1. OSNOVNE PODELE RODOVA, VRSTE, PODVRST I ZANROVE TJ,MESOVITE VRSTE

- Prema nacinu knjizevno-pesnickog stvaranja, umetnicka knjizevnost se deli na 3 roda: liriku, epiku i dramu- Podela na podvrste: žurnalistika i novinarska podvrsta, filmski i televizijski tekst, utilitarno-korporativni tekst, naucni tekst, popularno naucni tekst.- Mešovite vrste: drama, melodrama, tragikomedija

Književnost se može deliti i na:

poeziju,prozu I dramu.

Književnost se najpre stvarala i prenosila usmenim putem. Ta vrsta književnosti naziva se usmenom ili narodnom književnošću. Od samih svojih početaka književnost je u vezi sa mitom i religijom. Stvarajući mitove, čovek je pokušavao da objasni svet koji ga je okruživao.Sa razvojem kritičke svesti čovek postepeno prestaje da veruje u mitove i mitske priče. Tog trenutka mit postaje književnost.

2. STRUKTURA TEKSTA:PLAN IZRAZA I PLAN SADRZAJA- Plan izraza se deli na: formu izraza i supstancu izraza- Plan sadržaja se deli na: formu sadržaja i supstancu sadržaja 

potrebno je odrediti što treba uzeti kao osnovni element strukture i kako valja shvatiti opća svojstva strukture po kojima se ona razlikuje od npr.skupa, skupine ili konglomerata-moguće je ispitivati strukturu knjiž.djela ispitivanjem strukture teksta, tj.metodama teorije teksta-međutim, u knjiž.djelu unutar obične jezične structure ostvaruje se jedna nova,književna struktura koja je zapravo “nadogradnja”na jezičnu strukturu-struktura knjiž.djela je slojevita, ima tri sloja:sloj zvuka,sloj jedinica značenjabI sloj svijeta djela-Sloj zvuka: sam zvuk izgovorenih riječi može biti neki samostalni elementznačenja (rima, ritam, melodioznost...)-Sloj jedinica značenja: razumijevanje značenja pojedinih riječi neophodno je zarazumijevanje cjelokupnog književnog djela-Sloj svijeta djela: značenje pojedinih riječi povezuje se na takav način da se unašoj mašti pojavi svijet knjiž. djela-ponekad se razlikuje isloj ideja I sloj aspekta s kojeg je viđen svijet djela-postoji i učenje koje za razumijevanje umj.djela smatra najvažnijim razlikovanje izmeđuprednjeg plana I pozadine Za prednji je plan bitno to da je umj. djelo ostvareno kao nešto zbiljsko (npr. kao jezična tvorevina).Osobitost umj. djela je da nas prednji plan upućuje na stražnji plan kojiupućuje na drugi, dublji smisao-razlikovanje između oblika I sadržaja u modernoj teoriji književnosti nijedostatno zbog teškoća u razlikovanju tih pojmova i njihove teškeodredivosti. Zato je potrebno uvesti nove razlike i pojmoveknjiževno djelo sagledavamo na planu izraza i na planu sadržaja-termini izraz i sadržaj u najširem smislu odgovaraju de Saussureovim pojmovimaOznačitelj I označeno-u jeziku su označitelj i označeno nerazdvojno povezani, ali se misaono, u apstrakciji, mogu odvojiti-različiti jezici razlikuju se na planu izraza, ali i na planu sadržaja-u analizi knjiž.djela potrebno je najprije pristupiti analizi izraza, a tek zatim sadržaja-poeziju je npr. zapravo nemoguće prevoditi jer je u najvećoj mogućoj mjeriovisna o označiteljima, tako da je prijevod zapravo nova pjesma, dok je prozu lakše prevoditi jer se umjetnički dojam ostvaruje pretežno u razini označenoga

3. OSNOVE KARAKTERISTIKE LIRIKE- Lirika obuhvata kraca književna dela u stihovima u kojima njihovi autori (pesnici) opisuju svoja osecanja,

viđenja i shvatanja života i sveta. Dakle prva osobina lirske književnosti je subjektivizam- Karakteristicna je vremenska perspektiva- sadašnjost- Potice od grcke reci lira – koja označava muzički instrument uz čiju pratnju se se pevale pesme- Lirika se deli na vise lirskih vrsta: elegija, opisne pesme, ljubavne pesme, socijalno angažovane pesme, rodoljubive pesme, filozofske pesme, satiricne pesme, humoristicke pesme. lirika je nastala u svojevrsnom sinkretizmu govora, glazbe, plesa, glume i književnostiStruktura lirske pjesme čine je tema, kompozicija, jeziki ritmička organizacija pjesme-tematika je načelno neograničena. Svaka lirska pjesma govori o nečemu.Određene se teme u lirici javljaju češće nego ostale (ljubav, smrt,prolaznost, zavičaj, religija, sâmo pjesništvo)-lirika redovito navodi niz asocijacija uz glavni motivPrema tematici lirika se dijeli na ljubavnu, rodoljubnu, religioznu, pejzažnu I socijalnu- druge podjele: na usmenu I pisanu, nadidaktičnu, satiričnu I pravu, na refleksivnu(misaonu) I emotivnu (osjećajnu)Poezija označava svu književnost pisanu u stihu (širi smisao) ili samo liriku (uži smisao). Prva osobina lirske književnosti je subjektivizam/subjektivnost.Krakteristična je vremenska perspektiva – sadašnjost.Lirska književnost pokušava da artikuliše individualnu egzistenciju i pre svega kao područje emotivnog doživljavanja i ispunjavanja egzistencije. Lirika potiče od grčke reči „lira“ - (muzički instrument uz čiju pratnju pevale pesme – melika). Glavno obeležje poezije bilo je stih (grč. „stihos“ – red ili vrsta). Stih (lat. „vers“/“versus“ – povratak na početak reda).

Posle stiha prva odrednica poezije je ritam.Ritam je dimenzija govora koja je zvučnog karaktera. Kada jezik definišemo kao sredstvo sporazumevanja mislimo na njenu informativnu funkciju. Jezik ima i svojstvo zvučnosti i on je donekle sličan muzici.Ritam nastaje kada se u jeziku stvaraju podjednake zvučne deonice.Ujedinjeni suglasnik i samoglasnik čine slog, kojim se stvara ritam.Ponavljanje određenih glasova takođe čine ritam.

4. SOCIJALNO ANGAZOVANE PESME- U ovim pesmama su opevani brojni socijalni momenti, težak život ljudi, beda i siromaštvo i brojne druge socijalne nepravde. Pisali su ih Aleksa Šantic, Vojislav Ilić, Veljko Petrović, Oskar Davičo

5.RODOLJUBIVE PESME- Ljubav prema otadzbini i narodu, trajna je inspiracija za mnoge pesnike. Raznovrsni motivi se obradjuju u velikom broju pesama, kako prethodnih generacija pesnika naše i svetske poezije, tako i naših savremenika: Đure Jakšića, Desanke Maksimović, Miloša Crnjanskog

Rodoljubiva pesma, je takva vrsta lirske pesme u kojoj pesnik iskazuje osećanje ljubavi prema svojoj domovini.Osećanje ljubavi prema domovini, prema rodnoj grudi, posle ljubavnog osećanja je najsnažnije osećanje u čoveku. Njega, prirodno, ima svaki pripadnik jedne nacije prema svojoj zemlji, prema rodnom kraju, užem zavičaju, prema prošlosti svoga naroda, prema široj ili užoj etničkoj zajednici kojoj pripada. To osećanje je istovremeno i kolektivno.Rodoljubiva pesma je i najtipičnija vrsta pesme kolektivnog osećanja.Iskazujući svoja rodoljubiva osećanja, pesnik rodoljubivih pesama kazuje u isto vreme i osećanja svih svojih sunarodnika.To je i najtipičnija vrsta pesme kolektivnog osećanja.To osećanje je uzvišeno i prastaro. I u najstarijim delima usmene ili pismene književnosti, u raznim fazama ljudskog društva javlja se i rodoljubivo osećanje, istina ne uvek u obliku čiste lirske pesme (takav čist oblik javiće se docnije, na višem stepenu društvenog razvitka). Takvo osećanje prisutno je danas i u drugim književnim delima: u epskoj i dramskoj poeziji vrlo često.

Rodoljubiva poezija nije kod svih naroda podjednako razvijena ni po raznovrsnosti osećanja ni po broju pesama, niti, pak, po lepoti i snazi pesničkog izraza. Ona je naročito razvijena kod onih naroda

koji su imali burnu nacionalnu prošlost. Njihova je nacionalna nezavisnost stalno bila ugrožavana, za nju su se stalno vodile borbe kako bi ona bila izvojevana ili očuvana. Takav je slučaj i sa našim narodima.

Često se događa da su rodoljubiva osećanja prisutna i u drugim vrstama lirskih pesama, negde u većoj negde u manjoj meri. U pesmama, na primer, u kojima se govori o ekonomskoj eksploataciji jednog naroda od tuđina — zavojevača, rodoljubiva pesma je u isto vreme i socijalna; satiričnoj pesmi, naročito onoj političke sadržine, podsticaj je u osećanju ljubavi prema narodu koji je ekonomski ili politički ugnjetavan.

Kako je rodoljubivo osećanje i uzvišeno i veoma snažno, to je i stil rodoljubive pesme najčešće takav, hiperboličan, ponekad retorski i dostojanstven, ali uvek vrlo slikovit i raznovrstan, što proističe iz složenosti, raznovrsnosti i nijansovanosti rodoljubivih osećanja.

Nabrajati imena svih rodoljubivih pesnika je nemogućno; skoro svaki pravi pesnik pisao je i rodoljubive pesme.Ipak su među njima najbolji i naizrazitiji u toj vrsti pesama Tirtej i Pindar kod Grka; Horacije i Propercije kod Rimljana; Puškin, Ljermontov kod Rusa; Leopardi kod Italijana; Viktor Igo kod Francuza; Bajron i Šeli kod Engleza; Lorka kod Španaca. U našoj rodoljubivoj lirici su najpoznatiji pesnici: Đura Jakšić, Aleksa Šantić, Milan Rakić, Branko Ćopić, Oskar Davičo, Tanasije Mladenović i drugi.Miluti Bojic- Plava grobnica, Aleksa Santic- Ostajte Ovdje, Oskar Davico- Srbija...

6. ELEGIJE I ELEGIJSKO STVARALASTVO- Elegije postoje onoliko dugo koliko postoji i sama poezija. Rimski pesnik Ovidije Nazon ispisuje najčuveniju zbirku elegija Eks Ponto. –tu opisuje ceznju za domovinom- Osnovne teme elegija su prolaznost života, gubitak dragih bića, žal za mladošću, neostvarene ljubavi su večne teme i nepresušni izvor elegija. Elegija je u grčkoj književnosti bila svaka pjesma pisana u elegijskom distihu (dvostih koji se sastoji od heksametra i pentametra). Kasnije postaje pjesma u kojoj pjesnik tužnim tonom izražava bol i žaljenje za nečim nedostižnim ili nepovratnim. Ton tužaljke dao je prognani pjesnik - Elegije su pisali mnogi pesnici: Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Vladislav Petković Dis…

7. EPIKA I OSNOVNE EPSKE VRSTE- Za razliku od lirike, epika pripoveda i opisuje događaje- Epska književnost pisana je u stihovima, medjutim u epici nema rime, tonova, zvukova i melodije. Glavnu ulogu u epici su imali značenje i poruka.- Epske vrste su: ep, poema, roman, pripovetka, novela, crtica, aforizamNaziv za epsku poeziju dolazi od grčke reči epos, što znači reč, govor, priča, pa stoga svako književno delo u kome se nešto pripoveda ili u kome preovlađuje takav način saopštavanja ideja, bilo u stihu ili u prozi, spada u epiku, epsku poeziju, odnosno epski književni rod.Prva bitna osobina epskog dela jeste objektivnost sadržine.Epski stvaralac za svoje epsko saopštavanje uzima predmet iz spoljašnjeg sveta. Predmet njegovog umetničkog interesovanja je, dakle, nešto što je van njega samog, a što se u jednom trenutku prošlosti razvijalo i završilo.

Epski stvaralac, prikazujući svet koji ,"ne uzima iz sebe", mora da taj svet prikaže onakvim

kakav je ili kakav bi trebalo da bude. Zato epski stvaralac zamišlja likove, pojave i događaje, posmatra, doživljuje, dokumentuje, odabira pojedinosti, povezuje i stvara epsko delo. On je na izvesnoj udaljenosti od predmeta koji slika iako je njegov slikar.Tačno je to da je epski pesnik slikar pojava i ljudi, ali kao tvorac tih pojava i ljudi, on im udahnjuje život. Epski pesnik učestvuje u slikanju života i ljudi celim svojim bićem. To znači da epski stvaralac, i pored težnje da postigne objektivnost, iskazuje i svoj — subjektivan odnos prema ličnostima i događajima.Druga bitna osobina epskog dela jeste mirnoća pripovedanja.

Epski pesnik je pripovedač prošlog života. Pred nama su slike o prošlosti, ali je ona rečima konkretizovana i oživljena. S obzirom da se u epskom delu slikaju prošli događaji, prirodno je da ga odlikuje mirnoća pripovedanja. To ne znači da se epski stvaralac ne uzbuđuje dok slika prošlost. Naprotiv on se i te kako uzbuđuje zajedno sa svojim ličnostima. Njegova doživljavanja odlikuje miran ton i tok jer je u pitanju prošlost.Treća bitna osobina epskog dela jeste u tome da ono ima glavni događaj i glavnog junaka. Sve pojedinosti koje se navode doprinose snazi, uverljivosti, konkretnosti i vidljivosti osnovnog događaja i glavnog junaka. Skoro u svakom epskom delu postoji glavni junak koji je nosilac glavnog događaja ili glavne radnje. Ako to nije ličnost, onda mesto njega mora biti neka ideja, istina, predmet.Četvrta osobina epskog dela jeste njegova posebna kompozicija.Kompoziciju epskog dela čine pet delova (etapa): 1. ekspozicija, 2. zaplet, 3. kulminacija, 4. peripetija i 5. rasplet. To znači da glavni događaj, postupak ličnosti ili što drugo, ima svoj prirodni početak, tok i kraj. Ovakav raspored pripovedanja je najčešći, mada ima epskih dela i sa drukčijim rasporedom pripovedanja.Da bi ostvario ovakav tok izlaganja, saopštavanja, epski stvaralac mora da pripoveda, niže događaje jedan za drugim.Tokom stvaranja epskog dela, pisac često mora da ispriča i sporedne pojedinosti, koje će biti u vezi s glavnim događajem ili glavnim junakom, ali koje neće biti od presudnog značaja. Te sporedne pojedinosti jesu epizode. Može se slobodno reći da su epizode nužni sastavni delovi epskog dela. One mogu biti često vrlo lepe i zanimljive.Epska poezija se deli na dve velike grupe: na epsku poeziju u stihu i na epsku poeziju u prozi. U epsku poeziju u stihu spadaju epske pesme, a u epsku poeziju u prozi spadaju pripovetke, novele, romani itd. I jedna i druga grupa epske poezije ima svoje vrste.Epska dela jesu slike o životu. Njima se teži da život bude lepši, socijalno pravedniji i srećan. Zato ljudsko društvo za svoj duhovni i socijalni progres u mnogome duguje delima velikih književnih stvaralaca.

8.EPSKA DELA I NJIHOVA DIEGETICKA FORMA IZRAZA (STA JE PO PLATONU DIEGETICKI IZRAZ I PO CEMU SE RAZLIKUJE OD ARISTOTELOVOG?)- Epska dela imaju bogatu i složenu fabulu. Ona slede životne puteve junaka koji su cesto vrlo zamrseni i puni uspona i padova. Epiku čine dela u stihovima ili u prozi.- Platonov pojam diegesis primenljiv je u umetničkom stvaralaštvu na sličan ali sveobuhvatljiviji način od Aristotelovog pojma (mimezis).- Kako pripovedač pripoveda ne samo delanje junaka već često i njihove misli, atmosferu, psihološko stanje karaktera, diegetički postupak nastoji da prikaže širi aspekt lika i njegovih postupaka.- Platon kaže da epom caruje upravo diegetička forma, odosno autorska itendacija. Dok Aristotel daje komparativnu prednost tragediji nad epom, Platon se putem teorije diegesisu, zalaže za prednost epa nad tragedijom.- U diegetičkom postupku naratoru se omogućava da se poziva na druge izvore, događaje i radnje; da vrši priču u priči; da vrši digresije I citira a ne samo da pripoveda osnovnu priču.DIJEGEZA1)Platonov termin za posredno pripovijedanje događaja. Njegovu opreku dijegeza/mimeza reaktualizirao Genette nadomještajući opreku kazivanje/pokazivanje (tradicija ga više cijenila). Strukturalizam odbacuje mimetičko načelo kao vrijednosno mjerilo analize jer polazi od toga da pripovijedanje gradi svoj samostalan svijet – dijegetički univerzum, pa je dijegeza sama pretpostavka pripovjednog modusa. Unutar pripovjednog

teksta postoje samo različiti stupnjevi dijegeze budući da je savršena mimeza koja podrazumijeva strogu izokroniju između teksta i priče nemoguća.2)Te stupnjeva dijegetičnosti Genette naziva dijegetičkim razinama. Njih nastanjuju pripovjedači, likovi, događaji i stanja, a odlikuju se različitim stupnjem vjerodostojnosti.Osim razina, postoje i različite vrste univerzuma, pa tako izvandijegetički pripovjedač obitava izvan univerzuma ustanovljenog pripovijedanjem, unutardijegetički unutar, a metadijagetički je sastavni dio pripovijesti. Svi ti pripovjedači mogu biti heterodijegetički, ako ne sudjeluju u univerzumima ustanovljenima pripovijedanjem ili homodijegetički ako sudjeluju. Podvrsta homodijegetičkih tekstova u kojoj je pripovjedač glavni lik zove se autodijegetički pripovjedni tekst. Kada metadijagetička razina preuzme funkciju temeljne, riječ je o pseudodijagetičkim tekstovima.

9. KAKO I ZASTO SE EP TRANSFORMISE U ROMAN?

10.OSNOVNE KARAKTERISTIKE SAVREMENOG ROMANA (RAZLIKA U ODNOSU NA KONVENCIONALNI ROMAN)- Put od konvencionalnog do modernističkog pripovedanja- Put od postmodernističkog do post- modernog proznog pripovedanjaModerni roman se javlja u 20.veku i vuče korene u delu F.M.Dostojevskog Zločin i kazna, a prvi pravi moderni roman je ciklus U traganju za izgubljenim vremenom Marcela Prousta. On u svom delu stvara posebnu vrstu romana (monološko-asocijativni roman - roman esej i roman struje svijesti), ulazi u svet podsvesti te razvija tehniku solilokvija (unutarnji monolog, govor o sebi objektivno i hladno). Također, uvodi psihološko vrijeme (unutarnje, različito od stvarnog).Karakteristike* psihološko (subjektivno) vrijeme (u stvarnosti obično nekoliko dana ili sati)* reprodukcija čovjekove svijesti* unutarnji, pripovjedni monolog (solilokvij)* težište na liku, a ne na događaju (zbog što boljeg otkrivanja čovjekovog unutarnjeg svijeta)* defabulativnost (fabula slabi ili nestaje, radnja bez uzročno poslijedične veze, ovisi o subjektivnim doživljajima lika)* česte teme su traganje za životnim smislom, promišljanje o sebi, pitanja o svijetu i njegovu smislu* pripovjedač je nepouzdan i subjektivan, pripovijeda u 1. licu jednine* jezik filozofije, simbola (metajezik)Podela* roman-esej - tip modernog romana u kojem se epsko pripovijedanje nadopunjuje osjećajima i asocijacijama* struje svijesti - moderni roman koji nema prave radnje, pripovjedač je u 1. licu i govori o vlastitom unutarnjem svijetu u monologu* ideja - oslobođen potčinjenosti stvarnosti, u njega ulazi sve* filozofski - filozofija se popularizira pomoću književnog djela u koje je pretočena

11. PRIPOVETKA I RAZLIKE PRIPOVETKE U ODNOSU NA NOVELU I PRICU - Pripovetka je epsko delo manjeg obima. U njoj se priča o jednom dogadjaju iz života glavnog junaka. Radnja u njoj je dinamična, pripovedanje je sažeto i zbijeno a kompozicija veoma jezgrovita i čvrsta. - Novela se nalazi između pripovetke i romana i to vise po svojoj strukturi nego po dužini. U noveli se na sažet, jasan i zanimljiv način u jedinstvenoj kompozicionoj celini pripovedaju razni događaji iz života ljudi.pripovetka ili pripovest oicno oznacavasrednju po velicini proznu vrstu, izmedju novele i romana, a prica sasvim kratku podvrstunovele koja je cesta u zabavnoj knjizevnosti. Novela se afirmise u renesansi, ali

ima korene uusmenoj knjizevnosti. Izbor teme je slobodan. Ona svoju gradju mora da obradi na posebannacin zbog svoje kratkoce (ljudske sudbine, karakteri, dogadjaji i zapazanja o zivotnimpojavama). U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. Zato ona pocinje sazetimiznosenjem osobina lika ili dogadjaja.Koji ce se obradjivati na takav nacin da kod citaoca izaziva stalnu neizvesnost. Da bi sepostigla celovitost onoga sto je receno novela se obicno zavrsava poentom – naglim isticanjemonoga sto je znacajno za temu. To se postize naglim uvodjenjem neocekivanog dogadjaja,obrta u radnji ili nekim stilskim efektima. Bokacov Dekameron predstavlja uzor za tip novele koja zanimljiv dogadjaj obradjuje u sazetoj formi (14.v. renesansa). U romantizmu se novela povezuje sa bajkom, a u realizmu Gi de Mopasan tezi da u detalju svakodnevice pokaze celinu.Kod Cehova se insistira na psiholoskom aspektu. Novele mogu da se povezuju u cikluse, apovezuje ih tzv. okvirna novela (1001 noc), ili isti lik ili pripovedac. Tako je stvoren pojamuokvirene novele ili uokvirene pripovesti, a taj postupak neki teoreticari smatraju izvornimpostupkom u kompoziciji umetnicke proze. Ako su novele cvrsto povezane ciklus moze dapredje u roman.

12. RAZLIKA IZMEDJU PUTOPISA I PUTOPISNE REPORTAZE- Putopis je delo koje opisuje ljude, predele i mesta kroz koje književni stvaralac putuje i iznosi utiske i razmišljanja o onome što se videlo i čulo na tom putu. - Imao je zlatan period kad je bio pisan u XVIII i XIX veku. Razvojem novih medija putopis gubi na atraktivnosti ali se ne gubi skroz. - Putopisna reportaža je prava književna forma u kojoj su se uspešno ogledali mnogi pisci od Crnjanskog i Andrića pa do izuzetnih novinara kao sto je bio Milan Kovačević, najpoznatiji televizijski autor reportaža kod nas.Putopisni izveštaj je posebna vrsta novinarske reportaže i sliči žanru beletrističkog putopisa. Razlikuje se od njega što se tiče figurativnih, književnih sredstava, koje se koriste . Neki ga zovu i putopisnim pismom. Posle pojave televizije kao medija, reportaži je opala cena, i ona se malo- pomalo gubi iz medija. Uprkos kreativnih i književnih sposobnosti novinara, moć izražavanja kamere je veća od reči. Nju kultivišu samo retke redakcije, više na lokalnom nivou, male provincijalne redakcije gde novost stiže polako i teško, pošto stariji misle da je novost samo ono što oni znaju.Smatra se kao kratka reportaža. U skici se tretira jedna epizoda, jedan događaj preko beletrističkih sredstava izražavanja, drukčije od reportaže koja može imati nekoliko epizoda ili događaja..U kompozicionalnom smislu, isto je što i reportaža, ali se ovde svi elementi daju maksimalno zgusnuti.. Uvod je sa malo reči, odna se daje događaj, iz kojeg proizlazi zaključak - poenta. Upravo s’toga što treba da se sa malo reči kaže puno, skica zahteva ne samo sposobnosti opisivanja, nego i visoku profesionalnost, ali i sluh za velike teme koje se pišu kratko. U tematskom smislu, može biti raznovrsna.U novinama možete čuti i koncept feature, što je engleska reč za kratke tekstove, gde se ne daju samo činjenice nego i atmosfera, zanimljivi detalji, kratki opisi, sa književnim sredstvima. Novinari je kultivišu raznim imenima. “Rilindja” je imala rubriku pod naslovim “Kronisti”

13. MEMOARI I MEMOARSKA PROZA: MEMOARI I BIOGRAFIJA (BIOGRAFSKA PROZA)- Memoare pišu pojedinci da bi oteli od zaborava sećanja ljude sa kojima su se susreli i događaje u kojima su učestvovali.Franc.memories-uspomene,secanja. To je prozna knjizevna vrsta u kojoj Pisac izlaze secanja iz vlastitog zivota i vaznih kulturnih, politickih i drustvenih dogadjaja u kojima je ucestvovao i koje je pratio.Uz dnevnik memoari se smatraju posebnom vrstom autobiografije koja opisuje dogadjaje sa odredjenim vremenskim periodom, sto omogucuje naknadno tumacenje i razumevanje.Kao vrsta razvijala se od antike ali je u nasem vremenu dozivela procvat.Subjektov initmni i privatni prostor navedeni su samo usputno u opisnim delovima. Narativna struktura memoara pokazuje neke razlicitosti ali i slicnosti sa autobiografskom prozom u uzem smislu. Memoari su namenjeni javnoj recepciji, a horizont cinjenica je zadovoljen ako se zasniva na istinitim cinjenicama.

Grc.bios-zivot+grafein-pisati. Biografija je delo u kojem se opisuje zivot i delovanje neke osobe, najcesce poznate siroj javnosti. Zacecima biografskih dela smataju se dela Tacita, Plurarta (usporedni zivotopisi). U srednjem veku, razvila se kao zanr, hagiografija, odnosno opis zivota svetaca. U biografiji se samoprikazivanje subjekta legitimira preko modela u kojima se stvarno isticu osobine biógrafa. Buduci da se prikazuje neko drugi, pod modelom se podrazumeva zivot tog coveka onakav kakav je bio. U biografijama, autor je identican sa pripovedacem, ali ni jedan nije identican sa likom. Pripovedac oblikuje biografski privid kontinuiteta zivota osobe ciji se zivot opisuje. Biograf interpretira samo one cinjenice za koje smatra da odredjuju dinamiku zivota neke druge osobe i koje su legitimirale neki rezultat.

14. OSNOVNE VRSTE SAVREMENOG ROMANA- Vrste savremenog romana: autobiografski, fantastični, naučno-fantastični, avanturistički, kriminalistički, pseudoistorijski, humoristički, epistolarni. esejistički

15. STA JE NARATOLOGIJA I CIME SE BAVI? (Наукаоприповеданјуотексту – билокомтексту; тексткојиодређујезнак)- Savremeni narativni žanrovi su: avanturistički, viteški i istorijski. - Narativ- atom pripovedanja- Naratologija je termin koji se koristi od 1969. da označi granu književnih studija posvećenih analizi pripovedanja a posebno vidovima pripovedanja i sorti naratora.Teorija naracije, odnosno pripovijedanja (naratologija), sastavni je dio književne teorije. Ona objašnjava razvoj fabule, različite vrste pripovjedača i narativne tehnike.Ona pokušava razumjeti i objasniti sastavnice pripovijedanja, ali i načine na koje pojedini pripovjedački obrasci ostvaruju svoje efekte.Pripovijedanje međutim nije samo predmet teorijske rasprave a poznavanje pripovjednih postupaka nije isklučivo posljedica obrazovanja.Tako na primjer djeca vrlo rano razviju narativnu (pripovjedačku) kompetenciju.Zadovoljstvo narativnog vezano je uz žudnju. Radi se o žudnji da se sazna, jer želimo otkriti tajnu, saznati kraj ili otkriti istinu.

16. OSNOVNE RAZLIKE I SLICNOSTI IZMEDJU TRAGEDIJE I KOMEDIJE- Za tragediju je karakteristično stradanje glavnog junaka ali ne njegovom greškom. Sukob u komediji se ne razrešava smrću već na jedan smešan i šaljiv način.- U poređenju sa tragedijom komedija je realnija a likovi su živopisniji. Obično ima više obrta i preokreta u razvoju. - Komedija u duhovnom smislu nije banalna već ima određeni nivo, a to se postiže tako što se ti šaljivi sukobi vezuju za određene standarde junaka koji oličavaju određene osobine ljudi.Razvila se iz satirske pjesme; mjerilo je od trohejskog (16-erac), udešenog za ples, postalo jampsko, pogodnije govoru. Eshil uveo glumca i umanjio korske pjesme, a Sofoklo 3. glumca i scenografiju. Definira se kao oponašanje ozbiljna i završena (početak, sredina i kraj; prolog (početna radnja) – dio tragedije prije zborske parode, epizodija (srednja radnja) – dio tragedije između cijelih zborskih pjesma, egzoda (završna radnja) – dio tragedije poslije kojeg ne dolazi nikakva zborska pjesma) čina (samo jednoga!; može biti jednostavan – bez okreta (promjena radnje u protivno) i prepoznavanja (iz nepoznavanja u poznavanje pa u prijateljstvo ili neprijateljstvo), a treći je dio trpnja (čin poguban i bolan) i prepleten – uz jedno, dvoje ili oboje = rasplet) koji ima veličinu (ljepša je veća priča ako je pregledna, ali mora biti lako pamtljiva). Sastoji se od govora zaslađenog radnjom, a ne pripovijedanja. Sažaljenjem i strahom postiže očišćenje takvih osjećaja – katarza – etički zadatak, funkcija tragedije. Lica oponašaju radeći, i to skladanjem glazbe i govorom. Svaka komedija sastoji se od 6 dijelova (poredanih po vrijednosti): priča (oponašanje ne ljudi, nego čina, jer po njima lica dobivaju značaj), značaj (po kojemu su lica nekakva, a oni trebaju biti dobri, pristali, podobni i dosljedni), misli (govorima nešto kazuju ili izriču, bitno je govoriti potpuno i prikladno), govor (izricanje riječima; dijelovi: glas, slog, veznik, ime, glagol, član, oblik, govor; vrlinu čini njena jasnoća, ali bez jednostavnosti; najjasnija kada se uzima obične riječi, ali je onda neotmjena – postaje

uzvišena kada se služi neobičnim izrazima, a to su tuđice, metafore i svi izrazi koji odudaraju od običnog govora, no kada bi sve bilo spjevano u metaforama, nastala bi zagonetka i zato ih treba uzimati s mjerom i najvažnije je kada se pjesnik odlikuje u upotrebi metafora jer to se jedino ne može naučiti od drugoga i to je obilježje genijalnosti), skladanje glazbe (najveća zaslada) i predstava (zabavna, ali najmanje svojstvena pjesničkom umijeću jer i bez nje tragedija može djelovati). Zborske pjesme se dijele na: paroda (ulazna pjesma) – prvi govor cijelog zbora, stasimon (stajaća pjesma) – zborska pjesma bez anapesta i troheja, komos – zajednička pjesma tužaljka u kojoj sudjeluju likovi i zbor i soloarije – posebni dijelovi pjesme koji se pjevaju na pozornici.(RAZVOJ) KOMEDIJE (Aristotel)Komedija je bila oponašanje ništavih, a smiješno je bilo dio ružnoga, neka pogreška ili rugoba. Isprva se nije ozbiljno shvaćala.KOMEDIJA – bez tragičnog, patetičnog, uzvišenog karaktera. Bile su smešne, šaljive. Sukob u komediji se ne razrešava smrću, već na jedan smešan, šaljiv način. Komedija u duhovnom smislu nije banalna, nego ima određen nivo, a to se postiže tako što se ti šaljivi sukobi vezuju za određene standardne junake koji oličavaju određene osobine ljudi – škrtost, naivnost, sitne ili veće mane. U poređenju sa tragedijom, komedija je realnija, a likovi su živopisniji. Obično ima više obrta i preokreta u razvoju. Najpoznatiji antički pisac komedije je Aristofan, a u moderno doba Molier i Šekspir. U Srdenjem veku postojale su drame – crkvena prikazanja. U toj književnosti se razlikuju 3 žanra: misterije, mirakuli i moraliteti.Commedia erudita je izvođena po velikaškim dvorovima. Komedija iz svakodnevnog životaPastorala i mitološka alegorija su iz klasičnih mitova.Commedia dell’arte – glumac razrađuje komediju svojim znanjem i sposobnostima – improvizacija. Nastala je podela tokom razvoja komediografske literature i nastala je podela likova i situacija.Komedija karaktera – ismevanje određenog tipa osobe.Komedija zabune – quid po quo. Kad se za jednu osobu misli da je neko drugi.Komedija naravi bavi se određenim društvenim pojavama.STRAH I SAŽALJENJE (Aristotel)Lik u tragediji treba biti osoba prosječnih karakteristika, koja sa ne ističe ni vrlinom ni pravednošću, niti pada u nesreću zbog svoje zloće i pokvarenosti nego zbog neke pogreške; koji uživa znatan ugled i živi sretnim životom, sl. nama pa zbog toga izaziva strah i sažaljenje. Nužno je da dobro sklopljena tragična priča bude jednostruka i da prikazuje prelaženje ne iz nesreće u sreću, nego iz sreće u nesreću i to zbog gore navedenih razloga. Osjećaj straha i sažaljenja može se izazvati izvođenjem, ali i samom radnjom, što je bolje i odaje boljeg umjetnika. Radnje moraju vršiti likovi koji su međusobno prijatelji ili neprijatelji, ili koji nisu ni jedno ni drugo. Ne smije se razarati osnova utvrđene priče. Postići strah i sažaljenje može se na 4 načina kombinacijom ovih elemenata: lik ubija / ne ubija, znajući / ne znajući.VRSTE TRAGEDIJE (Aristotel)1)Isprepletena tragedija – u njoj je sve okret i prepoznavanje.2)Tragedija patnji – puna je trpnji.3)Značajna tragedija 4)Čudesna tragedija – odvija se na donjem svijetu.TRAGEDIJA (grč. „tragos“ – jarac, „oidn“ – pesma).Hibris je krakterističan za tragediju. Za tragediju je karakteristično stradanje glavnog junaka, ne njegovom greškom. On ima tragičnu krivicu – sastoji se u tome što postupa suprotno od neke norme koju je neko nametnuo. On postupa protiv te norme iz svoje privrženosti nekom idealu i pokazuje nepokornost te norme (hibris).Трагедија је настала у старој Грчкој у5.в.п.н.е. из обредних свечаности у частбога ДИОНИСА, име је добила од речи “tragos”- јарац и „ode“ – песма јер суприликом приношења жртве богу Дионису чланови хора певали заогрнути јарећим кожама. Трагедија се развила из обреда када се хоровођа хорскимпесмама одвојио од хора, почео говорити самосталне стихове и водитиразговор са хором.Оснивач трагедије према грчком предању јеТЕСПИС, а највећи грчки трагичари су:ЕСХИЛ – уводи другог глумца, СОФОКЛЕ- уводи трећег глумца и ЕУРИПИД,

стварали у тзв. класичном добу античке културе.Есхил- „Оковани Прометеј“Софокле- „Антигона“, „Краљ Едип“, „Електра“Еурипид- „Медеја“, „Ифигенија“Трагедија је – драмска врста у стиховима чији је предмет СУКОБ између ЈУНАКОВИХ ТЕЖЊИ и ИДЕАЛА и ОКОЛНОСТИ у које запада.То је приказ парадоксалности људске судбине – јунак се опире али на крајугуби – УМИРЕ. Приказује дубоке људске страсти, сукоб између свесног инесвесног у човеку. Збивања –су узбудљива и напета и потресају гледаоцаизазивајући племенита осећања.Гледаоци се поистивећују са јунаком - и код њих се јавља жеља да се боре заисте идеале. О овом својству трагедије говори АРИСТОТЕЛ кад дефинише КАТАРЗУ.Старогрчка трагедија је имала ОБРЕДНИ карактер, тематика је узимана из МИТОВА, а важну улогу је имаи ХОР. Главни делови грчке трагедије су се разликовали посуштини: прича, карактер, говор, мисли, сценски и музичкинаступ и повеличини: пролог, ексода - излазна песма хора; еписоди су – чинови; парода - је хорске песме између чинова. пролог и епизоди – дијалог између хорских песама; стасим - хорска песма између дијалога; ексод- завршни део трагедије иза којег не долази хорска песма.Узроци страдања јунака су се временом мењали. У античкој трагедији јунак страда зато што се супротставља судбини

17.STA JE TRAGIKOMEDIJA?- Delo koje nastaje izvan podele na tragično i komično i ima elemente i jednog i drugog.

18.STA SU META (HIPER)ZANROVI? (жанровииподжанрови; елементивестерна (road movie), мелодраме, мјузикла, трилера)- Metažanrovi su melodrama, triler, kemp

19.RAZLIKA IZMEDJU MELODRAME I ROMANSE (емотивна, емоциона, еротскаинтелигенција)- Melodrama je sa elementima tragičnog i komičnog a razlikuje se od tragikomedije jer ima muzička dela, ples.

20. RAZLIKA IZMEDJU STROGO INFORMATIVNIH ZANROVA U NOVINARSTVU I ZANROVA KOJI KOMUNICIRAJU AUTORSKE STAVOVE- Strogo-informativni žanrovi: vest i izveštaj- Žanrovi koji komuniciraju stavove: beleška, osvrt, komentar, članak, društvena hronika, intervju, izjava, anketa, reportaža, crtica, anterfile, fičer

21. VEST (5W)- Vest je osnovna forma novinarstva. Vest opisuje neki događaj ili iznosi neku činjenicu koje su od opšteg ili bar od što šireg interesa.- Četiri osnovna faktora koji određuju vrednost vesti: aktuelnost, brzina, veličina i važnost- Pravila za pisanje vesti: zanimljivost, kratkoća, jasnoća- Pravilo 5w: Ko, Gde, Zašto, Kada, ŠtaNešto novo, neobično, interesantno, svakako nešto novo što ljudi (publika) nisu znali ranije.Ali sve što je novo ne može biti vest, bez obzira što je novo, što se nije pre čulo, ili što je neobično. Ako za to ne postoji širi interes (osim unutar porodice, ili jednog užeg kruga, klana), to ne predstavlja vest. Dakle, vest treba sadržati i komponentu „čirag“ interesa.VREDNOST vestiju- Uticaj, posledica ili važnost vestiju;- Vremenska blizina događaja;

- Poznati ljudi koji su uključeni u događaj;- Bliskost, odnos događaja sa čitaocima; - Konflikt;- Neobična priroda događaja;- Aktuelnost, interes koji ljudi imaju u odnosu na događaj (uvek kada pominjemo ljude, govorimo o publici, kao umereni izraz).Gde se mogu vesti naći?Kada reporter, novinar, nije direktni posmatrač događaja, on koristi druge izvore, ali verifikuje informacije na nekoliko strana, kao i važnost izvora. Vesti su se NEKAD tražile i nalazile: - na ulici,- u kafani,- na skupovima, različitim konferencijama,- na autobuskim stanicama, železničkim stanicama, lukama, aerodromima.Ove izvore ni sad ne treba zanemariti.a SADA se oni traže ili nalaze:- u javnim (službenim) institucijama, - u novim tehnologijama komunikacije - u informativnim službama ili u kontaktima sa javnošću,Ovi izvori nude veliki komfor za novinare što se tiče skupljanja činjenica i informacija o događaju, fenomenu, situaciji i raznim zbivanjima.Da postoji jedna tema – kriminal, moda, nesreće, otkrića, manifestacije, zdravstvo, sredina, diplomacija, politika, ekonomija...Razvoj: retkost, neobičnost Izvor: ne isti kao onaj iz prve ruke, onaj koji je posredan (ostavka predsednika, npr.)Znanje: koliko ljudi znaju o tome, što se manje zna o tome, to je vrednije Vreme izdanja: nije to kao vino, treba biti što pre

22. IZVESTAJ I NJEGOVE OSNOVNE KARAKTERISTIKE- Izvestaj je osnovni i najčešći vid novinarskog istraživanja koji dolazi po važnosti odmah iza vesti. Prisustvo čini novinara izveštačem.- Izveštaj je viša forma vesti ali svaki izveštaj baštini u sebi i vest.Šta JE IzvEŠtavaNJE?To je žanr novinarstva koji odgovara na osnovna pitanja vezana za vest: (ko, šta, kada, gde, zašto, kako) upoznaje gledaoce sa tokom dogadjaja. Novinari je često nazivaju reportažom (ili proširenom vesću), ali je drugačija od vesti ako se uzme u obzir način na koji se piše, sadržaja, uloge i namene. Vest informiše nekoga o nečemu oslanjajući se na osnovne elemente informisanja. Izveštavanje daje mesta i detaljima. On je priča, svedočenje ili dokaz, interpretacija, objašnjenje i detalj.vRstE IzvEŠtaJa:1. Jednostavan (sveobuhvatni, informativni ili tematični)2. Analitički (koji interpretira nešto)3. DeskriptivanSveobuhvatni izveštaj (informativni) – nam daje opšte informacije o dogadjaju, prati tok dogadjaja i daje nam informacije o okolnostima.Pomoću ove vrste izveštaja, ljudi se informišu o dnevnim dogadjajima, političkim, ekonomskim, obrazovanim, zbivanjima, itd.Analitični izveštaj (koji interpretira) – ima za cilj da analizira podatke, znači da svobuhvatnije i opširnije informiše publiku o odredjenom dogadjaju ili dogadjajima.Deskriptivni izvšstaj – Pored toga što opisuje dogadjaj, njime se pokušava dočarati i atmosfera koja je vladala i okolnosti pod kojima se odvijao dogadjaj. Novinar radi deskriptivan izveštaj koji budi radoznalost

kod čitalaca. Da bi novinar znao da napiše dobar izevštaj, onda on treba da ima talenat za beletristiku.

23. CLANAK I NJEGOVE OSNOVNE KARAKTERISTIKE- Članak je najsavremeniji oblik novinarskog rada i istraživanja.- Za članak su neophodna najmanje dva elementa: vladanje osnovnim normama novinarskog znanja i poznavanje materije o kojoj se piše. - Obeležja članka: argumentovanost, analitičnost idejna angažovanost- Članak treba da sadrži: pregled osnovih činjenica, analizu navedenih činjenica, postavljanje teza i gledišta i zaključak.

24.KOMENTAR U NOVINARSTVU- Komentar je jedan od sonovnih oblika analitičkog novinarstva. Tamo gde prestaje informativno novinarstvo počinje komentar. - Obeležje komentara: aktuelnost, kratkoća, jasnoća- Osnovna struktura komentara: ekspozicija činjenica i stavKomentar je jedan od osnovnih oblika analitičkog novinarstva. Povod za pisanje komentara može biti svaki aktuelan događaj, ali se samo najvažniji događaji komentarišu u štampi. Najvažniji događaj je onaj za koji redakcijski kolegijum procenjuje da je tema dana. Obeležja komentara su:

- Aktuelnost – suštinsko svojstvo komentara

- Konkretnost – povod za pisanje mora biti precizan i jasan

- Konciznost – da bi bio dobar, komentar mora biti kratak.Struktura komentara: za komentar se kaže da mu je mesto između vesti i članka. To bi moglo da znači da od vesti pozajmljuje aktuelnost, konkretnost i konciznost, a od članka analitičnost. Glavne delove komentara čine:

- Ekspozicija činjenica

- Stav autoraKomentar kao analitička forma uobičajeno je potpisan imenom i prezimenom novinara-komentatora. Ako je komentar nepotpisan, on onda izražava stav redakcije. Preporuke za pisanje dobrog komenatara su:

- Komentar mora da bude kratak

- Treba reagovati odmah na situaciju

- Pisati koncizno i jasno

- Zaključci moraju biti što manje dvosmisleni

25. INTERVJU I NJEGOVE OSNOVNE KARAKTERISTIKE- Intervju se razlikuje po:

1.načinu na koji se radi, 2.karakteru, 3.rezultatu, 4.metodu, 5.odnosu prema intervjuisanom, 6.broju intervjuisanih, 7.broju onih koji intervjuišu.

- Po karakteru može biti: organizovan ili usputan (slučajan); po načinu rada može biti: stojeći ili sedeći- Po rezultatu razlikujemo četiri vrste intervjua: 1. Intervju u navodnicima (doslovan), 2. Kada subjekat imenujemo ali ga ne citiramo, 3. Kada je sujbekat anoniman (iz dobro obaveštenih krugova), 4. Neuspešan, limitiran I ostaje samo za internu informaciju novinaru.- Po metodu intervju može biti usmen, pismen ili snimljen

Intervju je najotvorenija novinarska forma. Dolazi iz dijaloga između novinara i intervjuisane ličnosti. Forma je dinamična i nepredvidiva. Ima

nečeg dramskog u intervjuu, što je rezultat različitih pozicija sagovornika. Rezultat najviše zavisi od pripreme novinara i njegove sposobnosti da vodi taj razgovor. Kvalitet, naravno, zavisi od intervjuiosane ličnosti – sposobnosti da na atraktivan način izloži svoja saznanja i stavove. Intervgju može da se radi adhok (bez pripreme), ali po pravilu se priprema.Intervju je razgovor novinara sa nekom osobom, u cilju objavljanja istog. Oblik dijaloga istraživačkog novinarstva, gde novinar postavlja pitanja a osoba koja se intervjuiše odgovara. Razgovori sa izvorima je ključ velikog dela novinarskog rada. Najbolje je koristiti intervju da bi videli reakcije i tumačenja a ne da bi skupljali činjenice. Dobar novinar skuplja činjenice pre intervjua...* (Spada u najkoplikovanije oblike istraživačkog novinarstva a sigurno i najzloupotrebljivaniji)Pitanja koja prvo sebi postavljamo...• za koga radim intervju (ko čita/gleda/sluša medij za koji se radi)?• zašto radim intervju (koja je glavna tema, zašto je ona važna za korisnike medija)?• zašto razgovaram upravo sa ovom osobom (šta znam o njoj, zašto je baš ta osoba ona koja će mi dati sve informacije)?• Da li osoba koju intervjuišem ima internet stranicu za predstavljanje i da li se nešto pisalo ili u medijima o ovoj osobi? „Imena čine vest “ je jedna od tradicionalnih izjava novinara.• Šta znam o sagovorniku/sagovornici (o njegovim /njenim nadležnostima oko teme koju ćemo razviti, kakva vrsta sagovornika/sagovornice je on/a, kakva osoba je)?• Koliko vremena imam do intervjua da bi sve ovo otkrio?• Šta treba da znam o temi razgovora pre intervjua (ne bi bilo loše da se prisetim pet pitanja novinara: ko, šta, gde, kad i zašto) ?• Kako da “izvučem” od sagovornika/sagovornice ono što mi je potrebno da znam (koja pitanja i koji redosled me vodi do situacije gde govorimo prirodno o temi intervjua)?Dalje pripreme...• Istražujte temu na kojoj radite!• Naučite nešto više o osobi sa kojom ćete razgovarati!• Informacije o biografiji!• Istražujte knjige ili tekstove koje su oni pisali!• Pripremite pitanja!• Sortirajte pitanja prema važnosti!• Prvo jednostavna pitanja, zatim teža!• Nemojte zaboraviti ugao vaše priče: da li su odgovori u skladu sa vašom temom!• Nemojte gubiti vreme tokom razgovora: nemojte postavljati pitanja, ako odgovore tih pitanja možete naći na drugom mestu!

26. NEUSPELI INTERVJU I NJEGOVA SVRHA- Neuspešan, limitiran intervju ostaje samo za internu informaciju novinaru.

27.OKRUGLI STO –KAKO GA FORMIRATI I KAKO GA VODITI?- Okrugli sto je poseban oblik interpersonalne komunikacije i dijaloške razmene mišljenja na unapred odabrane teme. Taj oblik se primenjuje u javnom komuniciranju.- Reč je o ravnopravnim učesnicima u demokratsko vođenoj komunikaciji. Pozivaju se najbolji poznavaoci te određene teme.To je razgovor, sa ciljem da se problem dublje prikaže. Oko “stola” se pozivaju stručnjaci za određena pitanja, ili osobe sa razlitim tačkam gledišta, koje raspravljaju neko pitanje. Novinar počinje,vodi i zaključuje razgovor. On treba biti veoma pripremljen. To je vrsta grupnog intervjua.

Panel diskusijaVeoma slična “Okruglom stolu”. Ovde, osim novinara i stručnjaka, učestvuje i publika.PolemikaPolemika je kritika kritike. Suprstavljanje nekoj tezi. To je najkreativniji oblik borbe mišljenja.

28. OSNOVNE KARAKTERISTIKE REPORTAZE- Reportaža je najlepši, najrasbokoreniji i najefektniji žanr. Repotrer je novinar, pisac reportaže. - Reportaža je određena svojim infrmativnim elementima, potencijalom i količinom informacija. Reportaža – (engl. „report“ – izveštaj). U reportaži nije reč o aktuelnom, značajnom događaju, već je to opširnija interpretacija i deskripcija nekog događaja, koji je važan za nekog pojedinca. Reportaža je neka vrsta novinarske ilustracije onoga što može biti značajno za pojedinca kao pripadnika društva. Može da uključi emociju i lični doživljaj novinara. Predstavlja umetničku sliku života.Beletristički ili književni oblik izražavanja u novinarstvu; činjenice i informacije izražavaju se književnim sredstvima, opisima. Reportaža je jedan od onih oblika, gde osim osttalog, kategorizuje si i putopis, skica, humoreska i feljton.Reportaža se smatra vrhom novinarskog izražavanja. Preko ovog oblika, vidi se sposobnost izražavanja novinara, šira profesionalna i književna kultura, poznavanje teme kojom se bavi, ali i politička kultura, bez koje se ne može biti uspešan novinar. U reportaži, novinar treba biti istraživač društvenih pojava, ali istovremeno i impresivni narator onoga što poznaje, oseća i opisuje. Ovde su emocije dominantne, ali neophodno je da se zasnivaju na činjenicama, konkretnoj istini i to razlikuje reportažu od književnog stvaralaštva, u kojoj činjenice nisu potrebne, nego je potrebna mašta i moć izražavanja. Reportaža se nekad zove i novinarsko stvaralaštvo, nekad književno. Lošu reportažu književnici zovu novinarska reportaža, a loše reportaže novinari zovu književnim.I prvi i drugi bavili su se poslom u oba polja. Poznati svetski a i naši pisci bavili su se pisanjem reportaža: Emil Zola, Jack London, Vikcor Hugo, Ernest Hemingway, Ismajl Kadare, Ramiz Kelmendi, Petro Marko, Ibrahim Kadriu, Maksut Shehu i mnogo drugih, Sa ciljem da ostane dokumenat za vreme u kojem je pisana, reportaža kao da je pobegla književnosti.Reportaža se zasniva na podatcima i konkretnim situacijama. O reportaži se može reći da je “epski oblik novinarskog izražavanja “. To je slika realnosti. U tematskom i kompozicionalnom aspektu ima najmanje ograničenja. Ali autor reportaže svakako treba biti očevidac onoga što opisuje, jer inače, reportaža neće realno oslikati, iako figurativnim sredstvima, događaj, mesto, čoveka, atsmoferu, ono što se tretira. Kaže se da izveštaj sprema novinar, a reportažu stvara. Zbog toga, reportaža ne umire onog dana kadase ugasi i novina (kažu da novina živi 24 sata, do novog izdanja), nego nastavlja da živi, da se govori o njoj. Reportaža je svedok života.Novinarska reportaža treba imati osnovne elemente vesti, znači faktografiju; treba uključiti njihovo objašnjenje, analitiku, ali jednostavnim jezikom i stilom, figurativno – beletristiku, koja je i dominantna, i klasifikuje se u onim beletrističkim oblicima izražavanja.Reportaža informiše čitaoca ili slušaoca na drugačiji način, atraktivni, koji ostavlja emocionalne utiske kod publike. Treba biti autentična i da se zasniva na dokumente. Na ovoj osnovi se razlikuje od pripovetke ili romana. Reportaža govori o čoveku, o pojavi, spominjući pravo ime protagoniste, tačno mesto gde se nešto dogodilo i vreme u kojem se to dogodiloOvo su istaknuti elementi reportaže:- autentičnost- istina- aktuelnost- originalnost pristupa- subjektivnost u ocenjivanju - emocionalni elemenat.

Prava reportaža treba se razlikovati od reporterske reportaže, od nekog skupa, manifestacije, koji je ograničen vremenom, dok reportaža nema ovaj problem. Reportaža se piše slobodnim stilom, a i pristup temi je slobodan. Sam novinar bira temu. Za uspešnu reportažu neophodni su ovi elementi:- izabrana tema- atraktivna kompozicija- specifičan stil pisanjaKada novinar izabere dobru temu, uradio je pola posla da bi napravio jednu uspešnu reportažu. Izbor tema je jedan od najtežih poslova novinara, pošto ih ima dosta. Zavisi kako ih vidi, oseća, doživljava, i kako će da ih postavi. Reportaža se može pisati za svaku pojavu koja sadrži emocionalne elemente. Može se pisati o gradu koji rano ide na spavanje, ili grad koji ostaje budan celu noć, o čoveku koji ceo dan čisti prozore automobila, a vlasnici u više slučaja mu ne plaćaju, o hrabrom čoveku koji rizikuje svoj život da bi spasio nekog drugog, o naučniku koji je proveo ceo svoj život istraživajući način koji bi uštedeo korisnicima upotrebu struje, o majci koja je izgubila mladost da bi školovala svoje dete, koje zatim postaje kriminalac...Cilj reportaže nije samo da informiše, već i da edukuje preko primera koji obrađuje.

29. DRUSTVENA KRITIKA:њенасврсисходност; могућиоблициформирањадруштвенекритике- Kritika je informacija o delu koja sadrži sud o vrednosti dela.- Društvena hronika je žanr u kome se obično kritikuje neka društvena pojava- nepravda, manjkavost itd. Danas je mnogo teže ispraviti negativnosti u društvu samo na osnovu kritike i zato društvena hronika gubi na značaju. 

30. KOLUMNA: улогаиодносстваралачкеслободеприликомформирања (писања) колумне- Novi novinarski žanr nastao je razvojem komentara. Informativno-interpretatorski komentator pokušava da komentariše događaj koji je relevantan za javnost.Kolumna – etimološki: lat. stubac u rukopisnim knjigama, kada se pisalo rukom, sa velikim marginama. Novi novinarski žanr nastao je razvojem komentara. Informativno – interpretatorski komentator pokušava da komentariše događaj koji je relevantan za javnost. Kolumnista govori u svoje ime, želi da pokaže drugačije od javnosti. Obično su kolumnisti duhoviti, obrnu smisao događaja. Obično je reč o novoj temi, a kolumnista pokušava da pokaže da o njoj može da se misli na drugačiji način.

Kolumna je vrsta komentara, gde autor bira temu slobodno, po meri sopstvenog uverenja. Ona nosi pečat autorovog ega. Kolumnista nije u obavezi da iznosi bilo šta sem svojih stavova, koji često mogu biti u sukobu sa redakcijskim, ali je baš ta nezavisnost razmišljanja ono što privlači čitaoce. Pojavljuje se određenog dana u nedelji, sa stalnim nadnaslovom, uvek na istom mestu u listu, sa istaknutim imenom pisca i često fotografijom. Kolumnisti u uticajnim listovima mogu biti iz sastava redakcije, ali je češća praksa u srpskom novinarstvu da se za pisanje kolumni angažuju ličnosti izvan redakcijskog sastava

31. LEAD, sažetak vesti u najmanjem mogućem broju reči. Lead odgovara na 4 osnovna pitanja: Ko? Šta? Kada? Gde?(ako je moguće, i na pitanja Zašto? Kako?,makar su ta pitanja uglavnom odgovorena u podleadu)Lead mora biti kratak-1 rečenica, 30ak reči, 3 redka.Lead treba biti jednostavan, konkretan i činjeničan, treba da podstakne na dalje čitanje teksta..Lead treba da sadrzi izvor informacije.adLid – početak vesti, ili “glava” vesti, neki takođe - uvod u vestiSastoji se od jednog ili dva paragrafa, najviše dve rečenice.Dobar lid: - Zadovoljava znatiželju čitaoca za informacijom- Privlači ga da nastavi da čita - Ne treba da izgubi interesovanje da se čita do kraja ali niti da stvori ubeđenje da će čitalac saznati o svemu što ga zanima

Lid je dobio status u američkom novinarstvu i danas se upotrebljava širom sveta.Današnji čitalac nema strpljenja da čita duge tekstove, o epskim kazivanjimaČitalac želi da sazna odmah, kratko, direktno, i da mu se informacija ponudi na interesantan način.Ako lid ne privlači čitaoca, trud koji je uložen za preostali deo vesti postaje uzaludan Lid ima najkoplikovaniju ulogu u vestima: ako nije atraktivan, gubi korisnikaOSNOVNI OBLICI LIDA- direktni- kasniji, ili zakasneliDirektni LID – odmah komunicira najvažnije elemente priče, novosti (koristi se za važne vesti)Kasniji (zakasneli) LID – indirektno informiše čitaoca, vuče ga u priču, komunicirajući nekoliko elemenata (koristi se u reportažama, beleškama, feature)Lid je uspešniji kada se prethodno osmisli. Lid se treba sastaviti u glavi pre nego što se piše tekst.Sastavljanje počinje od trenutka kada novinar sebi postavlja pitanja koja očekuje da bi čitaoci (gledaoci ili slušaoci) postaviliPrimer: Požar u višespratnoj zgradi. Razgovor sa vatrogascima. Pet ili šest uobičajenih pitanja za vest: Kad, Ko, Šta, Kako, Gde, Zašto – zavisno od događaja i pronalaženja odgovora.Zatim dolazi sastavljanje prema važnosti i činjenicama, informacijama u vestima.

32. ANTERFILE- Često se u novinama uz neki opširniji članak može naići na posebno istaknutu cjelovitu vijest (uokvirenu ili otisnutu masnim slovima) koja služi kao dopuna izvješću, reportaži ili kojoj drugoj vrsti. To je ANTRFILE (fran. entrefilet, čitaj antrfilé).

Antrfile predstavlja umetak u okviru veće celine, ima elemenata vesti, ali ne potpune, antrfile omogućava da se nešto važno posebno istakne, ima kratki naslov, a podaci iz antrfilea ne mogu se koristiti u naslovnoj kompoziciji.

33.PRICA PO CEMU SE RAZLIKUJE OD OSTALIH?

34. STA JE HOROR?

Horor filmovi su uznemiravajući filmovi čiji je cilj zaplašiti i uspaničiti, uzrokuju užas i nemir i probude naše najgore skrivene strahove, često u zastrašujućem, šokirajućem završetku, dok nas istovremeno zabavljaju i očaravaju u emocionalnom iskustvu.Horor filmovi efektno pogađaju u srž tamne strane života, zabranjene, neobične i nemirne događaje. Oni se bave našom primarnom prirodom i njenim strahovima: našim noćnim morama, našom ranjivošću, našim otuđenjem, odvratnostima, strahom od nepoznatog, strahom od smrti i rastrzanja, gubitkom identiteta ili strahom od seksualnosti.Počeci horor filmova vežu se za same početke filmova uopće, dakle za period od prije 100 godina. Od naših najranijih dana, koristili smo našu slikovitu maštu da vidimo duhove u raznim oblicima, da se emotivno vežemo za nepoznato i da se plašimo stvari koje su nevjerojatne. Gledanje horor filma pruža nam ulazak u taj zastrašujući svijet, daje nam samu esenciju straha bez stvarne opasnosti po život. Iako čudno zvuči, gledanje horor filmova i preplašivanje ili promatranje uznemirujućih, strašnih scena, pruža nam pravo uzbuđenje i zabavu.Tamne, primitivne i zbunjujuće osobine koje nas istovremeno privlače i odbijaju, prisutne su u ovom žanru. Horor filmovi su često kombinirani sa znanstvenom fantastikom kada su prijetnja ili čudovište vezani za tehnološke kvarove ili kada je Zemlja ugrožena vanzemaljcima. Natprirodni filmski žanrovi ne predstavljaju sinonime horor žanra, mada triler filmovi mogu imati neke veze kada su fokusirani na izgled i strašno ponašanje ubojice-luđaka. Horor filmovi su također poznati i po nazivima chillers, scary movies, spookfests i the macabre.Horor filmovi, kada su dobro odrađeni i kada se manje oslanjaju na zastrašujuće specijalne efekte, mogu biti moćne filmske forme, dotičući se naših snova i strave iracionalnog i nepoznatog, kao i samog

horora. (Najbolji horor filmovi samo nagovještavaju stravu na jedva primjetne načine, prije nego što prikažu npr. horor filmovi Vala Lewtona.) U horor filmovima, iracionalne sile kaosa ili strave moraju biti pobjeđene i često se ovi filmovi završavaju sa povratkom na normalnu situaciju i pobjedom nad apsurdnim.Najraniji horor filmovi bili su u gotičkom stilu – to znači da se radnja odvijala obično u sablasnim starim dvorcima, ili maglom okruženim, tamnim i mračnim mjestima. Glavni junaci takvih filmova su bili nepoznata, ljudska, nadljudska ili groteskna bića, od vampira, izbezumljenih luđaka, neprijateljskih duhova, čudovišta, ludih naučnika, Frankenstaina, dvostrukih ličnosti tipa Jekyll/Hyde, demona, zombija, zlih duhova, lukavih nemani, sotonističkih zločinaca, opsjednutih, vukodlaka i nakaza sve do još neviđenih, sotonističkih izgleda zla.

35. STA JE SATIRA?

Satira je književni oblik u kojem se kritički ismejava pojedinac, grupa, država ili vlast. Često se koristi kao sredstvo političke borbe. "Satira razobličava društvene nedostatke, političke strasti, ljudske sebičnosti, nepromišljenosti, mane i gluposti, a svojim podsmijehom na podrugljiv i duhovit način kritikuje, opominje i kažnjava. Dok humoristički smijeh svojom vedrinom zabavlja, oslobađa i rasterećuje, satirički smijeh svojom jetkošću i gorčinom angažuje, pokreće i obavezuje. Tehnika komičnog preuveličavanja i upotreba karikature, hiperbole i groteske, najmoćnije je umjetničko sredstvo satiričara. Potrebno je neku deformisanu društvenu pojavu, mentalnu i moralnu izobličenost, prenaglasiti do te mjere da ona postane očigledna svima. Za izražavanje svoje kritičke vizije svijeta satiričar se koristi i najpogodnijim umjetničkim sredstvima neposrednog (invektiva) ili prenesenog značenja (aluzija, insinuacija, alegorija, ironija, eufemizam, persiflaža, sarkazam, paradoks i parodija).САТИРА- латинска реч „laux satura“ – жртвена посуда с воћем.У књижевност је првобитно означавала песму састављену од различитихелеманат. Развијa се у старој Грчкој где је у 5. и 6. в. п.н.е. пишу Симонид и Архилах.У пуној мери се развија уРИМУ где је њен зачетник ГАЈ ЛИЦИЕ који је усвојим песмама проучавао и коментарисао живот у Риму указујући на његовеморалне мане и недостатке. Касније ће Хорације Јувенал и Персије развити посебан облик сатиричне песме. Од тада ће сатира означавати песму испевану у хексаметру у форми дијалога која исмева и осуђује људске мане.Данас сатира није конкретна књижевна врста, већ се користи и у стиху и у прози.Значи, сатира означава књижевно дело у којем се на подругљив и духовитначин изриче оштра осуда друштву или некој људској мани.Користи се алузијом - наговештава негативну оцену; иронијом- људска глупост ипороци се приказују као високо вредноване врлине; хиперболом,алегоријом и бурлеском- имитирајући уједно и исмева; пародијом,травестијом (на груб и неукусан начин исмева) – озбиљне појаве третиранеозбиљније него што би требало

36.STA JE GROTESKA?

Groteska predstavlja spoj nakaznog I fantasticnog, sa komicnim, spoj gorko tragickog Ismesnog, tragicno postaje smesno, ali u isto vreme se oseca I sazaljenje. (hm… nesto kao crnihumor, valjdaГРОТЕСКА– италијанска реч – шпиља- приказују се карактери иситуације завијени у неприродно, наказно и фантастично што делује награници између горко озбиљног и смешног*Карикатурално- фантастична слика стварности која не изазива комичнеефекте већ застрашујуће, име је добила по подземним развалинама, нарочитопо палати Титус у Риму где је нађена необична слика - на неприродан ипарадоксалан начин су спојени делови биљака,

животиња и делова људског тела,па је овај појам у почетку везиван за сликарство.Као израз супротстављања општеприхваћеним ситуацијама и веровањима икао знак отуђености од света гротеска је нарочито прихваћена у књижевнимепохам акоје одбацују веру у рационално устројство света.Те епохе су:касни средњи век, романтитам, експресионизам, надреализам,савремена књижевност апсурда /нарочито/ ( с њеним претходникомБодлером у савременој књижевности.).Облике гротеске налазимо код Бокача, Игоа у предговору Кромвела, Бајрона,Дикенса, Поа, Гогоља, Кафке, Мана, Бекета; а код нас код Домановћа, Андрића,Растка Петровића, Данила Киша.Гротеска се под утицајем разних књижевних праваца трансформисала, али јеипак задржала своје основне карактеристике -спој комичног и језивог,комичног и трагичног, озбиљног и неозбиљног, веселог и тужног.

37. STA JE BURLESKA?

Iako je ovo literarna forma, Berger burlesku navodi kao jednu od tehnika humora. Zato treba praviti razliku izmejdju ovog pojma, s jedne, i parodije i karikature, s druge strane. Burleska je, zapravo, objedinjuju termin za sve literarne forme u kojima se ljudi i njihovi postupci ismejavaju inkogruentnim imitacijama, dok se parodija i karikatura koriste za oznacavanje razlicitih vrsta burleske. Berger je shvata kao literarno-scensku vrstu koja podrazumeva seksualno provokativna zadirkivanja, nespretne gafove, obnažene ili poluobnažene igracice itd. Karikatura Ova tehnika podrazumeva smešno i groteskno predstavljanje ljudi naglašavanjem njihovih karakteristika i, u isto vreme, izražavanje odbojnosti prema njima. Uglavnom, kada kažemo karikatura pomislimo na crtež, ali to ne mora biti slucaj .Postoji, na primer, verbalno karikiranje koje podrazumeva imitaciju necijeg stila izražavanja, govora ili pisanja.Reč burleska (burlesque) potiče od italijanske reči burlesco (šaljivo) koja pak potiče od reči burla (šala). U početku se ova reč, burleska, odnosila na literarno ili dramaturško delo koje za cilj ima ismejavanje određene teme uglavnom političkog ili društvenog karaktera kroz parodiju ili preterivanje. Prve burleske igrane su u Londonu u Viktorijansko doba (1819-1901). Američka burleska nastaje tokom građanskog rata (1861-1865) kao njihova verzija evropske burleske. Te pretstave igrane su u “putujućim teatrima” i to je bio show business XIX veka. Amerikanci su ti koji su, kako bi privukli što veći broj muške publike, u svoje predstave uveli i žene koje su izvodile određeni program erotskog sadržaja i to je ta crta koja je povezala burlesku sa vodevilom i kabareom. Burleska je i dalje zadržala taj karakter ismejavanja, ali sada je uključivala i seksualne teme. U američkoj burleski mogle su se videti razne akrobacije, prerušavanja, mađioničari, bilo je puno crnog humora, bilo je tu i jazz muzike, ali i tada su po prvi put počele da se pojavljuju egzotične plesačice, pa se tako 1893. po prvi put pojavila orijentalna plesačica Little Egypt na feriji Chicago World’s. Njen ples je, osim muški deo publike, impresionirao i žene, odnosno druge plesačice, koje su njene kompleksne pokrete počele da uproštavaju i pretvaraju ih u novu vrstu plesa prilagođenu svakoj ženi. Ova vrsta plesa postala je neizostavan deo svake pretstave. U burleskama, generalno, učestvovale su u glavnom žene. Iako se danas burleska povezuje sa striptizom, tek 1920. godine se jedna plesačica burleske razgolitila na sceni. Neoburleska nastaje devedesetih godina prošlog veka najpre u Njujorku, a potom i u Njuorleansu, kao potreba da se ovaj žanr vrati na scenu. Ovim vraćanjem u pozorišta, burleska ponovo stiče izgubljeni glamur. Neoburleska ima jaku erotsku notu, jer je delimična ili potpuna nagost neizostavan element, iako se i dalje bavi političkim ili društvenim temama.

U današnje vreme u obliku burleske možemo da vidimo razne plesne i dramaturške stilove: savremeni ples, mini-drame, komedije, striptiz itd. Ono što karakteriše burlesku i razlikuje je od drugih dramaturških i plesnih stilova jesu kostimi koji su uvek raskošni, šljašteći i sa puno perja. Kako Tribal Fusion podrazumeva fuziju svih mogućih plesnih stilova ovoga sveta, nije ni burleska mogla da prođe neopaženo od strane plesačica ovog plesnog stila. Pa je tako i u okviru Tribal Fusion-a nastao jedan pod-stil nazvan Tribal Fusion Burlesque (ili Tribalesque kako ga neki zovu). Tribal Fusion Burlesque predstavlja jednu erotičniju i teatralniju fuziju gde interakcija sa publikom nije retka pojava. Kostimi variraju u odnosu na poruku koju plesačica želi da prenese, ali često se koriste mrežaste čarape, retro ukrasi, korseti (uglavnom skraćeni kako bi stomak ostao nepokriven) i perje. Tribal Fusion Burlesque je naravno inspirisana američkom burleskom, a za cilj ima prvenstveno da nasmeje publiku. Element iznenađenja je obavezan kod ovog stila, dakle plesačica mora da bude izuzetno originalna i drugačija, a ujedno, kombinujući sa savremenim elementima, elemente iz nekih prošlih vremena, kako u smislu kostima, tako i u smislu odabira pokreta, pa čak i muzike, kod publike treba da izazove efekat “zbunjenosti” u hronološkom smislu, a sve to treba da bude upakovano tako da generalni utisak bude samo jedna reč: “Sjajno!” Dakle, burleska spada u jedan od najkompleksnijih Tribal Fusion podstilova.

38. STAJE KEMP IRONIJA?

Makar često povezivan sa kičem, kemp je bilo uvijek puno teže definirati. Oba su termina bila korištena de facto kao sinonimi; pa su se tako oba mogla odnositi na umjetnost, književnost, glazbu i mogući lifestyle. Ipak, kič je puno konkretniji termin i u pravilu se odnosi na određenu estetsku normu: osobe, objekta, ili situacije. Kemp je u tom smislu puno bliži style-u, odnosno lifestylu određene osobe. Osoba dakle može biti slučajno ili namjerno kič, dok kemp, kako bi to Sontag objasnila je uvijek "način" konzumiranja odnosno "izvođenja" kulture. Kemp je od početka bio apstrahiran kao i ironičan obzor i stav. U obranu mu je, u vremenu nastanka, stalo antiakademsko raspoloženje koje je isključivo za cilj imalo obranu marginaliziranih formi izražavanja, življenja i stilova života. Za cilj si kemp, dakako, ne uzima bezvremenost ili vječnost, već ide u korak sa dominantnom kulturom odnosno mainstreamom. U tom smislu kemp može biti shvaćen kao kritička analiza i dobra šala/fora na društveno stanje, autoritete, okolnosti i persone.

Генијални медиокритет.Победа тривијалности, баналности, површности над формом и поентом.Театрално издркавање, прављење од кича помпу.Разметљивост властите декаденције којој су у тренуцима када је настајала више биле наклоњене особе склоне хомосексуализму, хвалисању, претеривању, иронији, лакомислености... нешто данас најприближније термину метросексуалац.Према писцу Самуелу Р. Делану, израз кемп изворно се развио из праксе да курве иду заједно по војним камповима куда и војници како би пружале сексуалне услуге.Мое Мауер дефинише кемп као "педерску пародију".Касније се израз развио у општи опис естетских одабира и модела понашања радничке класе и хомосексуалних мушкараца.Сама реч кемп је француског порекла и буквално значи позирање. Кемп је веома сложен уметнички поступак који је тешко довести до циља али баш зато идеалан за јефтино подражавање и оправдавање сопственог бесмисла.Кемп, као правац тражи много од човека и није свакоме доступан иако кемп, има жељу општег прихватања. Иконе кемпа су Оскар Вајлд, Енди Ворхол, Коко Шанел...

39.STA JE BELESKA?

40. STA JE ANKETA?

Anketa je forma koja je nastala u nauci. Potiče od francuske reči „anquette“ – israga.Anketa je metod istraživanja. U novinarstvu je to jedna vrsta novinarskog priloga. Ona je naneki način slična

intervjuu, jer nastaje po principu pitanje-odovot, ali se razlikuje po tome štoima više sagovornika. U anketi nije cilj šta pojedinac misli, nego da se pokaže raznovsnostmišljenja javnosti. Može da ima jedno ili više pitanja i te ankete mogu da budu duže ili karće.Postavljaju se slučajnim sagovornicima da bi se dobio što raznovrsniji uzorak ispitanika.Zavisno od svrhe ankete, mogu se pripremiti čitavi upitnici. Može se vršiti analiza, tj.obradaodgovora. Uspeh ankete zavisi od preciznosti pitanja koja treba da budu konkretna. Anketakao forma ima svoja ograničenja: obično su sagovornici prosečni ljudi; anketom može da semanipuliše.Anketa je zbir paralelnih intervjua, masovni intervjui, gde se ispitiju raspoloženja, mišljenja i stavovi anketiranih.Tema ankete mora biti aktuelna, zanimljiva i važna, a pitanje treba da odražava suštinu teme. Tehnika anketiranja vrši se: utvrđivanjem teme, preciziranjem pitanja, prikupljanjem odgovora, sređivanjem i objavljivanjem rezultata.

41. STA JE CRTICA?

Kratka priča u kojoj književnik veoma sažeto obradjuje odredjene teme iz života ljudi /misli i raspoloženja, život i iskustva/.Crtice su pisali: Cankar, Veselinović, Bulatović i drugi.

42. STA JE UMETNICKA KRITIKA?

Pojam kritika odnosi se na utvrđivanje i razlikovanje onoga što je dobro ili vredno od onoga što je rđavo ili slabo. Najvažnija obeležja umetničke kritike u štampi su: da informiše, da vrednuje, da zabavi. Umetnička kritika po žanru pripada delom analitičkom (kada vrednosno prosuđuje) a delom beletrizovanom (po svojoj kompoziciji, jeziku i stilu). Zato se ugledni dnevni listovi i magazini (nedeljnici) trude da, makar kao spoljne saradnike, angažuju stručnjake od imena i ugleda da bi pisali umetničku kritiku. Zlatno doba umetničke kritike jesu osamdesete i devedesete godine XX veka tj. vreme velikih tiraža u štampi.

Kritika je najmladja disciplina I ima najuze podrucje – bavi se pojedinacnim delima.Preteca kritike je retorika. Javlja se posle pojave stampe i sirenja kruga citalaca, kao i nakon pojave epoha poput romantizma gde pisci teze originalnosti i nejasnosti pesnickog izraza. Zarazumevanje takvih dela potrebna je pomoc knjizevne kritike. Njen osnovni zadatak je da vrednuje dela, da upucuje u knjizevne vrednosti i na taj nacin igra ulogu posrednika izmedjudela i citaoca. Ona moze biti shvacena i kao samostalna stvaralacka delatnost, kao jedna odknjizevnh vrsta, ali tako shvacena ona nije deo NOK, vec se zasniva subjektivnom dozivljajunekog dela. Njen znacaj se vremenom menjao – imala je ulogu da objasnjava delo, da se boriprotiv novina (u moderni), da propagira novine (avangarda), ali ono sto je jedinstveno za svefaze kroz koje je prolazila je cinjenica da se ona bavi iznosenjem odredjenih stavova oknjizevnosti I konkretnim knjizevnim delima.

43. STA JE FELJTON?

Feljton je stara novinarska forma. Izraz je preuzet iz francuske reči „fejton“ – listić, podlistak. Taj prilog se obično štampa u donjoj trećini stranice. To je bio prilog iz književnosti. Feljton nije aktuelno, novo, značajno važno, ali može biti zanimljivo. Feljton se danas radi kao opširan prilog iz svih oblasti života. Obično su to istorijske teme, život značajnih političara, umetnika. Njegova prednost je u tome što daje dopunsku informaciju čitaocima o nekoj temi koja je nekad bila značajna.U klasičnom smislu reči feljton podrazumeva književno –publicističku prozu, koja se objavljuje u dodacima na donjem delu strane novine. U okviru toga mogu se objaviti razne teme, ali koje treba da sadrže činjenice i interesantne podatke, nepoznate dotada. Kod nas, u okviru feljtona, najviše se objavljuju istorijske teme.

Danas u svetu ova reč ima drugi smisao. To je dodatak sa raznim književno –publicističkim sadržajima sa elementima humora, satire i kritike.