1

Tema broja:

DEINSTITUCIONALIZACIJA

VelikiMali Bilten

2

Urednica: Kosana Beker

Tekstove priredile: Kosana Beker, Dragana Ćirić Milovanović, Marijana Marić

Stručne saradnice: Nataša Milojević, Valentina Zavišić, Biljana Janjić

Fotografije: Mark Schneider, Petar Opačić, arhiva organizacije VelikiMali

Ilustracija na naslovnoj strani: Maja Veselinović

Izdavač: Inicijativa za inkluziju VelikiMali, Žarka Zrenjanina 10, 26000 Pančevo, Srbija

Email: office@velikimali.org

Website: www.velikimali.org

Dizajn i priprema za štampu: Mlađan Petrović

Štampa: Manuarta, Beograd

Tiraž: 1000

Mart 2010. godine

U okviru projekta „Stvaranje pravnog okvira i aktivnosti zastupanja u cilju unapređenja real-izacije prava dece i odraslih sa invaliditetom u Srbiji“

U saradnji sa Mental Disability Rights International, http://www.mdri.org/

Uz podršku Delegacije Evropske unije u Srbiji, http://www.europa.rs

Publikacija je nastala uz podršku Evropske unije. Sadržaj publikacije je odgovornost Inicijative za inkluziju VelikiMali i ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije

3

UVOD

Pred vama je prvo izdanje Biltena VelikiMali koji se bavi promocijom prava dece i odraslih sa invaliditetom. Bil-

ten je nastao u okviru projekta „Stvaranje pravnog okvira i aktivnosti zastupanja u cilju unapređenja realizacije prava dece i odraslih sa invaliditetom u Srbiji“ koji za cilj ima za-štitu prava dece i odraslih sa invaliditetom posebno prava na kvalitetno obrazovanje, život u porodici i uvažavanje mi-šljenja. Kroz aktivnosti zastupanja, izmene zakona, izgrad-nju kapaciteta i promotivne akcije želimo da ukažemo da koncept jednakosti ljudskih prava i neophodnosti razvijanja inkluzivnog društva. Ovaj prvi broj Biltena obrađuje temu deinstitucionalizacije i predstavlja različite pravne, admi-nistrativne i praktične primere neophodnosti i mehanizme deinstitucionalizacije dece i odraslih sa invaliditetom. U ovom broju ćete pronaći tekstove o situaciji u praksi, prav-nim okvirima i preporukama međunarodnih tela, iskustva iz poseta ustanovama socijalne zaštite u Srbiji, a predstavlja-mo i iskustva i napore drugih zemalja Evrope i Sjedinjenih Američkih Država u procesu deinstitucionalizacije.

Kapaciteti ustanova socijalne zaštite za decu i mlade sa teškoćama u razvoju su oko 1.500, a za odrasle oko 2.300 mada je poznata činjenica da je u mnogim ustanovama broj korisnika/ca veći od dozvoljenog kapaciteta1. To zna-či da skoro 5.000 ljudi živi u domovima u Srbiji. Izveštaji „Mučenje kao lečenje – segregacija i izolacija dece i odra-slih sa invaliditetom u Srbiji“ koji je 2007. godine objavi-la međunarodna organizacija Mental Disability Rights In-

1 Odlukom o mreži ustanova socijalne zaštite za smeštaj korisnika, smeštaju dece i omladine sa teškoćama u mentalnom razvoju namenjena su četiri doma, kao i jedan deo pri Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu. Ukupan kapacitet u ovim ustanovama je oko 1400 korisnika. Osim toga, postoje još dva doma za smeštaj ukupno 110 dece i mladih sa autizmom. Za odrasle osobe ometene u mentalnom razvoju postoji smeštaj u devet domova i dva zavoda, a ukupni kapa-citet je oko 2300 korisnika. Pritom, jedan od domova (u Stamnici) ima dve posebne radne jedinice – jedna je za decu i omladinu, a druga za odrasle.

4

ternational, kao i izveštaji „Ljudi na margini“ koji je 2009. godine objavio Helsinški odbor za ljudska prava svedoče o uslovima koji ozbiljno narušavaju ljudsko dostojanstvo i prava ovih osoba kako u domenu svakodnevne organizaci-je smeštaja, dostupnosti medicinskih usluga i bezbednosti tako i u oblasti komunikacije, planiranja aktivnosti i stica-nja osnovnih životnih navika i životnog iskustva. Najvećem broju dece sa smetnjama u razvoju obrazovanje nije uopšte dostupno, a odrasli nemaju mogućnosti zapošljavanja. U izveštaju Evropskog Komiteta za prevenciju torture iz 2009. godine navodi se: „Iako ne postoji eksplicitna namera za loš tretman, kombinacija prevelikog broja korisnika, malobroj-nog osoblja i nedostatka stimulacije i smislenih aktivnosti... dovodi do toga da se životni uslovi u instituciji mogu sma-trati nečovečnim i ponižavajućim postupanjem.“

Ovaj broj Biltena VelikiMali posvećen je svim osoba-ma koje žive u institucijama i njihovim porodicama.

Bilten je nastao u saradnji sa Mental Disability Rights International, a uz podršku Delegacije Evropske unije u Sr-biji.

Niko nema pravo da poništi ili zloupotrebi prava (Član 17. Evropske Konvencije o ljudskim pravima)

Inicijativa za inkluziju VelikiMali

inicijativa za inkluziju VelikiMali, foto Petar Opačić

5

ISTORIJAT

Praksa izolovanja osoba sa invaliditetom (njihovo smeštanje u velike institucije rezidencijalnog tipa) karakteristična je, u istorijatu društvene brige za netipične

članove društva, za XIX i prvu polovinu XX veka (tzv. „pokret za moralni tretman“). Ovaj pokret je možda i proistekao iz najboljih namera, ali je praksa bazirana na za-starelim premisama – da se „jadnim nedužnim žrtvama“ čije je mentalno ili fizičko stanje takvo da ih značajno razlikuju od „normalnog“ sveta pruži pomoć i nega u okruženju u kome će biti bezbedni i zaštićeni od „surovog spoljašnjeg sveta“ čijem komplikovanom funkcionisanju ne bi mogli da se prilagode zbog svojih smanjenih sposobnosti. Ova praksa se dubinski bazira na tzv. „medicinskom modelu“ – shva-tanje invaliditeta po kome se netipičnost smatra anomalijom, nedostatkom, bole-šću i problemom medicinskih nauka, te se, shodno tome, sve intervencije usmera-vaju na „izlečenje“, „korekciju“ i „ispravku“ problema kako bi se netipična osoba što je moguće više uklopila, ukalupila u prethodno postavljen, društveno prihvaćen koncept „normalnosti“. Postavljen na „medicinskom modelu“ sagledavanja invali-diteta, institucionalni smeštaj takvih osoba i tretman baziran na stručnjačkim akci-jama kako bi se „ispravio“ problem (što, takodje znači individualan rad s klijentom/kinjom u izolovanim uslovima) predstavlja sasvim logičan metod rada. To onda, sasvim razumljivo, podrazumeva da „normalni“ članovi društva, stručnjaci/kinje pre svega, donose sve odluke o tretmanu, smeštaju i životu osoba sa invaliditetom.

Vremenom su se stavovi o osobama sa invaliditetom i najefikasnijim tretmanom za njih menjali, i to značajno, zahvaljujući osnaživanju i samozastupanju njihovih porodica – na primer, prvi zakon u SAD kojim se štiti pravo osoba sa invaliditetom na obrazovanje i tretman u tipičnom okruženju donet je zahvaljujući John F. Kene-diju čija je sestra imala smetnje u mentalnom razvoju. Naučna istraživanja su počela jasno da ukazuju na to da je institucionalni smeštaj i segregacija neefikasna i ima negativne efekte na funkcionisanje netipičnih osoba (ometenost se retko „popravlja“, a osobe smeštene u veštačko institucionalno okruženje gotovo nikad ne razviju vešti-ne koje bi im obezbedile da samostalno i uspešno funkcionišu u društvu), u drugoj polovini XX veka, pod uticajem pokreta za ostvarenje građanskih prava i prodorom novih trendova „najbolje prakse“ u radu sa osobama sa invaliditetom, njihov tretman i nega su sve više postajali socijalna, a ne medicinska problematika.2

Od 1950-ih naovamo, mnoge zemlje su počele da prepoznaju da, koliko god institucije bile efikasne u prošlosti, njihovo dugotrajno korišćenje (naročito većih i izolovanih institucija) nije pružilo odgovarajuću negu deci koja su bila odvojena od svojih porodica. Do promena u politici po ovom pitanju došlo je usled sledećeg razvoja događaja:

2 Preuzeto iz: Deinstitucionalizacija ustanova za smeštaj osoba sa invaliditetom,Tatjana Čolin, M.A., California State University

6

■ Rezultati istraživanja koji potvrđuju da boravak i briga o deci u institucijama negativno utiče na zdravlje i razvoj dece.

■ Bolje razumevanje od strane donosioca odluka o negativnim uticajima insti-tucija na decu i troškovima države i/ili lokalnih vlasti.

■ Pridavanje veće važnosti tome šta treba učiniti da bi se sprečila potreba za alternativnom negom.

■ Bolji uvid u to kako ohrabriti hraniteljske porodice da bi se pružilo bolje me-sto za alternativnu negu.3

ŠTA JE DEINSTITUCIONALIZACIJA

Deinstitucionalizacija i transformacija usluga za decu podrazumeva čitavu lepezu aktvnosti: to nije samo sklanjanje dece iz institucija. To je, zapravo,

sistematična promena koja treba da rezultira značajno manjim oslanjanjem na rezidencijalnu brigu i širenje usluga podrške kako bi deca ostajala u svojim po-rodicama i prirodnom okruženju.

Deinstitucionalizacija i transformacija usluga za decu u osnovi predstavlja proces prelaska sa sistema zbrinjavanja koji se oslanja na velike institucije na sistem brige o osobi u porodičnom okruženju koji se oslanja na sistem službi podrške u zajednici. U tom smislu, u okviru procesa deinstitucionalizacije treba realizovati sledeće aktivnosti:

1. Prevenciju institucionalnog zbrinjavanja koja podrazumeva organizovanje različitih službi u multidisciplinarnom smislu a u cilju pružanja odgovarajuće psiho-socijalne podrške porodici,

2. Poboljšanje službi u zajednici za decu/odrasle osobe kojima je potrebna po-sebna nega i/ili podrška porodici.

3. Obezbeđivanje smeštaja u hraniteljske porodice uz stručno praćenje funkcio-nisanja dece/odraslih osoba sa smetnjama u razvoju u takvoj sredini,

4. Obezbeđivanje samostalnog stanovanja odraslih osoba sa intelektualnim i psihičkim smetnjama, individualnog ili u grupi, što podrazumeva konstantnu podršku koja se odnosi na svakodnevne aktivnosti i zapošljavanje

5. Izrada dugoročnih planova za zaštitu i trajan smeštaj u surogat porodici za onu decu čiji roditelji nisu mogli da odgovore na adekvatnu intervenciju i rehabilitaciju i za koje je procenjeno na nisu u stanju da brinu o detetu, ili adekvatan individualni/porodični smeštaj uz podršku za odraslu osobu o ko-joj nema ko da brine.

3 Kevin Bowne: D-I guidelines

7

Zašto deinstitucionalizacijaPre svega, institucije su najčešće sakrivene i izolovane iz naselja. Posledica toga je da se malo zna o tome šta se dešava unutra. Često, loša praksa u institucijama može proći neopaženo godinama, s obzirom da ova deca/odrasli nemaju pristupa odra-slim osobama od poverenja van institucije, kojima bi mogli da se povere o tome šta im se dešava. U instituciji se često individualnost gubi u kolektivu.

Nadalje, institucionalna nega je skupa i, naročito u siromašnijim zemljama, za državu može biti skupo da u institucije ulaže dovoljno sredstava. Nedovoljno hra-ne, odeće, obuće i drugih sredstava može voditi neuhranjenosti, lošoj higijeni, šire-nju bolesti i neizbežno, značajnim lošim posledicama po one koji u njima borave. U mnogim institucijama sa malobrojnim osobljem nije neobično zateći da, tokom jedne smene, jedan član osoblja brine o 10 do 20 dece ili odraslih osoba. Kako nije moguće da se odmah odgovori na individualne potrebe sve dece/odraslih, mnogi od njih trpe dugotrajnu nelagodu. Nakon što je mnogo godina provelo u instituciji, kod deteta – ili već odrasle osobe – je praktično nemoguće utvrditi da li je rođeno sa teškoćama ili su one rezultat boravka u instituciji. Ono što je potpuno sigur-no u svim slučajevima jeste da je dugotrajno ležanje u krevetu, bez mogućnosti kretanja, produbilo i pogoršalo teškoće koje dete/odrasla osoba ima. U pojedinim insitucijama za decu sa težim i teškim smetnjama u razvoju značajan broje dece, ali i odraslih, dugo vremena provode boraveći u svojim krevecima, dok neki ostaju u njima celog života.

Nedostatak stimulacije i bliskog kontakta dovodi do atrofije mozga i mišića i do pojave ponavljanja ritmič-kih radnji kod deteta. U svom naj-blažem obliku, autostimulacija može uključivati ritmične pokrete i ljuljanje. Vremenom, kod deteta ili odrasle oso-be može doći do ekstremnijeg pona-šanja, uključujući udaranje glavom ili često udaranje i griženje.

Prema rečima psihološkinje Mi-lene Jerotijević4, elementarna potreba jednog deteta jeste da ima dodir preko kože, da se kreće, da ima stimulacije preko centra za ravnotežu i da na jako ranom uzrastu ima stimulacije preko zone usta, dakle, sisanje. Zašto postoje cucle, zašto hranjenje mora da bude ritualno, za-što dojenje, zato što su to informacije koje idu direktno u mozak i razvijaju mozak i stvaraju svest o sopstvenosti, o sopstvenom telu. Tako se razvija JA svakoga od nas. Dakle, tako stičem svojh identitet. Ako vi lišite dete tih stimulacija, a to se dešava u

4 Milena Jerotijević, Peščanik 23.11.2007. godine

poseta Stamnici, Inicijativa za inkluziju VelikMali

8

instituciji, onda deca počinju da prave ono što se zove roking, odnosno da se klate ne bi li na taj način aktivirali svoj centar za ravnotežu, ne bi li na taj način imali dodir preko kože, da bi stimulisali mozak, jer to mora da se dešava da bi mogli da dožive svoje telesne granice.

Opšteprihvaćen tretman za samopovređivanje je upotreba fiksacije. Ovakva praksa, zapravo, pogoršava postojeće psihičke posledice kod osobe, što rezultira daljim samopovređivanjem i vodi dugotrajnom ili doživotnom sputavanju. Pored toga, produžena primena fiksacije može dovesti do atrofije mišića, deformiteta opasnih po život, pa čak i otkazivanja organa.

Posebno zabrinjava stav da se kod dece sa razvojnim i odraslih osoba sa inte-lektualnim teškoćama ovakvo ponašanje smatra „normalnim“ i sastavnim delom njihovog stanja/bolesti, a ne posledicom boravka u instituciji i dugotrajnog zane-marivanja. Ni jedna od institucija u Srbiji nema stručnu osobu ili program ponaša-nja kreiran da pomogne deci/odraslim osobama sa problemima samopovređivanja.

U velikim institucijama sa decom/odraslima mešovitog pola i uzrasta, mlađi i/ili slabiji, a posebno devojčice i žene, nalaze se pod rizikom od fizičkog ili seksu-alnog zlostavljanja od strane starijih i jačih. Ovakva zlostavljanja, na žalost, nisu neuobičajena. Takođe, ponekad postoji rizik i od seksualnog zlostavljanja od strane zaposlenih u instituciji. Deca/odrasli sa problemima u komunikaciji i kretanju po-sebno su ranjivi i podložni zlostavljanju.

Kada bi postojale odgovarajuće strukture podrške, većina dece sa invalidite-tom bi mogla da živi u svojoj porodici ili u hraniteljskoj porodici, što i jeste njihovo pravo. Pored toga, mnoga deca u institucijama Centralne i Istočne Evrope nalaze se tamo zato što su klasifikovana kao ona koja imaju posebne edukativne potrebe – obično blaže smetnje u učenju. Mnoga od njih bi mogla da se vrate kućama uko-liko bi se posebno obrazovanje pružalo lokalno i ukoliko bi se roditeljima pružila dodatna podrška. Ovo pitanje se mora postaviti kao prioritet, s obzirom da su deca sa invaliditetom u institucijama posebno podložna zlostavljanju, ali ih i dalje ostav-ljaju za kraj u procesu deinstitucionalizacije.

„Instituciju ne definiše samo njena veličina. Institucija je bilo koje mesto gde su osobe – označene da imaju neki invaliditet – izolovane, segregisane i/ili primorane da žive zajedno. Takođe, institucija je bilo koje mesto gde osobe nemaju, ili im nije dozvoljeno da ostvare kontrolu nad svojim životom (uprav-ljaju svojim životom) i da donose svakodnevne odluke. (odluke o svakodnev-nim aktivnostima).“(Evropska koalicija za život u zajednici)

9

STANJE U SRBIJI

Struktura službi koja trenutno postoji u Srbiji, uobičajena je širom Centralne i Istočne Evrope i počiva na zastarelom shvatanju da osobe sa mentalnim teš-

koćama moraju biti izdvojene iz društva. Tragedija moderne Srbije je da postojeći sistem velikih institucija sa bezličnim odeljenjima, na kojima se u sobama nalaze po desetine osoba, ne predstavlja zaostavštinu prošlosti. Nakon ukidanja međuna-rodnih sankcija 2000. godine, vlada Srbije i međunarodni donatori uložili su zna-čajna sredstva u rekonstrukciju starih institucija zastarelog modela. I danas, table na zidovima institucija ukazuju na to koji su strani donatori pomogli proces rekon-strukcije. Uprkos dramatičnim poboljšanjima fizičkih uslova, praksa lečenja i šanse za smislene životne aktivnosti za osobe sa invaliditetom nisu se mnogo promenile.

Uprkos ovom važnom angažovanju vlasti, trenutni tretman osoba sa invalidi-tetom u velikoj meri krši postojeće zakone i politiku. Na primer, zakon predviđa da osobe sa invaliditetom imaju mogućnost da žive u zajednici, ali je osnivanje sistema podrške prepušteno lokalnim vlastima bez neophodnog finansiranja za primenu ovih programa. U isto vreme, sredstva se i dalje troše na izgradnju i širenje institu-cija u Velikom Popovcu i Kovinu. Po završetku izgradnje u psihijatrijskoj bolnici u Kovinu, kapacitet ustanove povećaće se sa 600 na 800 pacijenata.5 Iako je Mini-starstvo rada i socijalne politike obećalo da će obezbediti 130 stanova u zajednici za oko 500 korisnika/ca, ovakvi programi neće zadovoljiti potrebe hiljade dece i odraslih koji ostaju u pretrpanim institucijama. Čak i ako trenutni planovi reforme budu u potpunosti primenjeni i sprovedeni, za veliki broj osoba sa invaliditetom koje se nalaze u institucijama, nema nade za povratak u zajednicu.

Deca sa invaliditetom smeštena u institucijama verovatno će čitav svoj život provesti zatvorena. Odrasli sa psihičkim teškoćama, smešteni u institucije od stra-ne članova porodice, takođe su pod rizikom da provedu godine, a u nekim slučaje-vima i ceo život, u instituciji. Zbog neodgovarajućeg okruženja za lečenje i rehabili-taciju, većini pacijenata/kinja i korisnika/ca stanje se pogoršava dok vreme provode bez ikakvih aktivnosti. Ovo je činjenica, bez obzira na količinu sredstava utrošenih na rekonstrukciju objekata.

Praktično ne postoje službe podrške u zajednici za osobe sa invaliditetom, niti postoji podrška porodicama koje žele da zadrže svoju decu, rođenu sa razvojnim teš-koćama. Uprkos zvaničnoj politici zabrane novih prijema u institucije, deca se i dalje odvajaju od roditelja i smeštaju u institucije, usled nedostatka podrške u zajednici. Samo u prvoj polovini 2009. godine u Dom za decu „Kolevka“ smešteno je devetoro dece. Vlasti su saopštile predstavnicima organizacije MDRI da lekari još uvek pod-stiču roditelje da institucionalizuju decu sa razvojnim teškoćama odmah po rođenju.

5 Izveštaj MDRI, Mučenje kao lečenje: Segregacija i izolacija dece i odraslih sa invaliditetom u Srbiji, 2007.

10

IZ IZVEŠTAJA O DISKRIMINACIJI U SRBIJI ZA 2009. GODINU (IZI VelikiMali)

Helsinški odbor za ljudska prava objavio je u septembru 2009. godine dva važna izveštaja: Ljudi na margini (3) – Izveštaj o stanju u socijalnim usta-

novama za smeštaj dece i omladine bez roditeljskog staranja i dece i omladine sa poremećajima u ponašanju i Ljudi na margini (4) – Izveštaj o stanju u socijalnim ustanovama za smeštaj dece i omladine ometene u mentalnom razvoju, odnosno za odrasle ometene u mentalnom razvoju i duševno obolela lica.

Važni nalazi i preporuke dati u izveštajuPrelazak na vaninstitucionalni model zaštite zahteva ozbiljne pripreme i reorganiza-ciju kompletnog društva, i zato se ne može sprovesti bez visokog stepena jedinstva i saradnje svih institucija sistema. Pošto Srbiji nedostaje taj ključni element, reforma socijalne zaštite se odvija sporije nego što bi trebalo. Stručni tim Helsinškog odbora je obišao dve najveće ustanove za smeštaj dece i omladine stepena umerene, teže i teške mentalne ometenosti – u Sremčici i Veterniku, najveću ustanovu za smeštaj odraslih lica stepena teže i teške mentalne ometenosti i duševno obolelih lica – Za-vod „Male pčelice“ u Kragujevcu, i Dom za smeštaj odraslih lica stepena umerene i teže mentalne ometenosti u Tutinu. Posete su realizovane u periodu maj-jun 2009. godine, a rezultati su, kao i u prethodnim izveštajima, dati u obliku studije svake pojedinačne ustanove i to kroz sledeće aspekte: uslovi smeštaja, osoblje, sadržaji i organizacija rada sa korisnicima, kontakti sa porodicom i zajednicom, i garancije prava i sloboda korisnika. Što se tiče uslova smeštaja, izuzev Doma u Tutinu ostale tri socijalne ustanove zauzimaju veliku površinu na kojoj se nalazi više objekata. Izgled objekata i organizacija smeštaja u znatnoj meri podsećaju na specijalne psi-hijatrijske bolnice: udaljeni su od gradskog jezgra, paviljonskog su tipa, sa dugač-kim hodnicima i višekrevetnim sobama. U sve četiri ustanove su uložena određena sredstva u renoviranje prostora i opreme, ali nedovoljno da se uslovi smeštaja svih korisnika podignu na zadovoljavajući nivo. Upadljivo je da su za „bolja vremena“ svuda ostavljeni objekti u kojima su smešteni korisnici sa najtežim smetnjama u mentalnom funkcionisanju. Očigledno je da uslovi smeštaja ovih korisnika odraža-vaju odnos koji prema njima imaju, kako profesionalci, tako i društvo u celini. Od njih se ništa ne očekuje i za njih se ništa ne planira. Ukupni uslovi života osoba sa težim i teškim smetnjama, ozbiljno narušavaju ljudsko dostojanstvo. Imajući u vidu strukturu i enormno veliki broj korisnika, dodatni problem predstavlja i nedovoljna obučenost osoblja. Naime, osnovni obrazovni profil zaposlenih je takav da najčešće ne pruža znanja i veštine potrebne za kvalitetan rad sa osobama kao što su štićenici ovih ustanova, pa je svuda prisutna potreba stručnog usavršavanja zaposlenih koje bi doprinelo povećanju njihovih profesionalnih kompetencija. Planiranje aktivnosti za

11

svakog konkretnog korisnika vrši se na osnovu procene stepena mentalne ometeno-sti, a ne na osnovu procene potreba koje korisnik ima i razmatranja vidova podrške potrebnih za ostvarenje tih potreba. Zbog toga, najveći broj njih ostaje uskraćen za osnovna ljudska zadovoljstva, za uspostavljanje životnih navika i sticanje bazičnog životnog iskustva. Najvećem broju osoba sa mentalnim poremećajima nisu dostupni ni obrazovanje, ni zapošljavanje. Ukoliko se ne osmisle programi za njihovo ospo-sobljavanje (u ustanovama ili van njih), oni će ostati doživotni zatočenici institucio-nalnog načina zaštite, jer neće biti osamostaljeni ni u elementarnom smislu. Budući da ih društvo u najvećoj meri diskriminiše i stigmatizuje, osobe sa mentalnim smet-njama imaju najlošiju komunikaciju i najmanje kontakata sa spoljnim okruženjem. Treba pomenuti da korisnike veoma retko obilaze i porodice, kao i centri za socijalni rad. Međutim, kontakti koje bližnji održavaju sa svojim srodnicima koji su smešteni u ustanovama nisu pokazatelj samo njihovih pojedinačnih odnosa. Odnos države prema osobama sa mentalnim teškoćama prenosi se i na privatne relacije. Država je oformila glomazne ustanove udaljene od većih urbanih centara i, uopšte, od mesta stanovanja korisnika, praktično ih izolujući, zbog čega je srodnicima veoma teško i materijalno i vremenski da sa njima ostanu u kontininuiranom kontaktu. Tako-đe, država nije prepoznala potrebu za programima koji bi porodicama mentalno ometenih osoba pružili podršku za uspostavljanje i očuvanje kvalitetnog odnosa. O garancijama prava ove populacije, gotovo da je izlišno i govoriti. Deca i mladi sa mentalnim smetnjama podležu kategorizaciji koje se najčešće nikad ne oslobo-de. Dosta odraslih korisnika ima od detinjstva kategoriju ometenosti, odnosno, na-knadnu psihijatrijsku dijagnozu koja ih prati doživotno. Pri tom, veliki broj odraslih ima i oduzetu poslovnu sposobnost čiju reviziju, takođe, niko nikada nije tražio. U ustanovama se nalazi značajan broj korisnika za koje i osoblje smatra da su neosno-vano kategorisani, i koji bi mogli samostalno da funkcionišu ukoliko bi imali podrš-ku zajednice. S obzirom da kategorisanje osobe vodi uskraćivanju i ograničavanju mnogih ljudskih prava (na obrazovanje, zapošljavanje, učešće u javnom životu itd), nema sumnje da su korisnici ovih socijalnih ustanova (uz „pacijente“ specijalnih psihijatrijskih bolnica) najugroženija kategorija stanovništva.

Iako izveštaj navodi gotovo nepromenjenu sliku i situaciju u ustanovama so-cijalne zaštite od one predstavljene u izveštaju „Mučenje kao lečenje – segregacija i zloupotreba dece i odraslih sa invaliditetom u Srbiji“ koji je 2007. godine objavio Mental Disability Rights International, ovaj izveštaj nije privukao pažnju stručne i šire javnosti. Objavljivanje izveštaja nije adekvatno propraćeno u medijima, a izo-stale su i reakcije stručnjaka i donosioca odluka na sveprisutno kršenje prava dece i odraslih sa invaliditetom u domovima za dugotrajan smeštaj.

Institucionalni smeštaj dece i odraslih sa invaliditetom

Deca sa smetnjama u razvoju i njihove porodice se suočavaju sa diskriminacijom već na samom rođenju deteta, odnosno u porodilištu. Ako kod deteta konstatu-ju neki vidljivi invaliditet, zdravstveni radnici/ce dete proglašavaju za neželjeno,

12

„savetuju“ majku da se ne vezuje za dete, ne obezbeđuju adekvatne i potpune in-formacije niti podršku majci, i odmah „savetuju“ roditelje da dete stave u dom, tj. ustanovu socijalne zaštite. Na taj način, potpuno umanjuju vrednost jednog života i na posredan način oduzimaju roditeljima pravo na samostalnu odluku. Dom za decu ometenu u razvoju «Kolevka» u Subotici navodi da je 71% dece koja tamo borave došlo direktno iz zdravstvene ustanove. U «Zvečanskoj» ne postoji direktan podatak već se navodi ukupan broj dece u domovima koji su organizaciono u sklo-pu «Zvečanske» (jedna od organizacionih jedinica je «Smeštaj dece sa smetnjama u razvoju»). Posmatrano u odnosu na ukupan broj, za 36% dece se navodi da su u ustanovu došli iz zdravstvene ustanove. Ako se, međutim, taj broj pogleda u od-nosu na decu predškolskog uzrasta (jer su deca tog uzrasta pretežno smeštena u stacionar, a u manjoj meri i u drugim objektima), onda je taj procenat oko 80%6.

Tokom 2009. godine, jedna porodica je svoju petomesečnu bebu sa Dauno-vim sindromom smestila u dom za dugotrajan smeštaj nakon rešenja i preporuke stručnjaka u porodilištu, ali i jakog pritiska koji je majka nakon takve preporuke trpela od lekara, okoline i supruga. Porodica ima još dvoje starije dece. Specijalista je u svom nalazu napisao:

■ Dečak može da ima štetan uticaj na dalji razvoj sestara; ■ Dečak nikada neće moći da prepozna članove svoje porodice; ■ Preporučujem da dečak bude odvojen od svoje porodice, jer će imati negati-

van uticaj na čitavu porodicu i njegovo prisustvo će prouzrokovati traume i dugoročnu štetu.Preovlađujući stav zaposlenih u porodilištima i stručne javnosti u Srbiji je da

je za decu sa smetnjama u razvoju „institucionalizacija najbolja mera zaštite“ u čiji prilog govori i sledeći navod: „Opšti i dominantni utisak nakon obavljenih svih razgovora sa profesionalcima je da se radi o problemu na koji se do sada niko nije fokusirao. Nijedna od osoba sa kojom se razgovaralo u institucijama nije negirala da postoji problem smeštaja novorođene dece sa smetnjama direktno iz porodilišta i specijalizovanih medicinskih ustanova u institucije socijalne zaštite, ali je najveći broj njih govorio o tome da rađanje dece sa potencijalnim smetnjama u razvoju nije masovna pojava. Ta teza o „malom broju“ uzima se kao najčešće objašnjenje zašto nešto nije urađeno i zašto su neke mere koje se preduzimaju više arbitrarne nego stručno dokumentovane7.“ Ovakva konstatacija navodi na zaključak da životi dece sa smetnjama u razvoju nisu jednako vrednovani, da se njihovi potencijali ne sagledavaju, njihove potrebe ne uvažavaju, a ljudska prava im se potpuno negiraju.

Kršenje prava dece sa smetnjama u razvoju, koja su na institucionalnom sme-štaju u Srbiji se veoma često negira ili umanje. Međutim, Komitet protiv torture je

6 Podaci preuzeti iz publikacije „Uloga zdravstvnog sistema u pružanju podrške detetu u riziku od institucionalizacije i njegovoj porodici“, Centar za prava deteta, 2009. godina – u okviru projekta „Deci je mesto u porodici“, Transformacija rezidencijalnih ustanova za decu i razvijanje održivih alternativa, UNICEF i Ministarstvo rada i socijalne politike

7 Ibid

13

na 41. zasedanju doneo zaključne preporuke povodom izveštaja Republike Srbije i alternativnih izveštaja, u kojim se između ostalog navodi: Komitet beleži saznanje Države da se u nekim ustanovama pruža loš i neadekvatan tretman i izražava za-brinutost zbog izveštaja o tretmanu dece i odraslih osoba sa mentalnim ili fizičkim teškoćama, naročito kada je reč o prisilnom zatvaranju i dugotrajnom sputavanju koje se koristi u institucijama koje se može okarakterisati kao okrutan, nečovečan i ponižavajući tretman ili kazna u ustanovama socijalne zaštite za osobe sa smetnja-ma u mentalnom razvoju i psihijatrijskim bolnicama. Komitet izražava zabrinutost zbog toga što nije pokrenuta ni jedna istraga povodom tretmana osoba s invalidi-tetom u ustanovama koji se može okarakterisati kao tortura ili postupanje koje je nečovečno i ponižavajuće.

Zemlja potpisnica treba da: a) Pokrene socijalnu reformu i alternativni sistem podrške u zajednici para-

lelno sa tekućim procesom deinstitucionalizacije osoba s invaliditetom, i da ojača profesionalnu obuku u okviru ustanova socijalne zaštite za osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju i u okviru psihijatrijskih bolnica; i

b) Istraži navode o torturi i drugim postupcima koji su okrutni, nečovečni ili ponižavajući nad osobama sa invaliditetom u institucijama8.

MDAC9

Odrasle osobe koje su lišene poslovne sposobnosti podvgnute su značaj-nom, proizvoljnom i automatskom lišavanju osnovnih ljudskih prava.

Ovo uključuje lišavanje prava na raspolaganje svojinom, život u porodici, brak, glasanje, slobodno druženje, pristup sudovima i donošenje odluka. Čak i ukoli-ko nisu eksplicitno lišene određenih prava, nedostaci u sistemu ih onemoguća-vaju da ostvare svoja prava.

U procesu smeštanja osoba u institucije u Srbiji nedostaje pravna zaštita koju zahteva prihvaćeni međunarodni koncept ljudskih prava. Naročito su problema-tične procedure/odredbe kojima se osoba proglašava nekompetentnom/nesposob-nom, oduzima joj se poslovna sposobnost i stavlja se pod starateljstvo. Pregled ovih ograničenja dat je u izveštaju Mental Disability Advocacy Center, koji zaključuje:

Srbija je nedavno usvojila Porodični zakon u kojem su sadržane odredbe o starateljstvu, a u procesu su i izmene zakona koji određuje postupak zadržavanja u psihijatrijskim ustanovama. Kao što je dole opisano, odredbama o starateljstvu u Srbiji nedostaju neke od vrlo bitnih zaštita koje zahtevaju međunarodni standardi.

8 Komitet protiv torture, 41. zasedanje, 03-21. novembra 2008. godine, Zaključen preporuke (16. Tortura i invaliditet)

9 Preuzeto sa sajta MDAC, http://www.mdac.info/en/reports

14

Nadležni u ustanovama socijal-ne zaštite izvestili su predstavnike/ce MDRI da ne postoji obavezna i redovna provera zadržavanja osoba u institucijama, koja bi pokazala da li su osobe smeštene dobrovoljno ili nisu, odnosno da li postoji pravni osnov da se zadrže i protiv svoje volje. Odred-be srpskog zakonodavstva kojima se reguliše smeštaj u psihijatrijske usta-nove imaju slične mane. Nedostatak nezavisne provere sa odgovarajućim pratećim zaštitama, dovodi nas do činjenice da smeštaj u ustanove soci-jalne zaštite krši pravo na slobodu i sigurnost osobe po članu 5. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ova-

kav proces zadržavanja, takođe, krši član 14(b) Konvencije o pravima osoba sa in-validitetom, koji kaže da „postojanje invaliditeta ni u kom slučaju ne opravdava lišavanje slobode.“

Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom pruža još važnije zaštite za osobe koje su pod starateljstvom. Umesto da osobe budu lišavane poslovne sposobnosti, član 12. stav 3. Konvencije zahteva da im se pruži „podrška koja im je potrebna u ostvarivanju njihovih prava“. U institucijama u Srbiji, ne postoji takva vrsta podrške za osobe čija je poslovna sposobnost dovedena u pitanje – ili proizvoljno oduzeta.

U praksi, ograničene zaštite koje postoje u okviru srpskih zakona poništene su činjenicom da je sistem službi neadekvatan i neuspešan. U odsustvu službi podrške u zajednici, nadležni u ustanovama izjavljuju da nemaju drugog izbora osim da prime osobe koje, iako ne bi trebalo da borave u instituciji, nemaju kuda da odu.

CPT10

Po mišljenju Komiteta za prevenciju torture, smeštanje osoba kojima je oduze-ta poslovna sposobnost u specijalizovane ustanove samo na osnovu zahteva

staratelja/ke, predstavlja oduzimanje osnovnih proceduralnih garancija ovim oso-bama. Iako smeštanje u instituciju može da bude protiv volje osobe, i iako ona ne može da napusti instituciju bez saglasnosti staratelja/ke, ovakvo smeštanje se smatra „dobrovoljnim“ po srpskim zakonima. Iz činjenica koje su utvrđene tokom posete, jasno je da u većini slučajeva smeštaj u Dom za decu i lica ometena u razvo-

10 Komitet za prevenciju torture (European Committee for Prevention of Torture)

plakat Udruge za samozastupanje, Hrvatska (http://www.samozastupanje.hr

15

ju u Stamnici (i generalno, u sve specijalizovane institucije za osobe sa mentalnim invaliditetom) dovodi do de facto lišavanja sobode. Sledstveno tome, osobe koje su u specijalizovanim ustanovama bi trebalo da imaju pravo da vode postupak kojim bi se preispitala zakonitost njihovog smeštanja u instituciju, a sud bi trebalo o tome da rešava u hitnom postupku. Zapažanja delegacije tokom posete ukazuju da ovo pravo nije obezbeđeno u praksi do sada.

MDRI

Nakon četvorogodišnjeg istraži-vanja, organizacija Mental Disa-

bility Rights International objavila je izveštaj o položaju dece sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom pod nazivom „Mučenje kao lečenje: Segre-gacija i zloupotreba dece i odraslih sa invaliditetom u Srbiji“.

Izveštaj je izazvao burne reakcije i, uz podršku nevladinih organizacija u Srbiji, ozbiljno doveo u pitanje po-ložaj dece i odraslih osoba u institu-cijama socijalne zaštite. Iako poričući ozbiljnost stanja, država počinje in-tenzivno da se bavi ovim problemom uz podršku stranih donatora. Pored pritiska od strane i domaće javnosti, izvršen je i međunarodni pritisak, pre svega potvrđi-vanjem nalaza izveštaja od strane drugih međunarodnih organizacija i tela, ali i pozivanjem države na odgovornost.

U 2008. godini Komitet za prava deteta i Komitet protiv torture Ujedinjenih Nacija izražavaju zabrinutost zbog stanja u institucijama i pozivaju državu na hitnu akciju. Evropska komisija u svom izveštaju u 2008. godini po prvi put se dotiče pita-nja položaja dece i osoba sa intelektualnim i psihičkim smetnjama u institucijama.

IZVEŠTAJ EVROPSKOG KOMITETA ZA PREVENCIJU TORTUREIako ne postoji eksplicitna namera za loš tretman, kombinacija prevelikog broja kori-snika, malobrojnog osoblja i nedostatka stimulacije i smislenih aktivnosti... dovodi do toga da se životni uslovi u instituciji mogu smatrati nečovečnim i ponižavajućim postu-panjem. CPT, 2009.

konferencija IZI VelikiMali i MDRI (2009. godina)

16

U 2009. godini, objavljen je izveštaj Evropskog Komiteta za prevenciju tortu-re, koji detaljno dokumentuje zabrinjavajuće stanje u institucijama. Slede ga izve-štaj Specijalnog izvestioca za pitanja torture i izveštaj Evropskog Komesara za ljud-ska prava, koji se u svojoj izjavi iz septembra 2009. godine dotiče zabrinjavajućeg položaja osoba sa intelektualnim teškoćama u celoj Evropi, nazivajući ovaj problem „zanemarenom krizom u oblasti ljudskih prava“.

SAOPŠTENJE KOMESARA ZA LJUDSKA PRAVA SAVETA EVROPEZanemarena kriza u oblasti ljudskih prava: osobe sa intelektualnim teškoćama su još uvek izložene stigmatizaciji i isključivanju– Osobe sa intelektualnim teškoćama predstavljaju jednu od najmarginalizovanih grupa.

Čak i danas, sa njima se postupa nehumano u različitim zemljama, čak i u Evropi. Oni imaju ograničene mogućnosti da se zalažu za svoja prava što je doprinelo da situacija u kojoj se nalaze preraste u skrivenu krizu ljudskih prava. Vreme je da donosioci odluka u politici prestanu da ignorišu ove ranjive građane i građanke.

– Ključno je da osobe sa intelektualnim teškoćama, kao i ostala ljudska bića, imaju zaga-rantovana osnovna ljudska prava i slobode.

– Uslovi u nekim od „domova za socijalno staranje“ su zaprepašćujući u mnogim zem-ljama širome Evrope. U ovim segregisanim institucijama nije obezbeđena adekvatna rehabilitacija, ukoliko je uopšte ima. Često se osobe sa intelektualnim teškoćama smeštaju zajedno sa osobama koje imaju psihičke tečkoće, pri čemu im se bespotrebno daju sedativi protiv njihove volje. U nekim slučajevima, oni se lišavaju slobode i treti-raju kao veoma opasni.

Na žalost, i pored svih pritisaka, sve što smo dosad videli od promena u in-stitucijama u Srbiji svodi se na poboljšanje materijalnih uslova u kojima borave korisnici/ce i zaposleni u ustanovama. Ključni problem koji se tiče tretmana dece i odraslih osoba još uvek nije dotaknut ni dve godine nakon objavljivanja izveštaja, o čemu svedoči skorašnja poseta novinarke iz Bugarske Domu u Kulini iz jula 2009. godine koja kaže: „Kada smo ulazili u sobe, koje osoblje zaista nije želelo da nam pokaže (vrata su bila zatvorena), videli smo decu vezanu za krevete ’jer su auto-agresivna’... Deca su bila vezana tipičnim belim trakama od pocepane postoljine... I na mnogim krevetima nalazili su se delovi zavoja zavezani za uglove kreveta – mo-guće od prethodnih vezivanja... Naravno, deca koja su bila ’sposobnija’ dobijala su mnogo bolju negu... Bila sam šokirana odsustvom bilo kakvih aktivnosti za odrasle u instituciji. Posle ručka muškarci su bili sakupljeni u sobu i... ništa.“11

11 By Yana Buhrer Tavanier, http://dumpinggroundsforpeople.wordpress.com/read-the-investigation/shorter-version/

17

PREPORUKE KOMITETA UN ZA PRAVA DETETAMučenje i nehumane ili ponižavajuće kazne ili postupci– Komitet pozdravlja napore uložene u cilju otklanjanja nedostataka kada je reč o sta-

ranju o štićenicima u Specijalnom zavodu za decu i omladinu u Stamnici „Dr Nikola Šumenković“. Komitet i dalje izražava zabrinutost zbog tretmana dece sa invaliditetom u određenim ustanovama za socijalno staranje, gde se kako je navedeno deca izlažu dugotrajnim i ozbiljnim oblicima sputavanja i izolovanja što se može podvesti pod zlo-stavljanje ili, šta više, mučenje.

– Komitet daje preporuku da država ugovornica preduzme sve neophodne mere u cilju konačnog ukidanja takvih praksi koje se u nekim ustanovama primenjuju prema deci sa invaliditetom a koje se mogu definisati kao zlostavljanje ili mučenje, kao i da in-tenzivira napore kojima će se rešiti uzroci i sprečiti ozbiljno ili produženo sputavanje i izolacija dece. Komitet, takođe, daje preporuku da se usvoje zakonske mere kako bi deca žrtve ovakvih praksi bila obeštećena i rehabilitovana, i kako bi se obezbedila sistematska obuka zdravstvenih i socijalnih radnika o ljudskim pravima koja imaju deca sa invaliditetom.

PREPORUKE KOMITETA UN PROTIV TORTURETortura i invaliditet– Komitet beleži priznanje države da se u nekim institucijama primenjuje loš i neadek-

vatan tretman i izražava zabrinutost zbog izveštaja koji govore o tretmnanu dece i odraslih sa mentalnim ili fizičkim teškoćama, naročito kada je reč o zatvaranju i dugotrajnom sputavanju koji se koriste u institucijama socijalne zaštite za osobe sa mentalnim teškoćama i psihijatrijskim bolnicama, i koji mogu prerasti u mučenje ili okrutno, nečovečno i ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje. Komitet i dalje izražava zabrinutost zbog toga što nisu pokrenuta istraživanja koja se odnose na tretman osoba sa invaliditetom u institucijama koji se može okarakterisati kao tortura ili nečovečno ili ponižavajuće postupanje.

– Država ugovornica treba da: a) pokrene socijalne reforme i sistem alternativnih službi podrške u zajednici, para-lelno sa procesom deinstitucionalizaciju osoba sa invaliditetom, i pojača profesionalnu obuku u socijalnim ustanovama za osobe s invaliditetom i psihijatrijskim bolnicama b) ispita navode o torturi ili okrutnom, nečovečnom i ponižavajućem tretmanu ili kažnjavanju nad osobama s invaliditetom u institucijama.

18

PRAVNI OKVIR

Ustav Republike Srbije12, propisu-je da će opšteprihvaćena pravila

međunarodnog prava i ratifikovani međunarodni sporazumi činiti sa-stavni deo pravnog sistema u Republi-ci Srbiji i da će biti direktno primenji-vani.13 Vlast u Srbiji je zasnovana na poštovanju ljudskih prava i socijalne pravde, principima demokratskog društva, ljudskih i manjinskih prava i sloboda, i poštovanju evropskih prin-cipa i vrednosti.14

Nadalje, Ustav zabranjuje direktnu i indirektnu diskriminaciju po bilo kom osnovu“ uključujući „mentalne ili fizičke poteškoće….“15

Srbija je ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima16, Međunarod-ni pakt o građanskim i političkim pravima17, Međunarodni pakt o ekonomskim i socijalnim pravima18, Konvenciju o pravima deteta19, i Konvenciju UN protiv mu-čenja i drugih okrutnih, nehumanih i ponižavajućih postupaka i kazni20.

U maju 2009. godine Srbija je ratifikovala Konvenciju o pravima osoba s in-validitetom, čime se obavezala da usaglasi domaće zakonodavstvo sa odredbama Konvencije, kao i da poštuje i ispunjava njene odredbe.

12 Službeni glasnik 98/2006 13 Član 16. stav 2. Ustava14 Član 1. Ustava15 Član 21. Ustava16 ECHR – European Convention on Human Rights17 ICCPR – International Covenant on Civil and Political Rights18 ICESCR – International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights19 CRC – Convention on Rights of Child20 CAT – Convention Against Torture

„Širom sveta dokazano je da osobe sa mentalnim teškoćama mogu voditi dos-tojanstven život u zajednici uz puno poštovanje građanskih prava, kada su za njih i njihove porodice dostupni programi i podrška. Nedostatak službi podrške narušava pravo na život, rad i lečenje u zajednici, kako to propisuju Standardna pravila UN o izjednačavanju mogućnosti osoba sa invaliditetom (Standardna pravila) i druge međunarodne pravne norme koje se tiču osoba sa invaliditetom.“(Izveštaj Mental Disability Rights International: Mučenje kao lečenje: Segregacija i izolacija dece i odraslih sa invaliditetom u Srbiji)

Inicijativa za inkluziju VelikiMali, foto Petar Opačić

19

KONVENCIJA O PRAVIMA OSOBA SA INVALIDITETOMJednako priznanje osoba pred zakonom – Države potpisnice priznaju da osobe sa invaliditetom uživaju poslovnu sposobnost na

jednakim osnovama sa drugim licima u svim oblastima– Države potpisnice preduzeže odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom

omoguće pristup podršci koja im može biti potrebna za ostvarivanje njihove poslovne sposobnosti

Zabrana torture i surovog, nehumanog ili degradirajućeg postupanja ili kazne– Niko neće biti podvrgnut torturi ili surovom, nehumanom ili degradirajućem postu-

panju ili kaznama. Naročito se ne mogu vršiti medicinski i naučni eksperimenti bez slobodnog pristanka osoba koje treba da budu podvrgnute tim eksperimentima.

– Države potpisnice preduzeće sve efektivne zakonodavne, administrativne, pravosudne ili druge mere kako bi, na osnovu jednakosti sa drugima, sprečile da osobe sa invali-ditetom budu podvrgnute torturi ili surovom, nehumanom ii degradirajućem postu-panju ili kaznama.

KONVENCIJA O PRAVIMA OSOBA SA INVALIDITETOMZaštita integriteta ličnosti– Svaka osoba sa invaliditetom ima pravo na poštovanje njenog fizičkog i mentalnog

integriteta na osnovu jednakosti sa drugima.Samostalni život i uključenost u zajednicu– Države potpisnice ove Konvencije priznaju jednako pravo osobama sa invaliditetom da

žive u zajednici i uživaju pravo izbora jednako sa drugim osobama i preduzeće efek-tivne i odgovarajuće mere kako bi olakšale osobama sa invaliditetom da u potpunosti uživaju ovo pravo, omogućile njihovu punu uključenost u zajednicu i učešće u životu zajednice...

Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom priznaje jednaka prava svim osobama sa invaliditetom da žive u zajednici, sa jednakim izborima kao ostali... i punim uključenjem i učešćem u životu zajednice .21 Konvencija doprinosi podi-zanju svesti u svetu da izdvajanje osoba sa invaliditetom iz društva, koje su inače sposobne za život u zajednici, nesporno predstavlja diskriminaciju. Ministarstvo

21 Član 19.

20

rada i socijalne politike je proglasilo Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom za jedan od „ključeva kojim ćemo mi u Srbiji otključati polje jednakih mogućnosti za sve.“

Ujedinjene Nacije priznaju da osobe koje se nalaze u institucijama imaju pra-vo na usluge rehabilitacije ili lečenja „orijentisane na očuvanje i unapređenje lične autonomije.“22 Savet Evrope je precizirao da je „[p]otrebno obezbediti postupke radne rehabilitacije, kojima bi se potpomogla integracija ovih osoba u zajednicu.“

Prema Konvenciji UN o pravima osoba sa invaliditetom , vlasti se moraju postarati da će:

…Preduzeti efikasne i odgovarajuće mere, uključujući vršnjač-ku podršku, da osobama sa invaliditetom omoguće sticanje i očuvanje maksimalne nezavisnosti, pune fizičke, mentalne, so-cijalne i radne sposobnosti, i punu uključenost i učešće u svim sferama života...23

Principi na kojima se ova Kon-vencija zasniva predstavljaju razvojne standarde medicinske brige i rehabi-litacije, a koji se odnose na osobe sa invaliditetom. Ključni princip Kon-vencije kaže da se osobama sa inva-liditetom mora zagarantovati pošto-vanje dostojanstva, lične autonomije, uključujući slobodu sopstvenog iz-bora. Programi rehabilitacije i leče-nja treba da budu osmišljeni tako da obezbede i očuvaju maksimalnu neza-visnost, punu fizičku, mentalnu, soci-jalnu i radnu sposobnost, kao i punu uključenost i učešće u svim sferama

života. Sve službe zdravstvene zaštite moraju biti dizajnirane tako „da minimiziraju i spreče dalja pogoršanje stanja.“

Možda je najvažnije to što Konvencija promoviše novo shvatanje da „postoja-nje invaliditeta ni u kom slučaju ne sme biti opravdanje za uskraćivanje slobode.“ Tako, fiksacija (vezivanje) ne predstavlja oblik lečenja, već privremenu meru koja se koristi kao poslednje sredstvo za sprečavanje neposredne opasnosti. Fiksacija se ne može smatrati oblikom medicinske neophodnosti izvan onoga što je prihvaćeno standardima Ujedinjenih Nacija i Saveta Evrope.

22 MI Principles – princip 9(4)23 Član 26. Konvencije

Inicijativa za inkluziju VelikiMali

21

ANTIDISKRIMINACIONO ZAKONODAVSTVO U SRBIJI

Srbija je 2006. godine usvojila prvi antidiskriminacioni zakon – Zakon o spreča-vanju diskriminacije osoba sa invaliditetom24.

Najvažnija načela ovog zakona su : ■ Zabrana diskriminacije osoba sa invaliditetom ■ Poštovanje ljudskih prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom ■ Uključivanje osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života na ravno-

pravnoj osnovi ■ Uključenost osoba sa invaliditetom u sve procese u kojima se odlučuje o nji-

hovim pravima i obavezama ■ Jednakost prava i obaveza

Diskriminacija i diskriminatorsko postupanje je svako pravljenje razlike, nejednako postupanje ili propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na invalidnosti ili razlozima u vezi sa njom.

Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, član 3.

Ovaj Zakon definiše diskriminaciju i diskriminatorsko postupanje, propisuje oblike diskriminacije, kao i sfere u kojima je diskriminacija osoba sa invaliditetom naročito zabranjena. Iako je prošlo već četiri godine od usvajanja Zako-na, njegova primena je još uvek nije velika. Svakako je ohrabrujuće što Za-kon postoji u našem pravnom poret-ku i što daje mogućnost sudske zaštite osobama sa invaliditetom koje su pre-trpele bilo kakvu vrstu diskriminacije.

Drugi antidiskriminacioni za-kon u Srbiji je usvojen 2009. godine, posle velike i prilično žučne javne rasprave – Zakon o zabrani diskrimi-nacije25.

24 Službeni glasnik RS br. 33/0625 Službeni glasnik RS br. 22/2009

Inicijativa za inkluziju VelikiMal, foto Mark Šnajder

22

Spada u opšte antidiskriminacione zakone jer propisuje opštu zabranu diskri-minacije, oblike i slučajeve diskriminacije, kao i postupke zaštite od diskriminacije. Njime je, po prvi put u Srbiji, uveden samostalni i nezavisni državni organ – Pove-renik/ca za zaštitu ravnopravnosti koji bi trebalo da bude izabran/a do marta 2010. godine.

Diskriminacija i diskriminatorsko postupanje označavaju svako neopravdano pravlje-nje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili nji-ma bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, ge-netskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.Zakon o zabrani diskriminacije, član 2. stav 1.

SMEŠTAJ U USTANOVU SOCIJALNE ZAŠTITE26 U SRBIJI

Iako je Nacrt Zakona o socijalnoj zaštiti na javnoj raspravi trenutno, te se može očekivati poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom u novom zakonu, trenutna

situacija u Srbiji po pitanju smeštanja dece i odraslih osoba u institucije socijalne zaštite je prilično loša i neusaglašena sa svetskim i evropskim trendovima u ovoj oblasti.

Posebno je problematično to što se dugo vremena u Srbiji, smeštaj dece i odra-slih osoba sa invaliditetom u ustanove socijalne zaštite ne posmatra kao ograniče-nje i kršenje ljudskih prava, već kao posebno pravo koje pripada svakom građaninu i građanki Srbije po osnovu socijalne zaštite.

Smeštaj u ustanovu socijalne zaštite se ostvaruje upućivanjem osobe (korisnik/ca socijalne zaštite) u odgovarajuću ustanovu u kojoj se obezbeđuje zbrinjavanje (sta-novanje, ishrana, odevanje, nega, pomoć i staranje), vaspitanje i obrazovanje, osposo-bljavanje za određene radne aktivnosti, zdravstvena zaštita, radno-okupacione, kul-turno-zabavne i rekreativno-rehabilitacione aktivnosti i usluge socijalnog rada. Ovo može biti dečiji dom, dom za stare i penzionere, dom za odrasla trajno nesposobna lica, ustanove za domski smeštaj dece i omladine sa mentalnim ometenostima.

26 Čl. 36-39. Zakona o socijalnoj zaštiti i socijalnoj sigurnosti građana (Službeni glasnik RS br. 36/91, 79/91 , 33/93 , 53/93 , 67/93 , 46/94 , 48/94 , 52/96 , 29/01 , 84/04 , 101/05 , 115/05)

23

U ustanovu socijalne zaštite može se smestiti: ■ dete bez roditeljskog staranja i dete čiji je razvoj ometen porodičnim prilika-

ma do osposobljavanja za samostalan život, povratka u sopstvenu porodicu, ili zbrinjavanja u porodici usvojitelja ili drugoj porodici, završetka redovnog školovanja, a najduže šest meseci po završetku redovnog školovanja

■ dete sa mentalnim ometenostima u razvoju (stepen umerene, teže i teške mentalne ometenosti), sa višestrukim ometenostima, dete sa autizmom, kao i dete sa telesnim ometenostima koje nema uslova da ostane u svojoj porodici, dok traje potreba za ovim oblikom zaštite

■ dete sa poremećajima u društvenom ponašanju ■ trudnica i samohrana majka sa detetom do godine dana života deteta kojoj je,

usled materijalne neobezbeđenosti, nerešenog stambenog pitanja, poremeće-nih porodičnih odnosa i sličnih situacija potrebno privremeno zbrinjavanje

■ odrasla osoba sa invaliditetom – telesnim i čulnim oštećenjima, teško hronič-no obolelo lice i lice sa mentalnim ometenostima koje nije u mogućnosti da samostalno živi u porodici zbog nepovoljnih zdravstvenih, socijalnih, stam-benih ili porodičnih prilika i lice sa poremećajima u ponašanju

■ penzioner/ka i drugo staro lice koje zbog nepovoljnih zdravstvenih, socijal-nih, stambenih ili porodičnih prilika nije u mogućnosti da živi u porodici, odnosno domaćinstvu

■ lice koje se nađe u skitnji ili mu/joj je iz drugih razloga potrebno privremeno zbrinjavanje i nadzorSmeštaj u ustanovu socijalne zaštite se vrši po rešenju centra za socijalni rad

donetog na osnovu nalaza i mišljenja stručnog tima o neophodnosti smeštaja. Ovaj nalaz i mišljenje treba da sadrži i obrazloženje da je centar blagovremeno ispitao mogućnosti i preduzeo mere da se obezbedi vaninstitucionalni oblik zaštite. Reše-nje o smeštaju u ustanovu socijalne zaštite takođe mora da sadrži obrazloženje da je, u konkretnom slučaju, to najcelishodniji oblik zaštite. Međutim, česti su sluča-jevi u kojima su rešenja centara za socijalni rad formalno ispravna i zakonita, a da ozbiljni pokušaji obezbeđivanja vaninstitucionalnog smeštaja nisu sprovedeni.

Odraslim osobama sa invaliditetom – telesnim i čulnim oštećenjima, teško hronično obolelim licima i licima sa mentalnim ometenostima, licima sa pore-mećajima u ponašanju, kao i penzionerima/kama i drugim starim licima čije su mogućnosti za samostalno življenje očuvane ili su neznatno smanjene, može se obezbediti smeštaj u ustanovu socijalne zaštite pod posebnim uslovima – zaštiće-no stanovanje. To je oblik zaštite kojim se obezbeđuju posebni uslovi življenja u stanovima namenjenim i prilagođenim za stanovanje ovih lica, a u kojima je obez-beđen stalni nadzor i mogućnost korišćenja servisnih usluga koje pružaju u stanu ustanove socijalne zaštite.

Iako je zaštićeno stanovanje mnogo bolja podrška od smeštanja u ustanovu socijalne zaštite, ova usluga je još uvek nedovoljno razvijena i predstavlja izuzetak u Srbiji.

24

SMEŠ

TAJ U

UST

ANOV

E SOC

IJALN

E ZAŠ

TITE

ZA

DUGO

TRAJ

NI SM

EŠTA

J (do

mov

e)

UKLJ

UČIV

ANJE

U ŽI

VOT L

OKAL

NE ZA

JEDN

ICE

DECA

SA

SMET

NJAM

A U

RAZV

OJU

HRAN

ITELJ

SKE

PORO

DICE

STAN

OVAN

JE U

Z POD

RŠKU

PROF

ESIO

NALN

O OS

POSO

BLJA

VANJ

E I Z

APOŠ

LJAV

ANJE

USVO

JENJ

E

ODRA

SLE O

SOBE

SA

INVA

LIDI

TETO

M

PROC

ES D

EINS

TITU

CION

ALIZ

ACIJE

25

Kao alternativa institucionalnom modelu27, u svetu i regionu se razvijaju stra-tegije deinstitucionalizacije kojima se, unutar zajednice, stvaraju uslovi za kvalitet-nu uključenost i život svih osoba sa hendikepom. Uz postojanje jasnog društvenog i političkog konsenzusa, ovaj model se može ostvariti udruženim nastojanjima sa-mih osoba sa invaliditetom, njihovih porodica, drugih članova zajednice i odgova-rajućih službi socijalne zaštite, zdravstva, obrazovanja, finansija i uprave.

Osnovni cilj ovakvog pristupa je razvijanje sistema koji će brinuti o svim oso-bama sa invaliditetom uz korišćenje resursa koji su realni i koji su ostvarivi u od-nosu na situaciju u kojoj se država nalazi. U društvima u tranziciji, kao što je i naše, postoje mnogi problemi u oblasti reformisanja socijalne zaštite, procesa transfor-macije ustanova i deinstitucionalizacije.

Centralizovan sistem socijalne zaštite, finansiranja različitih vrsta usluga i ne-razvijen sistem podrške porodicama na lokalnom nivou vodi do institucionaliza-cije (smeštaja u ustanove socijalne zaštite, tj. domove za dugotrajan, najčešće trajni smeštaj) velikog broja dece i odraslih sa invaliditetom.

Institucionalnom izolacijom krši se osnovno pravo svake osobe na život u porodici, prirodnom okruženju i maksimalan razvoj potencijala.

■ Usluge u ustanovama socijalne zaštite nisu usklađene sa stvarnim potrebama korisnika/ca i nisu u dovoljnoj meri usmerene na razvoj potencijala i osamo-staljivanje korisnika

■ Ustanove su teritorijalno i funkcionalno nedostupne, najčešće udaljene od gradskih centara što još više doprinosi izolaciji i zanemarivanju ovih osoba. Najveći broj korisnika/ca smešten je u ustanove koje su na velikoj udaljenosti od mesta stanovanja njihovih porodica.

■ Broj zaposlenih stručnjaka/kinja u ustanovama je nedovoljan i oni najčešće nisu u mogućnosti da adekvatno odgovore na potrebe svih korisnika/ca. Pro-fesionalna znanja i veštine zaposlenih su u većini slučajeva prevaziđena i ne-usklađena sa onim što se u savremenoj nauci i praksi pokazalo kao pozitivno i delotvorno. Volontiranje kao način podrške nije dovoljno razvijen, kao ni dovoljno promovisan.

■ Programi rada sa korisnicima/cama su jednolični, nepodsticajni, neodgova-rajući životnoj dobi, nestandardizovani i ne doprinose razvoju i osamostalji-vanju dece i osoba sa invaliditetom. Osmišljavanje i organizovanje slobodnog vremena ili je nekvalitetno ili potpuno izostaje.

■ Higijenski i arhitektonski uslovi u najvećem broju ustanova su neadekvatni i direktno utiče na pogoršanje zdravstvenog stanja korisnika/ca ustanova.

■ Najveći broj dece sa smetnjama u razvoju nije uključen u vaspitno-obrazovni sistem, niti ima adekvatan tretman koji bi ih osposobio za samostalan život.

27 Deo teksta preuzet iz Vodiča kroz prava dece sa smetnjama u razvoju i njihovih porodica, Veli-kiMali 2009.

26

Zbog toga, najveći broj dece sa smetnjama u razvoju, već u ranoj mladosti biva smeštan u domove u kojima ostaju do kraja života.

■ U najvećem broju ustanova živi više korisnika/ca nego što su kapaciteti usta-nove. Takođe u istoj ustanovi zajedno su smešteni i deca i odrasle osobe. Jedan od strateških ciljeva reforme sistema socijalne zaštite u Srbiji je i tran-

sformacija ustanova i rad na deinstitucionalizaciji, odnosno izmeštanju dece i oso-ba sa invaliditetom u prirodno okruženje. Praksa u našoj zemlji pokazuje da su u proces deinstitucionalizacije uglavnom uključena deca.

Reforma usluga smeštaja treba da se odvija u dva pravca: 1. preispitivanje postojeće mreže svih oblika smeštaja, uz prioritetan razvoj poro-

dičnog smeštaja2. preispitivanje vrsta i kvaliteta usluga smeštaja koje se aktuelno pružaju u siste-

mu socijalne zaštite28. Kao što je već navedeno neophodno je decentralizovati sistem i razvijati usluge

na lokalnom nivou, odnosno obezbediti veću podršku biološkim porodicama, kroz materijalna davanja, razvoj raznolikih usluga u lokalnoj zajednici (dnevni centri, stanovanje uz podršku, male kućne zajednice, „kuće na pola puta“ i sl), ali i razvijati hraniteljstvo kao model podrške deinstitucionalizaciji. Neophodno je uključivanje dece sa teškoćama u razvoju u vaspitno-obrazovni sistem, a samim tim i osposo-bljavanje za rad i kasnije zapošljavanje i samostalan život što znači da osoba ima pravo da samostalno odlučuje o vrsti i obimu podrške koja joj je potrebna.

Adekvatno zadovoljavanje potreba građana podrazumeva razvoj niza različitih usluga i programa koji podržavaju život u zajednici i obezbeđuju neodložnu zaštitu. Poboljšanje ponude i kvaliteta smeštaja usmereno je prvenstveno na razvoj mreže hraniteljskih porodica i ustanova manjih smeštajnih kapaciteta29.

Deinstitucionalizacija osoba sa invaliditetom je usmerena na ukidanje velikih institucija za smeštaj i osnivanje i funkcionisanje različitih integrisanih oblika smešta-ja, tretmana i zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Stavljanjem na raspolaganje svih javnih ustanova koje neka lokalna sredina nudi svojim članovima i osobama s težim oblicima invaliditeta, značajno bi se doprinelo humanizaciji uslova života ovih osoba.

U zemljama koje poslednjih dvadesetak godina rade na deinstitucionalizaciji, pokazalo se da je uključivanje dece sa težim smetnjama u razvoju u redovne škole, osnivanje stanovanja uz podršku u prirodnom gradskom okruženju, rad i zapošlja-vanje mladih i odraslih sa invaliditetom, znatno jeftinije od do sada praktikovanog sistema glomaznih i bezličnih ustanova zatvorenog tipa. Takođe se ističu pozitivni rezultati ovog procesa na razvoj tolerancije i prihvatanja osoba sa invaliditetom od strane osoba široke populacija. Takvi rezultati su posledica pozitivnih iskustava u međusobnoj interakciji.

28 Strategija razvoja socijalne zaštite, Vlada Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 55/05 i 71/05 – ispravka)

29 Strategija razvoja socijalne zaštite, Vlada Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 55/05 i 71/05 – ispravka)

27

LAURIE AHERN, predsednica

MENTAL DISABILITY RIGHTS INTERNATIONAL (MDRI)

Institucionalizacija osoba sa mentalnim teškoćama – ili bilo kojom vrstom smet-nji – predstavlja trajno zatvaranje osoba samo zbog njihovih teškoća/invaliditeta.

Najčešće, ovo nisu ljudi koji su počinili zločin, već su to uglavnom deca koja su rođena sa Daunovim sindromom, cerebralnom paralizom ili epilepsijom ili su to odrasle osobe koje imaju mentalne teškoće ili simptome. Objektivni nalazi istraži-vanja govore da u oba ova slučaja, trajno zatvaranje i segregacija iz društva ni na koji način ne pomaže u habilitaciji i oporavku već je, zaista, veoma štetno i opasno za osobe koje su segregisane. Pored toga, skladištenje dece i odraslih zbog teškoća i/ili invaliditeta i njihovo odvajanje iz zajednice predstavlja kršenje međunarodnih akata o ljudskim pravima i konvencija:

Sva ljudska bića rođena su slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima...Univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima, Član 1.

Zemlje ugovornice priznaju da dete sa mentalnim ili fizičkim invaliditetom treba da uživa ispunjen i pristojan život, u uslovima koji obezbeđuju dostojanstvo, promovišu samostalnost i podstiču detetovo aktivno učešće u društvu.

Konvencija o pravima deteta, Član 23. stav 1. Zemlje ugovornice priznaju svim osobama sa invaliditetom jednaka prava na

život u zajednici, sa podjednakim izborima... i njihovim punim učešćem u zajednici...Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, Član 19.

Deinstitucionalizacija osoba s invaliditetom je u SAD započela pre 40 godina. Bilo je nekoliko ključnih faktora koji su je omogućili:

■ usvojeni su zakoni koji su omogućili nove načine finansiranja službi koje su predstavljale alternativu institucionalizaciji

■ otkriveni su novi lekovi koji su omogućili bolju kontrolu simptoma i ponašanja ■ razotkriveni su stravični uslovi u institucijama što je dovelo do toga da se

donose presude u kojima se navodi da institucije ne mogu da pruže odgova-rajuću negu u skladu sa zakonima i Ustavom, koji štite prava svih građana i građanki SAD. Pored toga, okupio se veliki broj roditelja koji su želeli da svoju decu zadrže

kod kuće i uključe ih u zajednicu. Oni su oformili organizacije koje su zastupale i borile se za reforme. Na kraju, osobe s invaliditetom su se, takođe, organizovale i počele da zastupaju svoje interese u politici koja je uticala na njihove živote.

Mislim da će Srbija verovatno proći kroz sličan proces onome koji smo mi u SAD prošli pre dosta godina. Mora postojati politička volja da se zaštite prava svih građana i građanki Srbije, naročito osoba s invaliditetom. Novac se mora preusme-riti od institucija ka službama podrške i brige u zajednici. Možda će najveći izazov biti u promeni stavova koji održavaju stigmu i diskriminaciju prema osobama s in-

28

validitetom, a naročito prema osobama sa intelektualnim ili mentalnim teškoćama. Obrazovanje je ključno i ono, na primer, treba da pomogne ljudima da razumeju da osobe sa mentalnim teškoćama nisu same po sebi opasne – zapravo, istraživanja pokazuju da su ove osobe pre žrtve nego počinioci/teljke nasilja. Lekari moraju pružiti podršku porodicama koje imaju dete sa smetnjama u razvoju umesto da ih ohrabruju da zaborave na dete i osude ga na život u instituciji. Škole i druga javna mesta moraju prihvatiti i uključiti decu i osobe s invaliditetom u zajednicu, čineći ih vidljivim umesto nevidljivim u društvu.

INTERVJU: CRISTINA ROCCELLA, trenutno predstavnica UNICEF-a u Jermeniji,

ekspertkinja i dugogodišnja konsultantkinja UNICEF-a i Cooperazione Italiana

Možete li da nam ispričate Vaše iskustvo sa deinstitucionalizacijom u Italiji i drugim državama?

U Italiji je proces deinstitucionalizacije započet davno, 50-tih godina, kada je Vlada osnovala prve komisije da istraže slučajeve dece u sirotištima, jer se smatralo da uslovi institucionalnog smeštaja narušavaju dobrobit dece i da deca traba da rastu u porodici. Reforme su ubrzane kasnih 70-tih kada su usvojena dva zakona koja su naložila zatvaranje psihijatrijskih bolnica i potpunu inkluziju dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole.

Snažan razvoj usluga podrške u zajednici, uz saradnju javnih službi i volonter-skih grupa, motivisanih snažnim verovanjem da zajednica treba da brine o svojim članovima/cama i da adekvatno odgovara na njihove potrebe, podstakli su drastič-no smanjenje broja dece u rezidencijalnim institucijama.

Snažna podrška hraniteljskim porodicama, kao i pojačana podrška biološkim porodicama – kroz razvoj saradnje i službi podrške koje pokrivaju ceo životni ci-klus – učinili su svoje.

Naglasak je bio, i još uvek jeste, na tome da je dužnost porodice da brine o detetu, i to ne samo o njegovim/njenim pravima – porodice koje nemaju uslova da detetu pruže adekvatnu negu lišavaju se roditeljskog prava, sudskom odlukom postavljaju se novi staratelji kako bi se detetu osigurala maksimalna zaštita, čak i kada je to za ograničen vremenski period.

Rođena sam i odrasla u ovakvom okruženju, tako da su za moju generaciju ove vrednosti unapred date. Danas, čak i da je moguće pronaći porodice i grupe koje traže ponovno otvaranje psihijatrijskih bolnica, u Italiji nećete čuti, od bilo koga, zahtev da se umanji inkluzija dece sa smetnjama u razvoju.

U drugim okruženjima i okolnostima sa kojima sam se srela tokom svog pro-fesionalnog iskustva – bez obzira na geografski položaj ili razumevanje principa

29

deinstitucionalizacije – ističu se ideje koje su bile zastupljene u Italiji 50-tih godina, i kada je reč o postojećim servisima i kada je reč o javnom mnjenju. Snažno ve-rujem da će se, vremenom, u svakoj zemlji definisati sličan put, za dobrobit dece, naročito dece sa smetnjama u razvoju.

Ima li još uvek institucija u Italiji?

Krajnji rok za potpuno zatvaranje rezidencijalnih ustanova za decu je, po zakonu, bio 31. decembar 2006. Danas, deca bez roditeljskog staranja mogu biti smeštena u porodične zajednice (koje smeštaju najviše 11 dece, od kojih ni jedno nema ispod 7 godina) samo za najkraći period koji je potreban da se pronađe drugo rešenje – povratak u biološku prorodicu ili smeštaj u hraniteljsku porodicu.

Šta je po Vama najvažnije za dostizanje takve situacije?

Od ključnog je značaja da se posveti velika pažnja zaštiti dece, uspostavljajem od-govarajućih sudova i efikasnoj primeni zakona: roditelji i pravni zastupnici (uklju-čujući socijalne radnike, ukoliko se tako odluči) lično su (i krivično) odgovorni za zaštitu deteta, i direktno odgovaraju pred sudom. Napuštanje i zanemarivnje smatraju se ozbiljnim zločinima, zajedno sa zlostavljanjem.

Kao rezultat naprednih shvatanja, među građanima/kama je opšte prihvaćena potreba da se deca zaštite i da se omogući njihova inkluzija u društvo, što je naročito naglašavano u 70-tim godinama, ali je takođe podstaknuto zakonskim odredbama.

Kako Vam izgleda situacija u Srbiji?

I na nivou vlasti i na nivou civilnog drustva postoji razumevanje vrednosti i prin-cipa koji stoje u osnovi procesa deinstitucionalizacije, što ukazuje da ovaj proces u Srbiji napreduje u obećavajućem pravcu.

Međutim, kao i svuda, još uvek su u sistemu (razumljivo) veoma vidljivi snaž-ni „konzervativni“ otpori i potreban je veoma jak podsticaj da dovede do pravog ubrzanja procesa.

Uspostavljanje drugačijeg zaštitničkog okruženja za decu zahteva hrabrost za suočavanje sa novim problemima, i neophodnu fleksibilnost da se, ukoliko je po-trebno, brzo i adekvatno reaguje na probleme koji se budu javljali.

Činjenica da je ovde reč o mladim životima opravdava opreznost ključnih ak-tera; ipak, pozitivna iskustva hrabrih NVO, kao i iskustva iz ostalih zemalja, pred-stavljaju dovoljan razlog da se nastavi u tom pravcu.

Kako Vam izgledaju uslovi u domovima za decu u Srbiji, s obzirom da ste imali priliku da ih posetite?

Uslovi u institucijama za decu u Srbiji koje sam ja posetila bolji su nego u nekim drugim zemljama koje sam imala prilike da vidim. Ipak, snažno verujem da čista

30

posteljina, bolja hrana ili lepo uređen prostor nisu faktori koji će doprineti prome-nama u životu ove dece.

Život u instituciji je tako organizovan da nije moguće odgovoriti na indivi-dualne potrebe svakog deteta. I koliko god je osoblju stalo do dece, ono nije u mo-gućnosti da pruži ljubav i pažnju koji su potrebni svakom detetu da postigne svoj maksimalni razvoj. Uopšteno, ne volim da okrivljujem osoblje u institucijama gde je većina njih posvetila život deci na najbolji mogući način.

Okruženje u zatvorenim institucijama je samo po sebi štetno za decu, jer ih pre svega, izoluje od spoljašnjeg sveta i slabi njihove veze sa porodicom i zajedni-com, čak i kad one postoje.

Šta ne smemo da zaboravimo kada pričamo o deinstitucionalizaciji?

Pored toga što sam već rekla, mislim da ne treba da zaboravimo da je ovakvom procesu potrebno određeno vreme da se ustali u društvu, i da se omogući uspostav-ljanje stalnih, održivih i trajnih rešenja.

Pritisci donatora i drugih međunarodnih aktera su u nekim slučajevima dove-li do naizgled adekvatnih rešenja, koja nisu rešavala suštinu problema.

Ukoliko pokušamo da se stavimo u položaj dece koja su centralna u ovom procesu, odmah bismo shvatili da je naša dužnost da pronađemo rešenja koja će omogućiti najviši i najstabilniji nivo zaštite koji ova deca zaslužuju.

Imate li neki savet za nas?

Jedini savet koji bih, na osnovu svog iskustva, mogla da podelim sa vama je da ne budete obeshrabreni preprekama na koje budete nailazili tokom ovog procesa i da nastavite da prikupljate resurse i podršku koji će p(o)državati proces deinstitucio-nalizacije.

Izolacija i usamljenost koju podnose deca u rezidencijalnim institucijama je jedno od najgorih iskustava kojima jedno dete može da bude izloženo tokom naj-važnijeg životnog doba. Mogućnost da se pronađe topla porodica za svu ovu decu je dovoljna motivacija da nastavimo i ojačamo svoje napore. Svi zajedno. Želim vam sve najbolje.

ELIZABETH BAUER, predstavnica Školskog odbora države Mičigen i članica

Upravnog odbora Mental Disability Rights International, i sama majka osobe sa

smetnjama u razvoju, jedna od osnivačica pokreta roditelja za zalaganje za prava

osoba sa smetnjama u razvoju u SAD.

Verovanje:

Da su svi ljudi vredni. Da svi ljudi mogu rasti i razvijati se. Da svi ljudi mogu živeti u okviru zajednice sa podrškom potrebnom za njihov razvoj.

31

U državi Mičigen usvojili smo Princip normalizacije formulisan od strane Bengt Nirje koji u osnovi kaže da bi ljudi trebalo da žive, uče i deluju/igraju se u okruženjima koja su vrednovana od strane opšte populacije i koja su tipična za lokalnu zajednicu.

Plan:

Treba da postoji specifičan akcioni plan. Ko će se gde preseliti, kada, i kakva će po-drška biti potrebna. Ko će razviti službe čije će usluge osobe koristiti u okviru zajed-nice. Mi smo imali individualne planove sa vremenskim okvirima za svaku osobu. Takođe je značajno od početka omogućiti izmeštanje osoba sa najvećim teškoćama. Nije korisno najpre izmestiti sve ljude koje je najlakše smestiti i onda, na kraju, imati veliki broj ljudi sa kombinovanim smetnjama i u teškom stanju ostavljene u instituciji. Svako može živeti u okviru zajednice sa odgovarajućom podrškom. 

Prestati sa prijemom:

Dok planirate da ljude vratite nazad u zajednicu, prestanite sa prijemom kako biste zapravo činili napredak ka zatvaranju (ili smanjenju broja – prim.prev.) institu-cija. Među stvarima koje su pomogle bile su: zahtev da sva deca imaju pravo na redovno obrazovanje (Akt o obrazovanju osoba sa hendikepom), službe podrške i olakšice za porodicu, olakšice pri usvajanju i druge beneficije koje su promovisale ostanak dece u porodičnom okruženju (biološka porodica ili usvojiteljska) u okvi-ru zajednice. Kada su osobe prestale da pristižu u institucije, izlazak iz njih postao je mnogo izvodljiviji.

Plan u slučaju otpora:

Članovi/ce zajednice mogu pružati otpor useljavanju osoba sa hendikepom u nji-hovu zajednicu. Mora postojati program edukacije. Iz mog iskustva samo učestvo-vanje ljudi i pružanje mogućnosti da budu saslušani, kao i da oni aktivno slušaju, smanjuje njihovo protivljenje. Takođe, od velike pomoći je i pružanje kvalitetnih usluga i efikasnost u odgovaranju na njhove pritužbe. 

Roditelji osoba smeštenih u institucijama mogu se protiviti iseljenju. Oni se obično boje promena. Oni žele da znaju da će njihovo dete zauvek imati sigurno mesto za život. Takođe je traumatsko za mnoge roditelje to što mogu osećati da je njihova odluka da svog člana porodice koji ima smetnje smeste u instituciju bila „loša“ odluka i da su oni viđeni kao „loši“ ljudi. Bitno je pokazati da su mnogi ljudi učinili najviše što su mogli u skladu sa savetima stručnjaka, i da oni nisu „loši“ ljudi. Da ponovim, aktivno slušanje njihovih briga i pomoć u susretanju sa ostalim roditeljima koji pozitivno gledaju na izmeštanje iz institucija, može biti od velike pomoći.

Zaposleni se mogu protiviti promeni, jer ona može značiti gubitak posla. Sprovodili smo treninge sa brojnim osobljem kako da formiraju sopstvene NVO i

32

počnu da nude usluge u okviru zajednice. Danas, kada nema više ustanova u Miči-genu, mnoge značajne pružaoce usluga u okviru zajednice predstavlja upravo bivše osoblje institucija. Takođe smo ohrabrivali i podržavali usvajanje i druge načine kako da ljudi ostvare značajne uloge čak i kada poslova u okviru institucija više nije bilo.

Finansiranje:

Novac mora slediti osobu. Sredstva namenjena ovim osobama u okviru institucija moraju biti raspoloživa za njih i u zajednici. Kako se sistem zajednice u Mičigenu razvijao, država je prebacivala sve više odgovornosti i ovlašćenja lokalnim služba-ma i vlastima. Na kraju, država je prebacila sva sredstva lokalnim vlastima i podigla troškove smeštaja u državnim ustanovama. Uskoro, lokalne vlasti su shvatile da one za taj novac mogu pružiti kvalitetne usluge u okviru lokalne zajednice, umesto da ljude šalju u državne institucije.

Finanansiranje uvek pokreće praksu. Ukoliko preusmerite tok finansiranja na lokalnu zajednicu, uspeh će biti mnogo veći.

Trauma prilikom premeštanja:

Čak i kada se ljudi sele na lepše mesto, postoji izvesna doza trauma u njihovom iskustvu. Veoma je važno minimizirati je. Pokušajte da ne preseljavate ljude više puta u privremena boravišta. Sačekajte da stalno boravište bude spremno i onda im dozvolite niz probnih poseta, npr. popodnevni odlazak na čaj, ostajanje preko noći i sl. Postepeno upoznavanje sa novim okruženjem rezultira mnogo većim zadovolj-stvom sa preseljenjem.

Planiranje službi:

Osoba sa hendikepom bi trebalo da bude u središtu plana. U slučajevima teškog invaliditeta, u tome može pomoći advokat. Plan mora zadovoljiti potrebe i želje osobe. Mi to zovemo planiranje usmereno na osobu i na dokumenta kojima se to postiže možete naći na sajtu www.michigan.gov/dch.

Komunikacija:

Zaista je veoma važno da svi uključeni, od štićenika/ca i njihovih porodica, do osoblja u institucijama i zajednice, imaju kompletne i tačne informacije u svakom trenutku. Glasine se lako šire u situaciji kada je zatvaranje institucije u pitanju i re-akcije ljudi na takve glasine mogu biti vrlo ometajuće. Kada smo zatvarali Centar u Plimutu (Plimuth) imali smo osobu za kontrolu glasina. Glasine su proveravane od strane te osobe, koja bi utvrđivala i pružala činjenice kada glasine nisu bile tačne. To je pomoglo da se smanji nervoza i strepnja svih uključenih.

33

IMITACIJA DEINSTITUCIONALIZACIJE30

YANA BUHRER TAVANIER, novinaraka iz Bugarske, dobitnica nekoliko pre-stižnih novinarskih nagrada31, aktivistkinja Bugarske aktivističke alijanse (Bul-

garian Activist Alliance), koja je kao stipendistkinja Balkanske mreže za novinar-sku izuzetnost tokom 2009. godine istraživala kršenje ljudskih prava, zlostavljanje, nehumano i degradirajuće postupanje prema osobama sa mentalnim i intelektual-nim invaliditetom u Bugarskoj, Rumuniji i Srbiji.

Aktivisti za ljudska prava smatraju da koncept institucionalizacije, koji uklju-čuje segregaciju ljudi i njihovo isključivanje iz društva, predstavlja očigledno kr-šenje ljudskih prava. Nedavno usvojena Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom predstavlja prvi pravno obavezujući dokument koji osoba-ma sa invaliditetom eskplicitno garantuje pravo da žive i budu uključeni u zajed-nicu . Dalje, član 19. Konvencije zahteva od država da „preduzmu efikasne i odgo-varajuće mere koje će omogućiti osobama sa invaliditetom da u potpunosti ostvare ovo pravo i punu uključenost i učešće u životu zajednice“. Rumunija i Bugarska su potpisale Konvenciju, dok ju je Srbija i ratifikovala. „U Evropi se više od 1,2 miliona osoba sa invaliditetom nalaze segregisane u rezidencijalnim institucijama. Član 19. jasno kaže da smeštajući osobe sa invaliditetom u institucije vlasti krše naša ljudska prava. Veoma je važno da se odmah preduzme akcija koja će nam osigurati da, kao i ostali građani, budemo deo društva i ponovo preuzmemo kontrolu nad svojim životima“, kaže Džon Evans (John Evans), jedan od osnivača Evropske koalicije za život u zajednici (European Coalition for Community Living) koja okuplja brojne aktere u ovoj oblasti.

Neophodnost reformi na ovom polju već godinama je predmet međunarod-nog pritiska. Osnovni smer je već duže vreme poznat. On se zove deinstitucionali-zacija. U principu, ovaj proces bi trebalo da funkcioniše na dva nivoa – treba razviti mrežu usluga koje se pružaju u zajednici (poput dnevnih boravaka, zaštićenog sta-novanja itd.) što bi sprečilo ulazak ljudi u institucije ili pomoglo da iz njih izađu. U isto vreme, potrebno je pripremiti ljude u institucijama za život van njih – pružajući im odgovarajuću negu, terapiju i socijalnu rehabilitaciju.

Sve tri navedene zemlje su jasno istakle svoju posvećenost, i napori postoje. Ali, imajući u vidu strahovito stanje u kojem se nalaze korisnici/ce institucija koje sam obišla tokom ovog istraživanja, jasno je da to nije dovoljno.

30 http://dumpinggroundsforpeople.wordpress.com/31 „Paniza“ nagrada za novinarsku izuzetnost (2002), nagrada za najbolji istraživački članak (Guard-

ian fondacija  2005), nagrada ‘Dimitar Peshev’ za etničku i religijsku toleranciju u novinarstvu (2006), kao i nagrada bugarskog UNHCR za novinarsku izuzetnost u izveštavanju o izbeglicama (2007).

34

Prema navodima Inicijative za mentalno zdravlje Otvorenog društva (Open Society Mental Health Initiative) problem je u tome što „nijedna nova članica Evropske Unije ne poseduje konkretne planove ili mehanizme finansiranja za ra-zvoj mreže alternativa u vidu usluga u zajednici“, iako „desetine hiljada osoba sa mentalnim teškoćama još uvek živi u institucijama“.

Direktori/ke lokalnih servisa – poput Dnevnog centra „Naša kuća“ u Beogra-du u Srbiji, ili Fondacije „Pentru Voi“ u Temišvaru u Rumuniji, kažu da lokalne vlesti ne čine dovoljno kako bi obezbedile podršku alternativama institucionalnom smeštaju.

U svom skorašnjem izveštaju, Bugarski helsinški odbor (BHC) govori o lošem kvalitetu i neefikasnosti socijalnih usluga u državnim specijalnim institucijama; nedovoljna sredstva i neefikasno upravljanje novcem; nedostatak servisa u zajedni-ci, kao i nerazumevanje značaja reforme od strene vlasti.

Bugarsko Ministarstvo za socijalna pitanja izjavilo je da će se reforme nastaviti „uspostavljanjem većeg broja lokalnih servisa, ali i premeštanjem postojećih insti-tucija u nove, moderno opramljene objakte u gradovima, sa dovoljno osoblja da se obezbedi odgovarajuća nega. Neke od institucija će biti zatvorene, dok će kapacitet ostalih institucija biti smanjen“.

Prema podacima ovog ministarstva, 2009. godine je desetoro ljudi izašlo iz institucije i smešteno u zaštićeno stanovanje. Međutim, 1.300 osoba se nalazi na listi čekanja za prijem u institucije. BHC naziva vladinu politiku „imitacijom de-institucionalizaciju“ – Komitet navodi da nema „prestanka ulaženja“, niti „širom otvorenog izlaza“.

INTERVJU: NATAŠA MILOJEVIĆ, psihološkinja, stručna saradnica IZI VelikiMali

NEKA DECA SE NE IGRAJUIskustva iz posete domu Stamnica

Tokom 2006. godine na poziv direktora Ivice Stevića psihološkinja Nataša Mi-lojević, koordinatorka programskih aktivnosti u Inicijativi za inkluziju „Veli-

kiMali“, posetila je u nekoliko navrata Specijalni zavod za decu i omladinu „Dr Nikola Šumenković“ u Stamnici. O svom odlasku u ovu ustanovu i prvim utiscima na početku razgovora kaže:

– Do posete Stamnici došlo je na inicijativu naše koleginice Dragane Ćirić-Milovanović, koja je tada radila za „People in need“. Ona je tadašnjem direktoru predložila da nas pozove u posetu kako bismo zaposlenima predstavili svoj pristup u radu sa decom. Sa još nekoliko aktivista i aktivistkinja Inicijative za inkluziju

35

„VelikiMali“ odlazila sam, volonterski, nekoliko puta subotom u Stamnicu. Provodili smo tamo otprilike oko pet sati, igrali smo se sa decom izvodili ih na igralište, pomagali im prilikom obedovanja, družili i upoznavali...Od-lazak u Stamnicu je moj prvi odlazak u instituciju za smeštaj osoba sa inte-lektualnim teškoćama. Iako sam sebe, zbog dugogodišnjeg rada sa decom sa smetnjama u razvoju i upoznatosti sa stanjem u institucijama, u kojima ne možete da očekujete ništa lepo ni pozitivno, naterala da se ne iznenađu-jem, bilo je to ipak šokantno iskustvo. Prvi utisak je da institucije tog tipa liče na psihijatrijske ustanove. Pred očima vam iskrsavaju deca, mladi i odrasli u dronjavoj, rasparenoj garderobi. Vidite decu koja nemaju zube, čija je lična higijena na niskom nivou, obuvena su u nezapretlane ci-pele dva broja veće, neka su i u cipelama koje nemaju pertle, pri čemu je leva cipela na desnom stopalu i obrnuto, ošišana do glave ili sa nekim „muškim“ frizuricama, bez obzira na pol i individualne razlike. Dakle, upravo onako kako ljudi zamišljaju ludnice, s tom razlikom što ovde imate i decu.

Opisujući reakciju dece na njihov dolazak, naša sagovornica kaže da je upe-čatljiva bila brzina kojom se ta vest proširila po Zavodu.

– Svi su odjednom dotrčali i okupili se oko nas, želeći da saznaju ko smo i zašto smo došli. Već u prvom kontaktu sa nam postavljali pitanja lične prirode, kao što su: „Gde živiš?“, „Da li imaš brata ili sestru, mamu, tatu?“, „Čija si ti mama?“. Zatim su usledile njihove priče i sećanja vezana za porodicu. To se u psihologiji opisuje jednim grubim terminom koji ima negativnu konotaciju – „lepljiva deca“. Taj termin se u struci koristi kako bi se ukazalo na preteranu potrebu za kontaktom, a gubi se iz vida da se u stvari radi o deci koja su nažalost najčešće lišena kontakta i komunikacije od najranijeg detinjstva... Zatim je usledilo ono što je neminovnost prilikom takvih poseta, a to je da vas direktor ili zaposleni povedu u obilazak usta-nove. Razgledali smo prostorije i to je ono što predstavlja sledeći loš utisak. Odlazili smo sa odeljenja na odeljenje, iz sobe u sobu, sretali decu koja su trčala za nama i sa kojom u tom trenutku možete da ostvarite samo površan kontakt. Zavod u Sta-mnici, kao,uostalom, i veliki broj drugih institucija, spolja izgleda veoma pristojno. To su uređene zgrade, koje imaju i svoje parkove i međuprostore, ali u unutrašnjim prostorijama se oseća smrad, jer u takvim uslovima ne može da se postigne zado-voljavajući nivo higijene. Ne možete a da se ne zapitate kako neko može da boravi, živi i radi u takvim uslovima Još jedna stvar koju primećujete je da deca, mladi i odrasli provode dan bukvalno ne radeći ništa. Postoje grupice koje sede po svojim ćoškovima, vi prođete, oni vam mahnu, čak ni ne ustaju da se sa vama pozdrave i uspostave kontakt – naglašava Nataša.

poseta Stamnici, Inicijativa za inkluziju VelikiMali

36

Ona ističe da je nakon početnog „zamrzavanja“ pred slikom koja ju je sačeka-la, pokušala da uradi nešto smisleno i da ostvari ono zbog čega je došla.

– Cilj nam je bio da dođemo i da se igramo sa tom decom. Iako smo pretpo-stavljali kakva je sitacija, osmislili smo, moram da priznam prilično naivno, neke igre u koje smo želeli da ih uključimo. Onda smo shvatili da se oni na taj način ni-kada nisu igrali. Njihova prva reakcija je da vide ono što imate, da to uzmu i opipa-ju, upoznaju. Pri sledećim susretima već su postojala očekivanja, pa smo mogli da igramo igre kao što su ringe – raja sa padobranom, dobacivanje loptom, klackalice. To je bilo predivno, ali u isto vreme i zabrinjavajuće, jer shvatate da se veliki broj dece uopšte ne igra. Videli smo prostorije u kojima deca provode mnogo vremena, u njima je uključen televizor na kojem se najčešće emituje narodna muzika. Tu je i veliki broj gumenih i „dlakavih“ igračaka, ali vi vidite, po očuvanosti, da one ne služe ničemu i da predstavljaju samo dekor. Ostale igračke su raspoređene po so-bama u kojima se sprovodi terapija, to jest stimulativni program, ali sobe u kojima deca spavaju i provode najviše vremena u toku dana su prazne. Odmah uočavate razliku u odnosu na kućne uslove gde se deca svojim igračkama igraju kada god to požele. Život dece je određen dnevnim rasporedom aktivnosti, zato što je to institucija. Kada se spava, svi idu na spavanje uključujući i decu koja su već velika za popodnevno spavanje. Zamislite dete od oko 10 godina koje kod kuće ide na popodnevno spavanje, u sred prolećnog ili letnjeg dana. Neko drugi određuje kada ćeš se igrati određenim igračkama, ići napolje... . Sve ono što sam tamo videla mogu da opišem kao tužne doživljaje. Upoznajete decu koja su kategorisana kao deca sa najtežim oblicima teškoća, jer na taj način veliki deo plaćanja institucije prelazi na teret države, a vi shvatate da bi mnoga od njih mogla da budu uključena u redovan sistem obrazovanja. Većinu njih ne posećuju roditelji, oni koje tamo rade su im sve u životu. Pri tome, ni te osobe, koje se zaista trude, ne mogu da im se dovoljno posvete, jer jedan zaposleni ili zaposlena brine o grupi od 20 do 25 dece. Problem je najočigledniji, čini mi se, za vreme obroka. Deca veoma brzo jedu, gutaju hranu, kao da se boje da će im biti oduzeta. U instituciji se i jede kada jedu svi, ne jede se u međuvremenu. Osoblje mora da nahrani decu koja ne mogu sama da jedu, ili nemaju vremena da ih uče uz podršku. Često to izgleda kao trpanje hrane u usta i pre nego što je deca sažvaću. Najjednostavnije rečeno, potresna slika. Rešenje nije u povećanju broja zaposlenih ili zalaganju za povećenje nekog komfora, kako nad-ležni misle. Ustanova u kojoj živi nekoliko stotina dece i odraslih ne može nikada, kako god uređena i dobro organizovana bila, da zameni porodično okruženje – za-ključuje naša sagovornica.

Ono što koordinatorka programskih aktivnosti u Inicijativi za inkluziju „Ve-likiMali“ označava kao upadljivo je postojanje odeljenje za decu uzrasta od 4 do 6 godina na kojima borave mališani koji se uopšte ne izvode napolje, zato što ne mogu sami da se kreću. Dečak koji je u okviru svog odeljenja jako lako i radosno uspostavljao kontakt i inicirao ga dodirom, kada je izveden u spoljnu sredinu izbe-

37

zumio se od straha. Plakao je sve vreme i ni igračke ni drage osobe nisu mogle da ga smire. Nakon ponovnog uvođenja u zatvoreni prostor, umirio se. Prema rečima Nataše Milojević to se nikako ne može okarakteristai kao uobičajeno ponašanje i pokazuje stepen zanemarenosti dece koja borave u institucijama:

– Deca u intitucijama su upravo to – zanemarena. Ono što se najviše zameralo izveštaju organizacije Mental Disability Rights International „Mučenje kao leče-nje: Segregacija i zloupotreba dece i odraslih sa posebnim potrebama u Srbiji“ je upravo priča o zanemarivanju, zlostavljanju i vezivanju. Mnogi su tvrdili da se deca samopovređuju, jer je jednostavno problem takav i ja ne mogu da verujem da neko u XXI veku ne zna da lišavanje bazične stimulacije preko dodira, glasa, mirisa i ostalih impresija o spoljnom svetu u ranom detinjstvu dovodi do autoagresivnosti i destruktivnog ponašanja. Prema istraživanjima stručnjaka i deca koja su imala porodicu, ali su bila zbog zdravstvenih problema duže hospitalizovana, počela su sa klaćenjem, samopovređvanjem, ponavljanjem stereotipnih radnji. Šta tek očekivati kada dete od rođenja smestite u instituciju? Lišeni su kontakta što dovodi do uspo-ravanja sazrevanja i rasta nekih delova neurološkog sistema. Neki od tih efekata su bespovratni. To su razlozi za najhitnije otpočinjanje procesa deinstitucionalizacije!

MONTREALSKA DEKLARACIJA O INTELEKTUALNIM TEŠKOĆAMAOsobama sa intelektualnim teškoćama, kao svim ostalim ljudima, pri-padaju elementarna ljudska prava i slobode, što je zagarantovano mnogim međunarodnim deklaracijama, konvencijama i standardima.

– Sve osobe sa intelektualnim teškoćama su punopravni građani/ke, jednaki pred zakonom, sa mogućnošću da ostvare svoja prava uz poštovanje njihovih različitosti i ostalih ličnih izbora.

– Poštovanje ljudskih prava i sloboda osoba sa intelektualnim teškoćama zahteva njihovu punu uključenost u društvo. Da bi se to ostvarilo sve osobe sa intelektualnim teškoćama moraju imati pristup obrazovanju, obuci i informacijama o svojim pravima i obavezama.

– Osoba sa intelektualnim teškoćama se ni pod kakvim uslovima ne može smatrati pot-puno nekompetentnom (nesposobnom) da donosi odluke zbog svog stanja/teškoća. Sposobnost osoba sa intelektualnim teškoćama da samostalno odlučuju može se zako-nom ograničiti samo u izuzetnim sučajevima. Svako ograničenje mora biti vremenski ograničeno, podvrgnuto redovnom praćenju i mora se odnositi samo na one specifične odluke, za koje je od strane nezavisnog i kompetentnog tela utvrđeno da osoba ima umanjenu poslovnu sposobnost.

38

ZADRŽAVANJE LICA U NEUROPSIHIJATRIJSKIM USTANOVAMA ODNOS EVROPSKE KONVENCIJE O LJUDSKIM PRAVIMA

I ZAKONA O VANPARNIČNOM POSTUPKU32 REPUBLIKE SRBIJE33

DRAŽEN BEKONJA, dipl.pravnik

Prošlo je oko šest godina od kako je Evropska konvencija o ljudskim pravima (u daljem tekstu Konvencija) postala sastavni deo domaćeg pravnog poretka i

kao takva jedna je od okosnica u procesu usaglašavanja domaćeg zakonodavstva sa komunitarnim pravom (acquis communautaire – važeće pravo u Evropskoj uniji) i poludecenijskim tekovinama razvoja ljudskih prava u okviru Saveta Evrope.

Kako je naša zemlja, na osnovu člana 57. Konvencije, stavila određene rezerve koje se tiču odlaganja primene pojedinih odredaba Konvencije do momenta uskla-đivanja domaćih propisa34 , ovaj tekst je napisan sa ciljem da se skrene pažnja na po-jedine odredbe Zakona o vanparničnom postupku (ZVP) koje se pre svega tiču dela koji se odnosi na tzv. „Zadržavanje lica u ustanovi koja se bavi obavljanjem delatno-sti u oblasti neuropsihijatrije“ bez saglasnosti lica koje se zadržava35 i njihove (ne)usklađenosti sa odredbama Konvencije i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Zakon o vanparničnom postupku pravi razliku između lica koja u zdravstve-nu organizaciju dospevaju svojom saglasnošću i lica koja u nju dospevaju bez sop-stvene saglasnosti, što startno ukazuje na različit pravni režim. Tako je članom 46. ZVP određeno da kada zdravstvena organizacija primi na lečenje neko lice bez njegove/njene saglasnosti, dužna je da ovu činjenicu u roku od tri dana prijavi sudu na svom području, te je određeno koje elemente prijava o prijemu lica mora da sadrži (podaci o primljenom licu i licu koje ga je dovelo, a po mogućstvu i prirodu i stepen bolesti itd). Ovakav postupak je predviđen i kada lice koje se saglasilo sa prijemom u ustanovu, opozove prethodno datu saglasnost za prijem, a ovlašćeno lice ili organ smatra da je potrebno njegovo/njeno dalje zadržavanje36. Postupak se

32 Sl. glasnik SR Srbije br. 25/82 i 48/88, kao i Sl. glasnik RS br. 46/95-drugi zakon33 Ovaj tekst je prvi put objavljen u Biltenu sudske prakse Prvog opštinskog suda u Beogradu, br. 15,

decembar 2007. godine34 Naime Državna zajednica SCG je prilikom ratifikacije konvencije u decembru 2003. godine stavila

četiri rezerve od kojih su još uvek na snazi dve i to one koje se odnose na primenu čl. 5 st.1 tačka C i čl. 6 st.1 i 3 konvencije u vezi sa primenom Zakona o prekršajima RS Sl. glasnik RS br. 21/90, 11/92 ,6/93, 20/93, 53/93 ,67/93, 28/94, 16/97, 37/97 ,36/98 ,44/98 ,65/2001 i to njegovih članova 75-321kao i da pravo na javnu raspravu predviđeno u čl.6. st.1 konvencije neće uticati na primenu načela da u upravnim sporovima sudovi u Srbiji po pravilu ne održavaju javne rasprave (čl.32 Zakona o upravnim sporovima- Sl. list SRJ br.45/96).

35 čl. 45-55 ZVP36 član 47. ZVP

39

u ovim slučajevima pokreće po službenoj dužnosti momentom prijave zdravstvene organizacije nadležnom sudu ili kada sud na drugi način sazna da je lice primljeno ili zadržano bez saglasnosti u zdravstvenoj organizaciji37. Postupak se vodi prema odredbama člana 38. koje važe i za lišenje poslovne sposobnosti i pretpostavlja pre-gled zadržanog lica od strane najmanje dva lekara odgovarajuće specijalnosti, koji se vrši u prisustvu sudije osim kada se obavlja u stacionarnoj zdravstvenoj organi-zaciji – što je najčešći slučaj.

Dalje je određeno da je sud dužan da po mogućnosti u roku od 15 dana od dana prijema prijave o prijemu odnosno zadržavanju lica u zdravstvenoj organi-zaciji, a najkasnije u roku od 30 dana kada to utvrđivanje prirode bolesti nužno zahteva, donese rešenje kojim će odrediti da li će se lice zadržati u zdravstvenoj or-ganizaciji. Takođe je određeno da kada sud odluči da primljeno lice bude zadržano, odredi i vreme zadržavanja, koje ne može biti duže od 1 godine38, kao i da je zdrav-stvena organizacija dužna da sudu dostavlja pisane izveštaje o zdravstvenom stanju zadržanog lica. Zakon dalje propisuje da sud može i pre isteka vremena određenog za zadržavanje u zdravstvenoj organizaciji, odlučiti o puštanju lica iz zdravstvene organizacije, ako utvrdi da se zdravstveno stanje lica poboljšava u tolikoj meri da su prestali razlozi za njegovo/njeno dalje zadržavanje39.

Sud ovo može da uradi po službenoj dužnosti ili na predlog zadržanog lica, njegovog/njenog staratelja/ke, organa starateljstva i kruga bliskih srodnika40. Uko-liko zdravstvena organizacija oceni da zadržano lice treba da ostane na lečenju i po isteku vremena određenog u rešenju suda, dužna je da 30 dana pre isteka tog vre-mena, sudu predloži produženje zadržavanja41. Takođe je određeno42 da ova reše-nja43 sud donosi na osnovu ponovnog pregleda zadržanog lica od strane najmanje dva lekara odgovarajuće specijalnosti44, a propisano je i saslušanje tog lica, ako je to moguće i nije štetno po njegovo/njeno zdravlje.

U odredbama koje se odnose na uređenje ovog postupka, naš Zakon koristi45 termin ograničenje slobode kretanja ili opštenja sa spoljnim svetom koji se svakako može uporediti (i izjednačiti) sa formulacijom sadržanom u Konvenciji46 koja se odnosi na lišavanje slobode osoba sa mentalnim teškoćama.

Dakle, jasno je da se radi o lišenju slobode lica, koje u demokratskom društvu mora biti podvrgnuto naročitim ograničenjima i proceduralnim garancijama.

37 član 48. ZVP38 član 51. ZVP39 član 52. ZVP40 član 32. ZVP, ovlašćeni su bračni drug, dete, roditelj, kao i deda, baba, brat, sestra, unuk/a – ukoliko

žive u porodičnoj zajednici sa zadržanim licem 41 član. 53. ZVP42 član 54. ZVP43 čl. 52 i 53.44 član 38. ZVP45 član 45. ZVP46 član 5. st. 1 tačka E

40

Sagledavanjem pomenutih odredbi ZVP47 dolazimo do zaključka da je kod nas faktički moguće da jedna osoba u periodu dužem od godinu dana od momen-ta zadržavanja, ne bude saslušana od strane postupajućeg sudije, odnosno, sve do momenta eventualnog produženja perioda zadržavanja na predlog zdravstvene organizacije, kada zakonodavac predviđa obavezno saslušanje. Na ovakav zaklju-čak upućuje nas naročito član 52. ZVP koji kaže „Sud može... “, što ukazuje da je zakonodavac dao diskreciono ovlašćenje sudu da odluči da li će saslušati lice nad kojim se ova mera sprovodi ili će na osnovu nalaza i mišljenja lekara zdravstvene organizacije zatvorenog tipa doneti odluku bez saslušanja lica, što je i najčešći slu-čaj. Iako ima i pozitivnih odluka u sudskoj praksi48, izgleda da ovakva arbitrernost zakonskog teksta u velikoj meri pogoduje kršenju odredaba Konvencije kao i prak-se Evropskog suda za ljudska prava, čije odluke da podsetimo, imaju precedentni karakter.

Naime još od slučaja Winterwerp vs Holland (presuda od 24. oktobra 1979. godine), koja je potvrđena i u nekim kasnijim odlukama49, Evropski sud za ljudska prava je50 nedvosmisleno stao na stanovište da se „...osnovna procesna jemstva u postupku lišenja slobode osoba sa mentalnim teškoćama moraju pružiti osobama nad kojima se ovaj postupak sprovodi.“ Ovo podrazumeva pre svega „pravo ovih lica na pristup sudu kao i mogućnost da budu saslušana lično ili ukoliko je neop-hodno putem određene forme zastupanja“51, to jest da „mentalna teškoća/bolest može dovesti do smanjenja ili promene načina upotrebe ovoga prava, ali ne može osporiti samu suštinu ovoga prava.“52

Pored ovoga, važno je napomenuti i to da je sam period zadržavanja lica u zdravstvenoj organizaciji pre donošenja sudske odluke53 , koji može trajati i do 30 dana „kada to utvrđivanje prirode bolesti nužno zahteva“, suviše ekstenzivno odre-đen i nije u skladu sa tekovinama razvoja ljudskih prava u okviru Saveta Evrope.

Sve ovo ukazuje na popriličnu anahronost zakonodavnih rešenja u pomenutoj oblasti, a uzimajući u obzir starost samog zakona54 neminovno se nameće pitanje sveobuhvatnosti rezervi koje je naša zemlja stavila na osnovu člana 57. Konvencije.

47 član 52. u vezi sa čl. 54 i 38.48 Odluka Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Os 2318/83 „Odluku o vremenu zadržavanja obo-

lelog S.K. sud nije doneo samo na osnovu mišljenja veštaka, već na osnovu brižljivo, savesno i svestrano sprovedenog postupka u smislu čl 36. i 37. ZVP (obavezno saslušanje) imajući pri tom u vidu da je smeštanjem u bolnicu S.K. praktično lišen slobode, odnosno ograničen u slobodi kretanja i opštenja sa spoljnim svetom “

49 Presudu X vs UK. 50 tumačeći odredbe člana 5. stav 1 tačka E i člana 5. stav 4 Konvencije51 Presuda Winterwerp vs Holland – www.mdac.info/resources/echr-cases...winterwerp.52 Izveštaj Evropske komisije za ljudska prava u predmetu Winterwerp vs Holland -“ ...Po mišljenju

Komisije, ѕa ovu kategoriju (mentalno oboleli) apsolutni minimum sudskog postupka je pravo pojedinca da predoči svoj slučaj i da osporava medicinske i socijalne dokaze koji su dani kao obrazloženje njegovog pritvora.“

53 član 50. ZVP54 Osnovni tekst iz 1982 godine-prim. aut.

41

Vredi napomenuti i to da je Zakon o vanparničnom postupku u vreme kada je do-net sadržavao relativno moderna rešenja kakvim se nisu mogle pohvaliti ni neke od razvijenih zapadnoevropskih zemalja, kakve su na primer proceduralne odredbe o lišenju poslovne sposobnosti (koje su danas takođe zastarele i prevaziđene), te možemo da kažemo da je naše zakonodavstvo ipak proživljavalo jedan autonomni pravni razvitak i u oblasti ljudskih prava. Problem je što zakonodavstvo Srbije nije ispratilo promene koje se dešavaju u razvijenom svetu po pitanju razvoja ljudskih prava, te je neophodna reforma našeg zakonodavstva i usklađivanje sa novim teko-vinama Evropske unije u ovim oblastima.

Na kraju kao opomena može da posluži i to da je 2005. godine Međunarod-na helsinška federacija u svom izveštaju koji je sačinjen nakon obilaska pojedinih ustanova u Srbiji, između ostalih i bolnice u Gornjoj Toponici pored Niša, navela da je registrovan značajan broj pacijenata čije zadržavanje nije „pokriveno“ odgo-varajućim sudskim odlukama, bilo da se radi o slučajevima kada je bilo potrebno da se produži zadržavanje odlukom suda ili je reč o novoprimljenim licima kod ko-jih je rok od 30 dana prekoračen. Takođe je zapaženo da se funkcija suda u velikom broju slučajeva, nažalost svodi na „pečatiranje“ bolničkih izveštaja.

Ostaje da se donošenjem novog ili temeljnim i blagovremenim izmenama po-stojećeg Zakona o vanparničnom postupku isprave zastarele odredbe koje bi mogle biti dobrna osnova brojnim tužbama pred sudom u Strazburu protiv naše zemlje, a koje bi pri ovakvom stanju stvari imale velike izglede za uspeh.

PREPORUKE ZA OMOGUĆAVANJE ŽIVOTA U ZAJEDNICI

Iz publikacije „PRAVO NA ŽIVOT U ZAJEDNICI: Ostvarivanje prava za oso-be sa intelektualnim invaliditetom u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji i

Kosovu“, Disability Monitor Initiative South East Europe, 2008

Preporuka 1: Opredeliti se za život u zajedniciDržave bi trebalo da razvijaju političke mere i zakone kako bi se pomogla tranzicija sa sistema segregisane institucionalne nege na usluge u zajednici. Takve politike bi trebalo razvijati u skladu sa pravima navedenim u Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom. Politike bi trebalo da se razvijaju uz konsultacije sa osobama sa inva-liditetom, njihovim porodicama i organizacijama koje će sprovoditi ovu tranziciju rukovodeći se uslugama zasnovanim u zajednici.

Od ključne je važnosti da ministarstva i ostala tela nadležna za zdravstvo, so-cijalnu zaštitu, obrazovanje, zapošljavanje i stanovanje rade zajedno na planiranju i sprovođenju neophodnih koraka kako bi se ostvarila ova tranzicija.

42

Preporuka 2: Preduzimanje akcija za podsticanje razvoja inovativnih i održivih usluga u zajedniciDržave bi trebalo da razmotre koje su akcije neophodne da bi se podržalo pružanje održivih usluga u zajedni-ci, posebno kako bi se obezbedilo da NVO, kao i državne agancije, imaju mogućnosti da razvijaju takve usluge.

Ovo će zahtevati niz mera kao što je revidiranje postojećih finansijskih i pravnih aranžmana koji su osmišljeni oko institucionalne nege i uklanjanje svakog ograni-čenja razvoju usluga u zajednici.

Preporuka 3: Ažurirati procedure procenjivanja u skladu sa praksama usredsređenim na ishod i osobuProcedure za procenjivanje i dijagnostikovanje dece i odraslih sa intelektualnim in-validitetom u regionu su zastarele i treba ih reformisati. Procedure za procenjivanje bi trebalo da vode obučeni multidisciplinarni timovi. Procene bi trebalo da budu sveobuhvatne, da uzimaju u obzir prednosti i snage osobe, želje, ciljeve i intereso-vanja. Klijent/kinja i njegova/njena porodica moraju da budu aktivno uključeni u proces procenjivanja. Ovaj proces je dinamičan i ishode bi trebalo redovno evalui-rati vis-a-vis sa ciljevima pojedinca/ke.

Preporuka 4: Reformisati starateljstvo Preovlađujući sistem starateljstva u regionu dovodi do ozbiljnog narušavanja ljud-skih prava, uključujući i neosnovano zatvaranje ljudi u ustanove za trajni smeštaj,

bez prava žalbe. Sistem starateljstva bi trebalo

reformisati u sistem koji je pravno priznat i koji pruža podršku pri od-lučivanju, a koji je zasnovan na pret-postavci da ljudi imaju sposobnost da sami donose svoje odluke, zatim, da pomaže ljudima da sami odlučuju i postavlja jasne zaštitne mere kada se odluka donosi u nečije ime.

Inicijativa za inkluziju VelikiMali, Foto Petar Opačić

Inicijativa za inkluziju VelikiMali, Foto Petar Opačić

43

Preporuka 5: Usvojiti i sprovoditi obrazovnu politiku koja pruža obrazovne mogućnosti svoj deci, bez obzira na invaliditetDeca sa intelektualnim invaliditetom su i dalje segregisana u specijalnim školama gde je kvalitet obrazovanja često veoma loš. Deca sa ozbiljnijim intelektualnim smetnjama često ne-maju nikakav pristup čak ni specijal-nom obrazovanju u regionu. Mada u teoriji, deca koja su procenjenja da imaju blagu mentalnu ometenost imaju pravo na redovno školovanje, u praksi, mnoga bivaju smeštena u spe-cijalne škole. Deca sa intelektualnim invaliditetom koja žive u ustanovama često nemaju nikakav pristup bilo kakvom obliku obrazovanja.

Trebalo bi revidirati obrazovne politike i zakonodavstvo i izmeniti ih tako da sva deca sa intelektualnim invaliditetom mogu da steknu obrazovanje u svojim lo-kalnim zajednicama, uz neophodnu podršku koja će omogućiti njihovu inkluziju.

Preporuka 6: Prilagoditi mere da promovišu pristup zapošljavanju za osobe sa intelektualnim invaliditetom Postoje značajne prepreke da osobe sa intelektualnim invaliditetom dobiju plaćeni posao, kao što su nedostatak raspoložive pomoći za ljude koji traže zaposlenje i nepostojanje adekvatne podrške na samom radnom mestu, sistem starateljstva kao i visoka stopa opšte nezaposlenosti u regionu.

Trebalo bi usvojiti zakone, političke i druge mere kako bi se omogućilo oso-bama sa intelektualnim invaliditetom da se zaposle. Ovo bi trebalo da obuhvata obezbeđivanje zanatske obuke i razvijanje službi za zapošljavanje uz podršku.

Inicijativa za inkluziju VelikiMali, foto Miroslav Tanev

Države su obavezne da štite i osiguraju da se poštuju i ostvaruju sva građanska, politička, ekonomska, socijalna i kulturna prava, i osnovne slobode osoba sa intelektualnim tekoćama, u skladu sa nacionalnim zakonima i međunarodnim konvencijama, deklaracijama i standardima. Države su, stoga, obavezne da štite osobe sa intelektualnim teškoćama od preduzimanja medicinskih ili naučnih eks-perimenata bez njihove slobodno izražene volje i saglasnosti ili bilo kojeg oblika nasilja, zlostavljanja, diskriminacije, segregacije, stigmatizacije, eksploatacije, okrutnog, nehumanog i ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja.(Montreal Declaration on Intellectual Disability)

44

SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE DECE55

Iz istraživanja Pedagoškog društva Srbije i Incest Trauma centra – Beograd

Pedagoško društvo Srbije u saradnji sa Incest Trauma centrom – Beograd želi da skrene pažnju javnosti na ozbiljnost problema seksualnog zlostavljanja dece iz

perspektive dece i odraslih osoba koje su preživele seksualno zlostavljanje u detinj-stvu. Na ozbiljnost nam ukazuju prevashodno lična iskustva dece i odraslih koji su izloženi nasilju i osoba koje su im od podrške.

Neki od proseka iz statističkih podataka 1994-2004. godina ili NAJVAŽNIJE JE DATI POVERENJE ISKAZU DETETA:

■ Od 4 dece koja su seksualno zlostavljana, 3 su devojčice i 1 dečak. ■ Od 5 počinilaca seksualnog zlostavljanja dece, 4 su muškarci i 1 žena. ■ U 39.12% - počinilac seksualnog zlostavljanja je otac (najčešći vid incesta

otac-kćerka) ■ U 53.22% – počinilac seksualnog zlostavljanja je figura oca (zbirno: otac,

očuh, hranitelj, usvojitelj)Smatramo da je neophodno da Ministarstvo rada i socijalne politike Re-

publike Srbije izradi tzv. matrice procene rizika koje će se koristiti pri odlučiva-nju o poveravanju dece u hraniteljske porodice, kao i u procesu usvajanja dece. U 1.75% počinilac je bio N.N., dok je u 98,25% to bila osoba poznata detetu. Pra-vilna prevencija znači objasniti detetu da ga upravo poznata osoba, i to najčešće iz sopstvene porodice, može povrediti na emocionalan, fizički i seksualan način – i kako da tada postupi.

Ne postoji posebna geografska, socijalna, obrazovna, nacionalna i druga spe-cifičnost koja bi ukazala na žrtvu, počinioca i porodicu u kontekstu seksualnog zlo-stavljanja deteta. Važno je napomenuti da su marginalizovane društvene grupe pod posebnim rizikom da im se zlostavljanje dogodi, i to od strane većinskih grupa.

DECA U INSTITUCIJAMA – POSEBNO SKREĆEMO PAŽNJU! 10.62% celokupnog uzorka prijavljenih slučajeva u periodu septembar 2003. – septembar 2004. godine se odnosi na fizičko i emocionalno zlostavljanje dece od strane pomagača u ustanovama gde se deca nalaze na trajnom smeštaju (najčešće domovi za decu bez roditeljskog staranja, a zatim i ustanove gde su smeštena deca sa invaliditetom i tzv. specijalne škole). Takodje, jedna od identifikovanih ustanova je tranzitnog karaktera, u Beogradu, gde su česta iskustva dece mladjeg uzrasta koja su seksualno zlostavljana od strane starije dece i da deca saopštavaju da su reakcije

55 http://www.pedagog.org.rs/sexzlostavljanje.php

45

osoblja neadekvatne kako u vezi ovih situacija, tako i direktno na relaciji profesio-nalno osoblje-deca.

Smatramo da je neophodno da se Ministarstvo rada i socijalne politike Repu-blike Srbije dodatno otvori za temu zlostavljanja dece u institucijama i preduzme korake iz svojih ovlašćenja. Jednaku uključenost je važno postići od strane Mini-starstva zdravlja, Ministarstva prosvete i Ministarstva unutrašnjih poslova.

ZAKLJUČNE PRIMEDBE KOMITETA ZA PRAVA DETETA – REPUBLIKA SRBIJA56

Porodična sredina i alternativna briga o detetu

Komitet konstatuje napredak koji je Država ugovornica postigla u zakonodav-stvu, između ostalog i kroz usvajanje novog Ustava, Porodičnog zakona i mere

zajedničkog starateljstva nad decom, ali i kroz uvođenje drugih mera, kao što je osnivanje Fonda za socijalne inovacije, koje je Država ugovornica preduzela kako bi poboljšala položaj deteta pod alternativnim porodičnim staranjem i kako bi smanjila broj dece u ustanovama za smeštaj dece. Komitet takođe konstatuje da je učinjen pomak kada je reč o uslugama, i to u pravcu njihove decentralizacije i jače orijentisanosti na samu zajednicu, što bi za cilj trebalo da ima poboljšanje standar-da života koji vodi ka reintegraciji. Komitet međutim izražava zabrinutost zbog či-njenice da ne postoji sistem sistematske podrške i pružanja multisektorskih usluga roditeljima. Komitet dalje izražava zabrinutost zbog činjenice da su mere koje se preduzimaju u cilju pružanja podrške porodici i u cilju sprečavanja unazađenja po-rodičnih odnosa i posledica takvog unazađenja po decu – uopšteno uzevši slabe, a razlog za to se može naći u nedovoljnom broju dobro obučenih socijalnih radnika.

Komitet daje preporuke Državi ugovornici da preduzme sledeće korake:

a) Primeni delotvorne mere za postizanje jače podrške i bolje socijalne pomoći porodicama kreiranjem jedne sveobuhvatne i detaljne porodične politike koja će biti orijentisana na dete i koja ce omogućiti porodici da se stara o detetu u kući, u svim slučajevima gde je to moguće, i kojom će se stimulisati dobri odnosi na relaciji dete–roditelj;

b) Unapredi i intenzivira profesionalnu obuku socijalnih radnika;c) Proširi obim i poboljša kvalitet socijalne i psihološke podrške deci i porodica-

ma kojima je pomoc potrebna.

56 Komitet je razmatrao Inicijalni izveštaj Republike Srbije (CRC/C 1./SRB/CO/1) na svom 1326. i 1327. sastanku (videti: CRC/C/SR. 1326 i 1327) 27. maja 2008, nakon čega je na 1342. sastanku održanom 6. juna 2008. usvojio zaključne primedbe

46

Deca lišena porodične sredine

Komitet pozdravlja činjenicu da odluku o oduzimanju deteta i smeštanju u insti-tuciju donosi isključivo sud. Komitet dalje pozdravlja posvećenost Države ugo-vornice, s jedne strane, deinstitucionalizaciji dece, a s druge strane, poboljšanju standarda u postojećim institucijama. Komitet međutim izražava zabrinutost zbog činjenice da se, uprkos postojanju podataka o uslovima i položaju dece i postojanju nacionalnih standarda i procedura za donošenje i preispitivanje odluke o upućiva-nju i smeštanju dece u instituciju, ti standardi ne primenjuju. Komitet dalje izra-žava zabrinutost zbog velikog broja dece a posebno dece sa smetnjama u razvoju koja su ostavljena u institucijama, često veoma udaljenim od njihovog prvobitnog mesta stanovanja, kao i zbog niskog kvaliteta nege i staranja o deci. Komitet takođe izražava zabrinutost zbog malog broja hraniteljskih porodica.

Komitet daje preporuke Državi ugovornici da preduzme sledece korake:

a) Pojača napore koje ulaže u cilju deinstitucionalizacije smeštaja za decu, i pri tom obezbedi postojanje dodatnih struktura koje će pratiti i pružati podršku i usluge u procesu reintegracije dece koja napuštaju institucionalno staranje;

b) Primenjuje nacionalne procedure za procenu kod donošenja odluka o upu-ćivanju i smeštanju dece u institucije i kod preispitivanja tih odluka, kako bi se osiguralo da deca koja su smeštena u institucije koje se zatvaraju budu u potpunosti obavaštena o situaciji, učestvuju u donošenju odluke o budućem smeštaju, kao i da ta deca zadrže sva prava na socijalnu zaštitu;

c) Podstiče građane da prihvate ulogu roditelja–hranitelja, između ostalog i time što će im obezbediti zaposlenje.

Preporuka CM/Rec (2010) Komiteta ministara Saveta Evrope zemljama članicama o deinstitucionalizaciji i životu u zajednici dece sa smetnjama u razvojuKomitet ministara, u skladu sa odredbama člana 15. b statuta Saveta Evrope,

Imajući u vidu da je cilj Saveta Evrope postizanje većeg jedinstva među dr-žavama članicama, između ostalog, promovisanjem usvajanja zajedničkih pravila;

Pozivajući se na Treći samit šefova država i vlada Saveta Evrope (Varšava 16-17. maj 2005. godine) i na obavezu poštovanja odredaba Konvencije UN o pravima deteta, koja zahteva efektivno promovisanje prava deteta i preduzimanje konkret-nih akcija za eliminisanje svih oblika nasilja prema deci, kao i na konsolidaciju rada Saveta Evrope na polju invaliditeta i podršku jednakom pristupu kvalitetnoj brizi i uslugama koje odgovaraju potrebama ove populacije;

Uzimajući u obzir rad Saveta Evrope na polju politike koja se tiče dece, poro-dice i invaliditeta, kao i sledeća pravna akta:

47

■ Konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (ETS br.5), koja štiti prava svih, uključujući i decu;

■ Revidirana Evropska socijana povelju (ETS br. 163), koja naročito garantuje pravo osoba sa invaliditetom na nezavisnost, socijalnu uključenost i učešće u životu zajednice (član 15.), pravo porodice na odgovarajuću socijalnu, pravnu i ekonomsku zaštitu (član 16.), pravo deteta i mlade osobe da rastu u okru-ženju koje podstiče pun razvoj njihove ličnosti i njihovih fizičkih i psihičkih potencijala (član 17.);

■ Evropska Konvencija o prevenciji torture i ostalih nehumanih ili ponižavaju-ćih postupaka i kazni (ETS br. 126);

■ Evropska Konvencija o ostvarivanju prava deteta (ETS br. 160); ■ Konvencija o kontaktima koji se tiču dece (ETS br. 192);

Imajući u vidu Preporuku Rec(2006)5 Saveta ministara na Akcioni plan Save-ta Evrope za promociju prava i puno učešće osoba sa invaliditetom u društvu: una-pređivanje kvaliteta života osoba sa invaliditetom u Evropi od 2006-2015. godine, koji je donet radi postizanja odlučujućeg napretka u obezbeđivanju jednakih prava za osobe sa invaliditetom i koji promoviše antidiskriminatorni pristup zasnovan na konceptu ljudskih prava kako bi se poboljšao život svih osoba sa invaliditetom, uključujući decu i one osobe sa trajnim i/ili kompleksnim potrebama;

Podsećajući na Revidiranu strategiju za socijalnu koheziju (2004.), koja po-sebnu pažnju posvećuje grupama koje su u riziku da postanu ranjive i koja podrža-va inkluzivni pristup, ističući aktivnu reintegraciju građana i ranjivih grupa;

Pozivajući se na Izveštaj radne grupe o značaju socijalne kohezije u XXI veku (2007), koji ulogu ljudskih prava postavlja kao kamen temeljac za kohezivno druš-tvo zajedno sa priznavanjem ljudskog dostojanstva, sa posebnom pažnjom na inte-rese ranjivih ili potencijalno ranjivih grupa;

Pozivajući se na Strategiju izgradnje Evrope za i sa decom (2009-2011.), koja nastavlja i pojačava posvećenost Saveta Evrope pravima deteta i iskorenjivanju svih oblika nasilja prema deci, sa posebnim fokusom na naročito ranjivu decu, bez ro-diteljskog staranja i/ili sa smetnjama u razvoju;

Uzimajući u obzir druge rezolucije i preporuke Komiteta ministara, a posebno: Rezoluciju (77)33 o smeštaju dece, koja naglašava da se smeštaj dece mora izbega-vati dok god je to moguće kroz preventivne mere pružanja podrške porodicama u skladu sa njihovim specifičnim problemima i potrebama;

■ Preporuku br. R (79)17 koja se odnosi na zaštitu dece od zlostavljanja; ■ Preporuku br. R (84)4 o odgovornostima roditelja; ■ Preporuku br. R (87)6 o hraniteljskim porodicama; ■ Preporuku br. R (94)14 o doslednoj i integrisanoj porodičnoj politici; ■ Preporuka br. R (98)8 o učešću deteta u porodičnom i društvenom životu; ■ Rezoluciju ResAP(2005)1 o zaštiti dece i odraslih sa invaliditetom od zlo-

upotrebe;

48

■ Preporuku Rec(2005)5 o pravima dece koja žive u rezidencijanim ustanovama; ■ Preporuku Rec(2006)19 o politici podrške pozitivnom roditeljstvu, koja traži

od javnih vlasti da stvore neophodne uslove za ostvarivanje bolje usklađenosti između porodičnog života i radnih obaveza kroz pravne i druge odredbe, na-ročito kada je reč o brizi o deci sa smetnjama u razvoju, kao i o bolesnoj deci;

Naglašavajući važnost sledećih konvencija Ujedinjenih nacija: ■ Konvencija o pravima deteta (1989.) koju su potpisale sve zemlje članice Sa-

veta Evrope i na čijim osnovnim principima se mora uvek zasnivati vaspitanje dece;

■ Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom (2006.) koja naglašava da se sa decom sa smetnjama u razvoju mora postupati jednako kao sa drugom de-com, naročito kada se susreću sa dodatnim teškoćama, uključujući njihovo pravo da se izjašnjavaju o stvarima koje ih se tiču i njihovu osnovnu potrebu za potpuno pristupačnim uslugama. Zemlje se pozivaju da sprovode javne kampanje koje „podstiču prihvatanje“ inkluzije dece sa smetnjama u razvoju i kolektivne odgovornosti za podržavanje njihovog prava na život u zajednici;Pozivajući se na preporuke Parlamentarne skupštine, naročito Prepo-

ruku 1666 (2004) o zabrani fizičkog kažnjavanja dece širom Evrope; Prepo-ruku 1601 (2003) o unapređivanju uslova za decu u institucijama i Preporu-ku1698 (2005) o pravima dece u institucijama: nastavak Preporuke 1601 (2003); Pozivajući se na Deklaraciju evropskih ministara odgovornih za porodična pitanja sa njihovog 28. zasedanja (Lisabon, Portugalija, 2006.), koja naglašava neophod-nost usvajanja programa koji za cilj imaju pružanje odgovarajuće podrške porodi-cama sa decom sa smetnjama u razvoju;

Imajući u vidu da najbolji interes deteta mora da bude od primarnog značaja, kako to propisuju različiti pravni instrumenti Saveta Evrope, kao i član 3. Konven-cije UN o pravima deteta;

Podsećajući da deca imaju svoja prava, uključujući pravo na učešće i pravo da budu zaštićena, na izražavanje svog mišljenja, kao i da budu saslušana i da se njihovo mišljenje uzme u obzir;

Svesni činjenice da smeštaj dece u institucionalne oblike zaštite izaziva ozbilj-nu zabrinutost i dovodi u pitanje ostvarivanje prava dece;

Prepoznajući potrebu za značajnim promenama u percepciji osoba sa inva-liditetom i, takođe, promenama potrebnim za sprovođenje nediskriminatorske i inkluzivne prakse;

Napominjući potrebu za međusektorskim i koordinisanim pristupom na svim nivoima vlasti,

Preporučuju da vlade država članica preduzmu odgovarajuće zakonske, ad-ministrativne i druge mere uz poštovanje principa postavljenih u prilogu uz ovu preporuku, kako bi se institucionalni smeštaj zamenio uslugama koje se pružaju u zajednici u razumnom vremenskom roku i kroz sveobuhvatan pristup.

49

Prilog uz Preporuku CM/Rec(2010)2I Opšti okvir i osnovni pricipi

1. Za uspeh u promovisanju deinstitucionalizacije dece sa smetanjama u razvoju i njihovog života u zajednici, moraju se imati u vidu sledeći principi sadržani u me-đunarodnim pravnim aktima:1.1. sva deca imaju prava, stoga deca sa smetnjama u razvoju imaju ista prava na život u porodici, obrazovanje, zdravlje, socijalnu zaštitu i profesionalnu edukaciju kao i ostala deca; potrebno je dugoročno planiranje koje uključuje sve aktere kako bi se osiguralo da deca sa smetnjama u razvoju mogu da ostvare ista prava kao i ostala deca i da imaju pristup socijalnim pravima na istoj osnovi kao ostala deca;1.2. sva deca sa smetnjama u razvoju treba da žive u svojoj porodici, koja pred-stavlja prirodno okruženje za rast i dobrobit deteta, osim ako ne postoje izuzetne okolnosti koje to sprečavaju;1.3. roditelji imaju primarnu odgovornost za odgoj i razvoj deteta; oni biraju kako da zadovolje potrebe svog deteta dokle god se rukovode najboljim interesom deteta; 1.4. u svim postupcima koji se tiču deteta, princip najboljeg interesa deteta je od primarnog značaja u odnosu na sve ostale i ovaj princip se mora slediti i kada su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju;1.5. ukoliko porodica ili pružaoci usluga ne postupaju u najboljem interesu deteta sa smetnjama u razvoju, ili ukoliko je dete zlostavljano ili zanemarano, država, de-lujući putem svojih javnih agencija i u okviru opšteg okvira za zaštitu dece, mora zaštititi dete i osigurati da se odgovori na njegove/njene potrebe; u ovim izuzetnim okolnostima, ukoliko je nephodno da se nega pruži van porodice, ta nega mora biti tako organizovana da podržava održavanje porodičnih veza;1.6. država ima obavezu da pruži porodici podršku koja joj je potrebna za podizanje deteta sa smetnjama u razvoju kod kuće i, naročito, da stvori neophodne uslove za bolju usklađenost između porodičnog života i radnih obaveza: država, stoga, mora finansirati i obezbediti širok izbor visoko kvalitetnih usluga među kojima porodice dece sa smetnjama u razvoju mogu da izaberu uslugu, shodno svojim potrebama.

II Deinistitucionalizacija i proces tranzicije na nacionalnom nivou

2. Deinstitucionalizacija zahteva brojne opšte mere koje podržavaju strateški pri-stup na nacionalnom nivou i uključuju sve interesne grupe. S obzirom da je dein-stitucionalizacija dugotrajan proces, neophodan je dobro isplaniran i strukturisan proces tranzicije. Planiranje mora da uključi sve vladine predstavnike koji su zadu-ženi za oblasti koje utiču na život dece sa smetnjama u razvoju. Naročito se mora voditi računa o sledećim važnim aspektima:2.1. nacionalni, multidisciplinarni sistem za prepoznavanje i procenu sposobnosti i potreba;

50

2.2. programi podrške za roditelje;2.3. pružanje različitih usluga (podrška porodici, psihosocijalna podrška, finansij-ska podrška, obrazovna podrška, pedagoška podrška itd.);2.4. adekvatno shvatanje individualnih potreba dece i njihovih porodica;2.5. dostupnost raznovrsnih mera koja omogućavaju predah porodici u cilju spre-čavanja krize;2.6. kontinuitet usluga i planiranje tranzicionih perioda (od detinjstva do adoles-cencije, od predškolskog do školskog uzrasta, od škole do odraslog doba);2.7. promovisanje i podržavanje aktivnog učešća i kontrole situacije od strane po-rodice.3. Izgranja novih institucija treba da bude obeshrabrena odbijanjem da se finansi-raju ovakve vrste projekata. 4. Aktivnost javnih vlasti, strateško planiranje i koordinacija na nacionalnom, re-gionalnom i lokalnom nivou u kontekstu procesa deinstitucionalizacije, moraju uključiti sledeće četiri glavne strategije:

a. prevencija institucionalizacije;b. prevencija bilo kakvog produžavanja boravka u instituciji, nakon predviđe-

nog kratkotrajnog boravka;c. deinstitucionalizacija osoba koje se trenutno nalaze u institucijama;d. kreiranje usluga u zajednici.

5. Deinstitucionalizaciju treba posmatrati kao kontinuiran proces koji ste stalno revidira i potrebna je obazrivost kako se ne bi ponovo vratili na institucionalizaciju.6. Prelaz sa institucija na usluge u zajednici treba voditi očekujući otpor promena-ma, radeći na razbijanju predrasuda i uklanjanju barijera. Tokom ovog perioda, ove usluge mogu biti pokrenute istovremeno.7. Tokom tranzicionog perioda, zalaganje za prava dece odnosi se jednako na decu koja trenutno žive u institucijama ili bilo kom drugom obliku zaštite. Neophodno je što pre postići njihovu uspešnu društvenu integraciju ili reintegraciju i njihova situacija mora biti podvrgnuta periodičnoj proceni shodno najboljem interesu de-teta; roditeljima deteta je potrebno pružiti što veću podršku sa ciljem postizanja skladne reintegracije deteta u porodicu i društvo.8. Treba doneti posebne propise koji će obavezati vlasti da stvore nove mreže usluga u zajednici i da postave rok kada će prestati prijem dece u institucionalne oblike zaštite. Potrebno je uspostaviti vezu sa politikom borbe protiv siromaštva i sma-njivanja socijalne isključenosti gde god je to moguće. Takođe, potrebno je uzeti u obzir mere koje se preduzimaju kako bi se unapredili socijalni servisi i programi nevladinih organizacija koje rade u oblasti socijalne zaštite.9. Svi novi propisi, politike i smernice moraju biti koordinisani kako bi se osigurala njihova jednaka primena i na decu sa smetnjama u razvoju, a posvećenost deci sa

51

smetnjama u razvoju treba da bude jasno istaknuta u svim propisima i protokoli-ma. U ovu svrhu, važno je uspostaviti ili ojačati ulogu dečjeg ombudsmana ili po-verenika. U situacijama koje to zahtevaju, potrebno je uspostaviti vremenski okvir za zakonske promene sa preciznim ciljevima i prekretnicama po kojima će se ovaj proces pratiti.10. Udruženja roditelja i nevladine organizacije koje ih zastupaju moraju biti uklju-čeni u razvoj usluga u zajednici i njihovo iskustvo se mora uzimati u obzir kroz kompletan proces tranzicije.11. Finansiranje se mora obezbediti na nacionalnom nivou i tražiti od međuna-rodnih tela, kako bi se inicirala i održala brzina procesa. Zemlje koje se susreću sa teškoćama moraju biti u mogućnosti da od međunarodne zajednice traže razmenu iskustava o ovoj temi ili da od njih traže drugu vrstu podrške.

III Alternative institucionalnoj zaštiti

12. U izuzetnim slučajevima (na primer, gde je bilo zlostavljanja ili zanimarivanja), kada dete ne može da živi u svojoj ili hraniteljskoj porodici, potrebno je obezbediti male, kućne zajednice što sličnije porodičnom okruženju, kao alternativu instituci-onalnim oblicima zaštite.

IV Aktivnosti koje predstavljaju preduslov za glavnu strategiju

13. Aktivnosti koje predstavljaju preduslov za glavnu strategiju predstavljaju od-lučujući faktor za uspeh mera koje se preduzimaju u procesu reforme i treba da obuhvataju:13.1. redovnu procenu specifičnih potreba svakog deteta, kako bi se razvili indivi-dualizovani programi koji bi osigurali njegovu/njenu socijalnu uključenost. Usluge u zadnici moraju odgovoriti na identifikovane potrebe;13.2. pružanje podrške osobama koje se nalaze pod rizikom za smeštaj u instituciju i pronalaženje alternativnih rešenja;13.3. obezbeđivanje snažnog pravnog osnova i standarda kvaliteta za pružanje usluga; kvalitet pružanja usluga mora se redovno pratiti i procenjivati;13.4. procenu postojećih servisa i potreba svih zainteresovanih strana, poput pru-žalaca usluga, porodica itd.;14. Obezbeđivanje odgovarajućih ljudskih i finansijskih resursa i kontinuirana edukacija osoblja, kao i podizanje svesti javnosti o specifičnim potrebama dece sa smetnjama u razvoju su, takođe, jednako važni.15. Moraju se obezbediti sredstva za istraživanje, praćenje i evaluaciju. Zvanični pregled merodavnih odredbi koje se odnose na decu sa smetnjama u razvoju i decu koja ostaju u institucionalnom okruženju, zajedno sa kontrolom nad pružanjem usluga u zajednici bi bio prvi korak u uspostavljanju podloge za istraživanje. Oblici podrške u zajednici koje je potrebno jačati mogu se procenjivati mapiranjem po-

52

treba dece sa smetnjama u razvoju i njihovih porodica i učenjem o pritiscima koji dovode do toga da porodice potraže smeštaj van kućnog okruženja.

a. Prevencija institucionalizacije16. Osnivanje novih institucija i dalji smeštaj dece sa smetnjama u razvoju u insti-tucije moraju se sprečiti. Iz tog razloga, potrebno je što ranije pružiti mere podrške deci i porodicama u skladu sa njihovim specifičnim potrebama.17. Mere prevencije institucionalizacije trebalo bi da uključuju redovnu procenu i sagledavanje potreba deteta (jednom ili dva puta godišnje), izradu individualizova-nih planova razvoja i primenu standarda kvaliteta pružanja usluga.

b. Prevencija produžavanja boravka koji je planiran kao kratkotrajan18. Potrebno je preduzeti mere kojima će se izbeći nepotrebno produžavanje bo-ravka u instituciji koji je planiran kao kratkotrajan. Kratkotrajni boravak i dalje treba primenjivati u izuzetnim okolnostima, mora biti redovno revidiran i ne sme voditi institucionalizaciji. Uglavnom, u ovoj situaciji se, takođe, mogu primeniti mere za prevenciju institucionalizacije.

c. Deinstitucionalizacija osoba koje se trenutno nalaze u institucijama19. Deca imaju pravo na redovnu procenu i reviziju njihovog smeštaja u instituciju kako bi im se ponudile adekvatne usluge u zajednici.

d. Stvaranje usluga podrške u zajednici20. Potrebno je doneti nacionalni plan akcije i vremenski okvir za prekid institucio-nalnog smeštaja i zamenu institucionalne zaštite sveobuhvatnom mrežom pružanja usluga u zajednici. Službe u zajednici moraju se razvijati i uskladiti sa drugim ele-mentima sveobuhvatnih programa kako bi se deci sa smetnjama u razvoju omogu-ćilo da žive u zajednici.21. Potrebno je uspostaviti mehanizme pristupačnosti, u skladu sa procenom po-treba, koji će usmeravati porodice ka uslugama podrške koje se pružaju u zajednici.22. Potrebno je dati prioritet finansiranju i razvoju širokog opsega usluga u zajedni-ci za decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice, sa ciljem da se spreči smeštaj dece u institucije putem:22.1.blagovremene i osetljive procene sposobnosti i potreba;22.2. dobre usklađenosti zdravstvene i socijalne zaštite;22.3. programa rane intervencije;22.4. postojanje više mogućnosti za redovno i specijalno obrazovanje.23. Nekoj deci sa smetnjama u razvoju može biti potrebna intenzivnija ili više spe-cijalizovana podrška koja bi odgovorila na njihove kompleksne potrebe, ali ovo tre-ba posmatrati kao podstrek za razvoj službi podrške u zajednici visokog kvaliteta, a ne kao prepreku za njihovu inkluziju u prirodno okruženje.24. Sveobuhvatan sistem podrške (uključujući finansijsku podršku za pokriva-nje dodatnih troškova do kojih dolazi usled teškoća u razvoju, kao i potreba za

53

svakodnevnom podrškom poput dnevnih centara) mora porodici omogućiti da živi životom i ima iste mogućnosti kao i porodice koje ne-maju dete sa smetnjama u razvoju. Usluge koje pružaju vrstu predaha ili stručnog savetovanja moraju biti na raspolaganju roditeljima deteta sa smetnjama u razvoju, braći/sestrama i/ili negovateljima/vaspitačima, koje u isto vreme nude detetu mogućnost za razvoj.

V Mainstreaming57

25. Mere zaštite interesa dece sa smetnjama u razvoju moraju se preduzeti u svim relevantim oblastima politike. Na interese i potrebe dece sa smetnjama u razvoju mora se odgovoriti kroz rad svih ministarstava i drugih državnih organa u skadu sa konceptom mainstreaming-a ili nadležnosti svakog sektora. Na nacionalnom nivou, mora postojati koherentna politika koja podržava proces deinstitucionali-zacije kroz sva ministarstva (ukjučujući planiranje i edukaciju zaposlenih) kako bi se omogućio razvoj, akreditacija i primena profesionalnih kompetencija. Na regi-onalnom ili lokalnom nivou vlasti, potrebno je usvojiti transparentnu politiku za uspostavljanje servisa na zakonskoj, dobrovoljnoj ili nezavisnoj osnovi.26. Usluge za decu sa smetnjama u razvoju treba, pre svega, pružati u prirodnom okruženju. Uključivanje u redovan sistem ili odgovornost na nivou sektora treba posmatrati kao normu, a ne kao izuzetak. Organizacijama koje rade sa decom po-trebno je pružiti pomoć u cilju jačanja njihovih kompetencija i kapaciteta kako bi mogle da odgovore pravično na potrebe dece sa smetnjama u razvoju.

57 U najužem smislu termin mainstreaming (mejnstriming) se odnosi na „uključivanje i razma-tranje pitanja prava osoba sa invaliditetom u sve redovne tokove i oblasti“. Mainstreaming je pro-ces procene i uključivanja svih pitanja koja se tiču osoba sa invaliditetom u svakoj planiranoj akciji, što podrazumeva zakonodavstvo, politike i programe u svim oblastima i na svim nivoima. To je strategija kojom se prava i potrebe osoba sa invaliditetom svrstavaju u integralni dizajn, sprovođenje, praćenje i procenu kvaliteta politika i programa u svim političkim, ekonomskim i društvenim oblastima. Krajnji cilj mainstreaminga je postizanje potpune ravnopravnosti i reali-zacija prava osoba sa invaliditetom. To u praksi znači da, na primer, donošenje bilo kojeg pravnog ili administrativnog akta mora da prati procena uključenosti prava osoba sa invaliditetom u taj akt (nije cilj praviti pojedinačna pravna akta samo za pitanja osoba sa invaliditetom već u sve postojeće ugraditi ovu komponentu). Ili, pri planiranju bilo koje akcije (u oblasti obrazovanja, kulture, društvenog života, sporta, socijalnih servisa i sl) mora se uzeti u obzir da ta akcija bude dostupna osobama sa invalitetom i da poštuje njihove potrebe i realizaciju prava, odnosno da uključuje princip ravnopravnog učešća. S obzirom da to da u Srbiji još uvek nije određen prihvat-ljiv i sveobuhvatan termin za „mainstreaming“ i da se najčešće koristi ova engleska reč, u ovom tekstu ostavljamo ga u originalnom obliku.

Inicijativa za inkluziju VelikiMali

54

27. Potrebno je uključiti i osvestiti zajednicu o društvenoj odgovornosti i obaveza-ma prema deci sa smetnjama u razvoju.28. Ubuduće, od redovnih servisa, uključujući dnevne boravke, predškolske usta-nove, crkve, škole i mesta za razonodu, potrebno je zahtevati da prihvataju decu sa smetnjama u razvoju i obezbede neophodnu podršku kako bi se potpomoglo njihovo uključivanje i učešće. Kada god je to moguće, decu sa smetnjama u razvoju treba obrazovati – u svim fazama njihovog školovanja – u školama koje pohađaju druga deca i pružiti im podršku koja je potrebna da bi se obezbedilo njihovo efika-sno obrazovanje ili profesionalna edukacija u okviru redovnih sistema. U slučaje-vima kada su specijalne škole ili odeljenja neophodni ili odgovarajući, oni moraju biti povezani sa redovnim školama i potpomognuti povezivanje i otvaranje prema lokalnoj zajednici.29. Isto tako, zdravstvenu zaštitu moraju pružati stručnjaci u redovnom zdravstve-nom sistemu, u okviru običnih klinika, ambulanti i bolnica. Kada su potrebne spe-cijalističke intervencije, preporučljivo je da one budu dostupne na lokalnom nivou. Najčešće je procene i stručne konsultacije moguće obavljati u prirodnom okruže-nju za dete sa smetnjama u razvoju, čime se smanjuje potreba za putovanjem, a povećava značaj dobijenih saveta. 30. Prednost uključivanja u redovan sistem je ta što se deci sa smetnjama omogu-ćava veća uključenost u lokalnu zajednicu gde upoznaju drugu decu, koja zauzvrat uče kako da se odnose prema njima i vide ih, pre svega, kao decu Još jedna prednost je ta, što je brigu, usluge i podršku koji se pružaju deci sa smetnjama u razvoju, moguće procenjivati koristeći kriterijume koji su relevantni za svu decu.31. Sve usluge treba organizovati i pružati na način koji podržava porodične veze i podstiče dobre profesionalne ili druge odnose između svih aktera.32. Profesionalcima u redovnom obrazovanju, zdravstvu i socijalnim servisima tre-ba pružiti dodatnu obuku i pomoć od strane lokalnih strukovnih centara da bi se osposobili za rad sa decom sa smetnjama u razvoju i da bi im se pružila podrška za rad u skladu sa specifičnim potrebama dece. Ove službe moraju obuhvatiti i razli-čitu individualnu podršku kako bi se deci pomoglo da streme istom načinu života i ciljevima kao i njihovi vršnjaci, jer imaju pravo na razvoj nezavisnosti, autonomije, na imovinu u skladu sa uzrastom i upotrebu pomagala shodno svojim potrebama, naročito kada su u pitanju kretanje i komunikacija.33. Potrebno je usvojiti principe inkuzije i univerzanog dizajna za sve javne objekte namenjene deci i sve projekte za izdradnju stambenih objekata i naselja koji se finansiraju iz budžeta. Sistem prevoza treba, naročito, da bude pristupačan za svu decu i odrasle osobe. Potrebno je osigurati usklađenost i kvalitet u pružanju usuga.34. Mainstreaming i odgovornost pojedinačnih sektora zahteva od zdravstvenih, obrazovnih i socijanih ustanova da, od samog početka, vode računa o deci sa smet-njama u razvoju tokom planiranja i pružanja usluga.

55

VI Koordinacija i kvalitet u pružanju usluga

35. Pojedinoj deci sa smetnjama u razvoju potrebna je intenzivna podrška u više domena: zdravstvena ili socijalna zaštita, obrazovanje, tehnička podrška, psiho-loška podrška i pomoć u donošenju odluka i snalaženju u svakodnevnim situaci-jama. Njima je potrebna pomoć u uspostavljanju i održavanju socijalnih veza i u prevazilaženju izolacije ili socijalne isključenosti. Potrebno je predvideti stručnu koordinaciju između profesija i ustanova/ organizacija, naročito kada su u pi-tanju deca sa smetnjama u razvoju kojoj je potrebna značajna podrška i stalna pomoć.36. U cilju uspostavljanja balansa između opšte i stručne podrške, potrebno je us-postaviti i adekvatno opremiti strukovne centre, koji podstiču partnerstvo između pružaoca usluga, nevladinih organizacija, istraživačkih i obrazovnih instituta, kako bi se:36.1. sakupilo stručno znanje o ozbilj-nim, kompleksnim ili retkim poreme-ćajima i oblicima invaliditeta, uklju-čujući specifične potrebe;36.2. pružila podrška redovnim pru-žaocima obrazovnih, zdravstvenih i socijanih usluga kako bi mogli da us-postave i primenjuju specijalizovane programe podrške;36.3. unapredio rad sa partnerima iz različitih oblasti;36.4. raširilo istraživanje i razvila baza iskustava za rad, putem saradnje sa nacionalnim i međunarodnim uni-verzitetskim programima;36.5. obezbedio ili podržao pristup informacijama, savetovanju i multidisciplinar-nim specijalizovanim zdravstvenim službama za decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice.37. Na regionalnom nivou, potrebna je bliska saradnja organizacija i profesiona-laca. Potrebno je voditi posebnu evidenciju radi indentifikovanja dece i porodica kojima je potrebna podrška, i ove informacije bi trebalo standardizovati kako bi se omogućilo prikupljanje informacija na regionalnom i nacionalnom nivou. Ove podatke bi trebao čuvati u formi koja omogućava njihovu upotrebu u kontekstu međunarodnih poređenja i istraživanja, uz odgovarajuće protokole za zaštitu in-formacija.

Inicijativa za inkluziju VelikiMali, foto Mark Šnajder

56

VII Deca sa smetnjama u razvoju i njihove porodice kao aktivni učesnici u procesu razvo-ja usluga

38. Od suštinske važnosti je promeniti način razvoja i pružanja usluga za decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice tako što će se oni uključiti u taj proces. Deca sa smetnjama u razvoju moraju da imaju pravo na izražavanje mišljenja o tretmanu kojem su izložena i, pošto odrastu, trebalo bi da sama kreiraju svoju bu-dućnost. 39. Mladi ljudi sa smetnjama u razvoju moraju se sve više ohrabrivati da samostal-no donose odluke i preuzmu kontrolu nad sopstvenim životom. Treba uključiti bliske srodnike shodno njihovim pravima i treba im omogućiti da utiču na razvoj usluga koje će koristiti.

57

SADRŽAJ

UVOD ................................................................................................ 3

ISTORIJAT ....................................................................................... 5

ŠTA JE DEINSTITUCIONALIZACIJA .......................................... 6Zašto deinstitucionalizacija ....................................................... 7

STANJE U SRBIJI ........................................................................... 9

IZ IZVEŠTAJA O DISKRIMINACIJI U SRBIJI ZA 2009. godinu (IZI VelikiMali) ....................... 10

Važni nalazi i preporuke dati u izveštaju ................................. 10

MDAC ............................................................................................. 13

CPT .................................................................................................. 14

MDRI .............................................................................................. 15

PRAVNI OKVIR ............................................................................ 18

ANTIDISKRIMINACIONO ZAKONODAVSTVO U SRBIJI ....... 21

SMEŠTAJ U USTANOVU SOCIJALNE ZAŠTITE U SRBIJI ...... 22

LAURIE AHERN ........................................................................... 27

INTERVJU: CRISTINA ROCCELLA ........................................... 28

ELIZABETH BAUER .................................................................... 30

IMITACIJA DEINSTITUCIONALIZACIJE ................................. 33

INTERVJU: NATAŠA MILOJEVIĆ ............................................. 34

ZADRŽAVANJE LICA U NEUROPSIHIJATRIJSKIM USTANOVAMA – DRAŽEN BEKONJA .................................... 38PREPORUKE ZA OMOGUĆAVANJE ŽIVOTA U ZAJEDNICI .... 41

Preporuka 1: Opredeliti se za život u zajednici ......................... 41Preporuka 2: Preduzimanje akcija za podsticanje razvoja

inovativnih i održivih usluga u zajednici ............. 42Preporuka 3: Ažurirati procedure procenjivanja u skladu sa

praksama usredsređenim na ishod i osobu ......... 42

58

Preporuka 4: Reformisati starateljstvo .................................... 42Preporuka 5: Usvojiti i sprovoditi obrazovnu politiku koja

pruža obrazovne mogućnosti svoj deci, bez obzira na invaliditet ..................................... 43

Preporuka 6: Prilagoditi mere da promovišu pristup zapošljavanju za osobe sa intelektualnim invaliditetom ..................................................... 43

SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE DECE ...................................... 44

ZAKLJUČNE PRIMEDBE KOMITETA ZA PRAVA DETETA – REPUBLIKA SRBIJA .......................... 45

Preporuka CM/Rec(2010) Komiteta ministara Saveta Evrope zemljama članicama o deinstitucionalizaciji i životu u zajednici dece sa smetnjama u razvoju ............................................. 46

Prilog uz Preporuku CM/Rec(2010)2 ................................ 49I Opšti okvir i osnovni pricipi ................................................... 49II Deinistitucionalizacija i proces tranzicije

na nacionalnom nivou ......................................................... 49III Alternative institucionalnoj zaštiti ...................................... 51IV Aktivnosti koje predstavljaju preduslov

za glavnu strategiju ............................................................ 51V Mainstreaming .................................................................... 53VI Koordinacija i kvalitet u pružanju usluga ............................ 55VII Deca sa smetnjama u razvoju i njihove porodice

kao aktivni učesnici u procesu razvoja usluga .................... 56

59

60

CIP