TARNEROV DNEVNIK

ТАРНЕРОВ ДНЕВНИК

ТАРНЕРОВДНЕВНИК

Написао Dr William Luther Pierce подпсеудонимом Andrew Macdonald


2

УВОД

Данас је присутна опсежна количина литературе везане за Велику Револуцију укључујући ту и мемоаре готовосвих значајнијих личности које су је преживеле, стога још једна књига о догађајима и околностима тог временакатаклизмичког устанка и препорода може изгледати сувишна. Дневник Ерла Тарнера, ипак, пружа увид упозадину Велике Револуције што је значајно из два разлога: под 1.) То је детаљно и континуирано праћен периодборбе током година пре саме кулминације Револуције, написан како се одвијао, из дана у дан. Такође је иослобођен искривљавања која су иначе честа. Иако су дневници осталих савременика тог сукоба детаљни, ни једандо сада издат не пружа тако детаљан и комплетан увид у збивања; под 2.) Писан је са стајалишта припадникаОрганизације, и у потпуности је искрен. За разлику од записа неких вођа Револуције, аутор није имао једно око насвоме месту у историји док је писао. Читајући странице које следе, боље разумемо него код других извора правемисли и осећаје мушкараца и жена чија је борба и жртва спасила нашу Расу у том времену велике погибељи иозначила почетак Нове Ере.

Ерл Тарнер, који је написао ове дневнике, рођен је 43. године пре Нове Ере у Лос Анђелесу. Одрастао је у истомграду и образовао се за инжењера електротехнике. Након образовања настанио се у близини града Вашингтона,који је главни град САД-а. Тамо је био запослен у фирми која се бавила електроничким истраживањима. Постао јеактиван у Организацији у 12. години пре Н.Е. У време када ови записи почињу, у 8. години пре Н.Е (1991. премастаром рачунању времена) Тарнер је имао 35 година и живео је сам. Ови дневници описују једва две годинењеговог живота, па ипак нам дају интиман увид у живот једног од оних чије је име уписано у Књигу Мученика. Већсамо због тог разлога његове би речи требале имати посебан значај за све нас, који смо у младости моралинаучити имена свих Мученика у том светом запису који нам је предан од наших предака. Тарнерови дневници сесастоје од пет великих књига у потпуности испуњених и неколико страница на почетку шесте. Књиге су пронађенепрошле године заједно са другим важним историјским материјалом од стране тима из ИсторијскогИнститута, вођеног од стране професора Чарлса Андерсона, који је раније пронашао Источни ЗаповедниЦентар револуције у ископинама близу вашингтонских рушевина. Оне су сада доступне широј јавности на ову,стоту годишњицу Велике Револуције - Нови Балтимор, Април месец, 100-та година нове ере.


3

УПОЗОРЕЊЕ !!!

Федерални Истражни Биро (FBI) је означио »Тарнеров дневник« као "библију расистичких права" али збогуставом загарантованих права у САД ову књигу ипак можете поручити и прочитати је без икаквих легалнихконсеквенци. Свако ко дистрибуира ову књигу у Великој Британији (и већини ј€вропских земаља) ће битиухапшен, оптужен и вероватно суочен са дугогодишњом затворском казном по јеврејски одређеним законом о"расним односима" и "законом о јавном реду" − тиранским законима који нама Белцима ускраћују право дакритикујемо и да будемо против расног мешања које спроводи власт, мултирасног друштва па чак и имиграције!Тарнеров дневник« је данас најконтроверзнија књига у западном свету и као ниједна књига коју сте до садапрочитали.

ПОГЛАВЉЕ 1

Септембар 16-ти година 1991. Данас је коначно почело! Након свих ових година причања – и ничег сем причања –ми смо коначно предузели нашу прву акцију. Ми смо у рату са Системом, и то више није само рат речи. Не могу даспавам, па ћу зато записати пар мисли које ми се тренутно врзмају по глави. Није безбедно да причамо овде.Зидови су исувише танки, и комшије се могу запитати каква је ово касна конференција овде. Поред тога Џорџ иКетрин су већ заспали. Једино смо Хенри и ја још увек будни, а и он само пиљи у плафон. Ја сам толико напет даједва могу са миром да седим, а ипак сам исцрпљен. Будан сам још од пола шест изјутро од када ме је Џорџтелефон обавестио да су хапшења почела, а сада је већ поноћ прошла. Цео дан сам био на ногама и у покрету. Алиу исто време некако сам узбуђен са усхићењем. Коначно, почели смо да делујемо! Колико дуго ћемо успети да сесупротстављамо систему, нико не зна. Можда ће се све завршити већ сутра, али о томе несмемо да мислимо. Садакада смо почели, морамо да наставимо са планом који смо развијали јако пажљиво, још од тренутка када је рацијана оружје кренула од пре две године. Какав је то био ударац за нас! И како нас је то посрамило! Све те храбреприче од стране патриота: "Влада неће никада одузети оружје од мене" и онда ништа сем млаке реакције када јесве то почело. Са друге стране можда нас је снажило то што има толико нас који имамо оружје, скоро 18 месеци од


4

Кохеновог закона који је увео прохибицију на сво оружје које се налазило у приватном поседу у СједињенимДржавама. То је вероватно само због тога што је толико много нас имало оружје којег није хтело да се одрекне и дага преда властима. Само због тога нису смели жешће да реагују. Никада нећу заборавити тај ужасни дан 9.новембра 1989-те. Закуцали су на моја врата у пет ујутро. Затекли су ме неопрезног и потпуно неприпремљеногкада сам устао да видим ко је. Отворио сма врата и четворица црнаца су почела да ме гурају унутра пре него штосам и могао да реагујем. Један је носио бејзбол палицу, а двојица су имала огромне кухињске ножеве заденуте опојас. Онај са палицом ме је угурао у угао стана где ме је чувао са палицом на готовс док су остала тројицапретурала по мом стану. Моја прва мисао је била да су то били неки разбојници. Пљачкаши оваквог типа супостали сасвим уобичајена ствар од доношења тог Коеновог закона. Банде црних разбојника су упадале у кућебелаца да пљачкају и силују, вероватно знајући да њихове жртве нису наоружане, јер је поседовање ватреногоружја постало илегално. Онда ми је један од њих, онај који ме је чувао, махнуо некаквом легитимацијом испредлица и обавестио ме је да су он и његови саучесници заправо "специјални службеници" Савета за људске односеЗападне Вирџиније. Тражили су ватрено оружје, рекао је. Нисам могао да верујем. Ово се једноставно не дешава,рекао сам себи. Тада сам видео да носе зелене траке везане за своју леву руку. Док су вршили преметачину станаопазио сам да су ствари које су лоповима иначе интересантне од њих биле запостављене: мој сасвим новиелектрични бријач, вредан златни џепни сат, флашу од млека препуну новчића. Тражили су оружје! Одмах наконступања на снагу Коеновог закона већина нас из организације је сакрила сво оружје и муницију тамо где их нећенаћи. Они из моје јединице су пажљиво подмазали наше оружје, ставили га у бурад, запечатили и провели цеоједан викенд похрањујући га у рупе у земљи дубоке од 2 до 3 метра, неких 320 километара у шумама ЗападнеПенсилваније. Али ја сам сачувао један комад ван тог лагера. Сакрио сам свој магнум 357 револвер и 50 метака уштоку од врата између кухиње и дневне собе. Уколико бих извукао два олабављена ексера из даске довратка могаобих да се дочепам свог оружја у року од два минута уколико би ми затребало. Мерио сам време сам. Али полицијага претресом никада не би пронашла. Ови неискусни црнци га не би пронашли ни за милион година. Након штосу ова тројица који су вршили преметачину погледали на сва очигледна места, почели су да секу ножевима мадрацод кревета и софе у дневној соби. Протестовао сам енергично настојећи да заподенем свађу. Друга група сличниховима који су вршили сада претрес су пронашли једну пушку код млађег пара који је живео одмах низ ходник.Сакрили су је испод кревета. Обоје су били одмах ухапшени, везани лисицама и спроведени доле низ степеницезграде. Били су само у доњем вешу, а млада мајка је викала жалећи се да јој је мало дете остало само у стану. Јошједан човек је ушао у мој стан. Он је био белац, мада са доста тамнијим теном. Он је такође носио зелену траку наруци. Црнци су га поздравили и обавестили га да је потрага била узалудна: "Нема оружја господине Тепер." Теперје кренуо прстом по листи станара списка које је дршао у руци заставши код мог имена. "Овај је лош!" − рекао је.


5

"Има расистички досије. Био је привођен двапут, а поседовао је и осам комада ватреног оружја које није никадапредао". Тапер је потом отворио своју актен ташну и из ње извадио малу црну справицу величине кутије цигаретакоја је била закачена дугачким каблом за уређај који се налазио у актен ташни. Почео је да помера ту малу црнусправицу по зидовима стана док је уређај из актен ташне емитовао једноличан потмули звук. Када је стигао до могскровишта уређај је запиштао, али је господин Тепер мислио да је у питању прекидач за светло, односно металнежице које су биле у зиду испод њега. Затим је наставио своју методичну потрагу. После се поново вратио на истоместо, а апарат је поново запиштао. Климнуо је главом једном од оне тројице црнаца који се одмах вратио сачекићем и пајсером у својим рукама. Нису им требала ни цела два минута да пронађу мој револвер. Одмах потомсам ухапшен и са лисицама на рукама спроведен напоље. Све у свему, нас четворо је било ухапшено у мојој згради.Заједно са младим брачним паром и једним старијим човеком са четвртог спрата. Њему нису пронашли никаквооружје већ само четири патроне за сачмару које су биле на водокотлићу одмах изнад клозетске шоље. ГосподинТепер је наставио потрагу по згради док су она четворица црнаца са ножевима и бејзбол палицама остала долеиспред зграде да нас чувају. Нас четворо смо били принуђени да седнемо крај пута у различитим степенимаразодевености више од читавог сата док полиција није дошла да нас покупи. Остали станари зграде су нас самогледали збуњено док су кретали ујутро рано на посао, сви смо дрхтали од хладноће, а млада госпођа која је билакрај мене је безнадежно плакала. Један комшија је стао да пита о чему се овде ради, а црнац који нас је чуваорекао му је да смо сви ухапшени због противзаконитог поседовања ватреног оружја. Он је само одмахнуо главом ушоку неодобравајући. А црнац му је још и прстом показао на мене рекавши му: "А овај овде је и расиста." Још увекодмахујући главом човек је само отишао. Херб Џонс, човек који је припадао Организацији и који је стално говориопре Коеновог закона "Они никада неће добити моје оружје!" је само прошао крај нас оборивши свој поглед каземљи. Његов стан је такође био претрешен, али Херб је био чист. Он је био први човек који је предао сво својеоружје полицији након што је прошао Коенов закон о забрани поседовања оружја. То га је учинило имуним надесет година робије у федералном затвору због илегалног поседовања оружја. То је била казна која је чекала и насчетворо који смо седели са лисицама на рукама ту одмах крај пута наше зграде. Али то се није десило, јер су сепрерачунали – било је око 800.000 хапшења и привођења људи широм државе по овом основу. Такође медији супре тога добро одрадили да шира јавност не гаји никакве емоције према нама када хапшења буду почела, алиједноставно није било довољно ћелија за све нас. Медији су чак сугерисали да треба да будемо смештени наотвореном простору ограђеном бодљикавом жицом док се нови затвори за нас не изграде. И то по хладномзимском времену! Још увек се сећам насловне стране Вашингтон поста од следећег дана: »Фашистичкорасистичка завера је уништена, илегално оружје је заплењено.« Али чак ни испраних мозгова америчка нацијаније могла да прихвати да је скоро милион њихових суграђана радило на некаквој тајној оружаној завери. Што је


6

више информација цурило у јавност по овом питању – незадовољство народа је расло. Оно што је највишезабрињавало нормалан свет је то што су у таквим рацијама и потрагом за оружјем учествовали углавном махомцрнци у великој већини. Такође претраге за илегалним оружјем су били поштеђени и сви црначки квартови.Неспретно објашњење које је било издато о званичника власти је то да Црнци нису расисити и да зато није биланеопходна потрага по црначким насељима и домовима. Ово идиотско објашњење је одмах пукло када је јавностувидела да се код ухапшених ради заправо о великој већини нормалних породичних људи који се тешко могукласификовати као "фашисти" или "расисити". Међу ухапшенима је било и новинара колумниста, па чак и четирицрна конгресмена који су имали оружје, а живели су у белим квартовима, и непристојно велики број владиних идругих државних званичника и службеника. Похапшени су ама баш сви који су били на листама легалних дилераи продаваца оружја, а те листе су продавнице оружја по закону дужне да чувају. Уколико би неко од ових са листепредао своје оружје полицији након Коеновог закона он би аутоматски био брисан са те листе. А уколико то нијеучинио, он је тог несрећног 9. новембра бивао одмах ухапшен, наравно уколико није живео у неком од црначкихкрајева. Такође велики део људи био је обухваћен овом операцијом без обзира да ли су или нису некада купилиоружје. Сви чланови наше организације су били обухваћени рацијом. Владин списак осумњичених је био толиковелики да су у овој операцији асистирали и чланови разних цивилних група грађана. Погађам да су планери којису све ово осмилили претпоставили да се велики број грађана са списка пре доношења Коеновог закона уплашио ипродао своје оружје или га се ослободио на неки други начин. Вероватно су очекивали да ће бити ухапшено свегачетвртина од укупног броја који су стварно ухапшени. Како год било, цела ствар је толико постала срамна за Владупа је велика већина ухапшених била пуштена на слободу за свега недељу дана. Група од 600 људи у којој сам био ија је три дана била држана у једној средњој школи у Александрији пре него што смо пуштени. Током та три данадобили смо храну свега четири пута, а нисмо спавали уопште. Али зато је полиција све нас фотографисала, узеланам отиске и остале податке пре пуштања на слободу. Након пуштања су нам саопштили да смо ми технички идаље ухапшени и да нас могу покупити када год то пожеле. Медији су једно време и даље вриштали да нас требапроцесуирати, али је читава ствар полако легла. Током наредних неколико дана више смо се плашили да ће наспоново покупити него што смо се радовали када су нам вратили слободу. Велики број људи је одмах напустиоорганизацију, не желећи више да ризикују и да се не би поново излагали малтретирању. Остали су остали у њој,али су изговарали своју неактивност оправдавајући се рацијом на оружје. Језгро организације које је преостало сепрепирало да ли и даље треба деловати јавно или да се оде у илегалу. Били смо препуштени на милост и немилостСистему и надаље морамо бити пажљивији. Милитантнији међу нама су одмах тражили да ископамо сво оружјекоје смо сакрили и да ослободимо невиђени терор против система који нам је ово урадио. Да кренемо саатентатима на федералне судије, уреднике новина, правнике и остале фигуре система. По њима, било је право


7

време за то, јер се управо сада могу стећи симпатије ширих маса за борбу против жидовске тираније којој су свиграђани изложени. Тешко је рећи да ли су милитантнији међу нама били у праву или не. Лично мислим да нисубили у праву мада сам се стално премишљао у вези тога. Могли бисмо сигурно да побијемо један добар део онихкоји су одговорни за ово стање и болест у којем се тренутно Америка налази, али на дуже стазе бисмо сигурноизгубили трку. Једно је сигурно − организација није довољно дисциплинована да би водила овакву битку противСистема. Има много кукавица и брбљиваца у нашим редовима. Информатори, доушници, будале, слабићи инеодговорне дркаџије би нам само отежавале. У другу руку мислим и да смо преценили расположење јавностипрема нама. Чим је јавност била уверена уз помоћ медија да је са нама било све у реду и да нисмо били изложениникаквом малтретирању симпатије и пажња су се одмах окренули у другом правцу. Медији су све изврнули такода се после тога радило само о масовном хапшењу "фашиста, расиста и осталих анти-социјалних елемената" којису илегално поседовали оружје. Јавност је напокон одахнула и вратило се својој жутој штампи и телевизији. Кадасмо почели ово да схватамо били смо обесхрабрени више него икад. Сви наши планови су били управо базиранина расположењу америчких грађана − мислили смо да ће они схватити тиранију и репресију којој су изложени одстране Владе и да ће нам се прукључити у њеном збацивању. Ми смо опасно подценили колико је материјализамискварио наше суграђане, и колико лако могу да буду изманипулисани од стране масовних медија (телевизије иштампе). Све док влада буде у могућности да одржава економију да функционише како-тако бес и незадовољствосе може каналисати на друге споредне колосеке. Упркос континуираној инфлацији и све већем паду животногстандарда већина американаца успева да напуни своје стомаке данас, а то је и једино што их интересује, морамо сесви сложити са тим, хтели ми то или не. Обесхрабрени као што смо били ипак смо промишљали нове планове забудућност. Прво, одлучили смо да задржимо наш програм јавног регрутовања. У ствари намерно смо појачалинашу активност и пропаганду учинили још провокативнијом. Сврха нам није била само да привучемо новечланове већ и да се проширимо међу "хобистима" односно онима који само о овоме причају и стекнемо њиховесимпатије. Такође смо порадили и на дисциплини. Свако ко није два пута узастопно дошао на заказани састанак јеодмах бивао избачен. Свако ко није обавио свој део повереног му посла био је избачен. Свако ко је причао оповерљивим стварима организације када није требало је такође био избачен. Сконцентрисали смо се на то даојачамо организацију тако да када нам систем поново пружи могућност за ударац – ми то и учинимо. Стид којинас је посрамио због тога што нисмо деловали 1989. нас је учврстио у томе да следећи пут будемо одлучнији и безмилости. То је био можда и једини најважнији фактор у челичењу наше воље да дотерамо Организацију у једанборбени поредак, упркос свим препрекама. Још једна ствар нам/мени је у томе помогла – а то је константнапретња да бисмо/бих могао бити поново ухапшен и процесуиран. Иако сам могао да дигнем од свега руке ипридружим се ТВ-забавној маси, нисам то могао. Могао сам да направим неке планове за своју мирну цивилну


8

будућност, никада не знајући да ли ћу бити процесуиран по Коеновом закону (Устав нам гарантује брзо суђење,наравно то је било реинтерпретирано од стране судова све док се не придржавамо уставног права да држимо иносимо оружје). Тако сам се ја, а то се односи и на Џорџа, Кетрин и Хенрија, бацио беспоштедно у рад заОрганизацију и правио само планове за будућност Организације. Мој приватни живот је престао да буде важан усвему томе. Да ли је организација спремна, нагађам, сазнаћемо ускоро. До сада, како иде, добро је. Наш план даизбегнемо ново масовно привођење, као 1989 изгледа да функционише. Рано прошле године почели смо даубацујемо нове чланове (који су непознати политичкој полицији) у полицијске агенције и остале квазиофицијелне организације, као што је Савет за међуљудске односе. Они служе као наша превентивна мрежа којанас генерално информише о свим плановима Система усмереним против нас. Били смо изненађени колико јебило једноставно да се постави ова мрежа и да се ми користимо њоме. Никада не бисмо ово успели у време Ј.ЕХувера (који је био на челу ФБИ неколико деценија). Иронично је то што је Организација увек обавештавалајавност о опасностима који се крију у расној инфилтрацији (црнаца) у полицију, а сада се та инфилтрација нашихистомишљеника управо у полицију по истом методу показала као благослов за нас. Та »једнака могућност« занаше момке нам је учинила много користи и доброг посла унутар ФБИ-аја и осталим истражним агенцијама −њихова ефикасност је прави резултат. Ипак не би требало да будемо препуни самопоуздања или несмотрени. Омој боже, сада је 4 сата ујутро. Морам да се наспавам.

ПОГЛАВЉЕ 2

18. септембар, 1991. година. Прошла два дана била су комично препуни грешака, а данас је комедија готовопрерасла у трагедију. Када су ме остали коначно успели обавестити јуче, покушали смо да одлучимо шта нам једаље чинити. Прва ствар око које смо се сложили, била је да се наоружамо и пронађемо боље скровиште. Нашајединица, т.ј нас четворо, унајмила је овај стан под лажним именом пре готово шест месеци, само да би нам биодоступан када затреба (управо кршимо закон који захтева од власника да пријави полицији и достави им свематичне бројеве својих подстанара). Како нисмо много користили стан до сада, сигуран сам да полиција нијеповезала никога од нас са овом адресом. Али ово је премали простор за све нас да живимо овде дуже време, и непружа довољно приватности пред суседима. Били смо превише опрезни приликом штедње новца када смоодабрали овај простор. Новац нам је тренутно главни проблем.


9

Намеравали смо да снабдемо стан храном, лековима, алатом, одећом, картама, чак и бициклом, али смозаборавили на готовину. Пре два дана, када се проширила вест да опет почињу са хапшењима, нисмо ималиприлике подићи новац из банке, било је рано ујутро. Сада су наши рачуни засигурно већ замрзнути. Тако даимамо само новац који нам се тренутачно нашао у џеповима, нешто преко 70 долара (упутство читаоцу: ''долар'' јебио основна монетарна јединица у САД у Старој Ери, а 1991. године су два долара била довољна за куповину свегапола килограма хлеба или око четврт килограма шећера). Нисмо имали ни транспортних средстава осим бицикла.Према плану, сви смо напустили своје аутомобиле с обзиром да би их полиција тражила. Чак да смо и задржалиаутомобил, имали бисмо проблема при набављању горива за њега. Пошто су картице за куповину горивамагнетички кодиране са нашим матичним бројевима, када бисмо их ставили у рачунар на бензинским пумпамаапарат би блокирао рачун и истог часа обавестио полицију која мотри централни компјутер те би тако одали самисвоју локацију где се налазимо.

Јуче је Џорџ, који је наш контакт са Јединицом 9, узео бицикл и одвезао се до њих да се посаветује око ситуације.Они су у мало бољој ситуацији, али не пуно. Њих шесторо имају око 400 долара, али су стрпани у рупетину која јејош мање задовољавајућа од наше, каже Џорџ. Они имају четири аутомобила и приличну количину горива. КарлСмит, који је са њима, израдио је прилично уверљиве регистарске таблице за сваки аутомобил. Ми смо требалинаправити исту ствар, али сада је прекасно. Понудили су Џорџу један аутомобил и 50 долара готовине, које је он сазахвалношћу прихватио. Али нису хтели да нам дају ништа горива, осим већ пуног гепека атомобила којег су намдали. И даље смо били без новца да унајмимо неко друго скровиште, и без довољно бензина да се одвеземо уПенсилванију по наше оружје и натраг. Нисмо имали новца ни да купимо намирнице за недељу дана када намнестану, а то ће бити за четири дана. Мрежа ће бити успостављена за десет дана, али до тада смо препуштени самисеби. Приде, када јединица приступи мрежи, требала би сама већ решити проблем снабдевања и бити спремна дакрене у акцију у складу са осталим јединицима. Када бисмо имали нешто више новца, могли бисмо решити свенаше проблеме, укључујући и проблем горива. Бензин је увек доступан на црном тржишту, наравно по скупљојцени, готово дупло већој него на бензинским пумпама. Мучили смо се с тим проблемом данас поподне.

Очајни и одлучни да више не губимо време, коначно смо одлучили да изађемо и прибавимо нешто новца. Хенријаи мене је чекао тај задатак, пошто нисмо могли допустити да Џорџ буде ухваћен. Он је једини који зна шифрумреже. Прво нам је Кетрин променила идентитет помоћу шминке. Она се раније аматерски бавила позориштем иима опрему, па зна како треба променити нечији изглед. Мој предлог био је да једноставно уђемо у првупродавницу на коју наиђемо, опалимо трговца исте циглом по глави, и поберемо новац из благајне. Хенри се није


10

сложио са том идејом. Каже да не можемо користити методе које се противе нашем циљу. Ако почнемо вребати награђане да се одржимо, бићемо погрешно схваћени као банда обичних криминалаца, упркос нашим циљевима.Још горе, временом ћемо сами себе почети тако гледати. Хенри све гледа кроз идеологију, а ако нешто не штимакроз то, он не жели имати ништа с тим. То се може чинити непрактичним, али мислим да је у вези овога у праву.Само ако наша веровања претворимо у начин живота можемо одржати моралну снагу да савладамо препреке којенам стоје на путу. Уверио ме је, да ако већ идемо у неку "пљачку" − онда то морамо учинити идеолошки исправно.Ако ћемо некога лупити циглом по глави, то морају бити "људи" који то заслужују. Упоређујући попис трговина ужутим страницама телефонског именика са именима чланова Већа за међуљудске односе Северне Вирџиније којинам је добавила девојка коју смо послали да добровољно "ради" код њих, коначно смо се зауставили на»Бермановој трговини алкохолних пића« власника Саула И. Бермана (жидов).

Нисмо при руци имали цигле па смо се наоружали метални штанглама. Хенри је са собом узео и нож. Паркиралисмо наш ауто улицу даље од дућана, одмах иза угла. Када смо дошли није било купаца. Црнац се налазио запултом. Хенри га је питао за боцу вотке на полици иза пулта. Када се чамуга окренуо опалио сам га шипкомпосред лобање,... пао је на под и више се није померао. Хенри је смирено испразнио благајну и кутију где су сеналазиле веће новчанице. Изашли смо и кренули према ауту, имали смо у рукама преко 800 долара, ово је билоизненађујуће лако, помислио сам у себи. Код трећег дућана низ улицу Хенри је изненада застао и показао на знакна вратима: »Берман'с Дели«. Без оклевања је отворио врата и ушао унутра сав узбуђен. Кренуо сам за њим.Берман се налазио иза пулта, Хенри га је намамио напоље питајући га за цену неког артикла којег Берман као нијемогао добро да види са оног места. Када је пролазио поред мене опалио сам га у главу свом снагом. Од силинеударца шипка је одлетела из моје руке. Берман је пао на под урлајући из свег гласа. Почео је пузати према задњемделу продавнице, запомажући довољно гласно да пробуди и мртве. Био сам у потпуности ван себе и само самстајао као укочен. Али не и искусни Хенри. Кренуо је за Берманом, зграбио га за косу и пререзао гркљан једнимјединим потезом руке. Мук је трајао отприлике једну секунду. Тада је наишла једна дебела жена гротескногизгледа, вероватно Берманова жена (исто жидовка), излетела је из споредне собе са секиром за месо испуштајућипродоран врисак. Хенри је свом силином упутио према њој стаклену теглу кошер краставаца (баш прикладно) ипостигао пун погодак. Пала је одмах, скоро мртва, заједно са расутим краставцима и разбијеном теглом. Хенри језатим почистио благајну, потражио кутију са новцем и извадио све новчанице. Трго сам се из транса и пратиоХенрија према вратима када је јеврејинова жена поново почела вриштати. Хенри ме је држао за руку да непобегнем низ улицу. Није нам требало више од 15 секунди да дођемо до аута, али чинило ми се као 15 минута. Биосам скроз слуђен. Прошло је већ више од једног сата пре него што сам се престао трести и скупио довољно снаге да


11

говорим без муцања. Какав терориста! Све укупно смо скупили 1426 долара, довољно да купимо намирнице заследећа два месеца. Једну ствар сам тада одлучио: Хенри ће морати бити тај који ће изводити овакве и сличнеакције финансирања групе. Ја просто немам стомак за то, иако сам мислио да радим све како треба док Берманније почео викати.

Дана 19. априла, гледајући шта сам написао, тешко је веровати да се све то заиста догодило. До рација пре двегодине мој живот је био нормалан колико свачији може бити у ова времена. Чак и након што сам био ухапшен иизгубио своје запослење у лабораторији, био сам у могућности да живим прилично нормално радећиконсултантски посао за неколицину фирми у околини. Једина ствар која је одскакала од уобичајеног био је мојпосао за Организацију. Сада је све хаотично и несигурно. Када размишљам о будућности постанем депресиван.Немогуће је знати шта ће се даље дешавати, али сигурно је да се више никада нећу моћи вратити тихом иуобичајеном начину живота који сам имао раније. Чини се да ово што пишем полако почиње личити на некидневник. Можда ће ми помоћи да запишем шта се све догађа и које су моје мисли сваког дана. Можда ће указатина неке ствари, неки редослед, и учинити ми живот лакшим и допустити да се прилагодим на овај начин животаурбаног герилца. Чудно је како је сав адреналин који сам осетио прву ноћ нестао. Све што сада осећам је самотескоба. Можда ће промена околине сутра побољшати моје стање. Хенри и ја идемо у Пенсилванију по оружје, докће нам Џорџ и Кетрин покушати пронаћи боље место за становање (читај скривање).

Данас смо имали доста припреме за наш пут. Најпре смо мислили да идемо јавним превозом у мали градићБелфонте и препешачити последњих десет километара кроз шуму до нашег скровишта. Садa када имамо ауто, ићићемо њиме. Проценили смо да нам је потребно око двадесет и пет литара горива, без оног који је већ у резервоару.Да будемо сигурни, купили смо и две канте по двадесет и пет литара приде од складиштара такси службе који увекна црно продаје део своје поруџбине. Како се штедња ових последњих година повећала, тако је и са ситномкорупцијом свих врста. Мислим да се висока корупција у власти која је разоткривена у афери Вотергејт, коначноспустила до малог човека на улици. Када су људи почели увиђати да су политичари корумпирани и покварени,постали су заинтересовани да и сами покушају преварити систем. Стална рационализација и штедња само јеубрзала тај процес, као и све већи број небелаца на сваком нивоу бирократије. Организација је до сада била једанод главних критичара те корупције, али видим да нам управо она даје и велику предност. Када би сви поштовализаконе и чинили све како они кажу, било би готово немогуће постојање оваквих организација. Не само да не бисмобили у стању купити гориво, већ би и хиљаде других бирократских препрека у које Систем уплиће животе грађанабиле непремостиве за нас. Како ствари стоје, мито локалном чиновнику или неколико долара под руку омогућиће


12

нам да заобиђемо многе прописе који би нас качили. Чим се више јавни морал у Америци приближава оном убанана републикама, биће једноставније и за нас да делујемо. Наравно, како сви очекују мито, требаће намподоста новца. Гледајући то филозофски, не можемо се отети утиску да управо корупција, а не тиранија, води касвргавању овог изопаченог система. Снажна и одлучна власт, колико год репресивна била, обично се не морабојати револуције. Али корумпирана, неделетворна, декадентна власт, чак и беновалентна, увек је подложнареволуцији. Систем против којег се сада боримо је толико корумпиран и репресиван, и заиста бисмо требализахвалити Богу на тој корупцији. Мене је више забрињавало писање дневне штампе. Пљачка од пре неки дан ниједоведена у везу са нама, наравно, и посвећен јој је само један мали одломак у данашњим новинама. Пљачке теврсте, чак и где се догоди убиство, постале су толико уобичајене да не привлаче више пажње од саобраћајненезгоде, али чињеница да је власт покренула масовно хапшење познатих оперативаца Организације у прошлусреду и да смо готово сви, преко 2000 особа, успели измакнути и побећи,... зашто то није у новинама? Медијиблиско сарађују са властима и полицијом, наравно, али која је њихова стратегија против нас?

Пронашли смо мали чланак у Асошијетед Прес-у на последњој страни где се спомиње јучерашње хапшењедеветоро "расиста" у Чикагу и четири у Лос Анђелесу у среду. У чланку пише да су свих тринаест приведених билиприпадници исте организације − очигледно наше − али без осталих детаља. Занимљиво! Да ли ћуте о неуспехуакције да не осрамоте владу?! То није у њиховом стилу. Вероватно су постали параноични због лакоће којом смоизбегли хапшења. Можда страхују да део јавности симпатише нас и помаже нам, и не желе рећи ништа што бидало додатног подстицаја нашим симпатизерима. Морамо бити опрезни због овог лажног осећаја сигурности дане бисмо изгубили даље на опрезу. Можемо бити сигурни да је полиција дала све своје снаге на то да нас пронађе.

Биће право олакшање када Мрежа проради и када будемо почели примати редовне извештаје наших доушника онамерама противника. У међувремену наша безбедност заснива се на промени изгледа и лажном идентитету. Свисмо променили фризуре и обојили косу. Почео сам носити нове наочаре са дебљим оквирима уместо мојих старихбез оквира, а Кетрин је прешла са сочива на наочаре. Хенри је учинио "радикалан" потез − обријао је браду ибркове. Сви имамо и прилично уверљиве лажне возачке дозволе, иако оне неће бити довољне ако будупровераване компјутерски према службеним подацима у централној бази података. Када год неко од нас имазадатак попут пљачке као прошле недеље, Кетрин може на брзину да нам промени изглед и дати нам тако некитрећи идентитет. За ту намену има перике и пластичне уметке који пристају у ноздрве и у унутрашњост уста имењају структуру лица особе, чак и њен глас. Нису угодни, али могу се отрпети неколико сати, исто као што ја могунеко време бити без својих наочара ако је потребно. Сутра ће бити дугачак и тежак дан.


13

ПОГЛАВЉЕ 3

Септембар 21. 2011. година. Сви мишићи у телу ме боле. Јуче смо 10 сати провели пешачећи, копајући и носећиоружје кроз шуму. Данас смо преместили све залихе из старог скровишта у ново. Било је нешто пре поднева јучекада смо стигли до скретања покрај Белефонтеа и скренули с аутопута. Довезли смо се што ближе смо могли, алистари рударски пут који смо користили пре три године био је блокиран и непроходан два километра пре места гдесмо мислили оставити аутомобил. Усек кроз који је пут пролазио урушио се, и био би потребан булдожер да топрочисти. Последица је била да смо морали пешачити пуна три километра у сваком смеру уместо једногкилометра. Уз то је било потребно три туре да све то укрцамо у аутомобил. Понели смо лопате, уже и неколикоплатнених поштанских врећа (власништво поштанске службе САД), али испоставило се да су ти алати билинедовољни за тај посао. Пешачење од аутомобила до скровишта са лопатама на раменима је заправо билоосвежавајуће након дуге вожње из Вашингтона. Дан је био угодно свеж, јесења шума била је предивна, а старипрашњави пут, иако зарастао, пружао нам је лагано пешачење. Чак и ископавање до самог врха бурета у које смонатоварили оружје није било проблем. Земља је била прилично мекана, и било нам је потребно мање од једногсата да ископамо један ипо метар дубоку рупу и завежемо уже за ручке које су биле заварене на поклопац бурета.Тада су тек почели проблеми. Нас двојица натезали смо уже колико смо год могли, али буре није ни малопопуштало. Као да је било положено у бетон. Иако је тежило свега 160 килограма, нас смо двојица били у стањуспустити га у ту рупу пре три године. Тада је наравно око ње било неколико центиметара простора. Сада се земљаслегла и чврсто ухватила за лим. Одустали смо од извлачења бурета из јаме због тога и одлучили смо га отворитина лицу места. Да бисмо то учинили, морали смо копати још један сат, да проширимо рупу и очистимо неколикоцентиметара око руба како бисмо допрли до отварача на поклопцу. Морао сам се спустити у рупу наглавачке, докме је Хенри држао за ноге. Радити наглавачке у уском простору било је тешко и исрцпљујуће.

Нисмо имали алата којим бисмо подкопали поклопац и избацили га. Коначно, готово у очају, још сам једномзавезао уже за ручку поклопца. Хенри и ја смо повукли уже, и поклопац се најзад отворио. Тада се још требалоопет спустити наглавце у рупу држећи се руком за руб бурета, и додавајући комаде оружја и оквире са муницијомуз тело да га Хенри може примити. Већи терет, попут шест канти са муницијом били су претешки за ову методу тесмо их извлачили ужетом. Није ни потребно рећи да сам на крају посла био у потпуности изнемогао. Али још смотребали пренети 120 килограма муниције кроз километар густе шуме, узбрдо до пута, и још километар и по до


14

аутомобила. Са одговарајућим џаковима и носилима могли смо све то пренети у само једној тури. Још лакше би сето обавило у два наврата. Али само са непрактичним поштанским врећама које смо морали носити у рукама, биласу нам потребна три болна пута. Морали смо стајати сваких стотињак метара и одморити се по неколико минута, апоследње две туре одрадили смо у потпуном мраку. Очекујући дневну операцију нисмо понели батеријске лампе.Ако убудуће не будемо пажљивије планирали, овакве или сличне операције, чекају нас тешка времена! На путунатраг према Вашингтону зауставили смо се код малог кафе-а близу Хагерстауна на сендвичима и кафи. Тамо јебило десетак људи, и вести су се управо почеле вртети на ТВ-у иза пулта када смо ушли. Емитовала се репортажакоју нећу заборавити. Велика вест дана била је акција Организације у Чикагу. Систем је, чини се, убио неког однаших људи, и заузврат смо ми убили тројицу њихових и сукобили се у пуцњави са органима власти. Готово целитермин вести био је посвећен томе. Знали смо из новина да је деветоро наших чланова ухапшено у Чикагу прошленедеље, те су очигледно имали жесток третман у Окружном Затвору, где је један од њих и умро. Било је немогућетачно сазнати шта се заправо догодило путем ТВ-а, али ако су имали исти поступак као обично, тада су властисигурно стрпале наше људе одвојено у ћелије пуне црнаца, па су затворили очи и уши пред оним што је уследило.То је већ дуго времена опробани метод који Систем користи за кажњавање наших људи кад им не може пришитиништа што би се одржало на суду. То је ужаснија казна од било чега што се догађало у средњевековним тамницамаили ћелијама КГБ-а. И могу се увек извући, јер медији обично не желе да признају да се то уопште и догађа.Уосталом, ако покушаваш уверити јавност да су расе једнаке, како можеш признати да је горе бити затворен ућелији пуној црних криминалаца него у ћелији пуној белих криминалаца?

У сваком случају, дан након што је наш човек био убијен, Организација је испунила своје обећање о освети које јеизрекла још прошле године – ако се неко од наших људи буде озбиљно повредио у затвору – следи освета. Тако јеи било... из заседе су напали окружног шерифа испред његове куће и убили га кратежом тако што су му разнелиглаву. Оставили су јасну поруку прикопчану за оно што је остало од његовог тела на којој је писало: »Ово вам је заКарла Хоџиса«. То је било прошле суботе увече. У недељу је Систем већ био на оружју. Шериф је био правиполитички потрчко, истакнути и отрцани »гојим«, па су заиста дигли велику прашину око тога. Иако недељомприказују вести само у чикашком округу, потрудили су се покренути све сегменте друштва да разгласе успецијалним емисијама атентат који је Организација извршила. Један од говорника био је "одговорни"конзервативац, а други је био председник жидовске заједнице у Чикагу. Сви су описали Организацију као »бандузадртих расиста« и позвали су "све поштене грађане" да сарађују са полицијом у хватању починилаца овог гнусногдела тих »расиста« који су убили омиљеног им шерифа. Већ данас ујутру је тај "одговорни" конзервативац изгубиообе ноге и претрпео тешке унутрашње повреде када је подметнута бомба у његовом аутомобилу експлодирала.


15

Тако ће проћи сваки издајник своје расе и слуга јеврејски. Жидовски говорник имао је још мање среће. Неко му јепришао док је чекао лифт у лобију своје пословне зграде, извукао секиру испод мантила, и њоме располутио главу"доброг" Жидова, затим је нестао у гужви. Организација је истог часа преузела одговорност за обе акције. Наконсвега тога настала је свеопшта лудница. Гувернер државе Илиноис наредио је Националној Гарди у Чикагу дапомогне полицији и агентима ФБИ-а у лову на чланове Организације. Хиљаде људи било је заустављено наулицама Чикага данас и тражено да докажу свој идентитет. Параноја Система је почела. Послеподне су тројицаљуди били окружени у малом апартману у Цицеру. Цела улица била је окружена, док су заробљени мушкарцизапочели пуцњаву са полицијом. ТВ јединице биле су на лицу места, а новинари нервозни да не пропусте догађај.Један од окружених је очигледно имао снајпер, јер су два црна полицајца, овако доста удаљени од улице убијенипре него што је схваћено да су црнци на мети, док на беле полицајце није било пуцано. Овај белачки имунитет сенаравно није односио на политичку полицију у цивилу, наиме, ФБИ агент убијен је рафалом из аутоматске пушкедок је покушавао да убаци сузавац кроз прозор. Гледали смо готово не трепћући док је ова акција билаприказивана на ТВ екрану, али врхунац свега био је када је полиција провалила у апартман и пронашла празнепросторије. Разочарање је било толико видљиво у гласу ТВ репортера, али човек који је седео на другом крајушанка почео је радосно тапшати када је проглашено да су »расисти« очигледно побегли. Конобарица сенасмејала, и било нам је јасно, да иако не постоји једногласна подршка за акције Организације у Чикагу, непостоји ни једногласно противљење. Као да је Систем очекивао ову реакцију на послеподневне догађаје, вести супрешле у Вашингтон где је државни тужитељ сазвао специјалну конференцију за новинаре. Државни тужитељпрогласио је да Федерална влада упућује све полицијске и безбедносне службе у посао истребљења члановаОрганизације. Описао нас је као "изопачене расисте и криминалце" које покреће само мржња и који желе дауниште "напредак према истинској једнакости" који је направљен од стране Система последњих година. Свиграђани су упозорени да буду на опрезу и помогну властима у разбијању "расистичке завере". Свако ко приметибило какво сумњиво деловање, поготово од стране непознатих, има дужност да то пријави најближој испоставиФБИ-а или Већу за Међуљудске Односе. Овај инцидент доказује вредност држања Система у нестабилности путемизненадних напада. Да је Систем задржао мирноћу и промислио пажљивије о одговору на наше акције у Чикагу,не би само избегао грешке које ће нам помоћи у прикупљању стотина нових регрута, него би успео смислити иначин да придобије још шири спектар јавности за своју борбу против нас. Вести су завршиле са најавом једносатнеспецијалне емисије о "расистичкој завери" у уторак навече (вечерас). Управо смо завршили са гледањем тог»специјала«, који је био доста лош, пун злонамерних грешака и измишљотина, ништа уверљиво према нашеммишљењу. Али једно је сигурно: медијска блокада је окончана. Чикаго је дао Организацији тренутну славу, исигурно смо тема број један широм земље. Када су вести завршиле, Хенри и ја смо завршили са јелом и изашли из


16

кафића. Био сам препун емоција: узбуђење, понос због успеха акција наших људи у Чикагу, нервоза збогчињенице да смо мета опсежног лова, јад јер ниједна од наших јединица у Вашингтону није показала иницијативупопут Чикага. Хтео сам нешто учинити, а прва ствар која ми је пала на памет била је да успоставим контакт сачовеком из кафића који је показивао одобравање акција. Хтео сам узети неке летке из аута и оставити их подбрисачима свих возила на паркиралишту. Хенри, који је увек сабране главе, одлучно је одбио ту идеју. Док смоседели у ауту објаснио ми је да би била обична глупост рескирати привлачењем пажње док не завршимо сатренутним послом доставе оружја нашој јединици. Поред тога, подсетио ме, било би кршење дисциплине уОрганизацији да члан тајне јединице приступи регрутовању нових чланова. Та функција додељена је легалним,јавним јединицама. Тајне јединице састоје се од чланова који су познати властима и обележени су за хапшење.Њихова функција је уништавање Система директним акцијама. Легалне јединице састоје се од чланова којитренутно нису познати властима. Заиста, било би скоро немогуће доказати за већину њих да су наши чланови. Уовоме смо добро проучили комунистичке методе. Улога тих »легалних јединица« је пружање информација,финансирање, правна одбрана, и други облици подршке. Једном речју – логистика.

Када год неко од нас уочи потенцијалног регрута, треба пренети информацију легалној јединици, која ћенаставити са обрадом. Легалне јединице се такође баве активностима ниског ризика, попут дељења летака. Строгогледано, ми не бисмо ни смели имати летке Организације с нама. Хенри је чекао да мушкарац који је аплаудираоизађе и уђе у свој аутомобил. Провезли смо се покрај њега и записали број са регистарских таблица док смоизлазили са паркиралишта. Када мрежа буде спремна, информацију ћемо проследити одговарајућој особи. Поповратку у стан, Џорџ и Кетрин били су узбуђени попут Хенрија и мене. Они су исто гледали вести на ТВ-у. Упркоссвом умарању током дана, нисам могао спавати као ни они, стога смо се укрцали натраг у аутомобил, Џорџ иКетрин делили су места позади са делом терета, те смо кренули у ноћну вожњу. Могли смо остати у аутомобилусигурни да не изазивамо сумњу, а то смо и учинили − до раних јутарњих сати. Једна ствар коју смо одлучили билаје да ћемо се сместа преселити на нову локацију коју су пронашли Џорџ и Кетрин. Старо место једноставно вишене задовољава. Зидови су толико танки да морамо шапутати једно другом на уво да нас неби чули суседи. Асигуран сам да смо већ побудили и сумњу код њих у то чиме се бавимо у животу. Док Систем упозорава све дапријављују непознате особе сумњивог изгледа, постало је опасно за нас да останемо у стану са тако малоприватности. Ново место је много боље у сваком погледу осим станарине. Имамо читаву зграду за себе! То језаправо нека бетонска пословна зграда у којој се некада налазила нека робна кућа малих кућних апарата имашина, гараже у приземљу, са канцеларијама и магацинским простором на спрату. Место је одавно напуштено,јер се налази на локацији која је у фази планирања већ четири године. Попут осталих владиних пројеката у


17

последње време, тај пројекат је такође обустављен и то вероватно до даљњег, јер се нема новца за нове пројекте.Иако су стотине хиљада људи плаћене да граде нове аутопутеве, ниједан се у ствари не гради – баш као и овајпројекат, сви стоје, али радници ипак нешто раде како би се сачувао, макар и привидно неки социјални мир.Битно је само да су људи преокупираним послом и прехрањивањем својих породица. У протеклих пет годинавећина путева у земљи је у све лошијем стању, али је интересантно како се увек могу видети екипе за поправке, аништа се заправо не поправља. Влада чак није још ни откупила земљу која је планирана за нови аутопут.Законски, власник зграде, у којој се ми сада налазимо, не би смео уопште ни да је изнајмљује, али очигледно је даима неки договор са неким у градској управи. Предност за нас је у томе да нема службених бележака да је зградауопште и усељена − дакле нема матичних бројева за полицију, нема досадних грађевинских инспектора да долазена у контролу. Џорџ је само морао дати аванс од 600 долара у кешу власнику, а после и једном месечно кадакирија доспева на наплату. Џорџ мисли да је власник, неки радом измучени стари Јерменац са тешкимзавичајним нагласком − уверен да ћемо користити тај простор за израду неких синтетичких дрога, или евентуалноза складиштење украдене робе и не жели да зна остале детаље. Другачије речено – баш га брига шта ће се таморадити. Предпостављам да је то добра ствар, јер то значи да неће њушкати около. Место заиста изгледа ужасноспоља, али шта сад. Окружено је са свих страна некаквом зарђалом оградом – што је идеално. Земљиште језатрпано свакојаким смећем: одбаченим бојлерима и фрижидерима, старим ауто моторима,... и сличнимџубретом. Асфалтирано паркиралиште са предње стране је оштећено и зацрњено старим моторним уљем. Наулазу у зграду налази се велики стари знак који је на једном месту попустио. На њему пише: »Механичарскарадионица, Ј.Т. Смит & Синови«. Половица прозорских стакала у приземљу недостаје, али сви прозори су ионакоприковани даскама са унутрашње стране. Околина је некаква давно напуштена индустријска зона. Врата до насналази се и некаква гаража и складиште неке мале превозничке фирме. Камиони долазе и одлазе по читаву ноћ,што опет значи да полицајци неће обраћати много пажње ако нас виде да се возикамо овуда у касне сате. Поштосмо одлучили да кренемо, учинили смо то данас. Како у згради није било струје, воде, ни гаса, мој посао био је дарешим проблем грејања, расвете и водоводне инсталације док су остали уносили ствари. Снабдевање водом и нијебио неки проблем, јер чим сам пронашао водомер и одврнуо вентил, вода је сама потекла. Пошто сам питање водерешио, донео сам нешто тешког отпада до поклопца водомерног канала и прекрио га, заправо сам га камуфлирао,како га нико из водоводне дистрибуције не би пронашао, ако икада уопште и дођу да га траже.

Снабдевање струјом био је већ тежи проблем. Још су стајали каблови од зграде до бандере споља, али је доток биоискључен на бројилу, који се налази на спољној страни зида. Морао сам опрезно да избушим рупу кроз зид изаелектричног бројила, изнутра, а затим га спојим са инсталацијама остатка зграде. То ми је одузело баш доста


18

времена. Остатак дана био сам заузет у прекривању пукотина на приземним прозорима и постављањем картона наспратним прозорима, тако да светлост не би могла да се види из зграде ноћу. И даље немамо грејање нити билокакву кухињу осим једног решоа којег смо донели из старог стана. Али барем ради купатило јер сада има и воде, адневни боравак нам је релативно чист. Можемо наставити да спавамо у врећама за спавање неко време, а унаредним данима ћемо купити неколико електричних грејалица и остале потребштине.

ПОГЛАВЉЕ 4

30. септембар, 2011. година. Толико је било посла прошле недеље да нисам имао времена за писање. Наш планформирања мреже био је једноставан и практичан, али само његово извођење захтевало је много труда, барем самоје стране. Тешкоће на које сам наилазио упозориле су ме још једном како и најбољи планови могу битипроблематични ако се у њима не предвиди флексибилност за непредвиђене проблеме. Мрежна повезаност измеђујединица зависи од два облика комуникације: људским куририма и високоспецијализованом радио преносу. Јасам одговоран не само за нашу пријемну опрему, већ и за целокупно одржавање пријемника свих осталихједанаест јединица у подручју Вашингтона, као и за радио одашиљаче Вашингтонског Главног Штаба (ВГШ) и»Јединице 9«.

Читава недеља ми је отишла због одлуке Вашингтонског Главног Штаба (ВГШ) да опремим и »Јединицу 2« саодашиљачем такође. Ја сам требао да монтирам и поставим ту опрему. Начин на који мрежа функционише, свекомуникације које захтевају дуже разговоре или извештаје обављају се директно лицем у лице, или преко курира.Сада када је телефонска компанија увела компјутерску контролу и снимање свих одлазних и долазнихтелефонских позива, као и оних међуградских, и са полицијом која прати све више разговора – телефони суискључени као опција и средство комуникације, осим у ванредним околностима. Са друге стране, порукестандардне природе и краће дужине, које могу бити шифроване, се обично одашиљу путем радио везе.Организација је уложила велик труд у стварање »речника«, заправо шифрарника са готово 800 различитихпорука, од којих свака може бити откључана према троцифреном броју. Према томе, у одређеном тренутку, број»2006« може означавати поруку: "Операција предвиђена за »Јединицу 6« одгађа се до даљњег." Једна особа усвакој јединици (ћелији) мора да упамти речник-шифрарник свих могућих порука и одговорна је као везиста да


19

зна кодове свих порука у сваком тренутку. У нашој јединици та особа је Џорџ. Заправо, то и није тако тешко какосе чини. Речник порука уређен је према одређеним правилима са одређеним смислом, и једном када се упамтиосновна структура није тешко запамтити цео шифрарник. Кодирање порука се наравно мења на сваких неколикодана, али то не значи да Џорџ, или онај који је задужен за везу у некој Јединици (ћелији), мора учити речникпоново напамет од почетка − само мора да зна ново бројчано означавање за неку поруку, и може разрадитиозначавање за све остале у својој глави. Користећи овај начин комуникације у могућности смо да одржаваморадио везу са великом сигурношћу од провале, притом користећи крајње једноставну и преносиву опрему. Поштонаши преноси никада не трају дуже од једне секунде и врло су нефреквентни, полиција ће врло тешко ухватитипозицију одашиљача помоћу радио-ловца – или бити у стању да декодира пресретнуту поруку. Пријемници су намјош једноставнији од одашиљача, и заправо су нешто између џепног транзистора и омањег калкулатора. Они сусве време укључени, и ако нумерички пулс са одговарајућим тонским кодирањем буде одаслан са неког од нашегодашиљача, они ће примити ту поруку – приказану на дисплеју као бројчани запис, без обзира да ли се екраннадгледа или не. Мој главни допринос »Организацији« до сада био је развој ове конспиративне комуникационеопреме, и заправо сама производња његовог великог дела.

Прва серија порука одасланих из Вашингтонског Главног Штаба (ВГШ-а) према свим Јединицама у регији била јеу недељу. Дала је инструкције свакој од Јединица да пошаље курира на нумерички одређену локацију како бипримио наредбе и предао извештај о ситуацији. Када се Џорџ вратио са недељног састанка проследио нам је новевести. Сажетак је у томе да је, иако још није било проблема у подручју Вашингтона, ВГШ је забринут збогизвештаја који су примили од наших инфилтрираних доушника-обавештајаца унутар полиције. Систем јепокренуо све снаге са намером да нас уништи. Стотине особа за које се сумња да имају симпатије према»Организацији« су ухапшене и ислеђиване. Међу њима су и неки наши људи, али изгледа да власти нису биле устању напаковати ништа конкретно ниједноме од њих и испитивања нису дала за њих очекиване резултате. Ипак,реакција на догађања прошле недеље у Чикагу била је раширенија и енергичнија него што смо очекивали. Једанод пројеката на којем раде је компјутеризовани, универзални, интерни систем магнетних личних докумената сауграђеним чипом и биометријским подацима. Сваки грађанин старији од 12 година добиће личну карту и бићедужан, под претњом затворске казне, да је носи са собом све време! Не само да особа може бити заустављена одстране било којег полицајца или полицијског агента ради легитимисања, већ су разрадили и план да такву личнукарту учине потребном за већину свакодневних послова, или трансакција, попут нпр. куповине авионске,аутобуске, или возне карте, пријављивања у хотел или мотел, већ и примања медицинских услуга у болницама идомовима здравља. Сви пултови ће бити опремљени компјутерским терминалима који су повезани мобилним


20

телефонским линијама са огромном националном базом података и рачунарским центром. Магнетски кодираналична карта са чипом и јединственим матичним бројем ће рутински бити учитавана у рачунар сваки пут кадакупац обавља неку трансакцију: купује карту, плаћа рачун, или се пријављује на посао. Ако се примете некенеправилности, знак упозорења ће се појавити у најближој полицијској станици, показујући локацију терминалакоји је сигнализирао неправилност и несретног "грађанина". Градови ће бити подељени на секторе и квадранте укојима ће се такође очитавати кретање ових магнетних картица (заправо грађана) те ће тако Систем иматикомплетан увид у кретање својих поданика. Овај систем надзирања и контроле се усавршава већ неколико годинаи разрадили су све у детаље. Једини разлог зашто раније није пуштен у рад била су масовна негодовања грађана,који то виде као још један корак напред ка тоталитарној полицијској држави – која то у суштини већ и јесте! Алисада је Систем сигуран да може да заобиђе отпор грађана користећи нас као добар изговор. Све је изгледадопуштено у борби против "расизма". Биће потребна још барем три месеца да се угради потребна опрема ипокрене читав систем у свим градовима и насељеним местима, али они настављају са послом великом брзином, саочекивањем велике најаве од стране медија. После ће се тај систем за присмотру и контролу грађана проширити,са компјутерским терминалима у свакој трговини и на сваком месту. Нико неће моћи ни да руча у ресторану,користи јавну говорницу, или да купује намирнице без тога да му терминал не очита ЈМБГ и друге податке намагнетној и чипованој личној карти. Систем ће тако остварити максималну контролу над целокупномпопулацијом која се сада само већ и про форме зову – "грађани". Ствари ће постати још и горе, јер слободакретања, као и приватност више уопште неће постојати. Помоћу модерних и брзих рачунара, полиција ће бити умогућности да одреди положај сваке особе у сваком тренутку – као и што она ради (купује, једе, са киме причапреко телефона и тсл.). Мораћемо добро да се намучимо да покушамо да решимо овај велики и опасан проблем.На темељу онога што су нам наши обавештајци рекли, неће бити могуће само једноставно фалсификовати личнекарте или измислити лажне јединствене матичне бројеве. Ако централни рачунар региструје лажан матични бројграђана, сигнал за узбуну и локација ће одмах бити послата најближој полицијској станици. Иста ствар ће седогодити и ако нпр. неки Џон Џонс, који живи у Споканеу и користи личну карту тамо да купи намирнице,истовремено буде куповао намирнице и у Даласу. Или чак ако рачунар нпр. лоцира Била Смита у дворани закуглање, док он истовремено купује намирнице на другој страни истог града. Све то је врло захтевно за нас, нештошто је технички било изводљиво већ неко време, али које до недавно, нисмо могли ни сањати – да ће Системзаиста и покушати. Једна од вести коју је Џорџ донео са брифинга био је позив мени да хитно одем до »Јединице2« и решим њихов технички проблем. Обично, ни ја ни Џорџ не бисмо знали за локацију »Јединице 2« збогконспирације и њихове сигурности ако ми будемо случајно проваљени – и да је неопходно да се нађемо са некимиз те јединице – састанак би увек био договорен негде другде, а не на њиховој локацији. Овај проблем је ипак


21

захтевао мој долазак у њихово скровиште, и Џорџ ми је предао упутства за долазак до њихове локације, као иодзив и лозинку. Они се налазе у Мериленду, више од 40 километара од нас, и пошто сам требао да понесем савсвој алат са собом, узео сам аутомобил. Имају добро место, далеко од знатижељних погледа, велику сеоску кућу инеколико мањих објеката на отприлике 40 хектара пашњака и шумарака. У њиховој Јединици (ћелији) има осамчланова, нешто више од других, али изгледа да ниједан од њих не разликује волт од ампера или која је која странаутичнице. То је доста необично, јер је требало придати више пажње при формирању јединица обзиром нарасподелу вештина по јединицама. »Јединица 2« је прилично близу других осталих јединица, али све три супревише удаљене од осталих девет Јединица у подручју Вашингтона, а посебно од »Јединице 9«, која је билаједина са одашиљачем за контактирање ВГШ-а. Због тога, је ВГШ одлучио да да »Јединици 2« одашиљач, али онинису били у стању да га оспособе за рад. Разлог њихове неспособности постао ми је јасан чим су ме увели у кухињу,где је њихов одашиљач, аутомобилски акумулатор, као и жице... биле расуте по столу.

И поред јасних инструкција које сам припремио уз сваки одашиљач, и упркос јасно видљивим ознакама заприкључке на кутији одашиљача, успели су да споје акумулатор и одашиљач са погрешним поларитетом.Уздахнуо сам и повео неколико њих да ми помогну да донесем опрему из аутомобила. Прво сам провериоњихов акумулатор и открио да је скоро потпуно испражњен. Рекао сам им да укључе акумулатор на пуњач докпрегледам одашиљач. "Пуњач?! Какав пуњач?" − питали су ме. Нису га ни имали! Због несигурности уснабдевању електричном енергијом и честих рестрикција струје у последње време, сва наша опрема ради помоћуакумулатора који се пуне преко електричне мреже. Овако нисмо жртве нестанака струје који су постали учестали,ако не и свакодневни последњих година. Као и код осталих јавних постројења у овој земљи, што је цена струјевиша, то је мања сигурност у снабдевању. У августу ове године, на пример, снабдевање електричном енергијом уподручју Вашингтона била је у колапсу читава четири дана, а волтажа је редукована за више од 15 % од просека заукупно 14 дана. Влада спроводи истраге и одржава свакодневне састанке издајући саопштења о проблему, али свеје горе и горе. Нико од политичара није у стању да се суочи се са правим проблемом, један од њих је и разарајућиефекат америчке спољне политике доминиране од стране Израела током две прошле деценије на снабдевањедомаће економије страном нафтом.

Показао сам им како да споје акумулатор на њихов камион за хитно пуњење и почео тражити штету направљену уњиховом одашиљачу. Пуњач за акумулатор мораћемо потражити касније. Најкритичнији део одашиљача,кодирајућа јединица која генерише дигитални сигнал са тастатуре калкулатора, изгледа да је у реду. Штета јенастала због промене поларитета и једна диода је због тога прегорела. У самом одашиљачу, транзистори су такође


22

изгорели, разлог је вероватно исти – промена поларитета. Био сам прилично сигуран да ВГШ има један резервниодашиљач у складишту, али да бих то могао да проверим морао бих да им пошаљем поруку. То би значило даморам послати курира до »Јединице 9« да они пошаљу поруку преко свог одашиљача и онда да неко из ВГШ-адође са одашиљачем до нас. Двоумио сам се да ли да гњавим ВГШ, у погледу наше политике ограничењаодашиљања радио порука од стране теренских јединица на поруке од велике важности. С обзиром да је »Јединици2« ионако требао пуњач акумулатора, одлучио сам се да набавим нове транзисторе из продајног складишта,истовремено сам набавио и пуњач те сам све то инсталирао. Пронаћи делове које су ми требали испало је теженего што сам и помишљао! Тек после шест сати поподне успео сам се вратити до њиховог скровишта. Резервоармог аута био је скоро празан када сам ушао у двориште. Плашио сам се да искористим картицу како бих купиобензин на пумпи због нове технологије лоцирања, а не знајући где га могу наћи на црној берзи у близини, мораосам питати људе из »Јединице 2« да ми дају нешто горива за повратак кући. Па, не само да у камиону нису ималивише од 5 литара, већ нису ни знали где се налази икакво црно тржиште горива. Питао сам се како такванеприлагодљива и несналажљива група људи мисли уопште да опстане као тајна јединица?! Изгледа да су то свебили људи које »Организација« није сматрала способним за извођење било каквих герилских активности, па их јесве стрпала у једну јединицу. Четворо су писци из пропагандног оделења Организације, и они наставаљају сапослом на овој фарми, радећи на пропагандним памфлетима и летцима за придобијање нових симпатизера уз тоширећи истину о геноцидном Систему којег контролишу жидови који раде на уништењу наше расе. Осталихчетворо су ту само као подршка, одржавајући место функционалним у смислу снабдевања храном и осталимпотребштинама. Пошто нико из »Јединице 2« нема потребу за моторизованим превозом, нису пуно размиљљалио проблему горива. Коначно, један од њих се добровољно јавио да касније оде да "позајми" нешто горива извозила са суседне фарме. Тада смо одприлике имали још један нестанак струје, па нисам могао да залемимспојеве. Одлучио сам да је доста за данас. Требао ми је читав следећи дан и до касно увече синоћ да коначнодоведем њихов одашиљач у оперативно стање. Када је посао био коначно готов, око поноћи, предложио сам да сеодашиљач премести на бољу локацију од кухиње, по могућности у поткровље, или бар на спрату куће због бољегпријема. Пронашли смо одговарајућу локацију и однели скаламерију горе. Притом сам успео да ми акумулаторпадне на леву ногу. У почетку сам био сигуран да сам је сломио. Нисам могао стајати на њој! Какав малер. Резултатје био да сам још једну ноћ провео код њих. Сви у »Јединици 2« су били врло љубазни према мени, а били су иприлично захвални на мом уложеном труду. Како је било и обећано, "позајмљено" гориво било је спремно за мојповратак. Моји домаћини су инсистирали на томе да натоваре аутомобил са великом количином конзервиранехране како бих је понео са собом. Једно је барем сигурно, ње су имали у неограниченим количинама. Питао сам


23

одакле им све то, али једини одговор био је загонетни смешак и уверавање да могу набавити још тога уколико мизатреба. Можда су ипак сналажљивији него што сам мислио.

Било је око десет сати када сам се јутрос вратио до наше зграде. Џорџ и Хенри нису били тамо, али Кетрин ме једочекала и отворила гаражна врата да упаркирам ауто. Питала ме је да ли сам гладан. Рекао сам јој да самдоручковао са »Јединицом 2« те да нисам гладан, али да сам забринут због стања мог стопала, које је толикоотекло да је готово дупле величине од нормалног. Помогла ми је док сам скакутао на једној нози по степеницамадо дневног боравка, а потом ми је донела велику чинију са ледом и хладном водом да наквасим у њој стопало истављам хладне облоге на њега. Облози су учинили своје па је бол готово истовремено нестала,... наслонио сам сепун захвалности на јастуке које је Кетрин поставила иза мојих леђа на каучу. Објаснио сам јој како сам повредионогу, те смо разменили остале новости о догађајима од последња два дана. Њих троје провели су читав јучерашњидан у постављању намештаја, мањим поправкама, као и завршном чишћењу и бојењу, што нам је био посао целе тенедеље.

Са намештајем који смо донели од раније, ово место коначно постаје погодно за живот. Велик напредак, у односуна празну, хладну и прљаву зградурину у коју смо се уселили. Кетрин ме је обавестила да је Џорџ синоћ позванпреко радио везе на нови састанак са човеком из ВГШ-а. Јутрос су он и Хенри отишли заједно, а њој су рекли самода их неће бити цео дан. Мора да сам заспао на неколико минута, а када сам се пробудио био сам сам?! Нога ми јебило у много бољем стању, а и оток се смањио,... коначно ћу моћи нормално да ходам. Отишао сам у "купатило" дасе истуширам. Туш је наш ручни рад, само хладна вода,... благи ужас – уградили смо га заједно Хенри и ја прошленедеље. Сад као имамо и купатило. Уредили смо и инсталације и уградили светло, а Кетрин је сама обложилазидове самољепљивим ПВЦ плочицама због изолације од воде. До купатила се долази кроз собу коју Џорџ, Хенрии ја користимо за спавање. Од остале две собе изнад на спрату, једну Кетрин користи за спавање, док нам другаслужи као кухиња и трпезарија. Скинуо сам се, узео пешкир и отворио врата туш кабине... а тамо је била Кетрин,...мокра, гола, и прелепа, стојала је испод туша и немо ме посматрала бришући се нежно својим пешкиром.Погледала ме је својим предивним крупним очима и није ништа рекла. Као да ме је очекивала. Стајао сам таконеколико тренутака, за мене као читава вечност, а онда, уместо да се јој се извиним и затворим врата,инстинктивно сам пружио руке ка њој. Оклевајући, кренула је својим заноснм и згодним телом према мени.Природа је тада учинила своје. Лежали смо у кревету дуго након тога и разговарали. То је био први пут да самнасамо разговарао са Кетрин. Она је врло женствена и нежна девојка испод те хладне и професионалнеспољашњости коју је увек приказивала док је радила за Организацију. Пре четири године, пре свих рација, била је


24

секретарица једног конгресмена. Живела је у изнајмљеном стану у Вашингтону са још једном девојком, која јетакође радила на Капитол Хил-у. Једне ноћи док се Кетрин враћала кући са посла, пронашла је тело своје цимеркекако лежи у локви крви на поду. Била је силована и убијена од неког провалника црнца. Због тога, а и због страхада се нешто слично не би десило и њој, Кетрин је купила пиштољ и задржала га и након Коен-овог акта. Тада језаједно са готово милион других, ухваћена у рацији 2009. године. Иако није имала претходне контакте саОрганизацијом, упознала је Џорџа пошто су били држани на истом месту након хапшења. Кетрин је билааполитична. Да је ико питао, током рада за Владу, или пре тога, док је била студент, највероватније би себедефинисала да је "либерал". Али она је била либерал само у безумном, аутомативном смислу у којем већина људито јесте. Без да икада о томе размишља или анализира, она је површно прихватила неприродну идеологијупропагирану од стране масовних медија и Владе. Није била затуцана или глупа, све "квалитети" који су потребнида би неко био потпуно предани истински либерал. Након што их је полиција пустила, Џорџ јој је дао неке књигеда се информише о геноциду који Влада спроводи својом свесном и намерном политикиом расног мешања као инеке публикације од Организације. Први пут у своме животу почела је озбиљно да размишља о важности расних,друштвених и политичких околности у корену актуелних збивања. Научила је истину о превари званој "једнакост".Најзад је схватила и манипулативну историјску улогу Жидова кроз векове, као владара из сенке, и главногинжињера убијања наше расе и подривања свих наших ранијих цивилизација. Коцкице су се коначно сложиле исве је било кристално јасно. Најважније од свега – код ње се појавио осећај расног идентитета, расне солидарностии расне припадности, упркос испирању мозга којем је током читавог живота била изложена од стране жидовскетелевизије, филмова, штампе и радија. Изгубила је свој посао као секретарица. То је била последица хапшења поКоеновом закону, и два месеца након тога приступила је Организацији као дактилограф у нашем издавачкомодсеку. Она је паметна и вредан је радник, због тога је убрзо и унапређена на место уредника пропагандно-издавачког одсека. Написала је неколико важних чланака за Организацију, углавном истражујући женску улогу упокрету и у целокупном друштву, а прошлог месеца изабрана је за уредника нове публикације усмерене премаженама. Њена уредничка каријера је тренутачно замрзнута, наравно, њен велики допринос сада је њенаневероватна способност маскирања, прерушавања и промене идентитета, нешто што је научила у аматерскомпозоришном друштву док је била студент. Иако је њен првобитни контакт био Џорџ, Кетрин није никад билаемоционално везана за њега. Кад су се први пут срели, Џорџ је још био ожењен. Касније када га је његова жена,која никада није одобравала и разумела његов рад у Организацији, оставила а Кетрин се укључила у радОрганизације, обоје су били превише запослени у различитим одсецима да би били у контакту. Џорџ заправо,чији посао је био сакупљање новца и финансирање акција, није био често у околини Вашингтона. Пука јеслучајност да су Џорџ и Кетрин завршили у истој јединици, али Џорџ је очигледно био заинтересован за њу.


25

Иако Кетрин никада није ништа лоше рекла или учинила да подупре моју сумњу, до овог јутра сам узимао здравоза готово према Џорџовом понашању према њој да су они барем били у некаквој вези. Пошто је Џорџ заправо вођанаше Јединице, до сада сам држао под контролом чињеницу да ме она привлачи. Сада се бојим да је ситуацијапостала помало неугодна. Ако Џорџ не буде у стању да прихвати новонастало стање, ствари ће бити напете и моћиће се решити само премештајем особља између наше јединице и осталих у околини. За сада, ипак, имамо већепроблеме о којима морамо бринути – велике проблеме! Када су се Џорџ и Хенри коначно вратили увече, сазналисмо шта су радили цео дан: разгледали су главну централу ФБИ-аја у центру града. Наша Јединица је одабрана дато легло расних издајника и ционистичких слугу уништи! Наредба је стигла чак из Револуционарног ВрховногГлавног Штаба, те је оперативац из Источног Заповедног Центра послат у ВГШ на брифинг у недељу и да одабереједног вођу локалних јединица за ту акцију. Очигледно је Револуционарни Врховни Главни Штаб (РВГШ)одлучио да крене у напад према издајничкој политичкој тајној полицији која је под контролом Жидова, пре негошто ухапсе већину наших агената и оперативаца на терену, или заврше са постављањем глобалногкомпјутеризованог центра из којег могу да контролишу све и сваког помоћу магнетних и чипованих личнихкарата. Џорђу је речено да дође јуче на нови састанак. Човек из Јединице 8 је такође био тамо. Јединица 8 ће намобезбеђивати логистичку подршку. План је следећи: Јединица 8 ће да обезбеди велику количину експлозива –између пет и десет тона. Наша јединица ће отети камион за доставу ФБИ-аја, састати се са Јединицом 8 која ћечекати са експлозивом, и претоварити експлозив у тај камион. Након тога ћемо се одвести до терминала заснабдевање у зграду ФБИ-аја, припремити све за експлозију и напустити камион. Док Јединица 8 решава проблемса експлозивом, ми смо разрадили остале детаље задатка, укључујући и распоред кретања возила у ФБИ-ају ињихове безбедносне процедуре. Дат нам је рок од десет дана за припрему и организовање саме акције. Мој посаобиће да конструишем механизам саме бомбе.


26

ПОГЛАВЉЕ 5

Данас је 3. октобар 2011. године. Када год бих нашао нешто времена између планирања мисије око рушења зградеФБИ-аја, вршио сам ситне дораде око наше зграде. Синоћ сам коначно завршио наш алармни систем, а данас самимао прилику да нам обезбедим канал којим би у случају потребе побегли на сигурно из зграде. Са обе стране ииза објекта поставио сам сензоре осетљиве на покрет који су спојени са светлом и звучником аларма. Овидетектори су попут оних који се често постављају на улазе у продавнице да сигнализирају долазак купца.

Читав систем састоји се од педесет сантиметара дугих металних фолија које се налазе увијене у пластичнуизолацију што их чини и водоотпорним. Прекривени са неколико сантиметара земље, они су неприметни, али ћенас обавестити ако неко непожељан нагази на њих. Ова метода се не може применити испред зграде јер је готовоцела површина прилаза прекривена бетоном. Након одустајања од ових нагазних детектора, одлучио сам се заневидљиви сноп ласерских зрака, које сам поставио између два краја челичне капије, на самом прилазуасфалтираног паркинга. Тако ако евентуално неко туда и прође, прекинуће зрак, што ће нама бити јасан сигнал даимамо уљеза. Да би их маскирао, морао сам избушити неколико рупа испод старих рефлектора, и тамо ихуградити. Кетрин ми је била од велике помоћи, пажљиво намештајући рефлектор док сам ја постављао ласере. Нањену сугестију променио сам и аларм у згради, тако да сада не само да нас упозорава када неко непозван стане надетектор, или прекине сноп ласерских зрака, већ одмах укључује и електрични сат у гаражи. Овако ћемо баремзнати ако је неко био док нас није било у згради, а знаћемо и када, у које време. Чистећи прљаву колекцијупразних канти уља, масних крпа и разног смећа из канала који се користио за мењање уља и поправку аутомобилау гаражи, открили смо да је канал директно спојен са канализационим системом помоћу челичних решетки убетону. Скидајући решетке, уочили смо да је могуће увући се у тај канализациони систем, који је заправо бетонскитунел висине око 120 сантиметара. Тунел се даље протеже неких 350 метара до великог јарка. Путем се налазинеколико мањих тунела који се рачвају даље до уличних одвода.

Отвор у цео систем је заштићен решеткама дебљине једног сантиметра постављеним у бетон. Данас сам узеотестеру за метал, допузао се до краја канала и претестерио све осим две шипке. То је омогућило да решетке и даљеостану на месту, али омогућује да се уз труд савију довољно да се може човек провући кроз њих. Уједно самразгледао околину, јарак је прилично зарастао, те омогућује добар заклон од радозналих погледа са оближњегпута, а са њега се не може видети ни наша зграда због других објеката који се ту налазе. Када сам поново ушао у


27

канал, намучио сам се добро док нисам шипке вратио у првобитни положај. На жалост, људи који су водилигаражу и бринули се о самој згради мора да су испуштали сво уље из аутомобила у канал више година, јер се уњему налази барем десет сантиметара густе црне смоласте масе, налик катрану, око самог отвора из канала. Кадасам се вратио натраг у гаражу, био сам сав умазан од тог масног "блата". Хенри и Џорџ су обојица били напољу, паме је Кетрин натерала да скинем сву одећу са себе пре него што ми је дозволила да се попнем горе на спрат иконачно одем под туш. Ципеле и сву гардеробу коју сам имао на себи бацила је у канту за смеће. Сваки пут кадастанем испод тог леденог хладног туша, горко зажалим што Хенри и ја нисмо имали више времена да монтирамои неки бојлер уз њега.

Данас је 6. октобар, управо сам завршио механизам детонатора бомбе који ћемо употребити за акцију рушењазграде ФБИ-аја. Сам механизам није био проблем, али до јуче нисам знао који ћемо експлозив користити. Људи изЈединице 8 су планирали да опљачкају неке магацине Вашингтонске подземне железнице и домогну се разорнијегексплозива, али нису имали среће све до јуче, мада ни тада нису успели да га прибаве много. Успели су да"позајме" свега два сандука пуна експлозива, све укупно мање од 40 килограма. Али то је барем решило мојпроблем, сада знам који "алат" имам на располагању. То ће ипак бити довољно да се експлозија иницира саједним од мојих ручно прављених детонатора, а 40 килограма ће опет бити сасвим довољно да детонира главниексплозив, наравно када га Јединица 8 пронађе. Упаковао сам око 15 кг експлозива у један празан металниканистер, зачепио га, поставио батерије и сатни механизам на сам врх канистера, и спојио на прекидач на крајушест метара дугачког кабла.

Када натоваримо камион са осталим експлозивом, тај канистер иде иза она два сандука. То ће бити добитнакомбинација за леп "ватромет". Мораћемо једино да избушимо мале рупице на приколици и самој кабини возилаза провлачење каблова и прекидача до кабине. Или Џорџ, или Хенри,... али вероватно Хенри ће отићи камиономдо терминала унутар зграде ФБИ-аја. Пре него што изађе из кабине укључиће прекидач повезан са сатниммеханизмом и детонатором. Десет минута касније експлозив ће се активирати. Ако будемо имали мало среће, тоће бити крај главне зграде ФБИ-аја,... и наравно, владиног програма чипованих личних карата, њиховог пројектавредног три милијарде долара. Пре шест или седам година, када су почели са најавама, да би видели реакцијујавности на нови систем глобалне контроле кретања преко магнетног очитавања чипованих личних карата, реченоје да је главни мотив свега тога откривање илегалних имиграната како би они били депортовани у земље из којихсу дошли. Раније је овај систем већ проверен у пракси преко микрочиповања кућних љубимаца. Иако су некиграђани били оправдано сумњичави према свему томе, већина је прогутала владино објашњење зашто је потребан


28

овакав начин контроле и овакав систем личних докумената. Осим тога, многи чланови радничких синдиката, којису видели илегалне имигранте као претњу њиховим запослењима услед времена велике депресије инезапослености, мислили су да је то одлична идеја, док су либерали углавном били против тога, јер им је тозвучало ''расистички'' – пошто су готово сви илегални имигранти били не-белци. Касније, пошто је влада далааутоматско држављанство свима онима који су се успели провући преко границе са Мексиком и ту остали дуже оддве године, либерална опозиција је испарила – осим тврдокорних либерала који су и даље били нешто скептичнипо том питању. Све у свему, било је невероватно лако Систему да опет изманипулише амерички народ – били торелативно наивни "конзервативци" или размажени и профињени "либерали". Чак су и они, либерали, који су увекнепријатељски расположени према свакој врсти власти, били у страху од покретања новог програма којег јеВелики брат најавио да је потребан како би се искоренио расизам – то јест ми. Да је слобода америчког народаједино шта је важно, постојање Организације би тешко могло бити оправдано. Американци су изгубили свакоправо да буду слободни. Ропство је одговарајуће стање за људе који су постали тако благи, самозадовољни,неопрезни, опијени и без принципа, или храбрости да се против нечега побуне. Заиста, ми већ јесмо робови.Допустили смо диаболично паметној, страној (жидовској) мањини да окује ланцима наше душе и нашу памет. Тидуховни окови су истински знак ропства више него прави ланци који тек долазе. Зашто се нисмо побунили пре 35година, када су нам узели школе и почели их претварати у расно мешану џунглу? Зашто их све нисмо избацили изземље пре 50 година, уместо што смо им допустили да нас користе као топовско месо у своме рату да завладајуЕвропом? Шта више, зашто нисмо устали пре три године када су нам почели одузимати оружје по ономжидовском Коеновом закону, и тиме дозволили да постанемо безопасне овце у реду за клање? Зашто нисмо усталиу праведничком гневу и извели те арогантне туђинце на улице и једноставно им пререзали вратове? Зашто ихнисмо спржили на ломачама на сваком ћошку у Америци? Зашто нисмо стали на крај том мучном и вечитосилеђијском и пљачкашко-лихварском клану, тој пошасти са сметлишта Блиског Истока, уместо што смо имблагонаклоно допустили да нас разоружају? Одговор је врло једноставан. Побунили бисмо се ми да нам је све тонаметнуто одједном. Али пошто су ланци који нас вежу били постављани карику по карику, подлегли смо, а датога нисмо били ни свесни. Додавање нове карике ланцу није никад било довољно да дигнемо прашину око тога.Понашали смо се баш као и жаба која се може скувати жива у лонцу када се убаци у хладну воду, а температура сепостепено повећава. Увек је изгледало лакше и изгледа сигурније да прихватимо ново стање него да се побунимо.И што смо даље тако ишли, лакше је било наметнути нам нову карику. Једна ствар око које ће се историчариморати одлучити, под условом ако ико од наше расе преживи да пише о догађајима овога доба – је релативнаважност расуђивања и непажње при претварању нашег друштва слободних људи у крдо људске стоке. Другимречима, можемо ли само кривити за све што нам се догодило – намерну субверзију, вођену кроз подмуклу


29

пропаганду контролисаних масовних медија, школа, цркава, или владе? Или морамо прихватити део својеодговорности у тим дешавањима – због духовно срозавајућег начина живота у који је наш свет утонуо? Вероватносу те две ствари зависне једна од друге, и биће тешко кривити само један разлог, или увек неког другог, а они штосу се увек држали по страни – они сносе и највећу одговорност. Испирање мозгова учинило је декаденцијуприхватљивију нама, а декаденција нас је учинила неотпорним испирању мозга. У сваком случају, сада смопреблизу дрвећу да бисмо јасно видели целу шуму. Али једна ствар која је јасна јесте да је сада у питању многовише од саме слободе. Ако Организација не успе у своме циљу, све ће бити изгубљено – наша историја, нашабаштина, наша култура, наша наука,... сва крв и жртве и напредак небројених хиљада година иза нас. Непријатељпротив којег се боримо има намеру да у потпуности уништи расне основе нашег постојања. Он жели да уништинашу расу! Ни једно оправдање за наш неуспех више неће имати значење, јер ће остати само хорде људске стокеиндиферентних и незаинтересованих мулато зомбија које неће интересовати ништа осим њихових анималнихнагона и инстиката. Неће више бити ни једног белог човека да нас памти – или да нас криви због слабости, или данам опрости због наших грешака. Ако не успемо, велики експеримент наших богова ће доћи своме крају, и овапланета ће опет, као неколико милиона година пре, плутати кроз празнину – без белог човека,... потомка својихбогова.

Октобар 11. Сутра је велики дан! И поред неуспеха Јединице 8 да набави тражену количину експлозива, крећемоса предвиђеном операцијом. Коначна одлука је донета данас поподне на састанку у скровишту »Јединице 8«.Хенри и ја смо обојица били тамо, као и један оперативац из ВГШ-а. То је само још један доказ важности којомвођство Организације прати ток ове операције. Иначе се оперативци из ВГШ-а не уплићу у акције Јединица нанижем нивоу – то је готово правило. Примамо оперативне инструкције и шаљемо извештаје ВГШ-у, сапредставницима Источног Командног Центра понекад присутним на важнијим састанцима. Само два пута до садаприсуствовао сам састанку са неким из ВГШ-а, оба пута при доношењу основних одлука у вези комуникационеопреме Организације, коју сам ја израђивао. И то је наравно било пре него што смо отишли у илегалу. Тако да јеприсутност оперативца Вилијамса из ВГШ-а на нашем састанку данас поподне оставио јак утисак на све нас. Биосам позван да присуствујем јер сам одговоран за исправно функционисање бомбе. Хенри је такође био присутан,јер ће је он испоручити "господи" из ФБИ-аја. А разлог за састанак био је неуспех Јединице 8 да прибави потребнуколичину експлозива да се посао изврши са упечатљивијим последицама по расне издајице који су се продали зазначке ФБИ агената. Ед Сандерс је стручњак за експлозив Јединице 8, и интересантно, бивши специјални агентФБИ-а који је упознат са структуром и предиспозицијама зграде. Изгледа да су неки од тих људи прогледали навреме и схватили да се спрема уништење њихове расе од система којем су служили. Но, колико год смо прецизно


30

могли, израчунали смо да ће нам бити потребно барем 4 тоне ТНТ-а, или еквивалентног експлозива да уништимодовољан део зграде и компјутерски центар у подруму. Да будемо сигурни, тражили смо 8 тона. Уместо тога, имамосамо 2,5 тоне и готово све је амонијум нитрат (вештачко џубриво) који је пуно слабији од ТНТ-а за наше потребе.Након прва два сандука правог експлозива, Јединица 8 успела је да украде и 160 килограма динамита из другогскладишта подземне железнице. Одустали смо од тога да прибављамо експлозив даље на тај начин. Иако севелике количине експлозива користе свакога дана за подземну железницу, исти је спремљен у малим количинамаи приступ је врло отежан. Двоје људи из Јединице 8 умало нису настрадали док су прибављали динамит. Прошлогчетвртка, тројица из Јединице 8 извршили су ноћни напад на складиште близу Фредериксбурга, око 70километара одавде. Нису нашли експлозив, али су пронашли нешто амонијум нитрата, којег су наравно покупили,укупно 44 џака. Помешан са нафтом и чврсто упакован, претвара се у ефектан експлозив где је циљ дићи у ваздуходређену количину земље или камења. Али наш првобитни план за бомбу тражио је такав експлозив да можепробити најмање две етаже (спрата) армирано-бетонских плоча и да сруши масивно прочеље чрвсто грађенезграде. Напокон, пре два дана, Јединица 8, је извела оно што је требала да учини од самог почетка. Иста тројицакоји су набавили џакове са вештачким минералним џубривом (амонијум нитрат) одвезли су се и у Мерилендкамионом да опљачкају једно војно складиште. Од Еда Сандерса сам дознао да унутра имамо и нашег човека,доушника који би нам могао помоћи. Али, до данас поподне, није било никаквих вести од њих, а РеволуционарнаКоманда их више не може чекати. Разлог за ту нестрпљивост је тај што нам Систем задаје тешке ударце доксвакодневно хапси наше доушнике, информаторе, оперативце, као и друге чланове од којих наша Организацијаувелико зависи. Ако се наше снабдевање и доток новца прекину, све Јединице које раде у илегали биће приморанеда прибегну пљачкама, то јест самофинансирању у већем обиму како би се ћелије које имамо на терену одржале.

Осим тога, Револуционарна Команда сматра приоритетом да што пре зада снажан ударац Систему који неће самопореметити њихове планове хапшења наших оперативаца и агената – већ ће подићи и морал у целојОрганизацији! Морал је јако битан, јер нада увек умире последња. Тако снажна и важна акција истовремено ћеурушити и морал самог Система и показати свим расним издајицама и другим жидовским слугама нашуспособност да делујемо, да смо још увек витални, и да, таман када помисле да су нас на једном месту уништили –ми их ударимо још јаче на другом, као одмазду за наше настрадале саборце. Према ономе што је Вилијамс рекао,схватио сам да је овај циљ око подизања морала још важнији од главног и прокламованог циља рушења њиховограчунарског центра у згради ФБИ-аја. Са друге стране, ако наша акција не направи већу штету Систему, не само даможемо пропасти у покушају да подигнемо морал нашим саборцима, већ ће то упозорити непријатеља на нашедаље намере и стратегију, а уједно отежати нам даљње покушаје да уништимо тај врло опасни рачунарски центар.


31

То је исто рекао и Хенри, који има способност да увек одржи бистру главу и хладнокрвност у овако опасним иважним ситуацијама, баш као што је и брилијантан тактичар. Уз све то он је и одличан војник и у потпуности јеспреман да свој део посла сутра обави онако како треба. Мислим да и људи из Револуционарне Команде такођесхватају опасност од преурањености ове акције, али ипак морају узети у обзир и много других фактора затемпирање правог момента, јер сваким даном постајемо све рањивији. Вилијамс стоји на становишту да морамоодмах да наставимо по плану, јер у супротном непријатељ би нас ускоро могао прегазити попут парног ваљка.

Већина нашег разговора данас односила се на питање колико заправо штете можемо нанети са овом количиномексплозива коју сада имамо. Ако, у складу са првобитним планом, поставимо камион одмах до улаза зграде и тамоизвршимо детонацију, сва снага експлозије ће бити усмерена ка главном дворишту које је окружено са свих странамасивним зидовима. Ед и ја се обојица слажемо да са расположивом количином експлозива нећемо тако постићижељени циљ из разлога конструкције саме зграде. Можемо можда тако евентуално да уништимо канцеларије којесу окренуте према дворишту и самом улазу, али се не можемо претерано надати урушавању носећих зидова, илипробоју до подрума где се налази сам рачунарски центар који је и главна мета нашег напада. Неколико стотинаљуди, слугу Система, ће највероватније погинути, али рачунарски систем остаће неоштећен. Сандерс је тражио јошкоји дан за своју Јединицу да пронађу још експлозива, али то је одбијено због њиховог неуспеха у протеклих 12дана. Са готово стотинама наших присталица, симпатизера и оперативаца јединица који се сваког дана све вишехапсе, не можемо сада себи дозволити луксуз и ризиковати са чекањем још неколико дана, одговорио је Вилијамс,осим ако не бисмо били сигурни да ће ти додатни дани донети оно што нам треба. Пошто за то постоје мале шансе,коначно смо одлучили да нема даљег одлагања и да ћемо покушати камион са експлозивом да довеземо до првогнивоа подземног паркинга зграде, који такође има улаз са исте улице, одмах до главног улаза. Ако детонирамобомбу у подземном паркингу испод дворишта, сама конструкција зграде ће допринети снази експлозије. Сасвимсигурно је за очекивати урушавање горњих етажа, као и подземне просторије у којој се централни рачунар налази.Ударни талас експлозије ће ићи у правцу ка горе и доле, јер су около армирани бетонски зидови који ће тако датиусмерење и правац. Осим тога, уништићемо већину, ако не и сву комуникациону и енергетску инсталацију самезграде, пошто се сва чворишта налази у подруму. Друго је већ питање дал' ћемо нанети довољно штете да зградапостане неупотребљива за неко дуже време. Без детаљнијих нацрта и грађевинских пројеката једноставно неможемо то знати у овом тренутку. Недостатак варијанте уласка у подрум јесте чињеница, јер је улаз обичнозатворен. Хенри је чак спреман да пробије улаз камионом ако буде било потребно. Тако тренутно стоје ствари.Сутра увече ћемо знати много више него што то знамо сада.


32

ПОГЛАВЉЕ 6

Дан 13. октобар 2011. година. Јуче ујутро у 9.15 часова активирали смо камион-бомбу у згради ФБИ-аја. Нашазабринутост због релативно мале количине неадекватног експлозива била је неоправдана – штета је огромна.Уништили смо главни рачунарски центар, који је био главна мета, а уз то смо онеспособили већи део оперативеФБИ агената на дуже време. Било је много погинулих и рањених. Око пет изјутра започели смо са нашом акцијом,ја сам помагао Еду Сандерсу да помеша нафту са вештачким ђубривом (амонијум нитратом) тако што смо џаковенатопили у гаражи Јединице 8. Џакове смо избушили при врху, а потом смо у њих улили нафту и лож уље све доксе куглице вештачког ђубрива нису добро натопиле. Отворе смо после тога добро излепили селотејп траком каконе би дошло до цурења. За тај посао нам је требало око три сата.

У међувремену су Џорџ и Хенри отишли да потраже неки камион који би био подесан за ову акцију. Пошто смоимали свега нешто више од две тоне експлозива домаће радиности, то јест укупно 44 џака амонијум нитрата, нијенам био потребан неки већи камион. Њих двојица су одабрали један мањи камион неке фирме које се бавиларазвожењем канцеларијског материјала. Био је идеалан за ову прилику, јер је на себи имао апликације истефирме, што код ових из ФБИ-аја сигурно неће изазвати подозрење. Једноставно су својим аутомобилом пратиликамион који су изабрали, све док није био стао да обави неку испоруку. Када је возач, иначе црнац, отворио задњаврата и ушао унутра да извади материјал за доставу, Хенри је у свом стилу ускочио за њим и ликвидирао га брзо ибезшумно својим ножем. Џорџ га је за то време чекао у свом аутомобилу, а потом кренуо за камионом који је садавозио Хенри, и тако све док нису стигли до гараже јединице 8. Стигли су управо баш кад смо Ед и ја приводилинаш посао крају. Експлозив је био спреман и само је чекао на утовар. Њих двојица су били сигурни да их нико нијеприметио приликом преузимања камиона, као и око тога да нису били праћени. Једино што смо тада моралипоново да засучемо рукаве и да истоваримо сав онај канцеларијски материјал који је требао бити достављен.Посао није био мали, јер је било око једне тоне разног папира и осталих канцеларијских дрангулија. То је трајалојош око пола сата. Потом смо утоварили џакове и динамит који је требао да послужи као иницијална каписла запокретање, заправо детонирање џакова са вештачким џубривом. Коначно, када је и то било готово, спровео самкаблове и спојио прекидач са детонатором до кабине камиона.

Пошто нисмо знали шта да радимо са црњом који је остао у карго простору, оставили смо га овима из ФБИ-аја дасе мало помуче око идентификације његовог тела. Његови зуби ће их вероватно одвести само на погрешан траг.


33

Џорџ и ја смо потом кренули према згради ФБИ-аја аутом, док нас је Хенри пратио камионом на прописаномодстојању. Поштовали смо и ограничење брзине, тако да смо били готово неприметни. Намеравали смо да гапаркирамо крај улаза на 10. улици који и иначе служи за доставу канцеларијског и другог материјала овима изФБИ-аја. Све што је сада требало да урадимо је да сачекамо неки други камион за доставу и само му сепришлепамо одпозади да ови на улазу помисле да смо заједно. Тако ћемо избећи и обавезно легитимисање ипроверу на улазу у зграду јер папире немамо. Када се такав камион појави ми бисмо Хенрију тада далиодговарајући сигнал радио везом. Два клика је значило да он може својим камионом да крене. Уздржавали смо сеод било какве приче преко "мотороле", јер ипак смо јако близу зграде, а ови из ФБИ-аја скенирају све радиофреквенције, можда би неко чак нешто и посумњао да је чуо неклишеиран разговор преко радио везе. Овако јебезбедније. Док смо обишли један круг око зграде, уочили смо да је капија од улаза отворена, а да у близини неманикога. Где су стражари са улаза, немамо појма, али прилика је сада идеална. Сигнализирали смо Хенријууговореним двоструким притиском на мотороли, па смо се одвезли неколико улица даље да нађемо неко доброместо за паркирање. Ако ово не буде била самоубилачка мисија, односно ако Хенри преживи, ми ћемо га на овомместу покупити. Док смо се возили, све време смо гледали у сат. Тек једва да смо били две улице даље када јеасфалт под нашим точковима почео снажно да подрхтава. Одмах затим заглушио нас је и силовит ударни таласексплозије, праћен звуком урушавања зграде и пуцања стакла свуда око нас. Експлозија је била толико снажна дасу сви стаклени излози око нас били разнесени у комадиће. Са горњих спратова објеката поред нас падале сукрхотине попуцалог стакла скоро још неколико секунди после детонације, а уши су нам "зујале" док је стуб црногдима почео да се диже високо у небо. То је значило само једно – ове расне издајице из ФБИ-аја су одлетеле уззаглушујућу буку високо у ваздух. Ништа боље нису ни заслужили! Нас двојица смо претрчали две последње улицека згради ФБИ-аја како бисмо установили да ли се наш саборац Хенри извукао. Слика испред нас коју смо затеклиу први мах нас је обесхрабрила, били смо изненађени када смо видели, на први поглед, готово нетакнуту зградуФБИ-аја, осим наравно што је већина прозора била изваљена са све штоковима. Кренули смо према улазу у улицу10. где смо чекали испред неколико минута. Да ли се Хенри извукао, то је све што нас је тог моментаинтересовало? Густ црни дим излазио је из улаза у подземни паркинг простор, те није било смисла да покушамода уђемо туда. Око зграде владали су општи метеж, паника и хаос. Десетак преживелих људи трчало је унаоколо,неки су улазили, а неки излазили. Призор је био језив! Већина је била крвава и подерана, а сви су били још увек ушоку и неверици шта их је снашло. Џорџ и ја смо дубоко уздахнули и утрчали унутра да видимо шта је саХенријем. Нико није чак ни обраћао пажњу на нас. Слика у дворишту била је фрапантна – тотално уништење идеструкција. Цело једно крило зграде окренуто ка Пенсилванијској авенији се срушило, колико смо тада могли давидимо. Велики кратер је просто зјапио из земље на сред дворишта, а около је била хрпа цигала и урушених


34

зидова, из те рупе излазило је највише дима. Изокренути и полунагорели аутомобили и камиони, запаљенканцеларијски намештај био је свуда око нас те, као и тела невероватно великог броја жртава. Готово сви који субили запослени у тој згради ФБИ-аја. Преко свега, као шлаг на торту, висио је облак густог црног дима, који нас јегушио и пекао нам очи и плућа. Гареж и мирис сагорелих тела улазио нем је у ноздрве. Кренули смо неколикокорака у двориште да боље проценимо насталу штету. Морали смо корачати кроз море једно од разасутог папира,који се разлетео из уништених кабинета и канцеларијских ормара. Са десне стране налазила се цела једна гомиласмрсканих ормарића из којих је још увек горео силан папир који је прекрио и додатно палио цело двориште.Јауци, вриска и запомагање преживелих и рањених, издајника сопствене расе и слугу овог жидовског системабила је непрестана, док смо ми посматрали штету коју смо изазвали. Ово је био страшан ударац за њих. Централнирачунарски систем је био сигурно уништен као и комплет архива коју су имали на папиру о нашим саборцима исимпатизерима. Са мешавином ужаса и одушевљења ми смо и даље немо посматрали тај метеж. Однекуд иизненада појавила се Хенријева глава на само неколико метара од нас. Пењао се из рупе преко хрпе разбијенихормара. Били смо пријатно изненађени и одушевљени што га уопште видимо живог, јер он је требао да напустиподручје чим паркира камион на подземни паркинг. Наш брат, друг и саборац је жив – колики је то био мелем нанаша срца и велико олакшање. Стрепели смо за његов живот. Ризик је ипак био превелик. На брзину нам јеобјаснио да је све ишло како треба, па није желео да пропусти прилику да не остане у близини и да видиексплозију својим очима. Какав борац, која храброст, пожртвованост, преданост циљу, идеји и несебичност. Човекније жалио ни свој живот – био је у висини задатка. Укључио је прекидач сата на детонатору чим је прошао рампу,како не би било места за предомишљање. Тиме је показао своју спремност да принесе на жртву и ононајдрагоценије што је имао – свој живот! За своје идеале, за спас своје расе! На сву срећу нису се појавиле никакветешкоће, нико га чак није ни зауставио, или прегледао, само поздрав чувара док је улазио у подземни паркинг.Нека друга два камиона била су већ на терминалу за истовар, а Хенри се само њима прикључио. Одвезао јекамион-бомбу и паркирао се поред њих. Баш како је и планирано, тик уз крило зграде које гледа наПенсилванијску авенију и уз носећи потпорни зид. Прошао је поред безбрижног, сада већ покојног, чувара сапријавнице, а потом се лаганим кораком одшетао. Чекао је поред јавне телефонске говорнице у споредној улицидо један минут пре саме експлозије, а затим је позвао главну редакцију Вашингтон Поста. Порука је била кратка иврло јасна: "Пре три недеље ликвидирали сте Карла Хоџиса у Чикагу. Сада враћамо дугове вашим пријатељима уполитичкој полицији. Убрзо ћемо средити рачуне и са вама и свим осталим издајицама. Бела Америка ће живети!"То ће бити довољно да изазове неколико добрих наслова у свим новинама и тако скрене пажњу шире јавности наборбу коју водимо за очување наше расе. Хенри је само на минут ушао у зграду ФБИ-аја, али ту минуту је доброискористио. Показао је нека места са светлијим сивим димом који се дизао са хрпе разбијених ормара одакле је


35

управо изашао, те се на тренутак загонетно осмехнуо док је враћао упаљач натраг у џеп. Хенри је војска сам засебе. Док смо одлазили, чуо сам неко запомагање и окренуо сам се да видим девојку око 20 година старости,напола поклопљену челичним вратима. Њено лепо лице било је напола спаљено и пуно раздеротина,... била је уполусвесном стању. Подигао сам врата с ње и видео да јој је једна нога тешко повређена, имала је вишеструкепреломе, а крв је буквално липтала из ње. Бела девојка, испраног мозга од детињства, радила је у корист штете иуништења своје расе. Како је то тужно, али компромиса нема – наша униформа је боја наше коже, а она сеприкључила погрешној страни. Самилост је одавно изгубљена, али људскости у нама још увек има. Није она кривашто је подлегла програмирању од стране жидовских медија. На брзину сам скинуо свој опасач и подвезао јој рануу висини потколенице. Крв је и даље текла, мада спорије. Преживеће, помислио сам. Затим сам откинуо комадњене хаљине и сложио га у завој, којим сам потом превио њену рану. Ножна артерија јој је била тоталноискидана. Џеорџ и ја смо је подигли и пренели до улице на сигурно. Док смо је носили јаукала је од болова. Нијеимала других тежих повреда осим те ноге и вероватно ће све бити у реду. За разлику од многих других који су већмртви. Када сам застао да зауставим крварење на њеној нози, постао сам први пут свестан запомагања преосталихљуди у дворишту. На неких десет метара од нас лежала је друга жена, била је непомична и скоро угљенисана, алице јој је било прекривено сагорелом крвљу,... њен мозак нешто даље од ње – ужасна сцена коју и даље видимкада затворим очи. Памтићу је до краја свог живота.

Према последњим извештајима и проценама, око 700 агената и другог чиновничког особља настрадало је у тојексплозији, што директно од ње, што од каснијег урушавања зграде. То укључује и оних 150 који су се налазили уподземном паркингу у време експлозије и чија тела још нису пронађена. За сада се још увек воде као "нестали".

Биће потребно више од две недеље док се рушевине не расчисте како би био могућ приступ доњем, подземномнивоу зграде – тако барем кажу ТВ репортери који су извештавали са лица места. Тај и сви остали извештајиуказују на то да је главни рачунарски центар у подруму потпуно уништен. Мисија је дакле успела! Целијучерашњи дан и већину данашњег гледали смо преко ТВ-а спасилачке екипе како извлаче мртве и рањене иззграде. То је тежак терет одговорности са којим ћемо морати да живимо, обзиром на то да је већина жртава билисамо у рангу изманипулисаних пијуна који нису били свесни ни шта ни кога бране. Пошто Систем користи терор,терором му је и узвраћено! Нема другог начина да уништимо тај жидовски матрикс без да не настрадају и неки"невини" људи који целе те манипулације и њихових перманентних лажи нису ни свесни. Сами су криви што судозволили да се од њих направе пијуни и послушници жидократије. Нема другог начина! То је канцерозно ткивокоје се развило дубоко у нашем месу и оно мора бити или излечено, или одстрањено. Ако ми не уништимо тај


36

чивутски Систем пре него што он уништи нас, односно ако не одстранимо тај рак из нашег сопственог тела – целанаша Раса ће умрети! Смрт неколико стотина, или чак и хиљада недужних, је увек мање вреднија од опстанканаше Расе. То је губитак који се мора укалкулисати! Неки су постали расни издајници сопственом вољом, а неки суподлегли жидовским лажима и њиховој пропаганди. Време нам је на измаку, или ћемо нестати као Раса, или ћемоизаћи из ринга као победници против тих вечитих лажова. Већ смо говорили о томе раније, између нас самих, и употпуности се сви слажемо да је оно што смо учинили било не само оправдано него чак и нужно са сваке тачкегледишта. Када имате посла са терором и лукавошћу, једино како можете победити – то је са још већим терором ијош већом лукавошћу! У очувању своје Расе не постоји ни једно дело које можете починити, а да буде злочин. То суприродни закони опстанка! Традиционална казна, историјски гледано, за издају увек је била смрт. Све слуге ипријатељи циониста су наши непријатељи без обзира којој раси они припадали. Важно је да се упамти и следеће:религија, политика и економија могу се уништити и поново изградити, али уништење Расе је вечно! И поред свегатога, ипак нам је тешко да гледамо наше људе како испаштају због наших акција. То је због тога, јер суАмериканци годинама преко телевизије били дресирани да не буду у стању да доносе тако тешке одлуке безосећаја кривицие, или кајања. Ми смо ипак приморани да такве одлуке доносимо. И зар то није исправно? Да биспасао неки вреднији циљ, мораш понекад жртвовати и онај који је мање вредан. Ако на тас ставимо неколикостотина или хиљада биолошких јединки наше крви и нашег меса, а на другој страни имамо читаву нашу Расу – зарћемо бити себични и плакати над ових неколико хиљада, а ускоро нам следује тотално уништење кроз расномешање, или изумирање? Увек треба дати предност колективу! Када би могао да бираш између вечног живота ипрезервације своје расе, шта би одабрао?! Мудри већ знају, а глупи још увек "размишљају". Корупција наших људиод стране жидовске либерално-демократске пошасти која утиче на нас, све се више манифестује и у нашојсебичности, невољности и малоумности да препознамо и признамо суровост самог живота. Либерализам је такавболестан поглед на свет од стране људи који немају готово никакву моралну чврстоћу и духовну снагу да устану иухвате се у коштац са животом. Они (либерали) не могу да прихвате чињеницу да свет није велико, ружичасто иплаво обојено, дечије обданиште у којем лавови леже заједно са јагањцима, и сви живе срећно довека, све до оног,чича мича и готова је прича. Који би духовно здрави људи наше Расе уопште желели да свет буде такав, ако би уопште и могао бити?! То је туђински менталитет, углавном оријентални приступ животу, поглед на свет робова, ане слободних људи. Тај увезени начин размишљања је преокренуо цело наше друштво. Чак и они који свесно неприхватају ту дегенеративно-либералну доктрину су заражени њоме.

То је све био дугогодишњи резултат програмирања од стране медија под жидовском контролом. Из декаде удекаду, расни проблем у Америци постајао је све гори – и то увек на штету наше Расе! Али већина оних који су


37

желели решење тог проблема, они који су желели очувати Белу Америку, нису били у стању да скупе довољнохрабрости и да погледају тој истини у очи. Све што је издегенерисаним либералима и жидовима довољно је дапочну само да цвиле преко медија о некакквој "нехуманости" или "неправди" или "геноциду" - и већина јавногмњења и наших људи који су се вртели ту негде на периферији решења и буђења расне свести постали би одмахпреплашени зечеви. Те људе они плаше фашизмом, а већина не зна да је то ред, рад и мир, плаше људе тзв."нацизмом", а већина људи не зна да је то идеја националне слободе и социјалне правде која подразумевапрезервацију, очување наше Расе и Беле цивилизације. Пошто никада није било начина да се реши расни проблемкоји би био "праведан за све" – јер различите расе не могу настањивати исти простор – они су га увек покушавалиизбегавати, надајући се да ће проблем сам од себе полако нестати. И он заиста нестаје, тако што нестајемо ми,бели Аријевци, јер су наши гени рецесивни, а расно мешање тиме води ка геноциду наше Расе! Исто се догађалооко жидовског проблема и око проблема имиграције небелих и стога проблема њихове прекобројне популације,јер је њихов наталитет огроман. Да, немогућност да прихвате стварност и донесу тешке одлуке тако што ће сеухватити у коштац са тим проблемима, за то је крив тихи и самоубилачки симптом либералне болести који јепродукован од стране жидовске медијске машинерије која меље и испира мозгове наших људи. Људи су склони даувек покушавају избећи мање неугодности сада, тако да велике неугодности постану неизбежне сутра, увекизбегавајући одговорност за будућност – то је начин на који функционише тај медијима оштећени либералнимозак. Свеједно, сваки пут када ТВ камера прикаже јадно и унакажено тело неке беле девојке, или чак и агентаФБИ-аја белца, док га извлаче из рушевина, желудац би ми се преокренуо и не бих могао дисати. То је ужасанзадатак који стоји пред нама, али неко га мора спровести до краја, јер би се могло десити да наша раса у потуностиишчезне за неких стотину година. Већ је јасно да жидовски медији намеравају да програмирају јавност да оно штоми радимо буде формирано у свести људи као ужасавајуће.

Намерно наглашавају патње приказујући жртве у плачљивим интервјуима са њиховим рођацима, како бих кодњих изазвали емоционалну реакцију и осуду наше Револуције. Новинари често постављају питања попут овог:"Каква је то нехумана животиња могла учинити тако нешто? Сутра би то могла бити и ваша черка или син?" На тајначин они код гледалаца изазивају негативан емоционални условни рефлекс за све оно што је везано за нашуРеволуцију. Тиме привлаче крда немислеће људске стоке на своју страну да раде и мисле у корист штете својихрасних ослобидилаца и њих самих. Јасно су исказали намеру да прикажу напад на зграду ФБИ-аја као злочинвека. И заиста, то је била акција од великог значаја. Она крда немислеће људске стоке испред својих ТВ екрананису ни свесна да им ми желимо добро и да желимо да збацимо јарам ропства у којем се они налазе и тако ихизбавимо из жидовских ланаца. Све бомбашке акције, отмице, пљачке и убиства спроведена од стране свих других


38

у овој земљи биле су мањег интензитета у поређењу са овим. Али која је разлика у ставу медија за времемарксистичких акција пре двадесетак година за време вијетнамског рата, добро се сећам. Одређени број владинихзграда био је запаљен или је одлетео у ваздух, неколико невиних пролазника и убијено, али медији су увекпортретирали те акције само као идеалистички протест. Постојале су и банде наоружаних, револуционарнихцрнаца који су се називали »Црни Пантери«. Сваки пут када би они имали неки оружани окршај са полицијом,штампа и ТВ станице радиле су срцепарајуће и дирљиве интервјуе са породицама чланова црначких банди који бибили убијени, али не и са удовицама полицајаца. А када је црнкиња која је припадала Комунистичкој Партијипомогла у изазивању пуцњаве и ватреног окршаја у једном суду, чак и прокријумчарила пушку којом је судијаубијен, штампа је од ње створила народног хероја. Па, како је Хенри јуче лепо упозорио Вашингтон Пост, ускороћемо почети да враћамо старе дугове. Једног дана имаћемо истински амерички патриотски радио и ТВ програм уовој земљи, али много уредничких вратова који су своје главе продале жидовима биће пререзано пре тога. Издајасе одувек кажњавала смрћу, а нема већег издајничког чина од издаје своје Расе!

Дан је 16 октобар, поново сам са пријатељима из Јединице 2. Ове реченице пишем уз лампу у простору који је замене уредила Кетрин у поткровљу одмах изнад њене собе. Помало је хладно и делује потпуно спартанскиједноставно, али барем имам потпуну приватност. Ово је прва ноћ коју имамо само за нас двоје. У ствари, нисмодошли у поткровље да бисмо водили љубав, већ да покупимо нешто муниције коју смо овде оставили. Оперативцииз Јединице 8 који су били овде прошле недеље, они исти који су били послати да пронађу експлозив за зградуФБИ-аја били су ипак деломично успешни. Нису пуно постигли што се тиче експлозива, и каснили су са оним штосу требали да набаве, па су скоро још и погинули, али су зато прибавили приличну количину разног наоружања имуниције за Организацију. Нису ми испричали баш све детаље, али успели су да провале у подручје војногполигона у Абердену, око 40 километара одавде, "позајме" већу количину муниције, и пребаце га овамо. Све то узпомоћ једног нашег човека изнутра. На жалост, упали су у замку приликом чишћења једног бункера, а у повраткусу се пробили пуцајући. Притом је један од њих био тешко рањен.Успели су да побегну и потери која је за њимаорганизована и склонили су се у фарми, надомак Балтимора где се налазила Јединица 2. Тамо су се крили једновреме док се ствар мало не охлади. Човек који је био рањен, умало није умро због обилног крварења, али нису муоштећени витални органи, па ће се вероватно извући, иако је још преслаб за да се подигне из кревета. Сва је срећапа је на фарми било и нешто санитетског материјала, што би иначе требала да буде и обавезна пракса. Осталадвојица су за то време крпили камион који је био сав изрешетан, право је чудо што нису одлетели у ваздух заједноса њим, но, добро је што америчка војска још увек одлаже муницију у чврсте и дебеле метално дрвене сандуке.После крпљења, камион су префарбали па неће бити препознатљив када крену назад за Вашингтон. Са собом ипак


39

неће понети већину арсенала. Велики део ће бити ускладиштен овде код нас и биће коришћен за снабдевањелокалних јединица. ВГШ је одобрио нашој јединици да се прва снабде потребним материјалом.

Избор је прилично велики, вероватно највреднији су сандуци са ручним бомбама, то је око 750 ручних граната.Ми ћемо узети два сандука, то би требало одприлике да задовољи наше потребе за тим "реквизитима". Ту је још истотињак нагазних мина разних врста и величина, прикладних за израду замки. Узећемо две или три такве, злу нетребало. Ту је такође и обиље иницијалних детонатора, упаљача за бомбе, мине, гранате, и тако даље... осамнамотаја жице као и отпорног на воду спорогорећег фитиља. Затим ту је и цео сандук са МРУД-овима (минераспрскавајућег усмереног дејства) ка и разних других тричарија. Ту је чак и једноделна бомба тешка читавих 180килограма. Напуњена је са 90 кг тритонала, мешавине ТНТ-а и алуминијског праха, па можемо извући тајексплозив ако затреба и искоритити га за прављење мањих бомби. Кетрин и ја смо обоје врло срећни што смоуспели на овај задатак да одемо заједно, али околности су доста забрињавајуће. Џорџ је прво питао Хенрија имене да идемо, али Кетрин је изразила жељу да и она осети мало акције. Рекла је да јој се још није дала ни једнаприлика да учествује у активностима наше јединице, у ствари, једва да је била неколико пута ван нашег скровиштапоследњих неколико месеци. Нема намеру да буде само куварица и домаћица за нас остале. Сви смо још подоптерећењем након прошле велике акције са зградом ФБИ-аја, а Кетрин нас је онако додатно још продрмаласвојим наступом и изливом хистеричног вриштања (обавештење читаоцу -последње три деценије Старе Ереизбила је у јавности масовна, колективна психоза, жене су се одрицале своје женствености и захтевале су на томеда су оне људи, а не жене. Настао је читав један покрет и талас вештачки продукованог феминизма. Тозастрањивање било је промовисано од стране самог Система као метод унутрашње поделе и унутрашњегсукобљавања наше Расе саме међу собом, својеврстан мали мушко-женски рат по већ добро опробаном жидовскомрецепту: завади па владај). Џорџ је жустро одвратио да се она уопште не дискриминише, да је њена вештинамаскирања била од велике користи овој јединици, те да је исувише важна да би погинула у некој акцији. Покушаосам да изгладим ствар предлогом да би можда било боље да мушкарац и жена превезу терет него два мушкарца.Тако би било мање сумњиво. Полиција већ зауставља многа возила насумице у овој регији у потрази за оружјемкоје је нестало из оближње војне базе. Хенри је мало размислио и сложио се са мојим предлогом, а Џорџ је на тоневољно пристао. На жалост, мислим да сумња да је барем делимично Кетрин онако реаговала јер би више волелада је самном него да остане читав дан сама с њим. Нисмо се сад' нешто хвалили својом везом, али ни Џорџ ниХенри нису глупи да не уоче до сада да смо Кетрин и ја у вези. То ствара неугодну ситуацију за све нас. Без обзирашто су Џорџ и Хенри обоје здрави и нормални мушкарци, а Кетрин је опет једина жена међу нама, то стварапроблем дисциплине у Организацији. Организација је мислила и на то и обезбедила је инструкције за венчане


40

парове где су и муж и жена чланови исте јединице, с тим да муж има право да стави вето на сва наређења издатањеговој жени. Али, с'том разликом, што жене подложу дисциплини исто као и мушкарци, једнако, дакле топодразумева и поштовање ланца командовања, и поред неформалности које превладавају у готово свимјединицама, свако кршење дисциплине у Организацији је врло озбиљна ствар. Хенри је вођа наше јединице, а онаму се у одлуци супротставила. Но, ја сам то некако изгладио мојим предлогом. Кетрин и ја смо разговарали о томе,и једнако одбацујемо помисао на то да је наша веза чисто сексуалне природе и без обавеза, али нисмо јошодлучили да читаву ствар озваничимо браком и тако је формализујемо. Главни разлог је што обоје имамо великуобавезу према Организацији и нашој Јединици, те не смемо да урадимо ништа што би могло угрозити тупожртвованост или сигурност Јединице. Како год било, убрзо ћемо у сваком случају морати обзанити и званичнонашу везу.

ПОГЛАВЉЕ 7

Дан 23. октобар 2011. година. Ово ми је прва прилика да пишем од када смо Кетрин и ја прошле недеље ишли уМериленд по муницију. Наша јединица је извела три акције у протеклих шест дана. Све у свему, Организација јепреузела одговорност за преко две стотине различитих акција у свим деловима земље, тако барем кажу навестима. Већ смо ушли у прави герилски рат са Системом. Увече, прошлог понедељка Хенри, Џорџ и ја смо напалиВашингтон Пост. То је био посао на брзака, захтевао је нешто мало припреме, иако смо неко време провелиразмишљајући о томе како би га требало извести. Хенри је био за то да нападнемо особље, али смо на крају ипакодлучили да нападнемо штампарију. Тако ће бити мање људских жртава. Ипак нам је циљ да онемогућимоштампање жидовских лажи, а не да убијамо своју расно несвесну браћу.

Хенријева идеја била је да се нас троје пробијемо до главне редакције на шестом спрату њихове зграде и побијемошто више жидова можемо са ручним бомбама и аутоматским пушкама. Ипак у главној редакцији раде скоро свижидови, тако да ни то не би било лоше, јер су они ти који креирају лажи и пласирају их путем штампе противу нас.Ако ударимо пре њиховог рока за штампање у 7.30 увече, могли бисмо ухватити готово све жидовчиће унутра наједном месту. Џорџ је одбио тај предлог као превише ризичан за спровођење без додатног времена за осматрањетерена и детаљно планирање. Стотине људи ради у згради Вашингтон Поста, па би пуцњава и експлозије на


41

шестом спрату вероватно натерала људе у ходник и степениште, што би нама одсекло пут за евакуацију. Ако бисмопокушали да сиђемо помоћу лифта, неко би могао да искључи главни осигурач, а ми бимо остали у лифтузаробљени. С друге стране, штампарија је видљива кроз велики стаклени прозор из ходника. Зато сам направиобомбу тако што сам повезао ручну гранату на противтенковску мину. Цела "справа" је била тешка око 3 килограмаи прилично незграпна, али се може бацити до педесетак метара у даљину. Паркирали смо ауто у уличицистотињак метара од главног улаза у зграду. Чим је Џорџ разоружао обезбеђење, једног чувара, Хенри је направиовелику рупу на прозору хицем из сачмарице. Ја сам тада извадио осигурач са гранате и убацио направу међумашине које су биле у штампарији, која је управо почела са штампањем ноћне едиције. Сагнули смо се и заклонпотражили иза бетонског зида док бомба није експлодирала, затим смо Хенри и ја убацили joш шест ручнихбомби у исту просторију. Ми смо већ били изашли на улицу пре него је ико уопште стигао да одреагује, тако данико није видео ауто којим смо се евакуисали. Кетрин је наравно, опет веома вешто одиграла своју улогу сапроменама наших идентитета. Следеће јутро Вашингтон Пост се појавио на улицама неколико сати касније одуобичајеног, а претплатници нису ни добили своје бројеве пошто је рана едиција била отказана, осим тога нијебило веће штете. Темељно смо уништили једну штампарију са бомбом, али Вашингтон Пост није изгубио готовоништа од свог капацитета за ширење лажи и жидовског отрова. Били смо разочарани минорним "успехом" овеакције. Постало је потпуно јасно да смо непотребно ризиковали наше животе обзиром на исход. Одлучили смо дау будуће нећемо предузимати овакве акције док пажљиво не проценимо све могуће исходе и уверимо се да јевредно ризика. Не можемо више приуштити такве нападе на Систем само да бисмо напали, јер ћемо постати попутвојске мрава која покушава да изгризе слона до смрти. Сваки ударац мора бити пажљиво процењен с обзиром нањегову штету по Систем. Сада, када сам мало боље размислио, видим да је Хенријева идеја да нападнемо главнуредакцију била много боља јер би тако барем обезглавили ту лажовско-жидовску аждају. Такође бисмо унелипометњу и несигурност у њихове редове. То би сигурно одложило излажење смећа од тих новина на једно дужевреме. Овако је акција била само половичан успех, и половичан неуспех. Све што смо овим постигли било је самода смо упозорили Вашингтон Пост на наше намере и отежали евентуално даљње нападе. Ствар смо исправилиделимично већ следећег јутра. Претпоставили смо да је главно уредничко особље провело већину ноћи у својимканцеларијама пишући нове отровне чланке о догађају од претходне ноћи, одлучили смо још једном да ихпосетимо, јер то сигурно нису очекивали. Листајући новине, поглед смо зауставили на уредничким чланцима, гдесе налазио посебно злобан текст против нас. Његове речи биле су препуњене талмудском мржњом. Расисти попутнас, рекао је, не заслужују никакво разумевање од стране полиције или пристојних грађана. Треба нас побитиодмах по виђењу, на лицу места попут побеснелих паса. Чиста супротност у односу на њихове претходне чланке укојима бране црначке силоватеље и убице, као и "полицијску бруталност" или "претерану употребу силе". Пошто


42

су њихови чланци били позив на линч и наше убиство, чинило нам се да је прикладно да им пружимо њиховвластити рецепт. Хенри и ја смо отишли градским превозом до центра и зауставили такси са црним возачем. Кадсмо се зауставили пред кућом главног уредника у Силвер Спрингу, црнац се већ налазио у пртљажнику – мртав.Чекао сам у таксију док је Хенри позвонио на улазна врата и рекао жени која их је отворила да доставља пошиљкуиз Вашингтон Поста и да му треба потпис о примопредаји те пошиљке. Када се неколико тренутака касније,поспани главни уредник појавио на вратима у свом баде мантилу, Хенри му је буквално разнео главу кратежомкоји му је био испод јакне. У среду смо нас четворо, Кетрин је возила ауто, уништили најјачи ТВ одашиљач наподручју Вашингтона. Имали смо мањих потешкоћа, и у неким тренуцима сам мислио да се нећемо извући. Јошније јасно какав ефекат све наше акције имају у јавности. Већина се бави свакодневним стварима као да се ништане догађа. Неке ствари су се ипак промениле. Националној Гарди неколико држава било је наређено да помогнелокалним полицијским снагама, те се сада налази велики број људи наоружаних аутоматским пушкама умаскирним униформама, као стража, стационирана испред свих владиних зграда у Вашингтону, медијских кућа,ТВ и радио станица у већини градова, и пред кућама стотина владиних функционера. Ове недеље свакиконгресмен, савезни судија, савезни функционер од помоћника секретара на више, трајно је добио телохранитеље.Град је био под опсадом људи у камуфлажним униформама наоружаних дугим цевима. Сви ти џакови песка,бункери, митраљеска гнезда и униформе које се могу видети на сваком кораку, могу само повећати интересовањејавности за нас и наше активности. Људи полако почињу да схватају да се овде не ради само о шаци неколикогрупа урбаних герилаца, већ да се пред њима, на њихове очи, одвија права правцата револуција за Белу Америку.Највећи проблем је што већина јавности на нас још увек гледа онако како нас владини (жидовски) медијиприказују. У стању смо да произведемо довољно буке да нас медији ипак не могу игнорисати, па уместо ћутањапримењују супротну тактику – креирају лажи, а нас у режираним вестима представљају као монструме. Протекледве недеље непрекидно уверавају све да смо ми еманација самог зла, претња свему пристојном и мирном животу.Покренули су читав медијски механизам да људе и цеолукпну јавност окрену против нас. Они сада воде битку заумове наших људи, који полако, али сигурно почињу да се буде из дубоке летаргије и незаинтересованости. Поредуобичајених непријатељских изјава у вестима, у "игри" су и читаве топовске салве чланака у готово свој штампи,наравно попуњене лажним фотографијама са састанака Организације и наших активности, затим разни разговориназови стручњака и аналитичара на ТВ дискусијама – једном речју све! Жидовски систем се хвата за последњусламку, сила његовог оружја и репресивног апарата више није делотворна – људима се морају мозгови испиратисве више и што учесталије. Неке од прича које су измислили о нама су просто невероватне, али на жалост, мислимда је америчка јавност и даље довољно лаковерна и наивна да им верује и даље. Ово што се сада догађа идентичноје медијској кампањи против Хитлера и Немаца пред сам улазак Сједињених Држава у 2. светски рат – Приче о


43

Хитлеру који у налету беса гризе тепихе, лажни немачки планови за инвазију на Америку, приче о деци којој сенаживо дере кожа са леђа за израду лампи, а остатак се користи за израду сапуна, девојчице које су кидноповане иодвођене на силу од својих родитеља, које су потом завршавале у нацистичким борделима... Жидови су уверилиамерички народ да су те приче истините, и резултат је био улазак Америке у 2. светски рат, на страни Жидованаравно, а против сопствене Расе,... резултат тога су: милиони најбољих припадника наше расе побијених укрвавој кланици – и то од наше руке – а цела источна и централна Европа је претворена у један огроманкомунистички заробљенички логор у којем су руководиоци, чувари и надзорници тог логора, били нико други доЖидови! Све више изгледа да је Систем намерно одлучио да створи стање ратне психозе у јавности, приказујућинас у медијима као још већу претњу него што је то Хитлер био. Ми смо нови Немци, а земља је психолошкидоведена у сукоб с нама. Програмери туђих мозгова опет покушавају себи да направе армију зомбија која ће себорити против нас, нашим сопственим телима, по ко зна који пут. Осим тога, Систем све више ради на "подизању"свести јавности о нашој борби и њеним "злим" циљевима. Докле ће народ бити толико глуп и наиван да не увиђаправо стање ствари и ту више-хиљадугодишњу владавину, заправо терор, тих жидовских лихвара и зеленаша.Сумњам да сам врх у Систему није уопште толико забринут због наше претње њиховој владавини, те нас циничнокористе само као изговор за спровођење својих паклених планова, попут оног програма са чипованим личнимкартама у које су похрањени наши биометријски подаци... и ко зна шта још. Осим тоталне контроле онога шторадимо, колико трошимо, шта купујемо, једемо – он се користи и користиће се за тоталну контролу и мониторингнашег кретања. Све то, о свакој особи, биће похрањено у једном суперкомпјутеру, званим »Звер«, а жидовскиСистем ће тако имати увид и контролу над животом сваког појединца. Све је почело безазлено, прво су донелизакон о микрочиповању кућних љубимаца – изговор је био да се тиме лакше остварује увид у базу податакаболести и вакцинације паса и мачака; потом су рекли да је то решење подесно и за људе, па су почели дапропагирају преко медија како не би било лоше да се ти импланти са микрочипом уграђују у људе оболеле одалцхајмерове болести – изговор је опет био да се сенилни људи често знају изгубити, а у чипу би били подаци оњиховој адреси, идентитету, као и о медицинској терапији и лековима које узимају. Тако су корак по корак,желели да скувају "жабу" живу у лонцу. Људи или жабе, принцип је исти – каква је разлика у томе да ли чипносите под кожом као сићушни имплант, или када га носите у вашем џепу, јер је законом прописано да сте уобавези да личну карту са чипом морате имати стално уза себе све време?! Наравно да нема разлике, битно је даим тај трик успе! По градовима, на раскршћима улица, и на другим местима, би потом били монтирани читачи,или скенери тих и таквих личних карата – систем глобалне контроле кретања би тако био установљен, а људи бипостали ништа друго до овце у тору! А овце су ту само да би давале "вуну" и месо... себи су наменили улогу чобана,


44

наравно! Овај експеримент ће наша ционистичка влада покушати да инсталира прво у неким другим мањимземљама, а ако опит буде успео, односно ако се "овце" не буду буниле, имаћемо га овде и у Америци.

Наша јединица добила је нови задатак – одмах након рушења зграде ФБИ-аја – да континуирано напада медије уовом крају директним акцијама, као што су друге јединице добиле задатак борбе против других оруђа Система.Међутим, сада је већ постало јасно да не можемо победити Систем само директним акцијама, њих (мета) имапревише, а нас и даље премало. Морамо уверити амерички народ да је оно што радимо и за чега се боримопотребно и правилно. То је задатак наше пропаганде, и до сада нисмо имали баш много успеха. Народ је још увекапатичан и незаинтересован. Јединице 2 и 6 су одговорне за пропаганду у овом делу земље, а колико знам, људииз Јединице 6 разделили су тоне летака, памфлета и брошура по улицама; Хенри је покупио један такав летак сатротоара у граду јуче. Сумњам да леци сами за себе могу пуно придонети у борби против медија којима се Системслући. Ипак су телевизија, радио и штампа много моћнији у односу на наше летке. Најспектакуларнији чинпропаганде овде десио се прошле недеље, и завршио је, на жалост, трагично. Истог дана када наша је јединицадигла у ваздух једну ТВ станицу, троје наших људи из Јединице 6 заузело је локални радио и започело се саемитовањем нецензурисаних вести и порука јавности да се прикључи борби Организације против Система.Унапред су снимили све на траку, те су поставили нагазне мине и експлозивне замке око зграде и на улазима исте,након што су све запослене затворили у простор за одлагање реквизита. Намеравали су да се евакуишу док сетрака буде емитовала, надајући се тако да ће полиција помислити како су они још увек унутра, па ће се барем поласата несметано емитовати жељени материјал. Али полиција је стигла много раније него што су очекивали и упалау зграду радио станице. Тако су оперативци из Јединице 6 остали заробљени унутра. Двојица су одмах убијена уокршају са полицијом, а трећи је тешко рањен издахнуо док су га извлачили. Материјал Организације био је у етрусвега десетак минута. Недовољно дуго, обзиром на жртве наших храбрих сабораца из друге јединице. То су билепрви већи губици које смо овде претрпели. Јединица 6 је преполовљена, готово избрисана. Они који супреживели, две девојке и један мушкарац, преселили су се код нас привремено. Морали су да напусте и својескровиште истог момента јер је било компромитовано. Неко их је пратио приликом повлачења. Тиме смоизгубили једно од два веома важна места за штампање нашег пропагандног материјала у подручју Вашингтона.Пре дојаве полицији ми смо, ризикујући много, ипак успели извући већину њихових залиха, муниције, оружја илакше опреме за штампање материјала. Све смо то потрпали у њихов камион, који ће бити од велике користи акоостане овде. Исто важи и за три нова члана наше Јединице.


45

Дан је 28. октобар. Синоћ сам морао да урадим најнеугоднију ствар од како сам приступио Организацији пречетири године. Морао сам да учествујем у погубљењу једног од наших људи који се побунио. Хари Пауел је биовођа Јединице 5. Прошле недеље, када је ВГШ издао задатак његовој Јединици да ликвидира двојицу најјачих инајгласнијих заговорника расног мешања у овом крају – једног свештеника и једног рабина, коауторе петицијекоја од Конгреса тражи посебне пореске олакшице за расно мешане брачне парове – Пауел је одбио тај задатак.Послао је поруку натраг у ВГШ како се он противи даљој употреби насиља, и да "његова" Јединица више нећеучествовати у новим "терористичким" акцијама. После те његове изјаве одмах је приведен, а јуче је по једанпредставник из сваке Јединице, укључујући ту и Јединицу 5, чији је он вођа био – позван да му се суди. Јединица10 није била у стању да пошаље никога, па је било 11 чланова судског већа, осам мушкараца и три жене. Ја сам биопредставник из наше Јединице. Оперативац из ВГШ-а изнео је оптужбу против Пауле врло јасно и концизно.Представник Јединице 5 потврдио је све наведене чињенице; Пауел није само одбио наређење, већ је вршио иагитацију међу члановима своје јединице да исто одбију наређење. На сву срећу, нису допустили да их увери у то,јер су били свесни оправданости наређења, а и њихова свест је била на знатно вишем ниову од свести вође њиховејединице. Пауелу је одобрено да изнесе своју одбрану и тако појасни ствар око тог одбијања наређења. То је ичинио скоро цела два сата, а његов монолог је повремено био прекинут питањем неког од нас из судског већа. Оношто је сипричао, стварно ме је потресло, али нам је зато у исто време и олакшало одлуку. Хари Пауел је себезаправо дефинисао као одговорног конзервативца, ма шта год му то значило. Изгледа да његова расна свест нијебила довољно изграђена, а он сам као да није схватао своју улогу и место у борби за спашавање наше и његовесопствене Расе. Чињеница да он није био само обичан члан Организације, већ да је постао чак и вођа једнеЈединице, више говори о Организацији него о њему самом. Како се неко такав, као он, уопште и могао провући идовући на такво одговорно место?! Његове главне притужбе биле су да наше акције против Система самопогоршавају ствари, јер Систем постаје још репресивнији. Па,... свима нама је то јасно! Али у томе је баш ипоента,... јер ће репресија од стране жидовског Система разбудити уснулу и учмалу масу која само вегетира и којасе одавно одрекла свог легитимног права на борбу за своју слободу и опстанак своје Расе! Слобода се не добија –она се мора узети оружјем! Тако је било одувек. Бар сам мислио да то сви разумијемо. Пауел очигледно то нијемогао да схвати. Односно, није разумео да је један од главних циљева политичког терора, увек и свугде, да севласти натерају да буду репресивније, па да се тиме привуку симпатије обичних људи према терористима. Тек надругом месту је стварање осећаја несигурности код људи и рушење мита и њиховог уверења о непобедивостивласти. Како је Пауел нама причао, постајало је све јасније и јасније да је он заправо конзервативац, реакционар, ане револуционар! Говорио је да је сврха постојања саме Организације да принуди Систем на преговоре и да Системприхвати одређене реформе, пре него да тај жидовски Систем уништи и на његовом месту изгради нешто крајње


46

различито и ново на његовом месту. Њему као да није било јасно да жидови нису спремни на компромисе, да јерасно мешање који они спроводе над нашом расом чист геноцид, а да њихов жидовски капитализам требазаменити друштвом националне слободе и социјалне правде. Он је био против Система само због тога јер супорези на његов приватан бизнис били превисоки!? Он сам је био власник једне мање трговинске фирме пре негошто је приступио Организацији. Не само да је тиме показао да је материјалиста и да је организацији пришао изкористољубља, већ је сасвим погрешно схватао колика претња стоји егзистенцији и постојању наше Расе.Противио се попустљивости Система према црнцима који својим криминалом лоше утичу на његов посао, па је ито био један од разлога његове мрже према Систему. Он као да није схватао позадину саме целе ствари и жељежидова да нас униште. Можете ли замислити какви су то мотиви?! Противио се Коеновом закону о забранипоседовања оружја, јер је сматрао да му је пиштољ потребан за његову сопствену сигурност. Колики је то егоизампросудите сами. О колективној сигурности читаве наше Расе није изгледа ни размишљао, упркос статистичкимцифрама о расно мешаним браковима и проценту силовања црнаца над белим женама. О убиствима изкористољубља да ни не причамо. Његови мотиви били су крајње либерални, попут некаквог егоцентричногиндивидуалца који види зло у власти Система само као ограничењу његове трговине и слободног тржишта. Некога је питао да ли је заборавио зашто је Организација понављала стално изнова и изнова, да је циљ наше борбе даосигурамо будућност наше Расе, а не само његову индивидуалну будућност, или будућност његовог приватногпосла? Његов одговор био је да насилне методе које Организација спроводи не користе ни нашој Раси ни његовојличној слободи!? Овај одговор нам је потврдио да он није заправо схватао шта ми овде радимо и који су нашициљеви. Његово првобитно одбравање примене силе против Система заснивало се на једној наивној предрасуди.Када је Систем, уместо да устукне, почео узвраћати ударце све јаче и јаче, одлучио је да је наша тактикаконтрапродуктивна. Једноставно није могао да прихвати чињеницу да пут до нашег циља не може битиненасилан, јер се слобода не добија – она се мора узети, узети и то оружјем јер нам је жидови неће поклонити!Није му било јасно ни то да ми водимо игру и диктирамо догађаје, а не овај Систем. Његов целокупан став, његоводржање и његова оријентација је била потпуно погрешна. Док сам га слушао присетио сам се једног писца са краја19. века, Брукса Адамса, и његове поделе људске расе на два дела – духовног човека и материјалног човека. Пауелје био право оличење овог другог, материјалног човека. Идеологија, разлози, фундаменталне разлике измеђуњеговог погледа на свет и погледа на свет који има Систем и који имамо ми из Организације – њему не значеништа! Он је видео нашу борбу као борбу за моћ и ништа друго. Ако их не можемо победити, говорио је, тада ихморамо натерати на компромис са нама. Није ми било јасно, откуд му уопште идеја да су жидови спремни направљење било каквих компромиса са било ким. Питао сам се колико има таквих људи у нашој Организацији којимисле слично као и Пауел. Били смо принуђени да пребрзо израстемо бројчано. Није било довољно времена да


47

развијемо у нашим људима основни став према нашем циљу и нашој идеологији, што би спречило оваква лутањаи случајеве као што је Пауелов унапред. Како су ствари постављене, нисмо имали пуно избора у одлучивању оњеговој судбини. Ту није била у питању само његова непослушност већ и чињеница да се открио као реакционар, ане као револуционар! Уз то је био и потпуно непоуздан. Да један од нас – и то још ни мање ни више, него вођаједне јединице – отворено говори осталим члановима о прављењу компромиса са Жидовима, а рат је текодпочињао... На жалост, постојало је само једно и једино решење за овакву ситуацију. Осморо присутнихмушкараца, чланова Организације, извлачило је сламке,... тројица нас, укључујући ту и мене, одабрани смо игромслучаја за стрељачки вод. Када је Пауел схватио да ће бити стрељан због издаје и неизвршавања наређења,покушао је да се спаси бесктвом. Били смо принуђени да му вежемо и руке и ноге, а морали смо му зачепити иуста, јер је почео да кука, запомаже и преклиње. Одвели смо га у шуму поред аутопута одприлике неких 15километара јужно од Вашингтона, стрељали и покопали. Вратио сам се нешто после поноћи, али још увек нисам устању да утонем у сан. Овај догађај ме је доста потресао.

ПОГЛАВЉЕ 8

Дан је 4. новембар 2011. године. За јело опет имамо на менију неку огавну чорбу и бајат хлеб. Потрошили смо савновац из фонда који смо имали на располагању, а од ВГШ-а још нема никаквих вести. Ако нам ускоро не будеубризгана нова финансијска инекција, мораћемо прибећи већ опробаном методу самофинансирања. Капуљача наглаву, марама преко лица, пиштољ у руке и... правац нека трговина, бензинска пумпа и томе слично. По мојојпроцени Јединица 2 још увек има, како се чини неограничену количину конзервиране хране, а били бисмо у јошгорој ситуацији да нам нису дали пун пртљажник исте, поготово сада јер имамо седам гладних стомака. Нашајединица се увећала за три нова члана. Ако бисмо ишли колима до њих све до Мериленда, то би било преопасно,јер су блокаде и контроле свуда по путевима, дакле преопасно је да се одвеземо до њих по храну. И сувише сувелике шансе да налетимо на неку од полицијских блокада. То је најприметнија, а јавности и најиритантнијапоследица наше револуционарне борбе. Путовање аутомобилом постало је барем у подручју Вашингтона праваноћна мора, а свуда су велике гужве због полицијских контрола. Народ је постао овим исфрустриран, јер се садачека и по неколико сати у непрегледним колонама, које се једва и померају. Бес обичних људи је усмерен сада наСистем и његову све репресивнију полицију. Последњих неколико дана ова полицијска активност се појачала, па


48

изгледа да ће то убудуће постати нормалан део свакодневице. За сада још увек не заустављају ради претресапешаке, бициклисте или аутобусе. Још увек се некако можемо кретати, иако признајем много теже него раније.Ееее..., јбг-а, опет је нестало струје. Ово је већ други пут вечерас да морамо палити свеће. Док ово сада пишем,восак од свеће ми капље по столу на којем пишем. Ове године најгори нестанци струје били су летос, али сада јевећ новембар, а и даље имамо рестрикције. Очигледно је да неко профитира на тим нестанцима струје. Када јеКетрин имала довољно среће да пронађе неколико свећа у једној продавници прошле недеље, морала је да платичитавих 1.50 $ за сваки комад. Цене петролејских лампи су такође невероватно високе, али трговине и онаконемају ни једну у својим залихама. Све су већ одавно разграбљене, а неки жидов је и на овоме сигурнопрофитирао. Када будем имао нешто више слободног времена, видећу што могу да импровизујем по том питању.

Организација је вршила притисак против Система, током прошле недеље, са много мање рискантнијихиндивидуалних акција. Било је одприлике око 40 бомбашких напада на владине објекте и новинске агенције самона подручју Вашингтона. Наша Јединица је дала свој допринос у њих десетак. Пошто је постало готово немогућеући у било коју владину зграду, осим можда поштанских зграда, без комплетног претраживања, морали смо битиовако доста маштовити. Једном приликом Хенри је извадио осигурач ручне бомбе, а бомбу-кашикару је фиксираона врата теретног улаза за Вашингтон Пост, како би "кашика" остала учвршћена, а тако је и требало да остане сведок неко не буде покушао да уђе на та врата. Није сачекао да види како ће се ствар даље одвијати, али новинскевести од сутрадан су потврдиле да се експлозија догодила и да је убила једног запосленог и теже ранила јоштројицу. У кацијама смо најчешће користили бацаче граната од преправљених сачмарица. Дају нам домет од око150 метара, али граната увек експлодира пре него што треба, уколико се не преправи тајмер. Све што треба да сеуради је да се пронађе неко скровито место у радијусу 100 метара од мете. Пуцали смо тако са задњих седишта аутау покрету, из WC-а неке зграде кроз прозор, а ноћу и из грмља и паркова по граду. Са мало среће граната се можеубацити и унутар зграде, ако је неки од прозора остао отворен, тако би имали експлозију унутар саме зграде. Акоовако наставнимо довољно дуго, можда чемо натерати власти да замандали све прозоре на владиним зградама,што ће сигурно утицати на морал запослених, као и на ширење страха, панике и дефетизма код свог особља.Међутим, свима нама је јасно да не можемо одржати ову напетост, код наших непријатеља, у недоглед. Јуче смоизгубили једног од најбољих активиста и врсног оперативца, Рођера Грина из Јединице 8, а по свему судећиимаћемо још губитака како време буде даље пролазило. Град је пун утврђених зграда, до зуба наоружаниполицајци и војници у маскирним униформама патролирају улицама. Систем мора неизбежно да победи уоваквом рату, с обзиром да имају бројчану предност према нама, ово изгледа као логичан закључак. Расправљалисмо о тој теми већ неколико пута, и увек смо долазили до истог закључка – прави револуционарни покрет ширих


49

размера готово да и не постоји у Америци, осим наравно унутар Организације, и све наше активности до сада нисупромениле ту чињеницу. Већина људи сигурно не гаји симпатије према овом жидовском Систему, заправо, њиховогунђање је порасло кроз последњих шест до седам година како је животни стандард грађана полако падао, али имје ипак још увек довољно удобно да би прихватили идеју да се Систему супротставе и оружјем. Ту лежи предностсамог Систем, јер он контролише и све медије и шаље лажну слику о нама. Редовно примамо извештаје од нашихагената са терена о томе шта јавност мисли о нама, и... на жалост, већина људи је прихватила слику о нама каотерористима, криминалцима и убицама – коју им шаље Систем. Без некакве повезаности између нас и јавностиникада нећемо имати довољно нових регрута да надокнадимо губитке. А пошто Систем контролише буквално свепутеве комуникације са јавношћу, тешко ћемо придобити симпатије код народа. Наши леци и повременазаузимања радио станица на неколико минута не могу много да допринесу у борби против непрекидног испирањамозга које жидовски Систем спроводи да би људе имао под својом контролом. Моћ телевизије је заиста огромна!Светла су се опет појавила, струја је дошла... и то баш сада када сам превише уморан да бих даље писао. Капци суми толико тешки да ми се кревет почиње већ привиђати. Понекад помислим да ће слабост самог Системадопринети његовом паду и без наше помоћи. Непрестани нестанци струје су само једна од пукотина међухиљадама на овој кули од карата коју очајнички покушавамо да срушимо. Не могу више, морам се наспавати.

Дан је 8. новембар. Протеклих неколико дана дошло је до неких промена унутар наше Јединице. Број је прошлогчетвртка нарастао на осам, а сада је опет остало само нас четворо: Кетрин, Бил, ја и Керол смо нова-стара поставаЈединице, а Хенри и Џорџ су се сада заједно са Едном Карсон (која нам је исто дошла након несреће са Јединицом6) као и са Диком Вилером (јединим преживелим из полицијске рације на скровиште Јединице 1 прошлогчетвртка) – преселили на нову локацију.

Нови распоред је бољи по функционалности него онај од раније, а решио је и неке проблеме који су мучили менеи Кетрин. Ми смо сада у ствари првенствено техничко-сервисна јединица која служа као логистика, док су њихчетворо који су отишли јединица за саботаже и атентате. Бил је по струци механичар, и зна како се ради уштампаријама. До пре два месеца су он и Керол водили једну нашу штампарију у Александрији, његова жена немањегове вештине, али се такође добро разуме у сам процес штампања. Чим овде отворимо штампарију, њен посаоће бити да штампа летке и други пропагандни материјал који Организација дистрибуише на овом подручју. Ја ћуи даље бити задужен за комуникациону опрему и за њено одржавање. Бил ће ми помагати у овом последњем, аистовремено ће бити и оружар наше јединице. Кетрин ће имати прилику да поново увежба своје уредничкеспособности. Бил и ја смо јуче обавили наш први заједнички посао. Поправили смо један стари минобацач тако да


50

поново може да прихвати минобацачке гранате од 120 mm. То нам је био приоритет, јер смо до сада успели дазапленимо само минобацачке гранате тог калибра, али нисмо имали из чега да пуцамо. Један од наших чланова јеимао неки стари минобацач, сакривен још од краја 2. св. рата, па нам га је уступио уз напомену да су некепоправке неопходне, јер се ипак ради о музејском примерку. Организација планира једну врло важну мисију уследећих пар дана, у којој ће овај минобацач бити употребљен, а Бил и ја смо били под великим притиском дазавршимо поправку на време. Главни проблем био је нишанска справа. Када смо успели у послу били смо врлопоносни на резултат. Данас смо обавили посао који је теоретски био врло лаган, али који нам је у пракси задаваовише проблема него што смо могли очекивати. Након тога радили смо на вађењу експлозивног пуњења из 200килограма тешке авионске бомбе. Како је органзација до овога дошла, није ми јасно, али је врло могуће да је некоод инсајдера ову бомбу украо из неког од војних магацина. Једна бомба, мање више, неће ни приметити да имфали. Тако је барем Организацији рекао наш сарадник из војске. Са много псовки и неколико километараизгубљених живаца, успели смо да извучемо већину експлозива из бомбе и преспемо га у празне лименке. Посаоје трајао читав дан, али сада имамо довољно материјала за израду бомби средње величине да нам потрају баремнаредних неколико месеци. Мислим да ћу у Билу пронаћи правог брата по оружју при извођењу нових задатака заОрганизацију. Још увек смо одређени као Јединица 6, али са том изменом да сам ја сада постављен за вођујединице. Нови распоред је у сваком случају погоднији за Кетрин и мене, пошто сада делимо зграду са још једниможењеним паром уместо са двојицом нежења. Понекад ми се чини да Организација и они из ВГШ-а мисле о свему,тако да ни ово није случајност. Изгледа да су они у врху, који воде рачуна о стратегији, тактици и организацији,добро упознати и информисани са стањем на терену. Управо сам написо "са још једним брачним паром" али то јенаравно грешка, пошто Кетрин и ја нисмо још формално венчани. У протекла два месеца, а посебно у последњедве или три недеље, проводили смо баш пуно времена заједно и постали зависни једно о другоме тако да се међунама развила повезаност једнака оној брачној. До сада, када год је неко од нас двоје имао неки задатак, обичносмо гледали да на њему заједно радимо. Интересантно је да је Организација, која нам је свима наменила овакавначин живота у илегали, који је у много чему неприродан, довела до више природних веза међу половима унутарње саме, него изван ње. Иако су неудате жене у потпуности једнаке са мушким члановима, као и у томе да суједнако подложне дисциплини, наше жене су заправо чуване и заштићене у много већем обиму него жене уцивилном друштву. Узмимо само за пример силовање, које је постало свеприсутна пошаст у последње време. Бројсиловања се повећава за око 20 % до 25 % сваке године од почетка 70-тих година до прошле године, када јеВрховни Суд САД одлучио да су закони који осуђују силовање противуставни, јер игноришу законску једнакостмеђу половима. Силовање, судије су одлучиле, може бити гоњено према законима који се не односе на сексуалнепреступе, већ се третирају само као лакше телесне повреде!? Другим речима, силовање се спустило на ниво


51

обичног ударца у нос. У случају где тежа физичка повреда не може бити доказана, сада је немогуће подићиоптужницу, или чак ухапсити силоватеља. То значи да ако је нека девојка или жена, силована уз претњу ножемкоји јој је прислоњен уз грло, а нема других тежих видљивих повреда, осим рецимо огреботина – то значи да се неради о сексуалном преступу и угрожавању телесног и сексуалног интегритета, већ само о лакшој телесној повредина који јавни тужиоци не реагују, осим ако жртва не жели сама приватном тужбом да се обрати суду – али опет непо основу силовања, већ по основу лакших телесних повреда?! Резултат ових законских сплетки и тумачењаВрховног Суда је тај да је учесталост силовања таква да су статистичари недавно утврдили да свака друга жена уАмерици може очекивати да буде силована једном у свом животу. У великим градовима, наравно, статистике сумного горе. Црнци су ово тумачење суда и нову легислативу оберучке прихватили, тако да иду ноћу по улицама исилују скоро сваку белу жену на коју наиђу! Женска удружења су дочекале ове промене са неверицом. То није оношто су имале на уму када су почеле агитовати за једнакост међу половима пре двадесет година. Барем постојинегодовање међу неким од тих удружења; мислим да су њихове вође, већином Жидовке, имале на уму овај крајњиисход од самог почетка. То је био резутат огромног таласа феминизма који је запљуснуо Америку – желели стеједнакост, добили сте је, али наопако тумачену. Заговорници црначких права, с друге стране, имају само речихвале на ову одлуку Врховног Суда. Закони о силовању су, кажу, расистички због непропорционално великог бројацрнаца који су осуђени према њима. Сада банде црнаца висе по јавним паркинзима и школским игралиштима,тумарају ходницима зграда и хаусторима тражећи згодне белкиње без пратње, знајући да ће казна, или реакцијаразоружаних грађана (Коенов закон) или од полиције (којој су овим законом руке везане) изостати. Групнасиловања у школама постала су масован и популаран спорт међу црнцима. Неке од жена које су либералнодегенерисане чак могу да нађу и одређену сатисфакцију за све ово што се дешава, надохрањујући тако својмазохизам у овој крајње опасној и садистичкој ситуацији. То је известан начин да окају своје грехе, јер супуританке те које су углавном либерално прооријентисане. Услед вишедеценијског испирања мозга путем ТВсерија и филмова оне имају и грижу савести, јер су белкиње – чак то сматрају и својим хендикепом. Слично,заправо баш исто, као што је било и са Немцима после 2. светског рата, када је свима њима путем жидовскихмедија наметнут колективни осећај кривице. Телевизија и штампа су постали главно оружје за неуро-лингвистичко програмитрање од стране жидовског Система. За нормалне белкиње то је свакодневна ноћна мора!Нешто најболесније у целој тој ствари је то да су се и многи млади белци, који су расно несвесни, уместо да сусупротставе овој новој претњи која је директан атак на њихову Расу, одлучили да се прикључе томе?! Ето коликонам је морбидно и болесно друштво изграђено од стране жидовских социолошких инжињера! Међутим, услед јакепропаганде и многе девојке су подлегле новонасталој ситуацији, или су остале потпуно пасивне. Сексуалнаизопаченост сваке врсте према младим белцима и белкињама, чак и деци (педофилија), дошла је до таквих


52

размера које би биле незамисливе до пре само две или три деценије. Педери, фетишисти, садисти, мазохисти,расно мешани парови, и егзибиционисти, подпомогнути од стране масовних медија, парадирају са својимизопаченостима у јавности, а јавност не само да то толерише већ их у томе и подржава!? Разне геј параде,лезбејска активистичка удружења, као и многе невладине организације које се издржавају од својих жидовскихспонзора – у медијима све то одобравају под изговором поштовања људских права?! А шта је са људским правимасилованих белкиња? Шта је са људским правима деце која се сексуално злоупотребљавају од стране педофила?Зар они нису људи? Зар они исто тако немају људско достојанство и своја људска права?

Прошле недеље, Кетрин и ја смо отишли да подигнемо неки новац за нашу Јединицу, која само што није умрла одглади, и том приликом, дошло је до једног неугодног инцидента. Док смо стајали на аутобуској станици, чекајућиаутобус за повратак кући, одлучио сам да скокнем до трафике и купим неке новине да видим шта то жидови пишуо нашим акцијама. Није ме било можда неких пола минута, али када сам се вратио, један момак запуштеногизгледа, иначе белац са афро фризуром, која је сада јако популарна међу млађим МТВ програмиранимдегенерицима, досађивао је Кетрин са разним простачким увредама и добацивањем док је скакутао навалентнооко ње машући рукама попут некаквог хип-хоп, реп дегенерика (објашњење читаоцу – израз афро се односи нацрначку или афричку расу, која је до свог изненадног нестанка током Велике Револуције, имала великидегенеративан утицај на културу и начин живота становника Северне Америке, а преко жидовске МТВ – музичкетелевизије – и шире на све остале беле цивилизације). Чим сам му пришао зграбио сам га за раме левом руком, адесном сам га тако песницом ударио у лице да су му сви предњи зуби моментално поиспадали. Остао је такоонесвешћен непомично да лежи на тротоару, а ја сам осетио у себи један снажан и дубок осећај задовољства, јерсам му уделио део правде који је овај фелеричан примерак своје расе и заслужио. Овај дегенерисани белац ми сетолико згадио да сам посегнуо за утоком која ми је била заденута о појас, са намером да га убијем – и светослободим овог изрода који је само споља био бео, а изнутра црн да црњи не може бити – међутим у мом науму меје спречила Кетрин ухвативши ме за руку, уз израз лица и погледом који ми је говорио да треба да будем опрезани да се не компромитујем без разлога на јавном месту, јер би пуцањ сигурно привукао полицију. У том моменту мије било жао што нисам понео пригушивач са собом. И тако уместо да говно "оладим" извалио сам га ногама одбатина по препонама, да му више никада не падне на памет да малтретира девојке или жене на које наиђе. Смрадније био ни свестан да му је потенцијална "жртва" управо спасила његов бедни мали наркомански живот. Да јебило до мене – сасуо бих му цео оквир и од њега направио швајцарски сир. Пролазници који су се овде случајнозатекли, само су ћутке као мишеви окретали главе у другу страну, и потом ужурбано напуштали лице места. Питаосам се у себи да ли би ико од тих бескичмењака помогао Кетрин да ју је онај смрад покушао силовати. Преко пута


53

двојица црнаца су се изругивали целој ситуацији. Кетрин и ја смо пожурили и брзим корацима напустили смо тоаутобуско стајалиште, да бисмо неких шест улица даље коначно ухватили аутобус. Кетрин ми је касније испричалада је онај момак (сада без зуба) скакутао око ње чим сам се ја од ње одаљио. Обухватио је прво рукама око струка, акасније је почео дирати по грудима и пљескати по задњици. Био је јако навалентан и вероватно под дејствомнеких дрога. Она је прилично јака и спретна, па се успела некако избатргати, али јој није дозволио да се удаљи.Правило је да сви носимо пиштољ са собом, међутим, Кетрин га овог пута није имала уз себе, јер је дан бионеобично топао, неприкладан за капут, а лакша гардероба просто није пружала довољно места за скривањеоружја. Пошто је била са мном није узела са собом ни сузавац у спреју који је данас постао изгледа нужни артикалза све жене. Интересантно је да исти људи који су толико подржавали заплену оружја пре Коеновог закона садазаговарају и забрану ношења сузавца такође. Лепо се по томе види да је све то из исте жидовске кухиње! Било јенедавно чак случајева где су жене које су користиле сузавац да би се одбраниле од могућих силоватеља, билеоптужене за оружани напад, јер су користиле спреј-сузавац, а он се исто по том Коеновом закону третирао каооружје!? Свет је постао толико луд да ме више ништа не чуди. Уз толико дроге којом су жидови затровали нашатела, а телевизијом и филмовима препуним насиља и умове наших људи – шта се друго могло и очекивати? Све суто они лепо испрограмирали. За разлику од ситуације из спољног света, силовање унутар Организације је готовонезамисливо. Нема ни мало сумње, да уколико би се силовање евентуално и догодило – силоватељ би у року однеколико сати био ликвидиран и то без суђења. Таквим девијантним особама није место у нашој Организацији!Када смо се вратили, Хенри и још један човек су нас чекали. Хенри је хтео да га информишем о детаљима везанимза онај минобацач који смо поправили. Приликом одласка понели су и њега са собом. И даље не знам за чега ће гаискористити. Тако је и боље, а уз то, правило је Организације да свако зна само свој део посла, јер у случајупровале тако не би могло да дође до отицања информација. Кетрин и ја смо обоје врло блиски са Хенријем, инедостајаће нам његово друштво у новој Јединици. Он је баш такав тип особе која је неопходна Организацији,неустрашив, храбар, пожртвован и иде до краја без обзира на ризике. Врсан оперативац који је свој живот одавнозаветовао нашој мисији и нашем циљу коначног ослобођења. Овакви људи чине кичму наше Организације. Безњих не би било ништа могуће! Кетрин је Хенрију раније одржала кратак курс из вештине маскирања, а снабделага је и потребним реквизитима за промену идентитета. Неколико перика, лажних брада и бркова нам и онако нећенедостајати као Хенри.


54

ПОГЛАВЉЕ 9

Дан је 9. новембар 2011. Какав дан!? Данас у два сата поподне председник је сазвао ванредну седницу Конгреса.Разлог је био тај што је председник тражио доношење новог закона који би омогућио Влади да згази"терористички расизам" (како се изразио) односно наше герилске акције усмерене против њиховог жидовскогСистема. Новинари су пренели да је Конгрес тражио да се интерни систем личних карата са биометријскимподацима и микрочипом коначно стави у оперативни рад. Изгледа да "господа" из конгреса нису (добро)информисани да смо им уништили њихов централни рачунар који се налазио у згради ФБИ-аја у Вашингтону. Пачак и да су тога свесни, ови гузовани и пешовани, ови издајници своје Расе и слуге жидократског капитализма, неодустају од својих намера да се и даље додворавају својим шестокраким менторима! Тог момента у самомВашингтону се налазило око 5.000 униформисаних полицајаца, и још око 3.000 разних владиних агената уцивилу, сви наоружани како кратким, тако и дугим цевима. Припадници Националне Гарде су по директивипредседнка заузели позиције на свим значајнијим стратешким тачкама у граду, тако да је он сада, у овом тренуткудок ово пишем, буквално опасан бодљикавом жицом, а све владине зграде су добиле и своја митраљеска гнезда.Улицама града крстаре џипови пуни наоружаних војника. Преко ТВ-а, док је било струје, видео сам чак и дватенка и неколико оклопних транспортера са тешким митраљезима на својим куполама. Систем је у паничномстраху од даљих активности наше Организације, а свесни су изгледа да Револуција само што није закуцала и нањихова врата.

Новинари и техничко особље Конгреса, као и сами Конгресмени, морали су да прођу кроз три круга барикада ибодљикавих жица, где су сваки пут изнова и изнова били темељно претресани, да би уопште могли да уђу у зградуКонгреса. Хеликоптери су надлетали Конгрес и ужи центар града све време. Како ствари стоје, ни једна нашаЈединица герилаца не би могла да приђе ближе од две улице до самог Конгреса, чак ни у самоубилачкој мисији.Влада је овим само показала колико је у страху од нас, а очигледно је и претерала у обезбеђивању Конгреса идругих зграда, јер сада имају контра-ефекат! Психолошки су деморалисали читав Систем и пољуљали веру уњегову непобедивост, а и сами новинари, видело се то по њиховим лицима, живе у страху од ишчекивања шта бимогло следеће да се деси. Гледајући их тако преко ТВ-а, увидео сам заправо колики су то ситни мишеви срцем, аипак велики зупчаници, пацови тог Система. Сам тај спектакл и "парада" свих тих војника и разноразног оружјаоставио је без икакве сумње у главама просечног ТВ гледаоца утисак да се ради о ситуацији од великог значаја којазахтева најснажније могуће мере од стране Владе. Просечан човек, је тек сада схватио да је овај Систем рањив и да


55

смо ми ти који га непрестано гриземо. А тада, када су ТВ камере почеле да приказују седницу, и када је председниктребао да се обрати Конгресу, минобацачка граната од 120 mm је, уз заглушујућу експлозију и буку, погодила самузграду! Нико у самом почетку није схватао о чему се овде заправо ради, али се слика која је ишла преко ТВ-априлично затресла! Кроз главу ми је прошла само једна мисао – браво Хенри! Камере су и даље преносилеседницу, односно оно што је од ње остало, јер су "пацови" први почели да напуштају брод. У страху је вероватнокамерман заборавио и на своју камеру и на свој посао. Унутра је настао општи метеж. Дебелгузи конгресмени супочели да се сударају као млитаве вреће сала док су покушавали да напусте саму зграду. Потом је уследио јошједан застрашујући звиждук и још једна страховита детонација гранате од 120 mm! Гледаоци, који су седелииспред својих ТВ екрана, и који су ово пратили, чули су само експлозију, али нису могли да виде ништа осим сивогдима који је испунио зграду. Вероватно је унутра настао прави крш и лом, јер су се након тога чули само јауци икрици. Следећих неколико секунди владала је општа конфузија. Оно што сам следеће видео, у директном преносу,су били војници са заштитним (гас) маскама како трчкарају унаоколо, повремено се сударајући са агентима уцивилу који су држали своје пиштоље на готовс. Какви су то морони, још увек нису схватили шта их је снашло.Један, очигледно од храбријих ТВ коментатора најавио је без даха да је неко вероватно детонирао бомбу напаркиралишту испред зграде. Чуј, "испред" зграде?! Брбљао је тако нешто неповезано око једног минута, свевреме шпекулишући ко би могао стајати иза ове акције, како су унели бомбу поред оволиког обезбеђења, коликоособа је могло настрадати, и томе слично. Тада је слетела још једна граната 120 mm. Ова је експлодирала тачнодвадесетак метара испред ТВ камере. Погодила је директно у гомилу војника који су се налазили близу бункера наисточном паркиралишту, а крвави комадић једног од њих се залепио и за објектив камере. Да, дааа... то је нашминобацач! Онај који сам ја поправљао. Колико видим, нишанска справа је добро калибрисана, а Хенри одличнорукује њиме. Свакоме ко је имао имало војничког искуства морала је пасти на памет идеја да је то минобацач.

Минобацачи су невероватно практична и мобилна оружја, посебно за герилско ратовање. Овај од 120 mm је нештовећих димензија, али је и довољно да га осплужују само три човека. Испуштају своје гранате смртоносно прецизнона своју мету. Оне могу бити испаљене чак и из заклона, а особе у подручју мете не могу одмах да одреде из којегсмера долазе пројектили. Што се тиче ове акције, ја сам одмах претпоставио да наши људи пуцају из густопошумљеног подручја на западној обали реке Потомак, само један километар удаљеног од зграде Конгреса. Хенрии ја смо пре неко време гледали то подручје из управо тог разлога, мада није хтео да ми каже да је баш због тога,али ми је било све јасно, јер се у домету минобацача 120 mm налазе скоро све важније владине зграде уВашингтону. Није било тешко извући такакв закључак. Око нешто више од пола минута након друге експлозије,одјекнула је и трећа на крову јужног крила зграде Конгреса. Изгледа да су добро подесили нишан и одредили


56

праву путању, јер су пројектили почели да падају један за другим у размацима од свега неколико секунди. Готовосви, укључујући ту и већину ТВ екипа, потражили су неки заклон, али је један камерман изгледа остао на свомположају. Захваљујући њему, видели смо предивну ерупцију ватре и челика како лети посвуда, репови гранатаостају по асфалту, а гелери разбијају бетон и кидају аутомобиле, експлозије су час унутар, а час изван зграде,узимајући тако свој крвави данак међу редовима тираније и издаје. Све се одвијало у оквиру неколико минута, алидок је трајало било је нешто најспектакуларније што сам икада видео. Какав је то само снажан утисак оставило наобичан народ, гледаоце који живе у својим ТВ апаратима?!

Изгледа да ово није била једина акција, јер је данас било још узбуђења у Калифорнији и Jew York-у (појашњењечитаоцу – град New York се звао у сленгу Jew York, зато што је он био центар свих важнијих финансијскихактивности и место са највећом жидовском популацијом у Сједињеним Америчким Државама). ЦелокупноГрадско веће Лос Анђелеса састало се да прати обраћање председника Конгресу, пре него што и сами почну даизгласавају неколико својих антирасистичких одлука. У исто време када је овде започео ватромет, четворицанаших људи из Организације, користећи се лажним службеним полицијским легитимацијама, ушли су насастанак Градског већа и одмах потом су почели да бацају ручне бомбе. Несумњиво је да су ове акције билевременски координиране од стране ВГШ-а. Осморо градских одборника је погинуло на лицу места, а наши људису успели да се евакуишу без проблема. Одприлике у исто време у Yеw York-у, Организација је успела дапреносивом против-ваздушном ракетом типа "Стингер" обори један авион који је управо полетао за Тел Авив сапутницима, углавном Жидовима. На вестима су јавили да није било преживелих (објашњење читаоцу – Тел Авивје био највећи град у Палестини током периода жидовске окупације те несретне земље у Старој Ери. Рушевинетога града још увек су превише радиоактивне за људски живот на том подручју). Све у свему Организација јеимала пуне руке посла! Све ове акције су биле синхронизоване и испланиране до најситнијих детаља. Ја сам личноохрабрен овим акцијама и способношћу лансирања више истовремених напада против Система, а мислим да јеисто са свим нашим друговима. Упркос свој буци и диму због напада на Конгрес, само 61 особа је погинула, какосмо касније сазнали из ТВ репортаже. Међу њима су само два задригла конгресмена, један сектретар, и још четириили пет припадника чиновничко-техничког особља, остало су били углавном војници и припадници тајне службеза обезбеђење зграде Конгреса. Међутим, права вредност ових наших акција лежи у психолошком успеху, а не унепосредним жртвама, иако су све те слуге овог жидовског Система и издајници своје Расе заслужили смрт! Аконишта друго показали смо барем да смо оперативно способни за извођење координираних акција на ширемпростору, а још важније од свега тога је што смо поручили политичарима и бирократама да више нису безбеднини када их чувају батаљони војске и полиције! Овог поподнева научили су да ни један од њих није више изван


57

нашег домашаја. Могу се сакрити иза километара бодљикаве жице и небројено тенкова, или иза бетонских зидоваи алармних система њихових вила и кућерина, али ми их увек можемо пронаћи и ликвидирати због тога штопружају подршку овом злочиначком жидократском Систему. Сви њихови наоружани стражари и телохранитељи,блиндиране лимузине као и остале сигурносне мере, више им не могу гарантовати њихов живот. Казна за издајуодувек је била – смрт! То је лекција коју неће никада заборавити. Сада су као сви дигли некакву галаму на нас икао поручују јавности преко медија како ће нас све згазити и истребити, али након што мало боље размисле, некиће сигурно покушати да купе осигурање. Велика слабост Система је његова корупција! Надмашују нас засигурнобројчано и у количини наоружања која им стоји на располагању, али ни један од њихових вођа није мотивисанничим осим својим личним интересом. Спремни су да издају Систем истог момента, само ако виде корист у томе.Тако су их преко медија "васпитали" (читај програмирали) њихови жидовски господари – жидови су ти који имајунајвише новца, па су сходно томе увек користили ту своју предност на тржишту људске стоке (гоја) како би ихпоткупили да служе њиховим прљавим и злим плановима за уништење наше Расе! За сада, они не смеју да знајуда су сви унапред осуђени на вешала због издаје своје Расе. Они који нам приђу, нека мисле да могу преговаратиса нама и тако спасити своје вратове када се Систем уруши. Само Жидови немају ту илузију. Они знају да су наскасапили кроз векове и да због тога од нас не могу очекивати никакву милост, јер самилост је одавно изгубљена!За њих неће бити милости! Ово ће бити враћање дугова са све каматом коју они толико воле, само... овог путакамата ће ићи у олову, а не у злату! Што се тиче јавности, још је рано говорити о реакцијама на данашње догађаје.Већина од њих, наравно, вероваће у оно што им медији буду сервирали, јер су им мозгови толико закржљали, давише немају чиме мислити. Такви би највише волели да их сви оставе на миру са пивом и ТВ екраном испред себе.Њихов менталитет је одраз ТВ сапуница и часописа којима их Систем непрестано бомбардује. Ипак, морамопажљиво да пратимо шта јавност мисли како о Систему, тако и о нама. Иако већина њих жели и даље да подупиреСистем, само ако су им фрижидери пуни, из те исте јавности ће нам пристизати нови регрути, чим људи будупочели да се буде. То значи да им морамо омогућити да размишљају својом главом, а не да непрекидно будуприкачени на жидовске ТВ станице. Наша тренутна немогућност да регрутујемо нове људе представља великипроблем свима нама. Телевизија је још увек одличан мозго-испирач, а жидови је обилато и перфидно користестварајући лажну слику о нама у јавности. Гласине круже да није било ни једног новог регрута у подручјуВашингтона у последња два месеца. Током тог истог временског периода изгубили смо око 15 % наше ефективе.Доста је наших страдало у разноразним акцијама. Надам се да није тако лоша ситуација и у осталим деловимаземље. Од свих сегмената друштва из којих смо очекивали пристизање нових регрута, тзв. "конзервативци" и"десничари" су били највеће разочарење. Они су највећи заговорници својих идеја, али изгледа и највећекукавице. Њихов кукавичлук надмашује само њихова глупост... тренутно су ти дегенерици измислили теорију


58

завере да је Организација заправо део Система?! Ми смо као унајмљени провокатори чији посао је – да се подигнедовољно прашине како би Систем лакше извео своје контра-револуционарне и антирасистичке мере?! Ако бисмосамо престали са извођењем својих акција, ствари би за њих биле много лакше. Било да ли они верују у тубудалаштину или не, она им даје добар изговор да нам се не прикључују. Посебни пацијенти су "либерали" који сунапустили свој ентузијазам од пре неколико година, пошто смо ми за њих сада постали радикали. Они "своје"идеолошке ставове позајмљују из "паметних" часописа и жидовских колумни, а популарна ствар по њима у овомтренутку је бити у потпуности за Систем?!

Либерали су изгледа још лакша мета психолошко-пропагандног ратовања који Систем све време спроводи борећисе за умове људи, а самим тим и за њихову наклоност. И опет су замене теза, пласирање лажи и обманенајубојитије жидовско оружје. Понекад ми се чини да ти новинари, жидовчићи уместо хемијских оловки користехируршке скалпере којима уместо писања спроводе операцију одстрањивања здравог разума код људи. Чисталоботомија. Њихов вишевековни добро опробани рецепт! Хришћани су класичан пример њихових успелих лажи.Они су нека чудна својта. Неки од њих су чак и међу нашим најоданијим и најхрабријим члановима. Њиховамржња према жидовском Систему темељи се на њиховом схватању улоге Система у подкопавању и извртањухришћанства, но они као да нису ни свесни да су хришћанство управо и измислили жидови, како би се ми молилии клечали пред њиховим јеврејином! Међутим, ама баш сви који су још под утицајем великих цркава су и даљепротив нас. Жидовска владавина над хришћанским свештенством је сада више него очигледна, и онда не треба дачуди када се за некога оправдано каже да је јудео-хришћанин,... тај жели да се спасе кроз ропство тако што себе идаље окива у ланце исковане од жидова, бранећи ту њихову измишљотину!? Чак је и корупција међусвештеницима све видљивија. Већина њих на недељним мисама заговара и оправдава поступке Система, а за токроћење "јагањаца" добијају новац у облику разних донација и награда од жидовских фондација и банака. Ствартолика проста и очигледна да би је и слепац већ видео! Либертаријанци су такође група која је подељена. Једнаполовина подупире Систем, а друга половина је против њега?! Али су зато сви Они против нас. Ти који су противСистема једноставно виде Систем као већу претњу него Организацију. Како наша популарност бораца за слободусве више буде расла, они ће све више подупирати Систем, јер ће нас доживљавати као конкуренцију. Изгледа данема никаквог начина како бисмо могли сарађивати са оваквим групацијама. Не,... већ је прекасно за ове разне,толико различите и тотално изгубљене идеолошке сегменте нашег болесног друштва. Жидови су толико вешти управљењу разних идеологија, које су толико међусобно супростављене, да оне никада не би могле заједно да сеудруже и међусобно сарађују – а ни једна није против њих. Баш "чудно". Ако будемо наилазили на нове регруте, тоће бити само из редова оних који су тренутно политички неодређени и који су се тек сада пробудили узевши од нас


59

против-отров од тих жидовских (отровних) лажи којима трују вековима мозгове наших људи. Прање мозга којесистем врши још није ипак испрало мозак свакоме. Још има милиона и милиона добрих људи који не верујупропаганди Система и нису себи допустили да буду сведени на животињски ниво постојања попут оних који живесамо ради удовољавања себи и својим нагонима. Како можемо анимирати ове људе да нам се придруже? Живот јесве ружнији ових дана, све више жидовскији. Људи данас више воле новац од других људи,... данас брат издајебрата зарад бољег посла или више новца. Жидови су толико испрограмирали људе да ће ови због новца учинитибуквално све! Новац је сада њихов бог, а свако мисли само на себе. Готово сви удовољавају само себи и својимегоистичним тежњама. Овај од жидова направљени свет, је постао светом лажних пријатеља и лажних пророка!Али још је довољно комфоран, а комфор је велики стваратељ кукавица и слабића. Док су им фрижидери пуни, докимају своје фудбалске утакмице на ТВ апаратима, пиво у једној руци, а даљински у другој – жидови могу мирно даспавају! Тако је било одувек,... дати народу само довољно хлеба и игара, и можеш "овце" шишати на миру. Чини седа смо бар за сада окупили све праве револуционаре у Америци. Сада морамо научити како да стварамо нове, и товеома брзо.

Данас је 14. октобар. Хенри нам је дошао у посету, а ја сам једва дочекао да сазнам све појединости везане заминобацачки напад који су извели у понедељак. Укључивао је само тројицу наших људи: Хенрија и човека који мује помогао да допреме минобацач и гранате до унапред одређеног места у шуми где су све припремили, и девојкеса малом радио-станицом (популарно званом воки-токи) у парку поред мете. Она је служила као извиђач инаводилац пројектила јер је дојављивала координате. Хенријев помоћник је те координати примао, а Хенри јеспуштао гранате у цев минобацача. Координате које сам унапред одредио биле су савршено прецизне.Искористили су све гранате које смо украли из војног магацина у Абердину прошлог месеца, а Хенри је желео дачује од мене да ли бих ја могао да набавим нове, или их барем импровизујем. Што се тиче набављања нових, тоунапред отпада, јер тамо сада све врви од војске, што би значило да би то била самоубилачка мисија без икаквихрезултата. Објаснио сам му и тежину посла самосталне израде граната. Бомбе можемо да направимо, чак и онесофистицираније, али минобацачке гранате су нешто сасвим друго. Оне су превише компликоване за израду угаражи. Све што бих успео да импровизујем била би врло јадна имитација правих, без имало прецизности, а билоби и опасно служити се њима. Једноставно ћемо морати да изведемо препад на неко ново складиште, са свимризицима који се при томе могу јавити. Другачије нећемо моћи да користимо минобацач, то је исто како када биимали аутомобил, али без бензина. Друга ствар о којој смо разговарали била је права поплава мањих бомбашкихнапада који су се догодили у последња два, три дана. Било их је око стотињак широм земље, укључујући и четириу Вашингтону. Лично сам био заинтересован из неколико разлога, највише због одабира мета, нпр. банке, зграде


60

велике жидовске корпорације и тсл., али такође и због њиховог аматеризма. За сваку бомбу која је експлодирала,полиција је нашла барем још једну која није, т.ј која је заказала. Хенри је потврдио моје сумње, бомбе, барем оне уовом подручју, нису постављене од стране Организације. Опааа... то је интересантно, изгледа да нам се још некопридружио? Очигледно смо некога ненамерно подстакли, можда неке притајене анархисте, или ко зна кога.Медији, наравно, и ове аматерске акције приписују нама, што је веома неугодно (због аматеризма) али можда тајфеномен сам за себе и није тако лоша ствар. Барем ће тајна полиција имати још више посла, па ће се смањитипритисак на нас. Пораст нихилизма којег Систем годинама подстиче, можда сада почне да ради за нас уместо заСистем. Данас сам имао прилично занимљиво искуство у том погледу. Морао сам да одем хитно у Џорџтаун збогнеког малог проблема Јединице 4 а у вези је са њиховом комуникационом опремом. Тај део града је некада бионајелитније подручје Вашингтона, али је у задњих пет година потонуо у исту каљугу која је претворила и остатакглавног града у џунглу на асфалту. Тога није било све док се црнци нису овде доселили! Већина престижнихлокала сада су постали тзв. Gay (педерски) барови, салони за масажу, заправо јавне куће, продавнице алкохола, итсл. капиталистичке творевине. Смеће је разбацано свуда унаоколо, а црнци, који су пре били овде права реткост,врве и гамижу са свих страна. Још увек има много белаца који живе у Џорџтауну. Њихове некада модерне градскекуће сада имају забарикадиране прозоре, а и већина њих је запоседнута од стране група младих бескућника и онихкоји су побегли од куће. Воде маргиналан живот, просе за ситниш на улицама, копају по смећу за остацима хране,повремено краду. Неке од девојака се проституишу. Али готово сви су навучене на неке дроге. Како је то могуће?!Одакле им новац за дрогу, и зар она није скупа?! Пошто је Систем прошле године престао да примењује закон одрогама, хероин је постао толико јефтин и приступачан попут цигарета. Полиција их углавном оставља на миру,иако су неке приче о тим клинцима потресне или врло застрашујуће. Унутар њихових јазбина, закрчених зграда укојима кувају, једу, спавају, воде љубав и рађају се, као што се и дрогирају и умиру, изгледа као да су се вратилистилу живота пре почетка цивилизације. Чудни религиозни култови и секте цветају међу њима. Различитиоблици сатанизма, као и разни остаци старих семитских култова, посебно су чести. Круже гласине да се одвијајуритуална мучења и ритуална убиства, као и канибализам, ритуалне сексуалне оргије, и остале ненормалнедевијантне радње. Обавио сам задатак за Јединицу 4, па сам полако кренуо назад према аутобуској станици, мадами је "мало" чудно да овуда градски превоз још увек иде?! Одједном сам налетео на неки инцидент. Четворицамлађих бандита, мени су личили на некакве Порториканце или Мексиканце, вукли су по плочнику, држећи ја закосу, неку црвенокосу девојку. Покушавали су да је одвуку у оближњу зграду! Сваки данашњи грађанин прошао бипоред њих што пре, и то без било каквог уплитања, или мешања, али ја не трпим неправду, бандитизам исексуално насиље – поготово што је ово била белкиња, уз то и девојчица – па сам се зауставио, мало осмотриооколину, и кренуо за њима. Двојица од њих су се одмах усрали у гаће (ако су их иопште и имали) чим су видели


61

мој израз лица, белину моје коже и рукохват мог пониклованог 357 магнума. Девојка је успела да им се отргне иудаљи. Преостала двојица су буљили у мене и добацили неколико псовки, али нису покушали поново да ухватедевојку која се одаљила од њих неких педесетак метара. Помислио сам да су ова двојица мелеза на неким тежимдрогама када се толико курче. Пошто полиција ређе навраћа у овај крај, одлучио сам да поделим мало правде поовом крају. Лагано сам извадио пригушивач, за којим сам жалио што га нисам прошли пут понео, и намонтираона уста цеви мог револвера. Окренуо сам се ка тој двојици и позвао их да ми приђу и ручно се објасне самном.Прихватили су мој позив, јер очигледно нису знали да сам наоружан – како су ми долазили, свакоме сам уделиопо једну "визу за Индију". Чуло се само пфуут, пфуут! И наравно звук прскања чеоне кости њихових лобања.Мозак је, уколико им се није сасушио од дроге, заједно истицао са крвљу по плочнику. Ја сам наставио својимпутем, препун олакшања што сам и данас учинио једно добро дело. Девојка, која је вечерас требала да буде жртвагрупног силовања, видела је све ово и лаганим ходом кренула је ка мени. Осетио сам да ме прати и допустио јојсам да ме сустигне. "Хвала" – рекла је и насмешила ми се пријатељски препуна захвалности што сам је спасао.Била је прилично лепа, али јадно обучена и не старија од 17 година, очигледно је да је она једна од тих младихбескућника који живе на улици. Причао сам с њом док смо ходали. Једна од првих информација коју сам добио одње је то да није јела два дана и да је врло гладна. Зауставили смо се на оближњем ћошку те сам јој купиохамбургер и чашу млека. И даље је била гладна па сам јој купио још један хамбургер и нешто помфрита. Док јепричала, сазнао сам неколико занимљивих ствари. Једна је да је живот међу тим младима врло разнолик у односуна оно што сам мислио. Постоје читаве колоније које су на дрогама и колоније које апстинирају од дроге, колонијекоје су расно мешане и колоније белаца, колоније црнаца, колоније оба пола и тзв. вучји чопори где су самомушкарци. Те групе су такође подељене и према религиозним ставовима. Елса, то је њено име, каже да није никадбила на дрогама. Напустила је колонију са којом је живела једва нешто пре два дана, након неких унутрашњихнесугласица, па је управо, када сам ја наишао, била у опасности да је одвуку у један од оних вучијих чопора радигрупног силовања. Дала ми је и неколико веома важних информација, које су ме нарочито интересовале, о томе које одговоран за недавне бомбашке нападе а које није извела Организација. Чини се као да неке од тих колонијаизражавају неки од облика грађанске непослушности према властима и да не симпатишу Систем. Елса је тоталноаполитична и ни у ком погледу је не интересују ни ти напади. Нисам хтео превише да је давим о томе да непомисли да сам полицајац. Под овим околностима, где тајна полиција има пуно својих доушника, нисам смео дадоведем Елсу до нашег скровишта и тако јој пружим уточиште, мада сам се био јако сажалио на њену животнупричу. Дао сам јој неколико долара када смо се растајали, а она ме је уверавала да ће без проблема наћи себиместо у некој од оних колонија које се не дрогирају. Највероватније ће се вратити колонији из које је и отишла.Дала ми је њихову адресу, тако да је могу потражити. Она се чудила како не желим ништа заузврат од ње. Чак је


62

помислила да и ја желим само да дођем до секса, али на другачији начин. Ето шта су направили ти жидовскимедији у главама тих младих људи. Корист, корист и само корист! Сви мисле само о томе, а више нико ни не сањада има и добрих, поштених људи. Сада, када нешто размишљам о тим колонијама, чини ми се да занемарујемопотенцијалне савезнике међу тим младима који су одбачени од друштва... Нисам баш нешто импресионирамњима, јер им фали сигурно пуно дисциплине, али можда од њих могу једнога дана да постану добри борци удругови. О томе би требало можда још размислити.

ПОГЛАВЉЕ 10

Данас је 16. новембар 2011. Одговор Система на наш бомбашки напад од прошле недеље коначно је видљив.Кретање по граду је отежано, полиције и војске има готово на сваком ћошку, а заустављање возила и њиховапретрага је још учесталија. Ни пешаци више нису изузетак, то је новина у односу на претходно стање. Сада и њихлегитимишу и претресају ако су им сумњиви. Преко радија обевештавају грађане, скоро сваких сат времена, да ћебити ухапшени уколико са собом не буду имали своје личне карте, или уколико не буду могли на неки други начинда докажу свој идентитет. Ако би се којим случајем неки белац кретао без својих докумената, а код њега пронађуоружје било које врсте, казна би била извршавана одмах на лицу места. Војска је добила овлашћење да има правода суди по кратком поступку и стреља одмах по преком суду. Систем је у паничном страху, јер овакве мере не могуничим оправдати, осим својим страхом – више не знају са које стране опасност може да им прети, па су сеокомили и на обичне грађане. Јуче сам чуо да су једног белца стрељали само зато што су код њега нашли бритву, атај човек уопште није био члан наше Организације. Дакле, систем је одговорио државним терором.

Организација је успела некима од нас да изради лажне легитимације, али ће потрајати док их сви на овомподручју не буду имали. Керол је могла јуче да настрада. Отишла је до продавнице да купи нешто намирница занашу Јединицу, а полицијска патрола је управо стигла док је она била у реду за наплату. Поставили су своје људепо излазима и тражили су од свакога да покаже своје документе. Остали су држали своје дуге цеви откочене ипостављене на рафалну паљбу. Управо када је Керол хтела да крене, избила је нека гужва на излазу. Полиција јесеби пронашла жртву, испитивала је мушкарца средњих година који није имао исправе, па је дошло да гужве ипрепирке. Када су полицајци хтели да му ставе лисице на руке, гурнуо је једнога од њих и дао се у бег. Сви са улаза


63

кренули су за њим, сустигли су га и оборили ударцем кундака пушке по глави. Човек је остао да лежи непомичнона паркингу испред продавнице, а из главе му је липтала крв. Керол је успела да искористи ово и тако умакне крозтренутно нечуван излаз заједно са намирницама које је купила. Сва ова гњаважа са легитимисањем одвратила јеполицију од својих основних дужности, па су црнци и остали криминални елементи користили новонасталуситуацију. Нешто од војске учествује у овим рацијама и легитимисању грађана, али њихова главна улога је и даљечување владиних зграда и великих медијских кућа као што су радио и телевизијске станице.

Најитересантнија вест је да су и »Већа за Друштвене Односе« добила овлашћена за обављање већине полицијскихдужности, а почели су да запошљавају и велики број црнаца са берзе рада, баш као што су то чинили и за времерација због оружја по Коеновом закону. У неким деловима града ти црнци су већ почели да вршљају около и дазаустављају белце на улицама. Чују се гласине да чак траже новац од оних које зауставе, претећи им да ће ихухапсити ако не плате. Одвукли су и неколико белкиња у своје зграде за "испитивање". Тамо су скинуте голе,силоване, и претучене – све у име (жидовског) закона! Медији наравно ништа не говоре о тим ужасима иако се свевише чују и такве ствари. Већина нормалних људи су или бесни или уплашени, али не знају шта да чине. Безоружја не могу готово ништа! У потпуности су сада зависни од Система. Тешко је схватити зашто Систем намернозаоштрава ствари запошљавајући поново црнце, након што се био замерио грађанима из истог разлога пре двегодине. Разговарали смо о томе унутар наше Јединице, и мишљења су подељена. Сви осим мене мисле да судогађаји од прошлог понедељка јако узнемирили Систем јер је опет претерао у својој реакцији. Можда, али ја немислим тако. Имали су два месеца да се навикну на овај герилски рат између њих и нас, а прошло је скоро и петнедеља од напада на зграду ФБИ-аја.

Они врло добро знају да наше снаге широм земље не могу бројати више од 2.000 наоружаних активиста, а такођезнају и да нас све више исцрпљују. Мислим да је ово са црнцима само њихова превентивна мера. Они тиме желе дадобро застраше белачку популацију, и да нам тако отежају регрутовање нових чланова. То је могло да будеделотворно можда 2009. године, али бели американци су постали толико навикнути на све снажнију тиранију одстране Система у прошле две године, па мислим да ће сада ефекат бити управо обрнут – само ће долити уље наватру! То би требало да нам олакша и решавање проблема око приступања нових чланова Организацији. БелиАмериканац ће се сада пре побунити него што ће се уплашити, јер је увидео, кроз наше акције, да је Систем и текако рањив. Време ће већ показати да ли су ове моје претпоставке тачне. До тада мене чека пуно посла. ВГШ језатражио да направим нових тридесет одашиљача и барем око стотинак нових радио пријемника до краја године.Не знам да ли ће то бити могуће, али боље да се одмах прихватим посла, јер је крај године близу.


64

Данас је 27. новембар. Мучио сам се данима око израде нове комуникационе опреме која је потребна ВГШ-у. Претри дана, у уторак, сакупио сам све потребне делове, коначно, који су ми недостајали за израду, с тим да сам мораода ангажујем Кетрин и Керол да ми помажу. Са њих две, можда ћу ипак успети да довршим посао на време. Јучесам добио поруку из ВГШ-а због које ме није било од јутра до касно увече. Један од разлога због којег су мепозвали била је и "провера оданости". Додуше, то нисам знао док нисам стигао на назначену адресу. Била је тонека малена трговина у којој се одржавало суђење Харију Пауелу. Чувар ме је увео у једну канцеларију поредскладишта у подруму. Двојица мушкараца су ме чекали. Један од њих био је официр Вилијамс из РеволуционарнеКоманде кога сам већ имао прилике да упознам. Други је био др Кларк, један од наших агената а како сам каснијесазнао, и доктор психологије. Вилијамс ми је објаснио да је Организација развила поступак испитивања за новерегруте. Циљ је да се открију прави мотиви нових људи који нам прилазе, као и њихови ставови по одређенимпитањима. Акценат је стављен и на откривање оних који су нам послати од стране тајне полиције, као и на онекоји из других разлога не задовољавају строге критеријуме које се пред њих стављају. Уз нове регруте, испитује сеи добар део старијих чланова Организације, посебно они чији задаци омогућавају приступ поверљивиминформацијама, а које би биле од посебног значаја тајној полицији. Моја потпуна упознатост са комуникационимсистемом ме одмах сврстава у ту категорију, а и мој посао ме је такође довео у контакт са необично великим бројемнаших чланова из других јединица. У почетку је план био да нико у Јединици неће знати идентитет или локацијубило ког члана неке друге Јединице. У пракси, тај план, на жалост, је тотално неизводљив. Како су се ствариодвијале у последња два месеца, сада има нас неколико на подручју Вашингтона који би у случају провале моглида издају поверљиве информације, што добровољно, што под принудом (мучењем). То би довело у опасност идруге Јединице и велики број других чланова. Много смо пажње посветили при процењивању нових регрутанакон рација, али ништа слично попут овог што сам јутрос доживео. Добио сам "две" инекције некакве дроге, алинисам баш ни сигуран да ли су биле баш две или више, јер сам био као у магли да бих знао тачан број. Пет илишест електрода биле су причвршће на мене. Јарко, пулсирајуће светло испунило ми је очи, а ја сам убрзо изгубиосваки контакт са околином, осим наравно преко гласова који су ме испитивали. Следеће чега се сећам је зевање ибуђење у кревету подрума три сата касније. Осетио сам само неку благу мучнину и то су биле све последицесупстанце који су му убризгали у крвоток. Чувар ми је пришао док сам устајао. Чуо сам пригушене гласове иззатворене канцеларије; неко други је такође био испитиван. Видео сам и још једног човека како спава неколикометара од мене на другом кревету. Вероватно је прошао кроз исту процедуру као и ја. Одведен сам затим у другусобу, где се налазио сто са столицом. На столу се налазила некаква фасцикла дебљине пар сантиметара. Чувар мије рекао да прочитам све у фасцикли врло пажљиво, а да ће онда официр Вилијамс причати са мном. Затворио је


65

врата за собом када је излазио. Једва да сам сео када ми је нека девојка донела тањир са сендвичима и шољу топлекафе. Захвалио сам јој се, и пошто сам био врло гладан, почео сам да пијем кафу и једем док сам пажљиво читаопрве странице приложеног материјала. Када сам завршио са читањем четири сата касније, приметио сам да сусендвичи, нестали брзином светлости. Ишчитавање оног материјала је било доста шокантно и исцрпљујуће. Каода сам се поново вратио на Земљу, у собу, након хиљаду година путовања свемиром.

Оно што сам прочитао, све укупно око 400 густо одкуцаних страна, уздигло ме је из садашњости где сам борацОрганизације, и одвело ме на врх високе и неприступачне планине са које се види цео свет, са свим својимнародима, племенима и расама, разасутим предамном. Могао сам коначно да схватим векове који су били иза нас,од кључале праисторијске мочваре пре око стотинак милиона година до неограничених могућности које нампружају векови који тек стоје пред нама. Књига је поставила нашу тренутну борбу Организацију и њене циљеве,као и сав улог у много шири контекст него што сам пре увиђао. У ствари, мислио сам о многим стварима из књигевећ раније, али их још никада нисам сложио у један заједнички мозаик. Никада нисам видео целу слику нашесакривене, и намерно потиснуте историје тако јасно (објашњење читаоцу – очигледно је да Тарнер говори о»Књизи«. Знамо из једног другог извора да је Она написана десетак година пре »Књиге Мученика«, у којој сеспомиње, највероватније негде у 9. години пре Нове Ере, или 2007. године према старом рачунању времена.Тарнер спомиње одкуцане странице, али није јасно да ли мисли на копије или на сам оригинал. Ако је овопоследње у питању, тада можда имамо једини прави осврт на оригиналне копије »Књиге«. Неколикорепродукција оригиналних списа који одговарају Тарнеровом опису преживели су и очувани су у Архивима, алиархеолози још нису нашли никакве трагове у оригиналу). По први пут разумем најдубље значење онога шторадимо. Тек сада схватам зашто не смемо одустати, без обзира шта све морамо учинити за победу, или колико ћенас настрадати притом. Све што је постојало и све што ће тек бити, зависи само од нас. Ми смо оружје нашихпредака, оних које смо звали боговима, у испуњењу њиховог великог наума. Ово може звучати као чудно, али речикоје излазе из мене, су заиста искрене речи. Ја сада знам шта је било пре и шта ми морамо урадити, без обзира нажртве, да би се коначно ослободили тих најамника ових туђина који нас све време држе у њиховој власти. И даљесам седео за оном фасциклом, размишљајући о томе шта сам прочитао када је официр Вилијамс прекинуо мојемисли отворивши врата. Почео је разговор. Донео је још једну столицу у собу, као и још једну тацну сендвича, ирекао да слободно једем док он буде причао.

Сазнао сам неколико веома занимљивих ствари током нашег разговора. Један је тај да, супротно мом пређашњеммишљењу, Организација већ неко дуже време регрутује нове чланове. Нико од нас то није знао, јер је ВГШ


66

постављао нове људе у сасвим нове Јединице. Зато је и била потребна нова комуникациона опрема на којој самрадио. Друга ствар коју сам дознао јесте да је добар део нових регрута заправо полицијски кадар који нас јешпијунирао све време. Срећом, вођство Организације је предвидело ту могућност и пронашло решење на време.Схватили су да, једном када кренемо у илегалу, једини начин да сигурно наставимо са регрутацијом је дапроверавамо људе на 100% сигуран начин. Ево како то функционише: када наши оперативци имају некогсимпатизера који жели да приступи Организацији, он прво иде код др. Кларка на полиграфско тестирање као и наконтролу помоћу тзв. серума истине (амитал, пентотал и тсл). Његова метода испитивања не оставља просторасумњи или превари. То је до сада најбољи метод контраобавештајне заштите, а како је Вилијамс то објаснио, акокандидат не прође тест, више се неће пробудити из сна након тога. То је и врло хуман начин егзекуције убаченихшпијуна, а такође на тај начин, Систем не моће никако да сазна зашто њихови убачени шпијуни нестају. До сада,рекао је, пронашли смо преко тридесетак убачених агената тајне полиције, укључујући ту и неколико жена.Најежио сам се при самој помисли шта би се догодило самном да је моје испитивање открило да сам нестабилан,или да имам неки недостатак лојалности – да би ми се поверило (са)знање које ми је дато преко оне фасцикле.Осетио са неку тренутну одбојност према доктору Кларку, који чак није ни у илегали. Одакле њему право даодлучује о мом животу. Међутим, бес је брзо прошао кроз мене када сам схватио да то што није у илегали нијеникакав проблем за Организацију, већ чак и нека врста предности. Једини разлог зашто др Кларк није у некојборбеној јединици је тај што се његово име не налази ни на једном списку ФБИ-аја. Наши тајни агенти који нису уилегали имају подједнако важну улогу у нашој борби попут свих нас који се налазимо у борбеним герилскимЈединицама. Они су веома важни за нашу пропаганду и прикупљање информација из владиних структура – то јенаш једини прави "прозор" у спољни свет. Они можда чак и више ризикују од нас док прикупљају релевантнеподатке за Организацију и нашу борбу. Када такве људе Систем открије – њих обично чека сурово мучење и збогодавања свих сарадника, веза и контаката који они имају са Организацијом. Официр Вилијамс из ВГШ-а јесигурно осетио ове моје мисли, јер је ставио руку на моје раме, насмешио се, и уверио ме да је мој тест прошаосасвим задовољавајуће. Заправо, толико задовољавајуће, да сам позван у посебну, интерну секцију унутарОрганизације. Читајући ону »Књигу« управо сам завршио први корак у иницијацији. Следећи корак био је око сатвремена касније. Шесторо нас се окупило у полукругу на средини једне просторије на спрату. Прозори су билизамрачени, а једина светлост је долазила од две велике свеће. Био сам последњи за улазак у просторију. На крајустепеница зауставила ме је иста она девојка која ми је донела сендвиче, том приликом ми је дала некаквугардеробу, сиви огртач са капуљачом на себи, нешто попут одеће коју су носили средњевековни монаси. Наконшто сам је обукао показала ми је где да станем и упозорила ме да будем тих. Лица осталих била су сакривенакапуљачама, па нисам могао да распознам било кога од наших сабораца на овом чудном, малом окупљању. Пошто


67

је шести члан групе дошао до врата, окренуо сам се и приметио високог и кршног човека у униформи полицијскогнаредника како облачи обредну гардеробу. Коначно, са других врата ушао је официр Вилијамс. Он је такође носиоисту одећу, само што је његова капуљача била спуштена тако да смо му могли видети лице осветљено свећама.Говорио нам је тихим, скоро нечујним гласом, објашњавајући свакоме од нас да је изабран да уђе у »Ред« (TheOrder) као његов члан, пошто смо прошли "испит Речи и испит Дела". То значи да смо се сви доказали, не самокроз коректан став према циљу, већ и у делима током борбе за остварење нашег циља. Као чланови Реда морамобити носиоци Судбине. Само из нашег Реда могу да долазе будуће вође Организације, јер ми сада знамо истину, закоју остали још увек нису спремни. Рекао нам је и много других ствари, понављајући доста ствари које сампретходно прочитао из оне фасцикле. "Богови" су ти који су били наши преци, а њих су поразили они који садауправљају овом планетом и они које су створили Жидове као њихове намеснике на Земљи. Ред ће, како јеобјаснио, остати тајан чак и унутар Организације, све до успешног завршетка прве фазе нашег задатка –уништења овог жидовског Система. Затим нам је показао Знак помоћу којег ћемо се међусобно моћи препознати.Тада смо изговорили заклетву која ме је потресла толико да су ми низ кичму прошли жмарци. Док смо излазилиједан по један, у интервалима од по минут, девојка нам је узела обредну одећу, а Вилијамс нам је ставио свакомеоко врата ланчић са малим привеском. Уз то нам је рекао да се унутар сваког привеска налази једна мала стакленакапсула са отровом за случај да будемо ухваћени. Ланчиће треба да носимо све време, уз себе, било дању или ноћу.Ако се нађемо у посебно опасној ситуацији која је безизлазна, а можемо бити живи ухваћени, морамо извадитикапсулу из привеска и ставити је у уста. Ако не постоји шанса за тренутно бекство, морамо прегристи капсулузубима. Смрт ће бити брза и безболна, готово истовремена. Сада наши животи заиста припадају Реду који мораослободити нашу Расу из власти туђина и њихових намесника. Данас сам у неку руку поновно рођен. Сада знам даникада више нећу моћи на свет и људе око себе гледати на исти начин као до сада! Када сам се скинуо за спавањесиноћ, Кетрин је одмах приметила мој нови привезак и питала ме за њега, наравно, јер већ дуже време спавамо уистом кревету. Такође је хтела да зна шта сам радио читав дан данас и где сам све био. На сву моју срећу, Кетрин јеонај тип девојке према којој човек може да буде потпуно искрен, редак драгуљ, засита, данас је таквих врло мало.Објаснио сам јој функцију привеска и рекао да је то потребно због новог задатка који имам у Организацији,задатка за чије детаље она, нити било ко друге несме да зна. Видео сам по изразу њеног лица да је изгарала одзнатижеље, али ме није даље испитивала. Хвала јој на томе, а сада могу коначно да утонем у миран сан, јер ја садазнам...


68

ПОГЛАВЉЕ 11

Дан је 28. новембар 2011. Врло непријатна ствар нам се догодила вечерас, а што је уједно могло и да буде кобно занашу Јединицу. Аутомобил пун надрогираних кретена је дошао у наше двориште, а пошто су прозори приковани,мислили су вероватно и да је зграда напуштена па да је могуће да се они у њу уселе. Можда су помислили да би овозапуштено место било идеално за њихову наркоманску колонију. На њихову жалост – преварили су се – моралисмо их све ликвидирати, решити се њихових тела и њиховог аута. Добро је што у кући имамо неколикопригушивача вишка. Ово је први пут да се нешто налик овоме десило, али изглед запуштености зграде могао би иу будућности да нам изазива само невоље. Ово место као да је прави мамац за такве наркомане. Ми смо сви билина спрату и вечерали када се ауто зауставио и активирао аларм који сам био поставио. Бил и ја смо одмах отишлиу замрачену гаражу и кроз шпијунку осматрали терен, не би ли видели ко је напољу. Ови у ауту су угасили фарове,а један од наркомана је изашао и пробао је да отвори врата од наше зграде. Ух, сада ми је криво што нисам у квакуувео струју. Почео је да откива даске које су биле забијене преко стакала на вратима. Други наркић је исто изашаои пришао да му помогне. Нисмо их могли добро видети, јер је напољу био мркли мрак, али смо их зато могли чутикако говоре. Очигледно је и да су црнци, утапају се савршено у околину, а само им зуби светле у мраку. Имали сужељу да уђу у зграду, на било који начин. Бил је пробао да их уплаши и тако отера страхом! У најбољој могућојимитацији њиховог жаргонског начина говора повикао је кроз врата у њима разумљивом сленгу: "Ало, нигеру овоместо је већ заузето! Вуци своје црно дупе одавде!" Два црнца су за тренутак устукнула, јер нису очекивали да бинеко могао да живи у овом забитом делу града. Почели су нешто да се дошаптавају, а придружиле су им се још двесподобе из аута. Тада је отпочео и дијалог између једног храбријег црнца и Била: "Нисмо знали да неко живи овде.Тражимо неко место где ћемо се усидрити!'' – Бил: "Е сад знаш, ај' сад пали даље док још имаш чиме ходати!" –Црнац, наркоман: "Човече, који ти је курац? Пусти нас унутра. Имамо неко добро срање од допа, нешто вутре инеке пичке са нама. Јеси сам?" – Бил: "Не! Нисам сам, ај' сад лепо к'о што сам ти рек'о... вози одавде да те не бихсахранио!" Међутим, дипломатија и "фине речи" код оваквих дегенерика не пале. Бил није успео у покушају да иходврати претњама. Други црнац је почео ногама да лупа по вратима гараже, вичући: "Отвори, брате, отвори!" Некоу ауту је укључио и радио, а наше уши је напао стравичан црначки хип-хоп реп, или такво неко срање. Благи ужас!Последње што нам треба је да нам навуку полицију због тако гласно музике. Изгледа да ове црнчуге живе само дадилују крек, силују по граду, коте се са својим супртним полом и... наравно штеде за добро појачало и звучнике уауту?! Какво је то племе!? Ово заурлавање од музике је опасно привлачило пажњу на нас, јер се сигурно чуло дваблока даље. Бил и ја смо на брзину направили план. Девојкама сам само додао по пригушивач, будући да су оне


69

код себе имале свака по свој пиштољ. Ја сам извадио свој поникловани магнум 357 и лагано на уста цеви увртаосвој пригушивач од којег се у последње време не одвајам, јер се показао као веома потребан од када сам ономадзажалио што га нисам понео са собом. Изашао сам тихо кроз стражња врата и одшуњао сам се нигерима иза леђа.Тада је Бил повикао: "У реду, у реду, отворићу вам врата, само утишајте ту музику из кола човече! Можешупаркирати ауто у гаражу." Док је Бил отварао врата гараже, један од црнаца је отишао до кола да упали мотор.Бил је стајао са стране и држао главу погнуту ка доле, тако да кад га погоде светла од аутомобила, ови не виде даније црнац. Кад су сви већ били унутра, почео је затварати врата са загонетним смешком на лицу који сам само јаразумео. Аутомобил није био довољно ушао да би се врата могла затворити, а возач га је 'ладно одјебао када му јеБил рекао да упаркира скроз унутра. Међутим један од џанки-нигера када је мало боље погледао Била... прво сеукочио, а онда и почео да вришти на сав глас: "Овај није наш, овај није наш!" а потом када је видео да му Билприлази са узијем у руци заплакао је, усрао се и упишао у гаће. Ваљда неки рефлекс, шта ли је?! Бил је потомупалио сијалицу у гаражи,... у међувремену су се и девојке појавиле са упереним оружјем, док сам се ја малопомучио провлачећи се кроз полуотворена врата. "Сви напоље из аута и доле на под!" – дрекнуо је Бил. "Хајде,црнчуге, напоље кад' сам рекао. Ти тамо шта ме гледаш тако, 'оћеш телеграм да ти шаљем!'' Били су буквалнопаралисани од страха, а гаражом се ширио неугодан мирис њихових пуних гаћа. Гледали су немо у један узи, двапиштоља, и мој револвер који је био уперен у њих. Пошто смо имали "аргументацију" у рукама послушали су насбез поговора. Двоје од њих нису били црнци?! Кад су се сви испружили по поду гараже, свих шесторо, видели смода су то три црнца, једна црнкиња и две беле девојке. Нисам могао да поверујем рођеним очима! Протресао самглавом од гађења када сам видио те две беле прелепе девојке, од којих ниједна није имала нешто више од 18година. Расно мешање је геноцид против наше расе, а ове две се још вуку и са наркоманима. Нема горекомбинације, ем црнци, ем наркомани. Није нам требало много времена да одлучимо шта ћемо да радимо сањима. Нисмо могли приуштити Билу да их изрешета узијем, јер је блесан заборавио да намонтира пригушивач.Што се мене и девојака тиче, било нам жао да на ове трошимо метке... па сам ја узео пајсер који је стајао у ћошку,а Бил лопату. Почели смо са различитих страна просторије, док су их девојке држале све време на нишану.

Обавили смо посао брзо и прецизно, свако је добио по један ударац у потиљак. Међутим, оштрица Билове лопатесе одбила од лобање једног црнца и погодила белкињу поред њега у раме, забивши јој се у месо... почела је давришти и запомаже. Пре него сам успео да јој се приближим са палицом да је докрајчим, мала дронфуља је већбила на ногама. Затворио сам врата колико сам могао када сам улазио, али то ипак није било довољно. Истрчалаје напоље кроз отвор на улазу, док сам ја био тик неколико метара иза ње. Следио сам се од страха када сам видеонеко светло на путу према којем је трчала. Ееее, јбг-а, неки велики теретни камион је излазио на пут са


70

паркиралишта поред нас. Да је ова мала кучка и расни издајник стигла до жице поред пута била би ухваћена уфарове од камиона, а возач би је сигурно видео. Без оклевања извадио сам свој револвер и опалио, кучка је истогчаса пала у канал поред ограде. Чуло се само оно карактеристично: "Пфууут!" То је био баш прецизан погодак, несамо што се тиче његовог учинка, већ и зато јер је мала упала у канал баш фино. Ех, да сам хтео, не би ми се такопосрећило. Чучно сам, обливен хладним знојем, док камион није одмакао у даљину. Бил и ја смо натоварили тихшест лешева у њихов ауто. Он их је одвезао, а Керол га је пратила у свом ауту. "Говна" су остављена испред некогресторана у Александрији. Нека се полиција мало занима и нек' размишља о чему се ради. Што се тиче посла нановој комуникационој опреми, он за сада иде доста добро. Девојке су саставиле приличну количину радиојединица пре вечере, али ови мајмуни су нас омели да завршимо остатак посла након вечере. Да имам можда некибољи осцилоскоп, као и неколико других инструмената, могао бих учинити и више, али, шта је ту је...

Дан је 30. новембар. Размишљајући о догађајима од суботе, зачуђује ме то што уопште не осећам никакву грижусавести, или неко кајање, жаљење и тсл. што смо убили оне две беле дроље. Пре само шест месеци нисам могао низамислити да хладнокрвно убијем неку белу девојку, без обзира шта је учинила. Али у последње време сам постаосам пуно реалнији што се тиче живота. Разумем ја да су те две девојке биле са оним црнцима само зато што су билеинфициране болешћу либерализма који се негује преко свих медија, у школама, црквама и музиком коју Системсервира данашњој омладини. Да су одрастале у здравој породици, правилно васпитаване, предпостављам да биимале макар мрвицу неке расне свести. Али самилост је одавно изгубљена и моја осећања више нису релевантназа садашњу фазу наше борбе. Док у рукама не будемо имали лек за ту опаку болест, морамо је сузбијати на свеначине, исто као што се морају искоренити и заражене животиње из стада, уколико не желимо да цело стадооболи. Та нам је лекција наметнута свима преко онога што смо вечерас видели на телевизији. Данас је Веће заДруштвене Односе града Чикага организовало велики "антирасистички" митинг данас. Разлог за одржавање тогмитинга био је протест због изрешетаног камиона пуног црних заменика шерифске службе у петак, у самомцентру Чикага у сред бела дана, наводно од стране Организације. Само три шерифова заменика, црнца, сунастрадали у том нападу, али Систем жели да умањи неповерење белаца према »Већу за Друштвене Односе« ињиховим одредима црних заменика. Очигледно је да су починили још већа злодела према беспомоћним белцимау Чикагу него овде. Митинг у Чикагу, који је навелико промовисан од стране масовних медија Система, бројао јескоро 200.000 ичесника у почетном стадијуму, а више од половине њих били су белци. Ето како је лакоманипулисати људима уз помоћ медија. Стотине посебних аутобуса, позајмљених од стране јавног градскогпревоза довели су људе из свих приградских насеља за овај митинг. Хиљаде младих црних бандита, носећи ознаке»Већа за Друштвене Односе« арогантно су "правиле ред" у тој великој гомили. Митинг је био подржан и од свих


71

уобичајених политички проданих белаца, који су позивали на "братство и једнакост". Затим је Систем истакаоједног локалног црног потрчка који је одржао пригодан говор о искорењивању "зла белог расизма" једном заувек.Након тога су вешти агитатори подстицали делове гомиле присутних на братско лудило. Ти мали прљавиЖидовчићи са мегафонима заиста знају како да изазову својим блебетањем колективно лудило. Нико не зна бољеда лаже од њих! Натерали су гомилу да вришти крволочно за "белим расистима" који би били толико несретни дападну у њихове руке. Клицали су: "Убијмо расисте! На смрт с' њима! На вешала!" и остале сличне изливе братскељубави,... гомила је затим почела да маршира кроз центар Чикага. Трговци, радници и остали људи на улицамабили су натерани од стране црних "заменика" да се прикључе маршу. Ко год би одбио, био би претучен без ималомилости. Толико о братској љубави! Банде црнаца почеле су проваљивати у продавнице и канцеларије зграда дужруте марша, па су избацивали људе на улицу да се прикључе њиховој "протестној шетњи". Обично је било довољнопребити једног или двојицу тврдоглавих белаца пре него што би остатак станара схватио да теба да се прикључимитингу. Како је гомила била све већа и већа, приближавајући се скоро до пола милиона пред сам крај, црнци сазначкама постали су све бахатији. Сваки белац у гомили који није довољно гласно узвикивао њихове пароле биоби нападнут. Телевизијске камере су успеле да сниме и неколико посебно настраних инцидената. Неко у гомили је"пустио буву" да се у књижари којој се приближавају продају "расистичке" књиге. У року од само пар минута, двегрупе од по неколико стотина демонстраната углавном младих белаца овог пута, одвојила се од гомиле и навалилана књижару. Прозори су одмах поразбијани, а све књиге су биле побацане напоље на улицу. Наложили су затимватру посред улице и запалили све књиге. Старијег човека, иначе белца, који се једва кретао помажући се штапомпри ходању, извукли су на силу из књижаре и почели су одмах да га бију чиме год су стигли. Јадни старац је пао одудараца разних штангли и којекаквих мотки, а руља је нагрнула на њега, скачући и ударајући то јадно и већбеживотно тело. Једна ТВ камера је зумирала ту грозну сцену. Лица белих демонстраната била су препуна мржње– и то према својој сопственој раси! Ето колико су жидовски медији ефектни у нахушкавању својих на своје. Другиинцидент који су камере снимиле било је убијање једне мачке, само зато што је била бела!? Велика бела мачка јебила примећена од стране некога у гомили, који је повикао, "ухватимо ту белу мачку!". Десетак демонстраната јеодмах кренуло из руље за несретном мачком, која није знала да је згрешила што се родила белом. Када су сепоново појавили за неколико минута, носећи крваво и обезглављено тело мачке, разуларена гомила је клицала одвесеља. Чисто масовно лудило! Немогуће је речима описати како смо се сви ми из наше Јединице осећали због тог"спектакла" у Чикагу. То је и била намера организатора митинга. Жидови су искусни психолози и одличноразумеју практичну примену масовног терора за застрашивање обичних грађана. Они знају да милиони људи којису и даље против њих неће од страха моћи ни да зину! Какви су то наши људи, бели Американци, и како могу бититакви бескичмењаци да се паралишу страхом, прави робови који удовољавају својим жидовским тиранима и


72

господарима? Како можемо да регрутујемо нове чланове за нашу борбу и Револуцију из тог људског отпада?Понекад се запитам да ли је то иста она Раса која је ходала по месецу и која је себе прву лансирала изван земљинеорбите? Како смо ниско пали! Сада је постало застрашујуће јасно да нема начина да победимо у борби безпроливања река крви. Експлозија аутомобила бомбе који је остављен у Александрији у суботу само је краткоспоменута на локалним вестима, али не и на националном нивоу. Разлог за то, мислим да није то што су убиствапостала готово свакодневна ствар и неатрактивна, већ зато што су власти препознале расни значај целе те ствари иодлучиле су да јој не дају публицитет кроз медије, јер би то могло да подстакне имитаторе. Тога се они највише иплаше!

ПОГЛАВЉЕ 12

Дан је 4. децембар 2011. Отишао сам данас у Џорџтаун да бих разговарао са Елсом, младом црвенокосом девојкомкоју сам упознао пре неколико недеља. Разлог за моју визиту био је да покушам да проценим потенцијале некихњених пријатеља из колоније, који би могли имати евентуално неку одређену улогу у нашој борби противСистема. Неки од њих су, по њеним речима, већ укључени у свој лични рат против Система.

Прошлог месеца догодило се неколико инцидента у којима Организација није учествовала. То укључује онеаматерске бомбашке нападе, оружане пљачке, отмице, насилне јавне демонстрације, саботаже, претње смрћуистакнутим особама Система, чак и два атентата на њих. Заслуге за ове инциденте преузимају многе различитегрупе: анархисти, незадовољни порезом, "ослободилачке групе" разних идеолошких убеђења, неколико верскихкултова и секти... права папазјанија, а нико то више не може све ни да испрати. Сваки лудак који има секирукренуо је ових дана у неку своју мисију. Већина тих људи су неопрезни аматери које ФБИ лако успева даидентификује, лоцира и похвата, али увек се јављају неко нови који ипак настављају посао. Општа атмосферанаше револуционарне борбе и владиног контрареволуционарног насиља очигледно охрабрује даљи хаос и већинутих лудака. То ипак указује да Систем нема контролу над мислима свих грађана. Већина Американаца, наравно идаље живи у истом ментално пројектованом склопу заједно са високим свештенством гуруа ТВ религије, алирастућа мањина је направила корак даље и сматра Систем сада својим непријатељем. На жалост, њиховонепријатељство се обично темељи на погрешним разлозима, као код анархиста на пример, па би било тотално


73

немогуће координирати њихове активности. У већем броју случајева нема оправданих разлога за њиховуактивност. То је чисто пражњење фрустрација кроз вандализам, пре него ли неки политички активизам. Они саможеле нешто да разбију или полупају, да некога од људи које сматрају одговорним за овакав неправедан свет укојем они морају да живе – пребију или убију. Вандализам на овако широкој скали какав је сада пред нама нештоје с чиме се полиција једноставно не може носити. То их излуђује! Људи почињу да "гризу" Систем са свих странаи из свакојаких разлога. Осим политички индоктринираних анархо-либерала и њима сличних других лудака, двегрупе су играле веома важну улогу у протеклим дешавањима: Црни сепаратисти и Организовани криминал! Допре неку недељу сви су мислили да је Систем коначно купио и последњег црног националисту још крајемседамдесетих година. Очигледно је да су »Црни Пантери« само били притајили своје активности, а сада видеприлику да у овом хаосу приграбе свој део колача. Углавном дижу у ваздух канцеларије црнаца који раде заСистем и пуцају једни на друге – што је добро за нас – али су организовали доста успешну демонстрацију у ЊуОрлеансу прошле недеље, где је било много разбијања и пљачкања, углавном кућа богатијих белаца. Само некатако наставе! Докле год се тамане између себе и нападају богате белце који служе овом жидовском Систему –добро је! Мафија, два или три радничка синдиката којима управља, и неколико других фамилија које се бавеорганизованим криминалом искориштавају овај хаос, а посебно се баве трговином на црној берзи, уценама ирекетирањем. Када кажу неком бизнисмену, или мањем трговцу, да ће им дићи у ваздух њихове магацине илипросторије, онда им ови плаћају "заштиту" од њих самих. Овакво рекетирање је учестало последњих месеци, аструктуре организованог криминала не гледају ни на пол ни на боју коже – њима је само битан новац! Усвеопштем хаосу и отмице су постале веома уносан посао. Полицајци су углавном превише заокупљени стваримаоко којих је Систем стварно забринут, то јест – углавном нама, да би се бавио професионалним криминалцима,тако да они сада имају одрешене руке. Реално гледано, морамо привремено да поздравимо и ту ескалацијукриминала, пошто нам помаже у срозавању уверења јавности о непобедивости Система. Наравно доћи ће и данкада ћемо морати све ове криминалне елементе извести пред зид без икакве милости. Криминалци сунајодвратнији тип људи, јер ће све учинити за новац! Они никада неће моћи да се преваспитају, јер немају николективну ни расну свест – они само мисле како да прибаве што више новца и материјалних добара како биудовољили својим егоистичким жељама и прохтевима.

Када сам стигао, покуцао сам на врата на адреси коју ми је Елса дала. То је неки улаз у подрум некада прелепеградске куће, а када сам питао за Елсу, позван сам унутра од стране млађе трудне жене са дететом у руци. Када суми се очи постепено привикле на мрак, видео сам да је цео подрум адаптиран као заједнички простор застановање. Некакви чаршави, ћебад и покривачи су били завезани за цеви од радијатора, па донекле служе за


74

колику толику приватност. Уз то, имају и неколико прљавих мадраца на поду који им очигледно служе за спавање.Осим стола поред судопере, где су две девојке прале судове, нема никаквог другог намештаја, чак ни једнестолице. Уз зид се налази нека стара раздрндана пећ на дрва која је једини извор топлине у подруму, јеррадијатори не раде. Како сам касније сазнао, вода из чесме им је једина комуналија коју имају на располагању, аогревна дрва за пећ набављају по комшилуку, у парковима или тако што са спратова зграде чупају врата, прозоре,штокове, и намештај. Друга, већа група ове колоније заузима први горњи део куће, иза челичних врата на врхуподрумских степеница, али они се често упуштају у дивље и разуздане дрогерашке забаве после којих нису у стањуда виде ни сосптвени прст пред носом. Становници подрума избегавају тешке дроге и не друже се претерано саовима на спрату. Они ипак више воле свој прљави подрум, јер су у њему сигурнији и јер га је лакше угрејати. Уз то,лети је много пријатније у подруму због врућине од споља. Њих седморо или осморо је лежало по ониммадрацима, гледајући некакву кретенску емисију на батеријској телевизији и пушећи марихуану кад сам ушао.Цео подрум био је устајао од смрада просутог пива, неопраног веша и дима марихуане. Два дечака, обојицастарости око четири године, скроз голишави, ваљали су се по поду и рвали поред пећи. Нека сива мачка, седела јена некаквој цеви испод плафона и гледала ме знатижељно пропитивачки. Какав ужас! "Људи" који су лежали намадрацима, након кратког погледа, нису уопште обраћали пажњу на мене. Видео сам да ниједно од тих лица нијеЕлсино. Када је девојка која ме увела изговорила њено име, један од покривача у ћошку се одједном подигао, аЕлсина глава и њена гола рамена појавили су се истог часа. Вриснула је од среће када ме је угледала, и поново сезавукла испод покривача да се обуче, а потом изашла у некаквој спаваћици тренутак касније. Био сам делимичноузнемирен, али не и шокиран, када сам приметио да се са њом испод покривача налази још једна особа. Па добро,"грејали су се", рекох у себи. Елса ме је чврсто загрлила и понудила шољом топле кафе. Захвално сам прихватиопонуду, јер ме пешачење од аутобуске станице прилично изморило. Сели смо на празан мадрац поред пећи. Звуктелевизије и непрекидни плач детета, као и галама два дечака који су се рвали, пружали су нам релативнуприватност у нашем разговору. Причали смо о свему и свачему, јер нисам одмах желео да кажем који је правиразлог мог доласка. Дознао сам много тога о Елси и људима са којима живи. Неке од ствари су ме и растужиле, анеке дубоко шокирале. Растужила ме је прича о Елсином животу пре ове колоније. Она је једино дете родитеља извише средње класе. Њен отац је (или је био – она није више у контакту са својом породицом већ више од годинудана) лични секретар једног од моћнијих сенатора у Вашингтону. Њена мајка је правни заступник, адвокат, некоглевичарског удружења чија је главна активност да купују куће у белачким приградским квартовима и у њихусељавају црначке породице које живе од социјалне помоћи. До неке своје петнаесте године Елса је била веомасрећно дете. Њена породица је живела у Конектикату, а Елса је похађала приватну школу за девојчице. Проводилаје летње распусте са својим родитељима у викендици на мору. Елсино лице је напросто блистало док је описивала


75

шуму и плажу око њиховог летњиковца на мору, као и дугачке шетње у којима је уживала. Имала је малуједрилицу и често би сама једрила до оближњег малог острвцета, а тамо уживала у мору и сунцу. Затим се њенапородица преселила у Вашингтон, а мајка је инсистирала на томе да се доселе у већинско црначко насеље близуКапитол Хила, пре него у белачко предграђе. То је наводно било због близине радног места њених родитеља. Елсаје била једно од само четворо беле деце у средњој школи у коју су је уписали. По њеној причи, она се веома ранопочела развијати као девојка. Њена топлина и отвореност, у комбинацији са предивном физичком грађомизнедрила је сексуално изузетно атрактивну девојку већ са 15 година. Резултат је био тај да су црнци у тој школинепрестано гњавили Елсу, као и још једну белу девојку. Црнкиње, видевши то, мрзеле су Елсу из љубоморе иправиле јој разне пакости на сваком кораку и кад год су могле. Елса се није усудила да сама хода по школи безблизине неког од професора. Убрзо је сазнала да професори заправо не пружају никакву заштиту, када ју је једанцрнац, помоћник директора, позвао у своју канцеларију и тамо напаствовао и сексуално злостављао. Свакога данаЕлса је долазила из школе у сузама и модрицама буквално преклињући родитеље да је упишу у неку другу школу.Одговори њене мајке били су само вика и дрека, као и по који шамар, када јој је рекла да је један од црнацапрофесора сексулано узнемиравао. Није јој веровала, већ ју је назвала "расистом" и оптужила да све то измишља,јер из тог предмета и код тог професора има лоше оцене. Такође је рекла, на притужбу да је црнци из њеногразреда гњаве, да је то заправо њена кривица, а не њихова?! Савет мајке је био и тај "да треба да се труди да будедобра и да се дружи са црним девојкама". Ни отац јој није пружао неку подршку, чак ни када му је испричала да јује онај црни професор, помоћник директора, силовао у његовом кабинету. Њему је цео тај "инцидент" био самосрамота за породицу, и није уопште хтео да пријави силоватеља полицији да не би "пукла брука". Његовидиотизам је изгледа био већи био и од мајчиног! Такође ствар је додатно погоршавала и чињеница што је сенаторчији је он био лични секретат био црнац, па је био и превише у страху да би се петљао ове теме која је повезана сарасним питањем!? Какав бескичмењак! Чак ни када су га три млада црна бандита претукла пред вратима његовесопствене куће, а притом му још украли новчаник и ручни сат, он није звао полицију да пријави ово разбојништво,јер се плашио да не изгуби свој добро плаћени посао. Каква је то гњида од човека... још увек ми није јасно. Његоважена, Елсина мајка је сматрала саму помисао пријаве полицији против ових црнаца као "чист фашизам". Елса јенакон ових догађаја издржала још три месеца и онда је побегла од куће. Прихватила ју је мала колонија у којој сесада тренутно налази, па је научила да буде захвална за уточиште које су јој пружили. Од тада је прошло некихмесец дана, а после сам је ја упознао приликом оног инцидента, када сам је спасао од групног силовања.

Нова девојка, Мери Џејн нам се придружила, па је дошло до извесне напетости између ње и Елсе. Момак са којимје Елса делила мадрац у то време је очигледно познавао Мери од раније, и то изгледа пре него што је Елса дошла у


76

колонију, па ју је Мери сматрала неком врстом уљеза. Елса је за узврат замерала њој напоре које је она непрестаноулагала да јој преотме момка. По доласку Елсе у колонију, тензије су убрзо прерасле у вриштање, гребање ичупање за косу, а Мери је као снажнија победила. Елса је тада напустила колонију и лутала улицама два дана –тада сам је и срео, а онда се после нашег растанка и неколико поједених хамбургера вратила назад у исту туколонију. Мери Џејн се у међувремену замерила још једној девојци у групи, па је Елса искористила прилику да јојда ултиматум – или Мери мора да оде, или ће отићи она! Дакле, Елса одлази истог момента. Мери је овајултиматум схватила веома озбиљно, јер јој је запретила ножем. "И, шта се догодило?" – питао сам. "Продали смоје!" – одговорила је Елса мртва хладна. "Продали сте је? Како то?!" – упитао сам шокиран. Елса је то хладнокрвнообјаснила: "Мери је одбила да оде сама након што су сви стали на моју страну, па смо је продали типу који се зовеКапа Кика. Дао нам је за њу телевизор и сто долара!" Изгледа да је тај лик са уличним надимком "Капа Кика"заправо Жидовчина по имену Каплан који се бави трговином белим робљем. Редовно долази у Вашингтон из JеwYоrk-а због куповине белих девојака. Његови добављачи "свежег белог меса" су обично уличне банде попут онечетворице од које сам Елсу спасио. Те криминалне групе отимају углавном беле девојке по улицама, задрже ихнеколико дана, сексуално се иживљавајући над њима, па их затим продају Каплану – ако њихов нестанак нијепретходно изазвао неко веће медијско интересовање. Шта се касније догађа са тим девојкама нико не зна, алипретпоставља се да су већина пребачене у ексклузивне борделе где богати перверзњаци, углавном жидови,задовољавају своје болесне сексуалне апетите и фантазије. Неке приче су и крајње морбидне, па се у њима тврдида се те беле девојке продају сатанистичким сектама за њихове обреде и крваве ритуале. У сваком случају, неко изколоније је чуо да је Каплан у граду и да купује, па су Мери Џејн везали, пошто није хтела сама да напустиколонију, и потом је продали Жидову Каплану. Мислио сам да ме даље више ништа не може изненадити, али биосам ужаснут овом Елсином причом о судбини Мери Џејн. Да будем прецизнији – био сам шокиран! "Како то..." –питао сам са извесном дозом гађења − "...сте могли да продате ту јадну белу девојку једном Жидову?'' Елса се самоза тренутак постидела... Признала је да је то што су урадили грозно, и да повремено због тога осећа грижу савестикада се сети тог догађаја и саме Мери Џејн, али то је у оно време било практично решење "проблема". Пружила јејадан изговор како се то догађа свакодневно, да власти знају за то и да се не мешају, тако да то није ничијакривица посебно већ кривица целог друштва што то омогућава. Одмахнуо сам главом са гађењем, али то је начелоразговор о теми за коју сам био заинтересован. "Друштво које толерише постојање таквих ликова као што јеЖидов Каплан, као и његов прљави посао трговине људима, треба да буде срушено до темеља!" – рекао сам. "Овоискварено, неправедно и корумпирано друштво мора изгорети на ломачи, а после тога треба да кренео из почеткаградећи једно ново праведније друштво које ће бити утемељено на националној слободи и социјалној правди!"Наравно, тако нешто није могуће све док постоје Жидови! Разгневљен онако, несвесно сам подигао глас довољно


77

да је овај мој последњи коментар чуо свако ко се тог тренутка затекао у подруму. Неки чупавац се подигао самадраца испред ТВ-а и окренуо се ка мени. "Како бих ја могао да помогнем?" – запитао је, не очекујући одговор.Рекао је да је "онај Жидов, што тргује белим робљем, хапшен већ неколико пута, али га полиција увек ослободи,очигледно на нечију интервенцију. Има јаке политичке везе. Неки веома утицајни Жидови из Jew York-a су његовемуштерије. Чуо сам и да најмање два или три конгресмена редовно иду у борделе које он снабдева." - "Онда бинеко морао да дигне у ваздух зграду Конгреса!" – одговорио сам. "Мислим да је то неко већ покушао, али нијеуспео у потпуности!" алудирајући вероватно на онај наш минобацачки напад који је извела Организација. "Да јаимам бомбу, покушао бих сам!" – рекао је. "Где можемо да набавимо динамита, без њега не можемо ништа даурадимо?" Слегнуо је потом раменима и вратио се гледању телевизије. Ја сам наставио даље са извлачењеминформација из Елсе. Посебно ме је интересовало које су то групе из Џорџтауна вршиле бомбашке нападе? "Какомогу да ступим у везу са њима?" – питао сам. Елса је покушала да буде од помоћи, али једноставно није зналаодговоре. То је тема о којој она нема појма. Коначно, позвала је младића који је мало пре разговарао са мном:"Хари, зар нису људи из 29. улице, они који се зову »Ослободилачки Фронт Четвртог Света«, ти који се баветаквим акцијама?" Хари није био нешто срећан због њеног питања. Вероватно је мислио да је Елса исувишебрбљива, а да сам ја можда полицајац у цивилу. Скочио је одмах на ноге, бесно нас погледао, и изјурио из подрумабез одговора, залупивши врата за собом. Једна од жена за судопером подсетила је Елсу да она данас мора да куваручак, а да још није ни ољуштила кромпир. Стиснуо сам Елсину руку, пожелео јој све најбоље и одмах изашаонапоље. Мислим да сам доста неспретно извео целу ствар. Било је невероватно наивно помислити да могу ућитако у колонију и одмах да ме љубазно упуте према некоме ко се бави насилним и илегалним активностимапротив Система. Очигледно је да сваки полицијски агент у Вашингтону покушава да дође до ових информација наисти начин. Сада сигурно около кружи прича да сам ја полицајац у цивилу. То руши сваку наду у стварање билокаквог контакта са момцима који се боре против Система. Како сам нетактичан. Наравно, могли бисмо дапошаљемо неког другог да покуша да пронађе ове момке из »Ослободилачког Фронта Четвртог Света« шта год тобило. Али сада већ сумњам да ли има икакве користи од тога.

Моја посета Елси уверила ме је да међу људима који живе њеним начином живота нема довољно потенцијала идисциплине за неку конструктивну сарадњу са Организацијом. Недостаје им хијерархија или било какав правиразлог, односно јак мотив за борбу. Они су већ одустали?! Све што желе јесте да по читав дан леже уоколо помадрацима, имају секс и пуше траву. Скоро да сам сигуран у то, да када би им Влада удвостручила социјалнупомоћ, чак би и ови бацачи бомби изгубили вољу за даљом борбом против Система. Елса је у начелу добра девојка,а претпостављам да има још доста оних чији инстинкти су углавном у реду, али они једноставно немају довољно


78

снаге да се носе са овим стањем у друштву, па су постали отпадници. Пошто презиру Систем они живе ван њега усвојим колонијама где сами одређују правила понашања у групи. Иако сви ми одбацујемо овакав свет и на некиначин смо постали отпадници, разлика између људи у нашој Организацији и Елсиних пријатеља је та да смо миспособни да се ухватимо у коштац са Системом, док они нису! Не могу да замислим себе, или Хенрија, Кетрин, илибило кога из наше Организације како само седи испред телевизора и пушта да свет око њега пропада кад' толикотога може да се учини. То је огромна разлика у људском квалитету и менталном склопу. Има још квалитета који сунама јако битни. Већина Американаца се још некако носи са свим овим хаосом, неки једва, а неки веома успешно.Они нису отпали, јер им недостаје осећај – осећај који, мислим да сви у Организацији делимо заједно са Елсом ињеним пријатељима... осећај који нам омогућује да перципирамо смрад овог распадајућег друштва који су намЖидови наметнули и који је креиран за нас! Многи или не могу да осете тај смрад, или им он не смета, јер су исами постали део тог жидовског смрада. Жидови их могу наводити на разне свињарије, главно је да им се ови могуприлагодити. Еволуција је од њих направила веште сналажљивце који преживљавају у тој јурњави за новцем, алије заказала у другом погледу. Како је људска цивилизација крхка ствар? Како је она површна према његовојосновној природи?! Без присутности можда свега један или два посто најспособнијих појединаца – онихнајинтелигентних и најмарљивијих наших суграђана – убеђен сам да ни ова цивилизација, или било која друга неби могла опстати сама за себе. Она би постепепено стагнирала током векова, и људи не би имали више воље ниенергије, или генија који би закрпио све пукотине, а "брод" би онда потонуо. Временом би се све вратило некаквомпредцивилизацијском стању, стању попут оних отпадника из Џорџтауна. Али ни енергија, ни воља, ни нечијаприродна или урођена генијалност нису довољни! На сву срећу, Америка још увек има довољно оних који могупокренути ствари на боље, јер сва је мудрост света безвредна ако иза ње не стоји сила! Ови млади људи изколонија очигледно нису приметили да њихова цивилизација срља у понор, у амбис. Они су неосетљиви на то дањихова Раса, Раса њихових сјајних предака који су опстали у овом суровом свету, полако, али сигурно изумирезбог расног мешања које се пропагира од стране Жидова и њихових медија! Опадањем квалитета наших гена,опада и интелигенција која представља природан и наследни фактор. Са смрћу последње беле жене, или девојке,изумреће и целокупна наша Раса! Сви остали који тада преостану, претвориће се заиста само у крда људске стокекојима ће Жидови моћи несметано да манипулишу... и то кроз еоне времена. Тада више неће бити никога ко ћемоћи да им се суспротстави, њима и њиховим господарима! Наша Расу је успела из пепела поново да се уздигнепрвим корацима према новој цивилизацији. Све дугујемо тој неколицини наших мудрих предака, које смо звали"боговима", и из чијег семена смо ми исклијали! Они су имали довољно храбрости да учине оно што се у одсуднимтренуцима мора учинити. А то је да се страном завојевачу мора супротставити оружјем, ако се жели преживети, јерживот је борба, а онај који се не бори – тај умире! Он ће ишчезнути! Без тог правог осећаја и интелигенције, не


79

може само труд да доведе до великих достигнућа, а без те способности осећај води само према сањарењу ифрустрацији. Организација је одабрала из велике масе људи оне који поседују ту ретку комбинацију гена нашихпредака. Сада морамо да учинимо све што год је потребно да победимо, јер улози су заиста превелики! Ако непоступимо тако – наша Раса ће нестати са лица Земље!

ПОГЛАВЉЕ 13

Дан је 21. март 2013 године. Данас је нови почетак. Права је случајност што је данас и први дан пролећа. За мене јето попут повратка из мртвих. То што сам поново са Кетрин после скоро две године, као и са осталим друговима, и умогућности да наставим борбу након толико изгубљеног времена – сама помисао на те ствари испуњава менеописивом срећом! Толико тога се догодило од мог последњег писања у дневник,... како ми је само драго што гаје Кетрин сачувала. Тешко ми је да се присетим баш свега што се у међувремену издешавало. Пааа, пробаћу дакренем све по реду. Било је око четири сата ујутро, мркла ноћ, недеља, сви смо још спавали. Прва ствар које сесећам била је Кетрин која је покушавала да ме пробуди. Чуо сам неко непрестано зујање у позадини, које ми је устању полусна личило на звук будилника. "Па још није време за буђење..." – промрмљао сам. Кетрин ми је тихимгласом на уво рекла: "Ерл, то је аларм из дворишта. Неко је испред наше зграде." То ме је одмах разбудило, алипре него што сам успео да устанем, чуо сам снажан прасак, док је нешто долетело кроз даскама пажљивопрекривене прозоре спаваће собе. Готово одмах, соба се испунила димом сузавца. Следећих неколико минута суми прилично мутне. Некако смо сви ваљда навукли маске без паљења светла. Бил и ја смо појурили низстепенице, на срећу нико још није покушао да уђе у зграду, али када смо се спустили у призмеље, чули смо спољакако неко наређује преко мегафона да сви изађемо са подигнутим рукама. Кроз главу ми је прошла само једнамисао – Полиција! На брзину сам погледао кроз кључаоницу на вратима. На паркингу испред наше зграде све јебило пуно светла, сви фарови аутомобила су били уперени у нашу зграду. Нисам могао много да видим, јер су меуправо та светла заслепила, али било је јасно да се напољу налази барем неколико стотина наоружаних људи, а упозадини се чуо и звук хеликоптера који је кружио око нашег "скровишта".

Било би узалудно да покушамо да се пробијемо из окружења пуцњавом, али смо ипак испалили неколико хитацаиз разних делова куће, како би створили утисак да нас има више, као и да одвратимо полицију од покушаја да на


80

брзину провали у кућу. Након тога смо се склонили од прозора и врата, јер су они најтањи заклон, који су одмахобасути паљбом из свега и свачега. План у случају овакве ситуације је био да изнесемо што више опреме кроз наштајни излаз, заправо канализациони систем. Зидови гараже су били од бетона и они су нам пружали добрузаштиту од куршума који су праштали са свих страна. Бил, Кетрин и Керол су односили опрему кроз тунел, доксам ја остао да им додајем ствари за које сам мислио да су важне за спашавање. У наредних 45 минута заглушујућебуке од пуцњаве и рикошетирања, сакупили смо мању гомилу оружја и опреме у одводу на крају тунела. Иако суњих троје највише носили опрему, били су у најмањој опасности да буду убијени, јер су били доле у каналу, а ја самопет успео повремено да узвратим паљбу, како би добили на времену. Међутим, временом ми је понесталозаклона, јер је кућа почела да личи на швајцарски сир! Сва срећа па је барем гаража у којој се налази канал одбетона. Коначно смо изнели скоро сво оружје, муницију, нешто експлозива, и све довршене комуникационеуређаје. Спасили смо чак и Билов алат, јер је имао обичај да га уредно држи у једној кутији, али смо оставили мој,јер сам га оставио свуда разбацаног. На брзину смо се у каналу договорили да ће Бил са девојкама украсти некиауто и утоварити ствари у њега, док ја будем у гаражи припремао експлозив којим ћу урушити улаз у тунел. Даосам им тридесет минута, а затим бих упалио фитиљ и кренуо за њима. Кетрин је још на брзину одјурила на спратпо неке своје ствари и мој дневник, а потом сам је заједно са осталима одпратио у тунел. Прозори и даске назгради у приземљу су већ били напола уништени од пуцњаве, па је толико светла улазило унутра да је било какавпокрет био ризичан. Сав нервозан, саставио сам експлозив на брзину, код отвора тунела, и припремио све заватромет. Затим сам одпузао до зида где је било смештено неких 40 кг експлозива. Намеравао сам да употребим ито, како би се цела зграда урушила једном детонацијом. Полицајцима би требало неколико дана зарашчишћавање рушевине само да би установили да смо побегли. Међутим, нисам стигао до зида. Некако, још миније јасно шта се догодило, али експлозив у тунелу је био прерано детониран. Вероватно је фитиљ поткачилаварница неког рикошета, или га је можда искра од гранате са сузавцем упалила. У сваком случају, умало дапогинем, експлозија ме је одбацила и онесвестила.

Освестио сам се тек на операционом столу у просторији ургентног центра хитне помоћи. Следећих неколико данабили су јако болни. Не желим да их се присећам, па их нећу ни записати. Касније сам директно из болницепребачен у собу за испитивање у зграду ФБИ-аја, која је још делимично била у рушевинама због нашег бомбашкогнапада од раније. Иако сам био и даље дезоријентисан и у тешким боловима од повреда експлозије, агенти ФБИ-аја су према мени поступали веома окрутно. Руке и ноге су ми биле везане лисицама, као да бих овако кљакав биоу стању негде да побегнем?! Сваки пут када бих успорио у ходу, због болова од повреда које сам имао, добио бих поударац од "господина" агента у цивилу. Био сам присиљен да стојим насред собе док неколико агената ФБИ-аја


81

виче на мене са свих страна. На постављена питања сам се вадио амнезијом, тако да чак и да сам хтео да сарађујемса њима – то нисам могао (ово око амнезије сам наравно измислио). Иако сам био у агонији од силногпендречења, осетио сам велико олакшање када сам од иследника сазнао да су остали успели да побегну.Непрестано су ми постављали иста питања, типа: "Где су остали? Колико вас је било у згради? Како су побегли?Где су отишли?" и томе слично. Очигледно је експлозија сакрила улаз у тунел. Питања су стално понављаназаједно са непрестаним ударцима, док се нисам поново срушио на под и пао у несвест. Када бих дошао себи, јошбих лежао тамо где сам се срушио, на бетонском поду. Светло је било упаљено, нико други не би био у соби, алисам могао чути пнеуматске чекиће и остале звуке радова који су допирали споља. Све ме је болело, свака кост,сваки мишић, а лисице које су ми ставили задавале су ми посебне болове, јер су их дивљачки притегнули,... алиглава ми је била прибрана. То је оно што је најважније! Прва помисао била је жаљење да више немам код себекапсулу са отровом. Тајна полиција је одмах, наравно, узела моју огрлицу чим су пронашли моје тело како лежинепомично у гаражи. Био сам у несвести. Проклео сам самог себе, јер се нисам сетио да ставим капсулу у уста преексплозије. Вероватно је не би пронашли на лицу места, па бих је прегризао чим би се освестио у болници. Уданима који су уследили након тога, ово жаљење за капсулом отрова ми се редовно јављало. Боља би била брза итренутна смрт него мучење којем сам свакодневно био изложен. Просто ме чуди како сам све то издржао. Другапомисао било је самоокривљавање. Мучила ме је сумња да је моја посета Елси, два дана пре опкољавања нашезграде, био разлог свега овога. Вероватно ме је неко из Елсине групе пратио док сам се враћао кући и пријавиополицији за неку позамашну награду, јер је Систем за сваку информацију о нама плаћао више него издашно. Овамоја сумња је касније била потврђена од стране мојих испитивача. Остављали би ме на миру тек неколико минутапре него би се иследници смењивали и започињали друго испитивање. Овај пут су два агента ФБИ-аја ушла у собу,праћена двојицом лекара и тројицом других људи, од којих су двојица били крупни мишићави црнци. Трећи човекје био седокос, одприлике старости око седамдесет година. Гадан осмех се појавио на његовом лицу, који биповремено прерастао у церекање, откривајући зубе пожутеле од дувана. Након што ме је лекар на брзинупрегледао и прогласио здравим и способним за даље мучење, отишао је. Она два агента су ме подигли са пода ипотом заузели позерске позиције код врата... ух, као да сам у стању да бежим, а не могу ни два корака људски данаправим. Даља процедура препуштена је злокобном старцу. Говорећи хебрејским нагласком на благ,професионалан начин, представио се као пуковник Саул Рубин (значи Жидов) из Израелске Војне ОбавештајнеСлужбе. Пре него сам се уопште могао запитати шта представник стране војске има са мојим испитивањем,"господин" пуковник Рубин је "лепо" објаснио: "Пошто су ваше расистичке активности у сукобу са МеђународномКонвенцијом о Геноциду над Јеврејима, господине Тарнер, Вама ће бити суђено на међународном суду, сапредставницима Ваше и моје земље. Али прво нам од Вас требају неке информације, тако да можемо и ваше


82

колеге криминалце довести пред лице правде такође. Чујем да синоћ нисте били спремни на сарадњу и да стебили доста неразговорљиви. Упозоравам Вас да ћу бити врло груб према Вама ако не будете хтели да одговаратена моја питања. Имао сам много искуства током протеклих 45 година у извлачењу информација из разних људикоји нису хтели да сарађују са мном. На крају би ми ипак све рекли што ме интересује, било да се радило оНемцима, или Арапима, али за оне који су били тврдоглави било је то врло неугодно искуство." Затим, наконкратке паузе: "Ах да, неки од тих Немаца, још тамо 1945-е и 1946-е, посебно они из СС-а, били су крајњетврдоглави, а ја пошто сам био млад, имао сам и више живаца, сада бих Вам саветао да се не играте са њима, јер суисувише танки!" Ово сећање на своје млађе дане вратило је онај одвратни смешак на Рубиново лице, нисам могаода не задрхтим од страха које је прожимало цело моје тело. Сетио сам се застрашујућих фотографија које ми јеједан од наших чланова, бивши војни обавештајац, показао пре неколико година, немачке заробљенике саископаним очима, извађеним зубима, одсеченим прстима, смрсканим тестисима и тсл., а све то од странесадистичких испитивача, од којих су многи носили униформе америчке војске, а у ствари су били Жидови.Наравно, након што би ови заробљеници дали информације које су од њих тражене, сви редом су били погубљенибез икаквог суђења! Ништа нисам желео више у том тренутку него да ударим песницом у њушку то подмукложидовско лице, па макар после тога био стављен и на најстрашније муке. Међутим, лисице ми нису допуштале тајлуксуз. Задовољио сам се због тога само једним пљувањем у Рубинову фацу и покушајем да га барем шутнемногом. На жалост, моји укочени мишићи нису слушали, те је мој ударац само овлаш докачио његово стопало, штога је натерало да узмакне неколико корака. Тада су ме дохватила она двојица мишићавих црнаца. По Рубиновимнаређењу добро су ме избатинали. Када су ова двојица жидовских слугу завршили свој крвави пир, цело тело ми јебило прекривено крвљу, превијао сам се по поду од болова и јаукао из свег гласа док нисам на крају са олакшањемпао у несвест. Када су ме освестили кофом ледене воде, зажалио сам што сам се уопште и родио. "Испитивање"које је потом уследило било је много, много горе. Пошто је за мене припремано јавно суђење, вероватно циркуско-медијског типа, попут онога које је задесило Адолфа Ајхмана након што га је Mossad киднаповао, Рубин јеизбегавао своје опробане методе вађења очију и сечења прстију, јер би ме то унаказило, али ствари које је радиобиле су подједнако болне (објашњење читаоцу – Адолф Ајхман је био средње рангирани функционер Национал-социјалистичке Немачке током 2. светског рата. Петнаест година након рата, био је отет у Јужној Америци одстране Жидова, пребачен у Израел, и постао главна медијска личност и циркуска атракција у инсцениранојдвогодишњој пропагандној кампањи која је изазивала симпатије целог света према Израелу и "јадним малимЖидовима". Након зверског мучења, Ајхман је изложен као редак трофеј иза непробојног стакленог кавеза токомчетворомесечног суђења у којем је осуђен на смрт због наводног и измишљеног "злочина против жидовскогнарода"). Данима сам био потпуно изван себе, и како је Рубин предвидео, на крају сам му ипак рекао све што је


83

желео да сазна. Мислим да ни једно људско биће не би учинило другачије. Током мучења двојица агената ФБИ-аја, који су стално били присутни, на тренутак би само пребледели, а када је Рубин са своја два црна мајмунапомоћника забио тупи штап у мој ректум, тако да сам урликао као свиња, један од њих је изгледао као да ће пастиу несвест, или се исповраћати по свом оделу, али нису ништа одреаговали. Предпостављам да је исто тако било инакон другог светског рата, када су амерички официри немачког порекла мирно гледали жидовске мучитеље какообрађују њихову расну браћу који су били у немачкој војсци, као кад нису реаговали ни када би црни војницисиловали и убијали беле немачке девојке. Да ли су били толико испраног мозга од стране Жидова да су мрзелисвоју властиту Расу и свој сопствени народ, или су једноставно безосећајни гадови који ће све да учине што им сенареди док год примају своје плате?! Упркос Рубиновим веома болним испитивањима, уверен сам да су методеиспитивања Организације много ефективније од ових. Ми имамо много префињеније и мање болне методе, док суови магарци једноставно зверски брутални. Иако је Рубин разбио мој отпор и добио одговоре на своја питања,срећом није успео да постави већину правих питања. Када је коначно завршио са мном, након готово месец данадугачке ноћне море, дао сам му имена већине чланова Организације које сам знао, локације њихових скровишта,као и ко је био све био укључен у одређене операције против Система. До у детаље сам описао и припреме забомбашки напад на зграду ФБИ-аја и моју улогу у минобацачком нападу на Конгрес. И наравно, објаснио сам мукако су остали чланови моје Јединице избегли хапшење. Све то је сигурно јако штетило Организацији и створилојој огромне проблеме. Али пошто су били у стању да предвиде шта ће све политичка полиција дознати од мене,могли су да умање потенцијалну штету. Углавном је то значило журно напуштање добрих скровишта и стварањенових, али Рубинова техника испитивања извукла је само информације у облику одговора на директна питања.Није ме питао ништа у вези нашег комуникационог система, тако да није ни сазнао ништа о њему. Како ми јекасније речено, наши агенти унутар ФБИ-аја су обавештавали Организацију о томе које су информације цуриле измог испитивања, тако да смо и даље били поуздани у сигурност нашег начина комуницирања. Такође није ништаизвукао из мене о Реду или нашим дугорочним циљевима, чије знање би сигурно помогло Систему да схвати нашудаљу стратегију. Како год било, све што је Рубин од мене дознао било је тактичке природе, али ништа састратегијског нивоа! Мислим да је разлог томе била њихова арогантна процена да ће успети да ликвидирајуОрганизацију за само неколико недеља. Ми смо били сматрани главним проблемом, али не и смртном опасношћу.Ту су се преварили! Након што су завршили са испитивањима, и даље сам био строго чуван у згради ФБИ-аја јошоко три недеље, колико сам могао да проценим.

Очигледно са разлогом да им будем при руци ако буде било потребно да идентификујем неке од члановаОрганизације које ухапсе на бази података које су прикупили у "разговору" са мном. Међутим, супротно њиховом


84

очекивању – нико није био ухапшен, па су ме касније пребацили у специјални затвор у Форт Белвоир-у где судржали још око две стотине припадника Организације и исти број наших агената и симпатизера који нису били уилегали. Жидови нису хтели да нас ставе у обичне затворе, јер се боје да би нас Организација могла ослободити, аосим тога, бар мислим, јер се боје да бисмо могли расно освестити остале беле затворенике. Тако да су свиухапшени чланови Организације одведени у Форт Белвоир и тамо се држе у самицама како не би могли међусобнода комуницирају. Иначе Форт Белвоир је некада била тврђава, за време грађанског рата у Америци, а сада је војнизатвор највећег степена обезбеђења, окружен бодљикавом жицом, тенковима и оклопним возилима, стражарскимторњевима са рефлекторима, митраљеским гнездима и двема бригадама војних полицајаца, а поред свега тогаФорт Белвоир се налази у средишту војне базе. Ту сам провео следећих 14 месеци. Шта се догодило са плановимаза моје суђење не могу рећи, јер ни сам не знам. Многи људи сматрају самице посебно окрутним третманом, али замене је то био благослов. Још сам био у депресији и абнормалном стању ума, већим делом због Рубинове тортуре,а делом и због осећаја кривице, јер сам попустио под том тортуром и на тај начин издао своје пријатеље и саборце.Наравно, било је олакшање и то да не морам бринути о црнцима, који су у обичиом затворима били правопроклетство. Ко није био подвргнут терору и агонији каквој сам ја био изложен, неће моће никада да разуме којије дуготрајан учинак таквог једног грозног искуства. Моје тело је сада у потпуности оздравило, а лагано сам сеопорављао и од необичне комбинације депресије и нервозних тикова које ми је оставило испитивање, али ја вишесигурно нисам онај исти човек. Сада сам много нестрпљивији, али и много хладнокрвнији и трезвенији, а у свакомслучају – много одлучнији него пре да наставим са нашом борбом! Више се нисам бојао ничега, изгубио сам чак истрах од смрти. Постао сам толико безосећајан, да ме сада више ништа не може ужаснути. Могу бити строжији ипрема себи и према другима ако је то потребно. Не дао бог неком цмиздравом конзервативцу да се нађе на путунаше револуције ако сам ја у близини! Нећу више да слушам никаква глупа оправдања од тих себичних издајника,већ ћу једноставно одмах посегнути за својим револвером. Све време док смо ја и остали били у Форт Белвоиру,требали смо бити изоловани од међусобних контаката, такође није нам био дозвољен никакав материјал зачитање, новине или слично. Ипак смо убрзо научили како да комуницирамо у ограниченом облику, а успоставилисмо и неку врсту комуникације преко чувара (писали смо лимуновим соком на папирићима од цигарета, а потомслали те цигарете једни другима) који све у свему и нису били тако лоши. Све што нас је интересовало биле сувести из спољњег света о борби наше Организације и жидовског Система. Посебно би нас радовала нека вест оуспешној акцији, а постајали бисмо врло разочарани када би се тишина одужила на више од неколико дана. Какоје време полако пролазило вести о акцијама постајале су све ређе, а медији су почели са све већим уверењем дапредвиђају скори крај и ликвидацију остатка Организације и повратак земље "у нормалу". То нас је највише ибринуло, јер је жидовска нормала значила скору и неизбежну смрт за нашу Расу! Међутим, убрзо смо приметили


85

да је све мање новопридошлих затвореника. Просек је био један на дан када сам ја дошао, а до пред крај прошлегодине тај број је сведен на једног недељно. Изгледа да је ово било само затишје пред буру јер је послепрегруписавања Организације дошло до великих бомбашких акција у Хјустону, и то у неколико наврата 2012.године. Чак је у два узастопна дана изведено око 14 већих бомбашких напада, који су иза себе оставили 4.000мртвих и већину индустријских и трговачких постројења у рушевинама. Акција је почела када је брод пунексплозива, превозећи авионске бомбе за Израел, експлодирао у једној луци на источној обали. Тај брод јеповукао за собом још четири брода из пратње на дно луке, и тиме је у потпуности закрчио, док се истовременозапалила и оближња рафинерија нафте. Кроз сат времена осам већих експлозија детонирано је дуж магацинскогпростора луке, избацујући другу најпрометнију луку у држави изван употребе више од четири месеца. Каснијихпет експлозија је затворило и аеродром у Хјустону, уништена је и главну термоелектрана, а срушена су и двастратешка далековода и један мост, тако да су два најпрометнија аутопута у том крају били за дуже временепроходни. Хјустон је истог дана постао подручје праве катастрофе, а федерална влада је послала на хиљадевојника да би одржала ситуацију под контролом. Акција у Хјустону није нам донела пријатеље, али није нипомогла Систему. Ово је тако снажно одјекнуло у јавности да су тотално разбијене тврдње Владе о томе да се нашареволуција стишала и да је Организација на издисају. Након Хјустона уследили су Вашингтон, затим Провиденс,па Расин. Акције су биле ређе него пре, али су биле много јаче и са тежим последицама по Систем.

Свима нам је постало јасно да је прошле јесени Револуција ушла у нову и одлучнију фазу, али о томе ћу писативише нешто касније. Синоћ се одиграла најважнија акција за све нас у Форт Белвоиру. Нешто пре поноћи, као иобично, два сиво-маслинаста маскирно офарбана аутобуса су се зауставила испред капије главног улаза. Обичноњима довезу око 60-так војних полицајаца да од својих колега преузму ноћну смену. Овај пут било је многодругачије! Прва помисао ми је била то да је неко покушао бекство, јер су ме пробудили звуци митраљеских рафаласа једног од стражарских торњева. Убрзо су рафали из тог митраљеског гнезда утихнули, јер је погођен директнимпогодком из топа једног од четири тенка који су се налазили у дворишту. Након тога дошло је до неке пуцњаве имного вике, дреке и трчања унаоколо. Коначно, челична врата моје ћелије проваљена су од ударца маљем пошаркама, и ја сам био слободан?! Ја сам био један од око 150 сретника који су се угурали у аутобусе војне полицијеи одвезли се у њима. Неколико наших сабораца се укрцало у преостала четири празна тенка, чије су непажљивепосаде биле прве мете наших спасилаца. Остатак је морао да се спасе бекством пешице, кроз пљусак куршумакојима су нас засипали војници којима је подигнута узбуна. Све укупно смо изгубили 18 наших сабораца-затвореника, а 4 спасиоца су убијена током ове акције, а 61 затвореник је поново ухваћен. Али број од 442-ојенаших, према вестима на радију, је успело доћи до камиона који су нас чекали изван базе, док су тенкови


86

задрћавали наше прогонитеље у бази. Ни то није био крај нашим узбуђењима, али довољно је рећи да смо се унаредна 24 часа успешно распоредили у више десетина скровишта на подручју Вашингтона. Након неколико сатиодмора, пресвукао сам се у цивилну гардеробу, узео лажне документе који су били пажљиво припремљени замене, и носећи новине под мишком кренуо својим путем попут осталих запослених људи према месту састанкакоји ми је одређен. У року од свега две минуте камион у којем су били једна жена и један мушкарац зауставио сепоред мене. Врата су се отворила и ја сам ушао. Док је Бил кренуо у саобраћајну гужву, ја сам поново држао унаручју своју вољену Кетрин.

ПОГЛАВЉЕ 14

Данас ми је суђено због оптужбе за кршење Заклетве, најтежег прекршаја за који неки члан Реда може бити суђен.То је било застрашујуће искуство, али знао сам да долази, па сада осећам неописиво олакшање након што јесуђење завршено, упркос исходу. Током дугих месеци које сам провео у затвору, мучило ме је непрестано самоједно питање: Да ли сам, неуспехом да се убијем пре хапшења, прекршио Заклетву коју сам дао Реду? Мора да самбарем стотину пута размишљао о околностима под којима сам ухапшен и догађајима који су затим уследили,покушавајући себе да уверим да је моје понашање било без грешке, да сам пао жив у руке непријатељу без својекривице. Данас сам целу ту ствар поново испричао пороти судија која је састављењна од неколико чланова Реда.Позив за суђење је дошао јутрос путем радио везе, и претпоставио сам одмах о чему се ради, иако сам биоприлично изненађен због адресе на коју сам се морао јавити. То је једна од најновијих и највећих зграда у самомцентру Вашингтона!? Када сам стигао, упућен сам у собу за састанке, а истовремено сам се захвалио за ова тридана која сам имао на располагању да се одморим након бекства. Тек што сам се био пресвукао у обредну одећукоја ми је била припремљена, када су се друга врата отворила и осморо закукуљених особа је тихо ушло у собупредвиђену за суђење, и без иједне речи заузело своје положаје за седеље око великог стола. Последњи од њих јеспустио своју капуљачу, а у њему сам одмах препознао познато лице командира Вилијамса. Процедура је билапрепуна формалности, након нешто више од сат времена испитивања, речено ми је да причекам у другој, мањојсоби, док они буду већали. Чекао сам тамо скоро три пуна сата. Када су коначно завршили расправу о мом случајуи донели одлуку, позван сам натраг у собу за састанке. Док сам стајао поред једног краја стола, командир Вилијамсје седео на другом крају читајући пресуду. Његове речи, колико сам их могао запамтити, биле су следеће: "Ерле


87

Тарнеру, прегледали смо твоје досадашње деловање као члана Реда на темељу два критеријума, па смо пронашлинедостатке у оба. Прво, у својим поступцима непосредно пре хапшења, показао си велики недостатак одлучности издравог расуђивања, јер ниси спремио капсулу са отровом за случај да те ухвате живог! Твоја непажња при посетионе девојке, коју си споменуо, у Џорџтауну је чин који, иако није забрањен, није био унутар распона твојихредовних активности и задатака – за твоја несмотреност је довела до ситуације у којој су чланови твоје Јединицедоведени у животну опасност, и до губитка вредног објекта Организације. Због тог неуспеха, твој период пробногчланства у Реду биће продужен за још шест месеци. Даље, твоје време проведено у затвору неће бити урачунато утај период. Према томе, неће ти бити омогућено да приступиш чину Сједињења пре наредне године, и тонајраније. Мислимо да твоје понашање током опсаде не представља кршење Заклетве!" Одахнуо сам када сам точуо. "Чињеница да си ухваћен жив од стране тајне полиције и остао жив током готово месец дана испитивања јемного тежа ствар. Док си полагао Заклетву, свој живот си предао на служење Реду. Предпоставио си своје служењеРеду испред свих осталих ствари, па чак и испред очувања свог живота! Прихватио си ту обавезу својевољно и саспознајом да ће током наше борбе бити врло могуће да ћеш се наћи и у таквој ситуацији где ћеш морати даизвршиш и самоубиство како не би прекршио дату Заклетву. Нарочито си посебно упозорен да не смеш бити живухваћен од стране политичке полиције (мисли се на ФБИ) па смо ти дали начин на који то можеш да избегнеш. Ипоред свега тога ти си ипак пао жив у њихове руке! Информације које су из тебе извукли озбиљно су наштетилераду Организације на овом подручју и ставиле су многе твоје другове у животну опасност! Разумемо, наравно даниси намерно прекршио Заклетву, па смо и то узели у обзир. Пажљиво смо прегледали околности твог хапшења, исвесни смо метода којима си био подвргнут током испитивања. Да си обичан војник у било којој војсци на свету,био би недужан – али Ред није попут других војски. Ми смо узели право да одлучујемо о судбини наших људи, и давременом, овладамо светом у складу са нашим принципима. Ако желимо да будемо достојни тог права, тадаморамо бити у стању да прихватимо и одговорност која иде са тим. Свакога дана ми доносимо одлуке и вршиморазне акције које резултирају и смрћу белаца, од којих многи нису криви ни за један чин који ми сматрамокажњивим. Ми смо ипак спремни да одузмемо животе тих недужних људи, јер ће се веће зло догодити ако сада неуспемо да дејствујемо без икаквих скрупула или гриже савести. Наш основни циљ је да спасимо нашу Расу одњеног уништења! Несмемо ништа мање бити строжији ни према себи! Чак шта више, морамо бити оштрији премасеби него према другима. Тиме морамо осигурати виши стандард понашања и строгу дисциплину од оне којутражимо од обичних чланова Организације. Заправо, несмемо никада да прихватимо идеју, рођену у болестинашег садашњег друштва, да је добар изговор злата вредан, и да је неделовање задовољавајућа замена заделовање. За нас несме бити никаквог изговора! Или вршимо своју дужност, или не. Ако је не вршимо, тада нам не


88

треба никакав изговор, једноставно прихватамо одговорност за последице које су проистекле из нашег понашања!А ако је за то понашање предвиђења нека казна – и њу морамо да прихватимо! Казна за кршење Заклетве је смрт!"

Просторију је на тренутак испунила тишина, али и поред тога могао сам да чујем зујање у ушима, а под мојимногама као да се све окретало. Стојао сам тако ћутке, док Вилијамс није поновно узео реч. Сада у нешто блажемтону: "Дужност овог суда је јасна, Ерле Тарнеру. У твом случају морамо поступити исто као према сваком члануРеда који би се у будуће нашао у сличној ситуацији – мора се знати да је смрт неизбежна ако се хапшење не можеизбећи! Или часна смрт од сопствене руке, или мање часна од стране његових другова касније! Несме да се дође дотога да се занемари своја дужност, у нади да ће добар изговор касније спасити живот. Неки од нас овде сматрају даће строг пример овде према другима бити одлучујући за твоју судбину. Други пак мисле да, с обзиром да још нисипостигао пуно чланство у реду, и јер још ниси ичествовао у чину Сједињења, твоје понашање треба посматратинешто другачије у односу на некога ко је већ прошао пробни рок и ко је суделовао у Сједињењу. Наша одлука нијебила лака, али мораш је послушати и придржавати је се. Прво, мораш да прођеш пробни период који ти је нановоодређен. Након тога ће ти бити омогућено да приступиш Сједињењу, али само на условној основи, нешто што јошнисмо никада пре никоме допустили. Услов је тај да кренеш у мисију чији ће успех највероватније бити исходовантвојом смрћу. На жалост, пречесто смо суочени са доношењем тешких одлука ко ће ићи у самоубилачке мисије. Утвом случају, таква мисија послужиће у две сврхе. Ако је завршиш успешно и ако погинеш, твоје Сједињење ћебити потпуно. Тада, иако си мртав, наставићеш да живиш у нама и нашим наследницима док год постоји Ред, каои сваки други члан који приступи Сједињењу и изгуби свој живот херојски током извршења неког задатка. А акокојим случајем преживиш такву самоубилачку мисију, можеш заузети своје место међу нама без икакве мрље усвојој прошлости. Да ли си разумео све што ти је речено?" Климнуо сам главом и одговорио: "Да, разумем, иприхватам вашу одлуку без икаквих примедби. То је поштено и праведно. Никада нисам очекивао да ћупреживјети борбу у коју смо се упустили, и захвалан сам што ће ми бити допуштено да и даље доприносим тојборби. Такође сам захвалан, јер ако преживим, чин Сједињења стоји предамном."

Следећег дана је код мене свратио Хенри, па смо имали један подужи разговор. Хенри сутра путује на ЗападнуОбалу, па жели да ми помогне тако што ће ме упутити у догађаје, током протеклих годину дана које сам пропустиодок сам био у затвору, пре него што он оде. Вероватно ће тамо да буде инструктор и да тренира нове регруте у ЛосАнђелесу, где смо прилично јаки у приливу нових снага. Када ме је поздравио, показао ми је Знак, тако да самзнао да је и он постао члан Реда.


89

У суштини, оно што сам данас сазнао из разговора са Хенријем само је потврда онога о чему сам све времеразмишљао у затворској ћелији – Организација је преусмерила већину својих напада са тактичких циљева настратешке циљеве. Више не покушавамо директно да уништимо Систем, већ се све снаге усмеравају на рушењејавне подршке према Систему. Та промена циљева је била нужна. Очигледно је да су две ствари навеле ГлавнуРеволуционарну Команду на тај закључак: 1.) Чињеница да не регрутујемо довољно нових чланова како бисмонадокнадили губитке у директном рату који водимо против Система; и 2.) Чињеница да ни наши ударци премаСистему ни његови повратни одговори немају неки стварни утицај на јавно располоћење међу ширим народниммасама. Тај други фактор је био изгледа одлучујући. Једноставно нисмо могли да испратимо ниво нашихактивности против Система док су нам губици стално расли, чак и да смо то хтели. Хенри је проценио да је укупанброј наших сабораца широм земље – који су способни да користе нож, пушку, или бомбу против Система – пао натако ниску цифру од око свега 400 људи прошлог лета. Наше борбене Јединице чине само једну четвртину одукупног чланства Организације, па су те Јединице додатно трпеле огромне губитке. Зато је Организација билаприморана да смањи интензитет борбених активности привремено, док још имамо довољно јако језгро доброобучених бораца за будуће акције. Наша целокупна стратегија против Система није ваљала од самог почетка. Нијеваљала јер већина белих Американаца уопште не реагује на ситуацију на онај начин како смо се ми надали.Другачије речено – ми смо очекивали позитиван одговор на нашу пропаганду, али то се једноставно није десило.Надали смо се да ће, када пружимо пример отпора тиранији Система, и остали бели Американци кренути нашимпутем и тако ступити у редове Организације. Очекивали смо да ће наши ударци на особе у врху хијерархијеСистема, као и на важне објекте, инспирирати већину белих Американаца да покрену сличне акције. Али, увећини случајева, смрадови који само кукају остали су да седе на својим гузицама. Већина њих само чека да некодруги уместо њих обави тај прљав и опасан посао, а они само да дођу на готово. Наравно, десетак синагога јеспаљено, и повећао се број политички мотивисаног насиља, али генерално гледано то је све некоординирано инеефикасно. Без организованог садејства такве активности немају готово никакву вредност, осим ако се недешавају свуда и у исто време кроз дужи временски период. Суров одговор Система на наше акције је додатноизиритирао многе људе, али није дошло до масовне побуне како смо то планирали. Тиранија Жидова и није, какосмо открили, тако непопуларна међу америчким народом. Изгледа да људи воле да носе јарам свог ропства. Битноје само да су фрижидери пуни, а да на телевизији постоји обиље забаве и разноразних утакмица. Стари и доброопробани рецепт за послушне робове – хлеба и игара народу! Оно што је заправо најдрагоценије просечномАмериканцу није његова слобода или част, или опстанак његове Расе, него његова плата! Бунио се када је Системпре двадесетак година аутобусима почео да вози његову децу у црначке и мешовите школе, али им је Системдопустио да задрже свој лепи аутомобил и пластични глисер, па се није ишао борити, јер би могао све то да


90

изгуби. Зарад луксуза и високог стандарда живота – он се одрекао живота своје сопствене Расе! Народ јеприговорио када су му одузели оружје пре пет година Коеновим законом, али је и даље имао свој телевизор у бојии роштиљ у дворишту, па се није хтео борио, јер би могао и то да изгуби! И сада, данас, народ приговара кадацрнци силују његове жене и черке, и јер га Систем тера да показује своје личне документе када год иде у куповинунамирница, али и даље има пун стомак, па се неће борити, јер би могао и то да изгуби! У глави нема ни једну идејукоја није сишла са ТВ екрана. Очајнички жели да се прилагодити – и да ради, мисли и говори оно што мисли да сеод њега очекује. Укратко, постао је оно што је Систем покушавао од њега да учини протеклих 50 година – гомиларобова испраног мозга, крда људских животиња у стаду! То је на жалост просечан бели Американац. Можеможелети да то није тако, али тако је! Чиста и застрашујућа истина јесте да смо ми покушавали пробудити у њемујуначки дух идеализма којег тамо једноставно више нема. Он је испраног мозга, и 99% наших људи сада гледа насвет кроз поплаву жидовско-материјалистичке пропаганде у коју су били постепено увлачени читав свој живот.Увучен је постепено, баш као што и паук постепено привлачи своју жртву у паукову мрежу. Што се тиче оногједног процента, више је разлога зашто нам не помажу. Неки су, наравно, превише малодушни да би радилиспутани некаквом Организацијом, они могу да раде једино самостално, као што већина и ради. Остали мождаимају различите мотиве од наших, или једноставно нису били у могућности да нас контактирају пошто смо сви миотишли у илегалу. Временом, ипак нам је успевало да већину њих регрутујемо, али више немамо времена за то.Оно што је Организација почела да ради пре неких шест месеци је третирање Американаца онаквима какви они ијесу, по први пут - као крдо стоке. Пошто више нису способни да реагују на патриотизам и идеале, почели смо даутичемо на њих преко ствари које ће добро разумети – страх и глад! Узећемо им храну са столова и из њиховихфрижидера! Тако ћемо да украдемо Систему оно чиме влада њима. А када постану гладни, натераћемо их да нас себоје више него што се боје самог Система. Понашаћемо се према њима баш онако како и заслужују. Не знам самозашто смо до сада одуговлачили са тим приступом. Имали смо вишедеценијске примере герилских ратова уАфрици, Азији и Латинској Америци да нас поуче. У сваком случају, герилци су победили тако што су натералиљуде да их се боје, а не да их воле! Јавним мучењем до смрти сеоских вођа који су им се супротставили ибруталним покољима целих села која су их одбила хранити, утерали су страх свим околним селима, и сви су себојали да одбију њихове захтеве. Ми, Американци, посматрало смо све то, али нисмо успели применити те лекцијеу нашој пракси. Постојало је време када смо ми белци били бољи, зато се и боримо да би то време опет дошло, алисада смо само обично крдо стоке којом се манипулише кроз основне инстинкте (храна & секс) преко масовнихмедија од стране веома лукавих туђинаца. Спустили смо се до тог нивоа да више не мрзимо своје тлачитеље нитиим се покушавамо супротставити, већ их се једноставно бојимо и покушавамо им се умилити, баш као што то чини


91

и пас који цвили пред својим господарем. Па нека буде тако. Горко ћемо зажалити што смо допустили да паднемопод утицај те жидовске магије.

Престали смо расипати ресурсе на ситне терористичке нападе и прешли смо на велике акције од стратешкогзначаја: електричне централе (нема телевизија и радија преко којих Жидови контролишу масе), рафинерије (немагорива за аутомобиле и јавни превоз), изворе хране (људи празног стомака су нервозни и склони побуни),индустријска постројења (нема робе широке потрошње што резултира падом стандарда). Не очекујемо крахамеричке економије истог момента, али очекујемо велики број локалних и привремених застоја, који ће свременом имати кумулативан ефекат на целокупну јавност. Већ сада велики део те јавности је натеран да схватида неће бити у могућности да безбрижно седи у својим топлим домовима и гледа рат са Системом преко ТВ-а усигурности и комфору. Примера ради, у Хјустону, су стотине хиљада људи биле без струје читаве две недеље.Храна у њиховим фрижидерима се брзо покварила, као и она у великим супермаркетима. Војска је морала да чуваскладишта хране од гладних грађана. У једном случају су федералне трупе убиле 26 људи док су ови покушавалида провале у федералне робне резерве ни би ли тако нахранили своје породице. Организација је изазвала и једнупобуну ширих размера тако што је пустила гласине да су оброци које власт даје заражени. То је изазвало огроманреволт код грађана! Хјустон се још увек није вратио у нормалу, већи део града је под шесточасовном рестрикцијомструје сваки дан. У Вилмингтону смо пола града замрачили тако што смо дигли у ваздух електрану »Ду Понт«.Исто смо урадили и у Конектикату када смо извршили саботажу главног далековода. Произвођач електроникекоји нам је био мета у Балтимору, није био од велике важности, али он је био важан снабдевач компоненти задруге произвођаче електронике широм земље. Уништењем те фабрике, проузроковали смо престанак рада јошњих двадесет. Последице ових акција нису још дошле до правог изражаја, али ако овако наставимо – доћи ће!Реакција јавности већ нас је уверила у то. Та реакција се сигурно не може протумачити као пријатељска преманама. У Хјустону је разуларена руља ухватила двојицу осумњичених за један од бомбашких напада, и растргла ихна комаде. На сву срећу, то нису били наши људи, већ само два несретна човека који су се нашли на погрешномместу у погрешно време. А конзервативци су, наравно опет, удвостручили своје сквичање како смо уништили свешансе за побошљање стања "провоцирајући" власт да изврати још већим насиљем и репресијом. Оно штоконзервативци сматрају под побољшањем стања је стабилизација економије и још једна рудна концесија црнцима,тако да се сви могу опет вратити свом мултирасном комфору. Али већ смо одавно научили да не бројимо својенепријатеље, већ само пријатеље. Број ових других последњих дана вртоглаво расте. Вероватно зато што су белциискључили своје мозгове са жидовске телевизије! Хенри ми је открио да је број наших чланова порастао за 50% одпрошлог лета. Очигледно је да је нова тактика уродила плодом, јер је освестила велики део народа, барем онај


92

који није изгубио способност размишљања својом главом. Паметнији људи већ почињу да схватају да неће моћи дапреседе овај рат, и да им слободу не може донети неко други уместо њих самих! Ми их мотивишемо да се прихватеоружја и заузму своје место у историји ослободилаца своје Расе! Коначно су схватили да морају изабрати страну иучествовати у овој борби, хтели они то или не.

ПОГЛАВЉЕ 15

Данас је 28. март, 2013. Коначно сам се вратио у стару форму. Током викенда Кетрин ми је причала о многимстварима које сам пропустио и упутила ме је у детаље, посебно о локакним дешавањима везаним за нашеоперативно подручје, о којима ме Хенри није стигао информисати. Док сам био у затвору, рад на комуникационојопреми се морао наставити, па је Организација нашла у околини још два квалификована електро-инжињера којисада обављају тај посао. Бил је механичар и стручњак за оружје, али није спретан за послове који траже знање изобласти хемије и експлозива.

Имамо подужи списак требовања за специјалним направама који су нам пристигли у Јединицу, док сам био узатвору, а које су они морали да оставе по страни. Прешли смо синоћ тај списак и одлучули које ствари су у овоммоменту најважније за Организацију. Затим сам ја направио свој лични попис материјала и опреме која ми јепотребна за почетак рада. Билов списак најважнијих потрепштина садржи детонаторе са даљинскимактивирањем, детонаторе са сатним механизмом и упаљаче. Организација је у недостатку стручњака заексплозиве доста импровизовала по овом питању, па су имали превелик проценат неуспелих детонација.Најхитније сада је прављење сатног механизма који се може подесити на неколико минута па до више од 24 часа,и који је сто посто тачан. Потребне су и бомбе типа налив-пера, телефона, лименке, кишобрана, као и фосфорнебомбе за подметање пожара. Једноставно, више није могуће ући у неку владину зграду, или медијски објекат безпролаза кроз детекторе метала, а сви пакети се скенирају преко рендгена. Да не причамо о детаљном претресањуоних који нису на списку запослених. Све то од нас захтева да будемо веома маштовити, али већ имам неколикоидеја. Ту је и Билов пројекат у којем му је потребна стручна помоћ неког професионалног фалсификатора.Организација је почела успешно да штампа лажне доларе навелико на Западној Обали, каже ми Бил, па желе да


93

он започне исту ствар овде. Сада ми је тек јасно зашто се финансијско стање Организације толико побољшало упосљедњих годину дана. Прво сам помислио да смо прешли на нову стратегију, јер је почео да нам пристиженовац из нових извора, мислио сам да је организација кренула у финансирање преко рекета и плаћање "заштите"– али тек сада сам сазнао да смо почели да штампамо свој сопствени новац! Који год геније је ово смислио, свакаму част! Бил ми је показао и нашу фалсификовану новчаницу од 100 $ која се ни по чему не разликује од праве.Човек који води овај посао за Организацију на Западној Обали је некада радио за тајну службу Министарства заФинансије, а пре отказа је успео да направи дупликате отисака као и оригиналан папир и оригиналну боју. Уз свето, човек се стварно разуме у свој посао (објашење читаоцу: како смо сазнали из других извора фалсификовање јекасније употребљено од стране Организације не само за снабдевање својих Јединица потребним финансијскимсредствима, већ и за слабљење државне економије, јер је новац без покрића у великим количинама био генераторхиперинфлације што је довело до потпуног краха финансијског система. У последњим данима Велике Револуције,Организација је штампала огромне количине новца, тако да је жидовски Систем, у очајању, био принуђен дазабрани сав папирни новац, тражећи да се све монетарне трансакције обављају искључиво кованим новцем илипутем племенитих метала. Жидовска банка Федералних Резерви више није могла да штампа своје доларе - тајгенијални потез Организације је срушио морал јавности и био је један од најважнијих фактора који су довели доконачног успеха Револуције). Бил је све већ припремио, само му је била потребна помоћ са флоуресцентном бојом.Тајни рецепт који му је достављен открива које хемијске адитиве треба да додамо у мастило, као и у којимпропорцијама, али не и где да их набавимо?! То ће ићи мало теже по овом питању. Где сада то да набавимо? А нијени сигуран како да направимо сами уређај за ултраљубичасту проверу одштампаног новца. То, по мени, неће бититешко. Наше радно окружење много је другачије од онога у којем смо раније боравили. Уместо тадашњегскривања, сада смо такорећи на отвореном. На улазу у зграду је неонска реклама штампарије, а штампарскафирма је чак уписана у именик и привредни регистар. Наравно, нико не зна да се овде новац фалсификује, већ дасе ради о фирми која се бави штампањем часописа и књига. Током читавог дана смо отворени за посао на који јефирма регистрована, Керол је глуми хостесу за пултом и прима поруџбине, али Бил држи цене тако високо даимамо јако мали обим посла, што нас не оптерећује нарочито, и самим тим имамо времена за наш прави посао.Тај прави посао почиње тек касније, обично у подруму, где нам се налази и оружарница. Нас четворо живимоизнад штампарије, као и раније, али више не морамо да држимо прозоре замрачене. Билов камион је сталнопаркиран испред улаза. Што се тиче јавности, ми смо само два млада брачна пара који заједно воде штампарију.Проблем је наравно био како створити лажне идентитете који би издржали све провере, али Организација јепостигла завидан ниво стручности у томе. Сви имамо чак и здравствене књижице, а двоје нас има и возачкудозволу. Документи су оргинални тако да можемо и рачуне отворити у банци, плаћати порез за фирму, другачије


94

речено, сада живимо као узорни грађани. Само морам запамтити своје ново име, уф,... сада се зовем: Дејвид Ј.Блум. То ме доста мучи. На срећу, фотографија на возачкој дозволи може да прође, докле год будем бојио својукосу.

Организација није имала пуно избора око стварања нових идентитета за нас који смо у илегали. Особа без новихдокумената једноставно више не може да функционише у овом друштву. Може да купи храну, да се вози јавнимградским превозом, или таксијем, само ако покаже нову биометријску микрочиповану личну карту којом доказујесвој идентитет. Негде је још увек могуће да се прође са лажним, фалсификованим документима, али новикомпјутерски систем ће бити довршен за свега неколико месеци, и онда ће лажна документа аутоматски битидетектована. Тако је Организација одлучила да свима нама да прави идентитет, иако је то дуготрајан икомплексан посао. Неколико наших специјалних јединица обављају тај задатак с хладнокрвном окрутношћу, ализахтеви за лажним идентитетима и даље премашују све наше могућности (објашњење читаоцу – Организација јебила присиљена да ликвидира људе који су имали нова лична документа и потом њихове идентитете додељујечлановима организације који се налазе у илегали. Нова документа су бирана по принципу, оних људи који ћенајмање недостајати, дакле они који немају пријатеље, рођаке, или друге родбинске везе – углавном се радило осамцима оба бола. Након њиховог "нестанка" неко од чланова Организације би преузео њихов идентитет,документа, рачуне у банци и тсл.). Изгледа да је Систем постао још окрутнији у кампањи против нас. Део нашихљуди, њих око педесетак широм земље, је убијен од стране професионалних убица у протекла четири месеца.Ликвидирани су само по принципу сумње, јер није било никаквих доказа да припадају Организацији. Тешко јепроценити праве губитке, јер неки за које сумњамо да су убијени, заправо су "само" нестали, а тела им још нисупронађена.

Када су наши људи почели да нестају... њихова тела су проналажена обично у некаквим каналим, јарцима илирекама са рукама везаним иза леђа, и са шест, седам метака у глави. Сви смо прво помислили да су убистваинтерни чин саме Организације, да се тиме заправо учвршћује дисциплина, јер су убијени били или кртице,издајници, или доушници Система. Заправо, прошле јесени имали смо више губитака у једном периоду збогинтерних суђења него због ичег другог. То је био период када је морал био врло низак, а неки су покушали дадезертирају, и било је потребно користити екстремне методе да се људи увере у обавезе према Организацији, јерона није била неко хобистичко друштво, или фудбалски клуб – већ Револуционарна борбена Организација чији јекрајњи циљ опстанак и слобода наше Расе! У њој нема места за оне који би могли да оклевају, за оне којидезертирају, за оне који одбијају издата им наређења.


95

Међутим, Главној Револуционарној Команди (ГРК) било је одмах јасно, а убрзо и свима нама осталима, да је некинови елемент ушао у "игру". Од наших агената унутар ФБИ-аја дознали смо да се наши људи убијају од стране двегрупе људи: специјалних израелских ескадрона смрти и од стране мафије – плаћених убица који раде за израелскувладу. Што се тиче обе ове групе, америчка полиција је добила интерну наредбу од ФБИ-аја да не дира теслучајеве, а медији о овим ликвидацијама нису извештавали – као да нико никада није ни постојао када би биоубијен (обавештење читаоцу: Мафија је била криминална организација, састављена примарно од Италијана иСицилијанаца, али на врху пирамиде су били Жидови који су контролисали све криминалне фамилије у Америци.После Велике Револуције свим њеним припадницима је било суђено по члану један, кривичног дела Расне Издаје,убијања своје сопствене Расе због трговине наркотицима и других криминалних дела – сви су осуђени на смрт ипогубљени. Пре Велике Револуције било је неколико владиних покушаја да се Мафија уништи, али су Жидовиуглавном тиме само елиминисали непослушне делове криминалног синдиката, или је по среди био прави разлог -уништавање конкуренције, како би цена наркотика и даље остала доста висока, јер су се тајни фондови CIA иMOSSAD-а углавном пунили преко дистрибуције дроге организованим каналима Мафије, а она је опетпредстављала само њихову дистрибуциону мрежу. Мафија је опстала као криминална организација све док готовосви њени чланови, више од 8.000 људи, нису били окружени и ликвидирани од стране Организације у једнојмасовној операцији чишћења. Осталима је, као што је већ речено, било суђено након Велике Револуције). Свежртве до сада су биле међу нашим члановима који нису били у потпуној илегали. Углавном се радило о нашемсимпатизерском и пропагандном крилу. Неко из ФБИ-аја је одавао имена особа, људи осумњичених за припадањеОрганизацији, углавном дипломатама из израелске амбасаде, а ови би потом то прослеђивали ескадронима смртиизраелске тајне службе. Због свега тога, извели смо неколико одмазди, као што је била она у Њу Орлеансу например. Након што су наша два члана, од којих је један био познати адвокат, убијени у мафијашком стилу прешест дана, минирали смо ноћни клуб који је служио као место мафијашког окупљања. Када су бомбе одјекнуле илокал плануо, током рођенданске прославе једног од шефова мафије, они који су пробали да побегну из ватре,били су немилосрдно дочекани куршумима из аутоматских пушака од стране наших људи који су билираспоређени по крововима унаоколо. Више од четири стотине гангстера је погинуло те ноћи, укључујући и око 60чланова Мафије. Али та нова опасност и даље остаје актуална, и тешко је оштетила морал оних наших члановакоји су изложени тој опасности, посебно оних који су задржали статус обичних грађана, а у ствари раде у делују заОрганизацију (доктори, полицајци, адвокати и тсл). Јасно је да ћемо ускоро морати да кренемо против извора тепретње.


96

Данас је 2. април. Проблеми око снабдевања су решени, бар привремено. То је захтевало једну од оних операцијакоје ја презирем. Нисам био нервозан као онда када смо Хенри и ја извели прву такву акцију, али ипак не волимтакве задатке. Бил и ја смо разврстали листу потребних ствари у три категорије. Око две трећине хемијскихсупстанци које су нам требале нису се могле купити у обичним продавницама, већ се могу набавити само упосебним складиштима и фабрикама које те супстанце израђују. Затим, требало ми је најмање 100 ручних сатоваза темпирање експлозива, а то би нас скупо коштало да одемо негде у часовничарску радњу. На крају, ту је билојош и доста електричних компоненти, неколико предмета опште намене, и неколико потребних хемикалија, одкојих су се све могле купити без тешкоћа у обичним продавницама и са мало новца. Провео сам читав уторак исреду у набављању ствари из последње категорије. Проблем са хемикалијама је такође решен у среду. То је билодоста ризично, јер малопродаје лабораторијских и индустријских хемикалија сада морају проверавати све купцезаједно са полицијом, као и трговци експлозивом. То бих волео да избегнем, из разумљивих разлога, али провериосам са ВГШ-ом који је пронашао једног нашег агента у Силвер Спрингсу који има малу трговину електронскихуређаја, па сам могао преко њега поручити све што ми је требало. Отићу по наруџбу у понедељак. Али ти сатови!?

Знао сам тачно шта ми треба за темпирање, и желео сам да буду истог типа тако да тајмери буту стандардни, збоглакшег састављања и прецизнијег понаљања у деловању. Зато смо Кетрин и ја јуче опљачкали складиште усевероисточном делу Вашингтона и узели око 200 комада. Требало ми скоро два дана телефонирања док нисампронашао сатове који би били одговарајући. После поруџбине, морао сам сачекати да они буду послати изФиладелфије. Рекао сам човеку у Вашингтону да ми се жури и да ћу послати некога одмах са чеком на 12.000 $ даих покупи. Рекао је да ће ме сачекати испред своје канцеларије. И чекао је. Хтео сам да Бил пође са мном, алиимао је превише посла у штампарији, па није могао све и да је хтео. Кетрин се сама понудила да пође уместо њега.Девојка има стварно неког авантуристичког духа у себи за који неко ко је не познаје не би никада помислио. Оношто ме је прво чекало, било је маскирање да будем уверљив као господин "Дејвид Блум" из оргиналне личне картекоја ми је Организација добавила. Идентитет испод идентитета,... док сам се гледао у огледало умало самзаборавио ко је Ерл Тарнер, или како он заправо изгледа! Друга ставка била је да украдемо неки ауто. За то нам јетребало свега неколико минута, па је уследила уобичајена процедура: паркирати наше возило испред великогтрговачког центра, отићи на другу страну паркиралишта, пронаћи неки аутомобил, отворити врата бонсеком,искључити аларм и сести за волан. Потом треба узети мала клешта како би се пресекао кабел паљења исподинструмент-табле, и остало је само питање од неколико секунди да пронађем праве жице и спојим их. Надао самсе да неће бити насиља у складишту, али жеље ми нису биле услишене. Представили смо се човеку који нас јечекао и питали за пакет. Тражио је да му дамо оверени чек. "Имам га!" – рекао сам – "И даћу ти га чим прегледам


97

да ли су то сатови које сам поручио." Мој план био је да узмем сатове и једноставно побегнем, а власник нек седере докле га грло не заболи. Али када је дотични господин дошао са пакетом, и двојицом крупних радника, једанод њих је стао између нас и врата. Изгледа да су ови већ имали сличне "купце". Нису ризиковали. Отворио сампакет, прегледао његов садржај, а потом сам извадио свој Узи са интегрисаним пригушивачем. Какав је то био шокза њих, само да сте им могли видети израз лица. Кетрин је извукла свој дамски пиштољ, и уперила га у оногрмпалију који нам је блокирао врата. Низ ногавицу му је потекло нешто мокро... одмах се удаљио од врата садигнутим рукама у вис. Међутим, врата се нису хтела отворити када је Кетрин ухватила кваку и цимнула. Уперилаје поново свој пиштољ у радника са мокрим панталонама и он је на брзину издекламовао: "Мора се стиснутипрекидач у канцеларији са друге стране врата да би се она могла отворити." После секунд или два размишљања,вратио сам се до оног пословође и продерао се: "Отвори та јебена врата, или ћу их украсити твојим изнутрицама!"Овај се није упишао у гаће, већ је заждио кроз ходник у складиште и залупио иза себе нека метална врата пре негосам успео да одреагујем. Да будем искрен, нисам очекивао оваквог атлетичара са смислом за бежанију. Наредиосам одмах благајници, кроз прозор канцеларије, да притисне тај јебени прекидач, или ће у супротном битинафилована оловом! Од страха, наставила је непомично да седи сва скамењена. Пошто сам изгубио стрпљење саовим никоговићима испалио сам један кратак рафал у браву на вратима. Након тога сам их извалио ногом.Отрчали смо до кола, али је онај трговац већ био тамо и – гле чуда – испуштао нам ваздух из гума!? Е, ако се таданисам шлогирао, никада и нећу. Овако нешто нисам могао сањати ни у најлуђим сновима?! Кроз главу ми јепрошла мисао да овај храбри белац ипак заслужује да живи, јер је показао да има муда – еј, испуштати гуме човекукоји је наоружан машинком? Или је лудо храбар, или је луд – трећег нема! Опалио сам га зато Узијем по "тикви" иоставио да се ваља по бетону. На сву срећу, само је делимично испразнио једну гуму, и ауто је био даљеупотребљив. Кетрин и ја више нисмо хтели да губимо време и уз шкрипу гума и дима удаљили смо се што је бржебило могуће. Каква акција!? Један пиша од страха у гаће, а други чачка вентиле наоружаном човеку – да ми је овонеко причао, не знам да ли бих му поверовао. До касно увече завршио сам са састављањем и тестирањем првогтајмера. Функционише перфектно, уверен сам да ће смањити проценат неуспелих детонација на нулу. Помагаосам касније и Билу са израдом његове УВ лампе, па ћемо вероватно моћи да почнемо са штампањем првихновчаница чим у понедељак донесем адитиве за мастило. Апоени можда неће бити савршени, али биће 99%слични оригиналима. Требало би да то прође све стандардне прегледе у банкама. Фалсификат би се једино могаооткрити у лабораторији ФБИ-аја. Пошто нисам могао да спавам, у последње време ме мучи нека несаница,завршио сам са дизајнирањем и три различита механизма за бомбе које би требале проћи кроз рендгенскипреглед без изазивања сумње. Једна од бомби је нпр. камуфлирана у дршку кишобрана. Осовина кишобрана семоже испунити пластичним експлозивом, а дршка може бити искоришћена као детонатор.


98

ПОГЛАВЉЕ 16

Данас је 10. април 2013. Ово је први пут ове недеље да имам нешто времена само за себе и за одмор. Тренутно саму мотелу у Чикагу и немам ништа по распореду до сутра увече, када треба да обиђем Еванстон електрану. Долетеосам у петак поподне због две ствари: 1.) да обиђен електрану и 2.) да обавим доставу фалсификованог новцанашим Јединицама у Чикагу.

Бил је почео са штампањем још у понедељак поподне, чим смо потрефили пропорције хемијских адитива заоргиналнну тинктуру, па је готово непрестано штампао новац до раних јутарњих сати у петак, с тим да га је Керолдва пута морала мењати на неколико сати како би се макар мало наспавао. Није престао док није искористио савпапир који смо набавили. Кетрин и ја смо му помагали у сечењу и слагању. Посао нас је готово убио, алиОрганизацији је хитно био потребан новац. Сада га стварно имају на бацање! Никада нисам ни сањао да ћу видетитолико новца у свом животу, макар и лажног. Бил је одштампао преко десет милиона долара у апоенима од по 10и 20 долара... то је више од једне тоне свежих, нових новчаница. И стварно добро изгледају! Успоредио сам једнунову десетку са правом, и нисам могао да видим разлику, осим по серијским бројевима. Бил је стварно био мајстору штампарском послу. Свака новчаница чак има и различит серијски број. Овај пројекат показује шта се све можепостићи пажљивим планирањем, преданошћу, и марљивим радом. Наравно, Бил је имао шест месеци да средиствари и да се извешти, пре него сам му ја био у могућности да помогнем са мастилом и адитивима. Све сморазрешили пре почетка овог посла.

Понео сам око 50.000 нових двадесетица са собом и предао их вези у Чикагу јуче. Та Јединица је имала задатак дановац "опере", тако да иста количина праве валуте буде доступна за потребе Организације у овом подручју. То јечитавих милион долара, а ово је замршенији и дуготрајнији посао од самог процеса штампања. У исто време кадасам ја кренуо Чикаго, Кетрин је кренула у Бостон са 800.000 $ за тамошње Јединице. Касније ове недељеобавићемо доставе за Далас и Атланту. Проћи кроз осигурање на аеродромима са свим тим новцем је малоризично, али док год не раде ништа друго осим рендгенског прегледа пртљага, све ће бити у реду. За сада тражесамо бомбе и оружје. Ово ће се вероватно променити када буду почели да проналазе наше фалсификованеновчанице широм земље.


99

Имао сам прилике да размишљам у авиону док сам путовао. Са висине од 10.000 метара добије човек некудругачију перспективу и угао гледања на ствари. Док сам гледао те разбацане улице и предграђа са свим својимфабрикама како се протежу доле испод мене, схватиш како је заправо Америка велика земља и у како смо великподухват ушли. У суштини, оно што ми радимо са нашим програмом и акцијама стратешког подметањаексплозива само пожурује природно пропадање Америке. Ми само рушимо већ нагрижене стубове економије, такода ће цела ствар пропасти неколико година пре, јер би и онако пропала сама од себе услед расног мешања –довољно је само погледати Мексико и сви ће разумети о чему причам (обавештење читаоцу: Мексико је некадабила земља насељена небелим становништвом, мали проценат шпанских колонизатора је временом нестао уследрасног мешања – због недостатка белих људи, као природно интелигентнијих, та држава је више личила поекономији и друштвеном уређењу на неку од афричких држава). Још увек сам депримиран самом помишљу какомали утицај имају све наже жртве на читав ток ствари. Узмимо нпр. ову акцију фалсификовања новца. Мораћемоодштампати и поделити годишње барем хиљаду пута више новца него што је Бил то учинио прошле недеље –барем 10 милијарди $ годишње пре него што постигнемо икакав утицај на националну економију. Американципотроше три пута толико само на цигарете. Наравно, имамо још две штампарије на Западној Обали, а план је даих буде још у будућности. А ако пронађем начин за извођење пројекта »Еванстон« (дизање електране у ваздух) тоће бити капиталан губитак у привреди земље од око 10 милијарди $ у једном ударцу, не рачунајући економскуштету која ће произаћи из губитка електричне енергије у другим регијама. Ипак, ми чинимо нешто друго што јемного важније од наше кампање против Система. Дугорочно гледано, то ће бити много важније! Стварамо темељеједног новог друштва – целу једну нову цивилизацију која ће израсти из пепела старе, баш као што се и птицаФеникс подигла из пепела. То је зато, јер ће наша нова цивилизација бити базирана на другачијем погледу на светод ове садашње жидовске, а то може бити остварено само револуционарним путем! Нема начина да друштвоутемељено на аријевским вредностима израсте из друштва које је утонуло у жидовску корумпираност и где се цении негује само љубав према новцу. Данас би многи "људи" продали и своје мајке за милион долара само да биживели боље. Живимо у времену када је највећа вредност и једина вредност новац! Човек се више не цени по томеколики допринос даје заједници, друштву у којем живи – већ искључиво по томе колико новца поседује и коликозарађује. У првобитним Аријевским заједницама оно што је одувек било вредно поштовања, било је љубав премасвојој Раси, роду, племену и породици. Данас се породице све више распадају, брат не гледа на брата, сестра насестру, а деца на родитеље нити родитељи на децу – сви су само у некој јурњави за новцем и материјалнимблагостањем. Сви хоће да живе лепше, боље, и да им се други диве на његовим успесима – новом аутомобилу,његовој гардероби, великој кући, базену. Живимо у доба лажних пријатеља и лажних пророка! Ако имате многоновца, имаћете и много пријатеља... бићете предмет обожавања у вашој средини, волеће вас и браћа и сестре –


100

обратно, ако вам се нешто деси и ви останете без новца, неће вас гледати ни најрођенији. Сви ће бежати од вас каоод куге! То је тај жидовски друштвени инжињеринг који су они испројектовали како би могли да нас контролишу,јер они су ти који већ хиљадама година гомилају сва богатства овог света у својим рукама. Они су створили и овопотрошачко друштво које само ради (за њих) да би трошило (код њих). Тако све иде у круг – више као да нијеважно ко је какав човек, добар или лош, већ само и искључиво колико новца има толико и вреди (на жалост).Жидови знају да постоји огромна разлика међу Расама, јер су наши генетски кодови различити, али свим силамасу се трудили да убеде јавно мњење да је црнац исто што и белац само тамније коже. Многи су на овај штос насели.Знају они добро да је бели човек много интелигентнији од осталих Раса, јер наш генетски код је код који досежесве до наших богова који су преци наши! Осим тога, наша борба је за опстанак, спас наше расе је неизбежна, безобзира на чињеницу да нам је наметнута од стране Система. Она је први императив, јер спашавајући наш генетскифонд – ми заправо спашавамо оно божанско у себи – гене који су нам наши "богови" подарили! Није ли јошхрабри Леонида говорио да су Спартанци потомци својих богова? Па чак и када други нису хтели, он је знао да јепрви императив очување своје сопствене Расе! Својим животом он се супротставио хорди небелаца који сунагрнули у тада последњу одступницу белог човека – Европу! Прво је бели човек, Аријевац био протеран из Азије,а затим је и то било мало па су азијске хорде убица и пљачкаша кренуле да освајају и ту последњу одступницу.Леонида се латио мача, док су се други продали и издали своју Расу за кесу злата! И данас то многи чине, продајусе за своје лепе куће и лепе аутомобиле које су купили на кредит код жидовских банака – а за узврат толеришурасно мешање као геноцид своје Расе! Доћи ће и време када ће сви расни издајници ову издају платити својомглавом, доста је било више да толеришемо издајнике у својим редовима! Гледајуће догађаје из протекле 3 године,узимајући у обзир и конструктиван задатак изградње нове друштвене основе и новог темеља, уместодеструктивног рата против Система, чини ми се да наша првобитна стратегија напада на вође Система уместоопште саботаже економије и није била тако лоша за почетак као што сам мислио. То је обликовало карактер борбеод почетка између нас и Система, уместо нас и његове екеномије. Овај систем не може да преживи без својеекономије, јер она је та која представља те невидљиве ланце који су поробили нашег човека. Систем је одговориорепресивно да би се заштитио од напада, и то је резултирало тиме да се у одређеној мери изоловао од јавности,док ми нисмо тада радили ништа друго осим убијања конгресмена, савезних судија, агената тајне полицајце, имедијских магната – сами људи се нису осећали угроженима, јер они су знали да нису мета, али су нам замерализбог неугодности које су им донеле сигурносне мере које је увео Систем. Да смо одмах на почетку напалиекономију, Систем би лакше могао приказати нашу борбу као да је уперена против људи, и било би му лакше умедијима да увери јавност да сурађује са Системом против заједничке пошасти – то јест нас. Тако је првобитнастратегијска грешка омогућила да данас лакше регрутујемо нове људе, јер они знају да нису мета, већ да ми ово све


101

чинимо због њих! Ми се боримо за њихову слободу од жидовског ропства у којем се они налазе, и сада већинапочиње ово полако да схвата, баш када намерно радимо на погоршању општег стања у држави. Економија се можеуништити и поново изградити – али уништење наше Расе ће бити вечно! И није само Организација та која имауспеха у регрутовању у последње време. »Ред« такође расте невиђеном брзином у посљедњих 48 од укупно 68година постојања. По навици сам показао знак када сам се нашао са нашом везом јуче, као што то увек чиним кадасретнем новог члана Организације, и био сам пријатно изненађен када ми је одговорио на исти начин. Позвао меје да будем гост на церемонији за пробне чланове Реда у подручју Чикага. Драге воље сам прихватио, па сам биопросто зачуђен када сам видео одприлике око 60-так људи на церемонији, од којих су готово трећина билирегрути. То је више од три пута него број свих чланова Реда у подручју Вашингтона. Био сам ганут церемонијомготово исто као пре годину дана када сам ја постајао пробни члан.

Дан је 14. април. Проблеми и само проблеми! Ништа не иде онако како треба од када сам се вратио из Чикага. Билвише не може да набави оргиналног папира који се користи као подлога за штампање новца и жели да му јапомогнем у решењу тог проблема. Покушали смо да употребимо сличан папир исте темељне текстуре икомпозиције, али резултат није био задовољавајући, јер у њему нема флуоресцентних длачица. Бил ће пробатизбог тога да набави нову количину правог папира, чим му се за то укаже прилика, док ћу ја за то време нештопокушати да смислим. Други проблем је била делегација локалног Већа за Друштвене Односе која нас је јучепосетила. Четири црнца и један белац који је само споља био бео, а изнутра потпуно болестан, наравно, сви суносили њихове ознаке, ушли су у фирму и изразили жељу да поставе велики постер у наш излог, какви се видесвуда – и на којима се траже од грађана да помогну у "борби против расизма" пријављујући сумњиве особеполитичкој полицији (ФБИ). Такође, хтели су да оставе и кутију за донације на пулту. Керол је била иза пулта у товријеме глумећи хостесу и рекла им је, "културно" да се гоне у три лепе пич*е материне! То, наравно, није биоправи потез, с обзиром на околности. Пријавили би нас политичкој полицији да нисам чуо све то и одмаходреаговао. Дошао сам из подрума са, како сам се трудио да изгледам, жидовским изразем лица (нов идентитетми је био жидовски, а име - Давид) и почео: "Па, шта се то овде догађа?" Надао сам се да ће схватити поруку –власник трговине је и сам припадник мањине, и то посебне мањине, и тешко да се може осумњичити да иманешто против Већа за Друштвене Односе и симпатичних црнаца и њихових напора у сузбијању расизма. Главницрнац ми се одмах почео жалити због одговора који му је Керол упутила, мислећи притом да је она овде самозапослена. Прекинуо сам га нервозним махањем руку и уперио презрив жидовски поглед према њој. "Наравно,наравно," – рекао сам – "оставите вашу кутију за прилоге слободно. То су ипак прилози за исправну ствар, али безпостера, јер немамо довољно места у излогу. Нисам допустио чак ни свом рођаку Мордекају да постави постер


102

нашег Уједињеног Жидовског Већа. Дођи, показаћу ти где се може поставити." Како сам службено водиоделегацију према вратима, наредио сам Керол да ради у најбољем могућем стилу Симона Легреа. "Да, господинеБлум" – одговорила је понизно и уплашено као да ће управо добити отказ. Напољу, испред фирме, успео самнекако да потиснем гађење док сам се пријатељски руковао са једним црнцем и показао им продавницу прекопута. "Ми овде немамо баш много муштерија," – објаснио сам му – "али мој добар пријатељ Езра Голдштајн имамного купаца, а има и велики излог. Биће срећан да му поставите постер у његовој радњи. Можете га поставитиодмах испод назива где пише »Езрина залагаоница« и сви ће моћи тако да га виде. И обавезно му оставите кутијуза донације, јер тамо много људи улази." Сви су изгледали задовољни мојом предусретљивошћу и кренули суодмах тамо. Али белац жалосног изгледа са имитацијом афро фризуре се окренуо и добацио: "Можда не би билолоше да ипак узмемо име оне девојке што ради код Вас. Некако сам убеђен да је расиста!'' - "Ма нема потребе дагубите време на њу," – одговорио сам самоуверено, бришући тако сумњу са његовог лица – "Она је сам једна глупашикса (курва на жидовском) разговара тако са свима када је нервозна, ионако ће добити отказ после овога!" Кадасам поновно ушао у фирму, Бил, који је чуо разговор са степеништа које је водило у подрум, и Керол... прсли су осмеха. "То није уопште смешно," – рекао сам отресито - "морао сам нешто на брзину да учиним, и ако их мојлажни жидовски нагласак и изглед није заварао, можемо се наћи у великом срању!" Одмах сам одржао ипредавање Керол: "Не можемо себи да приуштимо такав луксуз да овим створењима кажемо што стварно мислимоо њима. Имамо посао и задатак који морамо да обавимо за Организацију – зато вам је свима боље да се претваратеи глумите, ако не желите да нас неко провали! Имаћемо, после овог задатка доста времена да се позабавио овимкреатурама, а дотле – има да ми глумите! Јел то јасно?" Трудио сам се да будем строг како се овакве грешке вишене би никада поновиле, али нисам могао да се суздржим када сам видео постер на излогу залагаонице преко пута– буквално сам се искидао од смеха – јер је постер прекривао већину Езриних збирки половних камера, двогледа ифотоапарата. Чак му је прекривао и назив и светлећу рекламу,... мора да се много изнервирао због тога! Последњипроблем је грипа која је захватила Кетрин. Она је по плану следећа која је требала да однесе новац у Далас јутрос,али пошто је имала температуру, изгледа да ће морати да лежи у кревету најмање наредна два, или три дана. Штозначи да ја морам да путујем не само у Атланту сутра, већ и у Далас. То ће бити читав дан утрошен само на летове,а треба још и да радим на припреми акције за Еванстон. Циљ нам је да извршимо саботажу на новој нуклеарнојелектрани у Еванстону током следећих шест недеља, док још има туриста који је обилазе, па су згодан параван дасе са њима помешамо. Након тога, електрана ће бити затворена за јавност, а напад ће бити пуно тежи за извођење.Еванстон електрана је огроман комплекс: четири велика нуклеарна реактора окружена највећим турбинама игенераторима на свету. И цела "ствар" још стоји на бетонским субовима два километра унутар језера Мичиган, којеснабдева водом електрану за хлађење реактора. Електрана производи око 18.000 мегавата електричне енергије, то


103

је скоро 20 милијарди вата! Невероватно! Електрана снабдева ел. енергијом читаво подручје Великих Језера. Прењеног пуштања у погон, читав средњи запад је патио од недостатка струје - много горих од ових које имамо садаовде, што је само по себи лоше. У неким подручјима фабрике су могле да раде само два дана у недељи, и уз то јебило толико изненадних нестанака струје тако да је цела регија била на рубу праве економске кризе. Ако будемомогли да избацимо из функције нову електрану, ствари би постале још горе за Систем него пре. Да би светлаостала упаљена ноћу у Чикагу и Милвокију, власти би морале узимати струју чак из Детроита и Минеаполиса, гдесу такође на снази редукције – што би опет изазвало домино ефекат незадовољних грађана (када нема уличногосветљења стопа криминала расте, храна у фрижидеру се квари, људи не могу да се програмирају лажима прекотелевизије, не ради саобраћајна сигнализација попут семафора нпр., аеродроми не раде, авиони не полећу,железница је у застоју или касни... и тсл). Тако ће и тај део земље бити погођен, а требало је најмање 10 година дасе Нуклеарна Електрана Еванстон само пројектује, тако да последице ове акције неће бити у стању на брзину дасанирају. Међутим, влада је размишљала и о овоме, а уз то, ипак се ради о нуклеарном постројењу – па јеосигурање веома изражено, а сама електрана више личи на тврђаву него на неко цивилно постројење. Немогуће јеприћи електрани осим преко језера бродом, или из ваздуха авионом. Ту су и рефлектори, патролни чамци, као иподводна челична мрежа повезана кабловима око електране, што чини прилаз воденим путем готово немогућим,јер постоји чак и подводна ронилачка стража која се смењује на свака два сата. Обала је ограђена, а на њој сеналазе и војни радари са ПВО системима, који чине покушај напада авионом пуним експлозива лошом (илисамоубилачком) идејом. Чини ми се да је једини начин да нападнемо постројење - тај да прокријумчаримоминобацаче од 120 mm унутар домета, негде на обали где има могућности за скривање. Али, према мом сазнању,ми имамо само један такав на располагању у овом тренутку. Ионако су витални делови електране унутар масивногбетонског објекта, тако да сумњам да минобацачки напад може учинити било какву већу штету. Зато, ГлавнаРеволуционарна Команда тражи од мене да обиђем постројење и дођем са некаквим новим идејама, што сам иучинио, али и даље ми је остало неколико већих проблема које треба решити. Моја посета прошлог понедељкадала ми је добар увид у предности и недостатке осигурања. Неке од тих слабости су стварно зачуђујуће. Највећа одсвих је владина одлука да дозволи туристима приступ тако виталном објекту од великог значаја за националнубезбедност, макар и привремено – што је чиста лудост! Разлог за ту исхитрену и непромишљену одлуку, верујем,била је галама коју су изазвали активисти који се залажу против коришћења нуклеарне енергије. Влада се сматраодговорном да јавности покаже сигурносне мере које су уграђене у објекат тако да свима стави до знања да немаопасности од њеног коришћења. Када сам се пријавио за обилазак, намерно сам са собом понео гомилу разнихглупости само да видим шта све могу унети у електрану. Узео сам путну торбу, камеру, кишобран, а џепове самнапунио металним новчићима, кључевима, и осталим сличним дрангулијама. На трајекту који превози туристе


104

обезбеђење је било врло слабо. Само су ми рекли да отворим торбу за површну претрагу. Али када сам дошао наглавни улаз електране, обезбеђење ми је одузело торбу, кишобран и камеру... снимање, кажу није дозвољено.Затим сам морао да прођем кроз метал-детектор, који је очитао сво метално смеће које сам имао у џеповима.Испразнио сам садржај истих пред стражарима, али су ми одмах све вратили назад?! Чак и кишобран, који јерецимо, могао бити нафилован експлозивом. Нису га ни прегледали да ли је прави, или је можда камуфлиранапушка. Пааа,... у најмању руку, барем се може прокријумчарити експлозивни кишобран. Оно што ме је највишезаинтересовало, јесте да је један старији човек у групи носио штап са металним врхом, и стражари су му допустилида га задржи током читавог обиласка. Значи, могу да прођу: штап, кишобран и томе сличне ствари. У начелу, мојаидеја је следећа - пошто нема начина да један туриста унесе довољну количину експлозивног материјала, нитиможе да дође до главних просторија, попут собе за хлађења реактора, можемо слободно да заборавимо наекплозив! Уместо тога, можда би требали да покушамо да контаминирамо постројење са радиоактивнимматеријалом, тако да се оно не може више користити. Што ту идеју чини могућом, јесте чињеница да унутарОрганизације имамо могућег добављача радиоактивног материјала. То је професор хемије на Универзитету»Флорида«, који користи неке од тих материјала за своја испитивања. Можемо лако да спакујемо нешто тоградиоактивног материјала, нешто са временом распадања од годину или више дана, у штап, кишобран илислично, заједно са малим експлозивним пуњењем да га распрши, тако да цело постројење постане неупотребљиводуже време. Електрана неће бити физички оштећена, цивили неће страдати, али мораће да је затворе. На жалост,то ће бити самоубилачка мисија. Ко год буде уносио тај радиоактиван материјал у електрану биће озраченсмртоносном дозом радијације пре краја мисије. Нема практичног начина за заштиту. Највећа брига су детекторирадијације који се налазе скоро свуда. Ако само један од њих запишти пре него што наш човек успе да обавизадатак до краја, могло би постати ризично. После тога нам се више никада не би пружила прилика да тоизведемо, јер би електрана била одмах затворена за туристе! Приметио сам да нема детектора на главном улазуелектране, где стражари прегледају туристе, већ само на оним местима где се крећу радници електране. Има ихнеколико у просторији велике турбине и генератора, где се и туристи воде у обилазак, и има један на излазнимвратима, очигледно да не би случајно неко од посетиоца прокријумчарио нешто напоље. То је добро, јер им нијепало на памет да би неко покушао да прокријумчари радиоактивни материјал унутра. Добро се сећам где се налазедетектори, па ћу морати да се посаветујем са нашим човеком на Универзитету »Флорида« о томе. Ако се алармукључи након што наш човек уђе у електрану, али пре просторије са генератором, онда ће једноставно морати дапотрчи према њој, макар и пуцали на њега. Покушаћемо ипак да израдимо неку направу тако да му пружинајбољу могућу шансу. Читав план јесте можда застрашујућ, али има једну велику предност – психолошки ефекаткоји ће да произведе на јавност! Људи су готово празноверни у свом страху од нуклеарне радијације. Анти-


105

нуклеарни лоби ће најзад добити свој дан после Чернобила. То ће више заокупити људе од било каквог обичногбомбашког или минобацачког напада. Застрашити већину људи – то је циљ! То ће их добро раздрмати, уплашитии најзад пробудити. Морам признати да ми је драго у овом тренутку да мој пробни рок траје још једанаест месеци,па ме неће предложити да се пријавим за ову мисију... поживећу можда још који месец, таман толико данадокнадим време које сам изгубио у затвору и одужим се својим знањима и умећем Организацији што ми јепоштедела живот,... барем на кратко.

ПОГЛАВЉЕ 17

Данас је 20. април 2013. година. Предиван дан, дан одмора и мира након напорне недеље. Кетрин и ја смо сеодвезли у планине јутрос и провели читав дан у природи. Шума, дрвеће и потоци су били предивни, а време јебило исто такво. Након доручка водили смо љубав на ливади под ведрим небом. Причали смо о многим стварима,и били смо срећни и безбрижни, као када смо имали 16 година и када нас ништа није дотицало. Једино што нам јенарушавало ту хармонију био је њен приговор како ме Организација пречесто шаље на задатке ван града, иако самизашао из затвора пре мање од месец дана. Нисам имао храбрости да јој кажем да ћемо у будуће још мање битизаједно. Ја сам за то сазнао тек јуче.

Када сам се јуче након повратка са Флориде јавио Вилијамсу, рекао ми је да ћу много путовати следећих неколикомесеци. Није ми рекао баш све детаље, већ ми је само саопштио да ћу се са њима упознавати у ходу. Организацијапланира велику офанзиву овог лета, а ја ћу бити некаква врста путујућег војног инжињера. Али данас сам тоизбацио из главе и једноставно уживао у животу и слободи са својом драгом девојком усред предивне природе.Док смо се возили кући вечерас, чули смо на радију вести које су нам још више улепшале дан. Организација јеизвела напад на амбасаду Израела у Вашингтону негде око 18.30 часова поподне. Ни један бољи дан у години нијемогао бити изабран за такву акцију, обзиром на то да већ месецима израелски тим плаћених убица напада нашељуде широм земље. Данас смо вратили 'дугове' - барем за сада. Ударили смо са тешким минобацачима док суизраелци одржавали коктел забаву за своје послушне слуге из америчког Сената и Конгреса. Одређен бројизраелских представника је дошао само за ту прилику, па је тамо било преко 300 људи у амбасади када их је 120mm минобацач почео засипати класичним и фосфорним гранатама (ове последње су за изазивање пожара). Напад


106

је трајао само две до три минуте, према извештају репортера, али је то било довољно да 40 пројектила погодиамбасаду, тако да је од ње остала само рушевина – и једва десетак преживелих! По мојој предпоставци морали смоимати барем два минобацача. То одговара ономе што ми је прошле недеље речено о захтевима за набавку новогоружја. Фасцинантни инцидент у целом прилогу, који су цензори некако пропустили да очисте, било је убиствогрупе туриста од стране страже из амбасаде. Током напада Израелац је истрчао из зграде са аутоматском пушком,док му је горела униформа. Приметио је групу туриста, све жене са малом децом, који су се случајно нашли прекопута амбасаде. Дерњајући и узвикујући нешто, пун мржње, на прљавом хебрејском, Жидов је отворио ватру нањих, убивши деветоро њих на лицу места и тешко ранио још троје. Тако се изгледа по њима поступа са шиксама игојима! Наравно, није био ухапшен од стране полиције, јер га је наводно штитио дипломатски имунитет. Нека,нека... ваш дан ускоро долази Жидови, вратићемо вам све за ове хиљаде година претварања наше крви у вашезлато! Морао бих да идем на спавање рано вечерас због сутрашњег дугог и напорног дана, али узбуђење збогнашег данашњег подухвата не да ми да заспим. Организација је поново демонстрирала како је минобацачнепроцењиво оружје за герилску борбу. Сада сам пуно оптимистичније настројен што се тиче нашег плана заЕванстон нуклеарну електрану, па ћу морати да се припремим за евентуалне препреке од стране нашег професорана Флориди.

Прошле суботе Хенри, ја и Ед Сандерс смо разговарали о мом плану да набавимо радиоактивни материјал заоперацију Еванстон, и уверили су ме да би минобацач боље обавио посао. Стога сам преправио 'пакет' тако даможе да се стави у минобацачки пројектил. Заменићемо фосфор са радиоактивним материјалом. Након штозаспемо мету са обичним пројектилима, испалићемо три модификована пројектила где је тело гранате снабдевенорадиоактивним материјалом. Овако имамо барем неколико предности пред првобитним планом. Прво, сигурнијеје, мање су шансе да неко од наших људи настрада, тако да ово неће бити самоубилачка акција. Друго,употребићемо десет пута већу количину материјала, па ће се распршити боље! Треће, пошто можемо да држимоматеријал на сигурном, тако људи неће бити изложени смртоносној дози зрачења. Оно што мене брине је, да лиможемо послати пројектиле унутар просторије са турбинама, уместо само на кров?! Зграда је тако масивнограђена, да не верујем да би гранате пробиле кров, чак ни са темпираним упаљачима. Ед Сандерс ме је уверио данакон што 120 mm минобацач буде намештен и стабилизован, може избацивати пројектиле са таквомпрецизношћу и ниском трајекторијом тако да ћемо имати велику могућност погодка зграде генератора која гледана обалу, где се налази један огроман прозор. Наоружан новим планом, кренуо сам на Флориду да поразговарамса нашим хемичарем Харисоном. Објаснио сам му да је његов посао да прокријумчари одговарајући радиоактивниматеријал, те да га после на сигуран начин угради у минобацачке пројектиле које бих му ја донео. Харисон је имао


107

приговор. Рекао је да се само понудио Организацији за снабдевање малим количинама радионуклеида и осталихматеријала које је иначе тешко набавити. Није хтео да буде укључен у саму акцију, а посебно је приговарао збогколичине материјала коју тражимо за акцију. Мало људи има приступ толикој количини радиоактивногматеријала, па се боји да ће га открити. Покушао сам да га уразумим. Објаснио сам му да ако сами будемопокушали да напунимо пројектиле без заштитне опреме коју он има, један или више наших људи ће сигурно битиизложен смртоносној дози зрачења. И рекао сам му да може сам да изабере радионуклеиде, или њиховумешавину, која ће бацити најмање сумње на њега, главно је да буду одговарајући за наш план. Једноставно јеодговорио: "Не долази у обзир, угрозио бих целу своју каријеру." - "Докторе Харисон," – одговорио сам – "мислимда не разумете какво је стање. Ми смо у рату, а ово је Револуција! Будућност опстанка наше Расе зависи од исходаовог рата! Као члан Организације дужни сте да своју одговорност за заједнички циљ ставите испред свих личнихствари. Ви сте предмет дисциплине ове Организације, а знате шта то значи." Харисон је побледео и одмах је почеомуцати, али наставио сам: "Ако одбијете мој захтев, спреман сам да Вас убијем на лицу места, одмах, сада и овде!"У ствари, нисам био наоружан, јер сам долетео комерцијалним летом, али Харисон то није знао. Понекад човекмора и да блефира. Прогутао је пар великих кнедли, уздахнуо, и рекао да ће набавити што више материјала будемогао. Пре него што сам отишао рекао сам др Харисону да ако мисли да ће га ова операција животно угрозити иликомпромитовати, ми га увек можемо повући у илегалу након што заврши свој део посла. Био је и даље врлонервозан и несретан, али мислим да нас неће издати. Организација је осигурала висок кредибилитет својихпретњи... ниједна не остаје празна! Да будемо сигурни, користићемо другог курира када дође време да одвеземомодификоване пројектиле на Флориду да се напуне и врате натраг. За то није потребно никакво техничко знање.Не волим да изигравам грубијана и претим људима, то је неприродна улога за мене, јер немам саосећања за људепопут Харисона, који мисле само на себе, и сигуран сам, да није пристао да сарађује, скочио бих на њега и задавиога голим рукама. Вероватно има доста људи који мисле да су паметни ако гледају само на себе и пуштају нас да миостали сами ризикујемо и радимо прљав посао. Мисле да ће профитирати са нама ако ми победимо, а неће ништаизгубити ако ми изгубимо! То су тзв. калкуланти – које највише, пореде издајника, презирем! Тако је било увећини ратова и револуција, али мислим да неће бити тако овај пут. Наш став је да они који само брину о својиминтересима у овим временима суђења нашој Раси не заслужују живот! Нека умру, јер ни не заслужују да живе кадастављају себе и своје личне интересе испред интереса опстанка своје сопствене Расе! Током овог рата сигурно сенећемо бринути о таквим калкулантима. Све више ће то бити питање – или си за нас у потпуности, или си противнас? Трећег неће бити!


108

Данас је 25. април. Опет натраг у Jew Yоrk барем на недељу дана. Неколико ствари се дешава којима требампосветити пажњу. Посао на Флориди би до мог повратка требао да буде решен, тако да ћу опет ићи у Чикаго, овогпута аутом. Жидови су почели да галаме због напада на њихову амбасаду. Придају много више пажње томе умедијима него што су давали нападу на Конгрес или зграду ФБИ-аја. Логично је, обзиром да Талмуд каже: "КоЖидова удари као да је ударио самог бога!" Гоји се овде не рачунају, ми смо ионако само стока за њих... чак и овикојих им понизно служе. Сваки дан на ТВ-у испирање мозгова је све горе и горе, са све више старе "добре"пропаганде типа "гасне коморе" која им је тако добро користила након 2. светског рата. Од џелата и финансијерасвих ратова – они се увек приказују као жртве! Сада опет чупају косу и своје зилуфе глуматајући: "Оххх, какопатимо! Како смо прогањани! Како сте могли допустити да нам се то догоди? Зар шест милиона нису били доста?"Која крајња невиност! Они су у тој пропаганди толико добри да скоро и ја могу да почнем јецати заједно са њима.Али, за "дивно" чудо, није било ни помена о хладнокрвном убиству оних деветоро туриста од стране израелскогстражара. Ах, па да, они су само белци, гоји, гентили, или стока! Стока је и онако само за клање, а они су ипакизабрани народ, миљеници њиховог бога (читај "богова"). Неочекивана корист дошла нам је због свађе измеђуцрнаца и њихових жидовских господара. "Случајно" је напад изведен баш три дана пре предвиђенихдемонстрација за једнакост, које је планирало Веће за Међуљудске Односе, где би белци (испраних мозгова) ицрнци у више градова требали заједно да позову Владу да сруши и посљедњу препреку међу расама како бицрнцима била осигурана "потпуна једнакост". Али прошлог четвртка, након што смо напали Израелце, главоње уВећу, наравно Жидови који стоје иза свега тога, одустали су од тога. Одлучили су да не могу себи приуштитидељење медијског кукумакања са црнцима док не заврше са искориштавањем догађаја у амбасади до краја.Неколико милитантнијих црначких вођа, који су провели време припремајући се за митинг, нису на то такогледали. Дуже време већ замерају Жидовима на начину на који манипулишу и искориштавају читав покрет за"једнакост", а ово је била последња кап која је прелила чашу! Дошло је до свађе, која је кулмунирала у суботу кадаје главни црнац, председник »Националног Удружења Већа за Међуљудске Односе« дао изјаву медијима у којој сеодриче својих жидовских господара. "Од сада," – рекао је – "Већа неће више признавати жидовску тврдњу остатусу мањине. Према њима ће се понашати као према белој већини, и више неће бити изузети из истрага икажњавања због "расизма". Тако вам је то жидови – храните пса да вас касније уједе! Међутим, пре него што сеснашао већ је био смењен, а на његово место је доведен послушнији црнац, али ствар је већ начета. На улицама суцрначке банде већ добиле инструкције, и јао оним припадницима самоизабраног племена који им допадну шака.Неколико их је већ умрло док су били "испитивани", и то само у последња два дана. С временом ће они опет ићиједни другима низ длаку, али дотле их је лепо гледати како се међусобно кољу.


109

Данас је 6. мај. Лепо је поновно бити код куће, барем и на неколико дана. Али Jew York je био занимљив! Tамо самвидeо више опреме него што сам икада замишљао да имамо на располагању. Једна од наших специјализованихлогистичких јединица има задатак да скупља разнолико оружје и војну опрему и да их складишти. Разлог мојепосете је био да видим какву све опрему имамо на располагању која ми може помоћи у дизајнирању и израдипосебних оружја и направа за саботажу, тако да могу да им дам инструкције за даљу набавку и потребанматеријал. На аеродрому ме је дочекала једна девојка која ме је одвезла до једне велетрговине у невероватнопрљавом индустријском подручју Квинса, поред Ист Ривера. Смеће, старе новине, празне боце и лименке лежесвуда унаоколо. Морали смо да заобилазимо паркиране аутомобиле на сред уског пута, све док нисмо дошли домалог блатњавог паркиралишта ограђеног жичаном оградом. Покуцала је на врата где је писало "само зазапослене", па смо убрзо ушли у прашњаво складиште препуно разних цеви. Упутила ме је према веселом младоммомку, старости око 25 година, носио је на себи неку прљаву кабаницу и држао нотес у руци. Представио се самокао Ричард и понудио ме кафом... захвалио сам се, али сам је и одбио јер ми се журило. Кренули смо старимтеретним лифтом до другог спрата зграде. Када смо изашли из њега – забезекнуо сам се! У огромној просторији,дугачкој око тридесетак метара, налазила се читава гомила свакојаког војног наоружања: аутоматских пушака М16и АК47, Хеклер Коховки, Узија, Инграма, бацача пламена, минобацача, и буквално на хиљаде сандука муниције,граната, експлозива, детонатора, упаљача и резервних делова. Посебно су ме одушевили пушкомитраљези ибаретови снајпери 12.7 mm са пасивном IC оптиком (за дејстовање по ноћи). Не знам како су све ово набавили идопримели овамо, али сам стварно био импресиониран. Као да сам се налазио у неком војном магацину. Чак суимали и израелске аутоматске пушке Галил, затим булпап аутоматске пушке Фамас са колиматорским нишаном.У углу просторије седела су четири мушкарца и једна жена. Радили су за столом под флоуресцентним светлима.Један мушкарац је брисао серијске бројеве са аутоматских пушака, које је узимао једну по једну са гомиле од око50 комада, док су други науљавали и поново састављали пушке, а затим их пажљиво паковали у велики бојлер сакојег је био скинут поклопац. Видео сам још десетак кутија са стране у којима су били бојлери. "Тако пакујемо ишаљемо сво наше оружје другим јединицама којима је оно потребно." – објаснио је Ричард. "Избришемо имсеријске бројеве тако да ФБИ теже проналази канале којима се снабдевамо, ако га уопште икад и пронађу. Кадабојлери оду одавде, нема начина да се опет повежу са нама. Лажне налепнице и етикете на картонским кутијама сукодиране и говоре нам шта се у њима заправо налази. Одавде из срца самог Jew Yorka шаљемо пошиљке широмземље." У чуђењу и са пријатним осмехом на лицу лутао сам кроз гомилу сандука са наоружањем. Пажњу су мипривукли огромни сандуци маслинасто зелене боје на којима је писало: "Минобацач, 120 mm, М-30, комплетан." аиспод тога, "бруто тежина 280 kg." - "Одакле вам ово?" – питао сам. Сетио сам се свог посла пре годину и по данакада сам морао да се мучим како бих поправио један стари минобацач. - "То нам је стигло прошле недеље из


110

војног магацина базе »Форт Дикс«. Људи из једне наше јединицие код Трентона подмитили су неког црнцазадуженог за конзервирање наоружања и опреме у тој војној бази, да за 10.000 долара украде један камион тих'ствари' и допреми га њима. Затим су их они довозили овамо комбијем по два комада у једној тури. Овде добијамоматеријал из више од десет војних база и магацина из целих САД. Погледај шта нам је стигло прошлог месеца извојног складишта Пикатини" – рекао је Ричард и открио праву правцату гомилу уредно послаганих предметаиспод цираде. Сагнуо сам се да боље видим о чему се ради. То су биле пластичне тубе око 70 cm дугачке и 10 cm упречнику. Свака од њих је садрћавала по један минобацачки пројектил. Мора да их је било барем 300 комада.Ричард је наставио: "Пре је већина тих ствари била извлачена из војних база од стране наших људи који раде привојсци, али у последње време смо прешли на подмићивање црнаћких официра и подофицира који нам стваридовозе камионом. Не добијамо баш увек оно што смо наручили, али битно је да наоружање пристиже редовно.Углавном глумимо да смо мафија која препродаје оружје. Наши људи у бази повезују нас са црнцима задуженимза складиштење и магацине. За довољно новца допремиће нам целу базу колико су халави на паре. Само морајудео тих зелембаћа које им дајемо да поделе са својом браћом на стражи. Ова тактика је веома ефикасна, јер јецрнцима много лакше да прокријумчаре оружје. Политичка полиција, као и војна полиција их не контролише каонас белце, а црнци већ имају организовану мрежу у свим базама за крађу и препродају гума, горива, и осталихствари за којима постоји потражња. Црно тржиште цвета, а свако ко има довољно новца може да набави све штопожели – чак и ручне ракетне бацаче! То допушта нашим људима у војсци да се посвете свом главном задатку, а тоје – регрутација других белаца унутар војске и изградња наше армије унутар њихове армије!"

Провео сам остатак дана у разгледању складишта. Када сам отишао, узео сам неколико десетина различитихтипова високоексплозивних упаљача, детонатора, и других тричарија са којима могу експериментисати. Штозначи да сам се морао вратити возом, јер би ме на аеродрому одмах наватали. Тренутна ситуација у војсци је мачса две оштрице! Са више од 40 % црнаца у армији и готово исто толико у другим владиним службама, морал,дисциплина и ефикасност су на ужасно ниском нивоу. То нам олакшава набавку оружја и регрутацију, посебномеђу белим официрима, који су јако незадовољни што се црнци протежирају на више положаје без адекватнеквалификације. Пентагон је свестан могућности избијања расног рата и све више црнаца се унапређује у вишечинове без икакве основе, или квалитета, осим тог што нису белци! Жидови из врха власти знају да ако уведуванредно стање и изведу војску на улице – морају да имају командни кадар под својом контролом. Више не верујубелим официрима чак ни својим масонским белим генералима. Све је више црнаца са генералским еполетама. Топредставља и велику опасност дугорочно гледано, јер доћи ће дан када ћемо морати да прочистимо и војску. Сатолико црнаца под оружјем и на командним местима – то ће ићи јако тешко! Сигурно је да ће бити крвопролића.


111

Док будемо чистили црнце и док будемо реорганизовали тајне службе, земља ће бити дословно без одбране.Ваљда тако мора бити, јер другачије неће моћи.

ПОГЛАВЉЕ 18

Данас је 23. април 2013. година. Ово ми је последња ноћ у Даласу. Овде сам већ две недеље, и планирао сам да севратим сутра у Вашингтон, али наредба је стигла у међувремену да уместо тога одем у Денвер. Чини ми се да ћутамо радити исто што и овде – подучавати нове чланове. Постао сам нека врста инструктора за техничка питања иексплозиве. Управо сам завршио са једним курсем из технологије и саботаже за осморо одабраних члановаОрганизације овде, а ово су први слободни сати које имам на располагању од када сам овде. Нашло се нештовремена да упишем који ред и у овај мој дневник.

Курс је трајао од осам сати ујутро до осам сати увече, са само неколико минута паузе за оброке. Научио сам овељуде скоро свему што сам знао. Почели смо прво са учењем како се израђују импровизовани детонатори, тајмери,упаљачи, и друге ствари. Затим смо прешли на структуру, особине и деловање тренутно доступних цивилнихнаправа, супстанци и хемикалија које се могу користити у разне сврхе, као на пример минерално ђубриво укомбинацији са нафтом. Сви полазници курса су научили да раставе и саставе сваки тип оружја које смопроучавали. Након тога смо хипотетички изучавали велики број циљева и разрадили планове за напад на њих.Узели смо у обзир резервоаре, нафтоводе, рафинерије, железничке пруге, аеродроме, авионе, електричнецентрале, аутопутеве, складишта, и разне типове машина, фабрика и производне опреме. Коначно, након тогаодабрали смо једну праву мету и уништили је – телефонску централу у Даласу. То је било јуче. Данас смо сесастали и расправљали о операцији у детаље. Заправо, све је кренуло одлично, моји ученици су сви прошлипрактични и завршни испит. Али ја сам ипак предузео све мере да не би дошло до грешке. Провели смо три пунадана припремајући се само за напад. Прво смо детаљно испитали једну нашу чланицу која је пре радила у зградицентрале као оператер. Дакле, оно што је од велике важности пре сваке акције је обавештајна припрема – а тозначи, прикупљање свих могућих информација о циљаној мети, било важних или неважних, до у детаље, јерпонекад и најбезначајнија информација може бити од круцијалног значаја. Описала нам је зграду, дајући намприближне положаје просторија. Захваљујући њој, направили смо грубу скицу, приказујући степениште, улаз за


112

особље, собу са обезбеђењем, и остале битне детаље. Затим смо припремили опрему. Одлучио сам да ћемо радијекористити прецизност него снагу у овој акцији, осим тога, нисмо имали довољну количину експлозива за јаку,разорну експлозију. Имали смо 150 метара намотаја детонирајућег кабла и нешто више од 5 килограма динамита.Поделио сам нашу осмочлану екипу на четири двочлане групе. Један човек у свакој групи је носио аутоматскупушку и он је био тзв. "човек за подршку", док је други носио експлозив. Три групе су биле задужене за контролнесобе, свака за свој спрат, и свака од тих група имала је намотај детонирајућег кабла, двадесет литара мешавинебензина и течног сапуна, и детонатор са тајмером. Четврта група је добила 5 килограма динамита и једну гранату,њихов циљ је био подрум. Синоћ око десет сати паркирали смо два аутомобила у мрачни део улице око 200 метараод циља. Сваких неколико минута по један камион телефонске компаније би прошао поред нас на раскрсници.Коначно је дошла наша прилика коју смо чекали, камион је стао на црвено светло, и није било других возила нипешака у близини. Изјурили смо колима напоље и препречили пут камиону, док су двојица наших отворила вратакамиона и уперила оружје у возача. Затим смо сва три возила одвезли у споредну улицу и преселили се у камионзаједно са свом опремом. То је трајало свега неколико минута, али нам је требало још око пола сата док смоизвукли потребне информације из возача камиона којег смо отели. Одговорио је на сва питања која су насинтересовала о згради и опреми, као и о осигурању и процедури. Пријатно смо се изненадили када смо сазнали дасе у згради током ноћи налази само један наоружани чувар који повезан директном линијом са оближњомполицијском станицом. Скинули смо возачеву униформу и његову кодирану легитимацију, која је потребна заотварање улаза за запослене. Ја сам био човек у тој униформи. Пратећи упутства која нам је дао возач, успео самда уђем у зграду док су остали били сакривени у камиону. Било је само питање тренутка док сам чувара разоружаои јавио осталима да уђу. Док су се наша четири тима разишла по згради, нашао сам прикладан орман у који самстрпао и закључао чувара његовим личним кључем. Од тог тренутка операција је трајала мање од пет минута. Тритима задужена за контролне собе обавили су посао брзо и ефикасно. Док је човек са пушком у сваком тиму држаона оку запослене који су се тамо нашли, други је радио у складу са својим задатком. Детонирајући кабел јеспроведен преко две-три електронске плоче на сваком спрату. Затим је један од наших људи узео канистерзапаљиве смесе и полио сву електронску опрему. Коначно, детонатор са тајмером је прикопчан за детонирајућикабел. Док су наши људи трчали степеницама да ми се придруће у приземљу, три заглушујуће експлозије сууздрмале читаву зграду. Нешто од малтера са плафона је пало и на моју главу. Тренутак касније је четврти тимдотрчао из подрума. Нисмо губили време већ смо одмах ушли у камион. Док смо излазили са паркиралишта,динамит је експлодирао у подруму, учинивши притом огромну рупу на фасади, тако да смо могли видети какопламен буквално гута све просторије и опрему у подруму. У локалним новинама прочитали смо да је десетакзапослених који су били у згради успели да побегну и спасу се од пожара – сви осим оног црног чувара којег сам


113

затворио у орман, он се угушио од дима. Иако смо детаљно уништили опрему у згради, телефонска компанија јенаговестила како очекује да ће већина телефонских линија бити опет у функцији за два до три дана, а комплетнуобнову телефонских услуга у граду очекују унутар две до три недеље. Та најава нас није изненадила. Знали смо дателефонска компанија може да доведе нову опрему и тимове специјалиста који ће брзо поправити штету коју смоучинили. Наш напад би имао правог смисла када би био координиран са масовним нападима на свимфронтовима. Систем то, наравно мисли, али не зна да је јучерашња операција била само чисто едукативнеприроде, обична вежба, па се припрема на најгоре. На готово свакој раскрсници сада се налазе тенкови, аполиција је поставила толико пунктoва на путевима тако да је кретање кроз град аутомобилом готово немогуће,или јако отежано уз бројна легитимисања. Да нема тога, ишао бих у Денвер вечерас уместо сутра.

Данас је 8. јун. Примио сам поруку од Кетрин. Дошла је заједно са кутијом опреме коју сам тражио да миОрганизација пошаље из нашег складишта код куће. Нисам видео поруку док нисам отворио кутију, тако да нисамбио у могућности да пошаљем одговор по куриру који је пошиљку донео. Она и остали раде по 70 до 80 сатинедељено у штампарији, и то углавном штампајући новац, али раде и велике количине пропагандног материјала.Сумња због хитности којом су пропагандни леци били тражени наговештава да ће почети нова кампања натериторији Вашингтона. Она и даље мисли да сам ја у Даласу, па се нада да ће бити послата као курир да предајош једну пошиљку новчаница у Далас како би ме видела. Срце ме боли што не могу више времена да будем сањом, макар да је видим само на неколико сати! Нема неке шансе да ћу бити послат натраг у Вашингтон јошнајмање три недеље. Ствари су постале доста напете овде. Наша Организација ту није баш јака, а ГлавнаРеволуционарна Команда је одредила 43 мете највећег приоритета у овом подручју – половина од тога су војниобјекти за које се морамо припремити да истовремено ударимо, чим наредба крене, веројатно почетком јуламесеца. Поред тога, овде нема готово никога са специјализованом обуком, па морам да им држим курсеве оосновним и елементарним стварима – укупно има 26 људи да обучим. Они ће бити одговорни за припрему иупотребу експлозивних направа потребних за мете у овом подручју. Срећом, имамо неколико бившихпрофесионалних војника који познају герилске тактике, тако да ћу своја предавања ограничити само на техничкидео, а тактику ћу препустити њима. Упркос сажетијем обиму посла овде, ипак ми иде спорије него када сам био уДаласу. Било је глупо одржавати обуку за 26 људи истовремено, па се из тог разлога састајем са шесторицом људиовде у Денверу, а једанаесторо у Боулдеру, малом градићу 40 километара северно одавде, и са деветеро на фармијужно одавде. Са свим групама се налазим сваки трећи дан, али им дајем доста посла за домаћи између састанака.У овом подручју нисмо предузимали готово никакве насилне акције против Система, и општа атмосфера је многоопуштенија него на Источној Обали. Нешто врло неугодно догодило се прошле недеље, што је показало да ће овде


114

борба ипак бити једнако брутална као и другде. Један наш члан, иначе грађевински радник, ухваћен је док јепокушавао да украде неколико штапина динамита са градилишта на ком је радио. Очигледно је честокријумчарио динамит током одмора у кутији за ручак, па се опустио и више није био на опрезу. Ухваћен јеприликом изненадног претреса. Чувар градилишта га је предао локалном шерифу, који је одмах претражио ињегову кућу и пронашао остатак динамита, нешто пушака и литературу Орагнизације. Шериф је одмах схватио даје налетео на нешто што би могло помоћи у његовој каријери. Када би успео да разбије Организацију у овомподручју, Систем би му био врло захвалан, а он је одувек маштао да ради у државној полицији, а не да труне каошериф у овој забити. Имао би велике шансе за унапређење, и то на високе положаје. Тако су шериф и његовизаменици почели да премлаћују нашег човека током многобројних саслушавања, покушавајући тако да га натерајуда ода имена осталих чланова Организације. Иако су га дивљачки пребили, он није хтео да сарађује са њима, апритом их је назвао расним издајницима и жидовским слугама. Тада су довели његову жену и почели да је тукупред његовим очима. Резултат је био тај да је наш човек, у очајању, зграбио пиштољ једног од шерифовихзаменика, и испалио само један хитац у шерифову главу... само секунду након тога, заменици су успели даодреагују и он је пао изрешетан у локву своје крви. Жена је предата ФБИ-ају и одведена у Вашингтон на додатно"испитивање". На сву срећу, она није знала ништа ни о Организацији ни о томе чиме се њен муж бавио, осим тогада је радио као грађевински радник и да је повремено ишао у лов са неким друштвом. Не би им могла одатиништа, чак и да је хтела јер ништа ни не зна, али не желим ни да помислим на тортуру кроз коју ће проћи. Иако јешерифова слава била краткотрајна, слична судбина је очекивала и његове заменике. Истог дана када је наш чланмучки убијен, један од шерифових заменика, управо онај који је први пуцао, појавио се на државној телевизији,дајући интервју у којем се хвалио како је у име закона, реда и једнакости задао ударац који ће бити опомена свим"расистима" који падну у његове руке. Ту се изгледа мало прерачунао, јер изгледа да није схватио са киме имапосла. Када је након емисије стигао кући, исте те вечери после интервјуа, пронашао је своју жену како лежи натепиху у дневном боравку у локви крви! Међутим, глава је недостајала – исту је пронашао касније у фрижидеру сановчаницом од једног долара у њеним устима, на којој је стојала следећа порука: "Овако пролази сви издајницисвоје Расе и слуге жидовског демонократског система који су се продали за паре!". Њега нисмо хтели одмах даубијемо, већ смо га пустили два дана да живи у своме очајању и непрекидном страху да и њега чека иста судбина.Након та два дана које смо му поклонили, његов патролни ауто је пронађен поред пута, поред знака Welcome to...(у преводу - добродошли у...). Његово тело је пронађено у близини аутомобила. Призор који су затекли агентиФБИ-аја био је стравичан! Исецкали смо га на комаде, поређали делове његовог тела на гомилу, а на врх те гомилесмо поставили његову одрубљену главу са извађеним језиком! Језик није пронађен, јер смо га бацили некој мачкикоја се ту затекла. Оставили смо и поруку: "Нема више жалости ни кајања, самилост је одавно изгубљена – наша


115

Раса се убија свакодневно, а они који раде за Систем и Жидове очекује иста судбина! За издајнике нема милости14/88! Слобода или смрт!" Страшна је ствар убити жену своје Расе, али упустили смо се у рат у којем стара правилавише не важе. У рату смо до смрти са Жидовима, који себе сматрају блиским коначној победи тако да сада можеконачно да скине своју маску и прети својим непријатељима као "стоци" каквима нас њихова религија и сматра(Гоји = Стока). Наша одмазда је била сурова, али праведна! То би требало да буде и упозорење онима који понизнослуже Жидовима, у најмању руку, ако прихвате жидовски став према нашим женама и нашој деци, онда не могуочекивати да ће њихове породице бити сигурне. Да нису дирали жену нашег члана Организације ми не бисмо нитакли жену заменика шерифа који је убио нашег саборца (обавештење читаоцу – неколико свезака књига којесадрже жидовску верску доктрину, која се звала "Јудаизам" и данас су очуване. Те књиге, "Талмуд" и "Тора"васпитавале су Жидове да све нежидове сматрају као стоку, а наше жене зову шиксама, што у преводу значи курве.Та реч шикса је изведена из хебрејске речи која истовремено значи и "одвратно" и "месо које није кошер" или"нечисто месо". Дакле, ми смо за њих били само месо и ништа више).

Дан је 21. јун. Вечерас су ме зауставили на полицијском пункту при уласку на аутопут, док сам се враћао изБоулдера. Прошао сам без проблема, само су ми проверили возачку дозволу, видели да сам Жидов, питали мекуда путујем, и на брзину прегледали аутомобил. Али блокада је направила колону дугу неколико километара, пасу сви возачи и путници били нервозни и бесни. Један од њих ми је рекао да је ово први пут да користе блокадупута у овом подручју. Блокада и неколико информација које сам покупио са вести преко радија у последњих пардана уверили су ме да Систем зна како се нешто велико спрема, али не зна шта! Надам се да неће појачатиосигурање овде како су то урадили на Источној Обали, јер ће нам то покварити планове. Са друге стране, то ћеовим глупим људима испраних мозгова барем показати шта значи брига Великог Брата о њима. Већина ретковиђа црнце или Жидове, па се и понашају као да рата нема. Очигледно мисле како су довољно далеко од стварикоје им кваре свакодневну рутину. Беже од свега што би их могло натерати да обуставе своју потрагу за личнимзадовољствима и крену у борбу да искорене рак који ће нас све уништити уколико га убрзо не одстранимо изнашег тела. Брине ме што још нисам чуо никакве новости о операцији Еванстон. Очекивао сам напад сваког данајош од прошле недеље. Дал' је Харисон опет правио неприлике, или је Главна Револуционарна Команда одлучилада одложи напад, можда до велике офанзиве следећег месеца?! Није било никаквих индикација за тако нешто, паје вероватније проблем у доктору Харисону који не може да набави тражени материјал, проклет да је! Када сампоново прорачунао вероватност погодка мете са домета који је предложио минобацачки тим пре него што самкренуо у Далас, одлучио сам да би било потребно да расподелимо радиоактивни материјал у пет пројектилауместо у само три. То нам даје вероватност од готово 90 % да ће барем један пројектил улетети кроз прозор у


116

просторију где се налазе генератори. Ако Харисон кочи ствар, зашто ми то нико није рекао? Ух, тако бих га садапосетио са честитком од 9 mm. Постајем забринут и због тога јер нисам примио никакве нове наредбе шта дарадим када овде завршим посао. Ако се ускоро не вратим у Вашингтон, бојим се да нећу стићи на времеодпочињања офанзиве. Велео бих да се вратим како бих био са Кетрин и осталима из моје Јединице када се стварибуду закувале следећег месеца. И не знам зашто не бих, јер ионако неће бити довољно времена да ме више игдепошаљу да подучавам нове регруте.

ПОГЛАВЉЕ 19

Данас је 27. мај 2013. година. Коначно су ми стигла нова наређења. Током велике летње офанзиве налазићу се уКалифорнији. Прво сам био јако несрећан што нећу бити у могућности да се вратим у Вашингтон, и будем саКетрин, али што више разматрам неке детаље које сам сазнао тек данас поподне – све сам више убеђен да ће сенајважније ствари одвијати управо следећих недеља на Западној Обали. Чини ми се да ћу бити у епицентруглавних догађања, и то ће најзад бити промена у односу на овај инструкторски посао који сам радио у последњевреме.

Главна Оперативна Команда у Денверу позвала је мене и мојих шесторо нових ученика на састанак данас. Нисмодобили прецизније инструкције већ су нам само рекли да се пакујемо, јер ћемо ићи у Лос Анђелес, дакле наЗападну Обалу. Остали иду исто на Западну Обалу, али у Сан Франциско (објашњење читаоцу – некада је наЗападној Обали Северне Америке постојао град по имену Сан Франциско у којем су под утицајем жидовскихмедија створене разне изопачене и ненормалне комуне хомосексуалаца, наркомана и других девијантних група.Чак су се венчавали мушкарци са мушкарцима и жене са женама. Пошто је град имао експерименталнуаутономију у доношењу оваквих либералних закона, било је чак дозвољено и усвајање деце од странехомосексуалних парова. Због своје изопачености многи су овај град доживљавали као Содому и Гомору из старихрелигијских жидовских књига. Педерастија је била чак устоличена и међу хришћанским клером, а град је постаопознат изнад свега по жидовским продуцентима порнографских филмова у којима су међусобно копулиралицрнци са белим девојкама, а пред камерама је упражњаван чак и секс са животињама – то се по тадашњимлиберално демократским дегенерицима све сматрало нормалним појавама и правом личног избора сваког


117

појединца или грађанина). Против ове одлуке Оперативне Команде одмах сам изразио лично неслагање: "Сви овиљуди тренирани су за нападе на циљеве у овом подручју, и обучавани су као тимови, дакле да раде у пару подвојица. Нема смисла да их растављате и шаљете неке у Калифорнију, ако ће овде бити много ефикаснији, јер суодавде и већ познају терен. Ако буду послати тамо, читав наш програм за ово подручје ће бити угрожен." Двојицакоманданата локалног огранка Организације су ме на састанку уверила да ова одлука није донесена олако и бездоброг промишљања, те да су свесни мојих примедби, али су исто тако напоменули да су много важније ствари упитању. На крају сам их натерао да одају како им је то стигла хитна наредба из Главне Револуционарне Командеда се колико је год могуће наших сабораца, како регрута тако и већ прекаљених герилаца, пошаље на ЗападнуОбалу истог момента! Одговорили су ми да су и друге теренске команде широм земље примиле исто наређење и дасе нешто велико спрема у Калифорнији, а наређења се морају извршавати без поговора! Нису хтели више ништада ми кажу, али мислим да ни они нису више од овог ни знали. На темељу неких појединости закључио сам да ћествари највероватније стартовати идуће недеље. Успео сам једино да издејствујем да Алберт Масон, који је требаода иде у Сан Франциско, чије је присуство овде пресудно за успех свих наших акција у овом подручју, будезамењен, а он сам остане овде. То је било веома важно, јер је човек био веома интелигентан, талентован и вешторганизатор, стратег и изнад свега поседовао је неку неустрашиву харизму која је другима уливала самопоуздањеи храброст. Али чак сам и то једва успео. Инсистирао сам на томе да ми кажу који су то критеријуми одређивалиодабир људи за премештање на Западну Обалу. Изгледа да су, осим у мом случају, то била два критеријума:претходно војно искуство у пешадијским борбама у урбаним местима и стрељаштво – као да ће им више требатиснајперисти и људи на барикадама него саботери и стручњаци за експлозив. Алберт је био оцењен као најбољи устрељаштву док је био у војсци, а провео је три године као подофицир у борбама на Блиском Истоку (обавештењечитаоцу: Тарнер говори о тзв. Заливском рату који је био готов 20-так година пре избијања револуције, али јеодиграо веома важну улогу као подлога за касније успехе у борби Организације против оружаних снага Система,јер су многи ветерани који су учествовали у том рату постали инструктори Организације). Он је уједно био и мојнајбољи ученик. Једини је човек са којим сам проводио време причајући о новој војној опреми коју морамо данабавимо из војних магацина. Он је уједно и једини који ће бити у стању да користи нови М-58 ласерски трагач, например, и једини који може да научи наше минобацачке тимове како да га користе. Он је и једини овде којег самнаучио основама електронике тако да може сам да састави детонатор на даљинско управљање – који ће битинужан реквизит за рушења мрежа аутопутева и пруга на овом подручју. Тек када сам им све ово предочио,одобрили су да Алберт остане овде.


118

Мој је утисак да је све што је планирано у овом региону и даље актуално и веома важно, јер ако Организацијапланира офанзиву ширих размера у Калифорнији, војска ће сигурно покушати да шаље појачање и логистикупреко мрежа аутопутева и железничких пруга, јер су тенкови спори ако се не вуку на теретним камионима, илиако се не поставе у отворене вагоне. Значи, офанзива ће тешко успети ако не пресечемо Америку по средини итако одвојимо Источну од Западне Обале. Наравно, најваћније ствари ће се догађати на Западној Обали, али то незначи да акције саботажа виталних саобраћајница у унутрашњости Америке неће одиграти никакву улогу.Тренутно удвостручујемо број наших људи на подручју Западне Обале у последње време, али то чинимо тако дабарем већина планираних операција на осталим подручјима може да се настави и са мање људи. Па, имамо само48 часова да се превеземо више од 2.000 километара, и не знамо колико ћемо уопште полицијских и војнихблокада морати да прођемо. Остали ће доћи за два сата да ме покупе, а онда ће ми требати барем још четири сатада спакујем сву потребну опрему у ауто како не би била откривена ако нас буду претраживали. Мислим да ћу садамало да прилегнем и одремам, јер сам јако уморан.

Дан је 1. јун. Ствари су се захуктале! Стигли смо јуче, око један сат ујутро, након пута од 2.000 пређенихкилометара, и то аутом, којег не желим да се присећам. Кичма ме је убила, јер су седишта аута била толиконеудобна, а и није свеједно када знате да седите испод аутоматске пушке и сандуку који је пун ручних бомби. Ониоквири (добоши) за пушкомитраљез су ме толико нажуљали да сам тражио да станемо на пар минута и баремпротеглимо ноге, или обавимо неку од физиолошких потреба. Остали су одмах респоређени у своје нове јединице,а ја за сада остајем у Оперативној Команди Лос Анђелеса, која је смештена у једном малом месташцу по имену»Канога Парк«, око 40 километара северозападно од самог града. Видљиво је да је Организација овде много јачанего било где другде, већ из саме чињенице да на подручју Лос Анђелеса имамо чак осам локалних ТеренскихКоманди, док у већини осталих градова широм земље имамо само по једну, или максимално две. То би значило дау овом подручју имамо најмање између 500 и 700 добро наоружаних и обучених бораца који су у сваком тренуткуспремни за борбу. Оваква бројност јачине једног батаљона подразумева и логистику, као и команде по четама којечине оне претходно споменуте теренске команде. Ја сам покушавао да се одморим од пута од како сам дошао, алиовде изгледа нико не спава?! У Оперативној Команди је као у кошници! Курири стално долазе и одлазе, а састанцисе стално одржавају. Нисам ока склопио од како сам стигао, ако... одморићу се кад умрем. Коначно сам добиобарем делимичан извештај о целокупном стању на терену. Истовремени напад на преко 600 војних и цивилнихмета широм земље одређен је за следећи понедељак. На жалост, један наш саборац из друге Јединице са ИсточнеОбале, ухваћен је од стране полиције у среду, неколико сати пре нашег доласка. Чини ми се да се ради ослучајности. Заустављен је на путу приликом рутинске контроле, а полицајци су одмах постали сумњичави чим су


119

видели да има истетовиран тзв. "Келтски крст" на својој подлактици. Пошто се радило о члану Организације урангу вође групе, а не припаднику »Реда«, он није био припремљен, нити је положио заклетву да ће извршитисамоубиство ако буде ухваћен! Главни проблем је сада тај да не би под мучењем открио довољно података давласти сазнају како се велики напад припрема за понедељак. Под мукама ће вероватно све признати, а тада ће,иако власти неће знати које су тачне мете на удару, појачати осигурање свугде где би по њиховим проценама дотога могло да дође. Револуционарна Команда Лос Анђелеса има само две могућности: да, на жалост, ликвидиранашег човека пре него што власти започну са испитивањем, или да промени термин за почетак велике офанзиве.Последња опција је готово незамислива, јер је превише ствари већ пажљиво испланирано и синхронизовано заследећи понедељак, а одгађање би онда могло значити само прави хаос и на крају неуспех читаве операције, што јенедопустиво! Зато је јуче одлучено да се крене са првом опцијом. Али и то представља велик проблем – не можемода ућуткамо нашег човека у Лос Анђелесу без ризика да не разоткријемо једног од наших највреднијихобавештајаца, специјалног агента ФБИ-аја, који је дуги низ година у нашем обавештајном одељењу Организације.То је због тога јер се наш човек чува на локацији која би требала бити посебна тајна. Ако нападнемо то место,имаће само пет до шест људи на које могу да посумњају да су нам одали информацију. Уобичајена процедура је дапрво обаве рутинско испитивање са свима који су знали за ту информацију, а потом сумњиве ставе наполиграфско тестирање. Пошто их је мало, свега пет, или шест – то ће учинити одмах! Ако наш обевештајац будеимало сумњив на том тестирању, послаће га у Вашингтон на детаљно испитивање од стране израелских стручњаказа мучење. А то је оно што несмемо да допустимо да се деси! Занимљива ствар у целој овој ситуацији – која једржала Револуционарну Команду у неодлучности – јесте та, да ФБИ држи затвореника овде, уместо да га одмахпребаце за Вашингтон чим су открили да има везе са Организацијом. Нико не зна тачно зашто је тако, чак ни нашчовек у ФБИ-ају. Можда се само ради о некаквој неорганизованости у њиховим редовима, или можда доводеизралески тим за испитивање из Вашингтона овамо, супротно уобичајеној рутини. Како год било,Револуционарна Команда је одлучила да мало причека са атентатом и види шта ће се догодити. Ако у нареднихнеколико сати наш човек не буде пребачен у Вашингтон ради испитивања, проблем ће бити лако решен, јер свакаинформација коју Систем касније извуче из њега доћи ће прекасно да би утицала на наше планове за понедељак.Ако буду чекали са његовим испитивањем за после понедељка – онда им је то касно за било шта да одреагују! Алиако премештај или испитивање буду неизбежни пре недеље поподне, спремни смо да нападнемо тајни затворФБИ-аја, чак и под ризиком губитка нашег човека из ФБИ-аја, јер су сувише велики улози у "игри". Што се менетиче, ја још немам појма зашто сам овде и шта су моји конкретни задаци, а кога год сам питао од ових уОперативној Команди Лос Анђелеса, сви само слежу раменима, кажу да не знају ни они, али да тренутно код њихимам статус саветника?! Рекли су ми да чекам даља наређења из Главног Штаба Револуционране Команде. Па,...


120

добро, шта да се ради. Изгледа да нас ипак чека велики испит. Скоро ми је невероватно да Организација спремасвеопшти напад на Систем за два дана. Укупан број људи које можемо да ставимо у акцију, не може да буде већиод 1.500, упркос великим напорима последњих неколико месеци. Све у свему, укључујући логистику, женскоболничко особље (биће и много рањених на нашој страни), и обавештајце, наша бројчана снага сигурно непрелази 5.000 људи, и мислим да је само 1/3 њих сада овде сконцентрисана у Калифорнији. Чини се нереално, каода комарац покушава да убије слона. Наравно, нико не очекује да ће се Систем урушити у понедељак. Када би се тодогодило, не бисмо знали како да се снађемо у новонасталој ситуацијом, јер је Организација и даље бројчанопремала да преузме вођење земље и изградњу новог америчког друштва. Требаће нам инфраструктура барем стопута већа од оне коју имамо сада да бисмо се могли прихватити и тог посла. Међутим, верујем да ће нам прићи умеђувремену и велики број људи који су за сада само наши прикривени симпатизери. Ми ћемо у понедељакпреместити овај сукоб на један виши ниво и наставити тако да растемо под новим околностима које су намнаметнуте. Опасност у томе да стално не интензивирамо сукобе лежи у томе да ће Систем пронаћи нову равнотежуи тактику на коју ће се јавност брзо привикнути, а ми опет гурнути на маргину. Једини начин да се осигура сталандоток регрута јесте да се довољан део јавности држи перманентно у сталној напетости и ишчекивању, да будубарем на пола уверени да Систем није довољно јак и ефикасан да нас избрише, да смо ми нова и незаустављивасила која ће убрзо преузети власт у своје руке, да ће их све то пре или касније увући у овај рат – иначе ће тибезвредни гадови кренути лакшим путем чекања и гледања шта ће се даље дешавати. Амерички народ је већдоказао да може бесрамно да наставља потрагу за својим личним задовољствима и забавом, чак и под овимнезамисливим околностима – у овом рату који је једини гарант спаса, опстанка и будућности наше Расе! У њиховојнеодлучности, страху и себичности лежи највећи разлог њихове пасивности!

Осим тога, политичка полиција све јаче стеже обруч. С временом ће успети да продру унутар Организације и данас униште ако им дамо времена. Постаје све теже за нас да не будемо откривени. Ускоро треба да се уведе онајинтерни систем микрочипованих личних докумената који смо успели за кратко да онеспособимо пре више одгодину дана, али овог пута дупло опаснији него претходни. Не знам како ћемо опстати ако то постане стварност.Када погледам уназад последње две године, невероватно је како смо уопште успели да преживимо до сада.Небројено пута на памет ми је падала мисао како нећемо издржати ни више од месец дана. Разлог зашто смоуспели оволико да се одржимо је тај што је систем корумпиран и сви само јуре новац – идеали скоро да никогавише не интересују: сенатори, конгресмени, политичари, сви су они одавно напустили своје идеале (ако су ихуопште и имали) и гледају само како што више новца да извуку из овог народа који није ништа до гомила крдаљудске стоке испрограмирана од стране жидовске телевизије! Направили су неке велике грешке и нису успели да


121

нас сасеку док смо још били у заметку. Корен наше Организације је сада "дубоко под земљом" (у илегали) а она јенаучила да опстане упркос свему. Радимо доста ствари које су апсолутно виталне за наш опстанак, а о којиманисмо готово уопште размишљали у посљедње две године. На пример, наша метода проверавања нових регрута –нема шансе да бисмо опстали оволико дуго без тога, и нисмо је развили док нисмо стварно били приморани на то(ФБИ се све више трудио да у Организацију инфилтрира своје агенте). Што би било да доктор Кларк није развионову методу проверавања потенцијалних чланова, не знам ни сам, али могу да претпоставим. Ту је и питањелажних идентитета. Нисмо имали појма како да се носимо са тим проблемом када смо тек отишли у илегалу. Садаимамо већи број специјализованих јединица које раде само на изради лаћних идентитета за наше борце. То су садаправи професионалци, али свој занат учили на брзину. А тек новац, који је то проблем био у почетку! Једва да смотек имали нешто ситниша, и то је битно утицало на нашу покретљивост и снабдевање оружјем и другомпотребном опремом. Колико знам, нико у Организацији није озбиљно размишљао о проблему финансирањапокрета док то није постало озбиљан проблем. Тада смо прибегли нужном методу фалсификовања како биобезбедили средства за даљу егзистенцију и активности Организације. Било је судбоносно што имамо уОрганизацији некога са тим знањем, али ипак смо још требали да успоставимо мрежу за дистрибуцију како билажан новац опрали након што га одштампамо. Имати спремну залиху готовине, бити у могућности да купимо свешта год нам је потребно, уместо да отимамо као у ранијим данима, много нам је олакшало живот! Дало нам је већупокретљивост и већу сигурност. Имали смо и подоста среће до сада, и нема сумње да је Галвна РеволуционарнаКоманда водила "посао" одлично. Имали смо људе за добро планирање, добру стратегију, али поврх свегапоказали смо способност суочавања са новим изазовима и прилагођавање истима. Постали смо флексибилни.Мислим да је историја Организације доказала да нико не може да направи фиксни план за Револуцију и да га сеслепо држи. Будућност је увек непредвидива и фиксни планови не постоје. Нико не може да буде 100% сигуранкако ће се догађаји у будућности даље развијати. Потпуно неочекиване ствари се увек догађају, ствари које ниједан планер, колико год добар био, не може да предвиди. Зато како би био успешан, револуционар мора увек дабуде спреман да се прилагоди новим околностима и да сваку ситуацију преокрене у своју корист. Ми смо, за сада, утоме увек били успешни, али ипак сам прилично несигуран у ствари које ће се дешавати од следеће недеље.Сигуран сам само да ћемо уздрмати те издајничке гадове и слуге жидовске. Срушићемо економију земље ако самопола ствари које планирамо буду реализоване. Економију земље морамо да уништимо, јер се сва моћ жидованаслања на њу! Поред медија, војске и полиције, "припадници изабраног народа" користе овај економски системза економско подјармљивање наших људи, јер готови сви главни акционари свих водећих компанија су Жидови.Поред Банке Федералних Резерви, они манипулишу целокупним банкарским сектором и берзом! То буквалнозначи да сви људи раде за Жидове, било директно или индиректно! Такође натераћемо Систем на тоталну


122

мобилизацију, која ће резултирати психолошким шоком за јавност. Али шта даље? Шта са следећим месецимакоји долазе након тога? Улажемо све што имамо у офанзиву следеће недеље, и нема шансе да моћемо да одржимотакав ниво активности више од неколико дана. Претанки смо на свим линијама. Али ипак ми мој инстинкт говорида Организација овај пут не делује непромишљено, већ да има барем неколико варијанти за даљи развојситуације. Не вршимо један, последњи очајнички напор да срушимо Систем, већ се иза овога ваља сигурно нештовелико! Барем се надам. Ако кренемо у свеопшти напад, па се будемо морали повући, психолошки ефекат бићеједнако смртоносан за нас колико ће бити од помоћи за Систем. Зато верујем да Главна Револуционарна Командаима неки скривени адут у рукаву за који ја не знам. Сигуран сам да је висока концентрација наших људи уКалифорнији поуздан знак тога, али још ми је све нејасно. Они горе вероватно држе конце у својим рукама веомачврсто.

ПОГЛАВЉЕ 20

Данас је 6. јул. 2013. Чини ми се да ћу бити овде до јутра, па могу који сат да издвојим за писање о догађајимапоследњих дана. Ово је једно право снобовско место – пентхаус апартман из којег пуца поглед на цео Лос Анђелес– зато га и користимо као командни центар, али луксуз је невероватан: сатенски и свилени чаршави, позлаћенаWC шоља, скупоцене тапете, скупоцено пиће у свакој соби, велике уоквирене порнографске фотографије назидовима. Апартман је некада припадао Џерију Сигелбауму, синдикалном агенту порнографске филмскепродукције, и главном актеру тих одвратних и прљавих фотографија на зиду. Изгледа да преферира беле девојке,и то плавуше, иако му је на једној слици партнерка црнкиња, а на другој неки момак. Који представник "радника"је он био! Надам се само да ће га неко избацити што пре из ходника, нема климатизације још од понедељка, ипочео је већ гадно да заудара, јер се на овој температури лешеви још брже распадају. Овај велики град сасвимдругачије изгледа у односу на последњи пут када сам имао овакав поглед у ноћи. Сва силина светла која јеобасјавала главне улице – нестала је! Уместо тога, свеопшта тама која се надвила над градом прекинута је самостотинама пожара који су разбацани широм града. Знам да доле пролазе вероватно на хиљаде возила, али свивозе без упаљених светала, како не би пуцали на њих. Последња четири дана чује се непрестано завијање сиренаполиције и осталих интервентних служби, помешаних са буком пуцњаве и експлозија, као и типичним звукомелисе хеликоптера који круже над градом. Вечерас се чује само пуцњава, и то не пуно. Чини се да је битка ушла у


123

одлучујућу фазу. У два сата ујутро у понедељак више од 60 наших борбених јединица симултано је ударило нациљеве у целом подручју Лос Анђелеса, док су стотине других јединица напале циљеве широм земље, од Канаде насеверу до Мексика на југу, и од источне до западне обале. Још нисам сазнао шта смо постигли на другим местима,јер је Систем ставио тоталну цензуру на све медије – односно оне које нисмо ми већ заузели – а ја нисам имаоприлике да разговарам са неким од наших људи који су били у контакту са Главном Револуционарном Командом.Овде у Лос Анђелесу имали смо запањујуће добар успех.

Наш први напад уништио је снабдевање водом и електричном енергијом у подручју града, онеспособио главни иостале помоћне аеродроме, и блокирао главне саобраћајнице. Онеспособили смо и телефонску мрежу, а после тогадигли смо у ваздух сва складишта горива војске (да не би могли да се користе тенковима и оклопним возилима).Подручје луке ова четири дана је све време у пламену. Заузели смо и 15 полицијских станица. Углавном смо имодузели оружје, уништили комуникациону опрему и возила која нису била у патроли, нешто од њих смозапленили да се њима користимо, и онда изашли. Неки од наших људи су и даље остали у полицијским зградамаи користе их сада као командна места. Мање више, њих је лако препознати – испред свих тих полицијских станицаунаоколо леже разбацана тела црних полицајаца. Прво су полицајци и ватрогасци "трчкарали" наоколо попуткокошки без глава – сирене и ротациона светла свуда – баш онако како су их Жидови програмирали од малена...сваки клинац је хтео да постане полицајац или ватрогасац (пошто нису могли да постану атронаути или пилоти –све је то утицај пропаганде жидовских филмова на њихове атрофиране мозгове из свејуда-Холивуда). Допонедељка поподне, све комуникације су биле уништене и пожара је било толико да су полицајци и ватрогасциморали да бирају где ће да се појаве. У многим подручјима наши тимови могли су готово без ометања да обаве својпосао. Сада, наравно, већина полицијских и возила других служби остала су без горива и уопштее се не померају.Већина белих полицајаца је или дезертирала, а један део оних који нису били много затровани од стране жидовскепропаганде нам се чак и прикључио. Црни полицајци се још увек мотају по граду, а и они који још имају гориваизгледа да неће још дуго – наше екипе на барикадама их заустављају, а уколико ови одбију да стану, на сценуступају ручни ракетни бацачи или пушкомитраљези! Кључна ствар у неутралисању полиције и свега осталог, штосе тога тиче – био је наш рад унутар војске. Било је очигледно свакоме већ у понедељак поподне да се нешто важнодогађа унутар војног естаблишмента. Прво, осим јединица и тенкова који су чували разна постројења, као што суТВ одашиљачи, и остало, ни једна војна јединица није упућена да дејствује против нас! Друга ствар, су били знациоружаног сукоба унутар војних база у овом подручју. Већина црних војника се ујутро у својим креветима"пробудила" мртва! Могли смо да видимо и чујемо војне авионе како прелећу град, али нису нас нападали, баремне директно. Бомбардовали су складишта и магацине Националне Гарде државе Калифорније како би нас


124

онемогућили да их се дочепамо. Ти авиони су очигледно били из базе »Ел Торо« јужно одавде. Вероватно серадило о групици црних пилота који су слушали и даље наређења из Пентагона. Касније смо видели неколиковаздушних двобоја на небу и чули да је војна база »Пендлтон«, око 130 километара одавде нападнута од странебомбардера који су полетели са војног аеродрома »Едвардс«. Све у свему, врло конфузан сценарио за све нас. Алиу понедељак увече, игром случаја налетео сам на Хенрија, од свих људи, и он ми је објаснио онај део који сеодносио на ситуацију у војсци. Добри стари Хенри, како ми је било драго да га видим! Срели смо се у згради једнерадио станице, где сам помагао нашем тиму да је поново оспособи након што смо је заузели. То је, између осталог,оно што сам радио последња четири дана – поправљао одашиљаче, намештао фреквенције, и импровизовао саопремом коју сам имао на располагању. Сада имамо једну ФМ и две АМ радио станице које захваљујући дизел-генераторима електричне енергије поново имају струје! Читав град је остао без ел. енергије када смо миниралиглавну централу и неколико важнијих трафо станица. Ово је веома важно за Организацију и нашу Револуцију, јерсу људи збуњени, знају да на улицама влада тренутни хаос и сви слушају радио на батерије док седезабарикидирани у својим кућама. Најзад, почели смо да емитујемо и наш програм преко првог Револуционарноградија! У сва три случаја ишчупали смо каблове из студија и инсталирали тимове директно на местима где сеналазе одашиљачи. Одатле и емитујемо програм. Хенри се довезао до радио станице војним џипом, носећи војнууниформу америчке војске са чином пуковника и у пратњи три војника који су били наоружани аутоматскимпушкама и противтенковским ручним ракетним бацачима. Са собом је носио проглас који је требао да будеемитован путем радио станице. Тај проглас је првенствено био намењен војном особљу. Чим сам завршио сапослом око микрофона и остале опреме, Хенри и ја изашли смо да попричамо док се његова порука не усними нахард диск рачунара радио станице. Порука се састојала од наређења свим белцима који се налазе упрофесионалној војној служби да се одмах ставе под команду Главне Револуционарне Команде, заједно саупозорењем свима који се о ово наређење оглуше – они ће бити сматрани расним издајницима и у складу са тимтако ће бити и третирани! Проглас је добро израђен, и сигуран сам да је имао јак утицај и на војне и на цивилнеслушаоце радија. Изгледа да се Хенри налазио на челу читаве акције превођења војног особља под заставуРеволуције, јер је већ зарадио и чин пуковника наше нове војске. Прича коју ми је испричао је подужа, али, ја ћу јеовде у мом дневнику изнети само у кратким цртама: Почели смо да регрутујемо људе унутар војске на дваразличита нивоа још од када је Организација створена. На нижем нивоу деловали смо полуотворено још, као шторекох од почетка оснивања Организације, и потајно након тога када смо били приморани да одемо у илегалу. То јеподразумевало ширење наше пропаганде међу професионалним војницима, углавном појединачно, илииндивидуално. Приметили смо у почетку да је велики број нижих чинова био веома наклоњен нашимпрокламованим циљевима о стварању новог и праведнијег друштва изграђеног на темељима националне слободе


125

и социјалне правде – а пошто ни једно ни друго (национална слобода и социјална правда) не могу да се остваресве док постоји овај жидократски Систем, он мора бити срушен, уништен заједно са онима који су га оваквим истворили – Жидовима! Доста су они сисали крв богатећи се на зноју наших људи, уз то радећи све време науништењу наше Расе кроз расно мешање. Ако САД имају данас 40% небелог становништва, за 20 до 30 година овастопа ће достићи читавих 60%, а за 100-нак година, ако се овако настави – наша Раса би у потпуности ишчезла!Економија у држава могу бити уништене, али уништење Расе је вечно – стога смо прогласили расно мешањегеноцидом против наше Расе, указали смо на кривца и спроводиоца ове геноцидне политике (Жидове), али нисмозаборавили ни оне скутоноше и жидовске подрепаше – издајнике своје сопствене Расе који седе на свим важнијимместима у Конгресу, Сенату, Пентагону, Вол Стриту, Менхетну, Вашингтону – њих због расног издајства чекасмртна казна, јер самилост је за њих изгубљена! Без њих, жидовски Систем не би могао да функционише. Стога суони још гори од Жидова! Већина професионалних војника и подофицира је са овим већ раније било упознато, исвојевољно се ставило на располагање Организацији. Највећи проблем су били они који су веровали у мулти-расно друштво, једнакост међу расама, или чак у будалаштину да Расе не постоје, већ да су црнци само белци другебоје коже?! То је изгледа била последица вишедеценијског испирања мозга од стране телевизије и других медијакоји се налазе под жидовском контролом. Хенри ми је испричао такође, да смо регрутовање вршили и на вишимнивоима, наравно у највећој тајности. Стратегија Главне Револуционарне Команде темељила се на придобијањудовољног броја високо позиционираних војних старешина, а у понедељак смо почели да користимо и тај скривениадут – због тога војне снаге нису биле искориштене да интервенишу против нас, и зашто неке војне јединицепуцају једне на другу последња четири дана. Овај сукоб унутар војске почео је између јединица под командомнаших симпатизера са једне стране и оних оданих Систему (који су на жалост у већини) са друге стране. Другиаспект сукоба засенио је овај први – војници црнци против војника белаца. Војне јединице под заповедништвомнаших официра почеле су да разоружавају црначке војнике чим смо у понедељак кренули у напад. Разлог који сукористили био је тај да су црни милитанти, познатији као »Црни Пантери« започели побуну у другим јединицамате да су добили наређење из Пентагона да разоружају све црнце како би спречили ширење побуне. У већем бројуслучајева су и војници белци прогутали ову причу и није им требало два пута говорити да упере своје пушке уцрнце у њиховим јединицама. Они, којих је било мало, и који су због својих либерално-дегенеративнихпредиспозиција оклевали, били су на лицу места стрељани. Један број њих је био из расно мешаних бракова, паиако су били споља бељи, у срцу су били црни, а у глави им је изгледа владала промаја између ушију. Такви су чаки опаснији од самих црнаца, јер ово је рат у којем је наша униформа боја наше коже, а ови су изгледа у нашојуниформи, али на супротној страни. Мелези, мулати,... монгрили! У другим јединицама наши људи су једноставнопочели да пуцају на све црнце које су видели у униформи и затим пребегли у јединице под контролом наших


126

симпатизера. Црнци су реаговали тако да је прича о црначкој побуни постала стварна. Чак и у оним јединицамакоје су под командом официра лојалних Систему, избиле су борбе између црнаца и белаца. Сваки рат је прљав исуров, зато ако желим да победимо – и ми морамо бити лукави и сурови! Ова дезинформација је зато била употпуности оправдана. А пошто су неке од тих јединица готово пола црначке, а пола белачке – борбе су билекрваве и дуготрајне. Победили су они који су били: лукавији, храбрији, вештији, суровији ...и наравно бољеобучени и наоружани. Резултат је био такав, да су јединице под командом наших симпатизера у почетку ималесвега око 5% снаге противника који је битно био ослабљен интерним сукобима црнаца и белаца, а сада им свевише расте број људства. Наше радио вести, саопштења и прогласи су увелико допринели томе, тако да несмемоникада подценити или занемарити моћ масовних медија! Наравно, и ту смо се служили дезинформацијама где јебило потребно, преувеличавали смо своју снагу, износили саопштења о масовном покољу белих војника од странењихових дојучерашњих пријатеља црнаца – и, наравно давали упутства белом особљу које жели да нам сепридружи како да то учини. А да их уверимо, и уједно држимо црнчуге у страху и неизвесности, чак смо на другојфреквенцији емитовали лажни позив за Црначку Револуцију, говорећи црнцима да пуцају на беле официре ивојнике пре него што их ови разоружају. Ово можда јесте било подло, али и ефикасно! Морамо једном за свагда даутувимо у наше главе да циљ оправдава средство, а да онај који брани постојање своје Расе не може да почини ниједан злочин који би био за осуду – јер први закон природе каже: самоодржање по сваку цену! Војне јединице уцелом овом подручју које су нам се стварно супротставиле биле су једино јединице ратног ваздухопловства у »ЕлТору«. Командант те авио базе је неки црначки генерал који је своје генералске еполете зарадио верно служећиовом жидовском Систему. Они су нападали војне јединице за које су веровали да су нам приступиле. Али, премаХенријевим подацима, направили су једнаку штету како нашим јединицима тако и својим. Претходно субомбардовали магацине и складишта Националне Гарде Калифорније која је одбила да нам стави сво наоружањеи муницију коју су чували на располагање. Пошто су наши борци саботирали њихове везе са другим јединицамаверним жидократском Систему (индукторске телефонске везе, радио и сателитске предајнике, подземне интернетоптичке каблове и тсл.) грешком су их бомбардовали мислећи да су ови на нашој страни. Хенри ми је објаснио даОрганизација није успела да регрутује довољан број људи у Националној Гарди, па зато нисмо могли ни рачунатина њихове јединице које би нам приступиле. Зато је Организација отела локалног главнокомандујућегНационалне Гарде за ово подручје, генерала Пауела, нешто пре јутарњег свеопштег напада у понедељак, каопревентивну меру. Када Систем није могао да пронађе генерала Пауела, уплашили су се да није случајно прешаона нашу страну. Њихов страх је потврђен када су сазнали да је у журби отишао од куће са тројицом војнихполицајаца (који су били наши људи) после поноћи у понедељак, мање од четири сата пре кулминације догађаја.Како год било, њихове сумње биле су превелике, а пошто везе нису биле исправне, наредили су авионима


127

бомбардовање свих складишта и оружарница Националне Гарде. У кампу »Пенделтон« нисмо били ни близупобеди док Систем није послао своје бомбардере. Сигуран сам да је то управо допринело нашем успеху. Тамо сејош увек води жестока борба, али догађаји наговештавају расплет који ће ићи нама у корист. Не знам из које базеје кренула колона тенкова која је уништила главну полицијску станицу у Лос Анђелесу данас, али дошли су каонаручени. Без њих не бисмо никада успели. Од самог почетка L.A.P.D (полиција града Лос Анђелеса) била је нашаједина и права опозиција! Мање полицијске снаге у околини нису представљале већи проблем. Неке полицијскестанице смо у потпуности избацили из функције, други су одлучили да се притаје након неколико почетнихокршаја, а већина их је дезертирала. Међутим, око 10.000 људи из L.A.P.D-а били су жестоки у борби са нама допре неколико сати. Имали смо око стотинак погинулих бораца овде у последња четири дана – између 20 и 25бораца дневно. Не знам зашто нисмо успели да придобијемо полицију Лос Анђелеса на нашу страну као што смото учинили са војском?! Можда је разлог био недостатак наших кадрова у том подручју, па је инфилтрација унутарвојске имала приоритет. Вероватно је томе допринело и то што је скоро више од половине полицајаца црно илимешано. У сваком случају, главна полицијска команда је истог часа одмах постала средиштеконтрареволуционарног отпора. Претворили су своју зграду у праву правцату тврђаву непробојну за све што смомогли да употребимо против њих. Заправо, била је готово сигурна смрт за неког од наших људи да се уопштеприближи неколико улица до те зграде. Имали су огромно складиште горива, више од хиљаду возила, помоћнонапајање за своју комуникациону опрему, и били су увелико многобројнији од нас. Користећи хеликоптере заизвиђање, нападали су наша околна упоришта, јер наши људи нису имали оружје којим би се супротставилиоклопу. Тек данас је противтенковско оружје постало доступно нашим јединицама. Да су се полицајци из ЛосАнђелеса успели да се повежу са војним јединицама које су остале лојалне Систему – то би био наш крај. На свусрећу, десетак тенкова Абрамс М1А1 из јединице која је прешла на нашу страну дошло је на време да нам помогне.Прегазили су све блокаде, углавном препречене аутомобиле, које је полиција поставила на околним улицама – иодмах су засули зграду гранатама из својих топова, а митраљезима 12.7 mm су изрешетали скоро све полицијскеаутомобиле који су се ту затекли. Каква се само радост чула у узвицима наших бораца који су све то посматрали.Тенкови су им уништили и комуникацију и напајање, а зграда је за свега десетак минута почела да гори.Преживели полицајци су морали да беже из зграде главом без обзира, попут пацова који напуштају брод којитоне. Наши снајперисти са околних зграда су довршавали посао, а почели смо и да их гранатирамо из 81 mmминобацача док нисмо били сигурни да смо их све неутралисали. Ово нека буде опомена свима који мисле да намсе овако жилаво супротстављају! Место на којем се главна зграда полиције Лос Анђелеса налазила сада јенапуштено и још увек гори. Они полицајци који су ово преживели, или су побегли својим кућама, или су сепресвукли у цивилну одећу. Сада када је већина организованог отпора против нас уништена, све се своди на то да


128

ли можемо ово подручје ефикасно ставити под нашу контролу пре него што војне јединице из других крајеваземље буду послате овамо. Не разумем зашто се то већ није десило?! Пре неколико сати речено ми је да се ујутројавим групи људи која ће имати за задатак да реши проблем поновног снабдевања електричном енергијом иводом у овом подручју. Такође треба оспособити и саобраћајнице и лоцирати преостала складишта хране и залихебензина и дизел горива које је сада потребно нашим тенковским јединицама. Више ми се чини као посао залогистичаре него за мене. Још је прерано за прогнозу, али охрабрујуће је знати да је Главна РеволуционарнаКоманда уверена у успех Револуције. Можда ћу више сазнати о целокупној ситуацији сутра.

Данас је 10. јул. Изгледа да се ствари почињу одвијати филмском брзином, неке добре и неке лоше, мада углавномдобре. Ствар око полиције и војске се решила овде, као и на већини Западне Обале, иако се још води борба око СанФранциска и још неких подручја. Међутим, још увек се и овуда могу наћи неке мање наоружане групице црнихполицајаца и војника које нам праве збрку и досађују. Изгледа да су им се придружиле и неке црначке бандедилера дроге – тако сада имамо парадоксалну ситуацију, раме уз раме са црним полицајцима на нас пуцају идилери крека, хероина и кокаина. Пошто смо организовали сада и своју полицију – она има задужење дапатролира улицама града и неутралише ове бандите по кратком поступку. Сви обични грађани се позивају даостану у својим кућама током ноћи, јер смо увели полицијски час како бисмо град очистили од ових преосталихбандита, а током дана за њих смо организовали снабдевање храном и водом, јер су црнци искористили почетнихаос да опљачкају скоро све супермаркете и продавнице. Велики број грађана је ступио у наше борбене редовенакон што смо почели да емитујемо наш програм преко радија. На жалост, још увек немамо довољно оружја засве. Али оно што је битно, то је да смо осигурали све војне базе и аеродроме овде у Калифорнији, и за који данћемо покупити сво преостало војно особље. Тренутно је на снази наређење да пуцамо на свакога ко носи оружјеако нема једно од наших обележја. То је велика промена у односу на пре неколико дана, када смо ми били на мети.Након година скривања, шуњања и лажних идентитета, предиван је осећај бити на отвореном – и бити онај којипоставља прве клице заметка једног новог, бољег и праведнијег друштва у којем неће бити жидовске тираније ицрначког шљама. По први пут у мени је засијала нада да ће наша Раса бити спашена! Тренутно велики проблем јетзв. "цивилно питање" које постаје све горе. У ствари, нико их не може кривити, чудим се да су се до садасуздржавали. На крају крајева, без струје и воде су већ недељу дана. Велики део њих је и без хране и без воде понеколико дана, стижу нам извештаји да су почели да пију кишницу, или да користе воду која је настала отапањемфрижидера и замрзивача – што је опасно, јер ускоро може доћи до избијања разних епидемија, а и лешевинастрадалих у борбама још увек труну по улицама. Наши су већ добили наређење да изведу асанацију терена тако


129

што ће лешеве покупити на гомили и полити бензином како би се спречила могућност избијања заразе. Првихнеколико дана, у понедељак и уторак, цивили су урадили оно што смо и очекивали.

Стотине хиљада њих укрцало се у своје аутомобиле и кренуло на аутопут. Наравно, нису могли далеко да стигну,јер смо дигли у ваздух све кључне деонице, надвожњаке и спојеве. Они су својим додатним саобраћајним колапсомодрадили одличан посао за нас – војска из унутрашњости земље која је остала лојална жидовском Систему нијемогла да интервенише на Западној Обали. Наравно, било је неколико покушаја да се изврше падобранскидесанти, али наша авијација је оборила све авионе пре него што су они успели да дођу на назначено место заискакање. Али у уторак се већина белачке популације почела враћати кући, или барем у околна мања места окоЛос Анђелеса где су направили своје кампове. Локални бели шерифи поучени пређашњим искуством одмах сустали на нашу страну и омогућили овим белачким колонијама да добију воду и храну, успут одржавајући ред имир. Црнци су се суочили са оним што је било неминовно. Многи од њих оставили су своје аутомобиле и кренулина пут пешке на територију коју још увек контролише жидовски Систем. Као прво, открили су да нема начина даоду из подручја Лос Анђелеса аутомобилом; као друго, да не могу да купе гориво, јер електрични обртомери набензинским пумпама не раде; као треће, да је већина трговина затворена; и четврто, да се нешто велико дешава.Неки белци су остајали код својих кућа, слушајући радио на батерије, и страхујући од локалних црначких бандикоје наше јединице тренутно чисте на терену. Било је невероватно мало криминала и насиља у предграђима укојима су живели белци, док су у црначким подручјима владали хаос, пљачка, силовања и убиства – да се ово неби прелило на места у којима су живели белци, добронамерни грађани су се почели самоорганизовати у локалнестраже. Преко радија им је речено које ознаке треба да поставе на своју одећу како не би са наше стране билесматране непријатељским оружаним формацијама. Тако су и поступили. Црначке пљачке и паљевине које супочеле још у понедељак поподне почеле су полако да јењавају, јер више није било ништа за опљачкати. Нашетрупе су повремено улазиле у њихове квартове, али су се повлачиле када су увидели да они убијају, силују ипљачкају једни друге. Али у четвртак ујутро десило се доста оружаних пљачки и у белачким подручјима такође,углавном су мете биле продавнице са храном. Неки људи нису јели ништа дуже од 48 сати и деловали су из очајапре него због безакоња. Пошто смо тек у четвртак увече били сигурни да смо се решили полиције која је чивалажидовски Систем, нисмо могли да учинимо ништа да бисмо обесхрабрили ту грађанску непослушност, осимпозива преко радија, јер нисмо имали довољно људства на терену. Чим их је више на улицама, гладних и очајних,разбијајући излоге и крадући храну, траже флаширану воду и батерије за радио, почели су и међусобно да сесукобљавају – то нисмо смели да дозволимо па смо упутили неколико борбених јединица са оклопним возилимада регрутују локално становништво у страже које би чувале ред и мир и које би правилно дистрибуирале храну и


130

воду! Пошто је жидовска полиција уништена сада смо ми ти који морају да успоставе јавни ред и мир, а то ће бити,колико видим, већи проблем. Људи су у потпуности ван памети због страха и панике. Понашају се ирационално, ивелики број људи ће настрадати пре него што ставимо ствари под потпуну контролу. Данас сам изашао на улицеграда са тимом за снабдевање горивом (цистерне под оружаном пратњом) и видео сам изблиза величину целогпроблема. Доста ме је потресло! Возили смо огромну цистерну, уз пратњу неколико џипова и хамера самонтираним митраљезима на куполама, од бензинске пумпе до бензинске пумпе у подручју Пасадене,изпумпавајући гориво из свих резервоара у цистерну. У околини има довољно горива за наше потребе одређеновреме, али цивили ће једноставно морати да остану без својих аутомобила. Нужда закон мења! Пасадена је до пренеколико година била углавном белачка, али сада је подједнако црначка. У црначким подручјима, где год смонаишли на црнце поред бензинских пумпи, једноставно смо отворили ватру на њих како би их држали напристојној удаљености. Што се мене тиче могу да се врате у Африку и пешке! У белачким подручјима, на нас сунагрнули изгладнели белци молећи нас да им дамо нешто хране. Оно што смо имали то смо им и разделили. Уф,немам више времена за писање, морам хитно да идем на састанак, зову ме преко радио станице. Тамо ћу североватно информисати о ситуацији у другим деловима земље.

ПОГЛАВЉЕ 21

Данас је 11. јул, 2013. година. Напоран дан! Неколико подручја поново је добило електричну енергију изхидроелектрана са севера Калифорније, али недовољно. Струја се мора штедети, и читав дан сам провеоисцртавајући подручја града, по приоритетима, која се морају снабдети струјом и слао тимове да преспајају жице.Касније, ако то успе, моћи ћемо да снабдемо струјом и неке друге делове града. Синоћ сам сазнао заштоВашингтон није масовно послао војску овамо из других делова земље – зато јер имамо у рукама нуклеарнепројектиле у Вандербергу. Каквог ли пријатног изненађења. За то нисам ни знао. Првих 48 сати након нашегнапада у понедељак, Систем је био у таквој паници и војна ситуација је била недефинисана, тако да већи помацивојних јединица нису били могући, јер је Организација одмах запретила лансирањем пројектила на Вашингтон.Сада ми је тек јасно где су требали да искоче они падобранци!


131

Иако смо били толико раширени да није било шансе да можемо да задржимо територију било где осим наЗападној Обали, проузроковали смо велике нереде и конфузију свуда широм Северне Америке. Наши људи унутарвојске у другим деловима земље добили су инструкције да изводе акције које би привременио парализовалејединице верне Систему и жидовским слугама у Пентагону. То укључује саботаже, пљачку, али у већој мериукључује и селективне ликвидације. У јединицама са великим уделом небелаца, наши људи су пуцали насумице нацрнце, узвикујући пароле попут: "Живела Бела и слободна Америка! Смрт Жидовима и њиховим слугама!" – санамером да испровоцирају црнце на реакцију. Уследила је иста тактика коју смо успешно користили овде –заузели смо радио станице и емитовали лажне позиве црнцима да окрену своје оружје на белачко особље. Удругим јединицама комуникациони центри су заузети и послате су поруке у етар које су створиле лажни утисак дасу неке јединице прешле на нашу страну. Тако су се неке војне јединице лојалне Систему бориле између себе саме.У њиховим редовима је владао општи хаос и расуло! Поред свега тога, направили смо и праву пометњу међуцивилима. Електране, телефонске инсталације, бране, аутопутеви, нафтоводи, и све остало што је могло битиуништено или запаљено – напали смо у понедељак ујутро, тачно у исто време, синхронизовано, када је почела иРеволуција у Калифорнији – са свим расположивим снагама широм земље, како бисмо проузроковали панику ихаос међу цивилима и држали Систем тако заузетим са тим проблемима. Такође сам сазнао, заједно са свимаосталима који су били присутни на састанку, да је напад на пројекат »Еванстон« изведен у понедељак ујутро,онако како је и било планирано. Акција је била 100% успешна! Резултат је следећи: док је Систем успео да стависитуацију под контролу и док је скупио довољно поверења у лојалност својих војних јединица да би нас напао, мисмо завршили са чишћењем Вандерберга и издали им ултиматум: "Сваки војни потез против нас проузроковаћелансирање наших интерконтиненталних балистичких нуклеарних пројектила на Jew York (Њу Јорк) и Тел Авив!"Зато су се ствари и утишале последњих неколико дана. А сада сам и схватио целу стратегију ГлавнеРеволуционарне Команде (ГРК), која ме је до сада прилично збуњивала толико времена и наводила ме напогрешне закључке. ГРК је схватила да нема начина, уз садашњи број наших бораца, да одржавамо војни напад наСистем довољно дуго времена. Могли смо евентуално да наставимо герилску кампању економских саботажа ипсихолошког рата још неко време, наравно, али време је било на страни Система, осим можда ако бисмо некимдраматичним догађајем могли постићи знатно повећање броја чланова, растуће полицијске снаге Система би насвременом парализовале. Тај драматични догађај се и десио, сада имамо око дванаест милиона људи под својомконтролом у самом подручју Лос Анђелеса. Колико је велика укупна популација под нашим надзором још нијејасно, због нерешене ситуације у северној Калифорнији. Под директном контролом Организације у овом тренуткусе налази правац Калифроније који иде од границе са Мексиком до око 300 километара северозападно од ЛосАнђелеса и у ширини од обале која варира између 100 и 200 километара. Ту су укључени Сан Дијего, Лос Анђелес,


132

и најважније од свега подземна војна база »Вандерберг« са нуклеарним бојевим главама. Сиера и пустиња Мохавечине природну источну границу нашој ослобођеној територији. Даље уз обалу скроз до границе Орегона, штоукључује Сан Франциско и Сакраменто, војне фракције које су против Система чини се да воде ситуацију, аликолико имам сазнања наш ауторитет тамо још није потврђен. Државе Орегон и Вашингтон су и даље под чврстомвлашћу жидократског Система. Другде у земљи ствари се и даље одвијају по старом, настављамо са нападима, алиСистем није у озбиљној опасности. Главни проблем који мучи федералну владу јесте тај да није сигурна да лиможе да верује у потпуности својим војним снагама. Последица те бриге је та да су јединице у неким подручјима идаље у својим гарнизонима, иако су преко потребне да уведу ред међу цивилним становништвом. У некима однајгорих подручја влада користи посебне војне јединице састављене искључиво само од небелаца. Послали су некеод тих јединица на погранично подручје око наше калифорнијске енклаве. Најближа таква јединица је лоцирана уБарстову, око 200 километара северозападно одавде. Нешто белих избеглица долутало је овамо из тог подручја, ањихове приче су углавном препуне масовних силовања и терора црначких јединица, које жаре и пале по локалномбелачком становништву. Не волим да чујем да се такве ствари дешавају нашим људима, али реакција нам ипакиде само у корист, јер се белци одмах прикључују нашим јединицима када чују за овакве догађаје. И добро је дасмо натерали Систем да покаже своје право лице и недостатак поверења у лојалност белачке популације и својузависност о слугама из небелих елемената свога становништва. Што је најважније за нас, до сада, јесте да власт непокушава на силу да уђе у нашу територију. Изгледа да нуклеарна претња из Вандерберга одлично делује на њих,јер сигурно знају да ми не бисмо оклевали да употребимо и тај последњи адут! Таква ситуација, међутим, сигурнонеће трајати вечно. Али бар нам пружа прилику да ставимо цивилну популацију под контролу овде и извршимонеопходну мобилизацију свих војно способних белаца. А каква је то само збрка! Има више пожара него икада, а ипљачке су све чешће. Једноставно немамо довољно људи, чак ни укључујући сво војно особље које је на нашојстрани сада, да одржимо ред док не вратимо у функцију основне комуналије и успоставимо систем дистрибуцијехране. За дивно чудо, ватрогасне јединице још увек раде свој посао, јер смо апеловали на њих преко радија.Међутим, они само гасе пожаре у ужем центру града и у белачким насељима, јер црнци у својим квартовимапуцају на све што се креће на точковима. Имамо све укупно тврдо језгро од око 40.000 добро наоружаних иувежбаних војника на располагању, готово две трећине њих се налази на подручју града, а остала трећина јеразбацана од Сан Дијега до Вандерберга. То је доста зезнута ситуација, јер увелико премашује број припадникаОрганизације у овом подручју, око двадесет на једнога – што заправо није ни упола лоше како сам мислио да ћебити. Већина тих војника нису обећали лојалност Организацији, и заправо ни не знају да им наредбе долазе однас. За сада смо их држали запослене дан и ноћ, и нису имали времена да постављају својим надређенимапревише питања. Међутим, ипак је добар део њих, поготово официрски кор, са нама и веран нашим идејама и


133

идеалима. Припадници Организације су додељени свакој јединици и деле летке и брошуре како би се војнициупознали са правим стањем ствари жидократије – и како би им се отвориле очи, а њихови мозгови најзаддетоксиковали. Хенри, кога сам опет синоћ на кратко видео, мисли да смо за сада у добром положају. Надам се.Имао сам прилику да попричам са неким војницима које смо узели за снабдевање горивом и логистичке поправке.Изгледа да су највише импресионирани са три ствари: да је власт у Вашингтону у потпуности изгубила контролунад територијом Калифорније; да су црнци, унутар војске и изван ње, опасан и непоуздан елемент; и да је њимакоји имају оружје и храну, много боље него цивилном становништву. Највећи проблем је у томе што су идеолошкиу веома јадном стању! Неки су деломично на нашој страни, други су још увек под утицајем Система и испраногмозга од стране жидовских медија, а већина је негде у средини. Једина ствар која их за сада држи на окупу јенедостатак других ауторитета (јер су научени да не размишљају својим главама већ да без поговора слушајунаређења виших ауторитета). Службени став Система јесте да је ситуација под контролом, а "расистички бандити"(како нас жидовски Систем зове) у Калифорнији ће убрзо бити елиминисани. Пошто смо даноноћно емитовалипозиве на револт њиховим војницима и описивали ситуацију овде много светлију него што јесте, прича којупродаје Систем звучи поприлично јадно. Уместо побијања наших тврдњи у недостатку аргумената Систем је почеода омета наше радио емисије, што им је вероватно најпаметнији потез до сада.

Данас је 14. јул. Прва већа пошиљка хране стигла је у подручје града тек данас, тачније конвој од 60 шлеперапуних свежих производа из долине Сан Јоакин. Дистрибуција хране је ишла на неких 30 тачака које смоуспоставили у белачким подручјима, али то је као да покушавамо да напунимо водом читав океан. Треба намбарем пет пута више хране сваки дан како бисмо белачку популацију одржали само на нивоу егзистанције. Јошима великих залиха трајно конзервиране хране у складиштима робних резерви Калифорније, а све трговине су већиспражњене. Чим будемо боље организовани и лоцирамо сва подземна војна складишта, моћи ћемо да ихкористимо заједно са цивилним становништвом. У међувремену је било неколико гадних инцидената у околинимагацина великих хипермаркета, где смо морали да пуцамо у људе који нису хтели да прихвате "разумем" каоодговор. Углавном се радило о наоружаним црноберзијанцима, дакле криминалним групама које су хрануотимали и потом је продавали по десетоструко већим ценама онима који су имали да плате. Посебно гадно је билокада смо налетели на банде из црначких квартова. На њихову несрећу, према њима није било милости – обичноби добили по коју гранату, или више десетина митраљеских зрна великог калибра из наших тенкова и оклопнихвозила. Они који не би погинули, бежали су главом без обзира. Последња два дана командовао сам тимовима чијаје једина дужност била спашавање робе у напуштеним складиштима. Посао војних јединица је – одвојити црнцеод остатка популације и чувати их на контролисаном подручју док не буду конвојем изведени из наше енклаве.


134

Нама не требају, нека их Жидови воде назад одакле су их и довели (објашњење читаоцу – током 18 и 19 векажидовски трговци робљем су масовно киднаповали црнце из Африке и продавали их у Северној и Јужној Америцикао јефтину радну снагу). Након тога почиње претраживање околних квартова, а јединице пешадије пратекамионе и тенкове на којима се звучницима непрестано понављају обавештења попут овог: "Сви црнци суобавезни да се одмах окупе у школи Мартина Лутера Кинга у 47. улици због снабдевања храном и водом, а потом избог дислоцирања у друге крајеве. Сваки црнац нађен северно од 43. улице након 13.00 часова сутрадан биће налицу места стрељан!" У почетку су групе црнаца покушавале да пркосе војсци, мислећи да ови неће стварнопуцати. Убрзо су променили мишљење. Већина црнаца ишла је улицама према предвиђеном подручју пренадолазећих војних јединица које су успут претраживале зграде куда су пролазиле. Црнци који још нисунапустили своје станове били су на силу одведени. Ако су пружали било какав отпор били би ликвидирани налицу места, а звук повремених пуцњева помагао је бржем кретању колоне црнаца на предвиђена места. До сада јесамо у десетак случајева дошло до озбиљнијег обрачуна када би црнци покушали да пруже отпор узабарикадираним зградама. У оваквим случајевима се обично радило о црначким бандама дилера крека. Када годби се то догодило, војници би заобишли ту зграду и преко радио везе би позвали тенк који је затим изрешетатоповском паљбом, и тако сруши до темеља. Коенов закон о забрани поседовања личног наоружања, донет пренеколико година, сада је ишао нама у прилог. Када би црнци и имали некакво оружје, то су биле углавном ловачкепушке сачмарице, или по који комад пиштоља или револвера, док су банде имале и узије, евентуално по којуаутоматску пушку. У сваком случају неефикасно да се супротставе организованој оружаној сили каква је сада нашавојска. Моје екипе иду иза војске. Наш посао је да чешљамо терен у потрази за свим могућим корисним стварима,као што су на пример: бензин и остала горива, конзервирана храна, санитетски материјал, тешка транспортнавозила попут камиона или цистерни, генератори за прављење електричне енергије, индустријске машине и алатикоји се могу искористити за производњу муниције и бомби... и томе слично. Црнци су добро пре нас очистилитрговине у околини, и безумно су уништили многе ствари које тражимо, али ипак проналазимо многе које су импромакле, укључујући ту и више од 40 тона сушене рибе у једној фабрици псеће хране. Јуче смо налетели и на115.000 литара течног хлора који нам је потребан за пречишћавање воде. Спасили смо и доста медицинскогматеријала из болница и две клинике, где су складишта са лековима била нетакнута чак и након пљачке.Пронашли смо страшне доказе како су црнци решавали проблем са недостатком хране – канибализам. Почели суса постављањем барикада на главној улици како би заустављали аутомобиле које су возили белци, очигледно јошпрошле недеље. Несретници су били извучени из својих аутомобила, одведени обично у неку оближњу зграду,рашчеречени, скувани и поједени. Касније су црнци организовали банде које су упадале у белачка подручја иотимали људе (по њима: бело месо). У подруму једне црначке зграде пронашли смо неописиви ужас који је био


135

последица тих отмица. Ја и група мојих људи смо приметили неку гужву испред једне зграде након што смозавршили са чишћењем оближњег складишта и изашли на улицу. Група војника која је стајала на улазу у зградубила је очигледно узнемирена због нечега. Један од њих је истрчао из зграде и одмах почео да повраћа на улазу.Затим је други, са намрштеним лицем, извео једну белу девојчицу из зграде. Имала је око 10 година, била је скрозгола, прљава, и у стању шока. Чим сам ушао у зграду осетио сам ужасан смрад који се ширио степеништем. Ставиосам мараму на нос и уста, али није помогло, спустио сам се степеницама док су поред мене пролазила два војникакоји су ишли горе. У наручју једног од њих налазило се бело дете од око четири године, живо, али преслабо да бисамо могло да хода. Подрум, који је био осветљен са две светиљке које су висиле са плафона, претворен је у правуљудску клаоницу од стране црнаца који су живели у тој згради. Под је био клизав због полусасушене крви. Укадама су се налазиле смрдљиве људске изнутрице, док су у некима биле одсечене људске главе. Четири људскабута (ноге) висила су на жици. На дрвеном столу испод лампе видео сам најстрашнију ствар икада у животу. То јебило измасакрирано и делимично поједено тело неке младе девојке, белкиње. Њене плаве очи зуриле су у плафон,а дугачка плава коса је била сва натопљена сада већ згрушалом крвљу. Смрад је био несносан! Истетурао сам сенекако степеницама напоље на светлост дана и чист ваздух. Нисам се више могао натерати да поново уђем у тајподрум, али сам послао двојицу из моје екипе са камерама да сниме тај призор за будућа поколења. Фотографијеће бити од користи и за предочавање истине оним војницима који још увек верују у могућност раснекоегзистенције. Од једног војника испред зграде чуо сам да је у подруму пронађено остатака барем тридесетородеце, заједно са двоје које су пронађена жива. Била су везана за цеви од радијатора у углу просторије. У двориштузграде налазио се импровизовани роштиљ и гомила људских костију, скроз очишћених, или боље да кажем –оглоданих! Фотографисали смо и двориште такође.

Ја сам радио углавном у црначким квартовима, али чуо сам гадне приче и од наших људи који су били уподручјима где су у већини били белци или латиноамериканци. Додуше, у тим подручјима није било канибализма– црнци су у том погледа изгледа засебна раса – али било је доста убистава и борбе због хране. Такође било је идоста гадних призора где су црначке банде упале у белачка подручја и преузеле куће, посебно у богатијимквартовима, где су куће изолованије једна од друге.

Добра је ствар да су у белачким насељима средње и радничке класе белци стали једни уз друге и бранили се однасртаја црнаца и латиноса. То је охрабрујућа ствар, али изненађујућа, с обзиром како су морони овде последњихгодина гласали. Да ли је могуће да године жидовског испирања мозга нису оставиле значајнијег и дубљег трага убелачким масама? Откуд сада наједанпут та расна солидарност када су деценијама били изложени програмирању


136

да се стиде што су белци и да воле мултикутурализам и мултирасно друштво?! Ипак, страхујем да су оставилепредубок траг у већини случајева. У расно мешаним насељима, на пример, белци су доста страдали последњихдесет дана, а нису пружали готово никакав отпор како би се заштитили. Наравно, без оружја је самоодбранапитање бројности – и воље за самоодржањем. Пошто су црнци бројнији – лако су их прогутали! Иако су белци усамо неколико квартова у великој мањини, чини ми се да су изгубили осећај свог идентитета и заједништва којицрнци и латиноси још увек имају. Код њих је расна солидарнсот и расна лојалност на првом месту. Већина мисликако би покушај самоодбране био расистички чин, и страхују од тога да их околина не би сматрало због тогарасистима, чак више него што се боје своје смрти?! То је делимично утицај и погубне религије коју су Жидовиизмислили за нас белце – добар хришћанин не мрзи свога душманина и увек му окреће само други образ(објашњење читаоцу: пре Велике Револуције већина белаца на свим континентима је била инфицирана једномврстом психолошког програма који се звао термином "религија" а који су Жидови измислили како би од насбелаца створили кротке јагањце док су њихове религијске књиге пропагирале сушту супротност – лукавост и вукау јагњећој кожи. Након Револуције ова религија као и све остале су постале забрањене, а на сцену су ступилеразум, логика и знање!). Чак и када су банде црнаца отимале њихову децу, или су силовали њихове жене и ћеркепред њиховим очима, они нису пружали никакав отпор (објашњење читаоцу: религија коју су Жидови наметнулибелцима учила је о загробном животу и пропагирала је живот после смрти. Наравно кротки би требали да наследесвет, и што више пате у свом животу, пре би отишли у "Рај". Рај је било једно измишљено место за оне који су билимазохисти, а тамо их је наводно чекало место вечног живота). Стварно болесно! Тешко је жалити белце који нећечак ни да покушају да одбране себе и своје породице, а још ми је теже да разумем зашто бисмо ми ризиковали упокушају да спасимо тај хришћански идиотски олош од судбине коју заслужује (објашњење читаоцу: та религија јепропагирала мултирасно друштво и расно мешање које је геноцид против наше Расе. Свештеници те религије сувенчавали у црквама мешовите брачне парове, а сматрали су грехом расну нетолеранцију). Опет, у расно мешанимподручјима имамо и највише проблема и највише ризикујемо јер наилазимо на неразумевање оних које желимода спасемо! Често смо чули за случајеве да се људи моле док их црнци кољу, само да би себи обезбедили својеместо у некаквом измишљеном Рају. Пошто они више воле то измишљено место од својих жена, ћерки и синова –одустали смо да спашавамо овакве менталне дефекте. Не желимо ни да пуцамо на руљу где можемо да убијемобелце који бране своје комшије небелце, а ови смрадови то одлично знају и искориштавају ту ситуацију. У некимместима наилазимо на такав отпор да је готово немогуће одвојити различите расе у различите енклаве. Другивелики проблем у тим подручјима је да се већина људи не може лако класификовати – као белци, или каонебелци. Процес расног мешања (заправо нашег расног уништавања) је отишао толико далеко да има све вишецрномањастих типова разних величина и облика који наоколо трчкарају тако да човек више не зна где да подвуче


137

црту. Разни индуси, цигани и други покушавају да се утопе у белачко становништво тако што користе дечијипудер. Свеједно, негде морамо да подвучемо линију, и то брзо! Нема начина на који бисмо могли да прехранимосве у овом подручју, а ако желимо да избегнемо гладовање белачке популације морамо их одвојити у подручја саструјом, водом, храном и осталим основним потребштинама. Све остале морамо да дислоцирамо из овог подручја,на овај или онај начин. Што више будемо одуговлачили, јавност ће постати немирнија и непријатељскирасположена према нама. Што се тиче одвајања црнаца, то смо лако средили. Око 80% њих смо сместили уизоловане енклаве, и колико ја знам, први масовни конвој према истоку ће кренути вечерас. Нека иду Жидовима уњихов Jew York! Али што се тиче осталих, све што смо стварно направили је да смо онемогућили кретање из једногподручја у друго. Што се тиче вековних непријатеља наше Расе – Жидовима, колико ја знам, нисмо још ништапочели по том питању. Време је да прионeмо и том послу!

ПОГЛАВЉЕ 22

Данас је 19. јул 2013. година. Последњих неколико дана био сам сведок можда највеће масовне сеобестановништва у новијој историји – евакуацији црнаца и других небелаца из Калифорније. Транспортовали смо ихна исток по неколико стотина хиљада на дан, и још се не назире крај. На последњем састанку сам сазнао да јесутра последњи дан целодневне евакуације. Након тога ћемо их према потреби слати у мањим групама од понеколико хиљада, док не успемо у потпуности да извршимо одвајање у подручјима са много расног мешања. Мојиљуди и ја, имали смо задатак да пронађемо превоз за све оне који нису у стању да на пут крену пешке. Почели смоса шлеперима, великим камионима са приколицама који могу да превезу и неколико стотина људи одједном, азавршили смо са обичним комби возилима и пик-ап камионима које смо могли да нађемо на оближњимподручјима – све укупно имамо на располагању око 6.000 разноврсних возила.

У почетку смо покушавали пажљиво да одредимо да сваки камион има таман толико горива за пут у једномправцу – на непријатељску територију, али то се показало као доста компликовано, па смо покушали да будемобарем приближно сигурни да имају довољно горива за пут. Битно је само да стигну на територију коју контролишеСистем, па нек' се онда они бакћу са њима.


138

Јуче смо почели да остајемо без камиона, па смо морало да користимо обичне аутомобиле. Око 300 својих људисам поделио у групе од по десет људи. Свака група узела је око педесетак младих црнаца који су рекли да имајуискуства у томе како да упале ауто без кључа (што и није за чуђење, јел?). Затим су наше екипе довозиле свеаутомобиле који су могли да се котрљају, од Фолксвагена до Кадилака, и који имају довољно горива за пут у једномправцу. Тамо су "наши" црни помоћници постављали своје трудне жене или свој накот за волан, натовариливозила сваштаријама колико год је било места – неки су били чак и на крововима аутомобила, пошто су импородице обично многобројне – и послали смо их на пут! Затим опет по нову туру аутомобила, и тако у круг.Изненадио сам се када сам видео како су "наши" црни помоћници сурови и безобзирни према својим људима.Неки старији црнци који нису били у стању да се сами брину о себи, вероватно су били и близу смрти оддехидрације и глади, али "наши" црни помоћници нису имали ни мало разумевања или саосећања према њима –угурали су их у аутомобиле као да су џакови кромпира, па ми је било чак и мука док сам то гледао. Нису им далини воде да пију, а неки су покушавали да пију и дестиловану воду из хладњака самих аута. Када је једанпренатрпани Кадилак кренуо јутрос ка аутопуту, неки старији црнац је изгубио контролу и пао са крова, ударившидиректно главом о асфалт, а лобања му је прсла попут зреле лубенице. Ужасан призор. Црнци који су били у томауту почели су цркавају од смеха – за њих је то очигледно била најсмешнија ствар коју су икада у свом животувидели. Када сам ово видео – наредио сам мојим људима да истог момента отворе паљбу и изрешетају ауто! Овине само да су били црнци споља, него су били црни и у срцу! Таква стока не заслужује да живи. Тачка!

Наша логистика је била јадна. Не само да смо овим евакуацијама кршили сва правила о безбедности и тако на себепреузимали непотребан ризик – јер су хиљаде црнаца могле да нас заскоче само да су имали довољно храбрости –а ми смо били толико раштркани и дубоко у њиховим енклавама да би такав развој ситуације по нас био веомалош. Међутим, изгледа да су они храбри само када држе оружје у својим рукама и док силују наше жене и ћерке.Оне канибале да ни не спомињем! Стварно немам довољно људи за овај посао, радимо без престанка скоро 18 сатина дан, често не стајемо док нисмо толико уморни да не можемо више ни да стојимо на ногама. Добро да је сутрапоследњи дан, јер мислим да моји људи не би издржали још пуно! Сви небелци које се сутра пронађу, наоружани,или без оружја – биће сматрани претњом и у складу са тим ликвидирани на лицу места. Оно што смо до садапостигли је задивљујуће. Преселили смо одприлике пола милиона небелаца који нису могли сами да напустетериторију Калифорније пешке. Сваки од њих је од сада одговорност и брига Система – нека их он храни, поји,облачи, и чува! Заједно са још седам милиона црнаца и латиноса који су били способни да иду пешке, то је великаодговорност. Ова цела евакуација је почетак једне нове сфере – сфере демографског рата. Не само да евакуишемонебелце из нашег подручја, већ радимо и нешто што би нам касније могло бити од користи – пребацујемо


139

непријатељу, који ионако већ има руинирану економију, додатно становништво, и тиме плус, отежавамо живот упограничном простору готово неподношљивим за белце. Питање је само времена када ће се белци против овепоплаве побунити?! Вероватно, онда када их црнци почну пљачкати због хране и нападати њихове куће. Ето намаонда нових регрута. Чак и након што сви који су евакуисани буду распршени широм земље, они ће чинитиповећање за око 20% просечне небелачке популације изван Калифорније. Ово ни бели либерали испраног мозгатешко да ће моћи да прогутају - прогутати толико дозу "братства" је тешко чак и за њих!

На путу према својој јединици пре сат времена, стао сам да одгледам главну руту за евакуацију из Лос Анђелеса. Тоје било након заласка сунца, али још увек има довољно светла да се све добро види – задивила ме је непрекиднаколона обојених пешака како полако одлазе на исток. Касније ћемо укључити и осветљење поред аутопута, и маршће се наставити кроз ноћ. У јутро ће се та колона обуставити како би било довољно места за пролаз возила.Установили смо у самом почетку, да када смо покушали да пешаке шаљемо на исток током дана, да су црнци уколони почели масовно да се изврћу и падају као муве, услед великих врућина и дехидратације. Зато сада пешакешаљемо да иду ноћу, а оне који не могу да иду пешке њих шаљемо возилима преко дана. Поглед на ту огромнуреку небелаца оставља ме у неописивом осећају олакшања да напокон одлазе од нас, из нашег подручја.Протресао сам се од нелагодности на саму помисао да сам на другој страни те колоне и да гледам како та колонадолази према мени, у моје подручје. Да Систем има могућности, вратио би те црнчуге натраг, али пошто границуодржавају углавном небелачки војници који су лојални Систему, тешко је издати наредбу да пуцају на своје уколони. Још нису пронашли начин како да реше тај проблем. Заробила их је сопствена пропаганда, која настављаса изјавама о "једнакости" свих, о "људском достојанству" и осталим небулозама, а сходно томе се морају ипонашати. Заиста, са толиким бројем црнаца, ствари тамо постају све црње и црње! Доказ томе је и колона белихизбеглица које са истока почињу да долазе код нас. Од стотинак на дан, пре само десет дана, њихов број јенарастао на неколико хиљада дневно. Наше страже на граници су евидентирале укупно око 25.000 белаца који супрешли на нашу страну до данас послеподне. Већина њих једноставно бежи од црначких јединица које је тешкоконтролисати, јер силују, пале и пљачкају. Једноставније им је да побегну на запад него на исток, али неких 10%њих нису уопште из пограничних подручја. Они су бели добровољци који прелазе границу са намером да нам сепридруже у борби. Неки су дошли чак са Источне Обале, чије су породице као и они сами, донеле одлуку да нам сепридруже чим је постало очигледно да је Бела Револуција овде нашла своје упориште.

Данас је 24. јул. Вратио сам се у Команду са терена поред Санта Барбаре где смо вршили неке поправке навеликим трафо станицама. Сваког дана је долазило до пада напона у мрежи, па сам морао да откријем у чему је


140

проблем и средим то са својом радном групом. Биће добро када будемо успели да организујемо цивилностановништво овде, тако да људи који су пре радили на одржавању разних постројења могу да наставе са својимпослом. Али све прво мора да иде својим редом – то значи да морамо да успоставимо прво јавни ред и мир и даосигурамо снабдевање храном. Још нисмо успоставили ред, али већ доносимо довољно хране да људи не будупрепуштени гладовању. Имао сам кратак увид у то како се наши сналазе у том послу. Ван града, док смопролазили видео сам буквално на стотине белих младића и девојака, који су се добровољно пријавили да раде узасадима и воћњацима, други марширају поносно путем и носе корпе са свеже убраним воћем... и сви су изгледализдрави и срећни. Велика разлика у односу на глад и неред у граду. Зауставили смо се поред једне групе оддвадесетак девојака, све су носиле радне рукавице. Водила их је деветнаестогодишња девојка која је своју раднугрупу идентификовала као 128-му прехрамбену бригаду Лос Анђелеса. Управо су завршиле своју смену од пет сатибрања воћа и иду на ручак у оближњи камп. Па, мислио сам, тешко да је то баш бригада (20 људи), али се свеодвија пуно организованије него што сам мислио. Знао сам да је девојка премлада да би била припадницаОрганизације, а убрзо је постало јасно да уопште нема ниикакве политичке ставове. Све што је знала јесте да суствари у граду застрашујуће, и када је једна госпођа у центру за дистрибуцију хране рекла њој и њенимродитељима да млади који се пријаве за рад на фарми имају обезбеђену храну и смештај, пристали су да се и онаприкључи радној бригади. То је било пре 7 дана, а јуче је већ проглашена вођом своје групе девојака. Питао сам јешта мисли о свом послу. Рекла је да је тешко, али да зна да је јако важно да она и њене другарице уберу што јевише воћа могуће, тако да њени родитељи и пријатељи у граду имају шта да једу. Одрасли у кампу објаснили су имкакву одговорност имају. Дал' им је говорено о важности Револуције? Не,... она не зна ништа о томе, само зна да суМексиканци који су радили на фарми отишли, и да сада белци морају да раде сав тај посао. Она мисли да је товероватно добра ствар. Осим тога, све што су девојке научене, јесте како да раде свој посао што боље. Па, то и нијелош почетак за омладину. Биће касније времена за њихову даљу едукацију, сада је приоритет да се град снабдевахраном. Када би се барем са одраслима могло тако лако споразумевати. Девојке су имале само једну примедбу –њихову храну. Има је довољно, али све је то воће и поврће, нема меса, млека, чак ни хлеба. Очигледно је да људикоји су организовали ове радне бригаде имају још неких логистичких потешкоћа које морају да реше. Дали смодевојкама сандук конзерви месног нареска и неколико кутија сувог војничког двопека за корпу јабука, и сви смодобро прошли. Нама је већ ионако мука од силних војничких конзерви, а воћа смо се баш ужелели. Код њих јевероватно обрнуто. Пролазећи кроз планине северно од Лос Анђелеса наишли смо на колону чувану од страневојске и бораца Организације. Док смо полако пролазили, посматрао сам те заробљенике и покушавао сам дасхватим ко су. Нису личили ни на црнце ни на мексиканце, а опет само су мало личили на белце?! Онда самсхватио, па та лица су била изразито жидовска, док су други имали разне негроидне карактеристике. Чело колоне


141

скренуло је слабо кориштеним путем према кањону, док је сама колона била дугачка неколико километара. Тамоје било барем око 50.000 људи, о зар је могуће да је оволико мало Жидова контролисало читаву Калифорнију,њену привреду, медије, финансије, јавни и културни живот?! У Команди сам се распитивао у вези те колоне. Никоније био баш сигуран, иако су сви претпостављали да се ради о Жидовима и мешанцима – ови други су билипревише бели да би их послали на исток са остатком евакуисаних. Сада се присећам нечега што ме је мучило одпре неколико дана – сепарација светлијих црнаца, готово белаца, некласификованих мешанаца са разнимазијским и афричким генетским елементом, од осталих за време операције евакуисања. И чини ми се да садаразумем. Прави небелци су ти са којима желимо да повећамо притисак на белце изван Калифорније. Присуствоготово белих мешанаца би само довело до пометње, и уједно постоји опасност да би касније могли да прођу каобелци. Боље је да их се решимо одмах, док их још имамо под својом контролом. Имам осећај да је њиховопутовање без повратне карте. Али очигледно је да има још доста посла. Очистили смо све потпуно црначке,мексичке и жидовске квартове, али још има подручја где Жидови делују деструктивно, подпомогнути некимреакционарним елементима међу белцима. Све су чешће демонстрације и нереди у појединим подручјима, аЖидови се служе лецима и осталим пропагандним средствима за стварање нереда и хаоса. Од петка је четворонаших људи убијено из снајпера. Нешто се мора предузети по том питању!

Данас је 25. јул. Провео сам читав дан испитујући добровољце који су прешли на наше порудчје након 4. јула,покушавајући да одаберем стотињак њих за решавање одређеног проблема – састављање групе која би почела даобавља редовно одражавање виталних постројења и логистику којом смо ја и моја јединица преоптерећени упоследње време. Људи са којима сам разговарао су преиспитани и пре него што су дошли до мене, и сви имајуинжињерско или индустријско искуство. Ту је око 300 људи, уз још стотињак жена и деце, што је добар индикатордотока свежих људи у наше подручје. Не знам који им је тачан број, али знам да је Организација увећала својуснагу неколико пута на подручју Калифорније у последње три недеље, а примамо у наше редове само мали бројнових добровољаца. Већина је организована или у радне бригаде, углавном за рад на фармама, или, у случајумушкараца који су војно способни, њима је дато оружје и наше униформе. На тај начин постепено повећавамосигурност у војну силу под нашом контролом. Већина тих људи нема много војног искуства, и још нисмо ималивремена да их припремимо идеолошки попут нових чланова Организације, али ипак су склонији нашем програмунего просечни војник. Укључујемо их у редовне војне јединице колико год је то могуће. Испитивао сам те људе оњиховом стамбеном стању и породичним приликама, као и о њиховом претходном радном искуству. Скоро свесмо их касније распоредили у станове који су остали празни након евакуације. Организација је у међувременууспоставила и неколико нових подручних команди за одређене делове града.


142

Било је и неких притужби од стране људи са којима сам разговарао, иако су сви споменули невероватно прљавеуслове у којима се налазе зграде у које су се уселили. Неки станови су готово неподобни за становање. Сви суприонули на чишћење, дезинфекцију и дератизацију, фарбању и кречењу, тако да су зграде убрзо биле прикладнеза становање. За дивно чудо нико током пљачки није крао ништа сем хране и техничке робе, а у продавницама ихипермаркетима је остало довољно потребних артикала да се префарба скоро читав град. На брзину сам обишаозграде током инспекције, и био сам пресрећан када сам могао да видим белу децу како се безбрижно играју тамогде су раније крстариле хорде црних дивљака и наркомана. Групе родитеља још увек сређују дворишта тих зградакао и паркинге испред њих. Скупили су брдо лименки, флаша, разбијеног намештаја, и гомилу разног другогсмећа. Већина ових људи је дошла овамо са мало више од саме гардеробе које су имали на себи, оставили су свеиза себе и ризиковали своје животе да би били са нама и кренули све из почетка. Срамота ме је да не можемотренутно да учинимо нешто више за њих, али то су храбри и паметни људи који се могу и сами бринути о себи.Један од првих добровољаца којег сам узео јутрос био је мушкарац кога сам задужио да пронађе камион који бибио прикладан за редовно одвожење смећа на градску депонију како се смеће не би гомилало по улицама и ококонтејнера. Он ће бити одговоран и за формирање комуналне екипе, као и за групу која треба да набавља гориводок не пронађемо алтернативне канале снабдевања овим драгоценим ресурсом. Тај добровољац јешездесетогодишњак који је раније имао своју фабрику пластике у Индијани, али овде је срећан што може да будеи смећар! Како ми је рекао, драже му је да вози и ђубретарски камион него да гледа црно ђубре како само шетаулицама града.

Док не организујемо целокупну цивилну популацију овде, просечна густина насељености у Калифорнији ће битимања од половине густине која је била пре месец дана. Биће много слободних кућа и станова за људе који будупристизали, а вероватно ћемо половину стамбених и пословнихобјеката у подручју Лос Анђелеса срушити, и тамо направити паркове, јер су Жидови направили бетонско ругло одовог града. То ће бити будућност, а за сада нам је план да населимо нове људе привремено у подручја која суодвојена од оних која још нисмо осигурали. Овај почетак ме испуњава срећом и поносом! Које је то чудо, ходатиулицом куда су пре само неколико недеља скитале црначке банде, и видети поново бела лица –чиста, срећна, пунаентузијазма, одлучна и са великом надом у бољу и светлију будућност! Ни једна жртва није превелика да би сеуспешно довршила Револуција и осигурала будућност наше Расе!


143

ПОГЛАВЉЕ 23

Данас је 1. август 2013. година. Ово је био Судњи Дан, крвав, али неизбежан. Вечерас је по први пут наконнеколико недеља тихо и мирно на целом подручју Калифорније. Али ноћ је пуна тихе страве; са десетак хиљадастубова уличне расвете и стабала дуж путева и у парковима – висе сабласти! У боље осветљеним подручјима видесе свуда. Чак су и стубови саобраћајне сигнализације послужили сврси, и практично на сваком ћошку куда самвечерас прошао, док сам ишао у Команду, наишао сам на повешана тела. Висећи са надвожњака, само километародавде, има их барем тридесетак, и сваки са истим натписом испод себе, на којем пише: "Издао сам своју расу!" –Двојица или тројица њих имају на себи навучену академску тогу, и сви су изгледа били предавачи на UCLA(Универзитет Калифорније – Лос Анђелес). У подручјима где још увек нисмо обезбедили снабдевање електричноменергијом, ови лешеви су мање видљиви, али ужас виси у ваздуху још јаче него у осветљеним деловима града.Морао сам да прођем кроз две неосветљене улице док сам ишао у своју. Насред улице видео сам како испред менестоји нека особа. Док сам прилазио, није ни мрднула, али ми је пут био препречен. Осећајући неку нелагодуизвадио сам свој пиштољ. Затим, када сам пришао десетак метара ближе, полако се почела окретати према мени.Било је нешто неописиво чудно у том лаганом окретању, па сам стао за тренутак док се та особа није полакоокренула према мени. Лагани поветарац је померио грање оближњег дрвета и трачак светлости месечине пробиосе кроз лишће, обасјавши тело. Прва ствар коју сам приметио на месечини био је натпис исписан великимсловима: "Осрамотила сам своју Расу!".

Изнад табле са натписом налазило се лице неке младе жене, још увек отворених очију. Коначно сам успео давидим и вертикалну линију ужета како нестаје у гранама изнад. Очигледно је уже мало попустило, или се гранасавила од тежине тела, док женине ноге нису дошле скроз до асфалта, дајући погрешан утисак као да је жива и дастоји на путу. За тренутак су ми жмарци прошли низ кичму, али сам отишао даље што сам пре могао. Има нахиљаде таквих женских лешева у граду, и сви имају исти натпис око врата. То су белкиње које су се удале за, или суживеле са црнцима, Жидовима, или другим небелцима.

Има и мушкараца који носе натпис: "Осрамотио сам своју Расу!", али жене ипак предњаче у томе у размери осампрема један. Са друге стране, око 90% лешева са натписом: "Издао сам своју Расу!" су мушкарци, па су повешаниполови прилично изједначени у свом броју. Ови последњи су углавном: политичари, адвокати, новинари, судије,учитељи, чиновници, предузетници, свештеници,... и остали – који су због своје каријере или статуса у жидовском


144

Систему помогали у промовисању расног мешања и тако радили на геноциду над нашом расом који је биоорганизована политика Система. Систем им је већ платио њихових "тридесет сребрњака" за издају. Типичанжидовски метод. Међутим, издаја своје Расе је неопростив злочин! Једина адекватна казна за такав злочин – јевешање! Данас смо им наплатили њихова злодела и подршку коју су пружали Систему у систематскомуништавању наше Расе. Почело смо јутрос око три сата. Јуче је био посебно буран дан, а Жидови су преко разгласапозивали људе да нападају наше јединице. Узвикивали су пароле типа: "расизам мора да нестане" и "једнакостзаувек" – као и друге сличне глупости. То ме је подсетило на масовне демонстрације у време Вијетнамског рата.Жидови су веома искусни у манипулисању људима и уз помоћ своје пропаганде они те веома вешто раде, јер суправи мајстори у лагању. У три ујутро већина се разишла и отишли су на спавање осим неколико групатврдоглавих који су преко разгласа пуштали снимке радио програма Система, као и апеле који су позивали на"братство и солидарност са црнцима" заједно са неком фуњавом рок музиком у позадини која је више сквичање идерање неголи некаква музика. Одреди наших јединица су се у договорено време појавили у тих неколикоквартова одједном, и сваки вођа одреда имао је по свој списак имена са адресама где су дотични Жидови живели.Гласна музика, то јест оно заурлавање и сквичање, одједном је утихнуло и заменили су је звуци разбијања врата иломљава стакла. Било је веома слично рацијама од пре неколико година по оном жидовском Коеновом законукојим је сво оружје у поседу грађана проглашено за илегално, али – овог пута супротно! Овог пута на списку субили сви Жидови, а исход је био драстичан и коначан за све ухапшене. Самилост је одавно изгубљена и време је дасе једном за свагда обрачунамо са нашим џелатима који су нашу Расу гурали у братоубилачке ратове, а последњих50-так година је уништавају кроз геноцидно расно мешање. Једна од две ствари догодиле су се онима које су нашиодреди извукли на улицу: 1.) ако су били небелци, а то је укључивало и све Жидове и остале који имају неке небелепретке (мулате, мелезе и остале монгриле) – били су упућени у колону чије је одредиште био кањон северно одграда. Сваки отпор, одговарање, задржавање, и тсл. били су кажњавани на лицу места стрељањем! 2.) Белци којису били на страни својих непријатеља – били су проглашени за расне издајнике, и готово у свим случајевимаобешени су одмах на најближа могућа стабла, бандере – са таблама које су указивале на њихов злочин... а то јеиздаја своје сопствене Расе! Кукољ се мора прво очистити из сопствених редова, јер њихова ресоцијализација збогдугогодишње интоксикације свести под утицајем мозгоиспирачких жидовских медија не би уродила никаквимефектом – они су постали ментални дегенерици! Један од два унапред направљена плаката обесио би им се оковрата тако да им пада на груди, руке би им се везале иза леђа, а канап је пребачен преко најближег погодногместа... омча стављена око врата, и... без велике приче и много губљења времена војници су ишли на следеће имеса списка који су имали код себе. Вешања и формирање колона за кањон трајало је пуних десет сати без престанка.Када су јединице завршиле свој посао рано поподне и почеле да се враћају кући, подручје Лос Анђелеса било је у


145

потпуности мирно. Становници квартова где смо јуче могли да уђемо само у тенку, сада дрхте иза затворенихврата, и то у страху да их неко не би видео како гледају напоље кроз прозор. Изгледа да казнене јединице ипакимају неког ефекта, осим што доносе правду тамо где треба. Током читавог јутра није било организованог отпоранашим јединицама, а до поднева више није било ни жеље за отпором – показали смо им да ово није шала, већвеома озбиљна ствар. Ја и моји људи били смо усред свих тих дешавања цео тај дан, и углавном смо се бавилилогистиком. Када су одреди почели да остају без ужади, канапа, жица и сајли, морало смо да скинемо неколикокилометара жице са електричних стубова како би попунили потражњу за овим реквизитима. Такође, у нашемоклопном возилу и џиповима који су ишли иза нас, имали смо и неколико мердевина, за сваки случај. Ми смоишли од улице до улице и читали преко разгласа упозорење: "Да ће од сада сваки чин пљачке, побуне, саботаже,или одупирање наређењима војске резултирати погубљењем прекршитеља на лицу места. Исто вреди и за све онекоји крију Жидове или друге небелце који се нису хтели евакуисати на територију која је под контролом Система!"Скоро сам дошао и у сукоб са једним командиром јединице близу центра града, јутрос негде око девет сати. Тамо(у центар) одводимо све велике фаце које треба да се повешају, а који су највише радили на уништењу ипропагирању уништења наше Расе: познате политичаре, велики број познатих холивудских глумаца и глумица,као и неке ТВ и друге медијске "звезде". Да смо их обесили испред њихових кућа као обичне људе, мало ко би ихвидео, а намера је била да они буду поука за ширу јавност. Из истог разлога су и многи свештеници те смрдљиве ипокварене и од жидова измишљене религије – одведени до три велике цркве, а наше ТВ екипе су уживо преносилепогубљење тих највећих издајника наше Расе који су обожавали и учили наше људе да обожавају и да клече преднеким измишљеним Жидовом. Једини проблем је у томе што већина њих долази до градског центра скоро уполумртвом стању. Војници су их већ добро испребијали, а највише батина су добили за читав мрачни средњи век– што су убијали најбоље и најпаметније припаднике наше Расе, што су их спаљивали на ломачама само зато јерсу говорили да је Земља округла и да се окреће око Сунца, што су наше жене силовали и давили у води, мучили унајстрашнијим инквизиторским справама под лажним оптужбама да су вештице... списак њихових злодела јеогроман и непребројив. За читаво своје постојање та је религија крива за мрак, игноранцију, незнање,прљавштину, болештине... и смрт најмање 20 милиона белих Европљана – најбољих од наше Расе! Једна познатаглумица, иначе присталица расног мешања, која је глумила у неколико високобуџетних међурасних "љубавних"свејуда холивудских филмова, већ је изгубила већину своје косе, једно око, неколико зуба, а да не спомињемоодећу – пре него што јој је омча стављена око врата била је сва у модрицама. Не бих знао ко је она да нисам питаолокалног командира... јесте, питао сам, која је сврха јавног вешања ако је јавност не може препознати и повезатињено пропагирање расног мешања са овом казном?! Привукла ме је и гужва која се направила око једног камионакоји је управо стигао. Дебели старији мушкарац, кога сам одмах препознао као савезног судију који је донео неке


146

од невиђених судских одлука попут давања овлашћења за хапшење (које има само полиција) Већу за МеђуљудскеОдносе, опирао се дрско и уз псовке, настојањима војника да му скину пиџаму и навуку му судијску тогу. Један одвојника, изгубивши стрпљење, га је срушио, а остала четворица су почели да га млате кундацима по лицу игрудима. Био је у несвести, а можда и мртав када му је омча стављена око врата. Наш ТВ камерман је снимао цеотај догађај, а емисија је преношена уживо преко ТВ станице коју смо скоро оспособили.

Згадило ми се такво понашање, па сам одлучио да приговорим командиру те јединице! Питао сам га зашто неодржава дисциплину међу својим људима, и рекао сам му оштрим тоном да су премлаћивања заробљеникаосуђених на смрт контрапродуктивна! Морамо одржати имиџ снаге и безкомпромисне окрутности преманепријатељима неше Расе, али то нећемо постићи ако се понашамо попут неке банде из Уганде или Порторика(обавештење читаоцу – Уганда је била држава у Африци пре Велике Беле Револуције док је тај континент још увекбио насељен негроидном расом. Порторико је био ранији назив за острво Нова Каролина, а сада је настањенпотомцима белих избеглица из подручја југоисточног дела САД-а, међутим, пре Револуције био је насељенмешанцима разних карактеристика). Поред свега тога морамо да се прикажемо као дисциплинована оружанасила, пошто ту исту дисциплину захтевамо и од цивилне популације. Не смемо тако лако да се препустимофрустрацији и личним осећањима мржње, већ морамо показати људима да је наше понашање стално у сврсивишег циља! Локални командир јединице је експлодирао! Почео је да урла на мене да гледам своја посла. Кадасам му нагласио да то и јесу моја посла, јер сам овде по наређењу Главне Револуционарне Команде – поцрвенео јеод стида, стао у став мирно, салутирао ми... и рекао да он ради најбоље што може под овим тешким околностима.Тачно је нагласио да је Организација заменила готово половину људи у његовој јединици са добровољцима којинису видели ни чули за »B« од Војске и да им је дисиплина потпуно страна ствар, па да онда није ни чудно да имнедостаје дисциплина. Нисам могао да га не разумем, јер су му аргументи били јаки, али задовољно сам приметиода се одмах издерао на неколико војника који су тукли заробљеника и наредио им да престану, након што јеотишао од мене. Када сам мало промислио, дошао сам до истих мисли које су се врзмале по глави и том локалномкоманданту. Наравно, морамо да појачамо дисциплину што пре, али тренутно нам је много важније да међутрупама имамо политичку сигурност и расно свесне појединце са мање дисциплине, него дисциплинованепрофесионалне војнике који немају појма о расној свести и циљевима Револуције.

Одуговлачили смо сa мерама и према цивилној популацији докле год смо могли, али то је било нужно, јер смопрво мрали да решимо сваки оружани отпор који на је пружан у граду, а после смо били преокупирани идислокацијом небелог становништва на територију Система. Једноставно нисмо имали довољно људи за све, па


147

смо се морали определити према приоритетима. Требало нам је и времена да војску прилагодимо новом стањуствари и дамо новим људима идеолошку припрему за данашњи посао. И намерно смо пустили да се цивилиделимично отму контроли, како бисмо имали добар изговор за предузимање оштријих мера уместо половичних,које не би дугорочно решиле проблем. Још један разлог за који сам тек данас чуо било је то што нам је требалододатно време да се састави списак са именима за хапшење. Већ неколико година уназад припаднициОрганизације су правили досијее издајника и непријатеља наше Расе. Могли смо да га користимо за спискове, алибило је потребно много процењивања и селекције. У прву руку било их је једноставно превише. На пример, белапородица је могла имати свој досије, јер је неко од наших видео како су црнци доазили у њихову кућу на забаву(ознака – расно несвесни), или јер су на свом ауту имали налепницу "Сви једнаки, а сви различити" (ознака –пропагатори расне једнакости, они који воле црнце), које су на велико делила Већа за Међуљудске Односе, азаправо су били црначка параполицијска организација, јер су имали овлашћење да хапсе и ислеђују. У начелу, аконије било додатних доказа, људи нису били стављани на спискове за хапшење. Иначе бисмо морали да обесимовише од 10% белачке популације, што је практично било немогуће, а и било би контрапродуктивно, јер за оваквејош увек постоји некаква нада да ће се ресоцијализовати, а мозгови да им се очисте од јеврејске интоксикацијемедијским лажима.

Чак и када бисмо то и могли учинити, не бисмо имали довољно добар разлог за то – већина од тих десет постонису ништа гори од осталих деведесет посто. Њима је испран мозак, а они су слаби и себични, немају осећај раснелојалности ни расне солидарности,... али то вреди и за већину људи данас. Жидови су тако програмирали људе дабрат брату не жели да помогне, сестра сестри, деца родитељима... и обрнуто. Све је то било сишљено уништавањеколективног духа и солидарности, јер су преко медија људи учени само да воле и обожавају новац – пошто суновца имали највише код себе јевреји, то у преведеном значењу заправо значи да треба да воле оне који имајуновца... значи да воле Жидове! Жидовима као мајсторима пропаганде и лажи, није било довољно да људинедељом у цркви клече и моле се једном измишљеном јеврејину, већ су хтели да се осигурају и на вишеразличитих колосека. Ти жидовски колосеци су, поред религије: расна једнакост и тврдња да расе не постоје, илида међу њима нема већих разлика осим боје коже; демократија која је заправо жидократија и терор испранихмозгова већине над паметном мањином, полиција и војска где су на главним командим местима били постављании именовани само проверени послушници и лакеји; банкарство као легализована пљачка кроз позајмљивањеновца уз камату и стварање огромне финансијске базе за њихов уплив у политику и корумпирање свих политичаракоји су играли како им је одозго свирано... ко год би тврдио супротно и указивао на овакве ствари био би жигосанод стране Система, дискредитован или хапшен, прогањан, или би изгубио посао тако да је касније тешко


148

проналазио нови. Људи су оно што су постали, и то морамо да узмемо у обзир! Заправо, кроз целу нашу историјубило је јасно да је само мали део популације обично добар или зао. Већина је морално неутрална, и унемогућности да разликује шта је добро, а шта је зло – јер су одговор увек тражили од онога ко је на врху у томтренутку. На нашу жалост, Жидови су у последњих неколико хиљада година у свим тренуцима били ти који субили стално на врху! Када зли људи владају, што је био случај у Америци већ дуги низ година (тачније од 1864године када су Жидови победили на страни севера у грађанском рату), већина популације ће бити срећна удегенеричности најгоре врсте и оберучке ће прихватити сваку прљаву и деструктивну идеју која се постави предњих, јер им је то сервирано као апсолутно добро!

Већина судија данас, учитеља, глумаца, јавних личности, нису намерно зли, или криминални, чак ни цинични,док следе жидовско вођство – јер они су заведени! Они себе сматрају "добрим и узорним грађанима" исто као штоби мислили за себе да се понашају сасвим супротно под утицајем неког другог. Када зли кажу да је нешто добро, ашироке народне масе им поверују, онда они сматрају зло добрим, а добро злим. Према томе, нема смисла да се свиони повешају, јер они нису у позицији да схвате шта је добро а шта зло услед масовног бомбардовања погрешними искривљеним догмама којима их жидови непрестано засипају преко штампе, телевизије, радија, филмова убиоскопима и тсл. Ова морална дегенерација и посрнуће мораће да се избрише из наше Расе кроз дуги низ година,јер је степен интоксикације огроман. За сада је довољно да елиминишемо само оне који свесно и намерноспроводе зликовачку жидовску политику, дакле, само оне који то свесно раде и који су се свесно продали запрљави жидовски новац!

Вешање неких од највећих издајица наше Расе у сваком делу Америке ће знатно помоћи у реоријентисањупонашања и заузимању исправног курса већине популације. Заправо, не само да ће помоћи, већ је и апсолутнонеопходно. Људима је потребан снажан психолошки шок да се оставе старих навика и жидовског начинаразмишљања. Све ја то разумем, али ипак морам признати да ме мучи оно што сам данас видео. Када су хапшењапочела, јавност није слутила шта се спрема, и већина нормалних и расно свесних грађана је била дрска и сматралаје то преоштрим мерама. Жене су се обично дивиле некаквој познатој глумици која је удата за црнца и која јепропагирала расно мешање као сасвим природну ствар, а не као злочин против природе. Мушкарци су опетсматрали да белци кошаркаши нису криви јер су их папараци ухватили како на журкама пијанче и банче узаграљају црних манекенки – ето колико нам је друштво оболело! Они стављају своје навијачка опредељењаиспред расних приоритета, а жене су се одувек дивиле баш тој глумици, јер је била гламорузна, елегантна, увеклепа, дотерана и нашминкана?! Можете ли замислити то? Нема везе што је та предивна плава девојка изродила са


149

црним певачем и музичарем четворо измонгрилисане деце?! Овај шок је био потребан баш као што је оболеломпацијетну потребан пеницилин! Био сам присутан у саму зору када су војници извукли десетак младих људи изједне велике куће поред универзитетског кампа, и они су, као и њихови сустанари који нису били ухaпшени,дерали се и вређали војнике, чак их и пљували. Сви осим једног били су Жидови, Црнци, или мешанци разнихврста, а двојица најгласнијих су стрељани одмах на лицу места, док су остали упућени у колону која је марширалака кањону. Онај "један" је у ствари била прелепа бела девојка, негде у узрасту од 19 година, помало млитава алисвеједно лепа. Пуцњава је умирила тако лепо да више није војницима добацивала: "Расистичке свиње!" – алиприпреме за њено вешање су је опет подсетиле на њену судбину расног издајника и жидовског колаборационисту,па је постала врло узнемирена и хистерична.

Кадa јој је саопштено да ће платити цену због срамоћења и издаје своје Расе јер је живела у студентском кампу сасвојим љубавником, црнцем, девојка је почела да плаче и запиткује кроз вапај: "Али зашто ја?". Док је уже почелода стеже њен врат, само је промрмљала: "Радила сам исто што и остали. Зашто сте узели мене? То није фер! Заштоне моја другарица Хелен? И она је спавала са њим." Док је девојка изговарала своју последњу реченицу, једна оддевојака међу окупљеном масом која је гледала шта се дешава (вероватно она споменута Хелен) одскочила јеуназад са страхом на лицу. Наравно, нико из окупљене гомиле није одговорио на њено питање: "Зашто ја?" – Аодговор је врло једноставан, њено име се налазило на списку издајника, а Хеленино није. Нема ничега "фер" окотога, или непоштеног. Девојка која је обешена заслужила је шта је и добила. Хелен сигурно да заслужује истусудбину, и вероватно је сада мучи помисао на то да би могла бити откривена и да може да плати исту цену као ињена пријатељица. Све то ме је научило нешто о политичком терору: непредвидивост и непристраност су важниаспекти његове ефикасности. Има још много људи који се налазе у сличној ситуацији као та Хелен, чији страх дагром може сваког часа да погоди и њих – ће их натерати да од сада ходају као по јајима. Посебна бих нагласиоизјаву: "Само сам радила исто што и остали!" То је већ претеривање, али је опет и истина и да остали нисупружили лош пример тој девојци, ни она онда не би постала издајица своје Расе. Платила је својим примером и зазлочине других као и за своје. Сада тек видим колико је битно да у наше људе уградимо нове моралне вредности,тако да не буду морално изгубљени попут те несретне девојке... и попут већине данашње америчке омладине. Тајпотпуни недостатак здравог морала имао сам прилике поново да видим око поднева. Вешали смо групу од око 40трговаца некретнинама испред зграде Асоцијације за Расподелу Некретнина. Сви су они учествовали у посебномпрограму који је омогућавао јефтиније кредите за расно мешане парове који су куповали станове у претежнобелачким квартовима. Један од њих је био и неки крупан момак од око 35 година са кратком плавом косом.Самоуверено се правдао: "Па никада се нисам слагао са тим расним мешањем! Гади ми се када видим такве


150

парове са својим монгрилисаним окотом, али морао сам од нечег да живим – зато сам то и радио. Такође ми јеглавни грађевински инспектор рекао да ће ми бити много лакше тако да избегнем препреке при добијању пословаако се прикључим том програму." Без да је то уопште и схватио – управо нам је рекао да му је његова материјалнакорист важнија од његое сопствене Расе! Ово је, на жалост, тачно за многе који су данас обешени. Одабрао јеживотни пут својевољно – и зато не заслужује жаљење, јер је волео жидовски новац више од своје крви и од свогмеса! Војници се, наравно, нису много расправљали са њим. Када је дошао ред на њега, обесили су га на истиначин као и све остале расне издајнике! Војницима је наређено да не комуницирају са издајницима, осим краткогобразложења зашто ће та особа бити обешена. Ни најуверљивије запомагање или исказивање невиности или"мора бити да је нека грешка" није их омела у свом послу. Наравно, вероватно смо направили и неке грешке данас,можда замене око идентитета, погрешна адреса, лажна оптужба, али једном када су погубљења почела није вишебило могућности да се грешке узмимају у обзир. Јер да је било тако – онда би сви кукали да је нека грешка упитању! Намерно смо створили утисак неумољивости у јавности. И очигледно је да смо били врло уверљиви. Текшто су се војници вратили у своја одморишта, привремене касарне које смо направили од полицијских станица,почели смо широм града да добијамо дојаве о таласу убистава и туча. Лешеви, већина њих је имала убодне ране,пронађени су на улицама, и ходницима зграда. Одређени број повређених особа покупљен је са улице од страненаших патрола, све укупно неколико стотина људи. Иако је било неколико црнаца међу мртвима и избоденима,брзо смо схватили да су остали већином били Жидови! То су очигледно све били појединци које су наши одредипромашили, али грађани зато нису! Испитујући неколицину Жидова који су били само претучени, брзо смооткрили да се добар део њих скривао код белачких породица. Након што је наш проглас о неумољивости иизвесној судбини свих оних који су колаборационисти и расни издајници објављен – њихови заштитници су сеокренули против њих и истерали су их на улицу! То је важна лекција из политичког терора – да смо ми билиблаги, или да смо у обзир узимали грешке, ови би се и даље скривали по граду вршљајући и радећи субверзивнопротив Револуције! Овако нема праштања – сви су знали шта их чека ако се код њих у стану нађе неки црнац илиЖидов! Локалне осветољубиве групе грађана наоружане ножевима и бејзбол палицама дочепале су се осталихкоји нису ни били на нашим списковима. Сигуран сам да без сурове лекције за »Дан Вешања«, не бисмо наишлина такву кооперативност грађана. Вешања су све грађане подигла из њихових удобних фотеља... и сви су се садаплашили грешке! Сутра послеподне ће део мојих људи почети да организује цивилне радне бригаде за скидање исакупљање лешева, као и за одвожење на место које сам већ одабрао. То ће трајати око три до четири дана, јер имаизмеђу 55 и 60 хиљада лешева, а по овом врућем времену то ће бити тежак посао. Али који је осећај олакшања даје негативни део нашег задатка овде завршен! Од сада напред идемо само узбрдо, наравно, у позитивном смислу –реорганизација, реедукација и поновна изградња целокупног друштва.


151

ПОГЛАВЉЕ 24

Данас је 8. август 2013. година. Последња четири дана на челу сам новоформираног одељења који се скраћено зове»ПРУСТ« (Department of Public Resources, Utilities, Services and Transprtation) за јужну Калифорнију. То је самомоја привремена дужност, а у року од десет дана предаћу дућност другом инжињеру, једном из групе добровољацаса којима сам радио последње две недеље. Имаће на располагању помоћ одређеног броја локалних људи који супре били запослени од стране државе, или града на сличним пословима, и уверен сам да је он у стању да обављатај посао како треба. Са више од половине људи опет на својим радним местима, ствари се полако враћају унормалу. Успоставили смо редовно снабдевање ел. енергијом, водом, канализациона мрежа функционише, одвозсмећа такође, телефонске централе раде у свим насељеним подручјима. Чак смо довели у функцију и 50бензинских пумпи, тако да грађани којима њихови послови дају приоритетни статус могу да добију гориво за својеаутомобиле. ПРУСТ има надлежност над целом територијом јужне Калифорније, скроз од Вандерберга домексичке границе, па сам се доста напутовао да бих видео потребе и ресурсе различитих подручја. Задовољан самлично са оним шта смо све успели да постигнемо у тако кратком времену. Уз Војску и Оделење за снабдевањехраном, ПРУСТ има главни задатак у одржавању стабилности овде. Један од најзанимљивијих аспеката мог послабила је сарадња са Оделењем за снабдевање храном. Они производе храну, ми је превозимо, складиштимо и накрају дистрибуирамо тамо где је она потребна. Морали смо да решимо неколико проблема, посебно зато јер деохране који се производи не иде директно са фарми на дистрибуцијска места, него се прво прерађује, а касније попотреби конзервира или пакује у стаклену амбалажу. То значи да Оделење за снабдевање храном мора делимичнода преузима посао и складиштења и транспорта до фабрика за прераду, пре него што ПРУСТ преузме даљуодговорност. Дакле, морамо да сарађујемо у овим додирним тачкама наших надлежности. Такође они имају ипосебно организован превоз радника од њихових кућа до радног места и назад. Морао сам да се упознам сасистемом рада тог Оделења како бих одлучио како да извршимо своју дужност. Импресиониран сам са оним штосам видео. Мобилизовали су око 600.000 радника – то је око ¼ укупне радне популације под нашом контролом –и то само за производњу хране! Ово је нужно јер су све залихе хране у Лос Анђелесу скоро исцрпљене. Између 10 и15 % тих радника су белци који су и раније радили на фармама и ранчевима у овом подручју. Скоро трећина сумлади добровољци између 12 и 18 година. Остали људи су из урбаних подручја који су пре радили на занимањимакоја нису толико сада важни (нпр. трговци некретнинама) и распоређени су у ове радне групе. Многи из овепоследње групе заправо сада раде свој први стварно продуктиван посао у животу. То значи да то оделење имаважну улогу у друштвеној рехабилитацији као и у производњи хране, а наше Оделење за образовање уско сарађује


152

са њима. Сваки радник има недељно десет часова предавања (како би се ослободили жидовске интоксикације) иоцењује се не само према његовом ставу према послу и продуктивности, већ и према његовом односу према тимпредавањима. Радници се стално селе по групама на темељу њиховог односа према послу и успеху у предходнојгрупи. На овај начин већ почињу излазити из радних група други искусни радници који могу да воде друге раднегрупе. Неки од њих ће бити одабрани као кандидати за чланство у Организацији.

У неколико наврата разговарао сам са радницима на пољима. Морал је најчешће зависио од састава радне групе,од некадашњих друштвених паразита до већ искусних и продуктивних радника, али није био исподзадовољавајућег. Свима је разјашњено да, упркос проблемима које је Револуција са собом донела, сада смосигурни да ће бити доста хране за све – али они који неће да раде, они који избегавају сваки посао и који би хтелихлеба без мотике – неће ни јести! Оно што ме прво импресионирало била је чињеница да су сва лица која самвидео на пољима била бела, нема Мексиканаца, нема азијата, црнаца или мешанаца. Ваздух изгледа сада да јездравији, небо ведрије, живот срећнији. Постоји нада да ће наша Раса опстати, да ће преживети и да неће заувекнестати са лица Земље како су то предвиђали разни жидовски научници и квази интелектуалци. Наша будућностје светла, а ми ћемо се поново винути међу звезде у бескрајна пространства свемира. И радници на пољимапримећују разлику, било да су идеолошки свесни или не. Међу њима се напокон шири нови осећај раснесолидарности, несебичне сарадње и заједништва како би завршили и обезбедили бољу будућност за нашу белудецу. Већина вести широм земље су добре за нас. Иако се Систем и даље држи, то им још успева само отвореном ибруталном репресијом. У читавој земљи је уведено ванредно стање, а власт се увелико ослања на наоружанецрначке хорде који настоје да застраше белачку популацију. Половина регуларних војних јединица и даље сеналази у касарнама, јер их Систем сматра непоузданим зато што су белци. Ситуација на територији где јежидовски Систем на власти је све гора и гора. Чести су нестанци струје, прекиди у комуникацији и транспорту суредовна појава, бомбашки напади, мањак хране, убиства, и масивне индустријске саботаже стварају општи хаос инеред. Наше јединице дубоко у позадини непријатеља раде јуначки свој посао, али губици су нам ипак превелики.За сада је једини циљ да се одржи сталан притисак на Систем и јавности скрене пажња на циљеве наше борбе иРеволуције. Од добровољаца који нам стално пристижу на наше подручје са територије коју контролишу Жидови,увек добијамо идентичне информације о ефекту које такви хаотични услови живота имају на људе. Бели либералии мањине хистерично траже од власти да се нешто коначно предузме, конзервативци јадикују машући рукама насве ово, а обичном грађанину је доста више свега: нас, Система, црнаца, разних либерала и конзервативаца. Саможеле да се врате у "нормалу" и комфор на који су навикли, што је пре могуће. Пропаганда Система прави огромнумедијску галаму око евакуације небелаца из нашег подручја и ликвидација издајица наше Расе и осталих


153

"непријатељских и дегенеративних елемената овде." Све ово нема жељени учинак, осим међу либералима имањинама. Већина популације је преокупирана голим егзистенцијалним проблемима да би се посветила"жртвама расизма".

У северној Калифорнији ствари постају све компликованије и излазе ван контроле. Генерал Хардинг је стварноупрскао ствар. Тако нам и треба када сарађујемо са конзервативцем – он, попут већине осталих изгледа није биоприсутан када се памет делила, па је добио двоструку дозу свињске памети уместо људске (појашњење читаоцу:Тарнер говори о Генералу Арнолду Хардингу, команданту војне ваздухопловне базе у Травису, која се налазила напола пута између Сан Френсиса и Сакрамента. Хардингова улога у Великој Револуцији, иако значајна, трајала јесамо 11 недеља. На крају је ипак ликвидиран од стране Организације, након што неколико претходних атентата нањега није успело – разлог је био издаја и тајна колаборација са Системом). Ако се стање у подручју Сан Френсиса иСакрамента убрзо не поправи, лако ћемо упасти у сукоб са трупама под Хардинговом командом. Систем би то јаковолео. Једино што је Хардинг до сада учинио како треба био је октазивање послушности Вашингтону током првенедеље наше офанзиве, чим је постало јасно да Систем губи у Калифорнији. Самоиницијативно је прогласио"независну" војну владу на подручју северне Калифорније и окупио је око себе скоро све официре који су билистационирани у том војном округу (осим наших тајних агената унутар официрског кора, наравно) да кренуњеговим путем и подрже војну хунту. Главна Револуционарна Команда је донела тактичку одлуку да пустиХардинга да одигра своју улогу, а нашим људима је наређено да му се не супротстављају. То је имало за"последицу" смањење наших губитака, иако је војска претрпела пуно веће губитке него у јужној Калифорнији. Тоје зато, јер Хардинг није предузео довољно радикалне мере у вези црначког војног особља и успостављањасопственог ауторитета. Није успео да стави ни цивилну популацију под своју контролу, јер није схватао потребу зарадикалним мерама. Жидови и други бољшевички елементи у Сан Франциску су почели да плету мрежу око његаа Мексиканци у Сакраменту стварају нереде без престанка већ читавих месец дана. Када је делегација наших људиотишла до Хардинга прошлог месеца и предложила заједничку власт Организације и Војске за севернуКалифорнију, са Хардинговим снагама које би обављале војно-одбрамбене послове и Организацијом која би себринула о цивилној популацији, укључујући ту и полицијске послове, Хардинг их је ухапсио и одбио да их пусти!Од тада стално даје неке идиотске прогласе о "поновном успостављању Устава", истребљењу "комунизма ипорнографије", одржавању нових избора како би се поново успоставио "републикански" облик владе утемељен одстране наших предака" – шта год да му то значи?! А наше радикалне мере описао је као "комунизам". Шокиран јејер нисмо одржали никакве демократске изборе или некакав облик јавног референдума пре исељења небелаца,као и што нисмо омогућили индивидуална суђења Жидовима и расним издајницима. Та матора будала изгледа да


154

не разуме да су се Американци гласањем сами довели у ову ситуацију у којој се сада налазе? Зар не разуме да суЖидови преузели власт у држави управо захваљујући Уставу, јер су људи гласали онако како су им жидовскимедији сугерисали? Где он мисли да би нови избори сада водили, са овом генерацијом ТВ гласача, осим натраг уисту жидовску свињарију? И како он мисли да смо могли да решимо проблеме овде ако не радикалним мерама?Ваљда молбама типа: "Молимо Вас господо црнци немојте да силујете, пљачкате, убијате и једете наше суграђанебеле пути." - (?!) – Или можда да опростимо расним издајницима, па да се они нама касније када се организују,супротставе и оружјем?! Зар Хардинг не разуме да ће хаос у овом подручју бити све већи док не идентификује онекатегорије људи које су одговорне за тај хаос и обрачуна се са њима категорички без милости – да је немогућењему самоме, с обзиром на бројеве који су у питању, да се обрачуна са Жидовима, црнцима, Мексиканцима, иосталим проблематичним елементима? Очигледно не, јер тај идиот и даље апелује на "одговорне" црначке вође и"патриотски оријентисане" Жидове да му помогну да успостави ред. Изгледа да он не схвата да је ово Велика БелаРеволуција, где је боја униформе боја наше коже! Хардинг изгледа, попут већине конзервативаца, не може дасхвати шта треба да учини, јер би значило кажњавање "невиних" заједно са "кривима", "добрих" црнаца и"лојалних" Жидова заједно са осталима – као да ти појмови имају неко значење у том контексту?! Због свега тогаон само немоћно посматра како све иде у вражију матер, а цивили у његовом подручју умиру од глади! Генералиби требали бити јачег кова и чвршћег стомака. Нама у прилог иде чињеница да све више белих избеглица сасевера прелази на нашу страну. Више људи је дошло на наше подручје у посљедње две недеље како би побегло оданархије у Сан Франциску него са подручја које контролише Систем. И на крају, интересантно је видети правипример три друштвена уређења истовремено пред нама: на северу конзервативни режим без расне свести; наистоку либерално-жидовску демократију, познатију још и као жидократија; и овде, почетак сасвим новог света идруштвеног уређења како расте из рушевина старог.

Данас је 23. август. Опет идем за Вашингтон. Био сам у нуклеарној војној бази »Вандерберг« четири дана да бихнаучио како функционишу нуклеарне бојеве главе. Тренутно командујем групом која има за задатак да пребацичетири бојеве главе снаге око 60 килотона у Вашингтон и да их постави на кључне локације у и око града. Око 50других чланова Реда подучавани су заједно са мном као вође својих група. То значи да имамо укупно око 200бојевих глава на располагању широм земље, и то само за почетак. Све нуклеарне главе су исте. Скинуте су сагомиле пројектила које су наши људи овде пронашли. Делимично су само модификоване, тако да се могуактивирати радио сигналом. Оне ће бити наше осигурање, у случају да изгубимо ракетну базу »Вандерберг«. Овајзадатак је најтежи од свих које сам до сада имао. Биће пуно теже него када смо дигли у ваздух зграду ФБИ-а предве године. Нас петорица, за сада, морамо прећи 6.000 километара непријатељске територије носећи нуклеарне


155

бомбе са собом које теже укупно 280 килограма, без да нас улове. Затим се морамо ушуњати у подручја која судобро чувана – и тамо да их поставимо, тако да нема велике могућности да их пронађу. Осим свих опасности, одкојих ми се диже коса на глави, имам лош предосећај везан за овај задатак. Са једне стране, не бих волео сада данапустим Калифорнију, јер тако нећу присуствовати рађању једног новог, бољег и праведнијег друштва – а то бибила велика награда за мене лично, док са друге стране, наш посао је тек започео. Нови пројекти се појављујусваки дан, и желим да у њима учествујем и дам свој допринос. Полажемо темеље за нови друштвени поредак којиће служити опстанку и бољитку наше Расе барем следећих хиљаду година. Моћи радити и живети у здравом,белачком свету – то је нешто непроцењиво за мене.

Ових неколико последњих недеља били су предивни. Страшно ме депримира помисао на то што ћу оставити овубелу оазу и што још једном морам да зароним у септичку јаму препуну мешанаца, црнаца, Жидова и болеснихуврнутих белих либерала. Са друге стране, прошло је више од три месеца од како нисам видео Кетрин, а чини мисе као цела година. Једна ствар која је ограничила мој ентузијазам око свега што смо постигли је та што све тонисам могао поделити са њом. А сада када су се ствари промениле, она и остали у Вашингтону живе у многотежим околностима него ми овде у Калифорнији. Знајући то, сваки дан ме све више гризе то што сам овде. Ипак,најјачи осећај који сада имам јесте осећај одговорности. Поносан сам на то што су ми поверени тако важни задаци,иако сам само условни члан Реда. Морам сва друга осећања да оставим по страни док мој посао не буде завршен.Током последња четири дана нисам само научио структуру и функционисање бојевих глава за које сам одговоран,већ и зашто је овај задатак тако важан. То је укључивало и лекцију из стратегије која је била попут отрежњења.Људи у Главној Револуционарној Команди, са погледом упртим према коначном циљу и дугорочном плануратовања, нису допустили себи да се заварају нашим успесима овде у Калифорнији и тренутним потешкоћама којезаокупљају Систем. Чињенице су следеће: Прво, изван Калифорније Систем је остао готово нетакнут, а односњихових и наших снага гори је него пре 4. јула. То је зато јер смо слали наше људе широм земље како би Систембио ван равнотеже довољно дуго да се ми овде консолидујемо. Друго, упркос војним снагама под нашомконтролом овде, Систем ће бити у стању са врло мало напора да нас уништи конвенционалним оружјем, чимсреди неке проблеме морала и лојалности међу својим трупама. Једина ствар која их је за сада у томе спречавалабила је наша претња нуклеарном одмаздом према Jew Yоrk-у и Тел Авиву. Треће, наша нуклеарна претња је усмртној опасности да буде неутрализована! Систем је у могућности да покрене напад који ће уништити нашелансирне рампе пре него што ми лансирамо наше пројектиле. Главна Револуционарна Команда има информациједа се тако нешто управо спрема. Систем још једино чека док се не заврши војна реорганизација која ће им датисигурност у политичку оданост америчке војске. Желе да војска крене на нас одмах после онеспособљавања наших


156

нуклеарних капацитета – масивна инвазија која ће нас уништити у неколико дана. Још горе, Систем има иалтернативни план који се односи на комплетно нуклеарно уништење јужне Калифорније. Извршиће тај план акоим не успе реорганизација војних јединица унутар следећих неколико недеља. Још не знамо тачан план, алиимамо информације да је око 25.000 најбогатијих и најутицајнијих Жидова и њихових породица већ напустилоJew Yоrk у последњих десетак дана, већина од њих понела је са собом само мањи део пртљага, довољно за две, тринедеље одмора. Дакле, наша стратегија је почела да пада у воду. Када бисмо могли непријатеља да држимо уоваквом стању пат позиције барем годину дана са нашом нуклеарном претњом, тада бисмо имали неке шансе. СаКалифорнијом као базом, и популацијом од преко пет милиона белаца за регрутацију, могли бисмо постепено дапренесемо наш герилски рат на остатак земље. Али без Калифорније то не можемо – и што је најгоре – Систем тозна! Дакле, оно што морамо да урадимо што пре, је да распоредимо велики број нуклеарних бомби широм земље.Затим ћемо детонирати барем једну од њих само да уверимо Систем каква је нова ситуација – и да је претњареална! Ако након тога Систем нападне Калифорнију, мораћемо да детонирамо све, или већину наших бомби, упокушају да уништимо способност Система за организовани отпор. На жалост, много белачке популације широмземље биће неповратно изгубљено ако будемо приморани да спроведемо ту нуклеарну акцију у дело. Земља ћетакође бити у опасности од инвазије других земаља. Заиста, опасна будућност!

ПОГЛАВЉЕ 25

Данас је 4. септембар 2013. година. Иако сам у Вашингтону још од прошле недеље, тек ово ми је прва прилика даимам нешто времена за писање. Након пута смо провели неколико дана како би распоредили само две бомбе сануклеарним дејством. Синоћ је била прва ноћ коју сам провео, коначно, на миру са Кетрин. Како ми је самонедостајала! А већ сутра опет идемо да тражимо погодне локације за наше А-бомбе. Пут из Калифорније био јепопут некаквог филма. Иако су ми сви догађаји још увек свежи у сећању, не могу да поверујем да су се стварнодогодили. Услови живота у овој земљи променили су се толико у ових последњих девет недеља да уопште више непрепознајем ово друштво, и сва правила по којима смо некада живели више не вреде. Изненадио сам се како смолако изашли из наше енклаве. Непријатељски војници (они који су још увек верни жидовском Систему)груписани су у неколико пограничних подручја уз главне путеве, као и неколико јединица које чувају заобилазнепутеве. Те јединице, међутим, не врше никакве патроле (?!) па их је врло лако заобићи, чему је доказ и стално


157

прелажење белих избеглица на нашу територију. Узели смо један војни камион, и њиме смо кренули премаБејкерсфилду, а после североисточно још 40 километара, одприлике километар од блокаде пута коју држецрначке јединице.

Видели см их – и они су видели нас, али нису ни покушали да нас зауставе док нисмо скренули са главног путапрема једном шумском споредном путу. Већ смо били у подножју Сиера планинског масива. Након једног сататруцкања по једва проходним планинским путевима, опет смо се вратили на аутопут, сигурно иза блокада, алидубоко у непријатељској територији. Нисмо се превише бринули да ћемо налетити на неки отпор у планинама, јерсмо знали да је највећа концентрација непријатељских војника у Чајна Лејку, са друге стране Сиера планина, инамеравали смо да скренемо северно пре њих на аутопут Е39. План је био следећи – ако евентуално сретнемо некивојни камион за снабдевање који иде према блокади у Бејкерсфилду, да га онеспособимо заједно са пратиоцимапре него што схвате да смо ми ти који смо им непријатељи. Битно је да се пресвучемо из ових војних униформи унове, узмемо њихова документа и нови војни камион који је већ прошао провере у дубини територије подконтролом Система. Нас петорица смо поставили заседу на једном скретању и држали смо одкочене аутоматскепушке спремљене на рафалну паљбу и два ручне ракетна бацача – али никаква возила туда нису прошла?! Зналисмо да ћемо, и поред недостатка промета у планинама, сигурно наићи на гушћи "саобраћај" када дођемо прилазуаутопута Е39. Наше извиђачке патроле нису покривале овај терен толико у дубину њихове позадине, али су нампре кретања на пут ипак били прослеђени неки обавештајни подаци о распореду трупа, блокадама, и линијама заснабдевање. Међутим, изгледа да камиони за логистику не иду преко планинских прелаза јер се боје заседе! Зналисмо такође да мање од 10% војника уз границу чине белци. То није добро, јер се тако теже можемо провући ако наснеко заустави. Систем изгледа постепено све више добија поверење у "своје" белачке јединице, али још увекизбегава да их користи у већем броју непосредно уз "границу" – јер се боји да би могли доћи у искушење да пређуна нашу страну. Неколико белих официра у том подручју, иако су црнцољупци, још увек су под будним окомсвојих црних подофицира и на њих се гледа са презиром и неповерењем од стране војника црнаца. Није ни чуднокада је наша обавештајна мрежа овде уз "границу" густо исплетена. Наши шпијуни су нас обавестили о неколикоинцидената где су "бели одметници" били понижавани и злостављани од стране њихових сабораца црнаца.

Узимајући у обзир све то – одлучили смо се да имамо веће шансе као небелци. У складу са тим, сви смо ималиопрему за маскирање, као и тамну крему за покривање лица и руку, и одговрајуће плочице са именима науниформама. Мислили смо да ћемо лакше проћи као мексиканци, све док не наиђемо на праве латиносе. Четиридана звао сам се Хесус Гарсиа. Наш возач, је био потпоручник Родригуез – коњина која се толико уживела у своју


158

улогу, тако да је махао, смешкао се и добацивао нешто на шпанском сваки пут када бисмо прошли поред неке већегрупе црних војника. Два пута су нас и заустављали на контролним пунктовима. Такође смо поставили радио укамиону на неку мексичку радио станицу, тако да нам је из звучника трештала нон-стоп нека одвратна хиспанохип-хоп педерска музика (ако се то може иопште звати музиком). Изгледа да је ова радио станица одбијалакомарце и птице, али је зато код црнаца изазивала неки блесави кез типа "смејемо се к'о луди на брашно".Једном, када смо хтели да наточимо нешто горива, били смо у искушењу да се зауставимо код неке војне цистернеза гориво, али дугачак ред камиона и неколико хиспаноса нагнали су нас да одустанемо од тог ризика. Јбг-а, овиби нас сигурно провалили да нисмо од њиховог дегенеративног материјала, а овај наш "Родригез" није знао даизбрбља више од 10-так смислених речи. Уместо тога смо се зауставили код неког ресторана са бензинскомпумпом у подножју планине Витни. Место је изгледало напуштено, па су двојица наших "мексиканаца" изашли изкамиона да наточе гориво – док смо ми остали кренули према ресторану да купимо неку храну за пут. Унутра смозатекли четири војника, мртве пијане од алкохола како слинаве и балаве по шанку; тројица црнаца и један белац!"Има ли кога живог да платим за гориво и храну?" – питао сам љубазно. "Нема, узми шта ти треба и вози човече.Отерали смо власнике још пре три дана." – одговорио је један од црнаца – "Али не пре него што смо се прво малопозабавили са њиховим ћеркама, ако ме разумеш!?" – белац је добацио, гуркајући раменом једног од својихкомпањона по алкохолу. Можда због погледа који сам му тог тренутка упутио, или је приметио плаве очи нашегпотпоручника "Родригеза", или нам се шминка на лицу почела размазивати од зноја – у сваком случају, беливојник (издајник своје расе и очигледно силоватељ и педофил) је одједном престао да се смеје и шапнуо је нештоцрнцима. Истовремено се нагнуо да посегно према свом оружју, које је било наслоњено на шанк. Пре него што јеуопште и дотакао своју пушку, скинуо сам свој М16 са рамена и изрешетао ту групицу пијаних кретена у војничкимуниформама. Тројицу црнаца сам изгледа одмах послао у смрт, али њихов бели другар је још увек нешто кркљао,иако му је метак прошао кроз грудни кош,... допузао је некако до сепареа, правећи за собом крвави траг баш каошто пужеви голаћи остављају своје слине за собом... и једва процедио кроз зубе још увек кркљајући: "Човече,... к'јити је курац?" Подпоручник "Родригез" му је лагано пришао, извукао свој бајонет, шчепао за косу, срушио на под –и заклао га као свињу док овај није изроптао и свој последњи звук из већ подераних плућа – "Смеће једноиздајничко, придружи се својој црначкој браћи, пичка ти материна,... беле девојчице си нашао да силујеш џубреједно издајничко!" – изустио је у једном даху наш "Родригез",... а низ лице из његових плавих очију потекла јесуза, али не због говнета којим је упрљао руке, него због оних девојчица које су силовали!

Десетак километара даље, на скретању за исток, где смо мислили да скренемо, изненада смо угледали џип војнеполиције са два црнца како стоје на путу. Трећи црнац је регулисао саобраћај својом палицом, и усмеравао сва


159

возила на остале правце. Игнорисали смо његове сигнале и скренули десно, у што већем полукругу како бисмозаобишли њихов џип. Црни "саобраћајац" почео је да звижди у своју пиштаљку из свег гласа, што је јаче могао, аова друга двојица су почели да машу рукама као да хватају муве – подпоручник "Родригез" се само слатко насмејаои поздравио црнце са: "Аста ла виста!" – и неким другим шпанским речима које су му пале на памет, па је одлучнонагазио на гас и удаљио се низ пут. Оставили смо црнце у облаку прашине и песка. Црнац са звиждаљком је идаље нешто млатарао рукама, али смо убрзо ушли у кривину и више га нисмо видели. Вероватно су и онипомислили исто што и ми: "Које будале!" – Ни он ни његови компањони нису сматрали вредним да нас повијајусвојим џипом, али су наша три војника "мексиканца" у теретном делу камиона ипак спремно држали своје прстена обарачу аутоматских пушака. Од тада па све до приградских насеља Сент Луиса нисмо срели ни једног јединогвојника Система. Путовање нам је успело само зато што смо избегавали главне аутопутеве и градове. Возили смопо планинама и пустињама Калифорније, Неваде, Јуте и Колорада, пољима Канзаса, и планинама Мисурија,укупно 75 сати, стајали смо само да наточимо гориво и да вршимо нужду – дакле, само оно што се мора! Док су седвојица возила напред, трећи је чувао стражу иза, а двојица су се у то време покушавала наспавати позади лежећина сандуцима атомских бојевих глава. Када смо стигли у источни Мисури променили смо тактику, из два разлога.Прво, чули смо преко радија о бомбашким нападима на Мајами и Чарлстон и ултиматум који је Организацијаупутила Систему. То је повећало важност временског фактора још више – нисмо себи могли да допустимо даљњакашњења због путовања заобилазним путевима. Друго, опасност да нас власти зауставе између Сент Луиса иВашингтона увелико се смањила, јер смо већ били у дубини њихове територије, па смо могли да применимо новутактику. Све време, током путовања, пратили смо цивилне и војне радио станице, и били смо око 150 километаразападно од Сент Луиса када је посебно саопштење улетело у поподневну прогнозу времена. Претходног дана, уподне, нуклеарна бомба детонирана је без упозорења у Мајамију, рекао је спикер, и том приликом страдало је око600.000 људи, а експлозија је изазвала огромну материјалну штету и радиоактивно зрачење на целом подручјуФлориде. Друга нуклеарна бомба детонирана је у околини Чарлстона у Јужној Каролини, пре само четири сата,али извештај о жртвама и штети још није стигао. Обе детонације биле су дело Организације, рекао је спикер, исада ће се прочитати ултиматум који је Организација поставила. Записао сам га тачно како гласи, од речи до речи,и то би било следеће: "Председнику и Конгресу Сједињених Америчких Држава и командантима оружаних снага –ми, Главна Револуционарна Команда Организације – постављамо следеће захтеве и упозорења: Прво, одмахобуставите размештање војних снага у целој источној Калифорнији и оближњим подручјима и одустаните одпланова за инвазију на ослобођену зону »Калифорнија«. Друго, одустаните од било каквог плана за нуклеарнинапад против ослобођене зоне »Калифорнија« или било ког њеног дела. Треће, обавестите грађане широм земљепутем својих медија ове захтеве и упозорења. Ако не испуните ово што је речено до сутра у подне, детонираћемо


160

још нуклеарних направа у неком од гушће насељених подручја, као што смо учинили то у Мајамију пре неколикоминута. Такође, наставићемо са детонацијама нуклеарних направа сваких 12 сати док не удовољите нашимзахтевима. На даље вас озбиљно упозоравамо да уколико изведете било какав изненадни непријатељски потезпротив ослобођене зоне »Калифорнија« истовремено ћемо детонирати преко 500 нуклеарних бојевих глава које севећ налазе сакривене широм САД-а. Више од 40 тих направа налазе се само у подручју Jew York-a! Даље,искористићемо и све нуклеарне пројектиле који нам се налазе на располагању за уништење жидовске државеИзраел у Палестини. На самом крају, упозоравамо вас, да у сваком случају намеравамо да ослободимо прво САД, акасније и остатак света од жидовске куге која пије сокове сваког народа и државе! Када то будемо учинили,ликвидираћемо све непријатеље наше Расе, укључујући ту и све белце који су свесно помагали тим непријетљима.Свесни смо сада, а бићемо и у будуће свесни свих наредби које добијате од стране својих жидовских господара.Напустите пут издаје – одмах и сада – или напустите наду у себе када паднете у руке људи које сте издали!"(обавештење читаоцу – Тарнерова верзија ултиматума је у начелу исправна, осим неколико мањих грешака уредоследу речи и пропуштања једне реченице. Комплетан и тачан текст ултиматума налази се у деветом поглављу»Историја Велике Беле Револуције« професора Андерсона). Скренули смо с пута када смо ово чули, и требало намје барем неколико минута да се саберемо.

Нисмо очекивали да ће се ствари тако брзо одвијати. Они наши саборци који су кренули са бомбама у Мајами иЧарлстон мора да су кренули неколико дана пре нас, или су јурили аутопутем ако су тако брзо стигли?! Упркоснашој непрестаној вожњи, и проблемима које смо имали успут, осећали смо се као неки забушанти или ленчуге.Знали смо да су ствари отишле сада у курац, јер смо се налазили усред нуклеарног грађанског рата, а следећихнеколико дана могло би да одлучи и о судбини читаве планете. Сада је питање – или Жидови (и њихови црнци,мелези и жутаћи) или наша бела Раса? Ово је прелазак Рубикона, више нема повратка!

Још нисам схватио све детаље наше стратегије која је довела до овог ултиматума. Не знам ни зашто су управоМајами и Чарлстон изабрани за прве мете које су требале да демонстрирају нашу одлучност – иако сам чуогласине да су се богати Жидови из Џу Јорка привремено преселили у подручје Чарлстона, или су "господа"отишли на летовање у Мајами док се ствари не среде! Мајами ионако, баш као и New York, има доста Жидова –вероватно је то прави разлог, ипак, ударити у њихове најболније "тачке", а то је за нас добро. Али зашто одмахнисмо напали Jеw Yоrk (Џу Јорк) док је концентрација тог смрада била тамо? Можда наше бомбе заправо нису нипостављене у Џу Јорку упркос томе шта ултиматум наводи. Није ми јасно ни зашто је ултиматум имао овакавоблик, само претње без обећања бољег живота када се власт преузме. Можда је намера била да направи што већу


161

збрку, што и јесте случај – ово сигурно нису очекивали! Или је можда било неких тајних договора "испод жита"између Главне Револуционарне Команде и војних главешина Система који су се договорили око обликаултиматума?! У сваком случају, ове две акције имале су страшан учинак.

Жидови и готово сви политичари су у једној фракцији, а готово све војне главешине су у другој. Жидовскафракција захтева моментално нуклеарно уништење Калифорније, без обзира на наше упозорење да би у томслучају ми активирали друге А-бомбе у осталим градовима широм САД-а. Проклети гојим (гоји, гојим = стока;тако жидови зову све нежидове) дигао је руку на "Изабрани Народ" и зато мора бити уништен по сваку цену. Војнафракција, је с друге стране много разумнија – они желе привремено примирје, док не покушају да лоцирају ионеспособе наших преосталих 50 нуклеарних направа које су размештене или тек треба да буду постављене уодређеним местима. Након што смо чули ванредне вести преко радија, једина мисао била нам је како што пре дадопремимо наш смртоносни терет у Вашингтон – и то што је пре могуће. Знали смо да ће сви бити затеченипоследњим догађајима, па смо одлучили да искористимо то опште стање хаоса тако што смо прерушили нашвојни камион у камион војног санитета са црвеним крстом. Тако ће сви мислити да се у њему налазе рањеници ипострадали у овим последњим догађајима. Одмах смо се после тога попели на аутопут и кренули журно преманашем одредишту – "Вашингтоне, ево нас долазимо!" – повикао сам. Нисмо имали сирену ни ротациона светла,али смо имали барем боје (коју смо купили у некој сеоској продавници) и офарбали смо одговарајуће деловекамиона у обележја Црвеног Крста. Врло брзо након тога, стигли смо у Вашингтон и то за мање од 20 сати вожње,упркос хаотичним условима који су владали на аутопуту. Возили смо и по банкинама да заобиђемо гужву, возилисмо и левом страном пута када је требало, пролазили смо и без стајања на више од десет контролних пунктева –војна полиција нас је свуда пропуштала без контроле или претреса. Наша прва бомба ишла је у »Форт Белвоир«велику војну базу јужно од Вашингтона где сам био затворен пре више од годину дана. Када смо напокон стигли,морали смо да чекамо два излуђујућа дана да ступимо у контакт са нашом везом унутра! Он ће моћи да унесебомбу унутра и да је сакрије. "Родригез" је прескочио ограду са бомбом на својим леђима. Следећи дан примио самод њега уговорени радио сигнал којим потврђује да је задатак примопредаје успешно обављен. У међувремену, миостали поставили смо другу бомбу у округу Колумбија у Вашингтону где ће моћи да покупи неколико стотинахиљада црнаца када експлодира,... да и не спомињем неколико владиних агенција и добар део жидовске трговачкемреже. Нисам имао коначне инструкције за трећу бомбу све до данас поподне! Одлучено је да она треба да иде уСилвер Спрингс северно одавде, центар Мариленда, једне приградске жидовске четврти. Бомба број »4« јенамењена Пентагону, али обезбеђење је тако јако, да још не знам како ћу уопште моћи да приђем близу. Морампризнати да ми мисли нису биле само на послу од када сам дошао. Кетрин и ја смо узели нешто времена за нас да


162

бисмо били заједно. Ни једно од нас није имало представу колико смо почели да значимо једно другоме док насоколности нису поново раздвојиле овог лета,... тако брзо након мог бега из затвора. У оних месец дана колико смобили заједно ово пролеће, пре него што сам послат у Тексас, па у Колорадо и на крају у Калифорнију, постали смотолико блиски колико мушкарац и жена могу бити. Околности су биле тешке за Кетрин и остале док ме није било,посебно након 4. јула. Били су под великим притиском са свих страна. Организација их је без милости терала даодржавају ниво активизма, док је опасност од хапшења постајала све већа. Систем прибегава новим методама уборби против нас – масовне претраге од куће до куће у разним квартовима, астрономске новчане наградедоушницима, веће контроле над кретањем цивила. У другим деловима земље репресивне мере су биле текспорадичне, а у некима су чак попустиле где Систем није био у стању да одржава јавни ред и мир – посебно наконпанике проузроковане експлозијама у Мајамију и Чарлстону. Али у Вашингтону и околини Систем и даље држисве под чврстом контролом. Касно поподне Кетрин и ја изашли смо из штампарије на неколико сати у шетњу.Прошли смо поред неколико одреда војника са аутоматским пушкама на готовс испред пословних зграда, поредрушевине станице подземне жезезнице где је Кетрин пре две недеље поставила бомбу, и кроз парк где је некопреко мегафона апеловао "свим поштеним грађанима" да одмах пријаве ФБИ-ају и најмање испољавање расизмамеђу својим комшијама и сарадницима на послу,... и на крају смо дошли до једног од главних мостова преко рекеПотомак који спаја Вирџинију и округ Колумбија (Washington D.C – у преводу оно D.C значи »district of Columbia«то јест округ, или дистрикт Колумбија – прим. прев). Није било саобраћаја јер је део моста срушен. Организацијага је минирала недавно и још није било никаквих покушаја да се мост поправи. Изгледа да је Систем стварно ушкрипцу када не може ни један обичан мост да поправи, или да изгради нови! Било је прилично тихо на крајумоста, чуло се само завијање полицијских сирена у даљини и повремени звук хеликоптера. Како је то"романтично". Причали смо загрљени, и посматрали призор око нас док је сунце залазило. Ми и наши другови,саборци, мора да смо оставили велики утисак на свет у последњих неколико месеци. Која разлика у односу наситуацију у Калифорнији! Кетрин је била пуна питања о животу у ослобођеној зони, и покушао сам да јој најбољеобјасним, али мислим да речи нису довољне да опишу разлику коју сам осећао када сам био у Калифорнији уодносу на ово овде. Док смо стајали на ивици срушеног моста, и док су наша тела била чврсто припијена једно уздруго, и свет је око нас постајао све тамнији, јер група младих црнаца дошла на другу страну срушеног моста, саВашингтонске стране. Почели су одмах да се лудирају у типичном црначком стилу, уз неку одвратну реп афро-црначку музику, а двојица су пишала са моста у воду. На крају нас је један од њих спазио, и почео одмах дадобацује, виче, кревељи се и показује разне ствари... од гениталија до његовог црног дупета?! За мене је барем»то« била управо она разлика коју нисам могао да опишем речима.


163

ПОГЛАВЉЕ 26

Данас је 18. септембар 2013. године. Толико тога се исподешавало, пуно тога је изгубљено у протекле две недеље,једва да се могу присилити да пишем о томе. Жив сам и здрав, а ипак има тренутака када завидим оним милионакоји су погинули последњих дана. Толико сам уморан и пренапрегнут, да сам себи личим на живог мртваца.Мислио сам о једној јединој ствари – једино што ми је пролазило кроз мисли, кроз главу – јесте застрашујућачињеница – моја Катрин је мртва! Ње више нема! До данас, док нисам био сасвим сигуран у њену судбину, то ме јетолико изједало да нисам имао нигде мира. Сада када знам да је мртва, мучење је престало, а ја осећам огромну иненадокнадиву празнину у своме срцу,... ненадокнадив губитак.

Имам важан посао пред собом, и знам да морам "прошлост" да оставим иза себе и да наставим са својим животом.Али вечерас морам да ставим на папир своја осећања, своје мисли. У данашњем хаосу, милиони нестају без да изасебе ишта оставе, незапамћени, заувек безимени – али барем могу посветити ове странице мом сећању напредивну Кетрин и догађаје које су она и други наши другови обликовали и само се надам да ће ме мој Дневникнадживети. То дугујемо својим мртвима, својим мученицима – да не заборавимо њих и њихова дела! Била је среда,када сам завршио са постављањем треће бомбе. Ја и још двојица из тима узели смо је из скровишта где се четвртабомба још увек налази, и одвезли је у Мериленд. Већ сам био одредио локацију где намеравам да је поставим, аливојне активности су биле толике учестале током те недеље у подручју Вашингтона да смо чекали у Мериленду тридана само на прилику да приђемо локацији. Цивилни саобраћај у Вашингтону је већ дуго времена био оптерећенблокадама путева, затвореним улицама, али та недеља је била баш неподношљива. На путу натраг према нашојштампарији, пут је био закрчен дугом колоном аутомобила која су ишла у супротном смеру од мог и била сунатоварена свакојаким кућним стварима и апаратима. На само један километар од штампарије, наишао сам нанову блокаду које није било када сам одлазио. Намотаји бодљикаве жице били су размотани по путу, а изабодљикаве жице налазио се тенк. Окренуо сам се и покушао да идем другом улицом,... исто је била блокирана?!Викнуо сам војнику где идем и питао га којим улицама могу до тамо да дођем. "Не можете до тамо никако даприђете!" – викнуо је строго. "Ово је сада осигурано подручје. Сви су евакуисани јутрос. Сваки цивил који се нађеунутар тог подручја биће стрељан одмах на лицу места!" Био сам запрепаштен?!? Шта се десило са Кетрин иосталима? Помислио сам да су војне власти изненада прошириле радијус осигураног подручја око Пентагона сапретходна четири километра на шест километара без најаве. Наша штампарија се налазила читав километаризван ранијег радијуса, и није нам пало на памет да ће бити проширења. Али, очигледно су то урадили да заштите


164

Пентагон од евентуалних наших нуклеарних бомби. У ствари, сматрао сам претходни радијус довољном заштитомод наших 60 килотонских бомби, пошто је Пентагон већ дуже време снабдевен заштитом на свим прозорима иокружен одбојницима од армираног бетона. Покушавао сам, без успеха, да пронађем неки начин да унесем А-бомбу унутар тог радијуса још од првог дана када сам дошао у Вашингтон из Калифорније. Одвезао сам се дорезервног скровишта неколико километара јужно од Александрије, али ни тамо није било никога. Нисам имаоначина да се јавим Команди Организације за подручје Вашингтона како бих сазнао где се налазе Кетрин, Бил иКерол, јер нам се сва комуникациона опрема налазила у штампарији. Али чињеница да се нису налазили у другомскровишту наводила ме је на помисао да су ухапшени. Већ је прошла поноћ, али одмах сам кренуо поновно насевер, према подручју где су се налазили евакуисани цивили. Мислио сам да ћу можда сазнати од некога ко јеживео у близини наше штампарије шта се догодило са мојим друговима и вољеном Кетрин. То је било лудоопасно, знак очаја, а имао сам среће да је војни конвој блокирао пут тако да сам се морао зауставити поред пута иодспавати до јутра. Када сам коначно стигао до одредишта следећег дана, ускоро сам схватио да је шанса дадобијем некакву информацију врло мала. Море војних шатора налазило се на огромном паркиралишту и наоближњем пољу. Око руба кампа налазила се гомила пластичних WC кабина и аутомобила пуних кућнихпотребштина. Лутао сам кроз мноштво људи скоро три сата и нисам видео ни једно познато лице. Пробао сам и даиспитујем људе, али нисам сазнао ништа што већ нисам знао. Људи су били престрашени и давали су ми самоуобичајене одговоре или никакве уопште. Били су избезумљени, и нису хтели да имају више никакве невоље, аиспитивање о ухапшенима које су видели изгледало им је као опасност. Када сам пролазио крај једног шатора,који је био два пута већи од других, чуо сам викање и хистеричан плач, преплетен са гласним мушким смехом.Десетак црних војника налазило се поређано на улазу. Зауставио сам се да видим шта се догађа, баш када су двацрна војника на силу себи направила пут из шатора вукући за собом престрашену белу четрнаестогодишњакињу.Ред за силовање помакао се за једно место. Отрчао сам до првог белог официра којег сам угледао, и почео гласнода протествујем због онога шта се догађало у том шатору, али пре него што сам успео да довршим и прву реченицутај официр се окренуо постиђен и пожурио је брзим корацима у супротном правцу. Двојица белих војника близумене оборила су своје поглед у патос и убрзо су и они нестали међу шаторима. Нико није хтео да буде оптужен за"расизам". Једва сам успео да се савладам колико сам кипео од беса – само то ме је спречило да извучем својпиштољ и почнем да пуцам на све које видим око себе! Ако будем морао већ да погинем то ће бити због многовише од шаке црнаца силеџија и педофила – мој живот барем за хиљаде таквих гњида! Одвезао сам се на место закоје сам био сигуран да је још увек у рукама Организације – нека стара продавница сувенира у Џорџтауну.Налазила се управо изван тог новог и ненајављеног радијуса. Стигао сам тамо тек у сумрак и паркирао ауто назадњем паркингу у дворишту. Изашао сам напоље и закорачио у сенку зграде када је свет око мене одједном


165

засветлео као у подне! Прво се видео интензиван светли бљесак, затим слабији сјај који је прелазио из беле у жутубоју, на крају у црвену – и то само у неколико секунди. Истрчао сам на улицу како бих боље видео шта се тодешава на небу. Оно што сам угледао следило ми је крв у жилама, а низ кичму су ми прошли жмарци. Огромна,кугласта, светлећа маса, тамно црвене боје са узорцима наранџасте и жуте, дизала се на северном делу небу иширила црвену светлост према земљи. Била је поноћ, а небо је горело као да је подне! Заиста права визија пакла.Док сам то посматрао, велика ватрена лопта наставила је да се шири, а испод ње се појавило нешто попут црногстуба. Плавичасти електрични језичци видели су се како скакућу око тог стуба црнила. То су биле муње, али нијесе чула никаква грмљавина. Када је бука коначно стигла до мене, био је то туп, пригушен звук, али ипакзастрашујућ, нешто што би очекивао да чујеш код невероватно снажног земљотреса који руши 300-метарскенебодере једне за другим. Схватио сам да сам управо постао сведок уништења града Балтимора, неких 70-таккилометара одавде, али нисам могао да схватим ту јачину експлозије. Да ли је једна од наших 60-килотонскихбомби могла то да направи? Пре би било нешто што би се очекивало од мегатонске бомбе? Владини медијскиизвештаји од те вечери и следећих дана тврдили су да су експлозије које су уништиле Балтимор и убиле више одмилион људи, као и експлозије које су уништиле још двадесетак великих градова у САД истог дана, биле нашедело. Такође су тврдили да је влада узвратила ударац и уништила "језгро расистичких змија" у Калифорнији. Какоје на крају испало, обе тврдње су биле лажне, али тек пре два дана сам сазнао целу истину о томе шта се заправодогодило. У међувремену, ја и остали који су били у затамњеном подруму продавнице те вечери имали смо осећајнајдубљег очајања када смо слушали медијске извештаје како је уништена ослобођена зона у Калифорнији.Репортер је уз то био и Жидов, па се стварно предао својим емоцијама, а никада још нисам видео нешто сличнотоме. Након детаљног набрајања градова који су тог дана уништени, са привременом проценом жртава,... например: "...а у Детроиту, кога су расистички злочинци уништили са два нуклеарна пројектила, убили су 1.5милиона недужних америчких мушкараца, жена и деце свих раса.." – после је на ред дошао и до Jew York-a. У томтренутку су му вероватно сузе наврле на очи, јер му је глас постао болесно промукао. Кроз јецаје и ридање јеизговорио вест да је 18 нуклеарних експлозија сравнило Манхаттан и околину са земљом у радијусу од око 40километара, са процењених 14 милиона погинулих и око 5 милиона оних које тек чека смрт од опекотина ирадијације у току неколико наредних дана. Затим је прешао на хебрејски, и почео завијати, док су му сузе теклениз образе и стиснутим шакама лупајући се о прса. Како и не би када је Џу Јорк, после Израела, место са највећомпопулацијом Жидова на свету! Након неколико тренутака се опоравио, и понашање му се у потпуностипроменило. Из њега је избијала таква мржња према онима који су уништили његов вољени жидовски град NewYork, након чега је уследила гримаса пуна задовољства и наставио је: "Али ми смо се осветили својимнепријатељима, и њих више нема. Још једном, као и кроз историју, разни народи су устајали против нас и


166

покушавали да нас протерају или убију, али ми смо увек на крају ти који су победили! Нико нам се не можеодупрети. Сви који су покушали: Египат, Персија, Рим, Шпанија, Русија, Немачка – су били уништени, а ми смоувек били победници! Ми смо увек опстајали и напредовали (објашњење читаоцу – отуда је и настао израз "вечитијеврејин"). И сада смо уништили последње који су дигли руку на нас "изабрани народ" од бога. Као што је Мојсијеуништио Египћане, тако смо ми уништили Организацију. Језик је почео да му сикће, а очи су почеле да сјајечудним сјајем док је говорио о нуклеарном уништењу беле Калифорније: "Њихова драгоцена расна супериорностније им помогла када смо испалили стотине нуклеарних пројектила на њихово расистичко упориште. Бела гамадје поцркала попут мува. Можемо се само надати да су у својим последњим тренуцима схватили да су многилојални војници који су лансирали ракете које су их убиле били црнци, латино-американци или Жидови. Да,белци и њихов злочиначки расни понос уништени су у Калифорнији, али сада морамо да уништимо те расистесвуда, тако да расна хармонија и братство могу поново да буду успостављени у Америци. Морамо их убити! Убити!Убити! Затим је опет прешао нешто да паламуди и сере на хебрејском. И глас му је постао одмах јачи и грубљи.Вероватно што га гојими сада не разумеју. Устао је и окренуо се према камери – оличење чисте мржње – док јебеснео на том њиховом керећем језику, пена му је почела излазити на уста. Изгледао је попут неког пса зараженогбеснилом. Овај невероватни приказ очигледно је био срамота за неке од његове мање емоционалне саплеменике,јер је изнанада прекинут и замењен белцем, који је наставио са преношењем најновијих вести све до у касно јутро.Постепено, током следећих 48 сати, сазнали смо праву истину о том страшном четвртку, из каснијих и тачнијихвладиних извештаја и из наших извора. Прва и најважнија вест коју смо примили у петак ујутро, у шифрованојпоруци Главне Револуционарне Команде свим Јединицама Организације на терену широм земље – Калифорнијаније уништена, држите се и наставите по плану! Вандерберг је сравњен са земљом, и два велика пројектила супогодила Лос Анђелес, сејући смрт и уништење, али барем 90% људи у ослобођеној зони је преживело, делом јерсу добили упозорење унапред па су имали времена да се склоне у склоништа. На жалост, људи у другим деловимаземље нису били те среће, и укупан број жртава – укључујући ту и оне погинуле од опекотина, других рана ирадијације у последњих десет дана – је око 60 милиона! Пројектили који су проузроковали ту смрт нису ипак билинаши – осим у случају Jew Yоrk-a, који је примио прво ударац из Вандерберга, а затим и из интерконтиненталнихнуклеарних балистичких база Руске Федерације, тренутно једне од ретких белих земаља које су призналеослобођену територију Калифорније за зону која се налази под заштитом њених војних потенцијала и капацитета.Балтимор, Детроит и други амерички градови који су погођени су сви били жртве пројектила Руске Федерације.Вандерберг и Лос Анђелес су биле једине домаће мете погођене од стране америчке владе. Катаклизмички ланацдогађаја започео је са болном одлуком Главне Револуционарне Команде (ГРК). Извештаје које смо почеткоммесеца добијали од стране ГРК-а указивали су на превагу снаге унутар владе, од војне фракције која је избегавала


167

нуклеарни сукоб са нама, на жидовску фракцију која је тражила уништење Калифорније. Жидови су се бојали даби иначе постојећа ситуација могла постати трајна, плус што је Руска Федерација тражила признавање статусаКалифорније као посебне државе! То би временом нама сигурно донело комплетну победу, јер би САД билеразбијене као федерација, а многе јужне државе би се прикључиле нама. Како би то спречили, одлучили су да радеиза сцене (према својим жидовским обичајима) свађајући, претећи, и подкупљујући своје противнике међуглавешинама из војног врха једног по једног. Умало да нису успели у смени неколико генерала и њиховој заменисвојим људима, тада је ГРК видела да нестаје и последња шанса да се избегне нуклеарни сукоб са владинимснагама. Зато смо одлучили да предухитримо непријатеља – ударили смо први, али не само на владине снаге.Испалили смо све своје пројектиле из »Вандерберга« (осим шест комада који су ишли на Џу Јорк) још и на –Израел! Убрзо након што смо лансирали пројектиле, ГРК је јавила ову вест Пентагону. Пентагон је, наравно, имаоистовремену потврду са својих радара, и није имао могућности него да нам узврати – али они су имали мало мета,а ми много! Могли смо да бирамо, а они су гађали само »Вандерберг« и Лос Анђелес. Руси су упозорили Пентагонда ако крене нуклеарним арсеналом против својих грађана у Калифорнији да ће одреаговати тако што ће сматратитериторију САД као зону свога дејства! Тако је и било! Испалили су неколико својих пројектила... Америчкиградови Вашингтон и Чикаго су били поштеђени, уз упозорење да ће бити претворени у прах и пепео акоПентагон и Жидови одлуче да се са нама обрачунају чак и конвенционалним наоружањем. Организација је тимпоступком велике беле Руске нације остварила огромну предност. Прво, нападом на Џу Јорк и Израел, употпуности смо уништили два највећа центра жидовске моћи, а и прилично смо их проредили (одприлике смо ихпреполовили) те ће им требати неко време да се реорганизују. Друго, натерали смо их на одлучну акцију, те јевласт опет у рукама војних вођа. Из свих практичних разлога, земља је сада под војном влашћу, а жидови полакогубе своје упориште међу војним естаблишментом. Треће, пошто смо обезбедили подршку највеће и последњевелике беле Руске нације – учинили смо пуно више како би пореметили стање у земљи него што би учинили самоса својим оружјем – и још нам је остала већина 60 килотонских бомби. То ће нам убудуће бити велика предност.Четврто, десило се нешто веома интересантно: Пентагон је по наговору Жидова издао наређење за нуклеарнуодмазду над Русијом – међутим, све и једна подземна ракетна база, укључујући ту чак и наше најмодернијенуклеарне подморнице – одбиле су то наређење, делом зато што су биле попуњене углавном високообразованимкадром, а 99% таквих су белци! Оних један посто црнаца које је хтело да реализује ово наређење је ликвидирано понаређењу својих старешина! Неки од официра у тим базама и подморницама су били чланови Реда, Организације,или се радило о нашим симпатизерима, а већина је схватила да не би нестала само Русија него и читава земаљскакугла – толико о разборитости белог човека. Црнац не би видео сопствену пропаст ни да га баце у гротло вулкана,а за пропаст планете га очигледно није ни брига. Он живи само као робот руковођен најприземнијим анималним


168

инстиктима и нагонима. Велики део подморница је прешао на Руску страну, а посаде су се ставиле под командуРуског Министарства Одбране. У сваком случају ратна срећа нам се насмешила, иако претња од стране америчкевојске још није сасвим прошла. Главоње у Вашингтону и Пентагону се сада боје само за своје гузице. Чак до насстижу вести да су неки моћни Жидови који су деловали из сенке нађени погубљени испред Беле Куће, док јеамерички председник (иначе црнац по имену Барал Огама) обешен испред обелиска. Што се нас тиче, изгубилисмо осмину чланова Организације, и готово петину цивилног становништва у земљи. Војна управа је далаодрешене руке војницима и дозволу за убијање свакога ко би се приближио војним зградама на територијиСистема. Заправо, жидовски Систем више ни не постоји – јер Жидови беже свим могућим превозним средствимана једно мало острво надомак Африке које се зове Мадагаскар. Наравно са собом не воде своје миљенике црнце!За њих ћемо се ми овде већ некако побринути. Све ми се чини да ће морати да отпливају до свог континета. Све усвему, стратешка ситуација Организације је увелико побољшана, а то једна од битнијих ствари. Прекосателитских канала се могу видети велика политичка превирања и у Европској Унији – изгледа као да лакеји ижидовски дупелизци полако наговештавају да желе да промене дупе које ће лизати. Овог пута им се изгледа вишесвиђа бело! Жидови се спремају да отперјају и из Европе која им полако отказује своје гостопримство... баш каокада крава пронађе крпеље на својој кожи којих жели да се отараси. За сада Кина се држи по страни и водиполитику немешања, јер жели да настави да тргује са белим народима Европе и Северне Америке. Неке одарапских земаља су већ послале своје АБХО јединице на подручје Палестине како би пожелеле "добродошлицу"евентуално преживелим Израелцима. Из тог дела света нам стижу застрашујући извештаји о изливима беса игнева међу АБХО јединицама – просто се туку која ће пре да "помогне" преживелим Жидовима.

Данас, пре него што сам сео да напишем који ред о овим бурним историјским догађајима, коначно сам пронашаоБила и сазнао шта се исподешавало у штампарији за време евакуације. Он је такође претрпео огроман губитак, ињегова прича била је кратка, али и јасна. Евакуација проширеног подручја око Пентагона почела је безпретходног упозорења. Око једанаест ујутро тог дана тенкови су се изненада појавили на улицама и војници супочели куцати на сва врата, дајући становницима само десет минута да напусте своје станове. Били су врло грубипрема онима који нису били довољно брзи. Бил, Керол и Кетрин су штампали неке пропагандне летке када су сетенкови већ појавили, имали су једва времена да покушају да сакрију инкриминишуће доказе пре него што суцрни војници ушли у штампарију. Пошто војници нису губили време са претраживањем просторија,највероватније би све прошло у реду да један од војника није почео да провоцира Кетрин док је паковала својуодећу. Кетрин војнику није ништа одговорила, али ледени поглед који му је упутила очигледно је увредило његовоосећање "људског достојанства". Почео је да глумата: "Шта је срце, не волиш црнце?" – тај приступ су црнци


169

продавали либералним белкињама које су биле у страху да их неко не би сматрао "расисткињама" ако би одбиленаваљивање црнаца. Када је Кетрин покушала да изађе из штампарије носећи са собом два тешка ковчега, црнивојник јој је препречио пролаз и покушао је да јој гурне руку под хаљину. Скочила је уназад и ударила црнцаногом у препоне, што га је одмах смирило, али било је прекасно – осетио је опасач за пиштољ који је Кетринносила око бутине. Викнуо је осталим војницима, и обе стране су почеле да пуцају у исто време. Док су Кетрин иКерол пуцале из пиштоља, Бил је решетао црнце својим узијем. Сва четворица црнаца били су смртно рањени, алине пре него што су успели да ране сво троје белаца. Један од погођених црнаца се некако истетурао на улицу пренего што се срушио, а Бил, који је био најлакше рањен, имао је само тренутак да схвати како за Кетрин више немапомоћи, те су он и Керол побегли кроз задњи излаз штампарије. Сакрили су се у поткровљу суседне зграде, ивојници нису успели да их одмах пронађу. Керол је убрзо постала толико слаба, због обилног крварења, да се вишеније могла ни померити, а ни Бил није био у пуно бољој ситуацији. Увече следећег дана, упркос боловима, изашаоје из скровишта и покупио питку воду, храну и лекове које је пронашао у празној згради пре него што се вратиосвојој жени. Керол је умрла четвртог дана, а Бил је још пет дана чекао да прикупи довољно снаге да поновонапусти поткровље и пробије се на сигурно подручје. Знам да Бил никада не би мене лагао, зато барем имам утехуу спознаји да Кетрин није пала у непријатељске руке жива, већ је умрла у поткровљу суседне зграде од последицарана задобијених у борби! Оно шта сада морам да учиним је да посветим све своје време које ми је преостало да сепобринем да она није погинула узалуд.

ПОГЛАВЉЕ 27

Данас је 28. новембар 2013. Управо сам се вратио из Балтимора – у ствари, онога што је остало од њега. Ја и јошчетворица вукли смо са собом неку скаламерију за мерење радиоактивности до Силвер Спринга, где смо сеспојили са Јединицом из Мериленда и наставили даље заједно са њима на север према Балтимору. Пошто суглавне саобраћајнице скроз непроходне, морали смо да пешачимо скоро половину пута. Иако је више од двенедеље прошло од напада, стање око Балтимора је било невероватно хаотично када смо стигли. Нисмо нипокушавали да уђемо у сам центар града, али су предграђе и околина 20 километара западно од града били напола изгорели. Чак су и сви путеви били закрчени изгорелим аутомобилима, а сви људи на које смо наишли –ишли су пешке. Свуда је било људи који су крали из рушевина. А тек лешеви! Они су били још један добар разлог


170

да не идемо главним путевима. Чак и у подручјима где је мало људи погинуло од саме експлозије или зрачења,лешеви су лежали на све стране – и то на хиљаде! То су скоро сви они који су били ван подручја експлозије, а којису умрли од последица зрачења или опекотина. Ближе центру града видели смо угљенисана тела оних који субили изгорели директно од врућине коју је генерисала експлозија. Изван града налазили су се лешеви оних који суподлегли радијацији након неколико дана или недеља. Сви су остављени тамо где су и умрли, осим у онихнеколико подручја где је војска успоставила какав-такав ред и где је отпочела асанација терена. У то време ималисмо само 40 чланова Организације међу преживелима у подручју Балтимора. Они су се бавили саботажама,атентатима на више официре из снајпера, или другим герилским активностима против полиције и војске токомпрве недеље после експлозије. Затим су постепено схватили да су се правила игре променила. Схватили су да вишеније потребно да делују толико пожртвовно као пре. Снаге Система би им узвратиле ватру када би их они напали,али нису ишли даље на њих! Систем је тотално урушен, а ово се више не може назвати ни његовом дефанзивом,већ само пуким преживљавањем од стране војника. Они више нису бранили ни Систем ни државу, већ само иискључиво себе! Ван неких подручја, полиција више ни не врши систематске претраге људи или возила, и вишенема рација. За кога и због чега би они сада то радили? Њихов став је: "Немојте нас дирати, и ми нећемо диративас!" Ни преживели цивили више не показују непријатељство према Организацији, став им је тотално неутралан.Више их интересује како ће преживети сутрашњи дан, а за све остало су тотално незаинтересовани. Људи нисузнали јесмо ли ми одговорни за пројектил који је уништио њихов град, као што је Систем то тврдио, али чини седа су једнако кривили Систем зато јер је то допустио као и нас јер смо то урадили. Уништење које су ти људипреживели уверило их је у једну ствар: Систем им више не може гарантовати никакву сигурност! Немају више нитрачка поверења у њега, сада само желе да преживе, и окренули би се према свакоме ко би им омогућио сигурности извесност у њихову егзистенцију. Видевши да је то променило ставове, наши чланови почели су са полујавнимрегрутовањем и организовањем преживелих око Балтимора, па је ГРК дозволила успостављање мале ослобођенезоне западно од града. Једанаесторо нас дошло је из Вашингтона да помогнемо, и унутар неколико данауспоставили смо ослобољену зону која је укључивала око 2.000 породичних кућа и других зграда са укупно око12.000 становника. Моја главна дужност била је мерење радијације околног земљишта, зграда, локалне вегетацијеи воде у околини, како бисмо били сигурни да нема високог нивоа зрачења на том подручју.

Организовали смо око 300 староседелаца у редарске јединице и снабдели смо их оружјем. Њихов задатак је дачувају ред и мир, спрече убиства, пљачке, паљевине и остала кривична дела! Било би јако рискантно у овој фазида наоружамо више људи од тог броја, јер нисмо имали прилику да идеолошки образујемо популацију у оној мериу којој бисмо то желели, па им је зато још увек потребан надзор. Али одабрали смо најбоље и најчеститије међу


171

способнијим мушкарцима у енклави, а имамо искуства у одабиру људи. Не бих се зачудио када би половина тихљуди временом постали чланови Организације, а неки ће временом можда бити примљени и у »Ред«. Мислим дасе можемо поуздати у ове људе. Још увек има добрих људи у овој земљи, упркос свеопштој моралној искварености.На крају крајева, та исквареност је дошла од туђинских идеологија и туђинских медија, у људе који супрограмирани неприродним и нездравим начином живота. Пакао кроз који сада пролазе барем избија наивностиз њихових мозгова и даје им исправнији увид у свет од онога који су раније имали. Наш први задатак била јеелиминација туђинских елемената и расних издајника и злочинаца из наше енклаве.

Невероватно је колико је тамнопутих имиграната дошло из Средњег и Блиског Истока у прошлој деценији у нашуземљу. Верујем да су преузели све ресторане и штандове у Мериленду. Мора да смо упуцали барем петнаестакТурака, само у нашој енклави, а два пута више њих је побегло када су видели шта се дешава. Затим смоформирали радне бригаде како би се обављале неке нужне ствари, као што је нпр. санитарно уклањање хиљаделешева који су била свуда унаоколо – да не би дошло до неких епидемија и зараза. Већина тих јадних, садаугљенисаних створења били су белци, и чуо сам од једног од наших људи како каже да се њима догодио "покољневиних". Не знам да ли је то баш исправан термин за оно што се догодило. Жао ми је, наравно, због свих тихмилиона белих људи који умрли и који ће тек умрети пре него што се све ово коначно заврши. Али невини?Мислим да нису. Сви су они подупирали жидовски Систем, јер се нису бунили против њега, већ су спремно хтелида живе по његовим правилима! Живот по тим правилима значио би нестанак Беле Расе кроз само 300 година уСеверној Америци! Праунуци ових који су погинули не би били белци, већ неки монгрили, мулати, мелези... и козна шта већ? У сваком случају, тај израз "невини" се не би могао применити за већину одраслих. Уосталом, зарније човек сам одговоран за своје стање у којем се налази – барем у колективном смислу? Да бели народи широмсвета нису допустили да постану робови Жидовима и њиховим идејама – овај рат не би био никада ни потребан!Тешко да се можемо сматрати "невинима". Тешко да можемо рећи како нисмо имали избора, јер јесмо! Тешко даможемо рећи како нисмо били упозорени, јер јесмо! Људи пуни мудрости, поштења и храбрости упозоравали сунас на последице наше лудости. И након што смо већ кренули жидовским путем, имали смо више прилика да сеспасимо – последњу пре 52 године, када су се Немци и Жидови борили за доминацију у средњој и источној Европи(ови други наравно туђим телима и туђим животима). У том светском сукобу ми смо завршили на страни Жидова,углавном зато јер смо имали покварене људе за наше вође. А њих смо опет изабрали јер смо ценили погрешнествари у животу и јер смо били слепи поред очију! Изабрали смо вође који су нам нудили ништа за нешто, који суциљали на наше слабости и пороке, који су имали пријатну спољашњу појаву и осмех, али који су били безкарактера или скрупула – и изнад свега – они су били одани својим господарима Жидовима, а не нама и нашем


172

народу! Занемарили смо оно што је стварно битно у нашим животима и дали смо слободне руке криминалномСистему да ради шта год му је воља, докле год нам даје довољно хлеба и игара за узврат. И зар нису лудост, лењости неодговорност једнако зло као и намерна злоба? Зар нису сви ти наши греси једнаки онима које су Жидовипочинили? То је коначни обрачун! Природа не признаје "добре" изговоре. Ни једна Раса која занемарује бригу осопственом опстанку, када су средства за тај опстанак при руци, не може се сматрати "невином", нити јој казнаонда може бити "неправедна" ма колико она била страшна. Одмах након успеха у Калифорнији овог лета, уследпослова везаних за цивилну популацију, схватио сам да амерички народ не може бити уопште сматран невиним!Њихова реакција темељила се искључиво на њиховим личним егоистичним интересима, без и трунке Раснелојалности или солидарности! Првих неколико дана, пре него што је већини (коначно) свануло да бисмо мимогли стварно и да победимо – белци, чак и они расно освешћени, били су углавном непријатељски расположенипрема нама – ми смо узнемиравали њихове животе и реметили њихову устаљену рутину за личнимзадовољствима! Нико од њих није размишљао о својој Раси, њеном опстанку, или њеној пропасти – било је важносамо да је њима у том тренутко било добро... да су им фрижидери пуни, да на ТВ-у буде нека утакмица, да их женачека у топлом кревету, да им је при руци увек оно што пожеле, било то пиво, неки ноћни провод, излет у природуса породицом или било шта друго. Тек након што су почели да нас се плаше, када су видели нашу одлучност, као ито да је батина сада у нашим рукама, а не жидовским – сви су одједном хтели да нам удовоље! Али нису их и даљеинтересовале правда и неправда, као и наша борба – они се нису хтели замарати таквим стварима. Њихов став биоје: "Само Ви нама реците шта даље да радимо, и ми ћемо то и радити!" Из овога се јасно види да се масе повинујусамо ауторитету више силе. Ко у својим рукама има моћ, тај влада, а маса му се из понизности приклања. Само сухтели да све то прође, а они да се врате сигурном и удобном животу што је пре могуће. Тако размишља свакиобичан човек из масе – тако размишља маса! Чињеница је да обични људи нису ништа мање одговорни од нетолико обичних људи, од елите и стубова сваког друштва. Узмимо за пример политичку полицију (ФБИ) – Већинањих су белци и они нису сами по себи посебно зли или покварени људи. Они само служе својим злимгосподарима, али тако што рационализују све што раде. Тако се оправдавају сами себи, неки чак и патриотскимизјавама типа: "Ми само штитимо наш слободан и демократски начин живота..." а притом нису ни свесни да они,као ни народ, уопште нису слободни, а да је демократија у ствари жидократија где Жидови уз помоћ масовнихмедија које контролишу креирају јавно мњење и на тај начин одлучују, манипулишући масама, ко ће на"демократским" изборима победити! Они су, иако интелигентни, заиста убеђени да народ одлучује о својојсудбини, а у ствари о судбини народа одлучују они који контролишу медије! Неко ће их можда назвати идволичним лицемерима, али зар нису лицемерни и сви они који толеришу овакав (жидовски) Систем, било да гаактивно подупиру, или су само обични посматрачи, или гласачи? Зар не сноси одговорност и сваки онај који изађе


173

на изборе и који толерише да му председничке кандидате бирају и нуде као на тацни ти исти Жидови којиконтролишу и све медије... а они само треба да заокруже на листићу кандидата којег сматрају "добрим". На тајначин они покушавају и да скину одговорност са себе и за своје животе? Да ли је то нормално да човек одбија дабуде ковач своје среће и да препусти неком другом да одлучује о његовом животу?! Не могу да се сетим ни једногсегмента нашег друштва – од оних "сељачина" у Мериленду и њихових породица чија смо радиоактивна телапрошлих дана затрпавали како не би дошло до неке епидемије или заразе, па све до универзитетских професоракоје смо обесили у Лос Анђелесу у јулу месецу због расне издаје и пропагирања расног мешања – за који бих могаода кажем да нису ово заслужили што их је снашло. Није прошло баш пуно месеци од када су сви ови који саданаоколо тумарају као бескућници – говорили неке сасвим друге ствари. Црнци су им генерално били добри – сведок им неко од тих истих црнаца није силовао или убио ћерку или жену, али ако би се то десило некоме одњихових познаника, они нису мењали своје мишљење о црнцима – за њих су они и даље били добри?! Све док ихжидовски Систем не тресне мочугом по њиховим сопственим главама, за њих је тај Систем добар! То је чистасебичност и кукавичлук америчке средње класе која се препустила струји, жалећи се једино када би им новчаниципресушили. Не! Причање о "невинима", или "невиним жртвама" нема ама баш никаквог смисла. Сви су они још икако одговорни и криви – ко год се није бунио пртив таквог Система тај је био саучесник у злочину над својомсопственом Расом! Морамо колективно посматрати ситуацију, из угла то јест перспективе целе наше Расе. Морамосхватити да је наша Раса попут човека оболелог од рака, којег чека драстична операција уколико жели дапреживи. Нема смисла размишљати о томе да ли је ткиво које треба извадити "невино" или није. То је потпунонеразумно, исто као када би покушали да пробамо да разликујемо "добре" од "лоших" Жидова, или "добре" црнцеод остатка њихове расе. Чињеница је да смо сви ми одговорни, као појединци, али и као колектив за морал ипонашање Расе као целине. Не може се никако избећи та одговорност! У ова времена многи су позвани наодговорност. И непријатељ плаћа своју цену. Још држе конце у рукама овде, више или мање, али изван СевернеАмерике губе битку. Иако је медијска блокада страних медија јака, примамо тајне извештаје од наших Јединицаиз иностранства, а такође пратимо и европске вести. У оквиру од 24 сата након што смо погодили Тел Авив идесетак других израелских циљева прошлог месеца, стотине хиљада арапа је прешло границе окупиранеПалестине, чак и пре регуларних АБХО трупа околних земаља. Већина њих били су цивили, наоружани самоножевима, или мачетама, па су их израелски граничари поубијали на хиљаде, док им није нестало муниције.Арапска мржња, таложена током задњих 50-так година, провела их је кроз минска поља, ватру жидовскихмитраљеза, и у радиоактивни хаос изгорелих градова, са једним јединим циљем – да побију преживеле Жидовекоји су им украли земљу, побили очеве, и понижавали их током најмање две генерације. Кроз само недељу дана ипоследњи преживели Жидов из рушевина Тел Авива био је убијен! Арапи нису марили ни за радијацију – толико


174

су били кивни, бесни и огорчени на тог вечитог јеврејина који већ хиљадама година само сеје зло и неслогу почитавом свету. Вести из последње беле Европске престонице, Москве, нису биле детаљне, али извештаји намговоре да су се и поносни Руси на одприлике сличан начин обрачунали са својим Жидовима. Руси су осветили такосвојих 20 милиона мртвих Аријеваца који су страдали током Октобарске револуције, оркестриране и финансијскипотпомогнуте од стране Жидова, а спрали су срамоту и за вишедеценијско комунистичко ропство у које су их"изабрани" стрпали. Нису заборавили Руси своје очеве који су били депортовани у Сибирске гулаге из којих сеникада нису вратили! Број таквих, који се никада нису вратили, креће се у милионима. Антижидовски нередиизбили су и у Лондону, Паризу, Бриселу, Ротердаму, Букурешту, Београду, Софији, Будимпешти,... а ван Европејош и у: Буенос Аиресу, Јоханесбургу и Сиднеју. Владе у Француској и Холандији, обе до крајности корумпиране,срушене су, и људи управо сада док ово пишем изравнавају своје рачуне са непријетељем у градовима и на селимаширом земље. Сличне ствари догађале су се и у Средњем Веку, небројено пута, људима би било доста тих крвопијаи паразита који су живели од туђег рада и туђег зноја. На жалост, никада нису до краја завршили започети посао,а можда неће ни сада. Сигуран сам да Жидови већ сада праве планове за свој повратак, чим се људи смире ипоново забораве. Људи имају тако кратко памћење. Али ми не заборављамо никада! То је довољно да се прошлоствише никада не понови. Без обзира колико нам буде требало, или колико далеко будемо морали да одемо –тражићемо коначни обрачун између наше две Расе. Ако Организација преживи овај светски сукоб, ниједан Жидовнеће! Ићи ћемо до краја света за тим Сотониним поданицима, ако буде било потребно. Те слуге туђина нећепостојати више ни у машти!

Организацијски принципи које користимо у Мериленду разликују се од оних у Калифорнији, јер је ситуацијадругачија. Овде, за разлику од јужне Калифорније, нема природних баријера ни владиних служби које би одвојиленашу енклаву од околине. Наравно, учинили смо све што смо могли да то исправимо. Одабрали смо линијуразграничења која углавном прати одређене веће зграде и аутопут. Отворена подручја смо већином заштитилибодљикавом жицом и минским пољем, а и осветлили смо нека места ван енклаве која би могла да послуже каоснајперско гнездо. Али ако људи у нашој енклави желе да оду из ње, нема начина да их наше јединице зауставевише од неколико њих. Зависимо о три ствари да их задржимо овде, које су много боље од страха да буду упуцани.Прво, дали смо људима ред, и чинимо то све боље и боље унутар енклаве него што то ради Систем изван ње. Редаутоматски значи и сигурност – нема убистава, пљачки, силовања и других сличних ствари. Након онолике дозехаоса коју су људи преживели, већина њих је жељна ауторитета и дисциплине. Друго, почели смо да успостављамонекакав облик економије унутар енклаве. Имамо залихе питке воде, коју можемо вадити пумпањем подземне водеиз подземних извора, јер је она на површини контаминирана; имамо два нетакнута складишта хране и готово пун


175

силос жита, ту су још и четири фарме са производњом која може да задовољи прехрану половине људи овде.Надокнађујемо недостатак хране крађом изван енклаве, али када када средимо да сва обрадива површина буде уупотреби, то више неће бити потребно. Последње, али не и најважније, сви у енклави су белци –решили смо тајпроблем – док се ван енклаве налази читав асортиман белаца, полубелаца, црнаца, цигана, порториканаца,жидова, азијата, арапа, и свега осталог што може да се нађе под сунцем – типичан космополитски расни гулашкоји се може наћи у свим америчким градовима. Ко год се зажели мало "братства" у жидовском стилу, може данапусти нашу енклаву, јер никога не спречавамо. Али сумњам да ће таквих бити пуно.

Данас је 2. децембар. Управо смо имали дугачак састанак на којем смо обавештени о стању широм земље и задатису нам нови приоритети на локалном плану. Није било много помака на националном нивоу у последњих шестнедеља: власт није успела да успостави ред у погођеним деловима земље, нити да поправи транспортну мрећу,енергетска постројења, и друге основне компоненте националне економије. Људи су остављени на цедилу, док сеСистем бори са својим проблемима, међу којима је и све мање поверење у своје војне снаге. Таква ситуација намодговара, јер значи да Систем још није достигао такав ниво контроле над земљом који је имао пре отпочињањаових догађаја. Власт једноставно није у стању да се носи са хаосом и анархијом који владају широм земље. Нашејединице су чиниле све што су могле у погледу саботаже, само да се одржи овакво стање. Али ГРК је очигледночекала да види какви су стварни усови пре него што крене у следећу фазу своје стратегије. Одлука је донешена, ина нама је да радимо на многим другим местима оно што смо радили у Мериленду прошлог месеца. Пренећемовелики део борбе са герилских акција на јавно и полујавно организовање. То је узбудљива вест, то значи новуескалацију наше офанзије, одлука до које је дошло због уверења да се битка води у нашу корист. Али стари начинборбе и даље остаје, а највећа нам је брига велики војни напад на Калифорнију. Владине снаге се концентришу уподручју јужне Калифорније, и инвазија ослобођене зоне чини се сигурном. Ако Систем успе у Калифорнији,сигурно ће након тога кренути на Балтимор и остале енклаве упркос нашим претњама нуклеарном одмаздом.Проблем је више у групици конзервативних генерала у Пентагону који нас виде као претњу свом ауторитету него усамом Систему. Они не воле Жидове и нису незадовољни тренутним стањем у земљи, у којем су они заправовладари земље. Оно што би они хтели је да институционализују садашње стање војне управе, и када са временомуспоставе ред, да владају на темељу прилично реакционарних и кратковидих идеја. Ми смо им, наравно, сметња, ижеле да нас униште. Оно што их чини прилично опасним јесте то што се не боје нашег нуклеарног одговора попутсвојих претходника. Знају да можемо да уништимо више градова и више цивила, али њих је баш брига за то, јер сеони налазе дубоко у командним центрима који су грађени као подземна атомска склоништа! Лично самразговарао са, сада, пуковником Вилијамсом из Вашингтонског Главног Штаба, више од сат времена о проблему


176

напада на Пентагон и подземни командни центар испод њега. Остали војни центри су, или уништени још раније,или су пренесени у Пентагон, којга сви сматрају непробојним. И скоро да и јесте тако. Прошли смо све могућностикоје су нам пале на памет, и нисмо дошли ни до једног уверљивог плана – осим можда једног – а то је допремањебомбе ваздушним путем. У масивном прстену обране Пентагона има много ПВ оружја, али мислимо да би малиавион, летећи ниско изнад земље, могао да прође кроз неких шест километара широк појас са једном 60килотонском бомбом. Један фактор који нам иде у корист јесте то да још никада нисмо користили авион за таконешто, и могли би ухватити ПВ тимове неспремне. Иако војска чува скоро све цивилне аеродроме, неким случајемми имамо стари авион за запрашивање сакривен у једној штали неколико километара одавде. Мој задатак је даприпремим детаљан план за напад на Пентагон до следећег понедељка. Морамо да донесемо коначну одлуку дотада, и затим изведемо акцију без даљњих кашњења, јер ко зна шта се тим генералима све мота по глави.

ПОГЛАВЉЕ 28

Данас је 9. децембар 2013. године. Још само три сата има до зоре, и све је спремно. Искористићу то мало временада упишем своје последње речи у овај мој Дневник. Након тога чека ме пут без повратне карте у једном правцу –Пентагон! Бомба је причвршћена поред предњег седишта старог пољопривредног авиона и намељтена је дадетонира или приликом удара или када ја притиснем прекидач. Уз мало среће, успећу ниским летом да стигнемдиректно до Пентагона. Ако то не успем, барем ћу покушати да долетим што ближе пре него што ме оборе.Прошло је већ више од четири године од када сам задњи пут управљао авионом, али сам се добро упознао сауправљачким механизмом и објашњене су ми све специфичности овог крша са крилима који само личи на авион.Штала се налази само шеснаест километара од Пентагона. Добро ћемо угрејати мотор, и када се врата отвореизлетећу попут слепог миша из пакла, право према Пентагону, на висини од одприлике 20 метара. Док стигнем дозаштитног обруча већ ћу ићи брзином од око 300 километара на час, па ће ми требати још само 70-так секунди дастигнем до мете. Две трећине војника око Пентагона су црнци, што ме увелико радује и даје ми мотивацију зауспех. Небо ће још бити поприлично тамно, и биће само довољно светла да могу да летим. Обојили смо авион уцрно да буде што теже уочљив, а летећу и испод висине потребне за радаром навођено оружје. Узевши све ово уобзир, мислим да су ми шансе добре. Жао ми је само што нећу бити ту да прославим коначну победу Револуције,али срећан сам што сам добио задатак који ће ми обезбедити место у историјиским читанкама. У овим мојим


177

последњим сатима живота умирује ме то да сам од свих милијарди људи који су икада живели, управо ја био умогућности да одиграм тако значајну улогу у одлучивању о судбини човечанства. Оно што ћу данас учинити бићеважније у историји ове Расе од свих похода које су остварили Цезар или Наполеон (ако успем, наравно). Морамуспети, или ће Револуција, овде у Северној Америци, бити у смртној опасности. ГРК предвиђа да ће Системпокренути офанзиву на Калифорнију у оквиру наредних 48 сати. Једном када из Пентагона издато наређењенећемо моћи да зауставимо инвазију. Ако моја мисија данас не успе, неће бити доста времена да покушамо нештодруго.

У понедељак увече, након што су донесене све одлуке око мисије, прошао сам кроз чин Сједињења. Заправо,пролазио сам га последњих 30 сати, и неће бити готов још три сата – тек у тренутлу своје смрти постаћу правипуноправни члан Реда – због моје претходне грешке када сам дозволио да ме ухвате живог – после бекства иззатвора, био сам поштеђен, али нисам постао прави члан Реда! За многе то може да изгледа као нешто суморно,али не и за мене. Знао сам шта ме чека још од мог суђења, и захвалан сам да ми је пробни рок скраћен за петмесеци, делом због тренутне кризе а делом због мог узорног деловања од тада. Церемонија је била предивна.Више од нас 200 окупило се у поткровљу једне трговине у Џорџтауну, где је све очишћено како бисмо сви моглистали унутра. Тридесет нових чланова заклело се на верност и оданост Реду, а осамнаест нас, укључујући и мене,присуствовало је чину Сједињења. Ја сам ипак био издвојен због мог посебног статуса. Када ме је мој стари другари саборац Вилијамс прозвао, закорачио сам напред и окренуо лице према тихом мору закукуљених фигура. Којиконтраст у односу на састанак од пре две године када нас је било свега седморица ради иницијације! Ред, успркоссвојим необичним стандардима, расте невероватном брзином. Знајући шта се све тражило од људи који стојеиспред мене у погледу карактера и обавезе, преплавио ме је осећај поноса. То нису били неки уображениконзервативни бизнисмени који су се окупили због некакве масонске глупости; нема лајавих сељачина који сесамо деру "проклети црнчуге", нема престрављених бескичмењака који иду у цркву и моле се за заштиту некаквомизмишљеном богу. Ово су били прави људи, Бели људи, чистокрвни Аријевци – људи који су сада били једино самном у духу и свести, као и у крви. Док су бакље обасјавале њихове сиве тоге, мислио сам у себи: Ови људи сунајбољи производ моје Расе у овој генерацији. У њима се налази генетска комбинација ватрене страсти и леденедисциплине, дубоке интелигенције и тренутне спремности на акцију, јак осећај вредности и потпуног посвећењазаједничком циљу. На њима леже наде за све што ће икада бити. Они су претходница Нове Ере, пионири који ћеповести нашу Расу из ових мрачних дубина у неистражене висине свемира. А ја сам један од њих! Затим самкратко проговорио: "Браћо! Пре две године, када сам по први пут ушао међу ваше редове, посветио сам читав својживот Реду и циљу ради којег он постоји. Али затим сам посрнуо у испуњењу своје обавезе према свима Вама. Сада


178

сам спреман да ту грешку исправим. Нудим Вам свој живот. Да ли га прихватате?" Њихов једногласни одговоргласио је: "Брате! Прихватамо твој живот. За узврат ти нудимо вечни живот у нама кроз наше сећање на тебе икроз сећање свих будућих поколења наше беле деце! Твоје дело неће бити узалуд, нити ће бити заборављено, сведок постоји и један Аријевац! Кунемо се својим животима!" Знам да ме Ред неће изневерити ако ни ја њега неизневерим. Ред има живот који је више од самог збира живота његових чланова. Када говори колективно, као упонедељак, нешто дубље и старије, и мудрије од свих нас почиње говорити – нешто што не може умрети, а то јеРазум! Том дубљем животу сада ћу и ја припадати. Наравно, желео сам да имам децу са Кетрин, тако да бих имао ибесмртност друге врсте, међутим, то се на жалост неће десити, јер моје вољене Кетрин више нема. Комбинацијанаших гена живела би кроз нашу децу и њихове потомке све док они постоје. Али ипак – задовољан сам! Чујем дазагревају мотор авиона већ десетак минута, а и Бил ми даје сигнале да је време да се крене. Остатак екипе већ јеотишао у подземно склониште испод штале... Сада ћу предати свој дневник Билу, а он ће га касније однети ускровиште... кроз њега и своја дела, ја ћу постати бесмртан.

ЕПИЛОГ

Тако се завршио Тарнеров Дневник – изненада, како је и започео. Због својих заслуга у борби за опстанак нашеРасе његово име и презиме се данас увек пише великим словима – ЕРЛ ТАРНЕР. Он је својим речима и делимакојима се доказао ушао у историју и тако је постао бесмртан! Он сада вечно живи у свакоме од нас, а прво штонаша бела деца прочитају када науче да читају то је управо име и презиме овог човека који је дао и ононајвредније што је имао у борби за опстанак наше Расе – свој живот! У том духу несебичности,самопожртвованости, посвећености идеји и циљу опстанка наше Расе васпитавају се сви наши млади, јер да нијебило таквих људи – не би било ни наше Расе! Докле год буде постојао и један бели човек, његово име ће битиупамћено, а он сам ће бити вечан!

Његова последња мисија била је успешна, наравно, као што сви знамо сећамо се тога сваке године на дан 9.децембар – наш традиционални Дан Мученика. Са средиштем војне моћи Система уништеним, непријатељскејединице окупљене око Калифорније наставиле су да чекају наредбу која никада није стигла! Опадајући морал,дезертирање, растућа црначка недисциплина, и коначно, неспособност Система да одржи сталну будност и


179

јединство својих јединица, резултирало је постепеним опадањем опасности од инвазије. Временом је Систем почеода пребацује своје јединице на друга подручја, како би тамо покушао да савлада растуће проблеме којих је имаосве више и више. А затим, као што су се Жидови и прибојавали, доток нових бораца у Организацију окренуо се за180 степени у односу на месеце пре тога. Из кампова за увежбавање у ослобођеној зони, прво су стотине, а затим ихиљаде високо мотивисаних герилаца излазили у директне и фронталне сукобе са војницима Система.Ослобођено подручје се лагано померало на исток. Организације је почела да успоставља ослобођене зоне широмземље, првенствено тамо где су била највећа уништења и где је Систем изгубио ауторитет. Енклава у Детроитубила је једна од најважнијих. Крвава анархија владала је међу преживелима у подручју Детроита неколико недељанакон нуклеарне експлозије. Временом је успостављен некакав привид реда од стране војника Система, који суповремено размењивали ватру са вођама црначких банди у том подручју. Иако је било неколико изолованихбелачких упоришта која су држала црнце на одређеној дистанци, већина деморалисаних и неорганизованихпреживелих белаца у и око Детроита није пружала никакав значајан отпор црнцима, а у подручјима где су црнцибили већина било им је најгоре. Затим, неколико месеци касније, Организација је у потпуности преузелаиницијативу! Више синхронизованих муњевитих напада на војна упоришта Система у Детроиту резултирали сулаким победама. Свим заробљеним белим војницима, чим су положили своје оружје, понуђено је да се боре заОрганизацију против Система. Они који су се пријавили послати су на испитивање и касније на обуку. Остали супогубљени на лицу места. Истом окрутношћу поступало се и са белачком цивилном популацијом. Када јеОрганизација ушла у белачка упоришта у околини Детроита, прва ствар коју су узели као нужну – је ликвидиратисве локалне белачке вође које су још увек веровале у расну коегзистенцију, како би се успоставио неоспоривауторитет Организације. Није било времена за стрпљење за оне кратковидне белце који су инсистирали на томе данису "расисти" или "револуционари" и остале жидовске небулозе којима су били нафиловани! Након тога, белци уДетроиту и другим енклавама су такође организовани по узору на Балтимор, али брже и не толико ефикасно. Увећини делова земље није било прилике за већу сепарацију небелаца, попут оне у Калифорнији, и због тога јекрвави расни рат трајао месецима, што се посебно одражавало на белцима који нису били у енклавам које јеконтролисала Организација. Хране је свуда почело полако да нестаје током зиме 2013-2014. Црнци су прибегликанибализму, док су стотине хиљада изгладнелих белаца, који су пре игнорисали позив Организације за устанакпротив Система, почеле да се појављују на границама ослобођених зона молећи за храну. Организација је једвабила у стању да одржава ситом само белачку популацију која се већ налазила под њеном контролом, и било јенужно да се већина новопридошлих пошаље натраг. Они који су примљени, а то је значило само деца, женеспособне за рађање, и здрави мушкарци вољни да се боре за Организацију – морали су да прођу детаљније методеутврђивања расне припадности од оних коришћених у Калифорнији. Није више било довољно бити бео – гледало


180

се и на то каквих су генетских карактеристика. У Детроиту је успостављена пракса (која се касније примењивала идругде) способним белим мушкарцима који су хтели да приступе Организацији дат је топли оброк, затим бајонет,или било какав нож. Чело му је затим означено са неизбрисивом бојом, и послат је натраг да донесе главу убијеногцрнца или другог небелца, како би се доказао да није затрован жидовским смећем о једнакости, или чакнепостојању Раса, да не спомињемо расно мешање и коегзистенцију – тек тада би био примљен! То је баремгарантовало да се драгоцијена храна неће трошити на оне који неће допринети Организацији у борби, али јетешко погодила слабије и декадентне елементе унутар белачке популације. Десетине милиона нестали су токомпрве половине 2014. године, а белачка популација у земљи спустила се на само 50 милиона до краја исте године.До тада је готово половина балаца била у енклавама Организације, а производња хране и дистрибуција уенклавама расла је док није била довољна да спречи даља гладовања. Иако је некакав облик власти и даљепостојао, војска и полиција Система биле су из практичних разлога бројчано смањене, а на локалним нивоиманису имале никакву функцију до пљачкања и потраге за храном, пићем, горивом, и женама. И Организација иСистем избегавали су велике масовне сукобе, Организација се више фокусирала на кратке нападе на војнејединице и постројења, а јединице Система углавном су само чувале своје залихе горива, хране и оружја, а понекадсу покушавали да ограниче ширење енклава Организације. Али енклаве су се наставиле ширити, и бројчано и увеличини, кроз свих пет Мрачних Година пре Нове Ере. У једном тренутку било је скоро 2.000 засебних енклава уСеверној Америци. Изван тих зона реда и сигурности, владали су анархија и дивљаштво, где су једини ауторитетбиле банде које су вребале једна на другу и на неорганизовану и беспомоћну масу. Те банде су се углавномсастојале од црнаца, Порториканаца, и мулата. У све већем броју почели су и белци да организују своје банде нарасној основи, изван домена Организације.

Како се рат до истребљења настављао, милиони размажених белаца испраних мозгова постепено су почелиисказивати своју мушкост. Остатак је или умро од глади или у борби, или је био дивљачки убијен од странецрнаца, да би касније био поједен. Напредак Организације имао је и неких пропратних неуспеха, наравно. Једанод најзначајнијих био је масакр у Питсбургу, у пролеће 2014. године. Организација је тамо успоставила енклавуисте године, након што је локалне јединице Система натерала на повлачење, али није била довољно ефикасна уидентификацији и ликвидацији локалних жидовских елемената. Жидови су у сарадњи са белим конзервативцима,либералима и хришћанским религиозним фундаменталистима имали довољно времена да смисле субверзивниплан. Последица је била та да су јединице Система успеле поново да заузму Питсбург, потпомогнуте петомколоном изнутра. Жидови и црнци су затим кренули у дивљачки поход и том приликом су извршили масовнипокољ, по узору на жидовско-бољшевичку револуцију у Русији 1918. године. Док се крваво оргијање завршило,


181

готово је сваки белац у том подручју био свирепо убијен или је морао да побегне. Преживели члановиОрганизације у Питсбургу, чије је оклевање да реше проблем Жидова резултирао катастрофом, били су каснијеокружени и ликвидирани од стране посебне јединице према наређењу Главне Револуционарне Команде. Јединипут, када је Организација морала да примени нуклеарно оружје, пре првих удара у Северној Америци, било јегодину дана касније у Торонту. Стотине хиљада Жидова је побегло из САД-а у тај град и створили су од њега другиNеw Yоrk који су користили као свој командни центар за рат на југу. Америчко-канадска граница је престала дапостоји и није имала никакво значење у каснијим стадијумима Велике Револуције, а до средине 2014. је стањесеверно од границе било мање хаотично него јужно од ње. Кроз Мрачне Године ни Организација ни Систем нисусе могли надати да ће постићи коначну победу једног над другим, докле год су и једни и други имали нуклеарнооружје. У почетку, док је снага конвенционалне војске Система увелико прелазила снагу Организацију, једино јепретња нуклеарном одмаздом са више од 100 бомби сакривених у многим градовима од стране Организацијеспречавала Систем да крене у већу офанзиву. Касније, када је конвенционална снага војске Организацијепремашила снагу Система, Систем је задржао контролу над одређеним јединицама опремљеним нуклеарнимнаоружањем, и претећи да ће га употребити, присилио Организацију да одустане од напада на поједина упориштаСистема. Чак ни елитне јединице Система које су управљале тим нуклеарним наоружањем нису биле имуне наполагано расипање војне моћи, па су само одгађали оно што је неизбежно. Касније, приликом Примирја у Омахи,последња група генерала Система предала је своју команду Организацији, у замену за обећање да ће они и њиховепородице моћи да живе у миру. Организација је одржала своје обећање, и на посебном острвцету недалеко одобале Калифорније уређен је простор за генерале и њихове породице. Након тога је уследило раздобље чишћења,последње банде небелих бандита су елиминисане, заједно са неподобним расним елементима унутар белепопулације. Од ослобођења Северне Америке до почетка Нове Ере за целу планету, прошло је само 11 месеци од2019. године. Професор Андерсон је забележио и анализирао догађаје из тог раздобља у својем делу »ИсторијаВелике Револуције«. Овде је довољно рећи да је након уништења главних центара жидовске моћи у свету инеутрализовања нуклеарне опасности од стране Система пут према коначној светској победи био осигуран.

Још од почетка 2013. је Организација имала своје активне огранке у западној Европи, који су убрзано расли упоследњих шест година пред победу у Северној Америци. Либерализам је учинио своје у Европи, као и у Америци,стари поредак је био само споља давао утисак некакве снаге. Економски колапс у Европи у пролеће 2019. и падСистема у Северној Америци, увелико је помогао у моралној припреми европских белих народа на коначну победуОрганизације. Тај велики преокрет широм Европе догодио се у лето и јесен 2019. године, и попут урагана јеочистио континент од преко хиљаду година старе туђинске идеологије и векова старе моралне и материјалне


182

декаденције. Крв је текла улицама многих европских градова, када су издајице Расе, као и потомци генерацијамешанаца и хорде имиграната доживели исту судбину! Тада је сванула Нова Ера над целим светом. Јединипреостали центар моћи у свету који се није налазио под контролом Организације била је Кина. Организација јехтела да решавање проблема Кине одгоди за неколико година, али Кинези су сами натерали Организацију наистовремену и драстичну акцију. Кинези су хтели да искористе новонасталу ситуацију, и окупирали су азијскепределе Беле Руске Федерације све до Сибира због великих залиха природних сировина. Међутим, када су Кинезиодлучили да посегну и за европском Русијом, Организација се супротставила том потезу, као и Русија наравно,користећи нуклеарне пројектиле да уништи још увек примитивне кинеске пројектиле и стратешке аеродроме, каои кинеске трупе. На жалост, та акција није зауставила жуту навалу која је стизала из Кине, мада је погинуло настотине ммилиона кинеза. Организацији је још требало времена да реорганизује европску популацију пре негошто би могла кренути у окршај конвенционалним путем са још увек великим бројем Кинеза који су сталнопристизали из Азије. Из тог разлога је Организација почела да примењује комбинацију хемијског, биолошког идругог оружја, у великим размерима, како би решила тај проблем. Кроз четири године је простор од неких 40милиона квадратних километара Азије био у потпуности стерилисан. Тако је створена Велика Источна Пустиња.Тек су у прошлој деценији нека подручја Пустиње постала сигурна за колонизацију. А и то "сигурна" значи самода је концентрација отрова пала на такав ниво да више није опасна по живот. Како је свима познато, бандемутаната које лутају Пустињом су и даље права опасност, и проћи ће још један читав век док и последњи од њих небуде елиминисан и белачка колонизација поново не успостави људску присутност на том великом подручју. Али2019. године, према рачунању времена из Старе Ере, само 110 година након рођења великог вође, сан о БеломСвету напокон је постао стварност! Жртва небројених хиљада живота храбрих мушкараца и жена из Организацијетоком претходних година осигурала је остварење тог сна. Међу тим небројеним хиљадама човек по имену ЕРЛТАРНЕР одиграо је велику улогу. Заслужио је бесмртност тог црног децембарског дана пре тачно 106 година кадаје испунио своју обавезу према својој Раси, према Организацији, и према Реду који га је примио у своје редове.Тиме је помогао да његова Раса може да преживи и напредује, и да Организација може да оствари своје политичкеи војне циљеве, и да Ред може да шири своју мудру владавину над Земљом до у вечност... а касније и да се нашаРаса прошири на друге планете и соларне системе.

- крај -

Documents

TARNEROV DNEVNIK