Вукашин (П. и М.) Масникоса

ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ ВЕЗИВНЕ АЛГЕБРЕ

(THEORETICAL FUNDAMENTALS OF THE LINKING ALGEBRA)

БЕОГРАД2012

1

2

Ову студију посвећујем мојим кумовимаМарјановић Илији - Иле

Здравковић Загорки - Зази

ПРЕДГОВОР

У овој студији дају се извори утицаја да се оствари формални језик за описивање природних појава и њихових понашања. Основна идеја је да се применом овог формалног језика за истраживања каорешење добија једино једино које је стварно права истина о појави и учесницима у њој. На тај начин тога, циљ је био да се добијено решење може само читати и тумачити. Тиме је истраживач стављен у позицију посматрача, читача и тумача решења. Из решења се могу добити квалитативни и квантитативни подаци, како о појави, тако и о учесницима у њој.

Овде треба истаћи оправданост увођења овог формалног језика. Посебно, захтеве новог поступка истраживања који се не могу задовољити постојећом алгебром.

Приказана теоријска основа везивне алгебре указује на једноставност коришћења и вишесмисленос добијеног решења. Везивна алгебра је дата у границама описивања природних појава на које је наилазио аутор ове алгебре примењујући нов поступак истраживања. То не значи да не треба и даље усавршавати и дограђивати овај формални језик.

Аутор

3

4

СИМБОЛИ

појаваорт -смер дејства веза између појаве и формалног описа

извод по времену - јретање појаве

веза између појаве која се креће и кинетичког дејства

кинетичко дејствопрохват - досег потенцијалног дејства

Узицај средине на прохват, а такође допустљивост средине

иригонометријске функције

5

6

САДРЖАЈ

Зеоријске основе везивне алгебре 1. Предговор 3. Симболи 5. Садржај 7. 1. Теоријске основе везивне алгебре 9. 1.0- Увод 9 1.1. Настанак новог начела посматрања природних појава 10.2. Каква алгебра одговара начелу дејства 10 .3. Теоријске основе везивне алгебре 10.3.1. Уводна објашњења 113.2. Поставка задатка 12.3.3. Решавање задатка 124. Закључци 145. ЛИТЕРАТУРА 15

7

8

ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ ВЕЗИВНЕ АЛГЕБРЕ

1. Увод

Ова теорија се заснива на резултатима истраживања приказаним у монографији [4]. На њем крајњи циљ су имале утицаја све наведене јединице у литератури. Њен садржај је упоредна студија оба досадашња позната поступка истраживања. Значај иве теорије могуће је сагледати из уоченог утицаја поступка истраживања на цивилизацијска достигнућа средина у којима је сваки поступак утицао на повећање спознаје истраживача који су их користили. На одређен изазов појавила се ова теорија о ком ће бити речи у овом уводу. Ослонац су били резултати добијени анализом постојећих поступака. Следи одтрђивање карактера који мора да задовољи нови поступак који је одредио поставку задатка. Коначно, суштина разлика између садашње и нове алгебре јасно истиче теоријску разлику.

2. Изазов појави потребе да се оформи нови поступак истраживања

Потребно је указати на изазове који су довели до ове везивне алгебре. Највећи изазов је била тврдња совјетског научника Ципкина, да је садашња алгебра највећа препрека решавању проблема управљања, а посебно доласка до општег математичког модела управљања и интелигенције (Дубровник 1962. годин). Решавајући проблем општег модела класе појава ради разпознавања да ли тој класи припада посматраниа појава 1971. године, дошао сам до истог сазнања. То ме је навело да строго проучим садашњну алгебру. У току изучавања садашње алгебре сусрео сам се са различитостима у цивилизацијама које постоје и њихов однос према наведеном проблему. Том студијом сам дошао до сазнања да је начело посматрања универзума довело до појаве средстава споразумевања међу људима тих цивилизација. Свако од два начела који су условили појаву две различите цивилизације условили су и различита средства споразумевања. У ствари, пресликавање појава у простор споразумевања и преноса знања. У далеко- источној цивилизацији простор у који је универзум рођењем човека пресликан је Централни нервни систен (ЦНС), док је у индо - европској цивилизацији свака појава Универзума чулима издвојена и именована, тако да је ЦНС далеко - источне цивилизације замењен формалним простором споразумевања изван ЦНС. Та разлика је издвојила простор споразумевања код индо - европске цивилизације, а то је довело до садашњне алгебре. Тако су средства споразумевања далеко -источне цивилизације постале иконице - скелети појава, а индо- европске је био формални говорни простор (језик). Анализа споразумевања да ни један од ова два начина споразумевања нису одговарала материјалном свету. Ово ме је упутило на потребу тражења новог начела посматрања материјалног света и нови простор споразумевања.

Како је дошло до наведених начела посматрања Универзума је ствар претпоставке.Услов различитости ових начела може бити само у нивоу спознаје (знања). Начело посматрања природe далеко- источне цивилизације могао је условити веома спор раст спознаје. Под тим условом могао се појавити такав утисак да је све што зна

9

било у ЦНС-у, а да свако размишљање почиње од јављања појаве о којој размишља. Свако унапређење знања сводило се на додавање скелету нешто ново или делењем скелета у више иконица.Говорно спорауимевање је било преко звучних имена иконица. Такав начин споразумевања није могао да услови појаву формалног простора изван ЦНС – а.

У индо - европској цивилизацији издвајањем појаве и именовањимм звучним истицањем разлика сводило се на продужење или скраћење имена, а разбијање звучног имена водило је у звучне гласове, који су утврђивањем броја гласова условљавали појаву правила слагања гласова у звучну целину. Број гласова је био мали тако да су се за сваки глас формирали симболи. Свакако да је смањењем броја симбола било потребно утврдити правила сређивања симбола, а затим имена у исказе за пренос знања. Овако сложено знање није било довољно прецизно. То је морало условити појаву језкла за прецизнија описивања појава и преноса знања, а то је била садашњна алгебра.

Наведени поступци истраживања нису одговарали материјалним појавама. То је разумљиво, јер ни једно начело посматрања појава није било засновано на стварним особинама појава, па ни њиховим понашањима.

2.1. Настанак новог начела посматрања материјалних појава

Научне истине данашње спознаје садрже математичке модел појава у материјалном свету. Доказано је да све појаве се представљају свом окружењу потенцијалним дејством. Ово дејство је статички повезано са својим извором, било да извор (појава) се креће или не. Исто тако је научна истина да појаве својим потенцијалним дејством могу изазвати да се истородна појава креће. Такође је научна истина да појаве које припадају електро - кинетичком подпростору мало или никако не дјелују на појаве у масено - кинетичком подпростору. Познато је да су модели тих појава остварени садашњном алгебром, по форми и садржини потпуно идентични за сваки наведени подпростор. У монографији[4] изведено је откриће карактеристика уа топлотно кинетичком подпростору, а у раду [1] откривена је супстанца која је носиоц топлоте.

Предње тврдње наводе да се на тај начин морају посматрати прироодне материјалне појаве. Напред наведено указује да се сложене појаве остварују повезујући се у стабилне односе својим дејствима под одређеним условима. Све наведено указује да су карактеристике свих појава дејстава које поседују у статичким и динамичким стабилним стањима, потенцијално и кинетичко дејство . Ово упућује да се морају посматрати појаве узимајући у обзир њихова дејства која на њих дјелују или којим појаве дјелују у свом окружењу. Овакво посматрање појава названо је НАЧЕЛО ДЕЈСТВА. Следи:

Дефиниција 1:Свака материјална појава се у свом окружењу јавља својим потенцијалним дејством.

Дејство у окружењу појаве се везује просторним односом позиције посматрања дејства (дејство је појава) у односу на извор - појаву. Ово намеће да свака појава мора имати свој тродимензионални координантни систем чији почетак се налази у тежишту појаве. Потенцијално дејство је чврсто везано за координантни систем појаве којој припада. Познато је да се појава може кретати ако на њу дјелује потенцијално дејство друге истородне појаве. У таквом стању појава која се креће носи свој координантни систем. Следи

10

Дефиниција 2: Свака појава која се креће дјелује на средину кроз коју се креће својим кинетичким дејством.

Из наведених дефиниција следи:Дефиниција 3:НАЧЕЛО ДЕЈСТВА подразумева да је свака појава извор дејства којим дјелује на друге истородне појаве да се крећу или дјелује да се њена унутарња енергија мења.

Овом начелу не одговара садашњна алгебра, па се намеће изналажење одговарајуће алгебре овом начелу.

2.1. Каква алгебра одговара начелу дејства

Начело дејства захтева начело описивања појава и прецизно преношење знања. Овај захтев може се сагледати прегледом радњи које се садашњном алгебром не могу описати. Стога је потребно навести радње које је потребно описати. Овде ће се навести такве радње.

Свака појава (видети дефиниције (1) и (2)) има свој тродимензионални координантни систем чији је почетак позициониран у тежиште појаве. Појава се повезује са својим дејствима која се јављају равномерно у окружењу. Интензитет дејства је квантитативно исти на еквидистантној површини око појаве. Сем тога свако дејство има свој смер у односу на појаву било да се појава креће или не или око путање кретања појаве на кружници оло путање. Овај смер се обележава јединичним ортом (јединични вектор) од позиције из које се посматра ка почетку координантног система, са одговарајућим предзнаком који носи орт.

Према резултатима истраживања ([1] и [2]) материја се састоји од две супстанце , електрицитета и традута. Електрицитет је агресиван, док је традут пасиван. Етар је средина коју сачињавају гасовити електрицитет и традут. Потребно је пронаћи средства за повезивање наведених субстанци са појавама и појава са њиховим дејствима и понашање појава под њиховим дејствима.

Појаве се могу везати са истородним које припадају истом подпростору. Исто тако могу се повезивати и са појавама које припадају другим подпросторима ако поседују бар један аргумент који је идентичан у подпросторима у којима се налазе појаве које се вежу.

Начело дејства захтева посебан опис појаве која се креће од појаве која се не креће.

Нашим чулима можемо велики број појава издвојити и именовати. Свака појава припада неком скупу. Начело дејства допушта сабирање појава које припадају истоименом скуопу.

У одређивању припадности начело дејства допушта Булову математичку логику са измењеним начином коришћења. Исто тако, овај принцип допушта коришћење сложених оператора и то изводе и интеграле. Изводи по времену и по координатама се разликују. Исто тако интеграли. Ове разлике је потребно јасно практично користити.

11

Начело дејства намеће формирање математичког модела простора који садржи три подскупа, од којих један је скуп појава, други скуп дејстава и трећи геометријски однос између појава и њихових дејстава или атрибута средине у којој се појаве поезују.

Преглед наведених проблема и њихових решавања садашњном алгебром оформило је идеју како обезбедити дате захтеве. У овој студији биће учињен покушај описивања свих материјалних појава и њихових понашања јединственом алгебром која је названа ВЕЗИВНА АЛГЕБРА, у ствари у јединствен формални језик који прецизно описује и појаве и њихово понашање.

3. Теоријске основе везивне алгебре3.0. Уводна објашњења

Научна истраживања почињу од важећих научних истина везаних за предмет (појаву) који се изучава. Тако и у овој студији.

Први покушај да се уопшти опис појава био је изведен по начелу квалитета [3]. Основно је било издвојити аргументе по особинама материјалних појава. Недостатак овог приступа је изостављање квантитета. Потребно је да формални простор даје решења и по квалитету и квантитету. У ствари, напред дати захтеви треба да буду задовољени.

Везивна алгебра је задовољила све захтеве. Доказ да се само она може применитиза описивање материјалних појава биће исказана у различитости, а између садашњне и везивне алгебре. До добијених разлика се дошло дугим истраживањима која су почела постојећим научним истинама.

олази се од постојећих опште познатих научних истина и добијених резултата у наведеној литератури. Н.аведено је било довољно да се могу поредити садашња и везивна алгебра.

3.1. Поставка задатка

Упоређењем садашње и везивне алгебре утврдити теоријске разлике.

3.2. Решавање задатјаа 3.2.0. Кратак увод

Досезање задатог циља довољно дугим текстом зависи од читаоца којима је намењен. Текст је намкењен најобразованијим у области математике. То подразумева да је ниво формалног завршног решења довољан за лако праћење садржаја студоје и јасног разумевања.

Скраћење садржаја могуће је досећи ако се пође од одређеног нивоа знања оних који ће са разумевањем пратити текст ове монографије. Као пример, од читаоца ће се тражити да сам проверава формалне исказе који ће се приказивати у овој студији. Сем реченог, разлике ће

12

се наводити одређеним редоследм и то оних разлика које су битне и утичу на правилно коришћење ових формакних језика.

3.2.1. Прва разлика

Садашња алгебра (бројни системи)

Садашња алгебра је једини узор који почива на одређеном бројном систему. Познат је математички модел бројног система ове алгебре, а он је:

(1)

где су: BS - симбол бројног система; о - основа бројног система; i – експонент основе; d – цифра бројног система. Математички модел (1) је универзални бројни систем садашње алгебре. Сем овог бројног система садашња алгебра користи за неке делове алгебре и коњуговано –комплексни систем бројева, чији је модел:

(2)

Стим да је однос компоненти под углом од . За овај систем бројева није развијена

алгебра. Позната је примена овог бројног система, који се заснива на Питагорином правилу које се односи на правоугаоне троуглове.

Везивна алгебра (бројни системи)

Универзални бројни систем (1) не одговара захтевима који се постављају за везивни бројни систем. Бројни систем влзивне алгебре је вишедимензионанни (индексни) бројни систем који се заснива на универзалном уређењу свих материјалних појава. То упућује на то да је бројни систем везан за скуп истородних појава. Овако усвојен модел бројних система предпоставља постојање надскупова и подскупова. Ако је бројни систем скупа:

(3)

који је скуп зависан од једног или више атрибута па да буде и подскуп и надскуп. Овако схваћен бројни систем је везан у систем бројних система тако да сви бројни системи чине мрежу универзалног система (систем универзум). Услов да системи са једним или више атрибута (индекса) могу бити подскупови једног надскупа ако и само ако ти скупови имају бар један идентичан атрибут. На овај начин бројни систем прати уређеност универзума (материјални свет). Остали светови, ако постоје, нису обухваћени овим бројним системом.Овај закључак недвосмислено одређује да се везивна алгебра на њих не односи. Она осгоцара само материјалном свету – Универзуму.

3.2.2. Друга разлика

Садашња алгебра (математички модели простора)

Рзвојем топологије и појавом Декартовог тродимензионалног система јавила се потреба формалног описа простора. Од више аитора одабран је формални опис који је дао математичар Курепа [8]. Према овом аутору, формални простор се може математички описати како следи:

13

(4)

где су: - елементи простора; - правила уређивања елемената (наш говорни простор). Овај формални опис одговара универзалном бројном систему, а и индо – европском поступку истраживања.

Везивна алгебра (математички модел простора)

Математички модел простора у везивној алгебри одређен је скупом свих појава, скупом дејстава које дјелиују у том простору и скуп уређења сложених појава у зависности од особина средине у којој се међусобно уређују појаве. Све ово обухвата следећи математички модел:

. (5)

Овај модел укључује и све координантне системе који одређују просторне односе укључујући и кретање.

3.3.3. Трећа разлика

Садашња алгебра (координантни систе,и)

Садашња алгебра се користи само Декартовим координантним системом- У декартовом тродимензионалном систему путање или облици су одређени форналним моделом:

(6) Других координантних система нема.

Везивна алгебра (координантни систе,и)

Полази се од тога да је материјална појава извор дејства која у свом окружењу може да дјелије на истородне појаве. То је разлог да се сматра да у свом тежишту носи свој Декартов координантни систем, па важи:

. (7)

У том случају њено дејство је усмерено на истородну појаву на коју дјелије, па је дејство потпуно орјентисано, а за однос између појава је довољан дводимензионакни координантни систем који у почетној тачци координантног система има свој просторни угао, чиме је дводимензионални систем потпуно одређен просторним углом и потегом:

. (8)

Сем ова два координантна система везивна алгебра има и једнодимензионални координантни систем вреемена.

(9)

И коначно, везивна алгебра прихвата вишедимензионални координантни систем који омогућује вишеструко једнозначно повезивање појава, везујући их преко атрибута у једнозначни ланац веза за сваку издвојену појаву. Овај координантни систем се још назива

14

и индексним и вишедимензионакним- Довољно сложем и представља главну нит вођења истраживача ка најбољем решењу проблема. Математички модел овог координантног система је:

. (10)

Овим координантним системом одређује се повезаност атрибута који утичу на понашање појава, при чему су:

… (11)

Наведене функције (11) су носиоци повезаности атрибута. Сваки атрибут може бити веза појава по особини атрибута, а како сваки симбол у формалном опису појава представља атрибут, простор атрибута (индекса) представља вишедимензионални везивни (индексни) простор. На овај мачин се повезују појаве у материјалном свету. Овом простору је потпуно имдемтичан Централни Нервни Систем живих бића.

3.3.4. Четврта разлика

Садашња алгебра (релације – односи)

Ова алгебра познаје следеће релације: >; <;=; ; и друге. Сем наведених постоји теорија неодређености и теорија катастрофа.

Везивна алгебра (релације – односи) Везивна алгебре познаје >; <;=; и другеовим.. Сем ових, везивна алгебра одређује односе и на следећиначин::

1. Статичке стабилне односе према критеријуму:. (12)

2- Динамичке стабилне односе према критеријуму :

. (13)

где су: n – број учесника у појави; -учестаност понављања услова стабилности; -помереност међу учесницима; - фазни помак међу учесницима.

2. Неодређени односи су прелазна стања према критеријуму;

(14)

где су; m – појаве које се крећу; брзина кретања појава: - путања

дужине трајања убрзања; - односе се на топлотну појаву.

Овај критеријум одговара теорији управљања и представља управљачки рад динамичком стабилном систему. Оај непознати критеријум могао се сматрати

15

елементом неодређености делом који се односи на трансформацију тплотне енергије. Критеријум говори о континуитету управљачког рада у току једног циклуса претварања енергија.

3.3.5..Пета разлик

Садашња алгебра (Алгебарске радње)

Полази се од претпоставке да су алгебарске радње познате читаоцима којима је ова студија намењена. Ради подсећања биће наведене радње . Редослед радњи прати ову научну дисциплину. Прве уређене радње су аритметичке, и то: сабирање, одузимање, множење и дјелење. Повећана потреба прецизних решавања проблема довео је до развоја тригонометрикр којој је осбова Питагорино правило.

Развојем математике јавила се потреба да се уведу изведене сложене радње, и то : диференцујални рачун (посебна врста добијања прираштаја променљиве), а затим интегралење (посебна врста сабирања - множења). Ове алгебарске радње нису распознавале димензионалне од временских променљивих.

Увођењем векторских величина у алгебри се појавила посебна врста примене постојећих алгебарских радњи по којима се јавља векторска алгебра.Развој науке о електро – кинетичким појавама условио је појаву коњуговано – комплексне алгебре која није потпуно заокружена.

Појава Декартовог координантног система условио је појаву алгебарског пресликавања преко функција које су повезивале, а које се налате у различитим просторима. Оваквих пресликавања био је веома мали број..

Напред наведене радње су се јављале циљано за потребе прецизног преноса знања.

Везивна алгебра (алгебарске радње)

Идеја о појави везивне алгебре потекла је од математичара Михаила Петровића [9]. Његова математичка феноменологија, је у основи веза (везивање) у везивној алгебри. Разлика је само у орјентисаносзи пресликавања појаве у формални простор. У везивној алгебри се пошло од тога да је појава потпуно описана ако у њеном опису су и име и математички нодел. Другим речима, појава која нема свој формални опис као да не постоји. Под наведеним условима свако име припада свом скупу, а над тим исказом се обављају алгебарске радње. Пример, елементарна честица масе (атом) се описује на следећи начин:

. (15)

где су: n – појава (име појаве); . - орт (јединични вектор); - веза између појаве и

њеног потенцијалног дејства ; -површина сфере око атома на којој је тачка

посматрања атома; - карактеристика средине око појаве; - потенцијално дејство

појаве; - нулиште (грешка позиције координантног система појаве у њеном тежишту).

Овако написано име појаве назива се веза (везивање). Аритметичке операције се обављају над везивањем, како следи:

( ) . (16)

16

Ознаке су напред дате. Ово правило важт за све аритметичке радње. Само су резултати различити [4]. Потребно је истаћи да се две појаве могу везивати на следећи начин:

(17)

а представља везивање две појаве [4]. И над оваквим везивањем важе алгебарске радње, због чега је ова алхебра названа везивма. Исказ (16) по увођењу везе и смера говори да су ова два учесника из два различита скупа, па се поступак спроводи по правилима алгебре везивања, неовисно од резултата.

Сложене радње се разликују, такође. Везивна алгебра распознаје разлику диференције по димензији и одвојено тумачи од диференције по времену. Из примера се види суштина:

(18)

и представља промену једне димензије у односу на промену друге димензије. Извод по времену има други карактер:

, (19)

а представља брзину протока субстанце појаве (m) кроз површину у којој се посматра кретање појаве нормалну на смер кретања. Овај извод се може применити и на само име или његов облик у формалном простору, а и на везу (везивање).

Везивна алгебра распознаје и сложену радњу интегаљење. Сама примена се разликује. Сви интеграли се могу применити на истородне појаве. Међутим, интегралење по времену се разликује. Та разлика ће се уочити из следећих примера.

(16)

Из наведених примера се јасно види разлика. Интеграл константе, ма какве границе биле, остаје константа. Карактеристичан је интеграл времена, он је само периода, ма какве границе биле.

Пресликавање се онавља циљаним управљањем Из приложеног примера пресликавања између два простора појава из X у Y обавља се по моделу:

(17)

где: О представља уређење елемената који се пресликавају у вишедимензијални простор; управљачка команда за простор X, а којее су

идентичне командама у простору Y у облику: . Команде су пропорционалне. На овај начин се објективно пресликава X у Y.

Везивна алгебра распознаје тригонометријске функције једнако као садашња алгебра.

3.3.6. Шеста разлика

Садашња алгебра (математичка феноменологија и логика)

17

Велику специфичнос у математици је појава математичке феноменологије великог српског математичара Михаила Петровића. Суштина ове потпуно специфичне математичке дисциплине је покушај да се свака природна, и уопште, појава преслика у формални алгебарски простор. Тиме је био отворен пут појави новог формалног језика (алгебре). Формални описи су облика:

. (18)

Ово је довело до везивне алгебре.

Садашња алгебра распознаје Булову математичку логику која је основа фази логике. Знатно унапређење ове логике увео је Радојевић [11]. Последњих педесет година посвећена је велика пажња математичара света овој алгебарској дисциплини.

Везивна алгебра (математичка феноменологија и логика)

Везивна алгебра примењује Бул- Радојевић логику у измењеном облику како следи:

(19)

где: - су радње облика и представљају средину у којој се јавља и

понаша појава. Ове особине средине (abc…) називају се атрибути средине). Бул је пошао од тога да треба одредити атрибуте да ли су присутни или не. Означавањем присутност са (1), а одсуство са (0), Бул је свео приказ атрибута на једнодимензионални (симболски) простор. У везивној алгебри веома је важно одредити величину утицаја сваког атрибута на понашање посматране појаве, па је уведен процентуални удео сваког атрибута на понашање појаве, а што је исказом (19) досегнуто. Овде треба истаћи да је атрибут не може бити (0), јер зо уначу да он није присутам, па га не треба узимати у разматрање. Због овог исказ (19) у ума формални модел како је и написано.

Везивна алгебра је даљи развој математичке (алгебарске) феноменологије. Може се рећи да је она доследни покушај проширења идеје М. Петровића на пресликавање читавог материјалног света у формални, сада везивни, простор.

3.3.7. Остале математичке дисциплине

Остале математичке дисципчине; тригонометрија. Геометрија, везивна алгебра препознаје у изворном облику.

4. Запажжања и такључци

У овој студији ишло се до потпуног уопштавања филозофије садашње и везивне алгебре. Свако одступање од овог става водило би у напуштање уопштености филозофије наведених ставова у алгебрама и доводила би до отступања од намене која је дата овој студији.

Од наведених разлика и сличности уочавају се две битне оцене наведених алгебри. У ствари, опште виђење садашње алгебре упућује њен развој ка решавању задазака које је наметао развој људске спознаје и жељеног циља. Из ове студије се јасно види да је она неуређена и подељена на дисциплине са малим заједничким решењима. Ово се сагледава

18

из универзалног бројног система и математичког модела простора. У садашњој алгебри истраживач је ствараоц законитости и извршиоц радова по тој законитости, он сам је унутар истраживања могућности које пружа његов рад развоју цивилизације. Дакле, истраживач је решавао проблеме на које је наилазила цивилизација.

Насупрот садашњој, везивна алгебра има потпуно уређен бројни систем у складу са материјалним светом, што је наметнуло уређеност везивне алгебре. Ма где се заустави читаоц, развој везивне алгебре има конзистентни наставак сходно универзалним законитостима материјалног света. Ма који исказ се може сагледати у његовом развојном стању и сагледати почетак исказа и крајњи домет. У ствари, праћењем материјалне појаве и њене слике у вњзивном простору, лако се сагледавају грешке које се могу јавити у периоду развоја формалног описа и особина материјалног света коме тај формални опис и припада. Веома мали број законитости у материјалним свету условљавају велики диверзитет, захваљујући утицају средине у којој се посматра понашање појаве. Овим је сведен рад истраживача да одабира атрибуте утицаја и њигов крајњи домет. Овим је истраживач строго везан за природне законитости материје, а његов рад се своди на избор атрибута и одређивање њиховог утицаја на крајњи резултат. Ово значи да се истраживач налази у улози посматрача појаве коју истражује, а која се понаша по својим законитостима..

Упоређујући рад истраживача у истраживању неке појаве разлике су огромне. Истраживач може бирати било какву законитост утицања на појаву и ефекат његовиих решења на исход. У ствар, истраживач је потпуно слободан да бира законе и одређивање решења.

У везивној алгебри он може да посматра на развој појаве по њеним природним законима и мењати понашање појаве променом утицаја атрибута да се добије најбољи тражени резултат.

На први поглед садашња филозофија не поштује природне законитости, док у везивној алгебри он на те законитости не може да утиче, већ само на понашање појаве преко атринута

Наведена запажања указују да је истраживач који којисти садашњу алгебру има много веће слободе у истраживањима него истраживач који користи везивну алгебру. Основна разлика између наведених основа истраживања указују да веће слободе истраживача дају и веће промашаје, док истраживач по новом поступлу може само погрешити у резултату за неку незнатну разлику.

Такође се мора указати да садашња алгебра нема никаквих ограничења, док је везовна алгебра намењена само материјалном свету.

ЛИТЕРАТУРА

[1] Vkašin Masnikosa "OPERACIONALNA ISTRAŽIVANJA ATEMATIČKIH MODELA PRIRODNIH POJAVA

(Otkriće traduta) Symopis 2011 Zlatibor.[2] " OTKRIĆE TRADUTA(PRIKAZ RADA)[3] " Princip dejstva, izdanje , u Beogradu

19

[4] " Везивна алгебра, приватно издање 1991. Београд [5] " Општа теорија упеављања (Предавање на семинару

нститута "М. Пупин" 2012. Београд[6] " Теоријске основе структуре материје (необјављено)[7] " ТЕОРИЈА СТРУКТУРЕ ЕЛЕМЕНТАРНИХ

ЧЕСТИЦА МАТЕРИЈЕ (необјављено) [8] Ђ. Курепа Set's theory; Ed."Naučna knjiga",Zagreb,1971. (Serbo-

croatian[9] М. Петровић: МАТЕМАТИЧКА ФЕНОМЕНОЛОГИЈА, Изд. САНУ, Београд[10] Лајбниц Интернет; Навођења других аутора (Ивановић -Квантна

физика)

[[11] D. Radojević: [0,1] – Valued Logic: A natural generalization of boolean logic, YUTOR, Vol. 10, No 2 (2000) 185-216.

Све необјављене монографије се налазе на Вебсајту:WWW.Vukašin-Masnikosa.net

ЛИТЕРАТУРА[1] Vkašin Masnikosa "Operacioona istraživanja matematičkih nodela prirodnih

pojava (Otkriće traduta) Symopis 2011 Zlatibor.[3] " „Princip dejstva“, izdanje 1983 , u Beogradu [4] " „Везивна алгебра“, приватно издање 1991. Београд [5] " „Општа теорија упеављања“ , предавањередавање на семинару

нститута "М. Пупин" 2012. Београд[6] " „Теоријске основе структуре материје“ (необјављено)[7] " „Теорија стрултуре елементарних честица материје (необјављено) [8] Ђ. Курепа „Set's theory!; Ed."Naučna чnjiga",Zagreb,1971. (Serbo- croatian[9] М.Петровић: Математичка феноменологија!,

, Изд. САНУ, Београд[10] Лајбниц Интернет; Навођења других аутора

(Ивановић -Квантна физика)

20