Tomislav Milosevic SAN O MOGUCEM

ИздавачПАРТЕНОН

Б. Јерковић 76 Н

За издавачаМомчило Митровић, директор

Главни уредникСрбољуб Милошевић

РецензентДр Миодраг Д. Игњатовић

Насловна странаКосмичка вињета / радовање

Антон Тркуља Тавански

Унос текстаМирослав Милошевић

Компјутерска обрадаВаса Радовановић

ШтампаМЕГРАФ – Београд

Тираж300 примерака

ISBN 978-86-7157-515-7

Томислав Милошевић

САН О МОГУЋЕМ

ПАРТЕНОН • БЕОГРАД

САВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА


могуће је свешто човекова психа овери

аутор


Наједном осетишнестао сикао да те није ни билопомислиш на ружан сану њему си потонуоузалудно се мучишда испливашсве до тог осећањабио си у жижиу фонтани жељагејзиру збивањасветлости погледаиме ти износилина јавне скуповеизговарали са пијететомза твоје човештвоза твоје вештинемедаљама те китилиа онда одједномсви некуда несталитурбуленција сноваили саме јавеуглавном остао си самбаш као да те немапиташ сенису ли те мождаопијаног у снупренели на друго местона периферну локацијугде је тишина необичнапомало злехудаоко тебе много је сенкиали страха нигдекао да си очекиваотакав крај

7

Сан о могућем

СКРИВАЛИЦА(играмо се на Ви)

Нисмо ми измислилиту перфидну скривалицуа ипак је вешто користимо

игра привидне дистанцена слабашномкратком концукако не бих могао да уђему Ваше блиско двориште

могао бих сасвим случајнода Вас затекнем опуштенурасутих мисли у облику лишћаја бих сигурно покупиосве што мирише на Васа Ви бисте могли лакода откријете своје карте

8


није потребно многода један прекорачи прагВаше двориште свакодневноокружују мисли речи реченицесложени по неком редуса очигледном намером

чим иступите можете статина неку од њихпомало сличи на лукаву лисицуи разапето кљусе(примерено игри која траје)за сада Вам се чинида скривалица има смислаали конац је сувише танаки кад се једном прекинеигре више неће бити

двориште ће остати пустоа са прозора твој погледузалудно и безлично путоватињегов Ти се у невиду изгубио

9


ИГРА

Временске прилике мењају сечесто и брзо (долазе и пролазе)никада помислио нисамда ли се можда још бржемењају људски карактери

или их можда нису ни ималиглума је била вешта и убедљиваскривени дубоко у себиувек имају два лицау једном су анђели у другом Луцифери

10


ЛИЦА

Једне сусретнете на јавидруге у сновиманека се могу прочитатикао отворена књигаза неке је важно доба дана или ноћиуз помоћ дневне светлостиСунца или Месецаспајате физиономију са маниромто увек иде једно уз другопонекад се сувише брзо мењајуузалудан је покушајда их ухватите голим окомчак иако су сувише близуможе вас заварати оптичка варкаформа вас такође може преваритинарочито ако сте лаковерниповерујете што на њима пишето вас може завести на погрешну странуето ја сам сведокмишљах да је Пенелопа а била је Медејачиста халуцинацијабиће да сам је срео у пустињигде другог није билопа ми се цветом оазе учинила

11


МАЛА ПРИЧА

Више ни песмине верујемкад је могла да пређена њену страну

не препознавашарску луткукад је навијуговори из трбуха

смеје сеомамљивоа унутра пустобездушје

после измислили причубила је то Евадала му јабукупоследња коју је кушао

12


УСПУТ

Воз који је стигаоније био по реду вожњени путници нису били правиобични маргиналцимислећи да се сновимаможе далеко путовати

црна жена бацила је магијуда све нестанекао да није ни биломењало се годишње добаа тада се мења и ред вожњезатечени путниципроглашени су за духове

абрахадабра и нема вишени имена ни лицаза било какву мисијуђаво донео ђаво однеоказали они што ни у што

не верујусумња гризеи кад се нема чиме нахранити

13


РЕЗИГНАЦИЈА

Сувише тмуран данна какав не би присталони једно годишње добабезвоље ми се пропелодо самог мозгапојам даљине једнакпојму безнадежностине полази ми за рукомда било шта извучемиз тог мртвог моратеме које сам брижљиво чуваокао своје најскупље тајнеу претинцу чију сам шифруради сигурности прогутаоједноставно су исхлапилекао да су сувише дугочамиле у затвореномимена која ми каткадбивају последња шансане могу да се сетим

14


нешто сам читаоупорно понављајући реченицеавај речи су нестајаленегде на пола путаТВ сам искључиокако се не би мешаоса мојом дезоријентацијомјош увек несигуранколико је противникана другој страни

пре уобичајеног временаспушта се необјашњиви мраксвануће долази теккад се поврати сећањеа за то ће требатиили мало љубавиили нешто жестоко

15


ИСТИНА

Ако не кажеш истинусан ће ти бити пребукиранможеш добити чирхроничну несаницунеокајану кривњусумњу у своје Ја

човек се рађа увек са добрим намерамамајка нема ни мало сумњеда јој се такав напор исплатиоали када сасвим одрастешсва помоћ ближњих пада на твоја плећасавест је само твојаи можеш је по вољи користити

утицаји спољних силаникада нису искључениистину стављаш на вагумериш је самили је пушташ да се котрља по прашинипрепуној клица змија и одвратних

љигаваца

а када је из тог глиба извучештешко можеш проценитиколико је карата чистаили од њене чистотенема ни трага

16


КОИНЦИДЕНЦИЈА

Христос воскресеВаистину воскресеСвет посвећен светињамаруке и погледе на олтар присежу

у исто време на уличним вашаримаполитичари политизују све што се крећеима или нема појма о метафорама обећања

дат је знак за фуриозну трку до престолана било којој висиниважно је бити изнад онихкоји ће им и не знајућидавати нафору из својих руку

уведен је посебан режим вожњекао за сваки празникњихов ред је такође прецизно одређени траје све док ини не приђугласачкој кутији као светом олтаруу њ спусте свој глас

17


КОНТРАДИКЦИЈА

Учили ме да старије слушаммлађе уважавамженама поклонеили лепе речио себи не многото треба да кажу неки други

и ево после толико годинаа већ ми је седамдесетвидим да је требалосасвим обратно

најпре себе да послушампотом оне млађеса много снаге а мање паметиженама поклонити оночиме су их направилии тако их за ту "справу"за вечност привезали

у неким земљамакажу у старијих више је мудростиа шта бих ја са њомако је само још она осталадобро упућени рекли биобеси је мачку о реп

18


ПИТАЊА

Понекад је пут сувише дугкривудав и опасана разлоге не знамоали у нама битишуразмножавају сенаши свакодневни сапутницисаветници и чувариу добру и злутачно у време кад је неопходноза опоменуизроне из нутринекад се најмање надамоу ствари када се спремамона фатални кораки сат по коме функционишусве наше одлукенаједном отпочне равномернода откуцава

19


МОЋ САВЕСТИ

Можеш се уздићи довољночак превише високода ти цео света највише ближњи позавидепри том није потребнода се поштапашникаквим закониматеолошким учењиманатприродним појавамасве то можеш да заобиђешеквилибристиком духа свогдемијург будеш својизрастао из ничегаако те прах маштеоднесе као своју честицудовољно високода ти све буде у очимасве пулсира у срцусве упамтиш у сновиђењуу једној ноћи дугој као тренкоји може да буде вечностна висини од које неке другезаболи главаа ти слободно испалишхитац своје надмоћиу правцу Великих и Малих коласустигнеш своју звездуи више те не дотичешта је са онима долезаробљеницима земљине тежебурлацима брзих рекатакво питање више не постављашодговор ће бити једино твоја савесткоју ничим не можеш поништити

20


ЗАБОРАВ

Понекад као пожељан гостдолази на позивспреман за сваку услугуне прави разликенема сентименталностиосећај му отупела тестеразато понекад дуго трајеодвајање од истинеликови и догађајинису уопште важнинамера је опијумне колеба се у одлуциГосподар је пожелеоОн је одмах похитаопонекад заболиали тај бол трајесувише краткохтели сте да пређете улицуна било ком местуон се није колебаонисте ни чули шкрипу кочницаједноставно наступила јеамнезија

21


СУМЊА

на књижевној вечери једни сунеискрено о књизи говорилидруги неискрено слушали

Искреност никада није била на ценинеискрени је сматрају за потрошну робуа истина једнако као и батинаувек је имала два краја

кад сам се родионишта нисам знао о томекасније с годинамамоје сазнање из те областипрогресивно се увећавало

била је то моја илузија о поверењуслика која превазилази апстракцијуи зато се нико испод ње не би потписао

сада већ на заласку својих спознајапожелех да спалим све што сам написаоа имало је искрену интонацијусве мање је правих читалацаа књиге су све више помодарствоилити имагинативна декорација

22


БЕЗ ПЛАНА И ПОВОДА

Све ређе силазим у масуулични вашар у коме свипродају и купујунајвише личне стварикарактерезвуковемодуимиџепонекад најскривенију интимуако пажљиво слушате и уважаватешто на њима видите и не видитезахвалност сигурно следизапочне негде уз чашицуа може се завршити у кревету

али мени је већ доста разочарењасвојих и туђихзато се ретко појављујемкао помрачењаили осветљењана која се обично дуго чека

данас сам опет изашаои открио да у стварии живот нам тако пролазибез плана и повода

23


У ЗНАКУ ЈЕДНАКОСТИ(Почетак и Крај)

Почетак те увек пробудииз неког снанатера да променишместо положај навикеједни мењају биографиједруги адресетрећи женепа све поновоу новој кожинови пут

Крај има сасвим сличну причупонекад као јаје јајетусамо још понештогорчине у устимаи бола у душирастанци се чинекао да мењаш религијуа још ниси сигуранхоће ли те тај Новипримити под окриљеили си узалудноизабрао такав крај

24


БАЈКА О КЛАУНУ И МАЗОХИСТИ

Тај рат није имао две војскеједан клаун и један циниксасвим довољно за причукоја није могла имати срећан крај

клаун је по обичају живео у сновимаиграо измишљене игрепонекад са помрачењем на лицуговорио сетне песме

циник се осећао супериорномали шумски Богкријући иза својих леђаарсенал јаких шумских громова

са њима ће тај добротомнашминкани осмехпретворити у гласни јек шуме

као у свакој клауновој представипевао је хор пламсале овацијеуз невидљиву магију мазохисте

он ће то клауновско срцеса мирисом мајчине душиценаочиглед света заувек истопити

25


ДОБРИ САВЕТИ

Видиш ли пут пријатељубез опасних окукаобећава да би могао стићикуд си наумиоали на путу има и препрекаухода и бљувача маглемогли би те зауставитипроменити правацјош опаснијепримати непознате путникетек они би могликакво зло ти учинититаква упозорења беху лекцијејош у твојој раној младостиродитеља пријатеља и осталихкоји су такво што већ искусилизато обавезно путујкад ти се учини бонацакад је пут прегледан и видљивнепознате обавезно заобилазимакар личили на заводљивепрелепе нимфеза живот без опасних струјаи убитачног електрицитетапотребно је понекад као шахистасмислити који потез унапред

26


ПРОДУЖЕТАК

"Једини ће мој животдоиста умрети једном за мене"

Никита Станеску

У СТВАРИ - ОЧЕКИВАНО

Увек сам сматраоза постизање циља неопходно јеупорно копати и само копати

Сунце ветрови кишенису ме успоравали у намеристићи до одређене дубинегде је скривена та непознататајанствена жеља

али кад сам се напоконуморио од копањаиспод мене зјапила јеопасна немушта црна рупахтео са да вичемда ме из те ступице извукуали се мој гласса велике дубине није чуо

схватио сам да је рупакоју сам читавог живота себи копаоу ствари била гробница за мој крај

29


БАЛАДА О ЦРНОМ ШАХОВСКОМ ПОЉУ

Толико сам уморанда ме страх заспати

кад више не могуда владам ситуацијомокренем број 050(није имагинаранозначава пола векамог брака са поезијом)убрзо стиже моја свакодневнау муци Хитна помоћ

преко пијавица мисликрв ми потечеопомена да сам још увек туна позорници са ове странеа то је већ будућносткоју многи нису дочекали

30


свој сам на свомеоткуцава у мени инатХлебњикова или Мајаковског

али наилазе нове климатске појавежарка климаиздалека торнадосве се уротило да ме потиснена црно шаховско поље

ако некоме и кажемда сам погубио стиховесмејаће сепа њихова је важност прохујалајош са одласком романтичара

сада је сасвим друго времепсихологизам јаких и богатихна белом шаховском пољуне пружа ми више надеод једне Оде могућем новом јутру

31


СИВИ РЕКВИЈЕМкоји помало подсећа на Марконија

Мој свет највише је стваранмеђу гомилом несложених књигау соби која једино миришена поезију

ентеријер одаје колико смодуго заједностари намештајпожутеле тапетелиснато цвећеод сталне сенке повијено

птица већ дуго немамислио сам сачекаћеда одлетимо заједноали су их зли дусиизненада уграбили

слике мојих унукаАње и Мирославаједино се осмехујукад дуго задубљен у рукописеразговарам сам са собом

заокупљен дилемомчесто се враћамјер од четрнаест објављенихјош нисам сигуранкоја је она права

све више ме привлачи"Сиви реквијем"Либера Марконијаон је своју судбинутражио међу сивим облацимаали због слабе видљивостиникада је није пронашао

32


ПРЕД ПОНОЋ

Једна трећина града већ спавадруга у ноћним баровимадиско клубовиманарочито брод-рестораниматроши последње атоме енергије

у свежини која се ширипосле хлађења врућег бетонамоје мисли имају ноћно купањеонако влажне и капљичастелако се претварају у жељене мотиве

као да вајар у тишиниобрађује своју глинусамо ће је он оставитидо јутра да се осушиа ја ћу своје језичке фигуреујутро поново преслишавати

33


БАЛАДА О КОЊАНИКУ

оцу Радомиру(из Антологије песама о оцуаутора М. Секулића)

Била су летауместо траве косили су људебиле су зимецрвени снегови на барут мирисалиа у октобру Шумарице умивене лелекомпрекривене црниномумирале стојећи

мој отац мораше некудгде се ни о ком ништа не знаизмеђу Земље и Богаод звери да се склониа Бога и земљу не наљути

тако му очи не видехгласа не препознахсве што су о њему говорилибиле су Бајке о коњанику

од Срема до Загорјабежале птице испред људииза њих гореле шумеостајали завејани путеви

34


мој отац носио пушку "Шумадинку"на леђима стари копоран(остатак из прошлих ратова)а у њему лица дечијакако их је далек замишљао

мој отац у Врапчу крај Загреба(са још десет другова)остао невидљиви споменикјер су им славолук срушиликостима змије нахранили

а у Шумадији расле младе травепристизала деца за момчењемајка је увек понављала истуизмишљену Бајкуу коју ни сама није веровала

годинама чекали смо чудооно се никада није догодилосваког октобра одлазили смо у Шумарицеда се тамо иним (уместо оцу) поклонимо

35


МОЈЕ СУ ПЕСМЕ НОЋОБДИЈЕ

Кад се сва светла погасеосим оних која се тек упале у меникад се тишина разлијепоприми димензије океанаплима се разлије улицамадвориштима кућним улазимауснулим собамапомислим да је све подавиласамо мене оставила да бдимна искушењу пред самим собом

а кад Месец засијаизнад тог океанамоје мисли постану отворено несташнедушу ми изокрену наопачкеда се све изнутра видиодвраћају ме да узалудноне слушам како се топи ноћ

ево ти па се проводикако једино знашпрошло је оно твоје друго времесад потпали сећањадо јутра можеш саградити двори прилепити му симболикуа увек је има довољнопристаје уз твоје годиненемаш још много временаова тишина јекао створена за тебе

36


ПОВРАТАК ОДИСЕЈА

сликару Љуби Поповићу

У прохладно мартовско вечеизненадио ме монотони ТВгост мистер Универзуммистер Генијалиспроказани еротоманваљевски Демостенсветски путникповратник у своју ИтакуБеоград Париз Београдразвлачи нит сећањакао Тезеј лук и стрелутињао као умировљени Везувмоћан да изазове ерупцијуиспод њега остали сви великини инча да му се приближењеговој речитој мирноћиод самог почетка до његове"шетње после смрти"димензије монументалнеХеркулес пун снаге и умностипотопио све лађе које су пловилена његовом путудогађај био за памћењедва голуба из очијук сунцу узлетелашта сам друго могаоосим са ово мало речида му захвалностиспод његове живе бисте упишем

37


САГА О НЕПОЗНАТОМ ЦВЕТУ

Јасмини Малешевићуз књигу "Јади младог анђела"

Вечерас сам сишаоу рудник речи

уместо згуснуте тамемагме и хладних стенаискриле су речиод племенитих метала

као да никада нисам биоу таквом рудникукао да нисам слушао гласиз његове дубине

све беше као први пут

у ствари Анђео је сишао с небакуцнуо ме чаробним штапићеми пробудих се у шумигде сво дрвеће мирише на љубав

а таман сам мислиода је пролеће из моје видикове линијесасвим ишчезло

требало је само да сиђему то дубоко рудничко окнопа да ми се широм отворитај непознати цвет

38


ПО ТРАГУврлом песникуЗорану Петровићу

Како да пишем после ЕлијараБоскеа или Зорана Петровића

"кад се једном пробудиоса мртвим очима"спавање је прогласиоза опасну авантуру

ни најбржим коњимане могу се сустићиодбегли пределиостављене љубавиживе слике бледо замењују снови

Учитеља је створиоОрфеј са Лепеницепотом се по инерцијиодмотавало клупкосамог себе залуталог пронашаосада сувише будан да би се поново изгубио

Елијар и Боске су прошлиЗоран је садашњи и будућибар за моју магијукојом ћу се надаље служитито је сасвим довољан разлогда му верујемза остатак онога што се у мени зовеЖИВОТ И ПОЕЗИЈА

39


ПРИЈАТЕЉИ

Миодрагу Д. Игњатовићупеснику и књижевном теоретичару

Одавно смо већ у озбиљним годинамапа су нам и дружењасасвим озбиљних пропорција

присетим се понекадкако смо били близуа ипак далеко

Он писац "Младе културе" и "Видика"ја "Светлости" и "Младости"

данас покушавамо да вратимото проклето време уназади можда уједначимо нашестваралачке скокове

али то просто није могуће"старији брат" заувек остаје старији

наше честе игре сећањаимају неочекивану моћвраћају нас у доба младости

40


ДАН

Још једно јутропробудио сам сепогледао кроз прозорсви путеви беху отворени

то исто јутроотишао сам у исту пекарумирисао вруће пециво и хлебсасвим довољно за једанобичан живот

код продавачице на киоскукоја ме много потсећана девојку из детињства(имена не могу да се сетим)купио сам новине

на повратку сам прошетаоједан мали кругу исто време комшије суизводиле своје псена јутарњи егзицир

када сам се вратио у собуљубопитљиво ме гледалаостарила писаћа машинанаше заједничко аргатовањетреба да започне

зар све то није довољночак сувише многоза мојих седамдесетгодишњих доба

толико поклонаод само једног Господа

41


АПРИЛ У БЕОГРАДУ

Април у Београдутама и светлосткиша и сунце

три априла у истом векунад Београдом злураде сабластиоловну ватру бљувале

нису убили душени отерали птицебеоградске слике пролећа

данас је ето опетпротрчао београдски маратонистим улицама где су падале бомбе

из његових двориштаса његових балконамирасали јорговани

Београд тих као Дунавшто му кроз тело пролазизацељује његове ране

и мој унук Мирославса својих девет годинатрчао улицама Београда

крај његове мале дечје главепао је јоргованов цветса неког балкона препуног љубави

42


У СЛАВУ ЛИПАРА - велика журкауз бр.41-42/2010, Владимиру Јагличићу

Добио сам "Липар"сада имам шта да читамозбиљно и умнорастерећено глупостии нихилизмачесто видљивихчим отворите корицекаквог иштанцаног часописа

ако бих набројао имена(а није да нема важних)помислили бисте да је тоопшти разлогњеговог екстеријера и ентеријераали верујте ми на речније само то

уредник је био намеранда начини тортуод расположивог материјалаа ту је већ неопходно познавање"кулинарског" заната

унутрашњи филинг добро се измешамање и више укусно даје сасвимпристојан мирисиспод предње и задње коре (корица)све мора бити прима квалитетанајпробирљивији сладокусци (књигољупци)окретаће ту посластицу са свих страна

у жељи да тако укусну лепотуподеле са пријатељимапозваће све ко им падне на памет

у славу лепе писане књижевностивелика журка може да почне

43


РАДОВАЊЕпоштар је звониодва пута

I

Радост је кад осетишжмарце како се пењуодоздо на гореи обратноможе и глас да праснеал да те нико не чујејер не приличи твојим годинама

у истром данупоштар је звониодва пута

стигао је "Липар"светског изгледаа ни имена у њемунису "мачећи кашаљ"

да само поменемВидосава СтевановићаДејана БогојевићаСрбу ИгњатовићаДрагана ЛакићевићаКорнеја Чуковскоги још награђенихза "место под сунцем"

и писац ових стиховаза посебно радовањеи "мала" Етасигурну будућност најављује

44


II

од истог поштараи друга радост стижефотографије са пријатељимаписцима са Фрушке ГореПеђа Бањеглав и Јапуштамо стиховеда их шумски лахорпреко Горе пренесе

ето би мој рођенданквартал пре временаа кад му време дођеуместо здравицеи конвенционалне тортесетићу се данакада је поштар тако важнозвонио два пута

01. 06. 2010.

45


ЗЛАТНА ГРЕДА

Јовану Зивлаку

Ако ти споменем Гредубојим се твојих погрешних асоцијацијаод буковине или каквог другог дрветадимензије зависно од наменеширина дужина висина

ни помислио нисида се преко Греде можеу један интелектуалнии један виртуелни свет

само треба бити Онајкоји буја мислимакоји уме са речимада својом мудрошћупозлати Греду

а не може бити ни једна другаосим Она за паметне читаоцеево је сваког месецачекам као сунце из облакада ме огрије и пут ми покаже

46


СВЕТЛОСТ ПОЗОРНИЦЕ

Да сам сликарзамишљамех сликар да сампоезијумоје свакодневно оделопренео бих на платно

у ствари било би тонасупрот мениогледалоса два моја лика

у једном певао као птицау другом озарен сјајем сунцоцветаопијем крајоликомдарован са две љубави

да сам сликарзамишљамех да саму галеријамау неким сненим очимаодлазио бих и враћао секао све птице мудрице

одлазе да преживевраћају се да проживе

47


АНТАГОНИСТИЧКО ВЕЧЕ

Необичносасвим необичнопотврђујемименом и презименомкоје знају сви који то желејер има их који се праведа не знајуали ја ипак потврђујемто необично књижевно вечена коме су сликарипрви (можда једини)по важностии један надобудни Ревизормеђаш између једних и другихпресеца напола ниткоју су песници тек започелида развлаче

ево ту питу већ сте појелиако нисте напола је прогутајтеових других много је вишесад песници замукните

48


почиње света представаприче у акварелуу пастелуграфицикомбинована или било којадруга техникамного важније од те вашестихослепачке клапње

уосталом признајемнисам вам наклоњенвише сте идеалистисувише мало материјалногиз вас се може извућидоста је и оволикочак сувише многосве да вас уопште нијесликама да прекријемово филмско платнобила би то читава шумаа ви песници у њојизгубљене овце

49


БОЛ У ГРУДИМА

Већ хронично на књижевним вечеримајавља ми се бол у грудимаможда се понекад десида не препознам лудилодрског плагијатораили поетског аналфабету

али срце се не датако лако преваритионо увек знашта је право а шта сурогат

можда ме једнога дана и казниза неумерену толеранцију

50


ПСАЛАМза унуку Ању

Како је далек тајСвевидни и Свевишњипа не може увекупркос молитве и молитвежеље да испуни

опет је Нова под сенком започелаа вест пекла као жеравица

да сам само слутиодржао бих је у наручјудок се тај вал сотонске неманине разбије преко мојих плећа

за седамдесет којекаквих годинакојекако сам и живеовидео и не видеољубио и не љубио

Она је цвет свих мојих пустињатек расцветао у башти мојих потомакада ми рањива сећањалепотом и благошћу својом озари

зато се молим Тебико ником што се молио нисамда је сачуваш од ђавоље пакостиа ја ћу ти за то доброместо и глас повратити

05.01.2010.

51


ОДУМИРАЊЕ ПОЕЗИЈЕ

Еволуција променила свети песници су у том пакетуда ли они сувише причајуили прозаисти више певају

углавном сви су заједнона истом Тргу Маргиналисхорски привлаче пажњуоних који у слово не верују

можда неко измислифлаширану књижевностданас се све продајеу некаквим паковањимазашто не изливи емоција и речи

енергија њиховог дејстваскоро једнака светлостикоју већ полако замрачујуутицаји мрачних силапрото неутронаи завереника да се обујмене масепритерају у техничко ропство

52


поезија служи уместо плакањанад гробовима предакапонекад и самих над собомјер никако да пронађу азилза своје бестелесне стихове

тренутно прегоревају у мракуза будућност додељенуеволуција променила свету њеном вртлогу затекли се и песници

отварам радиоу таласима где је некада пливала поезијаодјекује фолк парада

53


ЗА НАДОБУДНОГ ПЕСНИКА

Постоји песма Бездушницапесма Бесмислицарекао бих мајсториградили кућу без темељаод шупље циглетанких зидовакад први ветар наиђекућа остане без кроваа мајстори променили занатејер није све за свакоганаучи ме једанкоји је много сањаоа снови трају само тренпосле се песми изгуби сваки трага име му се по заслузипише малим словом

54


СИЗИФ

Бити у жиријузначи мучно битисатиОнима што у малом прстуносе моју опсесијуда им се приближимњиховом трећем окумислима у херметичкој кутијикошуљици душеједној Горданиједном ЉубомируВладимиру де Калдератако су брзо освојили небона које се ја упорно успињемвише од пола векаи увек ми се чинида сам на почеткусада треба на тренутакда зауставим њихове кочијеса најбржим коњимада им одредим местоу свету који је већ њиховосећам се као гутач ватреиграч парадоксимаа сувише је касно за одустајањеколо се већ окрећеда се не изгубимморам се ипак негде зауставити

25. 04. 2010.

55


НА ДУНАВСКОМ КЕЈУ

Пред погледомраширен као букварбеласа Дунавпо њему плутају словаМ и л е н аД р а г а н аА н ђ е л а

чамци са именима господарицачамџијске судбинедок оне иза спуштених завесатек изашле из сновасновиђено претачу у жеље

у паралелном мимоходутоциљају опуштени шетачиподељени на леву и десну обалуможда и тај притајени Лидона коме тихо живује сасвим други свет

Дунав је само међаизмеђу две одлукемеђаши скривени на великим дубинамаод опасних намера и густих мрежамресте се у пролећном сну

56


НА ЗЕМУНСКОМ БУВЉАКУ

Старостаријенајстаријесервирана прошлостантикауз све то и понешто новода се сачува нит која спајапрошлост и садашњостцрнопути продавциса чисто белим осмесимакао да вас послужујуу Малезији Истамбулунегде на Карибимамирис Океанијестигао чак до Земунапа како да одолитешаренилу бојањиховим позивимана вашем матерњемдомаћем менталитетуједнаки изложеним раритетимау сасвим природном амбијентуи све вам се чинида је то први пут

57


МРАЧНА УЛИЦА

Навек производила страхшта би могло унутраје ли више хладноили више топложиви ли ико у њојима ли велике очисијају ли у тамидржи ли секиру у рукамада ли му глас подрхтавасвакако су му говориличинило им седа су нештои да нису виделиа било им увек на коракверујете и не верујетеза сваки случајдалеко је обилазите

58


ПРОЗАИЧНА

Киша густа као тесточитавог дана пролива сеиспред очију као из бокаланеке књиге прочитао сам и по два путадруги пут биле су сасвим новеили сам ја био неко другидосада је као досадна муватешко је отератипонекад ме кињи данимаосећам се као непливача она широка и дубокасећам се како су ме понекадспасавала сећањаимао сам се чега сећатиали све се то изгубилоизбледело као далека прошлости стихови су ми некако усахнулинема у њима зеленила и цветовабавим се необичним мислимаЗемља се окреће око своје осеможда се једнога дана нађему сасвим другом положајуако ме уопште буде

59


ЖИЖАК

Жижак је увек биотврдоглаво упорани најтврђе дрвоне може му се одупрети

ево већ неко времеувукао ми се под кожуизвлачи ми животне соковеневидљиво прождире телосве више одузима светлостхоће ме што пре у тамутамо би ме његови рођацишто и одвратне мрце глођуза кратко оглодаликао да ме никада није ни било

ево већ неко времејавља ми се хладна тишинау којој су сва светлаи све песме погашене

једино још не знамколико тај жижак воли песмехоће ли му моје месо и моје костибити сасвим довољниили ће се на њих једнако окомити

60


ПРОДУЖЕТАК

IСрце откуцава у ритмуча-ча-часкладно као казаљке на сату

ни за трен не посумњаху његове намереа можда сам му нехотицекакву бол нанеоњегово упозорењеснажно ме ошинупроломи се грудима његов нечујан глас"нема више никакве игренеограничене слободеза почетак у први Ургентни центар"

кардиолог је био сувише експлицитан"ваше године учиниле су да у себичувате још једног старца"какво му је било и животна енергијаможе показати само коронарографија

"али докторе мој пријатељ је управоса таквог прегледа преселио у вечна ловишта"

"то је сасвим нормално"гласно ми је доктор сасуо своје мишљењеу полуизмучено гримасоидно лице

уз дијагнозу "angina pektoris non stabilis"још је записао"`није мотивисан за инвазивну дијагностику"а ја сам после његовог наглашеног "поуздања"био сасвим сигуран да ћу преживетитај кишни малерозни данвеома близу смрти

22.06.2010.

61


II

стешњен у соби самоко мене пожутелоопало лишћевећ сам у дубокој јесенине цветају ми собне ружеа не певају ни птице

неке су тек такобез опомене одлетеленеке упутиле порукеда их више не очекујем

време углавном меримпрема светлости у прозорусвакога јутра по једна година вишетолико наде у менибуди тај један обичан дан

и моје се песме свакодневно пресвлачепрема боји њихове одећеможе се закључити шта је унутрада ли моје срце и душа чамујуили се спремају за нови бал

62


А ШТА ЋЕ ПОСЛЕ БИТИ

Ако ми се чинида пишем своју последњу књигузначи ли тода сам остао без речида у мени нема више љубавида сам све успомене спалио на ломачида сам отпутовао далеко од стварностида сам у блискима препознао лицемерједа сам ухватио себе у лажида ми је доста сакупљених бесмислицада сам спреман да се опростим од својих књигада ми је читав живот био фарсапа ће ме тако испразногу бестежинском стању лако однетина депонију заборављених песникаа тамо их је већ толикоса овога света (из сећања)заувек избрисаних

63


КЛАУН СЕ СРЕЋИ НАДА

Поезија је, уопште, поунутрен Човек! А Човекје оно што као спирални стуб, Јунг пободе у магмуподсвести и – изведри према видном и видикухуманизма. Сви ти слојеви амалгамишу, сазвучујуумилно појање Томислава, раба Орфејевог, који чак упакао силази за омамљивом сеном Еуридике, час се ка"проклетом" небу окреће с пркосним цинизмом, а час,опет, рашири "поглед као буквар", док пуца видик наДунав и промичу животне купачице: Милена, Драгана,Анђела... Тако је "мирис Океаније / стигао чак доДунава" ("На земунском бувљаку"). Милошевић је, пресвега, поета који, као радознало дете, у очима окрећеарабеске непредвидљивог калеидоскопа живљења.Али, као мало који наш савременик, "појац у тмини":као Хердерлин, кад заклопи зидове свакодневља, коме,у ствари, припада само физички, он, дубинскомемпатијом изнедрава такве аперцептивне арабеске, и тоо наизглед "обичним" догађањима и крајолицима, даоне постају чисти поетски па и филозофски дериват.Мало ко у шаренилу нашег умноженог хорскогпевалишта данас ствара такав рафинирани бедекер,наизглед свакодневља, а, кад се "расклопи" – читавједан филозофски бревијар.

Од осредњих, штавише и песника који су се уизбору по квалитету осамили, Милошевић се разликује(а од других једини), пре свега, чистотом поетског"производа". Јер, у праву је Пјер Машреј: поезија јетакође "производ", али онај, како рече Псеудо Лонгин,који новином као "муња" блесне! У једној од песама("Светлост позорнице") Милошевић би чак данадгорња "сликаре по галеријама", али то је само занеуке. Лесинг је у "Лаокону" доказивао, а и доказаопремоћ поезије над тобоже (Да Винчи) моћнијом и"племенитијом" уметношћу: сликарством. Величина ипремоћ поезије је баш у томе што она, предата "саморечи", у правих читалаца у ствари побуђује у њима и

64

слику и звук, а усто упозорава мисао да то нису само"слике", нису само звуци већ оно што ни једно ни другосами не могу да пробуде и изазову. Још Никол Боалозаписа и то "с дебелим разлогом" да је "море лепше уВергилијевим стиховима, него у природи" (NaturaNaturans)! Тако и овог одличног, по злој судбини српскекњижевности помало скрајнутог песника треба, и радисебе и ради саме и то оне праве поезије, читати! Идоживети, разумети а пре свега у себи сустварати. Упесми "Златна греда", на пример, Томислав хвалиуредника Ј. Зивлака (као и у једној другој песми "Кадпоштар двапут звони" уредника - песника ВладуЈагличића), али, права похвала правог песника упућенаје правим песницима: онима "који бујају мислима",који "умеју с речима" и "својом мудрошћу" све чега седотакну "позлаћују"! Тиме Милошевић као да је изнеотроослонац своје поетике: бујати мислима, умети сречима, позлатити чак и, наизглед, обичне велеградскеведуте и сценографију свакодневља која окружује, например, киоске где продавачице буде заносе младости,мрзовљни сиви људи, као живот и нас и песника,изводе псе и себе у заносна јутра којима започињушарени карневали живота...

Томислав Милошевић, могло би се с правом ибез кајања рећи, и не живи свој живот, понајмање онајобично-свакодневни. Он живот живи као таласањепоетског флуида из којег он ствара предивне арабеске.Много штошта, нас бар, подсећа на мистерију ни облик– ни одраз, ни предмет – ни сенка. Тако нешто сликаоје хрватски сликар Миљенко Станчић. И уопштевелики сликари: у њих предметност је само повод замогућности наставка. Додуше, Томислав је, што и каоамблем стави на корице, најдубље засенчиоегзистенцијалну линију свог филозофског крокија:линију животног трајања. У песми "У знакуједнакости" он "филозофира" да је, у ствари, почетакбуђење из неког сна, док је крај горчина у души. Затоњегов Alter ego Kлаун "обично живи у сновима",

65

нажалост окружен циницима којима, наравно, припада"царство земаљско", док ће Клауново срце мирисатибезазленим, сладуњавим "мирисом мајчине душице"!Милошевић, да није поезије, пријатеља са истимтаквим "душицама", љубави која је једина пупољкуслична, посебно озареним "душицама" његове Ање иМирослава, унучићима, готово да и не би имао "рашта"живети! Овако, као мало коме, кад потоне у океан ноћии ступи у готово физички свет своје и туђе духовнеречитости, он се (Песма "Пред поноћ") осетипосвећеником "вајара у тишини" који "обрађује својуглину". А ујутру "своје језичке фигуре" поново ће"преслишавати"...

Милошевић, иако је поуздан, па и суверен каоарбитар истинских поетских вредности, и зна да смосви премрежени "шумама / где све дрвеће мирише наљубав" ("Сага о непознатом цвету"), као дете сеобрадује кад у поезији зачује нешто што је "први пут"и замирише као "непознати цвет".Овај исповеднибревијар за готово мисно ишчитавање испеван је каодвотекст: споља – то су наративне арабескесвакодневља, а изнутра асоцијативно вртложење све до"непрозирног остатка", као сублимне вредностипоетског говорења. Такав је овај ненаметљиводецентни београдски (и српски) песник и кад бруси доформалне перфексције своје поетско казивање, али икад тумачи спојнице с другим поетама. Он силазипосвећенички у "дубока рудничка окна": тамо гдеистинска поезија тек светлуца. Милошевић, мождајавно не, али душевно свакако јесте, неки "нежни"Мајаковски који, например, ожали младог самоубицуЈесењина самообманом: Отићи је лакше, "изградитиживот кудикамо је теже", да би, убрзо, себи просвираокосмогонију побуњену у сопственој глави! Јер, овихшездесетак песама натопљено је чудном, истовременои заносном и опором, амброзијом. Томислав је реткоплеменит исповедник сопствене душе и то пред дваолтара: животом и поезијом! У песми "Светлост

66

позорнице" то дволичје, бољерећи оно право својелице овако је спојио:

у једном певао као птицау другом озарен сјајем сунцоцветаопијен крајоликомдарован са две љубави

Нажалост, нисмо (још увек) Србија ни наИстоку, ни на Западу, већ "нешто између" – што је инајстрашније. Да смо Запад, средњошколци би писалиесеје о оваквој поезији; да смо Исток, она би секазивала мисно. Јер, Томислав, коме пиљари идневничари још додељују буџаке по излозима својеташтине, за, рекли бисмо 70, а не само 50 година свогживота не "с поезијом", него "поезијом", завређујепозорност да буде "у галеријама / у неким сненимочима", јер је, како сам рече, створио поетски опус као"цвет свих мојих пустиња". Дакле, онај који је због тогаи највреднији будући да не буја на вештачким баштамаи због хранива које производе индустрије нашедуховне таштине. У песми "Одумирање поезије" црнаслутња обузима Томислава (Зар само њега?): да ћемона киосцима, наравно, имати "флаширанукњижевност", али, за њега (И све посвећене, "праве",оне који спознаше њену цену и благодетцивилизацијске мисије) она је и "азил" и, наравно,искрена суза (Као његова децентна тужаљка занезнаним оцем)... Јесте "еволуција променила свет" ијесу се у "њеном вртлогу затекли песници", али Људи иШекспирово Човештво можда ће се само баш поезијомспасити од аморфности безимене масе и "техничкогропства"! Поезија овог, ванредно важног исповедниканаде и овај поетски олтар треба с пијететомишчитавати, јер "Сан о могућем" је крик лепоте!Његове песме нису "ни Бездушнице", ни "Бесмислице"(Песма "За надодубног песника"), већ прави"материјал" за градњу куће новог хуманитета. Мудростседамдесетих и пола века бездушног хрвања, као сахировитом драганом, са поезијом – мислима и

67

сопственом нежном душом, закључили су ову књигу – ачиме другим уман човек и може то да учини – с у м њ о м.Још је млађани Бранко био уверен да што "пјева, нећепропанути / После мене 'оће останути" – преболнимпитањем и првог, а, вероватно и последњег човека: "Ашта ће после бити?" Уверени смо да, ако у Срба будеумних, а пре свега поштених пресудитеља, овомилозвучје правог песника мораће да, макар истиха,остане у тембру уметнички оркестриране антологијенационалног песништва. Даће Бог покољењамлађаних Срба који ће, као и васколики свет и пре ипосле Хегела схватити да је права поезија доказљудске супремације над свим, па и смрћу! ТомиславМилошевић није "вашарска лутка" (Песма "Малаприча") српске поезије, коју помодно навијају да"говори из трбуха" помодности; он је и овом књигомдоказао да је заслужио похвалу "од једне Звезде" јерније "обични Милошевић", већ му је "име Поезија"...

У Великоморављу, Др Миодраг Д. Игњатовићјул 2010.

68

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Томислав Милошевић(1939) Крагујевац

Објавио самосталнекњиге песама:НЕКЕ ДАЛЕКЕ ОЧИ НАПРОЗОРУ (1976), "Ријечкокњижевно и научно дру-штво"; СУДАР ГЛАСОВА

(1994); МЕСТА И ЗНАЦИ и ОБОЈЕНИ КРУГ(1995), Н. Б. "Вук Караџић" Нови Београд УМЕ-СТО ЕПИТАФА (1997), "Просвета" Београд ТРИЖИВОТА ЈЕДНЕ ПЕСМЕ (1998), ЈОШ ЈЕДНАКАП О ПРОЛАЗНОСТИ (1999), НЕ-ОБИЧАН ПРО-ЛАЗАК У КВАРТЕТУ (2001), ОАЗА БЕСКРАЈА(2003), СУТОНСКА СВЕТЛОСТ (2005); БУЂЕЊЕПРАЗ-НИНЕ (2006), ПРОЗОР С ПОГЛЕДОМ (2008) иТАМА И ВИДЕЛО (2009), издавач "Партенон",Београд

Заступљен у антологијама:ЗУБЉА РОДОЉУБЉА (2000), КЊИЖЕВНИЦИУ ПЈЕСМАМА (2002), МАЈКЕ У ПЈЕСМАМА,ОТАЦ У ПЈЕСМАМА, БРАТ У ПЈЕСМАМА, СЕ-СТРЕ У ПЈЕСМАМА (2004), аутора Момира Секулићаиз Подгорице, ЛИРСКИ БРУЈ ШУМАДИЈЕ, Анто-логија песника Шумадије (1804 - 2004), аутора ДушанаСтојковића, ПЕВАЧИ УСНУЛЕ ПРЕСТОНИЦЕ(Два века поезије крагујевачких несника), аутораВладимира Јагличића

69

Зборници најкраћих прича:НАЈКРАЋЕ ПРИЧЕ 2002., У ПРИЧИ И ОКОЛО(2003) и НАЈКРАЋЕ ПРИЧЕ (2003. и 2004.),издавач "Алма", аутора др Ђорђа ОташевићаЗначајне заједничке књиге:ВЕЧИТА ГАМА СЛОБОДЕ, група аутора,САЧУВАНО ВРЕМЕ, група аутора, АнтологијаКК "Ђуро Салај" (1954 - 2005), издавач АД "ЂуроСалај", Београд,ЗВЕЗДАНИ ДАРОВИ (2007), избор из првихпесничких књига, издавач АД "Ђуро Салај"Објављивао у периодици. Часописи:Сцена Црњански, Тражења, Стремљења, Златнагреда, Липар, Акт, Светлост, Књижевне новине,Књижевна реч, Кораци итд.Награде:"Коста Абрашевић", Ваљево (1982)''Коста Абрашевић", Београд, Савез синдикатаБеограда (1992. и 1998), "Палићки галеб" (1992),"Сцена Црњански"(1996), Повеља "ДрагојлоДудић" (1993).

Бави се и књижевном критиком.Члан је Друштва књижевника Војводине,

Удружења књижевника Србије, Књижевног клуба"Ђуро Салај" и Удружења Крагујевчана у Београду(секција писаца).

Живи и ствара у Београду.

70

САДРЖАЈ:

Сан о могућемСан о могућем 7Скривалица 8Игра 10Лица 11Мала прича 12Успут 13Резигнација 14Истина 16Коинциденција 17Контрадикција 18Питања 19Моћ савести 20Заборав 21Сумња 22Без плана и повода 23У знаку једнакости 24Бајка о клауну и мазохисти 25Добри савети 26

ПродужетакУ ствари – очекивано 29Балада о црном шаховском пољу 30Сиви реквијем 32Пред поноћ 33Балада о коњанику 34Моје су песме ноћобдије 36Повратак Одисеја 37Сага о непознатом цвету 38По трагу 39Пријатељи 40Дан 41Април у Београду 42У славу Липара – велика журка 43Радовање 44Златна греда 46

71

Светлост позорнице 47Антагонистичко вече 48Бол у грудима 50Псалам 51Одумирање поезије 52За надобудног песника 54Сизиф 55На Дунавском кеју 56На земунском бувљаку 57Мрачна улица 58Прозаична 59Жижак 60Продужетак 61А шта ће после бити 63

Клаун се срећи нада / М. Д. Игњатовић 64Белешка о аутору 69

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд821.163.41-1821.163.41.09 Милошевић Т.

МИЛОШЕВИЋ, Томислав, 1939-Сан о могућем / Томислав Милошевић. - Београд :

Партенон, 2010 (Београд : Меграф). - 71 стр. : ауторовеслике ; 21 cm. - (Савремена поезија / [Партенон,Београд])

Тираж 300. - Стр. 64-68: Клаун се срећи нада /Миодраг Д. Игњатовић. - Белешка о аутору: стр. 69-70.

ISBN 978-86-7157-515-7COBISS.SR-ID 177466636

Documents

Tomislav Milosevic SAN O MOGUCEM