LIST ODBOJKAŠKOG KLUBA VOJVODINA NS SEME

FEBRUAR 2019. BROJ 36

UJEDINJENI DO TITULE

ISSN 2334-8984

www.okvojvodina.org

3

OSNIVAČ: Odbojkaški klub Vojvodina NS seme

ADRESA REDAKCIJE:Maksima Gorkog 22-24, 21000 Novi SadTel. 021 422 773 / Fax: 021 525 281okvojvodina@mts.rs

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Tatjana Marovski

FOTOGRAFIJE: Filip Bakić, Aleksandar Jovanović

LEKTURA: Ivana Munišić Jovanović

PRELOM: Branka Marković

ŠTAMPA: Balaton štampa Novi Sad

OK VOŠALIST ODBOJKAŠKOG KLUBA

VOJVODINA NS SEME

Izdvajamo iz sadržaja

Bio sam siguran da neću biti trener

Promenama do pehara u domaćem prvenstvu

Dugogodišnje iskustvo – temelj za novi izazov

410

20

4

Pipremila: Tatjana Marovski

Da u životu ne ide sve onako kako smo planirali i da je vrlo malo potrebno da nas neki poziv potpuno osvoji,

potvrdio je i Siniša Gavrančić u zanimljivom intervjuu, u kojem su u ulozi novinara bili igrači prvog tima. Gavrančić je ulogu šefa

stručnog štaba preuzeo posle poraza ekipe u prvom meču polufinala Kupa Srbije, kada je nasledio Duška Nikolića. O tome kako je postao trener, šta mu je važno na putu do uspeha, da li veruje u ekipu i o mnogo čemu još

pričao je odgovarajući na pitanja koja su mu pripremili njegovi izabranici.

MALO DRUGAČIJI INTERVJU: IGRAČI PITAJU

SINIŠU GAVRANČIĆA

Bio sam siguran

da neću biti TRENER

5

Mirko Radević: Kada mislite da ste sazreli kao igrač, a kada kao trener?

- Kod dizača je to uvek dugačak proces, a čini mi se da sam ja posle 25. počeo da sazrevam. U novoj ulozi sam na početku i mislim da imam dosta da naučim i usavršavam se.

Stefan Negić: Postoji li anegdota, ili događaj iz igračke karijere, koji i danas pamtite?

- Bilo je nekih duhovitih situacija, ali više pamtim neke druge stvari. Baš nedavno smo Đorđe Đurić i ja pričali o Turskoj. Naime, zajedno smo igrali tamo, pa smo evocirali uspomene na to šta smo sve prošli i proživeli i koliko je to bilo lošije u odnosu na ono što Vojvodina nudi. Recimo, u Tokatu smo imali loš smeštaj, slabe uslove, hladne sale, a nekad smo putovali po 17 sati. Jednom se autobus pokvario, nešto se zapalilo, a mi smo se smrzli kao nikad u životu.Voleo bih zato da igrači budu svesni veličine Vojvodine pre nego što odu. Postoje finansijski mnogo jači klubovi od našeg, ali za sve njih Vojvodina je organizaciono instituacija. Verujem da će mnogi napraviti lepe karijere, biti u finansijski dobrim klubovima, ali što se organizacije tiče teško će naići na nešto poput ovoga što naš klub ima već dugo.

Lazaro Fundora: U koliko zemalja ste igrali?- Imao sam tu sreću da igram u više zemalja i upoznam različite

kulture. Igrao sam u Hrvatskoj, u Turskoj, Rumuniji, Iranu, Francuskoj i Grčkoj.

Ivan Kostić: Koja je zemlja ostavila najveći utisak na Vas?- Turska mi je najviše prijala, a jedina je u kojoj sam duže ostao, tri

sezone. Mislim da sam tamo i najbolje igrao.

Andrej Rudić: Koji su Vam najdraži igrački uspesi?- Bilo je puno lepih uspeha i pehara sa Vojvodinom, a od

međunarodnih bih izdvojio treće mesto u CEV kupu sa Halkbankom. Ipak, neko posebno mesto zauzima i Tokat, jer smo tada sa skromnijim budžetom i uslovima pobeđivali mnogo veće timove.

David Mehić: Koji odbojkaš Vam je bio idol dok ste igrali i da li sada u novoj ulozi imate nekog trenera kao uzora?

- Jednog pravog idola nisam imao, ali voleo sam da gledam najuspešnije dizače, analizirao sam ih, trudio se da od svakog usvajam ono najbolje, međutim nisam kopirao. Slično je i u trenerskom poslu. Uvek volim da čujem mišljenje saradnika, kolega, usvajam i od stranih stručnjaka, da učim, pitam, usavršavam se. Najveći utisak do sada ostavio je na mene Slobodan Kovač. Pokazao je veliku energiju da mi prenese sve svoje znanje, potpuno otvoreno. Nalazio je vremena da mi se posveti i odgovori na sva pitanja. Bio sam u Sloveniji na pripremama reprezentacije, čiji je on selektor. Svideo mi se njegov odnos sa igračima, prijatelj je, ali strog kada treba i ima ogroman autoritet. Najviše mi se svidala njegova želja da mi pomogne i podeli ono što zna. Neki treneri to čuvaju za sebe.

Goran Škundrić: U kojem klubu Vam je bilo najbolje?

- Kada je inostranstvo u pitanju, upravo mi je najbolje bilo u Turskoj. Nica i Solun svakako su primamljiviji, ali nekako iskustvo iz Tokata najviše pamtim. U našoj zemlji mi je svakako bilo najbolje u Vojvodini, to je bila moja prva kuća u igračkom smislu, a tako je i sada u trenerskom. I upravo je kao kuću i doživljavam.

6

Stevan Simić: Da li možete da izdvojite neku posebno dragu situaciju od kada ste trener u Vojvodini?- Prvo moram da kažem da mi je najveća želja bila da postanem prvi trener, ali potpuno srećan bio

bih da je recimo Nikolić otišao u neki dobar inostrani klub, a ja ga potom nasledio. Ovako, funkciju sam preuzeo nakon njegove smene, no i takve stvari se dešavaju. Naravno, to ne umanjuje moje ambicije. A kada su u pitanju neke posebne situacije, teško bih mogao jednu da izdvojim. Za mene je najveća sreća kada igrači napreduju i kada vidim da su neki moji saveti pomogli da poboljšaju svoju igru.

Stefan Kovačević: Šta Vas je privuklo posle igračke karijere da se bavite trenerskim poslom?- Zanimljivo je to da sebe nikad nisam video u trenerskim vodama. Ima onih koji još dok igraju

zapisuju sve i pripremaju se za to. Ja sam bio siguran da neću biti trener. Međutim, kada sam po završetku karijere razmišljao kako ću i šta ću, desilo se da je u Vojvodini bilo upražnjeno mesto u mlađim selekcijama. Siniša Reljić i Branislav Đurić su radili sa mladima, a onda je Siniša otišao čini mi se u Budvu. Tada sam prihvatio samo da pomognem, uz Đurića. Ipak, kako je vreme odmicalo, taj poziv me je potpuno osvojio, pronašao sam se u tome. Prijao mi je period u mlađim kategorijama, ušao sam kako treba u trenerski posao i sazrevao sa mlađima. Preporučio bih svima da krenu tako, jer smatram da je to pravi redosled, stepenik po stepenik. Eto, u Vojvodini je to tradicija i to je pravi put.

Miran Kujundžić: Da li biste mogli da uporedite Vas nekada sa aktuelnim dizačima Vojvodine?- Mogao bih da uporedim i smatram da su i Todorović i Kostić bolji nego što sam ja bio. To zaista

mislim. Odlični su i mogu još da napreduju. A stil igre se naravno razlikuje, kompletna odbojka je drugačija.

7

Božidar Vučićević: Da li verujete da ova ekipa može osvojiti/odbraniti titulu?

- Verujem i potpuno sam ubeđen da možemo do cilja, ali mi je važnije to kako ćemo igrati i izgledati na terenu kao ekipa. S tim će doći i rezultat. Optimista sam, a igrači znaju kakvo mišljenje imam o njima. Vera u nešto je samo početak, a najbitniji je rad i ono što ćemo pokazati.

Pavle Perić: Kako ste se snašli u ulozi šefa stručnog štaba?

- Za mene je sreća što u stručnom štabu imam dobre ljude, što imam direktore koji su radili ovaj posao i razumeju me, što imam podršku predsednika i svih u klubu. Sa svima njima sam razgovarao i izneo svoje viđenje, a oni su to podržali. Vreme će pokazati sve, početak je, preprepreke rešavamo svi zajedno i to je dobro. Ima pomaka na treningu, kada su u pitanju atmosfera, volja, napredak. Verujem da će biti sve bolje.

Vuk Todorović: Kakve su Vaše ambicije u trenerskom poslu?

- Ambicije su najveće, u pravom smislu te reči. Postavio sam sebi visoke ciljeve i treba mnogo da se radi da bi se to dostiglo. Vreme će pokazati.

Dmitro Viecki: Mnogo je faktora koji utiču na uspeh tima, atmosfera, nivo igrača... Koji je po Vašem mišljenju najvažniji faktor?

- Uvek ističem da su igrači zaslužni kada se napravi rezultat. I za uspeh je odlučujući faktor igra. Naravno, tome predstoji atmosfera, koja je važna podloga, zatim slede treninzi, rad, ali bez kvaliteta igrača nema uspeha.

8

Nakon imenovanja za šefa stručnog

štaba Siniša Gavrančić dobio je i novog asistenta,

Đorđa Đurića, kao i kondicionog

trenera Aleksandra Jovančevića. Menadžment

Vojvodine odlučio je da se vrati

staroj tradiciji, pa je u struci opet okupio „svoju

decu“

I Gavrančić i Đurić nekadašnji su igrači novosadskog kluba, a trenersku karijeru počeli su u svojoj kući, u mlađim selekcijama. Siniša je prethodnih sezona, kao

i jedan deo ove bio prvi pomoćnik Nikoliću, dok je Đorđe godinama radio sa juniorima.

Kada je Gavrančić preuzeo kormilo prvog tima, Đurić nije mnogo razmišljao nakon što mu je ponuđeno da se priključi stručnom štabu i pomogne Siniši na novom zadatku.

- Pre svega volim ovaj klub, vezan sam za njega. Vojvodina mi je mnogo pomogla u karijeri, da nije bilo nje sigurno ne bih bio ni u reprezentaciji. Poziv zato nisam mogao da odbijem, a svakako sam bio tu i radio sa mladima. Takođe, da ne verujem u visoke domete tima, u saradnike i ljude u klubu, ne bih ni prihvatio novu ulogu – kaže Đurić i poručuje: - Sada svi treba da se ujedinimo, da damo masimum, onda nam neće biti žao, a rezultat će doći.

Kao što je veran i privržen klubu, takav odnos Đorđe najavljuje i u stručnom štabu, jer, kako veli, za drugačije i ne zna.

- Biću uvek uz Sinišu, radićemo zajedno sve što možemo. Mi smo i kao igrači sarađivali, pa zato i ne treba da čudi što se i sada dobro slažemo. Poštujemo jedan drugog, a iako smo različiti karakteri odlično se dopunjujemo. U svakom

slučaju on će imati moje puno poverenje i podršku do kraja.

U nastavku sezone zalagaće se za iste principe.

- Od prvotimaca ćemo tražiti da svako zna svoje obaveze i ništa drugo. Mislim da su malo igrali, da im fali iskustva, ali potencijal postoji. Moraju da rade, da pokažu želju i uz našu pomoć da dođu do željene igre. Verujem u sve igrače i znam da će iz dana u dan biti sve bolji.

Svestan je Đurić da ih sve čeka veliki posao, ali se izazova ne boji.

- Ceo život sam bio borac i ostaću do kraja. Neke stvari se moraju promeniti, treba da negujemo zajedništvo, da uložimo maksimalnu energiju, da svi igramo za tim.

Deo tog tima sada je i Aleksandar Jovančević, koji je starijim generacijama poznat kao vrsni rvač, osvajač

ĐORĐE ĐURIĆ I ALEKSANDAR JOVANČEVIČ NOVI ČLANOVI STRUČNOG ŠTABA

Moramo se ujediniti

9

mnogih medalja. Godinama unazad profilisao se za kondicionu i fizičku pripremu vrhunskih sportista i ekipa. Rad u Vojvodini mu nije nepoznat, jer je u minulom periodu pomagao juniorima.

- Imao je sjajnu karijeru kao sportista, a kao kondicioni trener radio je u FMP, Crvenoj zvezdi, trebalo je da ide u Rusiju i sreća je naša da nije otišao. Takođe je u Novom Sadu leti pripremao sportiste koji igraju u inostranstvu i svi su bili prezadovoljni. Moram da kažem da smo dobri prijatelji i da se razumemo bez priče. Sarađivali smo i ranije, pa

mogu da potvrdim da je veliki profesionalac, radnik i izuzetan čovek – hvali Đurić Jovančevića.

Kako Aleksandar veli, kroz čitavu karijeru uvek se vezivao prvo za ljude, pa tek onda za ekipe i rezultate.

- Ovaj klub vodi nekolicina ljudi koje poznajem i cenim, rekli su mi da sam potreban, tako da nisam mogao odbiti ponudu. Tu sam da pomognem, da pokušamo zajedno da stignemo do cilja. Volim izazove, to je nešto što me najviše greje, a trudiću se da dam svoj doprinos što je više moguće – zaključuje Jovančević. T. M.

Ceo život sam bio borac i ostaću do kraja. Neke stvari se moraju promeniti, treba da negujemo

zajedništvo, da uložimo maksimalnu energiju, da svi igramo za tim. (Đorđe Đurić)

”

10

Piše: Nevena Ćirković

O ve sezone, uz dominaciju u domaćim takmičenjima, nekako se najviše priželjkivao plasman u najelitnije evropsko takmičenje – Ligu šampiona.

Tim se donekle pravio kako bi se taj plasman ostvario. Jasno je da put do tog takmičenja nije lagan i jednostavan. Uz promenjenog trenera, mladi prvotimci Vojvodine pojačani su dolaskom starijih i iskusnijih igrača srpskog porekla kao i angažovanjem dvojice inostranih talentovanih odbojkaša, te se verovalo da je uspeh u ostvarenju tog evropskog cilja moguć.

No, san da se u srpskoj Atini još jednom ugoste najbolji evropski klubovi ostao je nedosanjan do neke sledeće prilike. Konačnu tačku na evropski put novosadskog tima, gledajući unazad, stavili su odbojkaši Unterhahinga savladavši izabranike tadašnjeg šefa struke Duška Nikolića u oba susreta. Za taj dvomeč igračima se nema šta

zameriti saglasni su generalni direktor Nikola Salatić, sportski direktor Slobodan Boškan, kao i bivši trener Nikolić. Borbenost, motivacija i želja da se prođe u nastavak takmičenja bile su na odličnom nivou. Jednostavno, protivnik je bio bolji u odlučujućim trenucima.

- Imali smo protiv sebe ozbiljnu ekipu. Koliko god da je to bilo bolno svima, igračima i meni kao tadašnjem treneru bilo je još teže. Borbenost je nešto što smo tražili od igrača i to se pokazalo. Mislim da nismo bili miljenici žreba. Verujem da smo i Unterhahing i mi imali kvalitet da dođemo ako ne do same završnice, onda makar da prođemo dalje.

U VOJVODINI OSTAVLJAJU TEŽAK PERIOD IZA SEBE I OKREĆU SE NAJVAŽNIJEM CILJU

Promenama do PEHARA u domaćem prvenstvu

Ostali su Novosađani bez Superkupa i Kupa,

a završili su i takmičenje u Evropi. Dominaciju je

aktuelni šampion pokazao samo u Superligi i posle svega

borba za titulu ostala je jedini i najvažniji cilj

Mislili smo da će taj proces adaptacije

ići brže i bolje, ali ove godine nismo uspeli

da na vreme dođemo do neke forme.

(Nikola Salatić)”

11

Vidimo da su u osminu finala stigle ekipe koje su ispadale u prvom kolu kvalifikacija za Ligu šampiona koje smo mi uspešno prošli. Mogu da budem ponosan na igru koju smo mi pokazali. Ono što je odlučilo da ne pobedimo ovde je malo i neiskustvo završnice igranja setova protiv takvih jakih ekipa, jer smo imali priliku da rešimo u našu korist i prvi i četvrti set, a nismo to učinili – kaže Nikolić, a nadovezuje se Salatić: – Tom porazu u CEV kupu kumovala je i sudinica, iako to nije lepo da se kaže, sigurno smo imali nekoliko šansi najpre u prvom setu, kada je kod kontranapada uvek dosuđivala protivniku poen, a diskutabilno je bilo da li je ili nije bio blokaut. Činjenica je da smo igrali mnogo bolje nego u tom poslednjem kvalifikacionom krugu za Ligu šampiona protiv Šomona. Moje mišljenje je da smo tako odigrali protiv franuskog tima možda bismo sada bili u najelitnijem takmičenju.

Slično veli i Slobodan Boškan:– Moram da kažem da sam zadovoljan time kako smo

igrali i kako smo izgledali kao ekipa kada je reč o dvomeču sa Unterhahingom. Svako od igrača dao je doprinos u te dve utakmice, u svim elementima bili smo dosta bolji nego protiv Šomona. Isto tako moram da napomenem da je nemačka ekipa u istim rangu kao što je Šomon, ako ne i kvalitetnija. Ostaje žal što mi nismo odigrali bolje te dve utakmice protiv francuskog tima, mislim da nismo pokazali kvalitet koji posedujemo.

Biće dosta prostora i vremena da se uzmu u obzir sve činjenice i razlozi neprolaska u Ligu šampiona. Ipak, neke su već uočili generalni i sportski direktor.

- Jedan od potencijalnih razloga zašto smo izgubili od Šomona je i taj što se do tada u zvaničnim utakmicama

nismo sreli sa takvom odličnom i jakom ekipom, sa disciplinovanom igrom, u svim elementima, koja tera protivnika da svaki poen zaradi svojim igrom. Mi se tu jednostavno nismo snašli. Mislim da bi postava koja je odigrala dvomeč protiv nemačkog tima možda i sa Šomonom izvojevala drugačiji ishod. Možda. No, posao je trenera da određuje postave. Dobro je vodio te utakmice, a ono što je možda falilo u susretima sa francuskim timom je to što u tom trenutku nije dobro poznavao neke igrače, nije znao kako se ponašaju u stresnim situacijama. Kvalitet imamo, ali ga nismo pokazali protiv Francuza. Da li je razlog pritisak, ili to da su mogli neki drugi da igraju, nešto je čime ćemo se baviti u narednom periodu – kaže Boškan, a nastavlja Salatić: – Činjenica je da smo se mi okupili kasno, što se tiče trenera i nekoliko igrača koji su imali reprezentativne obaveze. Mislili smo da će taj proces adaptacije ići brže i bolje, ali ove godine nismo uspeli da na vreme dođemo do neke forme. To svakako jeste jedan od razloga neulaska u Ligu šampiona. Imali

Vreme je potrebno i treneru i igračima da kroz

razne situacije shvate kako se ko ponaša, reaguje.

Taj proces je nemoguće ubrzati. Svesno smo

preuzeli rizik, jer smo verovali da imamo dovoljno

vremena da se sve to uklopi.

(Slobodan Boškan)

”

12

smo, po mom mišljenju, povoljan žreb. Isto mislim da smo imali kvalitet da odigramo mnogo bolje protiv Šomona. Sa igračima od prošle godine i pojačanjima trebalo je da budemo ravnopravna ekipa sa francuskim timom. Ali nismo u te dve utakmice uspeli da pružimo ono što se od nas očekuje i što objektivno znamo i možemo. Odbojka je kolektivni sport i on zahteva suživljenje jedan duži period. Primetno je bilo u situacijama kada su na terenu bili igrači koji su duže u Vojvodini, da prosto imaju tu hemiju i međusobno se poznaju. Daleko od toga da se potcenjuje kvalitet igrača koji su došli kao pojačanja, ali

potrebno je vreme da se svi upoznaju i da se to onda i na terenu reflektuje kroz igru i rezultat.

Potvrđuje to i Slobodan Boškan.

– Pošto nisu svi (Nikolić i Kostić) prošli pripremni deo sa ekipom, to je ostavilo posledice i na tim i na njih. Vreme je potrebno i treneru i igračima da kroz razne situacije shvate kako se ko ponaša, reaguje, u važnijim i manje važnim utakmicama. Taj proces je nemoguće ubrzati. To je problematika kada

imate igrača iz reprezentacije, svakako da vam je drago i da imponuje, ali s druge strane mi kao klub plaćamo cenu toga. Svesno smo preuzeli rizik, jer smo verovali da imamo dovoljno vremena da se sve to uklopi.

Kao i za sve u životu što se desi potrebno je izvući pouke kako se navedene greške ne bi ponavljale.

- Ako želimo da igramo Evropu, moramo se na vreme svi okupiti, što znači da treba da zajedno odradimo pripreme, koje traju dva do tri meseca. To je važan period kada se ekipa uigrava, kada se otkrivaju mogućnosti svih igrača tako da se onda koliko već na početku prvenstva može znati ko, šta i kako radi – ističe Salatić.

Nakon neuspeha u evropskim takmičenjima akcenat je stavljen na preostala dva domaća takmičenja. Opomena, otrežnjenje, može da se kaže i šamar, stigao je brzo posle ispadanja iz CEV kupa. Crvena zvezda je bila ta koja je stavila tačku na put ka peharu u Kupu Srbije. Između dva polufinalna meča, na vanrednom sastanku Upravni odbor Vojvodine odlučio je da su potrebne radikalne mere kako bi se iz nekog stanja letargije ekipa pokrenula i motivisala za prvenstvo. Na tom putu doneta je odluka da se Duško Nikolić razreši sa mesta šefa struke.

- To je odluka koja je bila nametnuta. Nismo dobro igrali, tim nije pokazao ono što se od njega očekivalo. Takve odluke ne donosite sa oduševljenjem, ali jednostavno nije više bilo izbora. Na taj način želeli smo da napravimo presek. Imenovali smo za novog šefa struke Sinišu Gavrančića, koji je sve vreme bio sa ekipom i najbolje je poznaje, nekako se nametnuo kao najlogičnije rešenje, a za njegovog asistenta smo postavili Đorđa Đurića, trenera juniora. Tim promenama želeli smo da ostvarimo drugačiji ishod u Kupu, što na

Imenovali smo za novog šefa struke Sinišu Gavrančića,

koji je sve vreme bio sa ekipom i najbolje je poznaje, nekako se nametnuo kao

najlogičnije rešenje, a za njegovog asistenta smo postavili Đorđa Đurića, trenera

juniora.(Slobodan Boškan)

”

13

kraju nismo uspeli, ali i da napravimo drugačiji tok rada sa ekipom kako bismo postigli željeni efekat, a to je ono što nam je jedino preostalo, osvajanje prvenstva – kaže sportski direkor, a nadopunjuje generalni: – Sada kada nam je sve sem titule prvaka države promaklo, klub se grupisao i svi razmišljamo u istom pravcu, a to je da naši mladi igrači, koji bi trebalo da budu nosioci igre, moraju da napreduju, što nije bio slučaj u prethodnih godinu dana.

Igrači, domaći i stranci, koji su stigli u prelaznom roku, trebalo je da donesu razliku u kvalitetu, te da u odlučujućim trenucima preuzmu odgovornost na sebe i reše pojedine situacije. Kako je za uigravanje ekipe potrebno vreme, tako je, poručuju direktori, potreban određeni period da njihov kvalitet bude uočljiv na terenu. Ipak, različitog su mišljenja da li su u potpunosti opravdali očekivanja.

- Mislim da su u osam evropskih utakmica opravdali očekivanja. Kubanac Lazaro dve godine nije mogao da igra, zbog napuštanja svoje federacije. Znali smo to i ja sam se vodio time da on ima dobar kvalitet i mislim da nam je dao dosta. Dmitro je, s druge strane, veoma mlad, talentovan korektor, koji je doveden da se afirmiše. S obzirom na njegove godine, zadovoljan sam. Možda smo mogli i bolje strance da dovedemo, ali to sa sobom nosi veće ugovore i obaveze. Kada je reč o igračima iz naše zemlje moram da kažem da sam očekivao i malo više. Oni su upravo ti koji treba da prave prevagu u evropskim utakmicama – iskren je Boškan, a

Salatić ističe: - Sve su to kvalitetni igrači, ali, sticajem okolnosti, nisu doneli u tim ono što je bilo potrebno Vojvodini da u Evropi uradi nešto više. I zato mislim da će u narednom periodu akcenat biti stavljen na naše prvotimce da više igraju i da pokažu šta i koliko mogu pa da znamo šta nam je činiti u narednim godinama. Izgubili smo dosta meseci, ali to je tako u sportu. Svi smo imali dobru nameru. Po mom mišljenju, glavni problem je to što naši igrači nisu sazrevali i to će se nadam se promeniti sa novim stručnim štabom, i novim kondicionim trenerom, Aleksandrom Jovančevićem.

Mislim da će u narednom periodu akcenat biti

stavljen na naše prvotimce da više igraju i da

pokažu šta i koliko mogu pa da znamo šta nam je

činiti u narednim godinama.(Nikola Salatić)

”

Pred novim šefom stručnog štaba Sinišom Gavrančićem i njegovim saradnicama težak je zadatak. No, novi strateg, svestan je odgovornosti i cilja, koji je jedini preostao.

- Ambicije kluba su dobro poznate. Ostala je borba za šampionsku titulu i svi smo tome okrenuti. Prošlost je nemoguće izmeniti, zato je važno ono što sledi – kaže Gavrančić i nastavlja: - Kroz svoju karijeru radio sam sa dosta trenera, ali sam se i mimo toga trudio da naučim nešto od mnogih stručnjaka. Naravno, nikog ne kopiram skroz, već skupljam, dodajem svoje i trudim se da sklopim u jednu celinu. U odnosu na prethodni period biće sigurno više treninga, mnogo rada na tehničkim elementima, individualnim ispravkama. Potom ćemo kroz zajedničke treninge spajati u igru cele ekipe.

Do promena će definitivno doći i u pripremi utakmica.

- Moja ideja je da iz meča u meč menjamo neke igrače. Mislim da imamo širok spektar prvotimaca podjednakog kvaliteta i da to može da se napravi da bude dobro. Imamo dosta utakmica do početka doigravanja. Do tog trenutka ćemo raditi na ovaj način, analiziraćemo i pred početak najvažnijih mečeva se opredeliti za odlučujuću postavu.

Gavrančić: Gledamo napred

14

SREDNJI BLOKERSTEVAN SIMIĆ

Svega mu je 22 godine, a već je dobro poznat odbojkaš kako novosadskoj, tako i široj publici. Skromnošću, marljivošću, požrtvovanošću i maksimalnim zalaganjem od samog dolaska u Vojvodinu, srednji bloker Stevan Simić nametnuo se trenerima, koji su kod njega uz fizičke predispozicije prepoznali i talenat. Šest godina deo je prvog tima, a mali je broj utakmica u kojima nije bio i deo startne postave. Dres Vojvodine, na radost kluba i publike, nosiće još tri sezone.I bez dileme tek će da pokaže koliko zna i može.

Ž elim ovde da stasam kao igrač i kao čovek

15

Kako gledaš na novi trogodišnji ugovor?

- Moja želja je bila na dve, klub je hteo na četiri, i našli smo se na sredini. Za to vreme želim da stasam još kao igrač. I kao čovek. Mislim da je to taman period, a posle ću da vidim šta ću i gde ću.

Kako vidiš ekipu ove sezone?

- Ostalo je dosta igrača, sa kojima igram godinama. Novi momci su se odlično uklopili i kao ekipa dobro funkcionišemo.

Komentar na evropsku scenu – Liga šampiona i CEV kup?

- Mi evropske utakmice nismo loše igrali, naprotiv, bili smo dobri. Mislim da je sve bilo stvar trenutka, nažalost. Takođe, nismo imali sreće sa žrebom, pogotovo za CEV kup.

Koliko se promenila tvoja igra sa početka tvoje karijere u Vojvodini?

- Ovo je moja šesta godina u prvom timu Vojvodine. Brzo sam se izborio za mesto u startnoj postavi. Napredovao sam i nadogradio igru. Potvrda toga je i to što sam na širem spisku seniorske reprezentacije. Mislim da ovde može mnogo da se nauči i to je jedan od razloga što sam ostao u Vojvodini.

Šta bi još trebalo da se nadogradi?

- Između stalog, hoću da popravim kretanje u bloku. Odbojka sama po sebi brza i mnogo napreduje, brže se igra. Uvek se može više i kada stigneš do nekog cilja sebi zadaš novi, još bolji.

Gde pronalaziš motivaciju za napredak?

- Spomenuo sam to da sam na spisku reprezentacije, a moj cilj je da budem i na onom konačnom, užem spisku. Nacionalni tim, trofeji i želja za napretkom me mnogo motivišu.

U igri me najviše inspiriše energija koju tim stvara. Na terenu volim pobednički ritam

”

16

Šta te inspiriše u igri?

- U igri me najviše inspiriše energija koju tim stvara. Na terenu volim pobednički ritam.

Ko ti je bio idol kada si počinjao da igraš odbojku, a ko ti je sada?

- Kada sam počinjao da igram odbojku idol mi je bio Ivan Miljković. Tada je odbojka bila jako popularna, naša reprezentacija je osvajala medalje, a on je bio najveća zvezda. Sada mi je idol Robertlandi Simon, jer je čovek u najpozitivnijem smislu „životinja“. Igra odlično u bloku, a u napadu je nedodirljiv. Njega sam izabrao zato što je na mojoj poziciji. A od naših tu je Srećko Lisinac.

Deca iz Akademije Odbojkaškog kluba Vojvodina u anketi su navela da vole da gledaju tebe kako igraš. Koliko si svestan popularnosti?

- Mnogo mi je drago kada čujem da deca koja počinju da treniraju odbojku vole da gledaju baš mene kako igram. Ne mislim da sam popularan. Moram da priznam da sam se prijatno iznenadio kada sam čuo to.

Popularnost nosi i odgovornost?

- Svestan sam odgovornosti koju bilo kakvo eksponiranje donosi. Pogotovo sada uz ovaj marketing koji klub i mi imamo. Puno je tu i odricanja, ali ako deca vole da me gledaju, ja moram da im budem uzor u svemu – da pokažem kako bi trebalo da se ponašaju i postupaju, na terenu i van njega.

Ambicije i ciljevi za nastavak karijere?

- Trenutno, cilj su trofeji u Vojvodini. Želja mi je da narednih godina igramo Ligu šampiona, ne samo kvalifikacije, ali i za to nam je prvo potreban rezultat u domaćem takmičenju. Bio bih najsrećniji kada bih igrao ovde tokom cele karijere, a ako odem u inostranstvo, voleo bih da to bude Italija i da se oprobam u najboljoj ligi svetske odbojke.

Pripremila: N. Ćirković

Ako deca vole da me gledaju, ja moram da

im budem uzor u svemu – da pokažem kako bi trebalo da se ponašaju i postupaju, na

terenu i van njega

”

17

VOJVODINA KROZ BROJKE U PRVOM DELU SEZONE

Ukoliko redovno i ozbiljno pratite sport sigurno ste neretko bili u prilici da čujete kako „brojke umeju i da slažu“. I u odbojci nije mnogo drugačije. Kako igračima, tako i trenerima, na kraju je najvažnije ono što se u datom momentu dešava na terenu. Ako u odlučujućim momentima imate dovoljno umešnosti i hrabrosti da rešite meč u korist svog tima, onda se sve ono loše vrlo lako briše i zaboravlja. Sa druge strane, perfektan učinak ne znači mnogo, ukoliko u presudnim momentima zadrhti ruka.

Ipak, i treneri i igrači vole statistiku, jer ako je koristite na pravi način ona i te kako može da pomogne. Jednostavno, sa brojevima je to tako: jedan plus jedan uvek su dva. Cifre vam jasno ukazuju na stanje na tabeli, broj bodova, pobeda, poraza, učinak u raznim elementima. Čak i navijačima, simpatizerima, redovnim posetiocima utakmica, koji često subjektivno i olako komentarišu, brojke mogu biti veoma zanimljive i ukazati na mnoge podatke i činjenice koje su im promakle (ili ’pak o tome nisu nikad razmišljali).

Potrudili smo se zato da vam dočaramo kako kroz brojke može da izgleda jedan deo sezone. Ovoga puta obuhvaćena su prva tri meseca, odnosno prvi deo sezone 2018/2019. T. M.

HILJADE KILOMETARA obeležilo protekli period

Skoro 8500 kilometara prešla je

ekipa Vojvodine autobusom, u proseku 2800 mesečno, s

tim da su oktobar i novembar bili opterećeniji. Tako su recimo

Novosađani u oktobru prešli skoro 4000, a u novembru

gotovo 2800 kilometara.

Nešto više od 9000 ljudi ispratilo je utakmice

Vojvodine u Novom Sadu u prvom delu sezone, što je u proseku oko 650

gledalaca po meču. Treba istaći da su poklonici odbojke najviše punili malu salu na evropskim

utakmicama, dok su slabije bili posećeni susreti sa onim niže plasiranim timovima naše lige. Iako su i sa ovim prosekom mečevi u Novom Sadu najposećeniji, bar kada je muška odbojka u pitanju, u Srbiji, nema sumnje da bi svi u šampionskom kolektivu želeli da taj broj bude još veći.

14 puta u tri

meseca crveno-beli su bili domaćini i isto toliko gosti. U

Novom Sadu odigrali su 6 superligaških, 4

evropske i 4 kup utakmice.

18

101 set proveli su na

terenu Novosađani (33,6 mesečno, a 8,4

nedeljno). U Superkupu odigrali su crveno-beli 4 seta, u Superligi 47, u Kupu Srbije 18, a na

evropskoj sceni 32.

Zanimljivo je da su Novosađani najčešće

mečeve završavali u 3 seta. Ukupno 16 puta rezultat je bio

3:0 (13 pobeda/ 3 poraza), 7 puta utakmice su trajale 4 seta (4/ 3), dok se o pobedniku 5 puta odlučivalo u

taj breku (3 pobede/ 2 poraza).

20 pobeda uknjižio je aktuelni

šampion u tri meseca, dok je 8 puta bio poražen. Od toga, 13 pobeda i 1 poraz zabeleležila jeVojvodina u

Superligi, jedan poraz u Superkupu, te 3 pobede i 2 poraza u Kupu Srbije.

Na evropskoj sceni imali su Novosađani polovičan učinak,

4 pobede i isto toliko poraza.

28 utakmica odigrala je ukupno

Vojvodina tokom tri meseca, od toga jednu u Superkupu,

14 u Superligi, 5 u Kupu Srbije i 8 na evropskoj sceni. U proseku

to je 9-10 utakmica mesečno, odnosno 2 do 3 utakmice

sedmično, što je i za iskusnije timove zaista

ozbiljna brojka.

67 setova rešila

je Vojvodina u svoju korist, dok je 34 morala da

prepusti rivalu. U Superkupu ostvarili su crveno-beli učinak

1:3 (osvojeni/izgubljeni setovi), u Superligi 39:8,

u Kupu Srbije 12:6, a u Evropi 15:17.

19

230 uspešnih

dizanja imali su Novosađani (u procentima

97%), a 30 puta pogrešili

su u ovom elementu.

172 as servisa uknjižila je Vojvodina, u

proseku 6 po utakmici. Uz to napravila je i 383 greške u ovom elementu, 13,7 po

meču.

1289 poena napravila je

Vojvodina u napadu, uz vrlo dobru uspešnost u

procentima – 54%. Kada su greške u ovom elementu u pitanju 220 puta nisu

Novosađani bili precizni.

241 put izblokirali su

crveno-beli protivnika, što bi u proseku bilo 8,6 po utakmici, dok su 425

puta pogrešili.

369 idealnih prijema

imali su Novosađani, u procentima 22%.

Takođe, napravili su crveno-beli 102

greške na prijemu.

20

Piše: Tatjana Marovski

V ideti u nekoliko dana odlične svetske reprezentacije i odbojkaške zvezde, u Novom Sadu postala je stvar prestiža i sportskog vaspitanja. Naravno, ispred

svega je svakako posebna ljubav ljudi u vojvođanskoj prestonici prema odbojci i nacionalnom timu, zbog čega ne čudi to što su tribine uvek pune, doživljaji nezaboravni i što se svaka nova sezona čeka s velikim nestrpljenjem. Ako se tome doda i to da takmičenje iz godine u godinu

napreduje, razvija se, tehnološki i marketinški, onda je sasvim prirodno to što i sportski i organizaciono zadovoljava ukuse i mladih i starih.

Od 31.maja do 2.juna poklonici odbojke imaće prilike da u velikoj dvorani SPC „Vojvodina“ ponovo vide ne

samo svoje idole iz srpske reprezentacije, nego i velesile poput Rusije i Francuske, te isto tako uvek zanimljivu i atraktivnu selekciju Japana. Takav spektakl bilo bi zaista prava šteta propustiti, tim pre što će Novi Sad imati i poseban razlog da se pokaže u punom sjaju. Biće to na neki način i jubilej, jer će Odbojkaški klub Vojvodina dvadeseti put biti tehnički organizator ovog takmičenja, računajući i Svetsku ligu.

- Dvadeseti put ukupno, a opet prvi put pod novim imenom – počinje Čučković i nastavlja: - Uvek smo iznova

motivisani da potvrdimo naš organizacioni kvalitet, a zbog ova dva podatka sada možda još više.

Dragan će i u ovoj godini biti jedan od najvažnijih ljudi u organizacionom odboru za turnir Lige nacija koji će biti odigran u Novom Sadu. U vezi sa tim, bio je deo delegacije, koja je dočekala Fulvia

Danilasa, direktora turnira FIVB Lige nacija i Kristofera Li Ostina, tehničkog producenta IMG.

- Predstavnika FIVB-a upoznali smo sa tehničkim detaljima i mogućnostima same organizacije, dok je Ostin, kao neko ko sarađuje sa BBC-ijem, imao zadatak

NOVI SAD ĆE DVADESETI PUT BITI DOMAĆIN VELIKOG REPREZENTATIVNOG TAKMIČENJA, NEKADA SVETSKE LIGE, DANAS LIGE NACIJA

Biće to turnir koji se ne sme propustiti – rečenica je Dragana Čučkovića, generalnog sekretara kluba, kojom slobodno možemo početi i završiti priču o Ligi nacija. Ovo

takmičenje u muškoj konkurenciji, poklonici odbojke širom planete znaju kao Svetsku ligu, koja je prošle godine, zajedno sa Grand prijem za žene, preimenovana u Ligu nacija, pa tako

danas imamo jednu svetsku smotru za seniore i seniorke, neznatno izmenjenog formata

Dugogodišnje ISKUSTVO –

TEMELJ za novi izazov

Ovo je prilika da radimo još više, da neke stvari koje smo ranije činili sa mnogo muke,

sada izvodimo lakše”

21

da osmotri mogućnosti sa aspekta snimanja i marketinga. Mislim da sam i ja prvi put tom prilikom obišao kompletno svaki ćošak Spensa i mogu da kažem je objekat veličanstven. Šteta što nije realizovan 100 posto kako je bilo zamišljeno, ali to uvek može da se uradi, jer ovakvim pre svega sportskim centrom retko ko u Evropi može da se podiči. Ima dve odlične sale, jednu do druge, što je u našem slučaju jako važno, jer ćemo za Ligu nacija koristiti obe, malu za deo zagrevanja, veću za utakmice. Tu su blizu i bazen, četiri teretane, klizalište. Ono što sada objektu nedostaje jeste unošenje nove tehnologije, dorada klimatizacije – objašnjava Čučković i nastavlja: - U svakom slučaju gosti su bili impresionirani. Istina je da nisu baš sve to tako očekivali, jer ljudi često dođu sa predubeđenjem da u Srbiji mnogo toga nema, a onda odavde odu oduševljeni. Fali tu malo šminkanja, ali sve će biti sređeno.

Pre dvadesetog domaćinstva glavnog grada pokrajine uvek je lepo i korisno čuti priče o prvim koracima, o godinama iza nas, koje su donosile nova iskustva, znanja, ali i sve veći broj međunarodnih pohvala. U tehničku organizaciju Svetske lige u Novom Sadu Čučković se uključio odmah po dolasku u klub, pa je bez sumnje jedan od najpogodnijih za priču o ovom takmičenju u Spensovoj lepotici, o pripremama, iskustvima, druženjima, razvoju.

- U vreme kada je Svetska liga zakoračila na veliku scenu, zahvaljujući ovom klubu i umešnosti ljudi koji su tada radili, Novi Sad je uz Beograd prepoznat kao jedan od centara. Moram da kažem da je kasnije

Na promene koje su se dešavale najviše je uticala televizija, ali odbojka time nije izgubila svoju draž. Tehnologija, kojom se danas raspolaže, doprinela je tome da utakmice i na terenu i oko njega budu zaista velika predstava.

- Prilikom posete Novom Sadu predstavnik IGM, Kristofer Li Ostin proveravao je sve mogućnosti velike dvorane, između ostalog i gašenje svetla, šaranje reflektorima. To je u Spensu delimično moguće, jer je on delom opskrbljen halogenom, a delom led svetlima. Ne znam da li je to Ostinu bilo dovoljno, ali će produkcija sve što treba dopuniti. Takođe, pričali smo i o tome koji su to sve uglovi iz kojih kamere mogu da hvataju, o čelendž sistemu, kamerama za publiku, velikim skrin ekranima. U svakom slučaju, biće tu novina, to je jednostavno trend u svetu, pa ćemo i mi najverovatnije imati lajtšou. No, naša publika je to i zaslužila – kaže Čučković.

Lajtšou

Sistem, tradiciju i rezultate treba čuvati i nadograđivati. Sve to jako je lako urušiti, ali je

teško ponovo stvoriti”

22

primat, kako zbog rezultata Vojvodine, tako i zbog publike, organizacije... Prva Svetska liga koju sam radio bila je 2000. godine, kada sam pomagao, učio i okupljao pionire koji su volontirali i doprineli dobrom domaćinstvu. Posebno draga mi je fotografija koja je napravljena pred jednu utakmicu reprezentacije, a koju smo nazvali „Sva naša deca“. Nedavno okupljanje svih selekcija kluba me je ganulo i podsetilo upravo na to, jer smo opet dobili fotografiju naše dece, male i velike. Elem, da se vratimo na utakmice Svetske lige u Novom Sadu. Kako su godine prolazile, a ja bio sve više uključen, polako sam shvatao

koliko je to kompleksna i zahtevna organizacija, pogotovo kada ste odgovorni Svetskoj federaciji i kada izlazite pred našu publiku, koja poznaje odbojku i razume sve što domaćinstvo ovakvog nivoa može i mora da pruži. Bilo je i situacija kada su ljudi komentarisali kako bi oni sve to isto tako, pa kada ih postavite pred zadatke, onda samo zavrte glavom. Jednostavno, nameste se pa gledaju i misle to je sve lako, jer to izgleda vrhunski. Međutim, onaj ko se udubi u problematiku, shvati koliko je tu stvari, tehnoloških i organizacionih.

Dragan je posebno ponosan na to kako je kompletna organizacija u Novom Sadu malim koracima sigurno gazila ka napretku i bila sve bolja i bolja.

- U početku sam sve započinjao i rešavao onako kako piše na papiru. Međutim, mnogo puta posle toga bio sam u situaciji, kao i sve moje kolege, da u tom trenutku moram sam. Pošto sam praktičan, brzo sam shvatio da papir tada ne znači mnogo i da prosto moraš krenuti sa terena, skoro pa unazad, jer je to ono što se vidi. I tako smo dolazili i do onoga što se ne vidi, pa smo i to rešavali. Iako je, kako smo napredovali, sve postalo rutina, ipak je svaka godina donosila novi izazov. Naravno, organizacija nije samo teren, nego i sve ostalo oko njega, van hale, pre takmičenja

i na samom takmičenju. Tu su i razne marketinške promocije, posete, druženja. Zaista mislim da je ovaj klub jedinstven, ne samo u državi, te da ima izgrađeni sistem, koji može da iznese sve to nabrojano. U prilog tome ide i to što Aleksandar Boričić, sadašnji predsednik Evropske konfederacije, u to vreme na čelu našeg Saveza, nije dozvolio da u Novom Sadu organizaciju preuzme neko drugi. I sada imamo dobru saradnju sa Savezom, a

nekako je i logično da sarađujemo i zajedno se trudimo da sve bude onako kako treba.

Čučković posebno ističe i to da je jako važno što su kvalitet i mogućnosti prepoznate i na lokalnom nivou.

- Grad Novi Sad nas je podržao i pomagao nam svih ovih godina. U skorije vreme priključili su se i sponzori, a sve to zahvaljujući novoj upravi kluba, koja odmah bila spremna da obezbedi sredstva kako bismo oplemenili naš kvalitet, tradiciju i iskustvo. Ovo je prilika da radimo još više, da neke stvari koje smo ranije činili sa mnogo muke, sada izvodimo lakše. Jednostavno, ne žele svi da se bave odbojkom na najvišem nivou, ali vole da pričaju. Svako od nas daje svoj pečat, to se vidi, neko

Uvek me oduševi to kako se dečica snalaze. Mogu misliti kako njima izgleda kada se spuste na teren,

odjednom se nađu u centru svega, ali se oni predivno uklope”

23

ceni, neko ne. Danas smo tu, sutra ne, ali sistem, tradiciju i rezultate treba čuvati i nadograđivati. Sve to jako je lako urušiti, ali je teško ponovo stvoriti.

Svako novo reprezentativno izdanje nosi sa sobom nove uspomene, zanimljiva dešavanja koja se dugo pamte, a iz toliko domaćinstava teško je izdvojiti najdraže momente.

- Ono što je za mene prvi utisak jeste to da je naša ekipa u Novom Sadu uvek pravila najbolje rezultate. Ostvarila je čak 34 pobede, a samo osam poraza. Nacionalni tim svaki put lepo je dočekan, novosadska publika ceni kvalitet, a mladi znaju sve reprezentativce poimence. Rado se sećam utakmice sa Brazilom, kada smo gubili, pa su navijači dali snagu našoj selekciji da okrene i pobedi. Odmah su tu i sjajni mečevi sa Italijom, SAD.

Ipak, Dragan Čučković u prvi plan ističe ljude, jer su oni ti koji ceo događaj čine velikim i nezaboravnim.

- Za mene su uvek simpatični volonteri, posebno deca, koja sa ljubavlju isprate, znaju sve igrače, pomažu, aktivno učestvuju. Ako neko još uvek ima predrasude, ili pak dozu gordosti, te mu je malo ispod časti da volontira, onda sam siguran da će ga priča o našim mladim saradnicima naterati da se predomisli. Među njima ima osnovaca, srednjoškolaca, studenata, ali čak i onih starijih. Uvek me oduševi to kako se dečica snalaze. Mogu misliti kako njima izgleda kada se spuste na teren, odjednom se nađu u centru svega, ali se oni predivno uklope, odlično barataju s loptom i imaju fantastična rešenja. Mnogi srednjoškolci i studenti su izuzetno sposobni, inteligentni, vredni, a kasnije zabeleže zapažene uspehe. Istakao bih dve Jelene i Katarinu, koje su kasnije dobile prestižne stipendije za inostranstvo, zatim tu je Teodora, koja je od volontera rasla do saradnika, pa postala odličan televizijski novinar. Pa Nađa, Nina, Milica, Danilo, Ksenija... Da ne zaboravimo da su deo tog tima svaki put i članovi naših mlađih selekcija. Nekada su to fenomenalno i požrtvovano radili Kolja, Boža, David, sada su ih nasledili neki drugi dečaci.

Sve ispričano uliva nam sigurnost da nas od 31.maja do 2.juna čeka nova, jednako lepa i velika reprezentativna priča. Organizaciono će turnir, bez sumnje, biti upakovan na najvišem nivou, da bi ono što se dešava na terenu bilo u prvom planu. A najbolja pozivnica za poklonike odbojke svakako su učesnici sportske priredbe.

- Dolaze nam tri atraktivne reprezentacije, tri različite škole. Rusi uvek idu na visinu i snagu, ali su napredovali i u drugim elementima, kupujući znanje na svetskim pijacama. Francuzi su specifični, od njih treba učiti odbranu polja, prijem. Japanci, opet, potpuno drugačiji, imaju odbojkašku tradiciju, studiozno rade i što je važno jesu zaljubljenici prema našem prostoru. Mislim da će sa te strane turnir biti atraktivan i primamljiv. Najvažnija je, naravno, naša reprezentacija, koju čine vrhunski igrači. Biće to turnir koji ne treba propustiti – poručuje na kraju Dragan Čučković.

Dragan Čučković ne boji se za publiku kada su u pitanju reprezentativne i evropske klupske utakmice, ali u ovoj priči nije mogao a da ne pomene manjak pripadnosti, one istinske, lokalnom klubu.

- Publike će uvek biti na velikim predstavama, ali je nema dovoljno na onim manjim utakmicama, na kojima se vidi prava ljubav prema klubu. Zato nekad zameram Novosađanima za preveliko davanje simpatija stranim klubovima. Na ulici često možete videti mlade kako nose šal Bajerna, Liverpula, pa i Zvezde, Partizana, a mnogo ređe Vojvodine. Iako mnogi stranci ne znaju gde je Novi Sad. Na tako nešto uvek dobijem odgovor „pa to se gleda“. U redu, treba uložiti u novosadske klubove, pa će se i to gledati. Kada navijaš za lokalni klub, bilo da je to Vojvodina, ili tim sa Detelinare, Limana, onda je to prava ljubav. Ostale klubove možeš da poštuješ, a Vojvodinu da voliš. Nas su treneri i nastavnici vodili na utakmice, da budemo publika, animirali su nas da sami pravimo rekvizite, da volimo Vojvodinu. E, tu se stvarala pripadnost. Mi imamo sreće da u odbojci ipak postoji kult u Novom Sadu, ali i to treba nadograđivati. Nisu mladi krivi, s njima treba raditi od malih nogu. Ovo što mi radimo kroz razne akcije po školama, promocije, jeste zalog za budućnost. To je mukotrpan rad, ali će za jedan do dva olimpijska ciklusa dati rezultat. Moramo u tom smeru vaspitati nove generacije i onda će sve kasnije biti lakše. Na kraju krajeva, i ljubav se uči – poručuje Dragan Čučković.

Ljubav se i uči

24

А – Андреј. Моје име.

Б – Блок. Омиљени поени су ми из блока.

В – Виктор. Мој отац.

Г – Горњи Милановац. Град у којем сам рођен и где сам живео.

Д – Давид. Име мог брата.

Ђ – Ђак. Сви памтимо ђачко доба.

Е – Eгоцентричан. Помало сам егоцентричан.

Ж – Жељан доказивања. На терену сам увек жељан доказивања.

З – Знатижељан. Често је добро бити знатижељан.

И – Италија. Држава у којој бих волео да играм.

Ј – Јапан. Такође, земља у којој бих желео да се опробам

у каријери.

К – Кристина. Моја девојка.

Л – Лига шампиона. Такмичење за којим сви жудимо.

Љ – Љубав. Љуба нас покреће.

М – Мила. Моја мајка.

Н – НБА. У слободно време волим да гледам НБА.

Њ – Њоке. Једно од мојих омиљених јела.

О – Одбојка. Спорт којим се бавим.

П – Победа. Победу сви волимо.

Р – Рудић. Моје презиме.

С – Средњи блокер. Позиција на којој играм.

Т – Толерантан. Ценим толеранцију код људи и трудим се да и сам будем такав.

Ћ – Ћевапи. Волим да их једем.

У – Учтив. Важно је да будемо учтиви.

Ф – Фудбал. Пре одбојке сам тренирао фудбал.

Х – Хокеј. Занимљив и атрактиван спорт.

Ц – Цев куп. Такмичење које смо играли последње две године.

Ч – Челенџ куп. Такмичење које је Војводина освојила пре неколико година.

Џ – Џејмс Леброн. Мој спортски узор.

Ш – Шампиони. Шампиони смо две године заредом.

У нашој новој рубрици „Моја азбука“ потрудићемо се да вас са нашим играчима и осталим члановима упознамо на нешто другачији начин, кроз игру слова и асоцијација. Такође, намерно смо се поиграли са искакањем из шаблона часописа, па ће, сходно имену, рубрика бити на ћирилици. Овога пута избор је пао на Андреја Рудића и Мирана Кујунџића.

Припремила: Ивана Малетин

АНДРЕЈ РУДИЋ

МОЈА АЗБУКА

25

А – Ас. Много волим осећај када на утакмици освојим директан поен из сервиса.Б – Баке. Особе које су обележиле моје детињство и које су ме мазиле и пазиле.В – Ведран. Ведран је мој рођени брат са којим имам много добар однос.Г – Гитара. У слободно време волим да се опустим уз свирање гитаре и певање.Д – Друштво. У животу је битно уз себе имати добре људе, а ја имам ту срећу да сам окружен добрим друштвом.Ђ – Ђиђо. Иако још немам пса, име за њега већ имам, а то је Ђиђо.Е – Eкономија. По завршетку основне школе, уписао сам и завршио средњу економску школу.Ж – Журка. Иако немам много времена, понекад волим да одем са друштвом до града на журку.З – Звонко. Име мог оца који ми је потпора и који је ту уз мене читав живот.И – Игра престола. Најбоља серија коју сам погледао до сада.

Ј – Јелка. Као мали обожавао сам да китим јелку за Божић и Нову годину.К – Катарина. Каћа је моја девојка коју много волим и са којом планирам да проведем остатак живота.Л – Лето. Омиљено годишње доба и период у којем имам највише слободног времена и волим да одем на море.Љ – Љубав. Веома битна ствар у животу. Лепо је волети неког и бити вољен.М – Мама. Као и тата, тако ми је и мама највећа подршка у свему што радим.Н – Нови Сад. Град у којем сам први пут почео сам да живим и у који сам се заљубио на први поглед.Њ – Њоке са четири врсте сира. Јело које обожавам.О – Одбојка. Спорт који je до сада обележио мој живот, спорт којим се бавим, који ми је посао и који волим.П – Пецање. Обожавам да дан проведем поред воде и да опустим мозак уз пецање.Р – Репрезентација. Имао сам ту срећу да

остварим дечачки сан о наступању у дресу репрезентације.С – Суботица. Мој родни град, у који обожавам да се вратим и видим своје ближње.Т – Тамбураши. С времена на време волим да послушам и опустим се уз тамбураше.Ћ – Ћевапи. Која друга асоцијација на слово “ћ“ би у Србији била, ако не ћевапи. У – Ускрс. Стижу новогодишњи празници и право време за украшавање домова.Ф – Фудбал. Волим да гледам фудбал, а највише тим за који навијам, Барселону и омиљеног играча Леа Месија.Х – Химна. Прелеп је осећај када се пред утакмицу интонира химна.Ц – Циљ. Важно је поставити циљеве пред себе и тежити ка њиховом остваривању.Ч – Чоколада. Омиљени слаткиш, који никада неће досадити.Џ – Џем. Када одем кући, волим да се засладим домаћим џемом од јагода.Ш – Шампионка титула. Са Вошом сам пре две године освојио прву титулу, потом је и одбранио, а ове године нападамо трећу.

МОЈА АЗБУКАМИРАН КУЈУНЏИЋ

26

MARKO NARANČIĆ I BRANKO ROLJIĆ, NEKADAŠNJI IGRAČI, SADA KAO TRENERI PODUČAVAJU VOŠIN PODMLADAK

Izazov mi je, volim odbojku i ceo sam život u tome. Sala je najlepša

kancelarija.(Marko Narančić)

Čitav život smo u sali, tako da je

logično da mi, koji smo nekada igrali

i prošli hiljade treninga, nastavimo

posle završetka karijere da se

bavimo trenerskim poslom.

(Branko Roljić )

”N ekada su igrali za Vojvodinu, a danas rade sa njenim podmlatkom. Marko Narančić

se kao igrač vratio da pomogne svom nekadašnjem klubu, a onda je počeo da radi i kao asistent Đorđa Đurića na klupi juniora.

Pošto je Đurić sada prekomandovan na mesto pomoćnika prvog trenera Siniše Gavrančića, palicu kod juniora preuzeo je upravo Narančić. Branko Roljić se ove sezone vratio u Vojvodinu kao pomoćnik nekadašnjeg igrača i prvog trenera Novosađana Strahinje Kozića kako bi kadetsku ekipu podigli na viši nivo.

Da li u nekom od juniora vidite potencijal za prvi tim?

Marko: Zadovoljni smo radom i rezultatima juniora, mada moram da istaknem da imamo problem zbog nedostatka dece u našoj odbojci. Konkretno muška odbojka ima taj

problem, pa je ove godine nešto slabija selekcija nego prethodnih. Ali u godištima 2000, 2001, 2002. ima naznaka da će se situacija poboljšati. Potencijala ima. Možemo da računamo na to da četiri do pet igrača u narednom periodu mogu biti okosnica prvog tima. Ne bih ovoga puta o imenima. Većina igrača je iz Novog Sada, ali imamo i nekoliko juniora sa strane.

A da li ima perspektivnih kadeta?Branko: Ovo je prva sezona za mene.

Moram da kažem da se ozbiljnije radi. Od avgusta smo krenuli sa žestokim radom, gotovo kao u prvom timu. Kao i kod juniora, i kod kadeta ima nekoliko igrača koji su pokazali potencijal, ali tek treba da uče, treniraju i da se pokažu u kadetima. Selekcija je solidna. Većina igrača je iz Novog Sada, uz nekolicinu sa strane.

Kako se slažete sa Đorđem Đurićem, odnosno Strahinjom Kozićem?

Sala je naša kancelarija

27

Marko: Dosadašnja saradna sa Đurićem je bila odlična. On je veliki radnik, koji je mnogo postigao u svojoj karijeri upravo velikim radom. Tako se i od dece zahteva da budu isto tako vredni. Njemu zahvaljujem na svemu i trudiću se da nastavim tamo gde je on stao.

Branko: Saradnja je dobra. Kozić je veoma zahtevan, verovatno mu je to ostalo od rada sa prvim timom. Mnogo traži od dece, videćemo kako će oni to da podnesu i izdrže do kraja. Radi se naporno i kvalitetno. Mislim da je to dobar put za njih.

Zanimljivo je da ste u jednom trenutku sva četvorica igrali za prvi tim Vojvodine.

Marko i Branko: Da, to se dogodilo u sezoni 2004/05, Đurić i Kozić su tada bili na zalasku karijere, a Roljić i ja na početku. U tom periodu smo mnogo naučili od njih dvojice, ali i od ostalih igrača. U toj sezoni smo osvojili Kup SCG.

U narednoj 2005/06. sezoni ste vas dvojica ostali u ekipi.

Branko: Da, a onda smo uglavnom svi otišli iz kluba. Ponovo smo osvojili Kup SCG i igrali smo finale prvenstva sa ekipom Budućnosti i to u dramatičnih pet utakmica sa po 3:2. I na kraju smo izgubili titulu iako smo čak imali i meč loptu.

Marko: Te sezone smo učestvovali i na fajnal-foru Top timsa i osvojili četvrto mesto.

Gde ste otišli iz Vojvodine i gde ste sve igrali?

Marko: Iz Vojvodine sam otišao u Grčku. Tamo sam proveo tri godine,

zatim sam igrao u Rusiji, Kataru, Bahreinu, Francuskoj i na kraju karijere na poziv direktora Salatića vratio sam se da pomognem Vojvodini, a onda sam nastavio kao trener.

Branko: Otišao sam u Tursku, zatim sam bio u Grčkoj, Kataru, a 2012. sam godinu dana ponovo igrao za Vojvodinu.

Zašto ste se odlučili da budete treneri i da radite sa decom?

Marko: Izazov mi je, volim odbojku i ceo sam život u tome. Sala je najlepša kancelarija.

Branko: Čitav život smo u sali, tako da je logično da mi, koji smo nekada igrali i prošli hiljade treninga, nastavimo posle završetka karijere da se bavimo trenerskim poslom. Nekom je sigurno dosadilo i ne može više da podnese salu, ali mi smo drugačiji, mi to volimo.

Obojica uživate u trenerskom poslu i radu sa decom.

Marko: Naravno, uživam da radim sa decom i smatram da rad sa njima nije toliko stresan, kao rad sa starijim igračima. Ali, zahtevno je raditi sa decom, jer oni su mladi i treba ih usmeravati, kako u sportu, tako i u životu.

Branko: Volim da radim sa decom, a moram i da kažem da je posao trenera fizički lakši od posla igrača, mada nije manje zahtevan.

Šta je teže po vašem mišljenu, biti igrač ili biti trener?

Marko: To su potpuno različite stvari i sigurno da i jedna i druga nose sa

Potencijala ima. Možemo da

računamo na to da četiri do pet

igrača u narednom periodu mogu biti okosnica prvog

tima.(Marko Narančić)

Kao i kod juniora, i kod kadeta ima nekoliko igrača koji su pokazali

potencijal, ali tek treba da uče,

treniraju i da se pokažu u kadetima.

(Branko Roljić)

”

28

sobom neku težinu. Kada igraš vodiš računa samo o sebi, a kada si trener moraš da vodiš računa o svima.

Branko: Sada sam još uvek pomoćnik, pa nemam baš veliku ulogu na utakmicama, ali sigurno je da mogu da pomognem tim momcima da postanu igrači.

Da li ste zadovoljni što ste se vratili u Vojvodinu?

Marko: Zadovoljan sam time što sam se vratio, Vojvodina je institucija, to je naša kuća.

Branko: Naravno da sam zadovoljan. Tu su sve ljudi koje poznajem već dvadeset godina i sa njima volim da radim.

G. M.

Uživam da radim sa decom i smatram da rad sa njima

nije toliko stresan, kao rad sa starijim

igračima. Ali, zahtevno je raditi sa decom, jer oni su mladi i treba ih usmeravati, kako u sportu, tako i u

životu.(Marko Narančić)

Volim da radim sa decom, a moram

i da kažem da je posao trenera

fizički lakši od posla igrača, mada nije manje zahtevan.(Branko Roljić)

”

29

Želja kluba je da se naprave igrači sa karakterističnom tehnikom, koja će biti prepoznatljiva ne samo u Vojvodini i Srbiji, nego i šire – kaže Milićević

Piše: Gordana Malenović

o dbojkaški klub Vojvodina je najbolji i najorganizovaniji klub u Srbiji, ali je poznat na ovim prostorima i po radu sa mlađim kategorijama,

što potvrđuje 16 juniorskih, sedam kadetskih i jedna pionirska titula. Talentovanim dečacima u Vojvodini uvek se posvećivala pažnja, a tako je i danas. Upravo zbog toga što su prepoznatljivi po stručnosti i vrhunskim uslovima, u šampionskom kolektivu su odlučili da otvore Akademiju odbojke. Cilj akademije, kako kažu u klubu, jeste “da proširi bazu, unapredi rad sa najmlađima u Novom Sadu, obuči ih na pravi način, pripremi dečake za starije uzrasne kategorije i populariše odbojku među mladima”. Sa decom od početka radi provereni stručnjak Spasoje Milićević, iza koga je dvadesetogodišnje iskustvo.

- Radimo u OŠ „Prva vojvođanska brigada“ i imamo dobar odziv dece. U ovoj školi imamo odlične uslove. Deca lepo rade i mi smo zadovoljni – kaže Spasoje Milićević: - Želja kluba je da se naparave igrači sa karakterističnom tehnikom, koja će biti prepoznatljiva ne samo u Vojvodini i Srbiji, nego i šire. Ali, nije samo tehnika presudna, zato se i zove Akademija, jer mi decu ne učimo samo tehničkim stvarima vezanim za

odbojku, već ih pre svega učimo ponašanju. Učimo ih i pravilnom razvoju, ishrani i svemu ostalom.

Treninzi se održavaju ponedeljkom, sredom i petkom od 20 do 21 čas, te subotom od 9 do 10 i nedeljom od 11 do 13 časova. Akademija je namenjena dečacima uzrasta od 10 do 14 godina.

- Radnim danima radimo na dva terena, a vikendom imamo na raspolaganju čitavu salu, pa radimo na tri terena. Nedeljom kada imamo termin od dva sata posvećujemo mnogo vremena nekim detaljima vezanim

za tehniku, a dosta se radi i na motoričkim sposobnostima. Klub je omogućio i testiranja koja smo obavili u saradnji sa „Skolio centrom“. Testiranja su bila vezana za probleme kod dece, kao što su ravni tabani i deformiteti kičmenog stuba, kako bismo ih uočili i probali da nekim vežbama na treninzima to popravimo.

OŠ „Prva Vojvođanska brigada“ odavno neguje odbojku. Iz te škole ponikli su i Gerić, Mladenović, Podraščanin, Mehić...

- Da, to je škola sa bogatom odbojkaškom tradicijom i verovatno je zbog toga sve pokrenuto baš na tom mestu. Mnogo dece u Akademiji je iz same škole, ali ima i dece iz drugih škola, tako da je zastupljen skoro ceo Novi Sad. Već nam malo postaje i tesno, pa ćemo morati da se okrenemo i drugim školama kako bismo se proširili.

Zajedno sa Spasojem Milićevićem u Akademiji odbojke rade i Jovan Ristić i Aleksa Koljaja.

- Jovan Ristić je bivši igrač Kosovske Mitrovice, a Aleksa Koljaja je student Fakulteta sporta i fizičkog

SPASOJE MILIĆEVIĆ, ŠEF STRUČNOG ŠTABA AKADEMIJE ODBOJKE VOJVODINA

Uz tehniku decu učimo ponašanju i pravilnom razvoju

Vojvodina je ponudila ozbiljan rad sa dečacima

i to se već vidi.”

30

vaspitanja u Novom Sadu. Nama su interesantni studenti koji žele da uče, jer pored igrača želimo da stvaramo i dobre trenere. Radimo po grupama, deca su podeljena po uzrasnim kategorijama, jer nam je tako najlakše da radimo. Jednu grupu čine deca koja idu u sedmi i osmi razred, uz nekoliko šestaka, u drugoj grupi su dečaci koji idu u peti i šesti razred i mlađi. Imamo i treći i četvrti razred. Sa njima se kreće od počekta, učimo ih svemu, dok su neka deca koja idu u sedmi i osmi razred već došla sa nekim osnovnim odbojkaškim predznanjem. Mi to nadograđujemo, a učimo i neke nove stvari. Nadamo se da će stariji sledeće godine već krenuti i sa nekim takmičenjem.

Iako su podeljeni po uzrasnim kategorijama sa talentovanijom decom u Akademiji se trude da rade i dodatno.

- Problem je to što imamo treninge od sat vremena i ne stižemo da se posvetimo talentovanijoj deci onoliko koliko bi trebalo. Nadamo se da ćemo uskoro i to rešiti proširivanjem na neke druge sale i dobijanjem još termina.

Akademija odbojke ostvarila je i saradnju sa Fakultetom sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu.

- Profesorica Sunčica Poček sa katedre za odbojku izlazi nam u susret sa preporukom za neke od studenata.

Nadamo se da ćemo uskoro uraditi i neka tesiranja u saradnji sa njima, kako bismo se posvetili i nauci. Važno nam je da pratimo razvoj dece od prvog dana. Radimo tek nekoliko meseci, a na ovaj način imali bismo svake godine uvid u to da li smo uspeli da poboljšamo, kako morfološke karakteristike, tako i tehniku. Želimo da pratimo svetske trendove i da radimo ono što do sada niko u Srbiji nije radio na ovakav način.

Vojvodina je oduvek bila prva u svemu.

- Radio sam u mnogo klubova, ali ovako nešto nema nigde u Srbiji, a ni šire. Klub je odlično organizovan, vlada prijateljska atmosfera, praktično porodična. Koji god problem da imamo on se brzo reši, tako da ljudi u upravi i sportskom sektoru kluba zaslužuju sve pohvale.

Činjenica je da se za odbojku opredeljuju više devojčice nego dečaci.

- Dečaci su više usmereni na fudbal. Živimo u okruženju gde su svetski fudbaleri Ronaldo, Nejmar, Mesi opšte poznati. Posle fudbala na ovim prostorima je među dečacima popularna košarka, a odbojka je tu negde iza. Broj dečaka zavisi od rezultata. Potrebna je neka medalja muške reprezentacije, ili dobar rezultat klubova, da bi se više dečaka zainteresovalo za odbojku. Ove godine smo imali sreću da je muška reprezentacija igrala u polufinalu Svetskog prvenstva i to je uticalo na odziv dece. Ali, verujem da je pre svega na veći odziv dece uticao kvalitet i renome kluba. Vojvodina je ponudila ozbiljan rad sa dečacima i to se već vidi. Na treninzima imamo četrdesetak klinaca što je za sve nas i iznenađenje. Pokušaćemo da povećamo taj broj, obilazimo škole, družimo se i sa našim prvotimcima, koji dolaze na naše treninge, a mi idemo na njihove utakmice. Što se tiče devojčica poznato je da je odbojka sport broj jedan u Srbiji. Neka istraživanja su rađena i došlo se do zaključka da se preko 70 posto devojčica uzrasta osnovne škole bave odbojkom i kažu da im je odbojka omiljeni sport. Prednost ženske odbojke je što ima veliku bazu, a iz te baze izađe kvalitet – zaključio je Milićević.

Za sada u Akademiji odbojke rade samo sa dečacima, ali ne isključuju mogućnost da u budućnosti, ako prošire kapacitete, možda otvore i punkt za devojčice.

Radio sam u mnogo klubova, ali ovako nešto nema nigde u Srbiji, a ni šire. Klub je odlično organizovan,

vlada prijateljska atmosfera,

praktično porodična. Koji god problem da imamo on se brzo reši, tako

da ljudi u upravi i sportskom sektoru kluba zaslužuju sve

pohvale.

”

31

Piše: Marko Ristić

V odila je Zrenjaninka naš nacionalni tim do zlata koje je nedostajalo u riznici, a po

povratku iz Japana rekla je da je naredna stanica ponovo Zemlja izlazećeg sunca, ali na Olimpijskim

igrama 2020. godine. Ostalo je nedorečeno da li će ove godine biti među plavim devojkama na Evropskom prvenstvu, ali pošto je kod nje sve stvar izazova, možda i neće igrati na takmičenju koje je dva puta osvajala.

NAŠ GOST: MAJA OGNJENOVIĆ, KAPITEN SVETSKIH ŠAMPIONKI

Govorkalo se u odbojkaškim kuloarima o povratku Maje Ognjenović u reprezentaciju Srbije

još proletos, mnogo pre zvanične potvrde, i tada su već počele priče o napadu na svetsko zlato u Japanu. Jednu sezonu bez Maje naša

reprezentacija je provela popevši se na krov Evrope, a osvajanje planete nakon njenog povratka bio je logičan sled događaja jer

su kvaliteti jednog od najboljeg dizača svih vremena svima poznati

USPEH ne može da se predvidi, ali sam imala POBEDNIČKI osećaj

Vratila sam se zbog svetskog

prvenstva, sve smo želele

uspeh, bile jedinstvene i to je bilo to. Razmišljale

smo o odličju, nikada ne znaš koje

to može da bude, ali

nadale smo se i uspeh je

došao

”

O stvaranju neke nove MajePitali smo Maju Ognjenović da li postoji recept za pravljenje velikih

igrača i kako napraviti neke nove devojke koje će u budućnosti biti kadre da osvoje svetsko zlato.

- Ono najvažnije je sistem koji je nekada postojao. Često mi se dešava da me ljudi zovu i traže preporuku u koji klub da pošalju svoje dete, a onda u većini slučajeva naiđu na lošu organizaciju i rad sa decom. Sistem je neophodan koji će uvek prepoznati kvalitet, koji će se kasnije oblikovati na pravi način, kroz kampove, reprezentativne kategorije i slično. Sećam se kao da je bilo juče, a bilo je jako davno, bila sam u kampu u Karatašu i trener Ljubomir Galogaža je radio sa dizačima. Često je znao da pita šta nas zanima i onda bi se to treniralo i usavršavalo, alma, penal iza, maks lopte i tako redom. Koliko je bitan sistem, toliko je i struka jer ona ustvari mora da odgovori svim zahtevima i neophodna je za stvaranje dobrih mladih igrača, naravno i uslovi za rad jer bez njih je sve mnogo teže – rekla je Ognjenovićeva.

32

Minulu sezonu provela je u Turskoj u Ezačibašiju i u dijagonali s Tijanom Bošković osvojila Kup CEV tako da je 2018. bila izuzetno uspešna za jedno od zaštitnih lica naše odbojke.

Da li ste mogli da poželite sebi uspešniju 2018?- Imala sam velike želje za prošlu godinu, kako na

sportskom tako i na privatnom planu. Sa Ezačibašijem

sam osvojila Kup CEV, bez problema i naravno da sam zadovoljna. Igrale smo još tri finala u Turskoj pa je teško biti nezadovoljan, ali kruna godine je ipak došla kasnije.

Sigurno tu mislite na Svetsko prvenstvo i najveći uspeh naše ženske odbojke?

- Svetsko prvenstvo je priča za sebe! Teško je opisati osećaj kada znaš da si najbolji na svetu, a mislim da još nismo shvatile šta smo zapravo uradile. Da se razumemo, to sam rekla i ranije, moje neigranje godinu dana za reprezentaciju nije značilo definitvni kraj. Vratila sam se zbog svetskog prvenstva, sve smo želele uspeh, bile jedinstvene i to je bilo to. Razmišljale smo o odličju, nikada ne znaš koje to može da bude, ali nadale smo se i uspeh je došao. Bio je to veliki šok za sve i na kraju, godina nije mogla da bude bolja – kao iz snova.

Da li ste bile sigurne u uspeh i zlatnu medalju?- Uspeh ne može da se predvidi, imala sam

pobednički osećaj, ali o zlatu se ćutalo. Znala sam posle Rija da ova generacija može mnogo, spojili smo iskustvo i mladost. Naravno, uvek treba mnogo toga da se poklopi, ima puno faktora koji utiču na rezultat, ali kako smo odigrale šampionat, sigurna sam da ćemo

sve to pamtiti do kraja života.Napustili ste Tursku i karijeru nastavili u

Dinamu iz Moskve. Kako je došlo do toga da se prvi put oprobate u Rusiji?

- Bilo je dosta ponuda sa mnogo strana i nije mi bilo lako da se odlučim, bilo je puno za i protiv, ali sam došla u Moskvu. Imala sam kontakte s ruskim ekipama

još od 2011. godine, ali nikako nije uspevalo sve da se poklopi. Ovde je prosto sve drugačije. Stalno smo u karantinu, na putovanju, sve je daleko i to oduzima mnogo vremena. Dok sam bila u Poljskoj, navikla sam na duža putovanja, ali autobusom, a ovde se na letove ide noću, pa onda u autobus. I kada smo u Moskvi, gotovo da nismo nikada u stanu, već više u hotelu. Mnogo vremena se troši na odmor, na oporavak, što je velika razlika u odnosu na Tursku, a da ne pričam u odnosu na Italiju u kojoj sam bila ranije. Imamo dobar tim, osvojili smo već dva trofeja, Superkup Kup Rusije, iako lično to ne priznajem kao takmičenje. Svi su za sada zadovoljni i nadam se da ćemo završiti pobednički ovu sezonu.

Da li su tačne priče da ste mogli da ostanete u Turskoj, da je u opticaju bio Fenerbahče?

Naša reprezentacija je kvalitetna i može opet do uspeha, a moramo da sačekamo da vidimo da li će to biti sa mnom ili bez mene”

33

- Istina je. Znalo se da će selektor Terzić preuzeti Fenerbahče i stvarno sam želelela da radim s njim, što bi se reklo, vijamo se još od Rumunije, ali nisam ostala u Turskoj. Pričala sam dosta s ljudima, tamo se ne gleda blagonaklono na prelaske u redove ljutog rivala i to je jedna od stvari koje su odlučile. Fenerbahče je veliko sportsko društvo, uspešni su i u fudbalu, posebno u košarci, ali menjanje domaćih klubova je tamo skoro pa greh.

Da li Vas u Rusiji sada posebno cene jer ste svetski šampion?

- Kada sam došla svi su mi redom čestitali, od devojaka do uprave i navijača, na prvoj utakmici sam dobila i neku maskotu i sve je bilo maksimalno ispoštovano. Imaju zaista respekt prema meni, mislim da tu

ima uticaja i moja dosadašnja karijera, ali svakako svima laska što je svetski šampion u njihovim redovima.

Predstojeća reprezentativna sezona će biti s Vama ili bez Vas?

- Očekuje nas Evropsko prvenstvo i još nekoliko takmičenja, ali je zaista rano da bilo šta kažem. Iskreno ne znam. Razgovaraću s ljudima iz Saveza i sa Terzićem pa ćemo videti. Naša reprezentacija je i prošle godine bila prvak Evrope bez mene, mislim da to može da se ponovi. Ima više dobrih reprezentacija, konkurencija je sve jača, posebno su napredovale Italijanke kojih dugo nije bilo nigde pa su došle do finala SP i obećavaju za budućnost. Liga im se pojačala i to je uticalo i na njihov nacionalni tim. Naša reprezentacija je kvalitetna i može do uspeha, a moramo da sačekamo da vidimo da li će to biti sa mnom ili bez mene – zaključila je Ognjenovićeva.

Bilo je dosta ponuda sa mnogo strana i nije mi bilo lako da se odlučim,

bilo je puno za i protiv, ali sam došla u Moskvu.

Ovde je prosto sve drugačije

”

34

Kapiten prve šampionske ekipe bio je Branislav Dobrodolski koji se uvek rado seća tog vremena i s osmehom evocira uspomene na početak pionirskog poduhvata koji je novosadsku odbojku vinuo u visine.

- Dve godine pre prve titule bio sam najmlađi igrač u tom društvu, a te istorijske sezone sam bio najstariji. Jednostavno, desila se transformacija pristupa i načina rada u klubu koji je do tada imao ozbiljne rezultate i visoko se kotirao, ali je uvek falio taj završni korak da sve prelomimo. Uvek je zagrebačka Mladost bila reper, jer je otišla mnogo od nas, dobijanjem svoje hale gde su imali uslove za rad koji su i danas vrhunski, a tada su bili svemirski, uz naravno odličan tim – počinje priču Dobrodolski: - Kada se krenulo 1986/87. godine s transformacijom, već sledeće sezone smo postali prvaci. Tada sam bio najiskusniji i imao sam neke igračke role koje ne veličam. Mogao sam da igram i neke druge pozicije kada zatreba, imao sam dogovor s Lešekom, koji me je smatrao dobrim igračem, da ulazim kada zatreba. Sećam se, na

utakmici protiv Bosne u Novom Sadu, u finalu plej-ofa kada smo gubili 0:2, predložio je da uđem, a rekao sam mu da sačekamo malo, možda će se nešto promeniti i tako se desilo. Pobedili smo 3:2, posle mi se zahvaljivao što sam imao poverenje u ekipu. Došle su pobede nad Partizanom i Mladošću i ostalo je istorija.

POGLED U ISTORIJU: KAPITEN PRVOG ŠAMPIONSKOG TIMA, BRANISLAV DOBRODOLSKI, PRIČA O STVARANJU ZLATNE GENERACIJE

Često dođem u klupske prostorije, sve izgleda neverovatno i drago mi je

što je tako. Želja mi je da gledam u Novom Sadu vrhunsku odbojku, a

momcima koji su sada u klubu želim sve najbolje i da valorizuju svoj kvalitet

”Bili smo kompleksna ekipa, a ostalo jeLEŠEKOV PEČAT

J oš u odbojkaškim krugovima mogu da se čuju priče o prvoj šampionskoj generaciji Vojvodine, o drugarstvu i timskom duhu, ali i praktično o samom početku profesionalizma u

crveno-belom sportskom gigantu. Generacija igrača i snaga ekipe je za posebnu priču. Uz dirigentsku palicu Doroša Lešeka, vezala je dve titule, skinuvši s vrha zagrebačku Mladost, te utkala put svima, koji su kasnije slavno ime proneli širom Evrope i sveta.

Piše: Marko Ristić

35

Šta se zapravo promenilo u načinu funkcionisanja koji je do tada bio aktuelan?

- Došli smo u fazu kada su stigle nove norme, u smislu odnosa, obima treniga, pristupa trenera koji do tada nije bio uobičajen. Dolaskom Lešeka se sve promenilo, recimo uvek je na tajm-autu pričao veoma tiho. Kao kapiten, pitao sam ga zašto je to tako, a on je odgovorio: “Publika je glasna, svi su pod tenzijom, ako i ja budem vikao onda će se sve multiplicirati. Ako govorim tiho, morate da priđete da biste me čuli”. U karantinu u Kanjiži, pred finale Kupa u Subotici koje smo osvojili, pre podne smo imali trening na dan utakmice, što nikada pre toga nije bilo. Igrali smo fudbal i došlo je do koškanja između Pere Stanića i Nikolića, sala je takva da je trener bio u prvom redu tribina. Bilo je i šale među igračima, ali Nikoliću nije bilo prijatno i pitao je trenera Lešeka da li je video šta se desilo. Lešeg ga je pitao šta se desilo, a kada mu je ovaj objasnio, rekao mu je samo da nastavi da igra fudbal. Posle sam ga pitao o toj situaciji, da li je moguće da nije video, a on je rekao: “Video sam naravno, ali šta da radim u 11 pre podne na dan utakmice, a igramo za nekoliko sati, uz to je Pera nosilac igre”. To su detalji koji samo svedoče koliki je bio pedagog.

Ipak, promene su bile i igračke, ne samo u organizaciji?

- Te sezone smo u proširenom sastavu otišli na pripreme u Kranjsku goru, s nama i Nišić, Terzin i Marić, a Lešek je kasnije presekao i rekao da na njih više ne računa. Pre toga smo bili sastav koji je bio dobar, a sada je došlo do toga da bude vrhunski. Komentar za zahvaljivanje njima trojici bio je u kontekstu generacijskog jaza i da se oni kao stariji ne uklapaju, pa

Iz nekih priča može da se čuje da ste svojevremeno bili veoma dobar košarkaš. Koji Vas je put doveo u odbojku?

- To je večita dilema kod mene, nije žal jer nisam razočaran. Voleo bih samo da sam mogao da vidim šta bi bilo od te priče, jer sam košarku igrao punim srcem i bio sam kvalitetan. Ljudi iz košarke su me čak pitali šta nije u redu sa mnom, kada sam prešao na odbojku. U kadetskom uzrastu sam znao da postignem preko 50 poena na utakmici, a prosek mi je bio preko 30. I danas me Branko Lozanov iz Košarkaškog saveza Vojvodine zove na proslave i kaže kako mu je žao što nisam nastavio da igram. Imao sam priliku da odem u Beograd da počnem profesionalno da se bavim košarkom. Proveo sam školski raspust u Beogradu i bilo je dogovoreno da četvrtu godinu srednje škole završim tamo. Spakovao sam se, oni su čekali, ali otac je želeo da popričamo. Rekao mi je da pošto je stric umro ja kao muško dete treba da ostanem kod kuće, a da nađem nešto drugo da se “loptam” u Novom Sadu. Očeva reč je bila zakon, raspakovao sam se i nedugo zatim sam počeo da treniram odbojku posle priče s Draganom Nišićem i Nikolom Marićem, s kojima sam povremeno igrao košarku. Za tri godine sam došao do nacionalnog odbojkaškog tima – kaže Dobrodolski.

Skoro pa slučajno u odbojci

36

nas je ostalo 11 čitave sezone. Koliko je sve bilo drugačije, govori i činjenica da smo znali posle treninga u Spensu da odemo avionom u Solun na trening utakmicu, to je sve bilo nesvakidašnje. Danas je to negde i normalno, a tada je to bilo nezamislivo i ogromna tranforamcija. Taj korak pomeranja napred bila je vizija Lešeka, a i Uprava je sve pratila. Taj rad se kasnije valorizovao osvajanjem trofeja i stvorila se slika koja je bila na snazi, posle su tu došli veliki igrači i proneli slavu kluba, ali naša generacija nije bila svesna težine te pionirske priče i naše uloge u svemu. Voleli smo da treniramo, da se družimo i želeli smo punu salu. Te dve godine kada sam podigao šampionske pehare, postali smo poznati u gradu i sve je prešlo u neku novu dimenziju.

Postali ste poznati, poštovani u gradu. Da li ima nešto iz tog perioda za čim žalite?

- Ima tu jedna anegdota, bili smo kod gradonačelnika na prijemu posle osvajanja titule, bez poraza. Sedeli smo, pričali sa tadašnjim gradonačelnikom, pitao je šta nam treba za dalji rad. Pokojni Rajko Kijac je poručio da ne treba

ništa, ali se Lešek javio za reč i rekao: “Kada biste uzeli ovu ekipu, pitali bi nas u svakoj zemlji, šta nam treba da predstavljamo tu zemlju, a ne samo grad.” Gradonačelnik je bio u malom čudu, a Rajko je hteo da ispegla situaciju rečima “Ne ne, nemojte njega da slušate, on je fanatik. Išao je na venčanje sa treninga”. Gradonačelnik je ipak hteo da sasluša trenera koji je predočio da imamo ozbiljnu ekipu, te da nam trebaju dva igrača i uslovi za Kup šampiona, a ne možemo da dobijemo redovne treninge od tri sata u Spensu. Ništa se posle nije promenilo, a usledio je prijem u Agrovojvodini sa istim pitanjem. Mi smo rekli da nam treba oprema i za mesec dana je stigla iz Italije, ali nismo tada postavili krucijalno pitanje, a to je Dom odbojke. Baš ta situacija se već godinama unazad pokazuje kao jedna od presudnih, a bilo je prilika, nekih i kasnije. Tada kao kapiten i igrač nisam sve to razumeo, ali mi je kao sportskom radniku žao što nismo uspeli da uradimo, jer bi to za klub bila kapitalna stvar.

Da li je tačno da ste često imali ulogu klupskog psihologa?

- Bili smo dobri drugari i uvek se s vedrinom i radošću sećam tih vremena, rasli smo i razvijali se zajedno, znali smo se iz škole i s fakulteta. Bio sam stariji, a zbog pozicije u mojoj kući, sazreo sam ranije i drugačije reagovao, nisam bio impulsivan. Lepo smo živeli i znali se sa ekipom Bosne, vodili su nas u provod, ali nismo to tada shvatali profesionalno, pa smo znali da ostanemo do kasno, a na utakmicu dolazili manje spremni. Upravo to je primetio Lešek i izdao naređenje da, kada igramo s njima, nema pozdravljanja pre meča, posle sve može. Oni su znali da angažuju ljude u publici da Raši Dabiću i Žaretu Petroviću viču svašta, a ovi su reagovali impulsivno i to je uticalo na igru. Pokušavali smo da shvatimo da je i to sastavni deo cele priče. Na ranije pomenutom plej-

Došli smo u fazu kada su stigle nove norme, u smislu odnosa, obima treniga,

pristupa trenera koji do tada nije bio uobičajen. Dolaskom Lešeka se sve

promenilo.

”

37

ofu Milan Žarković iz Partizana je isprovocirao Peru Stanića tako da je ovaj slabo igrao. Posle utakmice u Sremskim Karlovcima, imali smo primer kada je jedan igrač, da ga ne imenujem, preterao, sudija mu je dao crveni karton i odlučio utakmicu. Pitali su me zašto kao kapiten nisam reagovao i bunio se, ali taj moj saigrač je opsovao i opravdano dobio karton. Bilo je toga dosta i zato sam pokušavao da, uz veliku pomoć Lešeka, rešim probleme.

Kažete da ste bili prava ekipa, ali često može da se čuje da ste mogli osvojiti titule u još nekim sportovima. Da li je to tačno?

- Ta naša generacija je bila sjajna u dosta sportova, više smo na treninzima igrali fudbal nego košarku, a koliko smo bili dobri svedoči i činjenica da su nas zvali da igramo na čuvenom “Dnevnikovom” turniru. Dabić je trenirao fudbal, Petrović je igrao sjajno i fudbal i košarku što je veoma čudno kada se setimo njegove građe, pa Ivanović, Nikolić... Ta ekipa je bila kompleksna u svakom smislu, svestrana, pa čak i akademski veoma dobra. Fakultete smo završili Ivanović, Košutić, Nikolić, Klašnić, ja, bez obzira na to što smo tada ozbiljno trenirali i bili posvećeni odbojci.

Kako vidite sadašnjost OK Vojvodina?- Sadašnjost je mnogo zahtevnija, mnogo

kompleksnija i ja sam čovek koji je uvek sve najbolje želeo Vojvodini. Smatram da će ostati na vrhu, a drugačije su generacije i meni je malo neobično da se igrači ne bave ničim van odbojke, ali prihvatam da to može da bude dobro. Nadam se da će ova generacija ostati duže na okupu kako bi igrala jaču ulogu na evropskom nivou, koji to zahteva, i uz nadu da će nam se

liga pojačati. Ima sada napora, svaka čast rukovodstvu i finansijerima koji su našli način da se sve sprovede. Želim da dođemo u situaciju, da u neizvesnoj završnici, presudi naše iskustvo, a ne protivničko. Često dođem u klupske prostorije, sve izgleda neverovatno i drago mi je što je tako. Želja mi je da gledam u Novom Sadu vrhunsku odbojku, a momcima koji su sada u klubu želim sve najbolje i da valorizuju svoj kvalitet, jer je sve što rade veliko odricanje – zaključuje Dobrodolski.

Koliko je sve drugačije bilo pre dolaska Lešeka, svedoči i anegdota koju je s nama podelio popularni Gadža.

- Bilo je tu niz situacija, igrali smo revijalni meč sa ekipom iz Barselone, trener je bio Bogojevski. Bio je dogovoren termin u nedelju pre podne. Vesko Ivanović i ja smo otišli na Najlon pijacu, tada smo se tako snalazili, a auto nam je zablokirao i dok smo sve rešili, zakasnili smo na zagrevanje. Ušli smo u salu, a na mestu dizača bili su Radovan Dabić i Pera Stanić. Pušteni smo unutra, zagrejali smo se, ali je sve ostalo na tome. Igrao se sistem 4-2, a mi nismo ni ušli na teren kao dizači. Tada nam je rečeno: “Vidite vas dvojica, ova utakmica je nebitna, ali morate da shvatite da takvo ponašanje nije prihvatljivo”. Ništa više od toga nije moralo da se kaže, posle smo imali slične situacije, ali sve smo promenili i mislili samo o utakmici – priča Dobrodolski.

Neigranje zbog Najlon pijace

38

U istoriju odbojke Vasa Mijić se upisao osvajanjem važnih trofeja. Nizao je

reprezentativne uspehe, zapažene partije pružao je u ruskoj, francuskoj i grčkoj ligi, ali se njegova klupska karijera ipak najviše vezuje za Vojvodinu. Tu je počeo, prošao sve selekcije i to je, kako kaže, uvek bio i uvek će biti negov klub.

Iako je igračku karijeru završio pre deset godina, odbojku nije napustio. Ipak, sada joj je posvećen na drugačiji način. Naime, zajedno sa Andrijom Gerićem pokrenuo je Sportski klub Volley koji postoji već jednu deceniju.

- Ideja je bila da to bude sportski centar, odnosno kompleks sa salom i otvorenim terenima i da uz odbojku

obuhvati i druge sportove. Taj deo priče iz milion razloga nije zaživeo, ali se Sportski klub Volley kroz odbojku razvijao jako dobro i zadovoljni smo kako sve to funkcioniše ovih deset godina. Radimo sa dečacima uzrasta mlađih i starijih pionira, imamo sportske školice od prvog do četvrtog razreda, dok su kod devojčica zastupljene kategorije praktično od školice pa do seniorskog tima, sve na amaterskom nivou. Svih ovih godina idemo uzlaznom putanjom, iako rezultati nisu primarni.

Ipak, bilo je zapaženih rezultata...- Nekoliko puta smo bili prvaci

novosadske pionirske lige, viceprvaci Srbije, bili smo prvi u Vojvodini, vicešampioni Vojvodine,

treći u državi. Dali smo nekoliko pionirskih

reprezentat ivaca, a jedan naš

odbojkaš je sada član kadetske reprezentacije Srbije. Skoro ceo kadetski tim Vojvodine čine naši dečaci, imamo i

nekoliko juniora u Vojvodini, koji

su bili članovi naše prve generacije. To

nam je i veća satisfakcija nego rezultati, jer pored

osnovnog cilja, koji podrazumeva pravilno razvijanje, želja nam je da naši odbojkaši stignu do seniorskog tima Vojvodine, a što da ne i do reprezentacije.

Kako je organizovan SK Volley? - Baza nam je svih deset godina u

Osnovnoj školi „Dositej Obradović“ na Detelinari. Ja se bavim organizacijom, Andrija je predsednik kluba. Trenutno imamo šest trenera i oni su pretežno od početka sa nama. To su sve provereni treneri, kvalifikovani i stručni,a deca su prezadovoljna. Radimo i u Edukonsovoj školi u Kamenici. Tu sa decom od prvog do četvrtog razreda radimo na motorici sa odbojkaškim elementima. Ideja je da uvodimo decu u sve sportove, a ne samo u odbojku i to je način da kvalitetno provode slobodno vreme.

Na koji način sarađujete sa Vojvodinom?

- Prirodno je da sarađujemo sa Vojvodinom. Gde bismo slali našu decu ako ne tamo. Ali, Vojvodina je veliki filter, tu se sami dokazuju i sve je na njima. Saradnja sa Vojvodinom je iz godine u godinu sve bolja, potpisali smo i protokol o saradnji, a naši pioniri su se takmičili i pod zajedničkim imenom OK Vojvodina - SK Volley.

SUSRETI: VASA MIJIĆ

Družim se sa užim krugom ljudi, a sa nekadašnjim saigračima sam u kontaktu. Sa nekima se više viđam, sa

nekima manje, ali mi je drago kada ih čujem i razgovaramo kao da nismo prestali da se viđamo.

”

Piše: Ivana Munišić Jovanović

To je sport i kiks se dešava čak i kada su

velika finansijska ulaganja. Ne može se znati unapred

pobednik, što je i draž sporta. Mora mnogo toga da se

poklopi i ništa ne ide preko noći. Ubeđen sam da su ljudi u klubu svesni toga i nadam se da će istrajati u ciljevima i da će ih na kraju i ostvariti –

poručuje Mijić

Vojvodina je moj klub

39

Nadam se da će se takva saradnja nastaviti, sve u interesu dece. Veliki je problem priliv nove dece i zato se moramo boriti za svakog dečaka. Danas mnogo dečaka odlazi u druge sportove, za razliku od devojčica koje masovno treniraju odbojku.

Kako onda objasniti da u gradu imamo šampione u muškoj konkurenciji?

- Vojvodina kao dobro organizovan klub godinama odoleva svim izazovima. To je klub sa tradicijom, u njemu rade predani ljudi, drži se sve na visokom nivou, godinama se igraju evropske utakmice, ali se sve teže regrutuju novi igrači. Praktično celu našu generaciju prebacili smo u njen kadetski tim. To je za naš klub pohvala, ali i pokazatelj da se sužava baza.

Da li redovno pratite utakmice Vojvodine?

- Naravno! Idem redovno, veliki sam navijač. Žao mi je što je Vojvodina ispala iz Evrope i što nije ostvaren cilj na tom planu, ali to je sport i to se dešava čak i kada su velika finansijska

ulaganja. Ne može se znati unapred pobednik što je i draž sporta. Mora mnogo toga da se poklopi i ništa ne ide preko noći. Ubeđen sam da su ljudi u klubu svesni toga i nadam se da će istrajati u ciljevima i da će ih na kraju i ostvariti.

Iza Vas je sjajna karijera. Kada se sa ove tačke setite igračkih dana,

kakve Vas emocije preplave? Ima li nešto za čim se žali, nešto što biste uradili drugačije?

- Lako je sada pričati, svi kažemo da su mi one godine, a ova pamet. Bilo je i loših i dobrih trenutaka. Ne mogu da budem nezadovoljan, ali moglo je i bolje. Uvek je mogao neki trofej više. I dan danas žalimo za nekim izgubljenim mečevima u kojima smo bili sigurno bolji, ali to je sport...

Koliko se odbojka menja u smislu načina igre?

- Ne menja se puno, drago mi je da je italijanska liga ojačala i da opet puno ulažu. Za razliku od italijanske, naša liga je jako loša. Praktično je jedino Vojvodina uložila. A kada je reč o reprezentaciji Srbije ja godinama ponavljam da smo čudo i da to neće moći dugo tako, ali se uvek pojavi neki vanserijski igrač. Kaskamo u mlađim kategorijama, ali seniori su nam još odlični. Nažalost, ekonomija je takva da su mala ulaganja u sport, gase se sportovi generalno, a ne samo odbojka.

Imate iskustva i sa rukovođenjem kluba. Koliko je to nezahvalna pozicija u vreme kada klubovima nije lako u finansijskom smislu?

- Velika mi je čast što sam bio generalni direktor i što su ljudi prepoznali moju ljubav i odanost klubu. Stigao sam na tu funkciju u nezahvalnom momentu, ali bilo je i

dobrog perioda. Ne kajem se što sam se okušao na toj poziciji, iako sam se puno trošio i imao dosta problema. Ipak, uvek je klub bio u prvom planu i ponavljam - to će uvek biti moj klub i svima koji sada rade u njemu želim sve najbolje, da zadrže visok nivo i osvoje još puno trofeja.

Kako inače provodite slobodno vreme? Koliko ste u kontaktu sa nekadašnjim saigračima iz reprezentacije?

- Sada imam puno slobodnog vremena. Vozim decu na sve obaveze, obilazim sale gde naša deca treniraju... Družim se sa užim krugom ljudi, a sa nekadašnjim saigračima sam u kontaktu. Sa nekima se više viđam, sa nekima manje, ali mi je drago kada ih čujem i razgovaramo kao da nismo prestali da se viđamo.

Razgovaramo dosta i o sportu naravno.

Šta savetujete onima čije vreme tek dolazi?

- Savetujem mladima da se bave sportom generalno. Nije loše da

najpre probaju više sportova, te da se negde sami pronađu. Ne mogu svi biti vrhunski sportisti, mali je procenat onih koji nešto urade, ali kroz sport se stiču najiskreniji prijatelji, a stiču se i radne navike i kvalitetnije se troši slobodno vreme. Dakle savetujem sport generalno, a posebno bih voleo da mladi dođu na odbojku!

Ne mogu svi biti vrhunski

sportisti, mali je procenat onih

koji nešto urade, ali kroz sport se stiču najiskreniji prijatelji, a stiču

se i radne navike i kvalitetnije se troši slobodno vreme.

”

40

Odbojkaški klub Vojvodina se kroz razne programe, promocije i akcije trudi da pokaže društvenu odgovornost, da populariše sport, zdrav život, ali i obrazovanje, da uz pomoć prosvetnih radnika utiče na školarce da uče još jače, budu bolji đaci, pošteniji i veći drugari, ali i da kod svih njih razvije svest o tome da se uspeh i budućnost kriju u knjigama i na sportskim terenima, a ne na ulici. U okviru toga naš kolektiv godinama unazad posećuje škole, organizuje druženja sa decom kroz igru, vežbe i razna takmičenja. Iz sezone u sezonu akcijama menjamo ime, nadograđujemo ih, činimo zanimljivijim… Jedna stara tradicionalna akcija “Igrajmo zajedno” prerasla je u “Šampionski čas”, a tome je od septembra pripojen još jedan lep projekat “Zajedno u školu”.

Cilj novog projekta bio je da osnovcima olakša put ka napretku i pomogne im u vidu školskog pribora

(komplet svesaka, olovke, pernica) i opreme za fizičko (šorc, majica, ranac za patike). Sve škole koje su se prijavile, birale su po troje svojih đaka, a uslovi su bili: dobro vladanje, izraženi talenat za neki od predmeta (bilo da je to sport, ili nešto drugo) i kao poslednje, ali jednako važno, da porodice te dece teže uspevaju da izdvoje sredstva za nabavku školskog pribora.

Samo za tu akciju, koja je pripremana mesecima pažljivo i s mnogo ljubavi, štampano je 1000 svesaka, a realizacija je započeta u septembru (shodno takmičarskim obavezama i putovanjima). Igrači, treneri i ostali članovi kluba obišli su mnogo škola, podelili lepe pakete, a neki đaci su došli i do nas. Naravno, nijedna poseta nije prošla bez šampionskog časa, u okviru kojeg smo vežbali odbojku, igrali se, takmičili i svima podelili poklončiće. OK Vojvodina će se i ubuduće truditi da sprovodi slične lepe projekte.

Odbojka i škola ruku pod ruku

41

42

43

DRUŽENJE SVIH SELEKCIJA ODBOJKAŠKOG KLUBA VOJVODINA

T rofeji i pobede svakako su nešto za čega svi rade i treniraju u Odbojkaškom klubu Vojvodina. No, mali i veliki odbojkaši

koji prođu kroz sve kategorije bez sumnje su najveće blago koje novosadski kolektiv poseduje. Potvrđeno je to i na velikom pretprazničnom okupljanju organizovanom u sali Osnovne škole „Prva vojvođanska brigada“.

Poznato je da je u septembru 2018. Vojvodina pokrenula Akademiju odbojke za dečake od 10 do 14 godina. Posle prvog perioda upoznavanja i adaptacije menadžment kluba je odlučio da na jednom mestu, i to baš u sali u kojoj dečaci treniraju, okupi seniore, juniore, kadete i trenere, te da se na taj način pruži podrška najmlađim drugarima i njihovima roditeljima.

U sat vremena druženja, sve selekcije su se izmešale, napravile šest ekipa, pa su tako polaznici Akademije imali priliku da igraju odbojku sa svima i budu u timu baš sa svojim idolima. Stariji crveno-beli momci otkrili su mnoge odbojkaške

cake, odgovarali na pitanja, ohrabrivali i pomagali dečacima. Koliko je to značilo mlađima najbolje dokumentuju fotografije.

Takođe, ideja je bila i ta da Vojvodina ovim okupljanjem potvrdi da je velika šampionska porodica, te da je uz međusobnu podršku i empatiju lakše prevazići sve prepreke.

Šampionska porodica na okupu

44

45

46

47

48

Golub kao simbol Novog Sada od sada krasi i naš najtrofejniji odbojkaški klub. Neizostavni deo gradskog grba, odbojkaši Vojvodine ponosno nose na grudima na svakoj utakmici.

Odnedavno novosadski klub je i zvanično postao bogatiji za jednog važnog člana, goluba odbojkaša koji će mu dati krila da se vine u nebeske visine.

Zahvaljujući njegovom tvorcu Mladenu Oljači, čiji rad je na Konkursu kluba pobrao najviše simpatija žirija u sastavu: akademski slikar Danilo Vuksanović, doktor Boriša Vuković, menadžement kluba (bivši odbojkaši, sportski radnici, marketing), ljubitelji Vojvodine dobili su novog vatrenog vođu, koji ne poznaje granice.

Dolasku goluba odbojkaša sigurno su se najviše obradovali najmlađi koji su dugo maštali o novom drugu, koji će im otkriti čari odbojkaške igre i naučiti ih kako se bodri voljeni klub.

A sve je počelo davne 1748. godine, kada je Novi Sad dobio status slobodne varoši i pravo da se služi grbom. Tri kule na današnjem grbu simbol su pređašnjeg značaja varoši i uloge koju je Novi Sad igrao pre oslobođenja. Prvi put vojni šanac prerastao je u pravu varoš.

Valoviti Dunav koji preseca zeleno polje i Nojev golub, simbolizuju njegovu burnu ratnu prošlost, ali i podsećaju na ponovni procvat. Nojev golub sa maslinovom grančicom predstavlja preporođaj varoši i simbol nade za lepšu budućnost.

KAKO JE GOLUB ODBOJKAŠ POSTAO MASKOTA KLUBA

Prvi put golub, odnosno g o l u b i c a , pojavljuje se još u Starom zavetu u priči o Noi i golubici mira. Kasnije, u Novom zavetu, spominje se prilikom krštenja Isusa na reci Jordan, kada se nad njim otvorilo nebo i kada je Sveti duh sleteo u vidu goluba.

Inače, smatra se da su golubove pre više od 3000 godina pre nove ere pripitomili Egipćani i Sumeri. Oni su ih poštovali kao svete ptice i glasnike bogova. O tome najbolje svedoči i to da su prilikom iskopavanja faraonskih grobnica pronađeni mumifikovani golubovi.

Zanimljivo je da se smatraju

jednim od naj in-te ligentnijih ptica na

svetu. Primera radi, mogu razlikovati 26 slova abecede i povezati ih u jednu celinu. Stoga su dugo predstavljali najbolji način prenosa poruka na veće udaljenosti, sve

do pojave savremenih komunikacijskih uređaja.

Svoju upotrebu našli su još u Persiji, gde je

prvobitno i razvijana ova veština treniranja ptica. Julije Cezar je preko njih širio vesti o svojim pobedama, a Grci su ih slali u različite gradove

sa porukama u kojima je stajalo ime novih pobednika na Olimpijskim igrama.

Zove Goša – igra Voša

49

Iako su oduvek važili za simbol mira, u velikom broju država golubovi su korišćeni u vojne svrhe. Glavni razlog tome je što su mogli brzo preneti poruku preko neprijateljskih položaja, a da ne izazovu pažnju.

Jedna od danas najvećih svetskih medijskih agencija, Rojters, koristila ih je u početku za slanje podataka sa berze između Ahena i Brisela. Međutim, kako je upotreba telegrafa postajala popularnija, tako su polako povlačili golubove iz upotrebe.

I m a j u ć i u vidu njihov značaj i ulogu kroz istoriju, ne čudi što će staru maskotu Odbojkaškog kluba Vojvodina iz devedesetih, Lalu, zameniti upravo golub koji je do danas ostao simbol mira, novih početaka, vernosti, ljubavi, sreće i prosperiteta, odnosno vrednosti kojima Vojvodina kao sportski koletiv svih ovih godina teži.

I. Maletin

IzborKao i u svaki

projekat, i u ovaj je Odbojkaški klub Vojvodina ušao

odgovorno, sa svim potrebnim pripremama i konsultacijama sa stručnjacima iz oblasti likovne

umetnosti i dizajna, koji su učestvovali i u glasanju. Šampionskom kolektivu izuzetna čast bila je i to što

je na mestu predsednika žirija bio priznati akademski slikar Danilo Vuksanović, restaurator i konzervator

Galerije Matice srpske. Svoj doprinos dao je i legendarni profesor doktor Boriša Vuković, koji je lečio mnoge generacije OK Vojvodina, dobro upoznao duh, obeležja i potrebe kluba, ali i novosadske varoši. Glas su dali i članovi kluba, bivši odbojkaši koji su ponikli u Voši. Na kraju, predlozi sa najviše glasova publike i ekipe, dobili su po jedan glas u konačnom zbiru, kako je i bilo naglašeno u pravilima. Sa stručne strane vođeno je računa o tome da propozicije budu od samog starta transparentno prikazane

i dostupne svima, a pri izboru je bilo važno da kandidati ispune sve uslove, među kojima je

svakako najvažnije bilo to da pobedničko rešenje može biti pretočeno u lutku, da može

biti aplicirano u svim potrebnim pozama i situacijama na vizualima, na

štampanim prozvodima itd.

Beli i plavi golubPo izboru maskote moglo se čuti

i pitanje koliko novi junak ima veze sa golubom koji simboliše subotički Spartak.

Odgovor je jednostavan – baš nikakve. Naime, za Spartak se vezuje isključivo plavi golub, koji se nalazi i

na dresu Subotičana. Naziv Plavi golubovi potiče od imena grupe navijača u Subotici, koji se u novije vreme nazivaju

i Marincima. Jedna priča tvrdi da su davno trgovci donosili u Suboticu posebnu vrstu plavih golubova, te da se on tako odomaćio i na sportskim terenima. Drugi izvori, opet, vele da je ime navijačke grupe nastalo kao asocijacja na posebnu nijansu boje, golubije plave, kakvi su nekada bili dresovi Spartaka. Pa otuda i Plavi golubovi. Sa druge strane, Vošina maskota isključivo je beli golub, kao simbol grada i grba Novog Sada, što i jeste jedan od zadataka maskote – da spoji u sebi asocijacije na sredinu iz koje ekipa potiče, na njene ciljeve, ambicije. Izgled netipičnog goluba

(sportski građen, krupan, razvijen u gornjem delu) u crveno-belom dresu, podseća malo i na Diva iz bačke

ravnice – ime koje se često, stariji to znaju, vezivalo nekada za najslavnije

generacije odbojkaša Vojvodine. Golubovi

stanovnici SpensaOno što još nesumnjivo ovu

pticu vezuje za sportiste Novog Sada jeste i činjenica da one prave

golubove često možete sresti pod svodovima Spensa. Istina je da golub neretko nađe put i zaluta kako u malu tako i u veliku salu SPC

„Vojvodina“, koje jesu druga kuća odbojkaša Vojvodine i

mesto gde se najlepše slave pobede.

50

Naš Goša – golub odbojkaš – dobio je u

klupskom časopisu i svoje ćoše. Kako je sada on naša

nova maskota, sasvim je logično da bude verni pratilac

ekipe na putovanjima, utakmicama, druženjima...

Onako kako samo on to ume, dopadljivo, šaljivo, trudiće se da vam prenese vesti iz prve ruke, čak i one iza kulisa, da dočara atmosferu i prepriča njegova zanimljiva ćaskanja

sa igračima, trenerima i ostalim članovima kluba.

51