Toni Morison

Jazz

bojana888

Za R V

i

Džordža

Ja sam ime zvuka

i zvuk imena.

Ja sam znak pisma

i oznaka podele.

„Grom, savršeni um”

Nag Hamadi

* * *

Ih, poznajem tu ženu. Živela je s jatom ptica u Aveniji Lenoks. Znam joj i

muža. On se zaljubio u osamnaestogodišnju devojku, i ta duboka, potmula

ljubav toliko ga je rastužila i usrećila da je ubio devojku iz pištolja samo zato da

osećanje ne bi iščilelo. Kad je njegova žena, a ona se zove Violeta, otišla na

pogreb da vidi devojku i da iseče njeno mrtvo lice, oborili su je na pod i izbacili

iz crkve. Potrčala je kroz sav onaj sneg, a kad se vratila u svoj stan izvukla je

ptice iz kaveza i stavila ih na prozor da se smrznu ili odlete; nije zadržala ni

papagaja koji je govorio „Volim te”.

Sneg kroz koji je trčala bio je tako suv da u njemu nisu ostajali tragovi,

pa jedno vreme niko nije tačno znao gde stanuje. Ali, su i drugi, a ne samo ja,

znali ko je ona, ko mora biti, jer su znali da je njen muž, Džo Trag, ubio

devojku. Nikad ga niko nije gonio zato što ga niko nije video kad je to učinio, a

tetka mrtve devojke nije želela da baca novac na nesposobne advokate i

podsmešljive policajce jer je bila svesna da taj trošak ne bi ništa popravio.

Štaviše, saznala je da čovek koji je ubio njenu sestričinu po ceo dan plače i da je

to za njega i za Violetu gore od zatvora.

Uprkos bolu koji je prouzrokovala, Violeta je pomenuta na januarskom

sastanku Salemskog ženskog kluba kao osoba kojoj je potrebna pomoć, ali su

članice glasale protiv zato što njoj sad jedino molitve - a ne pare - mogu da

pomognu, zato što ona ima muža koji je manje-više sposoban za rad (samo kad

ne bi tonuo u samosažaljenje) i zato što su jedan čovek i njegova porodica iz

134. ulice izgubili u požaru sve što su imali. Klub se dao na posao da pomogne

pogorelcima i ostavio Violetu da sama utvrdi u čemu je problem i da ga reši.

Violeta je strahovito mršava; pedeset joj je godina, ali je još dobro

izgledala kad je banula na pogreb. Čovek bi pomislio da je izbacivanje iz crkve

prevršilo meru - bruke i ostalog - ali nije tako. Violeta je dovoljno bezobrazna i

dovoljno zgodna da pomisli da i bez zadnjice i mladosti još može da kazni Džoa

tako što će naći prijatelja koga će dovoditi u sopstvenu kuću. Poverovala je da

će to osušiti Džoove suze, a njoj pribaviti izvesno zadovoljstvo. Moglo je da

upali, pretpostavljam, ali se čeda samoubica teško zadovolje i začas pomisle da

ih niko ne voli zato što, zapravo, nisu tu.

Kako god bilo, Džo nije obraćao ni najmanju pažnju na Violetu i njenog

prijatelja. Da li ga je ona na kraju oterala ili je on nju napustio, ne bih znala.

Možda je osetio da se Violetine draži ne mogu uporediti sa sažaljenjem prema

čoveku slomljenog srca u susednoj sobi. Ali znam da ta rabota nije potrajala ni

dve nedelje. Violetin sledeći plan - da ponov,o zavoli svog muža - svenuo je pre

no što je uhvatio korena. Prala je njegove maramice i stavljala hranu pred njega

na sto. Dalje nije uspela da ode. Otrovna tišina lebdela je po sobama kao velika

ribarska mreža koju Violeta tu i tamo probija svojim prebacivanjima. Po svoj

prilici su je iznurili Džoovi nemirni dani i noći koje su oboje ispunjavali

brigama. Zato je odlučila da zavoli - dobro, de, da upozna -

osamnaestogodišnjakinju čije je bledo malo lice pokušala da iseče, iako iz njega

ne bi izišlo ništa osim strugotine.

Violeta nije znala ništa o devojci osim njenog imena, godina i činjenice

da je o njoj vladalo dobro mišljenje u uredno registrovanom frizerskom salonu.

Onda je počela da prikuplja druge informacije. Možda je mislila da će na taj

način uspeti da odgonetne tajnu ljubavi. Držim ti palčeve, i seti me se ako šta

saznaš.

Ispitivala je sve redom, počev od Malvone, susetke sa sprata iznad

njihovog - upravo one koja joj je i rekla za Džoovu svinjariju i čiji su stan on i

devojka koristili kao ljubavno gnezdo. Od Malvone je saznala gde je devojka

stanovala i čija je bila. Od uredno registrovanih frizerki saznala je koju boju

ruža za usne je koristila; kojim su joj gvožđem doterivali kosu (mada ja ne

verujem da je ta devojka morala da ispravlja kosu); koji je bend najviše volela

(Slim Bates Ebony Keys, prilično dobar bend ako se zanemari pevačica, po svoj

prilici Slimova žena: zašto bi joj inače dozvolio da mu vređa uši?). A kad su joj

pokazali kako je mrtva devojka igrala, Violeta je naučila da izvodi te pokrete,

sve po redu. Dok se njihala savijenih nogu - sa onako spuštenim kolenima -

svima je bila odvratna, čak i bivšem ljubavniku, a jasno mi je i zašto. Kao kad

matori ulični golub kljuca koricu od sendviča sa sardinama koju su mačke

ispljunule. Ali, Violeta je bila uporna i nije dozvolila da je ometu podsmešljivci

ili nepriličnost. Opsedala je 89. nižu osnovnu školu i razgovarala s nastavnicima

koji su poznavali devojku, kao i 139. višu koju je devojka pohađala pre nego što

je počela da gubi vreme u zanatskoj, pošto u njihovom kvartu nije bilo

gimnazije za obojene devojke. Dugo je saletala devojčinu tetku, dostojanstvenu

ženu koja je povremeno radila fine krojačke poslove, sve dok se ova nije

navikla na te posete i počela nestrpljivo da iščekuje ćaskanja o mladosti i

rđavom ponašanju. Tetka je pokazala Violeti sve devojčine stvari i ona se

uverila (baš kao i ja) da je sestričina bila svojeglava i pritvorna.

Tetka je pokazala Violeti još jednu posebnu stvar, fotografiju devojčinog

lica, i čak joj dozvolila da je zadrži nekoliko nedelja. To lice nije bilo

nasmešeno, ali je barem bilo živo i vrlo drsko. Violeta je imala petlju da stavi

fotografiju na kamin u sopstvenoj dnevnoj sobi gde su je ona i Džo

izbezumljeno posmatrali.

Izgledalo je da će to biti sumoran dom, sve ptice su odletele, a njih dvoje

su po čitav dan brisali suze; ali, kad je u grad došlo proleće, Violeta je na ulazu

u zgradu videla drugu devojku s četiri viseće lokne na svakoj strani, s pločom

Okeha pod miškom i s mesom za gulaš zapakovanim u kasapski papir. Pozvala

je devojku da čuju ploču i tako je počeo sablažnjivi život utroje u Aveniji

Lenoks. Ishod se razlikovao samo po tome ko je u koga pucao.

*

Luda sam za ovim gradom.

Dnevna svetlost koso preseca zgrade nadvoje kao žilet. U gornjoj

polovini vidim lica koja mi uzvraćaju pogled i ne znam koja od njih pripadaju

ljudima, a koja su delo kamenoresca. Donja je u senci i u njoj se događaju

zanimljive stvari na koje smo oguglali: klarineti i ljubav, tuče i glasovi onih

jadnih žena. U gradu poput ovog moji snovi rastu i osećanja prianjaju uz sve.

Ura. To dolazi od sjajne čelične stene koja se njiše iznad senke. Kad spustim

pogled na zelene pojaseve trave duž reke, na crkvene tornjeve i na beličasto-

bakarna predvorja stambenih zgrada, jaka sam: usamljena, svakako, ali

prvoklasna i neuništiva - kao Siti 1926. godine kad su svi ratovi okončani i

nijedan više nikad neće izbiti. Dole u senci ljudi se tome raduju. Najzad, najzad

je sve pred nama. Tako kažu pametni, a oni koji slušaju i čitaju njihove reči

slažu se: dolazi novo vreme. Samo pogledaj. Odlazi tuga. Pokvarenost. Rđavost.

Nemoć da se bilo šta učini. Sve ono što je svako tada na tom mestu bio. To

možeš mirno da zaboraviš. Istorija je dovršena, hej, svi vi tamo, i najzad je sve

ispred nas. U predvorjima i kancelarijama ljudi sede i misle o budućim

naseljima, mostovima i brzim podzemnim vozovima. A&P zapošljava obojenog

činovnika. Krupne žene ružičastih mačjih jezika savijaju novčanice u zelene

smotuljke, zlu ne trebalo; onda se smeju i grle. Obični ljudi sateruju lopove po

budžacima i preotimaju svoj novac, a ako iz gluposti napadnu pogrešnog, ovaj

satera njih. Mangupi se rugaju naivčinama, upinju se da ostanu zanimljivi i,

pošto svi u njih blenu, vode računa o odevanju i vređaju sa stilom. Niko ne želi

da bude hitan slučaj u Harlemskoj bolnici, ali kad dežura crni hirurg, ponos

ublažava bol. I mada je kosa prve grupe obojenih bolničarki proglašena

nepodobnom za bolničarske kape u bolnici Belvi, sad ih tu radi trideset pet - sve

izvanredno sposobne i savesne.

Niko ne kaže da je ovde lepo; niko ne kaže ni da je lako. Ali jeste

sudbonosno, i ako obratiš pažnju na plan grada, na njegove brižljivo trasirane

ulice, Siti te ne može povrediti.

Mišići su mi nikakvi i od mene se ne može očekivati da se odbranim. Ali,

znam da preduzmem mere zaštite. Najvažnije je da o meni niko ne zna sve što

bi moglo da se zna. Drugo, motrim sve i svakog i trudim se da otkrijem njihove

namere i njihov način razmišljanja pre nego što ih oni postanu svesni. Pokušaj

da shvatiš šta znači uhvatiti se ukoštac s velikim gradom: izložena sam svim

vrstama neznanja i zločina. Ipak, za mene je jedino to život. Siti navodi ljude na

pomisao da mogu nekažnjeno raditi šta god žele, to mi se sviđa. Vidim ih svuda:

imućni belci, a bogme i ružni, hrle u stanove koje su uredile i preuredile

crnkinje bogatije od njih, i svakoj strani je milo što vidi onu drugu. Videla sam

kako se oči crnih Jevreja, sažaljive prema svakom ko ne pripada njihovom jatu,

napasaju na tezgama s hranom i gležnjevima lakih žena dok povetarac povija

bela pera na šlemovima pripadnika UNIJE. Obojeni čovek lagano se spušta s

neba duvajući u saksofon, a ispod njega, na prostoru između dve zgrade, jedna

devojka nešto živo govori muškarcu sa slamenim šeširom. On joj dotiče usnu da

ukloni neku mrvicu. Ona se iznenada smiruje. Muškarac joj rukom podiže

bradu. Stoje na tom mestu. Njena šaka, kojom je grčevito držala tašnicu,

najednom se opušta, a vrat ocrtava lepu liniju. Muškarac se oslanja dlanovima o

kameni zid visoko iznad njene glave. Po načinu na koji pokreće vilicu i naginje

glavu znam da je slatkorečiv. Sunce se prikrada u aleju iza njih i, zalazeći,

stvara lep prizor.

Radi šta hoćeš u Sitiju, šta god da radiš on je tvoja pozadina i tvoj ram. A

na njegovim gradilištima, u njegovim blokovima i sporednim uličicama događa

se sve što jak može da zamisli i čemu će se slab diviti. Moraš samo da vodiš

računa o planu - o tome da je iscrtan i za tebe, promišljen, da vodi računa o

tome kuda želiš da odeš i šta bi ti sutra moglo zatrebati.

Živela sam dugo, možda predugo, u sopstvenoj glavi. Ljudi kažu da bi

trebalo više da izlazim. Da se mešam sa svetom. Tačno je da se zatvaram, ali

ako si ostavljena da dreždiš kao ja dok se tvoj partner nikako ne vraća s nekog

sastanka, ili obećava da će ti posvetiti svu svoju pažnju posle večere, a onda

zaspi čim zaustiš da nešto kažeš - možeš postati uskogruda ako ne pripaziš, a to

je poslednje što želim da budem.

Širokogrudost je zlato u ovom Sitiju; potrebna ti je pamet da smisliš kako

da budeš gostoljubiv i da se istovremeno odbraniš. Kada nešto da zavoliš i kada

da odeš. Ako to ne naučiš, prestaćeš da vladaš sobom ili će tobom zavladati

neka spoljna stvar kao u onom mučnom slučaju prošle zime. Govorilo se da

ispod provoda i lake zarade neko zlo juri ulicama i da ništa nije sigurno - čak ni

mrtvi. O tome svedoči Violetin napad na junakinju pogrebnog obreda. A 1926.

godina je tek zakoračila u svoj treći dan. Mnogi razboriti ljudi pažljivo su

ispitali znamenja (vremenske prilike, brojeve, sopstvene snove) i poverovali da

je to početak svih vrsta propasti. Da je ta sablazan poslata da upozori dobre i

zgromi neverne. Ne znam ko je bio taštiji - proroci ili Violeta - ali teško je

porediti sujeverje s velikim očekivanjima.

Mir je uveliko navršio sedam godina one zime kad je Violeta prekinula

pogreb, a veterani na Sedmoj aveniji još su nosili vojničke šinjele jer ništa što

su mogli da kupe za svoj novac nije tako nepoderivo niti tako dobro skriva ono

čime su se hvalili 1919. Osam godina kasnije, dan uoči Violetinog ispada, sipa

onaj sneg koji se zadržava tamo gde je pao čak i u avenijama Leksington i Park,

i čeka da ga sabiju kola s konjskom zapregom što isporučuju ugalj za sve

hladnije kotlove u podrumima. Gore, u onim velikim stambenim

petospratnicama i u uskim drvenim kućama između njih ljudi kucaju jedni

drugima na vrata da vide je li nešto potrebno i može li se nešto dobiti. Komad

sapuna? Malo kerozina? Malo masti, kokošije ili svinjske, da se još jednom

napravi supa? Čiji je muž raspoložen da izvidi je li neka prodavnica otvorena?

Treba li na spisak koji su mu žene utrapile dodati i terpentin?

Po tako hladnom vremenu disanje boli, ali koliko god da su teški okovi

zime u Sitiju, ljudi se ne predaju jer vredi truda živeti u Aveniji Lenoks zaštićen

od vilenjaka i njihovih nauma; tu gde su pločnici, sa snegom ili bez njega, širi

nego glavne ulice u gradovima u kojima su rođeni i gde sasvim obični ljudi

mogu da sačekaju na stanici, uđu u tramvaj, pruže čoveku novčić i odvezu se

gde im se prohte, mada i nema potrebe da ideš bogzna kud jer je sve što želiš

nadomak ruke: crkva, bakalnica, zabava, žene, muškarci, pošta (ali ne i

gimnazija), prodavnica nameštaja, ulični prodavci novina, ilegalne točionice (ali

ne banka), frizerski saloni, brijačnice, javne kuće, kolica s ledom, skupljači

krpa, bazeni, otvorene pijace, lutrija i svi mogući klubovi, organizacije, grupe,

redovi, savezi, društva, bratstva, sestrinstva i udruženja.

Koriste se, naravno, razne prečice, a neke su dobro utabane i klizave od

upada članova jedne grupe na teritoriju druge jer se veruje da se tamo događa

nešto zabavno ili uzbudljivo. Nešto iskričavo, munjevito, zastrašujuće. Gde

možeš da otvoriš flašu i hladna staklena usta prineseš svojima. Gde nalaziš

opasnost ili je ti sam ovaploćuješ; gde možeš da se tučeš dok ne padneš i da se

osmehneš nožu kad promaši i kad ne promaši. Srce ti se nadima od samog

prizora. A jednako ti se nadima i od toga što znaš da tamo, u tvojoj zgradi,

postoje spiskovi koje žene pišu kad njihovi muževi odlaze na pijacu i čaršavi

koji se ne mogu okačiti napolju, pa vise u kuhinjama obloženim snegom kao

zavese na priredbi abisinijske nedeljne škole.

Mladi ovde nisu baš mladi, a sredovečnost ne postoji. Šezdeset godina,

čak i četrdeset, gornja je granica do koje se, po opštem mišljenju, vredi gnjaviti.

Oni koji dođu dotle, ili čak postanu vrlo stari, sede uokolo posmatrajući

prolaznike kao publika na petparačkoj subotnjoj predstavi u tri čina. Inače

zabadaju nos u poslove ljudi kojima su čak i imena zaboravili i čiji ih se pošlovi

nimalo ne tiču. Tek da čuju sopstveni glas i obraduju se zbunjenosti na licu onih

koji ih slušaju. Znam nekoliko izuzetaka. Neke stare ljude koji ne tuku decu pod

izgovorom da je batina iz raja izašla; koji štede snagu jer bi im mogla ustrebati

za nešto važno. Kao što je, recimo, poslednje udvaranje puno osmeha i malih

poklona. Ili predana briga za starog prijatelja koji se bez njih možda ne bi

izvukao. Ponekad se usredsrede na to da osobi s kojom su dugo proživeli pruže

veselo društvo i sve što je potrebno tokom noći.

Ali, tamo, u Aveniji Lenoks, u stanu Violete i Džoa Traga, sobe liče na

prazne ptičje kaveze prekrivene tamnom maramom. A lice mrtve devojke

neophodna je hrana njihovim noćima. Naizmenično smiču pokrivač, ustaju sa

ulegnutog dušeka i na prstima prelaze po hladnom linoleumu u dnevnu sobu da

bi zurili u ono što izgleda kao jedino živo prisustvo u kući: fotografiju drske,

nenasmešene devojke koja ih posmatra sa kamina. Kada ustane Džo, gonjen

usamljenošću koja dopire sa one strane kreveta na kojoj leži njegova žena, u

njega gleda lice bez nade i žaljenja, i upravo to odsustvo prekora budi ga iz sna

punog želje za devojčinim prisustvom. Ni traga od upiranja prstom. Njene usne

ne povijaju se nadole i ne osuđuju ga. Lice joj je spokojno, velikodušno i milo.

Ali kad ustane Violeta, fotografija nije ni nalik tome. Devojčino lice izgleda

pohlepno, oholo i vrlo lenjo. Lezi-lebe-da-te-jedem lice nekoga ko nikad nije

morao da radi; nekoga ko drsko uzima stvari s tuđeg stola i ne zbuni se kad ga

uhvate na delu. To je pretvorno lice nekog ko se odšunja do tvoje sudopere da

plahne viljušku položenu uz tanjir. Lice okrenuto prema unutra - šta god da

gleda, vidi samo sebe. Ti si tu, kaže, zato što te ja gledam.

Dva-tri puta u toku noći, dok se smenjuju pred fotografijom, jedno od

njih dvoje će izgovoriti njeno ime. Dorkas? Dorkas. Tamne sobe postaju još

tamnije: u dnevnoj moraš da upališ šibicu ako hoćeš da vidiš lice. Tu su još i

trpezarija, dve spavaće sobe i kuhinja, sve u sredini zgrade, tako da se s prozora

stana ne vide mesec i ulične svetiljke. Kupatilo ima najbolju svetlost jer se

nalazi tik iza kuhinje i hvata zrake popodnevnog sunca. Raspored stvari koji su

napravili Violeta i Džo verovatno nikoga neće podsetiti na fotografije iz

Savremenog doma, ali odgovara navikama tela, omogućava da se prelazi iz

jedne prostorije u drugu bez sudaranja s nameštajem i da nađe ono što želi kad

sedne. Znate kako neki ljudi stave stolicu ili sto u ćošak gde možda lepo

izgledaju, ali nikom nikad ne pada na pamet da im priđe, a kamoli da tu sedne?

Violeta to nije uradila u svojoj kući. Svaka stvar postavljena je tako da je čovek

poželi i koristi, i da mu je pri ruci. U trpezariji nema velikog stola sa stolicama

iz pogrebnog zavoda. Tu su udobne velike fotelje i, kraj prozora, sto za kartanje

na kojem stoje asparagus, dracena i drvo života sve dok Violeta i Džo ne požele

da igraju karte ili domine. Kuhinja je dovoljno prostrana da u njoj četvoro može

da jede i da mušterije mogu da ispruže noge dok se Violeta bavi njihovom

kosom. Ni dnevna soba ne zvrji i ne čeka svadbeni ručak da bi se iskazala. U

njoj su ptičji kavezi i ogledala u kojima se ptice mogu ogledati, ali sad, naravno,

nema ptica, pošto ih je Violeta oslobodila onog dana kad je s nožem otišla na

devojčinu sahranu. Sad su tu samo prazni kavezi i pusta ogledala koja im

uzvraćaju sliku. Da, još i sofa, stolice od rezbarenog drveta i uz njih stočići na

koje možeš da spustiš šolju s kafom ili činiju sa sladoledom ili da odložiš

novine. Na ploči iznad kamina nekad su stajale školjke i kamenčići lepih boja,

ali njih više nema i sad je tu samo fotografija Dorkas Manfred u srebrnom ramu,

koja ih noću svaki čas budi.

Zbog nemirnih noći kasno ustaju i Violeta mora na brzinu da skuva ručak

i da se pripremi za svoju dnevnu normu glava. Ona ima dara za to, ali nikad nije

pohađala kurs, dakle, nema dozvolu za rad i može da naplati samo dvadesetpet

iii pedeset centi po glavi, a otkako se pojavila na devojčinom pogrebu mnoge od

njenih redovnih mušterija našle su dobar izgovor da same brinu o svojoj kosi ili

da im kćeri greju kolmajz. Nekad Violeti i Džou Tragu nije bio neophodan

sitniš od friziranja, ali sad, kad Džo preskače radne dane, Violeta sve češće nosi

svoj pribor i svoje umeće u pregrejane stanove žena koje se bude po podne,

sipaju džin u čaj i svejedno im je kako je ona obavila posao. Tim ženama frizura

je uvek potrebna, a ponekad im sažaljenje uzmuti sjajne oči pa joj daju i ceo

dolar.

„Morala bi nešto da jedeš”, kaže joj jedna. „Zar ne želiš da budeš deblja

od svog kolmajza?”

„Umukni”, kaže Violeta.

„Ozbiljno ti kažem”, nastavlja žena. Još je pospana i levom rukom

podupire obraz, a desnom poklapa uvo. „Muškarci te začas satru i pretvore u

pihtije ako im dozvoliš.”

„Žene”, odgovara Violeta. „Žene me satiru. Nijedan muškarac me nikad

ni u šta nije pretvorio. Male pohlepne devojke koje se ponašaju kao žene. Nisu

im dovoijni njihovi vršnjaci, ne, one hoće nekog ko može otac da im bude.

Vrckaju s karminom na usnama, u providnim čarapama, u suknjama znaš već do

čega...”

„To je moje uvo, curo! Da nećeš i njega da peglaš?”

„Izvini. Žao mi je, stvarno mi je žao.” Violeta prestaje da izduvava nos i

nadlanicom briše suze.

„Eh, nije-nego”, uzdiše žena i koristi pauzu da pripali cigaretu. „Sad ćeš

da mi složiš bajatu priču o tome kako ti je neka mladunica zeznula život, i kako

on nije kriv jer je samo šetao ulicom i gledao svoja posla kad ga je mala droca

zaskočila i odvukla u krevet. Prištedi dah, trebaće ti na umoru.”

„Sad mi je potreban.” Violeta proverava da li je kolmajz dovoljno vruć.

Na novinama ostaje dugačak smeđ trag.

„Je li se odselio? Živi li s njom?”

„Ne. Još živimo zajedno. Ona je mrtva.”

„Mrtva? Pa koji ti je onda đavo?”

„Stalno misli na nju. Samo mu je ona u glavi. Ne radi, ne može da spava.

Cvili danju, cvili noću...”

„O”, kaže žena. Odvoji žar sa cigarete, uštine vrh i pažljivo spušta

nedogoreli deo na pepeljaru. Zavalivši se na stolici pritiska ušnu resu s dva prsa.

„Ne valja”, kaže zevajući. „Baš ne valja. Mrtvima ne možeš doskočiti. Uvek

gubiš.” Violeta se slaže da tako mora biti; ne samo što gubi Džoa, već se možda

i ona zaljubljuje u mrtvu devojku. Kad ne pokušava da ponizi Džoa, divi se

devojčinoj kosi; kad ne zasipa Džoa svežim, tek smišljenim pogrdama, šapatom

razgovara s mrtvim telom u svojoj glavi; kad ne brine o njegovom gubitku

apetita i nesanici, pita se koje boje su bile devojčine oči. Njena tetka kaže da su

bile smeđe; frizerke kažu da su bile crne, ali Violeta nikad nije videla osobu

svetle kože sa ugljenocrnim očima. Jedna stvar je sigurna, trebalo je da podreže

krajeve kose. To se jasno vidi na fotografiji, a videlo se i u kovčegu koliko

Violeta može da se seti. Dugačka kosa lako procveta na krajevima.

Skraćivanjem za koji milimetar postiže se čudo, Dorkas. Dorkas.

Najzad izlazi iz stana pospane žene. Lapavica ponovo prelazi u čvrsto

stanje, i mada mora da prevali sedam ledenih blokova, Violeta je zahvalna što

mušterija koja dolazi kod nje ima zakazano tek u tri sata jer će tako imati

vremena da se pozabavi kućnim poslovima. Nešto se mora raditi, ne može se

ostati dokon, bez spiska poslova i obaveza. Mogla bi samo da mlati rukama po

vazduhu ili da se trese kad je iza okuke posla koji upravo obavlja ne bi čekao

drugi. Uključuje peć da ugreje kuhinju. Dok prska vodom okovratnik bele

košulje, misli joj lutaju do kreveta kojem se jedna noga odvojila od rama. Uz to

i naprsla, tako da se ne može ponovo prikucati. Dok utrljava šampon u retku,

sedu kosu nove mušterije mrmljajući „Bože, bože” u pauzama njene ispovesti,

Violeta namešta žicu kojom su vrata peći zakačena za šarke i uvežbava redovnu

mesečnu molbu sakupljaču stanarine da sačeka još tri dana. Veruje da čezne za

odmorom, za bezbrižnim popodnevom kad bi mogla neplanirano da ode u

bioskop ili da sedi u sobi s ptičjim kavezima i sluša kako se deca igraju na

snegu.

Privlači je pomisao na odmor, ali mislim da joj se odmor ne bi svideo.

Sve te žene su takve. Čekaju da im život postane lakši, da ne moraju da

ispunjavaju vreme ničim drugim do slobodnim putanjama svojih misli. Ali, to

im se ne bi dopalo. Stalno su nečim zaposlene i neprestano smišljaju načine da

budu još zaposlenije jer bi ih dotuklo vreme u kojem ništa ne mora hitno da se

uradi. U taj međuprostor ne bi uplovili ni polje deteline, ni blaga svetlost jutra

bez muva i žege. Nikako. One ispunjavaju svoje misli sapunom i popravkama i

zamršenim sukobima zato što ih u času neplanirane dokolice čeka samo

razlivanje gneva. Otopljenog. Gustog i sporog. Proračunatog i čvrsto rešenog da

na svom putu pokopa baš tu određenu stvar. Ili među otkucaje vremena

postrance iz njihovih grudi sklizne tuga kojoj ne znaju poreklo. Susetka vraća

kalem konca koji je pozajmila, ne samo konac već i dugačku iglu, i obe stoje na

vratima u času kad ona koja je uzajmila prepričava onoj koja je pozajmila

smešan razgovor sa ženom koja živi na spratu ispod njihovog; smešno je, nema

šta, i obe se smeju - jedna glasno, s rukom na čelu, druga dok je stomak ne

zaboli. Pozajmiteljka zatvara vrata i, još nasmešena, kragnom svog džempera

briše tragove smeha, a onda najednom naviru suze koje tako brzo kaplju na sofu

da se više ne mogu brisati samo jednom rukom.

Tako Violeta kvasi kragnu i krajeve rukava. Onda se potpuno predaje

sapunanju onih stotinak grama sede kose, tanke i ravne kao u bebe.

Ni nalik onoj detinjoj kosi koju je njena baka sapunala, s kojom se igrala,

i koju je zatim pamtila četrdeset godina. Kosi malog dečaka koji je po svojoj

kosi dobio ime. Možda je Violeta zato postala frizerka - zbog svih onih godina

kad joj je njena blagorodna baka, Prava Bel, pričala baltimorske priče. Zbog

godina provedenih sa gospođicom Verom Luiz u lepoj kamenoj kući u Ulici

Edison, gde je rublje bilo izvezeno plavim koncem i gde nije bilo drugog posla

do da se podiže i obožava plavi dečak koji je stalno nekud trčao od njih i lišavao

ih svoje obožavane i mažene kose.

Ljudi su bili besni kad je Violeta prekinula pogreb, ali ne verujem da su

bili iznenađeni. Dugo, dugo pre nego što je Džo prvi put ugledao devojku,

Violeta je sela nasred ulice. Nije se saplela, niko je nije gurnuo: prosto je sela.

Posle nekoliko minuta prišli su joj dva muškarca i jedna žena, ali nije mogla da

shvati šta oni tu rade i šta govore. Neko joj je ponudio vodu, ali je ona

odgurnula čašu. Kad je policajac kleknuo ispred nje, okrenula se na drugu

stranu i pokrila oči rukom. Nije je priveo samo zato što su se ljudi okupljali

mrmljajući: „Ama, umorna je, pustite je da predahne”. Odveli su je do najbližih

stepenica. Polako se pribrala, otresla odeću i zakasnila kod mušterija čitav sat,

što je baš bilo po volji tromim kurvama kojima se žuri samo kad vode ljubav.

Koliko znam, sedenje na ulici nije se ponovilo, ali - iako se to kasnije

zataškalo jer nije bilo čvrstih dokaza - Violeta je zaista pokušala da ukrade onu

bebu. Zna se samo ovo: majka i kći Damfri nisu bile kod kuće kad je Violeta

došla. Ili su zaboravile dogovor ili su odlučile da odu u frizerski salon jer lavabo

u kupatilu nije pogodan za temeljno pranje kose. To je nesumnjiva prednost

frizerke iz salona: mušterija zabaci glavu unazad umesto da je nagne napred; ne

mora da pritisne peškir na oči da bi izbegla sapunjavu vodu jer se ona u pravom

frizerskom salonu cedi u lavabo. Tako se ponekad događa da se redovna

mušterija odmetne u salon, kod frizerki koje Violeti nisu ni do ramena, samo

zbog udobnijeg pranja kose.

Dve glave na jednom mestu, prava zgoda, i Violeta se radovala

ugovorenom sastanku u jedanaest sati. Kad niko nije odgovorio na zvono,

sačekala je pomislivši da su se možda zadržale na pijaci. Još jednom je

pozvonila, a onda se nagnula preko betonske ograde da se kod žene koja je

izlazila iz susedne kuće raspita gde su Damfrijeve. Žena je odmahnula glavom,

ali je prišla da zajedno s Violetom zaviri kroz prozor i da se začudi.

„Podižu roletne kad su u kući”, rekla je. „Spuštaju ih kad izlaze. Svašta.”

„Možda žele da gledaju napolje kad su kod kuće.”

„Šta tu ima da se vidi?”, upitala je žena, najednom ljuta.

„Svetlost dana”, rekla je Violeta. „Žele da imaju dnevnu svetlost u kući.”

„Nek se vrate u Memfis ako im je potrebna dnevna svetlost.”

„Memfis? Mislila sam da su odavde rodom.”

„To one i hoće, da svet tako misli. Ali nisu. Nisu čak ni iz Memfisa. Iz

Kotauna su. Selendre za koju niko nije čuo.”

„Zamisli”, rekla je Violeta. Bila je veoma iznenađena, zato što su

Damfrijeve bile otmene gradske gospođe čiji je muž i otac držao radnju u 136.

ulici, a one same su radile s papirom: jedna na blagajni u Lafajetu, druga u

računovodstvu.

„Ne žele da se to zna.”

„Zašto?” upitala je Violeta.

„Zato što su se pokondirile. Od svakodnevnog brojanja para. Zar nisi

primetila? Ljudi koji svaki dan premeću pare kroz ruke nekako se udrvene. Kao

da su to njihove pare, a ne naše.” Coknula je jezikom u pravcu zastrtih prozora.

„Dnevna svetlost, šipak.”

„Ja ih friziram svakog drugog utorka, a danas je utorak, je l’ tako?”

„Čitav dan.”

„Pitam se gde li su.”

Žena je zavukla ruku pod suknju da prikači čarapu. „Negde gde se prave

da nisu iz Kotauna.”

„Odakle si ti?” Violetu je zadivila ženina sposobnost da prikači čarapu

jednom rukom.

„Iz Kotauna. Odande ih poznajem. Ovde se prave da me u životu nisu

videle. Zato što rade s parama umesto s metlom, a meni bi bilo bolje da

dograbim metlu pre nego što izgubim ovaj nebrojački posao. O, Bože.” Duboko

je uzdahnula. „Što ne ostaviš poruku? Ja ih, bogme, neću obavestiti da si

dolazila. Ne razgovaramo kad ne moramo.” Zakopčala je kaput i pokretom ruke

poručila Violeti da radi šta hoće, a ova je odvratila da će još malo sačekati.

Sela je na široki stepenik i stavila torbu s uvijačima, uljem i šamponom

između kolena.

Kad joj je beba bila u naručju, povukla je ćebence centimetar naviše da bi

je zaštitila od vetra koji je bio suviše hladan za njeno medeno lišce boje putera.

Beba je zurila svojim krupnim očima i Violeta se osmehnula. Spokoj joj se

nastanio u stomaku, a kroz vene joj je prostrujala brza, iskričava svetlost.

Džou će se ovo svideti, pomislila je. Sigurno. Misli su jurcale po spavaćoj

sobi tražeći nešto što bi moglo da posluži kao kolevka dok se ne nabavi prava.

U koferčetu s uzorcima nalazi se dečji sapun; moći će odmah da ga okupa u

kuhinji. Njega? Je li to on? Okrenula je lice ka nebu i nasmejala se pri pomisli

na uzbuđenje koje će je obuzeti kad stigne kući i pogleda. Upravo taj smeh -

iznenadan i vrlo glasan - bio je glavni dokaz: za jedne da je reč o pokušaju

krađe, za druge da nije. Da li bi žena koja se prišunjala i ukrala bebu iz kolica

skretala pažnju na sebe jedva trideset metara od mesta zlodela? Da li bi

dobrodušna, bezazlena žena odlutala s detencetom koje je trebalo da pričuva

dok njegova starija sestra na tren otrči kući, i da li bi se tako smejala?

Susedi i prolaznici okupljali su se dok je sestra vikala ispred ulaza - „Fili!

Nema Filija! Odnela je Filija!” i pogledom pretraživala ulicu. Držala je ručku

kolica ne odlučujući se da potrči za svojim pogledom kao da će i kolica -

prazna, ako se ne računa ploča koju je u njih spustila, ona po koju se vratila kući

i koja sad leži na jastuku umesto njenog brata - nestati čim ih ispusti.

„Ko?” upitao je neko. „Ko ga je odneo?”

„Jedna žena! Otišla sam na minut. Sekund! Zamolila sam je... rekla sam...

pristala je...”

„Ostavila si pravu živu bebu s nepoznatom osobom da bi se vratila po

ploču?” Negodovanje s kojim je jedan čovek to izgovorio nateralo je devojčici

suze na oči. „Nadam se da će te majka dobro izlemati.”

Mišljenja i saveti sevali su u gomili poput šibica koje se pale jedna za

drugom.

„Mozak joj je kao u muve.”

„Ko li te je tako vaspitao?”

„Treba zvati policiju.”

„Zašto?”

„Oni barem mogu da potraže.”

„Ama, vidite li vi zbog čega je ostavila dete?”

„Šta je to?”

„’Bluz za trubu’”

„Pobogu!”

„Trubiće ona bluz bolje od svake trube kad joj se majka vrati kući.”

Mali ljudski čvor sve više se ljutio na šašavu, neodgovornu sestru, na

policajce, na ploču koja je ležala tamo gde je trebalo da leži beba, i već je bio

zaboravio na otmičarku kad je jedan čovek upitao „Je li to ona?” Pokazao je

prstom Violetu koja je stajala na uglu, a ona je baš u tom času, kad su se svi

okrenuli u pravcu njegovog prsta, pomislila na otkriće koje je očekuje, zabacila

glavu i glasno se nasmejala.

Dokaz njene nevinosti nađen je u torbi s frizerskim priborom koja je

ostala na stepenicama gde je Violeta čekala mušterije.

„Zar bih ostavila torbu sa alatom od kojeg živim da sam ukrala tvoju

bebu? Misliš da sam luda?” Piljeći pravo u sestru, Violetine oči sevale su i

pušile se od besa. ”Da sam to htela, uzela bih sve. Ne bih ostavila kolica, samo

da sam htela.” Većini ljudi u gomili njene reči zvučale su istinito i razložno,

naročito onima koji su optuživali sestru. Žena je ostavila torbu i prosto je šetala

s bebom dok je starija sestra - u svakom slučaju suviše blesava da bi brinula o

detetu - otrčala kući po ploču koju je htela da pusti drugarici. A ko zna šta se još

motalo po glavi te devojčice koja je suviše glupa da bi čuvala usnulu bebu.

Manjini je to izgledalo neubedljivo i vrlo sumnjivo. Zašto bi se toliko

udaljila ako je htela samo da prošeta s detetom ljuljajući ga u naručju? Zašto

nije šetala tamo-amo ispred ulaza, kao svi normalni ljudi? I kakav je bio taj njen

smeh? Kakav? Neko ko može tako da se smeje u stanju je da zaboravi ne samo

torbu, već i čitav svet.

Postiđena i pokunjena, devojčica nosi bebu, kolica i „Bluz za trubu”

nazad uza stepenice.

Violeta, u pravednom gnevu, grabi torbu i kaže „Ovo je poslednji put da

sam učinila uslugu nekom iz ovog bloka. Čuvajte sami svoje proklete bebe!”

Kasnije je uvek tako mislila o tom slučaju, pamtila ga je kao nepravednu uvredu

nanetu njenom karakteru. Sasvim je zaboravila privremenu kolevku i dečji

sapun. Ipak je ponekad, u tmurnim danima, kad se iz nekih delova sobe nije

mogla isterati noć, iskrsavalo sećanje na svetlost koja je pojurila njenim

venama; kad je izgledalo da crveni pasulj u loncu nikad neće omekšati,

zamišljala je sjaj koji se može nositi na rukama. Koji bi se, ako tako mora da

bude, sakrivao na mestima tamnim kao dno bunara.

Džo nikad nije saznao za Violetino javno ludilo. Stak, Džistan i drugi

njegovi prijatelji pričali su među sobom o tim događajima, ali njega su samo

pitali „Kako je Violeta? Gura li?” Ipak, Džo je primetio tajne pukotine.

Kažem pukotine zato što je upravo to bilo posredi. Nisu to bile ni rupe ni

prelomi, već duboke pukotine u okrugloj svetlosti dana. Budi se ujutru i

potpuno jasno vidi niz malih, jarko osvetljenih prizora. U svakom od njih

odigrava se neka radnja: nešto u vezi s hranom ili poslom; primaju se mušterije i

poznanici, nekud se ulazi. Ali, ne vidi sebe kako radi te stvari. Vidi ih kako

bivaju urađene. Okrugla svetlost održava i preplavljuje svaki prizor, i moglo bi

se pomisliti da iza krivine, tamo gde ona prestaje, počinje čvrsto tlo. Ali, tla

zapravo nema, postoje samo hodnici i pukotine preko kojih se neprestano

prelazi. Ni okrugla svetlost nije savršena. Pažljiv pogled i na njoj otkriva

šavove, loše slepljene delove i istanjena mesta iza kojih se nalazi ko zna šta.

Bilo šta. Ponekad, kad ne obraća pažnju, Violeta se saplete na tim pukotinama,

kao onda kad je, umesto da levo stopalo pomeri napred, zakoračila unazad,

savila noge i sela nasred ulice.

Ranije nije bila takva. Bila je hitra, odlučna devojka i vredna mlada žena

sa žustrim, tračerskim jezikom frizerke. Volela je da istera svoju volju, i to joj je

polazilo za rukom. Izabrala je Džoa i nije htela da se vrati kući nakon što je

videla kako se njegov lik uobličuje u ranoj jutarnjoj svetlosti. Opsedajući

stanodavca, prokrčila je njihov put iz Tenderlojna u veliki gradski stan obećan

drugoj porodici. Regrutovala je mušterije idući od vrata do vrata i opisujući

svoje usluge („Mogu da vam sredim kosu bolje i jeftinije, gde vi hoćete i kad

hoćete”). Ubeđivala je mesare i ulične piljare da joj prodaju najbolju robu i uvek

malo više od onog što pokaže vaga („Dodajte i ono parčence. Zašto mi merite

stabljike, kad kupujem samo lišće?”). Mnogo pre onog časa kad je Džo stajao u

prodavnici posmatrajući devojku koja kupuje bombone, Violeta se spotakla i

propala u pukotinu ili dve. Osetila da u njenim ustima započinje nešto što nema

veze ni sa čim. Reči koje se nisu odnosile ni na šta osim na same sebe upadale

su u inače obične rečenice.

„Mislim da osmica nije izašla ovog meseca”, kaže ona misleći na dnevni

loto. „Nijedna. Sigumo će se uskoro pojaviti, zato je stavljam svuda.”

„Tako se ne igra”, kaže Džo. „Smisli svoju kombinaciju i ne menjaj je.”

„Ne, znam da osmica mora da izađe. Prošle godine se stalno pojavljivala

u avgustu - u stvari, čitavog leta.”

„Kako god hoćeš.” Džo pregleda kolekciju Kleopatra.

„Mislim da ću dodati i nulu i još dva-tri broja, u svakom slučaju... ko je ta

zgodna devojka pored tebe?”

„Šta?” Džo se mršti. „Šta si rekla?”

„O”, Violeta brzo trepće. „Ništa. Mislim... baš ništa.”

„Zgodna devojka?”

„Ništa, Džo. Ništa.”

Ona misli da tu ne može ništa da se učini, ali da to jeste nešto. Jedva

primetno, ali zabrinjavajuće. Kao onda kad ju je gđa Hejvud pitala kad će moći

da se pozabavi kosom njene unuke i kad je ona odgovorila: „U dva sata, ako se

pogrebna kola sklone s puta.”

Nije joj teško da se izvuče iz tih pukotina zato što niko ne insistira.

Događa li se to i njima? Možda. Možda svako ima odmetnički jezik koji radi na

svoju ruku. Violeta zatvara usta. Govori sve manje i manje, njen udeo u

razgovoru svodi se na „uh” i „pobogu”. Lakše je opravdati usta koja zastranjuju

nego osamostaljenu ruku koja iza papagajevog kaveza pronalazi nož zagubljen

pre više nedelja. Violeta je i dalje gotovo nema. Ta ćutljivost u početku

uznemirava njenog muža, onda ga zbunjuje i na kraju izaziva potištenost.

Oženjen je ženom koja razgovara uglavnom sa svojim pticama. A jedna od njih

odgovara: „Volim te.”

* * *

Ili je barem nekad odgovarala. Kad je izbacila ptice, Violeta nije ostala

samo bez društva kanarinaca i papagajeve izjave ljubavi, već je lišena i

svakodnevnog obreda pokrivanja kaveza, navike koja je neophodna da se

pregura noć. Može pomoći i rad od kojeg pucaju leđa; ili alkohol. Naravno, i

telo - prijateljsko, ako ne i blisko - koje leži do tebe. Neko ko te svojim dodirom

umiruje, a ne ugrožava i ne gnjavi. Čije teško disanje te ne ljuti niti ti se gadi,

već te zabavalja kao sve što dolazi od voljenog kućnog ljubimca. Pomažu i

obredi: zaključavanje vrata, pospremanje, pranje zuba, češljanje, ali oni su uvod

u zaista neophodne stvari. Većina ljudi želi da se sunovrati u san. Oni žele da ih

obori pesnica umora kako bi izbegli noć bučne tišine, praznih ptičjih kaveza

koji se više ne moraju pokrivati, drskih nenasmešenih devojaka koje pilje u njih

sa ploče iznad kamina.

Za Violetu, koja nikad nije upoznala devojku, već samo njenu sliku i

ličnost koju je sama skrojila na osnovu brižljivo vođenog istraživanja, sećanje

na devojku je bolest u kući - sveprisutna i neprisutna. Nema ničeg što bi Violeta

mogla da tuče ili gađa, a kad to mora da učini, kad negde mora da udari,

preostaju joj samo strugotina i otisak sepije.

Za Džoa je drukčije. Ta devojka bila je noćna potreba tokom tri meseca.

On se seća svojih sećanja na nju; kako se uspavljivao misleći na nju dok je

ležao pored Violete. Teško mu pada njena smrt, toliko mu je žao, ali mu još teže

pada mogućnost da ga izda pamćenje i da ne uspe da oživi nežnost. Svestan je

da će ono nastaviti da bledi, jer je to počelo da se događa već onog popodneva

kad je ulovio Dorkas. Nakon što je rekla da želi Koni Ajland i velike zabave i

još odlazaka u Meksiko. Već tada je počeo da prianja uz njenu kožu koju su

pokvarili slatkiši, uz visoki divlji žbun koji su jastuci pravili od njene kose,

izgrižene nokte, dirljiv način na koji je stajala s vrhovima stopala okrenutim

unutra. Još onda, dok je slušao kako govori sve one strašne stvari, osećao je da

gubi boju njenog glasa i da zaboravlja šta se događalo s njenim kapcima kad su

vodili ljubav.

Sad leži u krevetu sećajući se svake pojedinosti tog oktobarskog

popodneva kad ju je prvi put sreo, od početka do kraja, pa opet ispočetka. Ne

samo zato što je to slatko, već zato što pokušava da je zalemi za svoj um, da je

tu utisne i sačuva od budućeg brisanja. Tako da ni ona, ni živa ljubav prema njoj

ne izblede i ne navuku skramu kao što je bilo sa Violetom. Kad Džo pokuša da

se seti kako je bilo kad su on i Violeta bili mladi, kad su se venčali, odlučili da

napuste okrug Vesper i da se presele na sever, u Siti, gotovo ništa ne dolazi u

pamćenje. Pamti datume, naravno, događaje, poslove, čak i mnoge prizore. Ali,

uzalud se muči da prizove osećanja.

Dugo se borio s tim gubitkom, verovao da se s njim pomirio, prihvatio

činjenicu da starost neće biti sećanje na ovo ili ono osećanje. Da će moći da

kaže „Na smrt sam se uplašio”, ali ne i da ponovo doživi strah. Da će pred

očima moći da obnovi prizore ekstaze, ubistva, nežnosti, ali oceđene od svega

osim jezika kojim se iskazuju. Mislio je da se pomirio s tim, ali se varao. Kad je

svratio do Šile da joj isporuči proizvode iz kolekcije Kleopatra, ušao je u sobu

punu nasmejanih žena koje su ga zadirkivale - a tu je bila i ona, stajala je na

vratima i pridržala ih za njega, ista ona devojka koja je zaokupila njegovu

pažnju u Dagijevoj radnji; devojka koja je kupovala slatkiše, uništavala svoju

kožu i dirnula ga toliko da su oči počele da ga peku. A onda, iznenada, na ulazu

u stan Alise Manfred, stajala je sa stopalima okrenutim unutra, s kosom

skupljenom u pletenicu i nije se čak ni nasmešila, ali je osetio da je dobrodošao.

Izvesno. Inače ne bi smogao hrabrost, ne bi bio dovoljno opušten da joj se obrati

šapatom dok je izlazio.

Uživao je upravo u toj pohotnoj agresivnosti zato što je ranije nije

koristio niti mu je bila potrebna. Želja je izbila na površinu s njegovim šapatom

i on je odmah počeo da je neguje. Najpre ju je stavio u džep uživajući u

saznanju da je tu. Onda bi je u slobodnim trenucima izvlačio i divio joj se. Nije

žudeo ni čeznuo za devojkom, više je mislio na nju i odlučivao. Baš kao što je

odlučio o svom imenu, o orahovom drvetu na kojem su spavali on i Viktori, o

komadu zemlje u dolini i o tome kada da krene u Siti, tako je odlučio i o

Dorkas. Što se tiče njegovog braka sa Violetom, to nije bio njegov izbor, ali je

osećao zahvalnost što nije morao da odlučuje; Violeta je to učinila za njega,

pomažući mu da pobegne od svih crvenih drozdova u okrugu i mukle tišine koja

ih je pratila.

Sreli su se u okrugu Vesper, u Virdžiniji, ispod orahovog drveta. Ona je

radila u polju kao i svi drugi, a posle rada živela je s jednom porodicom u kući

dvadeset milja udaljenoj od njene. Imali su zajedničke poznanike; a verovatno

su imali i bar jednog zajedničkog rođaka. Zbližili su se zato što im je blizina

bila nametnuta spolja; sami nisu izabrali ništa osim mesta i časa noćnih

sastanaka.

Violeta i Džo napustili su Tajrel godine 1906. i popeli se u vagon za

obojene u vozu kompanije Južno nebo. Voz se zatresao kad se približio vodi

koja je okruživala Siti i njima se učinilo da oseća što i oni: uzbuđenje što je

najzad stigao i paničan strah od onoga na drugoj strani. Ustreptali i uplašeni,

nisu čak ni zadremali tokom četrnaest sati vožnje spokojne poput njihanja

kolevke. Kad je voz u punoj brzini ušao u tunel i kad se u vagonu najednom

smračilo, pomislili su da je možda ispred njih zid o koji će se slupati ili stena

koja visi iznad praznine. Voz je zadrhtao s njima na tu pomisao, ali je nastavio

dalje; uverili su se da je ispred čvrsta zemlja, a podrhtavanje se pretvorilo u ples

pod njihovim nogama. Džo je ustao i uhvatio se za mrežu od prtljažnika iznad

glave. Tako je bolje osećao ritam, pa je rekao i Violeti da to uradi.

Visili su tu, mladi seoski par, smejali se i odgovarali šinama u istom

ritmu kad je naišao stjuard, ljubazan, ali ne i nasmešen jer sad više nije morao

da se smeši u vagonu punom obojenih ljudi.

„Doručak u vagon-restoranu. Doručak u vagon-restoranu. Dobro jutro.

Kompletan doručak u vagon-restoranu.” Preko ruke je držao železničko ćebe i

ispod njega bocu s pola litre mleka koju je pružio mladoj majci sa usnulom

bebom u krilu. „Kompletan doručak.”

Nije ispalo onako kako se nadao. Nadao se da će svi pohrliti u vagon-

restoran, sada kad to mogu. Čim su napustili Delaver i udaljili se od Merilenda

nestala je otrovnozelena zavesa koja deli obojene ljude koji jedu od drugih ljudi

koji jedu; kuvarice se neće osećati obaveznim da stave mali dodatak na tanjire

namenjene onima iza zavese; tri kriške limuna u ledenom čaju, dva kolača od

kokosa složena tako da izgledaju kao jedan - izvuci iz te zavese otrovnu žaoku;

ukroti je malim dodatkom. Sada, dok voz prilazi Sitiju, nema više zelenih

zavesa; čitav restoran može da se napuni obojenima koji će biti usluženi po

načelu ko prvi stigne, prvi dobije. Samo kad bi oni to shvatili. Samo kad bi

ugurali one male kutije i korpe ispod sedišta; kad bi zatvorili one papirne kese i

zauvek vratili sendviče sa slaninom nazad u papir u koji su bili umotani, i

krenuli, jedan za drugim, kroz pet vagona ka vagon-restoranu gde su beli

stolnjaci barem isto onoliko beli koliko i oni koje su ti putnici prostirali na

žbunove smreke da se osuše; gde je šav na salvetama isto onako prav kao i onaj

koji su ti putnici peglali za nedeljni ručak; gde je sos isto onako baršunast kao i

onaj koji su ti putnici pravili, a zemičke sigurno ne zaostaju za njihovim

sendvičima sa slaninom. Ponekad se to i događalo. Neka žena u dobrim

cipelama sa dve devojčice, čovek propovedničkog izgleda s lancem za sat i

cilindrom ustali bi, izravnali rukama odeću i krenuli kroz zaljuljane vagone

prema penastobelim stolovima s teškim srebrnim noževima i viljuškama.

Porudžbinu bi primio, a potom i doneo obojeni momak koji nije morao da

začinjava svoje dostojanstvo osmehom.

Džou i Violeti to nije bilo ni na kraj pameti da plate za obed koji im nije

potreban i koji od njih zahteva da sede mirno ili, što je još gore, razdvojeni

stolom. Ne u ovom času. Ne dok ulaze u ždrelo Sitija neprestano plešući. Njeni

kukovi su dodirivali njegove butine dok su stajali između dva reda sedišta ne

prestajući da se osmehuju. Još nisu ni stigli u Siti, a on im je već govorio.

Plesali su. Poput miliona drugih, piljili su kroz prozor uzburkanih grudi, sa

ritmom šina u nogama, i iščekivali prvi pogled na grad koji je plesao zajedno s

njima pokazujući im koliko ih voli. Poput miliona drugih, bili su nestrpljivi da

već jednom stignu i da uzvrate ljubav.

Neki su bili spori; putovali su iz Džordžije u Ilinoj, zatim u San Dijego i

tek na kraju su se predavali Sitiju. Drugi su odmah znali da je ovaj grad za njih

jedini. Došli su zato što im se tako prohtelo, zašto da ne? Došli su posle mnogo

planiranja, mnogo pisama tamo i ovamo, da bi bili sigurni i da bi znali kako,

koliko i gde. Došli su u posetu i zaboravili da se vrate visokim ili niskim

stabljikama pamuka. Najureni s razlogom ili bez njega, otpušteni sa

otpremninom ili bez nje, siromašni zbog ovoga ili onoga, smucali su se tuda

neko vreme, a onda više nisu mogli da zamisle sebe na drugom mestu. Drugi su

došli zato što im je rođak ili ortak iz zavičaja tako rekao, Čoveče, moraš da

vidiš ovo mesto pre nego što umreš; ili, Sad imamo sobu, spakuj kofer,

bakandže ostavi kod kuće.

Bez obzira na to kako, zašto i kada su dolazili, onog časa kad bi njihovi

đonovi udarili o pločnik - povratka više nije bilo. Čak i kad je soba koju su

iznajmili bila manja od boksa za junicu i mračnija od poljskog klozeta, ostajali

su da vide je li izvučen njihov broj, da čuju sebe u publici, da osete kako se

kreću niz ulicu među stotinama drugih koji su išli kud i oni, a kad su govorili,

bez obzira na naglasak, jezik je i za njih bio ista zamršena, savitljiva igračka

smišljena i napravljena za igru. Delom su sve to voleli i zbog sablasti koje su

ostavili iza sebe. Veterani 27. bataljona, s njihovim skljokanim kičmama, koje

je ostavio na cedilu komandant za koga su se borili kao ludaci. Oči otupele od

gađenja, oči hiljada onih koje su g. Armor, g. Svift, g. Montgomeri Vord

dovodili da razbijaju štrajkove, a onda ih otpuštali zato što su to učinili.

Poderane cipele dve hiljade galvestonskih dokera koje g. Malori nikad ne bi

platio pedeset centi na sat, koliko plaća belce. Dlanovi u molitvi, hrapavo

disanje, mirna deca onih koji su otišli iz Springfilda u Ohaju, Springfilda u

Indijani, Grinsburga u Indijani, Vilmingtona u Delavaru, Nju Orleansa u

Lujzijani bežeći od pomahnitalih koji su urlali po svim putevima i dvorištima

zavičaja.

Talas crnih ljudi koji su bežali od nemaštine i nasilja dostigao je vrhunac

1870-ih, 80-ih, 90-ih, a 1906. godine, kad su se u njega ulili Džo i Violeta,

prerastao je u postojanu struju. I oni su, kao i svi drugi, bili ljudi sa sela, a ljudi

sa sela imaju tako kratko pamćenje! Kad se zaljube u grad, to je ljubav za čitavu

večnost, i ona liči na večnost. Kao da nije postojalo vreme kad ga nisu voleli.

Onog časa kad stignu na železničku stanicu ili siđu s trajekta i ugledaju široke

ulice i raskošne svetiljke koje ih osvetljavaju, pouzdano znaju da su za to

rođeni. Tu, u gradu, nisu postali toliko novi, koliko su postali oni sami:

sopstveno jače i opasnije ja. I u početku, kad su prvi put došli ovamo, i dvadeset

godina kasnije, kad su srasli sa Sitijem, toliko su voleli taj deo sebe da su

zaboravili kako izgleda voleti druge ljude - ako su to ikada i znali. Ne kažem da

su ih mrzeli, ne, samo su počinjali da vole običaje ljudi u Sitiju; to što učenice

nikad ne zastaju na semaforu, već samo pogledaju levo i desno i zakorače s

pločnika; što se muškarci prilagođavaju visokim zgradama i majušnim

portalima; što žena izgleda tako kako izgleda dok se kreće kroz gradsku vrevu i

što je njen profil tako dirljiv naspram pozadine Ist Rivera. Spokojstvo s kojim

ona obavlja kuhinjske poslove kad zna da se gas za lampu i osnovne namirnice

mogu dobiti iza ćoška, a ne tek sedam milja odatle.

To nije dovoljno da probudi ljubav, ali pumpa želju. Žena koja je

uzburkala krv nekog muškarca kad se nagnula preko ograde pored pustog

seoskog puta, u Sitiju se ne može nadati ni njegovom letimičnom pogledu. Ali,

ako brzo kucka visokim potpeticama po širokoj gradskoj ulici njišući tašnu, ili

ako sedi na stepeništu s hladnim pivom u ruci klateći na vrhu stopala

poluizuvenu cipelu, i te kako će je pogledati. Pomisliće da želi baš tu ženu, a ne

poseban spoj zakrivljenog kamena i zaljuljane cipele s visokom potpeticom koja

je čas u senci, čas na suncu. Brzo će shvatiti obmanu, prevaru oblika, svetlosti i

pokreta, ali mu to neće biti važno jer je i obmana deo svega. Kako god bilo,

osećaće da mu se pluća pune i prazne. Nema vazduha u Sitiju, ali ima daha koji

svakog jutra prolazi kroz čoveka kao smešljivi gas dajući sjaj njegovim očima,

rečima i očekivanjima. Začas zaboravlja potočić sa oblucima na dnu i stabla

jabuke tako stara da im grane poležu po zemlji, pa moraš da se sagneš ili čučneš

da bi dohvatio plodove. Zaboravlja sunce koje je nekad klizilo poput žumanceta

u svežem seoskom jajetu, gusto i narandžasto u dnu neba, pa mu ono i ne

nedostaje, ne podiže pogled da vidi šta se dogodilo s njim ili sa zvezdama koje

je svetlost uzbudljivih, rasipnih uličnih svetiljki učinila izlišnim.

Ta opčinjenost, neminovna i trajna, zahvata decu, devojke, sve vrste

muškaraca, majki, mladih supruga i barskih žena; svi su se oni nekako snašli,

svi su se najzad obreli u Sitiju, gde snažnije osećaju da su to što jesu, gde se

više osećaju onakvima kakvi su uvek verovali da jesu. Ništa ne može da ih

izvuče iz toga; Siti je ono što oni žele da bude: rasipan, topao, zastrašujući, pun

nepoznatih ljubaznih ljudi. Nije čudo što zaboravljaju potoke sa oblucima i što

nebo, kad ga ne zaborave potpuno, vide kao puko obaveštenje o dobu dana ili

noći.

Ali, ja sam videla da Siti ume da navuče neverovatno nebo. Portiri i

službenici železnice koji i ne pomišljaju da mrdnu iz grada ponekad naširoko

opisuju nebo nad predelima uz prugu. Ipak, nijedno noćno nebo ne može

nadmašiti ovo nad Sitijem. Ovde ono katkad potpuno zdere sa sebe površinu i -

okeanskije od okeana - uplovi u dubinu bez zvezda. Tik nad vrhovima zgrada,

blizu, bliže od kape na glavi, gradsko nebo nadire i povlači se, nadire i povlači

se, i podseća me na slobodnu, ali nedozvoljenu ljubav koja se još uspešno krije

od svih. Dok gledam kako se noćno nebo rascvetava nad svetlucavim gradom,

trudim se da ne pomišljam na ono što se nalazi u okeanu, u njegovim zalivima i

rekama koje se u njega ulivaju: mali avioni s nosom u mulju, s pilotom i

putnikom koji zure u jata plave ribe; natopljene i usoljene novčanice u

platnenim torbama, čiji se slobodni krajevi blago lelujaju dok su u sredini

zauvek spojene metalnim trakama. One su tamo, zajedno sa žutim cvetovima

koje jedu vodene bube i jajašcima koja se lagano udaljavaju od peraja; zajedno s

decom koja su pogrešila kad su birala roditelje; zajedno s pločama kararskog

kamena koje su odvaljene sa zgrada kad su izašle iz mode. Tu su i boce

napravljene od stakla dovoljno lepog da se takmiči sa zvezdama koje ne mogu

da vidim zato što ih sakriva gradsko nebo. Inače, kad bi samo htelo, ono bi

moglo da mi pokaže zvezde isečene od svetlucavih kostima igračica ili odražene

u očima tajnih i srećnih ljubavnika pritisnutih dubokim, dodirljivim

plavetnilom.

Ali, to nije sve što gradsko nebo može da učini. Ono je kadro da postane

ljubičasto, a da ne izgubi narandžasto jezgro, i tada se odeća ljudi na ulicama

presijava poput kostima u varijeteu. Videla sam kako žene potapaju košulje u

kuvani štirak ili najsitnijim bodom krpe čarape, i kako devojka izravnava kosu

svojoj sestri nad šporetom dok nebo klizi duž prozora meko i tiho kao Irokez.

Duž onih prozora, takođe, iza kojih ljubavnici, slobodni i nezakoniti, govore

jedno drugom razne stvari.

Dvadeset godina nakon što su uplesali vozom u Siti, Džo i Violeta još su

bili par, ali nisu jedno s drugim čestito ni razgovarali, da i ne pominjem smeh i

pretvaranje tla u podijum za igru. Uveren da samo on pamti te dane i žele da ih

vrati, kadar da oživi događaje, ali ne i osećanja koja su iz njih isticala, Džo je

postao deo jednog drugog para. Iznajmio je sobu od susetke koja je znala tačnu

cenu svog ćutanja. Pogodio se za šest sati nedeljno. To vreme je dovoljno da

gradsko nebo pređe iz svetloledenoplavog u ljubičasto sa zlatnim jezgrom.

Dovoljno da čovek, kad sunce potone, kaže svojoj novoj ljubavi ono što nikad

nije rekao svojoj ženi.

Važne stvari: kako u smiraj dana miriše grm hibiskusa na obali potoka;

kako u toj svetlosti jedva vidi sopstvena kolena koja izviruju iz rupa na

pantalonama, i zašto bi onda verovao da će moći da vidi njenu ruku čak i ako

ona odluči da je pruži kroz žbunje i potvrdi, jednom zasvagda, da je njegova

majka? Stideo bi se, naravno, ali bi bio najsrećniji dečak u Virdžiniji. Kad bi

samo odlučila da mu da znak, da već jednom sasluša ono što želi da je pita i da

na neki način kaže da, čak i ako je to zapravo ne, tek da zna. Žudeo je da bude

ponižen i zahvalan u isti mah jer bi njena potvrda značila oboje. Njeni prsti,

njena ruka koja proviruje kroz behar i dodiruje njegovu i dopušta mu, možda, da

i on nju dodirne. Ne bi zgrabio i cimnuo tu ruku, ne bi je povukao iz žbunja.

Možda se toga plašila, ali bez razloga, lepo joj je rekao. Samo mi daj znak,

rekao je, samo pokaži ruku, rekao je, i znaću, zar ne znaš da moram da znam?

Ne bi morala ništa da kaže, ionako niko nikad nije čuo da je nešto rekla; ne bi to

morale da budu reči; reči mu nisu bile potrebne, nije ih želeo, znao je kako

mogu da slažu, da ugreju krv i nestanu. Ne bi čak morala da izgovori ni reč

„majka”. Ništa slično. Samo da mu da znak, da pruži ruku kroz lišće, između

belih cvetova, da pokaže da zna da je to on, sin koga je rodila pre četrnaest

godina i onda od njega pobegla, ali ne predaleko. Dovoljno daleko da se svi

uznemire što nije sasvim otišla, i dovoljno blizu da se svi uplaše zato što se

šunja uokolo i sakriva i dodiruje ih i što se kikoće kao slatka mala devojčica u

tršćaku.

Možda je to i učinila. Možda su se u žbunju pokretali njeni prsti, a ne

grančice, ali je svetlost bila slaba, nije mogao da vidi ni sopstvena kolena kako

vire iz rupa na pantalonama; možda mu je promakao znak koji bi doneo barem

mešavinu stida i zadovoljstva umesto unutrašnjeg ništa s kojim od tada putuje i

od kojeg se razdvojio samo u jesen 1925, kad je mogao nekome da ga opiše.

Nekome po imenu Dorkas, nekome sa srpastim ožiljcima na jagodicama,

nekome kome je to ništa bilo bolje poznato nego Džoovim vršnjacima. Ona je to

ništa ispunila za njega, kao i on za nju jer ga je i ona imala.

Možda je njeno ništa bilo gore jer je poznavala svoju majku i čak od nje

dobila šamar za neki nestašluk koji je zaboravila. Ali, sećala se, i to mu je rekla,

pljuske po licu, njenog zvuka i bola, i kako je pekla. Kako je pekla, rekla mu je.

Od svih šamara koje je dobila, taj je najbolje zapamtila zato što je bio poslednji.

Nagnula se kroz prozor u kući svoje najbolje drugarice zato što ti zvuci nisu

pripadali njenom snu. Dolazili su izvan njene glave, sa druge strane ulice.

Nekakvo trčanje. Svi trče. Po vodu? Kante? Vatrogasna kola uglancana i

spremna za akciju u nekom drugom delu grada? Nije se moglo ući u kuću gde

su njene lutke od štipaljki ležale postrojene jedna do druge. U kutiji od cigara.

Ipak je pokušala da dođe do njih. Bosonoga, u haljini u kojoj je spavala,

potrčala je po njih vičući majci da je kutija s lutkama, kutija s lutkama na

ormaru, možemo li da ih dohvatimo? Mama?

Ponovo plače i Džo je privija uz sebe. Irokesko nebo prolazi pored

prozora; ako ga vide, ono boji njihovu ljubav drvenim bojicama. Tada on, posle

nekoliko minuta ćutanja, podiže koferče sa uzorcima kolekcije Kleopatra i

začikava je pre no što će ga otvoriti držeći poklopac tako da ona ne može

odmah da vidi šta se krije ispod teglica i kutijica slatkog mirisa; poklon koji je

doneo za nju. To je mali luk koji zaokružuje njihov dan u času kad gradsko

nebo menja svoje narandžasto jezgro u crno da bi što duže prikrivalo zvezde pre

nego što ih preda jednu po jednu, kao darove.

Dotle je ona već sabila njegove zanoktice, očistila mu nokte i premazala

ih bezbojnim lakom. Malo je plakala dok je govorila o Ist Sent Luisu, a onda se

oraspoložila doterujući mu nokte. Voli sama da se pobrine o rukama koje je

miluju i grle ispod ćebeta. Rukama koje je ona namazala pošto je zagrabila iz

teglice s ko zna čim iz njegovog koferčeta sa uzorcima. Zavaljuje se i držeći

njegovo lice među dlanovima ljubi oba kapka njegovih dvobojnih očiju. Jedan

za mene, kaže, i jedan za tebe. Jedan za mene i jedan za tebe. Daj mi ovo, ja ću

tebi ono. Daj mi. Daj mi.

Pokušavaju da ne viču, ali to je jače od njih. Ponekad joj pokriva usta

dlanom svoje ruke da je ne bi čuo neko ko prolazi hodnikom, a ako je u stanju

da to učini, ako se seti na vreme, grize jastuk da zaustavi svoj krik. Ako je u

stanju. Ponekad misli da ga je zaustavio jer mu je ćošak od jastuka još u ustima,

a onda začuje sebe kako udiše i izdiše, udiše i izdiše, dovršavajući krik koji je

mogao da izađe samo iz njegovog iscrpljenog grla.

Ona se tome smeje, smeje se i smeje pre nego što obgrli njegova leđa i

počne da ih udara pesnicama. Kada se umori, i kad on zadrema, nagne se prema

njemu sa usnama iza njegovog uha i počne da pravi planove. Meksiko, šapuće.

Hoću da me povedeš u Meksiko. Previše je bučno, mrmlja on. Nije, nije, kaže

ona, baš je kako treba. Otkud znaš? pita on. Čula sam od ljudi, ljudi pričaju da

su stolovi okrugli, s belim stolnjacima i majušnim abažurima. Otvara se kasno,

kad si ti već uveliko u krevetu, kaže on smešeći se. Ovo je vreme kad odlazim u

krevet, ljudi iz Meksika spavaju po danu, povedi me. Ostaju tamo sve do časa

kad ljudi nedeljom polaze u crkvu, i belci ne mogu da uđu, i momci koji sviraju

ponekad ustanu i zaplešu s tobom. Eh, ah, kaže on. Šta eh, ah, pita ona. Samo

želim da plešem s tobom i da posle sedimo za okruglim stolom sa lampom.

Ljudi nas mogu videti, kaže on, te tvoje majušne lampe dovoljno su velike da se

vidi ko je tu. Uvek to kažeš, kikoće se ona, tako je bilo i prošli put, a niko nas

nije ni pogledao, baš smo se lepo zabavljali, a Meksiko je još bolji zato što niko

ne može da vidi šta se zbiva ispod stola jer je na njemu stolnjak. Može li? Ako

ne želiš da igraš možemo samo da sedimo za stolom i da se gledamo pri

svetlosti lampe, da slušamo muziku i posmatramo ljude. Niko ne vidi ispod

stolnjaka. Džo, Džo, povedi me, kaži da ćeš me povesti. Kako ćeš se izvući iz

kuće? pita on. Smisliću nešto, pevucka ona, kao i obično, samo kaži da. Dobro,

kaže on, dobro, glupo je da ubereš jabuku ako ne želiš da saznaš kakvog je

ukusa. Kakvog je ukusa, Džo? pita ona. I Džo otvara oči.

Vrata su zaključana, a Malvona se vraća iz svoje kancelarije u 40. ulici

znatno posle ponoći; ta pomisao ga uzbuđuje: možda bi ponekad mogli da

provedu gotovo čitavu noć zajedno. Ako bi, recimo, Alisa Manfred ili Violeta

otputovale onda bi njih dvoje mogli da odlože davanje poklona do najtamnijeg

dela noći, do časa kad se Malvona vraća s posla mirišući na oksidol i vosak za

čišćenje. Kako sad stoje stvari, odmah posle dogovora o Meksiku Dorkas silazi

niz stepenice, a on ulazi u svoj stan pre nego što Violeta završi večernji obilazak

glava i stigne kući, gde je Džo već sipao pticama svežu vodu i pokrio kaveze.

Tih noći Džou ne smeta da leži budan uz svoju ćutljivu ženu zato što su njegove

misli s mladom devojkom, Bože, s mladom devojkom koja u njegov život unosi

blaženstvo i želju da se nije ni rodio.

Malvona živi sama s novinama i pričama drugih ljudi koje se štampaju u

malim knjigama. Kad ne radi na tome da njene kancelarije sijaju i blistaju,

ukršta štampane priče s pronicljivim posmatranjem ljudi oko sebe. Malo šta

promiče ovoj ženi koja se u šest sati po podne vozi tramvajem u suprotnom

smeru od reke saobraćaja; koja pregleda korpe za otpatke moćnih belaca i

posmatra fotografije žena i dece na njihovim stolovima. Sluša njihove

razgovore u hodniku i smeh u toaletu koji ispunjava ostavu za metle poput

isparenja iz njene boce s amonijakom. Zaviruje u flaše sa skupim pićima i vraća

male pljoske na njihovo mesto iza jastuka na fotelji i iza knjiga u kojima su reči

odštampane u dve kolone. Ona zna ko je strasno odan pravdi i ženskom donjem

vešu, ko voli svoju ženu i ko je s nekim deli. Ko se svađa sa sinom i ne govori s

ocem. Jer oni ne pokrivaju slušalicu dlanom kad razgovaraju telefonom i ne

naređuju joj da izađe kad na svom sporom putu kroz hodnik stigne do njihove

kancelarije. Ne prelaze na poverljivi šapat kad ostanu na poslu do kasnih sati da

bi se pozabavili onim što nazivaju pravi biznis.

Malvoni su ti belci nezanimljivi; samo primećuje šta rade. Ali, ljudi u

njenom susedstvu stvarno je zanimaju.

Pre nego što je promenio svoje ime Vilijam Janger u Mali Cezar, Cakan

je opljačkao poštansko sanduče u 130. ulici. U potrazi za poštanskim menicama,

novcem ili ko zna čim, Malvoni to nije bilo jasno. Podizala ga je od sedme

godine i boljeg sestrića niko ne bi mogao poželeti. Barem po danu. Ali neke

stvari koje je radio u njeno radno vreme, od 6 po podne do 2.30 ujutru, zauvek

će joj ostati nepoznate; o nekim drugim je čula kad je otišao u Čikago, ili to

beše San Dijego, ili ko zna koji grad koji se završava na O.

Jedno od tih otkrića razjasnilo je nestanak njenog cegera - vreće za so od

deset kilograma, lepo oprane i složene u tašnu da bude pri ruci kad Malvona reši

da ode na pijacu. Kad ga je pronašla iza radijatora u Cakanovoj sobi, ceger je

bio pun pisama bez poštanskog žiga. Dok ih je slagala i razvrstavala, Malvona

je nameravala da ih zatvori i smesta ubaci u poštansko sanduče. Na kraju ih je,

međutim, sva pročitala, uključujući i ona koja Cakan nije ni otvorio. Ako se

izuzme zadovoljstvo koje joj je pružilo prepoznavanje potpisnika, štivo se

pokazalo krajnje nezanimljivim.

Draga Helen Mur: pitanja o Heleninom zdravlju; odgovori o sopstvenom.

vremenske prilike, razočaranja, obećanja, voli te, i zatim potpis, kao da je Helen

primala toliko pošte, imala toliko rođaka i prijatelja da nije mogla svih da se

seti, da nije prepoznavala nju ili njega po krupnom, nagnutom rukopisu, tvoja

odana sestra, gđa ta i ta; ili otac koji te voli, Njujork, L. Henderson Vudvord.

Bilo je i nekoliko pisama koja su zahtevala da Malvona nešto preduzme.

Učenica srednje škole poslala je popunjen formular za upis na pravni fakultet

zajedno s traženim dolarom kojeg više nije bilo u koverti. Malvona nije imala

dolar za bacanje na upisninu Lili Spenser, ali ju je brinula mogućnost da

devojka ne postane pravnik i da završi kao kelnerica. Zato je svojom rukom

dodala belešku: „U ovom trenutku nemam dolar ali čim saznam da ste dobili

ovu prijavu i da sam primljena nabaviću ga ako mi javite da vam stvarno treba.”

Rastužila se kad je pročitala pismo upućeno u Panamu, u kojem se gđa

Vinsam Klark žali svom mužu zaposlenom u Zoni kanala da je novac koji šalje

smešno mali i nedovoljan - tako neznatan da je odlučila da napusti posao,

pokupi decu i vrati se na Barbados. Malvona je mogla da oseti kako zid života

pritiska ženine dlanove; kako su joj ruke izubijane od udaranja u taj zid; kako ne

može da mrdne od grčevitog stiska male dece. „Ne znam šta da radim”, pisala

je. „Ne mogu ništa da promenim. Tetka nadiže dreku oko svega. Ja sam van

sebe. I naša jadna deca, para što pošlješ nema za nas sve. Davimo se načisto a

možda ćemo da se davimo i kod kuće gde su tvoja majka i moja i veliko

drveće.”

O, pomislila je Malvona, ona sanja o velikom drveću na Barbadosu?

Većem od onog u Parku? To mora da je džungla, zacelo.

Vinsam kaže: „Sažaljevam što ti je drugar pogino u velikom požaru i

molim se za njega i tebe, kako da toliko obojenih umire kad beli grade nešto

veliko. Valjda misliš da odrasto čovek ne pita takve stvari. Pošlji sve što dobiješ

u Vindhem Roud gde ćemo ja i bebe biti za još dve kirije odsad. Soni kaže da

ima pare od glancanja cipela za svoj put pa ništa ne brini sem da ostaneš živ,

tvoja najdraža žena gospođa Vinsam Klark.”

Malvona nije poznavala Vinsam niti bilo koga drugog iz bloka 300 u

Aveniji Edžkam, mada je jedna od tih zgrada bila puna bogatih došljaka sa

Zapadnoindijskih ostrva koji se uglavnom nisu mešali s drugima i sa čijih se

prozora širio miris njoj nepoznatih začina. Sad se valjalo potruditi da poruka

poslata pre „dve kirije” stigne u Panamu pre nego što još novca stigne u

Edžkam, gde bi ga se mogla dočepati tetka, a ko zna, ako je ona zaista tako

grozna kao što Vinsam kaže (krišom razblažuje vodom mleko za decu i tuče

petogodišnju devojčicu kad nevešto rukuje vrelom, teškom peglom), mogla bi

da zadrži novac za sebe. Malvona je pažljivo odložila pismo i pomislila da bi

možda još jedna poštanska marka od jednog penija pomogla da ono brže stigne

u Panamu.

Preznojila se samo nad jednim pismom dok se pitala kakva je to žena

koja može da napiše takve reči, a pogotovo da radi ono što je radila i da obeća

još. Ta koja je poslala pismo živi u istoj zgradi u kojoj i njen ljubavnik.

Malvona nije mogla da shvati zašto je ta osoba potrošila tri centa na marku;

možda se pali na to što država isporučuje izraze njene vatrenosti? Naterala je

sebe da pročita pismo nekoliko puta. Pitanje je bilo da li g. Sejdžu (tako se zvao

na koverti, u pismu se zvao „Tatica”) poslati poruku od „tvoje uvek Žive

Žeravice”. Prošlo je mesec dana otkad je pismo poslato i Žeravica se možda pita

da nije otišla predaleko. Ili su Tatica Sejdž i Žeravica u međuvremenu obavili

još neku od onih ružnih i lepljivih radnji? Na kraju je odlučila da pošalje pismo

sa sopstvenim dodatkom koji Taticu upozorava na oprez i skreće mu pažnju na

jedan isečak iz magazina Prilika.

Dok je pripremala taj anonimni savet, Džo Trag je pokucao na njena

vrata.

„Kako je, Malvona?”

„Ne žalim se. Kako si ti?”

„Mogu da uđem? Imam jednu ponudu za tebe.” Nasmešio se svojim

lakim, seoskim osmehom.

„Nemam ni prebijene pare, Džo.”

„Ma, ne”, pružio joj je ruku i prošao pored nje u dnevnu sobu. „Ništa ne

prodajem. Vidiš? Nisam ni poneo koferče.”

„Onda dobro.” Malvona je pošla s njim do sofe. „Sedi.”

„A da sam ga poneo”, rekao je, „šta bi želela? Mislim, kad bi imala para.”

„Onaj ljubičasti sapun bio je sladak.”

„Tvoj je!”

„Ali se brzo potrošio”, rekla je Malvona.

„Lep sapun je lep sapun. Nije važno koliko traje.”

„Valjda.”

„Ostala su mi još dva. Idem da ih donesem.”

„U čemu je stvar, Džo? Ne prodaješ nego poklanjaš. Zašto?” Malvona je

okrznula pogledom sat na kaminu procenjujući koliko će još moći da razgovara

s Džoom ako želi da ubaci pisma pre nego što krene na posao.

„Usluga, mogla bi da kažeš.”

„Ili da ne kažem?”

„Reći ćeš. Usluga za mene i malo siće za tebe.”

Malvona se nasmejala. „Pređi na stvar, Džo. Je li to nešto o čemu Violeta

nema pojma?”

„U redu. Ona... Ovako ti je to. Violeta - ne bih da je uznemiravam,

razumeš.”

„Ne razumem. Kaži mi.”

„Važi. Želim da iznajmim tvoj stan.”

„Šta?”

„Samo na jedno popodne ili dva, tu i tamo. Dok si ti na poslu. Ali, platiću

za čitav mesec.”

„Šta ti pada na pamet, Džo? Znaš da radim noću.” Možda su ono ime i

adresa lažni, možda je Džo „Tatica” koji svoju poštu preuzima drugde i

predstavlja se Žeravici kao Sejdž.

„Znam da radiš u noćnoj smeni, ali izlaziš iz kuće već u četiri.”

„Kad je lepo vreme idem pešice. Inače hvatam autobus u pola pet.”

„Ne bi to bilo svakog dana, Malvona.”

„Neće to biti nijednog dana, Džo. Rekla bih da mi se tvoj predlog ne

sviđa.”

„Dva dolara svakog meseca.”

„Misliš da mi trebaju tvoje pare i tvoj gnjecavi sapun?”

„Ne, ne, Malvona. Vidi. Dopusti da ti objasnim. Retke su osobe kao ti,

koje razumeju kakve probleme ima muškarac sa svojom ženom.”

„Kakve probleme?”

„Vidi. Violeta. Znaš da je postala čudna u prelaznom dobu.”

„Bila je čudna i ranije. Još 1920, ako se ne varam.”

„Jeste, tako je. Ali sada -”

„Džo, ti hoćeš da iznajmiš Cakanovu sobu da bi tu dovodio drugu ženu

dok sam ja na poslu zato što te Violeta više neće. Šta ti misliš, kakav sam ja

čovek? Tačno je da Violeta i ja nismo u ljubavi, ali ja navijam za nju, ne za

tebe, druškane.”

„Slušaj, Malvona -”

„Ko je ona?”

„Niko. U stvari, još ne znam. Samo sam mislio -”

„Ha. Ako ti se posreći s nekom budalom, imaćeš obezbeđen stančić? To

si mislio?”

„Tako nešto. Možda ga neću ni iskoristiti. A pare su tvoje u svakom

slučaju.”

„Za pedeset centi u izvesnim kućama dobiješ ženu, pod, zidove i krevet.

Za dva dolara možeš da dobiješ ženu na novom novcatom skuteru ako želiš.”

„A, ne, Malvona. Ne. Pogrešno si me razumela. Ne želim neku sa ulice.

Blagi Bože.”

„Je li? A šta misliš, koja bi se vucarala s tobom osim uličarke?”

„Malvona, samo se nadam da ću naći prijateljicu. Nekog s kim mogu da

popričam.”

„Tik iznad Violetine glave? Zašto od mene, žene, tražiš krevet za

vanbračnu radnju? Bolje zamoli nekog pokvarenjaka sličnog sebi.”

„Hteo sam, ali ne znam nijednog muškarca koji živi sam; nije to

pokvareno, Malvona. Hajde, devojko. Teraš me na ulicu. Zar nije bolje ono što

ja tražim? Da tu i tamo navratim s pristojnom ženom.”

„Pristojnom?”

„Jeste, pristojnom. Možda je samo usamljena, ili ima decu, ili -”

„Ili muža s čekićem.”

„Ni slučajno.”

„A ako Violeta sazna, šta ja treba da izigravam?”

„Neće saznati.”

„A ako joj ispričam?”

„Nećeš. Zašto bi? I dalje brinem o njoj. Nikom neće faliti ni dlaka s

glave. A ti dobijaš pola dolara nedeljno i nekog ko ti čuva stan dok radiš. Za

slučaj da se Cakan vrati ili da ga ovde potraži neko ko ne daje ni pet para na to

što si žensko i ne gleda gde udara.”

„Violeta bi me ubila.”

„Nemaš ti veze s tim. Nećeš ni znati kad dolazim i nećeš ništa videti. Stan

ćeš zateći kako si ga ostavila, osim što će neka sitnica biti popravljena kad

zatreba. Nećeš videti ništa osim male promene na stolu, onoga što ću ti

ostavljati zato što ništa ne znaš. Važi?”

„Uh, uh.”

„Da probamo, Malvona. Nedelju dana. Ne, dve. Možeš da se predomisliš

kad hoćeš, kad god hoćeš, samo ostavi moj novac na stolu i znaću da dogovor

više ne važi, a ključ ću ti odmah vratiti.”

„Uh, uh.”

„Ovo je tvoja kuća. Reći ćeš mi šta treba da uradim, šta treba da se

popravi i šta ti se ne sviđa. Veruj mi, devojko, nećeš ni znati kad sam dolazio, ni

da li sam dolazio. Osim možda po tome što ti česma više ne curi.”

„Uh, uh.”

„Znaćeš samo da svake subote, počev od sada, možeš da staviš pola

dolara u kutiju od šećera.”

„Mnogo je to para za malo razgovora.”

„Pojma nemaš koliko možeš da uštediš ako ne piješ, ne pušiš, ne kockaš

se i ne plaćaš porez. Kao ja.”

„Možda bi bilo bolje da to radiš.”

„Ne radim ništa rđavo. Nije mi do smucanja po barovima. Samo sam

željan malo finog ženskog društva.”

„Prilično si siguran da ćeš ga naći, rekla bih.”

Džo se osmehnuo. „Ako ne nađem, nikom ništa. Nema štete.”

„Samo bez poruka.”

„Šta?”

„Nikakve pisane poruke. Nikakva pisma. Ne prenosim poruke.”

„Naravno. Ne treba meni dopisna prijateljica. Razgovaramo ovde ili ne

razgovaramo.”

„A ako nešto iskrsne, pa neko poželi da otkaže sastanak?”

„To nije tvoja briga.”

„Ako se razboli i ne može da dođe, pa hoće da te obavesti?”

„Malo ću sačekati, pa ću otići.”

„A ako se dete razboli, a niko ne može da nađe mamu jer se zavukla

negde s tobom?”

„Ko kaže da ima decu?”

„Ne petljaj se sa ženom koja ima malu decu, Džo.”

„Neću.”

„Suviše tražiš od mene.”

„Ne moraš ti ni o čemu da brineš. Nemaš veze s tim. Jesam li ikad nekog

uvalio u nevolju? Duže sam u ovoj zgradi nego ti. Jesi li čula da neka žena

ružno govori o meni? Prodajem kozmetiku po čitavom gradu, jesi li čula da sam

neku saletao? Nisi. Nisi čula zato što nisi imala šta da čuješ. Sad hoću malo da

olakšam sebi život s nekom finom ženom, kao pristojan čovek. Ništa drugo. U

čemu je problem?”

„Problem je u Violeti.”

„Violeta više brine o papagaju nego o meni. Ili kuva svinjetinu koju ne

mogu đa jedem, ili pegla tuđu kosu, a od tog mirisa mi je muka. Valjda je to

normalno kad su ljudi tako dugo u braku. Ali, ćutanje... Ćutanje me izluđuje.

Ništa ne govori i ne pušta me da joj priđem. Svaki drugi muškarac na mom

mestu smucao bi se uokolo i izlazio svake noći, znaš i sama. Ja nisam takav.

Ne.”

Naravno da nije bio takav, ali je to ipak radio. Lagao je, pravio planove i

izlazio noću kad god je devojka to tražila. Odlazio je u Meksiko, Suk’s i u

klubove čija imena su se menjala svake nedelje - i to ne sam. Postao je čovek

četvrtka, a ljudi četvrtka su zadovoljni. Na licu im piše da će uskoro zadovoljiti

neku nezakonitu želju ili da su je upravo zadovoljili. Može se to i vikendom i

drugim danima, ali samo na četvrtak smeš da računaš. Nekad sam mislila da je

tome razlog što posluga četvrtkom ima slobodan dan i ujutru može da se

izležava, što je vikendom isključeno jer tada svi ili spavaju u kući u kojoj rade

ili ustaju tako rano da nemaju vremena ni za doručak, a kamoli za igru. Ali,

primetila sam da to važi i za muškarce čije žene nisu služavke niti rade po danu,

već su kelnerice i kuvarice u restoranima, gde su slobodni dani nedelja i

ponedeljak; učiteljice, pevačice po barovima, daktilografkinje i piljarice

nestrpljivo očekuju slobodnu subotu. Siti misli o tome i priprema se za vikend:

dan pre isplate, dan posle isplate, užurbanost pred sabat, zatvorene prodavnice i

miran školski hodnik; ulazi u banke zaštićeni rešetkama, mračne i zaključane

kancelarije.

Zašto ljudi izgledaju zadovoljni u četvrtak? Možda zato što im je na silu

nametnut ritam sedmice - možda ima nečeg potpuno neprirodnog u

sedmodnevnom ciklusu, i telo odbija da mu se pokori jer više voli triplete,

duete, kvartete, bilo šta osim tog večnog lanca sedmice koji se mora razlomiti

na ljudske karike, a lom se zbiva upravo četvrtkom. Neminovno. Četvrtak ne

sapinju preterana očekivanja i kruti zahtevi vikenda. Ljudi jedva čekaju kraj

nedelje da bi se posvetili povezivanju, preispitivanju i razdvajanju, iako su

mnoge od tih radnji praćene modricama i ponekom kapi krvi, jer temperatura

raste petkom i subotom.

Ali, kad govorimo o čistom zadovoljstvu, o ravnoteži zadovoljstva i

udobnosti, četvrtku nema premca - o tome svedoči izraz sposobnosti na licima

muškaraca i njihov pobednički korak. Kao da tog dana dostižu potpunost koja

im omogućuje da čvrsto stoje na nogama i izgledaju graciozno, iako nisu takvi.

Kreću se sredinom pločnika i zvižduću u neosvetljenim ulazima.

To, naravno, neće potrajati, i dvadeset četiri sata kasnije ti isti ljudi prosto

će usisati bespomoćnost kojom su okruženi. Zato su vikendi predodredeni da

razočaraju, napeti, mrgodni, posuti modricama i kapima krvi. Žalosne stvari,

grube i kisele primedbe, reči koje postaju živi čirevi u srcu - ništa od svega toga

ne događa se četvrtkom. Pretpostavljam da se ovo ne bi dopalo onome po kome

je taj dan dobio ime,1 ali u Sitiju je četvrtak zaista vreme za ljubav i društvo

zadovoljnih muškaraca. Oni mame ženske osmehe. Melodije odzviždane kroz

savršene zube pamte se, čuvaju i kasnije ponavljaju uz šporet. Ispred ogledala u

blizini ulaznih vrata, neka žena će zabaciti glavu i zanjihati se, očarana svojim

strukom i oblikom svojih kukova.

U tom delu Sitija - delu zbog kojeg su i došli ovamo - prava melodija

odzviždana u kapiji ili izmamljena iz krugova i useka gramofonske ploče može

da promeni klimu. Iz ledene u žarku, pa u prohladnu.

1 Verovatno se misli na Tora, boga groma, po kome je nazvan Thursday (četvrtak). - Prim. prev.

* * *

Kao onog julskog dana pre gotovo devet godina kad su lepi muškarci bili

hladni. Po pravom letnjem vremenu, lepljivom i sjajnom, Alisa Manfred stajala

je tri sata na Petoj aveniji diveći se lepim ledenim licima i slušajući bubnjeve

kako govore ono što graciozne žene i muškarci u povorci ne umeju da kažu.

Ono što su umeli da kažu pisalo je na transparentu koji se talasao iznad glava

ponavljući nekoliko obećanja iz Deklaracije o nezavisnosti. Ali, zajedničku

misao saopštavali su bubnjevi. Bio je to juli 1917. godine, i divna lica bila su

hladna i mirna dok su polako stupala u prostor koji su bubnjevi gradili za njih.

Dok je marš trajao, Alisi se činilo da je prošao dan, da je prošla i noć, a

ona još stoji držeći devojčicu za ruku i zuri u talas hladnih lica. Bubnjevi i

ledena lica zadaju bol, ali bol je bolji od straha, a Alisa se već dugo plaši -

najpre se plašila Ilinoja, pa Springfilda u Masačusetsu, pa Jedanaeste avenije,

Treće avenije, Park avenije. U poslednje vreme ne oseća se sigurnom ni na

jednom mestu južnije od 110. ulice, a Peta avenija je najstrašnija od svih. Tu se

belci naginju kroz prozor automobila i pružaju ruku sa novčanicama obmotanim

oko prsta. Tu je trgovci - nju, samo nju - dodiruju kao robu koju će joj

milosrdno prodati; na to moraš da pristaneš ako ti osoblje u prodavnici

velikodušno dozvoli da probaš bluzu (ali ne i šešir). Tu ona, nezavisna žena od

pedeset godina, nema prezime. Tu od žena koje govore engleski slušaš: „Ne

sedaj tu, dušo, znaš šta se sve od njih može zapatiti.” A žene koje ne znaju ni da

beknu engleski, i koje nikad neće imati par svilenih čarapa, ustaju ako sedneš do

njih u tramvaju.

Sad niz Petu aveniju, od ugla do ugla, nadire plima hladnih crnih lica; ona

su nema i ne trepću, jer to što žele da kažu, a možda ne umeju, umesto njih

govore bubnjevi koji savršeno opisuju sve što su videla sopstvenim i tuđim

očima. Bol je boli, ali je strah najzad nestao. Sad su važne samo Peta avenija i

sigurnost devojčice koja odskora nema nikog osim nje.

Sakrivala je devojčicinu kosu u pletenice pričvršćene na potiljku da je

belci ne bi videli rasutu po ramenima i pružili ka njoj dolarom obmotan prst.

Preporučivala joj je da bude nema i gluva - jer su to dragocene osobine u

društvu belaca koji govore i koji ne govore engleski, kao i u društvu njihove

dece. Učila ju je da se šunja uz zidove zgrade, šmugne u kapiju, iščezne u

gomili - da umakne bilo kuda kad spazi belog dečaka starijeg od jedanaest

godina. I oblačenjem se moglo mnogo postići, ali devojčica je rasla i Alisa je

morala da smišlja nova, komplikovanija rešenja. Cipele s visokom potpeticom i

ljupkim kaišićem preko risa, zavodljivi šeširi pripijeni uz glavu s drskim

obodom oko lica, šminka - sve je to bilo prognano iz kuće Alise Manfred. A

naročito nemarno ogrnuti kaputi što raskopčani klize niz ramena tako da se

moraju pridržavati rukom poput kućne haljine ili peškira, pa žene koje ih nose

izgledaju kao da su tek iskočile iz kade, a već su spremne da uskoče u krevet.

Alisa se u sebi divila i tim kaputima i ženama koje ih nose. Ušivala je

postave u njih kad bi joj se prohtelo da radi, i morala je dvaput da pogleda preko

ramena kad su Vesele devojke severoistoka i Gradske lepotice lagano šetale niz

Sedmu aveniju, bile su tako divne. Ali, krila je zadovoljstvo protkano zavišću i

nikad nije dozvolila da devojčica primeti koliko je očarava ta odeća. Spremna-

za-krevet-nasred-ulice. Sestrama Miler, koje su čuvale decu zaposlenih majki,

rekla je šta misli o tome. Nije morala da ih ubeđuje jer su sestre već dvanaest

godina nestrpljivo iščekivale Sudnji dan koji bi trebalo uskoro da nastupi. Imale

su spisak svih restorana, kafana i klubova koji su prodavali alkohol i nisu

oklevale da prijave njihove vlasnike i posetioce policiji. Onda su otkrile da

policiji takve informacije nisu samo dosadne, već i suvišne.

Kad je Alisa Manfred svečeri dolazila kod sestara Miler po devojčicu

posle onih dana u kojima se tražio njen fini bod, tri žene sedele bi u kuhinji

mrmljajući i uzdišući nad šoljama Postuma2 zbog znakova bliske propasti: nisu

2 Zamena za kafu. - Prim. prev.

samo gležnjevi izloženi pogledu, već i kolena; ruž za usne crveni se poput

paklenog ognja; obrve su zacrnjene izgorelim palidrvcima; nokti premazani

krvlju - ne možeš da razlikuješ uličarke od majki. A ono što muškarci, znaš već,

bez imalo zaziranja dobacuju svakoj ženi koja prođe pored njih ne može se

ponoviti pred decom. Nisu bile sigurne, ali su slutile da su plesovi više nego

bestidni jer je muzika postajala sve gora iz godine u godinu dok je Bog oklevao

da se obznani. Pesme koje su nekad počinjale u glavi i punile srce sad su silazile

niže, ispod struka i zakopčanog pojasa. Sve niže i niže, dok muzika nije postala

tako niska da ti je preostalo samo da zatvoriš prozore i kuvaš se u letnjem znoju

kad se muškarci u košuljama kratkih rukava naslanjaju na prozorsku dasku,

okupljaju na krovovima, u uličicama, na stepenicama ispred kuća i u stanovima

rođaka svirajući te stvari ispod pojasa koje su najavljivale blisku propast. Ili kad

žena s detencetom na jednoj ruci i s tiganjem u drugoj peva: „Spuštam glavu na

jastuk gde je spavao moj dragi... tako dugo, dugo, dugo.” Zato što možeš svuda

da je čuješ. Čak i ako živiš, kao Alisa Manfred i sestre Miler, u Klifton Plejsu, s

po jednim olistalim drvetom visokim dvadeset metara na svakih trideset metara,

u mirnoj ulici gde je na pločniku parkirano samo nekoliko automobila, možeš

da je čuješ, i jasno ti je kako ona utiče na devojčice jer vidiš da već izvijaju

vratove i njišu smešnim, nepostojećim kukovima.

Alisa je mislila da podmukla muzika (u Ilinoju još gora nego ovde) ima

neke veze sa ćutljivim crnim ženama i muškarcima koji koračaju niz Petu

aveniju da pokažu svoj gnev zbog više od dvesta mrtvih u Sent Luisu, ubijenih

u pobuni, među kojima su bili i njena sestra i zet. Belaca je ubijeno toliko da

novine nisu htele da objave njihov broj.

Neki su govorili da su pobunjenici nezadovoljni veterani iz jedinica

sastavljenih od svih boja, kojima su bile uskraćene usluge HDM-a,3 tamo i

ovde, te su se vratili kući gde ih je dočekalo nasilje belaca, još veće od onoga

kad su stupili u vojsku, a za razliku od bitaka koje su vodili u Evropi, borbe u

3 Hrišćansko društvo mladića. - Prim. prev.

unutrašnjosti zemlje bile su nemilosrdne i potpuno lišene časti. Drugi se govorili

da su pobunu započeli belci uplašeni talasom južnjačkih crnaca koji je preplavio

gradove u potrazi za radom i krovom nad glavom. Malobrojni su razmišljali o

tome i govorili da je kontrola nad radnicima tako potpuna da nijedan od njih

(poput rakova koji se čuvaju u buretu bez poklopca, bez štapa, pa čak i bez

nadzora) neće izaći iz bureta.

Alisa je, međutim, verovala da zna istinu bolje od svih njih. Njen zet nije

bio veteran i živeo je u istočnom Sent Luisu još pre rata. Nije mu bio potreban

posao belca, bio je vlasnik jedne bilijarske sale. U stvari, nije ni učestvovao u

pobuni; nije imao oružje, nije se sukobio ni sa kim na ulici. Izvučen je iz

tramvaja i namrtvo izgažen, a Alisina sestra je pojurila kući čim je za to čula ne

bi li zaboravila boju njegove utrobe, a onda joj je kuća bila zapaljena, te je reš

izgorela u plamenu. Devojčica po imenu Dorkas, njeno jedino dete, spavala je

na drugoj strani ulice, preko puta svoje kuće, kod najbolje drugarice i nije čula

vatrogasna kola kako klepeću i zavijaju niz ulicu zato što ona nisu ni došla, iako

su bila pozvana. Ali je sigurno videla plamen, morala ga je videti, jer je čitava

ulica vrištala. Nikad nije rekla. Nikad nije rekla ni reč o tome. Posle pet dana

prisustvovala je sahrani i nije rekla ni reč.

Ne, mislila je Alisa. Nisu to izazvali rat i nezadovoljni veterani, niti

čopori obojenih koji su se otimali oko nadnica, niti ulice pune obojenih. Kriva

je muzika. Prljava muzika, „priđi mi” muzika koju su pevale žene, svirali

muškarci, plesali i jedni i drugi, pripijeni i bestidni ili razdvojeni i razulareni.

Alisa je čvrsto verovala u to, kao i sestre Miler s kojima je duvala u šoljice

Postuma u kuhinji. Ta muzika navodi ljude na budalaste i neprilične stvari. I

samo slušanje te muzike liči na kršenje zakona.

Ničeg od toga nema u maršu na Petoj aveniji. Samo bubnjevi i obojeni

skauti koji belcima u slamnim šeširima dele letke s objašnjenjima da bi i oni

saznali ono što ledena lica već znaju. Alisa je uhvatila listić koji se lelujao

padajući na pločnik, pročitala reči i probila se do trotoara. Pročitala je reči i

pogledala Dorkas. Pogledala je Dorkas i ponovo pročitala reči. To što je čitala

izgledalo je umobolno, suludo. Velika provalija zjapila je između štampanog

letka i deteta. Njen pogled prelazio je s jednog na drugo upinjući se da otkrije

vezu, da ukine rastojanje između ćutljivog deteta razrogačenih očiju i klizavih

ludačkih reči. A onda su najednom, poput dobačenog užeta za spasavanje,

bubnjevi premostili rastojanje i sve ih okupili i povezali: Alisu, Dorkas, njenu

sestru i zeta, skaute i ledena crna lica, posmatrače na ulici i one koji su gledali s

prozora.

Posle tog dana na Petoj aveniji Alisa je uvek nosila sa sobom uže za

spasavanje, pošto je otkrila da je pouzdano i - najčešće - dobro zategnuto. Osim

kad su muškarci koji su sedeli na prozorskom okviru prebirali prstima po

dirkama trube i kad su se žene pitale „dokle, o dokle”. Tada je uže pucalo i

zbogom spokojstvu. Postajala je svesna svog tela i nečeg tako slobodnog da je

osećala miris krvi; života ispod pojasa i crvenog ruža. Znala je iz propovedi i

uvodnika da to i nije prava muzika, već samo folklor obojenih; štetna, izvesno;

neprilična, svakako; ali ne i stvarna, ne i ozbiljna.

Ipak se Alisa Manfred mogla zakleti da je u njoj čula klupko gneva; nešto

neprijateljsko što je poprimalo oblik galantnog i bučnog zavođenja. Ali, najviše

od svega mrzela je u njoj želju. Čežnju za udarcem, rascepom; neku vrstu

bezbrižne gladi za borbom ili rubincrvenom iglom za kravatu - svejedno. Ona je

lažno prikazivala sreću, dobrodošlicu, ali je nije činila velikodušnom, ta muzika

iz noćnih barova, birtija, kupleraja. Zbog nje je držala ruke u džepovima

kecelje, da je ne bi smrskala kroz staklo, i stezala svet u šaci cedeći život iz

njega zato što radi to što radi i radi i radi njoj i svakom koga je poznavala, lično

ili iz druge ruke. Bolje je zatvoriti prozore i spustiti roletne, znojiti se u letnjoj

žezi tihog stana na Klifton Plejsu nego se izložiti razbijanju prozora ili

prodornom kevtanju koje možda neće znati gde ili kako da prestane.

Videla sam je kako prolazi pored kafea ili nezastrtog prozora kad bi ova

ili ona rečenica - „Neka i boli, samo me voli” - dolelujala do nje i gledala sam

kako pruža jednu ruku da uhvati spasonosno uže koje joj je dobačeno pre osam

godina na Petoj aveniji, a drugu steže u pesnicu u džepu svog kaputa. Ne znam

kako je to radila - kako je uspevala da održi ravnotežu izvodeći ta dva različita

pokreta. Ali, nije samo ona to pokušavala, niti je samo ona gubila bitku. Bilo je

nemoguće držati bubnjeve s Pete avenije na rastojanju od melodija u obliku

kopče na pojasu što trepere iz klavira i izvijaju se iz svake Viktrole.4 Nemoguće.

Neke noći su tihe; ne čuje se nijedan automobil; nema pijanaca niti nemirnih

beba koje dozivaju majke; Alisa može da otvori koji god hoće prozor i ništa

neće čuti.

Čudeći se toj potpuno tihoj noći, može da se vrati u krevet, ali tek što

okrene jastuk na mekšu, hladniju stranu, delić melodije koju je čula ko zna gde

počne da peva sam sebe, glasan i neumoljiv, u njenoj glavi. „Kada sam bila u

cvetu mladosti, svako je hteo da me pogosti.” To su pohlepne, bezobzirne reči,

razuzdane i nadmene, ali nije ih lako odbaciti jer njihova razuzdanost počiva,

kao na dlanu, na bubnjevima koji dovode u žižu Petu aveniju.

Njena sestričina, naravno, nije brinula tu brigu. Alisa ju je prevaspitavala

i popravljala od leta 1917. i mada je njena najranija uspomena otkad je stigla

ovamo iz Sent Luisa bila parada koju je posmatrala s tetkom, neka vrsta

pogrebne povorke za njenu majku i njenog oca, Dorkas je to pamtila drukčije.

Dok je tetka brinula kako da njeno srce održi u neznanju o bedrima, a i jedno i

drugo pod kontrolom glave, Dorkas je ležala na prekrivaču od šenile, ustreptala

i srećna zato što je znala da nema mesta na kojem neko, tu blizu, ne liže metalni

lilihip, ne prebira po dirkama od slonovače, ne udara po koži, ne duva u rog dok

iskusna žena peva zar me niko neće pokoriti, ti imaš pravi ključ, dušo, ali

pogrešnu bravu moraš ga doneti i staviti baš ovde, ili nešto drugo.

Izmičući tetkinim zaštitničkim i sputavajućim rukama, Dorkas je mislila

o tom životu ispod pojasa kao o jedinom životu koji postoji. Bubnjevi koje je

čula na paradi bili su samo prvi deo, prva reč zapovesti. Za nju bubnjevi nisu

4 Marka gramofona. - Prim. prev.

bili uže drugarstva, discipline i onostranosti. Pamtila ih je kao početak nečega

što je želela da dovrši.

Tamo, u Sent Luisu, kad se srušio mali trem, drveno iverje, zapaljeno i

dimljivo - razletelo se po vazuhu. Jedan iver verovatno je dospeo u njena

otvorena nema usta i spustio se niz grlo, gde se i sad dimi i žari. Dorkas ga

nikad nije pustila da izađe i nikad ga nije izbacila. U početku je mislila da će je

napustiti ako bude govorila o njemu, da će joj izleteti iz usta. Kad ju je tetka

povela vozom u Siti, i stiskala joj ruku dok su posmatrale povorku, sjajni iver

skliznuo je dublje i udobno se smestio negde ispod pupka. Posmatrala je

odlučne crne ljude i bubnjevi su je uverili da je sjaj nikad neće napustiti, da će

čekati i biti s njom kad god poželi da ga dotakne. A kad poželi da se on ponovo

rasplamsa, sve što se bude dogodilo dogodiće se brzo. Kao s lutkama.

One su, naravno, začas nestale. Drvo u drvenoj kutiji od cigara. Haljina

od crvenog krep-papira na Rošeli trenutno. Ššš, kao šibica, a onda i

Bernardinina plava svilena kecelja i Fejina bela pamučna. Vatra se zatim

okomila na njihove noge, zacrnela ih vrelim dahom, a njihove okrugle oči sa

sićušnim trepavicama i obrvama koje je tako brižljivo iscrtala, posmatrale su

sopstveno nestajanje. Dorkas je izbegavala da misli o velikom kovčegu ispred

sebe, nekoliko stopa ulevo, i o apotekarskom mirisu tetke Alise koja je sedela

do nje, i usredsređivala se na Rošelu, Bernardinu i Fej, koje uopšte neće biti

sahranjene. To joj je ulivalo hrabrost. Još kao devetogodišnja devojčica u

osnovnoj školi bila je hrabra. Koliko god bila utegnuta u svoje pletenice, koliko

god joj ružne duboke cipele pokrivale gležnjeve koje su druge devojčice, u

plitkim mokasinama, izlagale pogledima, koliko god crne i debele bile njene

čarape, ništa nije moglo da sakrije hrabrost koja se njihala ispod njene suknje

slične gvozdenom oklopu. Nisu mogle da je potamne ni naočari, ni bubuljice

izazvane prostim smeđim sapunom i pogrešnom ishranom.

Kad je Dorkas bila mala i kad bi Alisa Manfred prihvatila posao koji će je

zaokupljati mesec ili dva, devojčicu su posle škole čuvale sestre Miler. Kod njih

je često bilo četvoro druge dece, ponekad samo jedno. Igrali su se mirno u

malom kutku dnevne sobe. Sestra sa obe ruke, Frensis Miler, davala im je

sendviče sa pireom od jabuka; jednoruka sestra, Neola, čitala im je Psalme.

Stroga disciplina pomalo je popuštala kad bi Frensis zadremala za kuhinjskim

stolom. Neola bi se umorila od napinjanja glasa i izabrala dete koje će kresnuti

šibicu za njenu cigaretu. Ne bi povukla ni tri dima, a nešto u njoj bi se

uskomešalo i započinjala je svoje vaspitačke priče pune razboritosti i opomene.

Ali, njene pouke o dobroti i dobrom ponašanju rušile su se od golicanja greha

koji je trebalo da ogade.

Pouke nisu postizale cilj zato što je Neolin budući mladoženja nestao

sedam dana nakon što je stavio verenički prsten na njenu ruku. Bol

prouzrokovan odbijanjem bio je vidljiv jer je na njenom srcu, uvijena poput

školjke, počivala ruka na koju je stavio prsten. Kao da je pridržavala komadiće

srca kukom zgrčenog dlana. Ta paraliza nije dotakla nijedan drugi deo njenog

tela. Desna ruka, ona kojom je okretala tanke listove Starog zaveta ili prinosila

usnama cigaretu marke Old Gold, bila je prava i čvrsta. Ali zgrčena ruka na

grudima davala je posebnu ubedljivost njenim pričama o moralnoj propasti.

Lično je posavetovala prijateljicu da poštuje sebe i da ostavi čoveka koji nije

bio dobar prema njoj (ili za nju). Ova je obećala, ali mu se za dva dana, dva!

vratila i, Bog nam pomogao, Neola s njom više nikad nije progovorila ni reč.

Vrlo mlada devojka, jedva četrnaest godina, napustila je porodicu i prijatelje i

klipsala četristo milja za mladićem koji je otišao u vojsku; ostavljena, odala se

razvratu u kasarni. Jasno im je, zar ne koliku moć ima greh udružen sa

lakomislenošću? Deca su češkala kolena i klimala glavom, ali je barem Dorkas

bila očarana topljivom mekušnošću puti i Rajem koji je navodio ženu da se vrati

posle dva dana, dva! i terao devojku da putuje četristo milja do kasarne, ili

zgrčio Neolinu ruku da bi bolje pridržavala komadiće srca. Raj. Sve za raj.

U sedamnaestoj godini život joj je već bio nepodnošljiv. Kad razmislim o

tome, tačno znam kako se osećala. Teško je kad nema ništa da se radi ili bar

ništa vredno truda, osim da se izležavaš i nadaš se da ti se neće smejati kad

budeš gola. Ili da on, dok ti šakom drži grudi, neće poželeti da su drukčije.

Strašno je to, ali vredi rizikovati, jer se ništa drugo ne može raditi iako, u

sedamnaestoj, radiš i to drugo. Učiš, radiš, pamtiš. Zabadaš zube u hranu i u

ugled svojih drugarica. Smeješ se stvarima koje stoje kako valja i onima

okrenutim naglavačke - svejedno je kad već ne radiš ono što bi trebalo, a trebalo

bi da ležiš na nekom mutno osvetljenom mestu u njegovom zagrljaju i da te

podupire samo jezgro sveta.

Pomisli kako je to, i ako si u stanju da uradiš, samo napred. Onda se

priroda menja za tebe. Pretvara se u sklonište, puteljak. Jastuk za dvoje. Prostire

ruke jorgovana dovoljno nisko da te sakriju. A Siti se, na svoj način, spušta do

tebe, sarađuje, uglačava pločnike, popravlja ivice trotoara, nudi ti dinje i zelene

jabuke na uglu. Brda žutih marama; reke egipatskih perli. Pečeno pile i nešto sa

grožđicama privlače pažnju na otvoren prozor kroz koji dopire miris. A ako to

nije dovoljno, odškrinuta su vrata tajne točionice i na tom svežem, tamnom

mestu klarinet kašljucanjem pročišćava grlo dok se žena premišlja u kom ključu

da pusti glas. Najzad odlučuje i, dok prolaziš, saopštava tvojim leđima da je ona

tatino anđeosko dete. Siti je pravi majstor: mirišljav, razdragan, nedoličan. Šalje

tajne poruke prerušene u javne znake: ovuda otvoreno opasno je pustiti obojene

samo za muškarce bez pratnje na prodaju traži se žena soba za izdavanje

zabranjeno za pse apsolutno besplatno dole sveži pilići brza besplatna isporuka.

Siti vešto otključava brave i zamračuje stepeništa. Prekriva tvoje ječanje svojim.

U svojoj šesnaestoj godini Dorkas je jedne noći ponudila svoje telo

jednom ili drugom bratu za ples. Obojica su bili niži od nje, obojica jednako

privlačni. Štaviše, bacali su u zasenak sve ostale, i kad im je bilo potrebno oštro

nadmetanje, morali su da plešu sami sa sobom. Ne bi se lako iskrala i otišla na

tu zabavu s najboljom prijateljicom, Felicijom, da Alisa Manfred nije morala da

prenoći u Springfildu, pa je sve ispalo kao od šale. Trebalo je samo pronaći neki

dovoljno izazovan komad odeće.

Devojke se penju uz stepenište, do pravog mesta više ih vodi klavir koji

se preliva iz okvira vrata nego broj stana. Zastaju i razmenjuju poglede pre no

što pokucaju. Čak i u slabo osvetljenom hodniku tamna koža jedne drugarice

ističe svetlu put druge. Pored Felicijine masne kose jače dolaze do izražaja

meki, lepršavi talasi. Vrata se otvaraju i one ulaze.

Pre nego što su se svetla pogasila i pre nego što su nestali sendviči i soda

presečena alkoholom, mladić zadužen za muziku stavlja na gramofon brzu

ploču koja odgovara blistavo osvetljenoj sobi. Nameštaj je gurnut uz zidove i u

predsoblje, a u spavaćim sobama uzdižu se brda kaputa. Pod svetlom sa

tavanice parovi se kreću kao blizanci rođeni jedno s drugim, ako ne jedno za

drugo, i svako oseća puls svog partnera kao sopstvenu drugu žilu kucavicu.

Veruju da pre muzike znaju šta njihove noge, šta njihove ruke treba da rade, ali

ta obmana je tajna moć muzike koja im sopstvenu volju potura kao njihovu

predviđajući njihovo predviđanje. Između ploča, dok devojke razmiču kragne

na bluzama da provetre oznojene ključnjače ili brižno popravljaju štetu koju je

vlaga nanela njihovim frizurama, mladići pritiskaju na čelo presavijene

maramice. Smeh pokriva odveć otvorene poglede dobrodošlice i obećanja, i

ublažava znake izdaje i napuštanja.

Dorkas i Felicija tu nisu neznanke - niko to nije. Ljudi koje nijedna od

njih nije ranije srela pridružuju se zabavi jednako lako kao i oni koji su odrasli u

toj zgradi. Ali, očekivanja obeju devojaka porasla su od biranja odeće za tu

priliku. Dorkas, u šesnaestoj, još mora da nosi svilene hulahopke, a njene cipele

bi priličile nekoj mnogo mlađoj ili vrlo staroj osobi. Felicija joj je pomogla da

rasplete kosu, a na kažiprstu se još vidi trag ruža kojim je namazala usne. Sa

uvučenom kragnom njena haljina izgleda manje detinjasto, ali sve drugo odaje

čvrstu ruku mudre starateljke: porub, pojas koji stoji tačno na struku, kratki

nabrani rukavi. Ona i Felicija najpre su sasvim skinule pojas, a onda su se

predomislile i premestile ga na pupak. Ni ovako ni onako nije valjalo. Znale su

da je loše obučen neko naprosto niko i Felicija je morala da cvrkuće

komplimente duž čitave Sedme avenije ne bi li Dorkas zaboravila na odeću i

usredsredila se na provod.

Dok ulaze, muzika se podiže do tavanice i izlazi kroz širom otvorene

prozore. Muške ruke istog časa grabe obe devojke i povlače ih u plesni centar

sobe. Dorkas u svom partneru prepoznaje Martina koji je proveo jednu

intenzivnu minutu na času dikcije u njenom razredu - toliko je nastavniku bilo

potrebno da shvati da on nikad neće promeniti „sumljam” u „sumnjam”. Dorkas

dobro pleše - ne tako brzo kao neki drugi, ali je, uprkos sramnim cipelama,

gipka i izazovna.

Tek kad prođu još dva plesa, primećuje da braća privlače pažnju gomile u

trpezariji. Na ulici, u hodnicima, kao i na kućnim zabavama kreću se

spektakularno, kao zategnuta svila ili istopljeni metal. Grč u stomaku, slažu se

Dorkas i Felicija, znak je pravog interesovanja, i dok Dorkas posmatra braću,

pred njom izranja i širi se polje moguće ljubavi.

Sendviči su već nestali, kao i krompir-salata i svi znaju da se primiče čas

za muziku u mraku. Neverovatna pokretljivost, cepanje vremena na deliće

sekunde - tako braća najavljuju vrhunac onog dela zabave u kojem se pleše

zaista brzo.

Dorkas prelazi u hodnik koji se proteže uporedo sa dnevnom sobom i

trpezarijom. Odatle, iz senke, može neometano da posmatra kroz lučni prolaz

braću koja upravo završavaju svoju bravuroznu tačku. Smejući se prihvataju

pohvale koje im pripadaju: od devojaka poglede divljenja, od mladića tapšanje

po leđima i mišicama. Imaju divna lica, ta braća. Svojim osmesima,

besprekornim zubima, pokazuju da se dobro zabavljaju i da im treba prići. Neko

se bori sa Viktrolom; spušta ručicu, grebe ploču, pokušava ponovo, onda stavlja

drugu ploču. U tom zatišju braća primećuju Dorkas. Viša od većine prisutnih,

ona pilji u njih preko glave svoje tamnopute prijateljice. Braća je dozivaju

svojim širom otvorenim očima. Dorkas izlazi iz senke i klizi kroz grupu. Braća

povećavaju napon svojih osmeha. Sad je na gramofonu prava ploča; Dorkas

čuje šištanje igle koja traži prvi zarez. Braća se blistavo osmehuju; jedan se

jedva primetno naginje ka drugom, i ne prekidajući nit pogleda koja spaja

njegove i devojčine oči, nešto mu šapuće. Drugi odmerava Dorkas koja im

prilazi. A onda, u času kad muzika, spora i zadimljena, ispuni vazduh, i dalje

nasmešen nabira nos i okreće se na drugu stranu.

Dorkas je primećena, procenjena i odbačena za vreme koje je potrebno

igli da pronađe prvi zarez. Stomačni grč moguće ljubavi nije ništa prema

ledenim pločama koje joj sad začepljuju vene. Telo koje nastanjuje je

bezvredno. Iako je mlado, iako je sve što ona ima, svenulo je na grani pre no što

je procvetalo. Jasno je zašto Neola drži komadiće srca u zgrčenoj ruci.

Zato je, u vreme kad joj je Džo Trag prošaputao one reči kroz

poluzatvorena vrata, njen život bio gotovo nepodnošljiv. Bezmalo. Put koju su

braća nedvosmisleno prezrela, sakrivala je glad za ljubavlju koja je besnela u

njoj. Videla sam naduvene ribe, vedro slepe, kako lebde na nebu. Bez očiju, ali

na neki način svesni pravca, ti baloni plivaju ispod pene oblaka i niko ne može

da skrene pogled s njih zato što se svakom čini da posmatra sopstveni san.

Takva je bila njena glad: hipnotišuća, usmerena, javna tajna koja lebdi tik ispod

pokrivača od oblaka. Alisa Manfred je mukotrpno radila na zauzdavanju svoje

sestričine, ali se nije mogla takmičiti sa sveprožimnom muzikom Grada koja je

neprestano preklinjala i izazivala. „Dođi”, govorila je, „dođi i greši”. Čak i bake

koje su čistile stepenište zatvarale su oči i zabacivale glave slaveći svoju slatku

čamotinju. „Niko mi to ne radi kao ti.” Tokom tri godine, od časa kad su je

odbacila razigrana braća do časa kad je Alisa Manfred otišla na onaj sastanak

svog kluba, uzde kojima je tetka kontrolisala Dorkas iskrzale su se i na kraju

pukle.

Ako se izuzmu žene iz kluba, malo je onih koji su znali gde je Džo sreo

devojku. Ne kod Dagija, kraj tezge sa slatkišima gde ju je prvi put video i

zapitao se da li joj je to pepermint koji je kupovala, pokvario kožu, svetlu i

baršunastu svuda osim na obrazima. Džo je sreo Dorkas u kući Alise Manfred,

pred njenim nosom i očima.

Došao je da isporuči robu Šili, rođaci Malvone Edvards, koja je pitala da

li bi Džo mogao pre podne da joj donese orah-smeđu farbu #2 i krem za

uklanjanje fleka u Klifton Plejs 227 jer tako ne bi morala da čeka do iduće

subote niti da po mraku potegne do Lenoksa kako bi je sama uzela, osim,

naravno, ako je on voljan da je potraži na poslu...

Džo je odlučio da sačeka do sledeće subote jer mu sudbina ne zavisi od

jednog dolara i trideset pet centi koliko iznosi porudžbina. Ali, kad je izašao od

gospođe Rensom i zaustavio se na pola sata da posmatra kako se Bad i Si Ti

uzajamno psuju za tablom mice, odlučio je da odmah skokne do Šile i završi

posao za taj dan. Osećao je kiselinu u stomaku i noge su ga malo bolele. Nije

želeo da ga uhvati kiša dok isporučuje robu, a kiša je pretila čitavog tog toplog

oktobarskog jutra. I mada je raniji dolazak kući značio više vremena u društvu

sa nerazgovornom Violetom i gnjavažu sa sifonom ispod sudopere ili sa

mehanizmora koji pokreće konopce za veš na njihovoj strani zgrade, subotnji

obed biće gotov pre vremena i dobar: okasneli letnji zeleniš skuvan sa

kolenicom koja je pretekla od prošle nedelje. Džo se radovao nemasnim

obedima, sastavljenim od ostataka, ali je mrzeo nedeljni ručak: pečena šunka i

posle nje slatka, masna pita. Nervirala ga je Violetina odlučnost da stekne

zadnjicu koju je nekad, po sopstvenom tvrđenju, imala.

Nekad je bio ponosan na njenu kuhinju. Jedva je čekao da dođe kući i

navali na jelo. Ali sad je imao pedeset godina, a apetit se, kao što znamo, menja.

Još je voleo slatkiše, tvrde slatkiše - ne šnenokle ili karamel krem - najviše

kuglice s voćnim filom. Kad bi Violeta mogla da se ograniči na supu i bareno

povrće (s komadom hleba) bio bi sasvim zadovoljan.

O tome je razmišljao kad je pronašao broj 237 i krenuo uz stepenice.

Svađa između Si Tija i Bada oko sudbine SS Etiopije bila je vrlo dobra, vrlo

zabavna: slušao ih je duže nego što je nameravao i podne je već bilo prošlo.

Kroz vrata se čuo ženski žagor. Džo je pozvonio.

Vrata je otvorila pepermint devojka sa lošim tenom. Dok joj je govorio

ko je i zašto je došao, Šila je promolila glavu u predsoblje i povikala: „Vidi,

vidi! Mogao bi jednom i da me iznenadiš, Džo Trag.” Nasmešio se i ušao.

Stajao je osmehujući se; nije spustio svoje koferče sa kozmetikom sve dok nije

došla domaćica, Alisa Manfred, i pozvala ga u dnevnu sobu.

Takav prekid sastanka doneo je ženama radosno uzbuđenje. Savesne

građanke okupile su se da zajedno ručaju i dogovore se kako da nađu darodavce

za prilog koji su želele da uruče Nacionalnoj ligi crnih biznismena na Dan

zahvalnosti. Pošto su isplanirale sve što su mogle i zapisale sve što treba,

pristupile su kraljevskom piletu oko kojeg se Alisa prilično namučila.

Zadovoljne, čak srećne zbog obavljenog posla i društva, nisu bile svesne da im

nešto nedostaje sve dok Alisa nije poslala Dorkas da otvori vrata i dok Šila,

setivši se šta je rekla Džou, nije skočila kad je začula muški glas.

Džo se među njima osećao kao jedan od raspevanih kicoša sa

kamašnama. Onih mladih, koji su se okupljali na ćoškovima sa kravatom i

maramicom u istoj boji koja je virila iz džepa na grudima. Mladi petlovi stajali

su ne čekajući kokice jer su ove čekale njih. Pod izazovnim, laskavim

pogledima žena, Džo je osetio prijatnost od sopstvenog osmeha, kao da su mu

krajeve cipela pokrivale kamašne boje peska.

Smejale su se, lupkale prstima po stolnjaku i začikavale ga, prekorevale i

obožavale u isti mah. Rekle su mu kakva osećanja u njima budi tako visok

muškarac, prebacivale mu zbog kašnjenja i nepoštovanja, pitale ga ima li još

nečeg u njegovom koferčetu pored onoga što je toliko uzbudilo Šilu. Zašto

nikad nije pozvonio na njihova vrata, zašto nije ustrčao uz četiri niza stepenica

sa odmorištem da njima nešto isporuči? Pevuckale su komplimente i žalbe, sve

osim Alise koja se zadovoljila jedva primetnim osmehom i uzdržanošću, i

njihovim komentarima nije pridružila nijedan svoj.

Naravno, ostao je na ručku. Naravno. Iako je nastojao da ne jede mnogo i

da ne pokvari apetit za pozno letnje povrće koje se za njega sigurno već krčkalo

u šerpi. Ali, žene su mu dodirivale kosu i gledale ga pravo u lice, odmeravale

njegove raznobojne oči i naređivale: „Dođi ovamo, čoveče, i sedi. Da ti sipam?

Evo.” Bunio se; one su bile uporne. Otvorio je koferče; htele su sve da kupe.

„Jedi, dušo, jedi”, govorile su. „Ovo vreme je dušu dalo za upalu pluća moraš

nečim da obložiš kosti, budi razuman, vidi čega sve ima ovde, Dorkas, devojko,

ti samo donesi ovom čoveku prazan tanjir, a ja ću mu ga napuniti, važi? Ćuti,

Šila.”

Bile su to uglavnom žene njegovih godina, s muževima, decom, pa i

unucima. Rintale su za sebe i za svakog kome su bile potrebne. Muškarci su

smešni, divni i užasni, mislile su, i koristile su svaku priliku da im to stave do

znanja. U ovakvom društvancetu mogu nekažnjeno da rade ono što ne smeju

kad se nađu nasamo s nekim muškarcem, neznancem ili prijateljem, koji im je

pozvonio na vrata držeći u ruci koferče sa uzorcima, bez obzira na to koliko je

visok, koliko je njegov osmeh seoski bezazlen i koliko je tuge u njegovim

očima. Pored toga, sviđao im se njegov glas. Imao je dubinu, ton kakav su

mogle da čuju samo kad bi posetile bandoglave stare rođake koji nisu hteli da

mrdnu iz svog prednjeg dvorišta i sa svojih ispošćenih njiva i da se presele u

Siti. Podsećao ih je na muškarce kojima je šešir služio i da ih zaštiti od sunca

dok su orali, i da iz njega pojedu večeru; koji su duvali u šoljicu s kafom i držali

nož čitavom šakom dok su jeli. Gledale su pravo u njega i govorile mu, kako su

znale i umele, koliko je smešan, koliko je divan i užasan. Kao da to nije i sam

znao.

Džo Trag je računao da će nasmejane, susretljive žene kupiti njegovu

robu i na pamet mu nije padalo da se spetlja s nekom od njih. Ne ako želi da se

mirno nagne preko bilijarskog stola i okrene leđa muževima svojih mušterija.

Ali, toga dana u kući Alise Manfred, dok je slušao njihovo zadirkivanje i na

njega odgovarao, ta igra je najednom dobila izvesnu težinu.

Razmišljala sam o tome. Šta je mislio tada i kasnije, i šta joj je rekao.

Došapnuo je nešto devojci dok mu je otvarala vrata da ga isprati, i u tom

trenutku niko nije izgledao zadovoljniji i iznenađeniji od njega.

Ako se dobro sećam, tokom tog oktobarskog ručka u kući Alise Manfred

nešto se otkačilo. Alisa je bila neodlučna i izgubljena, a svi koji su s njom

proveli više od pola sata znali su da to nije njen stil. Umela je da preseče jednim

pogledom najbolji trač kad bi joj se učinilo da je mera pređena. Haljina koja

vam se učinila vesela postajala je drečava i aljkava u njenom prisustvu, možda

zbog njene glave u koju su bile spakovane sve majstorije krojačkog zanata. Ta

je umela da postavi sto. Porcije su možda bile malčice škrte, i mislim da je

imala nešto protiv putera, nije ga bilo mnogo u njenim desertima. Ali, kolačići

su hili lepi i laki, kao i tanjiri i pribor za jelo, sve blistavo i lepo raspoređeno.

Razmotavaj njenu platnenu salvetu koliko god hoćeš, nigde nećeš videti

krmaču. Za ručkom je, naravno, bila učtiva; ne uobražena, naprosto nije

obraćala pažnju na sitnice. Odsutna i zamišljena. Verovatno zbog Dorkas.

Uvek sam smatrala da je ta devojka vreća laži. Po njenom hodu sam

mogla da zaključim da donje rublje, mada ne i haljina, ne priliči njenim

godinama. Možda je tog oktobra i Alisa počela da razmišlja o tome. U januaru

više nije bilo potrebe da se pretpostavlja ovo ili ono. Svi su sve znali. Pitam se

da li je Alisa predosetila da će Džo Trag zakucati na njena vrata? Ili je možda

nešto pročitala u onim silnim novinama uredno naslaganim ispod komode.

Svakom je potreban dobar svežanj novina: da na njima ljušti krompir, da

ih upotrebi u kupatilu, da zavije glavicu kupusa. Ali, Alisa Manfred ih je

koristila drukčije. Mora da ih je čitala, i to više puta, zašto bi ih inače čuvala? A

ako je išta u tim novinama pročitala dva puta, znala je odveć mnogo o odveć

maloj stvari. Ako imaš tajne koje želiš da sačuvaš, ili ako hoćeš da otkriješ tuđe,

novine ti mogu pomeriti pamet. Najbolji način da saznaš šta se događa jeste da

posmatraš kako se ljudi ponašaju na ulici. Koji im ulični propovednici

preprečuju put? Da li prolaze pravo kroz grupu dečaka koji šutiraju konzerve na

trotoaru ili viču na njih da se sklone? Prave li se da ne vide čoveka koji sedi na

braniku automobila ili zastanu da s njim razmene nekoliko reči? Ako izbije tuča

između muškarca i žene, da li priđu da posmatraju ili se, za svaki slučaj, drže na

bezbednom rastojanju?

Jedno je sigurno, ulice će te zbuniti, naučiće te onome što treba da znaš ili

će ti razbiti glavu. Ali, Alisa Manfred nije bila od onih koji traže razloge da

provode vreme na ulici. Za nju je ulica bila put do kuće kojim je išla najbrže što

je mogla. Da je češće izlazila, sedela na stepenicama ispred zgrada ili ogovarala

po frizerskim salonima, saznala bi više nego iz novina. Možda bi shvatila šta joj

se događa pred nosom. Kad je najzad saznala šta se događalo između tog

oktobarskog i onog strašnog januarskog dana koji je sve okončao, poslednji

ljudi na svetu koje je želela da vidi bili su Džo Trag i oni koji su s njim

povezani na bilo koji način. To se ipak dogodilo. Žena koja je zazirala od ulica

pustila je u svoju dnevnu sobu ženu koja je jednom sela nasred ulice.

Krajem marta, Alisa Manfred je odložila igle da bi ponovo razmislila o

onome što je nazvala nekažnjivošću čoveka koji je ubio njenu sestričinu samo

zato što mu se tako moglo. Nije to bilo teško izvesti; nije čak morao ni dvaput

da razmisli o opasnosti u koju dovodi sebe. Prosto je to uradio. Jedan čovek.

Jedna bespomoćna devojka. Čovek koji u koferčetu nosi uzorke. Prijatan, dobar

sused, svačiji poznanik. Od onih koje pustiš u kuću zato što nisu opasni, zato što

si ih videla s decom. Kupuješ njegove proizvode i nikad ne čuješ da je ikom

učinio nešto rđavo. Ne samo da se osećaš bezbednom, već ti je njegovo društvo

milo zato što se takvima kao što je on žena obrati za pomoć kad pomisli da je

neko prati ili posmatra, ili kad joj je potrebno da negde ostavi rezervni ključ za

slučaj da izgubi svoj. Takav čovek te doprati do vrata kad propustiš tramvaj i

moraš noću da pešačiš do kuće. Upozorava mlade devojke da se klone

sumnjivih kafana i ljudi koji u njima ubijaju vreme. Žene ga začikavaju zato što

mu veruju. Mogao je biti jedan od onih koji su marširali na Petoj aveniji -

hladni, ćutljivi i dostojanstveni - kroz prostor koji su stvorili bubnjevi. On je

znao da zlo nije dobro, a ipak je učinio zlo.

Alisa Manfred je mnogo šta videla i pretrpela, doživljavala je strah svuda

u toj zemlji, u svakoj njenoj ulici. Tek sada se osetila zaista ugroženom zato što

poživotinjeni muškarci i njihove poživotinjene žene nisu ko zna gde, već u

njenom susedstvu, u njenoj kući. Čovek je došao u njenu dnevnu sobu i uništio

njenu sestričinu. Njegova žena je upala na pogreb da ga uprlja i obeščasti. I te

kako bi ih oboje prijavila policiji da sve što je znala o crnačkom životu nije

govorilo protiv toga. Protiv toga da dobrovoljno razgovara s nekim policajcem,

crnim ili belim, da ga pusti u kuću, da ga posmatra kako se meškolji u njenoj

fotelji da bi udobno smestio plavi čelik koji ga je činio muškarcem.

Zaludna i povučena u žalost i stid, prekraćivala je vreme pletući čipku ni

za koga, čitajući novine, slažući ih na pod, ponovo ih dohvatajući. Sada ih je

čitala drugačije. Svake nedelje od smrti njene sestričine, tokom čitavog januara i

februara, novine su iznosile na videlo kosti neke uništene žene. Muž ubio ženu.

Oslobođena osmorica optužena za silovanje. Žena i devojka žrtve tog i tog.

Žena izvršila samoubistvo. Beli napadači osuđeni. Pet žena pritvoreno.

Muškarci tuku, ispovedaju se žene. Muškarci mahniti od ljubomore.

Bespomoćne kao patke, mislila je. Zaista? Kad se novinski izveštaji

pažljivo pročitaju vidi se da većina tih žena, pokorenih i slomljenih, nije bila

bespomoćna. Niti lak plen, kao Dorkas. Širom zemlje crne žene su bile

naoružane. Barem to, mislila je Alisa, barem to su naučile. Zar nije sve na

Božjoj zemlji rođeno ili naučeno da se brani? Brzina, otrov u listu, jezik, rep?

Maska, let, milioni koji proizvode milione? Ovde trn, tamo sečivo.

Rođena žrtva? Lak plen? „Ne verujem.” Rekla je to naglas. „Ne

verujem.”

Izlizana mesta na posteljini ojačana su čvrstim koncem. Opran i složen

veš leži u korpi koju je koristila i njena majka. Alisa je namestila dasku za

peglanje i ispod nje postavila novine da čaršavi ne bi dodirivali pod. Čekala je

da se ugreje pegla, ali je čekala i surovu ženu crnu kao čađ koja je, sad su svi to

znali, nosila nož. Čekala ju je s manje oklevanja nego ranije i bez imalo one

mešavine straha i gneva koju je osećala u januaru kad je žena koja se predstavila

kao Violeta Trag došla da je poseti, da popriča ili ko zna šta. Pokucala je na

njena vrata u rano jutro. Alisa je pomislila da to može biti samo neki

predstavnik zakona.

„Nemam ništa da vam kažem. Baš ništa.” Rekla je to glasnim šapatom

kroz prorez na vratima s kojih nije skinula lanac. Nije morala da čuje ime da bi

se uplašila ili da bi saznala ko je posetiteljka: glavna zvezda na pogrebu njene

sestričine. Žena koja je upropastila obred, promenila mu smisao i značenje; kad

se govorilo o smrti njene sestričine, uvek je pominjana i ta žena, doduše pod

novim imenom. Ljudi su je prozvali Violentna. Prirodno. Alisa je sedela u

prvom redu u crkvi i bila potpuno oduzeta. Kasnije, malo-pomalo, osećanja su

se vratila, neobična i prepoznatljiva, jasna i mutna poput morskog otpada koji su

talasi izbacili na plažu.

Najjači je bio strah i - nešto novo - gnev. Prema Džou Tragu koji je to

učinio: zaveo njenu sestičinu u njenoj kući, pred njenim nosom. Fini čovek.

Čovek koji je prodavao kozmetičke proizvode; prijatan sused kakav postoji u

svakoj zgradi u gradu. Čovek koga su stanodavci i stanari voleli zato što je

slagao igračke razbacane na pločniku. Koga su deca volela zato što se nije

mešao u njihova posla. Koga su muškarci voleli zato što nikad nije varao u igri,

započinjao glupu tuču, niti spletkario, i zato što je ostavljao njihove žene na

miru. Koga su žene volele zato što su se u njegovom društvu osećale kao

devojke. Koga su devojke volele zato što su se u njegovom društvu osećale kao

žene. A upravo to je Dorkas tražila, pomislila je. Ubicu.

Alisa se sada nije plašila ni njega ni njegove žene. Prema Džou, koji joj

oteo sestričinu kao zmija skrivena u travi, osećala je drhtavi bes; i stid što je

trava u koju se sakrio bila njena - osmatran i čuvan teren gde su vanbračni život

i neoverljiva trudnoća bili granica podnošljivog života. Posle toga - tačka. Samo

čekanje da beba poraste i stvori sopstveni osmatran i čuvan teren.

Sad je čekala Violetu s manje kolebanja, dovoljno mirna da se zapita

zašto je sve to tako. U pedeset osmoj godini, bez sopstvene dece - a sad je mrtvo

i ono koje joj je bilo povereno - razmišljala je o histeriji, nasilju, prokletstvu

vanbračne trudnoće. Njeni roditelji bili su time opsednuti sve vreme, ili barem u

vreme koje je pamtila. Govorili su joj o njenom telu strogo i pažljivo: ružno

sedenje (s raširenim nogama); žensko sedenje (s prekrštenim nogama); disanje

na usta; ruke na bokovima; naslanjanje na sto; njihanje u hodu. Kad je dobila

grudi, morala je da ih stegne i prikrije, toliko su bili prestravljeni od same

pomisli na moguću trudnoću. Kad se udala za Luisa Manfreda, strah se

preobratio u svoju suprotnost. Naglas su maštali o unucima koje će moći da

gledaju i drže u naručju, a istovremeno su mrzeli vrške koji su se pomaljali pod

bluzom Alisine mlađe sestre. Grozili su se mrlja krvi, nove krivine bedara, kose.

Toga i potrebe za novom odećom. „Zaboga, devojko!” Mrštenje kad porub ne

može više da se popusti; kad pojas ne može da se proširi. Dok je rasla pod tim

vrućim nadzorom, Alisa se zaklinjala da ona neće tako, ali ipak jeste, sve je

prenela dalje. Na jedino dete svoje mlađe sestre. Sad se pitala da li bi to učinila i

da joj je muž poživeo ili ostao sa njom, ili da je imala svoju decu. Da je bio tu,

pored nje, i pomagao joj u odlučivanju, možda sad ne bi čekala ženu zvanu

Violentna i prevrtala po glavi ratne misli. Jer to je zaista bio rat. Zato je odlučila

da se preda i da učini sestričinu sopstvenim ratnim zarobljenikom.

Druge žene se, međutim, nisu predavale. Naoružavale su se širom zemlje.

Alisa je jednom radila sa švedskim krojačem koji je imao ožiljak od uveta do

ugla usana. „Crnkinja”, rekao je. „Isekla me je do zuba, do zuba.” Osmehom i

mahanjem glave izrazio je svoje čuđenje. „Dozuba.” Ledadžija iz Springfilda

imao je četiri pravilno raspoređene rupe na vratu od ravnomernih uboda nečeg

tankog, okruglog i oštrog. Muškarci su trčali ulicama Springfilda, Ist Sent Luisa

i Sitija s jednom mokrom crvenom šakom u drugoj, sa komadima kože koji su

se još samo krajičkom držali na licu. Ponekad su stizali u bolnicu živi samo zato

što su ostavili brijač na mestu u koje je zasekao.

Crne žene bile su naoružane; crne žene bile su opasne; što su manje

novca imale, to je smrtonosnije bilo njihovo oružje.

A nenaoružane? One su našle zaštitu u crkvi i strogom, ljutitom Bogu čiji

je gnev na ljude koji su ih povredili bio toliko strašan da se nije mogao gledati.

Taj Bog je već na putu, evo ga, dolazi da ispravi nepravde koje su im učinjene.

Ovde je. Već. Vidiš? Vidiš? Ono što je nekad učinio njima, svet sad čini sam

sebi. Unesrećio ih je? Da, ali pogledaj odakle izvire nesreća. Bile su vređane i

psovane? O, da, ali samo pogledaj kako svet vređa i psuje samog sebe. Bile su

saletane u kuhinji i sobici iza radnje? Ihaj. Policajci su ih udarali pesnicom u

lice i tako lomili odlučnost njihovih muževa i njihove vilice? Ihaj. Znani i

neznani muškarci dobacivali su im gadosti kroz prozor automobila svakog

bogovetnog dana u njihovom životu? Ihaj. Ali u božjim očima, i u njihovim, sve

te ružne reči i pokreti samo su žudnja Zveri za sopstvenom pogani. Zver ne čini

ono što joj je učinjeno, već ono za čim sama žudi: siluje zato što želi da bude

silovana. Kolje decu zato što želi da bude zaklano dete. Gradi zatvore da bi u

njima živela i grčevito prianja uz sopstveno propadanje. Božji gnev, tako lep,

tako jednostavan. Njihovi neprijatelji dobijaju ono što su tražili, postaju ono što

rade drugima.

Ko su još bile te nenaoružane? One koje su mislile da im ne trebaju

sečiva, živa soda, krhotine stakla obmotane nečim na jednom kraju kako bi se

mogle uhvatiti golom rukom. One koje su kupovale kuće i zgrtale pare kao

zaštitu i sredstvo da se obezbedi zaštita. One koje su delile život sa naoružanim

muškarcima. One koje nisu nosile pištolje zato što su same postale pištolji; koje

nisu nosile skakavce zato što su kao skakavci prosecale grupe ljudi, obarajući

mecima zakone i upirući prstom na krv i izmučeno telo. One koje su uvećavale

svoju malu snagu pristupajući nekoj ligi, klubu, ili udruženju osnovanom da

spreči ili ne dopusti, da se seljaka ili opstane tu gde je, da smisli način, da

zahteva, teši i ublažava. Plati kauciju i izvuci iz zatvora, obuci mrtvaca, nađi

novi stan, otvori školu, spopadni mesnu vlast, prikupi priloge, uzbuni blok i drži

svu decu na oku. Godine 1926, sve druge vrste crnih žena bile su neme, lude ili

mrtve.

Alisa je sada, u mesecu martu, čekala ženu s nožem. Ženu koju su

prozvali Violentna zato što je pokušala da ubije ono što je već ležalo u kovčegu.

Ostavljala je poruku ispod Alisinih vrata svakog dana počev od januara -

nedelju dana posle pogreba - a Alisa Manfred je poznavala soj crnaca kojem je

pripadao taj par: učila je Dorkas da se kloni takvih. Gadan soj. I opasan. Muž

puca; žena bode. Ništa. Ništa što je njena sestričina uradila ne može se meriti s

tim nasiljem. Azar nasilje ne ide pod ruku s porokom? Kockanjem. Psovanjem.

Strašnom i nedoličnom blizinom. Crvenim haljinama. Žutim cipelama. I,

naravno, s čađavom muzikom koja ih podjaruje.

Alisa se sad nije plašila kao u januaru i kao u februaru, kad je prvi put

pustila tu ženu u kuću. Ona će i tako završiti u zatvoru - sve one na kraju tamo

dospeju. Ali, lak plen? Prirodna žrtva. „Ne bih rekla. Ne bih rekla.”

Tokom bdenja Malvona joj je ispričala neke detalje. Barem je pokušala.

Alisa se odmakla od nje i zadržala dah, kao da želi da napravi što veće

rastojanje između sebe i tih reči.

„Cenim vašu brigu”, rekla je. „Poslužite se.” Pokazala je sto pretrpan

hranom i dobronamerne ljude oko njega. „Vidite koliko je toga.”

„Tako mi je teško”, rekla je Malvona. „Kao da je bila moja.”

„Hvala vam.”

„Podižeš tuđe dete, a boli te kao da je tvoje rođeno. Čuli ste za Cakana,

mog sestrića...?”

„Izvinite.”

„Sve sam činila za njega. Kao rođena majka.”

„Molim vas. Poslužite se. Vidite koliko ima. Previše.”

„Oni stari pokvarenjaci, žive u mojoj zgradi, znate...”

„Zdravo, Felicija. Lepo od tebe što si došla.”

Tada nije želela previše da čuje i sazna. Naročito nije želela da vidi ženu

koju su prozvali Violentna. Uplašila se kad je ispod vrata našla njenu poruku.

Ali nešto kasnije, u februaru, pošto je čula koliko se onaj čovek kida i pošto je

pročitala naslove u Dobu, Novostima i Glasniku, primirila se, očvrsla i pustila tu

ženu u kuću.

„Šta vi uopšte hoćete od mene?”

„O, samo bih malo posedela”, rekla je Violeta.

„Žao mi je. Zaista ne znam čemu ovo.”

„Imam problema s glavom”, rekla je Violeta dodirujući prstima vrh

šešira.

„Zašto ne odete kod lekara?”

Violeta je, kao namagnetisana, prošla pored nje i krenula ka stočiću u

uglu. „Je li to ona?”

Alisa nije morala da se okrene. Znala je u šta se zagledala njena

posetiteljka.

„Jeste.”

Violeta je ćutke posmatrala lice koje je naviralo iz rama; Alisa se

unervozila. Pre nego što je smogla hrabrosti da zamoli ženu da ode, ova se

okrenula od fotografije i rekla: „Ne treba mene da se plašite.”

„Ne? A koga treba da se plašim?”

„Ne znam. Zato me i boli glava.”

„Niste došli ovamo da kažete da vam je žao. Pomislila sam da možda zato

dolazite. Došli ste da istresete još malo svoje zloće.”

„Nemam ja svoje zloće.”

„Bilo bi najbolje da odmah odete.”

„Pustite me da ostanem. Samo minut. Ne mogu da nađem mesto gde bih

malo posedela. To tamo je ona?”

„Već sam vam rekla da jeste.”

„Zadavala vam je mnogo briga?”

„Ne. Nimalo. U redu. Ponekad.”

„Ja sam u njenim godinama bila dobra devojka. Nisam nikom pravila

probleme. Radila sam sve što su mi govorili da radim. Dok nisam došla ovamo.

U Sitiju se čovek uobrazi.”

Čudnovato ponašanje, pomislila je Alisa. Čudno, ali ne i krvožedno. Pre

no što je stigla da pomisli da to ne bi trebalo reći, izletelo je pitanje. „Zašto je to

uradio?

„Zašto je ona to uradila?”

„Zašto ste vi?”

„Ne znam.”

Kad je Violeta došla drugi put, Alisi su se još motale po glavi one besne

žene sa živom sodom, naoštrenim brijačima, ožiljkom ovde, ožiljkom tamo.

Dok je navlačila zavese da preseče svetlost koja je njenoj gošći bila pravo u oči,

rekla je: „Tvoj muž. Tuče li te?”

„Da li me tuče?” Violeta je izgledala zbunjena.

„Ostavlja utisak finog, mirnog čoveka. Tuče li te?”

„Džo? Ne. Taj nikog nije povredio.”

„Osim Dorkas.”

„I veverica.”

„Molim?”

„I zečeva. Da, i srna. Oposuma. Fazana. Dobro se jelo tamo, kod kuće.”

„Zašto ste otišli odande?”

„Kućevlasnik nije primao zečeve. Tražio je pare.”

„Ovde svi traže pare.”

„Da, ali ovde možeš i da ih zaradiš. U početku sam radila po kućama. Tri

kuće na dan, to je bilo mnogo para. Džo je noću čistio ribu. Nije odmah dobio

posao u hotelu. Ja sam počela da se bavim friziranjem, a Džo...”

„To me ne zanima.”

Violeta je ućutala i zagledala se u fotografiju. Alisa joj je dozvolila da je

odnese svojoj kući.

Sutradan se vratila i izgledala je tako loše da je Alisa poželela da je

ošamari. Ali je samo rekla: „Skini tu haljinu da ti popravim porub.” Violeta je

uvek nosila istu haljinu i Alisu su nervirali končići koji su virili iz rukava, kao i

postava kaputa koja je, koliko je videla, bila pocepana barem na tri mesta.

Violeta je sedela u gaćicama i kaputu dok je Alisa sitnim bodom zašivala

porub na rukavu. I sa šeširom koji nikad nije skidala.

„Najpre sam mislila da dolaziš ovamo da mi naudiš. Onda sam pomislila

da želiš da ponudiš utehu. Onda sam pomislila da želiš da mi se zahvališ što

nisam pozvala policiju. Ali, tebi nije do toga, je l’ da?”

„Morala sam negde da posedim. Mislila sam da ću ovde moći. Da ćeš me

pustiti, kao što i jesi. Znam da nisam mnogo učinila da zadržim Džoa u kući.

Ali, zanimalo me je kakva bi to devojka trebalo da budem da bi ostao.”

„Koješta. Trebalo bi da imaš osamnaest godina, to je sve.”

„Ne. Ima tu još nečeg.”

„Ne znaš ništa o svom rođenom mužu, a očekuješ od mene da ti

pomognem.”

„Ni ti nisi znala da se sastaju, baš kao ni ja, a viđala si je svakog dana,

kao i ja Džoa. Znam gde su meni bile misli. Gde su bile tvoje?”

„Sad me i prekorevaš. To ti neću dozvoliti.”

*

Alisa je složila čaršave i počela da pegla prvu haljinu kad je Violeta

pokucala. Mnogo, mnogo godina ranije povlačila je vrh pegle po šavu belih

muških košulja. Pritiskala je sve dok tkanina ne postane glatka i kruta od štirka.

Te košulje su sada krpe. Krpe za prašinu, za veliko spremanje, trake vezane oko

zglobova vodovodnih cevi da se ne bi zaledili; podmetači za saksije, parčići na

kojima isprobavaš da li se pegla dovoljno ugrejala i kojima obmotavaš vrele

drške. Čak i fitilji za uljane lampe; vrećice sa solju za izbeljivanje zuba. Sad je

brigom svojih otmenih ruku darovala sopstvene haljine.

Četiri jastučnice, još tople na dodir, bile su složene na stolu. I dva

krevetska čaršava. Sledeće nedelje, možda, zavese.

Prepoznala je kucanje, ali nije bila načisto treba li da se obraduje ili da se

naljuti. Svejedno.

Kad bi Violeta došla u posetu (uvek nenajavljena), nešto se otvaralo.

Taman šešir činio je njeno lice još tamnijim. Oči su joj bile okrugle kao

srebrni dolari, ali su mogle najednom da se suze.

Alisa se drukčije osećala i drukčije je govorila u njenom društvu. Ne kao

s drugim ljudima. S Violentnom je bila neučtiva. Preka. Škrta. Kao da su obziri

i ljubaznost među njima suvišni. Zamenjuje ih nešto drugo, nešto potrebno -

možda jasnoća. Ona vrsta jasnoće koju ludi ljudi traže od neludih.

Sa zakrpljenom postavom i pričvršćenim manžetama, Violeta je morala

da vodi računa samo o čarapama i šeširu da bi izgledala sasvim normalno. Alisa

je ispustila mali uzdah, zapanjena što otvara vrata jedinoj osobi koju željno

iščekuje.

„Smrzla si se.”

„Zamalo”, rekla je Violeta.

„U martu čovek može gadno da se razboli.”

„To bi bilo dobro”, rekla je Violeta. „Sve moje nevolje bi prošle kad bi

mi se razbolelo telo umesto glave.”

„Ko bi onda pravio lepe ženske frizure?”

Violeta se nasmejala. „Niko. Možda ih niko ne bi pravio, i možda niko ne

bi primetio razliku.”

„Razlika nije samo u frizuri.”

„One su samo žene, znaš. Kao mi.”

„Ne”, rekla je Alisa, „Nisu. Nisu kao ja.”

„Ne mislim na zanat. Mislim - žene.”

„Hajde, molim te”, rekla je Alisa. „Mani to. Sipaću ti čaj.”

„Bile su dobre prema meni kad niko drugi nije. Ja i Džo imamo šta da

jedemo zahvaljujući njima.”

„Ne pričaj mi o tome.”

„Kad god ostanemo bez para ili naiđe nepredviđen trošak, mogu po ceo

dan da zarađujem na njihovim glavama.”

„Ne zanima me, rekla sam ti. Ne želim da slušam o tome i otkud im pare.

Hoćeš li čaj?”

„Da. Rado. Što da ne. Zašto ne želiš da slušaš o tome?”

„Eh. Muškarci. Rđe. Zar se one ne svađaju sve vreme? Ne bojiš se da će

početi da se tuku dok ih friziraš?”

„Samo kad su trezne.” Violeta se osmehnula.

„Aaa, tako.”

„One dele muškarce, tuku se s njima, i zbog njih takođe.”

„Nijedna žena ne bi smela tako da živi.”

„Ne. Nijedna žena ne bi smela da bude prinuđena da tako živi.”

„Grozno.” Alisa je prešla jezikom preko zuba. „Stomak mi se prevrće.”

Sipala je čaj, podigla šolju s tanjirićem gledajući u Violetu.

„Da si saznala pre nego što ju je ubio, da li bi ti to uradila?”

„Pitam se.”

Alisa joj je dodala čaj. „Ne razumem žene kao što si ti. Žene s

noževima.” Zgrabila je bluzu s dugačkim rukavima i izravnala je na dasci za

peglanje.

„Nisam se rodila s nožem.”

„Ne, ali si ga uzela u ruku.”

„Ti nisi nikad?” Violeta je uduvavala mehuriće u čaj.

„Ne, nisam nikad. Čak ni kad je moj muž otišao s drugom. A ti. Nisi čak

imala ni dostojnog neprijatelja, nekog koga vredi ubiti. Potegla si nož na mrtvu

devojku.”

„Ali, tako je bolje zar ne? Šteta je već bila počinjena.”

„Ona nije bila neprijatelj.”

„O, jeste. Moj neprijatelj. Onda, kad to nisam znala, a i sada.”

„Zašto? Zato što je bila lepa i mlada i što ti je preotela muža?”

Violeta je sipala čaj. Posle dužeg ćutanja i posle razgovora o sitnicama, a

onda i o skučenosti života, upitala je Alisu Manfred: „Ti ne bi? Ne bi se borila

za svog muškarca?”

Posejan u detinjstvu i zalivan svakog bogovetnog dana, strah je celog

života strujao kroz njene vene. Mislio ratne misli koje je nakupio, procvetao u

nešto drugo. Sad, dok je gledala ovu ženu, Alisa je začula pitanje kao pucanj iz

dečjeg pištolja.

Negde u Springfildu ostali su samo zubi. Možda i lobanja, ali u to nije

baš sigurna. Ako bi kopala dovoljno duboko i podigla poklopac, zubi bi izvesno

bili unutra. Bez usana koje bi se mogle podeliti sa onom ženom s kojom ih je

delila. Bez prstiju kojima bi podigao njene bokove kao što je podizao druge.

Samo otkriveni zubi, ništa ni nalik onom osmehu koji ju je naveo da kaže:

„Biraj.” Izabrao je.

Violeti je rekla istinu. Nikad nije potegla nož. Ali je propustila da kaže

nešto što joj se sad vraćalo, a što je takođe bilo istina: svakoga dana i svake noći

tokom sedam meseci, ona, Alisa Manfred, bila je žedna krvi. Ne njegove. O, ne.

Njemu je namenila šećer u motoru, isečene kravate, spaljena odela, izbušene

cipele, pokidane čarape. Pakosno, detinjasto nasilje, tek da mu oteža

svakodnevni život, da ga podseti. Ali, bez krvi. Njena žeđ usredsredila se na

crvenu tečnost koja je tekla kroz vene druge žene. Bilo bi dovoljno šilo za led,

zabodeno i naglo gurnuto dublje. Da li bi je kanap uvijen oko vrata i zategnut

svom snagom koju je Alisa imala naterao da propljuje tu tečnost? Ipak, najviše

je volela san koji joj je noćima nadimao jastuk: uzjahuje konja, nalazi tu ženu

samu na putu, prelazi u galop i gazi je s četiri potkovana kopita; još jednom, i

još jednom, sve dok se drolja ne pretvori u izmrcvarenu fleku na drumu.

On je izabrao; na nju je red. Možda bi se, posle sedam meseci noćnog

galopiranja, na konju koga nije ni imala ni znala da jaše, preko sočnog i

drhtavog tela žene koja je zimi nosila bele cipele, nasmejala glasno kao dete

koje nikad nije videlo venčani list - možda bi učinila neku ludost. Ali, kad je

prošlo tih sedam meseci, morala je da izabere nešto drugo. Odelo, kravatu,

košulju koju je najviše voleo. Rekli su joj da nema svrhe bacati i cipele. I tako

ih niko neće videti. A čarape? Ne može valjda bos? Naravno, rekao je

pogrebnik. Čarape su neizostavne. I kakve je veze imalo to što je njena zakleta i

omražena neprijateljica položila na kovčeg buket belih ruža i pritom izvukla iz

drugog buketa ružu koja joj se slagala s bojom haljine? Već trideset godina se

on u Springfildu pretvara u zube, i niko tu ništa ne može, ni ona, ni ožalošćena u

nepriličnoj haljini.

Alisa je odložila peglu. „Ne znaš ti šta je gubitak”, rekla je i oslušnula

sopstvene reči jednako pažljivo kao i žena koja je sedela pored njene daske za

peglanje sa šeširom na glavi iako je bilo jutro.

* * *

Sa šeširom zabačenim na čelo Violeta izgleda kao vetropirka. Smirujuće

dejstvo čaja koji joj je ponudila Alisa Manfred nije dugo trajalo. Sada sedi u

Dagijevoj radnji srčuči ledeni slad kroz slamku i pitajući se ko je, zapravo, ona

druga Violeta koja šeta Sitijem u njenoj koži; viri kroz njene oči i vidi druge

stvari. Tamo gde ona vidi praznu stolicu napuštenu kao siroče na uskom

travnjaku uz reku, ona druga Violeta vidi kako ledena kora preliva crne

železničke stubove ubilačkim sjajem. Kad ona, poslednja u redu na tramvajskoj

stanici, primeti hladnu dečju ruku kako viri iz prekratkog rukava nasleđenog

kaputa, ona Violeta prošiša pored bele žene i sruči se na sedište vozila koje je

zakasnilo puna četiri minuta. Kad ona odvrati pogled od lica koja sa ulice

gledaju mimo nje kroz prozor restorana, ona Violeta čuje kako škripe okna na

opakom martovskom vetru. Ona zaboravlja na koju stranu treba okrenuti ključ u

bravi; ona Violeta dobro je znala da se nož nalazi u papagajevom kavezu, a ne u

kuhinjskoj fioci. I to nije sve. Ona Violeta setila se nečeg čega prva nije mogla

da se seti ni u snu: struganja kamenca sa papagajevih kandži i kljuna od pre

mnogo nedelja. Mesec dana je tražila taj nož. Da joj je život zavisio od toga, ne

bi se setila šta je s njim uradila. Ali ona Violeta je znala i krenula je pravo ka

njemu. Znala je i gde se održava pogreb, mada, kad bolje razmislim, to i nije

neka mudrost jer su samo dva mesta dolazila u obzir. Ipak, ona Violeta znala je

na koje od ta dva mesta treba doći i kada. Tik pred zatvaranje kovčega, kad su

se ljudi koji će se onesvestiti već onesvestili i žene u belim haljinama ih hladile

lepezama; kad su se okupili nosači kovčega; mladići istih godina kao i

pokojnica, iz njenog razreda, sveže obrijani, s belim rukavicama na rukama; kad

su njih šestorica obrazovali grupicu u dnu crkve i, postrojeni u dve jednake

kolone, krenuli ka odru i opkolili ga. Njih je ona Violeta morala da odgurne

laktovima. Ustuknuli su i pustili je da prođe misleći da to neka očajnička ljubav

želi još jednom da se pokaže pre no što se usnulo lice zauvek skloni od njenog

pogleda i surva u zaborav. Mladići su videli nož pre nje. Pre nego što je shvatila

šta se zbiva, njihove snažne šake - očvrsle od bacanje klikera i strelica, sabijanja

grudvi u ledeno tane, od štapova kojima su mnogo godina slali tvrde loptice

preko krovova automobila, na travnjake s visokim ogradama, pa čak, kroz

otvorene ili zatvorene prozore, i u unutrašnjost stanova na četvrtom spratu, ruke

koje su nosile težinu čitavog dečačkog tela nad šinama na Železničkom mostu -

te ruke su se pružile ka sečivu koje nije videla najmanje mesec dana, te se

iznenadila kad ga je spazila nad drskim, lukavim devojčinim licem.

Nož je odskočio i okrznuo je ispod uveta; jedva primetan trag, sličan

naboru na koži. Moglo je da ostane na tome, na tom naboru, ali ona Violeta se

nije smirila i rvala se sa snažnim nosačima kovčega tako žestoko da su je jedva

savladali. Morali su da zaborave da je pred njima pedesetogodišnja žena u

kaputu s krznenim okovratnikom i šeširom navučenim tako nisko preko desnog

oka da je bilo čudo što je pogodila vrata crkve, da i ne govorimo o mestu na

koje je naciljala nož. U trenu su morali da se otarase propovedi - kojima su ih

obasipali čitavog života - o poštovanju prema starijima. Pouka dobijenih od

starih članova porodice čije su mlečnosvetle oči pratile, komentarisale i nazivale

pravim imenom sve što su radili. Pouka koje su dobili od svojih mlađih starijih

(poput nje), tetaka, baka, majki ili majčinih najboljih prijateljica koje nisu samo

mogle da se požale na njih već i da im podviknu; da ih ohlade rečima „Prestani

s tim glupostima!”, doviknutim s ma kog prozora ili ulaza, s ma kog ćoška u

krugu čiji prečnik iznosi oko dva bloka. I oni bi prestali, ili bi nastavili negde

drugo, iza ograde, u zapuštenom parku ili, najradije, u senci Železničkog mosta

gde nikakva svetlost nije osvetljavala ono što te žene nisu dopuštale ni svojoj ni

bilo čijoj deci. Ali bi ipak nastavili. Da zaborave pouke i usredsrede se na

široko, sjajno sečivo, jer ko zna? Možda njoj nije na umu samo jedan ubod

nožem. Ili su možda videli sebe pokunjene dok za stolom u trpezariji

pokušavaju da objasne tim istim ženama ili čak, o, Bože! muškarcima, očevima,

ujacima i odraslim rođacima, prijateljima i susedima zašto su stajali kao

kandelabri i pustili tu ženu s krznenim okovratnikom da napravi budale od njih i

da uprlja časnu dužnost koja je iziskivala bele rukavice. Morali su da je obore

na pod pre no što učini to što je naumila. Zvuk koji je ispustila priličio je nečem

što nosi sopstveno krzno, a ne kragnu od tuđeg.

Tad su mladićima prišli i namršteni odrasli muškarci i poneli napolje onu

Violetu koja se bacakala i režala pred zapanjenim očima ove. Samo je u

Virdžiniji bila toliko jaka, kad je tovarila seno i vodila kola s mazgom kao

odrastao muškarac. Dve decenije friziranja u Sitiju omekšale su joj ruke i

otopile oklop koji joj je nekad pokrivao dlanove i prste. Kao što su cipele

učinile izlišnom grubu kožu kojom su se nekad štitila njena bosa stopala, tako je

Siti učinio izlišnom snagu njenih leđa i ruku kojom se nekad hvalila. Snagu koju

ona Violeta očigledno nije izgubila jer inače ne bi zadala toliko muke

mladićima, a bogme i odraslim muškarcima.

Nije trebalo da pusti papagaja, ona Violeta. Nije više znao da leti i samo

je drhturio na simsu, ali kad je dotrčala kući iz crkve nakon što su je doslovno

izbacili mladići snažnih ruku i namršteni muškarci, „Volim te” su bile poslednje

reči koje bi ona i ona Violeta poželele da čuju. Pokušavala je da ga ne gleda dok

je koračala po sobama, ali papagaj je video nju i tiho zakreštao „Volim te” s

druge strane prozorskog okna.

Džo nije dolazio kući od Nove godine, pa nije došao ni te ni naredne noći

da pojede bob koji je skuvala. Džistan i Stak svratili su da otkažu partiju karata

zakazanu za petak i da zbunjeni postoje u predsoblju pod Violetinim

netremičnim pogledom. Znala je, dakle, da je papagaj tamo jer je nastavila da

šeta po stepeništu, od vrata svoga stana do ulaza u zgradu, ne bi li ugledala

Džoa na ulici. Stšla je u dva po ponoći, pa u četiri, zagledala se u tamnu ulicu,

pustu ako se izuzmu par policajaca i mačke koje su pišale u sneg. Drhtureći i

jedva okrećući zeleno-zlatnu glavu, papagaj joj je svaki put saopštavao: „Volim

te”.

„Gubi se”, rekla mu je, „odlazi.”

Ujutru ga nije bilo. Sve što je videla, u podrumu, podalje od najnižeg

stepenika, bilo je jedno svetložuto pero sa zelenim vrhom. Nikad mu nije dala

ime. Sve te godine zvala ga je „moj papagaj”. „Moj papagaj”, „Volim te.”

„Volim te.” Da li su ga dohvatili psi? Da li ga je neki noćni prolaznik ulovio i

odneo u kuću u kojoj nije bilo ogledala niti zalihe kolačića od đumbira? Ili je

shvatio poruku - da je ona govorila „Moj papagaj”, a on „Volim te”, i da mu

nikad nije uzvratila izjavu ljubavi, niti se potrudila da mu nadene ime - i uspeo

da odleti na krilima koja se nisu raširila šest godina. Krila se ukrute od

neupotrebe i oslabe pri svetlosti sijalice u stanu koji ne gleda ni na šta vredno

pomena.

Dovršila je slad i, mada joj se stomak uskomešao, naručila drugi i prenela

ga od stalka sa raskupusanim magazinima do jednog od malih stolova koji je

Dagi tu nezakonito postavio jer zakon kaže da jedan sto čini restoran. Tu je

mogla da sedi i posmatra kako se razilazi pena i kugle sladoleda se smanjuju i

gube jasne obrise kao sapun ostavljen u lavoru punom vode.

Htela je da donese i paketić Doktor-Dijevog sredstva za jačanje živaca i

mišića i da ga umeša u slad koji sam po sebi ne pomaže. Zadnjica s kojom je

došla ovamo nestala je zajedno sa snagom njenih leđa i ruku. Možda je ona

Violeta, koja je znala gde je nož i bila dovoljno jaka da ga upotrebi, imala

zadnjicu koju je ova izgubila. Ali ako je bila jaka i imala zadnjicu, zašto se ona

Violeta ponosila pokušajem da ubije mrtvu devojku? Šta god mislila o onoj

Violeti i šta god ona Violeta videla kroz njene rođene oči, u tome nije bilo ni

stida ni gađenja. To je bilo samo njeno i zato se krila iza tezge za jednim od

Dagijevih ilegalnih stočića i igrala sa slamkom umočenom u ledeni slad. Mogla

je da bude osamnaestogodišnjakinja, kao devojka kraj stalka za magazine koja

je ubijala vreme čitajući Kolijer. Da li je Dorkas, dok je bila živa, čitala Kolijer?

Magazin Liberti? Da li se divila plavušama sa kratkom, majstorski ošišanom

kosom? Ili muškarcima u cipelama za golf i puloverima sa V-izrezom?

Nemoguće, zašto bi inače sebi našla muškarca dovoljno starog da joj bude otac?

Čoveka koji nije nosio štap za golf, već koferče sa uzorcima kozmetike

Kleopatra. Čije maramice nisu bile od tankog svetlog platna, niti su uredno

složene izvirivale iz džepa na grudima, već su bile velike, crvene, zamazane i

zgužvane. Da li je tražio od nje da u hladnim zimskim noćima svojim telom

ugreje krevet pre nego što on legne? Ili je to on činio za nju? Sigurno joj je

dozvoljavao da svojom kašičicom pokupi šlag iz njegove porcije sladoleda, a

kad su sedeli u zatamnjenoj sali Linkolna, kučkinom sinu nije smetalo što je

šakom grabila iz njegove kutije kokica. A kad bi puštali „Krila nad Jordanom”,

verovatno je utišavao ton da bi je čuo kako peva zajedno s horom, umesto da ga

pojača i priguši njen prevod. „Položi moje telo”. Okretao je svoju čeljust prema

svetlosti sijalice da bi mogla da istisne noktima koren dlake zarobljen u pori,

džukela. I onu drugu prokletu stvar. (Led se otopio i slad se pretvorio u supu,

glatku i hladnu.) Kad je dobio bonus u vrednosti od dvadeset pet dolara zato što

je sve proizvode prodao za mesec dana - lampu za budoar sa plavkastim

abažurom ili žensku kućnu haljinu od satena boje orhideje - je li joj i to

poklonio, stoka? Vodio ju je u Indigo subotom i sedeli su sa strane gde se

muzika dobro čula, ali u tami, za jednim od onih okruglih stolova sa sjajnom

crnom pločom prekrivenom besprekorno belim stolnjakom, i pijuckali džin

kojem je dodato nešto crveno da bi ličio na bezazlenu sodu, piće za devojku

njenih godina, otpijali sitne gutljaje iz čaša koje se šire prema vrhu, a postolje

im je tanko tako da liče na cvet, dok je njena ruka, ona koja nije držala čašu u

obliku cveta, dobovala ispod stola ritam po unutrašnjoj strani njegove butine,

njegove butine, njegove butine, butine, butine, i kupovao joj je donje rublje s

vezom u obliku ružinih pupoljaka i ljubičica, VIOLETA, zamisli, i ona ga je

nosila za njega, iako je bilo tanko i nedovoljno toplo za sobu u kojoj je radijator

po podne bio isključen, dok sam ja bila gde? Bauljala po ledu pokušavajući da

stignem do neke kuhinje u kojoj me čeka mušterija? Drhtala u nekom ulazu u

koji sam se sklonila da sačekam tramvaj? Gde god da sam bila, bilo je hladno i

bilo mi je hladno i niko se nije zavlačio među čaršave pre mene da ih ugreje za

mene niti je povlačio pokrivač do mog vrata ili čak do ušiju jer je ponekad

zaista bilo veoma hladno i možda je zato kasapski nož naciljao liniju vrata baš

ispod uveta. Zato. I zato su morali toliko da se pomuče da bi me oborili i

zadržali na podu, podalje od kovčega s omicom koja je uzela ono što je bilo

moje, što sam ja izabrala, izdvojila i odlučila da uzmem i zadržim, NE! ona

Violeta nije neko ko šeta ulicama noseći moju kožu i služeći se mojim očima,

sranje, ne, ona Violeta sam ja! Ja koja sam tovarila seno u Virdžiniji i vodila

četiri mazge. Strpljivo ga čekala po mrkloj noći u polju šećerne trske koja je

svojim šuštanjem prekrivala šištanje zmija zadržavajući dah da bih ga čula -

dođavola sa zmijama kad moj čovek dolazi po mene i ko ili šta ga može sprečiti

da mi dode? Mnogo, mnogo puta me je nadzornik oplaveo zato što sam

sledećeg jutra kasnila na njivu. Mnogo, mnogo puta sam cepala dvostruko više

drva nego što je bilo potrebno u male cepanice i iverke da bih bila sigurna da će

budale imati dovoljno i da neće koješta vikati za mnom kad krenem na sastanak

sa svojim Džoom Tragom a crknite ako hoćete on je moj Džo Trag. Moj. Ja sam

ga izabrala među svima onima niko nije bio kao Džo, eh, Džo, taj bi naveo

svakog živog da stoji u trsci usred noći. Svaka bi žena danju toliko sanjala o

njemu da bi skretala s brazde i morala da se muči da vrati mazge na pravi put.

Svaka žena, ne samo ja. Možda je ona to videla. Ne pedesetogodišnjeg čoveka

koji kaska s koferčetom u ruci, već mog Džoa Traga, mog Džoa Traga iz

Virdžinije koji je nosio svetlost u sebi, čija su ramena bila oštra kao brijač i koji

me je gledao svojim čakarastim očima i nikad nije video nikog drugog. Da li je

mogla da gleda ovoga, a vidi onoga? Ispod stola u Indigu, dok je bubnjala po

butini mekoj poput dečje, je li osećala da je ta koža nekad bila zategnuta kao

bubanj? Da je gotovo pucala od nadimanja čeličnih mišića? Je li osećala, je li

znala? I druge stvari, one koje je trebalo ja da znam, ali nisam? Tajne stvari,

skrivene ili nedostupne mom pogledu? Možda joj je zbog toga dopuštao da

svoju kašičicu umoči u njegovti porciju sladoleda i pokupi šlag i ono što se

otopilo uz ivicu čaše i da grabi iz njegove kutije slanih kokica. Šta je videla

mlada devojka poput nje, tek izašla iz srednje škole, s kosom koju je prvi put

rasplela, s ružem koji je prvi put nanela na usne, u cipelama s visokim

potpeticama koje je prvi put obula? A on? Mladu mene s dugom talasastom

kosom, a ne s kratkom? Ili uopšte ne mene? Mene koju je voleo u Virdžiniji

zato što te devojke, te Dorkas, nije bilo ni na pomolu. Je li to bilo to? Ko je to

bio? Na koga je mislio dok je trčao kroz tamu da se sastane sa mnom u polju

trske? Na nekog zlatnog nalik mom sopstvenom zlatnom dečaku koga nikad

nisam videla, ali koji mi je ipak razdirao devojaštvo kao najbolji ljubavnik?

Pomozi mi, Bože, ako je bilo tako jer sam ga poznavala i volela više nego bilo

koga drugog osim Prave Bel koja mi je njim napunila glavu. Je li to ono što se

dogodilo? Stojeći u polju pokušavao je da dohvati devojku koju će tek videti, ali

je njegovo srce znalo sve o njoj, a ja sam prianjala uz njega želeći da je on zlatni

dečak koga nikad nisam videla. Što znači da sam mu od samog početka bila

zamena za nešto drugo, kao i on meni.

Smirila sam se zato što stvari koje ne mogu da kažem ipak izlaze iz mojih

usta. Smirila sam se zato što ne znam čega će se prihvatiti moje ruke kad obave

svakodnevni posao. To što se događa u meni nije moja stvar, nije Džoova; samo

moram da ga zadržim kako znam i umem, a ako poludim sigurno ću ga izgubiti.

Sedeći u oštroj svetlosti Dagijeve radnje i igrajući se dugačkom kašikom

u visokoj čaši razmišlja o drugoj ženi koja u njenom telu sedi za stolom praveći

se da pije iz šolje. O svojoj majci. Nije želela da bude takva. O, nikad takva. Da

sedi sama za stolom, na mesečini, srčući kafu iz bele porculanske šoljice sve

dok u njoj ima kafe, i praveći se da srče kad je više nije bilo; čekajući ono jutro

kad će doći muškarci koji govore dubokim glasom kao da su sami, i prevrću

naše stvari, uzimaju šta hoće - ono što je njihovo, rekli su, iako smo mi u tome

kuvale i prale čaršave, sedele na tome, jele iz toga. Najpre su odneli plug, kosu,

mazgu, svinju, bućkalo i presu za puter. Onda su ušli u kuću a mi, deca, stajali

smo s jednim stopalom preko drugog i gledali. Kad su prišli stolu za kojim je

majka milovala praznu šolju, izmakli su ga ispod nje, i onda, dok je tu sedela

sama i kao van sebe, sa šoljom u ruci, vratili su se i prodrmali stolicu na kojoj je

sedela. Nije odmah skočila, pa su cimnuli jače, i pošto je i dalje sedela - ne

gledajući ni u koga - prosto su je stresli kao što radiš s mačkom kad ne želiš da

je dodirneš telom ili uzmeš u ruke. Streseš je i ona završi na podu. Ništa strašno

jer mačka ima četiri noge. Ali ljudsko biće, žena, može da poleti napred i padne,

i da tako ostane neko vreme gledajući šolju, jaču od sebe, u svakom slučaju

nerazbijenu, ali udaljeniju nego maločas. Izvan dohvata.

Bilo ih je pet, s Violetom u sredini, i svi su najzad ušli u kuću i rekli

Mama; svako dete je došlo i reklo Mama dok je ona govorila samo uh-uh. Nisu

od nje čuli ništa drugo u danima koji su usledili, kad su, natrpani u napuštenoj

brvnari, zavisili od milosti suseda koji su još bili tu 1888. godine, koji se nisu

odselili na zapad, u Kanzas Siti ili Oklahomu; niti na sever, u Čikago ili

Blumington, u Indijani. Preko jedne od porodica koje su otišle među

poslednjima, vest o nevolji Drage Rouz stigla je do Prave Bel. Oni koji su ostali

donosili su stvari: slamarice, šerpu, pogaču i kanticu mleka. Donosili su i

savete: „Ne dozvoli da te ovo smrvi, Rouz. Mi smo tu, Draga Rouz. Misli na

mališane, Rouz. Neće ti On poslati ništa što ne možeš da podneseš, Rouz.” Zar

baš neće? A šta ako je ovog puta ipak preterao? Loše procenio, loše razumeo

baš ovu grbaču. Ovog puta. Ovu kičmu ovde.

Rouzina majka, Prava Bel, došla je čim je čula. Ostavila je svoj lagodni

posao u Baltimoru i sa deset kovanih dolara zašivenih zasebno u suknju da se ne

bi čulo zveckanje vratila se na stanicu zvanu Rim u okrugu Vesper da preuzme

stvar u svoje ruke. Devojčice su se odmah zaljubile u nju i sve je krenulo

nabolje. Polako, ali sigurno, Prava Bel je četiri godine dovodila stvari u red. A

onda je Draga Rouz skočila u bunar i propustila veselje. Dve nedelje posle

sahrane stigao je njen muž natovaren zlatnim listićima za decu, novčanicamaod

dva dolara za žene i zmijskim uljem za muškarce. Za Dragu Rouz je doneo

vezeni svileni jastuk da ga podmetne pod leđa na sofi koju nikad nisu imali, ali

bi na njemu zaista udobno počivala njena glava u borovom sanduku, samo da je

stigao na vreme. Deca su jela čokoladu sa zlatnih listića i među sobom trampila

rajski papir za svirale od trske i ribarski konac. Žene su zagrizale srebrenjak pre

no što bi ga zašile u odeću. Sve osim Prave Bel. Ona je opipala srebrenjak i,

prebacujući pogled s njega na svog zeta i nazad, odmahnula glavom i nasmejala

se.

„Dođavola”, rekao je, „O, dođavola”, kad je čuo šta je Rouz uradiia.

Dvadeset jedan dan kasnije opet je otišao, a Violeta se udala za Džoa i

krenula u Siti gde je saznala od sestre da je otac ponovo učinio istu stvar: došao

u Rim s blagom koje se prelivalo iz džepova i ispadalo iz kape. Njegova

putovanja bila su i obesna i tajna jer je bio do guše upetljan u poslove Partije

popravljača, i kad zemljoposednici ne bi ništa postigli verbalnim ubeđivanjem,

fizičko bi upalilo, pa je bilo poželjno da se nekud, bilo kud počisti. Možda je

smišljao način da ih sve povede sa sobom; u međuvremenu, godinama su se

ponavljali njegovi basnoslovno opasni i čudesni povraci, doduše sve ređi, i

mada se verovatnoća da je još živ smanjivala, nada nije. Bilo kad bilo kad,

nekog hladnog, kao britva oštrog ponedeljka ili u sparnoj vrelini nedeljne večeri

mogao bi se oglasiti zviždukom sa druma, i pojaviti se pred njima s

podrugljivim, drskim dolarima koji štrče iz kape, cipela, pantalona. Sa

slatkišima nabijenim u džepove kaputa zajedno s Fridinom egipatskom

pomadom za kosu. Dok flaše ražane rakije, sredstva za čišćenje i vodice za sve

zamislive vrste toalete druželjubivo zveckaju u njegovoj izlizanoj tkanoj torbi.

Sad bi mu bilo oko sedamdeset. Sporiji je, naravno, a možda i bez zuba

zbog kojih su mu sestre sve praštale kad bi se osmehnuo. Za Violetu (kao i za

njene sestre i one koji su ostali u okrugu) on je negde, ko zna gde skupljao i

gomilao blaga da ih donese svojima. Ko bi zaustavio drskog vetropira koji

šakom i kapom deli poklone i priča tako očaravajuče priče da svi na tren

zaboravljaju izlizani orman i ispošćenu zemlju; da veruju da dečja noga može

rasti u nedogled. Da, pre svega, zaboravljaju zašto je otišao i zašto je morao da

se prikrada rođenoj kući. U njegovom društvu zaborav je sipio kao polen. Ali za

Violetu polen nikada nije prekrio Rouz. Usred radosnog uskrsnuća fantomskog

oca, usred uživanja u raspodeli njegovog i pravog i lažnog izobilja, Violeta

nikad nije zaboravila Dragu Rouz, niti mesto u koje se ona bacila - mesto tako

usko, tako tamno da je odahnula kad ju je videla opruženu u drvenoj kutiji.

„Hvala Bogu za život”, govorila je Prava Bel, „ i hvala životu za smrt.”

Rouz. Draga Draga Rouz.

Šta je bilo to, pitam se, šta je bilo to poslednje što nije mogla da izdrži ili

ponovi? Je li se haljina od poslednjeg pranja tako pocepala da se više nije mogla

zakrpiti? Ili je načula nešto o četvorodnevnim vešanjima na Kamenom bregu:

muškarci u utorak, žene dva dana kasnije. Ili o mladom tenoru iz hora,

uškopljenom i vezanom za drvo, i o njegovoj babi koja nije ispuštala iz ruku

pantalone ispunjene jalovinom i neprestano ih je iznova trljala, iako je mrlja

nestala već posle trećeg pranja. Sahranili su ga u bratovim pantalonama dok je

starica punila još jedno vedro čistom vodom. Ili je možda tog jutra čežnja (ili

nada) izmakla iz ruku? Da je nije žudnja iscedila, odbacila i pobegla bez

obećanja da će se vratiti i ponovo je napumpati kao gumenu loptu? Ili je bila

kriva stolica sa koje su je istresli? Da li je tada, kad je pala i ležala na podu,

odlučila šta će učiniti? Jednog dana. I odlagala sve dok Prava Bel nije uzela

stvari u svoje ruke. Da li je pamtila daske poda kao vrata, zatvorena i

zaključana? Je li videla golu istinu u nesalomljivoj porculanskoj šolji? Kupovala

svoje vreme dok se taj čas nije vratio - sa zavijajućim bolom ili kipućim besom

- i omogućio joj da se okrene od vrata, od šolje, i da zakorači u bezdano

dozivanje iz bunara. Šta je bilo? Šta je bilo, pitam se?

Prava Bel je bila tu, smešljiva, vešta, šila je pri svetlosti vatre, a danju

obrađivala baštu i skupljala letinu. Sipala čaj od slačice na ogrebotine i modrice

i držala devojčice na uzdi opčinjavajući ih pričama o Baltimoru i dečaku koga je

tamo čuvala. Možda je to bilo to: saznavši da su njene kćeri u dobrim rukama,

boljim od njenih, Draga Rouz se najzad oslobodila vremena koje više nije teklo

jer je zanavek stalo kad su je istresli sa kuhinjske stolice. Zato je skliznula u

bunar i propustila veselje.

Važna stvar, najveća stvar koju je Violeta iz toga naučila jeste da nikad

nikad neće imati dece. Šta god se dogodilo, nikakvo malo tamno stopalo neće

pritiskati drugo isto takvo dok gladna usta govore, Mama?

Kad je odrasla, Violeta nije bila u stanju ni da ostane ni da ode. Bunar joj

je isisavao san, ali se plašila odlaska. Prava Bel je odlučila umesto nje. U

Palestini je bogato rodio pamuk i ljudi koji su živeli dvadeset milja uokolo

skupljali su se da ga beru. Pričalo se da je nadnica deset centi za mladu ženu,

četvrt dolara za muškarca. Tri dvostruke loše sezone zaredom uništile su sva

očekivanja, a onda su najednom iskočili penasti debeli cvetovi. Ljudima je stao

dah, a zemljoposednik je začkiljio i pljunuo. Njegova dva crna radnika šetala su

duž brazdi dodirujući nežne cvetove, opipavajući zemlju i pokušavajući da

odgonetnu namere neba. Zatim jedan dan lake, sveže kišice, četiri suva dana,

vrela i vedra, i čitava Palestina bila je pokrivena najčistijim pamukom koji su

ikad videli. Mekši od svile, pojavio se tako brzo da žižak, koji je napustio polja

pre mnogo godina, nije imao vremena da ga napadne.

Tri nedelje. Sve se mora obaviti za tri nedelje ili manje. Svako ko ima

prste u prečniku od dvadeset milja pojavio se i istog časa dobio posao. Devet

dolara po jednoj bali, rekli su neki, ako si ga sam odgajio; jedanaest dolara ako

imaš belog prijatelja koji će ga poneti na procenu. A beračima, deset centi na

dan za žene i četvrt dolara za muškarce.

Prava Bel je poslala Violetu i njene dve sestre u četvrtim zaprežnim

kolima koja su pošla ka Palestini. Putovali su celu noć, počeli da rade u zoru,

jeli su ono što su im davali i delili livade i zvezde sa ljudima iz okoline kojima

se nije isplatilo da idu kući zbog pet sati spavanja.

Violeta nije pokazala naročitu veštinu. Imala je sedamnaest godina, ali su

joj dali da radi sa dvanaestogodišnjacima koji su zaostajali na kraju brazde ili se

mimoilazili s onima što se već vraćaju. Da s već obranih stabljika pokupi ono

što je promaklo hitrijim rukama. Ponižena do suza, odlučila je da se vrati u Rim,

ali je onda jedan čovek pao s drveta iznad njene glave pravo pred nju. Tu je

legla da spava jedne noći, pokunjena i postiđena, podalje, ali ne predaleko od

svojih sestara. Prostrla je ćebe ispod lepog crnog oraha na ivici šume koja je

okruživala polja pamuka.

To što je bupnulo pored nje sigurno nije bilo rakun, jer je reklo Jao.

Violeta se sklupčala od straha, nesposobna da progovori, ali je onda stala na sve

četiri spremna za napad.

„Ovo mi se još nije desilo”, rekao je čovek. „Spavam gore svake noći.

Nikad nisam pao.”

Videla je obris čoveka koji sedi i trlja koleno, pa glavu, pa ruku.

„Spavaš na drveću?”

„Kad nađem neko dobro.”

„Niko ne spava na drveću.”

„Ja spavam.”

„Glupo. Možda ima zmija tamo gore.”

„Ovde zmije noću gamižu po zemlji. Ko je onda glup?”

„Mogao si da me ubiješ.”

„Još mogu ako mi ruka nije slomljena.”

„Nadam se da jeste. Nećeš ti sutra ništa brati niti ćeš se verati po tuđem

drveću.”

„Ne berem ja pamuk. Pravim džin.”

„Šta onda radiš ovde, gospodine Veliki Pametnjakoviću, zašto spavaš na

drvetu kao šišmiš?”

„Nemaš nijednu lepu reč za ranjenika?”

„Imam: nađi neko drugo drvo.”

„Ovo je valjda tvoje?”

„Jok, tvoje je.”

„A da ga podelimo?”

„Bogme nećemo.”

Ustao je i otresao noge, isprobao da li ga drže i prišao drvetu.

„Ne šali se da mi se opet popneš iznad glave.”

„Samo da uzmem ceradu”, rekao je. „Uže je puklo. To je to.”

Posmatrao je kroz tminu krajeve grana. „Vidiš? Eno ga. Visi tamo. Aha.”

Seo je i oslonio se leđima na stablo. „Moraću da sačekam da se razdani”, rekao

je, i Violeta je kasnije pomislila: zato što je njihov prvi razgovor počeo u mraku,

a završio se u zelenkastobeloj zori, noć za nju više nikad neće biti ono što je bila

ranije. Nikad se više u snu neće boriti sa uskim bunarom. Niti će se sa svitanjem

preplitati tuga zaostala od jutra kad su našli Dragu Rouz zgrčenu u odveć plitkoj

vodi.

Zvao se Džozef, i pre nego što je granulo sunce, dok se još krilo u šumi,

ali već oživljavalo zelenilo sveta i blještavu belinu pamuka naspram

tamnocrvenog obzorja, Violeta ga je prisvojila. Zar joj nije gotovo pao u krilo?

Zar nije ostao? Čitave noći, bezobrazan, žalio se, začikavao, objašnjavao, ali joj

je govorio, govorio kroz tamu. A svitanje ga je postepeno otkrivalo: osmeh i

krupne oči koje je posmatraju. Košulja raskopčana do čvora na struku otkrila je

pleća koja je prisvojila kao sopstveni meki jastuk. Stubove njegovih nogu,

ravnu liniju ramena, vilicu i duge prste prisvojila je sve. Svesna da pilji u njega,

pokušala je da skrene pogled, ali različite boje njegovih očiju terale su je da mu

ga vrati. Uplašila se kad je čula da se radnici bude i protežu u iščekivanju

poziva na doručak, zalaze u šumu da se olakšaju, mrmljaju jutarnje reči - ali on

je rekao: „Noćas ću ponovo spavati na našem drvetu. A gde ćeš ti?”

„Pod njim”, odgovorila je i ustala sa deteline kao žena pred kojom je

važan zadatak.

Nije brinula šta će se dogoditi za tri nedelje kad bude pokupila svoja dva

dolara i deset centi da ih odnese baki. Na kraju ih je poslala po sestrama, a sama

je ostala da potraži posao u okolini. Nadzornik nije imao visoko mišljenje o njoj

pošto ju je gledao kako se takmiči s decom da napuni vreću, ali njena odlučnost

je najednom postala rečita.

Nastanila se kod šestočlane porodice u Tajrelu i činila je sve što je bilo u

njenoj moći da bude s Džoom kad god može. Tu se pretvorila u snažnu mladu

ženu koja vodi mazge, slaže seno u bale i cepa drva kao bilo koji muškarac. Tu

su njeni dlanovi i tabani stekli oklope s kojima se ne mogu meriti nikakve cipele

i rukavice. Sve za Džoa Traga, čakarastog usvojenog devetnaestogodišnjaka

koji je pravio džin i radio s drvetom, trskom, pamukom i kukuruzom, po potrebi

klao, orao, lovio ribu, prodavao kože i divljač - i bio oran za sve. Voleo je

šumu. Voleo. Zato se njegova porodica i prijatelji nisu zaprepastili kad je

pristao da se oženi Violetom, nego kad je, trinaest godina kasnije, pristao da je

odvede u Baltimor gde, rekla mu je, sve kuće imaju zasebne sobe i voda dolazi

kod tebe umesto da ti ideš po nju. Gde obojeni muškarci rade u lukama za 2.50

dolara na dan, istovaruju brodove veće od crkava, a drugi dolaze pred sama

vrata tvoje kuće da te odvezu kud god želiš. Opisivala je Baltimor od pre

dvadeset pet godina, onaj deo grada u kojem ona i Džo ne bi mogli da iznajme

stan, ali to nije znala niti će ikad saznati zato što su na kraju otišli u Siti.

Batimorske snove zamenili su jači. Džo je poznavao neke ljude koji su živeli u

Sitiju. Ti ljudi su pričali priče od kojih bi se Baltimor rasplakao. Novac se može

zaraditi lakim radom, govorili su, stajanjem pred vratima, nošenjem

poslužavnika, pa čak i čišćenjem tuđih cipela - za jedan dan više novca no što je

bilo ko od njih zaradio tokom čitave žetve. Belci te doslovno zasipaju parama

samo zato što se ponašaš kao dobar sused: otvaraš im vrata taksija, prihvataš

njihov prtljag. A sve što imaš, napraviš ili nađeš možeš da prodaš na ulici. U

stvari, u nekim ulicama vlasnici svih radnji su obojeni; čitavi blokovi lepih

obojenih muškaraca i žena smeju se po čitavu noć i zarađuju po čitav dan.

Čelična vozila klize ulicama i, ako prištediš, rekli su, možeš jedno da kupiš i da

se voziš sve dok ima puta.

Džo je četrnaest godina slušao te priče i smejao se. Odolevao im je, a

onda je najednom promenio mišljenje. Niko, čak ni Violeta, nije znao šta ga je

navelo da napusti svoja polja, šume i skrovite puste doline. Da se odrekne

ribarskog štapa, noža za dranje divljači; da od čitavog lovačkog pribora zadrži

samo jednu stvar i da pozajmi kofer. Violeta nikad nije saznala šta ga je

namamilo - iznenada, ali kasnije nego većinu drugih - da krene u Siti. Možda je

večera koja je zagolicala sve prisutne odigrala neku ulogu i u menjanju

Džoovog mišljenja. Ako je Biker T. sedeo u predsednikovoj kući jedući sendvič

s piletinom u gradu koji zovu prestonicom, u blizini onog u kojem je Prava Bel

tako lepo živela, onda sve mora biti kako treba, baš kako treba. Poveo je svoju

mladu ženu na put vozom u kojem je bilo dovoljno struje da im oči iskoče i da

zajedno s njim uplešu u Siti.

Violeta je mislila da će se razočarati; da Siti neće biti tako divan kao

Baltimor. Džo je verovao da će biti savršen. Kad su stigli, s koferom u koji je

stalo sve što su imali, oboje su shvatili da savršen nije prava reč. Bio je više od

toga.

Ni Džo nije želeo decu tako da svi oni pobačaji - dva u polju, samo jedan

u krevetu - nisu bili gubitak, već obična neprijatnost. Gradski život je mnogo

bolji bez njih. Kad su stigli na železničku stanicu daleke 1906, oboje su se

osmehivali ženama s malom decom nanizanom nad koferima poput perli, i u tim

osmesima bilo je sažaljenja. Deca su ih privlačila. Čak su ih voleli. Naročito

Džo, koji je umeo s njima. Ali nisu želeli nevolje. Godinama kasnije, kad je

napunila četrdesetu, Violeta je počela da zuri u decu i da zastaje pred izlozima

prepunim igračaka u vreme Božića. Brzo bi se ljutila kad bi neko uputio detetu

oštru reč, ili kad bi videla da neka žena nespretno ili nemarno drži bebu. Jednom

je opekla slepoočnicu mušteriji koja je držala dete u krilu. Žena je milovala

dečkića i ljuljala ga kolenom; udubljena u taj prizor, Violeta je zaboravila

sopstvenu ruku sa gvožđem za uvijanje kose. Žena se trgla, a na koži joj se istog

časa pojavio trag. Violeta je promrljala izvinjenja i žena se nije uzbuđivala dok

nije otkrila da je jedan pramen izgoreo. Koža će zarasti, ali golo mesto na

glavi... Violeta je morala da je ućutka novcem.

S vremenom je čežnja postajala teža od seksa: dahtanje, nekontrolisana

žudnja. Malaksavala je i grčila se u nastojanju da je se oslobodi. Tada je sebi

kupila poklon koji je sakrila ispod kreveta i izvlačila kad je bila sama i nije

mogla da odoli. Zamišljala je koliko bi njeno poslednje pobačeno dete imalo

godina. Devojčica, po svoj prilici. Izvesno, devojčica. Koga bi više volela?

Kako bi joj zvučao glas kad bi počela da govori? Kad bi je odbila od dojke,

Violeta bi duvala u njenu hranu da bi je ohladila za nežna usta. Kasnije bi

zajedno pevale, Violeta alt, devojčica medeni sopran. „Davno, davno, sećaš li

se, dva deteta mala pošla su u gustu šumu i tu zalutala. A kada je sunce zašlo,

zasijale zvezde, jadna deca umrla su od gladi i jeze. Crvendać se jedan na njih

sažalio i lišćem jagoda glave im pokrio.” Aj, aj. Kasnije bi je Violeta češljala po

poslednjoj modi: kratka kosa, možda ravno odsečene šiške iznad obrva? Zulufi?

Istanjeni pramenovi koji uokviruju lice? Blagi talasi, glava u obliku slova T?

Violeta se davila u dubokom sanjarenju. Baš onda kad su joj grudi postale

dovoljno ravne da više nije morala da ih podupire, kad su bradavice prestale da

štrče, glad za materinstvom pogodila ju je kao malj. Nokautirala. Kad je počela

da se budi, njen muž je ubio iz pištolja devojku koja je mogla da bude ona

brižljivo ošišana i moderno očešljana ćerka. Ko je spavao u tom kovčegu? Ko je

budan pozirao na fotografiji? Proračunata kučka koja nije davala ni pet para za

Violetina osećanja, koja je smelo stupila u život, uzela šta je htela i baš je briga

za posledice? Ili mamina dundica? Žena koja joj je otela muškarca ili ćerka koja

je pobegla iz njene utrobe? Nestala u plimi sapuna, soli i ricinusa? Uplašena,

možda, žestinom tog doma? Nesvesna, možda, da bi imala najlepšu frizuru u

gradu samo da joj bekstvo nije uspelo, da je podnela mamine gorke lekove i

iznenadne ćuške. A sad je ona morala da pilji u punačka kolena tuđe dece. U

izloge i dečja kolica ostavljena na trenutak na suncu. Nije shvatila, kučka ili

dundica, da su njih dve, majka i kći, mogle zajedno šetati Brodvejem i zuriti u

izloge sa odećom. Zajedno sedeti u udobnoj kuhinji dok joj Violeta pravi

frizuru.

„U neko drugo vreme”, rekla je Alisi Manfred, „U neko drugo vreme i ja

bih je volela. Kao ti. Kao Džo.” Čvrsto je držala kaput, bilo joj je nelagodno da

ga preda domaćici koja će svakako primetiti postavu.

„Možda”, rekla je Alisa. „Možda. Ali to nikad nećeš saznati, je li?”

„Mislila sam da je lepa. Stvarno lepa. A nije.”

„Dovoljno lepa, rekla bih.”

„Misliš na kosu. Na boju kože.”

„Nemoj me učiti šta ja mislim.”

„Šta onda? Šta je video u njoj?”

„Sram te bilo. Odrasla žena da tako nešto pita.”

„Moram da znam.”

„Onda pitaj onoga ko zna. Viđaš ga svaki dan.”

„Ne ljuti se.”

„Ljutiću se ako hoću.”

„Dobro. Ne želim njega da pitam. Ne želim da čujem šta on ima da kaže

o tome. Znaš šta tražim.”

„Tražiš oproštaj, a ja ti ga ne mogu dati. Tražiš nemoguće.”

„Ne, ne to. Nije to, mislim, oproštaj.”

„A šta je? Ne izazivaj sažaljenje. To neću trpeti, jasno?”

„Rodile smo se otprilike u isto vreme, ti i ja”, rekla je Violeta. „Dve žene,

ti i ja. Hoću da mi kažeš nešto stvarno, a ne da sam odrasla i da bi trebalo da

znam. Nisam. Imam pedeset godina i ništa ne znam. Šta da radim? Da ostanem

s njim? Želim, mislim da želim... nisam uvek... sad želim. Želim malo da se

zasladim u ovom životu.”

„Probudi se. Sladak ili gorak, drugog nema. Samo ovaj.”

„Ni ti ne znaš, je l’ tako?”

„Znam dovoljno da bih znala kako da se ponašam.”

„I to je sve? Nema ničeg drugog?”

„Ničeg drugog?”

„Ma, hajde! Ko su odrasli ljudi? Jesmo li to mi?”

„O, Mama.” Izletelo je i Alisa je rukom pokrila usta. Violeta je pomislila

to isto: Mama. Mama? Je li to ono gde dođeš i više ne možeš? Senka bez drveća

gde te ne voli i gde te više nikad neće voleti neko ko može da bira? Gde prestaje

sve osim govora?

Skrenule su pogled jedna s druge. Ćutanje je potrajalo dok Alisa Manfred

nije rekla: „Daj mi kaput. Ne mogu više da gledam tu postavu.”

Violeta je ustala i skinula kaput pažljivo ispetljavši ruke iz pocepane

svile. Zatim je sela i posmatrala kako vešta švalja pristupa poslu.

„Onda sam poželela da mu vratim milo za drago.”

„Budala”, rekla je Alisa i prekinula konac.

„Ne bih mogla da kažem njegovo ime ni da mi život zavisi od toga.”

„Ali on može da kaže tvoje.”

„Neka.”

„Šta si htela time da postigneš?”

Violeta nije odgovorila.

„Da li si privukla pažnju svog muža?”

„Ne.”

„Otvorila grob moje sestričine?”

„Ne.”

„Treba li da ti ponovim?”

„Da sam budala? Ne, ali mi reci, ili bolje, slušaj. Svi sa kojima sam

odrasla su tamo, kod kuće. Nemamo dece. Imam samo njega. Imam samo

njega.”

„Izgleda da nije baš tako”, rekla je Alisa. Njeni bodovi se nisu mogli

videti golim okom.

Kasnije u martu, dok je sedela u Dagijevoj radnji i igrala se kašičicom,

Violeta je mislila na sve što se zbilo tog jutra kod Alise. Došla je rano. U vreme

za kućne poslove koje ona sama više nije obavljala.

„Drukčije je nego što sam mislila”, rekla je. „Drukčije.”

Violeta je mislila da je dvadeset godina života u Sitiju više od

savršenstva, ali je Alisa nije pitala šta misli. Nije je pitala da li je Siti, sa svojim

pravim ulicama, razbudio ljubomoru tek onda kad je bilo kasno za sve osim

gluposti. Ili je Siti proizveo to nastrano žaljenje za suparnicom koja je mogla da

joj bude ćerka.

Razgovarale su o prostitutkama i ženama koje se tuku - Alisa

nakostrešena, Violeta ravnodušna. Onda ćutanje dok Violeta pije čaj i sluša

šištanje vrele pegle. Sad su se jedna s drugom osećale tako prirodno da reči nisu

uvek bile potrebne. Alisa je peglala, Violeta posmatrala. S vremena na vreme,

jedna bi nešto promrmljala, samoj sebi ili drugoj.

„Nekad sam ga volela”, rekla je Violeta.

Alisa se nasmešila, shvativši odmah da Violeta misli na štirak. „I ja”,

rekla je. „To je izluđivalo mog muža.”

„Škripanje, je li? Sigurno ne ukus.”

Alisa je slegnula ramenima. „Samo telo zna.”

Pegla je šištala na vlažnoj tkanini. Violeta je oslonila obraz o dlan.

„Peglaš kao moja baka. Šavove na kraju.”

„To je znak prvoklasnog peglanja.”

„Neko pegla prvo šavove.”

„A onda mora ponovo da ih prepegla. Mrzim aljkavo peglanje.”

„Gde si naučila tako da šiješ?”

„Kad smo bili deca morali smo stalno nešto da radimo. Dokone ruke... i

tako to.”

„Mi smo brali pamuk, cepali drva, orali. Nisam znala da prekrstim ruke.

Sad prvi put gledam kako moje ruke ne rade ništa.”

Jesti štirak, birati najbolji trenutak za šav, šiti, brati, kuvati, cepati drva.

Misleći o svemu tome, Violeta je uzdahnula. „Mislila sam da će biti nešto veće

od ovoga. Znala sam da neće trajati, ali sam mislila da će biti veće.”

Alisa je krpicom obmotala ručku pegle. „Uradiće to ponovo, znaš. Opet, i

opet, i opet.”

„Ako je tako, bolje da ga oteram.”

„I šta ćeš onda?”

Violeta je odmahnula glavom. „Valjda ću zuriti u pod.”

„Hoćeš nešto stvarno?” upitala je Alisa. „E pa, reći ću ti. Ako ti je ostalo

išta što možeš da voliš, bilo šta, voli.”

Violeta je podigla glavu. „A kad ponovo to uradi? Da ne brinem šta svet

misli?”

„Brini o onome što ti je ostalo.”

„Kažeš mi da se pomirim? Da se ne borim?”

Alisa je spustila tešku peglu. „S kim da se boriš? Za šta? S detetom koje

se ružno ponaša, koje je videlo kako mu gore roditelji? Koje je bolje od tebe i

mene znalo kako je sićušan i rascepkan ovaj život i kako brzo proleti? Ili ćeš

možda hteti da udariš neku s troje dece u poderanim cipelama? Neku u

pohabanoj odeći s porubom koji se vuče po blatu? Neku koja razmišlja o oružju

kao i ti, i onda ćeš otići tamo i dograbiti je, ali porub haljine joj je blatnjav i

ljudi koji stoje uokolo ne razumeju kako su nečije oči mogle postati tako prazne,

kako? Niko ne traži od tebe da se pomiriš. Učini nešto, napravi nešto, to ti

kažem.”

Onda je primetila da je Violeta razrogačila oči. Prateći njen pogled,

podigla je peglu i videla što i ona: kroz šav je izvirivao crni brod obavijen

dimom.

„Sranje!” viknula je Alisa. „Kakvo sranje!”

Prva se osmehnula Violeta. Zatim Alisa. Onda ih je najednom obe spopao

smeh. Violeta se setila kako je Prava Bel ušla u njihovu brvnaru smejući se

grohotom. Zbili su se kao miševi blizu konzerve u kojoj je gorela vatra, ni peć

nisu imali, na podu, gladni i razdražljivi. Ona ih je gledala previjajući se od

smeha; morala je da se nasloni na zid da se ne bi i sama našla na podu. Tada su

je, naravno, mrzeli. Ustali su s poda mrzeći je. Ali su se osećali bolje. Ne

poraženo, ne izgubljeno. Bolje. Nasmejali su se i oni, čak i Draga Rouz se

osmehnula i svet je iznenada opet stao na noge. Tada je Violeta naučila ono što

je kasnije zaboravila i čega se sad setila: smeh je ozbiljna stvar. Složenija,

ozbiljnija nego suze.

Presamićena, s ramenima koja su podrhtavala, Violeta je pokušavala da

zamisli kako je izgledala na pogrebu i zašto je uopšte tamo otišla. Gledala je

sebe kako pokušava da učini nešto očajno, besmisleno, kako grabi nož, u

svakom slučaju prekasno... Smejala se dok se nije zagrcnula i Alisa je morala

obema da spremi čaj za smirenje.

Koliko god da je bila rešena da dobije zadnjicu, Violeta nije uspela da

popije preostali slad - tečan, topao i bljutav. Zakopčala je kaput, izašla iz

Dagijeve radnje i primetila, u istom času kad i ona Violeta, da je stiglo proleće.

* * *

A kad proleće dode u Siti, ljudi primete jedni druge na ulici; primete

neznance s kojima dele hodnike, stolove i perionice. Ulaze i izlaze, ulaze i

izlaze kroz ista vrata koja pridržavaju jedni za druge; smeštaju zadnjice na klupe

u tramvaju i parku na kojima su sedele stotine pre njih. Bakarne novčiće

spuštene na dlan deca ponekad progutaju, a Ciganke provere zubima, ali to je

ipak novac i ljudi mu se osmehuju. U to doba godine Siti najviše podstiče

protivrečnost, ohrabruje te da kupiš hranu na ulici kad uopšte nisi gladan.

Navodi te da maštaš o sobici u kojoj živiš kao samac i da žudiš da je podeliš s

nekim koga si samo okrznuo pogledom na ulici. Nema tu, u stvari, nikakve

protivrečnosti, to je pre stanje: sve ono što lukavi Siti ume da učini. Šta može da

se meri s ciglama ugrejanim od sunca? S povratkom tendi nad ulaze u dućane.

Sa uklanjanjem ćebadi s konjskih leđa. Asfalt se topi pod petama, a turobna

tmina pod mostovima ustupa mesto boji svežine. Kad drveće olista posle lake

kiše, tri grane liče na mokre prste što se igraju u zelenom runu. Automobili klize

kao crne kutije od gagata, a svetla im ublažava izmaglica. Po svilenkastom

pločniku kreću se prilike s glavom uvučenom među ramena, štiteći se od lake

vodene sačme. Dečja lica koja tu i tamo spaziš iza prozora izgledaju kao da

plaču, ali to, u stvari, niz okna klize kišne kapi.

U proleće 1926, po kišnom popodnevu, svako ko podigne pogled dok

prolazi pored izvesne stambene kuće u Aveniji Lenoks, može da vidi jedno lice,

ne deteta već odraslog muškarca, kako plače zajedno s prozorskim oknom.

Čudan, nesvakidašnji prizor: muškarac koji javno plače. Ne rade to oni. Jeste

neobično, ali se ljudi navikavaju da ga vide kako briše lice i nos crvenom

maramicom kakve imaju mašinovođe dok mesecima sedi kraj prozora koji ne

gleda gotovo ni na šta, ili na stepeništu pred zgradom, najpre po snegu, a kasnije

na suncu. Rekla bih da je Violeta prala i peglala te maramice zato što, koliko

god da je bila luda, koliko god da je postala aljkava, nije mogla da podnese

prljavo rublje. Ali, svi su se umorili iščekujući da vide šta će Violeta još učiniti.

Zar se zadovoljila pokušajem da ubije mrtvu devojku i staranjem da maramice

njenog muža budu uredne? Ako mene pitate, očekivala sam da će ona jednog

dana poslagati te maramice i pospremiti ih u fioku i da će onda pokušati da

posvetli njegovu kosu palidrvcetom. Nije to uradila, ali zar ne bi bilo bolje da

jeste? Umesto onog što je uradila? Namerno ili nehotično, naterala ga je da sve

ponovo proživi - u proleće, kad je jasnije nego u bilo koje drugo doba godine da

se gradski život zbiva na ulici.

Slepci dobuju i pevuše u blagom vazduhu dok polako odmiču trotoarom.

Ne žele da stanu blizu staraca koji usred bloka sviraju gitaru sa šest žica, ni da

se s njima nadmeću.

Bluzeri. Crni ljudi bluza.

Svako zna tvoje ime.

Stručnjak za gde-je-otišla-i-zašto. Stručnjak za na-smrt-usamljen.

Svako zna tvoje ime.

Pevača je teško ne primetiti jer stoji na gajbi za voće nasred pločnika.

Njegova drvena noga udobno je opružena; ona prava nosi ritam i težinu gitare.

Džo verovatno misli da je to pesma o njemu. Rado bi u to poverovao. Eh, znam

ja njega. Videla sam ga kako hrani male životinje na koje niko drugi ne obraća

pažnju, ali me nije prevario. Sećam se kako je nameštao šešir kad je izlazio iz

zgrade: stavi ga na glavu i malo nakrivi ulevo. Bilo da se saginjao da pokupi

konjsku balegu ili da je išao u svoj šljaštavi hotel, šešir je morao da stoji tako i

nikako drukčije. Ne baš kicoški, ali svakako nakrivljen. Džemper ispod kaputa

zakopčan je do kraja, ali njegove misli nisu, to tvrdim. Baca pogled prema

lepojkama na ćošku koje imaju nešto što on želi. U koferčetu Kleopatra malo je

stvari koje bi muškarac poželeo da kupi - ako se izuzme vodica za brijanje, sve

ostalo je za žene. Žene koje može da gleda, s kojima može da razgovara i

flertuje, a ko zna šta mu je još na umu? A ako mu njen pogled kaže više od toga

koliko je sati, budne oči lepojki pružaju više zadovoljstva nego njene.

Ili možda sažaljeva sebe zato što je veran. Ako ta vrlina nije na ceni i

niko mu na njoj ne čestita, samosažaljenje se pretvara u zavist koju ne razume

baš najbolje, ali je veoma dobro usredsređuje na sjajne i brutalne šeike koji stoje

na uglovima ulica. Pogledaj. Pogledaj vernog muškarca koji se bliži pedesetoj.

Zato što se nikad nije petljao s drugim ženama; zato što je odlučio da zavoli tu

mladu devojku, misli da je slobodan. Ne slobodan da prelomi hleb i da nahrani

svet jednom ribom. Niti da vaskrsne iz mrtvih poginule u ratu. Ali slobodan da

uradi nešto žestoko.

Veruj mi na reč, vezan je za lokomotivu koja ga vuče kao iglu kroz useke

Bluberdove ploče. Da neprestano opisuje krugove po gradu. Tako te Siti začara.

Odlaziš tamo gde on želi da te vidi, kuda te vode njegove kao lenjirom iscrtane

ulice. Sve vreme misliš da si slobodan; da možeš da uskočiš u šikaru kad god ti

se prohte. Ali ovde nema šikare, a Siti će te obavestiti da li se sme hodati po

pokošenoj travi. Ne možeš da skreneš s koloseka koji je postavio za tebe. Samo

za tebe. Šta god da se dogodi, bilo da se obogatiš ili da ostaneš siromašan, da

uništiš zdravlje ili dočekaš duboku starost, uvek završavaš na onom mestu sa

kog si krenuo, gladan onoga što svako izgubi - ljubavi koja počinje.

Jeste, to je bila Dorkas. Mlada, ali mudra. Ona je bila Džoova lična

poslastica - poput bombone. To je najbolja stvar ako si mlad i ako si tek došao u

Siti. To i klarinet, a čak i njega nazivaju sladić. Ali Džo je u Sitiju već dvadeset

godina i više nije mlad. Zamišljam ga kao jednog od onih muškaraca koji su se

zaustavili negde oko šesnaeste. Iznutra. Iako nosi džempere zakopčane do

poslednjeg dugmeta i cipele sa zaobljenim vrhom, zapravo je dečak, deran koji

se još raduje slatkišima. Voli da ga pepermint bombone prate čitavog dana, i

misli da svi to vole. Nudi ih Džistanovim dečacima koji se ludiraju na ćošku.

Iako je svima jasno da oni više vole čokoladu ili nešto s kikirikijem.

To me tera da se zapitam ko je, zapravo, Džo. Pored svih onih

specijaliteta iz Vindemera, plaća za bajati lepljivi pepermint gotovo isto koliko i

za sobu koja mu služi za ševu. U kojoj mu se otvara njegova lična kutija s

bombonama.

Pacov. Ne čudi me što se sve tako završilo. Ali nije moralo, i da je samo

na tren prestao da juri za tom brzom zverčicom po čitavom gradu i poverio se

Staku, Džistanu ili nekom susedu koji bi pristao da ga sasluša, ko zna kako bi

ispalo.

To ne možeš da kažeš drugom muškarcu. Znam da mnogi muškarci jedva

čekaju da jedan drugom ispričaju šta rade sa strane. Sve iznose na pazar. Tako

postupaju zato što ne mare za ženu i baš ih je briga šta će ljudi misliti o njoj. Ja

sam rekao samo Malvoni, i to napola, jer sam morao. Drugom muškarcu? Ne.

Džistan bi se i tako samo nasmejao i pobegao da ne sluša dalje. Stak bi se

zagledao u svoja stopala, ubeđen da sam nagrabusio, i prepisao bi mi toliko i

toliko duplih viskija da se izlečim. Nijednom od njih ne bih govorio o njoj. To

nije stvar koju ikom kažeš, osim možda vrlo bliskom prijatelju, nekom koga

znaš odranije, dugo, dugo, nekom kao što je Viktori, ali čak i da je bilo prilike,

ne verujem da sam mogao da mu kažem zato što ni sam ne znam. Znam samo

da sam je video kako kupuje bombone i da je to bilo nekako slatko. Bombona je

nešto što topiš u ustima, sisaš, progutaš - i gotovo. Ne. Ovo je bilo nešto drugo.

Sličnije plavoj vodi, belim cvetovima i šećeru u vazduhu. Osećao sam potrebu

da budem tu, gde je sve pomešano kako treba, i gde je sve to, gde je Dorkas.

Kad sam ušao u stan, nisam mogao da dam ime licu koje sam video kod

Dagija, nisam ni mislio na to lice. Ali, ona je otvorila vrata, otvorila ih za mene.

Osetio sam miris kolača sa suvim voćem i punjenog pileta. Žene su se okupile

da im pokažem svoje uzorke, smejući se i radeći ono što žene rade: kidale

končiće koji su virili iz mog kaputa, gurale me prema stolici. Tako se one brinu

o čoveku, dovode u red ono što štrči.

Nije me pogledala niti je išta rekla. Ali sam svakog trena znao gde stoji i

kako. Oslanjala se kukom o naslon stolice u dnevnoj sobi dok su žene hrlile iz

trpezarije da me dovedu u red i da se sa mnom našale. Onda je neko viknuo

njeno ime. Dorkas. Nisam čuo gotovo ništa drugo, ali sam ostao i pokazao im

sve uzorke, smešeći se, puštajući ih da same prodaju.

Ja prodajem poverenje, onda sve ide glatko. To je najbolji način. Nikad

ne navaljuj. Kao kad sam posluživao u Vindemeru. Ja sam tu, ali samo kad

poželiš da sam tu. Donosim viski koji izgleda kao kafa. Baš kad zatreba, u pravi

čas. Odmah prepoznaš ženu koja hoće četiri čaše nečega, ali ne voli da traži

četiri puta; sačekaš da ispije dve trećine i dospeš. Tako ona ispija jednu čašu, a

on plaća četiri. Diskretan novac dvaput šuška: kad ga stavljam u džep i kad ga

vadim.

Bio sam spreman da čekam, da joj dozvolim da ne obrati pažnju na mene.

Nisam imao plan, a i da jesam, ne bih mogao da ga sprovedem. Glava mi je bila

tako laka da sam osećao vrtoglavicu; od jakog mirisa limuna, pudera za lice i

blagog ženskog znoja, mislio sam. Slanog. Ne gorkog kao što je muški. Ni dan-

danas ne znam zašto sam joj se obratio na vratima.

Mogu da zamislim šta svet priča. Da sam Violetu gledao kao komad

nameštaja. Do kojeg ti je stalo iako svakog dana moraš nečim da ga podupireš.

Ne znam. Ali posle Viktorija nikad se ni s kim nisam zbližio. S Džistanom i

Stakom sam blizak, ali ne kao s nekim ko te zna od rođenja i s kim si zajedno

odrastao. Viktoriju bih rekao kako je bilo. Džistanu i Staku, njima bih mogao da

kažem nešto približno, ne kako je stvarno bilo. Nisam mogao da kažem nikome

osim Dorkas, a njoj sam rekao stvari koje nikad nisam rekao sebi. S njom sam

bio svež, opet nov. Pre nego što sam je sreo sedam puta sam postao nov. Prvi

put onda kad sam sebi dao ime, pošto mi ga niko drugi nije dao i niko nije znao

kakvo bi moglo ili trebalo da bude.

Rodio sam se i odrastao u okrugu Vesper, u Virdžiniji, 1873, u mestašcu

po imenu Vijena. Roda i Frenk Vilijams odmah su me usvojili i podigli zajedno

sa šestoro sopstvene dece. Kad me je gospođa Roda uzela, njeno najmlađe dete

imalo je tri meseca i bili smo bliži nego mnoga prava braća koju sam video.

Zvao se Viktori. Viktori Vilijams. Mene je gospođa Roda nazvala Džozef, po

svom ocu, ali ni ona ni gospodin Frenk nisu mislili o prezimenu. Nikad se nije

pretvarala da sam joj rođeni sin. Kad je delila dužnosti ili nešto lepo, rekla bi

„Kao da si moj”. Valjda sam je zbog tog „kao” upitao - mislim da još nisam

imao tri godine - gde su mi pravi roditelji. Pogledala me je preko ramena,

osmehnula se najslađim osmehom, ali nekako tužnim i rekla mi, O, dušo, nestali

su bez traga. Kako sam tada točuo i razumeo, ja sarn bio „trag” bez kojeg su

nestali.

Prvog dana u školi morao sam da imam dva imena. Džozef Trag, rekao

sam učitelju. Viktori se celim telom okrenuo ka meni.

„Zašto si mu to rekao?” upitao je.

„Ne znam”, rekao sam. „Onako.”

„Mama će se ljutiti. I tata.”

Bili smo u školskom dvorištu, lepom, ali punom đubreta. Bosonogi, nas

dvojica. Vadio sam parčence stakla iz tabana, pa nisam morao da pogledam

Viktorija. „Neće”, rekao sam. „Tvoja mama nije moja mama.”

„Ako nije ona, ko je?”

„Jedna žena. Vratiće se ona. Doći će po mene. I tata.” Tada sam prvi put

saznao da to verujem i želim.

Viktori je rekao: „Znaju gde su te ostavili. Doći će kod nas. Znaju da si

kod Vilijamsa.” Pokušavao je da hoda kao na oprugama, kao njegova sestra.

Njoj je to odlično uspevalo i toliko se pravila važna da je Viktori stalno vežbao.

Sećam se njegove senke u prašini ispred mene. „Znaju da si kod Vilijamsa,

trebalo bi da se zoveš Vilijams.”

Rekao sam: „Moraju da me prepoznaju. Među svima vama, i da me

pokupe. Ja sam Trag, ono bez čega su otišli.”

„Baš gadno.”

Viktori se nasmejao, zagrlio me oko vrata i oborio na tlo. Ne znam šta se

desilo s komadićem stakla. Nikad ga nisam izvadio. Niti je iko ikad došao po

mene. Nikad nisam upoznao svog rođenog tatu. A majka... čuo sam jednu ženu

u hotelskoj trpezariji i prenerazio se. Razgovarala je sa dve druge žene dok sam

im sipao kafu. „Rđava sam prema svojoj deci”, rekla je. „Nije namerno, prosto

me nešto iznutra tera. Dobra sam majka, ali je njima bolje bez mene; kad su sa

mnom, ne događa im se ništa dobro. Oni koji odu procvetaju; oni koji ostanu

muče se. To me strašno tišti, možete zamisliti kako mi je.”

Morao sam krišom da je pogledam. Treba imati petlju da se to kaže. Da

se prizna.

Druga promena dogodila se kad sam napustio kuću i učio da budem

odrastao muškarac. Da budem nezavisan i da jedem bilo šta. Nije mi nedostajao

otac jer sam najpre imao gospodina Frenka. Čvrst kao stena; nije pravio razliku

među nama, decom. Ali najvažnije je to što je mene i Viktorija izabrao najbolji

čovek u okrugu Vesper da mu pomažemo u lovu. Govorim o ponosu. Najbolji u

okrugu izabrao je mene i Viktorija da nas podučava i da s nama lovi. Bio je tako

dobar da je pušku nosio tek reda radi jer je tačno znao šta će njegov plen uraditi,

kako da prevari zmiju, uhvati zeca i mrmota u zamke od grana i žice; da ispusti

zvuk kojem rečne ptice ne mogu odoleti. Belci su govorili da je vrač, tako nisu

morali da mu priznaju pamet i veštinu. Lovac nad lovcima, to je to. Lukav

koliko se može biti. Naučio me je dve stvari po kojima sam se upravljao čitavog

života. Prvo, kakva je ljubaznost belaca: moraju da se sažale na nešto da bi im

se dopalo. Drugo - drugo sam zaboravio.

Zbog njega, zbog onoga što sam od njega naučio, bilo mi je prijatnije u

šumi nego u gradu. Ograde i stubovi su me razdraživali. Ljudi koji su me znali

bili su sigurni da nikad ne bih uspeo da svarim grad. Zbijene zgrade? Asfaltne

staze? Ja? Jok ja.

Hiljadu osamsto devedeset treće promenio sam se treći put. Kad je Vijena

izgorela do temelja. Crvena vatra brzo je uradila ono što beli čaršavi dugo nisu

uspevali da završe: zbrisala sav trud ljudskih ruku; ispraznila sva polja; najurila

nas iz kuća tako da smo trčali iz jednog dela okruga u drugi - ili nikuda. Hodali

smo i radili, radili i hodali, ja i Viktori, petnaest milja do Palestine. Tu sam sreo

Violetu. Venčali smo se i skrasili na imanju Harlona Riksa, blizu Tajrela. On je

imao najgoru zemlju u okrugu. Violeta i ja smo je obrađivali dve godine. Kad

više ništa nije uspevalo, kad smo žnjeli samo kamenje, jeli smo ono što ja

ulovim. Starom Riksu je dozlogrdilo, pa je prodao imanje nekom Klejtonu Bidu,

zajedno s dugom. Dug je iznosio sto osamdeset dolara, a imanje je vredelo

osamdeset. Kamate, rekao je, đubrivo i sve ono što mora da se kupi; plaćam i

plaćam, a cene stalno rastu, žalio se. Violeta je održavala našu kuću i okućnicu,

i orala njegovu zemlju, a ja sam išao između Bera, Kroslenda i Gošena tražeći

posao i radeći. Ponekad sam obarao borove, češće radio u pilani. To nam je

uzelo pet godina, ali smo uspeli.

Onda sam počeo da postavljam šine za Južno nebo. Imao sam dvadeset

osam godina i bio naviknut na promene; kad sam čuo da je Buker T. pojeo

sendvič u predsednikovoj kući, bio sam dovoljno hrabar da poslušam nešto

novo: odlučio sam da kupim komad zemlje. Prava budala, pomislio sam da će

mi dozvoliti da ga zadržim. Prevarili su nas pomoću dva papira koja nikad

nisam video ni potpisao.

Četvrti put sam se promenio 1906, kad sam poveo ženu u Rim -

železničku stanicu u blizini njenog rodnog mesta - i kad sam zamenio južno

nebo severnim. Pet puta su nas selili iz vagona u vagon zbog zakona Džima

Kroa.

U početku smo živeli u Tenderlojnu, u stančiću pored pruge. Violeta je

radila po kućama, a ja sam radio sve: od štavljenja kože za cipele belaca do

cigara u sobi gde su nam čitali dok smo zavijali duvan. Noću sam čistio ribu, a

danju klozete dok nisam počeo da poslužujem za stolom. Mislio sam da sam se

konačno smirio u svom trajnom, petom ja kad smo napustili smrad ulice

Malberi i Male Afrike, i ujedljive pacove iz zapadne Pedeset treće ulice.

Tada su već bile nestale sve svinje i krave; tamo gde su nekad bile male

farme poput one koju sam hteo da kupim, nicale su zgrade. Obojenog su mogli

ubiti iz pištolja samo zato što je tuda prolazio. Gradili su blokove i zasebne kuće

s velikim dvorištima i povrtnjacima. A onda, baš pred rat, iznajmili su čitave

kvartove obojenima. Lepe. Ne kao u centru grada. Sa stanovima od pet ili šest

prostorija, pa čak i deset; ko može da zaradi pedeset-šezdeset dolara mesečno,

useljava se. Kad smo se preselili iz 140. ulice u veći stan u Aveniji Lenoks,

stanari svetle kože pokušali su da nas oteraju. Violeta i ja smo se borili protiv

njih kao da su belci. I pobedili. Onda je naišlo teško vreme, pa su se stanodavci,

beli i crni, otimali oko kirije obojenih, što je bilo u redu jer smo mogli da

živimo u pet soba iako su neki dve iznajmljivali. Zgrade su ličile na dvorce sa

slika; mi smo od početka čistili svačije đubre i najbolje smo znali kako da ih

održavamo. Svuda smo imali ptice i biljke, ja i Violeta. Skupljao sam balegu sa

ulice da nađubrim zemlju u saksijama. Trudio sam se da i pred kućom bude isto

tako lepo kao i unutra. Tada sam već radio u hotelu. To je bolje od posluživanja

u restoranu jer u hotelu ima više načina da dobiješ napojnice. Plata je bila mala,

ali je bakšiš padao na dlan kao orasi u novembru.

Kad su kirije ponovo porasle, i kad su se cene govedine u našem delu

grada udvostručile iako su za belce ostale iste, počeo sam da prodajem po

susedstvu Kleopatrine proizvode. Mada Violeta nije više radila po kućama, već

se bavila samo friziranjem, lepo smo izlazili na kraj.

Onda je došlo leto 1917; kad su oni belci dograbili šipku, ponovo sam bio

nov-novcat, naravno, jer je malo nedostajalo da me ubiju. Uz mnoge druge.

Jedan od njih se smilovao i zadržao ostale da me ne dotuku na licu mesta.

Ne znam tačno kako je počela pobuna. Možda onako kako je pisalo u

novinama, kako su govorili kelneri s kojima sam radio, ili kako je rekao Džistan

- ono društvo, rekao je, koje je belcima slalo pozivnice da gledaju kako obojeni

živi gore. Džistan kaže da ih je došlo na hiljade. Džistan kaže da je to svima

sedelo na grudima: da nije puklo zbog ubijanja, puklo bi zbog nečeg drugog.

Tokom rata odvodili su na rad rojeve obojenih. Ludaci na jugu besneli su zato

što crnje odlaze; ludaci na severu besneli su zato što dolaze.

Video sam neke stvari u svoje vreme. U Virdžiniji. Dvojica od moje

neprave braće. Gadne povrede. Gadne. Gospođa Roda je gotovo presvisla. Bila

je i ona devojka. Došla u posetu svojima kraj Kroslenda. Obična devojka. Ali,

ako se ovde pobuniš, s tobom će krenuti i stotine drugih.

Video sam male dečake kako trče ulicom. Jedan je pao i nije odmah

ustao, pa sam potrčao ka njemu. Onda se to dogodilo. Pobuna se nastavila bez

mene dok smo ja i Violeta brinuli o mojoj glavi. Preživeo sam, ipak, i možda

sam se zato promenio i sedmi put dve godine kasnije, 1919, kad sam prešao

svaki korak puta sa 369. jedinicom. Ne mogu da se setim da sam ikad plesao na

ulici osim tada, kad su svi to radili. Verovao sam da je to poslednja promena, a

svakako je bila najbolja zato što je rat došao i prošao, i što mi je ponos na

obojene borce iz 369. cepao srce nadvoje. Džistan mi je našao posao u drugom

hotelu gde su napojnice više šuškale nego zveckale. Krenulo je. Godine 1925.

svima je krenulo. Onda je Violeta počela da spava s lutkom u naručju. Prekasno.

Razumeo sam na neki način. Na neki način.

Nemoj me pogrešno razumeti. Nije Violeta kriva. Sve je moja krivica.

Sve. Nikad neću sebi oprostiti ono što sam uradio toj devojci. Nikad. Dogodila

mi se jedna promena odviše. Postao sam nov jednom odviše. Možeš da kažeš da

sam čitavog života bio nov crnac. Ali, sve što sam proživeo, sve što sam video,

ne samo jedna od tih promena, pripremali su me za nju. Za Dorkas. Kao da mi

je dvadeset godina i da tamo, u Palestini, prvi put utoljujem glad.

Svi su bili iznenađeni kad smo otišli, ja i Violeta. U Sitiju su ljudi

usamljeni, rekli su, ali pošto je mene podučavao najbolji lovac svih vremena,

samoća mi ne može ništa. Samo napred. Dečak sa sela; čovek sa sela. Kako sam

mogao da znam šta osamnaestogodišnja devojka može da pobudi u odraslom

muškarcu čija žena spava s lutkom? Da ću zbog nje upoznati usamljenost kakvu

nisam mogao ni da zamislim u šumi u kojoj nema ljudskog bića petnaest milja

unaokolo, ili na obali reke gde mi je jedino društvo bio živi mamac. Da će me

ona ubediti da nisam upoznao slatku stranu nijedne stvari dok nisam okusio njen

med. Kažu da zmije nakratko oslepe pred poslednji svlak.

*

Imala je dugu kosu i rđav ten. Četvrt litre vode dva puta na dan rešilo bi

problem, očistilo kožu, ali joj to nisam rekao, sviđala mi se takva. Mali

polumeseci ispod jagodica, kao izbledeli tragovi kopita. Tu i na čelu. Kupovao

sam joj pomade koje je tražila, ali mi je bilo drago što ne deluju. Da izbrišu

moja mala kopita? Najbolja stvar na ovom svetu, jedina, jeste da nađeš trag i da

ga slediš. Išao sam za tragom svoje majke u Virdžiniji i našao sam je, a onda

sam pratio Dorkas iz jednog dela grada u drugi. Nisam morao da se trudim. Ni

da razmišljam. Nešto drugo uzme stvar u svoje ruke kad trag počne da ti govori;

ispušta tako jake signale da više ne moraš ni da gledaš. Ako ti trag ne govori,

možeš da ustaneš iz fotelje i pođeš da kupiš dve-tri cigarete, s novčićem u

džepu, najpre laganim korakom, pa trkom, i da završiš negde na Stejten Ajlandu

zato što si vikao iz sveg glasa, ili možda na Long Ajlendu piljeći u koze. Ali kad

trag govori, šta god da ti se ispreči na putu, obrećeš se u prepunoj sobi i poslati

metak pravo u njeno srce, iako bez tog srca ne možeš da živiš.

Želeo sam da ostanem tamo. Onda kad je pištolj opalio tuuu! i niko ga

nije čuo osim mene, pa se zato gomila nije raspršila kao jato crvenih drozdova

na koje je ličila, već je ostala zbijena, začarana snagom plesa i ritma koji je nisu

puštali da se raziđe. Hteo sam da ostanem tamo. Da je uhvatim pre nego što

padne i povredi se.

Nisam tražio trag. On je tražio mene,a kad je počeo da mi govori nisam

ga odmah čuo. Tumarao sam, nasumice, čitavim Sitijem. Imao sam pištolj, ali

nisam hteo da te dodirnem pištoljem, već svojom rukom. Pet dana tumaranja.

Prvo Visoka moda na 131. ulici zato što sam mislio da tamo ideš u utorak kod

frizera. Svakog prvog utorka u mesecu. Nisi bila tamo. Došle su neke žene s

ribljom večerom iz Salemskog baptiste, slepi blizanci svirali su na gitari, i bilo

je tačno onako kako si mi rekla - samo jedan je slep, drugi folira. Možda nisu ni

braća, a kamoli blizanci. Njihova mamica je smislila kako da dopuni budžet.

Svirali su nešto čađavo; u svakom slučaju ne gospel kao obično, i žene koje

prodaju riblji ručak pričale su ružno o njihovoj majci, ali njima nisu rekle ni reč,

i znam da su se dobro provodile, jer je jedna od najglasnijih toliko lupala

stopalom da je jedva uspevala da cokće. Nisu obraćale pažnju na mene.

Potrajalo je dok mi nisu rekle da te nema u knjizi za taj dan. Samo mi je Mini

kazala da si u subotu došla da ti doteraju kosu nasuvo, i da je ona protiv toga ne

zato što zaradi samo pedeset centi, a ne dolar i četvrt kao za kompletnu uslugu,

već zato što to škodi kosi, podgrejava prljavštinu i oštećuje vlasi gore nego išta.

Osim, naravno, trajne. Zašto si išla da doteraš kosu? To mi je prvo palo na

pamet. Prošle subote? Rekla si mi da ideš s horom u Bruklin da pevate u Silohu,

da moraš da kreneš u devet ujutru i da ćeš se vratiti tek uveče. Eto, zato mi je

palo na pamet. Rekla si da si propustila poslednji nastup i da je tetka to otkrila,

pa ovaj put moraš da ideš, eto zato. Nisam sačekao da Violeta izade iz kuće da

bih otključao Malvonin stan. Nije bilo potrebe. Ali, kako si prošle subote mogla

da odeš kod frizera, a da ipak stigneš na stanicu u devet ujutru, kad Mini

subotom ne otvara radnju pre dvanaest jer radi do ponoći zato što svi žele da

budu lepi u nedelju? I ot kazala si redovni termin u utorak? Odbacio sam ružne

misli jer sam pomislio da me je sludela muzika slepih blizanaca. Može to da ti

uradi, izvesna vrsta sviranja na gitari. Ne baš kao klarinet, ali blizu. Da je ta

pesma dolazila iz klarineta, odmah bih znao. Ali, gitare - pomele su me,

posumnjao sam u sebe i izgubio trag. Otišao sam kući i ponovo ga spazio

sutradan kad me je Malvona pogledala i rukom pokrila usta. Ali nije pokrila oči

koje su mi se smejale.

Znam da nisi mislila sve ono što si mi rekla. Kad sam te našao i još

jednom doveo u našu sobu. To što si rekla, znam da nisi mislila. Bolelo je, ipak,

i sledećeg dana sam stajao sleđen na stepeništu ispred kuće i brinuo toliko da mi

je pripala muka. U blizini nije bilo nikog osim Malvone koja je sipala pepeo na

led. Podalje su stajala tri kicoša naslonjena na gvozdenu ogradu. Trideset

stepeni, još nije ni deset sati ujutru, a oni se presijavaju kao lakirana koža.

Glatki. Nemaju više od dvadeset-dvadeset dve godine. Mladi. To je Siti za tebe.

Jedan ima kamašne, a drugom iz džepa viri maramica iste boje kao i kravata.

Ramena na kaputu su nabrana. Stoje, smeju se i iako to, a onda počinju da

pevuše, složno njišući glavama, puckajući prstima. Gradski ljudi, znaš šta hoću

da kažem. Dovoljni sami sebi, mudri, mladi petlovi. Ne moraju prstom da

mrdnu - samo čekaju da kokice prođu i pokupe ih. Strukirani kaputi i maramice

uboji kravata. Misliš da bi Malvona pokrila usta pred njima? Ili da bi tražila da

joj plate unapred za stan koji koriste četvrtkom? Ništa od toga jer petlićima nije

potrebna Malvona. Kokice ih same nađu, a same nađu i mesto; one su te koje

prate tragove. Posmatraju; smišljaju. Petlići čekaju zato što se na njih čeka. Ne

moraju nikoga da prate, da se preznojavaju u frizerskom salonu dok pitaju za

devojku pred ženama koje jedva čekaju da odem da bi mogle na mira da

cupkaju nogom uz bezobraznu muziku i govore kog vraga se ovaj raspituje za

devojku koja još ide u školu, zar nije oženjen ludom starom Violetom? Samo

stari petao poput mene mora da ustane sa stepenika, preseče Malvonu u pola

rečenice i pokuša da krene mirnim hodom, da ne potrči do Invuda gde smo

sedeli prvi put i ti si prekrstila noge u kolenima tako da sam mogao da vidim

zelene cipele koje si iznosila iz kuće u papirnoj kesi da tetka ne bi znala da si

kuckala niz Aveniju Lenoks i uz Osmu ulicu u njima umesto u mokasinama

koje si imala na sebi kad si izašla iz kuće. Dok si trljala stopala, izvrtala

gležnjeve da bi se divila potpeticama, gledao sam tvoja kolena, ali ih nisam

dodirnuo. Ponovio sam ti da je zbog tebe Adam pojeo jabuku. Da je bio bogat

čovek kad je napustio raj. Imao je Evu, a u ustima će mu do kraja života ostati

ukus prve jabuke na svetu. Prvi je saznao kako je to. Zagristi, gristi do kraja.

Čuo je praskavi zvuk i pustio da mu crvena kora slomi srce.

Gledala si me kao da me poznaješ, i stvarno sam misiio da je to raj, i

nisam mogao da upijem tvoje oči zato što sam obožavao male tragove kopita na

tvojim obrazima.

Otišao sam pravo na to mesto. Stari sneg je razmekšao nebo i zacrneo

koru drveća. Na njemu su se videli tragovi pasa, a i zečeva, jasni kao šara na

nedeljnoj kravati. Jedan od tih pasa morao je imati četrdeset kilograma. Ostali

su bili mali; jedan je hramao. Moje stope su napravile zbrku. Kad sam se

okrenuo i pogledao kuda sam prošao, i video sebe kako stojim tamo u cipelama,

bez kaljača, mokar do gležnjeva, znao sam. Nije mi bilo hladno jer sam se sećao

kako je bilo u naše vreme. Onog toplog oktobra, sećaš se? Glog se povijao od

cvetova. Drveće jorgovana, borovi. Žuta topola kod koje su se okupljali

Indijanci izgledala je kao kralj. Prvi put kad smo se tu našli, stigao sam pre tebe.

Dva belca su sedela na kamenu. Spustio sam se na zemlju odmah pored njih i

oni su ubrzo potražili drugo mesto, zgađeni. Kad si u njihovoj blizini moraš da

radiš ili da se praviš da radiš. Zato sam poneo koferče sa uzorcima. Da bi

izgledalo kao da isporučujem nešto važno. Jeste, to je zabranjeno, znam, ali se

bar niko nije usudio da dobacuje. To je davalo mom prisustvu na tom mestu

pomalo opasan izgled, opasniji od činjenice da smo ti i ja zajedno. Urezao sam

naše inicijale na onaj kamen s kojeg su se belci sklonili. D. i Dž. Kasnije, kad

smo našli stan i počeli redovno da se sastajemo, donosio sam ti poklone, misleći

svaki put o tome čime da ti izmamim osmeh i navedem te da dođeš i idući put.

Koliko gramofonskih ploča? Koliko svilenih čarapa? Mali pribor za hvatanje

petlji na čarapama, sećaš li se? Ružičasta metalna kutija s voćem na poklopcu,

puna Šraftovih čokolada. Kolonjska voda u plavoj bočici, koja je mirisala kao

kurva. Jednom cveće, ali si bila razočarana, pa sam ti dao dolar da kupiš šta

hoćeš. Kod kuće, kad sam bio mlad, to je bila čitava dnevnica. Samo za tebe.

Sve samo za tebe. Da snažno zagrizem, sve do jezgra i da ukus kore crvene

jabuke bude sa mnom do kraja života. U sobi Malvoninog sestrića sa firmom

ledadžije na prozoru. Tebi prvi put. I meni, na neki način. Zbog toga bih se,

ponavljam, šepurio po čitavom vrtu, šepurio! sve dok me ti držiš pod ruku,

devojko. Dorkas, devojko, tvoj prvi put i moj. Izabrao sam te. Niko mi te nije

dao. Niko nije rekao: ova je za tebe. Ja sam te izdvojio. Nije bio pravi čas, da, i

ružno sam se poneo prema svojoj ženi. Ali, izdvajanje, biranje. Nikad nemoj

pomisliti da sam izgubio glavu ili da sam pao u zanos. Nisam pao u to, već sam

se u tome uzdigao. Video sam te i doneo odluku. Svoju odluku. Moja odluka je

bila i da te pratim. To je nešto što sam naučio kod kuće. Možda ti nisam ispričao

to o sebi. Moj talenat za šumu kojem se divio čak i on, najbolji koji je ikad

postojao. Ikad. Ti stari ljudi, sve su znali. Kažem da sam bio nov sedam puta

pre nego što sam te sreo, ali nekad, tamo, ako si bio obojen ili hteo da to budeš,

morao si da budeš nov i da ostaneš isti svakog dana kad izađe sunce i svake noći

kad zađe. I veruj mi, dušo, tada to nije bilo samo stanje duha.

* * *

Nezgodna stvar, rekla bih, pokušaj da se dokuči nečije stanje duha. Ali,

vredi truda ako si kao ja - radoznala, maštovita i dobro obaveštena. Džo se

ponaša kao da mu je sasvim jasno šta je starima davalo snage da istraju, ali

sigurno ne zna mnogo o Pravoj Bel, na primer, jer sumnjam da mu je Violeta

ikad govorila o svojoj baki - a o majci sasvim sigurno nikad. Dakle, ne zna. Ne

znam ni ja, iako mi nije teško da zamislim kako je moralo biti.

Njeno stanje duha kad se iz Baltimora vratila u okrug Vesper - to je

sigurno čitav roman. Otišla je iz Vordsvorta, okružnog središta, kao robinja, a

vratila se 1888. kao slobodna žena. Njena ćerka i unuci živeli su u bednom

mestašcetu po imenu Rim, dvanaest milja severno od grada koji je napustila.

Unuci su imali od četiri do četrnaest godina, a jednoj unuci, Violeti, bilo je

dvanaest kad je videla Pravu Bel. Onda kad su došli da sve pokupe, lonce i

stolicu na kojoj je sedela njena kći Draga Rouz. Kad je stigla, imala je šta da

vidi: pored nekoliko pozajmljenih slamarica i odeće koju su nosili na sebi, tu je

bio i papir koji je potpisao muž Drage Rouz - da ti ljudi imaju pravo, valjda čak

i dužnost, da to urade, da sve pokupe ako kiša odluči da ne padne ili ako se

umesto nje s neba stušte komadi leda i stuku lišće i plodove sa stabljika. Ni reči

o tome da se muž pridružio partiji koja se zalaže za crnačko pravo glasa. Bez

kuće i zemlje, žalosna mala porodica krila se u napuštenoj brvnari koju su

pronašli neki susedi i jela ono što su ti susedi mogli da odvoje od usta i što bi

devojčice napabirčile po šumi i polju. Mnogo okre i pasulja i, pošto je bio

septembar, raznih suvih bobica. Dvaput im je, ipak, sveštenikov sin doneo

mladu vevericu da se pogoste. Rouz je rekla ljudima da je njenom mužu

prekipelo, da mu je dozlogrdila beskorisnost sopstvenih leđa i ruku, da se

umorio od prženih zelenih paradajza i zrnevlja, da ga je obuzela žudnja za

mesom, pravim mesom, a ne kožom, da je pobesneo zbog cene kafe i oblika

nogu najstarije kćeri i naprosto otišao. Ustao i otišao. Negde gde može da sedi i

razmišlja o tome, ili da samo sedi. Bilo je bolje da nešto izmisli nego da kaže

ono što zna. Mogli bi ponovo da dođu, ne samo po lonce, tiganje i kuću.

Srećom, Prava Bel je umirala i želela da umre u okrugu Vesper nakon što je

dala čitav život gospođici Veri Luiz u Baltimoru.

Umiranje je potrajalo jedanaest godina, dovoljno da Prava Bel pomogne

Dragoj Rouz, sahrani je, četiri puta vidi kako se vraća njen muž, isplete šest

prekrivača, preseli se trinaest puta i napuni Violetinu glavu pričama o svojoj

beloj gospodarici i svetlosti njenog i svog života - prelepom mladiću čije je ime,

iz očiglednih razloga, Golden Grej. Zlatno Sivo. Grej, zato što je to bilo prezime

gospođice Vere Luiz (njegove oči su postale sive mnogo, mnogo godina

kasnije); Golden, zato što su bebeću svetloružičastu kožu i paperje na glavi

smenili blistavo zlatna put i meki zlatni uvojci koji su padali preko čela i ušiju.

Ni blizu tako plavi kao što je nekad bila kosa Vere Luiz, ali je Prava Bel

zavolela dečaka baš zbog njihove sunčane boje i sitnih talasa. Ne odmah. Nešto

kasnije. Glasno bi se nasmejala kad god bi joj pogled pao na njega, a to znači

mnogo puta svakog bogovetnog dana punih osamnaest godina.

Njih troje su živeli u lepoj kući od peščara u baltimorskoj ulici Edison,

daleko od okruga Vesper u kojem su se rodile Vera Luiz Grej i Prava Bel, a bela

gospođa ispričala je susedima i prijateljima donekle istinitu priču: nije mogla da

podnese skučenost rodnog okruga. Povela je sa sobom sluškinju i jedno siroče

koje joj priraslo za srce nadajući se da će u Baltimoru naći širi i istančaniji

život.

Bila je to otpadnička, gotovo sifražetska stvar; susedi i nesuđene

prijateljice okružili su Veru Luiz rastojanjem onoliko pristojnim koliko su bili

pristojni. Ako su mislili da će je tako prevaspitati, ubediti da potraži muža,

prevarili su se. Bogata i tvrdoglava došljakinja zadovoljila se luksuzom i sama

povećala rastojanje. Potpuno se posvetila čitanju knjiga, pisanju pamfleta i

obožavanju siročeta.

Od samog početka bio je svetiljka u toj tihoj, senovitoj kući. Svakog jutra

iznova zadivljene njegovim izgledom, otimale su se o svetlost koju je rasipao.

Vera Luiz ga je kvarila, a Prava Bel mu je u svemu popuštala i smejući se, uvek

nasmejana, hranila ga kolačima i ne bi mu davala parče lubenice dok iz njega ne

bi izvadila svaku, ama baš svaku semenku. Vera Luiz ga je oblačila kao princa

od Velsa i čitala mu živopisne priče.

Prava Bel je, naravno, sve znala zato što, pre svega, u Vordsvortu nije

moglo da se sakrije mnogo stvari, a u veleposedničkoj kući nijedna. Nikom nije

moglo da promakne koliko puta nedeljno je pozivan crni mladić iz Vijene da

jaše sa gospođicom Verom, i u kom delu šume su najradije jahali. Prava Bel je

znala što i svi robovi, i više, jer je njen jedini posao bio da brine o potrebama i

željama gospođice Vere Luiz, a to znači i o njenom rublju koje je jednom

mesečno morala da namače u sirćetu preko noći. Kad to više nije bilo potrebno,

kad se lično rublje moglo svakog dana prati zajedno sa ostalim, Prava Bel je

znala zašto, a Vera Luiz je znala da ona zna. Nije bilo potrebe da se govori o

tome. Nisu znali jedino očevi. Budući otac - crni mladić - nikad nije ni saznao,

mislila je Prava Bel, jer Vera Luiz nikad više nije pomenula njegovo ime, niti

mu se ikad približila. Stari otac, pukovnik Vordsvort Grej, nije znao ništa. Baš

ništa.

Sigurno mu je žena na kraju rekla. Na kraju. Iako o tome nikad nije

razgovarala s ćerkom, niti je, nakon otkrića, s njom razgovarala o bilo čemu,

sigurno je obavestila Pukovnika koji je, kad je čuo šta je imao da čuje, ustao, pa

seo, pa opet ustao. Ruka mu se razmahala po vazduhu kao da nešto traži: gutljaj

viskija, lulu, bič, pušku, demokratsku platformu, srce - Vera Luiz nikad nije

saznala šta. Nekoliko sekundi izgledao je ranjen, duboko, duboko ranjen. Onda

je njegov bes pokuljao u sobu, zamaglio kristal i pretvorio uštirkani stolnjak u

mlitavu krpu. Shvativši strahotu koja se dogodila njegovoj kćeri, preznojio se;

na njegovom imanju bilo je sedmoro mulatske dece. Znoj mu je izbijao iz

slepoočnica i skupljao se ispod brade, natapao košulju pod pazuhom i na leđima

dok je bes kuljao i plavio stvari. Puzavica na stolu se uspravila, a srebro je

postalo klizavo na dodir. Onda je obrisao čelo, sabrao se i uradio pravu stvar:

udario Veru tako da je odletela do stola za serviranje.

Poslednji udarac je ipak zadala majka: ne pomerivši obrve, pogledala je

devojku koja je pokušavala da se pridigne s takvim gađenjem da je ova osetila

kiseli ukus pljuvačke koja je izvirala pod majčinim jezikom i punila joj obraze.

Samo je vaspitanje, brižljivo vaspitanje sprečilo tu pljuvačku da poleti ka njenoj

kćeri. Nije izgovorena nijedna reč, ni tada ni kasnije. Nikad. A sanduk za rublje

do vrha ispunjen novcem, koji je sledeće srede stavljen na Verin jastuk, bio je,

uz svu velikodušnost, težak od prezira. Više novca nego što je ikome bilo

potrebno za sedam meseci daleko od kuće. Toliko novca da je poruka bila jasna

kao dan: umri ili živi. Ali ne ovde.

Povela je sa sobom Pravu Bel. Ne znam koliko je jednoj robinji bilo teško

da napusti muža koga zbog rada i udaljenosti i inače nije mnogo viđala, i da

poveri brigu o dve kćeri staroj tetki. Draga Rouz i Mej tada su imale osam i

deset godina. Neka bi Bog bio u pomoći svakom u tom uzrastu, a nije bio ni od

kakve pomoći majci koja je živela u Vordsvortu, miljama daleko od muža, u

kući bogataša gde je danonoćno brinula o njegovoj kćeri. Možda i nije tako

teško zatražiti od starije sestre da se pobrine za muža i ćerke kad se polazi u

Baltimor sa gospođicom Verom Luiz, i to na određeno vreme. Prava Bel je

imala dvadeset sedam godina i kako bi inače videla veliki grad?

Pored toga, možda joj je gospođica Vera Luiz pomogla da ih potkupi

papirnim novcem jer ga je svakako mnogo dobila. Ali, ko zna, možda i nije.

Možda je Prava Bel namrštena sedela u prtljažnim kolima i truckala se zajedno

sa kutijama i sanducima, nesposobna da posmatra zemlju kroz koju je prolazila.

Možda joj je bilo teško. U svakom slučaju, nije imala izbora, ostavila je za

sobom muža, sestru, Dragu Rouz i Mej; ako su je morile brige, plavi dečačić ih

je ublažavao zaokupljajući njenu pažnju punih osamnaest godina, sve dok nije

otišao od kuće.

Onda je 1888. godine Prava Bel ubedila sebe i svoju gospodaricu da je na

umoru, uzela deset dolara sa orlom, dvadesetdvogodišnju platu koju je

gospođica Vera počela da joj obračunava čim se zavrsio rat (ali je sama čuvala

novac da njenoj služavci ne bi koješta palo na pamet) - i odgovorila na vapaje

Drage Rouz. Vratila se u okrug Vesper s baltimorskim pričama za unuke koje je

tada prvi put videla. Iznajmila je kućicu, kupila šporet i očarala devojčice

opisujući im život sa divnim dečakom koji se zvao Golden Grej. Kako su ga

kupale tri puta na dan i kako je na njegovom rublju plavim slovima bilo

izvezeno slovo G. Kakvog je oblika bila kada i šta su stavljale u vodu da bi

mirisao sad na ruzmarin, sad na lavandu. Kako je bio pametan i pravi mali

gospodin. Kakve je smešne starmale stvari govorio kao dete i kakvu je vitešku

hrabrost pokazao kao mladić kad je krenuo da pronađe, a s malo sreće i ubije

svog oca.

Odjahao je; Prava Bel ga više nije videla i nije znala da li je Vera Luiz

bolje prošla. Sećanja o dečaku bila su joj više nego dovoljna.

Mnogo sam mislila o njemu, pitala se da li je on zaista bio to što su volele

Prava Bel i, kasnije, Violeta. Ili je bio tašt i ohol naduvenko koji je brinuo samo

o svom kaputu i dugmetima od slonovače na prsluku? Koji je prešao čitav taj

put da bi povredio ne svog oca, već svoju rasu.

Lepa kosa nikad nije predugačka, rekla mu je jednom Vera Luiz. Pošto je

izgledalo da se ona razume u te stvari, poverovao joj je. Gotovo sve drugo što

mu je rekla bilo je pogrešno, ali tu poslednju stvar smatrao je neprikosnovenom

istinom. Zato su zlatni uvojci pokrivali okovratnik njegovog kaputa, iako je

savet o pravoj dužini kose u sitničavom i zahtevnom Baltimoru dobio od žene

koja ga je slagala gotovo o svemu, pa i o tome šta mu je ona: vlasnica, majka ili

ljubazna susetka. Nije ga, doduše, slagala ni onda (a trebalo joj je osamnaest

godina da to prevali preko jezika) kad mu je rekla da je njegov otac crni-crncati

crnja.

Vidim ga u u lakim otvorenim kolima. Konj mu je plemenit - vranac.

Pozadi je privezan kovčeg: veliki, pun finih košulja, rublja, vezenih čaršava i

jastučnica; tu su i srebrna tabakera i srebrni toaletni pribor. Pored njega je

uredno presavijen dugačak kaput boje vanile sa tamnosmeđim manžetnama i

okovratnikom. Daleko je od kuće, kiša počinje da pljušti, ali avgust je, nije mu

hladno.

Levi točak udara o kamen i on začuje, ili mu se čini da je začuo, tup zvuk.

Možda se kovčeg otkačio? Zauzdava konja i silazi. Da nije neka od njegovih

stvari oštećena? Otkriva da se smaklo uže i da se kovčeg naherio. Vraća sve na

svoje mesto i čvršće zateže kanap.

Zadovoljan svojim poslom, ali ne i pljuskom, štetom koju trpe njegova

odeća i brzina putovanja, gleda oko sebe. Među drvećem s leve strane vidi golu

ženu, crnu kao kupina. Koža joj je mestimično pokrivena blatom, a kosa puna

lišća. Oči su joj krupne i strašne. Spazila ga je i potrčala, ali gleda u njega, a ne

ispred sebe, i udara glavom o drvo. Prestravljeno telo poletelo je pre no što su

oči uspele da nađu liniju bekstva. Sudar s drvetom je obara na tle i onesvešćuje.

Posmatra je i onda, držeći obod šešira, žurno kreće ka kolima. Ne želi da

ima nikakve veze sa onim što je video - u stvari, siguran je da ne beži od stvarne

žene, već od „prikaze”. Dohvata uzde i ne može da ne primeti da je i njegov

konj crn, go i sjajan od kiše, konj s kojim su povezana osećanja sigurnosti i

ljubavi. Uočava nešto čudno: konj u njemu izaziva ponos; žena mučninu. Malo

je postiđen i odlučuje da se uveri da je zaista posredi prikaza, da nikakva gola

žena ne leži u travi.

Vezuje konja za jednu mladicu i gaca po kiši do mesta gde je žena pala.

Još je tu, opružena na tlu. Otvorenih usta, raširenih nogu. Na glavi joj se

uobličuje mala bara. Stomak joj je veliki i napet. Saginje se zadržavajući dah da

bi se odbranio od zaraze, smrada ili nečeg sličnog. Nečeg što bi moglo da ga

dotakne ili uđe u njega. Ili je mrtva ili u dubokoj nesvesti. Mlada je. Ne može

baš ništa da učini za nju. Ta pomisao mu donosi olakšanje. Onda primećuje

talasasto kretanje njenog stomaka. Unutra se nešto miče.

Ne može da vidi sebe kako je dodiruje, ali vidi sebe kako odlazi po drugi

put, penje se u kočiju i po drugi put je ostavlja. Neprijatna mu je ta slika i ne

želi da je ugradi u svoje sećanje. A sve to ima neke veze i sa onim odakle je

došao i zbog čega, kuda ide i zašto putovanjeu njemu izaziva upornu, svesnu

uzrujanost. Događaj se uobličuje u priču o pustolovini koja će naljutiti Veru

Luiz i ublažiti kaznu za oceubistvo. Možda.

Uzima kaput sa praznog sedišta, razmotava ga i njime pokriva ženu.

Onda je podiže na ruke i nosi do kola posrćući; teža je nego što je očekivao.

Napreže se da je postavi u sedeći položaj. Telo joj je iskošeno: glava najdalje od

njega, boso stopalo dodiruje izvanrednu, ali blatnjavu čizmu. Nada se da će tako

i ostati, iako ne može da pomeri prljavo stopalo: ako je ponovo uspravi, glava bi

mogla da poleti na njegovu stranu kočije. Blago ošine konja iz straha da bi zbog

rupa i blata na putu mogla da ga dotakne i nekim drugim delom tela.

Ide prema kući koja se nalazi nadomak gradića po imenu Vijena. U toj

kući živi njegov otac. Zanimljiva mu je, čak smešna pomisao da će se pojaviti

pred tim crncem koga nikad nije video (i koji nikad nije ni pokušao da vidi

njega) s crnom, mokrom ženom na rukama. Pod uslovom, naravno, da se

devojka ne probudi, i da se komešanje u njenom stomaku ne pojača. Plaši ga

pomisao da bi se mogla osvestiti i postati nešto više od njegovog sopstvenog

mračnog nauma.

Neko vreme je nije ni pogledao. Sad to čini i primećuje krvav potočić koji

izvire na vilici i teče niz vrat. Nije se onesvestila od sudara s drvetom; po svoj

prilici je udarila glavom o neki kamen kad je pala. Ali još diše. Nada se da neće

umreti - još ne, ne pre nego što stigne do kuće čiji mu je položaj i izgled

nacrtala Prava Bel jasnim, dečjim potezima.

Kiša je odlučila da mu pravi društvo; tek što pomisli da jenjava, ona se

posle nekoliko metara pojača. Putuje već šest sati, najmanje toliko, a gostioničar

ga je uveravao da će stići pre mraka. Sad više nije u to siguran. Ne bi baš rado

proveo noć sa ovom putnicom. Smiruje se kad naiđe na dolinu - trebalo bi da je

pređe za jedan sat i da onda stigne do kuće na milju-dve ispred Vijene. Kiša

najednom prestaje. To je najduži sat, ispunjen sećanjima na raskoš i bol. Kad

stigne do brvnare, uteruje kola u dvorište i nalazi štalu sa dva pregratka za

životinje. U jedan od njih uvodi konja i pažljivo ga briše. Baca mu ćebe na leđa

i kreće da potraži vodu i hranu. Tome posvećuje mnogo vremena. Stalo mu je, a

nije ni sasvim siguran da ga neko ne posmatra iz kuće. Zapravo se nada da je

tako; nada se da ga crnac gleda otvorenih usta kroz pukotinu između debala od

kojih je napravljen zid.

Niko ne izlazi da mu se obrati, možda i nema nikoga. Pošto je zbrinuo

konja (jedna potkovica moraće da se popravi, primetio je), vraća se do kola po

kovčeg. Odvezuje ga i tovari na rame. Dok ga nosi u kuću njegov kaput i

svilena košulja još se više gužvaju. Kad stigne do malog trema i ne pokušava da

pokuca; vrata su zatvorena, ali ne i zabravljena. Ulazi i traži pogledom pogodno

mesto za kovčeg. Spušta ga na prljavi pod i razgleda kuću. U svakoj od dve

sobe: poljski krevet, sto, stolica, ognjište, u jednoj i peć. Skromno, praktično,

muški, ali bez ikakvog obaveštenja o ličnosti vlasnika. Peć je hladna, na

ognjištu se uzdiže gomila pepela, ali bez žara. Stanar je verovatno odsutan jedan

dan, možda dva.

Pošto je smestio prtljag, vraća se po ženu. Uklanjanje kovčega poremetilo

je ravnotežu i kola su se malo nagnula. Otvara vrata i izvlači je. Koža joj je

gotovo prevruća za dodir. Dugački kaput u koji je umotana vuče se po blatu dok

je nosi ka kući. Spušta je na poljski krevet, a onda opsuje što nije skinuo ćebe.

Sad ona leži na ćebetu i on nema čime da je pokrije osim svojim kaputom.

Može da se oprosti od tog kaputa. Odlazi u drugu sobu, pretura po drvenom

sanduku, nalazi žensku haljinu. Oprezno podiže kaput i pokriva ženu haljinom

koja čudno miriše. Onda otvara kovčeg i vadi belu pamučnu košulju i prsluk od

flanela. Namešta košulju na naslon jedine stolice jer strahuje da bi je klin

ukucan u zid mogao oštetiti. Pažljivo pregleda suve stvari. Zatim se posvećuje

ognjištu. U sanduku za drva ima cepanica, a u najdaljem uglu sobe nalazi se

konzerva s kerozinom. Njime poliva cepanice koje je naslagao. Ali, nema

šibica. Dugo traži šibice i najzad ih nalazi u konzervi, zamotane u komadić

grubog platna. Pet šibica, da budemo precizni. Dok je tražio šibice, kerozin je

ispario. Nije vičan ovome. Uvek su drugi palili vatru za njega. Ali, uporan je i

najzad ima pravi hučan plamen. Sad može da sedne, zapali cigaru i pripremi se

za povratak čoveka koji tu živi. Čoveka koji se, po svemu sudeči, zove Henri

Letroj, mada Prava Bel čudno izgovara to ime. Čoveka bez značaja, ako se

izuzme skromna reputacija lovca zasnovana na dve-tri pustolovine u kojima je

došla do izražaja njegova sposobnost čitanja tragova. Davno je to bilo, rekla je

Prava Bel. Ona ga je snabdela svim pojedinostima, pošto se Vera Luiz zatvarala

u sobu ili okretala glavu na drugu stranu kad joj je postavljao pitanja. Henri

Letroj ili nešto slično, ali zar je ikom važno ime jednog crnje. Osim ženi koja je

zažalila što ga je saznala i zatvarala se u sobu da ne bi morala da ga izgovori.

Kajala bi se i zbog deteta koje joj je dao, i ne bi ga zadržala da nije bilo zlatno,

da njegova koža nije imala boju koju je videla samo na jutarnjem nebu i u

čašama šampanjca. Od Prave Bel je čuo da se Vera Luiz osmehnula i rekla: „Pa

on je zlatan. Sasvim zlatan!” Zato su ga tako nazvale i zato ga nisu odnele u

Katolički dom za siročad, gde su se bele devojke ratosiljale svojih poniženja.

To mu je poznato već sedam dana, sad bogme i osam. Očevo ime i

položaj kuće u kojoj je nekad živeo. Uputila ga je žena koja je kuvala i čistila za

Veru Luiz; koja mu je slala korpe suvih šljiva, šunku i vekne hleba svake

nedelje dok je bio u školskom internatu; koja je davala njegove iskrzane košulje

skitnicama da ga ne bi gledala u njima; žena koja se osmehivala i mahala

glavom kad god bi ga pogledala. Čak i kad je bio dečačić sa gustim loknama

boje šampanjca i jeo kolačiće koje mu je pružala, u njenom osmehu bilo je više

čudenja nego zadovoljstva. Kad su ga njih dve, bela žena i kuvarica, kupale,

često su bacale brižne poglede na njegove dlanove i opipavale mokru kosu. U

stvari, Vera Luiz je brinula; Prava Bel se samo smešila, a sad zna i zašto,

crnčuga. Crnčuga kao i on. Do tada je mislio da postoji samo jedna vrsta - ona

kojoj je pripadala Prava Bel. Crno, i tačka. Kao Henri Letroj. Ali, sad zna i za

drugu - svoju.

Kiša je, izgleda, konačno stala. Gleda oko sebe tražeći nešto za jelo, nešto

što ne mora da se kuva. Nalazi samo bocu s rakijom. Zajedno s njom vraća se da

sedne pored vatre.

U tišini koja je smenila kišu čuje zvuk kopita. Napolju vidi jahača koji

pilji u njegova kola. Prilazi mu. Zdravo. Poznaješ li Letroja? Henrija Letroja ili

tako nekako?

Jahač ne trepće.

„Ne, gospodine. Vijena. Više tamo, nazad.”

Ništa ne razume. A i prilično je pijan. Srećom. Možda će moći da zaspi.

Ne bi trebalo. Mogao bi da se vrati vlasnik kuće ili bi sjajna crna žena mogla da

se probudi, umre, porodi ili...

Kad je zaustavio kola, privezao konja i krenuo nazad kroz kišu, možda je

to učinio zato što je ona strašna stvar koja je ležala u travi bila sve što on nije,

ali i prava zaštita, pravi lek protiv onog što je bio njegov otac, pa dakle (ako se

to može izjednačiti) - on sam. Ili ga je možda to stvorenje - prikaza, kako je

pomislio - dirnulo i pre pada? Podsetilo ga na ono što je video u očima slugu u

internatu kad su skretali pogled; u čoveku crnom kao čađ koji je na ulici

stepovao za sitniš. Ili je prikaza, u času kad je njegov strah bio najveći,

izgledala i kao dom, dovoljno udoban da bi se u njemu mogao razbaškariti?

Možda. Zar bi neko mogao živeti u toj kosi punoj lišća? Zar nije već živeo u

njoj i sa njom? Prava Bel je bila njegova prva i najveća ljubav. Možda su zato

dva bekstva od te kose, od te kože bila nezamisliva. Ako se stresao pri pomisli

da bi se mogla nasloniti na njega, da bi mogla skliznuti ulevo i nasloniti usnulu

glavu na njegovo rame, on je to gađenje i savladao. Progutao, možda, i ošinuo

konja.

Dopada mi se da tako mislim o njemu. Uspravan sedi u kočiji. Kiša mu

mrsi i potamnjuje kosu koja pada preko okovratnika i pravi baricu između

njegovih čizama. Sive oči trepću pokušavajući da prodru kroz vodeni zastor. A

onda put ulazi u dolinu i kiša najednom prestaje. Uljasti, beli komadić sunca

topi se na nebu. Sad može da čuje stvari izvan sebe. Mokro lišće koje se

raspliće. Padanje oraha i stresanje jarebica koje su odmakle kljun od srca.

Veverice koje su se popele na vrh drveta i zastale da procene opasnost. Konj

mlati glavom tamo-amo da se oslobodi roja mušica. Tako pažljivo osluškuje da

mu promiče vertikalno upisana oznaka na kamenu: VIJENA - jedna milja.

Prolazi pored nje i onda spazi vrh brvnare udaljene jedva kilometar odatle.

Mogla bi biti svačija, bilo čija. Ali možda ona, zajedno sa bednom ogradom oko

prljavog dvorišta u kojem se nalazi prevrnuta stolica na ljuljanje bez naslona, sa

vratima razglavljenih šarki, privezanim komadom kanapa, možda ona pruža

utočište njegovom ocu.

Golden Grej priteže uzde. Tome je vičan. Kao i sviranju na klaviru. Silazi

i približava se da osmotri vodeći konja. U blizini ima životinja; oseća njihov

miris, ali brvnara izgleda prazna, ako ne i sasvim napuštena. Vlasnik očigledno

nije očekivao posetioca s konjem i kolima - kroz kapiju može da prođe debela

žena, ali ništa šire od nje. Ispreže konja, vodi ga udesno i otkriva, iza kolibe,

ispred drveta čije ime ne zna, štalu sa dva otvorena pregratka. Jedan je pun

nekih oblika. Čuje iza sebe ženino ječanje, ali ne zastaje da pogleda da li se to

ona budi, umire ili pada sa sedišta. Kad priđe štali, vidi da su oni oblici cevi,

vreće, trupci, točkovi, slomljen plug, presa za puter i metalni kovčeg. Vezuje

vranca za kolac ispred štale. Voda, misli. Voda za konja. Vidi pumpu u daljini i

sekiru još zabodenu u jednu kladu. Ali, pljusak koji je tek minuo napunio je

izdubljeno deblo pored panja za cepanje drva. Tu može da napoji konja, ali gde

su druge životinje? Oseća njihov miris, ali ih ne čuje i ne vidi. Oslobođen rude,

konj žedno pije a kočija se ponovo naginje zbog loše raspoređenog tereta.

Golden Grej proverava da li je kovčeg dobro vezan i odlazi do vrata brvnare

privezanih užetom.

To me pomalo zabrinjava. To što prvo misli o svojoj odeći, a ne o ženi.

Proverava da li je kovčeg bezbedan, a ne da li ona diše. Teško prihvatljivo, ali

kad ostruže blato sa svojih baltimorskih đonova pre no što uđe u kolibu s

prljavim podom, znam da više ne mogu mnogo da ga mrzim.

Svetlost nailazi polako i, umorna od probijanja kroz masne hartije

naslagane ispred prozora na zadnjem zidu, zastaje na prljavom podu nemoćna

da se popne iznad mladićevog struka. Najlepša stvar u sobi je ognjište. Čisto,

spremno za novu vatru, okruženo uglačanim kamenjem iz kojeg se pružaju dve

metalne ruke da pridrže kotao. Ostalo: drveni krevet, vuneno ćebe boje rđe

uredno zategnuto preko tankog, neravnog dušeka. Nije kukuruzovina, izvesno

nije ni perje ni lišće. Krpe. Parčići zaista neupotrebljivih tkanina nabijeni u

navlaku od grubog platna. To ga podseća na jastuk koji je Prava Bel napravila

da bi King spavo na njemu pored njenih stopala. Ime snažnog muškog psa nosio

je beskarakterni ulični mačak koga je Prava Bel zavolela i zadržala kraj sebe baš

zato što nije imao izraženu ličnost. Dva kreveta, ipak, i jedna stolica. Osoba

koja ovde živi jede sama za stolom, ali ima dva kreveta: jedan u drugoj sobi sa

čvršćim, bolje napravljenim vratima nego što su ulazna. U toj drugoj sobi nalazi

se i kutija preko koje je prebačena zelena ženska haljina. Razgleda letimično.

Podiže haljinu i poklopac i sprema se da pregleda sadržaj, ali ga onda haljina

podseća na ono što nije trebalo da smetne s uma: ženu koja diše na usta u drugoj

sobi. Pomišlja li da će se ona probuditi i pobeći i osloboditi ga onog što je

izabrao ako je ostavi samu? Ili da će umreti, što izlazi na isto.

Izbegava je, znam. Pošto je uradio veliku stvar, tešku: vratio se i izvukao

je iz travuljine koja mu se kačila za pantalone, pokušavajući da ne vidi ono što

se moglo videti od njenih intimnih delova, ali ipak uzdrman saznanjem o gustini

malja na onom mestu. Trudio se da ne vidi ni kosu, ni lice uronjeno u travu. Već

je video kako ga oči košute netremice posmatraju kroz kišu dok se njeno telo

okretalo, spremno da potrči. Na žalost, nije imala izoštreni nagon košute i nije

pogledala u pravcu u kojem je poletela - da jeste, na vreme bi videla džinovski

javor. Na vreme. Kad se vratio po nju nije verovao da će je naći - mogla je da

ustane i pobegne - ali se nadao da će oči, oči košute, biti sklopljene. A onda se

najednom pokolebao. Možda su otvorene. Nisu bile, i olakšanje mu je dalo

snagu da je podigne i prenese u kola.

Pošto je zbrinuo svoj kovčeg, izlazi u dvorište. Sunce ga tera da i on

sklopi oči. Zaklanja ih rukom i gleda kroz prste dok se ne navikne na svetlost.

Duboko udiše, halapljivo uvlači vazduh potreban za snagu i istrajnost svakog

života, a posebno njegovog. Vidiš li kako se polja u daljini nadimaju i suše na

vetru? Kako se jato kosova pojavi niotkuda, zaleprša i nestane? Vonj nevidljivih

životinja pojačava se na toploti i meša sa prodornom nanom i nečim voćnim što

bi trebalo obrati. Ponaša se kao da ga neko posmatra, iako je sam. Tako treba.

Drži se uvek kao da te strogo gleda pronicljiv, nepristrasan poznanik.

Ona je još tu. Jedva se izdvaja iz senke krova na kolima pod kojim spava.

Sve je na njoj žestoko ili tako izgleda, valjda zato što je gola ispod kaputa, i

ništa ne može da uveri Goldena Greja da gola žena neće eksplodirati u

njegovom naručju, ili još gore, on u njenom. Trebalo bi je ugurati u navlaku

zajedno sa dronjcima i dobro zašiti da se ne vide njena ispupčenja i ono što se

mrda u jednom od njih. Ali, žena je tu, i on gleda u senku pokušavajući da

razazna lice, pa i oči košute ako baš mora. Oči su sklopljene i, hvala Bogu, neće

se lako otvoriti jer su zapečaćene krvlju. S čela joj visi komadić kože; krv koja

je odatle istekla prekrila joj je oči, nos i jedan obraz pre nego što se zgrušala.

Usne, još tamnije nego krv, dovoljno su debele da se nasmeju i slome mu srce.

Znam da je licemer; da u svojoj glavi uobličava priču koju će nekom

ispričati; svom ocu, naravno. Kako se vozio i spasao divlju crnu devojku. Bez

oklevanja. Bez imalo kolebanja. Pogledaj na šta mi liči kaput, ne može se to

popraviti, kao ni košulja kakvu vidiš sad i nikad više. Rukavice su mi

napravljene od kože vrlo mlade junice, ali ih nisam imao na sebi kad sam je

podigao i nosio. Dotakao sam je golim rukama. Iz travuljine u kočiju; iz kočije

u ko zna čiju brvnaru. Ko zna čiju. Odmah sam je spustio na drveni krevet jer je

teža nego što izgleda, i u žurbi sam zaboravio da smaknem ćebe. Valjda sam

mislio o krvi, nisam hteo da se dušek isprlja. Ali, ko zna, možda je već bio

prljav? Kasnije nisam hteo da je pomeram, pa sam otišao u drugu sobu, uzeo

haljinu koju sam tamo našao i umotao je najbolje što sam znao i umeo. Tako je

izgledala još više gola nego pre, ali ništa drugo nisam mogao da učinim.

Laže, licemer. Mogao je da otvori svoj veliki debeli kovčeg; da izvadi

jedan od dva rukom vezena čaršava ili čak svoju kućnu haljinu i da nečim od

toga pokrije devojku. Mlad je. Tako je mlad. Misli da je njegova priča sjajna i

da će, ako je ispriča na pravi način, zadiviti oca svojom preduzimljivošću i

čašću. Ali ja znam malo više od njega. On bi da se naslađuje tom pustolovinom,

kao što se lutajući vitez naslađuje svojom hladnokrvnošću u času kad vadi trn iz

zmajevog srca i udahnjuje život u plamene nozdrve. Samo, opasnije je ovo

čudovište bez krljušti i vatrenog daha, ova devojka s licem umrljanim krvlju, s

delovima koji se mrdaju, sa sjajnim očima i usnama koje mogu da ti slome srce.

Zašto joj ne obriše lice, pitam se. Možda bi izgledala manje divlje. Jasnije

bi se videlo da je spasena. Kad bi ustala i izgrebla ga, to bi mu sasvim

odgovaralo i potvrdilo bi poučnu priču Prave Bel o čoveku koji je spasao

zvečarku, negovao je i hranio, i čije se poslednje saznanje na ovoj zemlji ticalo

nepopravljive prirode zvečarke. Ali, eh, mlad je on, mlad i povređen, zato mu

praštam samoobmane i razmetljive, prazne gestove, i dok ga posmatram kako

odveć žurno sipa rakiju od šećerne trske koju je pronašao u kući, zabrinut za

kaput, ne i za devojku, ni najmanje ga ne mrzim. U kovčegu ima pištolj i

srebrnu tabakeru, ali je ipak dečak; sedi za stolom na jedinoj stolici i razmišlja o

tome da li da se presvuče, da skine odeću još mokru po šavovima i porubima,

isprljanu znojem, krvlju i zemljom. Da li da unese u kuću slomljenu stolicu iz

prednjeg dvorišta? Da pogleda konja? Razmišlja o tome, o svom sledećem

potezu, kad začuje spore, mukle udare kopita. Baca pogled na devojku da

proveri da li su haljina i krv na svom mestu, otvara vrata i gleda u dvorište. Duž

ograde ka njemu kaska crni dečak na mazgi.

Spremio se da kaže „Dobro jutro”, mada je jutro uveliko prošlo, a onda

mu se učinilo da je čovek koji posrće niz stepenice belac i da ne sme da mu se

obrati bez dopuštenja. Pritom i pijan, pomislio je, jer je obučen kao gospodin

koji posle vesele sedeljke spava u dvorištu, a ne u krevetu svoje žene, i budi se

kad mu njegov pas oliže lice. Ovaj belac, ovaj pijani gospodin, traži g. Henrija,

čeka ga zato što mu je baš sad potrebna divlja ćurka, baš sad, dođavola - ili

krzno, ili nešto drugo što mu je g. Henri obećao ili prodao.

„Zdravo”, rekao je pijani gospodin, i ako je crni dečak na tren posumnjao

da je pred njim belac, u to se potpuno uverio kad je video njegov lažni osmeh.

„Gospodine.”

„Ovde živiš?”

„Ne, gospodine.”

„Ne? A odakle si?”

„Iz Vijene.”

„Je l’ tako? I sad dolaziš otud?”

Dobro je što su uglavnom postavljali pitanja. Niko se ne bi obradovao da

su govorili ono što im je bilo na pameti. Dečak je čupkao svoju tkanu torbu.

„Da obiđem životinje. G. Henri je rekao da pogledam.”

Osmeh je iščezao. „Henri?” upitao je čovek. Lice mu je promenilo boju.

Sad je u njemu bilo više krvi. „Henri, kažeš?”

„Da, gospodine.”

„Gde je on? Blizu?”

„Ne znam, gospodine. Otišao je.”

„Gde živi? U kojoj kući?”

O, pomislio je dečak, on ne poznaje g. Henrija, ali ga traži. „U ovoj

ovde.”

„Kojoj?”

„Ovoj, ovo je njegovo.”

„Ovo? Ovo je njegova kuća? Ovde živi?”

Krv mu se povukla s lica i sad su mu se bolje videle oči. „Da, gospodine.

Kad je kod kuće. Sad nije.”

Golden Grej se mršti. Mislio je da će prepoznati kuću, da niko neće

morati da mu kaže, i sad se, iznenađen što je tako i bilo, okreće da je pogleda.

„Siguran si? Siguran si da on ovde živi? Henri Letroj?”

„Da, gospodine.”

„Kad se vraća?”

„Mog’o bi svakog dana.”

Golden Grej prelazi prstom preko donje usne. Podiže pogled s dečakovog

lica i posmatra polja koja se još komešaju na vetru. „Šta reče, zašto si došao

ovamo?”

„Da pogledam životinje.”

„Koje životinje? Ovde je samo moj konj.”

„Tamo pozadi.” Pokazuje očima i rukom. „Ponekad malo zabasaju. G.

Henri kaže da ih ja vratim.”

Golden Grej ne čuje ponos u dečakovom glasu: „G. Henri kaže da ih

ja...” jer najednom počinje da se smeje od straha.

To je, dakle, to. Mesto na koje je hteo da dođe, a sad bi se svakog časa

mogao pojaviti i najcrnji čovek na svetu. „Dobro, idi. Idi, pogledaj životinje.”

Dečak je zacoktao mazgi - uzalud, očito, jer je morao da je obode svetlim

petama da bi ga poslušala.

„Slušaj!” Golden Grej ga hvata za ruku. „Kad završiš vrati se ovamo. Da

mi pomogneš. Jasno?”

„Da, gospodine. Vratiću se.”

Golden Grej odlazi u drugu sobu da se presvuče - izabraće nešto

zvanično, otmeno. Pravi čas za to. Za izuzetno otmenu košulju; za tamnoplave

pantalone koje mu savršeno stoje. Pravi čas, i jedini, jer ko god ga je kasnije

poznavao u Vijeni viđao ga je samo u odeći koju je tada obukao. Kad je sve to

izvadio i položio na krevet - žutu košulju i pantalone s koštanim dugmetima na

šlicu, prsluk boje putera - izgledalo je kao da tu leži prazan čovek s jednom

rukom podvijenom ispod sebe. Seo je na grubi dušek i shvatio da plače tek kad

su se na odeći pojavile tamne mrlje.

Tek sada, pomislio je, tek sada kad znam da imam oca, osećam njegovo

odsustvo: mesto na kojem je trebalo da bude, a nije bio. Ranije sam mislio da je

svako jednoruk kao ja. Sad osećam taj hirurški zahvat. Prasak kosti koja se

lomi, iskidano tkivo i presečene krvne sudove, zapanjenost krvotoka.

Uznemirenost nerava koji mlataraju i grče se u praznini. Raspevani bol. Budi

me svojim zvukom, bubnja dubokim tonovima dok spavam. Davi moj san.

Nisam mogao da učinim ništa drugo osim da odem. Odande gde on nije tamo

gde je nekad bio i gde je možda i sada. Neka to što mlatara i grči se vidi šta mu

nedostaje; neka bol peva prašini po kojoj je gazio tamo gde je nekad bio i gde je

možda i sada. Neću se isceliti, neću naći odsečenu ruku. Ali ću osvežiti bol,

izoštriću ga tako da nam obojici bude jasno odakle dolazi.

Ne, nisam ljut. Mogu bez te ruke, nije mi potrebna. Ali moram da saznam

kako bi bilo da sam je imao. To je sablast koju moram da vidim, kojoj moram

da se prepustim ma gde se krila, u kojoj god pukotini, pod kojom god granom.

Ili možda džiglja na pustim čistinama, osvetljena uljastim suncem? Onaj deo

mene koji me ne poznaje, koji me nikad nije dotakao, nikad zastao u mojoj

blizini. Odbegla ruka koja mi nikad nije pomogla da preskočim ogradu ili da

prođem pored zmajeva, niti me je ikad izvukla kad bih pao u jarak. Nije me

milovala po kosi, nije me hranila; nije podupirala teret na jednom kraju da bih

ga lakše nosio. Ruka koja se nikad nije pružila, nikad protegla iz mog tela da me

pridrži dok sam prelazio preko šina ili debala, okruglih i opasno klizavih. Kad je

pronađem, da li će mi mahnuti? Pozvati me da joj priđem? Da li će uopšte znati

ko sam ili šta sam? Nije važno. Namestiću je tako da se patrljak priseti reza,

uzroka svoje nakaznosti. Možda ona tada više neće biti sablast, već će poprimiti

sopstveni oblik, razviti sopstvene mišiće i kosti, i napajati se krvlju iz glasnog

pevanja koje je pronašlo svrhu svoje serenade. Amin.

Ko će preuzeti brigu? Sapunom oprati stid? Namakati ga dok ne padne

pred moje noge kao prljavština iz koje mogu da iskoračim. Hoće li on? Hoće li

me on iskupiti kao potvrda iz zalagaonice koja sama po sebi nije vredna, ali se

bez nje ne može dobiti založena vrednost? Šta me se tiče boja njegove kože ili

njegov odnos s mojom majkom? Kad ga vidim, njega ili ono što je ostalo od

njega, ispričaću mu o tom odsečenom delu sebe i saslušaću njegov pokajnički

plač. Onda ćemo se trampiti: ja ću njemu dati svoj, a uzeću njegov, i obojica

ćemo biti slobodni i celi, prepletenih ruku.

Bio je kao maljem pogođen kad je čuo ko mu je i šta mu je otac. Izgubio

se. Prvo je opipao, a onda pocepao neke haljine svoje majke. Onda je sedeo

posmatrajući nered na travnjaku i u svojoj glavi. Svetlaci su mu igrali pred

očima, a očajanje ga je zapahnjivalo gadnim mirisom. Prava Bel mu je pomogla

da ustane s trave, nasapunala njegovu zamršenu kosu i rekla mu šta mora da

uradi.

„Pođi”, rekla je. „Objasniću ti kako da ga nađeš, njega ili ono što je ostalo

od njega. Nije važno da li ćeš ga naći ili ne; važno je da pođeš.”

Tako je pokupio sve što mu je rekla da može da pokupi, spakovao se i

krenuo. Na putu je mnogo brinuo o tome kako izgleda, koja viteška sprema mu

dolikuje. Imao je samo kovčeg i nepokolebljivu rešenost. Ali, bio je spreman za

susret sa divljim crnim čovekom koji ga je kinjio i koji mu je oteo ruku.

Umesto njega sreo je divlju crnu devojku koja je od straha naletela na

drvo i sad leži u drugoj sobi dok crni dečak napolju okuplja stoku. Mislio je da

će mu ona biti koplje i štit; sad vidi da će to morati da bude sam sebi. Moraće da

pogleda u oči košute koje imaju sivu boju sumraka kao i njegove. Za to je

potrebna hrabrost, ali ima je on. Ima hrabrosti da uradi ono što vojvotkinja od

Marlboroa radi sve vreme: da se odrekne položaja obožavanog pupoljka bez

budućnosti, da se širom otvori, razmakne latice i svima pokaže svoje prašnike.

Šta mi je bilo na umu? Kako sam mogla tako bedno da ga zamislim? Da

previdim ranu koja nema nikakve veze s bojom njegove kože i krvi što bije

ispod nje? Koja je povezana s nečim drugim što žudi za autentičnošću, za

pravom da bude na tom mestu, lako, bez potrebe za maskom, keženjem bez

osmeha, govorničkom pozom. Bila sam nepažljiva i glupa, i užasno me ljuti što

(ponovo) uviđam koliko sam nepouzdana. Razumeo je čak i konj, i nosio je

Goldena Greja gotovo bez opomene biča. Uporno je kaskao kroz doline bez

staza, kroz reke bez mostova i skela. Gledajući tik iznad puta, neuznemiren

sitnim životom što kidiše ka njegovim kopitima, raspoređujući snagu tako da je

sačuva i uveća. Nije znao ni put ni cilj puta, ali je znao prirodu svoga posla.

Stigni tamo, govorila su kopita. Samo da stignemo.

Sad moram ponovo da razmislim o svemu, pažljivo, iako sam možda

osuđena na neki drugi nesporazum. Moram to uraditi, ne smem da posustanem.

Nije dovoljno to što ga ne mrzim; ne bi ničemu služilo da mi se dopadne, da ga

zavolim. Moram da promenim stvari. Moram da budem senka koja mu želi

dobro, poput zaostalog osmeha na mrtvom licu. Želim da sanjam divan san za

njega, i još jedan o njemu. Da legnem do njega, kao nabor na čaršavu, da

posmatram njegov bol i time ga olakšam i umanjim. Hoću da budem jezik koji

mu želi dobro, izgovara njegovo ime, budi ga kad oči treba da su otvorene.

Hoću da stane kraj bunara iskopanog podalje od drveća da grančice i lišće ne bi

upadali u vodu; dok tu stoji u prijatnoj svetlosti, hoću da vrhovima prstiju

dodiruje kamenu ivicu, pogleda uperenog u prazno, duha natopljenog i

pritisnutog žalošću, ili suvog i krtog od beznađa koje dolazi od manjka znanja i

viška osećanja (tako krtog, tako suvog da mu preti suprotna opasnost: da ne

oseća ništa i da zna sve). I tada se tu, bez ičeg osim natopljenosti i krtosti pri

ruci, dok čak i ne gleda prema bunaru, nesvestan njegovog plesnjivog mirisa i

malog života koji vrvi po kamenoj ivici, već samo stoji pored njega ili - gledano

odozdo, gde svetlost ne dopire - u njemu, mreška zbirka preostalih osmeha,

neka kratka, dobroćudna ljubav podiže se iz tame, i nema ničeg što bi on mogao

videti ili čuti, niti razloga da tu stoji, ali ipak ostaje. Zbog sigurnosti, a onda i

zbog društva. Pa i zbog sebe - s nekom vrstom samopouzdanja, podsticajne,

vedre moći koja sevne kao oštrica brijača i sakrije se. Ali, sad je oseća, i samo

kad bi ponovo došla! Bez sumnje, štošta će ponovo doći: doći će sumnja, i

stvari će tu i tamo izgledati nejasne. Ali je sevnula oštrica brijača - zapamtiće je,

a ako je zapamti, moći će ponovo da je oživi. Imaće je na raspolaganju.

*

Dečak ima trinaest godina i video je mnoge muškarce i žene skljokane

preko pluga ili primirene posle porođaja, i dovoljno udavljene dece da bi znao

razliku između živog i mrtvog. Čim je spazio ono što leži na krevetu pod

sjajnom zelenom haljinom pomislio je da je živo. Nije podigao oči sa

devojčinog lica osim kad je Golden Grej rekao: „Tamo sam našao haljinu i

pokrio sam je”. Tada je pogledom okrznuo drugu sobu i čoveka za koga je

verovao da je belac. Podigao je rukav haljine i prešao rukom preko kraste na

devojčinom čelu. Lice joj je bilo vrelo. Krv na njemu jednako suva kao i koža.

„Vode”, rekao je i izašao.

Golden Grej je pošao za njim, ali je zastao na vratima kao zaglavljen.

Dečak se vratio s punim vedrom i praznom vrećom od jute. Šoljom je zahvatio

bunarsku vodu i polako je sipao u ženina usta. Nije ni gutala ni izbacivala.

„Otkad je ovakva?”

„Manje od sata”, rekao je Golden Grej.

Dečak je kleknuo da joj očisti lice. Nežno je odvajao čitave ploče usirene

krvi sa obraza, nosa, jednog i drugog oka. Golden Grej je posmatrao verujući da

je spreman za pogled košutinih očiju.

* * *

Takva osoba može da naškodi. Trinaest godina nakon što je Golden Grej

naterao sebe da pogleda u tu devojku ljudi još veruju da ona može da im naudi.

Najpodložnije su trudne devojke, one i starci. Razne stvari mogu da ostave

beleg na novorođenčetu: dinje, zečevi, glicinija, uže i, još gora od zmijinog

svlaka, divlja žena, najgora od svega. Upozorenja data devojkama odnose se na

mnoge stvari koje treba izbegavati da bebi ne bi nešto nedostajalo ili da majka

ne bi pomerila pameću. Ko bi pomislio da i starce treba upozoriti; da im treba

reći da pokriju oči, nos i uši?

Živi u blizini, govorili su, ne duboko u šumi niti u rečnom koritu, već

negde u polju šećerne trske - na njegovom obodu ili se možda šunja oko njega.

Blizu. Sečenje trske polazi sasvim naopako kad mladići osete da je ona tu

negde, skrivena, i da ih možda posmatra. Jedan zamah mačete može da joj od

seče glavu ako postane rasejana ili se odveć primakne; i ko bi joj bio kriv? Tada

loše seku - stabljike trske šibaju po licu ili bodež sklizne i gotovo poseče

suseda. Razmišljanje o njoj - bila ona tu ili ne - može da upropasti čitav jutarnji

rad u polju.

Nekad se verovalo da su starci, oni koji odavno ne mogu da seku trsku,

ali mogu da je vezuju i da pune burad za šećer, sasvim bezbedni. Tako je bilo

sve dok čoveka koga su zvali Veliki Lovac nisu potapšali po ramenu neki prsti,

a mogli su biti samo njeni. Trgao se i pogledao oko sebe. Video je da se trska

talasa, ali nije čuo ni najslabiji šum. Pre sviknut na šumski nego na kućni život,

znao je da li ga neke oči posmatraju s drveta, iza brežuljka ili sa tla. Jasno vam

je zašto se zbunio: dodir prstiju po ramenu, oči kraj njegovih stopala. Odmah je

pomislio na ženu kojoj je pre trinaest godina nadenuo ime, zato što mu je, dok

je o njoj brinuo, pala na pamet ta reč: Divljakuša. U početku je bio siguran da

neguje krotku, izmučenu mladu ženu, a kad ga je ujela, rekao je, O, pa ona je

divljakuša. Kad bolje razmislim, neke stvari su prosto takve. Nema svrhe lupati

glavu.

Ali, zapamtio je kako se smejala i kako je bila mirna nekoliko dana posle

ujeda, pa ga dodir njenih prstiju nije uplašio, već rastužio. Toliko da nikome

nije ispričao šta je video, ni starcima poput sebe koji više nisu mogli da seku po

čitav dan. Zato starci nisu bili spremni na ono što će im sopstvena krv prirediti

kad je spaze, niti su znali kako će im noge zadrhtati kad začuju piskavi smeh

male devojčice. Trudne devojke stavljale su nešto protiv uroka ili nisu, ali bi

starci - neupozoreni - šenuli i odlazili iz šećerane, ustajali iz kreveta u gluvo

doba noći, mokrili u gaće, zaboravljali imena sopstvene odrasle dece i

zaboravljali gde ostavljaju kaiš za oštrenje britve.

U vreme kad ju je čovek koga su zvali Veliki Lovac poznavao - negovao

- bila je razdražljiva. Da je postupao kako treba možda bi ostala u kući, gajila

dete, naučila da se oblači i razgovara sa svetom. Kasnije, kad bi pomislio na nju,

bio je siguran da je mrtva. Kad mesecima nije davala znaka od sebe, uzdahnuo

bi i setio se vremena kad je njegova kuća, prožeta Divljakušinim nematerinskim

bićem, vapila za prisustvom majke. Ljudi su pričama o njoj plašili decu i trudne

devojke, i rastužilo ga je saznanje da se nije smirila, da je još gladna. Nije znao

čega, doduše, ako ne kose u boji mladićevog imena? Ko ih je video zajedno

morao je da se trgne od čuda: mladićeva plava kosa dužine psećeg repa uz njeno

crno kudravo runo.

Nije govorio o tome, ali se ipak pročulo: Divljakuša nije priča o

nekadašnjoj ludoj devojci čiji su vrat nadničari rado zamišljali pod sečivom, niti

bauk za brzo i pravovremeno obuzdavanje neposlušne dece. Još je tu - stvarna.

Neko je video da se čovek zvani Veliki Lovac trgnuo i uhvatio za rame, a kad se

okrenuo i zagledao u polje trske, promrmljao je dovoljno glasno da bi taj neko

mogao čuti: „Divljakuša. Svega mi, Divljakuša.” Trudne devojke samo su

uzdisale nastavljajući da čiste i polivaju prljava dvorišta, a mladići su oštrili

mačete sve dok sečiva ne bi zafijukala. Ali starci su počeli da sanjaju. Prisećali

su se kad je došla, kako je izgledala, zašto je ostala i koliko joj je bio važan onaj

neobični mladić.

Njega nije videlo mnogo ljudi. Niti ga je prvi video Veliki Lovac koji je

baš u to vreme lutao šumom tražeći lisice. Prvi je bio Petijev sin, Onor. Obilazio

je kuću g. Henrija za vreme njegovog odsustva i svratio je da malo oplevi baštu

i proveri da li su svinje i pilići još živi jer je čitavog jutra padala strašna kiša.

Gde god pogledaš - duga. Kasnije je rekao majci da je koliba bila uokvirena

dugom, i kad je na ulazu ugledao čoveka s mokrom plavom kosom i zlatnom

kožom, pomislio je da se u brvnaru uselio duh. Onda je shvatio da je pred njim

belac i nikad ga niko nije mogao uveriti u suprotno, mada je video lice g.

Henrija kad mu se belac obratio sa Tata.

Kad se Henri Letroj, čovek tako vešt u šumi da je postao Veliki Lovac

(tako su mu se obraćali i govorili o njemu), vratio kući i video kola i plemenitog

konja privezanog u blizini svoje štale, uzrujao se. Nije poznavao nikog ko vozi

takva kola; nijedan konj u okrugu nije imao tako podrezanu i očešljanu grivu.

Onda je video Petijevu mazgu i malo se smirio. Stajao je na vratima sopstvene

kuće trudeći se da shvati ono što vidi. Petijev sin, Onor, klečao je uz krevet na

kojem je ležala trudna devojka, a zlatokosi čovek stajao je nadvijen nad oboma.

Noga belca nikad nije kročila u njegovu kuću.

Veliki Lovac progutao je pljuvačku. Video je kako sav njegov trud odlazi

dođavola.

Kad se plavi mladić okrenuo da ga pogleda, sive oči su se raširile, pa

suzile, pa lagano prešle od Lovčevih čizama do kaputa, od grudi do glave,

pogledom koji je ličio na jezik. U času kad su stigle do njegovih, Lovac se borio

sa osećanjem da je ulovljen - u rođenoj kući. Čak ni ječanje s kreveta nije

umekšalo čelik neznančevog pogleda. Sve je na njemu bilo mlado i meko - osim

boje njegovih očiju.

Onor je prenosio pogled s jednog na drugog. „Drago mi je što ste došli, g.

Henri.”

„Ko su ovi?”

„Bili su ovde pre mene.”

„Ko su ovi?”

„Ne znam, gospodine. Žena ne valja, ali sad se budi.” Lovac nije video

pištolj na zlatokosom čije tanke čizme očigledno nisu poznavale seoske puteve.

Na odeći bi mu pozavideo propovednik, a ruke su bile gotovo ženske - nikad taj

stranac nije stegnuo šaku dovoljno čvrsto da njom razbije lubenicu. Lovac je

prišao i spustio torbak na sto. Jednim zamahom bacio je nanizane šljuke u

ćošak. Puška mu je i dalje bila ispod miške. Šešir na glavi. Sive oči pratile su

svaki njegov pokret.

„Žena je gadno pala, rek’o bih. Ovaj gospodin, on ju je don’o. Očistio

sam krv kol’ko sam mog’o.”

Hanter je primetio zelenu haljinu, crnokrvave mrlje na rukavu.

„Uter’o sam živinu i većinu svinja. Sem Bube. Još je mlad, al’ se

raskrupnj’o, g. Henri. I prozlio...”

Flaša s rakijom, otvorena, stajala je na stolu pored šolje. Lovac je

proverio njen sadržaj, vratio čep na mesto i zapitao se iz koje li zemlje dolazi

ovaj čudni čovek koji tako slabo poznaje pravila gostoprimstva. Svi ljudi koji

imaju posla u šumi, beli ili crni, i svi žitelji okruga mogu slobodno da uđu u

lovčevu brvnaru. Da uzmu šta im treba i ostave šta mogu. Brvnare su stanice na

putu, a svakom, svakom može zatrebati sklonište. Ali, niko, niko ne dira rakiju

osim onih koji vrlo dobro poznaju vlasnika.

„Poznajemo li se mi?” Lovac je mislio da je izostavljeno „gospodine”

glasno kao pucanj. Ali čovek ga nije čuo jer se i sam spremao da puca.

„Ne, Tata. Ne poznajemo se.”

Nije mogao da kaže nemoguće, to bi morala da potvrdi babica ili slika iz

medaljona. Bio je uzdrman do srži.

„Nisam znao da postojiš”, prozborio je na kraju, ali ono što je plavi čovek

imao da kaže, što je pripremio, moralo je da sačeka jer je žena baš u tom času

vrisnula, poduprla se laktovima i zagledala među svoja podignuta kolena.

Čovek iz grada je prebledeo, ali Onor i Lovac nisu samo gledali obične i

očekivane porođaje na farmi, već su cimali i izvlačili novorođenčad iz svih vrsta

kanala. Ovo nije lako izlazilo. Prianjalo je uz zidove zapenjene šupljine, a

majka nije bila od velike pomoći. Kad se konačno pojavilo, sve je postalo jasno:

majka nije htela da uzme bebu niti da je pogleda. Lovac je poslao Petijevog

dečaka kući.

„Kaži mami da dovede neku ženu. Da dođu po njega. Inače neće

osvanuti.”

„Da, gospodine.”

„I potraži rakije.”

„Da, gospodine.”

Lovac se sagnuo da pogleda majku čiji glas, posle onog vriska, više nisu

čuli. Znoj joj je oblio lice; teško dišući polizala ga je s gorne usne. Sagnuo se

bliže. Pod prljavštinom na ugljenocrnoj koži video je tragove loših stvari, poput

duvanskog soka, salamure, jednog zanatlije i njegovog shvatanja igre. Kad je

okrenuo glavu da bi pokrio ženu ćebetom, ona se pridigla i zarila mu zube u

obraz. Odskočio je, dodirnuo povređeno lice i zakikotao se. „Divljakuša, a?”

Onda je pogledao u bledog dečaka-muškarca koji ga je nazvao „Tata”.

„Gde si pokupio divlju ženu?”

„U šumi. Gde rastu divlje žene.”

„Znaš li ko je ona?”

Odmahnuo je glavom. „Uplašio sam je. Razbila je glavu o drvo. Nisam

mogao da je ostavim.”

„Stvarno nisi. Ko ti je rekao da dođeš kod mene?”

„Prava Bel.”

„Aaa.” Lovac se nasmešio. „Gde je ona? Nikad nisam čuo kud je otišla.”

„Ili s kim?”

„Otišla je s pukovnikovom ćerkom. Pukovnika Vordsvorta Greja. To svi

znaju. Brzo su otišle, da.”

„Pogodi zašto.”

„Sad ne moram da pogađam. Nisam znao da postojiš.”

„Da li si mislio na nju? Jesi li se pitao gde je?”

„Prava Bel?”

„Ne! Vera. Vera Luiz.”

„Eh, čoveče. Na šta bi ličilo da se ja raspitujem kud je otišla bela

devojka?”

„Moja majka!”

„Zamisli samo, a? Ovako. Odem ja kod pukovnika. Vidi, pukovniče Grej,

baš se nešto pitam gde ti je ćerka. Odavno nismo zajedno jahali, nas dvoje. Evo

šta ćeš, reci joj lepo da je čekam i da izađe. Znaće ona gde. I da obuče zelenu

haljinu, onu koja se ne vidi u travi.” Lovac je protrljao vilicu. „Nisi mi rekao

gde su. Odakle dolaziš?”

„Iz Baltimora. Zovem se Golden Grej.”

„Ne mogu da kažem da ti ne odgovara.”

„Da li bi tebi odgovaralo Golden Letroj?”

„Ne u ovom kraju.” Lovac je zavirio ispod ćebeta da vidi kuca li još

detetovo srce. „Slabašan dečkić. Uskoro će mu trebati dojilja.”

„Dirljivo.”

„Da vidimo. Šta ti hoćeš? Mislim, sada; šta hoćeš sada? Da ostaneš ovde?

Izvoli. Da me kazniš? To izbij iz glave. Neću trpeti bezobrazluk. Dolaziš

ovamo, piješ moju rakiju, preturaš po mojim stvarima i misliš da ću trpeti tvoj

bezobrazluk samo zato što si mi rekao Tata? Ako ti je rekla da sam ti ja tata,

rekla ti je više nego meni. Saberi se. Nije sin ono što žena kaže. Sin je ono što

čovek uradi. Ako hoćeš da se ponašaš kao moj sin, izvoli, ako nećeš, marš iz

moje kuće!”

„Nisam došao da ti se ulizujem i da ti se svidim.”

„Znam ja zašto si došao. Da vidiš koliko sam crn. Mislio si da si beo, zar

ne? Pustila te je da to misliš. Nadala se da ćeš misliti. A i ja bih se zakleo.”

„Htela je da me zaštiti! Da je svima objavila, sad bih možda bio rob!”

„Crnci se oslobađaju. Uvek je bilo slobodnih crnaca. Mogao si da budeš

jedan od njih.”

„Ne želim da budem slobodan crnac; želim da budem slobodan čovek.”

„To svi želimo. Vidi. Budi šta hoćeš - beo ili crn. Biraj. Ali ako izabereš

crno, tako se i ponašaj, postani muškarac - brzo, i mani se belih detinjarija.”

Golden Grej je sad bio trezan, i trezan je poželeo da tom čoveku smrska

glavu. Sutra.

Verovatno ga je devojka navela da promeni mišljenje.

Devojke to mogu. Da otmu čoveka od smrti ili da ga u nju sunovrate. Da

ti prekinu san i da se probudiš na zemlji pod drvetom koje više nećeš moći da

nađeš zato što si izgubljen. Ako ga i nađeš, ono neće biti isto. Možda je puklo

po sredini od gmizavog života koji takođe mora nekako da se snađe, i puzi i vrvi

i gricka i buši, sve dok se čitava stvar ne stropošta od služenja drugima. Ili su ga

posekli pre nego što je samo palo. Pretvorili u panjeve i cepanice da bi deca

zurila u veliku vatru.

Viktori možda pamti. On je Džou bio više od izabranog brata, najbolji

drug, i zajedno su lovili i radili gotovo svuda u okrugu. Ni na šerifovoj mapi

nema drveta s kojeg je Džo pao, ali bi se Viktori setio. Možda je još tamo, u

nečijem dvorištu, iako su polja pamuka i njihovo obojeno susedstvo spaljeni i

sravnjeni sa zemljom.

Nedelju dana glasina, dva dana pakovanja i devetsto crnaca, ohrabrenih

puškama i hašišom, napustili su Vijenu, otišli iz gradića zaprežnim kolima ili

pešice, ko zna (i koga je briga) kuda. Za dva dana? Kako da smisliš kuda ćeš?

Čak i ako znaš neko mesto na kojem se možeš nadati dobrodošlici, otkud ti pare

za put?

Stajali su na stanici, logorovali u poljima kraj puta jer su bili bolest sama,

a ne bolesnici - jer su kao mirna voda odražavali neutešnost koju su svakako

osećali i jer su podsećali druge na sramne radničke nadnice.

Polje trske u kojem se Divljakuša krila smejući se, posmatrajući ili

mirujući, gorelo je mesecima. U dimu je lebdeo miris šećera. Da li je znala?

pitao se. Da li je mogla da shvati da vatra nije svetlost, niti cveće koje ide ka

njoj, niti zalepršana zlatna kosa? Da će ti progutati dah ako pokušaš da je

poljubiš ili dotakneš?

Mala groblja, s lepim krstovima i ponekom kamenom pločom koja te

urednim štampanim slovima preklinje da ne zaboraviš, nisu odolela vatri.

Lovac nije otišao; ionako je više živeo u šumi nego u brvnari i izgledalo

je da se raduje što će poslednje dane provesti tamo gde mu je najudobnije. Nije

prikačio rudu na kola. Niti je hodao putem do Bera, pa do Kroslenda i Gošena, i

dalje ka Palestini tražeći posao kao Džo i Viktori. Neku farmu koja će

trinaestogodišnjim crnim dečacima dati malo prostora za spavanje i malo hrane

u zamenu za krčenje. Ili mlin sa spavaonicom. Džo i Viktori su neko vreme išli

sa drugima, a onda su se odvojili. Znali su da je Kroslend daleko iza njih kad su

prošli orah na kojem su spavali dok su lovili daleko od kuće jer se na njegovim

visokim granama mogao naći svežiji vazduh. Kad bi pogledali niz put, videli su

kako se diže dim iz onoga što je preostalo od vijenskih polja i trske. Jednog

jutra su radili u Beru, u pilani, drugog popodneva su vukli debla u Kroslendu, a

onda našli stalni posao u Gošenu. Onog proleća kad su trećinu okruga prekrile

debele lopte belog pamuka, Džo je ostavio Viktorija da pomaže u gošenskoj

kovačnici i zaputio se petnaestak milja dalje, ka Palestini i raskošnoj nadnici za

branje pamuka. Ali je pre svega, pre svega morao da sazna živi li tamo još ona

koju je smatrao svojom majkom - ili je pobrkala vatru s kosom i prestala da

diše.

Triput je pokušao da je nađe. U Vijeni je najpre živeo u strahu od nje, pa

usred šala o njoj; zatim je bio opsednut i na kraju odbačen. Niko nije rekao

Džou da mu je ona majka. Ne tim rečima; ali Veliki Lovac ga je pogledao jedne

večeri pravo u oči: „Ona je razumno biće. Iako je luda. Ludaci su razumna

bića.”

Pojeli su nešto što su ulovili i u tom času su raspremali sto. Džo je kasnije

mislio da su jeli neku pticu, ali moglo je biti i nešto s krznom. Viktori bi se

setio. On je okretao ražanj, dok se Džo starao za vatru.

„Učio sam vas da ne ubijate ništa bespomoćno i žensko ako ne morate.

Mislio sam da o ljudima ne treba da vam govorim. Zapamtite: ona nije plen.

Morate znati razliku.”

Viktori i Džo su se šalili, zamišljali kako bi ubili Divljakušu kad bi na nju

naleteli. Kad bi ih trag, koji su sva trojica tu i tamo viđali, odveo pravo do

njenog skrovišta. Onda im je Lovac to rekao. Da su ludaci razumna bića.

Pogledao je pravo u Džoa (ne u Viktorija). Nizak plamen sa ognjišta upalio mu

je pogled: „Znate, ta žena je nečija majka i neko bi morao da pripazi.”

Viktori i Džo su se pogledali, ali ohladili su se samo Džoova krv i grlo

koje je bezuspešno pokušalo da proguta pljuvačku.

Od tada se rvao s pomišlju da mu je divlja žena majka. Ponekad se stideo

do suza. Ponekad je od besa promašivao metu i pucao naslepo, ili pogađao

divljač gde ne treba, tako da se jedva mogla iskoristiti. Mnogo vremena je trošio

na poricanje, ubeđujući sebe da je pogrešno protumačio Lovčeve reči, a naročito

njegov pogled. Pa ipak, Divljakuša mu je uvek bila u mislima i nije hteo da

pođe u Palestinu pre nego što još jednom pokuša da je nađe.

Nije uvek bila u trsci. Niti na rubu šume na belčevoj farmi. On, Lovac i

Viktori viđali su njene tragove u šumi: isceđeno saće, mrvice i ostatke

ukradenih namirnica, a često i znak koji je Lovac smatrao najvažnijim - crvenog

drozda, plavo-crnu pticu sa crvenom prugom na krilima. Ona ih zbog nečeg

privlači, rekao je Lovac; kad bi videli četiri ili više tih ptica, znali su da je

Divljakuša u blizini. Lovac je tu dvaput razgovarao s njom, ali Džo je znao da

šuma nije njeno omiljeno mesto. Prvi put je krenuo u potragu za njom bez

mnogo volje, posle nekoliko sati izuzetno uspešnog pecanja. S one strane reke,

iza mesta gde pastrmke i grgeči jurišaju na mamac, a pre mesta gde reka ponire

i pod zemljom nastavlja prema mlinu, obala naglo ide uvis prateći obris jednog

brdašceta. Na njegovom vrhu, petnaestak stopa iznad reke, nalazi se prirodno

sklonište u steni. Ulaz je zatvoren živom ogradom od hibiskusa. Jednom, u

svitanje, kad je za sat izvukao deset pastrmki, Džo je prošao pored tog mesta i

začuo otud nešto što je ličilo na pomešane zvuke pljuskanja vode i vetra u

granama. Muzika sveta, poznata ribarima, čobanima i ljudima koji zalaze u

šumu. Muzika koja hipnotiše sisare. Jelen podiže glavu, tekunica se ukoči.

Pažljiv šumar se osmehne i sklopi oči.

Džo je zaneto sluša, a onda mu se učini da razabire i poneku reč. Zna da u

muzici sveta nema reči. Zastaje i pažljivo osmatra okolinu. Na suprotnoj obali

leži srebrna linija, sunce zaseca u zaostalo tamno plavetnilo noći. Nad njim i s

njegove leve strane šire se gusti stari hibiskusi. Cvetovi čekaju dan da se otvore.

Delić pesme iz ženskog grla dopire do njega, i Džo juri iz sve snage ka vrhu

uzvišenja probijajući se kroz žbunje trnjine, orlovih noktiju i hibiskusa koji je

od starosti dobio boju rđe. Nalazi otvor u steni, ali ne može da uđe s te strane.

Mora da se popne iznad njega i da odatle sklizne nadole. Svetlost je slaba, jedva

vidi svoje noge. Ali, vidi dovoljno tragova i zna da je ona tu.

Doziva. „Hej, ima li koga?”

Pesma je trenutno zamrla i umesto nje se začuo prasak kao kad pukne

grana.

„Hej, ti tamo!”

Ništa nije ni šušnulo, a Džo je siguran da iznad njega lebdi pomešani vonj

meda i izmeta. Odlazi zgađen i prilično uplašen.

Drugi put je potražio Divljakušu posle velikog požara. Pošto je video dim

i okusio zašećereni vazduh, odložio je putovanje u Palestinu i vratio se u

Vijenu. Zaobilazeći spaljenu zemlju i ugljenisane stabljike u polju, okrećući

glavu od koliba koje su sad bile samo usijane cigle na onim mestima gde je

stajalo korito, išao je ka viru u kojem se pastrmke roje kao mušice. Kad je došao

do okuke, proverio je da li mu puška dobro stoji na leđima i spustio se na

zemlju.

Polako, tiho dišući na usta, puzio je prema steni zaklonjenoj zelenilom

koje je bezobzirno bujalo na suncu i vazduhu. Ni traga od nje, ničeg

prepoznatljivog. Popeo se iznad otvora, ali kad je skliznuo nadole i obreo se u

kamenom tunelu, nije video ništa što bi jedna žena mogla upotrebljavati, a

tragovi ljudskog stanovanja već su se ohladili. Je li pobegla, umakla? Da li su je

savladali dim, vatra, panika, bespomoćnost? Osluškivanje ga je omamilo, pa je

odspavao jedan sat ili više. Kad se probudio, uveliko je svanulo i cvetovi

hibiskusa ličili su na njegov dlan. Sišao je sa uzvišenja, i već se spremao da ode,

kad su četiri crvena drozda prhnula s nižih grana belog hrasta. Veliko i

usamljeno drvo raslo je na neobičnom tlu - upetljano u sopstveno korenje. Džo

je pao na ruke i kolena i prošaputao: „Jesi li to ti? Samo kaži. Bilo šta.” Neko je

disao u blizini. Okrećući se oko sebe posmatrao je mesto koje je upravo

napustio. U svakom pokretu i šumu video je i čuo Divljakušu. „Daj mi neki

znak. Ne moraš ništa da kažeš. Samo pokaži ruku. Pruži je i otići ću; obećavam.

Samo znak.” Molio je, preklinjao da mu pruži ruku sve dok svetlost nije počela

da gasne. Da. Ne. I jedno i drugo. Jedno ili drugo. Samo ne ovo ništa.

Šapućući u žbunju hibiskusa i osluškujući disanje, odjednom je video

sebe kako puzi po blatu tražeći ženu koja nije samo luda već i prljava, svoju

tajnu majku koju je Lovac jednom poznavao i koja je svoju bebu učinila

siročetom umesto da je doji, mazi i ostaje s njom u kući. Ženu koja je plašila

decu i zbog koje su odrasli muškarci oštrili sečiva, kojoj su mlade žene

ostavljale hranu ispred kuće (da je ne bi krala). Koja je za sobom ostavljala

gnusne tragove svoje ličnosti nesputane zidovima. Nije se stideo samo pred

Viktorijem, koji se nije ni nasmejao ni začkiljio kad mu je rekao kako tumači

Lovčeve reči, a naročito pogled. „Izdržljiva je”, odgovorio je Viktori. „Živeti

tako napolju čitave godine... mora da je izdržljiva.”

Možda, ali u tom trenutku Džo se osećao kao budala koja ima vatu

umesto mozga, luđi od nje i jednako divalj dok puzi kroz blato, sapliće se preko

crnog korenja, gamiže sa termitima. Voleo je šumu zato što ga je Lovac naučio

da je voli. Ali sad je šuma bila puna nje, umobolne žene koja nije umela ni da

prosi. Koja nije znala ni ono što zna najbednija krmača: da gaji ono što je rodila.

Mala deca verovala su da je veštica. Varala su se. Ovo stvorenje nema pameti za

to. Nemoćno je, nevidljivo, razorno glupo. Sveprisutno i odsutno.

Neki dečaci imaju kurve za majke i to nikad ne prebole. Majke nekih

dečaka teturaju se po gradskim ulicama kad se birtije zatvore. Ima majki koje

bacaju decu ili ih razmenjuju za novac. Svaka od njih bolja je od ovog bednog,

nemuštog, šunjajućeg ludila. Opalio je prema granama belog hrasta, ali se ništa

nije pomerilo jer su mu meci ostali u džepu. Okidač je bezazleno kliknuo.

Vičući, suljajući se, padajući, pojurio je niz strminu i pratio obalu koja ga je

vodila dalje, što dalje od tog mesta.

Tada je počeo mahnito da radi. Na putu do Palestine prihvatao je svaki

posao koji mu je ponuđen i za koji je čuo. Sekao drvo i trsku; orao dok više nije

mogao da podigne ruke; čerupao piliće i pamuk; vukao drva za ogrev, žito,

građevinski kamen i stoku. Neki su mislili da je pohlepan na pare. Drugi su

znali da Džo prosto ne voli da sedi skrštenih ruku. Da ne voli da ga ljudi

smatraju lenjivcem. Nekad je radio do kasno, pa se nije ni vraćao da prespava

pod krovom. Spavao je napolju, najradije na orahu ako ga je bilo u blizini;

njihao se u ceradi. Kad je pamuk u Palestini obran, uvezan u bale i utovaren,

Džo se oženio i počeo još više da radi.

Da li je Lovac ostao u Vijeni posle požara? Vratio se u Vordsvort? Kupio

komad zemlje - kao što je govorio da će učiniti - i uredio sebi život kako je

hteo? Godine 1926, daleko od svih tih mesta, Džo je mislio da se najverovatnije

preselio u blizinu Vordsvorta, a Viktori bi se sigurno setio (ako je živ i ako nije

pobrljavio u zatvoru) jer Viktori sve jasno pamti i svega se seća. Recimo, koliko

puta paunica upotrebljava isto gnezdo. Gde je riđi tepih od borovih iglica dubok

do kolena. Da li je neko posebno drvo - ono čije korenje raste uvis i obmotava

stablo - propupelo pre dva dana, i gde se tačno nalazi.

Džo razmišlja o svemu tome jednog ledenog januarskog dana. Daleko je

od Virdžinije i još dalje od Raja. Oblači kaput i stavlja kapu gotovo osećajući

Viktorija kraj sebe, i polazi, naoružan, da nađe Dorkas. Ne namerava da joj

naudi ili, kako je Lovac rekao, da ubije nešto bespomoćno. Ona je žensko. I nije

lovina. Zato uopšte ne razmišlja o tome. A ipak je lovi, a u lovu je oružje

jednako prirodno društvo kao i Viktori.

Pretražuje Siti koji se ne buni i ne meša. Prvi je dan u godini. Većina ljudi

umorna je od prethodne noći. Obojeni, međutim, još slave. Ponovo su se okupili

po danu, a slavlje će verovatno dobro zaći u noć. Ulice su klizave. Siti izgleda

pust kao zabita varošica.

„Želim samo da je vidim. Znam da ne misli ono što je rekla, hoću to da

joj kažem. Mlada je. Mladi začas izgube kontrolu. Planu zbog sitnice. I ja sam

ponekad pucao iz prazne puške u krošnje drveća. I rekao sam, ’Dobro, Violeta,

venčaćemo se’, samo zato što nisam mogao da vidim pruža li Divljakuša ruku

ili ne.”

Ulice su klizave i crne. U džepu od kaputa je mali četrdeset pet, zaloga za

njegovu pušku. Smejao se kad je uzeo u ruke bucmasti pištolj za decu koji je

verovatno bučan kao top. Prosto da prostije ne može biti; morao bi dobro da se

potrudi da promaši, ali neće promašiti zato što neće nišaniti. Ne u tu oštećenu

kožu. Nikad. Nikad neće povrediti mlade: jaja u gnezdu, srndaće, žutokijunce,

mlađ...

Vetar juriša iz otvora tunela i odnosi mu kapu. Džo trči da je izvadi iz

slivnika u koji je pala. Ne vidi da se na njen vrh zakačila traka s cigare Bela

sova. Ulazi u voz, znoji se, skida kaput. Papirna vreća s treskom pada na pod.

Džo posmatra prste putnika koji je dohvata i pruža mu je. Zahvaljuje se

klimanjem glave i gura kesu nazad u džep od kaputa. Jedna crna žena zabrinuto

maše glavom. Zbog kese? Zbog njenog sadržaja? Ne, zbog znoja koji mu curi

niz lice.

Pruža mu čistu maramicu da se obriše. On odbija. Oblači kaput i kroz

vrata posmatra brzinu i noć.

Voz se iznenada zaustavlja, putnici poleću napred. Kao da se odjednom

setio da Džo mora tu da siđe ako želi da nađe Dorkas.

Tri devojke žure ka izlazu i trupkaju niz zaleđene stepenice. Tri muškarca

ih čekaju i svi odlaze u parovima. Mraz štipa. Devojke imaju crvene usne, a

njihove noge se došaptavaju kroz svilene čarape. Moć crvenih usana i svilene

puti. Moć koju će one razmeniti za pravo da budu pokorene, oborene. Muškarci

pored njih vole tu moć zato što će, na kraju, prodreti u nju, zaći iza nje, zgrabiti

je, proširiti i umiriti.

Kad je treći put krenuo za njom (već kao oženjen čovek), potražio je drvo

na strmeni - ono čije je korenje raslo uvis, kao da je najpre poslušno krenulo u

zemlju, a onda se uverilo da je jalova i popelo se ka stablu da odatle uzme ono

što mu je potrebno. Prkosno i protiv logike. Ka lišću, svetlosti, vetru. Ispod tog

drveta teče reka koju belci zovu Izdaja i gde ribe jurišaju na mamac, a plivanje

među njima možda je škakljivo... ili spokojno. Ali, tlo koje vodi do tog mesta je

izdajničko. Padine i brežuljci blago se spuštaju ka reci, ali su samo prividno

gostoljubivi; ispod tepiha od loze, trave, divljih bobica, hibiskusa i humusa

zemlja je šupljikava kao sito. Na svakom koraku može da ti proguta stopalo ili

čitavo telo.

„Šta bi ona radila s petlićem? S nekim ko se šepuri na ćošku i merka

kokice. Sve što oni imaju, imam i ja, i to bolje. Znam i da se ponašam prema

ženi. Nikad nijednu nisam povredio, i ne bih. Nikad je ne bih terao da živi kao

pas. Petlići to rade. Sama mi je rekla. Mladići ne misle ni na koga osim na sebe,

rekla je; dečaci u dvorištima i na igrankama puni su sebe. Znam kladim se u

život - da je neću naći s nekim od njih. Njegova odeća neće biti pomešana s

njenom. Ne ona. Ne Dorkas. Biće sama. Tvrdoglava kao mazga. Divlja. Ali

sama.

* * *

Iznad drveta, iza hibiskusa, nalazi se veliki kamen. Iza njega otvor tako

loše sakriven da nema sumnje: to može biti samo delo ljudskih ruku. Nijedna

ženka koja sprema dom za mladunce ne bi bila tako aljkava. Tu se krije? Zar je

tako mala? Saginje se da ispita tragove i ne nalazi nijedan. Na kraju zavlači

glavu u otvor. Mrkli mrak. Nema vonja izmeta ili krzna. Domaći mirisi - ulje,

pepeo - navode ga da uđe dublje. Puzi i vrluda kroz tunel dovoljno nizak da mu

tavanica izgrebe glavu. Odlučuje da se vrati, ali baš u tom času blato pod

njegovim rukama prelazi u kamen i jarka svetlost primorava ga da ustukne.

Desetak metara je puzio u mraku i sad njegova glava izviruje iz južnog lica

stene. Prirodna jazbina koja ne vodi nikuda. Samo od jedne do druge strane

brežuljka. Tamo dole svetluca Izdaja. U pretesnom tunelu ne može da se

okrene, mora najpre da iziđe da bi se okrenuo i vratio istim putem. Izvlači se i

domaći mirisi postaju jači. Ulje cvrči na vrelom suncu. Onda ugleda nagnuti

prolaz i spušta se niz njega na zadnjici. Čini mu se da je pao na sunce. Podnevna

svetlost prati ga kao lava u kamenu sobu u kojoj neko kuva na ulju.

Ne mora da objašnjava. Ne mora da kaže ni reč. Znam kako je to. Možda

misli da sam ljubomoran, ali ne, ja sam blag čovek. Nisam bezosećajan.

Upoznao sam gadna vremena. I preživeo ih. Osećam baš kao i svako drugi.

Biće sasvim sama.

Okrenuće se ka meni.

Pružiće ruku i prići mi u ružnim cipelama, ali lice joj je čisto i tako se

ponosim njom. Previše stegnute pletenice joj smetaju, raspliće ih dok ide ka

meni. Zadovoljna je što sam je našao. Sva je mekana, izvija se u luk, želi da to

uradim, traži. Samo ja. Niko drugi.

U početku oseća spokojstvo i usredsređenost, kao da nešto čeka. Kao kad

se bliži čas večere. To je skrovito mesto, njegov je otvor zatvoren, ali kad se

nađeš unutra možeš da radiš šta ti je volja. Da dodiruješ, pomeraš i preturaš. Da

sve promeniš i namestiš onako kako niko nije predvideo. Zidovi polako menjaju

boju. Od zlatne do boje ribljih škrga. Razgleda stvari. Zelena haljina. Stolica za

ljuljanje bez naslona za ruke. Kameno ognjište. Tegle, korpe, lonci; lutka,

vreteno, minđuše, fotografija, gomila štapova, komplet srebrnih četki i srebrna

tabakera. Da, i to. I par muških pantalona sa dugmetima od kosti. Pažljivo

presavijena svilena košulja, isprane žute boje - osim na šavovima. Tu su konac i

tkanina zadržali jarku, sunčanu boju.

Ali, gde je ona?

* * *

Evo je. Nema ovde razigrane braće, niti devojke bez daha čekaju da belu

sijalicu zameni plava. Ovo je zabava za odrasle - sve se događa pri punom

osvetljenju. Ilegalni alkohol nije tajna, a tajne nisu zabranjene. Platiš dolar-dva

na ulazu i sve što kažeš biće mnogo pametnije i zabavnije nego u tvojoj kuhinji.

Tvoja duhovitost preliva se kao pena iz kade. Smeh liči na zvona koja

neprestano zvone iako niko ne povlači uže; nastavlja se dok ne zanemoćaš.

Možeš bezbedno da piješ džin, ili da ostaneš pri pivu ako želiš, ali ti nije

potrebno ni jedno ni drugo zato što dodir kolena, slučajan ili nameran, uzburka

krv kao čaša žestokog burbona ili kao dva prsta koja ti štipaju bradavicu. Duh ti

se penje do tavanice gde na tren lebdi osmatrajući sa zadovoljstvom obučenu

golotinju ispod sebe. Znaš da se nešto grešno zbiva u onoj sobi, iza žatvorenih

vrata. Ali i ovde, gde se partneri pripijaju jedno uz drugo ili se razmenjuju

pokoravajući se čežnjivom vokalu, ima dovoljno zaslepljujućeg sjaja i obesti.

Dorkas je zadovoljna, srećna. Obavijaju je dve ruke i može da nasloni

obraz na sopstveno rame dok doručjima miluje njegov vrat. Dobro je što im nije

potrebno mnogo prostora za ples, jer ga nema. Soba je dupke puna. Muškarci

mumlaju svoje zadovoljstvo; žene pevuše svoja očekivanja. Muzika se povija,

pada na kolena da ih sve obgrli, podstiče ih da žive i uživaju, šta čekaš? Zar nisi

baš ovo tražio?

Partner joj ne šapuće na uvo. Njegova obećanja već su izrečena: brada

utisnuta u njenu kosu, vrhovi prstiju nepomični. Propinje se da obuhvati njegov

vrat. On se povija da joj pomogne. Složni su u svemu iznad i ispod struka:

mišići, tetive, zglobovi i koštana srž sarađuju. A ako plesači zastanu, ako ih na

tren obuzme sumnja, muzika će odgovoriti na svako pitanje i raspršiti svaku

nedoumicu.

Dorkas je srećna. Srećnija nego ikad. U brkovima njenog partnera ne

rastu sede. On obećava. Budan, neumoran i pomalo okrutan. Nikad joj nije dao

poklon, niti je na to pomislio. Nekad je tamo gde je rekao da će biti, ali ne uvek.

Druge žene ga žele - i te kako - a on je izbirljiv. Ono za čim žude, čime on može

da ih usreći, jeste njegovo neprobojno ja. Šta je par svilenih čarapa u poređenju

s njim? Ni primaći. Dorkas je srećna. Svesna da je srećna. Srećnija nego ikad.

*

Dolazi po mene. Znam da dolazi, znam kako su mu se oči zamutile kad

sam mu rekla da to ne radi. I kako su posle toga bežale od mene. Htela sam lepo

da mu kažem, ali nije išlo. Uvežbavala sam; pred ogledalom sam isprobala sve

važne stvari, jednu po jednu: sakrivanje, njegova žena i ostalo. Nisam pomenula

naše godine, ni Aktona. Ni reč o Aktonu. Počeo je da se prepire sa mnom, pa

sam mu rekla da me ostavi na miru. Samo me ostavi na miru. Odlazi od mene.

Ako mi doneseš još jednu bočicu kolonjske vode popiću je i umreti, ako me ne

ostaviš na miru.

Ne umire se od kolonjske vode, rekao je.

Znaš šta mislim, rekla sam ja.

Hoćeš da ostavim ženu, rekao je.

Ne! viknula sam, Hoću da ostaviš mene. Ne želim te u sebi. Ni pored

sebe. Mrzim ovu sobu. Ne želim da budem ovde i ne želim da ideš za mnom.

Zašto? upitao je.

Zato. Zato. Zato, rekla sam.

Zato što...? rekao je on.

Zato što mi je muka od tebe.

Muka ti je? Muka ti je od mene?

Muka mi je od mene i od tebe.

To stvarno nisam mislila... da mi je muka. Nije tako. Nije mi bilo muka

od njega. Htela sam samo da mu stavim do znanja da imam izgleda kod Aktona,

da ga želim i da želim da devojke govore o tome. Kuda smo sve išli i šta smo

radili. O svemu. O takvim stvarima. Čemu tajne ako ne možeš nikom da ih

ispričaš? Kad sam nešto natuknula Feliciji o Džou i meni, nasmejala se, pa se

zagledala u mene i namrštila.

Nisam mogla sve to da mu kažem zato što sam uvežbavala druge stvari i

sve mi se zbrkalo u glavi.

Dolazi po mene. Znam. Svuda me traži. Možda će me sutra naći. Možda

noćas. Ovde, čak ovde.

Kad smo izašli iz tramvaja, ja, Akton i Felicija, učinilo mi se da stoji u

kapiji do poslastičarnice, ali to nije bio on. Još ne. Svuda mi se priviđa. Znam

da me traži i znam da sada dolazi.

Njemu je svejedno kako izgledam. Mogu da budem bilo kakva, da uradim

bilo šta - njemu je potaman. To me je nekako izluđivalo. Ne znam.

Akton mi, na primer, kaže da ne voli kako se češljam. Onda se ja

očešljam onako kako mu se sviđa. Nikad ne nosim naočare kad sam s njim i sad

se smejem onako kako se njemu dopada. Mislim da mu se dopada. Znam da mu

se ono ranije nije sviđalo. Sada se igram s hranom. Džo je bio srećan kad sve

pojedem i poželim još. Akton me samo mirno pogleda kad zatražim dodatak.

Brine o meni. A ne kao Džo. Uopšte mu nije bilo važno kakva sam ja žena. Bilo

bi bolje da jeste. Meni je važno. Želim da imam ličnost i sa Aktonom je polako

dobijam. Sad imam svoj izgled. Obrve tanke kao linija - da ne poveruješ kako

mi se lice promenilo. Sad sve narukvice nosim tik ispod lakta. Ponekad zakačim

čarape ispod, a ne iznad kolena. Preko risa mi prelaze tri kaišića, a kod kuće

imam cipele od reckave kože koja izgleda kao čipka.

Dolazi po mene. Možda će stići noćas, možda ovde.

Ako dođe videće da Akton i ja plešemo pripijeni. Da držim glavu na

svom ramenu, a ruke oko njegovog vrata. Pozadi se moja suknja leluja i miluje

mi listove dok se njišemo napred-nazad, levo-desno. Dodirujemo se čitavom

prednjom površinom tela. Ništa ne može da stane između nas, tako smo blizu.

Mnoge devojke ovde htele bi to da rade s njim. Vidim ih kad otvorim oči i

pogledam pored njegovog vrata. Trljam mu palcem vrat tako da devojke znaju

da znam da ga žele. Ne sviđa mu se da ga tako dodirujem i okreće glavu.

Prestajem.

Džou bi bilo svejedno. Mogla sam da ga trljam gde god sam htela.

Dozvoljavao mi je da crtam sličice ružem za usne na mestima koje nije mogao

da vidi bez ogledala.

Nije važno šta će se desiti posle ove zabave. Sve je sada. Kao u ratu. Svi

su zgodni, sjajni i razmišljaju o tuđoj krvi. Kao da je crvena tečnost u tuđim

venama samo naročito sjajno rumenilo za lice. Zavodljivo. Glamurozno. Posle

će se ćaskati, sabirati i oduzimati; ali ništa nije nalik samoj akciji i ritmu koji

pumpa srce. U ratu ili na zabavi, svako je lukav i proračunat; postavljaju se i

menjaju ciljevi; sklapaju se i kidaju savezništva. Partneri i suparnici

nemilosrdno se uništavaju; novi parovi trijumfuju. Fantastične mogućnosti

obaraju Dorkas s nogu zato što ovde - među odraslima, kao u ratu - ljudi igraju

na sve ili ništa.

Dolazi po mene. A kad dođe, videće da više nisam njegova. Aktonova

sam i njemu želim da ugodim. On to očekuje od mene. Sa Džoom sam ugađala

sebi, on je tako hteo. Sa Džoom sam upravljala svetom, moć je bila u mojim

rukama.

*

Ah, soba - muzika - ljudi naslonjeni na ragastove. Siluete se ljube iza

zavesa; razigrani prsti ispituju i miluju. Na ovom mestu se stvari rasprskavaju.

Na ovoj pijaci gest je sve: munjevit dodir jezikom; cepanje jedre šljive noktom

palca. Odbačeni ljubavnik u mokrim, razvezanim cipelama i zakopčanom

džemperu ispod kaputa ovde je stranac. Nije ovo mesto za stare ljude; ovo je

mesto za romansu.

Evo ga. Pogledaj! Bože. Plače. Padam li to ja? Zašto padam? Akton me

drži, ali ipak padam. Glave se okreću da vide kako padam. Mračno je, a sad

odjednom svetlo. Ležim na krevetu. Neko mi briše znoj sa čela, ali tako mi je

hladno, hladno je. Usne se pomeraju; svi mi govore nešto što ne mogu da

čujem. Daleko, u dnu kreveta, vidim Aktona. Briše krv sa sakoa belom

maramicom. Sad mu jedna žena skida kaput. Krv ga je uznemirila. Mislim da je

to moja krv; probila se kroz kaput na košulju. Domaćica nešto viče. Propala joj

je zabava. Akton izgleda ljut; ona žena mu vraća kaput koji nije onako čist kao

što je bio i kao što on voli.

Sada ih čujem.

„Ko? Ko je ovo uradio?”

Umorna sam. Pospana. Trebalo bi da se razbudim, događa se nešto važno.

„Ko je to uradio, devojko? Ko ti je to uradio?”

Žele da kažem njegovo ime. Da ga najzad javno izgovorim.

Akton je skinuo košulju. Ljudi zakrčuju vrata; neko se propinje iza njih

da bi bolje video. Gramofon je zaćutao. Sad neko koga su čekali svira klavir. I

neka žena peva. Tiho, tiho, ali ja znam reči napamet.

Felicija se nadnosi nad mene. Prejako mi steže ruku. Pokušavam da joj

kažem da priđe bliže. Oči su joj veće od sijalica na plafonu. Pita me da li je to

bio on.

Žele da kažem njegovo ime da bi mogli da ga gone. Da uzmu njegovo

koferče u kojem spavaju Rošela, Bernardina i Fej. Znam njegovo ime, ali Mama

neće ništa reći. Svet se ljuljao o štapu koji sam držala u ruci, Felicija. Tamo, u

onoj sobi sa firmom ledadžije na prozoru.

Felicija primiče uvo mojim usnama i ja joj sve to vičem. Mislim da

vičem. Čini mi se.

Ljudi odlaze.

Sada je pusto. Vrata su otvorena, vidim sto. Na njemu je smeđa drvena

činija, plitka kao poslužavnik, ravna, prepuna pomorandži. Želim da spavam, ali

sad je jasno. Tako su jasne smeđa činija i gomila pomorandži. Pomorandže,

ništa drugo. Sjajne. Slušaj. Ne znam ko je ta žena što peva, ali znam reči

napamet.

* * *

Milovina. Tako su zvali ovakvo vreme. Najlepši dan u godini. Upravo

tada je počelo. Po ovako čistom i postojanom danu drveće se doteruje.

Opkoljeno betonom, uplašeno za sopstveni život, doteruje se. Besmisleno,

slažem se, ali takav je ovaj dan. Vidim kako se Avenija Lenoks širi. Ljudi izlaze

iz svojih radnji da je pogledaju, zastaju s rukama pod keceljom ili u zadnjem

džepu, procenuju da li se ulica dovoljno proširila da primi u sebe ceo taj dan.

Obogaljeni veterani, donekle u uniformi, odnekle u civilu, ne gledaju više

radnike mrkim pogledom; otišli su do kola oca Divajna, najeli se i sad zavijaju

cigarete sedeći na pločniku kao u Mažestiku. A žene kuckaju potpeticama koje

se ponekad zaglave u pukotinama jer su se njihove vlasnice zagledale u drveće

da vide odakle dolazi ta čista, blaga, ali postojana svetlost. Tutnjava M11 i M2

dopire iz velike daljine, kao i brundanje pakarda. Čak su se i bučni fordovi

primirili, i niko nema volje da legne na trubu ili da izviri kroz prozor i prepadne

nekog ko odveć sporo prelazi ulicu. Milina dana ih je pomilovala i spremni su

da doviknu „Daću ti sve što imam! pođi sa mnom” ženi koja se sapliće preko

pukotina na sjajnim crnim potpeticama.

Mladići na krovovima promenili su melodiju; pljunuli su i doterali pisak,

a kad su ga ponovo stavili u usta i dunuli iz obraza, muzika je ličila na svetlost

tog dana - čista, postojana i nekako blaga. Čovek bi pomislio da je sve

oprošteno. Klarineti su u nevolji jer su tako fino izrađeni, tako tanki da se zvuk

ne povija nadole kao što bi hteli, već je visok i tanak kao glas devojke koja ubija

vreme pevajući kraj potoka, s nogama u hladnoj vodi. Mladi duvači možda

nikad nisu videli takvu devojku, niti takav potok, ali su ih tog dana izmislili. Na

krovovima. Broja 254 gde nema zaštitne ograde; broja 131, s rezervoarom za

vodu zelenim kao jabuka, i, tik do njega, broja 133, gde paradajz raste u velikim

konzervama od šunke uz jednu slamaricu na kojoj se može prespavati. Jer tu je

sveže i komarci ne mogu da dolete tako visoko i zašto bi, uostalom, ostavili

nežno tkivo vrata kojeg dole, kraj uličnih svetiljki, ima koliko ti duša želi. I tako

od Lenoksa do Sent Nikolasa, duž 135. ulice i Leksingtona, od Konventa do

Osme, čujem muškarce kako sviraju iz srca od javorovog slada što curi iz

drveća starog četiri stoleća, sliva se niz stablo i neće ničemu poslužiti jer momci

niti imaju kantu da ga skupe, niti to žele. Puštaju ga da teče celog dana, polako

ili brzo, ali slobodno, po volji drveća koje je puklo da bi ga ispustilo iz sebe.

Tako su toga dana zvučali mladi duvači. Sigurni u sebe, sigurni da su

sveti, stajali su na krovovima, najpre licem u lice, a kad su se uverili da su

nadjačali klarinete, okrenuli su im leđa, podigli svoje trube ka nebu i pridružili

se svetlosti jednako čistoj, postojanoj i blagoj kao njihova muzika.

Nije to dan da se razbije život već napukao kao jevtin prozorski ram, ali

Violeta... Već ste je upoznali. Misli samo na to da popije slad pun Doktor-

Dijevog sredstva za jačanje živaca i mišića, i pojede svinjetinu da bi popunila

haljinu otpozadi. Obično i po ovako toplom vremenu nosi kaput da ljudi ne bi

sažaljivo klimali glavom kad prođe pored njih. Ali, ovog dana, ovog blagog,

ljupkog dana, ne misli na svoju nepostojeću zadnjicu dok stoji pred ulazom u

zgradu, sa prekrštenim rukama i čarapama spuštenim do gležnjeva. Sluša kako

muzika prodire u Džoove jecaje koji su sad nešto tiši. Možda zato što je

fotografija Dorkas Manfred vraćena njenoj tetki Alisi. Ali, mesto koje je

zauzimala na kaminu još je stvarno. Možda zato Violeta, dok stoji pred ulazom

ne mareći za zadnjicu, olako veruje da prema njoj uz stepenice dolazi druga

Dorkas, ista, ali živa, sa četiri viseće lokne i ostalim.

Pod miškom nosi Okehovu ploču, a u ruci pola kilograma mesa

zamotanog u ružičati kasapski papir, iako je sunce prejako da bi se zastajalo na

ulici sa kvarljivom robom. Ako ne požuri, skuvaće ga u ruci umesto na plotni.

Lenjivica. Ruke su joj pune, ali u glavi nema bogzna šta.

Nervira me.

Dok je gledam, pitam se da li će lepo vreme nadživeti ovaj dan. Već me

uznemirava slika pepela koji pada na ulice iz plave daljine. Čađi koja se skuplja

na simsu i potamnjuje stakla. Sad me i ona uznemirava; sumnjam u sebe dok je

gledam kako se vuče po ovakvom suncu. Penje se uz stepenice, pravo ka ulazu

gde je čeka Violentna.

Moji roditelji su živeli u Teksidu. Retko sam ih viđala. Živela sam s

bakom, i ona mi je govorila: „Felicija, ne žive oni u Teksidu; tamo rade, a žive

sa nama”. Prazne reči: žive, rade. Dolazili su jednom u tri nedelje na dva i po

dana, za Božić i za Uskrs. Brojala sam. Četrdeset i dva dana ako računaš i

polovine - što ja ne radim jer one prođu u pakovanju i trčanju na voz - plus dva

praznika jednako četrdeset i četiri dana, zapravo trideset i četiri jer ne treba

računati polovine. Trideset i četiri dana godišnje.

Kad dođu kući ljube me i daju mi razne stvari, iako žele nešto drugo:

majka da ode nekud na ples, otac da spava. Nedeljom idemo u crkvu, ali majku i

to rastužuje zbog svega u čemu bi želela da učestvuje - večere, sastanci,

adaptiranje podruma za zabave Nedeljne škole, okupljanje posle pogreba - a ne

može jer radi u Teksidu. Zato više od svega žudi da čuje tračeve od žena iz

udruženja Krug A o svemu što se događa; a želi i da pleše i da igra vist.

Otac najviše voli da se razvlači u kućnoj haljini i da se na njega čeka, za

promenu, dok pročita gomile novina koje smo mu baka i ja sačuvale.

Amsterdam, Doba, Kriza, Glasnik, Radnik. Neke nosi sa sobom u Teksido jer ih

tamo nema. Voli da dnevne novine budu uredno složene, a nedeljnici bez fleka i

otisaka prstiju, zato ih ja mnogo ne čitam. Baka čita, ali jako pazi da ih ne

izgužva i ne pokvasi. Ništa ga tako ne ljuti kao loše složene novine. Mumla i

gunđa dok čita, a ponekad se i nasmeje, ali ne odustaje iako mu sve to, kaže

baka, uzburkava krv. Srećan je kad sve pročita i kad o tome raspravlja s mojom

majkom, bakom i prijateljima koji dolaze na kartanje.

Jednom sam pomislila da ću moći s njim da se prepirem ako pročitam

novine. Uzela sam, izgleda, pogrešne. Pročitala sam članak o belim policajcima

koji su uhapšeni zato što su ubili crnca i rekla sam „Baš mi je drago što su

uhapšeni, bilo je krajnje vreme.”

Pogledao me je i viknuo, „Priča je dospela u novine zato što je to

izuzetak, devojko, izuzetak!”

Nisam znala šta da odgovorim i počela sam da plačem. Baka je rekla:

„Sinko, pođi nekud i smiri se”, a majka: „Voltere, ostavi je na miru.”

Objasnila mi je šta je hteo da kaže: da za svakodnevna ubistva crnaca

niko ne hapsi bele policajce. Posle smo zajedno otišle da kupimo neke stvari za

njene gazde iz Teksida, i nisam je pitala zašto mora da kupuje za njih u

slobodne dane jer me onda ne bi povela kod Tifanija u Trideset sedmoj ulici gde

je tiše nego kad Prečasni zatraži minut nečujne molitve. Tada neki ljudi

pomeraju noge i izduvavaju nos. Kod Tifanija niko ne izduvava nos, a tepih

upija zvuk koraka. Kao u Teksidu.

Pre mnogo godina, kad sam bila mala, pre nego što sam pošla u školu,

roditelji su želeli da živim tamo, sa njima. Dva puta sam ostala tri nedelje. Sve

vreme sam morala da budem mirna. Više me nisu vodili. Govorili su da će

napustiti taj posao, ali ništa od toga. Pozvali su baku da se preseli kod nas i da

me čuva.

Trideset četiri dana. Sad imam sedamnaest godina, znači, manje od šesto

dana za sve ovo vreme. Dorkas je govorila da sam srećna što ih uopšte imam,

negde, i što mogu da ih pozovem ako se razbolim ili da sednem na voz kad ih se

zaželim. Njeni roditelji su umrli na grozan način. Videla ih je mrtve pre nego

što su ih pripremili i stavili u kovčeg. Imala je fotografiju njih dvoje pod

naslikanom palmom. Majka stoji s rukom na očevom ramenu. Otac sedi s

knjigom u ruci. Meni su izgledali tužno. Dorkas je stalno ponavljala da su oboje

jako zgodni. Tako su lepi, oboje, zar ne?

Nije uvek govorila o tome ko dobro izgleda, a ko ne. Kome smrdi iz usta,

ko ima lepu odeću, ko ume da pleše, a ko je prost.

Moja baka je popreko gledala na naše druženje. Nije rekla zašto, ali

mislim da znam. Nisam imala mnogo drugarica u školi. Devojčice su se

okupljale - ne i dečaci - prema boji kože. To mi je bilo odvratno. Dorkas se

slagala sa mnom. Nas dve smo u tom pogledu - po boji kože - bile različite. Kad

bi neki prljavi jezik doviknuo „Hej, muvo, gde je mlekce?” ili „Hej, kudrava,

gde je lepojka?” plazile smo jezik i prstima zatvarale nos. Kad to nije bilo

dovoljno, napadale smo. U tučama su stradali moja odeća i njene naočari, ali

neka. Bilo je divno boriti se sa Dorkas protiv tih devojčica. Nije se plašila i ludo

smo se zabavljale. Svakog dana u nižim razredima srednje škole.

To je prestalo na nekoliko meseci kad je počela da se sastaje sa onim

matorcem. Znala sam od samog početka, ali ona nije znala da znam. Htela je

tajnu, pa sam je pustila da u nju veruje. Najpre sam mislila da se stidi svega toga

ili njega, i da joj je stalo samo do poklona. Ali, ona je volela tajne.

Nadmudrivanje sa gospođom Manfred. Oblačenje izazovnog donjeg veša,

presvlačenje u mojoj sobi. Sakrivanje. Uvek je volela tajne. I nije ga se stidela.

On je star. Izistinski star. Pedeset. Ali zadovoljava njena merila dobrog

izgleda, to moram da priznam. Trebalo je da Dorkas bude lepša. Malo joj je

nedostajalo. Imala je sve potrebne sastojke. Dugačku, blago talasastu kosu, gore

dobru, dole iskrzanu. Svetlu kožu. Nije koristila sredstva za izbeljivanje. Lep

oblik lica. Ali, to, nekako, nije bilo to. Kad gledaš zasebno, sve je kako treba -

kosa, boja, oblik. A celini nešto nedostaje. Mladići su je gledali, zviždali za

njom i dobacivali. U školi su svi dečaci hteli s njom da popričaju. Ništa više, na

tome se završavalo. Nije ih odbijala njena ličnost, ne. Umela je lepo da govori i

volela je šale i zadirkivanja. Nije bila uobražena, ni najmanje. Ne znam u čemu

je stvar. Možda nisu voleli što ih podbada. Što ih nagovara da rade

nedozvoljene stvari. Da nešto ukradu, ili da se vrate u prodavnicu i ošamare

belu prodavačicu koja nije htela da je usluži, ili da opsuju nekog ko ju je mrko

pogledao. Nemam pojma. Njoj je sve izgledalo kao film, i videla je sebe vezanu

za šine ili zarobljenu u zapaljenom šeikovom šatoru.

Mislim da joj se zato toliko svideo onaj matori. Tajnost i to što je

oženjen. Sigurno je uradio nešto opasno kad ga je prvi put srela, inače se ne bi

krila s njim po budžacima. Barem je verovala da se krije. Ali, dve frizerke su je

videle s njim u Meksiku, onom noćnom klubu. Dva sata sam slušala šta su imale

da kažu o njoj i njemu, i o drugim ljudima koji još nisu čestito ni izišli iz radnje.

Zabavljala ih je ta priča o Dorkas, najviše zbog toga što nisu volele njegovu

ženu. Otimala im je posao i zato nisu imale ništa dobro da kažu o njoj osim da,

čak i luda, zna znanje, a da nije tako luda mogla bi da dobije dozvolu i radi

pošteno umesto da im krade mušterije.

Varaju se. Otišla sam kod nje da potražim svoj prsten i uverila se da

uopšte nije luda.

Znam da je moja majka ukrala taj prsten. Rekla mi je da ga je dobila od

gazdarice, ali sećam se da sam ga onog dana videla kod Tifanija. Srebrni prsten

sa glatkim crnim kamenom koji se zove opal. Prodavačica je otišla po paketić

koji je moja majka trebalo da ponese gazdama. Pokazala je devojci narudžbinu i

ostale smo da sačekamo (čak je i na ulazu morala da pokaže taj papir).

Razgledale smo ljubičasti pliš s prstenjem. Uzimale smo ga u ruku i isprobavale

dok nam čovek u divnom odelu nije prišao i odmahnuo glavom. Jedva primetno.

„Čekam paketić za gospođu Nikolson”, rekla je majka.

Čovek se osmehnuo. „Naravno. Ali, takav je običaj. Moramo da pazimo.”

Kad smo izišle, majka je rekla, „Zašto? Zašto moraju da paze? Izneli su stvari iz

vitrina da bi ih ljudi razgledali, zar ne? Zašto onda mora da pazi?”

Mrštila se i gundala. Dugo smo čekale taksi da nas odveze kući. Tako je

pogledala oca da mu nije palo na pamet da prigovara. Sledećeg jutra su se

spremili da krenu nazad u Teksido. Majka me je pozvala i dala mi prsten.

Dobila ga je od gazdarice, rekla je. Možda prave mnogo takvog prstenja, ali ja

ipak znam da ga je majka uzela sa pliša. Iz osvete, možda, ali mi ga je dala, i ja

ga volim. Dorkas je mnogo navaljivala da joj ga pozajmim jer se dobro slagao s

njenom narukvicom.

Želela je da zadivi Aktona. Teško je njega zadiviti, taj sve kritikuje.

Nikad joj nije davao poklone kao onaj matori. Znam šta je od njega dobijala

zato što bi gospođa Manfred pre crkla nego što bi sestričini kupila klizavo donje

rublje ili svilene čarape. Stvari koje nije mogla da nosi u kući ili u crkvi.

Kad se Dorkas spetljala sa Aktonom viđale smo se kao i ranije, ali se ona

promenila. Ponašala se prema Aktonu kao matorac prema njoj - kupovala mu je

poklončiće od para koje su joj davali matorac i gospođa Manfred. Niko nije

video Dorkas u potrazi za poslom, ali se prilično naradila smišljajući gde da

nađe pare za poklone. Stvarčice koje se njemu uopšte nisu sviđale jer su bile

jevtine. Nikad nije stavio onu drečavu iglu za kravatu, a ni maramicu, takođe

zbog boje. Mislim da je od matorca naučila kako da bude dobra prema nekom, i

sad je to znanje traćila na Aktona. On je mislio da se to podrazumeva, da je

prirodno da mu titraju, i ona i svaka druga devojka kojoj se dopadne.

Ne znam da li je napustila matorog ili ih je viđala uporedo. Baka misli da

je Dorkas sama kriva za ono što se desilo. Živi, uživaj i plati šta košta, kaže

moja baka.

Moram da požurim kući. Ako predugo ostanem ovde, neko bi mogao

pomisliti da tražim provod. Ni slučajno. Posle onog sa Dorkas, želim samo svoj

prsten. Da ga imam i da pokažem majci da ga još imam. Ponekad me pita za

njega. Bolesna je i više ne radi u Teksidu. Otac se zaposlio kod Pulmana.

Srećniji je nego ikad. Još gunđa i svađa se sa slovima kad čita novine i nedeljne

revije, ali ih sad prvi uzima u ruke, prvi ih otvara, i primedbe su tiše. „Nagledao

sam se sveta”, ponavlja.

Hoće da kaže da se nagledao Teksida i železničkih stanica u Pensilvaniji,

Ohaju, Indijani i Ilinoju. I svih vrsta belaca. „Postoje dve vrste”, kaže. „Oni koji

te žale i oni koji te ne žale. Što izlazi na isto jer te ni jedni ni drugi ne poštuju.”

Još je svadljiv, ali srećniji jer iz voza viđa crnce koji igraju bezbol, „pravi

crnci na pravom terenu, boga mu”. Milo mu je što belci zaziru od takmičenja s

crncima.

Baka je sporija, a majka bolesna, pa sad uglavnom ja kuvam. Majka želi

da nađem nekog finog čoveka i da se udam. Ja najpre želim dobar posao. Da

zarađujem sopstvene pare. Kao ona. Kao gospođa Trag. Kao gospođa Manfred

pre nego što je Dorkas pristala da umre.

Svratila sam da vidim da nije moj prsten kod njega jer me majka stalno

zapitkuje i jer ga nisam našla u kući gospođe Manfred posle sahrane. Ali, ne

samo zato. Frizerka je rekla da je matori potpuno skrhan. Plače po čitav dan i

noć. Napustio je posao i nije ni za šta. Nedostaje mu Dorkas, misli da ju je ubio,

pretpostavljam. Nije je dovoijno poznavao. Nije znao kako je podbadala ljude,

muškarce. Sve osim Aktona, ali bi to radila i njemu da je dovoljno poživela i da

je on dovoljno ostao s njom. Iz gladi za pažnjom i uzbuđenjem. Bila sam na toj

zabavi; i meni je govorila dok je ležala.

Razmišljala sam tri meseca. Kad sam čula da je i dalje loše, da plače i

slično, odlučila sam da mu kažem ponešto o njoj. O onome što mi je rekla. Kad

sam se vraćala s pijace, svratila sam do Feltona da kupim mami ploču koju je

tražila. Prolazila sam pored zgrade u Aveniji Lenoks, one u kojoj se Dorkas

sastajala s njim, a na ulazu je stajala žena koju su zvali Violentna zbog onog što

je uradila na pogrebu.

Nisam bila tamo. Videla sam je kako umire kao budala i bila sam suviše

ljuta da bih išla na pogreb. Nisam odmah otišla ni kod njene tetke. Mrzela sam

Dorkas neko vreme. Ko ne bi. Ponela se baš drugarski.

Htela sam samo svoj prsten i, jeste, želela sam da kažem matorcu da

prestane s tim. Nisam se plašila njegove žene zato što sam znala da je gospođa

Manfred prima u kuću i da te posete prolaze mirno. A gospođa Manfred je

stroga; za mnoge ljude je rekla da ih nikad ne bi primila u kuću i nije volela da

Dorkas s njima razgovara, pa sam zaključila da Violentna, ako je dovoljno

dobra da posećuje gospođu Manfred, mora biti dovoljno dobra i za mene, da s

njom razgovaram i da je se ne plašim.

Jasno mi je zašto je gospođa Manfred prima. Ona ne laže, gđa Trag. Ne

govori laži kao većina starijih ljudi. Nije se pretvarala, odmah je rekla: „Dorkas

je bila ružna, spolja i iznutra.”

Dorkas je bila moja drugarica, ali znam da je gđa Trag na neki način u

pravu. Svi sastojci lepote bili su tu, ali recept nije valjao. Gđa Trag je

ljubomorna, pomislila sam. Ona je vrlo vrlo tamna, kao ugalj rekle bi devojke u

školi. Mislila sam da nije lepa, ali jeste. Nikad se ne umoriš od takvog lica.

Tanka je, moja baka bi rekla kao čačkalica, a kosa joj je ravna i začešljana

unazad, zalizana kao muška. Sad svi luduju za takvom frizurom. Lepo

podšišana iznad ušiju i to u sopstvenoj kuhinji. U tome joj je sigurno pomogao

muž. Ko bi drugi? Nikad nije kročila u frizerski salon, ili bar tako kažu frizerke.

Mogu da zamislim kako joj muž doteruje liniju iza vrata. Prvo makaze ili

trimer, onda puder. To bi ličilo na njega. Znam o čemu je Dorkas govorila dok

je krvarila na onom krevetu posle zabave.

Dorkas je bila budala, ali kad sam videla matorog donekle sam je

razumela. Ima u njemu nečeg. A i zgodan je. Ni najmanje mlohav. Lep oblik

glave; drži se kao da je neko. Poput mog oca kad je postao ponosni Pulmanov

stjuard i nagledao se sveta i bezbola, umesto da čami na železničkom čvoru u

Teksidu. Ali mu oči nisu hladne kao oči mog oca. Gospodin Trag gleda pravo u

tebe. Čakarast je, oči su mu različitih boja. Jedno je tužno i pušta te da vidiš

njegovu unutrašnjost, drugo je sjajno i vidi tvoju. Volim kad me gleda. Osećam

se, šta ja znam, zanimljivom. Dok gleda u mene, čini mi se da sam duboka - kao

da je ono što mislim i osećam važno, posebno i... zanimljivo.

Mislim da voli žene, i ne poznajem nikog takvog. Ne govorim o

flertovanju, ne, on ih voli bez toga i mislim da stvarno - ovo bi naljutilo frizerke

- voli svoju ženu.

Kad sam prvi put došla kod njih, sedeo je pored prozora i ćutke gledao u

svetlarnik. Onda mu je gđa Trag donela tanjir pun hrane za starije ljude: povrće

s pirinčem i hleb od kukuruza. „Hvala, dušo. Podelićemo”, rekao je. Kako je

samo to rekao. Kao da je zaista zahvalan. Kad moj otac kaže „hvala”, to je samo

reč. G. Trag to kaže kao da to stvarno misli. Kad izlazi iz sobe, dodirne svoju

ženu u prolazu. Nekad po glavi. Nekad je potapše po ramenu.

Otkad ga poznajem, dva puta se osmehnuo i jednom glasno nasmejao.

Tada zaista niko ne bi pogodio koliko ima godina. Kad se smeje, izgleda kao

dete. Ali, osmehnuo se tek kad sam došla četvrti ili peti put. I kad sam rekla da

su životinje u zoološkom vrtu srećnije od onih na slobodi jer su zaštićene od

lovaca. Nije ništa rekao; samo se osmehnuo kao da sam rekla nešto novo ili vrlo

zabavno.

Zato sam otišla ponovo. Prvi put sam samo htela da ga pitam za prsten,

da li je kod njega, zna li gde je, i da mu kažem da se ne kida zbog Dorkas jer

ona, možda, to ne zaslužuje. Drugi put, kad me je gđa Trag pozvala na večeru,

htela sam da vidim kakav je i da slušam gđu Trag koja govori na poseban način.

Način koji je uvek uvali u nevolju.

„Napravila sam haos od sopstvenog života”, rekla mi je. „Pre nego što

sam došla na sever bila sam razumna, a takav je bio i svet. Nismo imali ništa i

ništa nam nije nedostajalo.”

Da li ste ikad čuli nešto slično? Život u Sitiju je najbolja stvar na svetu.

Šta čovek uopšte može da radi na selu? U Teksidu sam bila kao dete i čak i tada

sam se dosađivala. Koliko drveća možeš da vidiš? Baš to sam je pitala. „Koliko

drveća možeš da vidiš? Koliko dugo možeš da gledaš drveće, i šta onda?”

Rekla mi je da nije stvar u tome, da ne gledaš u gomilu drveća. Rekla mi

je da odem u 143. ulicu i da pogledam veliko drvo na uglu, i da pogodim da li je

ono muškarac, žena ili dete.

Nasmejala sam se, ali nisam stigla da se složim sa frizerkama u pogledu

njenog ludila jer je odmah dodala: „Šta će ti svet ako ne možeš da ga doteraš

kako želiš?”

„Kako želim?”

„Da, kako želiš. Zar ne bi volela da bude nešto više nego što jeste?”

„U čemu je stvar? Ne mogu da ga promenim.”

„U ovome. Ako ti njega ne promeniš, promeniće on tebe, i sama ćeš biti

kriva što si mu to dopustila. Ja sam mu dopustila. I upropastila sebi život.”

„Kako ste ga upropastili?”

„Zaboravila sam?”

„Zaboravila - šta?”

„Da je moj. Moj život. Trčala sam ulicama gore-dole žaleći što nisam

neko drugi.”

„Ko? Ko ste želeli da budete?”

„Više šta nego ko. Bela. Svetla. Ponovo mlada.”

„Sad to ne želite?’

„Sad želim da budem žena koju moja majka nije stigla da vidi jer nije

dovoljno dugo poživela. Baš ta žena. Žena koja bi joj se svidela i koja se nekad

sviđala i meni... Baka me je kljukala pričama o malom plavom detetu. Bio je to

dečak, ali ja sam ga ponekad zamišljala kao devojčicu, kao brata, kao svog

momka. Živeo je u mojoj glavi. Tiho kao krtica. Ali to sam saznala tek kad sam

došla ovamo. Kako je se rešiti? Te druge osobe u mojoj glavi.”

Tako je govorila. Ali, znam šta je htela da kaže. O drugom u tebi koji ti

nije ni nalik. Dorkas i ja smo ponekad zamišljale ljubavne scene i opisivale ih

jedna drugoj. To je zabavno i pomalo ljigavo. Nešto mi je u tome smetalo. Ne

ljubav i to, već slika koju sam imala o sebi dok sam pričala. Ni nalik meni.

Nalik nekom koga sam videla na filmu ili u nedeljnoj reviji. Samo sam tada

mogla da opisujem. Kad sam gledala sebe kakva zaista jesam, sve je ispadalo

pogrešno i lažno.

„I kako ste je se rešili?”

„Ubila sam je. Onda sam ubila onu sebe koja je ubila nju.”

„I šta je ostalo?”

Zaćutala sam. Opet sam pomislila da su frizerke možda u pravu - kako je

samo rekla „ja”. Kao da prvi put čuje tu reč.

Onda se u sobu vratio g. Trag i rekao da će malo posedeti napolju. „Ne,

Džo”, rekla je ona. „Ostani s nama. Devojka ne ujeda.”

Mislila je na mene i na još nešto što nisam shvatila. Klimnuo je glavom i

seo pored prozora. „Ostaću malo”, rekao je.

Gđa Trag je gledala u njega, ali sam znala da se obraća meni: „Tvoja

mala ružna prijateljica ga je povredila, a ti ga podsećaš na nju.”

Bilo mi je veoma neprijatno. „Ja nisam kao ona!” rekla sam glasnije nego

što sam želela.

Oboje su gledali u mene. Zato sam im rekla, iako nisam nameravala.

Rekla sam im pre nego što sam pitala za prsten: „Dorkas je umrla zato što se

prepustila. Metak ju je pogodio u rame, ovde.” Pokazala sam gde. „Nije

dozvolila da je pomere; rekla je da hoće da spava i da će sve biti u redu. Da će

ujutru otići u bolnicu. ’Nemojte nikoga zvati’, rekla je. ’Ni hitnu pomoć, ni

policiju, nikoga.’ Mislim da nije htela da njena tetka, gđa Manfred, sazna. Gde

je bila i slično. A žena koja je priredila zabavu plašila se da pozove policiju. Svi

su se uplašili. Stajali su oko nje, govorili i čekali. Neki su hteli da je ponesu,

stave u kola i odvedu u hitnu pomoć. Dorkas je rekla ne. Rekla je da je dobro.

Da je - ’najlepše vas molim’ - ostave na miru. Potrebno joj je malo odmora. Ali,

ja sam, ipak, pozvala; hitnu pomoć, pozvala sam je. Došli su tek ujutru, iako

sam zvala dva puta. Led, rekli su, ali nisu došli zato što im se nije žurilo kod

obojenih. Iskrvarila je na smrt kroz čaršave i dušek one žene, i mogu da vam

kažem da se to onoj ženi nije svidelo. Ni najmanje. Samo su o tome pričali. Ona

i prijatelj s kojim je Dorkas došla. Krv. Kako krv sve uprlja. Samo su o tome

pričali.”

Tada sam morala da zaćutim jer sam ostala bez daha i rasplakala se.

Mrzim tako da plačem.

Nisu pokušavali da me zaustave. G. Trag mi je pružio svoju džepnu

maramicu. Bila je potpuno mokra kad sam se smirila.

„Je li ovo prvi put?” upitao me je. „Prvi put da plačeš zbog nje?”

Nisam pomislila na to, ali zaista je bilo tako.

G. Trag je rekao: „O, sranje.”

Onda su me samo gledali, oboje. Mislila sam da više nikad neće reći ni

reč, ali je gđa Trag progovorila: „Dođi na večeru, hoćeš li? U petak uveče. Voliš

li somovinu?”

Rekla sam da volim, ali nisam mislila da ću otići. Dođavola s prstenom.

Ali dan ranije, u četvrtak, setila sam se kako me je g. Trag gledao i kako je gđa

Trag rekla „ja”.

Rekla je to... Ne kao da je „ja” neko jak ili neko koga je sklepala za

pokazivanje. Već neko... neko ko joj je drag i na koga može da računa. Neko

tajan koga ne mora da sažaljeva, s kim ne mora da se bori. Neko ko ne mora da

ukrade prsten da bi se osvetio belcima i da posle laže da ga je dobio na poklon.

Želela sam svoj prsten, ali ne zato što me majka svaki čas pita da li sam ga

našla. Već zato što je lep. Ali iako pripada meni, nije moj. Volim ga, ali u

njemu je obmana, i moram da pristanem na obmanu ako hoću da ga nazovem

svojim. Podseća me na obmanljivo plavo dete koje je živelo u glavi gđe Trag.

Poklon uzet od belaca i darovan meni kad sam bila suviše mlada da kažem Ne,

hvala.

Sahranjen je s njom. To sam saznala kad sam došla na večeru, na onu

somovinu. Gđa Trag ga je videla kad je napala Dorkas u kovčegu.

Imala sam čudno osećanje u stomaku i nisam mogla da gutam, grlo mi je

bilo suviše suvo, ali sam ipak morala da je pitam - zašto je tako upropastila

pogreb. G. Trag je pogledao u svoju ženu kao da je on postavio pitanje.

„Izgubila sam sebe”, rekla je. „Negde sam zaturila tu gospođu i

zaboravila gde.”

„Kako ste je našli?”

„Tražila sam.”

Neko vreme smo ćutali. Onda je neko pozvonio i gđa Trag je ustala da

otvori vrata. Začula sam glasove. „Ovde, i još malo ovde. Dva minuta.”

„Ja ništa ne radim za dva minuta.”

„Molim te, Violeta, ne bih to tražila od tebe da nije apsolutno

neophodno.”

Ušle su u trpezariju, gda Trag i žena koja je molila za nekoliko uvojaka

„ovde, i još malo ovde. I možda bi ovo mogla da uviješ. Ne lokne, samo jedan

talas, znaš šta mislim?”

„Vas dvoje pređite tamo, brzo ću ja”, rekla je g. Tragu i meni kad smo mi

rekli „Dobro veče” užurbanoj mušteriji, ali nije nas upoznala.

G. Trag sad nije seo pored prozora. Seo je do mene na sofu.

„Felicija. To znači srećna. Jesi li?”

„Naravno. Ne, nisam.”

„Dorkas nije bila ružna. Ni iznutra ni spolja.”

Slegnula sam ramenima. „Koristila je ljude.”

„Samo one koji su hteli da ih koristi.”

„Da li ste vi to hteli?”

„Mora biti.”

„E, ja nisam. Hvala Bogu što to više ne može da radi.”

Zažalila sam što sam skinula džemper. Haljina mi se zateže na grudima

šta god da uradim. Gledao me je u lice, ne u telo, a ipak sam se unervozila kad

sam ostala nasamo s njim. Onda je rekao: „Ljuta si što je mrtva. I ja sam.”

„Ali vi ste razlog što je tako.”

„Znam. Znam.”

„Iako je niste vi ubili; iako je sama to dopustila, ipak ste vi razlog.”

„Ja. Biću to do kraja života. Da ti kažem nešto. Nikad nisam sreo

bespomoćnije stvorenje.”

„Dorkas? Još vam je toliko stalo do nje?”

„Da li mi je stalo? Volim ono što sam osećao prema njoj. Ako misliš na

to, stalo mi je.”

„A gospođa Trag? Šta je s gospođom Trag?”

„Trudimo se. Ide brže otkad si ti svratila i rekla nam šta si imala.”

„Dorkas je bila hladna”, rekla sam. „Do samog kraja nije pustila ni suzu.

Nikad je nisam videla da plače.”

„Ja jesam. Ti poznaješ njenu tvrdu stranu; ja sam video meku. Pružila mi

se prilika da se pobrinem.”

„Dorkas? Meka?”

„Dorkas. Meka. Devojka koju sam ja poznavao. To što je imala krljušt ne

znači da nije bila mekana iznutra. Samo ja sam je takvu poznavao. Niko pre

mene nije pokušao da je voli.”

„Zašto ste pucali u nju ako ste je voleli?”

„Iz straha. Nisam znao kako treba nekog voleti.”

„Sad znate?”

„Ne. Znaš li ti, Felicija?”

„Imam pametnija posla.”

Nije se nasmejao, pa sam dodala: „Nisam vam sve rekla.”

„Ima još nešto?”

„Trebalo bi, valjda, i to da kažem. Poslednje što je rekla. Pre nego što je...

zaspala. Svi su vrištali: ’Ko je pucao, ko je to uradio?’ Ona je odgovarala:

’Ostavite me na miru. Reći ću vam sutra.’ Mislila je da će i sutra biti ovde i čak

sam i ja u to poverovala. Onda me je pozvala, iako sam klečala uz nju: ’Felicija.

Felicija. Dođi blizu, bliže.’ Pribila sam lice uz njeno. Osetila sam miris voćnog

likera u njenom dahu. Znojila se i šaputala nešto za sebe. Kapci su joj padali.

Onda je razrogačila oči i glasno rekla: ’Postoji samo jedna jabuka.’ Zvučalo je

kao ’jabuka’. ’Samo jedna. Reci Džou.’

„Vidite? Na samom kraju mislila je na vas. Bila sam tu, pored nje.

Najbolja prijateljica, mislila sam, ali ne dovoljno najbolja da bi zbog nje otišla u

hitnu pomoć i ostala živa. Dopustila je da umre pred mojim nosom, s mojim

prstenom, a nije ni pomislila na mene. Eto. Tako je bilo. Sad sam sve rekla.”

Tad sam drugi put videla njegov osmeh, više tužan nego zadovoljan.

„Felicija”, rekao je. I ponovio „Felicija, Felicija”, jasno naglašavajući

svaki slog, a ne kao moj otac.

Žena s uvijenom kosom prošla je pored nas ćavrljajući, Mnogo ti hvala,

vidimo se, Džo, izvini što sam ovako upala, dušo, kako se ono beše ti zoveš,

pravi si anđeo, Violeta, pravi anđeo, ćao.

Rekla sam da i ja moram kući; gđa Trag sručila se na stolicu, zabacila

glavu i opustila ruke. „Ljudi su zli2, rekla je, „Stvarno zli.”

G. Trag je rekao: „Nisu. Smešni su.”

Malo se nasmejao, da potkrepi svoje reči, a i ona s njim. Smejala sam se i

ja, mada ne od srca jer mi ta žena nije izgledala naročito smešna.

U kući preko puta neko je stavio ploču na gramofon i muzika je dolebdela

kroz otvoren prozor. G. Trag je pratio ritam klimajući glavom, a gđa Trag je

pucketala prstima. Izvela je pred njim kratko stepovanje i on se osmehnuo. A

onda su zaplesali. Komično, kao stari ljudi, i tad sam se istinski nasmejala. Ne

zato što su bili smešni. Prosto sam osetila da ne treba da budem tu. Da ne treba

da ih gledam.

G. Trag je rekao: „Dođi, Felicija. Da vidimo šta znaš.” Pružio je ruku

prema meni.

Gđa Trag je rekla: „Hajde, dođi. Požuri, nema još mnogo do kraja.”

Odmahnula sam glavom, iako sam htela da im se pridružim.

Kad su završili i kad sam zatražila svoj džemper, gđa Trag je rekla:

„Svrati kad god želiš. Srediću ti kosu. Besplatno. Moramo da odsečemo te

krajeve.”

G. Trag je seo i protegnuo se: „Ova kuća vapi za pticama.”

„I za gramofonom.”

„Jezik za zube, devojko.”

„Ako nabavite gramofon, ja ću doneti ploče. Kad dođem zbog kose.”

„Čuješ li, Džo? Doneće ploče.”

„Vidim da ću morati da potražim drugi posao.” Okrenuo se ka meni i

dotakao mi laktove dok sam izlazila. „Felicija. Baš ti pristaje. Imaj to na umu.”

Rekla sam majci istinu. Znam da se ponosi što je ukrala taj opal; što se

usudila da izigra belca koji je pomislio da krade onda kad joj to nije padalo na

pamet. Moja majka je tako poštena da joj se ljudi smeju. Jednom je vratila par

rukavica u radnju jer su joj greškom zapakovali dva umesto jednog koji je

platila; vratila kondukteru novac koji je našla na sedištu. Kao da ne živi u

velikom gradu. Kad uradi nešto takvo, moj otac se uhvati za glavu, a ljudi u

radnji i kondukter gledaju je kao da nije sasvim čitava. Zato znam koliko joj

znači taj prsten. Ponosi se što je jednom prekršila sopstvena pravila. Ali, reći ću

joj da znam, i da mnogo više volim to što je uradila nego sam prsten.

Drago mi je što ga je Dorkas zadržala. Stvarno se slagao s njenom

narukvicom i sa kućom u kojoj je bila zabava. Sa srebrnastobelim zidovima i

tirkiznim zavesama. I mebl na nameštaju bio je tirkizan, a staze koje je

domaćica umotala i sklonila u spavaću sobu bile su bele. Samo je trpezarija bila

tamna i nedoterana. Možda nije stigla da je okreči u svoju omiljenu boju i da

doda druge ukrase pored božićne činije s pomorandžama. Njena spavaća soba

bila je belo-zlatna, a ona u koju je stavila Dorkas, i u koju se ulazilo iz

trpezarije, bila je obična, čak ružna.

Nisam imala dečka za zabavu. Pošla sam sa Dorkas i Aktonom. Dorkas je

morala da nađe alibi i ja sam joj ga dala.

Tek smo obnovile naše prijateljstvo nakon što je prestala da se sastaje s g.

Tragom i počela da jurca naokolo sa svojim ’ulovom’. S nekim koga su mnoge

devojke starije od nje želele - i imale. Uživala je u njihovoj ljubomori; u tome

što je izabrao baš nju; što je pobedila. Baš tako je rekla. „Pobedila sam. Moj je!”

Zaboga. Kao da je učestvovala u ratu.

Kakva je to bila pobeda? Nije se lepo ponašao prema njoj, ali ona je

mislila drugačije. Sve vreme je mozgala o tome kako da zadrži njegovu pažnju.

Kako da eliminiše svaku devojku koja pokuša da ga preotme. Tako razmišljaju

sve devojke koje poznajem: kako da ga dobiju, kako da ga sačuvaju, a tu su i

prijatelji koji žele da ga imaš, i neprijatelji koji ne žele. Valjda mora tako da se

razmišlja o tome. A šta ako ja ne želim?

Toplo je večeras. Možda proleća neće ni biti i uplovićemo pravo u leto.

Mojoj majci bi to odgovaralo - ne trpi hladnoću - a i ocu koji sad juri naokolo u

potrazi za crnim igračima bezbola, i galami i skače dok prijateljima opisuje

utakmice. Drveće još nije olistalo, ali je dovoljno toplo. Uskoro će i to biti. Ono

drvo tamo prosto puca od čežnje. Nije muškarac, mislim da je dete. Ili žena,

nisam sigurna.

Somovina joj je bila prilično dobra. Ne baš kao što su pravile moja baka,

i mama dok su joj pluća još bila dobra. Previše bibera u smesi za pohovanje.

Nisam htela da povredim gđu Trag, pa sam pila mnogo vode. Tako sam ublažila

bol.

* * *

Bol. Izgleda da ne mogu da mu odolim, kao neki ljudi slatkišima. Munje i

gromovi. A ja u oku uragana. Žalim rascepljena stabla i kokoške koje crkavaju

na krovu. Smišljam kako da ih spasem, pošto se ne mogu spasti bez mene, je li?

- to je moj uragan. Kidam živote kako bih pokazala da mogu da ih zakrpim. I

mada je bol njihov, pogađa i mene, zar ne? Naravno. Naravno. Ne bih htela da

bude drugačije. Ali, jeste drugačije. Nelagodno mi je. Osećam se pomalo

lažnom. Šta bih, pitam se, šta bih ja uopšte bila bez nekoliko sjajnih kapi krvi

nad kojima mogu da pametujem? Bez bolnih reči koje postavljaju metu i

promašuju?

Moram da se pokupim odavde. Da izbegavam prozore; da se odmaknem

od rupe koju sam probila u podu da bih ulazila u tuđe živote umesto da imam

svoj. Ljubav prema Sitiju me je pomela i koječim mi napunila glavu. Pomislila

sam da mogu da govorim njegovim bučnim glasom i da će taj zvuk zvučati

ljudski. Potpuno sam previdela ljude.

Mislila sam da ih poznajem i nisam brinula što oni ne znaju ništa o meni.

Sad mi je jasno zašto su mi protivrečili na svakom koraku: sve vreme znaju da

sam tu. Gledaju me ispod oka. I kad se, stisnutih usana, ćutljiva i neprimetna,

osećam sasvim nevidljivom, oni jedno drugom šapuću o meni. Znaju da nisam

pouzdana; da moje sveznajuće ja pokriva bespomoćnost prilično bednom i

otrcanom maskom. Da sam, kad izmišljam priču o njima - priču koja mi izgleda

tako lepa - potpuno u njihovoj vlasti. Na milost i nemilost. Verovala sam da se

dobro krijem dok sam ih posmatrala kroz prozore i vrata i grabila svaku priliku

da ih uhodim, ogovaram i da popunjavam njihove živote, a oni su me sve vreme

držali na oku. Ponekad su me i sažaljevali; kad se toga setim, poželim da

umrem.

Dakle, potpuno sam omanula. Bila sam sigurna da će neko nekog ubiti.

Samo sam čekala da to opišem. Sasvim sigurna da će se dogoditi. Ubeđena da je

prošlost pokvarena gramofonska ploča koja može samo da se ponavlja i

ponavlja, i da ništa na svetu ne može podići ručku u koju je uglavljena igla. Bila

sam tako sigurna, a oni su me pregazili plešući. Mnogo su radili, mnogo, trudili

se da budu originalni, komplikovani, promenljivi - pretpostavljam da vam je

navrh jezika: čovečni - dok sam ja bila predvidljiva jer sam od samoće postala

zbunjena, a od zbunjenosti ohola, uverena da je moja busija, moj pogled, jedino

što ima smisla. Toliko sam se zanela dok sam mućkala i mesila da sam

promašila očigledno. Gledala sam ulice, oduševljena pritiskom zgrada i

pritisnuta kamenom; srećna što gledam stvari spolja i iznutra, izgubila sam iz

vida ono što se događalo u zaključanim komorama srca.

Kad sam videla Feliciju, Džoa i Violetu, učinilo mi se da vidim Dorkas,

Džoa i Violetu. Njihov odraz u ogledalu. Bila sam sigurna da mi nije promaklo

ništa važno što su uradili i da na osnovu toga što sam videla mogu da zamislim

ono što nisam: egzotične ljude koje nešto neodoljivo vuče. Nalik opasnoj deci.

To sam htela da verujem. Nikad mi nije palo na pamet da premeću po glavi

drugačije misli, da osećaju drugačija osećanja, da sklapaju svoje živote, komad

po komad, onako kako ne mogu ni da sanjam. Džo, na primer. Ni sad ne znam

tačno zašto je plakao, ali sam sigurna da je tu bilo još nečeg. Dorkas i još nečeg.

Dok je trčao ulicama po onom kijametu, mislila sam da traži nju, a ne

Divljakušinu zlatnu odaju. Onu kuću u steni; mesto koje sunce obasjava gotovo

od izlaska do zalaska. Nešto čime se niko ne bi ponosio, što niko ne bi

pokazivao, gde niko ne bi želeo da živi. Osim mene. Ja želim mesto koje je

neko napravio za mene, i ušuškano i otvoreno. S vratima koja se nikad ne

moraju zatvoriti, s nagibom koji pripušta svetlost i bledo jesenje lišće, ali ne i

kišu. Gde je mesečina zajamčena ako je nebo vedro i zvezde ne znam kakve. A

dole, tik ispod stene, teče Izdaja u koju se možeš pouzdati.

Volela bih da se zatvorim u mir zaostao za onom ženom koja je tu živela i

svima uterivala strah u kosti. Nevidljiva zato što zna da nije najbolje biti viđen.

Najzad, ko bi i hteo da je vidi? Nerazumnu ženu koja živi u steni? Ko se ne bi

uplašio? Pogleda u njen pogled? Ja ne bih. Zašto bih? Videla me je i ne plaši me

se. Grli me. Razume. Pružila mi je ruku. Dotakla me. Oslobodila u tajni.

Sad znam.

*

Alisa Manfred odselila se iz stana koji je gledao na tri ulice i vratila se u

Springfild. Tamo živi žena sklona haljinama jarkih boja; grudi su joj sad

verovatno meke torbice od fokine kože, i možda joj je nešto potrebno. Zavese,

dobra postava na kaputu, valja misliti na zimu. A možda i veselo društvo nekog

ko bi se postarao za noćne potrebe.

Felicija još kupuje Okehove ploče kod Feltona i tako se polako vraća iz

kasapnice da se meso pokvari pre nego što dotakne tiganj. Misli da će me još

jednom nadmudriti - tim hodom što ljude oko nje pretvara u trkače. Ni slučajno:

brzina joj je skoro zanemarljiva, ali njen tempo su vesti iz naredne godine. Bilo

da se u njenom društvu šake smrzavaju ili otvaraju za rukovanje, Felicija nije

ničiji alibi, ni čekić, ni igračka.

Džo radi u Kometi. Noćni posao u otmenom noćnom klubu dopušta mu

da posmatra Siti dok ovaj pravi svoje neverovatno nebo i da šeta s Violetom

kroz popodnevnu svetlost. Na putu kući, u svanuće, sići će niz stepenice metroa

i, ako su mlekarska kola već stigla, kupiće možda pola litre jučerašnjeg mleka

da ublaži ljuti kukuruzni hleb koji je sinoć pojeo. Kad stigne do svoje zgrade,

pokupi otpatke koje su ostavile noćne zamlate, baci ih u kantu i pospremi dečje

igračke ispod stepeništa. Ako među njima nađe lutku, namesti je da stoji udobno

oslonjena o stub. Penje se uz stepenište i pre nego što stigne do svojih vrata

oseti miris šunke koju Violeta i dalje prži na masti da začini kačamak. Glasno je

doziva dok za sobom zatvara vrata. Ona mu se odaziva njegovim imenom:

„Vi?” „Džo?” Kao da bi to mogao biti neko drugi, neki bezobzirni komšija ili

mlada gošća sa lošim tenom. Onda doručkuju i, najčešće, odspavaju. Zbog

Džoovog posla - i Violetinog - a i zbog drugih stvari, prestali su da spavaju

noću i zamenili to gubljenje vremena kratkim dremežima po nahođenju tela,

nimalo iznenađeni što im takav raspored prija. Ostatak dana prolazi onako kako

žele. Kad ona završi frizuru, na primer, nađu se kod Dagija i naruče slad s

vanilom i karambol.

Šetaju 125. ulicom i Sedmom avenijom. Kad se umore, sednu na klupu i

popričaju o vremenu i nevaspitanosti mladih ljudi sa ženom koja se nalaktila na

prozor najbližeg stana. Ili laganim hodom odu do Govorničkog ćoška da čuju

čoveka čije su oči uperene u budućnost. (Vole takve ljude, mada Violeta

strahuje da će ovaj ili onaj jednom pasti sa drvene kutije ili rasklimane stolice,

ili da će neko iz gomile doviknuti nešto uvredljivo. Džo voli te proroke i

podržava ih ohrabrujućim rečima u pravom trenutku.)

S vremena na vreme odvezu se metroom do 42. ulice da uživaju u onome

što Džo naziva lavljim stepeništem. Ili se razvlače po 72. posmatrajući ljude

koji kopaju temelje za novu zgradu. Duboke rupe plaše Violetu i opčinjavaju

Džoa. Oboje misle da je to skandal.

Ali uglavnom ostaju kod kuće smišljajući razne stvari, pričajući jedno

drugom male lične priče koje im nikad ne dosade i zamajavajući se s pticom

koju je Violeta kupila. Za male pare jer nije bila u dobrom stanju. Nikakav

apetit. Pila je vodu, ali nije htela da jede. Nije pomogla ni specijalna mešavina

zrnevlja koju je Violeta nabavila. Ptica je gledala mimo nje i nije htela da

okrene glavu dok je Violeta cvrkutala i pućkala kroz rešetke na malom kavezu.

Ali, kao što sam odavno rekla, Violeti se ne može prebaciti manjak upornosti.

Pogodila je da pticu ne muči usamljenost jer je bila tužna i u velikom kavezu u

prodavnici, gde je bila okružena čitavim jatom. Dakle, ako nije hrana, i nije

društvo, i nije potreba za krovom nad glavom, sve što se još može želeti i voleti

jeste muzika, rekla je Violeta, a Džo se složio. Jedne subote odneli su kavez na

krov gde su duvali vetar i muzičari u zalepršanim košuljama. Od tada je ptica

bila ugodna sebi i njima.

Pošto je Džo morao da bude na poslu tačno u ponoć, posebno su voleli

vreme posle večere. Ako nisu igrali vist sa Džistanom, Stakom i Stakovom

novom ženom Fej, ili ispunjavali obećanje da će pripaziti nečiju decu, ili

pozvali Malvonu da ogovara kako se ne bi osećala loše zato što je glumila

privrženost oboma, a onda ih oboje izdala, igrali su poker udvoje sve dok se ne

bi zavukli pod pokrivač koji će uskoro, dogovorili su se, zameniti lepim plavim

ćebetom sa satenskim obrubom. Svetloplavim, možda, iako se na toj boji odmah

primete čađ i prašina, ali Džo mnogo voli plavo. Želi da se zavuče ispod tog

ćebeta i priljubi uz nju. Da stavi njenu ruku na svoje grudi i stomak. Želi da

zamišlja, dok leži s njom u tami, plave obrise njihovih tela. Violeta ne mari za

boju. Svaka je dobra. Samo kad pod njihovim bradama traka od besprekornog

satena hladi njihovu lavu zauvek.

Ležeći do nje, glave okrenute ka prozoru, vidi kroz staklo kako tama

poprima oblik ramena s tankom krvavom linijom. Zatim se polako, polako

pretvara u pticu s crvenom prugom na krilu. Violeta spušta ruku na njegove

grudi kao na suncem obasjanu ogradu bunara, a dole u dnu neko sakuplja

poklone (olovke, bombone, sapun s mirisom ruže) da sve njih daruje.

Jedne večeri, davne 1906. godine, pre nego što su Violeta i Džo došli u

Siti, Violeta je ostavila plug i ušla u njihovu kolibu još sparnu od vreline tog

dana. Polako je skinula radnički kombinezon, izbledelu bluzu bez rukava i

maramu. Na stolu blizu šporeta stajao je plavo-beli emajlirani lavor izjedenog

oboda. Pokriven peškirom da u njega ne bi upadali insekti. Voda u njemu bila je

bistra i mirna. S dlanovima okrenutim nagore, Violeta je uronila ruke u vodu i

umila se. Nekoliko puta je pljusnula lice dok se znoj nije rastvorio u vodi i dok

joj se čelo i obrazi nisu rashladili. Onda je zamočila peškir i pažljivo obrisala

čitavo telo. S prozorske daske uzela je belu potkošulju, opranu tog jutra, i

prebacila je preko glave i ramena. Onda je sela na krevet i raspustila kosu.

Mnogi čvorovi vezani tog jutra olabavili su pod maramom i sad je provlačila

ustreptale prste kroz klupka meke vune. Sedeći tu, s rukama uronjenim u

zabranjeno zadovoljstvo sopstvene kose, primetila je da se nije izula. Pritisnula

je palcem levog stopala petu desnog i smakla tešku radničku cipelu. To je

iziskivalo nesrazmerno veliki napor. Začudila se tolikom umoru. A onda se na

nju spustio šešir, topao i plavičast kao soba u kojoj je sedela. Nije osetila kad joj

je rame dodirnulo dušek jer je uz put čvrsto zaspala. Duboko, spokojno, na perju

snova u boji. Žega je bila nepopustljiva, bezobzirna. Poput ženskih glasova koji

su pevali u susednim kućama: „Pođi, pođi tamo daleko, u zemlju egipatsku...”

Odazivali su se jedan drugom iz dvorišta u dvorište tim stihom ili nekim

sličnim.

Džo je radio dva meseca u Kroslendu i baš tad je došao kući. Zastavši na

vratima video je Violetino tamno devojačko telo opušteno na krevetu. Izgledala

mu je krhka i probojna svuda osim na jednom stopalu, levom, obuvenom u

mušku radničku cipelu. Osmehnuo se, skinuo slamni šešir i seo na ivicu kreveta.

Jednu ruku podmetnula je pod lice, druga je počivala na butini. Pogledao joj je

nokte, tvrde kao i koža na dlanu, i prvi put primetio lepotu njenih ruku. Ispod

belog rukava potkošulje virila je mišica, čvrsta od rada u polju i strašno tanka,

ali glatka poput dečje. Odvezao je pertlu i skinuo cipelu. Mora da joj je to

pomoglo u snu jer se nasmejala lakim, srećnim smehom koji nikad ranije nije

čuo, a koji joj je, očito, pripadao.

Sad ih gledam i vidim da još nisu sepija, a ipak gube obrise u svetlosti

budućih popodneva. Uhvaćeni na pola puta između bilo je i mora biti. Za mene

su stvarni. Oštro fokusirani i reski. Pitam se, znaju li oni da su zvuk kojim palac

i srednji prst diktiraju ritam pod drvoredom platana? Kad bučni voz uđe u

stanicu i mašina zaćuti, pažljivo uho može da ga čuje. Čak i kad njih nema u

blizini, kad blokovi u centru grada i jutra travnjaka u Seg Harburu ne mogu da

ih vide, puckanje prstima je tu.

U cipelama s kaišićima u obliku T kakve nose debitantkinje na Long

Ajlendu, u iskričavim resama na smelim kratkim suknjama što se njišu i klize uz

muziku opojniju od šampanjca. U očima starih ljudi koji posmatraju te devojke,

i mladih koji se uz njih šepure. U ljupkom nehatu muškaraca s rukama u

džepovima crnih pantalona. Zubi su im blistavo beli; kosa glatko začešljana s

razdeljkom na sredini. Kad uhvate pod ruku devojke s kaišićima i povedu ih

dalje od gomile i prejakih svetiljki, puckanje prstima ih tera da se njišu u

mračnim ulazima dok Viktrola svira u nečijoj dnevnoj sobi. Puckanje crnih

pucketavih prstiju vuče ih ka Roslendu, ka Baniju, ka šetalištu uz more. Ka

mestima koja očevi pokazuju strogim prstom, a koja majke od brige i ne

pominju. I strogost i briga dolaze od puckanja prstima. I od senke. Gurnuta u

izvesne ulice, proterana iz nekih drugih čiji stanari mogu da odahnu i mirno

zaspe, ona se širi - baš tu - na rubu sna ili klizi u pukotine kikotanja. Eno je

tamo, u živoj ogradi duž avenije. Klizi kroz sobe kao da nešto posprema, zateže.

Skuplja se na pločniku i krije osmeh pod šeširom sa širokim obodom.

Zaštitnička, dostupna. Ali, ne uvek; nekad se više prikrada nego što ljubazno

klizi; ne zev, već nešto što treba odbiti štapom. Pre nego što kucne, lupne ili

pucne prstom.

Neki od njih to znaju. Srećnici. Kud god krenu liče na mađioničarev sat

sa kazaljkama jednake dužine. Ne znaš koliko je sati, ali čuješ tik-tak, tik-tak.

Počinjem da verujem da je život stvoren samo zato da bi svet mogao da

razmišlja o sebi, ali da je u ljudima zastranio zato što put, okovana bedom,

prianja uz njega s takvim zadovoljstvom. Grčevito drži ogradu bunara i

dečakovu zlatnu kosu; ništa manje ne voli sladunjavi miris devojke u plamenu

nego neodlučnu ruku: možda-da, možda-ne. Sad više u to ne verujem. Nešto tu

nedostaje. Nešto lupeško. Nešto drugo što moraš sam da uneseš da bi mogao da

ga zamisliš.

Lepo je kad odrasli ljudi šapuću ispod pokrivača. Njihov zanos je više

šuštanje lišća nego njištanje, i telo je sredstvo, a ne cilj. Oni posežu, odrasli

ljudi, za nečim iza, daleko iza, i daleko, daleko ispod tkiva. Dok šapuću, sećaju

se karnevalskih lutaka koje su negde osvojili i baltimorskih brodova kojima

nikad nisu plovili. Krušaka koje su ostavili na grani: ako bi ih ubrali, ne bi ih

više bilo, i zar bi još neko mogao da vidi kako zru ako bi ih oni uzeli za sebe?

Kako bi onda neki prolaznik mogao da zamisli njihov ukus? Disanje i

mrmljanje pod pokrivačima koje su zajedno oprali i prostrli da se suše, u

krevetu koji su zajedno izabrali i zadržali iako mu je jedna noga poduprta

rečnikom iz 1916. godine; dušek, iskrivljen kao propovednikov dlan što doziva

svedoke u Njegovo ime, uleže se pod njima svake bogovetne noći i prigušuje

šaputanje te duge ljubavi. Sad su ispod pokrivača jer više ne moraju da gledaju

jedno drugo; nema više zlih očiju koje će skinuti čini. Okrenuti su jedno drugom

iznutra, vezani i spojeni karnevalskim lutkama i parobrodima što isplovljavaju

iz luka koje nisu videli. Eto šta je ispod njihovog šaputanja pod pokrivačem.

Ali, postoji još nešto, manje tajno. Ono što dodiruje prste kad jedno

drugom dodaju šolju na tanjiriću. Ono što joj namešta šal dok čeka tramvaj; što

otresa trun s njegovog plavog odela od serža kad izađu iz bioskopa na svetlost

dana.

Zavidim im na njihovoj javnoj ljubavi. Ja sam upoznala ljubav samo u

tajnosti, delila je u tajnosti, i žudela, oh žudela da je pokažem - da glasno kažem

ono što oni uopšte ne moraju da kažu: Da oduvek volim samo tebe, da sam celo

svoje neustrašivo ja predala tebi i nikom drugom. Da želim da mi uzvratiš

ljubav i da mi to pokažeš. Da volim kako me grliš, kako me puštaš da ti priđem

sasvim blizu. Volim tvoje prste koji me miluju i uzbuduju. Bez prestanka. Dugo

već gledam tvoje lice i dugo mi nedostaju tvoje oči kad odu od mene. Volim da

ti govorim i da slušam tvoje odgovore - to je ono pravo.

Ali ne mogu da kažem naglas; nikome ne mogu da kažem da ovo čekam

čitavog života. Umem da čekam zato što sam za to izabrana. Da mogu, rekla

bih. Rekla bih: rodi me, preporodi me. Slobodan si da to učiniš, a ja sam

slobodna da ti dopustim jer vidi, vidi. Vidi gde su ti ruke. Sada.