe ili hrasta

I nema veze

Ionako će svaka nada nestati

Ili još gore ostati sećanje

Ali osećanje mi ne mogu ukrasti

Snove sam zaveštao ulici

Vene heroinu

Sve što mi ostaje su

promrzli tragovi

Pokisli na ploĉniku

37

XXXIII

Već dugo ne mogu

Da prihvatim svoju novu prirodu

Odbijam ĉinjenucu da sam vuk

I da moram ţiveti u ĉoporu

Ali od nedavno

Zima je zavejala primerke

Moje vrste

I od tada

Pokušavam da se naviknem

Na glad

Lovci steţu obruĉ

Danas ili sutra

Uhvatiće me u klopku

Postaću proziran kao paprat

Umreću u oĉaju

Ne sećam se da sam

Ikad dirao njihova stada

Ona su mi ĉak neprihvatljivija

Od njihovih ĉopora

Ali stići će me

Jednom kletva znam

Što sam birao da postanem

Vuk samotnjak

38

XXXIV

U ponoru

U paklu

Sazdani samo kao komadići nekog boljeg sveta

Išli smo prema

Neminovnom kraju

Za nama nije ostajalo ništa

Suze i spermu smo rasipali na mestima

Koja smo potom napuštali

Iz nuţde ili obesti

Traţili smo nemoguće

U sebi dogoreli

Ostade nam samo tuga

Bez veĉnosti

39

XXXV

Bilo je dobro

Dok smo se opijali od tri piva

I sanjali svetove

Širom otvorene za naša stopala

U meĊuvremenu

Droga nam je razbila savest

Osećanja su popustila

Kao zveri puštene sa lanca

Traţili smo malo dostojanstva

Trgovi su ostali prazni

Gradovi su zatvorili svoje zidine za nas

Umirali smo po sobama

Sa prosutim mozgovima

Oni hrabriji

Dok su ljudi poput mene

Zatvorili svoju privatnost

U tamne komore stambenih zgrada

I ĉekali da smrt doĊe

Poput nepoznatog konjanika

Romantizovali smo budućnost

Da bi sadašnjost dobila smisao

Da bi stvarnost na trenutak zaboravila na iskustva

Koja smo sticali noćima

Ulice su nas primile

Kao buntovne sinove odbegle od kuće

Ulica nam je dala krila

Jutra su nam oduzela hrabrost

Našu muškost

Jutra su nas silovala

I sad smo kao device

Ostavljene na ploĉniku

Da ĉekaju svoga princa

Da im po drugi put prospe krv

Veĉnosti duga bez pozdrava

40

XXXVI

Sanjao sam o tome da se volimo

Kao što se vole talasi

I da nestanemo u noći kao

Što nestaju oblaci

Da zanoćimo na snegu sneni i goli

Da se kupamo u noći bez suza i griţe savesti

Da ostanemo dugo u svetu koji nas ne voli

Da pretimo sudbini ĉak i kad smo joj po volji

Da nestanemo kao što nestaju neprijatelji

I da se vratimo kući kao što se vraćaju stranci

Da se volimo kao liliputanci

I da udišemo kao mohikanci

Da nestajemo poput crnaca

A istovremeno

Volimo dţez u dolini Bele amerike

O tome šta volim

41

XXXVII

Zamisli da je ovaj svet posvećen samo tebi

i da plutaš

Zamisli da se daviš u velikoj oluji

koja proţdire ti srce

Zamisli da su ljudi ovde kao što su tamo

a da tamo nikada i nisi bio

Zamisli da lutaš po svetu

I da voliš ljude kao što se vole vukovi ili jeleni

Zamisli da smo mi opet skupa

U suštini prijatelji

Zamisli da se volimo kao deca

U snegu goli da hodamo i da traţimo iskru sreće ili ljubavi

Putokaz za ovaj ili neki drugi ţivot

Jer sreća je uvek dobra, sada ili u narednih hiljadu godina

Zamisli da letimo u nebo

I da nas tamo doĉekaju oblaci

Kiša i grad

I da se smrznemo kao proseĉni cigani

Bez knjige i obrazovanja

Bez posla i plate

Zamisli da te izbace iz kuće samo zato što voliš ljude

bilo kakve da su boje koţe

Zamisli da te zakolju dok spavaš

Samo zato što im treba malo zabave

Zamisli da te odvoje od majke

Kao što godina kuĉićima to ĉine

Zamisli da ceo svet plaĉe

Dok ti uţivaš sa ţenom koju voliš

Zamisli i nećeš pogrešiti

Zamisli

42

XXXVIII

Eh taj zlatni retriver

Zbog kojeg sam svoje pesme pevao

Naivan

Eh taj zlatni retriver zbog kojeg sam noćima plakao

Usamljen

Eh taj zlatni retriver

Kojeg sam bio ţeljan

A opet

Taj zlatni retriver što maše repom i ţmiga

E moj zlatni retriveru

Suviše zlatan da bi usrećio mali detelinarski stan

skuĉen i uzan

Trebao si prostor

To mogu razumeti

Ali ne i školska dvorišta u koja si sakrio svoju kosu,

Ne i sitne sate u kojima si ĉekao zoru

Ne i tvoju ljubav

Koja se zove pripitomljavanje

Moj je problem što sam sanjao o vuku

Tamo gde god sam video tebe

I što sam sanjao slobodu gde god sam video nas dvoje

Moj je problem

Što sam roĊen u divljini

To nije tvoj problem

Rasti odgojen u sretnom porodiĉnom okruţenju

Zlatni retriveru

Ali zapamti

Koţa se ne dobija

Ona se stiĉe

43

XXXIX

Silovan sam danas

Po drugi put

Njihovi paragrafi

I kruti sistemski klišei

Zabili su se kao ekseri

U moja moţdana tkiva

I sada vise

Poput elektroda

U mojoj glavi

Više ne osećam

Ukus gorĉine i boli

Nego samo beskonaĉno

Pulsiranje

Praznog kosmosa

Koji me tapše po ramenu

I govori ohrabrujuće reĉi

Ti si dobar

Ti si najbolji

Još samo malo

Da se usavršiš

I bićeš poput

Najboljeg kompjutera

Funkcionalan

I krajnje beskoristan

Bez potrebnog

Softvera

44

XXXX

Ne moţeš da me voliš

A da ne zavoliš

Sve moje jednosmerne ulice

Sva moja prostranstva

Koja na drugi naĉin ne vode nigde

Moje pijane noći

U kojima sam traţio usne

Kao zamenu za slobodu

Za pun udah

I još jedan pokušaj

Da hodam

Na tankoj niti pijan

IzmeĊu ţivota i smrti

I biram ţivot

I po cenu smrti

Tek tada ćeš moći

Zavoleti me

I ja ću tada

Voleti tebe

45

XXXXI

Ne voli te

Nije te nikada volela

Ulica je zavladala oĉajem

Beda je progovorila

IzmeĊu hiljadu naĉina da prospemo mozak

Zašto mi uvek biramo onaj najgori

Da zavolimo nekog

Ko nas nije u stanju voleti

Ne postoje izgovori

Nema veĉnosti

Postoje samo prostori

Koje treba osvajati

Da nas oni ne bi progutali

Zato trĉi

Ulica je prazna

Sloboda neće ĉekati