Click here to load reader

Toni Morison - Jazz

  • View
    78

  • Download
    22

Embed Size (px)

Text of Toni Morison - Jazz

  • Toni Morison

    Jazz

    bojana888

  • Za R V

    i

    Dorda

  • Ja sam ime zvuka

    i zvuk imena.

    Ja sam znak pisma

    i oznaka podele.

    Grom, savreni um

    Nag Hamadi

  • * * *

    Ih, poznajem tu enu. ivela je s jatom ptica u Aveniji Lenoks. Znam joj i

    mua. On se zaljubio u osamnaestogodinju devojku, i ta duboka, potmula

    ljubav toliko ga je rastuila i usreila da je ubio devojku iz pitolja samo zato da

    oseanje ne bi iilelo. Kad je njegova ena, a ona se zove Violeta, otila na

    pogreb da vidi devojku i da isee njeno mrtvo lice, oborili su je na pod i izbacili

    iz crkve. Potrala je kroz sav onaj sneg, a kad se vratila u svoj stan izvukla je

    ptice iz kaveza i stavila ih na prozor da se smrznu ili odlete; nije zadrala ni

    papagaja koji je govorio Volim te.

    Sneg kroz koji je trala bio je tako suv da u njemu nisu ostajali tragovi,

    pa jedno vreme niko nije tano znao gde stanuje. Ali, su i drugi, a ne samo ja,

    znali ko je ona, ko mora biti, jer su znali da je njen mu, Do Trag, ubio

    devojku. Nikad ga niko nije gonio zato to ga niko nije video kad je to uinio, a

    tetka mrtve devojke nije elela da baca novac na nesposobne advokate i

    podsmeljive policajce jer je bila svesna da taj troak ne bi nita popravio.

    tavie, saznala je da ovek koji je ubio njenu sestriinu po ceo dan plae i da je

    to za njega i za Violetu gore od zatvora.

    Uprkos bolu koji je prouzrokovala, Violeta je pomenuta na januarskom

    sastanku Salemskog enskog kluba kao osoba kojoj je potrebna pomo, ali su

    lanice glasale protiv zato to njoj sad jedino molitve - a ne pare - mogu da

    pomognu, zato to ona ima mua koji je manje-vie sposoban za rad (samo kad

    ne bi tonuo u samosaaljenje) i zato to su jedan ovek i njegova porodica iz

    134. ulice izgubili u poaru sve to su imali. Klub se dao na posao da pomogne

    pogorelcima i ostavio Violetu da sama utvrdi u emu je problem i da ga rei.

    Violeta je strahovito mrava; pedeset joj je godina, ali je jo dobro

    izgledala kad je banula na pogreb. ovek bi pomislio da je izbacivanje iz crkve

    prevrilo meru - bruke i ostalog - ali nije tako. Violeta je dovoljno bezobrazna i

  • dovoljno zgodna da pomisli da i bez zadnjice i mladosti jo moe da kazni Doa

    tako to e nai prijatelja koga e dovoditi u sopstvenu kuu. Poverovala je da

    e to osuiti Doove suze, a njoj pribaviti izvesno zadovoljstvo. Moglo je da

    upali, pretpostavljam, ali se eda samoubica teko zadovolje i zaas pomisle da

    ih niko ne voli zato to, zapravo, nisu tu.

    Kako god bilo, Do nije obraao ni najmanju panju na Violetu i njenog

    prijatelja. Da li ga je ona na kraju oterala ili je on nju napustio, ne bih znala.

    Moda je osetio da se Violetine drai ne mogu uporediti sa saaljenjem prema

    oveku slomljenog srca u susednoj sobi. Ali znam da ta rabota nije potrajala ni

    dve nedelje. Violetin sledei plan - da ponov,o zavoli svog mua - svenuo je pre

    no to je uhvatio korena. Prala je njegove maramice i stavljala hranu pred njega

    na sto. Dalje nije uspela da ode. Otrovna tiina lebdela je po sobama kao velika

    ribarska mrea koju Violeta tu i tamo probija svojim prebacivanjima. Po svoj

    prilici su je iznurili Doovi nemirni dani i noi koje su oboje ispunjavali

    brigama. Zato je odluila da zavoli - dobro, de, da upozna -

    osamnaestogodinjakinju ije je bledo malo lice pokuala da isee, iako iz njega

    ne bi izilo nita osim strugotine.

    Violeta nije znala nita o devojci osim njenog imena, godina i injenice

    da je o njoj vladalo dobro miljenje u uredno registrovanom frizerskom salonu.

    Onda je poela da prikuplja druge informacije. Moda je mislila da e na taj

    nain uspeti da odgonetne tajnu ljubavi. Drim ti paleve, i seti me se ako ta

    sazna.

    Ispitivala je sve redom, poev od Malvone, susetke sa sprata iznad

    njihovog - upravo one koja joj je i rekla za Doovu svinjariju i iji su stan on i

    devojka koristili kao ljubavno gnezdo. Od Malvone je saznala gde je devojka

    stanovala i ija je bila. Od uredno registrovanih frizerki saznala je koju boju

    rua za usne je koristila; kojim su joj gvoem doterivali kosu (mada ja ne

    verujem da je ta devojka morala da ispravlja kosu); koji je bend najvie volela

    (Slim Bates Ebony Keys, prilino dobar bend ako se zanemari pevaica, po svoj

  • prilici Slimova ena: zato bi joj inae dozvolio da mu vrea ui?). A kad su joj

    pokazali kako je mrtva devojka igrala, Violeta je nauila da izvodi te pokrete,

    sve po redu. Dok se njihala savijenih nogu - sa onako sputenim kolenima -

    svima je bila odvratna, ak i bivem ljubavniku, a jasno mi je i zato. Kao kad

    matori ulini golub kljuca koricu od sendvia sa sardinama koju su make

    ispljunule. Ali, Violeta je bila uporna i nije dozvolila da je ometu podsmeljivci

    ili neprilinost. Opsedala je 89. niu osnovnu kolu i razgovarala s nastavnicima

    koji su poznavali devojku, kao i 139. viu koju je devojka pohaala pre nego to

    je poela da gubi vreme u zanatskoj, poto u njihovom kvartu nije bilo

    gimnazije za obojene devojke. Dugo je saletala devojinu tetku, dostojanstvenu

    enu koja je povremeno radila fine krojake poslove, sve dok se ova nije

    navikla na te posete i poela nestrpljivo da iekuje askanja o mladosti i

    ravom ponaanju. Tetka je pokazala Violeti sve devojine stvari i ona se

    uverila (ba kao i ja) da je sestriina bila svojeglava i pritvorna.

    Tetka je pokazala Violeti jo jednu posebnu stvar, fotografiju devojinog

    lica, i ak joj dozvolila da je zadri nekoliko nedelja. To lice nije bilo

    nasmeeno, ali je barem bilo ivo i vrlo drsko. Violeta je imala petlju da stavi

    fotografiju na kamin u sopstvenoj dnevnoj sobi gde su je ona i Do

    izbezumljeno posmatrali.

    Izgledalo je da e to biti sumoran dom, sve ptice su odletele, a njih dvoje

    su po itav dan brisali suze; ali, kad je u grad dolo prolee, Violeta je na ulazu

    u zgradu videla drugu devojku s etiri visee lokne na svakoj strani, s ploom

    Okeha pod mikom i s mesom za gula zapakovanim u kasapski papir. Pozvala

    je devojku da uju plou i tako je poeo sablanjivi ivot utroje u Aveniji

    Lenoks. Ishod se razlikovao samo po tome ko je u koga pucao.

    *

    Luda sam za ovim gradom.

  • Dnevna svetlost koso preseca zgrade nadvoje kao ilet. U gornjoj

    polovini vidim lica koja mi uzvraaju pogled i ne znam koja od njih pripadaju

    ljudima, a koja su delo kamenoresca. Donja je u senci i u njoj se dogaaju

    zanimljive stvari na koje smo oguglali: klarineti i ljubav, tue i glasovi onih

    jadnih ena. U gradu poput ovog moji snovi rastu i oseanja prianjaju uz sve.

    Ura. To dolazi od sjajne eline stene koja se njie iznad senke. Kad spustim

    pogled na zelene pojaseve trave du reke, na crkvene tornjeve i na beliasto-

    bakarna predvorja stambenih zgrada, jaka sam: usamljena, svakako, ali

    prvoklasna i neunitiva - kao Siti 1926. godine kad su svi ratovi okonani i

    nijedan vie nikad nee izbiti. Dole u senci ljudi se tome raduju. Najzad, najzad

    je sve pred nama. Tako kau pametni, a oni koji sluaju i itaju njihove rei

    slau se: dolazi novo vreme. Samo pogledaj. Odlazi tuga. Pokvarenost. Ravost.

    Nemo da se bilo ta uini. Sve ono to je svako tada na tom mestu bio. To

    moe mirno da zaboravi. Istorija je dovrena, hej, svi vi tamo, i najzad je sve

    ispred nas. U predvorjima i kancelarijama ljudi sede i misle o buduim

    naseljima, mostovima i brzim podzemnim vozovima. A&P zapoljava obojenog

    inovnika. Krupne ene ruiastih majih jezika savijaju novanice u zelene

    smotuljke, zlu ne trebalo; onda se smeju i grle. Obini ljudi sateruju lopove po

    budacima i preotimaju svoj novac, a ako iz gluposti napadnu pogrenog, ovaj

    satera njih. Mangupi se rugaju naivinama, upinju se da ostanu zanimljivi i,

    poto svi u njih blenu, vode rauna o odevanju i vreaju sa stilom. Niko ne eli

    da bude hitan sluaj u Harlemskoj bolnici, ali kad deura crni hirurg, ponos

    ublaava bol. I mada je kosa prve grupe obojenih bolniarki proglaena

    nepodobnom za bolniarske kape u bolnici Belvi, sad ih tu radi trideset pet - sve

    izvanredno sposobne i savesne.

    Niko ne kae da je ovde lepo; niko ne kae ni da je lako. Ali jeste

    sudbonosno, i ako obrati panju na plan grada, na njegove briljivo trasirane

    ulice, Siti te ne moe povrediti.

    Miii su mi nikakvi i od mene se ne moe oekivati da se odbranim. Ali,

  • znam da preduzmem mere zatite. Najvanije je da o meni niko ne zna sve to

    bi moglo da se zna. Drugo, motrim sve i svakog i trudim se da otkrijem njihove

    namere i njihov nain razmiljanja pre nego to ih oni postanu svesni. Pokuaj

    da shvati ta znai uhvatiti se ukotac s velikim gradom: izloena sam svim

    vrstama neznanja i zloina. Ipak, za mene je jedino to ivot. Siti navodi ljude na

    pomisao da mogu nekanjeno raditi ta god ele, to mi se svia. Vidim ih svuda:

    imuni belci, a bogme i runi, hrle u stanove koje su uredile i preuredile

    crnkinje bogatije od njih, i svakoj strani je milo to vidi onu drugu. Videla sam

    kako se oi crnih Jevreja, saaljive prema svakom ko ne pripada njihovom jatu,

    napasaju na tezgama s hranom i glenjevima lakih ena dok povetarac povija

    bela pera na lemovima pripadnika UNIJE. Obojeni ovek lagano se sputa s

    neba duvajui u saksofon, a ispod njega,