U TVOJOJ BLIZINI

2

1. Poglavlje

obro, šta se desilo gospođi Kaltenberg? - pitala je Fani

Nojhaus svog muža dok su pili vino. Tih sat vremena koji

su provodili zajedno u miru, mnogo im je značio. Kada bi

prezaposleni doktor Nojhaus došao kući s posla, svu pažnju

posvetio bi deci i supruzi jer je bio ne samo dobar stručnjak, već i

brižan otac i muž. A kada bi deca otišla da spavaju, preostali deo

večeri bračni par je pričao pijuckajući vino. Denis je svu snagu

potrebnu za posao crpeo upravo iz porodice.

- Ona je sada u staračkom domu. Posle moždanog udara lepo

se oporavila, ali ne može da se brine o sebi.

- A njena deca? Mogu li oni da se brinu o njoj?

- Možda jedino Nikolaus. Najstarija kćerka ima dovoljno

svojih problema, znaš da ima hendikepirano dete. O usvojenoj

kćerki niko ne priča. Izgleda da je problematična, ne verujem da

mogu da se oslone na nju, uvek je bila umišljena.

- Gde radi taj Nikolaus Kaltenberg? Mislim da će od njega

biti dobar doktor.

- I ja to mislim - rekao je Denis koji je dobro poznavao

Kaltenbergove. Bio im je kućni lekar. Nikolaus ga je često pitao za

savet dok je studirao.

- Nećeš verovati, počinje da radi kod Šnajdera.

- Na klinici? Kako to?- začudila se Fani.

- Znaš da je doktor Franc Dajmler dobio posao u Hamburgu.

D

3

Tada sam se setio i preporučio Nikolausa. Šnajder je to prihvatio ali

trebaće mu vremena da stekne poverenje u mlade lekare. Bili smo

pretrpani poslom i nije više moglo da se radi kvalitetno. Biće to

rasterećenje za sve nas. Taj drugi kolega je mladi Ticijan Berger, iz

okoline Minhena. Nasledio je tetkinu kuću, odmah tu, pored

klinike. Verovatno je pratio konkurs i nije sebi dozvolio da to

propusti. Pala mu je kašika u med. Već sutra počinje da radi.

Moraće da se potrudi da ostavi dobar utisak. Upoznaću ga sutra.

- Hoćeš li posetiti gospođu Gregorius?

- Mogao bih, u pravu si. Zaokupljena je decom i veoma je

zabrinuta u poslednje vreme, bar mi je tako rekao Šnajder, a to nije

dobro za njeno zdravlje.

Gospođa Gregorius je morala na tešku operaciju. Prekasno je

došla na kliniku. Već dve godine živela je sama, muž joj je umro, a

ima troje dece. Finansijski je bila obezbeđena, ali je živela

povučeno i nije imala rođake koji bi se angažovali oko dece, da joj

malo pomognu.

Fani je slučajno saznala za ovo. Njena najstarija kćerka

pohađala je isti razred kao i Adela. Bile su školske drugarice. Tako

je Fani, pošto je i sama lekar, primetila da je gospođa veoma bleda i

da loše izgleda, pa ju je pitala je da li može da joj pomogne.

Gospođa joj se požalila, kao da je samo čekala da je neko upita.

- Hvala Bogu što si nagovorila gospođu Majninger da čuva

decu - rekao je Denis, jer je Fani istoga dana pregledala gospođu

Gregorius uputivši je u bolnicu. Operisana je sledećeg jutra.

- Da, gospođa Majninger je veoma prijatna, deca su je lepo

prihvatila. Nina obično ostaje kod nas posle škole, zajedno radi

zadatke sa Adelom, tako da gospođa ne mora da brine za nju.

Gospođa Majninger je bila starija žena iz komšiluka. Nekada

je radila kao medicinska sestra, živela je sama, i prihvatila je

ponudu da se brine o deci gospođe Gregorius. Fani je vodila računa

4

o svojoj pacijentkinji obećavši joj da će njena deca biti u najboljim

rukama dok je ona u bolnici.

oktor Ticijan Berger izašao je iz klinike veoma dobro

raspoložen. Sutra će početi ovde da radi. Dopala mu se

atmosfera na klinici.

Nije bio preterano bogat, ali je bio samostalan i sposoban da

stvara. Nije bio klasični lepotan, ali je ostavljao utisak finog i

šarmantnog momka. Mogao je sebi da priušti lagodan život čak je

nameravao da jednoga dana otvori svoju ordinaciju, naravno, kad

stekne dovoljno iskustva.

Bio je presrećan što je dobio posao upravo je potpisao

ugovor i krenuo kući gde ga je čekao ručak koji je za njega pri-

premila Marija.

Mariju je takoreći "nasledio", ona je bila kućna pomoćnica i

bila je srećna što je mogla da ostane na svom radnom mestu. Uspr-

kos činjenici da joj je sedamdeset godina, bila je veoma mladolika i

dinamična.

Ticijanu se sviđala nova sredina. Voleo je prirodu,

jednostavnost. Sada mu je, osećao je to, i na poslovnom planu kre-

nulo nabolje. Upravnik klinike Šnajder bio mu je idol od detinjstva.

Posle bogatog i veoma ukusnog ručka seo je na verandu i

počeo je da piše pismo svojoj sestri Korneliji koju je zvao Neli.

Dugo pismo završio je sledećim rečima:

D

5

"Nadam se da si ponovo srećna, moja draga, i da ti Ute ne

oduzima više toliko energije..."

Njegova godinu dana mlađa sestra, doduše ne svojom

voljom, često mu je zadavala glavobolje. Bila je veoma mlada kada

se udala za grafičara Georga. U početku je sve bilo prelepo, a posle

tri godine dobili su kćerkicu. Međutim, neposredno pre toga

Ticijanovi i Nelini roditelji Herman i Helga nastradali su u udesu

aviona kojim su išli na letovanje. Oni inače nisu bili oduševljeni

zetom, ali su bili sretni zbog rođenja unuke. Kornelija je veoma

teško podnela tu porodičnu tragediju.

Devojčica je bila bolešljiva a njena mama prestrašena i teško

se snalazila u toj situaciji. Georg je sve više imao sreće u poslu a

nije oskudevao ni kad su žene u pitanju. Dospeo je u krug

poznanika od brak ili bilo koji oblik vezivanja bio prevaziđen i

postao je predmet ismevanja. Kada je devojčica napunila dve

godine, razveli su se. Kornelija nije mogla da trpi čoveka od koga

se otuđila. Finansijski je bila bezbedna jer je posle smrti roditelja

dobila nasledstvo.

Dve godine živela je sa detetom kod brata. Ticijan nije

mogao da se navikne na malenu, zahtevno i razmaženo dete.

Ticijan je obožavao sestru, ali mu je smetalo to što mala Ute

crpi i poslednji atom energije iz Neli. Greške koje je u vaspitanju

pravila bile su ogromne i Ticijanu je bilo teško da gleda sestru kako

propada sve do trenutka kada je u njen život ušao Ronald. Upoznala

je Ronalda Kronberga čiji je mladi brat studirao sa Ticijanom.

Ronald je inženjer, a njegov brat psihijatar. Za Ticijana je bilo

pravo čudo kada je njegova sestra ponovo oživela pored Ronalda.

Venčali su se pre godinu dana. Kornelija je na početku bila srećna,

a onda je njen bivši muž počeo da insistira da vida dete jednom

mesečno. Kao razlog naveo je da dete ne srne da bude previše pod

očuhovim uticajem.

Ronald je bio jak čovek, voleo je svoju ženu i prihvatio je

6

njeno dete. I nikako nije želeo da se njen bivši muž meša u njihov

život.

Onda je Georg nestao. Kornelija nije znala da je imao

novčanih problema i da mu je njen sadašnji muž Ronald pozajmio

deset hiljada evra. To je u neku ruku podsećalo na ucenu, ali je

Ronald želeo mir u porodici jer je Neli bila u petom mesecu

trudnoće.

Ticijan se nadao da su priče koje je čuo istinite, trebalo je da

se Georg uskoro oženi kćerkom nekog bogatog čoveka. Time bi

valjda bili rešeni Nelini i Ronaldovi problemi. Ticijan je bio

zadovoljan novim poslom i pisao je sestri da bi želeo da ga ona

poseti. U kući je bilo dovoljno mesta i Marija bi bila srećna kada bi

mašina za pranje suda bila puna.

2. poglavlje

edicinska sestra Hildegard znala je mnogo o doktoru

Nikolausu pošto je jednom tokom noćnog dežurstva

potpuno izgubio kontrolu, a ona je bila prisutna. Vlasnik klinike je

znao za to i hteo je da popriča sa njom o tome. Međutim, sestra

Hildegard nije bila raspoložena za priču.

- Pustite mladića da živi svoj život. Nije mu lako. Pogledajte

kako je snalažljiv.

- Kako to mislite? Nemojte ništa da mi prećutite. Želim da

mu pomognem ako se bude desilo nešto slično.

M

7

- Može on sam da se izbori sa svojim problemima.

- Znači, ništa mi nećete reći?

- Samo u slučaju da on ništa ne sazna o našem razgovoru.

- Dobro. Dajem vam reč.

- U redu. Znate, i meni je teško da pričam o tome. Njegova

mama se šlogirala pa je ostala nepokretna. Sada je u staračkom

domu koji nije jeftin. Njegova sestra je manekenka, obuzeta je

karijerom. Sve ovo saznala sam od drugih. Sasvim slučajno. Sestra

mu je nedavno bila tu, u poseti, a moj prozor bio je otvoren. Pričali

su, a ona je bila glasna. Rekla je da ne može da odvoji novac za

majčin dom. Ne mogu da poverujem da je ona njegova sestra.

Potpuno su različiti.

- Znači, on sam mora da plaća troškove?

- Izgleda da je tako.

- Šta još znate o njemu? - upitao je Šnajder. - Ima samo jednu

sestru?

- Ima još jednu, udata je i ima troje dece, a jedno je

nepokretno. Doktor Nikolaus mora i njima da pomogne.

- Onda mu ne preostaje mnogo - razmišljao je glasno.

- Međutim, on ne voli da priča o tome.

- Videćemo šta ćemo. Ne smemo ništa na silu. Inače smo

veoma zadovoljni njime.

- Da. I njegov otac je bio odličan doktor i profesor.

- Interesantno. O tome mi nije pričao.

- Ni meni, njegova sestra je to ranije spomenula.

8

Doktor Nikolaus je trebalo da odradi noćno dežurstvo. I

doktor Šnajder je bio na raspolaganju, pa će moći da uskoči u

slučaju da se nešto ozbiljnije desi. Zato je Nikolaus bio veoma

miran i siguran u sebe.

Međutim, kada je nastala strka, nije imao vremena ni da

telefonira. Pred bolnicom se zaustavio taksi i taksista je uzrujano

povikao:

- Pomozite mi, inače će se žena poroditi u mojim kolima.

Doktor Nikolaus je zamolio taksistu da mu pomogne da

mladu ženu odvedu u salu za porođaje.

- Poznajete li gospođu? - upitao je doktor.

- Nemam pojma ko je. Zaustavila je moje vozilo. Sutra ću

nazvati kliniku da vidim kako joj je. Sada imam posla.

Bio je mlad i verovatno nikad nije bio u sličnoj situaciji.

Nikolaus nije imao vremena za razmišljanje jer je žena imala

ozbiljne kontrakcije. Iako je pozvao sestru Hildegard, ona se nije

pojavila, verovatno je dežurala kraj nedavno operisanog pacijenta.

Pritisnuo je dugme za alarm, potom je uzeo hirurške rukavice.

Sestra Irena se javila, a glas joj je bio pospan.

- Dođite odmah u salu za porođaje! - naredio je doktor.

Potom je pokušao da smiri ženu. - Opustite se! Dišite duboko!

Nemojte da se plašite, dete je već tu.

I njemu je ovo bio prvi porođaj. Nikada nije bio sam u

ovakvim situacijama, sa mladom ženom koja nije mogla da se

smiri.

Urlala je od bolova. Nekoliko trenutaka kasnije doktor je

držao u rukama bebu, devojčicu. Zaplakala je, a doktoru je pao

kamen sa srca. Mlada žena je i dalje vrištala.

9

- Sve je u redu. Devojčica je živa i zdrava. U međuvremenu

su stigle sestre Irena i Hildegard.

- Zatvorite vrata. Nazovite doktora Šnajdera.

Sestra Hildegard je otišla da obavi poziv a Irena je uzela dete

u naručje.

- O, Bože! - rekla je zbunjeno. Možda je bila ljuta što je

doktor samostalno obavio porođaj.

A šta je trebalo da uradi u toj situaciji? Mlada žena je već bila

na granici da se onesvesti. Ležala je tu, zatvorenih očiju, iscrpljena,

a puls joj je bio prilično slab.

Sestra je morala da se pobrine o detetu, a on je ostao uz

porodilju.

Kad se sestra vratila, prošaputala je:

- Brzo će doći doktor.

- Adrenalin, molim - rekao je doktor Kaltenberg.

- Zar ga nećete sačekati? - upitala je Hildegard.

- Neću.

Posle osam minuta pojavio se doktor Šnajder a Nikolaus je

pokušao da se opravda:

- Sve se desilo tako brzo...

Šnajder je ponovo proverio ženin puls i oslušnuo joj je srce,

dok je Nikolaus referisao o tome šta se desilo.

Sve ste dobro uradili. Postporođajnu intervenciju takođe vam

prepuštam - pohvalio ga je upravnik klinike dok je pregledao bebu.

- Mala je, ali vesela - zaključio je. - Verovatno je 14 dana

10

ranije došla na svet. A sada nam preostaje samo da sačekamo da se

mama oporavi, pa da saznamo ko je ona.

Kaltenberg je primetio da njegov stariji kolega uopšte nije

zbunjen iako porodilju vidi prvi put i nije upućen u njenu trudnoću.

- Ostavimo je malo samu. Bili ste odlični, sve ste dobro

uradili. Biće ona dobro - kazao je Šnajder.

- Da, ali nemamo podatke o njoj.

- Saznaćemo - smeškao se Šnajder.

- A šta ako nije osigurana?

- Nećemo je valjda ostaviti na ulici? Ne bi bilo prvi put da

nam se desi tako nešto. Mislim da će biti srećna kad vidi da je u

lepoj bolnici.

- Vas ništa ne može da izbaci iz takta? - posmatrao je

Kaltenberg svog šefa.

- Naprotiv, nešto može: kada vidim da moje kolege, koje

imaju hitne slučajeve, ne znaju šta će pa razmišljaju o tome da li su

kompetentni i dovedu pacijenta u opasnost. Ili čak ne preuzmu

pacijenta jer nema osiguranje.

- Znači, ne krivite me ni za šta?

- Zašto bih?! Uradili ste pravu stvar. Da li je taksista ostavio

svoj broj?

- Nisam imao vremena da razmišljam o tome. Sve je bilo

tako brzo.

- Nije važno. Večeras vam prepuštam kliniku, sve

intervencije su vaše. Verujem da ćete se snaći.

Nadam se da neće biti baš hitnih slučajeva.

11

- Tu sam za teške slučajeve. I, nisam vam rekao ali

podrazumeva se: možete da me pitate za savet. Uvek ću vam bili na

raspolaganju.

- Hvala - oduševio se Kaltenberg.

ikolaus se dokazao.

Sestra Hildegard pomalo je nepoverljiva prema mlađim

kolegama. Unervozila se kada je upravnik klinike otišao, pa je za

svaki slučaj još jednom sve proverila.

Upravo se vratila iz obilaska zatekavši doktora kako pije nes

kafu.

- To uopšte nije kafa, to je instant bućkuriš -

prokomentarisala je.

- Kada čovek samo to pije, navikne se i ne zna za bolju.

- Samo mi nemojte reći da je naša kafa loša.

- Nisam stigao da probam vašu kalu.

- Pa, to je nečuveno! Krajnje je vreme da se priključite našim

svakodnevnim ritualima. Naša kafa je toliko dobra da je pije i šef

iako je on kod kuće veoma razmažen. Kada obično doručkujete?

- Pre polaska na posao.

- A šta to?

N

12

- Pa ono što nađem u frižideru - odgovorio je zbunjeno.

- Znači, tako - negodovala je sestra. Bio joj je drag, na neki

način podsetio ju je na njenu prvu veliku ljubav. A sada je bila u

godinama kada joj niko nije poklanjao pažnju.

- Sad ću vam spremiti poštenu kafu. I doneću vam grickalice.

Naime, imamo frižider u sobi za sestre. Iz njega mežete da uzmete

šta god poželite ako ste gladni. A sada mi pričajte o svojoj majci!

Nije mu bilo nimalo neprijatno jer je stekao utisak da sestra

Hildegard ne postavlja zlonamerna pitanja. Osećao je da je ona

dobra žena.

- Veoma je bolesna - rekao je. - Ne samo telesno, već i

duševno. Morao sam da je smestim u starački dom. Ali, dom je

odličan pa mi to smiruje savest. Imala je moždani udar.

- Zar nemate nikoga ko bi mogao da se brine o njoj? - upitala

je sestra pazeći da se ne oda jer je znala sve detalje te nevesele

priče.

- Ne. Moja mlađa sestra takode radi, pa ne može.

- Neću da budem indiskretna, ali, da li je ona već duže

bolesna?

- Gotovo dve godine. Moj otac je imao srčani udar pre nego

što se penzionisao pa je umro. A ona se od šoka šlogirala. Bili su u

skladnom braku 35 godina, lepo su živeli. Izvinjavam se, ali

pomalo se gubim u uspomenama.

- Nemojte da se uzbuđujete. Verovatno je vaše detinjstvo

bilo lepo.

- Da, bilo je srećno. Krista i ja.... Ali, kad je došla Elza...

- Ona je vaša mlađa sestra, zar ne? - raspitivala se a on nije

primetio koliko ona zna, iako joj gotovo ništa nije rekao.

13

- Da, mlađa je jedanaest godina. Ona je usvojeno dete.

Možete li da zamislite da majka napusti svoje dete jer otac deteta

neće da se oženi njome?

- Ne mogu - ponovo je pomislila na to koliko se trudila da

ima dete sa voljenim čovekom. Da bar ima dete kad on ne može da

bude njen.

- Moja majka je radila u dobrotvornoj organizaciji, bila je

zadužena za napuštenu decu. Bila je očarana malom Elzom i svi

smo je voleli. Njen otac je bio Amerikanac koji se vratio u svoju

zemlju, a mama je našla drugoga. Dete joj je stajalo na putu sreće.

Moj tata se nije protivio kad je mama rekla da ćemo je usvojiti.

Moja sestra i ja bili smo veoma srećni. Mama je govorila da će nam

ta devojčica doneti blagoslov. Međutim, nije nam donela sreću.

Tata je ubrzo umro, mama se razbolela, a mala sestričina je

hendikepirana...

- A Elza? Šta je s njom?

- Elza... Kaže da je se to ne tiče, da ona nije tražila da bude

usvojena, pa nema smisla da se brine o nepokretnoj ženi, niti o

hendikepiranom detetu. Da je moja mama to čula, umrla bi...

Toliko se žrtvovala za Elzu, ponekad više nego za nas, rođenu decu.

A zašto vam sve ovo pričam? - promrmljao je.

- Naravno da ovo ostaje među nama - umirila ga je sestra

Hildegard.

- Veoma ste dobri, imate zlatno srce.

- Vaša mama je takođe dobra.

- Mnogo sam razmišljao o ovoj mladoj ženi koja se noćas

porodila. Možda ni ona nema muža koji bi se brinuo o njoj i njenom

detetu. Čudno je to što se niko ne raspituje za nju, i nema nikakvih

dokumenata uza se.

14

- Vi ne biste usvojili dete? - upitala je Hildegard.

- Nikada. Nažalost, imam loše iskustvo iz sopstvene

porodice. Kada čoveka razočara vlastito dete, to se lakše podnese,

ne tražiš krivca. Valjda su onda roditelji krivi. Ali, kada se radi o

tuđem detetu... Teško je to.

Nije ličio na sebe dok je ovo pričao. Hildegard je pomislila

da se mnogo razočarao u Elzu i da se teško nosi sa tim.

Pio je kafu i grickao dvopek. Bio je duboko zamišljen kada

se odjednom trgnuo.

- Bože, samo jedem i pričam Sada moram da idem. Hvala

vam, sestro!

Napustio je sobu a sestra je posklnjala upotrebljeno posuđe.

Već je bilo tri sata. Njeno radno vreme počelo je u sedam ali bila je

spremna i orna za posao.

Doktor Kaltenberg je seo pored mlade porodilje koja je

najverovatnije nesvesno pritisnula dugme za uzbunu.

- Jako me boli - šaputala je.

- Ne može da vas boli, već ste se porodili.

- Beba je tu? A ko ste vi? Ne poznajem vas - rekla je

zbunjeno.

- Ja sam doktor Kaltenberg. Pomoćni lekar ovde, na klinici -

predstavio se.

- Moram u Insbruk, moram da presednem. Mama je rekla da

odmah dođem kući.

Nikolaus je uzeo njenu ruku.

- Kako vam je ime?

15

- Vivijen Sonenberg - predstavila se i odjednom je došla sebi.

- Dete je već rođeno? Da li je zdravo?

- Da, iako je sićušno, divno je.

- Znači, zdrava beba?

- Potpuno.

- Dečak ili devojčica?

- Devojčica.

- Hvala Bogu. Nije dečak. A sada moram da požurim kući.

- Sada ne možete - nasmejao se doktor.

- Ne mogu da plaćam troškove. Momak mi je sve uzeo.

- Taksista?

- Nije taksista. Konobar je. Otkud vam ideja da je taksista?

- On vas je dovezao na kliniku.

- Ne sećam se. Ko je bio taj čovek?

- Ne znam. Sutra ćemo sve otkriti, doći će upravnik klinike

pa ćemo se dogovoriti.

- Ali, mama me čeka.

- Dajte mi njenu adresu.

Pre nego što je uspela da mu izdiktira brojeve, oči su joj se

sklopile i pala je u dubok san. Znači, negde ima mamu koja je čeka.

Vivijen je zaspala, a on je izašao iz njene sobe. Uzeo je

telefon. Nazvao je informacije u nameri da se raspita za porodicu

Sonenberg u Insbruku. Posle izvesnog vremena rečeno mu je da

16

takvih u Insbruku nema.

Moraće da sačeka. Nije hteo da probudi Vivijen. Sada je

mirna. Puls joj je bio normalan a njene crte lica bile su smirene.

Konačno mu se ukazala prilika da se malo opusti. Međutim,

nije mogao da zaspi. Previše toga desilo se prvog radnog dana da bi

mirno zaspao. Kada je došla Hildegard, bio je na nogama. Postavila

je sto.

- Još malo pa će doručak - smeškala se lukavo. - Zajedno

ćemo jesti ako nemate ništa protiv.

- Naprotiv, biće mi drago.

Potom joj je ispričao šta je saznao od misteriozne

pacijentkinje Vivijen.

- Znači, konobar je otac deteta. Ne seća se taksiste... ali

vremenom će nam sve ispričati. Samo treba biti strpljiv.

Ispričao joj je za adresu i porodicu Sonenberg.

- Ona je najverovatnije sa sela. Idem kod nje, možda ću

saznati više. A vi spavajte.

- Nisam umoran.

- O, jeste. A za dva sata počinje vam jutarnja smena.

Hildegard je poželela da ga pomiluje. Doktor je izgledao kao

mali, nezaštićeni dečak.

- Ovde mi je veoma lepo, Nikolaus. Sutra imam slobodan

dan, ako ste raspoloženi i nemate ništa bolje, ići ćemo na kafu. Vi

ste sutra takođe slobodni ako se ne varam.

- Pozivam vas na večeru! - požurio je mladi doktor da učini

nešto za nju.

17

Pristala je mada nije htela da ga optereti. Kada se već

ponudio, bilo joj je neprijatno da ga odbije.

Sestra Hildegard je posle razgovora sa doktorom otišla da

obiđe pacijentkinju Vivijen Sonenberg. Mogla bi da upiše ime u

njen bolesnički karton kao i odakle pacijentkinja dolazi, i da joj je

otprilike dvadeset godina.

Vivijen je mirno spavala. Hildegard je bila dovoljno iskusna

i znala je da će porodiljin san potrajati.

3. poglavlje

oktor Berger spavao je u svojoj nasleđenoj kući, a kućna

pomoćnica nije htela da ga probudi. Treba pošteno da se

naspava.

Marija je bila ponosna na to što je mogla da ostane u kući

koju je bez loših namera smatrala svojom. Njena prva gazdarica,

Ticijanova tetka, stalno joj je pričala o tome koliko ne voli lekare;

čak je bila zaprepašćena kada je Ticijan upisao medicinu. Mislila je

da su svi lekari ženskaroši.

Testament je sastavila mnogo pre toga i nije ga promenila

kada je on postao lekar. Marija je znala sadržaj testamenta i bila je

srećna što ga stara gospođa uprkos tome nije poništila. Tetka je

sanjala o tome da će se njen nećak posvetiti imanju. I, naravno,

namenila mu je i ženu - Gabrijelu Svajninger.

Njen otac bio je najbogatiji čovek u široj okolini. Bavio se

zemljoradnjom, imao je farmu goveda i svinja i nekoliko hiljada

hektara zemlje.

Gabrijela je, doduše, bila veoma lepa devojka, međutim,

D

18

previše samoživa. Marija je uvek mislila da će muškarac koji se

njome oženi imati težak zadatak, ali nije se naglas izjašnjavala o

tome. Ipak se nadala da tetkin plan neće uspeti a onda je stara

gazdarica umrla.

Možda bi i danas bila živa da je otišla lekaru...

Ticijan nije bio predodređen za zemljoposednika već da se

bavi svojom profesijom. Marija je to znala.

Sa zadovoljstvom ga je posmatrala dok je spavao. Kakav lep

muškarac, pomislila je. Onda je pozvonio telefon.

- Da, gospođo, odmah ću pozvati doktora - rekla je nekome,

a Ticijan je već skočio iz kreveta.

Kućna pomoćnica se povukla kada je doktor u pidžami

pojurio u hodnik da se javi.

- Neli, nemoguće da si već dobila moje pismo - obradovao se

doktor kad je čuo sestrin glas.

Marija je dozvolila sebi da malo prisluškuje kroz pritvorena

vrata.

- Naravno, možete da nas posetite kad god poželite. Biće mi

zadovoljstvo. Mesta ima i nećete nam smetati - rekao je pošto ju je

saslušao. - Sve je u redu. Možete odmah da krenete, stići ćete još

danas. Baš se radujem! Vidimo se uskoro!

Marija se malo unervozila jer nije računala na goste. Znala

je, kao svaka dobra domaćica, da mora nešto da pripremi.

Doktorovu sestru videla je poslednji put pre mnogo godina.

Tetka je uvek govorila da joj se ne sviđa Nelin momak, a

kasnije muž, ali ko bi njoj bio po volji? Nikada se nije udavala, bila

je usedelica i stalno je negodovala.

- Marija, moram da vam kažem da moja sestričina... - rekao

19

je Ticijan. - Možda vam neće odmah pružiti ruku da se upoznate.

- Umem ja sa decom, ne brinite. Doktor je otišao u kupatilo

da se obrije, istušira i dotera. Posle izvesnog vremena je ogladneo, a

Marija je poslužila ukusan ručak. Čak mu je ostalo vremena za

lenčarenje, a onda je odjednom začuo zvuk automobila.

- Stižu gosti! - viknula je domaćica. Ticijan je požurio do

vrata ugledavši svoju sestru kako izlazi iz metalik-zelenog

automobila.

Međutim, ukopao se u mestu kada je primetio koliko Neli

loše izgleda. Šta joj se desilo? Nije ličila na sebe. Njen muž je

takođe bio tu. Ni on nije bio u najboljoj formi. Biće materijala za

priču...

- Hvala ti što si nas pozvao! - pozdravio je Ticijana. - Mada,

planirali smo da tek sutra krenemo, ali je Neli bila nestrpljiva.

Nadam se da ti nećemo smetati.

- Ne, nipošto! Veoma sam srećan. I bolje je što ste došli

danas, sutra imam mnogo posla, ovako ćemo se bar danas ispričati.

- Posle ćemo popričati nasamo - predložio je zet Ticijanu.

ornelija je bila veoma slaba i teško je hodala. Rano je to za

peti mesec trudnoće, pomislio je doktor.

Sestričina Ute izašla je iz auta tek pošto ju je majka

opomenula. Bila je lepa devojčica, ali nedostajalo joj je ljupkosti, i

teško da bi neko poželeo da je pomazi.

K

20

- Prepoznaješ li me, Ute? - upitao ju je Ticijan.

- Zašto te ne bih prepoznala? - odgovorila je drsko. - Hoću

kući. Tata je hteo da me vodi na izlet, a vi ste me ovde doveli.

Njen otac... Ticijanu je sve bio jasno. Zato se ovako ponaša.

- Znaš da tata nije mogao danas da te vodi. Nešto mu je

iskrslo - pokušala je Neli da smisli pravi izgovor.

- Ti nisi htela da idem s njim! Htela si da nas razdvojiš! -

vikala je Ute.

- Hoćeš li sladoled od čokolade? Ili nešto drugo? - pokušao je

Ticijan da spase neprijatnu situaciju.

- Hoću sladoled od vanile i maline! - izvoljevala je devojčica.

- Dobićeš ga - uključila se u razgovor Marija koja je sve

vreme stajala na vratima prateći situaciju.

- Molim? - Ute je bila zbunjena. Namerno je tražila ono što je

mislila da nemaju. - Dobiću sladoleda od maline? - upitala je još

jednom.

- Naravno. Samo treba malo da pričekaš a mogla bi i da

pođeš sa mnom u kuhinju.

- Dolazim. Hoću da vidim kakav si ti to čarobnjak za

sladolede.

- Ute ne veruje da će dobiti ono što je tražila - uzdahnula je

Kornelija, umorna od takvih scena. - Uvek traži nešto što misli da

ne može da dobije.

- Sada će maltretirati Mariju svojim prohtevima. Ona je

takva, sada slede i ostale nerazumne želje - prokomentarisao je

Ronald.

21

- Nemoj da budeš nepravedan, dragi! - obratila se Neli besno

svom mužu.

- Nisam nepravedan, ali njen voljeni tata upropastio je sve.

- Ali, ona ga uopšte nije volela - začudio se Ticijan. - Kako to

da su se njena osećanja promenila?

- Tako što ju je ubedio da će beba ubuduće dobijati sve a ona

ništa. Ali, ona je naše dete i izgleda da to treba objasniti još

nekome. Molim te, popričaj sa sestrom da bi shvatila da je situacija

izmakla kontroli i da treba nešto učiniti. Izgleda da ja ne umem.

- Umorna sam, uopšte nisam spavala - prekinula je Neli

njihov razgovor.

- Naravno, i tome je razlog voljeni tatica, nije se pojavio pa je

Ute cele noći vilenila i, naravno, Neli se brinula. Zamisli, obećao

joj je živog lavića.

- Opet si nepravedan - plakala je Neli.

- Ne, nisam. Samo hoću konačno mir i slogu u porodici.

- Neli, ti lezi, a ja ću se pobrinuti za Ute - prekinuo je Ticijan

svađu.

4. poglavlje

onald je bio van sebe. - Izvini, mogu li da dobijem viski? Bez

leda, molim.

- Naravno da možeš.

- Nemaš pojma šta se dešava kod nas. Ute nas od juče

R

22

maltretira pošto njen tata, najvoljeniji i najbolji na svetu, nije došao

da je poseti. Taj čovek i dalje pokušava da nas upropasti. Ne volim

da pričam o tome, ali on me ucenjuje. U više navrata dao sam mu

novac samo da nas ostavi na miru, ali svaki put kada od mene

izvuče nešto para, počinje da obasipa Ute besmislenim poklonima.

Tako je drži na svojoj strani - žalio se Ronald.

- Koliko si mu dao dosad? - upitao je Ticijan.

- Nije to važno, želim da Neli bude mirna. Veoma sam

zabrinut zbog nje i deteta. Volim je, volim i Ute, ali mislim da ćemo

morati da je vodimo psihologu. Nije kao ostala deca. Ticijane,

molim te, pokušaj da me razumeš. Želim nešto da učinim da bismo

bili normalna, složna porodica. Plašim se zbog Neli, Ute i deteta

koje je na putu. Neću da beba trpi u takvim okolnostima. Njen bivši

muž je obično đubre od čoveka...

- Kome to pričaš? Sve znam. Ute je ušla u sobu.

- Marija mije napravila sladoled od maline i vanile - rekla je

trijumfalno a onda je odjednom počela da vrišti: - Mama! Hoću kod

mame! Gde je moja mama?

Ticijan ju je uhvatio za ruku:

- Zar nisi htela sa tatom da ideš na izlet? Odvešću te njemu.

Ute je u momentu prebledela.

- Pa, ti ne znaš gde je on - usprotivila se.

- Znam i odvešću te.

- Ali, ja bih da ostanem sa mamom - jecala je devojčica.

- Mama spava. Ako ne budeš dobra, odvešću te tati. Jesi li

razumela? - obratio joj se ujak oštro.

- Onda idem kod Marije - okrenula se i potrčala da nađe

23

kućnu pomoćnicu.

- Zašto si bio toliko grub prema njoj? - upitao je Ronald.

- Zato što samo tako možeš sa njom. Zar nisi shvatio? Koristi

tatu protiv vas. Ko zna šta joj je on pričao. Bednik je, u pravu si.

Moramo nešto da smislimo. Bilo bi najbolje da Ute ostavite malo

kod mene. Marija će se potruditi oko nje, ume sa decom, video si.

- Neli nikada neće pristati na to.

- Ljubav se ne kupuje popustljivošću. Ute je shvatila da može

da nas maltretira ako koristi tatu kao adut. Zna da će mama sve

uraditi za nju. Tako je bilo kada je bila bolesna pa je shvatila da nije

tako loše biti bolestan. Znala je da će dobiti sve. Neli je veoma

slaba prema njoj. I, nemoj da mi pričaš o razvodu i da je Ute mnogo

propatila. Bila je previše mala da bi shvatila. Imala je svoju mamu

koja ju je razmazila pa je zato postala takva. Živeo sam sa njima,

znam sve. Kada više nisam mogao to da izdržim, odselio sam se.

- Ne smemo joj prebacivati ništa, Neli je sada vrlo osetljiva -

štitio je Ronald svoju ženu.

- Trebalo je da Ute pohađa vrtić, kao sva normalna deca, da

se navikne na to da postoji još neko osim nje. Tamo je drugačiji

režim, deca bi je dovela u red, uostalom tako bi se i Neli rasteretila

nekoliko sati tokom dana. Veruj mi, da je bilo tako, sada ne bismo

pričali o psiholozima i preduzimanju mera u vezi sa maleckom. Ute

nikada nije naučila da nešto deli sa drugima. Onda si se pojavio ti,

pa se pravi otac vratio na scenu... A ti, tako tolerantan i naivan,

misliš da možeš da kupiš porodični mir tako što ćeš mu s vremena

na vreme baciti koji evro. Ne ide to tako. Šta će biti kada se rodi

dete?

Ticijan bi bio zaprepašćen da je čuo šta je Ute rekla Mariji

koja nije znala kako da reaguje.

- Voliš li decu, Marija?

24

- Da, ali samo onu koja ne plaču i koja nisu tvrdoglava.

- Ali, mala deca plaču - Ute nije shvatila da Marija priča o

njoj.

- Zato što ne umeju da pričaju. Plaču kad su gladni, kada ih

boli nešto. Ako čovek ume da priča, ne mora da viče kao

razmaženo derište.

Marija je odrasla na selu, a tamo su deca bila poslušna jer su

u suprotnom dobijala batine. Marija je i dalje mislila da to i nije

tako loš metod, naročito kada su u pitanju deca kakva je Ute.

Ute je naglas razmišljala:

- Ostavićemo bebu kod tebe. Ne želim je jer mama tada neće

imati vremena za mene.

Marija je ostala bez reći. Kako je to dete postalo toliko

sebično?

- Ujak Ticijan mnogo voli decu a nema ih - nastavila je Ute.

- Imaće ih kada se oženi - rekla je Marija grubo jer je bila

isprovocirana. Nije mogla da se pretvara da joj se ova tema dopada.

Ute se namrštila a Mariju je to pomalo uplašilo.

- Ako beba ostane sa nama, baciću je u kadu - prkosila je.

- O, blagi Bože, pomozi nam! - Marija je počela da se moli.

Njena jednostavna duša ovo nije mogla da razume. Još si mala i ne

znaš šta pričaš...

- Nisam mala. Mogu to da uradim, vi dećeš... Uopšte ne

volim tu bebu, ona nije moja... Hoćeš li mi dati puding?

- Neću - odgovorila je Marija energično. Bila je sigurna da

Ticijan odmah mora da sazna za ovaj razgovor, ali se posle malo

25

smirila.

S druge strane, i Ute je bila iznenađena Marijinim grubim

odbijanjem, pa je pocrvenela od besa i ponovo je počela da urla.

Kornelija se probudila iz popodnevnog sna. Ipak, Ticijan je pre nje

stigao u kuhinju.

- Šta je bilo?

- Neće da mi da puding - jecala je Ute.

- Dovoljno si jela slatkiša. Nećeš moći da večeraš ako sada

pojedeš još i puding!

- Neću da večeram. Hoću puding i to sad! - besno je frknula

devojčica.

- Šta je bilo, draga moja? - upitala je s vrata njena mama.

- Hoću puding. Marija nije dobra, neće da mi da.

- Verovatno nema više - odgovorila je Kornelija.

- Ima. Sigurna sam. Samo što ona to čuva za tvoju bebu.

Meni ne da ništa. A kada beba bude plakala, sigurno će joj dati

puding.

- Dosta mi je - Marija je izašla iz kuhinje jer više nije mogla

da izdrži.

- Beba se još nije rodila. I neće moći da jede puding dok ne

poraste. Budi dobra, moli te mama!

- Niko ovde nije dobar prema meni. Ja sam bolesna, sve me

boli.

- Jao, stara priča... - negodovao je Ticijan.

- Hoću kući - izrazila je Ute sledeću želju.

26

- Umorna si od puta i od svega. Lezi, odspavaj, a sutra je novi

dan. Biće ti bolje, veruj mi - umirivala je Kornelija kćerku.

Ticijan nije hteo da se meša u razgovor. Posle ove scene

potpuno je razumeo zeta, možda ga je i sažaljevao jer je dobro znao

da će njegova sestra teško prihvatiti istinu. Izgleda da ona još nije

shvatila da postoji problem.

- Sada će satima sedeti pored njenog kreveta i pričaće joj

priče. Pokušaće po ko zna koji put da joj objasni da je dobiti sestru

ili brata nešto najlepše u životu. Ne vidim izlaz iz ovoga. Kako će

Neli da izdrži do kraja trudnoće? Već sada je pri kraju živaca -

zaključio je Ronald deprimirano.

- Pitaću svog šefa, on ima mnogo iskustva - obećao je

Ticijan.

- Najradije bih pobegao odavde ukoliko mogu da ostavim

njih dve kod tebe. Ne znam kako stojiš sa vremenom. Nemoj

pogrešno da me shvatiš, ne mislim da pobegnem zauvek kao

Kornelijin bivši, potrebno mi je samo malo da se odmorim. Znam

da to nije pošteno, ali molim te, pokušaj da me shvatiš. Hoće ii ti

smetati?

- Neće biti problema. Popričaću sa Marijom, ona će mi

pomoći.

Doktor je objasnio Mariji o čemu se radi. Zahtevao je od nje

da se malo strpi jer moraju da poštede Korneliju pošto je trudna.

- Dobro, nek bude - Marija je bila velikodušna žena i volela

je Korneliju.

Kada je sledećeg jutra Ronald otputovao, Ute je postala

popustljivija.

Oko kuće je bila bašta sa malim bazenom, patuljcima i

cvećem a nedaleko odatle bilo je igralište. Ute se veoma obradovala

27

kada je čula za to i, čim se malo smirila, izašla je da se igra. Tih

dana je na igralištu ponekad bila sama, ponekad sa drugom decom

ili sa Marijom koja se polako privikavala na devojčicu.

Ticijan se prisetio vremena kada su zajedno živeli i

nepodnošljive atmosfere koja je vladala među njima. Na kraju je

pobegao od Kornelije i njene kćerke jer mu je bilo dosta svega. Za

njega tamo nije bilo mesta. Kornelija je oduvek bila slepa kad se

radilo o njenom detetu. Otkako je Ronald otišao, Ute je bila dobra

devojčica, mama je bila samo njena. Bila je poslušna pa se Marija

ponadala da će biti bolje. U kući je vladao mir, a doktor je sa

olakšanjem odlazio na posao jer je znao da će sve biti u redu u

njegovom odsustvu.

a klinici je bila gužva, kao i uvek. Doktor Šnajder nije imao

vremena da razmišlja o mladoj ženi Vivijen Sonenberg, koja

je još uvek spavala kao da se nikada neće probuditi.

Kada se konačno probudila, sestra Hildegard je sedela kraj

nje.

- Mama - prošaputala je slabašno pre nego što je otvorila oči.

- Ja sam ovde glavna sestra, Vivijen. Kako se osećate?

Polako je otvorile krupne, smeđe oči.

- Gde sam? - upitala je. Činilo se da je san izbrisao sve

uspomene.

N

28

- Na klinici doktora Šnajdera - odgovorila je Hildegard.

- Da... Rekao mi je to mladi doktor. Sada se sećam.

- Doktor Nikolaus, on vas je porađao. Dobili ste kćerkicu! -

rekla je sestra pomislivši da se mlada žena ne seća porođaja. Mlada

pacijentkinja bila joj je veoma draga pre svega zbog godina, ali i

zbog činjenice da je ostala na cedilu, kako su ona i doktor naslutili,

momak ju je napustio.

- Ne znam kako sam ovde dospela. Htela sam da presednem

u drugi voz - mrmljala je.

- Bili ste u vozu?

- Da, zapravo, bila sam na peronu. Htela sam da presednem,

čekala sam sledeći voz. Bilo je svakakvog sveta, pijandura i

narkomana. Plašila sam se, a onda mi je odjednom pozlilo. U stvari,

ne znam šta mi se desilo niti ko mi je pomogao da dođem ovde. Kao

da sam bila u komi, ničega se ne sećam.

Polako su je preplavile uspomene...

- Molim vas, recite ime pacijentkinje koju tražite! - sestra

Gudrun se obratila mladiću.

- Pojma nemam, ja sam taksista, dovezao sam je sinoć. Bila

je očajna, nije mi rekla svoje ime - odgovorio je momak zbunjeno. -

Mislim da je dobila kćerkicu.

Sestra Gudrun nija znala šta se dešavalo prethodne noći. Na

sreću, naišao je doktor Kaltenberg i odmah je prepoznao taksistu.

- Prepustite ga meni, sestro! Upućen sam u to što se desilo.

- Odlično što sam vas našao, doktore! - obradovao se taksita.

- Želim da znam kako je toj devojci koju sam dovezao. Tako mi je

bilo žao. Našao sam njenu torbu na zadnjem sedištu. Još jednom se

izvinjavam što je nisam odmah predao, bio sam potpuno zbunjen.

29

- To je normalno. Ne vozite svaki dan trudnice koje su pred

porođajem - smeškao se Kaltenberg.

- Torbu sam jutros našao. Sinoć sam odmah otišao kući i oka

nisam mogao da sklopim, sve vreme bila mi je u mislima. Jadna

devojka... Kako je neko mogao da je ostavi na cedilu u takvom

stanju? Znate li kako se zove, odakle je, ima li rodbinu? -

interesovao se zabrinuto.

- Vivijen Sonenberg, tako je rekla da se zove.

- A dete? Staje s njim? Jel' zdravo?

- Da, sve u redu. Devojčica je. Gospođica verovatno želi da

vam se zahvali.

- Ne treba. Doneo sam joj cveće, da je malo razveselim.

Nikada nisam doživeo tako nešto, znate? Užasno sam se

iznervirao...

- Mislim da bi ipak bilo bolje da uđete u njenu sobu.

Obradovaće se poseti.

- Dobro, ali samo ako zaista ne smetam. Hteo bih da vidim

bebu jer nikada nisam video tek rođeno dete.

- Jeste li oženjeni?

- Nisam, nemam vremena za to. Prvo želim da se

osamostalim, da mogu da izdržavam porodicu, pa ću onda misliti

na brak. Želim da imam mnogo dece. Moja žena neće morati da

radi, ona će se brinuti o deci. Ja ću rintati po ceo dan, ako treba,

samo da ih obezbedim - hodao je taksista za doktorom nervozno

pričajući. Međutim, kada su stigli pred vrata bolničke sobe, on je

zastao. Lice mu je prebledelo, a srce je počelo snažno da mu lupa.

- Ne znam, nisam siguran... - rekao je stidljivo.

- Smatram da je veoma lepo od vas što ste došli i da vam je

30

stalo do te mlade žene i njenog deteta - ohrabrio ga je doktor.

U tom momentu iz sobe je izašla sestra Hildegard. Začudila

se kad je videla momka.

- Da vas upoznam! - Kaltenberg se brzo snašao. - Ovo je

gospodin Kal, dovezao je sinoć mladu damu na porođaj. A sada je

došao da je poseti.

- Zar još ima takvih ljudi? - prokomentarisala je sestra. -

Vivijen, imate posetu, bićete veoma iznenađeni - doviknula je u

sobu.

Vivijen je pocrvenela.

- Poneo sam torbu, mislim da je vaša, tek jutros sam je

pronašao u kolima - pravdao se taksista jer nije znao šta da kaže. -

Sve se sinoć prebrzo desilo... I, evo, doneo sam vam i cveće...

- Lepo od vas - prošaputala je Vivijen tiho.

- Sada imate društvo - rekla je glavna sestra ispod oka

gledajući Nikolausa, bila joj je zanimljiva ova situacija. - Ako vam

treba nešto, pritisnite dugme. Ovde nema vaze. Sad ću je doneti.

- Ne znam kako da vam se zahvalim i kako da se izvinim

zbog novca. Nisam imala ništa kod sebe, možda će moja majka

ovih dana doći pa će vam ona dati novac za vožnju - počela je

devojka da se pravda.

- Nisam zbog toga došao. Samo sam hteo da vidim da li je

sve dobro prošlo i kako je beba.

- Uopšte je nisam videla. Sve vreme sam spavala. Znam

samo da je devojčica.

- Zar ta beba nije željeno dete? - iznenada ju je upitao.

- Ne znam. Osećanja su mi pomešana. Ne vidim izlaz...

31

Trebalo je da se udam za njega. Zbog njega sam otišla od svojih.

Moja mama je otpočetka bila protiv, ne znam.kako će da reaguje

kad sazna kako se sve završilo. Šta ću sa detetom kad nemam

nikakvih prihoda i pri tom sam sama?

- Ne smete tako da pričate. Mogu li da sednem pored vas?

- Naravno.

- Šta ste po zanimanju?

- Pomoćnica u kuhinji. Htela sam da budem kuvarica jer

volim da kuvam a može i lepo da se zaradi. Moj momak je hteo da

otvorimo lokal. Dobro je zarađivao kao konobar.

- Da li je stranac?

- Iz Južnog Tirola je. Znala sam da se to među nama neće

dobro završiti, primetila sam da se udvara vlasnici lokala u kojem

smo zajedno radili - ispričala je sa suzama u očima.

- Da li ga još uvek volite? I ja sam jednom voleo devojku

koja je našla drugog. Taj je bolje zarađivao i njoj je to bilo dovoljno

da me napusti. Jasno mi je kako vam je. Ali, dete ne sme da ispašta

zbog toga. Nije krivo. Ni ja nisam imao oca. Sudbina moje majke

slična je vašoj. Ipak je uspela da napravi od mene poštenog čoveka.

Jutros sam je nazvao i posavetovala me je da vas obavezno posetim.

Bila je prelepa kad je bila mlada, svi muškarci otimali su se za nju.

Moj tata je bio dovoljno hrabar da joj priđe. Imponovalo joj je to što

je neko konačno skupio hrabrost da joj pokaže šta oseća i predala

mu se. Međutim, ocu ona više nije bila interesantna jer ju je dobio

pa, kad je saznao da je trudna, pobegao je. Mama me je sama

podigla, školovala, imao sam sve što mije bilo potrebno, ne u

izobilju, ali ipak sam imao. Mislim da sam postao zreo i odgovoran

čovek i nikada ne bih uradio tako nešto jednoj dami.

- Vaša majka je divna osoba - prokomentarisala je Vivijen.

32

- Da, u pravu ste. Pre nekoliko nedelja kupio sam vozilo, to je

sada moj taksi i ona može da se odmara jer ćemo sada imati više

novca. Mogu bolje da zarađujem, a ona neće morati toliko da rinta.

Zaslužila je bolji život.

- Da li sam vam uprljala auto? - upitala je Vivijen obazrivo.

- Ma niste, nisam spominjao auto zbog toga. Naprotiv,

srećan sam što je sve dobro ispalo. Zamislite da ste naišli na neku

budalu. Nisu svi taksisti fini kao ja - smejao se mladić.

- Takav me ne bi vozio, sigurno - nadovezla se ona. - Ostala

bih sama na peronu. U svakom slučaju, hvala vam. Spasli ste mi

život, i ne samo meni, već i mom detetu.

- Mogu li još nešto da učinim za vas? - pogledao ju je

ozbiljno.

- Ne, već ste učinili previše. Mi smo potpuni stranci, niste

morali da se toliko žrtvujete za mene.

- Da li vaša majka zna gde ste?

- Sestra Hildegard će je obavestiti. Međutim, ona ne može da

me poseti. Ima malu penziju, a sada je sezona, pa radi na njivi. Ne

bi ona razumela moju situaciju. Bila je uvek protiv nas, protiv naše

veze. Bila je u pravu, ali bila sam premlada da shvatim. Na ovoj

klinici mi je dobro. Osigurana sam, proverila je glavna sestra, pa ne

moram da se plašim. U dobrim sam rukama. Svi su veoma ljubazni

prema meni.

- Upravnik klinike, doktor Šnajder, dobar je stručnjak. Zato

sam vas dovezao na ovu kliniku a ne u pokrajinsko porodilište. Ova

klinika ima bolju reputaciju.

Na vratima se pojavila sestra Hildegard sa devojčicom u

rukama.

33

- Devojčica hoće da se predstavi - rekla je sa majčinskim

osmehom na licu.

Taksista Herman Kal skočio je sa stolice. Bila je to nesvesna

reakcija.

- Bože mili, kako je mala - šaputao je. - A već je ljudsko biće.

Kako ćemo je zvati? - postavio je pitanje mladoj majci.

Sestra Hildegard se okrenula prema Vivijen kojoj su grunule

suze na oči.

- Da, i ja sam htela da pitam kako ćemo zvati bebicu? -

nadovezala se sestra.

- Možda Hana - glasio je Vivijenin tihi odgovor.

- Kao moja mama! - obradovao se Herman. - Kako ste znali?

Pa, to je slučajnost! I moja mama se zove tako.

- Nisam znala. Izabrala sam ovo ime pošto vaše ime počinje

na H, a vi ste joj spasli život, pa sam pomislila da vam se na takav

način odužim.

Za glavnu sestru bili su to trenuci sreće i tuge istovremeno.

Retko se dešavalo da se toliko saživi sa pacijentkinjom kao sada.

Bilo je svakakvih slučajeva, i ljubavi i mržnje, ali ovako nešto nije

se odavno desilo i mnogo ju je dirnulo. Dirnula ju je dobrota tog

mladog čoveka. Vivijen je uzela dete u naručje i pomilovala je dete

po glavi.

- Tako si mi mala - šaputala je.

- Porašće ona! Nemojte da se brinete! - smeškao se Herman.

- I još nešto bih hteo da vam kažem, odnosno, da predložim... Ne

znam kako da vam kažem... Ako mislite da ne možete sami kroz

život sa detetom, da ga ne možete hraniti pošto ste samohrana

majka, mogu da vam ponudim nešto. Moja majka je spremna da

34

pomogne. Rekla mi je to. Ni na šta vas ne obavezujemo, a vi

razmislite.

Sestra Hildegard je zinula od uzbuđenja. Vivijen je ostala

bez reći. Nije znala kako da reaguje.

- Ne znam kako ćemo dalje - uspela je da izgovori. - Nemam

nikakve prihode...

- Sutra ću ponovo doći. Smem li? - mladi spasilac se tim

recima oprostio od njih.

Vivijen je klimnula glavom. Herman je izašao iz sobe, sestra

ga je ispratila, a devojčica je ostala sa mamom.

- Svaka vam čast - pohvalila gaje sestra na hodniku.

- Zašto? - začudio se Herman. - Moramo da pomognemo

jedni drugima. U mom komšiluku je jedna mlada devojka izvršila

samoubistvo. Bila je odprilike kao Vivijen, dvadeset i kusur

godina... Ne mogu da zaboravim taj slučaj. Ta devojka je bila

veoma fina ali je naišla na nekog paćenika, kao i Vivijen. Ostala u

drugom stanju, nije smela da kaže roditeljima, a on ju je ostavio kad

je čuo da je trudna... Ima svakakvih ljudi. Nije imao hrabrosti da se

suoči sa situacijom. To su slabe ličnosti, po mom mišljenju. Ali,

dobro, sada je najvažnije da resimo ovaj slučaj. Sutra će doći moja

mama, ona će da popriča sa Vivijen. Mnogo mi je pružila iako je

bila ostavljena. Sama me je othranila, podigla...

Napravila od njega pravog čoveka, iskrenog i karakternog,

procenila ga je Hildegard. Retki su takvi ljudi i da ih je više na

ovom svetu, ne bi bilo toliko zla i nesreće...

- Devojka će se obradovati. Samo vi pošaljite majku! -

ohrabrila ga je sestra. - Njoj treba uliti nadu a vaša mama to sigurno

može!

- Želeo bih da im kupim neke stvari. Šta vi mislite? Za

35

bebicu, pre svega. Samo, ne znam šta im je potrebno. Možete li mi

pomoći, sestro?

Hildegard mu je sve objasnila a on ju je pažljivo saslušao

pokušavajući da sve zapamti. - Moja majka će se pobrinuti za to,

ona sigurno zna šta im je potrebno, pa ćemo dalje videti -

razmišljao je naglas mladi taksista.

pravnik i vlasnik klinike doktor Šnajder uspeo je da tek

popodne posveti malo vremena Vivijen i njenoj kćerkici.

Porodilja se u međuvremenu naspavala i kad se ponovo probudila,

bila je mnogo mirnija i odmornija. Poverila se doktoru mnogo

detaljnije nego Hermanu.

Ispričala mu je da je Alberta upoznala pre šesnaest meseci u

mestu u kojem je živela. Bio je zaposlen u najboljem restoranu kao

konobar a ona je tu radila svašta da bi pomogla majci. Sanjala je o

tome da će jednoga dana imati svoj restoran, sanjala je o

putovanjima po svetu i o svemu onome što joj je taj momak obećao.

Nažalost, poverovala je u svaku njegovu reč. Nikad pre njega nije

imala ozbiljnog momka, pa je činio sa njom šta je hteo.

Ona je veoma, lepa devojka, zaključio je upravnik klinike,

iako je iscrpljena porođajem. Jasno je da se radi o neiskusnoj,

dobroj devojci koja nije uspela da odoli udvaraču. Vivijen je

verovala u ljubav, zaljubila se i želela je da zajednički grade

budućnost. Međutim, čini se da je on razmišljao drugačije.

Vivijen nikada nije imala dobar odnos sa majkom. Njena

mama je bila kruta žena koja nije obraćala pažnju na nju. Bila je

zauzeta svojim problemima i nije imala vremena da se posveti

U

36

kćerki., Potom je izgubila muža. Za ljubav nije htela da čuje, pa

Vivijen nije smela da dovede prijatelje u kuću, a kamoli da se

zabavlja. Trudnoća je bila zabranjena tema.

Sestra Hildegard joj je napisala pismo čim je saznala adresu.

Na kraju je doktor rekao nešto što je veoma zabrinulo

nesrećnu devojku:

- Svašta vam se dešavalo u poslednje vreme ali sada kada je

dete došlo na svet, sve se promenilo. Beba je zdrava i potrebna joj

je vaša ljubav.

- Možda bi joj bolje bilo kod ljudi koji imaju rešeno

stambeno pitanje, stalne prihode...

- Ništa nije važnije od majčine ljubavi. Tu smo da vam

pomognemo, da vam olakšamo najteži period. Tu je doktor

Nikolaus, sestra Hildegard, ja. Mi smo pravi tim. U krajnjem

slučaju, računamo i na vašeg spasioca Hermana! - našalio se doktor

Šnajder.

Kad je doktor izašao iz sobe, Vivijen se zamislila.

5. poglavlje

orenelija se naivno nadala da će razvodom svi njeni

problemi sa bivšim mužem biti rešeni. Međutim, njen

bivši muž Georg pokazao je zanimanje za svoju kćerku tek posle

razvoda i to kada se Neli ponovo udala.

Kada je Ronald tog jutra otputovao u Minhen, činilo se daje

sve u redu.

Ute je bila fina, nije se svađala. Kornelija je primetila da je

K

37

devojčica sasvim mirna kada Ronald ode na put.

- Bolje je kad on nije u kući - rekla je Ute toga prepodneva.

- Ali, on te voli - ubedivala ju je Neli.

- On nije moj otac. Samo mi je očuh, tata mi je to rekao.

Progutavši suze, Kornelija je mirno upitala kćerku:

- Hoćeš li zauvek ostati sa tatom?

- Hoću da živimi sa tobom. Samo ponekad i sa tatom. Ali, on

nikad nema vremena. Mora mnogo da radi.

- Ronald takođe mora da radi da bismo mogli lepo da živimo.

- On radi samo za svoju bebu. Mene ne voli. Nije me pustio

da idem na izlet sa tatom. On je kriv za sve.

- Nisi u pravu. Pustio bi te, ali tvoj tata nije imao vremena za

tebe. Zato te nije vodio na izlet.

- Lažeš. I ti voliš samo svoju bebu - rekla je Ute.

Kornelija je bila očajna. Sledećeg trenutka osetila je blagu

nesvesticu, da gubi tlo pod nogama.

Ute je počela da vrišti kada se njena mama stropoštala na

pod.

Marija je bila u bašti kada je čula vrisku. Utrčala je u

kuhinju.

- Šta si opet uradila? - viknula je na dete. - Zašto si je

uzrujala?

Ute je počela histerično da plače prekrivši lice rukama.

Kućna pomoćnica nije znala šta treba da radi, nikada nije bila u

takvoj situaciji. Zato je nazvala bolnicu.

38

- Idite odmah kući! - naredio je doktor Šnajder Ticijanu. - Ja

ću se u međuvremenu pobrinuti da kola Hitne pomoći stignu. Zar

niste rekli da je tek u petom mesecu?

- Možda je i u šestom - odgovorio je doktor Berger zbunjeno.

Kad je stigao kući, Neli još nije bila došla sebi. Marija je bila

bleda kao kreč a Ute je stajala u uglu, ali ovoga puta nije plakala.

Već u sledećem trenutku stigla su kola Hitne pomoći. Ute je

radoznalo posmatrala kako odvoze njenu mamu.

- Da li je umrla? - upitala je hladno, a Mariji je od toga

gotovo pozlilo.

- Neće to Bog dopustiti - odgovorila je ne znajući šta drugo

da kaže.

- Mogu li sada da se igram u bašti?

- Radi šta hoćeš! - viknula je Marija. -Samo nemoj da ideš na

ulicu - dodala je jer je bila dovoljno prisebna. Dete nesme da se igra

nasred ulice, može auto da ga pregazi. Samo nam još to fali,

pomislila je u sledećem trenutku.

- Dobiću i puding, jel' da? - gnjavila je Ute.

- Da, da odmah - rekla je Marija nervozno.

Ticijan je imao druga posla. Ginekolog je pregledao njegovu

sestru rekavši da joj preti prevremeni porođaj pa moraju nešto da

učine. Rekao mu je još nešto što ga je veoma zabrinulo.

Mislim da plod ne dobija dovoljno hrane preko placente jer

je neuhranjen.

Predložio je terapiju napomenuvši da Korneliji moraju

obezbediti duševni mir jer, u suprotnom, ni za šte ne garantuje.

39

Kako kad je stalno napeta? Ute joj zagorčava život -

zabrinuo se Ticijan. - Teško mi je to da kažem, ali istina je. Ona je

mali tiranin, histerična je, kao da joj nešto fali. Mogu samo da

pretpostavim kako je mojoj sestri...

- Sada će vaša sestra da se odmori. Svakako, ne možemo u

ovome trenutku više ništa da uradimo za nju. Situacija je pod

kontrolom. Idite kući i vidite kako devojčica reaguje na ovo. Jer, i

to je problem i moramo nekako da ga resimo - hrabrio ga je doktor

Šnajder.

icijan je ostao zatečen kada je stigao kući videvši šta je Ute

uradila od bašte: cveće je bilo zgaženo a trava povaljana. Osetio

je želju da je istuče, a ona nije pokazala da se kaje.

Pa, Marija mi je rekla da mogu da radim šta god hoću. Lepo

sam se zabavljala rekla je.

Nadam se da si uživala dok si uništavala baštu. Kako si

mogla to da učiniš? -rekao je nemoćno Ticijan.

- Da, jesam!

- A to što je tvoja mama bolesna, ništa ti ne znači?

- Znam zašto je bolesna! Nije zbog mene, već zbog bebe!

Beba nam donosi nesreću!

Ticijan je bio zaprepašćen. Nemoguće je da je tako malo dete

to smislilo. Neko joj je rekao...

Pazi šta pričaš! - uzviknuo je Ticijan. - ipak si ti dobro

vaspitana devojčica, zai ne?

T

40

- Da, i tata to kaže. Čak je rekao da će beba umreti ako se

mama bude uzrujavala. Jesam li uspela da je iznerviram? - tri-

jumfirala je Ute.

- Samo da ga vidim, ubiću ga! - prosiktao je Ticijan a onda se

okrenuo sestričini. - Da, uspela si...

- Super, onda nećemo dobiti bebu! - obradovala se devojčica.

- Mama mora da ostane u bolnici. Nećeš je videti neko

vreme.

- Nije važno. Samo da beba nestane... Shvatio je: ovo dete

mora psihologu i to što pre. Nazvaće on svog druga, psihijatra.

- Vrati se u baštu! - naredio joj je.

- I mogu da radim šta god hoću? Kao malopre? - Ute je bila

srećna.

- Možeš, mene što se tiče - izgubio je strpljenje. Sada bar

može na miru da telefonira, ona neće slušati razgovor. Mora nazvati

svog prijatelja.

Kratko je razjasnio situaciju nakon što je pozdravio starog

poznanika. Oto ga je pažljivo slušao.

- Da, to je problem. Pomoći ću ti ali, nažalost, ne pre vikenda

jer ne mogu da nađem zamenu. Možda bi bilo bolje da mi dovedete

dete.

- Ja ne mogu da dođem, ne znam kako da se orgamzujem.

Radim na klinici. Ko će mene da zameni?

- A Ronald? Neće sa njim da dođe?

- Neće.

- Mislim da se to ipak može urediti. Obećajte joj neko lepo

41

putovanje. Pokušajte bilo šta. Nagovori Ronalda da se uključi.

Ute je nastavila da uništava baštu. Marija više nije znala šte

će ali joj se na licu videlo šta misli.

Sve čemo rešiti - tešio ju je Ticijan. - Nazvao sam svog

prijatelja psihologa. Na sreću, i Neli i beba su dobro.

Plašim se, Ute me je izbacila iz takta. Mislim da je spremna

na sve. Samo da je čuješ šta priča...

- Biće sve u redu. Obećavam!

Poslepodne je nazvao Ronalda i ispričao mu je šta se desilo

tog prepodneva ublaživši detalje jer nije želeo da ga uzrujava. Na

kraju mu je rekao za predlog njegovog prijatelja psihologa.

Nekoliko minuta vladala je tišina. Doktor je pomislio da je Ronald

spustio slušalicu.

- Pitaj nju hoće li sa mnom da ode - posle nekoliko minuta

Ronald se pribrao. - Nazvaću vas sutra da čujem šta se dešava.

Pokušaću da do tada odradim poslove.

- Ko je to bio? - pojavila se mala nevaljalica na vratima.

- Tata ili očuh?

Ticijan je nije primetio. Da li je čula razgovor?

- Operi ruke, sada ćemo ručati - rekao je devojčici.

Kada su seli za sto, Ticijan je odlučio da pokrene priču o

izletu.

- Šta kažeš na to da odeš sa Ronaldom na put? Na mali izlet.

- On nikad nema vremena - odgovorila je Ute.

- Naći će ga. Mama je u bolnici i ostaće tamo neko vreme. A

ti i Ronald otputovat ćete u Švajcarsku, u Cirih kod čika Ota.

42

Aha, dobro. Volim da putujem. Baš bih volela da idem tamo.

Kada?

- Ove nedelje.

- Sigurno? Nisi to sada izmislio?

- Nisam. I Ronald je rekao da može.

- Baš se radujem. Ovde mi je dosadno. Kad mama nije tu, ne

znam šta da radim. Hoće li mi on kupiti nešto lepo?

- Siguran sam da hoće - Ticijan nije imao hrabrosti da joj

pogleda u oči jer nikada nije video toliko hladno i proračunato dete.

- Hoćeš li da posetiš mamu na klinici?

- Ne bih. Ne smem da idem u bolnicu. Neću da je vidim dok

se ne otarasi tog deteta.

- Idi u svoju sobu! Dosta je bilo! doktor je izgubio živce.

- Hoću da gledam TV.

- Nema ovde TV-a.

- Kako nema? Zašto ga nemaš?

- Ne treba mi. Zato.

- Jesi li besan na mene?

- Nisam. Moram da se vratim na kliniku. Šta da kažem

mami?

- Samo joj reci da putujem sa Ronaldom u Cirih.

Ticijan je potražio Mariju da bi je upoznao sa planom. Ona je

bila razumna i rekla je da će da im pomogne ako treba.

- Volim što sam ovde, ali ovo dete... Uvek me izbaci iz takta.

43

Možda je bolje da odem u starački dom. Ako su sva deca takva...

Berger se nije naljutio na te reči. U njeno vreme deca su bila

dobra.

Bio je veoma radoznao da sazna šta će psiholog da kaže.

- Ronald i Ute putuju u Cirih da bi ti bila na miru - rekao je

Korneliji kada je došao da je obiđe.

- Hoće li Ute da ide?

- Sviđa joj se ideja. Idu kod Ota.

- Ne znam šta da ti kažem. Očito ne umera sa njom, izgubila

sam se. Ne znam šta ću dalje. A drugo dete je na putu žalila se

Kornelija sa suzama u očima.

- Sve ćemo resili, nemoj da se brineš. Mislim da su ovo

kritične godine Treba sačekati da krene u školu, da vidi kakva su

ostala deca i da se navikne na druš tvo. Tako, pod staklenim

zvonom, ništa dobro ne možemo očekivati. Inače, nije imala ništa

protiv kad sam joj spomenuo putovanje sa Ronaldom.

- On je tako dobar... volim ga. Mislim da bih umrla da nije sa

mnom.

- Sada treba da misliš samo na dete. Sve će biti u redu, veruj

mi - rekao je mada ni sam nije bio siguran u to.

44

6. poglavlje

ledećeg jutra došao je Ronald. Ticijan je bio na klinici, pristigle

su nove pacijentkinje i za sledeći dan zakazane su dve

operacije. Bio je veoma zauzet u poslednje vreme. A kao novi

saradnik, morao je da se pokaže u najboljem svetlu. Nije mu bilo

naporno, voleo je svoj posao i uvek se mnogo trudio.

Ronald se začudio kad je video drugačiju, milu i nežnu Ute.

U stvari, nije znao šta se zapravo dešavalo u međuvremenu, pa mu

nije bilo jasno zašto je sada toliko umiljata prema njemu.

- Kada putujemo u Švajcarsku? - upitala je nežno očuha.

- Sutra ujutro. Danas ću posetiti tvoju mamu.

- Srećna sam zbog putovanja. Ticijan kaže da ćeš mi tamo

kupiti nešto lepo. Hoćeš li? Možda bicikl?

- Videćemo.

- Hoćeš li mi ipak obećati?

- Obećavam! - rekao je Ronald znajući da će se tako bar

nakratko resiti njenih dosadnih pitanja.

- Odlično! - uzviknula je devojčica. Marija mu je pripremila

divan ručak, ali on jedva da ga je dotakao. Nije bio gladan. Sve

vreme razmišljao je o Korneliji.

Kada je kasnije otišao na kliniku i sedeo pored njenog

kreveta, ugledao je Kornelijino lepo, ali bledo lice. Kornelija je bila

veoma srećna zbog putovanja jer se nadala da će se Ute i Ronald

tako zbližiti.

S

45

- Ne brinite, gospodine! - rekao je ginekolog Ronaldu. -

Zasad je sve pod kontrolom. Ukoliko se vaša žena bude rasteretila

briga, biće sve u redu. Znači, nema stresa, uzrujavanja i nervoze...

Ne bi bilo loše da ona ostane ovde nekoliko nedelja.

- Nadam se da neće doživeti još neki šok. Zaslužila je bolje.

Ni slutio nije šta se u međuvremenu dešavalo u Ticijanovoj

kući. Dok je on pokušavao da uteši svoju ženu, došao je Georg

parkiravši auto ispred porodične kuće.

- Tata! - potrčala mu je u susret razdragana Ute. Marija nije

obratila pažnju na nju, okrenula se nezvanom gostu. Nije ga odmah

prepoznala.

- Dobar dan - pozdravio ju je Georg. -Verovatno me se ne

sećate. Ja sam Kornelijin muž.

Kakav bezobrazluk, pomislila je Marija. Muž...

- Kako znaš da sam ovde? - pitala je Ute oca.

- Uvek ću te naći bilo gde da si, dušo moja. Znaš da te volim

- nastavio je da se dodvorava kćerki. Hoću da zajedno odemo na

put, obećao sam ti to.

- Da, sećam se. Zašto nisi došao tada kada si obećao?

- Nisam mogao, bio sam bolestan.

- Da, ali sutra putujem sa Ronaldom u Švajcarsku - rekla je

Ute jer joj je obećani bicikl lebdeo pred očima.

- Oho, znači tako! Putujete u inostranstvo? Baš lepo. Gde je

mama?

- Ona je na klinici - uskočila je kućna pomoćnica u razgovor.

- Pa, dobro, onda sad možemo malo da se vozikamo.

46

Ne može - usprotivila se Marija. - Sačekajte da se Ronald

vrati sa klinike. Ne možete da odvedete dete bez dozvole.

- Bit će kasno kada se vrati. Imam pravo da jednom mesečno

vidim svoju kćerku i vi tu ništa ne možete. Ko ste vi da mi

naređujete? - rugao joj se Georg.

Ali, ja hoću da idem sa njim - insistirala je devojčica. -

Dosadno je u kući pošto su svi otišli. Mama je u bolnici, ujak

Ticijan radi... Zar da čekam da se Ronald vrati sa klinike?

- Čuli ste je - smejao sa Georg podrugljivo. - Ona hoće da

pođe sa mnom. Ne možete nam ništa. Dođi, draga! Do viđenja!

Georg je dao gas i Marija ništa nije mogla da preduzme.

Pobesnela je. Kakav bezobrazluk! Odmah je nazvala kliniku

prenevši Ticijanu šta se desilo. To je tipično za Georga, pomislio je.

Špijunira Korneliju i svaki njen korak. Razmišljao je o tome da će

se Ute možda promeniti prema Ronaldu, mami, prema njemu i

Mariji, kako to obično biva posle njegove posete. Ronald je

prebledeo kad je čuo šta se desilo.

- Nećemo Korneliji ništa reći. Ne smemo da je uzrujavamo.

Svakako neće dugo biti odsutni. Nikada nisu proveli duže od četiri

sata zajedno.

Ticijan se po završetku radnog vreme na malo provozao

pokušavši da ih pronađe. Međutim, nije ih bilo.

Marija se osećala odgovornom iako to nije bila. Ticijan je

pokušao da je smiri mada je i on imao loš predosećaj.

Prošli su sati, a njih nije bilo.

- Verovatno opet želi da te ucenjuje - tvrdio je Ticijan.

- Ute je svojevoljno otišla s njim - komentarisala je Marija.

47

- Idem u policiju. Nemojte ništa reći Korneliji. Svaka reč

može da joj naškodi.

U policijskoj stanici nisu pokazali veliku zabrinutost.

Verovatno imaju iskustva sa takvim očevima.

- Možda im se auto pokvario ili im je nestalo benzina. Zasad

ništa ne možemo da preduzmemo.

- Prošlo je sedam-osam sati otkako su ostišli - Ronalda je

uhvatila panika. Pomislio je na svoju ženu i na njeno stanje.

- Morate da nađete dete. Moja žena leži na klinici i ne sme da

se uzrujava.

- Obavestićemo vas u svakom slučaju. Samo se vi smirite.

Ne bi bilo loše da nam ostavite podatke i registarski broj

automobila.

Na nesreću, nisu znali broj. Marija je rekla da ne može da

kaže kakav je model auta vozio Georg a kamoli da se seti tablica.

Jedino je znala šta je Ute imala na sebi: farmerice, beli džemper i

plave patike. Georg je bio u sivim pantalonama, beloj košulji i

crnim cipelama. I zapamtila je boju automobila: metalik-zelena.

Bila je to teška noć, svi su bili zabrinuti i nervozni. Ako

Kornelija nešta sazna, moraju računati na najgore. Nisu oka

sklopili.

A ono što se desilo sledećeg dana, bilo je gore od

očekivanog.

48

onald je čekao celu noć na poziv od Georga, očekivao je da će

tražiti novac. Kao i obično, bio je spreman da plati. Ute je bila

u njegovim rukama, znao je u kakvoj je Neli situaciji i iskoristio je

priliku da zaradi na rođenom detetu. Nije oka sklopio iščekujući

zvonjavu telefona. Međutim, ništa se nije desilo. Ni Marija ni

Ticijan nisu proveli mirnu noć, prevrtali su se u krevetu do zore.

Marija je popila tabletu za smirenje, jer je smatrala sebe krivcem za

sve što se desilo.

Sledećeg jutra oko osam sati zaustavio se policijski auto

ispred njihove kuće. Marija je zadrhtala, Ronald se ponadao da su

doveli Ute, ali se na licima uniformisanih lica videlo da ne donose

dobre vesti.

Kad su rekli da je na obali jezera pronađeno telo devojćice

čiji je opis potpuno odgovarao Ute, Ronaldu je pozlilo.

- Utopila se. Neki muškarac je pokušao da je spase - rekao je

policajac. - Pobegao je, verovatno zbog šoka.

Ronald je morao da identifikuje telo devojčice. Bio je

slomljen.

Ticijan je takođe bio užasnut, ali je pokušao da prikupi svu

snagu i hrabrost da pomagne policajcima. Čovek na obali, koji je

bio zadužen za čamce, dao je izjavu da su devojčica i muškarac juče

oko četiri popodne iznajmili čamac. Muškarac je rekao da se neće

zadržati na jezeru duže od pola sata.

Opis je odgovarao Georgu. Čovek je čuo kada je devojčica

rekla da sutradan treba da otputuje u Švajcarsku sa očuhom i ne

može dugo da ostane jer će njen očuh biti besan.

R

49

Svedok je bio oprezan verovatno zato što su ga mušterije u

više navrata prevarile ostavivši čamac na drugoj obali a da račun

nisu podmirile. Zato je zapamtio registarski broj automobila. Sedeo

je na obali posmatrajući turiste. Oko pola šest čuo je zvuk

automobila. Kada je ustao da pogleda gde je čamac, nije ga bilo.

Odmah je pozvao policiju.

Policija je pronašla detetovo telo, ali ne i čamac koji je

kasnije pronađen nekoliko kilometara od obale. Službenici su

odmah znali ko je devojčica pošto su dan pre toga Ticijan i Ronald

prijavili da je nestala.

Ticijan je bio van sebe Možda ju je ubio, pomislio je.

Nemoguće. Nije valjda toliko zao da ubije svoju kćerku.

- Ne smete odmah da kažete Neli - preporučio im je doktor

šnajder. - Ona misli da je njena kćerka otputovala u Švajcarsku sa

Ronaldom.

Ipak, znali su da će morati da joj kažu i plašili su se tog

trenutka. Marija od toga dana nije više bila ista, zurila je u jednu

tačku ne progovarajući ni reč. Bio je to veliki udarac za nju.

Smatrala je da nije smela da pusti devojčicu sa ocem. Ticijan i

Ronald poverili su je njoj na čuvanje a ona je dopustila da je taj

bezdušni Georg odvede.

- Niste vi krivi, Marija. I ranije je dolazio po dete, imao je

pravo na to. Samo što ju je pre uvek vraćao - Ronald je pokušao da

je uteši.

Da bi saznali šta se u stvari dogodilo toga dana, policija je

morala da pronađe Georga. Raspisana je poternica za njim.

50

7. poglavlje

oktor Nikolaus je upravo slušao radio kada su pročitali

poternicu za Georgom. Lice mu je prebledelo. Hildegard ga je

začuđeno gledala.

- Ružna priča. Loš početak za mladog kolegu.

- Poznato mi je to ime - rekao je doktor.

- Ozbiljno? Poznajete li ga lično?

- Ne, ali zna ga moja sestra Elza. Moram da popričam sa

njom.

Potom je otišao da obavi telefonski razgovor. Kad se vratio,

uopšte nije izgledao zadovoljno. Razmišljao je glasno o tome gde

bi mogao na miru da popriča sa sestrom.

- Pa, imate svoj stan - podsetila ga je Hildegard.

- Ne mogu da idem kući. Elza uskoro stiže pa ćemo sesti tu

negde, u blizini. Ponekad ume da bude veoma naporna i glasna. Ne

želim da baš svako čuje naš razgovor.

Izraz na njegovom licu bio je takav da ga je i upravnik

klinike iznenađeno pogledao. Upitao je Hildegard šta se dešava

novom kolegi.

- Izgleda da poznaje osumnjičenog Georga, odnosno njegova

sestra ga zna, pa ju je zvao da popričaju. On sve uzima srcu. Znate

kakav je.

- Da, ovo je veoma tragičan slučaj. Ne radi se samo o jednoj

osobi već o celoj porodici. Ako je njegova sestra upletena u to...

D

51

Nikolaus nije bio zabrinut samo zbog ove tragedije, već i

zbog činjenice da se njegova sestra druži sa takvim tipovima. Uvek

je uživala u tome da bude okružena bogatim udvaračima i hvalila se

time. I o ovoj ništariji rekla je da je bogat i poznat. Ali, ako je on

bogat i poznat, da li je takav muškarac u stanju da uradi tako nešto?

Da ubije svoju kćerku i da je ostavi na obali jezera? Nikolaus se

nadao da Elza nije bila u intimnijoj vezi sa Georgom.

Slučajno se desilo da je Šnajder upravo napuštao kliniku

kada su se Nikolaus i Elza sreli ispred zgrade. Prišao im je da ih

pozdravi i već u tom prvom kontaktu Šnajder je procenio devojku

uvrstivši je u određenu kategoriju žena. To je devojka koja je

svesna svog izgleda i verovatno je uvek u stanju da to iskoristi.

Međutim, ne polazi joj to za rukom sa svakim muškarcem. Samo su

neki bili podložni takvoj manipulaciji. A to je imalo svoju cenu.

Nikolaus se plašio razgovora pošto je znao kakva je njegova

sestra. Verovao je da se ona susreće sa svakakvim ljudima. Doktor

Šnajder je ipak mislio da takve devojke jednostavno vole da su u

centru pažnje i zato flertuju sa svima, ali se ništa ozbiljno ne

dešava.

- Kakav fin čovek prokomentarisala je Elza kad je doktor

Šnajder otišao.

- On je moj šef i oženjen je lepom ženom - promrmljao je

Nikolaus negodujući.

- Da, nisam ja takve sreće... Najbolji muškarci su uvek u

čvrstim rukama.

- Kao Georg?

- Šta hoćeš od mene? Zašto njega spominješ?

- Zanima me koje on u tvom životu.

- Niko i ništa. Obični švaler koji hoće sebi da nađe bogatu

52

ženu jer sam ne može ništa da postigne. Više mi nije zanimljiv a to

mu je Julijan dao do znanja.

- Ko je Julijan?

- Njegov prijatelj.

Nikolaus je ponekad imao utisak da može normalno da priča

sa njom. To su bili retki trenuci kada mu se činilo da je iskrena.

Inače je bila arogantna i nadmena prema svima pa je zapravo niko

nije voleo. Sada je pokušavao da pronikne u njenu dušu i ona je

pocrvenela kad je to primetila.

- Hoćeš li da saznaš više o mom privatnom životu? I drugi su

pokušali. Ali, to je moj problem, ne dopuštam da bilo ko zaviri

tamo gde mislim da ne bi trebalo.

- Hajdemo u poslastičarnicu. Pozivam te na kolače i kafu.

Tamo ćemo na miru da porazgovaramo.

- Zar nisi rekao da si u gužvi, da moraš brzo da se vratiš na

posao?

- Organizovaću se nekako. Odvojiću za tebe sat vremena.

- Znam da nisam uvek bila ljubazna prema tebi, Nikolaus.

jednostavno sam takva. Ali, stvarno mi nije jasno zašto si morao da

izabereš baš najskuplji starački dom za mamu.

- Ona je naša majka. Zaslužila je to.

- I sestri daješ mnogo novca, a njen muž sve prokocka -

počela je Elza da se svađa. - Nije on ništa bolji od tog Georga.

Možda tek malo...

- Nemojmo sada da pričamo o njima.

- Dobro, šta hoćeš da znaš o Georgu? Zašto se toliko zanimaš

za njega?

53

- Zar nisi slušala radio? Vesti?

- Ne, spavala sam. Sinoć sam bila na snimanju pa sam se

umorila. Znaš da sam dobila malu ulogu u filmu i baš sam srećna.

Jeste to sporedna uloga, ali i to je nešto.

Prošetali su do obližnjeg lokala i smestili su se za sto za

dvoje. Atmosfera je bila prijatna. Elza je pogledala jelovnik dok je

on pričao. Kada je spomenuo devojčicu i šta joj se desilo, bila je

užasnuta.

- Ne verujem. Nije on takav. Nije sposoban da ubije. Nije to

u stanju. Možda jeste propalica i varalica, ali nije ubica. Ima on

mnogo mana, ali... Previše voli svoj život da bi učinio nešto tako

gnusno.

Dok je pričala o njemu, Nikolaus je stekao utisak da je ona

dobro informisana kao i da ume da proceni ljude. Možda joj se u

poslu ukazala prilika da upozna svakakav svet.

- Poznaješ li ga dobro?

- To ne bih mogla da kažem. Imam mnogo poznanika i

prijatelja, poslovnih partnera. Njega samo površno poznajem. On je

sitna riba.

- Zašto ne tražiš neki drugi posao, Elza?

- Pa da ti i ja budem na teretu? Nije danas lako naći posao,

znaš to i sam. Onda bi ti morao da me izdržavaš. A ne bi ti to

prijalo, pretpostavljam. Smatram da čovek treba da radi ono za šta

imaš smisla i u čemu je dobar. Nemoj da misliš da mi je lako ali se

snalazim. Mogu lepo da zaradim. Ipak, nisam ti još ništa rekla o

Georgu. Po mom mišljenju, on je veliki luzer. Bio je u vezi sa

Mihaelom Berger koja je inače veoma bogata, ali ružna kao đavo.

Pošto je video da ništa neće dobiti od nje, našao je drugu

ljubavnicu. Uvek je bio takav. Važno je da ne mora da se trudi,

lakše mu je da živi kao parazit, na tuđoj grbači. Da, da, takav je

54

život, nisu svi dobri kao ti. Ali, ima još uvek mnogo idealista. Ti si

dosad bio jedan od retkih a sad mi se čini da ih je sve više. Ipak,

zahvaljujući ovom slučaju, naučićeš da ne treba gledati život kroz

ružičaste naočare. Evo, ja sam se uključila u rad jednog pokreta.

- O Bože, nije valjda neka sekta? - upitao je Nikolaus

zabrinuto.

- Zašto si takav? Zašto me prezireš? Na putu sam

samospoznaje. Nemoj da mi padaš u nesvest, ali reći ću ti nešto...

Živim u jednoj zajednici... Članovi nisu luzeri ili skitnice, već

normalni ljudi koji traže sebe. U takvoj zajednici za ljude kakav je

Georg nema mesta. Mi tamo tražimo smisao života. Ipak sam

potpuno sigurna da on nema ništa sa ubistvom. Pre bih mogla da

pomislim da je detetom želeo da ucenjuje Ronalda. Ali da ubije

sopstvenu kćerku... Znam da je nekoliko puta pokušao da ga učeni.

U nekim trenucima, kada je bio dobre volje, hvalio se da ima izvor

novca koji nikada neće presušiti, prepostavljam da je mislio na

Ronalda... Zaista je bio pokvaren do bola, sve je radio koristeći

kćerku. Takvi muškarci nisu vredni pažnje. Bio je gadan tip.

- Zašto kažeš da je bio?

- Zato što mislim da je otišao odavde na neko vreme. Ako

sam dobro informisana, leži u nekom sanatorijumu za bolesti

zavisnosti. Jesi li ti siguran da je on kidnapovao svoju kćerku?

- Nije je kidnapovao već ju je odveo. Imao je pravo na to po

sudskom rešenju.

Elza je prebledela.

- Strašno! I, hteo si da popričaš sa mnom zato što si mislio da

više znam? Da možda znam gde se sada on nalazi... Šta ti, u stvari,

misliš o meni? Kakva sam ja osoba po tvom mišljenju? Znam, mi-

sliš da sam ista kao on. Nemaš nimalo poštovanja prema meni.

Nikada ne bih pomislila da je tvoje mišljenje o sopstvenoj sestri

toliko loše.

55

U tom trenutku iskočila je iz stolice uzviknuvši:

Idem svojim putem i nikome nisam odgovorna. Živim svoj

život. Nikoga nisam molila da me primi u tvoju porodicu. Znam da

me moja prava majka nije želela, a da je tata pobegao. Sve znam, ali

šta sad to vredi... - za trenutak su njene ruke nemoćno visile u

vazduhu a onda se okrenula brzo napustivši lokal.

Nikolaus je hteo da je sustigne ali pošto u međuvremenu nije

platio račun, morao je da ostane. A ona je već bila na ulici. Kad je

izašao ispred lokala, Elza je već bila nestala.

Bilo mu je neprijatno. Učinilo mu se da je ovoga puta bila

iskrena.

Vratio se u bolnicu i prošao je pored sestre Hildegard ne

primetivši je. Ona ga je začuđeno pratila pogledom, nije joj bilo

jasno šta se dešava. Kada je potom izašao iz toaleta, kosa mu je bila

mokra. Zašto je gurnuo glavu pod tuš?

8. poglavlje

ko pet sati pred kliniku su stigli taksista Herman i njegova

majka. Bila je to sitna ženica, slomljena životom, odevena u

crno, ali sa blagim izrazom lica. Taksista je u ruci nosio poveći

paket.

- Ovo je moja mama - predstavio ju je doktoru Nikolausu

pomalo zbunjeno.

- Drago mi je što sam vas upoznao - rekao je doktor. I zaista

O

56

mu je bilo drago jer je shvatio da ovaj momak nije lakomislen. Bio

je čovek od reči.

- I meni je drago - odgovorila je žena. - Mnogo sam čula o

vama. Moj sin je oduševljen osobljem vaše bolnice, kaže da ste

velikodušni. Oduševljen je svima vama, mladom mamom,

bebicom, sestrom Hildegard. Mogu li da vidim devojčicu?

- Kako da ne! Odvešću vas u odeljak u kojem su bebe. A vi -

obratio se mladom taksisti - u međuvremenu možete da posetite

njenu majku. Ona vas čeka.

Vivijen je jedva uspevala da prikrije radost i uzbuđenje zbog

pojave posetilaca. Pocrvenela je od stida i zbunjenosti. Taj mladi

čovek zaista joj je došao u posetu sa svojom majkom. Kada je

nestala početna zbunjenost, njih dve su se raspričale kao da se

godinama poznaju.

Bila je to žena koja je za sve morala da se bori u životu, nije

mnogo pričala ali je umela da sluša i ostavila je vrlo prijatan utisak

na Vivijen.

- Sin mi je sve ispričao o tebi i tvojoj bebici. Nemoj da se

brineš zbog deteta. Tu smo da ti pomognemo, na nas možeš da

računaš. Znam da ti je teško, ostala si sama sa detetom. I ja sam bila

u sličnoj situaciji. A vidiš... od njega sam napravila pravog čoveka.

Ništa mu ne fali - potapšala ga je po ramenu. - S pravom sam

ponosna na njega.

- Idem ja malo napolje - rekao je Herman jer mu je bilo

neprijatno da prisustvuje intimnom razgovoru dve žene od kojih

mu je jedna majka, a druga mu se veoma dopadala.

- Samo da znaš - nastavila je njegova mama kad je Herman

izašao - njemu je bilo žao što te je ostavio u bolnici samu, ali znao

je da mora da se vrati na posao. Ni danas ne može da oprosti sebi

što te je ostavio a te noći je, umeslo da nastavi da radi, odmah došao

kući jer si mu ti stalno bila u mislima. Jedva je dočekao jutro da ti

57

dođe u posetu a kao dobar razlog poslužila mu je tvoja torba koju si

zaboravila, verovatno od muke, u taksiju. Inače, bio je sasvim

zbunjen situacijom, prvi put u životu desilo mu se da vozi trudnicu

u porodilište. Te noći, odnosno kasnije kada je dolazio da te poseti,

postalo mu je jasno u kakvoj sam ja situaciji bila kad sam ga

rodila... Nije lako, znam. Ali, kada mi je babica donela bebu,

zaboravila sam na sve. Znala sam da dete nije krivo i da ne srne da

ispašta zbog toga. Bolje da si sama nego da si s nekim ko ti pravi

probleme i otežava vaspitanje deteta... I ti i dete možete da ostanete

kod nas, ima dovoljno mesta. Radila sam kao kafe kuvarica i

pomoćnica u kuhinji u restoranu. Kad tvoja beba malo poraste,

možeš da se zaposliš tamo. Ništa nemoj da se brineš. Sve ovo

govorim u slučaju da tvoja mama ne poželi da vas primi. Doneli

smo neke stvari za bebu. Imamo i krevetić, samo ga treba malo

srediti. Herman je rekao da će da ga prefarba. Nekada je to bio

njegov krevet.

Vivijen je počela da plače od sreće. Nije očekivala pomoć od

te žene.

- Vi ste tako dobri, i vi i vaš sin. Nisam to zaslužila. Sada sam

dobila pravu porodicu kakvu nikada nisam imala.

- Ne znaš ti ništa o tome, mlada si. Saznaćeš šta je život kada

ti dete odraste, biće još situacija za plakanje, i od sreće i od tuge.

Naravno, moraš da naučiš nešto iz svega ovoga i uvek ćeš

učiti. Suština je u tome da ne praviš iste greške, da iz svake situacije

ponešto naučiš i da imaš to na umu kad ti se kasnije desi nešto

slično. Kada mi je sin pričao o tebi, prisetila sam se kako je meni

bilo. Ali, hrabro sam se borila. Znači, nema mesta za žaljenje. Nisu

svi ljudi loši. Ima i zlatnih, samo ih treba potražiti.

- Sada to znam. Ako moja majka ne želi da čuje za mene i

moje dete, neću da idem kući. A dete neću dati nikome, moje je.

Znam da će mi biti teško, ali pokušaću nekako da se snađem. Kad

budem imala malo više snage i vremena, radiću. Prihvatiću svaki

posao, može i taj u restoranu, kako ste rekli. Vredna sam ja, radila

58

sam i pre trudnoće, čak sam ponešto ostavljala na stranu, ali mi je

on sve uzeo. Rekao je da je za lokal... A ja sam mu poverovala.

Kako sam bila naivna.... Kakav lokal... Novac mu je bio potreban

za novu ljubavnicu... Nisam mu ja bila jedina u životu mada je to

uvek tvrdio.

- I ja sam nekad bila naivna, pa sam naišla na pogrešnog

čoveka. Ali, kažem, nisu svi isti. Mada se nikada nisam udala, bilo

je udvarača oko mene kada je Herman bio dete. Međutim, previše

sam bila okrenuta njemu i poslu, da bih mu pružila pristojan život,

pa nije bilo prostora za ljubav. Ponosna sam na sebe što sam od

njega napravila čoveka, poštenog i neiskvarenog.

- Da, možete da budete ponosni na njega - prošaputala je

mlada mama.

- Hoću još jednom da vidim bebu, pa moram da idem. Doći

ću i sutra. Sada imam više vremena, Herman ne dozvoljava da

radim. Ponekad mi je užasno dosadno... Nisam navikla da ništa ne

radim. A ti, nemoj da očajavaš. Ja sam tu, Herman je tu. Samo veruj

u Boga i moli ga da ti da snage. Veruj mi, kada je najveća muka, tad

ti je Bog najbliži. Bog vodi računa o svima nama.

Onda je otišla do kreveta pored prozora gde je Hildegard u

međuvremenu ostavila bebu. Moraće malo da ojača, veoma je sitna.

Ali, nema veze, i moj sinje bio takav, a pogledaj kakav je sad! -

ohrabrila je Hermanova majka Vivijen.

- Ali, ja sam imao tebe - dodao je Herman.

- Vivijen će biti dobra majka. Znam to. Jedan poznati čovek

jednom je rekao: nije sramota pasti, sramota je ne ustati.

Vivijen je sa suzama u očima posmatrala to dvoje dragih

ljudi razmišljajući o tome šta joj događa, kakav je to blagoslov.

Pored toga, odmotala je poklone koje su joj doneli majka i sin. Bile

su to lepe stvari i osetila je da su izabrane s ljubavlju. To je bila

ljubav bez računice, bez velikih reči i laskanja. Vivijen je, nažalost,

59

odavno shvatila da ljubav nije u recima.

Tog dana držala je prvi put svoje novorođenče u rukama a da

nije pomislila na surovu prošlost i tešku budućnost. Nije više

razmišljala o svom bivšem momku, koncentrisla se isključivo na

dete. Ipak, morala je to da prizna sebi, misli su joj često lutale

prema Hermanu...

Doktor Šnajder i doktor Nikolaus bili su zadovoljni njenim

oporavkom. Tog dana osećala se bolje, pogotovo posle razgovora

sa Hermanovom majkom.

Sada su mogli da se usredsrede na Korneliju koja je takođe

ležala tu, na klinici. Pokušali su da odlože saopštavanje strašne

vesti o devojčici jer su se plašili posledica.

Ronald više nije znao šta da radi. Kako da kaže Neli šta se

dogodilo? Mučila ga je teška glavobolja, sve vreme razmišljao je o

tome kako da saopšti tragičnu vest svojoj supruzi. Ona još uvek

misli da je devojčica u Švajcarskoj sa njim. Ako se pojavi pred

njom, biće joj to sumnjivo. Pitaće odmah za kćerku.

Doktor Šnajder je ozbiljno porazgovarao sa Ticijanom kako

da nađu najbolje rešenje. Narednih deset dana kritični su za

trudnoću. Znali su koliko je njeno zdravstveno stanje nestabilno,

sve je na nervnoj bazi. Ronald je bio u tako lošem stanju i, kada bi

ga Neli videla, odmah bi znala da nešto nije u redu.

Rezultati obdukcije pokazali su da nije bilo znakova

upotrebe sile, što znači da se devojčica jednostavno utopila. Ono

što su, između ostalog, saznali, možda u neku ruku objašnjava

njeno ponašanje. Ute je imala tumor na mozgu!

- To znači da svakako ne bi živela dugo - komentarisao je

Ronald kad je to saznao.

- Da, upravo tako. A to objašnjava i zašto se tako čudno

ponašala. Mislim, znaš i sam... Nekada je umela da bude toliko

60

razdražljiva... a poneka je bila mila i normalna devojčica. Kornelija

ne bi podnela da gleda njenu patnju. Ovako... Smrt je došla brzo i

nenadano.

- Misliš da je ovako bolje i za nju i za nas? Misliš da će to

olakšati Nelinu patnju?

- Pa, neće je utešiti, ali kad se malo slegnu emocije, shvatiće

da je bolje - razmišljao je Ticijan naglas mada je i sam bio svestan

činjenice da je rizik veliki ukoliko joj sada saopšte lošu vest.

Mučila ih je i činjenica da predstoje teški dani za Neli i njenu

trudnoću, svašta može da se desi. Neli se već bunila što je Ronald

nijednom nije nazvao telefonom. Morali su da je slažu da je zvao i

da su stigli u Švajcarsku. Kornelija je insistirala da nazove Ute.

Prirodno, želeia je da popriča s njom, svaka mama bi to tražila. Zato

su se dogovorili da je Ronald odmah nazove.

- Ne možeš sada da pričaš sa njom, ona spava - lagao je

Ronald.

- Ali ti paziš na nju, jel' da? - upitala je Neli.

- Svakako. Nemoj da se brineš - Ronald se jedva uzdržavao

da ne brizne u plač.

- Veza je katastrofalna. Ništa ne čujem - primetilaje Neli.

- I ja tebe loše čujem. Nazvaču te ovih dana, sada moram da

idem. Budi mi dobra i opusti se, odmaraj se što više. Znaš da ti je to

sada preko potrebno. Volim te, Neli - završio je Ronald razgovor.

- Veza je očajna! - žalila se Neli Ticijanu. - Ništa nisam

mogla da čujem. Ute je spavala, nisam mogla da popričam sa njom.

Nadam se da će se tamo njih dvoje sprijateljiti, da neće više biti

svađe među njima. Možda će nam to putovanje doneti nešto lepo.

Ticijan se teško kontrolisao. Šta da kaže? Situacija je bila

61

neizdržljiva.

- Molim te da sada misliš na sebe. Budi malo sebična, nikad

dosad nisi bila takva. Uvek si prvo mislila na druge, pa na sebe. Sad

si ti u prvom planu. I beba. Nemoj da razmišljaš ni o čemu drugom.

- Znam. Obasuta sam tolikom ljubavlju i pažnjom, a ja

nikome ne mogu ništa da pružim. Samo sam vam na teretu.

- Nisi ti nikome teret, šta to pričaš?

- Teško mi je. Pomisao da Ute jednoga dana može da postane

kao Georg ili slična njemu... Užasno se plašim. Ne da mi mira...

Zašto nije nestao iz našeg života? Mogli smo da živimo mirno, kao

srećna porodica. Nikada nisam pomislila da će Ute postati takva. Ni

u najgorem snu.

- Mnogo razmišljaš. Odmori se malo. Nema smisla o tome

pričati.

- Htela bih nešto da čitam, neko lako štivo. Hoćeš li mi

doneti nešto? Novine, na primer.

- Nemoj da čitaš novine. U njima su samo loše vesti. Doneću

ti ljubavni roman.

Morao je da skrene pažnju sestrama da joj ni slučajno ne daju

nikakve novine.

Bože sačuvaj da iz novina sazna za smrt svoje kćerke. Sestre

su bile spremne na saradnju i obećale su da joj neće ispuniti takvu

želju i da će paziti na nju. Uskoro će svakako cela bolnica znati šta

se desilo. Kornelija je na kraju prihvatila savet doktora da čita neko

lako štivo i tražila je stripove, nije volela ljubavne romane.

- U redu. Neko će ti ih doneti. Ne brini.

- Ticijane, tako si mi čudan. Ne sviđa ti se ovde?

62

- Naprotiv. Nema boljeg šefa od našeg. Zašto to pitaš? Zar se

ne vidi da sam srećan?

- Ma, ne znam. Možda mi se samo učinilo. Veoma mi se

sviđaju sestre, naročito Monika. Ona mi je kao princeza.

- Princeza? Kakva princeza?

- Ne znam, kao da je došla iz neke bajke i pretvorila se u

medicinsku sestru.

Kada je kasnije prolazio kroz hodnik, razmišljao je o

sestrinim reečima. Susreo je sestru Moniku, a ona ga je čudno

gledala.

- Da li ste joj rekli? - upitala je doktora.

- Ne. I ne sme još da zna. Niko joj ne sme reći. Nemojte joj

slučajno dati novine. Najgore bi bilo da iz novina sazna. Kada

odlučimo da je dovoljno jaka da joj saopštimo, reći ćemo joj.

- Znam da je i vama teško. Na sličan način izgubila sam

sestru. Doživela je saobraćajnu nesreću kad joj je bilo trinaest

godina. Moji roditelji ni danas nisu preboleli njenu smrt. Tata je

prevremeno otišao u penziju jer jednostavno više nije mogao da

izdrži na radnom mestu.

Dosad nikada nisu razgovarali. Ona je bila veoma tiha

devojka. Da, bila je posebna, odavala je utisak hladne, suzdržane,

distancirane devojke koju je teško osvojiti. Bila je svima

nepristupačna pa je ono što je Neli rekla o njoj, u neku ruku bilo

tačno. Inače je bila veoma slatka, imala je plavu, talasastu kosu i

bila je sitne grade. Mogla je da ima dvadesetak godina, ne više.

- Doktor Šnajder nam je dao uputstva kako treba s njom.

Rekao nam je da joj ne smemo ništa reći. Možete da računate na

nas, doktore.

63

- Hvala vam. Iskreno.

Ona je klimnula glavom i produžila je u sobu u kojoj su se

okupljale sestre. Doktor ju je posmatrao i primetio je da jc veoma

zgodna. Baš kao iz bajke.

Uveče je uhvatio sebe kako razmišlja o njoj. A nije joj znao

čak ni prezime, ušao je u kartoteku gde su bili podaci svih

zaposlenih i pacijenta. Malo mu je bilo nezgodno što ovo radi, ali je

hteo da sazna nešto više o njoj. Ako ga neko vidi, pomisliće da je

lopov. Gde da počne da traži? Kako joj je ime? Ko bi to mogao da

zna? Interesantno je da svaku sestru zovu imenom, a niko im ne zna

prezimena. Isto tako bilo je u Engleskoj, gde je kratko vreme radio

kao asistent, odnosno pomoćnik lekara na jednoj klinici. Tamo je

uspeo da nauči mnogo o medicini. Radno iskustvo bilo je medu

važnim kriterijumima kada su ga primili u ovu bolnicu. I boravak u

Engleskoj mu je dobro došao. Setio se da se jednom desila nesreća,

jedna medicinska sestra je sa klinike stradala na putu u saobraćajnoj

nesreći. Kad su u vestima čuli prezime, bilo im je nepoznato, nisu

znali ko je ona. I upravnik klinike je pitao koje ta gospođa iako su

decenijama radili zajedno. Kada su na kraju ipak saznali o kome se

radi, svi su bili u šoku.

Ticijan je i dalje razmišljao o njoj, pa je uspeo da se malo

odmakne od teških trenutaka koje je doživeo na klinici posljednjih

nekoliko dana. Prisetio se svojih ranijih veza. Imao je on devojaka,

ali nekako kao da je uvek nailazio na pogrešnu osobu. Ni njemu

nije bilo jasno zašto. Toliko se trudio, a nijedna ga zbog toga nije

cenila. Devojke su proračunate, pomislio je. Traže slavu,

bogatstvo, a niko ne gleda prave vrednosti.

Da li Monika ima momka? Ko bi to mogao da zna? Kako da

pita nekoga, šta će pomisliti? Možda sestra Hildegard zna nešto

više o njoj. A ona je fina žena, diskretna. Pitaće je sledeći put kad je

bude video.

64

9. poglavlje

ada je te večeri doktor Šnajder došao kući s posla, zatekao

je svoju ženu Kristinu u dnevnoj sobi. Upravo je čitala

novine. Bila je to lepa žena, u ranim četrdesetim godinama.

Upoznali su se pre dvadest godina na putovanju za Pariz, gde su

oboje išli na godišnji odmor. Kristina je bila pravnica, upravo je

bila diplomirala a roditelji su joj uplatili boravak u "gradu

svetlosti", da se malo odmori od učenja. A on, Šnajder, već tada je

bio doktor u okružnoj bolnici, mlad i perspektivan. Poznanstvo je

preraslo u ljubav i venčali su se nekoliko godina kasnije.

- Šta novine pišu? - upitao ju je nakon uobičajnog poljupca.

- Ništa posebno osim što je izdata poternica za ocem

utopljenog deteta. O devojčici nema ni reči.

- Ipak, ako novine slučajno dospeju u ruke njene majke,

šokiraće se. Nije ona glupa, ionako sumnja, kao da sluti zlo.

- Bilo kako bilo, sada se odmori i pojedi nešto. Spremila sam

ti večeru a ja sam već jela sa decom. Znaš li da oni sutra idu na izlet

sa školom?

- Uh, potpuno sam zaboravio na to. Izvini, znaš koliko posla

imam.

- Da, zato sam ja tu. Ti si brižan otac koji radiš po ceo dan da

bi prehranio porodicu, a ja sam brižna majka koja ostaje sa njima

kući.

- Hvala ti, draga. Ali, uopšte mi se ne sviđaju te ekskurzije.

Ko zna šta može tamo da se desi. Nadam se da će ih pratiti brižni i

K

65

pametni nastavnici koji znaju kako treba sa decom. Deca su u tom,

tinejdžerskom uzrastu neobuzdana, misle da sve znaju i mogu, a

onda se dešavaju nesreće. Iskreno, nikada ne bih radio kao

nastavnik. Prevelika je to odgovornost. Osim toga, ne bih imao

strpljenja sa decom.

- Naša deca su dobra. Znaju da moraju da budu oprezni. Dok

smo večerali, objasnila sam im na šta sve treba da obrate pažnju i

razumeli su me. Obećali su da će se lepo ponašati.

- Naša deca jesu dobra, a ostala? Koliko ih još ide na

ekskurziju? Tridesetoro, ili možda više?

- Dva odeljenja, pedesetak klinaca.

- Jedna trećina njih će da pođe u neudobnim cipelama, neki

lagano obučeni, neki zaborave novčanik... Znam kako to izgleda.

Roditelji uopšte ne vode računa o njima.

Pre spavanja popričali su o Vivijen i Hermanu i zaključili su

da bi oni bili lep par. A za Vivijen bi možda bilo najbolje da njena

mama zasad uopšte ne sazna da se porodila.

Međutim, u međuvremenu je Vivijenina majka obaveštena

da je dobila unuku. Napisala je, između ostalog, u pismu svojoj

kćerki: "Sada treba da misliš na budućnost, na egzistenciju, i

sasvim bi primereno bilo da dete prepustiš vaspitačima u domu za

nezbrinutu decu dok ono malo poraste, a kasnije ću vam ja

pomoći..." Vivijen nije očekivala drugačiju reakciju i nije se

osećala povređenom, jer je toliko puta bila u sličnoj situaciji.

Nije posaslušala majčin savet. Pošto su je podržali ljudi sa

klinike kao i Herman i njegova majka, odlučila je da zadrži dete.

Nije više bila sama, imala je kćerkicu pored sebe. Učiniće sve,

samo da je zadrži i biće najbolja majka na svetu. Na primeru svoje

majke naučila je kakva ne treba da bude.

66

Ronaldovom životu nije bilo groznijeg dana od onog kada su

Korneliji rekli istinu. Njegov brat, koji je inače bio psiholog,

došao je da im pomogne, međutim, bezuspešni su bili njegovi

pokušaji da je povrati. Kornelija nije plakala. Gledala je nepomično

u jednu tačku, a u njenim lepim očima ogledao se užas.

Odjednom, kao da joj je u tom trenutku istina doprla do

svesti, Kornelija je počela da vrišti:

- To nije istina! Hoću svoje dete! Hoću da mi ga vratite!

Odmah! Ronalde, gde mi je kćerka?

Ronald je pretpostavljao da Neli njega krivi za to što se

desilo. Nije mogla da razumi da je devojčica otišla sa svojim

ocem na jezero. U njenoj glavi stalno je bila pomisao na to da su

Ronald i Ute bili u Švajcarskoj pa nikako nije mogla da shvati šta se

zapravo dogodilo. U tim momentima više nije bila spremna da

sasluša sve ispočetka, u njenoj glavi odjekivala je samo užasna

rečenica. Ute se udavila a bila je sa Ronaldom.

Ronaldov brat psiholog pokušao je da joj razjasni situaciju

ali ona je bila toliko očajna da joj ništa nije dopiralo do mozga.

- Idite, idite! Neću nikoga da vidim. I »dok mi ne vratite

kćerku, nemojte da se pojavljujete preda mnom.

Ničije reći više nisu dopirale do nje. Jedino je doktor Šnajder

ostao pribran, pa ih je posavetovao da Korneliju ostave na miru

neko vreme, a da kasnije ponovo pokušaju da popričaju sa njojm.

Dali su joj sredstvo za smirenje, naravno, blago pošto je bila trudna.

Doktor Šnajder je bio zabrinut za nerođeno dete. Ako tako nastavi...

U

67

posledice mogu da budu kobne.

Kada je Neli konačno zaspala, njih trojica su seli da se

dogovore šta im je dalje činiti. Ronald je bio u dubokoj depresiji jer

je shvatio da Neli njega krivi pa nije mogao da se koncentriše na

razgovor.

- Dakle, moramo da se dogovorimo kako ćemo dalje. Vaša

žena je sada u šoku a naš zadatak je da joj olakšamo ove dane -

rekao je upravnik klinike.

- Izgleda da je Georg nameravao postepeno da je uništava.

Dok ona nije imala drugog muškarca u životu, nije se pojavljivao i

nije se brinuo o kćerki. Možda je moja greška to što sam želeo da

usvojim Ute. Za usvajenje nam je bilo potrebno njegovo odobrenje

i tako je saznao da smo se venčali. Od tada je zahtevao da jednom

mesečno viđa svoju kćerku i dao nam je do znanja da nikada neće

dopustiti da joj ja budem otac. Insistirao sam na tome da to

raščistimo pred sudom jer alimentaciju dosad nije plaćao. Neli od

njega ništa nije tražila.

Da, Kornelija se odrekla alimentacije i to je bila njena greška

nadovezao se Ticijan. Da smo ga prisilili da plaća svoje obaveze,

odmah bi pristao na usvajanje. Umesto toga, on |e tebe ucenjivao.

- O Bože, ucenjivao te je? - upitao je psiholog brata.

- Da, tako smo neko vreme bili ostavljeni na miru. Nije nas

gnjavio i nije insistirao da vidi kćerku. Nadao sam se da će me Ute

u međuvremenu zavoleti. Međutim, kada god je došao po nju,

huškao ju je protiv mene i devojčica me je vremenom zamrzela.

Zvala me je imenom ili očuhom, a tu reč verovatno je čula od njega.

I mislila je da ću je razdvojiti od mame kada se beba bude rodila.

- Neli je mnogo patila zbog svega, nije mogla da gleda kako

se Ute ponaša prema Ronaldu. Ni to što je ona završila u bolnici

nije bilo slučajno. Ute ju je dovela gotovo do nervnog sloma. Šta ti

misliš? Ti si psiholog - obratio se Ticijan Ronaldovom bratu.

68

- Problem je bio veoma stvaran: s jedne strane volela je

Ronalda, ali je s druge strane imala kćerku iz prvog braka, koju je

također volela. Devojčica se, u situaciji kada je trebalo da sa nekim

deli majčinu ljubav, priklonila svom ocu. Možda je Neli u podsvesti

čak razmišljala o tome da dete prepusti ocu. Da li se on ikada

izjasnio da želi starateljstvo nad Ute?

- Mnogo toga je on rekao ali... - Ticijan nije dovršio misao.

- Da, spomenuo je to - prisetio se Ronald. - Uprkos tome,

nikada je ne bih njemu poverio. Takvom čoveku, nikad!

- Hajde da analiziramo činjenice: Kornelija je mislila da ste li

i Ute otišli u Švajcarsku. Kada si je nazvao i rekao da se stigli, da

vam je lepo tamo i da je i Ute dobro, ona je to prihvatila kao istinu.

I ne može da shvati šta se zapravo desilo. Neće da prihvati činjenicu

da je Ute umrla. Neli misli da ste vi bili zajedno. Ne preostaje nam

drugo nego da čekamo da ona bude u stanju da razmišlja i da

prihvati činjenice.

- Ako i kada shvati o čemu se radi, mislim da nikada neće

moći da preboli smrt deteta. Šta god da je uzrok, devojčica je mrtva

i tu se ništa ne može. Ne možeš je vratiti u život. Bez obzira na to da

li je umrla zbog loga što se utopila, ili zbog tumora na mozgu, nje

više nema.

- Ne može tebe da krivi za to što je Ute otišla sa Georgom.

Mislim, ako ona uopšte može sada da shvati da si ti u to vreme bio

tu, a ne u Švajcarskoj sa devojčicom. Ute nije prešla granicu. U

poslednje vreme Neli ju je puštala da ide sa tatom, nije im prvi put

da odu nekud sami.

- Nikad nisam mogao da shvatim odredbe suda. Georg se

veoma ružno ponašao prema mojoj sestri, varao ju je i bio je prost.

Trebalo je da ga se otarasi, a sud je u tome morao da joj pomogne.

- Bila je ubeđena da ga nikada više neće videti, međutim,

prevarila se jer je on tek tada počeo da se meša u njen život. Bilo

69

kako bilo, ne možemo joj pomoći, ali možemo da pokušamo da je

utešimo.

- Ne mogu više ni o čemu da razmišljam, hoću da idem. Ne

mogu više - rekao je Ronald ustavši da krene.

- Ja ću te odvesti - ponudio se Ticijan.

- Hvala, ali pešice ću. Hoću da se prošetam. Glava mi je puna

gluposti. Hoću malo da se odmorim od ružnih misli.

- Jesi li dobro? - upitao ga je Ticijan zabrinuto.

- Nisam siguran, kako se uzme. Neću biti dobro dok ga ne

nađu. Neću imati mira. Hoću da ga nađu i da konačno sve

raščistimo.

10. poglavlje

a će se saznati cela istina tek kada nađu Georga, svima

je bilo jasno. Psiholog je smatrao da otac nije želeo da

povredi devojčicu, a Ticijan je morao da se složi sa njim jer zaista

nije mogao da pronađe racionalan razlog za takav monstruozan

zločin. U momentu kada su njih dvojica hteli da krenu, došao je

doktor Šnajder.

- Prekidam li vas? Pričate li o nečemu važnom? - upitao je.

- Tako nešto - rekao je Ticijan, a onda mu je ispričao o čemu

su razgovarali.

- Onda sam stigao u pravo vreme. Upravo sam obavio duži

razgovor sa doktorom Kaltenbergom. Njegova sestra poznaje

dotičnog Georga i kaže da nema baš najbolje mišljenje o tom

D

70

čoveku. Ona je manekenka, kreće se u širokom krugu ljudi, pa su se

upoznali. Kaže da je kukavica i da uzima drogu. Mislim da bi bilo

najbolje da se upoznate sa njom, pa da vam ona sve ispriča.

- Gde mogu da je nađem? Gde je ona sada? - upitao je

psiholog Oto.

- Pođite sa mnom. Možete prvo da popričate sa doktorom.

On je bio zaprepašćen kad je čuo ovu priču. Primio je to srcu, kao

da se to desilo nekome njemu bliskom. Verovatno je mislio da je

njegova sestra bila u bližem kontaktu sa tim Georgom pa je sada

prestrašen. Mada, kako ona tvrđi, nije bila s njim u vezi, samo su se

poznavali.

Psiholog je ustao, zahvalio se doktoru na strpljenju i rekao

pred svima:

- Sada je na mene red. Analiziraću sve događaje i sve likove

pa ću pokušati da pronađem odgovore na neka pitanja. Moramo da

prikupimo podatke da bismo Georgu ušli u trag.

Elza je bila spremna da im pomogne da pronađu begunca, ali

nije htela da učestvuje ni u čemu više.

Oto je smatrao da je ona veoma lepa i atraktivna, a ni Elza

nije ostala nezainteresovana za mladog, zgodnog psihologa.

- Meni nije potreban psiholog - našalila se kada su se

upoznali.

- Znam ja to - odgovorio je Oto.

- U stanju ste da me odmah procenite, pretpostavljam -

nastavila je malo agresivnije.

- Neću vas analizirati - nasmejao se psiholog. - Potrebna mi

je vaša pomoć, zato sam došao da se vidimo. Čuo sam da poznajete

onog begunca Georga. Bilo bi dobro da mi ispričate sve što znate o

71

njemu.

- Da li vam je Nikolaus rekao da ja, u stvari, nisam njegova

prava sestra? Usvojena sam. Mama me nije želela kada ju je tata

ostavio. To je činjenica. Tako sam odrasla u porodici koja me je

prihvatila. Shvatam da su me moji biološki roditelji odbacili, a to

baš boli.

- Pretpostavljam da ste skoro saznali za tu neprijatnu vest?

- Odkud vam ta ideja?

- Samo pretpostavljam. Ko vam je to uopšte rekao?

- Moja pomajka, kad sam je posetila u staračkom domu.

Rekla je da ću svakako saznati, pa je bolje da mi ona kaže - pokrila

je lice rukama da bi sakrila suze. To je bio jedan od retkih trenutaka

u njenom životu kada je iskreno pokazala osećanja.

- Nije vam htela ništa loše, verujte mi -pokušao je psiholog

da je uteši.

- Možda nije. Međutim, kada sam to saznala, shvatila sam da

me niko u toj porodici ne voli: ni pomajka, ni poočim, čak ni

Nikolaus.

- Nemojte da se uzrujavate. Ispričajte mi sve ispočetka.

- Ali, vi želite da pričamo o Georgu. Zato ste došli, ne zbog

mene. Nikoga ne interesuje kako je meni.

- Nije tako. Mene veoma zanima vaša životna priča.

Vremena imamo na pretek. Da li vi volite svog brata?

- Volim i njega i sestru. Ona je udala i ima troje dece, a jedno

je hendikepirano. Mama je u staračkom domu, Nikolaus se trudi da

mnogo zaradi i da im priušti sve što im treba. Mama je u

najskupljem staračkom domu. Nikolaus jedva sastavlja kraj s

krajem zato što oseća obavezu da podmiri potrebe članova naše

72

porodice. Bila sam očajna kada mi je mama rekla da sam usvojena.

Rekla mi je da ću to svakako saznati, recimo, kad se udam. Iz

dokumentacije... Bila sam besna. Sada shvatam da je ona bolesna i

da nije htela da me povredi.

- Prvo morate da se smirite, Elza. Ovako ćemo: ja ću vam

postaviti pitanja, a vi ćete mi odgovoriti na njih. Ako ne želite,

nemojte. Ali molim vas da budete iskreni. Volite li majku? - upitao

je.

- Naravno, samo što mi ona nije prava mama.

- Ali, htela je da bude. Da li biste želeli da vam je neko drugi

majka?

- Ne, ne! Hoću samo nju.

- Šta vas najviše nervira?

- Mama je videla moje fotografije u nekim novinama. Znate,

ja sam fotomodel. Ali, nemojte odmah da pomislite na najgore. Ja

se ne svlačim. Ona je pomislila baš to, i da spavam sa svima... To

me je veoma uvredilo. Uvek mi je mučno... Mama sedi u kolicama i

ne može ništa sama da uradi niti ja mogu da joj pomognem jer

briznem u plač čim je vidim. Uopšte ne znam zašto sam tako

odvratno reagovala kad me je Nikolaus pitao... Nadam se da nije

besan na mene. Za sve sam ja kriva. Ne mogu da pokažem

osećanja, plašim se da ih pokažem, pa me ljudi pogrešno shvataju.

- Nije on besan na vas. I on se muči zato što vas voli a ne

može da vam priđe. Koliko vi njega volite?

- Koliko? Kao što sestra voli brata. Volim ga kao brata sa

kojim sam odrasla i delila sve u životu. Nisam želela da izgubim

porodicu... ni mamu, ni tatu, ni brata, ni sestru. Oni su mnogo

učinili za mene, a ja za njih ništa. Ne zaslužujem ih...

- Zašto tako govorite?

73

- Zato što sam shvatila da sam drugačija od njih. Nisam

toliko inteligentna, nisam snalažljiva kao Nikolaus niti sam toliko

požrtvovana.

- Vi ste premladi, zaista - odgovorio je psiholog iskreno.

- Ali zaista im ne pripadam. Oni treba da me mrze. Da htela

sam da me zamrze, zato sam učinila neke stvari koje inače nikada

nebih. Ja zapravo neznam tko je žena koja me rodila. Nikada neću

saznati tko je moj otac. Možda je bio ubica.

- Zapravo, još uvek ste dete. I potpuno ste drugačiji od osobe

od koje se predstavljate. U dubini duše priželjkujete da budete

voljeni. Ali, vi jeste voljeni, vaši najbliži vas vole, inače ne bi vodili

računa o vama. I Nikolaus bi bio srećan da ga ponekad nazovete.

- Ne znam. Htela sam sebi da pokažem da mogu sama da

živim, da mogu sama da idem svojim putem i da mi ne treba ničija

pomoć.

- Zašto ste to hteli?

- Zato što sam luda, u pravom smislu te reči.

- To nije istina.

- Šta vi znate o meni? Bežala sam iz škole, jedva sam je

završila. Nisam bila dobar dak. Moja sestra je bila najbolja učenica

u odeljenju, a moj brat je postao lekar. On je tolerantan, spreman je

da pomogne drugima. Samo sam ja tako... nikakva... niko i ništa...

samo fotogenična...

- Pa i to je nešto. Ja, recimo, uopšte nisam fotogeničan.

Užasno izgledam na fotografijama. Ne ličim ni na šta. A ti si slatka,

lepa i atraktivna. Ljudi imaju različite kvalitete, i to što niste postali

lekar kao vaš brat, ne znači da niste inteligentni. Ne možemo imati

samo najlepše osobine, tu su i mane, a svi ih imamo. Ali, čovek

mora da nauči da poštuje sebe i da prihvati sebe. To je suština. Ako

74

odbacite sebe, i drugi će vas odbaciti. Morate prvo da volite sebe,

pa ćete biti u stanju da volite druge ljude. Otvorite se malo,

pokažite prava osećanja! Blokirani ste, u začaranom ste krugu.

Morate da pronađete izlaz. Ako vam ne odgovara posao koji radite,

promenite ga.

- Jeste, moj posao je prilično naporan. Ali, teško je naći novo

zaposlenje. Ništa ne umem da radim. Nisam školovana kao moja

sestra i brat, završila sam srednju školu. Ali, znam da sam ovde da

vam ispričam ponešto o Georgu. On je obična varalica bez novca pa

se zato udvara damama koje ga imaju. Ako nanjuši novac, odmah

kreće u akciju. Jedna moja bogata drugarica imala je kratku

avanturu sa njim. Čim je shvatila kakav je i šta zapravo hoće,

otarasila ga se.

- Jeste li ga dobro poznavali? Recite mi iskreno, molim vas.

- Dobro? Koješta! Udvarao mi se, ali znala sam kakav je pa

sam ga izbegavala. Njemu je samo novac važan. Moja drugarica

koja ga je otkačila, nije lepa, ali ima brdo novca. Zato mu je bila

interesantna.

- Pa, zašto je onda vas hteo?

- Nije znao da nisam bogata. Mislio je da, kao manekenka,

dobro zarađujem. Kada je shvatio da sam jednostavna devojka bez

mnogo para, ostavio me je na miru. Otišao je u Algoj, na jugu, u

poznatu kockarnicu. Tamo često zalazi.

- Čuo sam za taj kazino. Šta mislite o tome da zajedno odemo

tamo?

- Zar da krenem u potragu sa takvom ništarijom koja je u

stanju da ubije sopstvenu kćerku? Nipošto! - uzrujala se Elza.

- Samo polako, smirite se. On jeste probisvet, ali ne

verujemo da je ubio devojčicu. Verovatno se radi o nesrećnom

slučaju. Devojčica je slučajno pala u vodu, on se uspaničio i nije

75

bilo u stanju da nešto preduzme... a devojčica se utopila. To je naša

rekonstrukcija događaja, a hteli bismo više da saznamo. A jedino

on može da nam da informacije. Vi možete da nam pomognete,

rekli ste da umete da glumite! Sada nam je potrebna dobra glumica

koja će odigrati ulogu pametne zavodnice i koja će nas odvesti do

istine.

- Hm... ne znam... mogu da pokušam, valjda time neću

nikoga povrediti. Verovatno bih time pomogla da Neli shvati da

Ronald nije kriv.

- Možete da spasete njihov brak.

- Georg sigurno zna da ga traže. Za njegovu adresu moram

da pitam drugaricu. Ona će se smejati, misliće da ga jurim i svima

će to ispričati.

Zar vam je toliko važno šta ljudi misle o vama?

Nije, ali... Kako to da izvedem? Čeka me snimanje, što znači

da ću morati da ga otkažem ako pođem sa vama i u tom slućaju

ostaću bez honorara. Ne mogu da tražim novac od brata jer on

svima u porodici pomaže. Ako izgubim posao, živeću na njegov

račun. A to nikako ne želim.

- Kad bolje razmislim, imao bih ponudu za vas...

- Kakvu ponudu?

- Da budete sekretarica u jednom sanatorijumu u Bernu.

- Molim? Ja? Pa, ne umem ni računar da koristim. Ne znam

kako se pišu tekstovi. Mogu eventualno da se javim na telefon... Vi

se šalite samnom!

- Ne, nipošto! Razmislite o tome, ima te vremena. A služiti

se računarom nije teško, to možete polako da naučite. Nije to

nikakva nauka, treba vam samo malo samopouzdanja.

76

Elza je pocrvenela pod njegovim pogledom a onda je

klimnula glavom.

- Dobro, razmisliću. Obećavam. Ako mogu bilo kako da vam

pomognem, učiniću to. Zato što ste bili veoma dobri prema meni.

- Biću i ubuduće. Drago mi je što smo se upoznali. Vi ste

divna osoba. Uvek možete da računate na mene. Do viđenja! I sve

najbolje!

- Vama takođe!

11. poglavlje

icijan nije znao šta da kaže kada je čuo Otov plan da on i Elza

otputuju u Algoj u potrazi za beguncem. Nije bio siguran da li

je to dobra ideja.

- A šta ako je već prešao granicu? Ako je napustio zemlju?

- Dobro, šta možemo! Ali ću bar nešto lepo doživeti!

- Šta to?

- Vreme provedeno sa Elzom! Mislim da sam se zaljubio u

nju... Ticijan je zbunjeno pogledao kolegu.

- Zaljubio si se? Kako to? Zar tako brzo?

- Da! Ni ja ne mogu da poverujem! Nemoj da misliš da sam

lud. Nisam. Treba mi obična, jednostavna devojka. Ona je baš

takva. Čista, neiskvarena, i lepa... Nemoj da misliš da sam sada di-

gao ruke od slučaja. U prvom planu su Ronald i Neli. Nisam

zaboravio na njih. Elza inače nije slučaj za psihologa, njoj samo

T

77

treba malo podrške. Ona je tako jednostavna, tako ju je lako čitati,

kao otvorena knjiga je. U svom poslu svakodnevno se susrećem sa

ljudima koji imaju velike probleme, strašne sudbine, komplikovane

živote. Tako mi je prijalo da popričam sa njom. Sve ću prepustiti

vremenu, ništa neću da ubrzavam. Vreme će pokazati da li smo

jedno za drugo. A sad, na posao! Moramo da nađemo Georga.

Sledećeg dana Oto i Elza krenuli su na jug. Doktor Nikolaus,

Ticijan, Ronald i doktor Šnajder poželeli su im srećan put.

Na putu za Algoj Oto se ponašao veoma pristojno i diskretno

prema svojoj saputnici koja mu je bila veoma zahvalna zbog toga.

Često joj se dešavalo da joj se muškarci udvaraju iako im ona

nije davala povod. Ona je uvek želela da je neko tako tretira ovako

kao sada Oto. Bio je veoma simpatičan i nežan, pravi muškarac u

njenim očima. Na kraju krajeva, i Elza je imala svoju sliku o

pravom muškarcu, odnosno princu na belom konju. Međutim,

dosad ga nije srela. Shvatio je da je njen idol bio Nikolaus.

Usput su pričali o svakodnevnim stvarima, o modi, o

vremenu, i Oto se trudio to da ne pokrene temu ljubavi. Nije imao

hrabrosti da pita ovu lepu ženu da li je sama ili ima nekoga. Plašio

se odbijanja, pa je odlučio da sačeka pravi trenutak.

Veoma lako pronašli su kuću u kojoj je navodno stanovao

Georg. Elza se uspaničila ali ju je Oto smirio.

- Potražićemo govornicu pa ćemo ga iz nje nazvati. Nemojte

da se brinete. Sada nam je veoma važno da dobro glumite. Saberite

se. Daću vam 5.000 € i reći ćete mu da vas je poslala vaša drugarica

Marija od koje ste dobili adresu.

Naravno, samo u slučaju da je on tamo. Možda nije u kući.

- Njegovo ime je istaknuto na kapiji - rekla je Elza.

- Naravno, pozvonićete i pitaćete za njega. Nije mi jasno

zašto se ta vaša drugarica Marija nije javila policiji. Znala je za

78

njega, čula je za poternicu, siguran sam.

- Marija nije želela da se meša. Na kraju krajeva, ona nema

pojma zašto ga traži policija.

- Niste nikome rekli?

- Nisam toliko glupa! - branila se.

- Nisam tako mislio. Nemojte odmah da se uvredite! Niko ne

misli o vama da ste glupi! Naprotiv, smatram da ste veoma

kvalitetna osoba!

- Marija misli da ga policija traži zbog brze vožnje. Inače, u

krugovima u kojima se oni kreću, to nije ništa, možda je čak razlog

za hvalisanje. Osećaju se moćno kada prekrše zakon i uspeju da

umaknu organima reda, pa se hvale svojom hrabrošću.

- Tamo je govornica - zastao je Oto.

- Plašim se, doktore - rekla je Elza.

- Moje ime je Oto, nemojte da mi persirate niti da me

nazivate doktorom. Pored vas sam, budite hrabri! I, nemojte da

spominjete moje ime.

Oto je potražio broj telefona u imeniku jer je imao potrebne

podatke, Georgovo ime i adresu. Izabrao je broj, a slušalicu je

dodao njoj. Elzine ruke su podrhtavale pa je Oto nežno stisnuo

njenu levu, slobodnu šaku.

Elza je pozdravila ženu koja se javila na telefon i zamolila ju

je da pozove gospodina Georga. Žena snažnog glasa rekla joj je da

gospodin nije kod kuće upitavši je da li želi da ostavi poruku. Oto je

slušao svaku reč.

Ne, hvala. Ne bih da ostavljam poruku i naći ću ga - rekla je

Elza pre nego što je spustila slušalicu a onda se okrenula Otu. -

Mislim da joj nije bilo drago što sam ga tražila. Osetila sam

79

ljubomoru u njenom glasu. Ko zna šta je među njima. Verovatno je

bogata, kuća lepo izgleda. Sad moramo da promenimo plan. Čuće

od nje da ga je neka ženska osoba tražila i pitaće se zašto pa bi

mogao da pobegne. Nego, najbolje bi bilo da se smestimo u neki

hotel i da pozovemo policiju pa neka se oni potrude da ga zaskoče,

uostalom, to im je posao. To bi trenutno bilo najbolje rešenje jer

mislim da je Georg još uvek u kući.

- U pravu ste. Dobro ste to smislili - pohvalio ju je Oto.

- Vidite? Ponekad i meni na um padne neka dobra ideja! Vi

me inspirišete... - nasmešila se devojka.

- A vi mene izluđujete. Više ne mogu da razmišljam - rekao

je Oto sledećeg trenutka. Bilo mu je krivo što mu je tako spontano

izletelo priznanje, ali bilo je iz srca. - Ipak mislim da je bolje da vi

ne učestvujete u ovoj igri. Drago mi je što ne moram da vas izložim

opasnosti.

- Hoću da učestvujem! Neću da se vama nešto desi.

- Nije on ubica, verujte mi. I za ubistvo je potrebna hrabrost,

a on je nema. Nije to karakteran čovek, on je parazit.

- Grize ga savest zbog kćerke, bez obzira na to što je

nemoralan.

- Sve je to meni jasno, uostalom moj posao je da to razumem.

Znam šta treba očekivati od takvog čoveka. Idemo u onaj kafić

preko puta, tamo ćeš me sačekati.

Elza se nije usprotivila mada joj je bilo teško da se razdvoji

od Ota. Suze su joj potekle kada ju je ostavio u kafiću, i sama je bila

zbunjena osećanjima koja su je preplavila. Poljubio ju je u čelo.

Počela je da oseća nešto prema njemu. Nikada nije osetila ništa

slično. Nijedan muškarac nije bio nežan prema Elzi sve do ovog

trenutka.

80

edela je u restoranu čekajući da se Oto vrati. Naručila je kafu i

kolače, ali nije mogla ni da ih proba, toliko joj se želudac

zgrčio. Mislila je na Ota. Nadala se da će se sve dobro završiti.

Odjednom je iza sebe čula glas:

- Elza, šta ćeš ti ovde?

Podigla je glavu i užasnula se kad je pred sobom ugledala

Georga. Bio je lepo obučen, po najnovijoj modi, verovatno je uzeo

novac od neke svoje ljubavnice, pomislila je.

Uvek je pazio na izgled, trudio se da ostavi dobar utisak na

potencijalne žrtve. Posmatrao ju je začuđeno.

- A šta ćeš ti ovde? - upitala ga je mirno iako joj je srce

izdajnički lupalo.

- Pa znaš, poslovi - pokušao je da izbegne odgovor.

- Kakva slučajnost - nastavila je Elza ravnodušno pomislivši

da je sve ispalo naopako, sasvim drugačije nego što su planirali.

Da, uvek tako bude. Čovek nešto planira, a onda se desi sasvim

drugačije.

- Ne verujem u slučajnosti - rekao je Georg na to.

- Nikada ne bih pomislila da ću te sresti u ovakvom lokalu.

Marija mi je rekla da živiš u onoj lepoj kući na uglu. Dala mi je

nešto i rekla je da ti to predam ako te nađem. Ona nije htela da dode.

Čula sam da te traži policija? Pitam se, zašto? Zašto te traže,

Georg? Šta si učinio? Pokrao si neku žensku? - pokušala je Elza da

se nasmeši.

- Otkud znam? Neko me je prijavio? Nemam pojma zbog

S

81

čega... - pretvarao se Georg ali je Elza primetila da je postao

nervozan. Nije uspeo da sakrije da je zbunjen. - Šta ti je dala

Marija?

- Novac. Kaže da ga ima još za tebe.

- Daj mi - u istom trenu oči su mu zasijale, novcu nije mogao

da odoli.

- Ne mogu. Kovertu s novcem ostavila sam ženi u tvojoj

kući. Bila sam gladna i htela sam nešto da pojedem a onda da se

vratim da proverim da li si došao.

- Koliko mi ja poslala?

- Nemam pojma.

- Onda si ti jedina žena koju poznajem a da nije radoznala...

Ne verujem ti. Vi, žene ste pokvarene, sigurno si proverila koliko

ima, možda si i uzela nešto.

- Naravno da nisam. Marija mi je platila za uslugu pa ne

moraš da se brineš...

Elza je znala da je njena priča neuverljiva ali je morala da ga

ubedi da se vrati u kuću.

- Pođi i ti sa mnom! - zamolio ju je Georg.

Tvoja kućna pomoćnica je veoma tvrdoglava - rekla je Elza.

- Mani je, luda krava... Možda će da mi prećuti da si ostavila

pare. Ne verujem više nikome...

- Šta si, u stvari, uradio, Georg? Zašto te traži policija?

- Ništa nisam uradio. Prijavio me je neko ko hoće da me

uništi. A znam i ko je to. Sadašnji muž moje bivše žene. Zove se

Ronald. On je kriv, ubeđen sam. On je ubio Ute i sada hoće da ja

82

ispaštam za ono stoje on uradio.

- Ute? Koje Ute? Koga je ubio?

- Zar ništa nisi čula? Zar ti ne čitaš novine, ne slušaš vesti?

Pobogu, Elza, misliš samo na sebe i na svoju manekensku karijeru!

Baš tebe briga za sve što se dešava...

Elza je progutala bes jer u ovom trenutku nije smela da

načini grešku. Znala je da Georg nema visoko mišljenje o njoj, ali

sada ju je izvredao. Ipak se sabrala i rekla:

- Ništa nisam čula. Bila sam u inostranstvu, snimala sam

film.

- Zar zaista ništa ne piše u novinama? Neko je mogao da ti

ispriča kad već ceo grad bruji o tome.

- Kažem ti da ništa nisam čula. Uostalom, sam si rekao da me

ništa ne zanima osim moje karijere...

Elza je odlično glumila iako toga nije bila svesna. Nestao je

sav njen strah pošto je osetila da će uspeti da zavara Georga.

Kako su joj sve činjenice bile poznate, nije joj bilo teško da

ga zbuni. On nije naslutio šta se zapravo dešava.

- To je bilo ovako: želeo sam da svoju kćerku Ute odvedem

na izlet. Sud je odredio da jednom mesečno imam pravo da je

posetim. Znaš da sam razveden, a moja bivša žena je našla nekog

majmuna koji je spreman na sve da me istisne iz Utinog života. Čak

je u više navrata pokušao da rastavi mene i kćerku - nastavio je da

priča Georg ali je toliko loše glumio brižnog i slomljenog oca da bi

svako mogao da posumnja u njegovu iskrenost. Elza mu nije

verovala ni reč. Ipak mu je dopustila da nastavi.

- Zašto ne odeš u policiju i lepo im sve ispričaš? Ispričaj im

ono što znaš, da je zapravo Ronald ubio tvoju kćerku - trudila se da

83

ga ubedi.

- Niko mi ne veruje! Znaš li koliko su me puta optuživali

iako nije bilo argumenata protiv mene? Treba mi dobar advokat, ali

nemam novca. Kad bih imao dobrog advokata, možda bih imao

šansu...

Elza je osetila da je obuzima hladnoća, počela je da drhti od

uzbuđenja. Molila je Boga da je ne napusti sada kada je toliko blizu

cilja. Pomislila je na Ota. Kad bi on bio tu!

- Pa, ti imaš prijatelje, Georg! Oni će ti sigurno pomoći. Ja ću

se pobrinuti za to. Gledaj, imam uza se nekoliko hiljada evra, daću

ti ih. Nije to nikakav problem. A od Marije si dobio još više, si-

gurna sam. Hajde, idemo tvojoj kući da vidimo koliko ti je poslala,

možda će biti dovoljno za dobrog advokata.

- Jesi li došla autom? - upitao ju je Georg sumnjičavo.

- Jesam, preko puta je. Malo sam htela da prošetam, noge me

bole. Znaš, nije mi se svidela tvoja kućna pomoćnica. Čudno me je

gledala. Baš me interesuje hoće li ti dati novac. I, nadam se da ćeš

me nagraditi za moje usluge - počela je da mu podilazi.

-I te kako... - odgovorio je pogledavši je provokativno, a to je

Elzu izbacio iz takta. Ipak je uspela da obuzda bes. Pomislila je na

Ota, na to koliko je on nežan, i smogla je snage da nastavi da se

pretvara.

Krenuli su iz lokala. Elza je sve vreme mislila na to kako će

Oto reagovati kada ih vidi zajedno. I, zaista u tom trenutku Oto je

prišao lokalu ugledavši ih. Nije znao šta se dešava, otkud oni

zajedno, ali je brzo povezao kockice mozaika. Imao je poverenja u

nju. Kad je bio zaljubljen, uvek je verovao voljenoj osobi. Dao je

znak policajcima koji su bili sa njim.

Malopre je obavestio policijsku upravu, a oni su poslali dva

službenika na lice mesta. Rečeno im je da se begunac Georg H.

84

krije u blizini. Oto se nadao da će sve dobro ispasti.

- Evo ga, ide - šapnuo je policajcu koji je stajao pored njega.

12. poglavlje

oktor Šnajder je u tom trenutku sedeo pored Kornelije. Sestra

ga je pozvala, jer je trudnica počela da fantazira i da

nepovezano priča. Nisu to bili košmari, bila je budna i sve vreme je

govorila:

- Nije mogao to da uradi... Ne mogu da verujem. Nije istina.

On će mi vratiti moju kćerkicu.

- Vaš muž ništa nije uradio, gospođo. Morate to da shvatite.

- Gde mi je kćerka? Doktore, gde je moja Ute?

Znači, ona je svesna. Prepoznala ga je. Doktor je već duže

vreme razmišljao o tome kako da pacijentkinju vrati u stvarnost i

kako da joj objasni da Ute više nema. Na kraju je jednoj medicin-

skoj sestri na pamet pala dobra ideja a doktor ju je prihvatio

odlučan da pokuša da je realizuje.

- Kornelija, znate da je vaša kćerka bila bolesna već duže

vreme - počeo je sa oprezno.

- Ute je znala da ću se truditi oko nje. Nije bila istinski

bolesna.

- Naprotiv, ona je bila veoma bolesna, gospođo!

D

85

Kornelija se pridigla u krevetu.

- Šta hoćete time da mi kažete? Da Ute nije normalna?

- Ne, ne to.

- Doduše, njene reakcije bile su čudne. Ništa mi više nije

jasno. Molim vas, recite mi istinu. Sve ovo mi je neverovatno.

Svakakve misli motaju mi se po glavi.

Doktor je bio zbunjen. Izgleda da je ta žena ponekad sasvim

prisebna, a ponekad nije.

- Vaša kćerka Ute imala je tumor na mozgu. Znate li šta je

to?

- Tumor... na mozgu... Rak, da, a ja, njena mama, ništa nisam

primetila, mislila sam da je u nezgodnim godinama. Da je

ljubomorna, svojeglava, takva su deca u tim godinama...

- Niko vam ništa ne prebacuje. Otkud ste mogli da znate?

- Morala sam da pretpostavim. Kako ništa nisam primetila?

Zato što sam bila zauzeta trudnoćom. I sobom, naravno. Nisam

provodila dovoljno vremena sa njom. Da, ona je umrla od raka, a

Ronald mi ništa nije rekao. Ćutao je sve vreme, a ja sam njega

krivila.

- Vaš muž vas potpuno razume. I on pati zbog svega. Veoma

mu je loše.

- Ali, zašto mi je rekao da je devojčica pala u vodu i da se

utopila? Ne, u stvari, Ticijan mije to rekao. I zašto je rekao da je

bila sa ocem u tom trenutku?

- Zato što je to istina a niste želeli da je čujete. Niste hteli da

poverujete u to.

- Nisam mogla jasno da vidim. Ne mogu ni sad. Hoću da

86

vidim muža. On... - počela je da plače.

- On će biti uvek tu ako vam je potreban. Nemojte da plačete.

Nemojte ni da mislite da vas on ne voli, naprotiv, voli vas svim

srcem. Pozvaću ga i siguran sam da će odmah doći da vas obiđe.

Čovek je prošao kroz pakao. Patio je i pati zbog gubitka vaše

kćerke. Voleo je Ute bez obzira na to što joj nije bio pravi otac.

Ronald je pokušavao da ne misli na sve ono što se dešavalo

poslednjih nekoliko dana. Međutim, stalno su mu u mislima bile

Neli i beba. Mnogo se radovao detetu.

Kada ga je nazvao doktor Šnajder, ponadao se da će možda

njegov brak opstati, možda će Neli konačno shvatiti da on nije kriv.

- Idem na kliniku, Marija! - doviknuo je kućnoj pomoćnici. -

Moja žena želi da me vidi.

Marija je klimnula glavom, nije imala snage bilo šta da kaže.

onald je teška srca izašao iz kola ispred bolnice. Ticijan ga je

čekao na hodniku.

- Dobro je što si došao. Zamisli, uhapsili su Georga, malopre

mi je Oto javio.

- Kako? Gde? Jel to istina?

- Oto i Elza su ga pronašli pa su obavestili tamošnju policiju.

Uhapšen je. Sve je priznao.

- Šta je priznao? Šta je rekao?

R

87

- Saznaćemo. Oto i Elza su na putu.

- Sada mi više ništa nije jasno.

- Slučajno su naletili na njega. Sve ćeš saznati. Neću više da

te gnjavim, idi svojoj ženi. Sada je ona najvažnija.

- I doktor Ticijan je potom ušao u zajedničku lekarsku sobu i

nije znao šta da pomisli kada je na stolu ugledao kafu koja se još

pušila i dvopek. Najednom tanjiru našao je ceduljicu sledećeg

sadržaja:

Ako si pametan, uzmi i jedno i drugo. Nemoj da se nadaš bez

sumnje i nemoj da sumnjaš bez nade.

Ni za trenutak nije posumnjao u to ko je mogao ovo da mu

priredi. Seo je i počeo da jede jer toga dana ništa nije okusio. Kada

je malo kasnije prolazio kroz hodnik, naišao je na lepu mladu sestru

Moniku za koju je Vivijen rekla daje kao princeza iz bajke.

- Sestro!

- Da, doktore? Treba li vam nešto?

- Prvo hoću da vam se zahvalim.

- Zbog čega?

- Pa, znate.

- Kako ste saznali?

- Intuicija.

Monika je pocrvenela a onda je požurila da promeni temu.

- Gospoda Kornelija će ozdraviti. Vreme leči sve.

- Jednom ste mi rekli da ste izgubili malu sestru.

88

- Da. Poginula je u saobraćajnoj nesreći.

- Gde ste vi bili u to vreme?

- U jednom internatu. Bilo mi je tada petnaset godina a mojoj

Elizabeti trinaest. Pričam vam ovo da biste shvatili da se takve

stvari dešavaju. Ronald i Neli nisu jedini.

Dugo ju je posmatrao dok se udaljavala niz hodnik. Želela je

da mu kaže da potpuno razume Korneliju koja je htela da bude što

bolja majka svom detetu. Prisetio se da je jednom davno u novi-

nama čitao o tome da je u nesreći poginula kćerka bogataša

plemićkog porekla ali nije mogao da se seti prezimena te porodice.

Pola sata kasnije čuo je jednu medicinsku sestru kako sa

nekim razgovara telefonom:

- Ne, ovde ne radi nikakva gospođa fon Beringer.

Da, to prezime je bilo u pitanju: fon Beringer! Tako se zvala

porodica čije je dete nastradalo. Ticijan je počeo da sastavlja

kockice mozaika. Više je bio zauzet time nego Kornelijom.

Video je mladu medicinsku sestru kako, sedeći u sobi za

odmor, popunjava nečiji karton.

- Zašto ste postali medicinska sestra, baronesa? - pitao ju je.

Njene sivo-zelene oči začuđeno su ga pogledale.

- Nisam znala da ste toliko radoznali, doktore! Bolje bi bilo

da ste bavite drugim stvarima. Ipak ću vam odgovoriti. Medicinsku

sestru se treba pitati za ime i za titulu. Medicinska sestra je tu da bi

pomogla pacijentima - odgovorila je hladno.

- Vi ste u zabludi, sestro. Nije radoznalost u pitanju.

- Pa, šta je onda? Neću da me bilo ko gnjavi time. Zar nemate

pametnija posla?

89

- Pogrešno ste me razumeli.

- Obećali su mi da niko neće spominjati moje pravo ime.

Moraću da dam otkaz ako ne bude tako.

- Ne! Nemojte! Još jednom vam se izvinjavam. Hteo sam da

vam pomognem.

- Ne treba mi ničija pomoć!

- Čuo sam malopre da se neko raspituje za gospođicu fon

Beringer. Odmah sam znao da ste to vi.

- Nema veze, ne želim da budem gospođica fon Beringer.

Neću da me neko podseća na to. Zapamtite to!

Ticijan je bio šokiran njenom reakcijom. Nije znao šta to

treba da znači. Šta je rekao da ju je toliko izazvao? Zašto se devojka

uvredila?

Sestra je istrčala iz sobe ostavivši ga samog. Nekoliko

minuta nije mogao da dođe sebi, stajao je sve vreme na vratima

nadajući da će se ona vratiti. Međutim, Monika, izgleda, nije umela

da se nosi sa situacijom pa je pobegla.

Ona je u dubini duše veoma povredena, pomislio je doktor.

Kako da se ubuduće postavi prema njoj? Hoće li ona ikada više

razgovarati sa njim?

Kad je otišao kući i legao da se odmori, nije mogao da zaspi.

Grizla ga je savest zbog te lepe devojke. Kako da ispravi grešku?

Odlučio je da će je sutradan potražili i zamoliće je za oproštaj.

Veoma je lepa ta devojka... i tako iskrena, tako jednostavna.

U drugom delu grada Monika takođe nije mogla oka sklopiti.

Simpatičan je taj mladi doktor, pomislila je. Ali ga je povredila.

Znala je da je njena reakcija bila preterana, ali šta je tu je. Još uvek

nije mogla da se suoči sa tragedijom koja se desila pre mnogo

90

godina. Rana je bila živa i bolela je. Setila se tog dana. Pozvonio je

telefon i onda su joj saopštili vest. Nije mogla da poveruje

sopstvenim ušima. Sela je i satima se nije pomerala ne verujući da

je to moglo da se desi. Kad je stigla iz internata, majka je plakala, a

otac je bio u šoku. Sestrino telo nije videla, policija im to nije do-

pustila. Identifikovali su je rođaci. Od tada se sve promenilo u

njenoj porodici. Monika više nije mogla da izdrži među njima i

pobegla je. Tragediju nikada nije zaboravila a ostavila je dubok trag

na svima. Atmosfera u kući postala je hladna i neizdržljiva,

nezdrava. Roditelji su prebacivali krivicu jedno na drugo. Čim je

postala punoletna, zbrisala je iz kuće u kojoj je znala samo za tugu i

čemer. Od tada je živela sama, u iznajmljenom stanu na periferiji

grada.

Sladak je taj doktor... s tim mislima polako je utonula u san.

13. poglavlje

oće li se žaliti upravniku klinike? Ovo pitanje nije dalo mira

Ticijanu dok je mislio na mladu sestru. Nije mu bilo jasno

zašto ga je shvatila toliko ozbiljno.

Želeo je samo da se našali, ali izgleda da je bio indiskretan.

Svejedno, sa ženama nikada nije mogao da izađe na kraj. Uvek je

smatrao sebe smotanim.

Vrlo brzo je, međutim, zaboravio na neprijatnu situaciju jer

su se desile stvari koje su ga obradovale

Ronald je upravo izašao iz ženine sobe, izgledao je mnogo

opuštenije nego ranije.

- Mislim da ima nade. Kornelija hoće da te vidi, Ticijane

obratio mu se Ronald.

H

91

U tom trenutku stigli su Oto i Elza. Oto ju je držao za ruku...

- Sačekaću te ovde ćuli su je kada je rekla.

- Ne, ti ideš sa mnom. Bez tebe ne bismo postigli ništa, Elza.

Elza je bila umorna od puta i bila je zbunjena kad je videla

dvojicu muškaraca koji su ih čekali na kraju hodnika.

- Evo nas. Samo da vam saopštim, bez Elze ga nikada ne

bismo pronašli tako brzo... Mislim na Georga.

- Ne bi mogao dugo da se krije. Slomilo ga je to što mu je

kćerka umrla, ma koliko je pokvaren i hladnokrvan. Prvi put je bio

čovek otkad ga poznajem. Neću da ga štitim, ali je tako. Dobro ga

poznajem. Mislim, zaista je neoprostivo što je pobegao sa lice

mesta, ali ju je bar izvukao iz vode na obalu - rekao je Ticijan.

- Da, on se nadao da nije umrla. Verujem mu na reč.

- Meni ništa nije jasno. Hoćete li mi ispričati ispočetka? -

zamolio je Ronald.

Georg je u Otovom prisustvu opisao taj dan sledećim rečima:

Ute je želela da se provoza čamcem po jezeru. On prvo nije hteo da

joj ispuni želju jer nije bio siguran u sebe, nikada nije upravljao

čamcem ali je onda odlučio da ipak pokuša. U početku je sve bilo u

redu. Međutim, ona je odjednom izrazila želju da se vrati na obalu.

Verovatno se uplašila vode. Georg nije umeo da okrene čamac pa je

počeo da se ljulja...

Uti je pozlilo. Rekla je da se plaši i da hoće da ide kući.

Potom ju je zabolela glava. U jednom trenutku je ustala,

izgubila je ravnotežu i sledećeg trenutka pala je u vodu. Gabrijel je

skočio za njom ali mu je trebalo vremena da je nađe. Ona je dospela

u vrtlog pa nije imala šanse da preživi. Uspeo je da je izvuče iz

vode, ali mu je bilo jasno da nije živa. Uhvatila ga je panika i

92

pobegao je.

- Jednostavno ju je ostavio tamo. Biće kažnjen zato što se

veoma neodgovorno poneo.

- Nema potrebe. On se ubio - saopštila im je Elza.

Tog trenutka svi su ućutali. Najzad je Elza progovorila:

- Ne verujem da je sve istina, ali sada je svejedno. Ute je

svakako mrtva.

- Nemoj da plačeš. Ona je bila bolesna, ubrzo bi umrla,

verovatno u mukama - tešio ju je Oto. - Nisam hteo to da ti kažem

dosad. Sada je pravo vreme za istinu.

- Idem kod mog brata - rekla je Elza i sa suzama u očima

otišla je da potraži Nikolausa.

- I ja ću sa tobom - javio se Oto.

Ronald je primetio da se među njima nešto dešava. Oto je

postao nežan, govorio je Elzi nežne reći, a ona se promenila

nabolje.

Doktor Nikolaus je konačno mogao da se smiri. Veoma se

obradovao sestri koja ga je zagrlila, a posebno kada je video da je u

društvu psihologa Ota.

Zašto mu je sestra prećutala neke stvari? A sad se

promenila...

Bio je to izvanredan osećaj znati da je Elza u pravim rukama,

uz dobrog čoveka koji će je pratiti kroz život...

- Sutra idemo kod mame, Nikolaus - predložila je. - Izvini još

jednom što sam bila tako bezobrazna i bezosećajna sve ovo vreme.

- Veoma sam srećan što si ponovo ona stara Elza - smejao se

93

Nikolaus gledajući kolegu.

- Nisam stara, sada sam nova. Naučila sam mnogo u ovo

nekoliko dana.

Verovatno uvek mora nešto strašno da se desi da bi čovek

shvatio neke stvari.

- Oto želi da idem sa njim u Švajcarsku. Šta ti misliš o tome?

Šta će mama da kaže?

Nikolaus je morao da se nasmeje.

- Mama će se obradovati. Biće sve u redu. Samo ti idi.

Elza je posle svih tih dešavanja uspela da pronađe mir i

sreću. To su shvatili svi oko nje.

estra Hildegard je bila veoma zadovoljna što je sve došlo na

svoje mesto, a pre svega zbog toga što je doktor Nikolaus opet

bio nasmejani, bezbrižni dečko, kao kada ga je upoznala.

Bila je tu i Vivijen koja se polako privikavala na novu

životnu ulogu, da bude majka.

Herman i njegova mama jedva su čekali da je otpuste iz

bolnice. Kod kuće je sve bilo pripremljeno za bebu i za mamu.

Vivijen je procvetala. Herman je bio oduševljen novonastalom

situacijom a njegova majka je sa odobravanjem gledala na

sinovljeva osećanja. Vivijen je bila slatka djevojka, a Herman i ona

biće idealan par. Ipak, treba prepustiti vremenu da se pobrine za

sve, ne treba ništa na silu.

S

94

Vivijen je osećala leptiriće u stomaku svaki put kada bi je

Herman pogledao, ali još uvek joj je beba bila najvažnija. Postala je

pametnija, iskusnija i s nadom je gledala na budućnost.

Vreme leći sve rane, to se pokazalo i u Kornelijinom slučaju.

Ostala je još četiri nedelje na klinici, a onda su doktori zaključili da

više nema opasnosti za plod i pustili su je kući. Očekuje zdravo

dete, to je potvrđeno. Bila je srećna zbog toga, a pre svega zbog

Ronalda koji će joj biti prava podrška.

Ostali su do porođaja kod Ticijana u kući. Marija se

pobrinula za nju. Ronald je dolazio u posetu kad god je mogao, a u

međuvremenu je počeo da gradi kuću u kojoj će da započnu novi

život i gde će zaboraviti na surovu prošlost.

Kad se oženio njome, bio je spreman da sve učini za nju. Za

njega to uopšte nisu bile prazne reći. Uspeo da oprosti Korneliji

sumnje da je on kriv za smrt deteta.

Kornelija je našla sreću. Mir je vladao u njenoj duši, opet je

umela da se raduje životu i dolasku bebe na svet.

to i Elza dolazili su svakog drugog vikenda iz Švajcarske

i proveli su vreme sa njenim bratom Nikolausom. On je

bio veoma srećan, jer je zdravlje njihove majke pokazivalo znake

poboljšanja otkad su Oto i Elza bili vereni. I njihova sestra koja je

imala hendikepirano dete, bila je rasterećenija jer je našla dobar

dom za decu ometenu u razvoju, pa je njeno dete bilo u dobrim

rukama. Konačno.

Ni Ticijan nije mogao da se požali. Kada je odvezao svoju

O

95

sestru u porodilište, na hodniku je naleteo na mladu medicinsku

sestru i ona mu je uputila nežan osmeh.

Od te noći kada ju je nazvao baronesom, nisu nijednom

progovorili. Među njima je postojalo nešto neizrečeno, što im nije

dalo mira.

Monika je smestila Korneliju u bolesničku sobu. Ticijan je

bio van sebe od nervoze dok ona nije izašla iz sobe i uputila mu još

lepši osmeh.

- Bolje nazovite sestrinog muža! Nemojte samo da trčkarate,

uradite nešto! - šalila se Monika na njegov račun. - Sve će biti u

redu. Tu je doktor Šnajder, neće biti problema.

- Da li ste mi oprostili? Nisam želeo da vas povredim...

- Znam. Nećemo više o tome. Hajde, brzo, nazovite već

jednom! Trebaće mu vremena da stigne.

Kada je Ronald stigao, njegov sin je već bio u majčinom

naručju. Bio je u hodniku čekajući da ga pozovu kada je čuo dečiji

plač. To je bio njegov sin!

Kad je pogledao sina, zaboravio je na sve prethodne brige i

traume. Počeo je novi život. Ljubio je Korneliju milujući njeno lepo

lice.

- Volim te, Ronalde. Je li dečak ili devojčica?

- Imamo sina. Prelepog sina!

Kada je kućna pomoćnica Marija čula za lepe vesti, odmah je

uzela tašnu i požurila na kliniku. Ovo dete će imati lepši i

bezbrižniji život nego sirota Ute. Spakovala je sve što je potrebno

za bebu. Posmatrala je Korneliju koja je u međuvremenu zaspala.

Onda je zagrlila doktora Ticijana izrazivši želju da uskoro bude još

prinova.

96

- Sačekajte malo. Za to treba malo više vremena - šalio se on.

- Naravno. Morate da nađete pravu osobu.

Nekad ljubav dođe neočekivano, kao između Hermana i

Vivijen. Nekad se desi iznenada, kao grom iz vedra neba, ali o tome

bi mogli Oto i njegova verenica mnogo više da kažu. Neki

godinama, decenijama traže pravu ljubav. Ticijan je dugo vremena

skrivao svoja osjećanja prema mladoj sestri. A, recimo, doktor

Nikolaus još uvek nije našao pravu, ali je bio srećan zbog sestre

Elze koja se konačno smirila pored divnog i pažljivog čoveka.

Sve od sudbine zavisi. Zato ne treba očajavati, život nas

može voditi tamnim lavirintima sve dok ne ugledamo svetlost na

kraju puta.

- kraj -