Tragovi po filmskom platnu

Корто Малтезетрагови по филмском платну

ISSN 1820-6549

Музеј југословенске кинотеке

ПРОГРАМЈануар 2012

Специјално издање

2

СаДрЖаЈ

Увод: Корто Малтезе - Трагови по филмском платну .............................. 5

Борислав Станојевић: Кортво Малтезе ....................................................... 11

Драгослав Бокан: Корто, њим самим ........................................................... 13

Динко Туцаковић: Корто Малтезе - Филмска авантура која се није десила .......................................................................................... 15

Диана Дуканац: Музика и Келти ................................................................. 18

Марио Сремец: (не)Савршена биографија ................................................ 23

Душан Цицвара: Сличности између Корта Малтезеа и Дилана Дога ..................................................................................................... 25

Владимир Пиштало: Качење за Кортов брод ............................................ 29

Зоран Пановић: Корто Малтезе - Живи дух Хуга Прата ......................... 31

Владимир Ћук: Corto Maltese - Animae Mundi quaero ............................ 36

Милан Јовановић: Corto non e morto ............................................................ 40

Александра Миљковић: „Дођавола све те жене!“ ...................................... 43

Сергеј Каров: Балада о Корто Малтезеу ...................................................... 47

Иван Николић: Четри пера, два Куша и Златна Кућа Самарканда ............................................................................. 53

Владимир Тадић: О Венецији и причама ................................................... 63

3

Интервјуи ....................................................................................................... 68

Воља - интервју са Патрицијом Цаноти ................................................... 68

Езотерично - интервју са Патрисом Сером ............................................... 74

Као брат и сестра - интервју са Ан Фроње ................................................. 80

Корто и књижевност .................................................................................. 85

Владимир Пиштало: Корто Малтезе ........................ 86

Владимир Пиштало: Венеција ................................... 89

Милан Јовановић: ...и опет ћемо о џентлменима среће .................................................... 91

Милан Јовановић: Сусрет с малим принцом .......... 95

за крај

Владимир Ћук: Ко је Корто? ...................................... 99

4

ПРОГРАМ музеја југословенске кинотеке

Његово величанство О’Киф (1954)

5

Корто Малтезе:трагови по филмском платну

У години проглашеној за годину апокалипсе (по тумачењима неких древних списа и пророчанстава, што по научницима који најављују електро-магнетне

„метке“ сунца који ће пореметити уобичајени живот на Земљи), годину великих светских економских криза (коју су за дивно чудо прогласили највећи и најбогатији), изгледа као да нам је судбина запечаћена, туђом вољом одређена и да је треба такву прихватити. Али Кинотека ће урадити супротно и најавити годину у којој је, и поред свега, могуће пронаћи излаз уз помоћ јануарског циклуса филмова, посвећеном једном стрип јунаку, Корто Малтезеу. Ономе који је незадовољан прочитаном судбином на своме длану, одлучио да је бритвом сам уреже. Капетан, кога ни губитак брода није спречио да настави да броди и морима и копном, и од целог света направи своју позорницу (или филмско платно), откривајући увек у неком малом детаљу излаз из лавиринта, па и нешто више. Путовао је увек мало даље и сањао увек мало више, и у том слатком сању свом дотицао оно што је наизглед било недодирљиво и некада тако далеко. Овим програмом и филмовима, пратећи Кортове трагове по филмском платну можемо покушати да и ми нађемо то нешто.

* * *

Програм за јануар 2012 у Музеју југословенске кинотеке чине три дела:

1. трибина „трагови Корта Малтезеа у 21. веку“, на којој ће говорити Драгослав Бокан, Зоран Пановић, Владимир Пиштало, Борислав Станојевић и Динко Туцаковић. Разговор ће водити Душан Цицвара. Датум и време одржавања: уторак 10.01.2012. у 19 часова, велика сала Музеја југословенске кинотеке. Улаз слободан.

2. Пратећа изложба - „Жене“, која се састоји од одабраних репродукција� акварела Хуга Прата, аутора Корта Малтезеа, на којима су приказане најпознатије хероине овога стрипа, које су у већини случајева „главније“ јунакиње упркос Кортовом присуству. Изложба ће бити постављена у простору Музеја југословенске кинотеке; 3. Филмски програм1 који ће бити подељен на више сегмената, по темама и симболици које повезују филмове са авантурама Корта Малтезеа.

1 У оквиру програмских целина биће приказани и сви анимирани филмови настали по стрип авантурама Корта Малтезеа.

6


Лоренс од Арабије (1962)

Бегунац (1947)

7

КОРТО МАлТЕЗЕ - Трагови по филмском платну

Ја сам Пацифик и ја сам највећи...

Та реченица отвара Кортове стриповске авантуре али и овај филмски програм. Филмови прате Кортово путовање светом од места где га је започео - на Јужним морима. Бескрајном плавом пространству, оличењу потпуне и неспутане слободе или само једним огромним меридијанима и упоредницима омеђеним затвором, како за кога. Његово величанство О’Киф са Бертом ланкастером чији је лик послужио за стварање Корта Малтезеа, Табу-прича с Јужних мора редитеља Фридриха Вилхелма Мурнауа, Повратак у рај са Гери Купером, Освета Црвене вештице са Џоном Вејном... само су неки од филмова који су имали снажан утицај на Хуга Прата приликом настанка стрипова о Корто Малтезеу.

У земљи ловаца на људске главе и Самба с Паљбом

Две су програмске целине „смештене“ на Зеленом континенту - у Амазонији, ништа мање застрашујућем од бескрајног плаветнила, земљи Хивароса, непознатих племена, смртоносних животиња, кангачеироса и револуционара, рајских вртова и зелених врата пакла. Кајахуари Јаку зову индијанци из џунгле ову земљу, земљу где бог није завршио стварање. Они верују да ће тек кад човек нестане он поновно доћи и завршити започето.� Међу ловцима на људске главе (документарац), Смарагдна шума, Црни бог-бели ђаво, Кангачеиро, Надница за страх, неки су од филмова који ће нам бити водичи.

легенда о КазановиВиногорја ноћи и руже Пикардије-Црвени баронПосвећено лујзи Брукшовиц или лујзи Брукс Његов најбољи (не)пријатељ

Циклуси су о личностима које се појављују у појединим епизодама у стриповима о Корто Малтезеу. Јединствене, своје, непоновљиве, са новим особеностима које им је Хуго Прат наменио. Казанова, било да је Фелинијев, Мастројанијев или леџеров, остаје мачеваоц, поета, љубаник, витез. легенда која лебди на Венецијом, његовом и Кортовом. Црвени барон и Сломљена крила, вероватно су најбоље екранизацијама живота барона Рихтхофена, легендарног летећег витеза немачке ваздухопловне ескадриле за време Првог светског рата. Посебну пажњу би скренули на дан посвећен једној од највећих звезда немог филма-лујзи Брукс, чији ће филмови Девојка у свакој луци, Дневник изгубљене и Пандорина кутија бити пројектовани уз живу музичку пратњу на клавиру - тај догађај се може доживети на само још неколико места у свету. лујза Брукшовиц, њена двојница из стрипа, она је девојка која је Корту спасила живот. Најзад, биће приказани филмови о лудаку, свештенику, хипнотизеру, пропалици, убици и Кортовом најбољем (не)пријатељу-Распућину.

Концерт у о’молу за харфу и нитроглицерин

На својим путовањима Корто је увек био на страни слабијих и угњетаваних, револуција му је очигледно у срцу. А тамо где се одвијала за време његових авантура, она и дан данас тиња-у Ирској. Ветар који њише јечам Кена лоуча и Бегунац Керола Рида остварења су која ће нам ту борбу приближити.

8


Бело сунце пустињско (1970)

Картум (1966)

9


Сан зимског јутра

Једна од најлепших епизода Корто Малтезеа носи тај назив. Авантура у легендарној Келтији, инспирисана Шекспировим Сном летње ноћи, келтским и германским легендама. У свет бајки и светих похода враћају нас филмови Екскалибур, Легија и Келти .

Црни континент

У Африци, руку под руку са Томасом Едвардом лоренсом, Корто је доживео неке од највећих авантура, упознао једног бедуина који му је постао пријатељ и први пут доживео велики страх од смрти. Било да помињемо Четри пера, Лоренса од Арабије, Картум или неки други филм, авантуру на мистериозном Црном континенту немогуће је заобићи. И понешто разумети.

У потрази за магичним вратима Венеције

Магична, сетна, мистериозна. Венеција. Раскршће светова, нација и култура, била је и остала његово омиљено, оспокојавајуће али по њега и најопасније место. Уљуљкан у тај осећај, Корто никада није смео дуго да остане у Венецији јер се лако могло десити да, попут Мерлина, усне и да се више никад не пробуди. Зато је морао да тражи врата кроз која ће изаћи у сусрет другим авантурама, далеко од Венеције. У сваком од изабраних филмова можемо пронаћи та врата. Само треба пажљиво гледати, и не изабрати погрешна.

У вртлогу револуција, ратова и великих промена

Судбина је Корта водила у центар великих светских збивања, често и против његове воље. Боксерски устанак, Руско-Јапански рат, превирања на руско-кинеско-монголској граници у вртлогу револуција и контра-револуција; био је сведок последњег јуриша турског генерала Енвера Паше... само су неки од њих, из којих је успео да извуче живу главу и још понеки живот.

они који сањају отворених очију...

Ернесто Гевара де ла Серна (Дневник мотоциклисте) са својим сновима да излечи болесне и донесе правду , Брајан Свини Фицџералд-Фицкаралдо (Фицкаралдо) са сновима да доведе оперу у само срце џунге, Дон Хуан де Марко (Дон Хуан де Марко) у потрази за љубављу, Грк Зорба (Грк Зорба) у потрази за Животом и Пријатељима, Марко Поло (Величанствени Марко Поло) у откривању путева који ће спојити народе, руски војник Фјодор Суков (Бело сунце пустинјско) у потрази за домом, браћа су по сновима са Кортом Малтезеом...

У потрази за изгубљеном земљом Му

...који је увек јурио за неком изгубљеном земљом: Муом, Шангри ла, Рапа Нуиом или Атлантидом. Неком изгубљеном ружом алхемијском, неким гралом... и није ни важно да ли их је нашао. Важно је да никад није престао да их тражи.Потражите их и ви, сањајући отворених очију, на почетку зимског јутра 2012, у биоскопу Југословенске кинотеке.

Владимир Ћук

10


Лујза Брукс или Лујза Брукшовиц?

11

Борислав Станојевић

Кортво Малтезе

У животу стигне се у време када се тежи поједно-стављењу ликова око себе. Не нужно живих...

могу то бити и ликови из ТВ, позоришта, филма или стрипа. Што да не. А најједноставније је видети их као поданике животињског царства.

Рецимо - Корто Малтезе.

Кобац? Соко? Орао? Ма, не. Ипак су то грабљивице, агресивне, брзе, ефикасне, смртоносне. Недостаје

им Кортова лењост, романтична неодлучност, самилосни осмех разумевања и оправдања – чак и непријатеља. Пингвин? Ма то би било смешно – он је превише Чаплин, превише неспретно уљудан и несналажљиво господствен – а Корто то није ни мало. Гавран? Е, сад причамо. Циганин? Без сумње. луталица, добро забављен собом и судбином, светом, свим што му се догађа – свакако. Меланхоличан и на свадби и на разбојишту. Насмешен на гробљу и усред олује. Баш као да зна да му се никада и ништа заиста страшно не може десити... или престати да дешава. Најзад, он је гавран. Ствари завршавају у сенци његових крила, у црвеном мраку његовог кљуна. Њих испрати до краја његово око. И осмех. Јер гавран, као крај, или почетак свих следећих ствари, свима све опрашта. Крај (и почетак) нема непријатеље. И увек остане без пријатеља, љубавница... без деце.

У њему нема зле воље, злопамћења. Можда чак ни памћења.

Па нема ни мржње.

Зашто се онда не гавран, него баш тај летећи пацов од голуба везује за хришћанско милосрђе, опрост, или дух - није другачије објашњиво него предрасудом.

И незрелошћу људске симбологије.

Корта то не треба да брине. Он је довољно учинио да рехабилитује гаврана.

Живи били па видели.

12


13

Драгослав Бокан

Kорто, њим самим

Ако постоји узорни херој наше епохе, онда би то, без икакве сумње, био Корто Малтезе. Овај витки, хладнокрвни морнар који у

потрази за авантурама обилази читав свет нам је сигурно неупоредиво ближи и привлачнији од неког револвераша или шпијуна типа Џејмс Бонда. Можда се једино Модести Блејз може, макар донекле, поредити са овим морским каубојем каквог никада пре ни после њега нисмо имали прилике да упознамо. Настао као да га је смислио сам Црњански (зато га је тако вешто оживео управо најдаровитији Милошев ученик, Владимир Пиштало), Корто је рођен чудним укрштањем древних мушких ритуала, бурних историјских догађаја, тајних знања, мистичних ритуала и духовних изазова.

Наиме, Корто се подједнако добро осећа у католичкој катедрали, јеврејској синагоги или крај древних келтских знамења. Увек је код своје куће, и кад се дружи са венецијанским масонима и кабалистима, и кад разговара са лудим балтичким бароном у сред Сибира, и кад другује са италијанским фашистима у Етиопији, и кад му прилази вуду пророчица, и кад се дружи са Стаљином, Хемингвејем или Џеком лондоном... Увек и свуда, Корто показује исту мирноћу пред догађајима који никог не остављају равнодушним. Он је сушта супротност идеолошкој свести времена у коме је живео и деловао. То је, рекао бих, и најбољи пример накнадне интерпретације историје, са искуством свега што нам се догађало у прве три деценије XX века, као плод свести о неисправљивости и непоправљивости свега „значајног-у-историји“.

И зато код Корта нема уобичајеног моралисања на тему начелне (политичке, верске, националне) припадности његових сабораца и противника. А и то се очас посла мења - па му дојучерашњи верни сапутници постају смртни непријатељи, и обрнуто. Да, у свету уклетог морнара Корта Малтезеа постоје само ЉУДИ: овакви или онакви, нешто бољи или нешто лошији, понекад слаби и понекад јаки, али увек немоћни пред догађајима који их по правилу надрастају и превазилазе. Разбацани попут лаких сламчица најразличитијим вихорима и хировима неумољиве судбине, Кортови савременици некако лако и као без напора чине зло или добро, кају се због тога, ратују и шетају, боре се и сањају о лепшем и бољем животу.

Ако ту нечега нема, онда је то јефтини сентиментализам и патетика ма које врсте. И у томе је највећа и пресудна разлика између Пратовог нацртаног хероја и свих других, само наизглед сличних јунака. Не можемо да се овом приликом не сетимо свих оних легендарних примера из конкретног живота и најскорије историје (како реалне, тако и виртуелне). Када усамљени каубој Шејн на крају истоименог филма без речи напушта жену коју воли, не показујући ничим своје емоције; када руски песник Николај Гумиљов ноћ уочи стрељања спокојно чита Хомера на грчком пред запрепаштеним совјетским тамничарима

14


(који никада нису видели овакву мирноћу пред неумитном смрћу); када млади српски официр Милан Спасић хладнокрвно укључује експлозив и диже у ваздух себе и свој брод (да не би пао у руке окупаторској италијанској војсци)... кад год се неки аутентични књижевни или историјски јунак са осмехом и наизглед безбрижно суочио са неизбежном смрћу или страшним страдањем ма које врсте - стварао се психолошки предуслов за даљи наставак ове величанствене херојске традиције и појављивање нових, судбинских наследника ове идеје универзалне мушкости.

А Корта је створила управо оваква романтична над-идеолошка и транс- идеолошка иницијација. Он је могао да буде, увек, и на другој (оној супротној) страни, али никада није могао да поступа другачије. Његова храброст, окрутност и самилост, интуитивна мудрост и спремност за неизбежним наставком започетих авантура били су обавезни оквир у коме су се - из епизоде у епизоду - исцртавале и доцртавале контуре Кортовог лика и карактера.

А Корто можда није имао „своју идеологију“, али је зато имао карактер. Имао је кичму. И, наравно, петљу: оно храбро срце које може да помера планине и успут заведе ма коју жену на планети. А жене су кључна карика у ланцу разумевања овог фасцинантног морнара без брода и капетана. Са лепим и тајанственим женама Кортове авантуре добијају неки сасвим специфични смисао, неку посебно заводљиву арому, јер је Корто више од свега - живо отелотворење идеалног фрајера, мушкарчине нежног срца и гвоздених мишица, подједнако спремног да убије и опрости (увек по свом осећану правде и судбинске нужности). Незаинтересован за корист ма које врсте, пелцован на похлепу и завист, непомерљив у свом интуитивном осећању ,,шта треба да се ради”, сањарски занесен и легионарски спретан, Корто Малтезе је мушкост по себи (an sich, како би то рекао стари зли Кант). И зато ће и само зато он, овакав, трајати кроз време, сада као и у будућности. Јер ће овакав херој увек бити препознат и вољен, тачно у мери тога колико нам, свима, недостаје његове особине и његова храброст да се буде свој и слободан, упркос свему. Мирис океанског ветра у коси, чудни сјај у дну ока, једва видљив осмех на лицу прекривеног борама и ожиљцима једног својски проживљеног живота, смели корак који нас увек води напред и чврста одлука да се никада и никоме не правда за своје поступке... све су то Кортове реалне и наше сањане особине.

И зато ће најбољи међу нама увек моћи да пројектују своје жеље и снове у сопствени доживљај „оног правог“ Корта Малтезеа. Зато ће нам се у његовом случају увек испочетка јавити вечни Пиндарови стихови: „Душо моја, ти бесмртном животу не тежи, већ поље могућег исцрпи!“. И само зато ћемо моћи да разумемо оне парадоксалне речи Умберта Ека када је рекао: „Кад желим да се опустим читам неки филозофски есеј, а кад желим да се интелектуално ангажујем - е, онда читам Корта Малтезеа“.

Одељак из текста: Корто Малтезе-Један од нас, Водич за живот бр.7, 2011

15

Динко Туцаковић

Корто Малтезе:Филмска авантура која се није десила

Можда је повод више него примерен, али прича о Корту Малтезу (Corto Mal-tese) и филму је исувише комплексна и дуга, да би била овај пут у потпуности

испричана. Тек, као премисе епизоди којој следе, ево, у најбољој традицији самих свезака стрипа, неколико генералних наспомена.

Да се није десио француски анимнирани серијал, који је, најблаже речено, амбивалентно дочекан код фанова и стручне јавности, екранизација овог стрип хероја(?), остала би изазов који нас тек очекује. Јер транспозиција експресија туша и акварела Хуга Прата (Hugo Pratt), у дводимензионални (а у акционим сценама и тродимензионални) конфекцијски дизајн компјутерске анимације, у полуанонимној француској продукцији, са нимало адекватним гласом полузвезде Ришара Берија (Richard Berry), најбоље је можда оставити да покрије прашина заборава. Ако је за утеху стрип посвећеницима (или можда не?) ништа боље није прошао ни Тин Тин (Tin Tin) са спектакуларним дуетом Стивен Спилберг (Steven Spielberg) – Питер Џексон (Peter Jackson).

Ново доба (new age) поставило је пред себе немогућ задатак да затајност надомести високом технологијом. Једноставно не бива. Јер таблама оригиналних стрип албума пре је место у музејима савремене уметности, него на биоскопској пијаци, или дигиталним беспућима интернета.

Тако су наш Корто, односно његове сени, изгубили филмску битку са глобалистичким мангупским профитерима, који су хтели да искаширају легенду, без имало посвећености. План је пропао као и несретна синеастичка епизода Дилан Дога (Dylan Dog), којем није помогло ни то што га је отелотворио нови филмски Супермен (Superman), Брендон Рут (Brandon Ruth). Све то помало подсећа и на једну овдашњу публицистичку авантуру када су оригиналне табле албума сакаћене, зарад лаке зараде. Али то је веч друга прича из невеселих деведесетих.

16


И епизода почиње... Корто Малтезе је након глобалног похода и великог престижа у културним круговима широм планете, почео да изазива интерес филмаџија. Подсетимо се, било је то време када су екранизације стрипа пре биле екстраваганца, него ли лукреативан пословни потез, чак и у Италији земљи „фумета“. Фелини (Fellini) се на малим екранима поигравао са Мандраком (Mandrake) а Текс (Tex) и остали Бонелијеви (Bonelli) хероји били су још у гету палпа, као шунд штиво школараца и лузера на социјалној лествици. До тада у филмској историји, или на благајнама, ниједна екранизација није постигла успех. Па ни „Диаболик“ (Diaboliк) или „Модести Блејз“ (Modesty Blaise) који данас представљају кемп (camp) klasike. Ни еротски спин шездесетих није превише помогао „Барбарели“ (Barbarella) Вадима (Vadim) и Џејн Фонде (Jane Fonda).

Ипак, у сенци главних токова, лагано је почела да се окупља једна помало чудна и неочекивана филмска дружина. Најпре било је неопходно пронаћи Корта. Његов сведени графички дизајн, оштре црте, изражени бакенбарди, астенична фигура, неке су подсетили на велику европску филмску звезду, можда највећу те епохе, романтичног љубавника али и несташног дечака, Алена Делона (Alain De-lon) који је имао итало-француски потенцијал, као и сам стрип у осовини аутора и издавача. Филмски магазини, у ери пре фотошопа, доносили су наивне фото-монтаже у којима је на Делоново тело, као на Кићу у „Политикином забавнику“, стављан морнарски капутић Корта а уво, тада савим непримерена наушница. За цигарилос се мсје Делон већ снашао сам.

И почеше ту неке продуцентске игре, у којима су се партнери тражили на све стране, па и у бившој Југославији, која је у то време била мека за средње и оне сасвим јефтине услуге и копродукционе послове. Ствар се закотрљала и у правцу Загреба и „Јадран филма“, и избор је помало неочекивано, у смислу редитеља, пао на јединог еx-Yu „оскаровца“, Душана Душка Вукотића, по вокацији пре свега аниматора, што је за продуцентске калкулације вероватно било и пресудно, јер стрип, анимација ... хмммм ... баш звучи логично!

17


Поготово што је овај Билећанин (и ово је тренутак да се исприча тривија како је Билећа град са два „Оскара“, Карл Малден-Младен Секуловић и Вукотић) имао излете и у просторе играног филма где су „Седми континент“ и „Гости из галаксије“, имали прилично добру европску продају, пре свега као дечији филмови.

И покренула се машинерија коју је подржала и тадашња режимска штампа, што је и више него довољан разлог, за тврдњу да се не ради само о испразним причама. За потребе књиге „Странци у Рају“ (коауторски рад са Др Деајном Косановићем) о копродукцијама и услугама на тлу свих Југославија, из уста свих актера (Вукотића и оперативца „Јадран филма“ Младена Коцејића) добио сам потврду да је иза целокупног пројекта стајао нико други до Карло Понти (Carlo Ponti), али се од пројекта одустало јер је запео у самом корену, сценарију, који је по тврдњама продукције, и поред масног аванса понајвише саботирао сам Прат, који је био против идеје да филмска прича не буде наслоњена ни на један од албума, него да буде аутохтона филмска авантура.

Иако је „шта би било кад би било“ уствари аутентичан подџанр Кортових авантура, ова филмска се ипак није десила, и дошла у метафизичку раван оних табли у којима нема артикулисаних текстова, а наш јунак од силуете постаје роршахова мрља.

Ипак ...У духу самог нашег јунака (а да ли је он уопште херој?) ова епизода тек

остаје да се одради на прави начин, пожељно без 3Д наочара, чистог срца и са интелектуално – жанровским потенцијалом једног Умерта Ека (Umberto Ecco).

Ален Делон је 2009. постао заштитно име мириса EAU SAVAGE, након Корта Малтеза. Случајно?

18

Диана Дуканац

Музика и Келти

Полазна тачка може бити било шта. Ионако се све базира на случају, коме неизбежно покушавамо да припишемо значење. Стрип називају деветом

уметношћу, некад и најмлађом. Још увек се понекад деси да га оспоравају. Али прича се да је и негативан публицитет ипак публицитет. А шта је са осталим, „признатим” уметностима? Који редни број је додељен музици? И да ли су стрип и музика само наизглед неспојиви? Хуго Прат је добар део живота провео одговарајући на питања новинара и критичара где се тачно налази на размеђи између литературе и сликарства. Питали су га да ли је првенствено цртач или сценариста, а он се, када је морао, изјашњавао као писац који црта и цртач који пише, иако је већ свима постајало очигледно да је стрип специфичан израз. У разговору са Домиником Птифоом одговорио је да је сем литературе и сликарства осетљив и на музику и уметност у целини. А која је улога музике у његовом животу и делу? Већ на први поглед је очигледно да његови цртежи и акварели обилују музиком и плесом, било да су у питању окрећући дервиши у трансу, плесачи танга или рондење или danse macabre из Хелветских прича.

Музика је била присутна и играла битну улогу читавим током Пратовог живота – већ га је као седмогодишњака тетка водила у оперу где ће Вагнерово

19


Рајнско злато и Лоенгрин оставити трајан утисак на њега. Касније је лупао у добош у фашистичком покрету младих, мада се од фашизма ограђивао тврдећи да тада није представљао политички избор и убеђење, већ је пре био ту као део живота и свакодневнице. Оно што помиње као добру страну тог периода је откривање сексуалних слобода које би много више патиле под паском цркве или конвенционалнијег буржоаског морала. Пред крај рата је сасвим непристрасно отишао на супротну страну и добио задужење да организује представе за Пету америчку армију. Имао је своју тачку - нашминкан као амерички глумац Ал Џолсон, певао је и плесао пред војницима на канти испуњеној пиљевином, чији је поклопац постепено тонуо, тако да је и он мало-помало ишчезавао. Звучи шашаво. Али Прат је, са својим шареноликим прецима, вероватно закачио и генетику оних шашавих Римљана из Астерикса. То доба ће запамтити и по џезу који је тад свуда ушао на велика врата. Американци су са собом донели плоче које су за време Мусолинија биле повучене из продаје. Међутим, није се задовољио само тиме да преслушава плоче – повремено је певао у мањим саставима који су гостовали по факултетима и фабрикама. Након одласка у Аргентину неколико година касније, научио је да свира гитару и наставио да пева и свира џез. Наступао је под псеудонимом Fabulous Sbrindolin – именом које је касније позајмио једном лику из Баладе о сланом мору, а које на венецијанском дијалекту значи шаљивџија. Сасвим прикладно, ако се зна да је на свиркама носио кишни мантил прекривен гаврановим перјем, пачји кљун на носу и држао мегафон на устима. Свирали су по возовима и обдаништима. У Аргентини је такође упознао танго чија га је мешавина „меланхолије и осујећености” одмах придобила. Тангу је касније посветио многе аквареле и читав један албум Корта Малтезеа.

Танго није једини пример утицаја и утиска које је музика остављала на његова дела. У којој мери je могуће музику дочарати кроз стрип, посебно ако узмемо у обзир његову и иначе синкретичку природу? Још је Рембо, један од Пратових узора, певао о растапању чула и звуцима које чујемо у боји. Колико је Прат успео да те звуке дочара дебљином и извијеношћу линије, контрастом и ритмом сме-њивања црних и белих површина, а колико асоцијативношћу и суге-стивношћу речи и поетских слика?

Једно од његових најпо зна-тијих дела, Келти, обилује музиком. Што није ни чудо ако се зна колико је музика нераскидив део келтске традиције. Једнако подесна за алко-холним испарењима натопљене па-бове, као и мјузик-холове и оперске дворане, келтска музика поседује елемент неодољивости, који се,

20


с једне стране, може назвати магијским. У келтском фолклору и митологији песма и различити инструменти, а посебно харфа, често су носиоци магије и необјашњивог. Дагда, вођа вилинског света Туата Де Данана поседовао је магичну харфу чија је музика дозивала смену годишњих доба. Музика је била саставни део друидске традиције, а у Ирској се веровало да је вилинског порекла и да представља везу између овог и оног света. Та музика надахнула је краља Фина из Фиане да направи харфу, изговара Пратова јунакиња Банши из овог албума. Даље, ратници су носили харфе и гајде у битке и користили музику да бодре трупе. Велики ирски Келти су људи чији су ратови весели, ал су им песме тужне. А Пратова дела се састоје управо од тога – ратова и романсе. Оба исходиште најчешће налазе у музици. Тако је и у Келтима, већ од самог почетка. Харфа је и овде лајтмотив који се провлачи кроз већину прича. Анђео са источног прозора из истоимене приче у једном моменту пита Корта да ли жели да му на харфи одсвира арију свог земљака, Бенедета Марчела. Непокретна Венецијанка – Венексијана је свој романтични надимак, сем што представља омаж Мајринковом класику, добила због анђеоског гласа и пребирања прстима по струнама харфе – инструменту на ком и сами анђели најчешће музицирају. Као симбол, харфа представља јединство неба и земље, везу између духовног и физичког, али у овом албуму и симбол Ирске и целокупне келтске традиције. А Келти су на свом путу ка западу прошли кроз целу Европу. Тако харфу, пратећи Кортово путешествије, налазимо прво у Венецији, а касније и у Француској, Ирској... Као симбол Ирске видимо је у Концерту у о’молу за харфу и нитроглицерин нацртану на зиду поред натписа Шин Фејн, али и на застави која се вијори изнад Даблинског замка – сада означава ту исту Ирску поробљену од стране Енглеза. Један симбол за слободу и ропство. леп сажетак приче у којој издајник постаје херој, а прави херој остаје заувек упамћен као издајник. Симболи су шупљи изнутра, што препознајемо и на крају приче, у Баншином поистовећивању харфе и Ирске са костима мртвог кита насуканим на обали.

То није крај појављивању харфе. У последној причи, Бурлеска између Зуидкота и Бре-Дина, свира је Бретонка Мелодија Гел, учесница још једне приче о лудилу, љубави, рату и издаји, каквих су препуни и Пратова дела, али и келтски митови. А на крају крајева, харфа се налази и на насловној страни албума, више

21


не као музички инструмент, већ споменик читавом племену људи, надвисујући Корта као појединца, као Стоунхенџ који ће током векова ћутати или причати неке старе песме и приче. Већ према томе да ли желимо да седнемо и ослушнемо.

Иако је доминантна, харфа није једина слика музике у Келтима. За разлику од Венексијанине и Мелодијине, Баншину песму у Концерту у о’молу за харфу и нитроглицерин прати други традиционални инструмент – гајде, симбол борбе и слободе. Ирски побуњеници свој бол изражавају песмом, а весељем оплакују своје пале. Чак ни иначе толерантан Корто није навикао на то, што се може закључити из његовог заједљивог коментара: „Рекло би се да је неко славље. Шта је то? Нечије задушнице?”. Али му вођа Шин Фејна, Шон Финикен, иначе брат погинулог хероја, одмах одвраћа да је побуњеницима то потребно, да на тај начин чувају традицију. Прат то савршено дочарава избором песме чији тонови и речи испуњавају странице стрипа. Баншина песма о црном вепру је стара народна песма о Туану мак Карилу, припаднику прастановника Ирске, који је прошао кроз низ трансформација у животиње, јелена, дивљег вепра, орла и лососа, да би на крају опет био рођен као човек, и на тај начин преживео нове таласе освајача. Алузија на опстанак ирске националне свести више је него јасна.

Колико је музика присутна у људском животу видимо по разноликости музичких жанрова, прилика кад су се складале пригодне композиције и генерално вишеструкости намена и функција музике. У Пратовом делу је реалност тога потцртана присуством ратних песама. Музика нам је сапутник и сапатник и током једног од најекстремнијих аспеката људског постојања – рата. Она уме да комуницира директно са нашим емоцијама, рефлектује их, чак и буди, а где би то успела боље него у граничним случајевима, местима пренаглашених осећања, где се смрт надвија непрестано, и која су сама по себи од смрти гора.

У Виногорјима ноћи и ружама Пикардије Црвени барон својим палим противницима оставља пикардијске руже. У којој је мери тај чин ироничан, а у којој романтичан, обзиром на крајње интересантну карактеризацију лика коју нам Прат овде даје, не знамо, али је познато да су Руже Пикардије назив песме која је била популарна током Првог светског рата. Песму је испевао британски официр након што се заљубио у једну француску удовицу током боравка на ратишту у Француској, али су је наводно певали и немачки војници, наравно на свом језику. Занимљив детаљ је да је први снимак песме настао у изведби извесног Ернеста Пајка, имењака једног другог Пратовог јунака.

Последња прича, Бурлеска између Зуидкота и Бре-Дина, одвија се у седишту службе за разоноду америчке армије, а централну улогу има група забављача који су уједно и шпијуни и ратни профитери. С обзиром на дате околности, није ни чудо какве песме Прат бира за ову прилику. Завеса се диже и прича почиње тугованком чаробњака Мерлина која као да се директно наставља на његове опаске о превртљивој Вивијани из Сна зимског јутра. Ипак, пред крај приче граница између сна и јаве, прошлости и садашњости бледи, стапају се Вивијана и Мелодија, а њен заводник је овог пута мачак ланселот из Холивуда, фабрике снова, који је назива госпођицом из Аментијера. Следећу тачку, Мелодијину, и официра задуженог за разоноду војници из публике поздрављају стиховима из песме Пољуби ме за лаку ноћ, заставниче, још једне популарне ратне песме. Када сама Мелодија, славуј из Бретање, ступи на сцену она за наступ бира управо песму Госпођица из Аментијера, коју је малопре поменуо мачак. Можда је то алузија на њену повезаност с Немцима? Песма постоји у неколико верзија, али Прат бира ону раскалашнију, о немачком официру који је прегазио Рајну у потрази

22


за вином и женама и госпођици из Аментијера која је спремна да буде чак и са једним Немцем. Ипак, Мелодија није на страни Немаца, она не шпијунира и не издаје из убеђења или оданости, као на пример Ровена из Сна зимског јутра. Њено име значи „галска мелодија”, она нема везе ни са Енглезима, ни Немцима. Ту је због новца који зарађује као забављач. Из профита и издаје, али и јер види сав бесмисао рата и доста јој је учествовања у болесним играма и лудилу.

На крају изађимо опет из света јунака стрипа и вратимо се Пратовом. Било би бесмислено поново састављати хвалоспеве његовој ерудицији и педантности с којом је размишљао о најситнијим детаљома, о томе како су свака песма и свака медаља и свака застава на свом месту. Све то заслужује хвалу, али и даље представља средство, форму којом се служи да исприча причу. У ствари, не тек исприча, већ и нарцта, удахне јој звук и живот, пусти да постоји као свет за себе. Свет чија ће врата случајни пролазник можда одшкринути да се склони с невремена. Место за сести и предахнути. Да ли ћемо унутра чути замрзнуту музику или цртеж који одзвања? Свако има право да бира.

литература:

- Жеља да се буде бескористан, Хуго Прат, разговори с Домиником Птифоом

- Градац, часопис за књижевност, уметност и културу, број 134-135- Келти, Хуго Прат

23

Марио Сремец

(не)Савршена биографија

У предговору Балади о сланом мору, Умберто Еко доноси занимљиву опаску: географија Kортовог свијета није савршена. ликови рабе различите

земљовиде, бркају географске дужине и ширине, али плове пространим јужним морима и стижу на одредишта. Било да оживе мит и слиједе морског пса ка спасењу или пак да пронађу скривени тајанствени оток усред оцеана. Тисуће и тисуће наутичких миља около њих, да би се сусрет збио готово у метар; Kорто, распет насред Пацифика, искрсне испред Распућиновог катамарана. Можда географски није увјерљиво, но то је прва Кортова тајна: растакање и свладавање простора.

Друга тајна је растакање времена. Службена биографија каже да је рођен 1887. године. Као што је уобичајено за дјечака поткрај 19. стољећа, одрастао је на пустоловним романима Карла Маја, Жила Верна и Р.л.Стивенсона. Међутим, Алберто Онгаро није погријешио казавши како је Корто проводио дане у кину, гутајући филмове. Спомиње Мурнауов Табу снимљен 1931. године и Освету Црвене вјештице из 1948. Кронолошки гледано, чини се невјеројатним да би дјечак са пријелома стољећа гледао филмове снимљене далеко касније. Па ипак, сватко тко је прочитао Кортове авантуре сложит ће се да ствар стоји једноставно тако: гледао је. Његов карактер, стил, опхођење и размишљање, јасно упућују читатеља да је утјеловио и француски поетски реализам и Габена, и амерички филм ноар и Богарта, Клузоову Надницу за страх, а посљедње што га је иоле занимало бијаху Херцогови филмови.

По мајци и оцу бачен у свијет тајни и магијске прошлости, једном ногом заувијек везан уз снове, био је предодређен да куша чаробне гљиве; од тада су вријеме и простор изгубили чврсту моћ над њиме. Прошавши читаву Земљину куглу, уронио је у древну праповијест изгубљених цивилизација, а једнако тако отиснуо се и у другом смјеру, пратећи још као дјечак пустоловине Џона Вејна.

И читав његов свијет је прожет таквим несавршеним географијама и биографијама; ту војници читају Рембоа и Д. Х. лоренсеа; антиквари су упућени у древне езотеријске тајне; пустолови попут Распућина читају Платона; а код оних окорјелих криминалаца још преостаје нешто богартовскога. Очито је Корто дјеловао својом чаробном ауром на појаве и ликове што га окружују, те сав тај пустоловни миље одише поетским, полаже на културу, и између двије експедиције у џунглу или пак двије пљачке, препушта се естетским контемплацијама и лијепој књижевности. Али најбоље од свега је што то није казано иронично; свијет Корта Малтезеа уистину зрачи аутентичним Zeitgeistom, ликови су стопљени са својим улогама пустолова-пјесника и читатељ ни у једном тренутку није суочен са фарсом, са намјештеним, са до-зла-бога натегнутим. Напротив, приче теку лепршаво, а у исти мах чврсто и бистро.

Приче су омеђене, с једне стране пустоловним, с друге фантазмагоричним. Између та два пола колебају се све Kортове пустоловине и то управо започевши једним, а завршивши у другом. Балада о сланом мору отвара серијал и ту бисмо причу могли назвати најреалнијом пустоловином, док Му, посљедња прича,

24


једва да задржава обрисе авантуре уронивши сва у халуцинацију. Такав пут није случајан. Kорто је пратио Мана, Ремарка, Хемингвеја и Крлежу на крају крајева, но чини се да је био први који се сложио са Максом Вебером и досљедно поступио према тој спознаји.

Вебер је упозорио на чињеницу свеопће рационализације, потпуну превагу технолошког ума и опасност бирократизације. Сковао је појам Entzau-berung (der Welt) – демитизација збиље. Свијет је губио чаробност, појава жељезнице и телеграфа разорила је удаљености, био је измјерен и откривен. Далека јужна мора само још на папиру изгледала су недостижно, док су се колонијалне силе отимале о пристаништа и луке тих далеких мора. Kорто је ту чињеницу увидио из прве руке. Свијет се свео на бројеве, на тоне и милијуне, то је било јасно већ од првог свјетског рата. Свакако Entzauberung, сложио се Kорто, макар невољко. Па од тада, након Баладе, тражи чаробњаке, виле, леприконе, шамане, тајне ложе, друиде, витезове Грала и пернату змију. Није се предао и одабрао „смрт у Венецији“ или амазонској „ували тлапњи“, већ се дискретно препустио сновима. Јурити потопљена гусарска блага, скривене отоке, изгубљене континенте, јурити Му-јурити снове. Наравно, отворених очију.

25

Душан Цицвара

Сличности између Корта Малтезеа и Дилан Дога

И најповршнијим читаоцима графичких романа „Корто Малтезе“ и „Дилан Дог“, јасно је да између ових јунака постоје бројне сличности. Прво их

везује место рођења њихових твораца: Хуго Прат (1927-1995) и Тицијано Склави (1953) рођени су у Италији. Затим оба графичка романа (израз графички роман настао је као плод покушаја да се „изврдају“ амерички закони о стрипу и цензури; Корто Малтезе и Дилан Дог заједно креирају друштвену свест неспутану предрасудама), обожава један од највећих светских интелектуалаца Умберто Еко, који је једном приликом изјавио: „Библији, Хомеровим еповима и Дилану Догу небројено пута могу да се вратим. Само када желим да се опустим читам филозофске есеје. Међутим, када желим да се интелектуално ангажујем, е, онда читам Корта Малтезеа!” Ове речи славног италијанског романсијера, колумнисте, и есејисте, највероватније представљају највећи јавни комплимент икада упућен Хугу Прату и Тицијану Склавију. Корто Малтезе креиран је по лику глумца Берта ланкастера, док је Дилан Дог стваран по цртама лица такође славног холивудског глумца Руперта Еверета. Затим Корто и Дилан тотално се разликују од многих америчких стрип јунака. Амерички стрип хероји увек су идеални и неуништиви; па како би неко на пример могао да се идентификјује са Суперменом, Спајдерменом, или пак Капетаном Америком? Немогуће је идентификовати се са херојима који представљају само питку лаж о великој нацији, упакованој у ефектне сторије о фацама отпорним на све врсте метака. Хуго Прат и Тицијано Склави са Кортом Малтезеом и Дилан Догом доказали су да графички романи, односно приче у квадратићима могу да поседују особине квалитетног артистичког, ауторског уметничког дела, у којима се огледају и лични печати креатора ових графичких романа.

Морнар Корто Малтезе је медитерански лик потпуно супротан англосаксонским плавокосим херојима модрих очију, попут Флаша Гордона односно Тора. А у историји прозне књижевности, као и филмске уметности,

26


ликови хладнокрвних морнара који у потрази за авантурама обилазе земаљску куглу, у драматуршком смислу представљају почетну добитну комбинацију. Узгред, Корто носи минђушу на левом уху, што је некада била обавеза припадника британске краљевске морнарице.

Корто Малтезе рођен је 1877. године на Малти, од оца морнара и мајке-како би се данас то политички коректно казало-ромске лепотице од које је наследио љубав према путовањима, коцкању, магији, као и склоност ка нестварном и надреалном (Још једна сличност са Дилан Догом). Дилан Дог је високи црнокоси мушкарац тридесетих година, обучен у црвену кошуљу, црни сако, и фармерке, са прилично тајанственом прошлошћу. Зна се само да је био полицајац Скотланд јарда, лечени алкохоличар, да на кларинету свира омиљену композицију „Ђавољи трилер“ Ђузепеа Тартинија; такође покушава да склопи макету брода, а када му је досадило да се сукобљава са вампирима, вукодлацима, зомбијима, лудим научницима, и серијским убицама, покушао је да за живот зарађује као филмски критичар.

И Корто и Дилан у стању су да заведу сваку жену. Корто је волео Пандору, Шангај лил, Банши, а идеална жена за њега представља спој свих које је упознао. Корто је романтичан, веран својим љубавима (ту се разликује од Дога) а његове „хопа цупа креветске подухвате“ за разлику од Догових можемо само да наслућујемо. Прат који је за живота важио за великог заводника, као да је цртајући Корта Малтезеа поштовао чувено правило српских прозних писаца реалистичке провинијенције из првих деценија двадесетог века: „усне им се коначно спојише, а онда они пређоше дозвољену границу!” Дилана, уосталом као и Корта, девојке и жене обожавају. Међутим, када Дог некој од својих атрактивних клијенткиња опседнутих ноћним морама „лупи рецку“, и читаоцима постаје топло око срца, као да су и они заједно са њим омрстили бркове. После тога са пажњом би могли да слушају вицеве које прича Догов асистент Гручо Маркс.

Корто Малтезе пријатељевао је са романсијерима Џозефом Конрадом, Џеком лондоном, Ернестом Хемингвејем, чувеним Григоријем Распућином, па чак и са Стаљином, кога је 1907.године упознао у Анкони, када је будући лењинов наследник радио у хотелу као портир.

Тицијано Склави, уосталом као и Прат, у појединим епизодама исказује дивљење према својим омиљеним писцима. Тако је у графичкој новели „Укронија“ отргнуо од заборава Шарла Денувијеа, књижевника који је романом истоименог наслова створио нови жанр фантастичне прозе, у којој се описују историјски догађаји који се у ствари нису догодили. У „Укронији“ један од негативаца кога због почињених монструозних убистава јури Дилан Дог, зове се Брет Елис. Куд ћете бољи омаж америчком култном прозаисти који је романом „Амерички психо“ створио лик патолошког серијског убице, који снобовски робује фирмираним предметима Патрика Бејтмена.

У поменутој епизоди Алберт Ајнштајн је због јеретичког учења 1955.године спаљен на ломачи. Графичка новела „лифт за пакао“ у коме се на сваком спрату суди Дилан Догу, условно речено представља симпатичну посвету чувеном роману „Процес“ Франца Кафке. На крају, Тицијано Склави Дилана је назвао по свом омиљеном поети Дилану Томасу.

27


Хуго Прат и Тицијано Склави, који је и сам написао пет романа (по Склавијевом роману „Dellamorte, Dellamore“-„О смрти, О љубави“ Микеле Соари који је филмску каријеру започео као дечак у зомби остварењу лучија Фулчија „Град мртвих душа“ режирао је истоимени филм), припадају категорији образованих и маштовитих уметника. При томе, без претераног интелектуално-есејистичког гушења исказују сопствеене артистичке, ауторске ставове. Камо среће када би се многи овдашњи приповедачи, романсијери, креатори графичких новела, сценаристи и филмски редитељи потрудили да попут Прата и Склавија истовремено буду питки, оригинални и маштовити, али према конзументима своје уметности никако гњаваторски расположени.

28


29

Владимир Пиштало

Качење за Кортов брод

Није редак случај да се слабије образован читалац идентификује са главним ликом неке књиге, а да заборави име писца који је тај лик створио. Морам

признати да се мени нешто слично дешава у случају Корта Малтезеа и његовог аутора. Разлика је само у томе што ја потпис и лик Кортовог творца могу дозвати у свест кад год хоћу. Ево, затварам очи и преда мном се указује плећати човек, густе косе и округлих очију, а затим и карактеристичан потпис у дну његових цртачких табли - Хуго Прат. Отварам очи и поново их затварам. И - ево - нестаје главоња са округлим очима и неукротивом косом и на његовом месту искрсава иронични позер, са морнарском капом, зулуфима и цигарилосом. Иза морнара се, као облаци, ковитлају контуре Венеције. И, не вреди лагати, тек кад се морнар појави ја осетим прилив реалности и срце ми заигра од препознавања.

Што се осталих стрипова Хуга Прата тиче, неке од њих сам само листао а редовно сам пратио Пустињске Шкорпије и сјајно Индијанско лето, рађено у сарадњи са Милом Манаром. У овом кратком тексту бих их оставио по страни, зато што не верујем да има места сумњи да је Прат познатији по лику Корта Малтезеа него по оном лику који је свакога дана гледао у огледалу. Аутобиографију, у којој Прат романтизује свој живот, ја сам уредно прочитао. Та аутобиографија је писана на брзину, претходно је, колико се сећам, била снимана на касетофону. То је интересантан живот, али... Нешто ми је ту стално фалило. Сама реалност је недостајала. Читајући ту књигу, питао сам се је ли Прату требао Корто Малтезе да би његову биографију учинио реалном? Као да је Прат свој прави глас налазио кроз лирске цртеже, а свој прави лик изразио тек кроз портрет морнара. Све оно што се у Пратовој личној причи осећало као сентиментално или папирнато у стрипу о Корту Малтезеу је добијало пуноћу и почињало да живи. Да ли овакав мој однос према лику сведочи о незахвалности према његовом аутору? Не знам. Тешко ми је да у Хугу Прату препознам Корта, као што ми је било тешко да у оседелом Чаплину, без бркова и шешира, препознам Шарлоа. Уосталом, питам се зар таква „незахвалност“ није сан сваког уметника? Зар сваки уметник не жуди да реалност лика надмаши реалност аутора? Зашто вечна младост Корта Малтезеа за мене не би била реалнија и важнија од компликоване биографије његовог творца?

Аутор Хуго Прат ми, дакле, није нарочито близак, док према лику Корту Малтезеу осећам велику симпатију. Корто Малтезе ми је помогао кад ми је било тешко. То се десило кад сам био у војсци... Официри који су ме тада окруживали у касарни били су шкрти, глупи и одвратни. Ја горе багре у животу нисам видео. Своје сапатнике војнике сам помало мрзео, а прилично ми их је било жао. Официре сам прилично мрзео и помало ми их је било жао. Мислио сам да је већина официра луда, а да би могли да убију без кајања у то нимало нисам сумњао. Већина војника су, у мојим очима, такоде били луди, зато што су ту ситуацију прихватали као нормалну. Бескрајна је била њихова способност

30


налажења смисла у бесмислу и суспензије да поверују у реалност онога што је било очигледно. Схватио сам да средина у којој живим нема никакав одбрамбени механизам према ауторитету. Можда сам зато почео да пишем о Зомбијима. Можда се зато моја новела о Корту Малтезеу одиграва на Хаитију. Једном речју, у том војничком окружењу мени се никако није остајало. Нажалост, зидови касарне су били превисоки. Преостајало ми је једино да се „на крилима маште“ винем преко њих. За тај задатак ми је требао помоћник. Требао ми је имагинарни пријатељ. Ниједан од јунака литературе није ми могао помоћи. Али оно што није успело јунацима литературе, успело је јунаку стрипа. Романтични морнар, манекен авантуре и занимљивог живота, пружио ми је руку и извукао ме из мог окружења. Ја бих се свакодневно закачио за његов брод и тако напуштао касарну. Корто Малтезе, вечити борац против ауторитета, показао се као добар савезник против живота укљештеног међу зидове касарне.

Тако сам, дакле, новелу Корто Малтезе почео да пишем у војсци. Моја замисао је била да Пратовом опусу о Корту Малтезеу додам једну епизоду која ни у чему неће противречити претходним епизодама. Одлучио сам да ликове из стрипа пренесем у књижевност. Много чешће се дешавало обрнуто, да се ликови из књижевности пренесу у стрип. Поново сам прочитао све епизоде, пажљиво реконструисао биогрфију професора Штајнера и преслишао се где и када први пут срећемо Распућина и колико се пута ђаво појављује у Корту Малтезеу. Радећи тај посао што сам одговорније могао, настојао сам да успоставим равноправност измеду књижевности и стрипа, медија који сам од детињства волео. И то је било то. А, у ствари, то ми на памет није падало. Све су то накнадне рационализације. Баш ме је било брига за „стрип“ и „књижевност“. Хтео сам да будем са Кортом Малтезеом. Хтео сам да се дружим с њим, уместо са оним бандоглавим будалама које су ме окруживале. Особина Корта Малтезеа која ми је нарочито користила у тој ситуацији била је његова бескрајна способност романтизирања.

Недавно сам о тој необичној Кортовој способности говорио песнику Чарлсу Симићу. Настојао сам да заинтересујем Симића за Корта Малтезеа, па сам му дао да прочита епизоду У Венецији. Чарли је прочитао, накашљао се и промрмљао да је то нешто као Чикаго у пламену. Чикаго у пламену је некакав стрип који је Симић цитао као дечак у Београду. Разумљиво је да сам се на такав одговор је озбиљно увредио. Како се може Корто Малтезе поредити са неким тамо обичним стрипом? Онда сам се сетио да ми је Чарли рекао да су, баш у време кад је читао поменути стрип, њима деци у београдској школи причали о комунизму. Деци то није било много занимљиво. Например, било је јасно да тај комунизам није нешто тако узбудљиво као Чикаго у пламену. Идеологија која је претендовала на последњу реч у историји, која је по Сибиру расејала кости милиона људи, и која је писала читанке, била је тој деци мање стварна него стрип. Била је то велика похвала моћи стрипа. И, што је важније, та похвала је, неочекивано, потврдила моје суштинско искуство. Зар није на исти начин, за мене, јунак стрипа Корто Малтезе, постао реалнији не само од свог аутора Хуга Прата, него и од зидова касарне који су се у оно време затварали око мене?

Извор: Реч - часопис за књижевност и културу, март 1996

31

Зоран Пановић

Корто Малтезе - Живи дух Хуга Прата

„На плажи Итапое крај Сау Салвадора баијског, у Бразилу, налази се пребивалисте Златоусте, велике мајсторице магије... На веранди

сучелице дугим таласима Атлантика, Корто Малтезе ленствује уз шуштање кокосових палми...“ Овако почиње епизода „Бразилски орао“ коју је у Србији репрезентативно, у колору, како и доликује једном од највећих светских стрипова, објавила београдска „Комуна“. За оне који лети не могу ни возом до Сутомора, егзотика Хуга Прата, Кортовог „оца“, најбоља је могућа компензација. Маестро Хуго Прат је умро августа 1995, али је зато његов Корто из авантуре у авантуру бивао све млађи. Можда је највише у праву овдашњи стрип аналитичар Васа Павковић када каже да је Корто нека врста Доријана Греја. Неприкосновени канон „девете уметности“ је да стрип јунаци не маторе. Зато је за нову синтезу цртежа и подмлађивање свог вагабунда Прат морао да пронађе адекватан алиби.

На путу у алхемијску Швајцарску Корто проналази „краљевску крв“. Испија еликсир и постаје бесмртан. „Ето, то је био мој дар за његов рођендан“, признао је Прат једном приликом.

Када гране сунце, комад старог гвозђа се позлати, насукана олупина прелије се руменилом и поново оживи. Бар тако је говорио Прат. Разумете ли сада зашто је Кортов дух и даље насукан као олупина на коралним спрудовима негде око Фиџија? Та сентиментална реплика на дијаболичног „летећег Холанђанина“ бестрага је далеко од емотивног лимита који нуди, рецимо, хрватска поп сцена: „Ја сам само вагабундо, мене љубит, то је лудо“. Као што само српска мејнстрим кухиња може провоцирати љубавни куршлус типа „Иди широко ти поље, иди биће много боље“, тако с друге стране, само хрватски „шлагери“ могу да ускомешају анималне фобије дубоко затурене у катакомбама подсвести, све док их не ослободе повампирени Борис Новковић и његова несуђена невеста Северина (као зомби верзија Ника Кејва и Кајли Миног) са армагедонским питањем „зар је важно ко је крив, да ли ја или ти?“ ништа мање „судбинским“ од љубавних бродолома у које су нас водиле српске „краљице туге“. Зато треба побећи што даље од „јединственог културног простора“, што даље од њихових препланулих „копертон“ демона јер коридори судбине којима је Прат отиснуо Корта све су само не очајничка илузија живота еуфемистички доказана кроз „туризам“ схваћен малтене као онтолошки доказ егзистенције. Између „туристе“ - „вагабунда“ са уплаћеним полупансионом у Сутомору, Бугарској или Турској и апатрида зјапи амбис који раздваја емоцију од њене симулације.

Зато је „Балада о сланом мору“ (La ballata del mare salato) азил који вас и данас штити од „курвиних синова“ у чартер авионима. Корто се први пут појавио 1967. године у поменутој „Балади“ (163 табле), и временом је постао Пратова опсесија. На неки начин, то ће бити однос Ђепета и Пинокија за меланхолике старије од 18 година.

32


33


Један Пратов „кустос“, окарактерисао је „Баладу“ као „контемплативну причу јужних мора“. Сага о култном „навигатору судбине“, емоционалном хазардеру, скитници и сањару органски је повезана са сензибилитетом и животним лавиринтима Хуга Прата, уметника који је линеарном „игром сенки и светлости“ померио жанровске стандарде стрипа. Прат је рођен у Италији, у Риминију, 15. јуна 1927. Након краха Мусолинијеве афричке авантуре из Етиопије се враћа у Венецију. Док је похађао тамошњу Академију лепих уметности креира „Ас Пика“, маскираног борца за правду.

У Аргентини, где одлази 1950, настају стрипови „Наредник Кирк“, окарактерисан као „шпагети вестерн у ревизионистичком стилу“ и приче инспирисане стварним доживљајима ратног извештача Ерни Пајка. Након Аргентине, Бразила и лондона, 1965. се враћа у родну Италију где креира егзотичну „Ану од џунгле“ и пиратског „Капетана Корморана“.

Све до преломне „Баладе“ из које издваја Кортов лик и почиње азимут сагу о меланхолику који је опловио планету и у свакој луци имао по једну жену и једног галеба писмоношу. Корто је рођен отприлике кад и Тито, негде у претпоследњој деценији 19. века. Син је Циганке Ниње, Андалужанке и анонимног британског морнаричког официра. Васпитавао га је и учио један јеврејски рабин који се може сматрати његовим духовним оцем. Био је то Пратов лирски римејк на однос Аристотела и Александра Македонског. Религија робова, вуду култови, астрологија, тарот, алхемија, велике идеологије 20. века, фашизам и бољшевизам, то је миље у коме Корто крстари од Пацифика до Африке, од Венеције до Аргентине, Сибира и Кине - меланхолично достојанствен али и са „латентном нарцисоидношћу“ како је неко запазио.

Његова минђуша, догорела цигара и морнарска шапка можда су помало архаични сувенири за „крај историје“, али за „сентименталне паразите“ (Прат је једном приликом и сам себе тако окарактерисао), то су неприкосновени фетиши. Корто је са Распућином на „ти“, а хазјаина Стаљина без имало куртоазије, као старог познаника, пропалог богослова и грузијског пљачкаша банки, „од милоште“ зове Коба. Таквом мангупу и Хемингвеј би вероватно понекад добровољно могао да меша малтер.

Да би омогућио Кортов луксуз вечитог нежење у „акваријумском“ окружењу, Прат је измислио „ситуацију изгубљене љубави“. У Кортовим пустоловинама очигледан је дефицит сексуалних афера. Сентименталне везе су сасвим довољан простор за жене из његовог универзума. Само на такву романсу могла је да рачуна чак и Шангај ли. Њу је Прат креирао по моделу нећакиње Чанг Кајсека, заклетог терминатора Маових комуниста, коју је срео у авиону враћајући се 1974. из Њујорка. „Женама треба дати прилику да сањају да је увек могућ сусрет с Кортом. Он је заузео место оних згодних и елегантних официра из ‘Belle Epoque’ “, говорио је Прат поштено признајући да се иза његове глазуре уметника крије помало љубоморни воајер и макро „јер сам Кортове жене измишљао и позајмљивао читаоцима да би их коначно сместио поред себе - можда зато што сам претерано љубоморан, можда зато што су оне суштински моје“.

34


Фелинијевски акварели, авети из куће Хермана Хесеа, жанровски еквивалент романа Џека лондона, утицај магова стрипа - Милтона Канифа и Харолда Фостера, езотерична детекција Умберта Ека, цитати из прашњавих књига са полица Александријске библиотеке. И то је Корто када као пијавица приљубљен уз партнерку игра „танго“ на доковима Буенос Ајреса, тражи „Благо Самарканда“, медитира на гондолама „У Венецији“, распаљује машту сексуално фрустрираних руских грофица „У Сибиру“, или ноншалантно ћаска са троловима, вилењацима и друидима „У Стоунхеџу“. Поменути наслови стрип албума о тумарању скитнице у пози ритера рехабилитују онај готово ренесансни космополитизам према коме овај данашњи - идеолошки - изгледа стерилно бар колико и морбидно. Прат је лирским орнаментима пародирао историјске стихије, а „номадским“ начином живота свог „сина“ идеологију „крви и тла“.

Иако Корто зна да задрема читајући „Утопију“ Томаса Мора, утопизам је код њега само у функцији авантуре без властољубивих адитива.

Корто је део романтичног мита о „Морским псима“, који приповедају Дефо, Бајрон, Скот и Стивенсон. У његовом џепу може се наћи и карта пуковника Вилијема Вокера (свака сличност са Вокером из Рачка је случајна), који постаде и председник Никарагве пре него што га стрељаше у Трухиљи, у Хондурасу. Тај је, сматра Корто, сакрио баснословно благо у језеру Никарагве, крај Нове Гранаде, погибељном месту којим харају слатководне ајкуле. Задовољство је читати „Комуниног“ Корта у маестралном преводу покојног Николе Ђорђевића. Док је Прат радио у лозани, Корто је инстиктивно путовао до лугана посећујући и кућу Хермана Хесеа. Међутим, у својим лутањима, како примећује Васа Павковић, Корто - не случајно - никада не посећује Америку, „цивилизацијског молоха, који ће по окончању Другог светског рата ‘прогутати’ све светове. Изгледа: заувек!“. Према Павковићевим речима, посебан квалитет прича о Корту Малтезеу крије се у озбиљности матрице, односно употреби „паралелних“ система знања - митова егзотичних култура, празноверица, улоге тајних друштава. „Познавалац и скрупулозни истраживач архаичних картографија, хералдике, костимографије, окултних учења, љубитељ етнологије и историје, са библиотеком која је бројала 30 хиљада томова, Хуго Прат је у наизглед лабаве приче о Малтезеу уграђивао детаљистички космос ознака, које уз историјску матрицу, те коришћење ‘стварних

35


ликова’ - Рапућина и Стаљина, Џека Лондона и Хемингвеја - доприносе фактографској ‘чврстини’ стрипа, претварајући га у универзалну, маргиналну паралелу првих деценија 20. столећа“, истиче Павковић.

Сам Хуго Прат је рекао да би савршени Корто на филмском платну био Берт ланкестер, а да би га данас једино могао глумити Дејвид Боуви јер, сматра Прат, „његово лице може издржати дугу тишину, а да не изгуби привлачност“. Ако је могао да глуми Понтија Пилата, можда би могао и Корта, али ипак нико досад није смео на себе да преузме такав „играни“ ризик. Док се чека Кортов Питер Џексон, линијом мањег отпора трају радови на анимираном филму о Пратовом јунаку. Планирано је било да се дугометражни „цртаћ“ под насловом „Тајно двориште Аркана“ у Француској појави октобра прошле године. Датуми су померани, прво за јануар, а потом за 25. септембар ове године. Пре три године започет је филм базиран на Кортовим авантурама у Сибиру. Буџет је био пет милиона евра. Анимација је рађена у Кореји, али је материјал након банкрота студија у Сеулу пребачен у Париз.

Редитељ Паскал Морели каже да Корејци нису имали изражен сензибилитет за Прата, што се одразило на драконској редукцији снимљеног материјала. Филму ће гласове позајмити познати француски глумци. Корто ће говорити кроз глас Ришара Берија, за Распућина говори Патрик Бусите, док ће глас кнегињи Марини Семјоновој позајмити Мари Трентињан.

Иначе, легенда казе да се Корто и данас може срести негде у Чилеу. Ако је судити по једном измонтираном постеру, лепо изгледа и на Калемегдану. И да ли после свега другачијим очима гледате на она Титова лутања, прво по Европи и Русији, а потом са „Галебом“ даље до јужних мора Корту у походе?

Извор: ДАНАС, 10.08.2002. године

36


Corto Maltese: Animae mundi quaero

„Пустиња расте,тешко оном ко пустиње скрива“ - Фридрих Ниче

У дневнику једног италијанског племића из 17. века, Роберта,

који преживевши олују на броду Амарили и оставши сам на њему, тражећи спас од лудила и самоће у писању и филозофији, наилазимо на један занимљив податак. У Ресифеу у Бразилу, на брод се укрцао Малтешки витез, чије име не знамо. Већ то је довољно интригантан податак, јер се ретко дешава да витезови његовог реда плове светом сами, да не војују неке „свете“ битке, или да „помажу унесрећенима и болеснима“. А и он сам је упркос одори и обележјима више личио на авантуристу и морнара него на монаха - ратника. Вероватно се разочарао нечим. Његов циљ је био да пронађе острво Ескондиду (једном је споменуо као циљ и ружу коју је звао Rosa Alchemica) , о коме је само чуо неке приче од Венецијанаца, али нико није знао где се оно тачно налази. Ни посада брода није знала о постојању тог острва. У сваком случају, то га није обесхрабрило и кренуо је у потрагу са посадом коју су чинили већ споменути италијански племић, сумњиви доктор веома заинтересован за меридијане, и разни чудаци, сањари и пробисвети који су се могли наћи на разним бродовима 17. века. На пловидби Великим Тихим океаном, усидрили су крај неколико острва која су могла бити Ескондида. Идући дуж западне обале Чилеа наишли су на пусто острво Мас Афуера, веома близу острву Робинзона Крусоа. Острво је било тако лепо, клима пријатељска а растиње бујно па је витез помислио како би било лепо да ту и остане. Међутим, то није била Ескондида, тако да је наставио даље. Пут их нанео на неко од острва Галапагоса где су се сусрели са животињама које до тада нису видели, учинивши им се у једном тренутку да су уочили змаја како нестаје у таласима при морском сутону. Главна забава им је била кување џиновских корњачи. На крају се испоставило да ни то није Ескондида.

37


Даље наиђоше на пусто острво које није било убележено на мапама а изгледало је да на њега људска нога никада није крочила. Витезу, који је осећао одбојност према свету из кога је дошао (као и према капетану брода), почеле су да падају чудне идеје на памет: како би било лепо довести одабране на ово острво, преузети брод и запалити га, а онима који не желе да остану дати једну шалупу и послати морима. Основати ново друштво, далеко од сваког познатог и поквареног света. Међутим, његов циљ је била Ескондида, а пошто ни ово острво то није било, наставише даље. Следећа острвља бејаху настањена урођеницима коже боје ћилибара. Девојке су им биле прекасне, веселе и слободне а витез са Малте у тренуцима боравка на једном од њих нађе времена за њихово друштво, предах, и сликање. Помислио је да би овде могао да остане и да тако проведе остатак живота, али га капетанова журба да се што пре исплови из тих снова пробуди. А ни острво није било Ескондида. Као ни следеће, на коме је уживао приповедајући добронамерним урођеницима на неком непознатом језику митове целог света. По напуштању последњег острва, витеза обузеше црне мисли пред могућношћу да острво можда никада неће наћи. Помишљао је да коначну спознају координата Ескондиде и све друге одговоре потражи у загрљају морске смрти. Роберто, кога су такође сматрали чудаком који ноћу сања отворених очију а дане проводи затворених, успе некако да му скрене мисли. Наредне дане витез је проводио причајући посади разне приче из Ирске, Венеције, Родоса, Малте, Јужне Америке. Остало је нејасно да ли их је он доживео или неко други. Ускоро је Амарили захватила страшна олуја и сви сем Роберта нестадоше у таласима. Он ће касније у своме самотном путовању мрежом упоредника и меридијана наићи на острво које је вероватно била Ескондида. На жалост, прекасно за витеза са Малте који се у овој причи1 више не спомиње. Једноставно је нестао у таласима.

Међутим, неколико стотина година касније десило се нешто инте ре-сантно. На прелазу између векова, деветнаестог и двадесетог, неко сличан ће се поново појавити. И поново тражити Ескондиду. Скоро на истом месту где је Амарили изгубила део посаде. У сред Пацифика, везан за сплав, препуштен судбини и мору. Појавио се Корто Малтезе. На њега је наишао човек који је одбио да умре, Распућин. луди Рус, маг, шарлатан, пробисвет, убица, разуздани поп, а гледајући у контексту надолазеће епохе, права реклама за 20. век. Међутим, испоставиће се, да је и таквом бескурпулозном пирату, потребан пријатељ како би макар самог себе лакше поднео, ако се већ у свет око себе савршено уклапао. Испрва нећкајући се, на крају спашава Корта, на тај начин обезбедивши спас своје душе.

1 Причу је до краја исприповедао Умберто Еко у књизи „Острво дана пређашњег.“

38


Останимо на истом месту, али се вратимо опет у прошлост, у тренутак када је Малтешки витез нестао. Тренутак који је „изабрао“ да нестане баш је завршетак оне епохе у којој је човек успео да се ослободи догми а истина почела да се тражи. Слободарство и индивидуализам постали су најузвишеније тежње. Античка мисао је оживела, при чему је занимање за духовност али и природу око себе подигнуто на још виши ниво. А онда, револуција је на тренутак успорила, и место је заузела еволуција. Доласком једног идеализма и просветитељства, можда је витез са Малте осетио да нове потраге за узвишеним треба неко други да води.

Ново доба је дошло, али већ половином 19.века почело је да препушта место духовној кризи сада већ грађанског човека. Масе су биле задовољне ако су им задовољене њихове вегетативне потребе. У том вечитом кругу повратка на почетак, где је сада било потребно да се човек као појединац издвоји из масе, „родио“ се још један Малтежанин, Корто Малтезе. Човек способан да снагом свог духа поднесе свако зло, своју судбину прихвати а затим је јаком вољом и превлада. Баш је он био преко потребан за оно што ће уследити. Почетком 20. века човек је коначно докрајчио бога, почео да поништава историју и обезвређује „устоличене“ највише вредности. Свет је постао научно-техничка цивилизација која је брзином светлости својим пипцима почела да „дави“ Земљу. Рацио је преузео главну реч, а егзистенцијализам дијагностификовао човекову отуђеност од света, разграђеност личности, лишеност маште, а марксизам му објаснио да је претворен у пуко оруђе, илити да је као субјект постао - пуки објект. Корто Малтезе

историју и прошлост није заборавио, по потреби бежећи у романтику и свет ослобођен његових сурових законитости, али никада свој поглед није скре тао од будућности, увек пут настављајући, и поред тога што путокази нису били најјаснији. Његов боравак на светској сцени трајао је до 1936. и почетка Шпанског грађанског рата када се прикључио анархистима у борби за правду. После му се губи сваки траг. По неким причама, повукао се јер је мислио да у том надолазећем свету еле ктро нике, механизације и капитализма за њега није било места. Али пре ће бити да је у питању била његова погрешна процена. Вероватно је осетио да ће после Шпанског грађанског рата наступити ново време идеализма, напретка духа и још бољег схватања природе око себе. Па је сматрао да је његов посао готов (као и витез са Малте). А он се никада није

39


наметао. На жалост, погрешио је. Али свако греши. Осим оних који никада не греше... А да, рекосмо: „човек је коначно докрајчио бога“. Па, добро – дакле, СВИ греше.

Сада је само питање тренутка када ће се поново појавити неки витез, капетан брода, револуционар или неко други. Звање је небитно.

Јер, у сваком случају биће Корто Малтезе.

Онај који тражи неку нову Ескондиду или Ружу алхемијску.

Онај коме потрага за истином није одрицање од снова.

ружа

Она ружа, она неувењива ружа коју не опевам, она која је тежина и миомирис,она из црног врта у мрклини ноћи, она из било којег врта било које вечери, она ружа што је ускрси из ситнога праха умеће алхемијско, она ружа Персијанаца и Ариостова, она што је увек сама, она што је увек ружа над ружама, она што је млади цвет платонски, она пламена и слепа ружа коју не опевам, она ружа недостижна.

Хорхе луис Борхес

40

Милан Јовановић

Corto non è morto- Куда су то отишли сви наши јунаци? -

- Желиш ли одмах да те убијемо или прво да те мучимо?- Увек је боље помучити се.1

Данило Киш нам је оставио поуку да историју пишу победници, предања испреда пук, књижевници фантазирају, а само је смрт извесна. Дакле писац

ком верујем, записао је да је смрт неизбежна. Верујем Кишовој мудрости и зато вам скрећем пажњу да је тај човек у истој реченици рекао како књижевници обично фантазирају. Пре неколико година, светом се раширила гласина да су после више од пола столећа пронађени остаци олупине авиона којим је управљао Антоан де Сент Егзипери. Ту вест су сви они који верују у мит о Егзиперију (Сент Екс није ни лик ни дело, већ заједно, дакле мит), тврдоглаво одбили да прихвате, видећи у том подмуклом аберу ојачавање доказа о неминовности смрти. Хуго Прат није поживео довољно дуго да дочека вест о потврди смрти француског писца. Ипак, несумњиво би био уз оне за које идентификација олупине не сведочи ништа. Штавише, без обзира на то што су лекари 1995. године констатовали Пратову смрт, ни она није баш тако поуздана. И то је једна несигурна, оборива смрт. Док

1 Из разговора заробљеног Сукова и подпоручника Семена, у филму Бело сунце пустиње, који је на програму у Кинотеци, 30.01.2012.

41


год има склоних да верују како му се сваки веродостојан траг губи у Шпанском грађанском рату. Корто Малтезе је упознао Хермана Хесеа, Артура Рембоа, пријатељевао са Џеком лондоном, врло могуће на Каталонским пољима ратовао уз Џорџа Орвела. Било је то време када се светски дух узбуркао и путеви се укрстили. Млади Хуго Прат је у освит најгорег светског покоља био регрутован у Мусолинијеве трупе у Етиопији. У северној Африци се борио и Сент Екс, додуше нешто касније. Дакле, два човека се нису срела, али се њихов траг укрстио. О да, укрстио се, ако сумњате ви сте међу онима што верују у Егзиперијеву смрт. Ви сте се дакле предали.

Четрдесетак година након што су Немци погодили Сент Ексов авион, Хуго Прат је укрстио своје перо са последњих дванаест минута нама познатог Егзиперијевог живота. У тих туце минута, током којих се на шездесетак страна одвија читав пишчев живот, не сазнајемо ништа што већ не знамо из његових књига. Иако је књижевник, Прат не фантазира. Такве су и Егзиперијеве књиге. Мемоарске. Готово све говоре о његвом и животу његових колега пилота. Међутим, оне нису само историјско сведочанство ратног пилота. Заправо то су најмање. Егзипери би нам исте ствари казивао и да му је позив био ма шта друго. Он се усудио да нам као водич слепима објасни шта је заправо то што видимо око себе. Пабло Пикасо (који је иначе, иако Шпанац, за разлику од Орвела и Корта, у Шпанском грађанском рату учествовао из даљине), рекао је да сликарима треба везивати очи, као што се чини са косовима, да би лепше певали. Тек када се погледа унутра, види се споља. И то је свакако једна од дужности уметника, да показује суштину коју мимоилазимо, бринући о појавнсти облика и њиховом сјају. Дрво ће стајати у парку и осушиће се од старости, а ми ћемо почети да размишљамо о њему тек ако га спазимо на платну у неком музеју. Ако бисмо морали да вреднујемо Пикасове домете, оно што свакако не би имали права да оспоравамо је то да је он у неким својим фазама разголитио уметност до нивоа примитивне, како би нам показао шта смо то кроз миленијуме заборавили. Исто је радио и Егзипери. Написао је бајку о дечаку са друге планете, поједностављујући у њој нарацију до онакве каква би одговарала дечијој причи, а све како би нам показао шта је то човек. Шта је оно што је диференција специфика између човека и пуког биолошког конструкта. За целу ову причу, можда треба успут поменути и то да је Егзипери Малог принца срео у Сахари. Наравно и Корто је једном прошао онуда.

Хуго Прат је забележио мит о Егзиперију. То је онај период Пратовог графичког израза када се он више не бави детаљима. Тежи да усмери пажњу читаоца у средиште збивања. Многи читаоци, међутим, не воле тај Пратов „позни период“. У њему виде умор једног старца. Или још горе, лењост и успаваност на минулој слави. Може бити да огледало има и другу страну, али не треба пречути Пратову исповест, у којој је поручио да се целога живота трудио да дође управо до таквог стила. Рекао је да му је била жеља да толико овлада језиком цртања, да може да повуче само једну линију и да она има значење. Таквом сведеношћу се послужио и у целом наративном току свог омажа писцу. Хуго Прат у стрипу Егзипери не говори ништа што већ нисмо прочитали у Сент Ексовим књигама. Уз то није нацртао ниједну линију какву већ нисмо видели у његовим ранијим делима. Ипак, стрип открива један нови ракурс. Прат бира страну и бори се уз Егзиперија до последње стране. И посебно на последњој страни. Учвршћујући

42


веру онима који бирају да не верују да је смрт извесна. Јер, за смрт, осим научног утврђивања да је тело пролазно, а то је сложићете се јалов аргумент, још нико није пружио ваљан доказ. Откривање олупине авиона, пре неколико година, није доказ чак ни пролазности тела. Можемо дакле, не без насладе, да замислимо збуњено лице неког немачког поручника, који маја 1944, у извештају рапортира надређеној команди. Пронађена је олупина француског авиона. Пронађено је и тело изгорелог француског пилота. Али није пронађен писац ког смо гађали. Можда је пронашао Ескондиду? Чули смо да га тамо очекују Мали принц, Корто Малтезе и остали...

43

Александра Миљковић

“Дођавола све те жене!”

- поводом изложбе „Жене“ -

“Ех, да увек постоји неки идиот спреман да се жртвује за жену.”

Корто Малтезе

Прелиставајући странице књига написаних о Корту Малтезеу наићићемо на најразноврсније теме и питања. Неисцрпно је разматран авантуристички

дух храброг морепловца, природа његове привлачности и узбудљивост његових путовања. Инспирисан писцима јужних мора Мелвилом, Стивенсоном, лондо-ном, Стакпулом и Конрадом, Хуго Прат романтично истражује појединца који је слободан да бира да ли ће бити морепловац, пират или навигатор, стварајући на тај начин својим читаоцима жељу да и сами путују.

Испунити жеље читалаца, то је сан Хуга Прата. Успех је уколико читајући његове приче људи пожеле да сањају и да у тим сновима уживају. То је главни разлог зашто настаје тако велики број стрипова и књига. Једна од тих књига је и „Жене Корта Малтезеа“ која је настала као сарадња Хуга Прата и Мишела Пијера. Ова књига отвара једну посве нову тему о којој није толико пуно писано. Ко су жене које срећемо у стриповима о Корту Малтезеу?

На такво питање Прат је одговорио:

„То нису жене Корта Малтезеа, то су жене које је Корто срео у свом животу... Те жене су из универзума Корта Малтезеа.“

Уколико се и сами отиснемо путевима тог универзума срешћемо све те жене. Упознаћемо врачаре из Баије, харфисткиње из Ирске, грофице из Русије и револуционарке из Кине. Све жене из Кортовог света су лепе и опасне и на исти начин трагају за авантуром као и он сам.

Веома лако ћемо схватити да су то заправо жене из Пратовог универзума.

44


У књизи „Жеља да се буде бескористан“ Прат говори о свом детињству, одрастању и путовањима, помињући, између осталог, и све жене које је имао прилику да упозна.

Неће нас збунити што су ликови попут Венксијане Стивенсон, Шангај ли, лујзе Брукшовиц или Златоусте биле жене које је Хуго Прат у једном тренутку свог живота срео. Није било разлике да ли је то нека од девојака коју је упознао у Бруклину или на швајцарским Алпима, све оне помагале су му да живи и ради, и имале су једнаку моћ да га инспиришу и постану један од ликова у стрипу.

У свету Корта Малтезеа оне су представљене као активни учесници, веома често иницијатори готово сваке авантуре. Шта више, оне су део појединих историјских догађаја у којима играју важну улогу каква је револуциона борба кинескиње Шангај ли. Оне су препредене и пакосне као што је лик бескурпулозне авантуристкиње Венексијане Стивенсон или Дволичне Де Калупи која због свог лицемерја на самом крају гине.

Занесен езотеријом, егзотиком и магијом Прат ствара ванвременске ликове поникле из митова, веда и легенди. Најзагонетнији је лик Златоусте, лепотице која има више од 200 година и која се бави вудуом, а која је инспирисана ликом истоимене врачаре коју је Прат имао прилику да упознау Баији. Око ње су чаробнице попут Моргане ла Феј, чланице Тријаде попут Мадам Јаве, шпијунке и познаватељке астрологије попут Моргане Диос де Сантос Бантам. Све оне су и ратнице које се лако сналазе са ножевима, бодежима, чаробним напитцима и наравно ватреним оружјем.

Ту су и романтичне жене попут заносних иркиња Банши О`Данан и Мелоди Гел или плавуша Хипације и Соледад локхарт. Посебна прича су жене попут књегиње Велике Русије Марине Семионове или лејди Ровене Велш са својим префињеним али опасним племићким ставом.

У свима њима можемо видети одређене симболе. Оне у себи носе похрањен један део историје са свиме што тој историји припада. Оне оживљавају времена, просторе, изгубљене народе и цивилизације. Оне су носиоци религија, познаваоци магије и митова. То су жене чудних и звучних имена. Именовање је битно јер је код путописаца, морепловаца и навигатора на географским картама све јасно обележено. Понекада је у самом имену похрањена читава личност и њен дух. Те тако Банши објашњава да већ својим именом она доноси несрећу.

45


Пандора својим именом подсећа, како на старе митове тако и на егзотичне морске крајеве.

Ипак и поред толиког броја лепих жена Корто Малтезе остаје недодирљив и непоколебљив у својој загонетности. Хуго Прат га је окружио заносним лепотицама али поред свих њих је створио и ситуацију изгубљене љубави, неименовану жену на коју Корто само понекада помисли, остављајући без објашњења о којој се тачно ради. Срећом ове жене нису љубопитљиве и веома добро схватају немирну природу морнара. На крају сваке приче чују се само сентиментални одпоздрави на разним светким језицима. Свака од њих га назове другим именом и наставља свој пут ка новим авантурама, које се за њих на крају ипак завршавају, за разлику од Кортових.

Хуго Прат се потрудио да их, са обзиром на то одакле долазе или чиме се баве, представи веома веродостојно. Веома слично његовој жељи да што детаљније наслика најразличитије националне војничке униформе тог периода он је нашао начина да кроз представе ових жена опише културу појединих националности. Можемо слободно рећи да су многи од тих ликова представљени на стереотипан начин који је лако препознатљив за једну културу или нацију. Те тако лако препознајемо националну одећу Јапана, афричких земаља, области Баије у Бразилу или Аргентине. Веома често је довољан само један предмет, део накита или инструмент који симболизује читаву културу, идеологију или веровања. Пример за то је харфа Мелоди Гел која нас подсећа на Келте и Гале или медаљон војних заслуга нацистичке Немачке који у часу свог погубљења лејди Ровена Велш поклања Корту Малтезеу.

Прат је насликао и велики број акварела на којима су представљене ове или било које друге жене. Њима је јасније објашњен лик и они се јављају као слободне табле и визуелни предтекст на почетку сваког стрип - албума о Корту. Многи од тих акварела су и актови на којима нежност Пратовог цртежа истиче благу еротичност и загонетност жене. Ове представе веома подсећају на актове славних сликара попут Егона Шилеа који је вероватно утицао на Прата.

Корто Малтезе не остаје равнодушан према женама. Веома често гаји велико поштовање, а још чешће улази у озбиљне ватрене обрачуне који се завршавају пуцњавом. У саком случају не зазире да их пошање дођавола и пожели да побегне што даље од њих јер се не ретко деси да оне упиру реворвере у њега. Али на самом крају готово свака бива позвана да настави путовање са њим или поздрављена до скорог виђења.

46


Одајући омаж Хугу Прату, његов славни колега Гвидо Крепакс нацртао је јако занимљив цртеж на којој је представио Корта Малтезеа и типичну жену1 његовог универзума. Цртеж ма како шаљив, или можда чак увредљив за све љубитеље лика и дела славног морнара, у себи ипак носи помало истине и на сликовит начин објашњава да су све Пратове јунакиње можда само разноврсна женска представа Корта Малтезеа.

1 У овом случају то је Валентина, јунакиња истоименог стрипа Гвида Крепакса. И њен лик је, као и лујзе Брукшовиц из стрипа Корто Малтезе, инспирисан чувеном глумицом немог филма лујзом Брукс

47

Сергеј Каров

Балада о Kорто Малтзеу

Могао би човјек бити главом и брадом сам Пјер Бугенвил, Џејмс Кук, Фердинанд Магелан или тко год други од чувених морепловаца, свеједно

не би био у стању лоцирати Ескондиду. И само име казује му све, јер Ескондида значи скривено, тајновито, и тиме је потпуно задовољилo потребе свога власника који бијаше подједнако тајновит и за кога су, осим његових људи, тек ријетки знали, па и то само из магловитих нејасних прича покупљених по тко зна којим лучким баровима; а како му ни право име нису знали, ради његове фратарске одоре, с капуљачом која је обавезно скривала његово лице, ословљавали су га са Монах. Професија му је ипак била знатно свјетовнија од имена, бавио се гусарењем, пљачкајући и потапајући бродове свих застава, осим једне, није дирао бродове царске, Вилхелмове, Њемачке. А зашто и би? Привремено је био у њиховој служби јер је угљен са свих потопљених бродова допремао и продавао управо њима тј. особно њиховом комаданту Вицеадмиралу Фон Шпекеу (мало измјењено име али се мисли на стварну особу Грофа Максимилијана Фон Шпеа, тада комаданта Немачке Источно-азијске ескадре која ће бити уништена 8. 12.1914. у битци код Фолкландског оточја). Занимљиво је да ће се у Другом свјетском рату и за њемачки џепни бојни брод Гроф Шпе, (име је добио по овом вицеадмиралу), јужноамеричке воде поновно показати као судбоносне и то опет недуго након отпочињања непријатељстава. Фон Шпеке је знао да ће ускоро избити рат и да ће њемачке пацифичке базе бити врло брзо освојене, тако да ће његова ескадра остати без извора горива, стога је на овај начин, уз помоћ Монаха, гомилао залихе.

Но, макнимо се напокон и од Фон Шпекеа и од Монаха јер, премда битни, они су ипак само споредни ликови наше приче. Напустимо Ескондиду и запутимо се далеко на отворено море. Ако пажљиво осмотримо видјети ћемо један сићушан објект налик на сплав. А ако приђемо још ближе видјети ћемо и човјека на сплави. Но тај човјек сигурно није бродоломац јер су му сви удови везани за сплав, малтене да изгледа разапет. И он је некад био капетан, али су једна жена, једна забрањена љубав, и један вођа палубе, за којег је прекасно сазнао да је уједно и брат споменуте жене, одиграли улогу у побуни иза које је он изгубио свој брод, а да ли је сачувао и главу, још увијек је било упитно. Ни сусрет с катамараном капетана Распућина, који му је био, рецимо то тако, нека врста пријатеља, није за невољника морао значити као сретан развој догађаја јер ће Распућин двојити да ли да га спаси или да га се заувјек ријеши. Но све двојбе прекинути ће мисао на коју је вражји Рус наишао. Сјетио се наиме да су ипак обојица у Монаховој служби, а тко зна како би Монах реагирао на Распућинов самовољни чин. И тако је ипак на свој катамаран примио капетана Корта Малтезеа.

Чувени стрип Хуга Прата, Корто Малтезе, појавио се први пута давне 1967. године и то управо причом „Балада о Сланом Мору“ у ревији „Наредник Кирк“, названој по једном другом Пратовом јунаку, но ревија ће се угасити већ

48


Први кадар филма „Његово величанство О’Киф“. Филмско остварење које је у много чему послужило маестру Хуго Прату у осмишљавању Корто Малтезеа

Берт Ланкастер у улози капетана О’ Кифа

49


две године касније. Нови покушај ће услиједити 1970. када се Прат прикључује другом стрип магазину. Управа којега је на сву срећу подупрла Пратову одлуку да настави развијати лик симпатична пробисвјета, сањара и луталице, заклетог индивидуалиста којега смо упознали управо у Балади. Била је то храбра одлука јер Корто је све осим уобичајена јунака. Не подноси ауторитете нити униформе било које врсте и боје, храброст му никада не превагне над здравим разумом, (што нипошто не значи да је кукавица, већ да не срља у лудо), велики циник и уистину је далеко од витеза у сјајну оклопу без страха и мане, каквим су били тадашњи хероји и/или суперхероји. То је сасвим јасно приказано већ у првој епизоди гдје поради жене губи брод, а касније ће га једна друга (Пандора Гровеснор) и упуцати, тешко га ранивши. Жене ће се и иначе показати судбоноснима у авантурама овог романтика. Тако нешто се никада не би могло десити херојчинама типа Џона Вејна, али ето Корту то није страно и зато је, унаточ честим сусретима и с магијом и врачевима, он стварнији и животнији лик од већине осталих. Свој настанак наш јунак ипак у многоме дугује једном филмском глумцу и једном његовом филму. Ријеч је о Берту ланкастеру и то у филму „His Majesty O’ Keefe“ (Његово величанство О’ Киф) из 1954. године, а у режији Барона Хаскина.

Радња филма смјештена је на један измишљени пацифички оток на коме се О’ Киф у почетку жели само обогатити продајом копре (сушене језгре кокосова ораха), да би након што га прогласе владаром откоа, ипак полако почео размишљати и даље од особне користи и штитити домороце од угњетавања њемачких империјалних комесара. Дакле, у овом филму видимо и на лику О’ Кифа да он, баш као што ће и Корто чинити, своју величину показује надвладавајући властите мане, а не истичући своју безгрјешност. Друга повезница је индентичан стил одијевања, уз обавезну капу морнаричког часника на глави, а не може им се оспорити ни физичка сличност. Филм је осим тога сниман на стварним локацијама острва Фиџи, које је уједно и у подручју у којему се одвија Балада. Дакле несумњив и непорецив је утјецај који је филм имао на настанак Корта Малтезеа па је уистину штета што је овај, можда не понајбољи ланкастеров филм, но опет више него ли довољно добар, а са становишта стрипа чак и значајан филм тако риједак на малим екранима (један једини пут приказан је у циклусу филмова Берта ланкастера, и то у 80-им годинама). Сам Прат ће небројено пута и потврдити да би приликом разговора о могућем филмовању његова стрипа, у насловној улози могао замислити једино ланкастера, но то се на жалост никада није догодило, али догодило се зато нешто друго. Француски Студио Канал направио је читаву серију дугометражних анимираних филмова о Корту Малтезеу, која обухваћа:

- LA COUR SECRETE DES ARCANES радио Паскал Морели - У Сибиру- дугометражни 2002;- те серијал „10 Aventures De Corto Maltese“(10 авантура Корта

Малтезеа) - Серијал су радили Рихард Данто и лајам Сауро и то по

насловима:- SOUS LE SIGNE DU CAPRICORNE - У Знаку Јарца - дугометражни

(2003) - LA BALLADA DE LA MER SALÉE - Балада о Сланом мору -

дугометражни(2003)

50


- LES CELTIQUES - Келтске приче - дугометажни (2003)- LE MAISON DORÉE DE SAMARKAND - Златна кућа Самарканда -

дугометражни (2004) - TÉTES ET CHAMPIGNONES - Чудотворне гљиве - кратка полсатна

прича из серијала Зелени Континент (2003) - LA CONGA DES BANANAS - Банана рат - кратка полсатна прица из

серијала Зелени Континент (2003)- CONCERTO EN O’ MINEUR - Концерт у ирском молу за харфу и

нитроглицерин - кратка полсатна прича из серијала Келтске Приче (2003)

- LE COUP DE GRÂCE - Чин Милосрђа - кратка полсатна прича из серијала Етиопске Године (2003)

- D’ AUTRES ROMEO ET D’ AUTRES JULIETTE - О другим Ромеима и другим Јулијама - кратка полсатна прича из серијала Етиопске Године (2003)

- LES HOMMES-LÉOPARDS DU RUFIJI - Људи леопарди - кратка полсатна прича из серијала Етиопске Године (2003).

Први који сам одгледао био је „La Cour Secrete Des Arcanes“ и морам признати да сам га очекивао са неком чудном мјешавином нестрпљива ишчекивања и велике скепсе. Корто је тежак као стрип и након небројених разочарења са другим стрип екранизацијама бојао сам се како ће то све скупа изгледати на екрану. Тим више што је и мој однос према самом стрипу имао своју предповјест. Давно сам се срео с Пратовим стриповима, што по Стрипотекама, што по Стрип Артовима и морам признати да је од свих његових стрипова, (нпр. Пустињске шкорпије или Приче из Другог светског рата) Корто био онај који сам редовито... ПРЕСКАКАО! (Данас ту срамотну чињеницу радо објашњавам својом тадашњом младошћу, па нека и остане на томе.) Но, на срећу, пружио сам му још једну шансу. Почетком деведесетих на киосцима је што се стрипова тиче владала права пустош, а онда су се полако почели јављати. Талични Том и Астерикс, Блубери и Усаги Јоџимбо (препорука свим љубитељима Куросаве!) и дакако Корто Малтезе. Не знам што ме навело да купим тај албум, можда чињеница да ми је фалио онај ритуал одласка на киоск и куповина разних стрип издања, ритуал који сам у већем или мањем опсегу (овисно о финанцијама) понављао од ране младости, и уз који сам и одрастао, а албум који сам тада узео био је трећи из серијала Келтске приче. Појма нисам имао колико их је дотада изашло ни да ли ће ићи даље, но овим сам се одушевио, поготово причом „Бургундац и Руже Пикардије“ у којој имамо једно осебујно виђење погибије чувена Црвеног Барона (од куда ми право да сумњам у ишта кад ја за разлику од Корта нисам био тамо присутан). Овај други покушај је означио моје ново и напокон право откривање овог изврсног стрипа који је увијек нудио нешто више од осталих, и који се није могао читати само ради читања, или рецимо пред спавање, јер је увијек захтјевао добру дозу позорности. Дугометражни анимирани филм „La Cour Secrete Des Arcanes“ дошао је срећом у овој другој фази када сам већ постао заклети присталица Корта Малтезеа, јер да није тако можда му и не бих пружио шансу. А то би била велика, велика штета јер је уистину изванредан, а одликује га готово апсолутна вјерност стрип предлошку. Па чак и ако је стрип предложак у основи рађен у црно бијелом формату, овдје су изванредном употребом боја само још појачали ноту мистичности и бајковитости која прати Корта Малтезеа, тог сина

51


Распућин, луди Рус, највећи Кортов пријатељ, или пак најопаснији непријатељ?

Шангај Ли-кинеска револуционарка

52


гибралтарске циганке и морнара из Корнвала. Сумњичав какав већ јесам, имао сам и нову бојазан, јер ако је један цртани из серије добар, да ли то нужно мора значити да су и остали добри? И дошао сам до закључка да МОРА! Одгледана је и „Балада“ и „Златна кућа Самарканда“ и ни за длаку нису одступили од врхунског стандарда који су си поставили. Мислио сам да ћу након Lone Wolf & Cub серије тешко наћи иједну другу коју би могао тако нахвалити као недостижан узор у екранизацији стрипа, но ето Студио Канал ме је на најљепши могући начин дематирао.

Но, вратимо се сад мало на оно што Корта као стрип или цртани филм, толико чини посебним. То су људи од којих су сви различити, јединствени, незаборавни. Читав низ познатих личности појављују се у већим или мањим улогама у Кортовим авантурама, почевши већ од „Баладе о Сланом мору“. Капетан Распућин, на пример. Звучи ли име познато? Није ли Распућин био онај помало луди пророк-монах и велики женскарош у служби царске куће Романов, за којега нас повјесне књиге уче да је убијен 1916. године. Но то га очито није спријечило да учествује у бројним Кортовим авантурама, примјерице „У Сибиру“ која се дешава нако свршетка Првог свјетског рата. Па нису ни повјесне књиге попиле сво знање свијета. Однос Корта и Распућина је врло осебујан, вежу их заједнички послови, али иако један другоме знају спасити живот то је веома чудно (не)пријатељство (успоредиво можда с односом два великана кинематографије - Клаусом Кинским и Вернером Херцогом, јер је ријеч о односу увијек на самој ивици рата или љубави, који нам је изњедрио таква ремек дела попут Fitzcar-ralda). Сам Рус често пута је био у искушењу ријешити се ортака, да би ипак одлучио то не учинити, чисто из прагматичних разлога, јер би се показало да му је Корто потребан макар и као мање од два зла, те је боље оставити га на животу. Негдје се ту вјеројатно крила и спознаја да другог пријатеља више никада неће имати, а с тиме се чак ни он није имао срца суочити. Појављују се и многе друге особе чији су се животни путеви укрстили с Кортовим; Црвени Барон, чаробњак Мерлин, Гроф фон Шпе, Џек лондон, Кориско и његови кангачеироси.

Негдје тијеком Шпањолског грађанског рата, нашем морнару губи се сваки траг. И ову оскудну информацију сазнајемо у једном сасвим другом стрипу. Наиме то нам каже Куш у једној од епизода „Пустињских шкорпија“. Куш и Корто су стари знанци, срели су се још тамо давне 1918. у „Етиопским Годинама“ и немамо разлога сумњати у точност ове информације.

Погинуо није и у то то смо сигурни, једноставно је сишао са сцене. Знао је рећи да ће сам одредити дан своје смрти. Па можда га је и одредио, можда је осјетио да ово модерно доба више не припада њему, да је сувишан, да ово све више постаје свијет стројева и механизације у коме један такав индивидуалац и романтик ни нема што тражити. Можда се ипак само повукао негдје у осаму и ужива у успоменама на бројне авантуре које су га бацале на све стране свијета: Хонг Конг, Венеција, Јемен, Сибир, Бразил, Кариби. Заиста превише за један животни вијек. Па чак и ако је сањао будан, можемо се осјетити уистину повлаштенима што је своје сање несебично подијелио са нама.

53

Иван Николић

Четири пера, два Куша и златна Кућа Самарканда

Пера судбине

„До 1884. године више од четвртине површине Земље било је у рукама Британаца. У то доба није било веће части за младића од борбе за

Домовину и Краљицу. Они који су одбили да се боре, осрамотили би своју породицу и пријатеље. Симбол њиховог кукавичлука било је бело перо…“

Овим речима почиње филм „Четири пера“ (The Four Feathers) пета екранизација, истоимене књиге, снимљена 2002. године1, у којој главну ролу, Харија (Harry Feversham), тумачи, сада нажалост већ преминули глумац Хит леџер (Heath Ledger), коме је прогнозирана славна каријера. Другу јако битну и пресуду улогу, Данакила из племена Бени-Амера, имена Абу Фатма (Abou Fatma), тумачи Џиман Хансу (Djimon Hounsou).

Радња филма започиње у Енглеској, и приказује петорицу пријатеља: Харија, Џека (Jack Durrance), Вилијама (William Trench), Тома (Tom Willoughby) и Едварда (Edward Castleton), који похађају елитну војну академију под називом: „Royal North Surrey Regiment“. Нико од њих нема ратног искуства и наивно маштају о данима славе и првој прилици када ће постати прави војници. О томе су маштали готово сви младићи тога доба који су живели у Енглеској и веће части од одлазка у војску није било. Сви сем Харија. Хари је уписао војну академију због амбиција свога оца и породичне традиције иако је сам имао другачије погледе и убеђења. Његов најбољи пријатељ је Џек који му је попут брата и имају изузетно поверење један у другога. Наравно као што то обично бива, једино што може да наруши њихов однос јесте жена, Харијева вереница Етна (Ethne Eustace). Дан после објављивања Харијеве веридбе са Етном, стиже проглас и Краљичино наређење да њихов пук коначно креће у рат како би угушио немире које је изазвао Махди (Muhamed Ahmed al Mahdi) вођа дервиша, који је успео да пробије енглеске барикаде и направи немилосрдан покољ над окупационом војском. Хари подноси оставку, необавестивши пријатеље о томе и одлази код Етне. У тренутку њиховог сусрета стиже пошиљка, из које приликом отварања испадају три бела пера са подсетницама. Етна се сагиње и са неверицом чита од кога су. Том, Вилијам и Едвард разочарани Харијевом одлуком поступили су у складу са друштвеном нормом тога доба не размишљајући да ће тим чином сломити пријатељево срце… четврто је Етнино. Ту почиње Харијева борба са друштвом и још важније, самим собом.

Абу Фатма је представник „црног ратничког народа“ и њихове културе, и као такав представља један тас на „ваги“ који је центар и расплет свих догађаја који ће се одиграти у филму. Други тас је свакако Хари као представник „белог гордог народа“. Та два лика који су кључ целе радње, нам показују и руше све сте-реотипе о дељењу људи према боји коже, раси, вери, богатству или сиромаштву 1 листа екранизација „Четири пера“ према години изласка: 1. 1921; 2.1929; 3.1939; 4.1978 (TV);

5. 2002

54


Четри пера из 2002. године, у главној улози Хит Леџер

Филмски плакат верзије из 1939. године

55


и кроз своје поступке показују истинске вредности које надилазе и сам живот и у томе се огледа њихово херојство. Занимљив контраст је симболика које перо има у филму. За „бели народ“ оно је жиг кукавичлука и особа која га добије заслужује највећи презир друштва и изопштење из елитних кругова и јавног живота; док код „црног народа“ оно представља медаљу храбрости, која велича славу ратника, а младић који задене у косу прво перо после првог одузетог живота непријатеља у борби, заслужује највеће почасти од својих саплеменика. Додуше, мале разлике између „белог“ и „црног“ човека свакако постоје, што би рекао Абу Фатма: „Ви белци се јако чудно смејете?“.

Иако не тако добро прихваћен и оцењен међу критичарима и публиком, овај филм у себи садржи најбоље како из књиге, тако и из претходних екранизација. Укратко речено, то једна лепа, романтична, дирљива прича која говори о пријатељству, оданости, пожртвовању, идеалима, различитости култура и њиховом прихватању и разумевању од стране главног протагонисте. Гордост и традиционализам, самилост и праштање, искупљење и стид су елементи који марширају кроз цео филм, а истинска храброст их предводи ка коначном расплету. Иако пера у наслову говоре другачије, кукавичлуку није место међу доминантним елементима филма, јер у овом случају оцена о томе шта је храброст а шта кукавичлук појединца, су ускогрудо схватање целокупне нације и бескомпромисни став да онај који не иде у рат и не даје живот за краљицу и отаџбину, па макр се то косило са његовим идеалима, је у старту окарактерисан као слабић кога се породица и пријатељи одричу, а добијено перо срама, пратитиће га кроз цео живот.

Оно што овај филм чини блиским нашем „морнару без брода“ јесте да одише Пратовом поетиком и сентименталношћу и у себи садржи доста елемената при казаних у албумима Корто Малтезе: „Етиопљани“ и „Златна кућа Самарканда“. Или тачније, Прат је у Корта уткао оно најлепше из поменутог дела.

Споменуо бих и трећу екранизацију насталу 1939. године, најзначајнију према оценама критике, а с обзиром на годину када је снимљена и великим буџетом за то време, прави филмски спектакл. У овој верзији на почетку филма јако добро је приказано Харијево одрастање и крути ставови тадашњег друштва о томе шта је то храброст, шта је херојство, и ко су кукавице. Хари одраста задојен причама како о војним подухватима хероја из породице, тако и о кукавицама које су се уплашиле на бојном пољу и тако постали проклети и одбачени од свих па и самог Бога. Од Харија траже безусловну лојалност војсци и отаџбини. Отац се труди да га искали као правог војника, који без размишљања прихвата мисију и безглаво јури у поход за славу. Он напослетку и уписује војну академију из поштовања према оцу. Али проблем настаје када треба да се крене у рат, јер Хари у дубини своје душе није војник већ поета склон анархизму, романтик одан својим идеалима. И непрестано ће му се у мислима јављати сумња у исправност Краљичине одлуке, јер не може да прихвати разлог због чега је Краљици стало до парчета неке толико далеке земље и да ли је то вредно жртвовања. Разговор између Харија и Етне који наговештава Харијев бунтовни карактер:2

Етна: „Хари, шта се догодило? Питер је отишао синоћ, а отац је отишао да вас све испрати. То је отказано!? Ви ипак не идете?“

Хари: „Они су отишли. Пук је испловио јутрос. Али ја нисам отишао са њима.“Етна: „Не разумем?“

2 Цитат из филма:“Четири пера“ из 1939 године. Разговор између Харија у Етне о убеђењима и одговорности

56


Хари: „Ми смо о томе често разговарали. Узалудност ове идиотске египатске авантуре, сви су полудели од тога, а у ствари је сабласно губљење времена, које ми више никада нећемо имати.“

Етна: „Шта си учинио Хари?“Хари: „Поднео сам оставку у

служби. Требао сам да учиним пре, много раније. Нећу да проживим свој живот као варалица. То је све што је човек, ако он не успе да буде веран својим уверењима! Ја верујем у нашу срећу. Ја верујем у посао који треба обавити овде и спасити имање од пропадања. Како спасити људе занемарене од стране моје породице, јер су више волели славу у Индији, славу у Кини, славу у Африци!“

Велика мана овог филма са аспекта екранизације је у томе што је изостављен лик Абу Фатма. Он је такође изостављен и у другој верзији из 1929. године. У њима Хари је бели господар на црној територији, а све одлуке и акције које предузима зависе само од њега. Он сам стиже до тријумфа. лик Фатме који је по много чему узвишенији од белаца, а при томе и рука спаса једном од њих, очигледно није баш био добродошао у америчкој филмској индустрији тога времена.

Прича о два Куша...

У Африци постоји номадски ратнички народ под именом Афари или Данакили. Афари чине око половину становништва Џибутија, па представљају једну од девет признатих етничких група (килилоцха) Етиопије. Афарски језик (кушитски) говори се у областима Афар у Етиопији, источној Еритреји и Џибутију, али како су Афари традиционално номадски сточари, могу се пронаћи и у другим државама. Преобратили су се на ислам у 10. веку након контакта с Арапима. Врста ислама којег исповедају је синкретичка, па укључује многе елементе њихових старијих веровања (темељених на Небеском Богу). Бени-Амери су данакилско племе, једно од два племена Беџа (друго је Абабда) настањених у крајевима уз Црвено море у Еритреји близу града Касала. Бени-Амери, што је несродно Беџама, чине конфедерацију номадских група, док је сам њихов друштвени систем кастински.

Абу Фатма је Данакил од главе до пете (и бодежа), из племена Бени-Амер, вешт и поштован ратник коме заповести Курана представљају животни пут. Он

„Ко корача тако смело?“„Ко пркоси судбини својој?“„Чији понос као жеравица тиња?„Ко је тај горди дечак?“ ...чудила се замишљена луна.

„...Британац, авантуриста, романтични санјар, идеалиста, анархиста... да неће можда постати отац морнара са лажном линијом среће на длану? ...можда... можда би и могао постати он“... одговарају звездице, лунине сестрице...

„Можда...Васцељена шапуће да ће се родити дечак од оца пустолова и мајке вештице коме је чак и смрт наклоњена,... можда, али он је британац као и нјегова вереница, биће занимљиво посматрати како ће Судбина у ово уплести прсте. Видим будућност целог човечанства, али не и својих посвојених синова!“, смешила се задовољно луна.3

3 Др П. Х. Белефондс, Сви Лунини синови; поглавље VII: Посвојени, Француска, 1885.

57


Абу Фатма

Куш и први сусрет са Кортом

58


не сумња у искушења која му намеће Алах, макар се радило о бризи и чувању живота једног неверника и непријатеља... а како су чудни путеви Алахови из овако једне бизарне ситуације родиће се пријатељство епских размера. Карактеристична обе-лежја ратника његовог племена су перо у коси за први одузети живот, наруквица или дуборез на пушци или балчаку ножа за пет одузетих живота и огрлица за десет убијених непријатеља.

Ови симболи стичу се искључиво у борби и убиством непријатељског вој-ника, ратника, бандита, у освети или када се брани част под условом да је противник ратник. Код убиства младића који нису постали ратници, приликом пљачки недужних или убиством човека чија се жена отима, ова обележја се не добијају.

Балада о два пријатеља - кукавицама или

несхваћеним херојима

Два пријатеља, онај-што-није-требало-да-се-роди и онај-што-се-прави-тоша, један тврдокорни револуционар и традиционалиста а други романтични анархиста, једнога сасвим обичног дана погледаше смрти у очи. Да је реч о старом добром Симеријанцу, већ би грозничаво окретали странице стрипа и пуни адреналина пратили спектакуларни окршај. Међутим ове две наше јуначине бирају најбоље и најдревније решење у сукобу са смрћу: бежање-главом-без-обзира. Разум је преовладао и нагон за самоодржањем показао се као покретач дате акције.

У епизоди „О другим Ромеима и другим Јулијама“5, Корто и његов пријатељ Куш се налазе у Кушовом селу, када изненада почиње напад супарничког хришћанског племена. У жару битке, под навалом и сталним притиском бројнијег непријатеља, двојица јунака, беже са бојног поља на различите стране, спасавајући голи живот. На први поглед Корто испада кукавица, јер је оставио пријатеља. Међутим, након одласка са бојног поља, почиње морално преиспитивање Корта Малтезеа са самим собом: „Напустио сам Куша у борби!? Е да…Тачно, напустио сам га…али зашто па не бих?...због пријатељства?...оданости?...ма, шта то причам…не морам ником да се правдам…чујете ли ме?...Побегао сам! Уплашио сам се смрти и побегао сам…и побећићу колико год пута будем хтео…Торњајте се дођавола! Нисам ја нека јуначина…Ја сам као други…И имам право да погрешим као и сви, мирно, без да сваки пут полажем испит савести…“. Куш је имао сличан поглед на догађај који се одиграо, моралне дилеме и грижу савести.

...ноћу над пустињом када се међу мноштвом звездица лењо помоли млади месец, а бедуини шћућурени испред логорских ватри са жаром у очима при-чају пустоловине о храбром пустињском ратнику Абуу и његовим авантурама, и како је једног дана упознао неверника који није имао лажљива уста, али је зато имао пустињско срце, а легенда каже да када једном пустиња невернику да такав дар, и син тога човека ће се једнога дана наћи поново ту да проживи легенду свога оца...шушка се још да је Абу добио сина баш у вечери када је месец био млад и са поносом у срцу ускликнуо Куш!...древно име старих Кушита...4

4 Др П. Х. Белефондс, Срце пустиње; поглавље IV: Легенде, Француска, 1903.5 Албум: Корто Малтезе - Етиопљани

59


Корто за разлику од Харија јасно сагледава своје врлине и мане, праве и погрешне потезе. Корто можда на први поглед делује као пустолов рођен под срећном звездом, који је својим неодољивим шармом успео да отопи најхладније срце од почетка настанка времена, срце Смрти, а она слабежљива на овог морнара некако му увек прогледа кроз прсте. Али када мало боље загребемо испод површине схватимо да то баш и није тако.

Постоји стара изрека која је универзална за све народе и све религије: „Ако се чуваш и Бог те чува!“, о коме год Богу да се ради… а наш Корто је се итекако придржава. Он разуме различитости народа и дубоко цени обичаје, културу, веровања, и супротстављене моралне погледе на живот источних, западних, северних и јужних народа… Корто зна и дела у складу са ситуацијом, па тако и у складу са боговима тих простора. У Венецији се придржава строгих масонских ритуала и поштовалац је Великог дела, у Ирској сањари са келтским божанствима, Људи леопарди га сматрају својим братом јер је упућен у њихове тајне, вуду свештеник га поштује и зна да Корто уважава његову веру, али такође је сигуран да његова магија не би „радила“ на Корту, јер поштовање и веровање нису две исте ствари.

У „Етиопљанима“ је на један јако сликовит начин приказана ова парола којом се Корто руководи. Приликом првог упознавања Корта и Куша, Куш има јако лоше мишљење о дотичном морнару. Назива га погрдним именима и вређа у свакој прилици. Како вереме одмиче Куш полако увиђа квалитете свога сапутника, али преломни момент настаје када се Корто успротиви Кушу на страној земљи, где владају други закони, морал, идеали и убеђења. Он храбро иступа и проглашава себе једнаким са данакилским ратником, и тиме потврђује да му је он више од пријатеља, брат различите боје коже. А неспоразуми се решавају следећим дијалогом:

Куш: „Од тебе не морам да примам наређења, Корто Малтезе. Ти си псето неверничко, и међу нама нема пријатељства!“ Корто : „Не мари!...учинићеш то што ти кажем…из задовољства…и зато што ће ти енглеска псета неверничка дати лепе златне фунте да купиш лепе камиле, лепе жене…и још много тога…Ја нисам неверник као што кажеш…Ја сам од Бени Кајина. Наш отац је Кајин, син Адаме и Хаве. Ми Кајинити још тражимо изгубљени рај, како бисмо га вратили својој мајци, али смо и синови освете. Ако не урадиш шта ти кажем, име ће ти бити записано у књизи лоших. Сиџину…сад, крећи! Мисли на фунте Куш!“

Кортов одговор би ипак требало мало разјаснити. Кајинити су афричка гностичка секта која се руководи законима из Старог завета и поштоваоци су Кајина. У Африци постоји још једна секта звана Авељи, који се такође руководе пророчанствима из Старог завета али поштоваоци су Авеља, и ставови су им дијаметрално супростављени у односу на начин веровања Кајинита. Каjин је праотац Ноја, док су деца Курана прапотомци Ноја. Корто као Бени Кајин је аутоматски брат по древној крвној линији са Кушом из племена Бени Амера. Самим тим чином разоткривања, и рушења „мита о невернику“, ставља Куша у мат позицију где он, хтео не хтео, мора да призна Корта за крвног брата, и као таквог равног себи. Упознат и са системом вредности и друштвеним законима који владају у Африци тога времена Корто спомиње енглеске златнике које ће Куш добити и за које ће касније моћи да набави оно што у његовом окружењу значи моћ.6

Дакле, Корто се свесно прилагођава датој ситуацији, менталитету, култури и обичајима одређеног народа и због те своје урођене препредености шармерског бунтовнка, себе ставља на исти хиерархијски ниво на друштвеној

60


лествици на „гостујућем терену“ (али опет, питање је да ли за Корта и постоји такав „терен“). Због те његове карактеристике, он постаје њихов пријатељ, брат који заједно са њима дели и добро и зло.

За разлику од Корта; Хари је типичан „бели човек“ који ипак робује традицијама функционисања „белог друштва“. У њему се стално јавља сумња да је ипак кукавица, јер га друштво тако види. Због тога је важан однос између Харија и Абуа, јер је Абу његов водич у страној земљи, који ће му полако помоћи да открије сопствену душу и на тај начин пронађе себе и ону храброст за коју мисли да је нема. Дијалог између Абуа и Харија, веома је сличан са Кортовом „кукавичком“ епизодом и бегом7:

Абу: “Јеси ли ти дезертер?“Хари: „Нешто слично. Био сам послат у борбу, и побегао сам.“Абу: “Зашто?“Хари: „Зашто? Па… Само сам… Постоји много разлога зашто…

али најбитнији је што сам се плашио.“Абу: “Ха-ха-ха-ха… нашао сам те полумртвог… прелазио си

пустињу сам… и кажеш да си се плашио?... ха-ха-ха…“

златна Кућа Самарканда и плес који слави живот…

…Крешендо!!!... Храброст тријуmфује!... сагледавање смрти...сагледавање живота… и схватање за шта се треба жртвовати… последње искупљење пред самим собом…

Омдурман озлоглашени затвор у Судану, по бруталности и суровости са којом су се опходили према затвореницима веома сличан, другом једном затвору, Златној кући самарканда. У Омдурману се налази заточен последњи Харијев пријатељ и последње искушење, а у Самарканду, Распућин, Кортов пријатељ. И Корто и Хари су тако кренули у спас пријатељима, да би се на крају нашли на ходочашћу откривања делова сопствених душа. Њихова истинска храброст лежу у несебичности и оданости пријатељству, па чак и ако је улог сопствени живот. Оно што је универзално како за филм тако и за све албуме о Корту Малтезеу је пријатељство као свеприсутни ентитет који лебди у ваздуху било да се дешавају добре или лоше ствари са протагонистима. Пријатељство је она сила која их

6 Основни систем вредновања капитала и богатства појединца било је изражено у стоци, броју жена и деце. Они су сматрани за ствари, односно власништво мушкарца тако да се закони на њих нису односили. У случају прељубе, инцеста, силовања, преступник који је починио злочин био би кажњен тако што ће намирити дуг оштећеном мушкарцу искључиво у вредности стоке. Прељубник који је обљубио жену другог мушкарца морао би да плати надокнаду у вредно сти једне камиле, или пар коза, или неколико оваца. Број стоке одређује судија, а вредност може да се исплати у новцу у вредности коју покрива стока. Жена је могла у сваком моменту да се разведе, а муж који је за њу платио одређену суму новца њеном оцу, не бих добио повраћај уложеног, али зато свако дете које роди дотична жена са другим мушкарцем добија муж са којим се она развела, и на тај начин он добија одштету јер ће једнога дана ту исту децу продати другом човеку. Јако битна ствар у овом односу је то што су и деца заштићена и мушкарац који на тај начин добија децу, добија и права и обавезе. Туђа деца добијају једнака законска права иако нису његова и пуноправни су наследници његовог имања, чак и у случају да је на тај начин добио девојчицу, а он умеђувремену умро а нема мушких наследника жена добија мушко право и постаје власник над свим добрима. Све до момента када не добије сина или се поново не уда, који то право наслеђују и постају господари.

7 Цитат из филма: Четири пера из 2002 године. Разговор између Абуа и Харија о храбрости.

61


Плес који слави живот-Прат је велику инспирацију налазио у филмовима, попут сцене из сјајног Грка Зорбе коју је искористио у епизоди Златна кућа Самарканда

62


је терала напред, оно због чега су поднели жртву, оно због чега су се смејали и ратовали и оно што их је начинило херојима.

А ако се питате како су победили смрт…победили су је тако што су плесали…плесали су плес који слави живот!...

Епилог

Хуго Прат је још као дечак у једном британском логору у Етиопији видео шкотског војника који је тамо чувао стражу. Он је на њега оставио тако јак и упечатљив утисак, помешан са дубоком фасцинацијом коју је одавао његов ратнички изглед и умешност руковања оружијем. Од тог момента нацртао га је безброј пута, и стално му се враћао. Скоро четрдесет година касније, убацио га је у једну од епизода у албуму „Етиопљани“ као посвету давном пријатељству. И сам Шкот у тој епизоди у Корту (заправо Прату) препознаје старог пријатеља.9 Пријатеља из прошлости, будућности, неких других димензија. Пријатеља из снова. Јер, и за Прата прави живот заправо је био и сан, као и једном другом писцу, једнога другог времена који је написао поему „Сан у сну“, а такође имао гаврана за пријатеља. Право пријатељство је за Прата било оно што је пркосило свему, па и зубу времена и смрти. Било да су то Хари и Абу, Корто и Куш, или Прат и... Можемо се само надати да га је нашао.

„Деко, стално ми причаш приче, говориш како требам из њих да извучем поуку, и свака прича коју ми испричаш је лепша од оне претходне, а хероји узвишенији... Деко, како ћу знати који је херој прави, како ћу протумачити његове потезе, како ћу знати да ли је исправно то што говори?“„Немој пажњу да трошиш на оно што говоре, нити да гледаш шта они раде, они јесу хероји и чине добра дела али су и слични Нарцису, и сувише љубе себе, зато ти увек говорим да извучеш поуку из њихових добрих дела, а лоша нека су ти увек на памети као упозорења! Дека ти је слеп као што видиш а много боље од тебе види људе!“„Па добро деко ко је по теби херој!?“„Био једном један младић, који због завета обесних другова, није умало живот изгубио...“„А по чему је он био херој?“„...био је херој...по стварима које је прећутао...због дела које је урадио а никада се њима није хвалио...због оданости према пријатељу...лојалности…због узвишене и несебичне љубави...и због жртве коју је поднео...био је херој… због тога што је слушао своје срце...“„Шта је било са њим деко?“„...оженио се женом коју је волео, али она је убрзо умрла. А он разочаран у живот све је продао и купио лађу... и одједрио морима у потрази за изгубљеном срећом. Сретали су га морнари, у пролазу, виђали у неким озлоглашеним крчмама, имао је неки чудан смешак на уснама, и када су га питали због чега је тако луцидан, он је кроз смешак причао о свом црном пријатељу који је имао обичај да каже: чудни су путеви Алахови. Спомињао је и неко пророчанство... доста блесаво пророчанство...да ће једнога дана на неком посебном месту заборавити бритву која ће променити судбину једнога дечака а самим тим и целу Васцељену...8

8 Др П. Х. Белефондс, Баладе о седам мора; поглавље X: Последња прича, Француска, 1910.9 „Еј, Меклаклан…ко је био тај арапин?“ „Ммм…можда стари пријатељ!“ - Етиопљани, Комуна, стр. 24

63

Владимир Тадић

о Венецији и причама

Постоје градови о којима је немогуће не причати приче.

О, наравно, скоро свако место може бити поприште фиктивних догађаја - класичне авантуре, најгрђег хорора, комедије, трагедије и свега оног што се налази између; то су градови довољно општи да не утичу превише на саму радњу приче - евентуално јој могу дати неки додатни печат, мало шмека да обоји ликове. Али они нас не занимају превише. Не, овде причамо о оним другим: о градовима који својом живописношћу, богатом историјом, атмосфером просто потпаљују машту. Погледајмо шта то значи на примеру две несумњиво прелепе престонице: на примеру Беча и Прага. Беч, са својом културом, сређеним улицама и парковима, одличним ресторанима и још бољим кафеима, са Моцартом и Фројдом, Хофбургом и Hundertvaserhaus, Пратером и Шенбруном – свакако је град за уживање, крцат богатом историјом коју су му Хабзбурзи подарили. А опет, нешто недостаје. Дискутабилно најпознатија прича која се у Бечу одиграва, Трећи човек Грејема Грина и Керола Рида, без проблема је могла бити смештена и у послератни Минхен, Франкфурт или Будимпешту. Душа Беча није погодна за приче, већ за хедонизам који ретко израђа уметност, а још ређе приповедачку. Праг, с друге стране... да, има кнедличке, пиво и бехеровку и друге ствари у којима је могуће уживати, али Праг је првенствено град мистерије и магије, место у коме кроз маглу на Јеврејском гробљу као да можете да видите рабина лоева како дозива створење од блата, Голема, док се хладноратовски шпијуни шетају по Кампи, острвцету између Чертовке и Влтаве, а Џон Ди оснива ко зна каква тајна друштва. Прашке бајке пишу се саме од себе.

Дакле, постоје градови о којима је немогуће не причати приче. А међу њима предњачи Венеција.

Чудесна је игра судбине то што су се Хуго Прат и Венеција уопште нашли, а камоли то што су се нашли док је Прат још био дете. Причу о баки венецијански знамо, Пратови су се доселили у Венецију у Calle de la Testa док је Хуго још био мали, таман на време да од баке турског порекла и деке пореклом марана (покрштеног шпанског јевреја) успе да упије тајне негдање Блажене републике. За једног вечног луталицу, Венеција је постала једини дом – обићи ће цео свет, али ће у души увек бити у лагуни, стварајући тако у себи подвојеност која врло својствена овом граду и људима који у њему обитавају. Морамо имати у виду да Венеција између два светска рата баш и није била весело место за живот. Дани славне Републике која је још у седмом веку установила једну форму демократије су давно прошли; Краљица Јадрана више није било место у коме су се кроз трговину са истоком преплитале културе и ковале завере које ће рушити царства (као што се десило Византији кад је потценила венецијанце); нити је то више био центар европске декаденције, велика блудница златног срца. Наизглед све што је у Венецији вредело окончао је Наполеон када је 1797. освојио и опљачкао град, а затим га и предао Аустријанцима. Гарибалдијеви походи који су стварали Краљевину Италију на крају су обухватили и регију Венето, али без пара, без привреде, без нормалне канализације – ствари нису изгледале светло. Туристи су долазили и онда, то свакако, али туризам је био скупа занимација некад, ни под разно толико масован као данас. Чак и мода доласка на Lido di venezia, у за то време

64


велелепне хотеле као што су des Baines и Excelsior полако је замрла након Првог светског рата. Венеција је у доба Пратовог детињства несумњиво била запуштена, меланхолична, за неке можда чак и безнадежна. И, самим тим, и прелепа.

Када данас прођете Тргом светог Марка, тешко је замислити доба у коме он није био крцат посетиоцима, непрегледном масом људи која се тиска на све стране, сликајући све што стигне, и онда се убрзано крећући преко Campo San Luca ка мосту на негдашњој Rivo alto, па назад да би на станици Сан Закарија ухватили бродиће зване вапорето, „градски превоз“ Венеције, или аутобус до Местре на Пјацале Рома. Али, скренете ли мало са устаљених туристичких рута - што у Венецији наравно није нимало тешко, губљење по уличицама спада у још једну драж овог јединственог града - туристи се разређују, полако и нестају, и можете да видите Венецију сличну, ако већ не и исту, оној коју је Прат видео. Јер то је град који успева да избегне panta rei проклество, ван центра вреве у њему време као да стоји. Гледајући слике Венеције „некад и сад“, разлике се деле на оне минорне и на оне непостојеће. О, наравно, ако ћемо цепидлачити, може се дискутовати да су мале занатске радњице уступиле место ексклузивним Salva-tore Ferragamo и Cesare Paciotti продајним ланцима, да је на неколико десетина метара од Трга светог Марка никао огавни Hard rock cafe, да су рекламни панои као паразити прекрили зграде које се реновирају... али уске улице у којима живе прави венецијанци – који за разлику од рецимо парижана нису побегли пред општом најездом туриста и придошлица, већ живе свој живот упркос њима –још су увек ту, на свега пар корака од вас. Та мрежа разних calle (дугих уских улица), ramo (споредних улица), salizzada (широких улица), riva ili fondamenta (улица уз велике канале) вас попут лавиринта баца у непознатим правцима, где би сте ненадано наишли на неку прелепу Ca (скраћено од casa, кућа – махом велика и племићка), скривено corte (двориште) или мрачни sotoportego (пролаз испод зграде). Детаљних водича кроз Венецију на енглеском језику има зачуђујуће мало, а и они најпознатији, Eyewitness на пример, врло су штури, као да не желе да се превише упуштају у тајне града, као да су Piazza San Marco и Ponte Rialto sasvim dovoljni. Да се не заносимо – махом и јесу. Обилазак Дуждеве палате и других музеја у том крају одузеће вам сасвим довољно времена, а храна и пиће у Flori-anu, Lavenni или Kvadriju испразниће вам буџет толико да нећете имати новца за дуже остајање у граду, све и да имате времена. Али све то је само један мали део града крцатог тајнама, загонеткама, мистеријама.

Рецимо, недалеко од споменутог Пјацале Рома, али далеко од очију туриста, налази се стара црква San Nicolo dei mendicoli, Свети Никола од просјака. Као што се по имену може закључити, није у најотменијем крају, и

65


од разних земљотреса и плављења била је врло оштећена, а становништво, које су махом чинили сиромашни рибари и ништа богатији Nicolotti, радници у бродоградилишту, нису имали средства за њену обнову. Онда се у 18. веку појавио поп Ђовани Заниол и реновирао је. Како, чиме? И суд се заинтерсовао за тај случај, али Заниол је само мудро ћутао не октирвајући извор својих средстава. Кад је ослобођен, направио је на улазу у цркву два кипа, испод којих је загонентно писало Dixi secretum meum mihi и Si queris miracula. На другим местима би се око такве мистерије испредале разноразне приче – сетимо се само какав се мултимедијални спектакл изродио од Беренжера Сонијера, Рене ле шатоа и Terribilis est locus iste. У Венецији, отац Заниол не завређује неку посебну пажњу, тајна Светог Николе од просјака је тек једна од многих. Али пустимо сад туристе и приземније мистерије и завере, Прата није занимало ни једно ни друго. Али о чему је онда Прича о Венецији?

Sirat Al Bunuqyyah је, наравно, пре свега о Венецији, али о Венецији Пратове младости, или непосредно пре ње. Прича о Венецији у начелу има врло прост авантуристички заплет: Корто Малтежанин је у потрази за једним смарагдом, а на путу му стоје црнокошуљаши и масони. Али то је површина, стрип није о томе. У та смутна историјска времена разни Мусолинијеви одреди у које је спадала и у стрипу споменута Серенисима ширили су терор док је Корто трагао за Берекетом Рубена Сатане. Иако је била на победничкој страни, Италија није успела да оствари шићарџијске побуде услед којих је ушла у Први светски рат, а ратовање ју је коштало толико да је тек седамдесетих година прошлог века успела да отплати све дугове у које је запала. Италијани, који су тек педесетак година раније доживели уједињење, били су понижени, осиромашени и без икакве преспективе за будућност. У ситуацији која увек погодује екстремизму, као што знамо. Но, то је само историјска позадина која служи да нам црнокошуљаш Стевани одмах буде антипатичан, а он је тек један од ликова.

Кроз Причу Корто среће и друге живописне личности, што стварне, што измишљене. Песник, који се онако театрално појављује у сцени на Cam-po Sant’Agnese је наравно Gabrijele d’Anuncio, фасцинантна личност која у потпуности одговара опису некога ко би Прату био занимљив – d’Anuncio је био песник-ратник, ултранационалиста, довољно луд да након Првог светског рата заузме Ријеку која је Италији била обећана као плен за улазак у рат (а касније се на то обећање прикладно заборавило), а када га сопствена држава није подржала у науму насилне анексије, објавио је рат Краљевини. На крају се предао и доселио у Венецију, где је живео у Ca’ picolo, најмањој кући на Каналу Гранде – недалеко од места где се сусрео с Кортом. D’Anuncio није именован у стрипу, вероватно јер је у време његовог стварања још увек био превише контроверзна личност – али тај дуалитет између романтичног песника с једне, и првог идеолога фашизма с друге стране уопште није редак у Венецији. Као што смо споменули и град и људи у њему су двоструки – одрази зграда у каналима, или једноставно у води која плави тргове кад се дигне aqua alta стварају утисак да постоји још једна Венеција, она испод воде, а у њој живе други људи... и заиста, житељи Краљице Јадрана биле су многе особе које су обејдињавале непомирљиве квалитете. Сетимо се само Веронике Франко која се сматра за једну од првих феминисткиња – а била је куртизана. Или много чувенијег Казанове, с једне стране алхемичара у потрази за трансформацијом, првенствено духовном, безвредне материје у просветљено злато, а с друге хедонисте каквог је свет и пре и после тога ретко виђао. Венеција је двострука; одувек је била, препуна маски које скривају њено право лице и права лица њених становника. То је уочио и Томас Ман док је писао о љубави (забрањеној) и смрти (испуњеној или ускраћеној) у Смрти у Венецији, описујући

66


једну Венецију која је чаробна колико је и грозна, исто као што је млађахни Тадзио за сиротог фон Ашенбаха истовремено и љубав и фрустрација. Касније је лукино Висконти и визуелно ухватио тај прелазак од сунцем обасјане лагуне у запаљеном прљавштином прекривене уличице.

Но, вратимо се Корту и томе какву то Венецију Прат приказује. Фредерика Ролфа, знаног и као Барон Корво, британског уклетог уметника који је, захваљујући својој изванредно самодсетруктивној прирорди последње године свог живота провео у беди, Корто је наводно упознао на пријему код лејди Инид лајард, супруге британског дипломате Хенрија лајарда. лејди лајард је била позната по пријемима на којима се окупљала целокупна енглеска заједница Венеције, па није нелогично да су се Ролф и Малтежанин тамо срели, иако је до тога морало доћи пре рата, пошто је лајард преминула 1912, а Ролф 1913. Ролф је тај који је послао Корта у потрагу за Соломоновим кључем. Али узалуд, све је варка: кључ више није тамо где га је Барон Корво тражио, била је у питању последња, загробна шала. Фикција, прича која је накратко постала стварност. И ту долазимо до поенте, или можда до једне од њих, јер Прат се може читати и тумачити до зоре. Венеција коју имамо овде осликану мање је двострука, а више између маште и стварности; људи који живе у њој се губе у причи, сам заплет је тек измишљотина Барона Корва на коју су насели и Корто, и црнокошуљаши и масони – Корто чисте душе, па једини излази без штетних последица. Сироти Бепи Фалијеро, очигледно назван по дужду Марину Фалијеру познатом по завери да републику Венецију претвори у краљевину, завршава без Хипације, без смарагда – и без живота. Стевани се осветио, али губи живот и не доживљава успон и победу (ма како краткотрајну) идеологије за коју се борио; а Хипација... вероватно је најбољи пример мешања стварности и илузије. лепа Хипација, која верује да је реинкарнација неоплатоничарке Хипатије, прве познате женске математичакре и филозофкиње коју су миленијум и по раније хришћанске масе убиле у Александрији, у потпуности се предала причи, верујући да је чувар непостојећег Берекета. На крају, границе између маште и стварности потпуно нестају на Степеништу сусрета у ноћи Светог Марка. Корто и цела свита отпоздрављају читаоцима, и наш малтежанин одлази у неку другу причу. У питању је надреализам који ће бити још приметнији у позним Кортовим авантурама – рецимо, одлични Хелвећани су медатицација о алхемичарској историји Швајцарске, у којој Прат успева да од досадне земље чоколада и сатова створи царство мистицизма... што Швајцарска заправо и јесте, али већ смо рекли да је Прат мајстор да ухавти душу неког места и преточи је у причу - али то је надреализам потпуно прикладан за Венецију.

Но, мешање приче и историје (на италијанском то прикладно може бити иста реч, storia) није ограничен само на заплет и ликове, па чак ни само на стрип. Последње две реченице Приче о Венецији нам говоре о три тајна, магична места на којима венецијанци (и понеки малтежанин) могу да прелазе у другу причу кад им она у којој су досади. Те реченице су добро знане онима који су са Кортом у мислима кренули у Венецију, свако ће желети да их потражи. Прво место је прикладно названи Мост чудеса; разне се легенде о њему приповедају, на првом месту она о седам лепих сестара и младом чамџији, али име овог моста, Ponto delle maravegie потиче од породице Maraveglia која је некад живела у близини, а не од чуда. Друга тајна локација је прелепо именована Улица пријатељске љубави, Calle dell’ amor degli amici, завучена, уска и кривудава уличица која избија на један омањи канал; код ове улице немамо податке по чему је добила име, чак ни књига Венецијанске занимљивости Ђузепеа Тасинија из 1863, највећи регистар имена венецијанских улица и прича која стоје иза њих, остаје збуњена пред таквим

67


називом. И на трећем месту је Улица покрштених јевреја, марана... и ту настаје проблем: Calle dei marani ne postoji, никад није ни постојала. У предговору Приче о Венецији можемо видети фотографију са таблом на којој се налази име ове улице, но у питању је ретуширање: на слици је у ствари Salizada Santa Giustina. Али зашто би Прат измислио тако нешто?

И предговор о баки венецијанки је пун мешања маште и стварности. У том тексту имамо још и фотографије Моста носталгије, Дворишта Корта Малтежанина и Златоусте, Пролаза лоших мислих. То, нажалост, нису места која заиста и постоје – односно, постоје, али немају тако поетске називе. Мост носталгије је у ствари Мост Видман; Двориште Корта Малтежанина је приватно и неименовано двориште у Calle Zorzi, а Пролаз лоших мисли Sotoportego dell’Angolo. Али Венеција је већ пуна тајни, пуна лудих имена уличица, тргова и мостова... као што су Calle della morte у коју су непријатељи Блажене републике одвођени да буду смакнути у мраку; Fondmaneto Ca’ Bala, назван тако можда због куће породица Бала која се ту некада давно налазила а можда и због кабалиста; Riva del Biasio именована по Бијасију, средњевековом кобасичару који је имао гадан обичај да користи месо случајних пролазника; и Ponte del diavolo (у ствари, чак два моста се тако зову), о којима и Венецијанске занимљивости мудро ћуте. И то је само делић имена улица и других знамености града на коме сваки ћошак има своју причу. Зашто је било потребно измишљати, кад је и старност довољно чудна?

Зато што – Венеција ствара приче којих никада није доста. Зато што и вечни град, вечну причу понекад треба надограђивати. Томе служи Прича о Венецији, да нас подстакне да откријемо безброј догађаја који су јој претходили, и да нас подстакне да и сами кренемо да је надограђујемо, једном кад нас Венеција зарази својим чудесима, својим лепотама и својом меланхолијом као што је то учинила са Пратом док је он био мали, а она слаба и неугледна. Можда изгледа као да јој није лако одупрети се старој дами, али море туриста које се шета од Трга светог Марка до Риалта и мисли да је видело све што има да се види, да је сазнало све што има да се сазна – демантује вас. Нису свесни да за Венецију није довољно једно преподне; није довољан ни један живот.

Мада... за коју причу јесте?

68

Интервју са Патрицијом Цанотипревод: Маријана Ђокић

„Воља“

Године 1978, Патриција Цаноти, са својих 16. година, похађала је школу уметности у Милану где је њена мајка, пореклом из Аргентине, држала ресторан. Прат је у њему често јео. Једног дана, мајка је представила своју ћерку Кортовом оцу. Идућег дана, Патриција је прионула на бојење „Пустињских шкорпиона“. Од тог тренутка, постала је Пратова сенка, али и светлост по мало. Више се нису раздвајали. Данас она управља његовим делом и његовим правима.

Данас је кућа Grandvaux празна, и управо се продаје.Да, тако је. Хуго је дошао у Grandvaux крајем 1983., има скоро 18 година. Ишла сам до општинских службеника, како је то овде обичај, да их обавестим о мом одласку. Али, раније је пресељена библиотека, потом, канцеларија која је премештена у просторије предузећа Cong у лозани које управља Пратовим правима.

реч је о 35 000 дела из те библиотеке. Шта је то?Има их „само“ нешто мање од 20 000. Истина је да доста истих примерака!

Све је пребачено у Сијеру, близу лозане. зашто?Свуда ме по мало, укључујући и Италију, питају исто: зашто Сијера, а не Париз или Венеција? Једноставно, зато што су запослени у Салону стрипа из Сијере, чије је прво издање посветио сам Прат, учинили све како би дошли до тога. И

69


сматрам да је јако важно што један швајцарски град, који има такав фестивал, добије референтне књиге. Јер, није реч о књижевности, већ о сликовницама и рефернетним делима које је Прат куповао по читавом свету, за које се, првенствено, занимају аутори и људи на које се односе ти стрипови. Од Пратове смрти, ја сам се бавила дигитализацијом фајлова. Оперативна меморија библиотеке, очигледно, представља Прата лично. И он сам је умео да проведе по недељу дана у потрази за једном књигом међу полицама! Пронашла сам једног информатичара у пензији који зна четири-пет језика и који је провео две године у кући како би све то сложио. Наслови су поређани географски и по језицима, бројеви које им је Хуго доделио, су сачувани.

Јел би могли да је нађемо на интернету?Разматра се за наредну годину, јер, место, где су смештене књиге, је само привремено. Када томе дође време, заузеће место у музеографском центру стрипова, у складу са споразумом који смо потписали. Тек тада, ова чувена библиотека ће, најзад, пронаћи свој смисао.

Кућа у којој је живео и радио неће задржати успомену на Прата?Нисмо могли ту кућу претворити у фондацију: после десет година, имали бисмо једно тужно место пуно прашине, више нико не би долазио, јер нема ни паркинга ни аутобуског стајалишта. Да је у питању породична кућа у Венецији, па у реду, али овде, искрено...Уосталом, то је кућа без намештаја: кад су књиге изнете, у њој није остало ништа! То је кућа од 400 м², са окућницом од 2000 м², која је веома скупа за одржавање и чија је архитектура у дисхармонији са околином, јер датира из 60-их година. Пре продаје о њој сам причала као „старој кући“, али сам тек недавно схватила да је изграђена 1962., године када сам ја рођена, тако да је сада описујем као „модерну“, ха, ха, ха! Кад сам ту живела са Пратом, чак нисам ни осећала да смо у Швајцарској, колико је било пролазника. Та кућа је била направљена за обилне оброке, дуге вечери проведене у кухињи, имала је дневни боравак 12 x 7м, само је Прат реконструисао терасу која има поглед на језеро, како би могао ту да долази из свог атељеа.

зашто си ти једини чувар успомене на Прата коју није лако одржавати?У правном погледу, он ме је прогласио извршиоцем тестамента, тако да ја управљам његовим правима. Настављам да радим исто оно што сам радила док је он био жив, осим што сама доносим одлуке. 1983. године, он је у лозани основао урдужење Cong које би руководило његовим издавачким правима, радим ту, али нисам сама, ту су и његова деца. Али управљање ми је додељено по његовој вољи.

зашто та част, али истовремено и такав терет?Мислим, једноставно зато што је он, током година, утврдио да је мој рад исправан у односу на његов – истина је да ме је он томе научио. Када сам га упознала 1979. године, имала сам 16. година, и очигледно је да ме је узео на пробни рад. Али, у то време, кад се неко нађе поред Прата и доживи изузетне тренутке, или се прилагоди или оде! Мој укус, мој начин сагледавања ствари, моје читање, све је било под његовим утицајем. Све се то дешавало постепено, јер сам почела са бојењем албума пре него што сам ступила у контакт са издавачима: није више желео да се меша у техничке ствари, и тако сам ја почела да радим све.

70


Ви сте исправљали, али и кварили оно што су други радили.Када сам обојила „Пустињске шкорпионе“ он је, тек, био завршио причу, ја сам, дакле, била прва која је на њој радила. После тога, радила сам на новим стварима, поново сам урадила три приче о Корту од двадесет укупно, и бојење код лароша. Прат није тиме био задовољан, али сетимо се да је у то време велики утицај на укус извршио амерички стрип са јаким контрасним бојама. Поново сам радила на бојама када је издавач Rizzoli покренуо ревију Корто Малтезе поводом читаве серије.

радили сте и на текстовима?Не, само предговоре за издањима на којима сам радила.

Када сте се упознали, да ли сте имали утисак да започиње нов живот?Не, мислим да је он био уметник који је константно еволуирао, који је могао у сваком тренутку да покрене нови циклус.

Да ли су у то време његова пријатељсва била преусмерена?Људи које сам упознала, били су снажне и јединствене личности, као Брећа или Манара, разни аргентински уметници, новинари који нису имали „интелектуалних“ претензија. Међу становницима Grandvaux-a, стално је било нових људи, као што су ливио Бенедети, Жан Клод Гилбер или латино Импарато, али и старих, као што су Гвидо Фуга и леле Вианело. И водио се нормалан живот, то су писци и новинари који су желели да нам осмисле један посебан стил живота. Неки разговори су лоше пролазили. Било је и оних који су излазили у року од пет минута. Знао је да буде мало нагао, али уметник са таквом личношћу имао је права да гаји антипатије. Међутим, опште мишљење о Прату у медијима било је позитивно.

Шта је он мислио о новинама као што су Наставак у Француској или Корто Малтезе у Италији, које су га објављивале?Прат се није устручавао да каже оно што мисли на конференцијама за штампу, био је отвореног духа и пуно је слушао, али није требало инатити се са њим уколико му нешто није било по вољи. Појавом часописа Корто Малтезе у Италији, јавили су се нови проблеми, златно доба је прошло. Сећам се жестоких свађа са директорком која је имала интелектуалну концепцију стрипа. Хуго није волео илустрације или хумористичне вињете... То је оно што се дешавало у оквиру ревије. У основи, она је требала да буде мешавима стрипа и путовања, очаравајући пројекат који је врло брзо наишао на проблеме. Чула сам Прата како се често жали на сметњу која се јавља у француској верзији овог часописа, и да се они, пре свега, боје слабљења и да стрип треба да буде пун репортажа. Хуго није делио ово мишљење. Остаје чињеница да часопис никад није имао јасно постојање.

акварели из Корта који су оставили снажан утицај на читаоце били су чиста илустрација. Признајем да ми од свих Хугових остварења највише недостаје та магија акварела које је стварао брзо кроз игру изузетно зачуђујућих боја. Али ти акварели, као и путовања која је остваривао да би проверио књижевна достигнућа, нису имали документарну вредност, он није правио књижице са путовања, чак ни графичке белешке, то је била почаст, захвалност живим или несталим бићима, исто као оне посете свим гробљима.

71


Све те здружене елементе можемо наћи у вашем путовању на Ускршња острва које сте остварили након објављивања Му. Тачно је да то путовање означава један тренутак његовог живота, можда се по први пут осећао слободним да ради шта жели. Његова популарност и продаја донеле су му средства, није више морао да преговара. А Ускршња острва су представљала стари сан. Неколико година раније купио је карте да оде тамо, али су отпутовали Ана Фроње и њена деца, јер је он имао пуно посла. То је за њега остало као неуспешна прича.

У том тренутку, личио је на бесмртног старог мудраца. Шта се догодило у њему када је осетио да, можда, неће живети хиљаду година?Не знам, јер је Хуго, последњих година, избегавао да прича са мном о томе. Често ми је говорио да је призивао у сећање ову или ону авантуру, али када је сазнао озбиљност своје болести, нас двоје о томе нисмо никада разговарали, причали смо само о бојама за Вилинг, предговорима... Али, природно, осећала сам све, иако сам негирала сама пред собом. Понекад ми се дешавало да га продрмам, чак и да га изгрдим без разлога, у ствари, плашила сам се да се не препусти одласку. Говорио је ливију: „Али, ти знаш да сам ја јак“...

Уосталом, он се није заиста препустио одласку!Не. Нарочито му је било стало да се Вилинг авантуре објаве кроз једно издање и борио се са свим издавачима да издају књигу од 300 страница! Морам рећи да је био веома агресиван са људима из Кастермана, јер је то представљало значајан пројекат који би му помогао. Урадили смо предговор, ја сам купила свој први рачунар, чак сам направила лажну пробну књигу у боји и показала му је у јулу ’95. На жалсот, одштампану књигу никада није видео и то ми тешко пада: када је објављена, већ је било сувише касно.

Које место у његовом срцу је заузимао његов последњи албум Морган?То је једна доста необична прича коју ми је причао годинама. Сматрајући Корта заморним, одвраћала сам га од замисли да настави са Кортом после Му и наговарала сам га да нацрта ту причу која је за њега била доста лака, и мање тескобна.

Након Му, Корто би најзад стигао у Мадрид где је Парт сместио његово „нестајање“?Да, то је, без сумње, било за наредни албум. Али у тој књизи, постојало је поглавље које се одигравало у подруму у Венецији где је био њен „крај“. Корто је ту имао састанак са једним човеком који је, заправо, био робот. Овакав сценарио му је омогућио да подмлади Корта или да га учини старијим, на тај начин је желео да кроз свог јунака мало исприча причу своје властите породице у Гету у Венецији. Прат је понављао да Корто неће умрети већ ће нестати са том крајњом тачком која ће му омогућити да негде другде оживи.

Ваша улога у том периоду?Корисна: радила сам све како бих му уштедела врема да би се он посветио стварању. Али, битне одлуке доносио је сам.

72


али, зар Хуго није био помало занесен (заљубљен)?Ха, ха! И ја сам била заљубљена у Хуга. Али, била сам и у Корта такође! То очигледно није била чисто пословна веза! Поседовао је такво унутрашње богатство које му је омогућавало да приступи таксисти из Гватемале као и панкерима из лозане. Нису се устручавали да у мени виде једну од заинтересованих страна, али, као што сам рекла једном од његових синова током поступка, да сам све радила због Хуга, а не због његових рођака или синова.

Након његовог нестанка, чини се да је било свађа...Да, био је проблем моћи. Ушли смо у чисто породичну динамику и, што се мене тиче, ја сам учинила све да се испоштује Пратова воља. Одувек сам сматрала да се о свему можемо договорити уколико је реч о новцу и процентима коришћења његових добара, али нисам хтела да правим никакве уступке по питању управљања његовим делима, јер је то, према Пратовој вољи, било моје задужење. Способнија сам за то него било ко други, након 20 година рада са њим. Да сам изгубила, све би распродали и никад више не бих радила на Корту. На тој основи смо се споразумели.

то је трајало скоро седам година! Да, нарочито што је било много адвоката. Швајцараца, Италијана, Француза, Аргентинаца, било је фамилије са свих страна. У јеку кризе, претила сам, уосталом, да ћу потражити сву Пратову децу истичући да ће проћи 40. година, док их све не нађем. Ха, ха, ха!

Укључујући и малог Индијанца из амазоније о коме је причао Доминик Птифо? Ха, ха, ха! Наравно да се шалио са њим, често је додавао ствари. Али, дешавало се, понекад, да се најневероватније ствари заснивају на истинитим полазним основама...

Данас је све решено?Да, сви су задовољни.

На тај начин ћете моћи да се бавите наставком Пратових ликова, као што је и желео?До сада сам говорила да нико неће дирати Пратово дело, јер нисам била у могућности да размишљам о будућности. И плашила сам се последица сопственог избора. Ту је и цртани филм који нам је задао доста бриге и одузео пуно времена, али сада је ту. Он доказује да можемо омогућити ауторима да се слободно служе ликовима, а да при том не добијете лоше копије Пратовог дела. Овог лета 2002., навршило се десет година од објављивања Му, последењег издања Корта, рок који сам себи зацртала пре него што почнем да разматрам поновно покретање саге о Корту.

Управо сте први пут овластили Жан-Клод Гилбера да направи поново сценарио за Пустињске шкорпионе.Шкорпиони су посебан случај, они су били предмет дискусија вођених између Прата и Жан-Клода који је одлично познавао предмет. И кад сам поново прочитала Поветарац како бих га поново издала у Италији, учинило ми се да сага

73


није завршена. На крају прве књиге, сазнајемо да Коински полази на задатак, без неке друге назнаке. Дакле, отворен је пут за наставак.

Контактирали сте цртача, и то никог другог до Мебијуса.Обожавам Моебијусове цртеже, његов осиромашен начин цртања пустињског оквира савршеног уз атмосферу Шкорпиона. Уосталом, он ми је показао свеске у којима је нацртао сусрете из свог живота, то је изузетан стил о ком сам маштала. По мени, он може постићи успех са Шкорпионима, али не и са Кортом.

Ни један пројекат са Кортом није сазрео?Неколико сценариста ми је послало своје синопсисе, али ми нису убедљиви. Међутим, сада сам одлучила да се серија настави. Признајем да је значајна и комерцијална страна: ако желимо да нам ликови и даље живе, потребно је увести новине због млађих генерација, како бисмо их навели да читају и старе албуме, без којих би Корто запао у класике. Извукла сам Прата из џепног издања у Италији, што је знатно подмладило читалачку публику, на жалост, нисам имала могућности да наставим, али то је добар правац. Мислим, такође, да ће цртани филм допринети том подмлађивању.

ако цртани филм буде неуспех, шта ћете радити тад?Направићу други! Знам одлично да Корто у Сибиру неће имати успеха као Спајдермен, али продуцент је стриктно поштовао Пратово дело и ја очекујем потпуни успех.

Ви сте посадили кулинарско биље на Пратов гроб у Grandvaux-у?Да.

извор: BODOI HОRS SERIE #5; sept - oct 2002; Special - HUGO PRATT

74

Интервју са Патрисом Серомпревод: Маријана Ђокић

„езотерИЧНо“

Сценариста, продуцент, реализатор радијског и телевизијског програма, некадашњи цртач „Танги и Лавердина“, Патрис Сер је истовремено и заљубљен у окултизам и божанску уметност. У том погледу, гајио је симпатије према Хуго Прату, од кога је добијао идеје за допуну сценарија „Грингова Макумба“, чије је предиздање објављено 1977. године у „Пилоту“ и издато код Vertige Graphic. Вуду, тарот, астрологија и црна магија су свеприсутне, јасно или наговештено, како у Пратовом делу, тако и у његовом постојању.

Када су вам се путеви укрстили?Око 1976-77. године, чини ми се. Упознао нас је Клод Молитерни и нашли смо заједнички језик по питању тема везаних за астролигију којом се бавим, било да је у питању кинеска или западна. Такође, разговарали смо о цртању, о томе колико му се свиђа моје писање, питао ме да му напишем текст за Грингову Макумбу. Исто тако, утицао је на мене да завршим сценарио који је био само у скицама. Најпре, то је било веома мало, али на крају, овај рад грубе израде задао ми је много муке, јер га је требало урадити „у Пратовом стилу“. Најзанимљивије је било у време када је радио на Корто у Сибиру и узео техничког сарадника да му нацрта возове. Цртежом је био задовољан, али не у потпуности, јер се није уклапао у вињете. Док смо радили на Макумбу последњег дана гледао је цртеже авиона који су били полепљени на зиду и упитао ме: „Јеси ли ти ово нацртао?“. Одговорио сам потврдно, а он је нагло рекао: „Штета, да си ми ти цртао возове, било би то нешто сасвим друго“...

а Ви сте можда доживели велико искуство!Ох, осетио сам се као ученик Американца Френк Робинса, правог учитеља који поседује невероветно графичко богатство. Сам Прат, у свом приказивању приче, ишао је трагом Канифа избегавајући игру црног и белог као код Робинса, или још боље, код Франкина који је за њега био прави графиста. Робинс и Франкин су се играли са апстрактним и нервима... визуелно са гледаоцима.

У чему вам је астрологија била блиска?У сваком погледу, али нарочито се сећам једне од чувених вечери које је организовао Пјер Купери у Музеју декоративних уметности, на којој се окупљао сам крем из света стрипа. 1977. године, отишао сам на једну од њих, која је била посвећена Породици Илико (Famille Illico) и декоративној уметности стрипа. Са Пратом, Жироом, Жодоровским и Мезијером, нашао сам се у једном бистроу. Ту је Жодо извукао своју велику игру и почео да нам прича о тароту. Прат се ту умешао, подсетио нас на циганску праксу – која је, уосталом, била бразилска. Сећам се да је Жодо оповргнуо једну Пратову и моју мисао коју смо сматрали изузетно логичном, а то је да су тарот и астрологија уско повезани. Будући да сам завршио студије кинеског језика, набрајао сам сате на кинеском. То је одушевило

75


Прата који ме је замолио да му припремим нешто о кинеској астрологији, нешто што није повезано са звездама. Урадио сам му то док смо припремали Макумбу, и кад је дошао да преузме своје цртеже, сатима смо о томе разговарали. Током једне од тих „сеанси“ изненада ми је рекао: „Добро, извини, али морам да те напустим, полазим за Абисинију“. И отишао је директно на рог Африке, кроз Врата Јоргована (Porte des Lilas)!

за чим је трагао?Сценарио за први филм, који је направио Јордовски, Магична планина (La Montagne magique), остварен је према узастопном извлачењу тарота, генијална замисао која је одушевила Хуга и мене. Он, који није престајао да тражи системе нарације, био је одушевљен том хазардном страном извлачења, и то је постала велика потрага за њега. Макумба је производ тога. Полазећи од дате ситуације, извлачио је тарот, што је водило ка другој ситуацији, итд. Кроз причу, уосталом, наилазимо на приказ извлачења тарота што је он радио у стварности. И много пута је користио тарот тако једноставно за прелазак са једне сцене на другу, узимајући у обзир и Распућинов лик у Корту. Он је, уосталом, срео једног руског племића, принца Мурусија (не оног са телевизије) који је намеравао да задржи Распућинов тарот.

Да ли се са развојем његовог цртежа стварао посебан однос у том смеру?У основи, Прат је, пре свега, био цртач, као и ја, а цртачи мисле кроз цртеж. Нешто нам је могуће, само уколико можемо да прикажемо кроз цртеж: цртеж је оруђе знања. Црта није никад пут нацртан на папиру, на њему пролази време како би настала слика. Постоји нешто потпуно магично у том приближавању и непрекидно смо о томе разговарали. Писање је, говорили смо, као свирање клавира, док је цртање као свирање виолине. Са клавиром, нота је потпуна, довољно је притиснути дирку. Али са виолином, лева рука сваки пут поново измишља ноту коју ће одсвирати десна са гудалом. Цртеж подсећа овај облик стваралачке слободе која захтева веома чврсту дисциплину.

Да ли Вам се представио као син неке чаробнице?Не, није играо на ту карту. Он је заиста био одушевљен. Кад смо водили дискусије, детаљно смо то радили како бисмо пробали да сазнамо шта један и други знамо без прикривања. Оно што је он схавтио, а што ја нисам приметио у то време, то је да постоји чврсто језгро концепата расутих по свим религијама, и самим тим, по

76


свим културама. Будизам, или анимизам, на пример, то су различите каросерије које се налазе на истом мотору. Нарочито се одушевљавао нечим што се зове Макумба. Имао је у виду да, од Дахомеyа до Антила и до Бразила, постоји простор подземне (тајне) религије које представљају магичне слике, које смо назвали „веве“. То су закони вуду богова. Док су у трансу при помрчини, вуду свештенице узимају брашно и кукуруз у руку и док играју просипају то брашно око себе, које осликава изузетно комлексне и сасвим посебне геометријске фигуре. Затим се плес понавља: нека друга свештеница може да настави, и даће исту озбиљну слику без обзира на тренутак и место плеса. Чудно! Ове слике/цртежи представљају овај или онај „закон“ у зависности од богова који се тако конкретно манифестују. Прат је био доста задивљен бароном Суботом (Baron Samedi), најружнијим од свих „закона“, личност приказана са необичним шеширом који тражи смрт. Имао је читаву колекцију тих магичних цртежа.

Које је негде и користио?Желео је да их унесе у Грингову Макумбу која представља мали део једне приче чије је порекло веома дуго. Али, није их ставио у своју скраћену верзију. Супротно томе, сећам се једне играчице у шуштавој хаљини коју је нацртао у Макумби почев од езотеричних елемената који се нису могли открити приликом читања приче, а који су, чинило се, нарасли и ухваћени у замку папира.

Да ли је од Вас тражио да му поставите тему? Да, почевши од његове кинеске теме. Чудни резултати су га погодили. Они су се разликовали од западњачких, али кад се ставе заједно, добија се узнемирујућа веза. На пример, постоји једна страна пресечена кинеском темом и један краткотрајан и заобилазан слив са западном темом. Искрено говорећи, таква је била његова права личност. У цртању је био оштар и апсолутни господар, али све његове приче су имале корена из његове западне стране, ове две ствари су се непрекидно сударале.

77


Да ли је имао једну особину ученика-вешца?Када смо радили на темама о којима сам говорио, био је веома скроман. Истина је да злоупотреба тих ствари не може проћи некажњено. Цртали смо на карте неба нашим оловкама. За Макумбу, помешали смо наше две карте неба прецртавањем како бисмо видели где смо, ако се све добро залепи у односу на дневно небо. И ако се случајно месец „изглупира“ јер смо ишли у том правцу, онда, је он то прилагођавао!

звао Вас је како би се информисао да ли може да пође авионом тог и тог дана?Не, нисам ја видовит! Разлика између пророчанства и видовитости је веома значајна. Ја могу да читам ствари, али не могу да доносим закључке. Међутим, у једном тренутку, он би могао запасти у стање видовитости. Имао је сигурно тај дар, али није знао да га развије, јер је цртао. Ни ја нећу никад бити видовњак, у то сам сигуран, јер цртам! Замислите да гледате на тротоару како се креће нека поворка у подножју цркве. Ако се попнете на звоник цркве, видећете читаву поворку. Ако останете на тротоару, видећете само неколико особа. Видовњак је онај који се попне на звоник. Цртач остаје на тротоару. Он посматра ствари и настоји да до детаља све упије и анализира. Што више црта, више постаје учењак, али је све мање видовит.

Да ли се Прат обраћао правим видовњацима?Упознао је мага Десуара (Dessuart), чаробњака који је нестао пре десетак година, због којег су сви били запањени, фантастичан лажов чије су куле од карата и магије биле перфектно кривотворене. Али, он није био заиста видовит. Упознао сам га са Пратом и знам да је неко време стално био код њега.

Шта мислите о идеји о линији среће коју Корто ножем себи урезује на длану?Ах! То је прва ствар на коју мислимо! Али пре свега, он је око 69-те написао један сценарио за чудесног цртача, причу намењену магазну Пилот за који сам радио у то време. Гошини је у почетку био ентузијаста, али, чудно, прича никад није објављена – не знам чак ни да ли је била нацртана. Полазила је тачно од исте идеје, али компликованије: један астролог, који предвиђа други светски рат, проналази начин да помери границе планете како би их искористио и изменио ток ствари... У томе је и успео. Али, чинећи то, довео је до најгорег, коначног хаоса.

Да ли мислите да је Прат желео да разуме како би манипулисао?Он је био неко ко је „clever“ (мудар) како кажу Енглези. Способан лик, велики манипулатор у друштву, неко ко жели да пронађе оруђе за то. У том погледу, астрологија може да подучи о тим стварима. Постоје астролошке „куће“, и „пета кућа“ у којој је он, заправо је кућа манипулације. То је умеће да се цени оно што се има и да се буде задовољан да се тиме служи (користи). И игра. Постоје људи који су такви играчи, који немају никакве потребе да улажу, једноставно, чињеница да воле да се служе стварима и људима. То нису особе од моћи. Насупрот томе, оне се стављају у службу неке моћи.

рекли бисте да је он „у служби“ нечега супериорнијег од себе?Верујем да је, у суштини, цртач-проналазач. Он је тражио, тражио... Али, у последњим тренуцима свог живота, много се удаљио. Једанпут сам га срео,

78


потпуно случајно, на улици, и отишли смо на пиће. Онда смо водили дугу дискусију о алфабету која је трајала читаво поподне.

Причао Вам је о тези грчког алфабета коју је развио у Му?Да, и знамо да је тај алфабет у ствари календар. Ову тезу је он трансформисао, помешао са осталим стварима, и одатле је проистекла прича о Генези, према истом концепту и по истом реду. О томе имам аутентична документа, врсту ствари за којима је био луд.

Према Вашем мишљењу, да ли неке путеве није истражио јер није имао времена?Вероватно. У једном делу из XIII века, који је веома важан документ јер је био кључан за арапске бројеве од којих је један нула, пронашао сам занимљиву плочицу са малим цртежима чудно поређаним и са латинским легендама. Међутим, исте такве цртеже смо нашли на једној веома старој повељи на кинеском језику, коју ја поседујем. Класификација је била иста, латински назив је био књижевни превод кинеских карактера. Када сам показао те фигурице Прату, он ми је испричао о једном Енглезу, помоћнику Џејмс Меларта, великог археолога, који ме је касније контактирао и објавио да у Катал Хујуку (Çatal Hüyük) (код Конyа у Турској), град који постоји од 6200. г. пре нове ере и који је најдуже насељен, ти мотиви могу да се нађу било где. Ти знаци се могу наћи и код бамбара у Африци. Питање је: да ли је то спис (рукопис)? Или потиче од протоматематике, математика пре математике? То је Пратов терен! А ту су и оне чувене „веве“. То је нешто што га је заиста фасцинирало. Уосталом, за њега, игра је повратак: танго, макумба, плес дервиша... То му је била велика опсесија.

извор: BODOI HОRS SERIE #5; sept - oct 2002; Special - HUGO PRATT

79


80

Интервју са Ан Фроњепревод: Маријана Ђокић

„Као Брат И СеСтра“

Ан из Џунгле постоји, Прат ју је упознао 1952. године у Буенос Ајресу у који је стигао две године раније како би радио на аргентинским стриповима. Њено право име је Ан Фроње; најпре је постала његова јунакиња, а потом његова друга супруга, иако тај брак никад није признат. У њиховој заједници родило се двоје деце, Силвина и Џонас. Она данас живи на релацији Венеција - Париз где ради у издаваштву.

Испричајте ми како је почела Ваша прича са Пратом.Мој отац, хемичар по занимању, напустио је Белгију и отишао у Аргентину 1931-32. године, јер се јавио на оглас за посао у ком се тражио шеф лабораторије у једној ливници. Тако да сам ја рођена тамо. Хуга сам упознала чим је стигао из Италије са Марио Фостинелијем и Алберо Онгаром. Нашли су стан близу мог, у престижном кварту Буенос Ајреса. Моја старија сестра је чула Италијане како разговарају, и са једном пријатељицом, ишла је стално код њих јер су често правили забаве. У кући се чуло само: „Италијани ово, Италијани оно“! Наравно, Хуго је почео да долази код нас. Он је, првенствено, био друг моје сестре, али је веома брзо почео да долази због мене. Мој отац га је пуно ценио, уосталом, он је био једина особа која је икада успела да га засмеје.

радећи шта?Правио свој биоскоп. Причао му је приче... На пример, једног дана му је препричао амерички бокс меч који је слушао на радију. Видим га како мења простор, све звуке и коментаре са кратких таласа... Мој отац је био... засмејан до суза! Заиста! Морала сам рећи Хугу: стани, видиш ли да ће умрети! Уосталом, користио је, по мало, исту технику као Набоков у лолити : забавити мајку како би дошао до ћерке. А са мојом мајком, играо је канасту... Мом брату и мени, која сам била дериште, сатима је причао догађаје Ане из џунгле коју је потом нацртао. Забављао нас је пантомимом у вечерњим сатима, када види да кола наших родитеља нису ту: знао је када смо сами у кући. Фотографисао ме старим Roleiflex-ом и сам је развијао слике. Правио је моје постере у природној величини, било их је на стотине! Имала сам 13 или 14 година и тако је настала Ан из џунгле.

Био је изузетно везан за Вас?Не, биле су ту још две-три девојчице из комшилука код којих је ишао с времена на време да их фотографише. Ми смо имали врт, моји родитељи су често били одсутни, а ја сам била доста размажена као четврто дете у породици... Моји родитељи су то сматрали нормалним. Уосталом, он је тај који ми је приближио читање, музику, приче о Американцима, и много других ствари, а не школа или родитељи. Пратио ме на воз када сам ишла у школу под изговором да има разбојника, манијака... Можете замислити колико је моја мајка била одушевљена. Нисмо престајали да причамо, причао ми је и о свом разочарењу које је доживео са својом женом, Гуки Вогерер.

81


Шта сте знали о њој?Била је Југословенка пореклом. Пре него што је дошао за Аргентину, провео је неко време у Италији. Ту ју је и упознао. Веома брзо су се венчали како би она могла да добије боравишну дозволу – тако ми је, бар, рекао. Затим је дошао у Аргентину. Након шест месеци, добио је писмо од ње у ком је написала: „Уосталом, ја сам ти, ипак, жена, могла бих и ја да дођем Аргентину?“...Тада су се Фостинели и Онгаро преселили како би она могла да дође да живи са њим.

за Вас, Кец пик је представљао самог Прата?Није имао пријатеље као други, он је ставри радио потпуно другачије од осталих. Онгаро, на пример, више је волео да се дружи са „елитом“, често са имигрантима из Италије. Хуго је тражио пријатеље међу пролетерима, рецимо, Шпанцима, Пољацима, имао је заиста праве, симпатичне пријатеље, који нису били софистицирани и снобови.

Када је Гуки стигла, шта се десило са ан из џунгле?Понекад сам ишла код њих, ту су биле моје и комшиницине фотографије, постављене изнад камина, право пред Гукиним очима... Али, веома брзо су ствари између њих кренуле низбрдо, она је била жена која је волела пријеме, чајанке, и тако те ствари... Трајало је то две-три године, имали су двоје деце, али једног дана, он се преселио на последњи спрат једне куће где је изнајмио само једну собу, у близини. Ту је радио и спавао. Тамо сам одлазила после подне да га видим, али тада, моји родитељи то нису знали... Имао је огроман рам на две даске који је обухватао целу ширину собе где је стајала велика фотографија Џеронима, душек на земљи, књиге, неколико дискова, радио и то је то.

због чега је одлучио да се врати још једном у Италију? Он је најпре отишао у лондон, јер је мислио да ће му се тамо придружити доста људи... Затим се вратио у Аргентину, али то се није добро одразило на његов рад. Потом је одлучио да се врати у Италију бродом са једним пријатељем и девојком, неком Урсулом, симпатичном цуром, коју је продао пријатељу, током путовања, за хрпу дискова... знам то, ја сам му их чувала. Не... кунем Вам се! Вредела је колико и 20 дискова! Било је 33 гомиле класичне музике, требале су му да би задивио моје родитеље, ха, ха, ха! Сишао је на једном пристаништу од Баије до Бразила док су ово двоје наставили пут ка Европи.

Све то како би се неколико месеци касније вратио у окриље?Моји родитељи су ишли у Баију и тамо су се срели. Једно вече су мало попили, и мој отац је изјавио: „Ееех, Хуго, ти, ипак, нећеш оставити Ан на миру!“ Недељу дана касније, Хуго се вратио у Буенос Ајрес! Мој отац је зажалио и почео по мало да се плаши. Послао ме је код сестре у Португал. Била сам веома задовољна, иако никад нисам била у Европи, знала сам да ће се Иго ускоро појавити. Кренуо је бродом како би ми се придружио у лисабону. Мало касније, пошао је возом до Милана – јадичак, није имао ни пребијене паре, не знам како се снашао... Ту се нашао са Фостинелијем и читавим друштвом како би видео да ли тамо има посла, а ја сам отишла за Париз где сам намеравала да започнем студије. Стигла сам у августу, али од децембра сам већ била у Венецији – а да родитељима ништа нисам рекла. Тада је Хуго желео да одемо у лондон.

82


Да би тамо живео?Да, и због дога смо се много расправљали. Ја Енглезе не могу да смислим. Али уопште! И одбила сам. Сећам се да је целе ноћи, током боравка у Жури, покушавао да ме убеди. Уморан од „борбе“, рекао ми је: „Дођи макар у Венецију, да видиш шта је“... И ту сам рекла – у реду.

Да није било тог условљавања, његова би каријера, сигурно, ишла другим током у лондону...Да, замерао ми је то читавог живота, до последњег дана, сигурна сам у то, јер ми је све време понављао: „Да сам живео у лондону, упознао бих Сједињене Америчке Државе.“ Мрзео ме на смрт, иако је на крају то рекао да би ме наљутио!

У Венецији сте почели да дишете? Током прве недеље, живела сам код његове мајке близу Арсенала, пре него што нам је нашао стан у близини железничке станице, у Сан Марку, где смо остали неколико месеци. Ту сам затруднела. Настале су компликације, јер ако се дете роди у Италији, а ми нисмо венчани, он га не може признати. Ја бих имала проблема, јер нисам имала боравишну дозволу. Укратко, најбоље је било да се дете роди у Аргентини. Трудна три месеца, пошла сам бродом, са свим његовим књигама и Панталоном, нашом сијамском мачком. Придружио ми се 20. јануара, а Силвина је рођена 1. фебруара. Остала сам у Буенос Ајресу док нисам родила наше друго дете, Џонаса.

Барем сте се мало остварили.Шалите се! То је било лудо време! Морала сам да дајем часове француског језика, јер он уопште није радио. Није било посла. Аргентинци су куповали америчке стрипове преведене у Мексику, јер им је то било доста повољније. Све што је имао, с времена на време, биле су корице албума или новине. Проводио је дане у бистроу пијуцкајући вино, увече се враћао пијан, лоше се осећао... Једног дана, одлучио је да више тако не може. Џонас још није био рођен. Потом је отишао у Венецију и почео да ради интензивно на Corriere dei Piccoli. Придружила сам му се на Венецијанском лиду када је Џонас имао три месеца.

Ни једног тренутка није помислио да промени занимање?Не, за њега је то било незамисливо. Више је волео да мења државе. Али, у Италији, било му је тешко да нађе посао. Давали су му да ради ситнице на Corriere dei Pic-coli, начин живота светог Фрање... Тада је почео да адаптира Острво са благом од Стевенсона. Оно што није толико познато, јесте податак да је тада почео да слика, направио је много слика које је изложио. Кад сам дошла у Италију са децом, било је то у време лакирања те изложбе која се добро показала, продаја је ишла задовољавајуће.

тада су се виделе његове композиције у крупном кадру?Да, нарочито оне на којима се види униформа енглеског бомбаша која се појављује у девет поља на црвеној и црној позадини, близу апстрактном. Одатле проистичу најбоље графике: читаве дане је проводио у графичком атељеу једног пријатеља у Венецији како би видео и разумео ту технику. Али, било је и других, сећам се жене која лежи са телефоном у руци, детаља њеног тела, дима цигарете... Било је то време Роја лихтенштајна, сећам се да је цртао брзо, на платну, црним фломастером, започињао је кадрове. За другу изложбу, радио је на исти начин

83


слику као Giorgio de Chirico, метафизичку машину која је представљала један велики празан простор. Још увек имам две, али су скоро похабане, јер је подлога била нежна. Морао је то да заврши у што краћем временском року... Радио је то по мало да удовољи мом оцу, који је то сматрао отменијим од стрипа, али и да би елити показао да може да се снађе и на овом пољу, укратко, да покаже да је стрип био само његов избор. Уосталом, de Chirico је изабран јер је, најпре, мрзео његове слике, сматрао је да су чиста глупост. Међутим, мало по мало, копирајући га до детаља, почео је да га схвата, и на крају је рекао себи да то и није тако лоше. Али пазите, не треба заборавити да је увек имао ону сложеност везану за његове пролетерске корене...

разговарајмо мало о тим његовим коренима, јер нису баш најјаснији.У сваком случају, искрено, не знам одакле проистиче то породично стабло које је направио! Роландо, његов отац, био је војно лице, храбар господин који је отишао у Етиопију чисто да би зарадио за живот. Његов деда је био професор француског језика у Венецији, знам да је дошао из лиона, и да се звао Прат, које се писало са једним т, име је могло да буде како каталанског, тако и француског или енглеског порекла. Ко ће знати! Са мајчине стране, деда је био педикир, то је сигурно, он је основао фашистичко одељење у Венецији и писао је песме на венецијанском. Али прича о његовом јеврејском пореклу измишљена је у сваком погледу. Што се тиче његове мајке, она је била обична, часна жена, глува ко топ, која је много патила покушавајући да побољша свој живот колико год је могла. Кад само помислим да је о њој причао као о једној гатари или шта већ!

Кад сте га упознали, да ли је већ био занесен езотеријом?Да, и хороскопом, такође. Када се уселио у Онгаров стан у Аргентини, на зиду је обојио огроман хороскоп који му је насликала једна пријатељица. На другом зиду, била су три монаха из Средњег века, невероватно лепих, и једна жена која је имала лик Жизеле Десте. Са својих 28-29. година, шетао се потпуно наг по кући са великим астечким сунчаним календаром који је добио од не знам ни сама кога, носећи га око врата. Наићићемо касније на њега у Му.

Који је Ваш знак?Близанци, као и он. Он је рођен 15. јуна, а ја 16. Он је у подзнаку био шкорпија: тамо где има пуно среће, треба је уништити.

Најзад стигосмо у 1968. годину, када је створио Баладу о сланом мору, и самог Корта...Да, то је био његов прави почетак, захваљујући Ивалдијевом лику који је показивао такву страст за све што је Хуго радио да се он сам осећао заштићеним. Могао је да му тражи било шта, укључујући и новац, он би му дао све. По први пут, могли смо да одахнемо по питању финансија. До тада смо увек били у дуговима до гуше. Недавно сам посетила млекара који је држао продавницу близу нас. Ишла сам да му се захвалим, јер захваљујући њему и месару, јели смо на црту. Међутим, Хуго је то брзо заборавио. На крају, читава његова ћакнута и симпатична страна, била је потиснута. Од тренутка када се преселио за Швајцарску у велику кућу на језеру, развио је другу страну „ја, ја сам Хуго Прат“...

тешко је сматрати Прата незахвалним!У сваком случају, једини стари пријатељ из младости који му је остао, био је Жилберто Фабијано, који је држао продавницу у Венецији. Били су суседи након

84


његовог повратка из Африке, донео му је гомилу стрипова од енглеских војника. Жилберто поседује Хугоове цртеже пре објављивања Корта које пажљиво чува.

Да ли Вас је изненадила Пратова одлука да се пресели у Швајцарску?Са 30. година, Хуго више није имао исто мишљење о Швајцарцима. Тај стерилан простор се није слагао са његовом анархистичком страном. На вратима свога стана у Буенос Ајресу написао је: „Ми смо против свих!“. То није писало на вратима његове куће у Grandvaux-у!... Добро, променио се.

Када су вам се разишли путеви?Очигледно је да нисам очекивала да ми буде веран, али негде око 1981. године, било је много људи у његовом животу, тако да се скоро уопште нисмо виђали. Хтео је да ме сачува како би привидно задржао породицу на окупу, али Патриција (Цаноти) је била ту већ од 1980. године. Видела сам га како се баца на земљу јер није могао да ми одговори на нека питања! У том тренутку, радио је на Етиопљанима, и то га је инспирисало да исто вече направи чувену слику на којој Корто бежи од лавине камења говорећи: „Чак и јунаци могу да се плаше!“... Оригинално! Тако је настала та страна на којој по први и једини пут Корто бежи. На последње путовање са децом ишли смо око Нове године, али видела сам добро да му сметају јер га враћају улози оца, и то га је нервирало. Кад смо се вратили, рекла сам ДОСТА! Настојао је да, након тога, окупи породицу, али то је било глупо! То окупљање, у Маламоку, довело је до стварања епизоде Људи леопарди у којој се чини да ће зидови угушити Корта.

У том тренутку, Прат је изгубио у Вама и сарадника. Наравно, ја сам била она која је прва бојила Шкорпионе, довела да Жоел ларош објави Корта у луксузном италијанском издању код Publicness-Zoom. Хуго и ја смо заједно савладали технику, доживљавали разна изненађења. Након тога сам бојила све што се појављивало до Језуите Џоа и Корта у Сибиру, један део је одрадила Мариолина, пријатељица Гвида Фуге, Венексијана из албума. Затим, дошао је до закључка да су боје превише мрачне и тражио је од Патриције да их преправи. То је довело да књиге данас изгледају скоро избељене и бљутаве, рекла бих, али се њему то свиђало. Радила сам и све преводе италијанско/француске, иако је и то после било преправљано.

Да ли би требало све исправити?Ја бих то све поновила. Свесна сам да сам имала пуно среће, и умела сам то да искористим. Јер, у то време, око Хуга је било пуно девојака, којима се допадао, али се нису усуђивале да му приђу. Оне и дан-данас имају код куће објаве и разне ставри везане за Хуга, живе у сећањима, а заправо нису ништа доживеле. Ми смо били савезници, били смо више пријатељи него обични муж и жена, скоро као брат и сестра. Ја сам била једна од његових ликова, он ме обликовао, било ми је логично да га следим, иако сам знала да то неће трајати читавог живота. Живот са њим је био супротан устаљеном, то ме одушевљавало, могли смо да једемо кобасице у осам сати ујутру, три пута да ручамо после подне, затим да одемо да погледамо три везана филма, то је било генијално. Све што сам Вам испричала, Ви бисте назвали нормалним животом?

извор: BODOI HОRS SERIE #5; sept - oct 2002; Special - HUGO PRATТ

Корто Малтезе и књижевност

86


Корто Малтезе(део)

(...)

А пали анђео прелази пуста пространства свете етиопске земље. Туда сем њега пролазе само облаци што носе ружне снове. То је божји отров, Шамаел! Погледом одвајкадашњих очију убија птице. Кад се окрене, море може да напусти обале и крене за њим као пас.

Тај ђаво, сличан сребренооком бабуну, окрете се Корту. Много је гласова између неба и земље, а његове речи су хашиш. Морнар види да је тачно што је записано - црн је у лицу, али је диван!

На Хаитију, у Кортову лутку опет забодоше иглу. Испод одела се зажари рана. Грозница згужва Малтежанина и продрма га као митраљез. Он челом притиска колена. Склупчао се у мори као пиле у јајету. Око усана му, примамљене влагом, стрижу бубашвабе.

Кома избљува нове слике:

Изнад главе новозеландског Маора ветар разбацује галебове. Тенор се ухватио за гузице па се дере. На кориди кловн растрже црвену хармонику. Бик се клања, коњи се клањају. Сунцасти пауци оплићу гусареву главу. Живци су ужарени попут жица у сијалици. Капетан Малтезе је стигао у Амстердам и одсео на тргу који лети. Чека једну даму, па је пригушио светла и напудерисао огледала.

Упитаћете: зашто?

Нешто тресну о врата. Можда се у њих залетео једнорог? Корто, ударајући ногом о ногу, оде до кваке. Дрхтање целог тела уобличи се у покрет. Шарке су зарђале, па врата залајаше. У њима дрхти бачени нож!

„Ток! Ток!“, одјекнуше потпетице. Гост хода као гавран. Исусе! Ружан је, не смеш да га погледаш да га не увредиш! Прљава брада и кошчато лице, исто као у царичиног љубавника! Нема сумње...

87


Распућин!

„Здраво вештичин сине!“

„Здраво, Вилино Око!“

Глава се насмеја зубима који су горели. То није Рас! Његов лик је узео Вуду дух смрти! Дух се окрену, неставши на палуби бичеваној кишом. Болесник истрча за њим, наставивши јурњаву кроз светове близанце.

Потпуно празан бродић лежи претоварен. Море свуда пушта високе рогове. Около расту осмогуби таласи са јапанских дрвореза, и на њима шуште кресте. Малтежанин табана преко дасака. Епилептичном пеном се покрише валови. Ветар ће му однети косу. Ухватио је обема рукама уши, да би задржао главу на раменима.

Неко му се закашља за врат и језа долете до темена. Окрену се, и виде да га уходи забринути Штајнер. У руци носи вино које киша разблажује. Ветар хуче у флашу. Пена им обојици украшава косу.

Корто покри очи обрвама и зграби ручке митраљеза.

„Ратататам! Рататам!“

Оружје заштекта и сеје чауре. Пламен јаром замагли видик, и пржи наказно обличје за бродом. То је... Барон Самеди! Вуду дух смрти!

„Одлази!“, Малтежанинови зуби забрујаше колико је вриснуо, а глас се назре испрекидан ветром.

Оклембешени бркови покренуше се уз његво уво:

„Корто! Нема никога!”

Бучни ломовити талас одраста, њуши брод, и смањује се не закопавши их под собом. Плавооки обгрли Корта. Овај толико титра да га једва задржава у

88


рукама. Вилице су му кастањете. Закопрцаног Штајнер једвице успева да уведе у кабину и положи на кревет.

Жмирка лампа на столу, бруји стакларија у орману. Болесник гестикулира мање. Титраји овејавају топлоту од њега.

А стакла више нису ослепљена пљуском. Испловили су из кише. Ветар блистав и снажан струји по пучини. Одвија се сабала негде у планинама и клизи поневши са собом студен далеких висова. Нису ли то хладни Northers, који из САД дувају на север Кубе? Или је, незван на овом крају мапе, ускрснуо ветар који је давно спасао Јапан и покопао монголску флоту?

Само су богови знали где је Корто Малтезе!

Ветрењача се лагано окреће у стомаку: мука! Попут мрава кроз траву, капи зноја се провлаче кроз зулуфе.

Далеко негде, играчице се отресају главе. Сваки уд им је одсечен гуштеров реп. Пуца бубањ и Мамбо шири лавље очи. Посредством моћи црне Маме, мржња умрлог гони Корта преко океана.

Иза склопљених капака кези му се Кирхнер, студена жаба, и хладном слином кваси цигару. Допола су га појеле корњаче. Коњолики Какао, с мачетом у руци, надноси се над искасапљено тело Американца. Ево и луја, са скалом осмеха...

Да ли ће умрети? Не могу те утешити, читаоче... Али, ко зна?

(...)

Владимир Пиштало-Корто МалтезеАгора, Зрењанин 2009

89


Венеција(део)

(...)

Протеј

Обична шетња градом претварала ме је у галеба, стару жену, уличну мачку. А тек ово! Ово су била претварања у граду који је по себи чаробно претварање. Карневал је био Протеј кога је разум хтео да стави на свој Прокрустов кревет. Капије су биле отворене и све ствари повезане врпцом. А личност? личност је била... императивна фикција.

Хаос је говорио облицима: ви ћете своје заборавити а ја своје нећу.

запамти Себе

Јесам ли ја шетао под аветињским облацима са мачкама и Венецијанским Скитницама? Јесам ли бежао од пендрека фашиста и ножева закукуљених масона. Јесам ли трчао преко кровова и падао упоредо са месецом, праћен спорим цреповима.

Не.То је био Корто Малтезе.- Remember yourself. You’ve got a fullhouse in your head tonight - певала је

из једног кафеа Кејт Буш.

- Опет је била дрска. Не слуша разум, она је изазовна! Невероватно... - зарежала је оштроконђа. - Чак и у цркви хоће да окрене мисли људи од бога...

Њене очи су биле као да се најела рена кад је узвикнула:- Мора бити кажњена!Она је оголитила бајну стражњицу и почела да меље њоме, вичући:- Нек вришти од бола.Ја сам тада бацио бич, пао на колена и почео да је љубим, говорећи:Ох, не могу. Волим је.

90


Јесам ли то стварно био ја?Не. То је био Фелинијев Казанова.Ти си ми. Ми смо ти.

Карневал ми је показао шта ћу све бити кад не будем ја. Кад постанем ветар, кад постанем река, кад постанем крошње. То ће бити крај похлепе. Кад постанем СВЕ. Кад се потрага доврши. Кад ми свитац засветли из уста. Кад постанем Венеција. Кад се ујединим са сунцима и месецима, лудим шеширџијама. Кад ослобођен тела појурим кроз жиле биља, потоке, облаке, звездане маглине... и читав misterium tremendum. То умногостручење ће бити најузбудљивије на свету, али трагично, јер нема мене.

Ако је веровати Хиндуистима, у хиљадама живота био сам и Морлак и Панталоне и ловац и плен и риба и птица и стрелац и устрељени. Живот ми је тако био маратон кроз бескрајна тела...

На мостовима су позирали тужни зачарани принчеви и полубожанске куртизане. Идеализовани фараони - манекени кретали су се полузаустављеним ходом. Тророги шешири и пелерине ручали су у ресторанима. Деколтеи су водили за руке девојчице-инфанте, утелде из смрти. У водопаду вештачких лица отишао сам до Академије, преко моста на Великом каналу. Иза се оцртавала маглена купола - космичка песма - Санта Марија дела Салуте. На мосту су застајале маске са претећим осмехом. Смрзнуте у ћутњи, сликале су се са руком у ваздуху.

- Шта значи њихова идеализована тајанственост и ћутња?- Значе смрт - рекла је књижевница са Филипина, са лепим дупетом и

укоченим лицем, коју сам срео у оном дворцу у Умбрији.

(...) Владимир Пиштало-Венеција

Агора, Зрењанин 2011

91


Сусрет с малим принцом

Дечак је стајао испред Корта и Распућина гледајући их радознало. Њих су двојица, додуше, били занимљиве појаве и за прилике

наше планете, а камоли за некога ко је дошао равно са небеса.

- Ко сте ви? – упита дечак. - А ко си ти деране, па да нас испитујеш? – скоро па дрекну Распућин. - Полако Распа. То је Мали принц. – покуша Корто да га умири. - Принц? – протрља Распућин браду, похлепно одмеравајући дечака. – За

једног принца може се добити добар откуп! - Распа, али он је само дечак. - Да, да. Али мали принчеви постану брзо дебели краљеви. Будаласти и осиони. И

мада овај мали још не личи ни на једно ни друго, требали бисмо га смотати у једро и гурнути под палубу.

- Ко сте ви? – понови дечак као да га нису чули. Као да он њих није чуо. - Ми смо морнари. – рече Корто благим гласом. - Ко су морнари? - Ко су морнари? – насмеши се Корто. – Морнари су људи без дома. Они спавају

под отвореним небом, на морима. - Онда морнари често гледају заласке сунца?! - Да, морнари су другачији од других људи. Док прате залазак сунца, увек стижу

до места на којима сунце тек што је проломило зору. За њих је дан вечност. - Онда они не познају своју властиту сенку? - Не познају, јер плове за сунцем, а не смеју се освртати, јер море је пуно хриди. - Шта су то хриди? - Хриди, то су прпреке на путу. - Живот нам изгледа стално ставља хриди на пут. – закључи помало тужно

дечак. - Постоје и морнари другачији од осталих морнара. – умеша се нервозно

Распућин. – Они путују сунцу у лице. Чим се сунце појави на хоризонту, они журе да га мимоиђу. Тако они скраћују своје дане. То су морнари ноћи. Поподне им Сунце зађе за леђа, а сенка испред њих показује пут. Она је у сутон толико дуга, да преко прамца пада у море. И њихов пут је дуг. – Распућин је својом речитошћу изненадио не само Корта, већ и себе самог.

- Али онда се морнари дана и морнари ноћи не познају. Они плове увек једни насупрот других.

- Да, насупрот, али и у сусрет. Јер, како је земља округла, њихови се путеви повремено укрсте. Тада они певају у крчмама, јер песме морнара су исте на свим језицима. – осмехну се Корто благонаклоно.

- И рум је исти. – осећао је да мора да дода Распућин.

Мали принц се загледа у њега.

92


93


- Знао сам једног човека који је имао браду. Непрестано је бројао звезде... - Ја радије бројим новац. – рече и окрену се ка Корту. – Кажем, стрпајмо га у врећу, док није неко наишао. - Не, Распа. Његово краљевство је мало. Он има само једну ружу. Ништа више.

Распућин презриво одмери дечака и рече:

- Данас се свако назива принцом. - Рас, он није било какав принц. - Али откуд ти знаш толико о једном дерану? - Видиш Распа, за десетак година, један ће Француз написати књигу о њему. Од

тада ће сав свет знати о твом дерану. - За десетак година? Али откуд ти то онда сада знаш? Не завитлавај се самном

Корто Малтезе, убићу и тебе и дерана! - Откуд знам? Заборављаш да сам ја син Ниње са Гибралтара. Оне која је знала

да из шкољки слуша о будућим данима.

Распућин се замисли. Зенице су му се кретале, као да рачуна.

- Кажеш да ће тај Француз продати своју книгу целом свету. Значи деран ипак нешто вреди! Могао бих и ја можда да почнем да пишем.

- Ти да пишеш? Па да би знао да пишеш, морао би најпре да знаш да читаш. Ти ни сопствене тетоваже не умеш да растумачиш.

- Зато са лакоћом читам мапе скривених блага. Хе, хе, хе... - Хе, хе, хе...

Осмехну се и мали принц, не знајући са сигурношћу зашто. Благо климнувши главом у знак поздрава, дечак напусти два весела морнара.

- Корто, симпатичан је овај деран. Бринем се за њега помало. - Ти се бринеш? Хе, хе, хе... - Хе, хе, хе...

Ћуташе који минут, смејуљећи се сваки за себе.

- Шта ли ће бити с њим у оволиком свету? - Изгубиће се у пустињи, на жалост. Ујешће га змија. - Мрзим змије, подмуклије су чак и од мене. Зар му ниси могао рећи да се чува

пустиње? - Не, Рас. Наше су судбине усечене у дрво живота врло дубоко, да бих ја могао

браздати нове путеве. - Али усекао си један на свом длану! - Да, али усећи линију среће не значи и прибавити срећу. То је више рукавица у

лице судбини. Спремност да се прихвати изазов. - Изгледа да ти је рум ударио у главу. Или врућина. Жао ми је ипак дерана. Има

нешто у њему. - Знам, жао је и мени. Ипак, његова смрт неће бити узалудна. - Мислиш Француз ће се обогатити од продаје књига? – упита Распућин

заједљиво.

94


- Не, Француз ће такође погинути. Мало након што напише књигу.

Ћутали су опет, који трен. Скоро да се и на Распућиновом брадатом лицу могао наслутити траг туге.

- Тешко неко време долази, Корто. Сурово чак и за нас, старе бродске вукове. Шта ли ће бити с нама?

Корто повуче снажно дим цигарете и погледа на длану усечену линију среће.

- Мораћемо се негде склонити, Рас. Мораћемо се склонити...

95


… и опет ћемо о џентлменима среће

Тамо где се звук танга, отргнут од виолине циганина са безбрижним изразом неспокојног луталице, укрстио са Кортовим сетним погледом, седела је иза

широке лепезе препланула девојчица бадемастих очију. Два су џентлмена среће седела на дрвеној веранди испијајући рум. Један полако, као да нема куда да жури. Као да ће то што чека засигурно доћи, без обзира којом брзином он буде ишчекивао. Други пак, пио је брзо, у наглим великим гутљајима. Као да нешто већ предуго чека и није више сигуран када ће и да ли доћи. Уопште, њих двојица су се разликовала упадљиво. Први леп, крупних очију, пуних чежње за прошлим временом. И мада окован белом кошуљом са високо подигнутим оковратником, овај човек је оличавао слободу. Слободу својих расутих путева, неукротивијих и од путања дима цигарете коју би повремено пребацио са краја на крај уста. Други џентлмен, био је ружан, ситних, злобних очију, пуних похлепе за будућим, још неоствареним. Једино што су били заједно њих двојица, били су џентлмени среће.

- Проклета виолина. Радије бих слушао досадне зунзаре.- Па овде и зунзаре зује танго Рас.- Корто, та бедна романтика ће ти доћи главе!- За такав губитак главе мора се имати срце. Ти си онда сасвим безбедан Рас.

Распућин почеша масну разбарушену шуму, коју је носио тамо где би требала да стоји коса. Очи му се скупише у мржњу, па затим бљеснуше ка Корту.

96


- Знаш ли, сине гибралтарске циганке, да бих те због овога могао убити?

- Знам Рас, али за то увек има времена.

Да, за смрт увек има времена, једино га за живот углавном недостаје. За џентлмене среће додуше, време ни не постоји, бар не на уобичајен начин. Време је за оне што живе и умиру. Џентлмени среће су само ту, и нестају.

А онда су опет ту…

На небу се појавио и други месец. Када се на небу појави други месец, да ли треба очекивати да се за њим појави и трећи? Да ли када се догоди једна невероватна ствар то значи да је свако чудо могуће?

Ко су то џентлмени среће?

Они за које је читав глобус мали, али и један поподневни хлад може бити довољно велики.

Трећи, четврти и пети месец промолише се из мора полако склапајући сазвежђе. Њихови испрекидани одсјаји у води, одавали су немирну природу мора и као сирене мамили џентлмене среће ка пучини. Пучина је увек дражила машту ове господе. Јер, пучина је место на ком хоризинт скрива будуће искушење, чак и од најпродорнијих, знатижељних погледа.

Ко су онда џентлмени среће?

Они који прате месечеве трагове чак преко хоризонта, како би пронашли благо.

Блага су увек иза хоризонта. Чак и када човек зађе иза видика и посегне руком за благом оно му измакне. Опет иза хоризонта. Јер, пронађено благо и није више благо. Зато џентлмени среће вечито траже, исписујући упореднике и меридијане по земаљском пространству.

Па, ко су то онда џентлмени среће?

Они који не умиру никада. Само нестају. И опет се појављују. Смрт је хоризонт живота, а за џентлмена среће ниједан хоризонт није коначан, јер благо је увек иза оног следећег.

- Корто, знаш ли да бих те могао убити?- Знам Рас, али испијмо пре тога још коју чашу док чекамо, рече Корто,

тражећи погледом ужарене бадеме, који су га мамили с оне стране мрака.

97


98


99


за крај- Ко је Корто Малтезе? -

Каптен брода.

образован. Интелигентан.

роматик. Флегматик. Циник.

тих. Елегантан. Смео. Храбар. Меланхолик. Мачкар.

ониричан. Интровертан. Ескаписта. Сналажљив. Гавран.

Малтежанин. Британац. Андалужанин.

анархиста. Анти-капиталиста. Анти-расиста.

луталица. Циганин. Незаинтересован за новац.

трезвен. Анти-колонијалиста. Непристрасан. Анти-херој.

еманципован. Смирен. Ироничан. Пријатељ.

загледан. Самоироничан. Мистичан. Продуховљен.

енигматичан. Племенит. Слободан.

Корто Малтезе? - Један од нас.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

791.43

ПРОГРАМ / Музеј југословенске кинотеке ;уредник Динко Туцаковић. - 1997 (јануар) -. - Београд : Музеј југословенске кинотеке,1997- (Београд : Драслар партнер). - 24 cm

Месечно.ISSN 1820-6549 = Програм (Музејјугословенске кинотеке)COBISS.SR-ID 117886215

За издавача: Радослав Зеленовић

Уредник: Динко Туцаковић

Приређивач: Владимир Ћук

Сарадници на програму: Борислав Станојевић, Драгослав Бокан, Владимир Пиштало, Зоран Пановић, Диана Дуканац, Александра Миљковић, Маријана Ђокић,

Марио Сремец, Сергеј Каров, Душан Цицвара, Милан Јовановић, Иван Николић, Владимир Тадић

Преводи: Маријана Ђокић, Марјан Вујовић, Владимир Ћук

Финансијски организатор: Љубинка Терзић

Технички сарадници: Александра Савић, Слободан Огњановић

Избор фотографија: Мома Рајин, Владимир Ћук

Дизајн: Вид Рајин

Штампа: ДРАСлАР ПАРТНЕР

Тираж: 700 примерака

Београд, Јануар 2012

ЈУГОСлОВЕНСКА КИНОТЕКА ЗАДРЖАВА ПРАВО ИЗМЕНЕ ПРОГРАМА!!!

Телефон/факс: 2622-555

e-mail адреса: [email protected]

web site: www.kinoteka.org.rswww.SEECult.org

Documents

Tragovi po filmskom platnu