Светосавље.орг :: Библиотека

Архимандрит Рафаил (Карелин) ТАЈНА СПАСЕЊА

Ријеч издавача

Тајна спасења

Наћи Бога и самог себе

Вјерујем ли ја?

О молитви

Блажени су сиромашни духом

Стицање благодати

Два вида богопознања

"Не убиј"

Дух и душа

О Богопоштењу и Богоодбачености

Религиозна осјећања интелигенције

Зашто је времена све мање

О покајању

Постоји ли "дјелимична благодат".

Трагичност апокалиптичког времена

Више служење човјечанству

Како говорити о вјери

О култури општења

Више мислити и мање говорити

Шта је горе: шала или грдња

Чиме се разликује патња од сентименталности?

О црквеној поезији

Онима који долазе из окултизма

"Није добро узимати хљеб од дјеце..."

О снази ћутања

Шта је монаштво

Зашто монаштво назадује?

Пријетња модернизације

Грузијска Тиваида

Травице које су се пробиле кроз асфалт

Архимандрит Рафаил (Карелин)

ТАЈНА СПАСЕЊА

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ Издато: 2003. Место: Србиње Благослов: Митрополит Дабробосански Николај Издавач: Богословско братство - Србиње Серија: Хришћанска етика и аскетика - књига: 1 Превод: Драгиша Елез Уредник: Б. Кончаревић

ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ Објављено: 13. јануар 2006. Издаје: © Svetosavlje.org Уредник: прот. Љубо Милошевић Основни формат: Владимир Благојевић Дигитализација: Јелена Опанчина Дизајн странице: Иван Ташић Коректура: Јелена Опанчина и Иван Ташић

Светосавље.орг :: Библиотека

Ријеч издавача

Без сумње се може рећи да је архимандрит Рафаил (Карелин) један од

најоригиналнијих и самобитних црквених писаца наших дана. И у исто вријеме један од

најиздаванијих. Њему припада мноштво проповиједи, полемичких чланака, посвећених

актуелним питањима саврeмeнога црквеног живота - чланака у којим се разматрају

различити проблеми аскетскога и моралног карактера. Они су доста тематски

разноврсни. Али ако се заједно са тим покуша некако окарактерисати стваралаштво

оца Рафаила у цјелини, онда се може рећи овако: то је аутор, или тачније човјек, који

стријеми увијек и у свим приликама да говори у првом реду о томе да је једно само једино потребно за спасење (Лк. 10, 42).

Јер заиста многи и говоре, и пишу, и полемишу данас о многоме. Али, на жалост

главно веома често остаје по страни, заборављено. А главно је пак - човјечја душа

која, по ријечи Господњој, вриједи читав свијет (Мк. 8, 36); душа и њен живот

сакривен у Богу. И то, наравно, не може бити случајно. Да бисмо судили о префињеним

богословским истинама потребно је изванредно изучити богословље. И да би судили о проблемима који стоје пред Црквом данас треба одлично изучити Црквену историју.

Значи, да би могли говорити и писати о души и њеном животу, треба одлично

упознати своју душу и душе других људи. А то је далеко сложеније. Треба бити врло

строг и пажљив у односу према себи да би заиста схватили: и да је то глас душе и шта

је глас страсти; чему тежи душа ради љубави према Богу и чему је у односу на себе у

исто вријеме потребно научити да волимо оне који су ту поред нас: јер тек тада кроз

несавршенства и недостатке, немоћи и пороке, може се разгледати у људима оно добро

и чисто, што се, без обзира па исквареност човјечје природе, сачувало у њима, оно ради чега Господ воли човјека.

Другим ријечима, да бисмо могли писати о духовном, треба постати духован,

треба примити Духа, а за тако нешто треба дати своју крв и свој зној. То је тај нужни

подвижнички опит, чији плод постаје истинска нелажна ријеч на путу спасења. Сличан

духовни "плод" предложен је читаоцу ове праве књиге у расуђивањима у мислима

аутора, у његовим, како. се повремено чини, оштрим и одлучним процјенама.

Повремено долази до жаљења, што, као по правилу, архимандрит Рафаил

избјегава да говори о себи; а ако то и допушта, онда је то више из стварне

неопходности и врло летимице. Зато и издања његових књига, која изазивају тако

велики интерес, показују се лишена било каквих биографских података о томе, коме

оне припадају. Ипак, аутор је монах и самим тим његова жеља да не пише о самом себи - потпуно се објашњава.

Уосталом, сигурно неће бити велика грешка рећи да је биографија оца Рафаила,

његово лице - то и јесу његове књиге. У књигама се он открива као човјек изванредно

префињен, дубок и, што је свакако најважније, изванредно искрен. Он уопште не трпи

ништа што би у себи садржало и најнезнатнију лаж или лукавство (превару). Тиме се

објашњава "оштрина" и "одлучност" његових судова, његове увјерености у томе, да је "пут мучеништва" тежи, превасходнији од пута "путева компромиса".

Ипак, треба такође рећи и то да ова књига, Тајна спасења, има једну битну

разлику од свих издатих раније. Она се састоји из два дијела. Први дио су бесједе о

духовном животу, о томе, шта се открива човјеку на његовом путу према Богу, шта

изазива радост и душевну тугу, шта га то повремено наводи да се заустави и са болом

завири у своје властито срце. Овдје су остварене изненађујуће снаге ријечи о томе,

како достићи блаженство, које је доступно само за оне који сами себе свјесно

предодређују на изворно "духовно ништавило". Овдје је учење о молитви, која мора да

постане за хришћанина главни посао његовог живота, његов стожер. И овдје су пак

рефлексије те Божанске љепоте пред изненадним откровењем које замире понекад у

ћутљивом усхићењу човјечије душе и коју касније тражи читав живот у сузама покајничког плача.

Други, пак, дио су сјећања оца Рафаила о познатим подвижницима већ прохујалог

20. вијека, са којима га је Господ по милости својој спојио у овом животу[1]. Њихови

ликови изузетно јарки, су снажни продори буквално привлаче пажњу читалаца на себе.

Но опет некако: од ових људи поново се морамо у мислима враћати аутору, који о

њима пише далеко више него прије, открива се у сјећањима на ове подвижнике он сам:

разумљивијим постаје, да је као човјек, као монах и свештеник, а следствено и као

писац он себе формирао баш захваљујући своме дружењу с њима.

И још. Онај, коме се у почетку отац Рафаил покаже као сувише "строг", када

прочита књигу до краја, увјериће се, да је исто толико он строг према самом себи. Уз

ово у последњем случају ова строгост личи, у извјесном смислу, чак на немилосрдност.

И долази она, како нам се чини од немогућности да гријеши душу или да се крије пред

лицем истине. Јер истина са примјесом и најмањег дијела лажи већ није истина, већ та

иста лаж. А само у свијету истине, у њеном достизању може се открити човјеку најглавнија тајна - тајна спасења.

НАПОМЕНЕ:

1. Значајан дио ових сјећања чине материјали који су распоређени у издаваштву недавно. Зато презимена, године живота, а такође и други биографски подаци неких подвижника који се овдје помињу није се могло нажалост утаначити у тренутку издавања књиге.

Тајна спасења

Створивши Адама, Господ је удахнуо у њега Свој дах. Овдје се не говори само о

души као о лику и подобију Божијeм, већ и о благодати Божијој, оној сили, коју немају остала бићa, која обитавају на земљи.

Праоци су били насељени у Едему - земаљском рају. Али сам Едем - прекрасни

врт - означавао је и унутрашњи Едем - духовно стање првих људи, који су се налазили

у сталном општењу са Богом. Адам и Ева су били безгрешни, али не и савршени. Ова

чистота била је као дар Божији независна од њиховe природе. Но, да би усвојили овај

дар, да би чистота постала не само природа већ лична својина, потребно је било

искушење.

Основом богоопштења у рају не сматра се безгрешна Адамова природа, већ

благодат Божија, која је обитавала у њему. Зато је основа спасења и вјечног живота

благодатни пут од изгубљeног Едема према небеском рају, то јесте стицање благодати.

Благослов праотаца, симболички обреди старозавјетне Цркве и тајне новозавјетне

Цркве - све су то средства за стицање благодати. Својим властитим снагама човјек се

не може спасти као што се само једним напором воље не може зауставити старост или

савладати смрт. Метафизика спасења је учење о благодати Божијој, тим божанственим

енергијама у којима се Бог открива свијету и општи са човјеком. У суштини говорећи,

хришћанска аскетика - то је учење о оним условима и стањима, када благодат може да дјелује у души човјека.

Либерално мишљење сматра спасење човјековим самоспасењем. Гријех такође

има своју метафизику, те страшне дубине, у које не сумња либерално и хуманистичко

мишљење, од античких времена до јаших дана. За хуманисте и либерале гријех је само

грешка, глупа навика или претјеривање. Према њиховом тумачењу довољно је

спознати гријех, а касније ће га бити лако исправити, као кад се гумицом избришу

дјечје сличице на хартији. Али, у суштини гријех је издаја Бога и уз то тајни савез са

демонским силама. И отуд у свакој грешној помисли постоји елемент саосјећања са

демоном, а у грешној навици - љубав према сатани. Зато је у гријеху заложена, као

програмирана, смрт. Насупрот томе, благодат Божија осјећа се душом као живот. Свако

од нас има искуство губитка благодати и у таквом стању (човјека) смрт прилази

највише. Ми осјећамо да нас напушта нешто најдрагоцјеније. Осјећамо тугу и патњу,

као да се приближавамо капији смрти. Наша властита душа чини нам се као мрачна гробница.

Благодат је била дарована прародитељима, њу је требало само чувати. Али

послије пада у гријех, кад првородни гријех, као наследна болест, живи у човјеку, кад

као гнојна рана разједа његову душу, благодат је потребно тражити као изгубљено

скровиште, стезати и чувати је у сталној борби са гријехом којим одише наша пала

природа, која се налази под утицајем мрачних сила. Метафизика гријеха - то је вјечно

демонско изједначавање. Зато је гријех највећа несрећа и највеће зло на земљи.

Сократ је рекао: "Упознај самог себе"; али без обзира па свој величанствени ум

он није могао спознати своју властиту душу и објашњавао је гријех незнањем које се

може савладати самоваспитањем и учењем. Ипак и сам Сократ повриједио је

неутемељеност таквог објашњења.

Само благодат Божија открива човјеку ужас вјечите смрти. Зато су свети, видјећи

човјечју природу и пад, оплакивали своју душу дан и ноћ. Савршене либералне

представе о могућности спасења, то јест Богоопштења, без благодати Божије

произилазе од те исте духовне лажи, од непознавања гријеха, који се укоријенио у

човјеку, који се увукао у његову природу, кога може само благодат побиједити. Ови

који себе називају хришћанским многобошцима понављају догмати хуманизма: "Човјек

- то звучи гордо", али "ђаво" звучи још гордије; због тога хуманизам, који ставља човјека на мјесто Бога, па крају крајева ставља демона на мјесто човјека.

Господ је урадио нешто чак више од стварања свијета и саздања човјека. Он је

палог човјека замијенио собом. У овоме се десило искупљење на метафизичком плану.

Овдје се измијенила духовна ситуација: демон је изгубио господарење над човјеком и

постао у односу њега вањска сила; он не може владати над Хришћанином, пошто

послије крштења Христос Сам невидљиво борави у човјеку и у његовом срцу царује благодат.

Царство Небеско обећано је Цркви. Црква - то је предворје Небеског Царства, као

степениште - тријем прeд вратима Небеског Храма. Црква - то је поље благодати без

које се човјеку немогуће сјединити са Богом- Ко није у Цркви тај остаје са својом

неизлијеченом грешном природом, а гријех је центрифугална сила, која обједињује све

пороке. Значи, ко није у Цркви тај је у скривеним дубинама своје душе против Цркве.

Само благодат Крштења и Причешћа могу изгнати тамни дух из човјечијег срца,

свргнути сатану са прјестола душе. Хуманисти пак сматрају да за ову силу и самом човјеку остаје само да "засуче рукаве".

Ми смо говорили првенствено о човјековој природи која је јединствена за читаво

човјечанство, па према томе сама собом чини родовски појам. Али човјек такође

представља личност коју можемо условно, али не у потпуности, тачно назвати појмом

врсте у односу на природу. Личност влада могућношћу избора зато она може на свим

етапама духовног пута примати благодат, то јест потрудити се да се покорава

благодати, или да одбаци благодат, супротстављајући јој се. Без искупљења човјечије

природе од стране Спаситеља немогуће је општење са благодаћу. У томе је тајна спасења.

Наћи Бога и самог себе

Спасти се - значи наћи Бога и самога себе. Сваки човјек је непоновљива појава, и

у томе је изражена премудрост и љепота Спаситеља. Неки сматрају спасењем

одрицање од себе као личности и своје посебности, као растакање у некаквој заједничкој апстрактној идеји. То је заблуда.

Човјек је дужан да се ослободи - не од себе, већ од туђега у себи, сачувавши

своју личност и индивидуалност као дар Божији. Да је циљ стварања био унификација

и уопштености, онда је Господ могао да нас створи у облику истих геометријских

фигура. Сваки човјек има непоновљиву тјелесну структуру. То је знак да свако има и

јединствену душу. У овоме нам се открива љепота Божија, представљена не у једнообразности, већ у многообразности своје творевине.

Човјек треба наћи себе усред туђега које се убацило у њега, које га је опколило

са свих страна. А туђе то је гријех, страст и немир. Али на духовном путу често се

сусреће управо са таквим грешкама: да би се ослободио трећег и нанесеног (муља)

човјек руши не само гријех већ и себе уништава и дату му Богом непоновљивост, своју

личности, то јест лице своје душе. Ово личи на то, као кад би рестауратор, мјесто да

очисти слику од чађи и прљавштине грундирао је и насликао на тој истој подлози другу слику, уз све то још неуспешно.

Чини нам се да постоје двије опасности на духовном путу када човјек сакати

себе, свој живот као пјевач који пјева туђим гласом, - то је принуђавање, то је насиље

и имитирање. Човјек може опонашати примјерима из књига људе које сусреће као

апстрактне и идеалне ликове које ствара у машти, заборављајући при томе да тај

примјер - живот другог човјека, одраз друге личности и друге индивидуалности,

апстрактни лик увијек је сједињен са распаљеном маштом и нема према нама

конкретну реалност. Ово опонашање другога тијесно је повезано са уображавањем и

зато постаје за душу лаж, ако је орјентисана на вањштину, а не на дух. Ми увијек

остајемо - ми, друга личност нећемо постати никада, али своје "ја" можемо покварити и

осакатити, то јесте изгубити свој пут. Ми морамо наћи своје "ја, зато човјек, узимајући

у обзир искуство и примјер других, не треба се поистовјећивати са другима, већ

излазити из самог себе, само разликовати шта је наше, а шта туђе што је присутно у

нашој души, а што је убачено. Он мора да ријеши задатак - међу линијама које се

исјеку да нађе свој, а не туђи пут. У служењу Богу, у духовном животу важно је

сачувати своју личност, а не да сматра личним свијетом разне околности, сујете - боју.

Ако тако поступи у духовном животу, човјек ће поступати лицемјерно, сврстаће се у

неке личности прочитаних књига, у неке људе из окружења или своју сопствену машту.

Зато је овдје веома важио ни у ком случају не изједначавати се са својим страстима,

приврженостима. са својом охолошћу са својим неприродним стањем, тако исто не

треба се идентификовати се својом болесном маштом. Човјек налази себе борећи са

гријехом: он као да се ископава и извлачи то из земље својих страсти. Како

разликовати глас гријеха и страсти од гласа чисте душе? На глас гријеха срце, реагује

тужним чувством; оно или ћути, притајивши се или једнолико куцкајући стење. Гријех

стиска човјечије срце и чини га малим, уским и сивим. Некаква сјенка пада на човјека -

сјенка долазеће одмазде. Глас страсти је праћен чувством насладе, ум као да затвара

своје очи и понире у таму, а пажња се слива са чувством насладе, пије га као чашу са

опојним слатким напитком. По своме дјеловању наслада је успављивање, понирање у

подсвијест, у процес, који нема циља, то јесте када циљ постаје сам процес или мутна

радост нерава к крви слична чудном задовољству које осјећа човјек чешући на своме

тијелу лишај или рану. Особина страсти је гашење ума. Сувишна привезаност према

некоме или нечему, мисао да се не може живјети без тога ("другога"), све су то страсти.

Чак више од тога, подсвјесно предмет страсти добија за нас значење самог божанства.

Слијеђење овом путу доноси човјеку осјећај мира, још када дјелује благодат, када се

скидају све супротности, -човјек доживљава велики спокој и унутрашњу слободу. И још

нешто - осјећај радости. Туђи пут ријетко да је радост. Духовна радост се може добити

и код дубоког покајања човјековог. Овдје није ријеч о емоционалној земаљској

радости, већ о миру срца, који је озарен топлим свјетлом. Када благодат говори у

души: "То је моје" - ту нема сумњи, а када умјесто духа страси говори: "То је моје" -

онда у срцу ниче сумња и смушеност који га колебају и растужују. Али страст својом

агресивном енергијом гуши тугу, потискује свијет од срца, као пса од туђег дворишта и присиљавам разум да лаже самом себи.

Дакле, прво, како нам се чини, зло -- то је вањско подражавање примјерима, у

којима је увијек присутна глумачка игра. Чак кад би та игра била повезана са

тешкоћама које долазе до степена подвига, и тада би се такав подвиг за душу показао

као вањски. Друго - то је насиље: насиље мира (по ријечима аскета, обичај мира - то

су узавреле страсти), насиље које долази од наших блиских, који желе да будемо

слични њима.

Родитељи који су дали живот дјеци, често на нивоу подсвијести хоће да живе у

својој дјеци; зато чине насиље над личношћу свога дјетета, које није копија својих

родитеља већ посебно биће. Против овог насиља потребни су храброст и смирење;

уосталом, храброст и смирење, правилно схваћени, једно су те исто. Смиреност без

храбрости претвара се у плашљивост, капитулацију пред вањском силом. Храброст без

смирености претвара се у дрскост, жеља да се на ударац одговори ударцем.

Још један облик насиља дешава се због неискуства духовних руководилаца- У

духовном руковођењу треба владати способношћу да се може осјећати туђа душа. Као

духовни руководиоци "назначава се" количина прочитане литературе, како то не чини

човјека духовним наставником. За духовника је потребна способност интуиције,

благодат Духа Светога, да би могли видјети душу сваког човјека, осјећати је, помоћи

човјеку да нађе самог себе и свој пут. Духовник који дјелује шаблонски и шематски,

као психолог унакажава своју дјецу. Човјечија душа дубља је и сложенија од свих

система и теорија. Духовни отац мора да овлада таквим погледом који види лице душе,

као да улази у другу личност, види је изнутра, прима је на себе. У двије исте ситуације

за двоје различитих људи он може указати, не (донијети) супротне, одлике, на једно

исто питање дати различите одговоре. Неискусан руководилац ће се присјећати да је

читао код једнога или другог Светог Оца као кад би, узимајући са полице наслијепо

лијек и дајући га човјеку не знајући од чега болује. Не може се постати духовни

руководилац по наруџби, као што се не може постати пјесник начитавши се стихова -

то је дар Божији, то је та древна харизма која чека у ослабљеном и скривеном облику,

али ипак још увијек дјелује у савременом нам црквеном животу. Навешћемо још

примјера: други неки неискусни духовник може, бити сличан љекару који, окруживши

се приручницима, исписује рецепт чак не видећи болесника и његову болест. Бива и

овако: "духовни руководилац" сматра да је добивши свештенички чин, добио заједно са

њим и гаранцију безусловне исправности свих савјета, рјешење које доноси, зато своје

савјете и упутства пастви он примјењује као црквену тајну. Он обично не чита никакве

духовне књиге, сматрајући да су се рукоположењем већ осветиле његове мисли. У

бесједи такав човјек нечим подсјећа на пијанца, који је убијеђен да, ако он додирне

стуб он ће пасти -срушити се. Стуб се меће срушити, али он може веома обогаљити

човјека кога сретне на његовом путу. Има "духовних руководилаца" који подилазе

страстима и жељама духовне дјеце, из охолости или да би изазвали код њих себи

приврженост. Човјек воли онога ко оправдава његове страсти. Постоје "старци" који окупљају духовну децу само зато да би их послали у свој повртњак.

Духовни руководилац, ако буде интуитивно осјећао душе своје духовне дјеце,

најчешће ће упадати у двије крајности: или ће почети испољавати сувишну опрезност,

препуштајући болести да се мирно развија, а бројне ране труну, или - што је својствено

неискусним али одлучним љекарима - који не искористивши сва средства почну одмах примјењивати шок - терапију и ампутацију.

Господ је обдарио свакога човјека некаквим талентом. То је веома згодна ријеч:

таленат је мјера злата. Бог као родитељ дао је сваком од људи у насљедство посебне

способности и одређене склоности. Потребно их је само наћи, не погријешити, не

промијенити својствено своју души за туђе што ће за човјека бити страно и беживотно.

Човјек не треба да мијења себе за другог. Јеванђеље - то је личност самога Христа

Спаситеља. Оно је божанско и у исто вријеме дубоко човјечно. Зато ће сваки човјек

наћи у њему самога себе. Јеванђељске заповијести дају ширину и слободу унутрашњем

животу Зато је Христос упозоравао Своје ученике да не замјењују заповијести вањским

правилом, формулама живота. Када се личност и индивидуалност не оријентишу на

идеал Јеванђеља, него се гуше нормалним законима, тада постаје лоша копија. У овоме

је принципијелна разлика између Хришћанства које осликава личност у Богу, и разума

који смијешта човјека за читав живот у жељезни стезник правила, дозвола, забрана.

Јеванђеље је у своме универзализму окренуто личности, а Талмуд, на примјер је

окренут етносу као самосталном субјекту и вишој вриједности. У исламском фатализму

личност је условљена, предодређена; овдје царује закон неопходности. У хиндуизму и

будизму личност као реалност уопште не постоји, она је само тренутни облик непостојећег бића.

Појмови личности и слободе су међусобно повезани. Христос нам је открио

неограничене унутрашње просторе слободе, као да нови хоризонти смјењују један

други код воздизања (уздизања) навише. То је могућност да се живи у заједници са

ликом и благодати Божијим, које је даровано човјеку. То је могућност да се уз помоћ

благодати Божије спаси од ропства гријеха, да се врати себи, а од себе Богу, да се

поново учини и да се постане од духовно интелектуалне амебе богоподобна личност.

Вјерујем ли ја?

Постоје тренуци када човјек пред лицем своје савјести пита самог себе; (искрено)

говорећи, јесам ли ја вјерник?

Посматрајући свој духовни живот као слободу, па мисли које се врте у

(под)свијести, као струје ријеке у вртлогу или узнемирени осињи рој, фиксирајући у

свом срцу осјећај сталне узнемирености од очекиваних невоља и губитака, које, као

незвани гости, стоје пред вратима; осјећајући сталну жељу да се добије и страх да се

изгуби, посматрајући своју изопачену вољу, који вуче нискости и поду - ја почињем да сумњам: јесам ли ја вјерник?

Јесам ли ја Хришћанин или атеист, који допушта постојање Бога само као

трансцедентног разума, који је створио свијет, а затим га препустио самом себи? Ја

знам да је то тајни глас моралнога духа, али у то исто вријеме моја душа пажљиво

слуша као Ева змију. Бог стално даје мојој души свједочанства Свога постојања, дубља

и тврђа него чак она којима доказује факт свога битисања. Потврђује то и свијет који

се прихвата органима наших чула. Али због нечег ова свједочанства која се

преживљавају као стварна, а не остављају у срцу траг, која су као слова написана на

води, тачније, од њих остаје само смутно неодређeно сјећање. Бог више пута за

вријеме човјековог живота показује овоме спољашње доказе Свога присуства. Када се

због слабе човјечје помоћи чини да излаза нема. Он неочекивано мијења било какву

ситуацију, као да отвара врата тамнице. Он тихо говори души: "Ја сам близу тебе, не

бој се, само вјеруј" али послије неког времена то се несвесно заборави. И више од тога,

тајни глас му шапуће: То је све само подударање вишега промисла нема, живот је

ланац случајности, у којем стално играмо неку игру ". Добијајући доказе Божије

помоћи човјек их зачуђујуће лако губи, као да демон пљачка успомене из његовог

памћења, као птице које искљуцај зрна из класова пшенице. Свети Оци су нас

упозоравали на фатални гријех заборава; међу три главна узрока погибије душе они су

ставили заборав, који као црна пелена замотава човјеков ум и тај престаје да види

свјетлост. Свети Оци нам заповиједају да треба да волимо Господа, због његове

благодати и благослова, а ми најешће поступамо као исцијељели губавци, који су пошли својим путем, чак се и не окренувши на Христа.

Чудан парадокс: човјек је у свом животу пробао све и заборавио све. Уосталом,

сумње о којима ја говорим разликују се на спознајном нивоу. Најчешће се оне гнијезде

у дубини душе, гдје страсти заглушују глас духа, гдје ја видим скривену љубав према

гријеху, тамно одвлачење према гордости страсти, према праху и гноју. Кроз страсти

човјек губи мистички покушај Богоопштења. Он престаје да осјећа Бога у својој души. Страст, то је љубав према демону, који издиже у души идола - празнога унутра.

Човјек може сматрати себе вјерником, то јесте "вјеровати у своју вјеру" али да у

дубини срца не буде такав. Обично у екстремним ситуацијама, када се човјек нађе на

граници живота и смрти, показује се његова суштина, природа; већина од нас у том

периоду тражи заштиту и спасење у спољашњем и тек кад се увјери у своју немоћ сјети

се Бога. Овдје се Бог посматра не као Творац и Промислитељ свијета, већ као нека

последња шанса. Опет психолошка загонетка: зашто човјек воли демона, који га као

лопов стално вара и поткрада? Људе, неправедне према себи човјек сматра

непријатељима, а демона - свога убицу - пријатељем! Овај феномен дјелимично се

може објаснити учењем о прародитељском гријеху, који је поразио - како цјелокупно

човјечанство, тако и сваку душу. Змије се гнијезде у срцима човјека - то су страсти;

оне заповједнички траже храну за себе. За лопове је потребан ноћни мрак, и душа,

склона страстима, она искључује свјетлост духа, да не види свој безобразлук и пад, да би се увукла у своје тамно подземље.

Не могу се уживати истовремено благодат и гријех. Руже не расту на ђубрету.

Када воља и ум склапају савез са страстима онда се губи осјећај Богоприсуства. Душа

сама одустаје од јединства са духом и идентификује са својим страстима и вањским

свијетом, у томе налази храну за своје страсти. Првородни гријех је поразио свијет као

поље земаљског постојања човјечанства, као систем узајамних односа као атмосферу и

средиште у коме душа дише и расте већ болесна, од самога свог рођења. Свијет се

више претвара у стезник страсти, његово постојање прелази у прикривену агонију.

Болест и безумље - појединачно и колективно - стварају своје комплексе, изврнуте

психичке моделе и системе. Прилагођавајући се свијету. човјек се укључује у њега,

постаје његов дио. Овдје се унутрашње безумље човјечијег ума сједињује са

колективним безумљем свијета, само се може тако изразити са организованим

безумљем и организованим хаосом. Човјек заборавља искуство Богоопштења, али

човјек заборавља такође и искуство дружења са свијетом. Он лако заборавља да

постоји Бог, али такође лако заборавља да је свијет чаробњак и варалица и опет тражи

савез са њим као са пријатељем. Свијет никоме не може дати срећу: како вјерницима

тако и невјерницима. Само вјерник осјећа дубље тугу, када га свијет заробљава у

његову мрежу страсти. А код невјерника ова туга се манифестује у глухој злоби,

незадовољству, досади, које они покушавају заглушити, вином, бујицом вањских

утицаја, тијелесним и душевним насладама, као да хоће да умање бол од ране, али

непрестано је загађујући.

Човјекова душа се стално налази у стању узнемирености и напрегнутости.

Раскорак између остварљиве или замишљене жеље и строго реалне стварности

приморавају душу да преживљава стална разочарења: једни желе и не могу да

достигну жељено, други достижу оно што су хтјели али, оно се не покаже онаквим

каквим су га замишљали и они траже ново, и поново, добивши га, не бивају срећнији.

Материјално је услов за постојање духовног. Али ако оно из услова пређе у циљ

онда постаје замка за душу. Материја се у оваквом случају претвара у илузионисту који

показује на вањској позорници сцене из замки бајке. Душа воли овај свијет. Она се

заљубила у њега, као што се човјек нехотице може заљубити у лоповкињу и блудницу.

Она га читаво вријеме вара, заражава прљавштином његову крв, краде му све што он има, а он ипак воли њу као предмет своје болесне страсти.

Човјекова воља је греховна. Унутрашњи гријех је солидаран са вањским. Божија

воља је светиња, зато јој се противи читав свијет и човјечја душа. Божија воља је

благо, али то не жели да зна човјек поражен гријехом. Зато он лаже Бога и себе када

говори у молитви: " нека буде воља Твоја", - његова тајна молитва је " нека буде воља

моја". И пад и спасење почињу од њихове воље. И тада имамо два пута, "спасења" -

први, лакши и безопаснији, - то је одбацивање своје воље, своје предавање

послушању, потајно потчињавање себе духовном руководиоцу, као кад би човјек сам

предао. своју вољу, као блудног и непослушног роба, своме господару, који хоће да га научи и смири.

Има други пут, напоран и тежак: човјек мора да мисли о неизбјежној смрти, о

пролазности овога свијета, да схвати да је све овдје нестално, пролазно. Да нас свијет

непрестано обмањује, да смо ми први непријатељи своји и да треба да се научимо да

не желимо ништа вањско и свјетско, већ само вољу Божију. Ово није будистичка

равнодушност у односу на свијет као изједначавање добра и зла, постојања и

непостојања, већ вјера у то да је једино истинско благо у овом животу праћење воље Божије и страхопоштовање пред Његовим промислом.

Слиједећи први пут ми дајемо своју вољу, слиједећи други, дужни смо је

умртвити. Мада би тачније било рећи, треба да је умртвимо и у једном и у другом

случају. И у првом и у другом случају енергија воље прелази у област духа а сама воља

се трансформише у оно што су Свети Оци називали трезвеношћу и бдењем -храњењем

свога срца и концентрације душе у молитви. Душа мора да донесе драматичан извод о

томе шта је богатство и сиромаштво, побједа и пораз, дуг живот или рана смрт,

извршавање или неизвршавање планова и жеља - то није ни добро ни зло, већ

одређене околности и ситуације, и да је једино и искрено и добро - Бог, а једино зло оно што стоји као препрека између душе и Бога.

Душа овоме и вјерује и не вјерује. Она протествује и виче, и овдје воља мора да

присили душу да насилно повјерује као што насилно одучавају пијанца од пића. Овдје

није ријеч о интелектуалном насиљу над душом, већ насиљу над болешћу, то је борба

за душу чији је једини живот Бог. Ако се узме главна заповијест о вољи Божијој, онда

она гласи: воља Божија - светост наша (уп. 1. Сол. 4, 3), а светост - то је присуство

благодати у души. Ако се човјек научи да рачуна на Промисао Божији, да вјерује у

Промисао Божији, да воли промисао Божији, онда ће он са захвалношћу примати оно

што му шаље Бог и оно што други људи примају као биједу и несрећу сматраће даром

који ми даје сам Господ, научиће се више цијенити земаљске јаде - со која убија црве у

његовој души, него земаљске радости у којима се ови црви размножавају и расту,

заразујући душу некаквим болесним бављењем овим свијетом. Да би човјек био заиста

срећан, његов живот мора бити смјештен у ријеч "слава Богу за све". Он се мора

одрећи овога свијета да би добио вјечни свијет, он се мора одрећи себе да би добио

самог себе.

О молитви

Најшира од свих заповијести која обухвата читав духовни живот човјека, чије се

испуњење треба претворити у постојано стање човјечје душе јесте - молитва. Њу је

изразио апостол Павле у двије ријечи: стално се молити (1. Сол. 5, 17). Друге

заповијести представљају - или посебне радње, које се врше у одређено вријеме, или

осјећања, кoја не могу бити стална и неизмјенљива. Чак љубав према Богу мијењала се

код подвижника у периодима охлађења. Овај духовни пламен час је јарко горио у

њиховим срцима, час се промислено скривао у дубинама и тајним скровиштима њихова духа.

Човјечја душа је по својој природи проста, али послије пада у гријех јединство

њених снага се нарушава, оне су дошле у стање болесног несклада, одвојености, често

се супротстављајући једна другој. У молитви долази до спајања оних снага, буђења духа и окренутости ономе што је Христос назвао "оком срца", према Богу.

Благодат надилази гријехове и страсти, али они настављају да живе и дјелују у

човјечијој души чак у оно вријеме, када се човјеку чини да се на крилима благодати

издигао изнад гријехова и да већ потпуно припада Богу. Вриједи му само још накратко

потрошити благодат као страсти, као кад пробуђене звијери поново почну трзати својим канџама његово срце.

Молитва је свјетлост душе. Мрачи се свјетлост и човјек упада у мрак. Он губи

осјећај вјечности, престаје да види самог себе. Бог постаје за њега не живи Бог кога он

осјећа свим својим бићем, већ као апстрактно-разумна идеја слична хладној и далекој

свјетлости звијезде. Молитва је постала за нас неки вањски дуг који ми уплаћујемо у

одређено вријеме и то трудећи се да умањимо његову висину или да га потпуно

избјегнемо. Но, међутим потребна је молитва коју даје Црква, јер она је средство за

добијање сталне молитве. У животу древних хришћана молитва је служила као стожер

око кога су се окупљали морални који нас и до данас поражавају својом величином.

Молитва је за њих била подземни извор који стално тече, који је невидљиво хранио

њихова дјела, мисли и осјећања. Молитва је за њих сила, она небеска ватра чији

одсјаји озарују временом и нас, када читамо дјела подвижника и Светих Отаца. Зато

изреке аскета које су скупљене у патернике, просте су и кратке, али задивљујуће јасне

и живописне, па врше изузетно дејство на људска срца.

Човјечанство се све више удаљава од Бога. Некада је било могуће подијелити

свијет на хришћански и пагански. Сад хришћански свијет више личи на огромну

пустињу, гдје су се само ријетке некаквим чудом сачувале мале оазе и мјестимично испод камења и пијеска пробија се као закржљала трава.

Једина сила, која се може супротставити овој пустињи која гута све, јесте

молитва.

Свијет је престао схватати молитву. Он или одбацује молитву (најчешће трошећи

снагу на мноштво непотребних вањских дјела), или гледа на њу као на медитацију

средство за одређено психолошко расположење, то јест врши је као аутохипнозу или

аутосугестију. И што је заиста страшно, тај свијет, који је изгубио молитву, изгубио је

Бога...

Најопаснија ствар у духовном животу је компромис. Компромис стално чини

човјека фарисејем, који има два лица и двије воље. Баш због компромиса са духом

свјетским отежава наша душа и слаби наша душа. Свјетски дух веже човјека према земљи стотинама нити.

Шта је потребно да би се научили молитви? Прије свега молитву треба сматрати

најважнијим послом у свом животу, а све остало - другостепено је. Потребно је да сав

наш живот доприноси молитви. И то није одрицање од спољњег свијета. Древни

хришћани су савјесно испуњавали своје обавезе и рад, сматрајући их служењем Богу, а

не људима. Сметња је друго - наш неправилан однос према свијету, људима и самима

себи. Анђели се шаљу да служе људима, али они овим не губе молитве. Молитва се

гаси од нашег страсног очаравајућег срца у односу према свијету, његовим дјелима и

појавама, од наше тоталне преданости њима. Зато човјек треба да омрзне оно што

спречава молитву. Душа се састоји од три силе: ума, осјећања и воље (у древној

антропологији: мишљења, жељења и раздражљиве силе), и све три силе треба да учествују у молитви.

Као препрека разума у молитви јесте његова охолост. Охолост рађа властољубље

и увјереност у своје снаге. Док је човјек сигуран у себе онда он не може да се моли.

Његова молитва се претвара у научени монолог; Бог му престаје бити потребан. Ум,

који се нада у себе, одваја се од Бога и под дејством охолости и страсти властољубља,

црпи: снагу у спољашњим знањима како би обезбиједио подлогу за своју величину.

Овдје се најављује радозналост ума. Човјек товари на себе непотребна знања која

сматра својим интелектуалним богатством. Ова знања хране његову охолост, а сујета

стално тражи нова знања. Такав човјек личи на шкртицу који вуче све са улице у своју

кућу. Његова соба личи на гомилу смећа, њему је тешко дисати и кретати се због

старудије, али умјесто да ту старудију избаци, он скупља још више непотребну

старудију. Ум, оптерећен непотребним знањима, стеченим због сујете и неукротиве

радозналости, вуче душу наниже. Он је сличан птици која на крилима има привезане

оловне утеге: она хоће да узлети али не може и само беспомоћно пузи по земљи.

Висока молитвена стања достижу обично људи једноставна ума и срца, или пак они који сматрају свјетска знања, која су добили, за прашину и прах.

Човјек мора да се одрекне непотребних знања да би у души имао слободно оно

пространство у коме може дјеловати благодат. Лажна знања су исписана и обрисана табла на којој је више немогуће написати и насликати.

Мржња према лажним знањима и охолости разума открива пред човјеком тајне

вјере и духовну мудрост. Непознавање спољнег и пролазног, онога, што не прелази у

вјечност постаје почетак истинског знања духовног свијета и пута према њему. А

непознавање онога, што није потребно за спасење што се односи само на обично

земаљско битисање постаје основа на којој расту цвјетови духовне мудрости. Птица,

која се извуче из мреже, слободно узлијеће горе, навише. Ум, ослобођен од сувишних знања, улази у ону унутрашњу мрежу, гдје у тами бесједи с Богом.

Шта је потребно урадити да би смањили поток информација које нас непрестано

оптерећују? Прво - одрећи се грешног, јавно штетног, непотребног, а затим чак

потребно свести на минимум, до најнеопходнијег; уз ово квалитет човјековог рада

често поправљати, да би умјесто механичког памћења у њему пробудио стваралачки ум, и достигао умијеће да кроз мало достигне много.

Следећи непријатељ молитве је наслада која искушава човјекова осјећања. То је

емоционална провокација којој је највише подложна човјечја душа. Наслада - то је

сурогат среће, демонски фалсификат, дозван да собом замијени духовни раст који је

човјек изгубио. Оно се завршава тешким осјећањем унутрашње опустошености и при

томе што је интезивнија била сама наслада томе ће бити јаче посљедице осјећања

губитка. Послије емоционалног успеха, који преживи душа слиједи нека провала у

души - као сјенка смрти. И то је најсигурнији знак тога да нам сада одводи душу од Бога - извора живота.

Савремена култура са неким изузецима, представља култ наслада, понекад у

изузетно ружном облику, а понекад под вањским привлачним личним доброчинствима.

Страсно срце не може бити честица неба, оно постаје шака земље. Срце, упрљано и

ослабљено насладом не само да не може да се моли, већ се чак противи молитви, мрзи

молитву, као што пас мрзи онога који покушава да му ишчупа отрован комад меса.

Такав човјек или сасвим бјежи од молитве или само изговара звучне ријечи као

синтагму звукова не схватајући коме се он обраћа и шта тражи, то јесте оставља од

молитве само вањски облик. Да би се научили молитви треба замрзети насладу као

свога непријатеља, одбацивати оно што изазива страст, ма колико то било тешко као

по ријечима Спаситељевима, одсјећи себи руку или извадати око за то да би ушли у

Царство Небеско (Мт 5, 29 - 30). Свијет посебно жестоко штити своје право ха страст и

насладу, сматрајући то главним циљем човјечјег живота. Управо зато готово сва

умјетност се и бави тиме да облачи распадајући труп насладе у свилену одјећу и златне украсе.

Страсти се најчешће побјеђују јаким осјећајним ликовима, због тога код молитве,

код припреме за молитву, ликове, накићене свјетском умјетношћу и модерном

књижевношћу, а такође маштом и фантазијом морамо немилосрдно изгонити као лопове који су провалили у наш дом.

Молитва - то је огледало унутрашњег човјечанског стања. Молитва - то је суд над човјековом душом; да ли је она вјерна Богу?

Трећа сила душе - то је сила воље. Од ње зависи човјекова способност да се

концентрише на потребно и заштити ум и срце од непотребног. Понекад је називају

одважношћу душе. Вољу слаби исто оно што слаби ум и срце: много знања,

прекомјерно старатељство и сујета, заборављање главног и примамљивост наслада. Особине воље су одлучност и трпљење. У молитви тродјелна душа постаје троједина.

Бијела боја чини се посебно јарком на црној подлози. Духовни свијет постаје

посебно интензиван у пољу вољног незнања. Апостол Петар рекао је Христу: Ето, ми

смо оставили све и пошли смо за Тобом (Мт 19, 27); оставили све - то јест земаљске

обичаје, законе, претпостављања и знања; оставили све - то јест оставили своје

човјечје помисли и жеље. Ићи за Христом - значи ићи путем молитве која пролази кроз

човјечје срце. Зато су се истински способни молити само они који слично апостолима

могу рећи: ево ми смо оставили све и пошли за Тобом.

Молитва - то је смрт и васкрсење. Ко не умре за свијет, тај не може васкрснути за вјечност. Ко се не одрекне себе тај се не може наћи.

Блажени су сиромашни духом

Древни монаси су говорили да је Исусова молитва - скраћено Јеванђеље; зато на

свакој страници Јеванђеља као да ћутљиво дише и свијетли невидљивом свјетлошћу Исусова молитва.

Апостол Јован Богослов рекао је да је циљ Јеванђеља открити људима да је Исус

- Син Божији, да би они, вјерујући у Њега, имали у њему живот вјечни (Јн 20, 31). Кроз

Исусову молитву човјеково срце добија свједоџбу не од књиге, не од људи већ од

благодати да је Христос створио Син Божији и само је у Њему живот вјечни. Све

заповијести Новог и Старог завјета могу се отворити пред нама као учење о Исусовој

молитви.

Прва заповијест блаженства гласи: "Блажени су сиромашни духом" (Мт 5, 3).

Духовно сиромаштво - то је унутрашње одрицање. Човјек који ју је примио одриче се

од својих илузорних богатстава, онога, што толико цијени слијепи и стравствени свијет.

Он се одриче привременог и пролазног, од онога што постаје пљачка труљења и смрти.

Он се ослобађа од својих страсних привржености, он их са болом откида од срца. Он

престаје вјеровати својим расуђивањима као провјереним лажима. Његова душа личи

на брод из кога се за вријеме олује избацује сав непотребни товар, да не би потонуо и

пропао на дно са свим драгоцјеностима, које су сакривене у његовој утроби; или на

борца, који на мегдан излази наг да га противник не би могао ухватити за одјећу и

бацити на земљу. Сиромашан духом је онај који се не нада у себе него у Бога, не у свој

разум, не у своје таленте, не у помоћ људи, већ само у промисао Божију. Зато се он

одриче не само свијета него и светских ликова у својој души, од помисли које колебају

његов ум. Бити сиромашан духом значи имати своје срце слободно за Бога, Бити

сиромашан духом значи одрећи се од свега ради једног и у том једном добити све, Али

ако је за вањско, тјелесно сиромаштво довољно једанпут раздати све своје имање,

онда је за духовно сиромаштво потребна стална унутрашња борба са стравственим ликовима овога свијета.

Човјек никад не може испунити заповјест до савршенства - то је пут који нема

краја. Бити сиромашан духом - значи стајати умом са молитвом код свога срца и

прогањати помисли које се јављају у његовим дубинама. Бити сиромашан духом - значи

служити Богу у тајни ћутљивог срца и имати га сиромашним од помисли овога свијета.

Спасавајући се од властитих помисли, човјек се спасава од демона туге. Зато је

сиромашни духом увијек радостан. У срцу сиромашног духом рађа се Исусова молитва.

У срцу "богатог" мислима макар оне блиставе - и узвишене молитве се почињу мрачити

и гасити. Постоји блажено сиромаштво - одрећи се богатства стварног и мисленог Бога

ради. Постоји друго, сатанино сиромаштво - изгубити Самога Бога; у овом смислу сиромаштво су демони: они имају све осим Бога.

Већи дио наших помисли усијава се у нас преко мрачних духова. Зато одрећи се

од помисли - значи дати своје лажно имање сиромашнима - демонима, онима који пуне

маштањима нашу страсну душу и наш горди ум. Они који постају сиромашни духом по

Богу не морају поново набављати растраћено "богатство", иначе ће то бити Сизифов

посао: човјек носи камен према врху, али он испада из руку и поново се котрља.

Сиромашни духом мора се одрећи не само онога што побуђује у души страсти и

отворено вуче према гријеху, већ и од свега онога што није од Бога: од свјетске

умјетности и књижевности, од празних прича, од игара и забава од сваке непотребне

информације. Чак и у читању духовних књига он мора да се ограничава, да не би

откинуло вријеме и силу по најбоље - код молитве - и нехотично развио у себи духовно

сластољубље у надменост. Просто читање духовних књига без селекције у

свакодневном животу је фалсификат духовности, лаж, оно неправедно богаство од кога

и треба да се одрекне сиромашни духом. Духовна знања која нијесу добијена радом и

крвљу и нијесу претворена у живот чине човјека фарисејем који се поноси познавањем

Торе напамет. Код сиромашних духом чак и молитва не мора бити многоречива. Далеко

више одговара његовом сиромаштву молитва кратка по облику али дуга по времену.

Сиромашном духом није потребно мјесто и пјеснички описивати своје сиромаштво или

играти драму пред публиком, њему је довољна једна ријеч - "помозите"! Право

сиромаштво, било да је духовно или тјелесно, малоречиво је. И зато ово учење о

Исусовој молитви и о борби са помислима које су нам оставили Свети Оди по својој

суштини, јесте откривање и испуњаване те прве заповјести: блажени сиромашни духом.

У данашње вријеме неки црквени писци покушавају да иду даље и од Светих

Отаца, и "усаврше" технику Исусове молитве. Примјер овоме је опширан чланак "о

молитви" митрополита Антонија (Блума). Овдје су стављени у исти ред преподобни

Серафим Саровски, Фрањо Асишки, Оптински старци и др. Аутор хоће да синтетички

размотри њихов опит, и непримјетно силази са пута, који су прокрчили Свети Оци.

Митрополит Антоније пише о томе да послије изговарања Исусове молитве не треба

настављати са њеним понављањем већ ослушавати према својој души у ћутању и

потрудити се да у овој паузи чује одговор од Бога. По мишљењу митрополита Антонија

ми говоримо са Богом, али га не слушамо - зато смо слични сабесједнику који поклања

пажњу само својим властитим ријечима. Овој својој мисли, Митрополит придаје

првостепени значај и саопштава да су многи из његове пастве, којима се раније није

давала Исусова молитва, послије примања Његове методе осјећали оживљавање

молитве и интерес према њој. "Раније сам и ја у молитви само говорила, а сада слушам

Бога" - са захвалношћу је саопштила митрополиту једна његова духовна кћи. Шта се

дешава пак у тако реформисаној варијанти молитве? Ништа друго него спајање и

једначење молитве са медитацијом. Пауза ћутања - то је медитативно посматрање своје

властите подсвијести, при чему се у њој рађају субјективна преживљавања и примају

се мучне представе као одговор Бога. Само очекивање Божанског одговора није

лишено околности: човјек сматра да су код њега створени унутрашњи услови за то да

би глас Божији зазвучао у његовој души; он наступа тако, као да узима телефонску

слушалицу, говори "хало" и слуша одговор са другог краја жице. Овдје долази до

губитка онога основног за молитву - осјећања своје недостојности и грешности.

Преживљавања неочишћене страсне душе постају предметом ћутљивог проматрања;

они се култивишу, то јест вјештачки се побуђују пажњом и интересом према њима. Овај

западни пијетизам у најбољем случају чини човјека гурманом молитве, а у најгорем - води у прелест.

Усхићење ума према Богу код православних подвижника дешавало се

неочекивано за њих; а не методски и плански, дешавало се често баш тада када су се

сматрали недостојним да сагледавају небеску висину и само су дозивали из дубине

срца: "Господе, помилуј ме грешнога", када су се молили само за једно - за опроштај

својих грехова. Човјек, који се у молитви обраћа Богу, никада не остаје без одговора;

тај одговор је помоћ Божија у његовом животу, посебно у његовој духовној борби.

Понекад се човјеку чини да његова молитва није услишена али он се не испуњава

онако како хоће слијепац и страствен човјек, већ по вољи Божијој, премудрој и благој.

Чути или видјети Бога у свом срцу, призивајући Га молитвом, као заклетвом, или

замишљање Бога који дјелује у нашем срцу снагом свога распаљеног уображења - то

значи на самом почетку скренути са пута Богоопштења. Бог по својој љубави не може

се јавити души човјека који је горд и страстан, пошто би то било зло, зато што би то

учврстило таквог човјека - у саблазни.

Но Митрополит је хтио да синтетизује опит источних исихаста и западних

визионара - пиетиста, хтио је као да уједини источне и западне монахе у један

манастир и као резултат створи своју посебну "мистику". У таквој методи тешко је

схватити шта је пауза: ћутање између молитве, или ријечи молитве између ћутљивога

ослушкивања према својој души у очекивању "одговора од Бога".

Свака синтеза истине и лажи претвара се у невјероватну лаж. Грешка у области

мистике рушилачки се појавила и у области догматике. Зато, одговарајући на питања

студената Московске Духовне академије, Митрополит је признао да он вјерује у спасење људи ван хришћанске вјере према њиховим личним и моралним заслугама.

Сиромашни духом не пропагира у својој молитви сусрете са Божанством, озарења

и откровења. Он се нада само једноме - милосрђу Божијем према њему, њему посљедњем грешнику.

Стицање благодати

Спасење - то је стицање благодати, оне невидљиве силе Божије, чијим дејством се преображава човјечја душа.

У благодати је увијек све ново: она је неисцрпна као само Божанство. Благодат

открива човјеку три виђења. Прво виђење Божанскога свијета, које постаје за њега као

унутрашња очигледност и унутрашње виђење свога свијета и никад се не манифестује

као двије једнаке и идентичне слике. Благодат открива духовни свијет увијек као ново

и неочекивано у различитим запреминама и дубинама. То виђење нема материјални

облик, боја и цртежа, али у оно исто вријеме то пије пустош као неки бездани вакум,

није иста физичка затамњеност у којој се губи човјечја душа - то је свијет других

размјера који се отвара души као невидљива свјетлост, апсолутно супротна физичкој свјетлости, са одсјајем пламена или зрака сунца.

Друго виђење - то је властита човјекова душа, унутрашњи понор. Благодат

открива човјеку његову душу у њеној изопачености гријехом, у прљавштини страсти, у

њеном дубоком паду. Само виђење гријеха је почетак исцјељења. Овде је чудна и

несхватљива антиномија: благодат открива човјековом погледу тамно дно његовог

срца, гдје се легу као змије страсти и у исто вријеме чине његову душу љепшом као да свлаче са ње прљаве закрпе и облаче је у бијелу вјенчаницу.

Треће виђење, које даје благодат - то је виђење свијета који нас окружује. Човјек

види у свијету исто оно што и у својој души - његово отпадање од Бога и трагове

изгубљеног раја. И он почиње да воли овај пали свијет, али већ другачијом

непристрасном љубављу према њему сједињеном са милошћу, са болом о томе да су

људи сами себе гурнули у море, потонули, да су глухи на позив Бога. Благодат открива

човјеку трагедију свијета: он препознаје Божанску љубав коју свијет не прима.

Благодат открива човјеку да је најстрашнија несрећа непознавање Бога и вјечна смрт,

зато човјек почиње на прави начин саосјећати са оним кога је раније сматрао својим

непријатељима.

Благодат увијек чини ново. Али Божије откривање било је дато Цркви, и зато

тајне богослужења, молитве као духовни канали благодати имају свој облик утврђиван

вјековима. И овдје је опет антиномија: у Једнима те истим облицима појањем, обредима

и молитвама човјек мора и може наћи нов садржај пошто су обреди и символи који

укључују човјека у свијет Бесконачнога, гдје нема међа и граница за духовно савршенство.

Узећемо примјер: човјековом погледу небески свод се чини као ограничени

хоризонт: то је као права сфера или кристална купола, која овјенчава земљу; ипак у

стварности небо не само да је безгранично у својим дубинама већ увијек и

непоновљиво за човјека. Ако Хришћанин буде пажљиво читао црквене молитве, онда

ће сваки пут откривати у њима нешто ново и раније непознато, проницаће у њихов

смисао, преживљавати на други начин сваку ријеч, чини ће му се да први пут чита

молитву коју одавно зна напамет. Због тога су неки од светих отаца и назвали молитву

стваралаштвом; само, то је властито стваралаштво упућено не вани већ својој властитој

души. Молитва је спојена са напором. Наше лијено тијело и страсна душа јој се

супротстављају. Често ова борба бива напрегнута и мучна, човјек се супротставља

својој палој природи, свијету, који се увлачи у њега кроз помисли и саблажњиве слике

и демонским силама које при попуштању Божијем муче човјека, пуне његово срце

тугом и непотребним страхом, мржњом, а понекад доводе до стања потпуне изнемоглости.

Због тога је за пажљиву молитву потребан подвиг сличан бескрвном мучеништву.

Овдје је поново антиномија: у молитви се спајају бол и радост, борба и мир, рад и

утеха. Молитва је својеврстан испит који полаже човјек показујући у стварности какав

је његов живот. Али пали човјечји егоизам жели награду без труда и муљави човјечији

ум слаже се са страстима -- преварити Бога. То се дешава непримијетно. Човјек

престаје да схвата да молитвене ријечи добијају животворну снагу када се оне

осмишљавају умом и преживљавају срцем. Молити се расијано као у полусну за

тјелесног човјека много је лакше, и он почиње замјењивати молитву једноставним

изговарањем молитвених ријечи. Овдје долази до распада воље, ума и осјећања који су

спојени ако је молитва пажљива. Ум се пуни помислима као нечистим животињама, које

нико не изгони из куће, срце постаје глухо према молитви, (о)тврдне као камен, на

коме од молитвених ријечи не остаје ни трага. Воља се одваја од разума и срца, и

почиње личити ослабљеној струни која не може да даје звук. Између човјека и Бога

ствара се некакав невидљиви зид. Човјек почиње мислити да читање одређених ријечи чини молитву и тежи према коначном циљу, према посљедњој ријечи - "амин".

Ако таквоме човјеку кажете да се не моли, већ обмањује себе и Бога, он ће се

увриједити и чак неће схватити због чега га прекоријевају. Суштина фарисејства је

вањски ритуал без духовног садржаја, благочестива поза при празном срцу. Човјек

постепено заборавља на она благодатна стања која је преживио у прошлости. На

молитву почиње гледати као па неко вањско дјело, као на јарам који он мора да носи,

као на порез који он мора платити. Овим порезом постаје број прочитаних страница.

Свјетлост молитве се гаси у човјеку, заједно с тим духовни свијет постаје за њега

далек. Често се нерелигиозни људи чуде зашто неки вјерници, православни хришћани,

који редовно посјећују храм, не мијењају се на боље, остају пак исти, са својим

недостатцима и пороцима. Најчешће то бива баш зато што су ови хришћани угасили

своју властиту молитву, замијенили је само неким словесним обликом, отприлике као

шуштање сухом хартијом. Ако таквога човјека упитате чему се моли, тешко да ће моћи

одговорити. Он неће да уложи чак ни тако мали напор који је потребан да би схватио

смисао онога што је прочитано и онога што се чује, не говорећи више о духовним

преживљавањима. Дешава се, да човјек, завршивши молитвени обред не сјећа се да ли

је прочитао јутарње или вечерње молитве или нешто треће.

Овдје се посебна опасност крије за свештенослужитеље. Они морају да читају

молитве "по наруџби", без обзира на заузетост, умор, своје душевно стање; зато је

велика саблазан за њих прочитати молитву, а не укључити се у њу како треба, не

прочитавши је срцем. Зато се и захтијева од свештеника изузетно велики подвиг бити

увијек изнутра припремање за молитву, извршавати свако вршење службе као своје крвно дјело.

Обично они, који се моле непажљиво и расијано, постају непажљивима такође и у

односу према извршавању заповјести Божијих, морална страна хришћанства као да

престаје постојати за њих. Они престају да виде и осјећају своју грешност. Слаби

молитва, слаби покајање, а иза њих и духовни живот. За вријеме молитве у кући или у

храму, анализирајући стално своје помисли или животне послове, човјек по завршењу

службе или правила задовољно говори себи: "Ја сам се помолио", уопште не

помишљајући да се он налазио пред Богом као мртвац.

Често лажна фарисејска молитва развије код човјека посебну гордост: он почиње

осуђивати и учити друге као да је стекао на то право. И у свом животу овакви

лицемјерни, "молиоци", бивају увредљиви, раздражљиви и зли па зато видјећи то

невјерници говоре: "Иде у Цркву, а живи горе од нас". Ови људи не схватају да су

духовно престали на прави начин присуствовати у Цркви. У храму стоје само њихова

тијела као гроб душе, а ум је закопан, погребен у светским бригама. Они су оптерећени

својим маштама и плановима, глуви и слијепи за оно што се дешава у правом смислу у

храму, срце таквих људи је затворено за благодат која треба да сиђе за вријеме

богослужења. Тачније они виде само спољашњост храма: како је храм почишћен, ко је

од познатих дошао данас на службу, како су одјевени; прилазе да их поздраве,

саопштавају и сазнају новости, посматрају лица, узбуђују се што су их гурнули,

негодују што је код пјевача ружан слух и затим излазе из храма, будући сигурни да су

се помолили и платили порез Богу. Ово стање духовног самозадовољстава и лицемјерја може се назвати малограђанским фарисејством.

Али постоји други тип људи, који хоће да се моле, али њихова молитва се

распада као кућа од пијеска; они улажу напор, али не чују сопствену молитву, слично

као кад се не чује глас иза затворених врата тамнице. То су људи који су напунили

своју душу и сјећање вањским стварима, као што пуне стварима собе, тако да постаје

тешко кретати се у њима и дисати. То је култ знања, то прекомјерно гутање

информација кад ум постаје дебео и малаксав, као тијело преждерано, као утроба

Гаргантуа, који је прогутао све што се налазило на његовом огромном столу. Такви

људи живе у свијету нагомилани информацијама, непотребних несистематичних, тачно

као Пушкин међу отпадом који је сакупљао. Ум губи своју снагу покушавајући да

обради овај материјал који пуни човјеку памет и гуши његове стваралачке

способности, али он готово сав остаје мртва руда. Душа, гушећи се у грудима,

накљукана је вањских знањем, а не може да се узвиси над земним. Земља је - стихија

научника: они могу расправљати о Богу, али кад се покушају молити онда се најчешће

претварају у беспомоћне астматичаре.

Други култ је - култ емоција и преживљавања. То су они људи који су

заокупљени умјетношћу, они живе у свијету својих маштања, фантазија. Њихово срце,

напуњено страстима, такође је глуво за молитву. У храму су они утиснути у своја

маштања. Они јадикују да је на богослужењу мало ефикасности. Понекад се они

прихватају да састављају своје молитве - онако, како други пишу стихове, но убрзо

долазе до закључка да је у позоришту душевни живот љепши, разноврснији и ефикаснији.

Трећи култ је - култ наслада на нивоу осјећања, у овој области овладава жеђ за

сексом и крви. Такви људи губе не само духовни већ и душевни облик. О овој врсти

људи није згодно говорити у овој књизи. Код свиње су очи увијек са погледом доље.

Али невоља је у томе што ови људи често себе сматрају хришћанима. Шта рећи о

њиховој молитви? Они се моле само када падају са стијене, или кад им се појави злоћудни малигни тумор.

Два вида богопознања

Постоје два вида богопознања. Први вид - видјети Бога кроз свијет као његовог

Створитеља и Промислитеља, користити разумна добра свијета и захваливши за њих

Господу, успињати се од нижег ка вишем, постепено изоштравајући, сублимирајући

своја осјећања, видјети Творца у његовој творевини и од созерецања творевине

узлазити мислима према Створитељу. Ово је пут захвалности Богу за живот и она блага

која је Он дао човјеку. Други пут је одбацивање свијета ради Бога.

У првом случају психолошка усмјереност је оваква: свијет нас приближава

Творцу. Кроз њега као кроз тамно стакло, ми видимо зраке Божанске свјетлости. Овдје

земаљски живот и космос треба да служе за нашу душу као својеврстан "Трамплин",

као прве степенице према боговиђењу и богосазнању, ми морамо прослављати Бога,

созерцавајући моћно звездано небо, ливаде, покривене ћилимом цвјетова, видјети у

свакој биљци Премудрост Божију, гледати на све постојеће, као на хор који слави Бога већ самим својим постојањем.

Друга усмјереност јe оваква: свијет - то је препрека између човјечије душе и

Бога; она притеже срце човјека као сила земљине теже - његово тијело, свјетски живот

и космос готово да више личе на облаке који собом сакривају небесно плаветнило.

Међутим, ако је Бог скривен у свему као у загонетки, онда демонске силе дејствују

отворено у свијету. Покушавајући познати Бога кроз свијет ми се можемо наћи у улози

човјека, који, будући да је прикован ланцима за зидове тамнице ипак покушава наћи

излаз из ње. Суштина друге усмјерености је што се Бог може наћи не у хармонији

звијезда, не у савршенству створеног, не у величини космоса - већ у своме властитом

срцу ослободивши га од моралних и материјалних ликова. Богопознањe се представља

не узношењем душе према Богу, већ реанимацијом срца, његовим очишћењем од онога

што не води Богу. Овдје недостаје живом степен степеника, овдје су само два пола:

вјечни живот и вјечна смрт. Бог као једино добро - и демон као једино зло. Бог као

једини циљ, а остало - лажни циљеви, то јест препреке на путу, ка једином циљу. Тада

се звјездано небо неће чинити као химна Богу, већ покров који лежи између душе и

Бога; љепота цвјетова, савршенство створења биће илузија, која одводи путника са

пута у дубину живог пијеска у бездано море пустиње, одакле нема повратка; доћи ће

смрт - ишчезнут ће илузија, нестаће без трага свјетска љепота, као облаци у налету

буре, и насладе ће се претворити у шаку растопљеног пијеска за умирућега у пустињи

који је узалуд хтио да се напије из чистог водопоја. Овдје је спасење у отуђењу себе од свијета, оно што није Бог и што не води Богу - то није моје.

Први вид богопознања привлачи људе, он не руши обични ток живота; други

изгледа туђи и груб; он прати непрекидне унутрашње жртве: погледао човјек на

зелено дрво и (добио) осјетио неку насладу од созерецања љепоте; лик зеленог дрвета

отклонио је његове мисли од Бога, у том тренутку за њега је Бог постало дрво; осјетио

је он насладу од созерцања његове љепоте - значи у том тренутку његова душа није

била жедна Бога, он је страхопоштовање промијенио за насладу, изглед дрвета

истовремено одагнао је од унутрашње молитве његову мисао, осјећање и вољу и

створио у његовој уобразиљи лажни лик љепоте. Озарила је човјека, као пламен

свјетлости, смјела блистава мисао и он је ево већ зачаран бенгалским пламеновима

свога палог ума, он се искључио из молитве, његов сопствени разум учинио му се ако

не најјачим, онда бар моћним и у њега (разум) је уложио наду. Допустио је човјек у

себи жељу за материјалним и видљивим, и у то вријеме угасила се у њему љубав према

Богу, Бог је остао на периферији његове спознаје, као да га је иселио из соба у собичак ума.

Нашалио се човјек - и овдје је провокација против сопственог спасења: он је

створио лажни лик, тако што је постао творац лажног свијета, свијета карикатуре,

свијета демона. Шалу најчешће не рађа доброта, већ нешто сасвим супротно: високо

оцјењивање и садизам; понижавајући човјека у шали, ми под изговором добродушне

игре чинимо задовољство своме дрвеном срцу. Због тога шала искључује човјека из духовног живота.

Разгњевио се човјек на ближњег - и пожелио његово уништење, ушао у једно

поље са убицама и џелатима, јер у гњеву ми обично имитирамо убиство ријечима. Сам

пак гњев долази од похоте која живи у нама; ко се гњеви тај је жедан наслада и воли свијет са његовим чарима.

Страст човјека чини идолопоклоником. Страст даје предмету свога поклоњења

Божанско достојанство, зато она увијек лаже; један философ је рекао: "Гдје је много

глине, тамо праве велике идоле". Страст доводи човјека до стања духовне парализе;

раније или касније идол ће пасти и разбити се: он има направљене уши, али не чује,

има убачене од глине очи, али не види; идол који смо ми створили је мртав, он ништа не може дати нашем духу.

Другом виду богопознања својствено је избјегавање да чак размишља о Богу.

Људе који су изабрали први његов вид, богословље може довести до узбуђења, људе -

другог вида - оно (богословље) скоро плаши, пошто су они увјерени да ниједна ријеч

није достојна Бога, да ни анђеоски ни човјечији ум не могу Га изразити; они се надају

да ће Бог Сам открити Себе тражећи Га кроз покајање и молитву и откриће се не у блиставом богословљу, већ у вањском боговиђењу, већ као живот самог срца.

Човјек који слиједи први пут, размишља у свом срцу путем аналогија,

асоцијација, он гледа на свијет као на бајку која у себи крије духовни смисао а

слиједећи друге - одбацује мисао, ако она није о Богу ма колико се та мисао чинила

корисном и добром, чак и више од тога; он је одбацује, чак не оцијенивши довољно да

она није о Богу и не води према Богу. Читање богословских књига изазива

размишљања, оцјене (примједбе), потврде и одрицања (негирања), анализу и синтезу,

закључке итд. И то се прихвата као одвлачење од Бога, а не као привлачење Њему.

Таквом човјеку се чини да ако он почне богословити онда ће личити на онога који

окренувши се од свога живога оца, стално разгледа његов лик на слици.

Други вид богопознања и боговиђења захвата једно - обраћеност срца Богу и

борбе са оним што смета томе. Срце можемо упоредити са огледалом: да би се у

огледалу одразило небо потребно га је држати усмјереног према горе и очистити од

прашине и прљавштине, Може се на површини огледала насликати најљепша слика

неба, али правог неба у њему неће бити. Први даје предност слици, други свјетлости

зрака. Ум другога личи на ратника који стоји испред врата царске ложнице са

обнаженим мачем и онога који хоће да отвори ова врата дочекује оружјем, не питајући

ко је тај човјек и шта му треба. Тако и ум човјека који тражи Бога, мора да поражава

помисли које долазе споља или које испливавају из тамних дубина његове душе.

Лаж дуплира, мијења реалност за лаж, ствара фалсификовани "паралелни"

свијет, откида разум од срца, привлачи његову пажњу на се. И затим, послије

отрежњења, ум се показује повезан са потребом да памти лаж, која га (окупира)

саблажњава - доводи у искушење да поново не падне у те исте мреже и не направи

нове. Срце пак, одвраћајући се од лажи у то исто вријеме заћути, затвара се, дух

одлази "у самог себе", свјетлост душе се гаси. Зато је основа религије и богопознања -истина.

"Не убиј"

Звјездано небо је стални извор надахнућа за пјеснике и одушевљености за

философе. Оно се некако не уклапа ни у систем рима нити у систем силогизама.

Звијезде - то су симболи вјечности. Искре ноћи, које су се укочиле у лету, зрак је

свјетлости у непрегледној даљини космичких пространстава. Звијезде - то су

дијамантске очи којима небо гледа земљу. Када би ми, људи, могли упитати звијезде,

шта стално и непромјенљиво виде на земљи, онда би нам звијезде одговориле: "На

земљи је постојано само вријеме и непромјенљива само смрт, све остало ниче, мијења

се и нестаје, постојано је (само) једино само непостојање свијета, а непромјенљива

његова непромјенљивост". Ако би ми упитали звијезде шта су оне чудно нашле на

земљи, онда би оне одговориле: "Глупост људи, који, знајући доста о непостојаности

времена и смрти граде своје куће на текућој бујици ријеке и заборављају на вјечност".

Смрт је универзални факат нашег постојања, са смрћу се сусрећемо свуда, она прати

живот као сјенка. Па ипак, смрт остаје за нас тајна, које се плашимо и додирнути је.

Чудан парадокс: ми видимо свијет смрти свуда, и упркос очигледности не вјерујемо да

она постоји. Нама се чини да нијесмо у њеној власти, да ће њен налет, који руши све

на свом путу, пројурити поред нас. Ми видимо смрт, ми повремено размишљамо и

говоримо о њој и у то исто вријеме, чак пролазећи поред гробља, ми у дубини свога

срца не вјерујемо да ћемо некад лежати у ексерима закованом сандуку под слојем

земље, да ће наше тијело бити подвргнуто труљењу: очи ће испасти из очних дупљи,

мозак ће истећи кроз ноздрве, тијело ће се претворити у сукрвицу и гробни црви ће нас претворити у земљу од које је и узет човјек.

Ми видимо смрт својих блиских: један за другим они одлазе у небитак - земљу из

које нема повратка, Али у дубине душе не вјерујемо да и нама предстоји такав исти

пут. Ми одгонимо ту мисао од себе: она је сувише ужасна за нас као лик Горгоне. Тај

малодушни страх пред смрћу претвара наш живот у жалосну игру сјенки. Када смрт

ипак долази, ми испадамо неспремни за њу, покажемо се у улози лажова који су преварили сами себе.

Ми живимо у току времена. Вријеме нам је дато као неко наследство, као очево

богатство, али оно има своју границу. Сваким даном оно се топи и смањује. Ми мислимо

да ће вријеме које нам је дато увијек бити у нашој својини и зато га са пијаном

грабежљивошћу трошимо. Ми мислимо да је све вријеме још испред нас, а када долази смрт, онда видимо, да се вријеме завршило као распредено клупче вуне.

Заборављање на неизбјежност смрти и коначиост времена прикива нас, као

ексерима за земљу. И ми ћемо се у суштини добровољно предати смрти, хватајући се за

привремено, за оно што се задржати не може. Шеста заповијед гласи: Не убиј (Изл 20,

13). Али ми је непрекидно нарушавамо пошто непрекидно убијамо властити дух.

Предавши себе у власт привременога непостојаног, промјењивог и на крају крајева

смртнога, онога што се налази под влашћу труљења, ми сами пак извршавамо над

својом душом пресуду. Заборавивши на смрт ми заборављамо на вјечност и тиме се лишавамо вјечног живота. И сваки дан потрошен узалуд је свакодневно самоубиство.

Средином вијека била је распрострањена слика под називом Плес смрти у

различитим варијантама. На њој смрт час прати човјека као ловац звијер, час се

појављује на свадби, час хода по врту са косом у рукама не бирајући шта ће посјећи до

коријена: коров или цвијеће, час стоји као организатор пира са чашом у рукама међу

најјачим гостима, час се надноси над постељину дјетета. Али најомиљенији сиже био је

плес човјека у загрљају невидљиве за њега смрти у лику костура. Човјек плеше међу

труповима, али на његовом лицу безбрижан осмијех - то је лик нашег живота, привезан

за земљу. Све су гласнији звуци тога валцера смрти, све се брже креће злослутни пир,

све јаче смрт притеже човјека на груди... и, најзад, одбацује га у гомилу трупова, као

што бацају цјепаницу на гомилу дрва. Наш живот личи на игру сјенки на зиду. Гаси се свјетлост - нестају сјенке.

Прво убиство своје душе - то је невјеровање у божанство. Атеизам и философија

очајања, то је беспомоћна жеља да се овековјечи земаљски живот, философија која се

претвара у угрушак мржње према Богу. Атеизам је нелогичан. Ако је човјек осуђен на

смрт, онда он мора да испроба све могућности да избјегне ту пресуду. Када код човјека

открију рак, онда он почиње тражити посебне љекове и љекарије, он је спреман поћи

на крај свијета, ако чује да га тамо могу излијечити, он је спреман да прода све што

има, само да купи себи право на живот који ће се раније или касније ипак завршити

гробом. Све свјетске бриге и проблеми изгледају му као некакве ситнице пред ликом хоботнице смрти који се упио у његово тијело и (сиса) пије његову крв.

Атеизам увјерава себе да загробног живота нема, он као да зачепљује уши када

му говоре о Богу и вјечности и са насладом се увјерава да спасење не постоји. А само

ако би човјеку рекли да је у његовом врту закопано благо и треба само порадити

лопатом да би се нашло; онда би се он потрудио да провјери је ли то истина, мада су

шансе један напрема хиљаду да је то истина. Тако се сва огромна књижевна

продукција атеиста у свеукупности може кратко назвати : "Упутство за самоубице".

Али ево ствари још несхватљивије и чудније од атеизма; човјек, вјерујући у Бога

и осјетивши Његову благодат у својој души као дисање вјечности, продужава да живи

тако, као да Бога нема. Душа таквог човјека личи на несрећника, који лежи под

крхотинама срушене зграде и гомилама земље. Он хоће да баци са себе ту тежину али

не може чак ни мрднути руком. Ми лежимо под крхотинама наших разрушених планова

и нада, ми смо сахрањени под земаљске бриге, ми хоћемо да се усавршимо али наше страсти поново нас савијају према земљи.

Да би се било с Богом треба се одрећи од вањског вишка, треба оставити само

неопходно. Када човјека јури звијер, онда човјек, да би лакше бјежао, збацује са себе

одјећу. А ми се плашимо растати са товаром материјалним и душевним па носимо и носимо на плећима ту тешку врећу...

Овај живот нам је дат, да би сјединили своје срце с Богом, да би га направили као

не рукотворени храм Светога Духа. Али ми од срца правимо кавез за звијери или

корито за свиње. Кад наступа смрт ми схватамо да смо били обманути, да је вјечно

само невидљиво, а видљиво се претвара у ништавило: држећи сe видљивог ми смо се

хватали за пустош. Вјечан је човјечији дух, оно на шта стално заборављамо. Свако од

нас је видио лобању, њене обнажене зубе сличне гримаси осмијеха. Може бити да је то

лик тога - да се мртвац смије над властитим животом, смије се, видјевши оно шта нас

очекује, али док је скривено, смије се над собом и својом сабраћом.

Заповијест: "не убиј", говори нам о томе да ме бисмо убили живот нашег духа, да

не би убили вријеме које нам је дато за спасење, да не би убили своју душу, закопавши

је у гробницу страсти и земних брига, да не би изгубили (тј. да се не би лишили) непромјењиве ризнице, којој се диве чак и анђели - љубави божанске према човјеку.

"Не убиј" значи - изабери живот. Почетак и завршетак, извор, садржај и

савршенство живота - то је Бог. Ако Бога нема, онда је свему крај, и живот је само трка

осуђенога према вјешалима. Ако постоји Бог, а он нам је открио велико своје

Битисање, Он хиљаду пута свједочи свакој души, да Он постоји близу ње, онда сваки

тренутак човјечијег живота, сваки откуцај срца мора бити посвећен Њему.

Бог јесте Дух, али он нам је дао као неки залог Своје име и тајне Цркве. Мистички

живот душе то је пребивање у имену Божијем: сталној молитви. Када се заборавља и ишчезава молитва, тада човјек одступа од Бога.

Спасење - то није само "лично" дјело појединог човјека. Када човјек стиче

благодат, онда он њеном тихом невидљивом свјетлошћу озарује и живот других људи.

Поред таквих људи загријавају се душе. Од општења са њима људи добијају снагу и унутрашњи мир. А човјек, који умире у гријесима, испушта из себе тјелесни отров.

Шеста заповјест гласи: не убиј, то јест изабери живот, а живот - то је Бог, који је

сишао на земљу и који је примио смрт да би нас учинио бесмртним. Бог, који је створио

васељену, хиљаде свјетова, вријеме и вјечност, чека, да би ми сами открили за Њега

своје срце.

Мојсије је завршио своју пророчанску проповијед и посљедње завјештење

ријечима: " Израиљу, ја сам положио преда те ватру и воду, живот и смрт, изабери живот, да би живио ти и дјеца твоја" (Изл. 30, 19).

...Када би било могуће упитати звијезде, које, као јата ватрених птица лете са

истока на запад: "Шта сте најљепше видјели на земљи?", онда би звијезде одговориле:

"Најљепше човјеково срце у којем сија Божанском свјетлошћу име Исуса Христа".

Дух и душа

У савременој религиозној литератури стално се мијешају два различита појма:

"дух" и "душа", што доводи до многих нејасноћа и недоумица. Зато бисмо се хтјели кратко зауставити на овом питању.

Дух је око душе, усмјерен према вјечности; душа - то су унутрашње очи човјека усмјерене према области земаљског битисања у свим његовим многоструким аспектима.

Од манифестација човјечијег духа треба именовати прије свега религиозно

осјећање као способност директног преживљавања реализма духовног свијета и

интуитивног проницања у метафизички свијет, то је осјећај унутрашње

вјеродостојности духовног опита. Он се буди, он се оживљава у човјеку дејством

благодати; Његов почетак је покајање, а крај љубав.

Религиозно осјећање присутно је у човјеку. Човјек се разликује од животиња

прије свега тиме што је он религиозно биће. Ово осјећање може бити изопачено, као

што су изопачени ликови на неравној површини огледала, оно може бити потиснуто и

ублажено човјечијим страстима, он се може сакрити у дубину подсвијести, али

апсолутно нестати не може. Друга манифестација духа то је "унутрашњи логос", то је

спознајна сила, која дјелује на нивоу идеја и суштина. Треће - то је способност

проматрања упућености човјека према Божанству, када богоопштење постаје слободни

акт човјечје личности. У самој основици проматрања леже патње као способност

концентрације сила духа на проматраном предмету и реактивна сила, која штити дух од вањске агресије.

Душа ипак у себи има следеће силе. Прва је разум и расуђивање. Она се

манифестује двојако - кроз лексично и живописно мишљење: она не прониче у суштину

ствари, она је одвојена од духовног свијета; она изучава само појаве и особине. У

палом стању разума оно постаје узурпатор Логоса и оних спознајних сила, које су

Свети Оци назвали умом. Душевни разум се прогласио као јединствени инструмент

гносиса, он претендује на решење метафизичких питања која леже иза граница

његових могућности, он се убацио у област религије и хоће да буде тамо диктатор. Он

гледа себе као на господара свијета, сматра да су безгранични његова сила и моћ, он

је створио науку и цивилизацију - тј. нову вавилонску кулу. Одвојивши се од духа,

човјечији разум је постао главни извор гордости - тајног или јавног богоборства. Када

га, пак, осјени благодат, тада он види своју мјеру и своје границе и покорава се

духовним виђењима. Тада он у овом земном бивствовању види творевину Божанске

премудрости, у материјалном свијету - не само узрочно-последничне везе, већ и

симболе и ликове духовног свијета. Спојивши се са Логосом он очитује његова

откровења и профористичкој (вањској) ријечи, духовна знања он доводи у одређене логичке системе кроз земне ликове, и открива сакривено.

Друга сила душе је - жеља. Одвојивши се од религиозног осјећања, из духовних

преживљавања она се претвара у пожуду, тежњу ка наслади, у мрачне страсти,

извитоперену (нестварну) осјећајност. Ова сила је највише повријеђена претходном.

Разум, који је усхићен својим видљивим успјесима и достигнућима, није постао цар већ

роб пожуда. Сјединивши се кроз покајање са духовним осјећањем жеља престаје бити

невиђена и импулсивна. Она помаже уму да тежи према добру, она види у овом свијету

сјенке изгубљеног раја. Жеља као сила душе сјединивши се кроз благодат са силама духа, претвара се у носталгију за Божанском љепотом.

Трећа сила душе код Светих Отаца назива се осјетљивост. То је заштитна сила

душе. Она треба да чува душу од зла и гријеха, као имунолошки систем човјека -од

инородног тијела. Њена најбоља манифестација је света мржња према ономе што

разлучује душу од Бога, ипак, послије пада у гријех сила осјећања окренула се против

онога што омета испуњавање страсних жеља; у овоме случају ова сила личи на мач,

који је добијен да се штити од непријатеља, али је душа овај мач окренула против себе

и непрекидно наноси њиме себи све нове ране. Реактивна сила, повријеђена гријехом,

не манифестује се као очување личности, већ као потврђивање човјекова егоизма, на

вањском плану она се манифестује као огромна амплитуда: од стране љутње и

нетрпјељивости у породичном кругу (синдром ситног бијеса) до људских катомби које

врше тирани (пир сатане). Раскорак између жеље и могућности изазива и храни осјећај

љутње и злобе: човјек прима сав свијет као непрекидну неправду у односу на њега,

као да се читаво човјечанство договорило да би узнемиравало њега. Такав човјек личи

на бомбу напуњену прљавштине, која ће, ако се неопрезно додирне, експлодирати.

Овај осјећај, појачавајући се, може довести човека до страшних душевних стања,

излити се у садизам и незадрживу тежњу за убијањем.

Када се кроз покајање и благодат, раздражива сила душе сједини са духовним

осјећањем обраћености према Богу, онда она постаје динамичко одрицање од гријеха,

самокритичности, мржње према демону, осјетљивости према убацивању мрачних импулса у човјечију душу, ефикасним оруђем у чишћењу срца од страсти.

У овом питању сударили су се међусобно Исток и Запад. Исток јасно разграничава

област духа и душе, запад их стапа у душевни монизам. Осим тога западна

антропологија говори о гријехопаду човјека само као о губитку Божанске благодати

при очувању природног стања душе. За источну антропологију гријехопад представља

дубљу драму у историји свијета: човјек је испао из центра свога живота, на мјесто Бога

он је ставио себе. Богоборачки импулс раскинувши савез човјека за његовим Творцем,

деформисао је саму човјечију природу. Дух је постао одвојен од душе, будући да је

одвојен од Бога, душевне силе су се такође разишле међу собом: разум, осјећање и

воља час се слажу, час противурјече једно другом. Зато је источни аскетизам борба за

човјечје срце, зато источни подвижник не вјерује себи, не вјерује својој души, његов је

циљ покорити душу духу, а дух благодати. Зато је основа аскетике Истока - покајање,

тај плач о гријесима кога не схвата свијет, сматрајући га слабошћу, малодушношћу и

болесном сузљивошћу. Западни подвижник почиње од оштрог изазова тамним силама

пакла, са којима је спреман борити се, као витез са горостасима. Основа овога подвижништва није покајање, већ част и љубав; али каква љубав? ...

О Богопоштењу и Богоодбачености

Књига о Јову и Пјесма над пјесмама су најтајанственије књиге Старог Завјета.

Од тумачења на Књигу о Јову може се саставити цијела библиотека. Нека од њих

се одликују високим врлинама и дубином богословске мисли. Ипак код оних, који

читају Књигу о Јову и њену егзегезу остаје осјећај некакве нејасне недовољности,

осјећај онога да је овдје нешто недоречено и нешто важно скривено под текстом, као под вањском корицом књиге.

Црквено предање свједочи да је ову књигу написао цар и пророк Соломон. За нас

је то изузетно важно, она је за нас нит Аријадне која показује пут у подземном

лавиринту гдје путник, отварајући једна врата, и, крећући се испреплетеним, као чипке, ходницима и степицама, на крају крајева нађе се у ћорсокаку.

Према нашем мишљењу Пјесма над пјесмама и Књига о Јову - то је историја душе

у два стана: богоопштења и богоодбачености. Што јача љубав према Богу, тиме је

страшнија мисао о вјечном губитку Бога; када Бог постаје унутрашњи живот човјека,

онда се прекида богоопштење и чак само страх да се изгуби, претварају му се у пакао, непознат свијету.

Књига о Јову и Пјесма над пјесмама то су два пола религиозног живота, и између

њих лежи поље страшног напора. То је проживљавање душе, која созерцава у свом

постојећем стању и перспективи вјечности раја и пакла. На почетку књиге говори се о

праведном животу Јова, али то је вањски, горњи слој, најосновније је да је његова

душа била заокупљена љубављу према Богу, слично Суламики из Пјесме над пјесмама.

Према древним тумачењима, под ликовима младожење и невјесте у Пјесми над

пјесмама подразумјевају се Божаство и човјечија душа. У овој књизи постоји следећа

епизода: ноћу младожења дозива кроз врата своју невјесту, он одуговлачи на својој

ложници, а када отвори врата двориштна, онда види да тамо већ никога нема. Она у

тузи тражи свога младожењу по улицама и трговима града. Ноћне страже је хватају,

свлаче је, туку и он се једва отима из њихових руку. Егзегети виде у овом искушење

невјесте. Ноћ патње и увреде, одлазак младожење - богоодбаченост, згуљен, свучен,

одбачен -знак губитка свега видљивог, борба са мрачним силама, које вребају душу,

ране и понижења, које трпи због њих душа али најстрашнија мука за невјесту то је помисао да ју је младожења престао вољети и да ју је оставио заувијек.

Кад читамо Књигу о Јову нас задивљује неразумљиви психолошки контраст: Јов,

храбро и мужевно као мученик који је примио искушења која су му послата, почео је

одједном да проклиње свој живот, да ропће и да се правда пред Богом. Најгоре што је

могло да га задеси већ се збило, шта још треба да изгуби Јов, зашто не примити смрт с

молитвом на уснама, као што су примали преведници и пророци? Зашто је овај спор

човјека са Богом морао ући као неразумљива поука у Библију? Неки тумачи да би

"оправдали" Јова "труде се да припишу његовим пријатељима, који бесједе са њим,

формални, правни и чак прагматички однос према Божанству. Али нама се такви

закључци чине тенденциозни и да уопште не произилазе из текста. Напротив, говори

Јовових пријатеља су узвишени и прекрасни, било који савремени богослов могао би

само позавидјети орловском лету њиховог богомишља и љепоте ликова и поређења

које су они употријебили надахнутом религиозном поетичношћу њихових ријечи; они

су одушевљени надом у милосрђе Божије и баш зато убјеђују и умољавају Јова да

принесе Богу покајање, да би се удостојио опроштаја. Јов им одговара, али се ствара

утисак да он не схвата, као да их не чује својим срцем, да он, Јов и његови пријатељи стоје на двије духовне површине, раздвојене огромним растојањем.

Оци су рекли: "Блажен је онај ко чита Пјесму над пјесмом - он је ушао у олтар

храма, ако је схватио његов тајанствени смисао". Цар Соломон је у својој младости

преживио висока стања богоопштења и боговиђења. Пјесма над пјесмама - то је

пророчанство, али у исто вријеме и откривење које је сам преживио. Ипак је

богоопштење овога блиставог израиљског цара било трагично и неочекивано

прекинуто. Библија шкрто и нејасно говори о томе шта је искрварило Соломонове срце

(3. Цар 11, 3). Послије изградње храма Јахве-овог, који су назвали свјетским чудом и

љепотом (Израиља) Јерусалима, Соломон је подигао идолске незнабожачке храмове за

своје жене - странкиње и сам је присуствовао демонским ритуалима. Сада је од такође

искуствено -очигледно преживио стварну богоостављеност, у животу губитак

благодати. Ако би с њега скинули царски вијенац и учинили од њега последњег роба у

властитој његовој кући онда би и то била ситница пред мукама душе, која је изгубила

највећу од ризница и, сјећајући се своје пређашње љубави, гори дан и ноћ у црном пламену.

Према предању, цар Соломон се дубоко покајао пред Богом и било му је

опроштено. Тугом овога покајања и тихом меканом свјетлошћу Божанског опроштења

озарена је друга Соломонова књига - Еклизијаста, као његово предсмртно завјештање.

Ова књига личи на последње зраке сунца које залази за хоризонт. Дакле, Соломон је

преживио висину богоопштења, која се у Пјесми над пјесмама упоређује са пењањем

на врх Ливана, и дубину богоостављености коју је спознао прије Соломона можда само

Адам.

Далеко смо од помисли да је Јов лик самог Соломона. Али хоћемо да кажемо да је

он био нарочито близак Соломоновој души кроз унутрашња преживљавања, нама недоступна.

У животу Јова ми видимо три периода: период када је он заузимао висок положај

у својој земљи (у црквеној химнографији њега су називали царем); период искушења:

губитак дјеце, имања, губа (лепра), прогон из града и, најзад богоостављеност; и трећи: завршни период - вријеме награде за праведност и вјерност у искушењима.

У животу Соломона ми такође можемо истаћи три периода: блистави почетак

царовања, када је Соломон као што се може видјети у Псалмима, представљао

симболички лик Месије по својој светости и мудрости, вријеме градње храма у

Јерусалиму, када се он успињао степеницама духовног храма према вишим

созерцањима и озарењима, када је његово срце пјевало пјесму над пјесмама. Други

период - смрт прије смрти, отпадање од Јахвеа, губитак онога, кога је он волио

највише на свијету. Пет стољећа прије Соломона пророк Валаам је рекао: "Пророк пада

али очи његове виде" (24, 4). Соломон је у својој богоостављености видио себе

покривеног наслагама губе, душу поражену гријехом која се разлаже, као труп, видио

је последице своје издаје Бога: царство искидано, слично одјећи на дијелове, дванаест

племена која су мачеве окренули једни на друге, разрушени Јерусалим и пепео на

мјесту гдје је стајао храм који је он саградио. То је било сиромаштво страшније од

биједе Јова. Соломон је, сједећи на златном трону, видио изгубљено царство, народ који умире од глади и Јерусалим спаљен гријехом његових царева.

У свом велељепном дворцу, који се такмичио са дворцима Египта и Вавилона, он

је преживљавао оно, што Јов на гомили смећа, који су збацивали са зидова тврђаве -

Јов, кога су жива јели црви. То , нијесу биле физичке муке већ ужас богоостављености.

Најниже је пао првоанђео, онај који је био најближе Престолу Божијем. Према митској

висини Пјесму над пјесмама можемо у ликовима замислити као јаму безданицу, на чије

је дно пао пророк који је издао Бога. Какве је снаге било потребно покајање да би се

Соломон поново могао родити, да би орао који се претворио у црва, поново добио своја

крила? Свето Писмо о томе чува тајну али ћутљиви вапај Соломонове душе, као

сијевање ноћних муња озарује странице Књиге о Јову. Овдје нема позајмица, осим

једне те исте трагедије богоостављености, мада њени узроци нијесу исти. Овдје је

близина духовних преживљавања. Свети Јован Златоусти каже: "Са Христом је у паклу

добро". Овдје је пакао представљен као нешто вањско у односу на душу човјека, као

мјесто свеукупности патњи, које може искусити човјек, чија душа уз све то припада Христу.

Јов је живио у љубави с Богом, та љубав је била сакривена тајна његовог срца, за

коју нијесу могли знати чак ни његови пријатељи: схватати је може само онај који ју је

сам преживио. Прве ударе Јов је примио непоколебљиво, као стијена налете буре, или

стијена удар страшних таласа. Јов је био усред свијета самац, као што су усамљени сви

који воле Бога, но изгубивши све и сва, он је у свом срцу остао с Богом, као

морепловац, изгубивши брод и путнике ипак је сачувао драгоцјени камен ради кога је

он предузео своје даље путовање. Али је затим услиједило страшније искушење,

унутрашње, који нису видјели други - то је богоостављеност или страх пред

богоостављеношћу. Шта је богоостављеност тешко нам је схватити, као што је тешко схватити шта је то паклена мука.

Пјесма над пјесмама даје нам неки кључ за тајну, мада као њене мучне нејасне

сјенке; у њој се љубав Бога и душе упоређује са љубављу младожење и невјесте. Сав

живот усредсређен за невјесту њеном младожењи, она му је дала сво своје срце без остатка и одједном види да је младожења напушта и можда заувијек.

Тада се њена љубав претвара у крик бола, она говори: "Зашто си престао да ме

волиш, шта сам ти урадила, зашто ме остављаш?" и то није самооправдање. То је бол и

крик срца. Говор Јова - крик је душе, увријеђене болом љубави, ужас растанка са

вољеним без кога је смрт боља од живота. Ми видимо како Јов тражи одговор: Зашто је

Бог ставио њега на дно понора, пред пријетњом вјечног растанка? Али не тражи он толико одговор и објашњења колико Самог Бога, без Кога не може да живи. . .

Јов не негира свој гријех као нешто присутно код свих људи уопште, али он не

налази у себи онога гријеха који би могао прекинути ово мистично, богоопштење,

љубав Божија најзад од њега. Не налази да се може повратити изгубљено његовим

трудом. Он би хтио да види свој гријех и преступ да би га било којом жртвом искупио;

он их тражи поштено и мученички, али не налази, баш као што не налази гријеха који

би превагнуо ранију љубав Бога према њему, а лагати живоме Богу он не може. Но

ставивши маску, чак маску смирења, без ње је немогуће видјети лице Бога. Овдје је

посебан метафизички трагизам: не кошмар Соломоновог пада у гријех, већ трагизам

личне праведности, у суштини безизлазан, јер Јов не може жртвовати правду ради

љубави и љубав ради правде. Јов је јуначки издржао најтежа искушења као доказ

своје љубави према Богу, али сада у новом унутрашњем преживљавању

богоостављености или пред њеним ужасом ова иста искушења могла су му се учинити

као охлађење божанске љубави према њему, ово поднијети он већ није могао. Зато су

ријечи Јова -безумље љубави, то је плач Суламите код њеног растанка са младожењом.

Велика туга и велика радост су ћутљиви, зато су ријечи пријатеља, ма колико биле

дивне само оптеретиле Јова. Суламиту не могу утјешити њене другарице већ лице

младожење. Угледавши га, Суламита заборавља све - и говор својих другарица и своје

сузе и саму себе. Дешава се теофанија - Бог се јавио Јову. "Ја сам чуо Њега, а сада Га

видим". (Јов 42, 5), говори праведник. То је Богојављење, не одговор на ријечи Јова,

већ на љубав његова срца. Бог му се јавио - не с тим да разријеши недоумице у

свјетлости Божанства, ако су нестале без трага, као сјенке, већ да увјери Јова у своју

вјечну љубав, то је ново Богојављење - одговор на ова мученичка питања Јова,

одговор Бога: " Ја сам с тобом". Губавац Јов сједи на ђубришту, али Бог невидљиво

пребива са њим. И зато му се то мјесто чини као трон, лепра - царска одјећа, а црви

златни украси на њему. Јов у ћутњи пажљиво слуша Бога.

Господ исцјељује Јова, враћа му богатство, продужује његов живот, али то све је

само свједочанство да су се вањска искушења свршила. Све милости дате су брзо не

толико за самог Јова, колико за праведнике пријатеље да би се они увјерили у његову

важност.

Господ говори Јововим пријатељима, да трже његове молитве за себе пошто је Јов

праведнији од њих. У чему се састојао гријех Јовових пријатеља? То је био више гријех

не као преступ, већ као несавршенство: јелен не треба показивати пут орлу који лети

небом; јелен може пролазити кроз шумски честар и горе, али орао их лако прелијеће.

Јовови пријатељи са њиховом идејом праведности и узвраћања нису могли схватити

како један порив љубави пред Богом може бити драгоцјенији од вањске праведности,

праведности закона. И зато ова казна треба да им покаже њихово несавршенство у најглавнијем и открије им тајну у Јова.

Један егзегета је рекао: "Књигу о Јову треба читати кроз сузе". Ми бисмо додали:

не кроз сузе о Јову, већ о нама самима, о томе како је у поређењу са озареном пламеном душом Јова, мрачна и празна наша душа.

Религиозна осјећања интелигенције

Мистика - то је љубав човјечје душе према Живоме и Личносноме Богу. У мистици

нема закона пошто се љубав јавља души као бесконачна унутарња слобода, тамо нема

узрочно-посљедичних веза, тамо се Бог прима као једини живот, а губитак Бога - као

смрт. Магија је покушај да се одреде закони духовног свијета и кроз знање тих закона,

укључујући себе у асоцијативне симболе, бројеве и имена, имати могућност утицаја на

духовни мир. Према стилу мишљења, магија је ближа од мистике памети научника, и

зато су многи од њих падали у магизам, на примјер, Крукс, Фарадеј, Бутлеров,

Флоренски и др. Они су хтјели да изуче и класификују у складу са навикнутим за њих

истините научне спознаје феномене духовног свијета и као резултат тога нашли су се у

заробљеништву окултно-демонског свијета. Други научници, рационалисти, стапали су

Божанство са свијетом, њихова религија је била вјера у разумност васељене, у

надахнутост саме материје, страхопоштовање пред непознатим; дугим ријечима, пред

самим стваралачким процесом спознања. Према мишљењу Ајнштајна, бити научник

јесте умјети се дивити. Овдје се религиозно осјећање замјењује са индивидуалним

надахнућем тражења.

Код научника, који су више умјетничке природе, религиозно осјећање се

замијенило усхићењем, устројством и појавама видљивог свијета са елементима

естетског преживљавања: Бог, свијет и ја - то је једно. То је јавни или сакривени

пантеизам. Тако на примјер, Тејар де Шарпјен, истакнути научник, палеонтолог и

свештеник - Језуита, описује случај када се налазио у експедицији: није имао вина и

хљеба за обављање мисе, па је раним јутром, попевши се на брежуљак утонуо у

созерцање природе и зору као литургију, а излазак сунца схватио као јављање Христа

и тајну Причешћа. Овдје се јасно брише граница између Цркве и свијета, Божанства и

његове творевине, сакралне и профористичке вањске. За такве људе сав космос je

литургијски организам. Мисија Цркве је продуховљење васељене, а овдје саму Цркву растачу и као да је топе у хаосу неосвећеног.

Обично такви научници уносе у религију дух секуларизације. Горди ум говори:

"Или Бога нема, или ако Он постоји, ја сам Његов дио. Научницима су упућене ријечи

Спаситеља: "Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај имање своје сиромасима и

хајде за мном" (Мт 19, 21). Чувши ове ријечи, младић се растужио и отишао од Христа.

Најамник треба не само да учи, већ што је далеко теже - да поново учи. Тако, на

примјер, преподобни Арсеније Велики, најобразованији човјек кога је цар изабрао за

васпитача своје дјеце, говорио је да не зна чак ни азбуку оне мудрости којом владају монаси у пустињи.

Мало издвојено међу научницима стоје психолози; они боље од других схватају

немоћ науке да објасни психу човјека материјалним факторима, а у исто вријеме, они

који сматрају себе вјерницима, прихватају религију кроз призму психологије. За њих је

религија одређени програм у кога човјек треба да се укључи, а молитва, нешто слично

аутотренингу, аутосугестији; њену вриједност не негирају, али суштину не схватају,

духовни свијет као свијет других бића и духовне супстанце за њих практично не

постоје, Религија је за њих оптимално психичко стање, добар начин самозаштите од

стресова и потреса, извор трпљења, нада за вријеме болести, мир у часу смрти, а гдје

је живи Бог - неизвјесно је. Зато су неки од таквих психолога склони да гледају на

религију и њене заповијести, обреде и ритуале као на лијек посебно потребан за

слабу, поремећену психу, и религија се примјењује у свези са таквим појавама као што су психоанализа, хипноза и медитација.

Неки од њих иду још даље и спремни су тврдити да су низ психолошких

обољења, наркоманија и алкохолизам не само субјективни процеси, не само

раслабљена подсвијест, већ и продор у демонски свијет.

Понекад психолози сматрају aскeте вриједним материјалом за самоанализу, али у

цјелини религија за њих има духовну, а не душевну вриједност: што је виши идеал

коме тежи човјек, то је способнији да живи у екстремним условима савременог свијета.

Јасан примјер овакве двојности је академик Павлов. Иако носи крст, врши религиозне

обреде, узима и благослов од свештеника, он у исто вријеме даје сагласност да ступи у

чланство англиканског атеистичког друштва под називом "Рационалист", под изговором

да религију сматра потребном за људе одређеног психолошког састава, "слабе

конституције". Религиозност своје жене Мендељејевљеве кћерке, он прати, према

његовим ријечима, са "грозним осјећањем".

Хронична болест интелигенције је духовна гордост; она се обично крије под

лажним ријечима о достојанству човјека. У ствари, овдје је ријеч о издвајању себе у

неку елиту, о кићењу својим интелектом, и ниједан се интелектуалац неће озбиљно

упоредити ни са сељаком, ни са занатлијом нити са оним који стоји на нижем

образовном нивоу. Напротив, под овим ријечима о достојанству скрива се супарништво

и неутољива жеља за престижом. Често се чује од интелектуалаца: "Како ја могу

стајати у храму поред некаквих старица и неугледних људи!" Ријетко ће који сликар

рећи да је његов сабрат талентованији од њега, ријетко ће се који композитор сложити

да је неки други изразио дубље таму човјечијих осјећања од њега, ријетко који пјесник

не сматра себе "супер пјесником" данашњице; ријетко који глумац не подсјећа да је

његов гениј остао до сада непризнат у свијету. Ако такав човјек не увиди у себи ову

страшну болест реално, не увиди да се, како и он сам тако и остала "елита", која

галами о достојанству човјека и служењу народу, баве из осјећања супарништва и

љубоморе најподлијим интригама, сплеткама, блате један другог; ако не дође до чуда -

сагледавања, не бљеска, већ прашине својих страсти, таквих људи као што су Бодлер,

Иго, Брјусов, Блок, Андреј Бели и Метерлинк - онда ће његова религиозност примити демонски карактер. Зато и није чудо што су припадали тајним демонским сектама.

Јерес има обично два узрока. Први - лажни мистични поглед, када човјек не

очистивши се од гријеха, не обуздавши своје страсти, не смиривши своју гордост, тежи

према виђењу духовног свијета, и овдје се слично сусреће са сличним; горди дух

човјека улази у додир са гордим духом злобе. Други узрок јереси је гордост разума, коју бисмо назвали интелектуалним простаклуком-

Ако, пак, ови људи који себе сматрају елитом и чак себи изаберу духовника, онда

му они ријетко потчињавају своју вољу; они ће га питати о духовном животу,

постављати казуистичка питања, трудити се да изненаде својим знањем, одговорима на

његове савјете и благослове. И ускоро ће се то завршити тиме што ће њихов духовник

махнути руком и рећи: "Радите шта хоћете!" пошто је туђа воља непробојан зид. Или ће

пак они сами закључити да их њихов духовник не схвата пошто је за њих непросвећен

човјек, а послушање - то је болест која смета њиховом узлету. Човјек сматра самог

себе критеријумом истине, и на основу својих знања и представа, веома ограничених а

искривљених, почиње да решава метафизичка питања у смислу да се метафизички

свијет може обујмити човјековом мишљу. Он не схвата да је метафизички свијет свијет

другог бића, других категорија, да се у везу са тајном може ступити само кроз

страхопоштовање према тајни. Истинско знање шири код човјека хоризонте његовог

незнања, а овдје је духовна болест: човјек не зна своје незнање и најсмјeлије говори о

ономе што није видио и постигао.

Међу члановима јереси тешко је наћи стварно интелигентне људе: али чак и код

најерудитивнијег научника и блиставог философа, ако не буде хришћанин у своме

свакодневном животу, ако не почне вршити јеванђељске заповијести, а хоће да спозна

духовни свијет силе свога ума, истина ће исклизнути као зрак из рупе, која хоће да га ухвати.

Рационалистички јеретици јављали су се због тога што у коначним и ограниченим

покушавали обухватити и одредити неограничено, а у ствари, остали су при

маштаријама свога ума. Гордост ума манифестује се у лажном осјећању слободе. Један

интелектуалац је говорио да му је ближе гностичко "јеванђеље", него јеванђеље које је

прихватила Црква. Узрок овога он сам није могао разумом објаснити, али је ипак рекао

главно: кад читам канонско јеванђеље, осјећам се Божијим робом. Овдје је у питању

трагично несхватање онога да кроз Божије робовање човјек престаје бити роб гријеха и да благодаћу Божијом добија слободу, а демон лажну слободу.

Све велико се обавља у тиховању. Тајна тиховања је мало разумљива за

савременог интелектуалца, који се родио и живи у свијету ријечи. За њега тиховање

није пуноћа оног другог живота, и кога ријеч није јака да изрази; за њега је ћутање

гробна пустош. Интелектуалац је увијек бучан, он мало личи на генератор који људима

даје свјетлост, али и буку. Мисао на то да нема шта да каже, за њега звучи као пораз.

Један од узрока зашто интелектуалац ријетко посјећује цркву, или је уопште не

посјећује, по његовим ријечима, је у томе што са "нашим свештеницима културан

човјек нема о чему да разговара". Интелектуалцу је неразумљиво то да је свештеник

вршилац тајни, а тајне су живот за човјечију душу; он хоће да свештеник буде

образовани водич по храму.

Када је познати духовни писац Е. Посељанин изгубио вољену жену и пријатељи

му савјетовали да напусти свијет и оде у манастир, одговорио је: "Ја бих оставио

свијет, али ће ме у манастиру послати да радим у коњушници". Не знамо какво би

послушање дали том човјеку, али је тачно осјетио да ће се монаси у манастиру

потрудити да укроте његов дух, да би се из духовног писца претворио у духовног дјелатеља.

Истински духовни живот скрива се од свијета. Како је то тешко онима који

покушавају да освоје свијет својим талентима! Ми не говоримо да је то немогуће, - ми говоримо да је то тешко...

Сада ћемо прећи на други дио интелигенције, на онај који се бави политиком и

управом. Религија је заснована на поштеном служењу истини, политика на

прагматизму, умијећу да се извуче корист из свих околности. Религија подржава

поновно рођење личности, ослобођење личности од колективног ропства, од терора

заједнице, од онога духа свијета који спречава људе да се клањају Богу умјесто

златном телету.

Религија кида паучину друштвених односа дужничких обавеза и поставља као

свој циљ оно што се налази ван граница земаљског бића. Политика и управљање

убијају личност, тамо су интереси државе, фирме, канцеларије, и др. Уз то су интереси

потпуно земаљски и утилитарни - они остају и учвршћују се у борби у којој побјеђује

најјачи, Поштена политика је она за коју је поштење корисно; поштено управљање је оно коме нарушавање правила може пријетити банкротом.

Овдје се добија чудна двострукост: политике обично иступају са позиција морала,

оне сматрају моралност корисном за очување државних структура, оне исказују

лојалност у односу на религију, а истодобно њене заповијести сматрају

необавезујућима за себе, јер је за њих служење држави или корпорацији циљ који је

обујмио њихове снаге, циљ који они сматрају најважнијим. Може се рећи да су они

религиозни у том смислу што се користе религијом. Најчешће су то људи који су,

уствари, индиферентни према питањима религије; границе религије, правдољубивост,

непоштеност, љубав према непријатељима нису у складу са начелима борбе за

престиж. Плод овога је да се општечовјечанско увијек жртвује појединачном. Зато

религија таквих људи, ако она уопште постоји, има углавном декларативни карактер.

Религија - ми имамо у виду хришћанство -захтијева од човјека да говори истину, да

буде праведан чак и према својим супарницима; међутим, како политика и управа дијеле свијет на "своје" и "туђе", таква подјела је крај религије.

Зашто је времена све мање

Савремени човјек снажно осјећа сужавање времена. Чини се да вријеме лети све

брже и брже. Ноћ смјењује дан као да јутро отвара трепавице неба, а у магновењу вече

их затвара. У дјетињству се чинило да дан траје необично дуго, да сунце лагано, готово

непримијетно, као огромни брод, плови у непрегледним пространствима неба и, најзад,

после дуге пловидбе доспијева у пристаниште за планинама које оивичавају хоризонт.

Настаје сумрак као предворје ноћи, као антракт за вријеме кога се мијењају

декорације. Али, ево, отвара се застор ноћи и пали се прва свјетлуцава звијезда, као

свјећица у дубини плавога прозрачно-кристалног неба. Промиче вријеме, пали се друга

звјездица, а затим се небо прекрива звијездама као да је нечија рука просула ватрене

цвјетове по небеском cводу. Тамни се плаветнило неба, све су јасније звијезде над

земљом. И тај почетак ноћи развучен је за дијете као да је у пространству неколико година. Само вријеме чини му се мелодично као дужа успаванка.

А како ми доживљавамо то исто вријеме сада? Оно нам се чини скраћено, као да

је смотано у клупко или стегнуто у опругу. Недостатак времена је хронична болест

вијека. Ми се задишемо од њега као од недостатка кисеоника. Наш технички вијек

требало би да нам да више могућности него раније; али ми, напротив, осјећамо да се

вријеме негдје губи, као да пропада у провалију, и ми не стижемо да обавимо онај обим посла који смо раније лако постизали.

Многи говоре: "Ја се сјећам оног времена када смо читали књиге посећивали се,

радили понекад у двије смјене; а сада нема се кад отворити књига, а са познаницима општимо најчешће телефоном."

У чему је ствар? Није ли хронично оболио сам хронос? Вјероватно најдубље

расуђивање о времену може се наћи код бл. Августина у његовима бесмртним

"Исповијестима". Он сам указује да постоје два рачунања времена: вањско и

унутрашње. Вањски аспект времена -то је календарско вријеме, које има одређене

објективне оријентире који су прихваћени као еталони. То вријеме је утврђено и

стално. Унутрарњи аспект времена - то је вријеме које преживљава и биљежи наша

душа ритмовима и процесима самог човјечјег организма. То је субјективно вријеме, и

њега човјек прима као непрекидно стиснуто вријеме, као скраћивање самих календарских периода.

Ова загонетка је тешко решива зато што улазимо у област претпоствки те вријеме

као да моделирамо. Човјек непрекидно прима бујицу информација споља. Ова

информација не нестаје, већ се одлаже у његовом памћењу у некакве невидљиве за

нас кодове. Свака информација тражи своје мјесто у аналима сјећања, то се може рећи

да се код нас непрестано врши обрада вањских информација. Ако упоредимо психу са

лоптом која се врти око своје осе, онда је та лопта код дјетета мање оптерећена

информацијом, креће се брже и зато му се вријеме чини субјективно дужим; касније се

ова лопта, пунећи се информацијом, отежава. Њено кретање се постепено успорава, па

то човјек прима субјективно као скраћење самога времена. Наравно, ово је само једна

натегнута схема, али ми и не претендујемо на математичку формулу времена, коју још

нико није успио извадити из корјена бесконачности. Ми само желимо да појаснимо нашу мисао.

Знање је мач са двије оштрице. С једне стране, ми се опиремо знању, а са друге,

проток информација, оптерећујући психу, отима код нас само вријеме. И више од тога;

битна информација постаје повремена; она се претвара не у знања, већ у магацин мртвих података, који лежи у нашој подсвијести као у бродској тамници.

Зашто су аскете одлазили у пустињу, или се закључавали у своје келије као у

гробнице и узимали са собом само најнужније ствари? - Да би одбацили од себе

спољашње информације или тачније да би их свели па најмању мјеру. Њихова мисао

постојала је јасна и проницљива, а молитва је добијала посебну дубину. Чак и

најпростија ствар, заузима посебан простор у човјековој души. Он мора да је чува, да

брине о њој, уопште говорећи, чинити је дијелом своје душе. Да управо тако ствари

пуне не само пространство куће, него и простор душе, тј. мисли и осјећање. Оне такође

скраћују вријеме које преживљава душа, као да га гутају, на се ослобађајући од

ствари, или некако мијењајући намјештај, човјек осјећа како узраста потенцијал његове душевне слободе.

Духовни живот мора укључивати у себе борбу за вријеме. У погледу вањског

времена, велики значај има повезаност и поредак у пословима. Ако је хаос у

пословима, све више је неопходно времена него школе. Такође, човјек треба да смањи

своје захтјеве - тјелесне и душевне, па ће многе бриге отпасти саме-од себе. Што се

унутарњег времена тиче, овдје је потребан нарочит филтер који би некако регулисао

поток придолазећих информација. Осим тога, човјек треба да научи да извјесно

вријеме проводи у усамљености, остајући насамо са својом душом. Наше очи, уши и

језик често се претварају у пукотине на посуди кроз које истиче њихов садржај. То

води до унутарње пустоши. Зато хришћанска аскета захтијева контролу над вањским

осјећањима и тим великим даром који се назива "ријеч".

За обраду, слагање, разврставање и смјештај добијене информације у огромна

складишта меморије захтјева се непрекидно тражење психичке енергије. Ако

информација разних видова: сликовна, речита и др., укључујући емоционалну,

надилази одређени ниво, онда она као мали терет замара психу човјека, нарушава

равнотежу између механичког и стваралачког памћења. Човјек, узимајући већу

количину хране, чини своје тијело болесним и тромим. У прождрљивца се мишићи

постепено претварају у маст и сало. Слично овоме је и психичко замашћивање када

памћење постаје као неко надувено цријево душе.

Највећи потенцијал енергије коју има човјечији дух јесте око душе. Уз поток

информација, које више долазе као наводњавање, душа узима енергију код духа и

самим тим као да гута дух. Душа, као агресор, осваја код духа његову унутарњу област

и исисава његове снаге као што вампир исисава крв из своје жртве. Дух постаје

немоћан и болестан, а ако то стање потраје више година, онда постаје утешилац који престаје чак да схвата своје стање и осјећа бол.

Ако се покуша одредити право стање нашега духа, онда је то стање дријемежа, које се примјећује кратким буђењем и дубоким сном. А у сну се губи осјећање времена.

Вријеме одвојено од вјечности заиста пролази као сан. Хришћански аскетизам је

реанимација духа. Треба Издвојити пространство душе од копија, уображења, и сјенки

вањштине, и дати духу оно што му припада по праву његовог царског рођења. Тада ће

човјек осјетити нову запремину времена, осјетиће лакоћу кад се ослободи од терета

онога што му је туђе, и доживјеће радост сличну оној радости коју је више пута осјећао

у годинама дјетињства, а затим изгубио је и заборавио.

Аскетизам укључује у себе покајање, молитву, борбу са страстима и контролу над

пет осјећања. Преподобни Симеон Нови Богослов је писао: "Ко влада са пет осјећања,

влада читавим свјетом". Ми ћемо додати: Зато што их покорева ономе који је створио свијет - Творцу времена и вечности.

О покајању

Ми се налазимо у стању некаквог безнађа, као да се свијет приближава

катастрофи коју је немогуће спријечити. Људима је одузет главни животни стимуланс -

нада. Изгледа да се тешка тама спушта на земљу и омотава је црним погребним

покровом. Овдје нису у питању политички потреси и неочекиване опаке тешкоће, већ

некакво осјећање метафизичке трагедије у коју ће бити увучена сва земља.

Постоји ли излаз из овога стања? Постоји ли способност духовне реанимације?

Може ли се, ако не вратити, а оно бар, у крајњој линији, зауставити, успорити тај процес ескалације зла?

Предлагали су нам и предлажу различите савјете и утјехе - болесника убјеђују да

је здрав, често цртају утопистичке слике које подсјећају на бајке о "срећним острвима",

али то мало помаже. Послије допинга појачава се губљење снаге, послије илузија

распаљених гордошћу, још је веће разочарење. Гдје је излаз, и има ли га? Одговор

можемо наћи само у једном чистом извору - Светом писму, које не лаже, које не гријеши и не доводи у заблуду.

У тешким временима историје пророци су призивали народ на свеопште покајање.

Призивали су свакога да увиди своје гријехе и осјети своју одговорност за њих.

Призивали су народ да остави идоле и врати се Богу својих отаца. Само покајањем

отпочиње поновно рођење, само кроз бол тешко обољели се враћа у живот. Човјек који

не осјећа бол мртав је. Душа која не осјећа своје гријехе, претвара се у труп. Другога

пута нема: или покајање - као једини пут према Богу, или губитак Бога и

безнадежност. Само чаша покајничких суза може на суду Божијем превагнути море човјечјег гријеха.

Не може се рећи да је у нашем друштву ишчезло добро; то би било нетачно. Још

на срећу, има много примјера доброте, саосјећања, служења људима, али је трагедија

у томе што су људи заборавили на покајање. Изгледа да је некаква мрачна сила украла

од нас овај велики божански дар, ово васкрсење прије тјелесне смрти. Благодат се

повраћа оним истим путем којим и одлази. Благодат нас оставља послије наших

гријехова. А гријехови постају сјемење оних трња и бодљи од којих зарастају наша

раније процвјетала поља. Гријеси постају предворје оних катастрофа чије приближавање осјећају чак и душе људи који су далеко од вјере.

Наша грешка је у томе што оправдавамо себе, тражимо ван нас узроке наших

несрећа, те јеванђељски призив на покајање не налази живог одјека у нашем срцу, а

ако се и кајемо, онда је то ритуално и формално, као да заборављамо на трагичне последице гријеха.

То питање је веома важно, једно од најбитнијих питања хришћанског морала.

Свјетски морал је заснован на гордости - личној и друштвеној - на ономе што погрешно

називају човјечјим достојанством. Понекад се сматра чак корисним вјештачки развијати

ову гордост, као да се рачуна с тим да ће човјек постати онакав каквим га

представљају, хвалећи га. Али резултати су готово увијек јадни: човјек који се увјерио

у своје "доброчинство", обично се умирује тиме, сматра да је код њега све у реду, нема

због чега да се поправља, него му преостаје само да се радује што је такав - добар.

Али живот никога не мази, и онај који је стекао комплекс своје правице налази се у

тешком сукобу са онима који се с њим не слажу и који му противрече. Таквом се

човјеку чини да је он оваплоћење добра и непогрешивости, а да су други носиоци зла.

Неумијеће увидјети своје грешке, нехтјење осудити себе доводи до тога да се хлади

пријатељство, распадају се породице, људи се отуђују једни од других. Комплекс властите праведности јесте најтежи јарам који човјек може носити.

Покајање је суд над собом прије Божијег суда. А таквом се човјеку чини да га

неправедно понижавају и вријеђају. Као да може иступати само у улози окривљеног.

Ово је увијек ризично и безперспективно. Не сагледавши дубоко своје грехове, своје

кривице, своју унутарњу изопаченост, човјек се не може промијенити, не може се

покајати и примити Божију благодат, не може ступити у нове односе са људима и с

Богом. Он личи на некаквог чудног безумника који је због гордости сам себе стрпао у

брлог. Међу гордим људима они могу имати мјесто солидарности и нешто попут

пријатељства само у једном случају: када иступају заједно против замишљеног, али и

стварног противника; али када је овај "фактор" удружености нестане, онда од створене

солидарности не остаје ни трага.

Једанпут је александријски архиепископ упитао Аву Нитријске горе који је посао

једино, према његовом дугогодишњем искуству, највиши на подвижничком путу? Овај

је одговорио: "стални самопрекор" - стални прекор, то јест, увијек и у свему кривити

само једино самог себе. Архиепископ је рекао: То не само да је највише дјелање, већ и

једини пут спасења. Овдје су извори хришћанског и свјетског морала, овде је граница која дијели ова два колосијека.

Исповјест је света Тајна и вањски облик покајања. Има људи који се кају ватрено

и искрено, али каква је исповјест код већине? Обични људи често изговарају звучне

фразе, слабо схватајући њихов смисао. Што се тиче великог дијела представника

интелигенције, они се исповједају или пишу о исповијести као о психолошкој

самоанализи, али њој недостаје основно - гнушање према своме гријеху и жеља да се

бори са гријехом у будућности. Зато њихове исповјести личе на књижевно

истраживање осјећања трагичности гријеха, гријеха - као смрти душе.

Тек осудом самог себе почиње духовни препород човјека. Охоли не може вољети,

он не умије бити благодаран. Само смирени је способан да види привлачност и доброту

другога. Смирење се стиче покајањем и само покајање расте и продубљује се према

мјери смирења. Благодат је скривала од светих отаца њихову моралност и духовну

висину, зато су се они до саме смрти сматрали грешницима. Ко се диви својим

врлинама и прича о њима, тај тиме свједочи да је лишен благодати и духовно је наг.

Само смирење даје људима способност да искрено поштују један другога. Тражити од

себе више него од ближњих, бити захвалан за учињено добро, за указану пажњу,

праштати туђе грешке - ето темеља на коме се може градити хришћанска породица, а - значи - и друштво.

Човјек који умије да окривљује себе неће губити унутарњи мир, неће проклињати

људе и животне околности и ударати главом у зид. Размишљаће о томе како је он

направио грешке, како је требао поступити да би их по могућности исправио, и чак ће чашу најтежих искушења примити као лијек за очишћење своје душе.

Говорили смо о покајању и смирењу као о основи хришћанског морала и љубави,

као начелу људских узајамних односа, као показатељу друштвеног препорода. Али

постоји и друга - метафизичка страна. Гријех, који није опран покајањем, не нестаје;

као што капљице кише образују потоке тако и гријеси људи, сјединивши се, образују

рушилачку снагу, која се пројављује на физичком плану у виду ратова, друштвених

немира глади, епидемија и природних катаклизми. Ова сила, ова морална енергија

наших гријеха отвара демонима широко поље дјелатности на земљи. Зато од покајања

зависи судбина народа, земаља и читавог човјечанства. Неко ће рећи: "Заиста, какво

ће значење за свијет имати моје покајање или покајање малог броја људи?" Сјетимо

се: Господ је тражио у Содому десет праведних, али их није нашао, иначе би град био поштеђен.

У Содому је живео праведни Лот. Свети Јован Златоуст пише да је Лот био

праведан зато што, живећи у Содому и мучећи се, видећи гријехе њихове, није

осуђивао никога. Нека сваки човјек запали своју свијећу покајања, а то значи, опрости

свима, моли се за све и одговори добром на зло. Нека се сваки човјек покаје за себе и

своје ближе: његова свијећа неће бити усамљена - поред ње ће се запалити и друге

свијеће. Нека он чува ватру у своме срцу: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији,

помилуј ме грешног". Само покајање је нада, а нада, сједињена с љубављу, не може бити одбачена од Бога.

Постоји ли "дјелимична благодат"

У посљедње вријеме појавило се чудно учење о "дјелимичној благодати", које се

заступа у инославним конфесијама и сектама као закржљалим остацима првоначалне

јединствене Цркве. То личи на следеће поређење: у потоку вода покрива само стопала,

у ријеци допире до кољена, у већој ријеци до рамена, а у дубокој - покрива човјека

преко главе; на тај начин испада да је разлика између православља и инославља

разлика у степену интензивности благодати. Такво рачунање количине благодати звучи као шала.

Учење о "дјелимичној благодати" личи на учење о релативној истини у

философији, које у своме логичком слиједу доводи човјека до агностицизма и

скептицизма. "Дјелимична благодат" је, значи, непотпуна, несавршена благодат, што је

заблуда. Благодат је вјечна божанска сила и енергија, која истиче из њедара

Божанског бића. То је нетварна таворска свјетлост у којој је Христос пројавио Своје

Божанство. Православна Црква, слиједећи учење светитеља Григорија Паламе и

атонских исихиста, потврђено на читавом кизу помјесних цариградских сабора (који су

сазвани овим поводом у 14. стољећу), назвала је благодат Божанском. Може ли

Божанство бити крње, ограничено и дјелимично? Друга је ствар што се благодат може

појављивати у различитим дејствима и својствима, али у својој природној недјељивости

она је апсолутна. Према римокатоличком учењу, благодат је створена и адекватна

Божанском дјеловању, према томе она је службена сила, а није обраћена, окренута

према свијету модалности Божанства. Благодат је названа божанском и ако је, уз то,

ограничена и несавршена,

ограничено је и несавршено само божанство, а то је већ лажно божанство. Зато

признавати инославним конфесијама благодат, али не божанску и не апсолутну, већ неку другу - значи приписати њиховим култовима псевдобожанску силу.

Говорити о дејству једне те исте благодати у различитим конфесијама значи

изједначавати православље са јересју и рушити сам појам Цркве. Постоји још једна

варијанта либералног богословља: допустити да у различитим конфесијама дјелује

божанска апсолутна благодат, али јерес прави препреке људима да усвоје ову

благодат, и они јој се придружују само дјелимично, у оној мјери у којој је њихова

вјероисповијест приближена православљу. Али овдје настаје питање: да ли је у

оваквом случају за њих благодат спасоносна? Ако јесте, зашто се онда Црква брижно

ограђивала од јереси?

Јер тада произилази, да ријечи "јерес" уопште губи свој злокобни значај, па

постаје нешто што се назива неком "истином другог реда" (како говоре трговци,

производи другоразредне свјежине, који не миришу баш лијепо, али се ипак могу јести).

Ипак Црква учи да је Дух Свети - Дух Истине, који не може да дјелује на пољу

духовне лажи. А јерес је метафизичка лаж. Навешћемо примјер: јеретик Аполинарије је

учио да је Христос примио човјечје тијело и душу, са изузетком човјечјег ума, који је

замијенио његов Божански ум. На рачун овога учења Свети Григорије Богослов каже:

Ако код Христа није људски ум, онда ни мој ум није исцијељен, ако Христос није

савршени човјек, онда, значи, да ја нијесам спасен.

Јерес је интелектуални и догматски гријех, мисаона трулеж, лаж расуђивања код

које је освећење ума благодаћу, а према томе, душе - немогуће. Ум који вјерује у лаж

као у истину, противи се дјеловању благодати Само спасење је синергија благодати и

човјечје воље, која је покорна благодати. Освјећење ума је могуће код синергије

богословске истине, у којој су укључени ум и благодат Божија, а ова синергија је

могућа само код постојања догматске истине ако се укључи мали ум у велики ум Цркве

("Црква има ум Христов" 1. Кор 2, 16). Вјера у лаж изједначава ум са лажи. Зато

искључује синергију сазнања и благодати. Дакле, ум јеретика остаје непознат. На шта

онда дјелује благодат, шта она освештава? Ако је душа безумна, онда таква душа не

постоји. Ако се мало одмакнемо од нашег предмета, рећи ћемо да чак безумље и

лудило, не одсуство ума у души, већ повреда оне пограничне области између душе и

материје (тијело) гдје се дешава опажање и усвајање вањске информације и

одговарајуће реаговање организма на вањске побудитеље, гдје се образује

профористичка ријеч, безумље не уништава ум, већ систем сигналне везе, то су елементи душе.

Разговор о томе да у јереси постоји благодат, а јеретик не може да је прими,

више личи на причу о лисици и роди: храна стоји на столу, а гост остаје гладан.

И уопште, учење о дјелимичној и непотпуној благодати изазива недоумицу. На

дан Педесетнице Црква (у лицу Апостола и Ученика Христових) добила је ону пуноћу

благодати која ју је учинила јединственом са Црквом Небеском и дала право да се

назива Тијелом Христа Спаситеља. Непотпуним може бити, и у суштини увијек бива, и

човјеково приближавање благодати, због његове ограничености, несавршености и

греховности. Али овдје није несавршена благодат, већ човјек. Сам вјечни живот је вјечно пуњење благодаћу, без обзира на несавршеност и ограниченост човјекову.

Ако је благодат дјелимична, закржљала и оскудна, онда она може и спасавати

само дјелимично, али такво дјелимично спасење Православна Црква не познаје, и

трећег стања после смрти, осим раја и пакла, не признаје. Ако је судити о дејству

благодати према вањској фрагментарној сличности инославних конфесија са

Православљем, онда ће се добити слика благодати као о некој материјалној, али

префињеној енергији, попут некакве струје. Испуњени су одређени услови - прорадила

је машина, и кроз жицу је протекла струја. Што је конфесија и секта даље од

Православља, тиме је лошији квалитет проводника и мање је јак напон струје. Овдје се

искључује Бог као глава Цркве, овдје се Црква из живог јединственог организма

претвара у исихазам, можда бољи од осталих, али не једини. Признавање ефикасности

тајни које се врше у различитим конфесијама према њиховим "сличностима" с Црквом претвара мистику у магију, а магија је потчињавање суштине форми.

Теозофија говори о томе да ниједна религија нема пуноћу истине, већ само

релативну истину - према томе, изравњава религије у некаквом несавршенству. И

екуменизам, будући дјелимични случај теософије, у свом радикалном облику говори о

томе да ни једна религија није савршена, па конфесије треба да уче једна од друге, а у

"либерално-половичном" облику допушта да одређене конфесије имају неке предности

(међу њима православне, које учествују у екуменском покрету, сматрају, наравно, да је

Православље највећи облик хришћанства). Ако се претпостави да је то заиста тако, и

разлика између Православља и инославља се огледа у већем или мањем степену

дејства благодати, онда сва историја Цркве до 20. в. представља или неразумијевање

или вапијући гријех против љубави. Зар треба бацати анатему на јеретике због тога

што у њима мање дјелује благодат? Ипак допустити такво схватање - значи одрећи се

самог појма Цркве као мистичног Тијела Исуса Христа Спаситеља и претварати је у људско друштво, попут клуба, странке или удружења.

Ако је могуће спасење у другим конфесијама, онда анатема коју изговара Црква

јеретицима, и која се понавља сваке године на Недељу Православља, више личи на

братоубиство. Зашто је древна Црква одсијецала јеретике од свога тијела као

гангренозне чланове? Зар је она имала мање љубави од савремених екумениста?

Апостол љубави Јован Богослов забрањивао је хришћанима да уводе јеретике у свој

дом и да их чак поздрављају (2. Јн 10), а ето, он је био најомиљенији ученик Христа

Спаситеља. Значи, хришћанска љубав је нешто друго, а не либерални индиферентизам према вјери, који под плаштом љубави крије своју равнодушност према истини.

Највећи међу преподобнима, Антоније Велики, изашао је из пустиње да би

разоткрио аријевску јерес. Свети Николај је показао посебну ревност за Православље

на Првом васељенском сабору. Можете ли замислити екуменски сабор на коме свети

Николај и Арије, држећи се за руке узвикују екуменске пароле и изјављују да треба више обраћати пажњу на оно што сједињује, а мање на оно што разједињује?

Првоврховни апостол Петар је својом молитвом на смрт запрепастио гностика

Симеона Мага. Како пренијети такав поступак првоврховног апостола на "њежне" душе

екумениста - либерала који са дивљењем прате ритуале плесача безбожника - шамана за вријеме екуменских сабора?!

Ако је у Цркви пуноћа благодати, а код јереси дјелимична благодат, онда долази

до тога да се благодат раздијелила и да већа благодат баца анатему на мању. А

црквена анатема је слика и прилика Страшног суда. Затим се пред нама јавља још

једно загонетно питање: зашто је инославним конфесијама дата "непотпуна,

дјелимична благодат", ако не за спасење - значи, за велику осуду? Тада се она

претвара у казну Божију, тада ће безбожницима бити боље него инославнима који гину

са таквом "благодаћу". Црква једнако - поштује мученике, који су узели на себе смрт,

како због одбијања, да принесу жртву идолима, тако и због одбијања да пређу у

инославље, да кажемо у унију (унијаћење). Уз то, она не рачуна какву ће религију

примити одступник, јер гријех самоубице је једнако страшан независно од тога да ли се отровао, објесио или бацио са литице.

Питање се може поставити и овако: јесу ли инославни уопште хришћани? Ако

хришћанство означава вјеру у Христа Спаситеља, онда су они хришћани. А ако се под

хришћанством схвата мистички одраз Христовог лика у човјековој души и општење са

Духом Светим, онда је то могуће само у Православној цркви. Неки тврде да је

монофизитство јерес, пошто је било осуђено на Четвртом васељенском сабору, а

римокатоличанство се не може назвати јересју пошто се отпадање Римског

патријархата десило послије васељенских сабора, па наведено питање остаје отворено.

Овај доказ нам се чини запрепашћујући, јер протестантизам се појавио још касније, па

по тој логици протестанти нису јеретици. А такве секташке организације као "Јеховини

свједоци", "Војска Спаса", у чијим је метрикама приказан 19. вијек, значи, такође нису

јереси јер васељенски сабори нису могли подврћи њихова учења анатеми?! Што се

тиче конкретно римокатоличанства, то се у саборским закључцима често понављало

забрањивање Символа вјере као основе догматског јединства. Већ је у томе

римокатолицизам супротставио себи Васељенску Цркву. На православним саборима и

савјетовањима Источних патријараха римокатолицизам је назван латинском јереси и папизмом.

(Види нпр.: "Окружна Посланица Јединствене Свете Саборне Апостолске Цркве свим хришћанима", 1848. год. коју су потписали источни патријарси и њихови Синоди).

Ми сматрамо да учење о "релативној благодати" повлачи за собом учење о

релативном спасењу.

Обављају ли се Тајне у инославним конфесијама? Ако се обављају, онда у то

чудне тајне које не спасавају. Тајна коју није усвојио човјек, не приближава га, већ удаљава од Бога, може служити више као знамење будуће казне.

Шта онда пак дјелује у тим конфесијама, каква сила? Мислимо да тамо

обједињује поље душевног надахнућа. Тамо могу бити јаке емоције, дубоке медитације

које досежу до интелектуалних екстаза и стигмација: може бити душевна љубав која се

манифестује у подвигу самопожртвовања. Али тамо нема живота Духа - све је

прогутала душа. Зашто су Свети оци забрањивали хришћанима да се моле у

незнабожачким капелама и у јеретичким објектима не правећи разлику између

укључивања у незнабожачке и јеретичке ритуале и одређујући исте казне? Зато што

незнабоштво значи одсуство истине Христа Спаситеља, а јерес је имитација истине, а свака имитација је духовна лаж.

Одлучност са којом је Црква забрањивала молити се заједно са незнабошцима,

јеретицима, расколницима и свима уопште који су одлучени од ње, свједочи о томе да

то није просто "педагошко" начело, већ реално гледиште да ван Цркве нема и не може

бити спасења. Молитва са јеретицима је добровољно улажење у ону област душевних

страсти и мрачних сила које посежу за царством Логоса, за свјетовном границом Цркве.

Молитва са јеретицима и незнабошцима потхрањује сумње у постојање јединствене

истинске Цркве. Црква је мистичко тијело Бога. Само кроз Цркву истински лик Христа

може се одсликати у души човјека; у другим конфесијама овај лик је искварен и

промијењен, мада носи то исто име.

Вјера у спасоносност других вјероисповијести или само у могућности дјелимичног

освећења у њима чини посебан еклисиолошки политеизам.

Преко свештеника дјелује благодат која је присутна у Цркви. Сама благодат се

може назвати духовном супстанцом Цркве. Саборним правилима је забрањено

благослов узимати код јеретика, пошто је "благосиљање јеретика - блебетање". Већ су

Оци старе Цркве рекли: "Коме Црква није мајка - томе Бог није Отац .

Вјечни живот је вјечно прибјежиште благодати, које почиње овдје на земљи и

нема краја. Богу Оцу се може прићи само кроз Исуса Христа у благодати Духа Светога.

Трагичност апокалиптичког времена

Ако упитате људе шта они хоће и шта очекују од будућности, добићете

најразличитије одговоре: једни ће рећи да желе економски процват; други, политичке

слободе; трећи, чврсте законе који би кажњавали нарушавање морала; четврти,

укидање моралних ограничења, тј. могућност остварење свих човјечјих страсти. Једни

полажу наду у демократски начин управљања, други у васпостављање монархије итд.

Али, ако се потрудимо да у овом конгломерату погледа и мишљења нађемо нeшто

заједничко за све, онда се то може формулисати овако: сваки човјек хоће срећу, мада

нe схвата у чему је она. Уз то већина људи види гаранцију среће у вањским

друштвеним структурама, једини могући облик владања види у остваривању својих

тренутних страсти и жеља ("поступај како хоћеш само не чини штете другима" - као да се може поступати према импулсима своје подсвијести и бити у хармонији са другима).

Већина наших савременика је заборавила на самог човјека, тј. на његов

унутарњи свијет. Читав свијет је одисеја човјечје душе, то је тражење "острва среће",

али такво острво не постоји; њега нема ни на историјским картама са несталим

државама, ни на географском глобусу, у неком архипелагу. Његово мјесто је у

утопијама и фантастичним романима. Али, ако кажемо да ово острво ипак постоји, онда

је то човјечија душа којој је дато да стријеми сазнати шта је то срећа.

Већина наших савременика види срећу у материјалном богатству: за њих је новац

- еквивалент благостања. Али може ли новац донијети човјеку савршену срећу? Може

ли он за новац купити пријатељство, вјерност, способност да воли и да буде вољен?

Материјално благостање најчешће гуши унутарњи живот, преводи човјека у вањско.

Цар Соломон се молио: "Таштину и ријеч лажну удаљи од мене; сиромаштва ни

богатства не дај ми" (Приче 30, 8). Богатство, и сиромаштво, постаје " стега која дави

човјекову душу; оно је пуни сталном тугом. Још никога богатство није учинило бољим,

напротив, у богатим породицама дјеца се одгајају као незахвални егоисти. Код богатих

људи обично атрофира осјећај саосјећања, њихово срце као да се затвара у металну

кутију. Није се случајно код сиромашних појавила пословица: "Не иди да просиш у богате квартове".

Је ли срећан богат човјек? Не, он има живу душу, а душа није од земље, већ од

неба, па се не може задовољити ничим на земљи. Тек што је добила оно што је хтјела,

она већ тежи ка новом, жели још више. Човјекова страст је душевна провалија која

нема дна. Оно што се недавно чинило благостањем, данас изгледа биједом. Живот се претвара у незаустављиву трку у непознато, трку у празно.

Таква душа никада неће рећи: "Ја сам добила оно што сам жељела и сада сам

срећна". Напротив, она кришом говори: "Како могу бити срећна ако на земљи није све моје?"

Човјек жели вањско благостање. Хришћанство схвата под благостањем оно

неопходно, оно што је у молитви названо "хљебом насушним". А за човјечије страсти

овдје нема граница, оне личе на морску воду: што је више пијеш, више жедниш. Са

вањским изобиљем долази деградација унутрашњега, то јест, самог човјека.

Шта чини човјеков живот дивним чак у свјетском погледу? Сигурно, способност да

беспоштедно воли; и што је дубља љубав, тиме човјечји живот постаје дубљи. Овдје

богатство постаје издајник, оно лишава човјека ове драгоцјене способности. Црквено

предање сачувало је ријечи Спаситеља о богатом младићу који је отишао од њега (Мт

19, 16-14). Да је овај човјек заиста испунио заповијести, онда он не би могао остати

богат. Господ је рекао: "Гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше" (Мт 6, 21). Код

људи чије је "богатство" само овдје на земљи, срце стално нагриза сакривени црв -

туга и брига за своје имање, за своје новце. Тако господар постаје роб свога роба.

Уопштено говорећи, новци су расути по земљи и онај који хоће да их скупи, нема

времена да погледа чак на небо. Такав човјек нема слободе и мира у срцу, често губи

оно што је скупљао и пада у тугу и чак у очајање. А ако је сачувао и умножио оно што

је имао, ипак ће се раније или касније растати са животом као посљедњи сиромах.

Али најгоре се обично догађа дјеци таквих људи која се одгајају као у

стакленику: без рада и искушења, без борби и одрицања - онога што је потребно за

морални развој човјека, за стварање човјека као личности. Таква дјеца обично постану

бездушно хладна према својим родитељима. Конформизам доводи до потрошње као

норме односа, а понекад (на срећу, не често) до вампиризма. Многи људи којима је

свијет завидио, пред смрт су говорили да су били дубоко несрећни па су кроз злато

лили за свијет невидљиве црне сузе. Један богаташ је рекао: "Како могу бити срећан

кад не воле мене него моје?"

Ово што смо рекли, наравно, није опште и апсолутно правило у коме не би било

изузетака; у противном не би било светих међу кнезовима или царевима. Личност се

заиста може издићи изнад средине: може се и у златном кавезу остати човјек а не

звијер, али ово захтјева изузетно висок ниво духовне културе. Да се замислимо: зашто

у богатим и цивилизованим земљама има више психички болесних људи, наркомана и

самоубица? Само по себи, самоубиство је свједочанство човјека пред вјечношћу да је живот за њега бесмислен и апсурдан.

Неки виде срећу у техничком напретку и сматрају технолошки развој земље

земаљским рајем, као да изобиље компјутера и машина може вратити на земљу "златни

вијек Сатурна". Али и овдје се догађа општа деградација човјека - он се развија

једнострано. Цивилизација не само да раскида савез са културом (уосталом, тај савез

је увијек био лажан), него јој и противутежи. Цивилизација на силу одваја човјека од

средине, од природе, од других бића; он, издалека изглед као дворац, унутра је

комфорна тамница.

Цивилизација разједињује људе, одваја их једне од других, па велики градови

постају не само мравињаци од стакла и бетона и праве пустиње за душу. Човјек се

одваја од људи сличних себи, не растојањем, већ, одсуством унутарњег контакта, њему

не требају живи људи, далеко је згодније и лакше дружити се са машином. Човјек

покушава да уложи у машину програм колективног разума, а уствари, машина му

саопштава своје особине, ставља у њега свој компјутеризовани систем. Човјек

техничке цивилизације је испрограмиран као машина. Претворен је у биолошки апарат,

потчињен оштром режиму стандарда, а у својству алтернативе овоме стандарду, може

супротставити само једно - своје властите нерве. Овдје се сусрећемо са чудним

човјеком: безумље као бунт против машине. Патологија у сликарству, патологија у

свим областима личног живота. Овдје машина не само да побјеђује човјека, већ и

убија, уништава га.

У цивилизованим државама породица је у суштини разрушена. Емоционална

охлађеност савршеног човјека огледа се прије свега у бити породице. Супрузи постају

партнери, а са партнером се лако разилази. Градови у технолошким земљама

претварају се у некакве огромне државе, па је широко поље сталних стресова од којих

се човјек не може заштитити и на које се не може навикнути. Све то држи живот у сталној напетости, то јест стално слаби и црпи психички и нервни систем човјека.

Ако звијер ставите у кавез и створите јој најбоље услове, искључивши јој само

једно - слободу, звијер ће убрзо пропасти. Човјек у граду је човјек лишен слободе,

потчињен техничким ритмовима. То је човјек који се гуши од информација, и то

вјештачких и префињених информација. Живот у великом граду, у вртлогу, сталној

журби, живот под притиском и у буци, која дјелује на човјека као отров, јест опстанак

у екстремним условима. Ми још не говоримо о психичком пољу таквих градова, о

атмосфери засићеној страстима и безумљем. Реално осјећамо ту стварност, посебно кад излазимо из града или улазимо у њега.

Техничка цивилизација је отела човјеку природу. Она ју је стрпала у паркове и

националне паркове и показује их савременим људима као експонате музеја. Човјек

осјећа своју органску везу са земљом, биљкама, живим створењима, планинским

потоцима, вјековним дрвећем, . али он увијек остаје као туђа громада -монструм

направљен од стакла и бетона. Зато је цивилизација обезвољила човјека, унесрећила.

Многи виде добробит у овом или оном политичком систему, друштвеним структурама,

добротворним организацијама и др. , али политичко-друштвена уређења су долазила и

одлазила, ницала и пропадала, а људи остајали ипак несрећни. Зло и неправда на земљи нису се смањивали.

Ако и можемо примијетити некакве промјене у људима током историје, то је - све

већа морална ентропија као битка материјализма и друштвених обољења која је у наше

вријеме примиле карактер епидемије. Све друштвене утопије завршавале су се

неуспјехом, дјелимично зато што нијесу узимале у обзир тако очигледне и универзалне

чињенице, као што је исквареност човјечје природе, склоност према гријеху, као демонски импулс који живи у дубинама човјековог срца.

У вијеку техничке цивилизације, коју називају вијеком "еманципације и

ослобођења", човјек се, уствари, еманципује и ослобађа од мрачних принципа, од

моралних норми, од гласа властите савјести. Ако се срећа састоји у унутарњем

духовном свијету човјека, онда је код савременог човјека тај свијет осиромашен и

сужен до крајности. Посебно у технолошки развијеним земљама, гдје људи чак личе

једни на друге. Њих као да је искомплексирао и испрограмирао један невидљиви

хипнотизер: они добијају информацију, . огромну по обиму, у стварности ипак

једнострану и примитивну. Она личи на понављање једног те истог сценарија са

маленим разликама у изгледу. Алтернатива овоме је свијет фантастике са уобичајеним филмовима ужаса, али у суштини, то је завршени, закодирани демонски свијет.

Кажу да огромни водопади привлаче људе са слабом психом; код њих се

појављује необјашњива жеља да се баце у водопад као би се предали судбоносном

таласу - тако исто изглед змије опчињава и себи привлачи звијери. И овдје (са екрана

телевизора) ми видимо нешто слично - бијег у болест, у хаос, у бездушје.

Карактеристичан је сиже филмова - освајање земље од стране ванземаљаца, груде

трупова, експлозије зграда. Овдје се подсвјесни осјећај душе облачи у симболе и ликове - то је сагледавање да су земљу освојили демону,

дошљаци са онога невидљивог свијета, из оних тамних бездана које ми називамо

адом и паклом. То је осјећање да треба некуда бјежати, да су градови освијетљени

електричним пламеновима - клопка у коју су натјерали људе, огромно гробље духа. И овдје је трагизам апокалиптичког времена.

Више служење човјечанству

Основ хришћанског морала је љубав, сједињења са правдом. Свети Дионисије

Ареопагит пише да су за спасење потребни правилан циљ, достојан предмет и чиста средства, то јест - јединство циља и средства.

Правда - то је својство љубави као њен спољашњи омот. Љубав - то је садржај

правде, њен живот. Без правде се љубав претвара у слијепу страст, без љубави правда постаје строга казна.

Егзегети, откривајући симболичко значење Крста, говорили су, да ми овдје видимо сједињење правосуђа и милосрђа.

Нама могу приговарати да јеванђељске заповијести љубави и правде прихватају

све конфесије и секте. Зашто Православље сматра да ово учење у чистом и

неповријеђеном облику чува само оно? Зар римокатоличанство и протестантизам

немају разгранату мрежу добротворних организација на свим континентима? Зар они

нијесу пројавили свијету самопрегорне мисионаре? Ово питање је веома важно, те га је потребно размотрити не на плану социјалног одраза, већ у његовој мистичкој дубини.

Почећемо од тога да римокатолицизам другачије него Православље разматра

трагедију човјековог пада у грех и његове посљедице. Према римокатоличком учењу,

гријех је лишио човјека натприродне благодати и тиме сасвим унио одређени несклад у

његов психички живот, али природне силе душе остале су неповријеђене. На тај начин

на страсти се гледа не као на болест душе, већ као претјераност и злоупотребу. Такво

учење прикрива катастрофалне последице гријеха, лишава духовну борбу са гријехом

и демонском силом оне напрегнутости, сталних подвига и будности, који су карактеристични за источне аскете.

Учење о непрестаној унутарњој молитви, о искорењивању страсти, о покајању

као основи духовног живота, истискује се вањским подвигом и друштвеним служењем.

То постаје посебно очигледно кроз упоређивање православног и римокатоличког монаштва као главних показатеља црквеног духа.

Монаштво на Истоку је, прије свега, унутрашњи живот, одрицање од свијета,

тежња ка сталном богоопштењу. Римокатоличко монаштво је израз друштвеног

служења Цркви, а пошто су његови начини разнолики, онда је монаштво (јединствено

на Истоку), на Западу створило мноштво редова - монашких општина са различитим

правилима. У Римокатоличкој цркви монашки аскетизам је одмах примио облик реда и

рада, то јест организације. Римокатолицизам сматра природне душевне силе

неповредивим, те своју проповијед почиње призивањем на љубав. Али на љубав без

претходног очишћења срца од страсти, - што је љубав душе а не духа. Она може бити

ватрена и снажна, лијепа и емоционална; она може носити у себи много бриге о

патњама других и њежности, али то је земаљска љубав, заснована на солидарности и

дугу, она је разблажена осјећајношћу и склона је афектирању.

Православље започиње проповијед позивањем на покајање: само дугим путем

очишћења душе од гријеха буди се човјечји дух и срце осјећа љубав и патњу као нови

живот, као осјећање ни са чим упоредиво, као дјеловање самог Божанства у срцу

човјека. Та љубав је лишена потресних емоција, она је тиха и дубока, њена особина је

- љубити Бога свим срцем својим, а људе као слику и прилику Божију. Духовна љубав

је дејство благодати јер носи у себи Божанску свјетлост преображења и озарује свијет одбљесцима те свјетлости.

Желимо рећи да се под ријеч "љубав" могу сврстати разна стања. Љубав зависи

од човјековог погледа на свијет, од подвига његове вјере, од мјере очишћена његова

срца, од пребивања у Цркви - укључености у њену мистику и аскетику. Свети апостол

Јован Богослов назвао је Бога љубављу (1. Јн 4, 8); Христос је рекао да Бог јесте Дух

(Јн 4, 24). Највиши облик љубави је духовна љубав сачувана у животу Цркве.

Православље учи да Царство Божије "није од овог свијета", док је земаљски пут - само

пут, па је оно "Царство..." слободно од свјетских представа и предрасуда, од његових склоности и обичаја.

Римокатоличка црква хоће да изгради Царство Божије на земљи. Она је широко

отворила своје двери за свјетску културу, за свјетску умјетност; она настоји да

искористи достигнућа науке и философије, да пројави утицај на политику, да разради

социјална питања. Зато појмови истине и правде добијају стратешки карактер, тежећи

да Цркви пруже свјетску културу; римокатолицизам пада само под утицај те културе,

гдје је умјесто правде - нешто слично правди, гдје је истина повезана са еволуцијом

Цркве, то јест, носи релативан карактер постепеног процеса. За православље су

Истина, Христос и Црква живо мистичко Тијело Христа. Према православном учењу,

Црква је увијек имала и има пуноћу Духа Светога, те су критеријуми истине у

Православљу чврсти и непромјенљиви.

Што се пак тиче протестантског свијета, он се одрекао аскетизма древне Цркве, и

зато су љубав, истина и други дојмови за њега постали субјективни психолошки опити

и личне представе. Удаљивши се од јединствене Цркве још даље од римокатолицизма,

он је изгубио све субјективне критеријуме. Његова мистика се затворила у кругу

индивидуалних опита. А треба знати да мистика без аскезе лако прелази у визионарство или магији.

Римокатоличанство и протестантизам дали су свијету што су они имали. Покушали

су и покушавају да патња и несрећа на земљи буде што маље. Али сиромашних,

гладних и болесних није мање; а ако се говори о душевним болесницима, онда их је

више - пате и богати и сиромашни, читав свијет личи на обнажени нерв, који се скупља

у грозничавом болу. Дивно је дјело утјешити човјека који је изгубио наду, нахранити

гладнога, указати помоћ болесном, а то неће помоћи да се изведе човјечанство из

ћорсокака у који је упало - да се заустави процес моралне и духовне атрофије, да се

одстрани катастрофа према којој вуче, изгледа, читав ток овоземаљске историје.

Православље носи у себи силу која може да се супротстави свјетском злу,

свјетлост коју није схватио и одбацио је западни свијет, означивши је називом "јерес

паламита". Ова свјетлост аскезе и созерцања чини човјека сређнијим усред свих патњи, слично Христу кад је сишао у пакао и испунио радошћу душе умрлих.

Древни хришћански писци, а међу њима и они који су припадали западном

свијету говорили су да је једино добро Бог, једино зло - гријех, све остало су

међупростори стања и ситуација. Зато Православље са својим посматрачким

карактером, учењем о унутарњој молитви и тиховању, врши највеће служење

човјечанству, оно чува таворску свјетлост, открива пут за стицање те свјетлости.

Како говорити о вјери

На шта треба обратити пажњу у бесједи са невјерником?

Атеизам није посљедица научних трагања из сљедећих разлога:

1. Ми имамо посла не са универзалном науком, већ са научним гранама које имају

тенденцију ка уситњавању и усложњавању. Ни једна од ових грана не може говорити у

име читаве науке.

2. У свакој научној области постоје различите хипотезе и теорије које покушавају

да систематизују и објасне фактички материјал. Ове теорије су противрјечне и често

једна другој супротстављене. Која је од ових узајамно искључивих теорија истинита, а

која лажна, човјек одређује на основу властитих представа. Ако би чак сви научници

свијета створили јединствену универзалну теорију, ни она не би могла бити ваљана,

пошто се хипотезе и теорије ослањају на постојећи фактички материјал, а он се стално

шири, па историја науке и јесте историја рађања и умирања идеја и представа.

Експеримент не може никад бити у потпуности завршен, а посљедња ријеч науке је постати њена завршна ријеч.

3. Наука има посла са процесом, а поглед на свијет са облашћу узрока и циљева,

који се налазе изван граница експеримента и за науку заувијек остају тајна. Наука

открива и биљежи узрочно-посљедичну закономјерност међу појавама, али сам појам

закона за њу је недоступан; она не може објаснити претварање хаоса у закон и

сврсисходност. Наука има посла са материјалним свијетом, зато не може ни потврдити

ни оповргнути постојање другог, духовног, бића, наука изучава предмет у његовим

појавама (феноменима); сваки предмет има мноштво особина и атрибута, па остаје за

науку сазнавани, а не сазнатљив објекат.

Поглед на свијет не проистиче из научне информације, већ зависи од духовног

стања, воље и моралности човјека. Велики научници, који су овладали једним научним

видокругом, придржавали су се различитих религиозних и философских погледа на

свијет. Поглед на свијет се не може заснивати на философији; сами философски

системи заснивају се на недоказаним постулатима. Логика као метод философије нема

јединственог система, у њој, као и у другим областима науке, постоје различите школе

и погледи. Ако философија назива себе научном, онда она мора да уопштава научне

теорије свога времена, а пошто се научне представе стално мијењају, онда и изводи из

њих не могу бити непромјенљиви. Ако философија нема односа према науци, онда је

она само субјективна човјекова представа, ограничена у времену и простору, опиту и

потенцијалу стваралачких сила. Чисто мишљење уопште не постоји у природи.

Човјечији разум се налази под моћним импулсима, представама, жељама и страстима.

Однос свијести према подсвијести може се замислити као ледени брег чији је врх изнад

површине мора, а основна маса ледене планине под водом и остаје невидљива.

Субјективизма има у философији још више него у науци: сваки истакнути философ

тежи да створи своју сопствену школу.

На што мора обратити пажњу православни у бесједи са агностиком и скептиком?

Агностицизам и скептицизам је измицање од проблема. Силе човјечије душе, њене

урођене способности за сазнањем не могу се свести на голе логичке разлоге. Нама су

познати видови гносиса (познања) као што су инстинкти и инцтикција, нама је познат

емоционални гносис који је основа умјетности.

Ако се само једним напором разума не може спознати истина и он у овом

покушају трпи пораз, онда се треба обратити другим могућностима душе. Ако је за

скептика и агностика једнако непоуздано постојање и непостојање Бога, онда га треба

посавјетовати да се обрати условном облику молитве макар и оваквој: "Господе, ја не

знам постојиш ли, али ја хоћу да знам истину. Ако Ти постојиш, онда ми се покажи. "

Ако буде искрен у таквој молитви и ако буде видио живот саобразан заповијестима

Јеванђеља (чију вредност већина агностика признаје), онда ће му бити дат одговор

према ријечи Божијој: "Иштите и даће вам се" (Мт 7, 7).

Треба посавјетовати скептика и агностика да се обрате властитом срцу, да почну

развијати мистична осјећања, која су, премда у слабом степену, ипак присутна у

његовој души - готово исто тако као што реанимирају, враћају у живот човјека чије се дисање једва чује.

Сумња може бити етапа незавршеног тражења, али сумња може бити и

догматизована у својеврсни поглед на свијет; тада она постаје бекство од истине:

човјек, још не завршивши битку за своју сопствену душу, жури да избаци бијелу заставу капитулације.

Ријеч "не знам" може имати два наставка: "не знам, али хоћу да знам" и " не знам и нећу да знам".

На што треба да православни обратити пажњу у разговору са индусом?

1. Највиши облик постојања је личносно постојање. У браманизму Бог је као Жива

личност са којом се може улазити у општење. Хималајски пантеон -то је

персонификација и оличење класичних сила. Хиндуски Апсолут - Браман је безличан и

бесквалитативан. Хиндуски тримурти - то су три ритма постојања: стварање, очување и

рушење. Човјекове личности овдје нема, теорија о преоваплоћењу рашчлањује личност

на брахме - психичке елементе, који спајајући се поново праве нову индивидуу. На

крају крајева сви индивидуални облици растварају се у космичко постојање, а

космичко битисање ишчезава у свијести Брахама. Вјечност се замишља као два стања

Апсолута који се смјењују, Апсолут у себи и Апсолут у космосу. Творевина се окончава

рушењем, које ништа не помаже постојању Апсолута. На тај начин свијет се замишља

као бесциљно враћање у круг. Свака множина објективне стварности је илузија.

Постоји само један Брахман, који стално прави и руши свјетове, Човјечији дух атман -

је једносуштан апсолутном духу Брахману, вањска представа о мноштву бића је плод

илузије, фантазије и незнања. "Ја сам ти, ти си он (Брахман)", јест постоји само један

Апсолут, а историја свијета - то је космичка трагикомедија, чији је аутор, актер и

посматрач сам Брахман под видом многих лажних облика и маски.

Овај поглед на свијет поткопава саме основе морала: етика се појављује у

човјечјим односима а у хиндуизму сам појам о мноштву, о томе да постоји реално "ја" и

"ти", различити један од другог, сматра се илузорним. Хоћемо ли више вољети своју

илузију, хоћемо ли мрзити нереалност која се појављује пред нашим очима? Зато

мудрац воли само свој властити атман, свијет за њега уопште не постоји. То је теорија

крајњег самољубља, и само недоследност самих хиндуиста даје им могућност да говоре

о таквим друштвеним категоријама као што је праведност и таквим моралним

категоријама као што је Љубав. Какву праведност и љубав могу имати сјенке, које ничу

у сновима, које ишчезавају са буђењем без трага и остатка? Хиндуизам потчињава

"божанство" некаквим надбожанским законима ритма који присиљава Апсолута да

понавља рад наука: час испушта из себе нит свјетова, час је поново увлачи у себе.

Хиндуизам је претворио човјека у фикцију. Човјек уображава да постоји, а уствари,

њега нема - постоји само један Брахман. Хиндуист је лишен више радости - личне

љубави према личном Богу, своме спаситељу - и богоопштења, која почиње овде на

земљи и траје до вјечности.

На шта треба да православни обратити пажњу у разговору са будистом?

Будизам не представља религију већ више морално-примијењену философију.

Религија је савез човјечје душе са вишим духовним бићем. Будизам игнорише сва

основна питања и начела религије: постојање Бога, бесмртност душе, средства

комуницирања душе са духовним свијетом итд. Религија је савез између човјека и

Божанства. У будизму божанство одсуствује, а човјечија индивидуалност подлеже

уништењу у нирвани. Ако за хришћанина свијет представља арену борбе добра и зла,

онда је за будисту само постојање зла, замка из које нема излаза осим самоуништења,

погружења у нирвани, гдје гасну осјећања, мисли, жеље, гдје, одвлачећи се од вањског

и унутарњег погружава се у провалију без дна, као што труп спуштају у гроб.

Учење Буде пружало је непомирљиву и дубоку анализу супротности и трагизма

земаљског битисања. Али оно није нашло излаза пошто се пије обратило Богу него

човјеку који је залутао у лавиринту супротности. Будизам је у своме апсолутном звању

зла дошао до краја понора, који пије могао пређи. Он као да је анатемисао психички

живот човјека и угледао пред собом труп од

кога се са одратношћу окренуо. Једини спас од патњи за будизам представља

само уништење. Али то није физичко самоубиство, пошто је будизам наслиједио од

браманизма метемпсихозу - теорију преоваплоћења, према којој елементи душе чине

нову душу и она долази на земљу у новом тијелу. Будизам хоће да уништи живот. кроз

уништење саме жеље за животом, кроз ослобађање себе од свих психичких

преживљавања, кроз непостојање Нирвана. Зато будизам представља најдоследније и најнепоштедније изражену философију смрти.

Циљ хришћанског живота је богоопштење. Циљ будизма је мир смрти. Будиста не

схвата зашто је дошао на овај свијет, ко га је бацио у море зла и патњи, шта је то:

шала или трагична грешка? И зато будиста са гордим презирањем одлази из живота још док је жив.

На шта треба да православни обратити пажњу у разговору са муслиманом?

Ислам проповиједа фатализам, при коме се слободно самоопредјељење личности

претвара у фикцију. Све је условљено и унапријед одређено. Божанство гута човјека

не остављајући мјеста његовој слободној вољи. Божији промисао у исламу претвара се

у несавладиву судбину, а животни пут човјека у остваривање унапријед одређеног

плана: све што се дешава човјеку, прима се као неизбјежност. Такав поглед у његовом

логичком завршетку мора довести до схватања да човјек нема могућности за морални

избор. Али ислам не долази до тога. Његови теолози разрадили су појам паралелизма,

који допушта моралну слободу, али не моралну аутономију. Овај поглед подсјећа на

схватање блаженог Августина, које је Црква одбацила, и на учење калвиниста.

Противречност између моралне одговорности и ограничене слободне воље исламски

теолози покушавају оповргнути учењем о спасењу свих муслимана. Према њиховом

закону праведности, муслимани који гријеше дужни су поднијети одговарајуће казне у

загробном животу али према молитвама Мухамеда и имама и читавог исламског свијета,

чак и најгрешнији муслиман на крају крајева биће спасен. Треба обратити пажњу на то

да у исламској религији нема посредника између Бога и човјека-, а Мухамед је само

посланик, тако да се између трансцендентног Божанства и свијета налази

непревазиђена провалија. И док је Јеванђеље монолитно, то у сурама Курана, посебно

међу сурама мекијског (ранијег) и мединског (каснијег) периода постоје

противречности. То муслимани објашњавају тиме да је Мухамед имао право да

измијени или промијени своје поставке, а такође да их замијени другима. За муслимана је уопште једна од карактеристичних особина истине њена унутрарња противречност.

Треба истаћи и својеврсну "'двојственост" муслиманске религије, која прописује

својим следбеницима различита правила и обавезе према муслиманима и

немуслиманима.

Треба посебно истаћи питање које се тиче исламских вјерских ратова са

иновјернима. Може се слободно рећи да се муслимани налазе у стању перманентног

рата са немуслиманским народима, рата у којем могу бити привремена помирења -

примирја, али не мир. Треба такође истаћи принудне и насилне мјере које препоручује

Куран, а које се тичу побијеђених народа и њиховом превођењу у ислам. Ми сматрамо да је свако насиље у име религије, прије свега, увреда за саму религију.

Не можемо се сложити са многоженством које допушта ислам, пошто брак

сматрамо савезом љубави двију личности и њиховим јединством. Муслиманска мистика

је најјасније изражена у суфизму, који је оставио дубок утицај на књижевност и

умјетност Средње Азије и Блиског истока. Ово учење је примило у себе многе

представе и идеје хиндуских мистичких школа и секти и зато се колеба између

монотеизма и пантеизма. Суфистичка (школа) поезија широко користи алегорије и

еротске ликове за изражавање мистичких доживљавања. Према исламској мистици се

понашају многобројни дервишки редови; они су засновани на заповијестима које

дјелимично подсјећају на монашке завјете, али се суштински разликују. Излаз из

дервишког реда је слободан, нико га не пориче. Већина правилника дервишких редова

садржи упутства на таквим аскетским методама, као што су пост, ноћна бдења,

послушност наставнику итд. Али обично се као највише духовно спасење овдје сматра

екстаза, која се достиже ритмичким покретима, плесовима, а у неким случајевима

узимањем наркотика. Код шиита су религиозни празници праћени позоришним и уличним процесијама.

Уосталом, треба рећи да је, без обзира на принципијелну разлику између

православне мистике велике Божанске свјетлости и вјештачке егзалтације

муслиманских дервиша, ислам у цјелини сачувао више елемената аскетизма него савремено римокатоличанство, а тим прије него протестантизам.

На што треба да православни обрати пажњу у разговору са католиком?

Апостолска Црква је, према својој структури и самоизражавању, Саборна Црква.

Сабор као највише представништво свих чланова Цркве остварује начело њеног

јединства. Већ у апостолска времена различитост у неким питањима која су се тицала

мисионарства међу паганима није бар ријешен једним гласом Апостола Петра, већ је

одлучио сабор. Карактеристично је да је на првом Апостолском сабору у Јерусалиму

предсједавао епископ Јаков, а ме апостол Петар, и Јаков је у завршном говору извео

закључке Сабора. Сам карактер Апостолског сабора свједочи о томе да је у древној

Цркви саборна одлука стајала изнад ауторитета било кога апостола. Да је у древној

цркви постојало начело еклисиолошког монархизма - примат безгрешног. по дјелима

вође, онда би идеја сабора као таквог била непотребна и бесмислена: за сва питања

догматског и моралног карактера било би довољно обратити се римском папи -

"епископу епископа, намјеснику Христа на земљи". Окитивши римског папу

натчовјечанским особинама безгрешности у дјелима вјере и морала, римокатолици не

могу да објасне противуречности у папским булама и појаве, као што су одрицање од

Христа једног од папа (касније се покајао и постао мученик) и како је папа Хонорије

примио монофизитску јерес (због чега је био осуђен на Шестом Васељенском сабору).

Црква не познаје "интелектуалну безгрешност" која би зависила од чина и мјеста

живљења. Дух Свети свједочи кроз уста пророка Давида, да је сваки човјек лаж (Пс

115, 2). У свој пуноћи истину је изразила Васељенска црква у њеном саборном јединству. Другим ријечима, чистота вјере је у јединству љубави.

Филиокве је са догматске тачке гледишта јерес (два исхођења Духа Светог), а са

еклисиолошке - то је нарушавање саборног јединства; са моралне -манифестовање

духа гордости. Символ вјере је био утврђен на Првом и Другом сабору као чврста

основа хришћанског вјероучења. Васељенски сабори су забранили да се мијења,

скраћује Символ вјере или уноси у њега неки додатак. Римска црква је направила

гријех против васељенског јединства измијенивши Символ вјере и самим тим себе

супротставила Саборној цркви.

Провинцијализам се види у томе да дио ставља себе изнад цјелине, на примјер:

провинција иступа у име читаве државе. Римски патријархат је једностраним актом

догматског диктата ставио своје одлуке изнад одлука Васељенских сабора и од начела љубави прешао на начело вођства.

У свом историјском бићу римокатолицизам врши сталну модернизацију саме

Римокатоличке цркве, прилагођавајући је свијету који се стално мијења, његовој

култури и идеологијама, идејама и укусима. Зато Католичка црква све више и више

добија карактер утилитарне организације. Мистика се овдје изрођава у естетизам, а аскетика се замјењује доброчинством и социологијом.

На шта треба да православни обрати пажњу у разговору са Јудејцем?

Средиште разговора треба да је питање о Месији. Овдје као општи извор служе

књиге Старог завјета као богооткривена истина. Треба на основу библијских текстова

указати да се пророчанство о Месији испунило у лицу Исуса из Назарета. Треба такође

указати да је код пророка Месија проповиједан као Спаситељ читавог човјечанства -

како Јудејца тако и народа који су живјели у паганству, и да је тек постепено у

синагогалном мишљењу лик Месије примио лик националног вође и оснивача

хилиајстичког царства на земљи. Треба указати да се послије Исуса из Назарета у

Израиљу појавио читав низ лица која су се издавала за месију, а ништа нијесу донијела

своме народу осим патње и разочарења (нпр. Бар - Кохба, кога је један од најутицајнијих рабина - Акиба сматрао за спаситеља Израиља).

Треба оповргавати лажно и тенденциозно мишљење, које постоји мећу Јудејцима,

да је антисемитизам појава која је никла у хришћанском свијету и да је

карактеристична за хришћанске народе. У ствари, антисемитизам је постојао још у

старом свијету, о чему свједоче антички историчари и пјесници. Антисемитизам постоји

међу муслиманима и међу представницима других религија; многи идеолози атеизма

били су антисемити; фашистичка партија, која је непријатељска по својој идеологији

према хришћанству, узела је антисемитизам као свој политички програм. Ми се уздржавамо од анализе ове појаве и тек указујемо на чињенице.

Треба обратити пажњу на то да је идеја о градњи на земљи хилијастичкога

царства на челу са вођом - Месијом и престоницом у Јерусалиму послужила као узрок

материјализације духа народа. Ако је древни Израиљ уједињен око Јерусалимског

храма видио своју главну мисију у очувању једнобожја међу паганима свијета и

Царство Месије примио као царство свих народа, спознавши истинског Бога, онда се

сада стање промијенило: народ, узевши овоземаљску идеју теократске државе развио је бурну дјелатност на овоме плану.

Ако древни Израиљ није дао свијету велике философе и научнике, није оставио

практично никаквог трага у свјетској литератури, ипак се савремени Израиљ

манифестовао у свим облицима науке, књижевности и умјетности. Али да ли је то

препород или је то само трансформација ранијег духовног потенцијала на нижем

душевном нивоу? Ми смо склони помислима да је, измијенивши појам и представу о

Месији, јудејски народ ишчупао из себе главни стуб Библије и почео размишљати материјализовано, у земаљским категоријама.

Антисемитизам као историјска појава је био непознат у временима израиљских

царева и вавилонског ропства. Јудејци су заузимали значајне положаје у Асирској и

Вавилонској империји и птоломејском Египатском царству. Али од времена рабизма нараста антисемитизам. Да ли је то подударање или психолошка чињеница?

Треба примијетити двојност у моралу Талмуда, који препоручује једне норме у

узајамним односима Јудејца, а друге између Јудејца и осталих народа. Ово треба

упоредити са захтјевима Јеванђеља да се буде праведан и милостив према људима

независно од њихове нације и вјероисповјести, и да се воле и своји непријатељи.

Јеванђеље даје опште моралне основе за живот човјека и уз то се стара да пробуди

његов унутарањи морални осјећај - глас његове савјести. Јудаизам регулише човјеков

живот читавим системом прописа, па етику и моралност из унутрашњег осјећања, из

потребе самог срца, он чини схоластичким системом, заснованим на каузалистичком

принципу (одговори на све могуће случајности). Али, рекли бисмо, главна грешка

рабинима је талмудско-кабалистичка представа о томе да је Бог створио Јудејце, а 72

нижа духа - остале народе свијета. То касније предање, које се противи духу и слову

Библије, води ка догматизовању национализма. Човјек који је присвојио идеју

првенства и изабраности, губи највећу вриједност свога живота - способност да воли

све људе као дјецу јединственог Оца и да у сваком човјеку види лик Божији. Љубав,

која је сведена на своју породицу, своју нацију, добија егоцентрични карактер, и губи мистичку дубину.

О култури општења

Један од најважнијих видова религиозне моралности јесте култура општења. То је

умијеће мирно саслушати другога, иако се његово мишљење не слаже са твојим или му

се чак супротставља. Присуство благодати Божије у човјечјој души чини да је немогуће

увриједити или понизити ближњега. Етика се манифестује кроз уважавање. Ријеч

"култура" потиче од ријечи "култ" што значи "цијеним" и "поштујем". У датом случају,

висина културе, наравно и духовне културе, састоји се у умијећу да се у сваком човјеку

види обличје и подобије Божије - личност која има свој поглед на свијет, своје моралне критерије, свој духовни свијет.

Када два сабеседника говоре о религији и њихов поглед на свијет се не подудара,

разговор треба да добије облик узајамног тражења истине: прво се треба изјаснити у

чему се слажу у погледима, а у чему се разилазе. Затим треба наћи заједнички

критеријум истине и мирно размотрити недоумице, питања, проблеме, талас за таласом,

не силазећи са те платформе. Таква платформа може бити све учење Цркве, текст

Библије или само Нови завјет. Ако се религиозна убеђења заснивају на разним

књигама Библије, ведама, Курану, онда треба истаћи основне особине истинитости, за

шта очевидно морају служити: унутрашња непротиврјечност текста, високо учење о

Божанству и моралу који одговара томе учењу, треба размотрити историју настанка тих књига и др.

Да бисмо одговорили своме сабесједнику на ваљан начин треба га умјети

саслушати мирно, схватити шта он хоће, истаћи главни нагласак његових погледа на

свијет. Затим упитати да ли је он правилно схваћен, да му не приписујемо оно што он

није мислио и уопште није хтио говорити. А ако он потврди да смо га правилно .

схватили, онда већ у почетку морамо означити у чему са слажемо, шта одобравамо у

његовим ставовима.

Па добро, нема човјека који би био у свему крив (преподобни Макарије Египатски

похвалио је за трудољубивост идолског жреца кога је видио даје носио на својим

раменима тешко брвно). Означивши тачке зближавања, тј. створивши одређену

психолошку везу, када нас сабесједник прихвата не као противника него као пријатно

лице које се труди да га схвати, треба се веома коректно дотаћи тачака разилажења и предложити да се заједно разматрају (оригинална) обична дјела.

Велика етичка и психолошка грешка је закључак априори, прије доказа, када се

умјесто доказа истакне сопствени ауторитет, који уопште није обавезан за друге. Затим

сам сабесједник треба да направи закључак, а ако се мучи, тада не треба инсистирати:

човјек ће се касније сам вратити тим истим проблемима. Ако је чак под утицајем

непобитних чињеница саговорник принуђен да се сагласи, као да је избачен са ринга

на турниру, онда ово слагање обично бива неуверљиво и он ће тражити реванш за

пораз и наћи (послије бесједе) нове аргументе и чињенице које оповргавају твоје

мишљење. Снага Сократа је била не само у његовој памети и размишљању, него и у

методу. Он није говорио за сабесједника, већ, остављајући му слободу да прави своје

закључке, задавао му сугестивна питања и поткрепљивао их одговарајућим примјерима.

Критичке примједбе сабесједника треба примати мирно, и ако су исправне, одмах се сложити.

Бесједа постаје бесмислена ако дозволимо да се претвори у спор, у својеврстан

вербални дуел, у коме наносимо и добијамо ударце, не задобијајући ништа. Тада се

диЈалог претвара у два монолога - свако говори не слушајући саговорника, а ако чује,

онда са једним циљем: пошто-пото оповргнути га. Као свједок духовне и моралне закржљалости човјека служи његов неправилан став, или, простије, "поза" у бесједи.

1. Поза "учитеља" - човјек говори са другим са осјећањем надмоћи. Он не сумња

у то да зна више од својих саговорника, да је паметнији од њих, да боље зна оно што је

потребно човјеку. Њему се чини да је његова обавеза да учи друге, а други да уче.

Такви људи чине то чудном самоувјереношћу, чак не схватајући да његова претјерана самоувјереност у њиховим ријечима одбија срце саговорниково.

2. Поза "државног јавног прокуратора" - човјек себе сматра вишом инстанцом у

судбини другога. Он стално указује на недостатке саговорника, лови га на

противречностима, као лопова који је ставио руку у туђи џеп, разоткрива, негодује и

износи "приговор" уопште не схватајући да то није у његовој надлежности. Мисли да доноси добро човјеку отварајући му очи на самог себе. Он

сматра да му јадни грешник мора само захваљивати поуци. Жеља да се

исправљају други често поприма карактер сталног свраба као код мучних кожних обољења.

3. Поза "свезналице" и "савјетника" - човјек је спреман да пружи савјет и рецепт

за све случајеве живота. Обично су то блиски људи који много говоре зато што мало

знају и још мање мисле. Спремни су да дају савјете, пошто не осјећају одговорности за

своје ријечи. Ови људи се уплићу у туђе послове, сметају другима будући потпуно

сигурни да им показују велику помоћ. А они сами туђе савјете не примају. Када се

њихови властити послови завршавају неуспјехом (а то св често догађа), онда они

разоткривају све осим себе самих.

4. Поза "начелника" - човјек говори тако као да даје наредбе својима

потчињеним. Он жели да буде мали "цар" у својој породици, међу пријатељима или,

једноставно, са саговорником. Ове људе карактерише поштовање своје сопствене

личности и непоштовање према свима осталим. Они бестидно хвале сами себе, причају

о својим сопственим доброчинствима, која најчешће и не постоје. Једну те исту фразу

понављају по неколико пута да би је меморисали у памћење сабесједника. У односу

према другима понављују одлучност и незахавалност. Они, изгледа, искрено сматрају

да је за друге људе велика срећа што могу дисати са њима. Саговорника не слушају и

могу га прекинути питањем које се уопште не односи на дотичну ствар.

Зауставио сам се на ових неколико психолошких типова само зато што ми сами

често, не контролишући себе, чинимо то исто. Зато се у бесједи треба сјетити какав не

треба бити и шта не треба чинити. Гордост је у стању срушити све психолошке мостове, међу саговорницима и подијелити их на непријатељске таборе.

Човјек мора бити коректан, тим прије ако је разговор о религиозној теми. Наш

опит Божанске славе треба да се изражава у нашем животу посредством испуњења

воље Божије, то јест у заповјестима, а не преко нетрпељивости према онима који

другачије мисле и другачије вјерују. Грубост често прикрива у себи слабост

аргумената, а гордост и охолост - низак интелектуални ниво. Постоји енглеска

пословица која говори да празнине које се формирају у љубавној корпи испуњава

гордост. Ако разговор поприми некорисне облике кад је реч о погрешци саговорника,

треба ставити примједбу да је о озбиљним стварима потребно говорити озбиљно; а ако

то не буде прихваћено, треба прекинути разговор јер некоректност у таквим

случајевима често прелази у непристојност и може се завршити узајамном увредом и разиласком.

Више мислити и мање говорити

Премудри Соломон у једној од својих прича рекао је: "У многим ријечима не бива

без гријеха" (Приче, 10, 19). Овдје је ствар не само у томе што неконтролисани језик

обавезно допушта грешке и лапсусе, већ још и у другом: брбљање је рађање гордости

и незнања.

Горд човјек је умно ограничен. За њега се сва мудрост свијета налази затворена у

његовој лобањи, па он сматра својим дугом да обради и усрећи људе у окружењу

богатим даровима, разумије се, не златним, већ ријечима. Горд човјек не схвата да се

иза граница његовог малог и хвалисавог разума простире непрегледна област

невидљивог и непознатог, као што је иза обале острвцета - океанска пучина. Висока

култура мисли долази до граница самоодрицања, не као скепса и агностицизам, већ

као реално сагледавање својих могућности. Из разлога што ће културнији човјек

опрезније користити ријеч, у томе он јасније види сву слабост и условљеност наших

уопштавања и закључака, сву ограниченост и нетачност информације коју добијамо.

Зато он прво размишља, па тек касније говори, а пошто је мислити теже него говорити,

онда је за размишљање и претходну провјеру мисли и расуђивања потребно вријеме.

Зато у разговору такав човјек прави паузу прије него што одговори, и уопште се у разговору више труди да сазна нешто ново него да разувјерава другога.

Гордоме човјеку се чини да нема шта да сазнаје, он је сигуран у непогрешивост

својих мишљења, он негодује што му се супротстављају, и обично наставља да развија

своју мисао, чак не трудећи да схвати саговорника, сваког тренутка прекидајући га.

Обично код таквих људи одсуствује чврста логика. Они не стреме њој и чини им се да

им њихова лична надмоћ надмоћ над другима даје право да говоре аутократски. Овдје

умјесто логике мјесто заузима увјереност у своју исправност која се изражава емотивно

у неком театралном тону, тако да се чини као да ЧОВЈЕК рецитује Брјусовљеву пјесму

"Асаргадон": "Ја сам вођа земаљских царева и цар - Асаргадон".

За размишљање, рекли смо, потребно је врИЈеме то јест ћутање. Ријеч изговорена

прије времена личи на кисело грожђе, које не садржи ништа осим кома Зато се опажа

парадокс: ко много мисли - мало говори ко мало мисли - много говори. Један човјек

обрађује риЈечи као метал. Други пушта ријечи као мјехуре од сапунице никаквог

тРУДа: као што дим даје цигарета и мјехуре сапунаста пјена. Ријеч уопштава. Што са

већом информацијом човјек влада, то му је више времена потребно за њено

уопштавање. А што мање зна, тиме му је мање потребно кочионих елемената. Човјек

који много и стално прича, постепено престаје учити да мисли. Код браће Грим има

басна "Два бурета". Једно се котрља калдрмом тихо, зато што је до врха напуњено

вином, друго тутњи звецкајући о камење јер је празно . Ову басну брбљивци сматрају личном увредом и, уопште, не цијене нешто посебно браћу Грим.

Већ је Кант са иронијом говорио: "Највећи изум 19. вијека је умијеће судити о

књигама не читајући их". Брбљивац може не само да суди о свему, већ да се спори и

доказује, у потпуности се ослањајући се на своју проницљивост. Ако му се чињенице

супротстављају онда тим горе за чињенице. . . Кажу да је гроф Хвостов, не само за

своја средства издавао опширне зборнике својих стихова, већ их је лично и куповао.

Све велико завршава се у ћутању. Ћутање је страхопоштовање пред тајном.

Религија као унутарњи живот је област ћутања, али чак и у науци - великим открићима

предходило је ћутање. Њутн и Кеплед проводили су усамљенички начин живота.

Мендељејев се седмицама закључавао у своме стану и никога није примао. Ајнштајн је

говорио да је своју теорију стварао пловећи чамцем по језеру у самоћи.

Људи који су проводили свој живот у дебатама и споровима, у суштини, нијесу

стварали ништа. У најбољем случају, могли су постати епигони и популаризатори туђих

мисли и идеја. Могу нам указати на пример античких философа, који су се састајали

ради дискусија код атинског Акропоља или су организовали јавне дискусије. Ипак,

питагорејци и платонисти учили су се не само говорењу, него и ћутању. И више од

тога, код питагорејаца је трогодишње ћутање служило као обавезан услов да се ступи у

њихов савез.

Паметан човјек избјегава спорове. Он схвата да су идеје аксиоматичне

(онтиномичне), и човјек мора бити изнутра припремљен да би их прихватио. Мудар

човјек размишља о ријечима, а причалица их сипа као пијесак из мјешине. Већ је

древни пјесник рекао: "Удар бубња заглушује звукове флауте, а крикови пијетла -

славујеву пјесму". Нећемо се упуштати, од чега је направљен бубањ, а од чега флаута.

Многоречитост одузима снагу код молитве, лишава мишљење усредсређености,

концетрације, надима човјекову душу. Често непромишљене ријечи и шале лишавају га

пријатеља. Многоречитост пустоши душу и, према казивању Светих Отаца, благодат

оставља таквог човјека као што голуб одлијеће од склоништа где се ложи пећ, да не би

испрљао своја крила чађу и гарежом. А губитак благодати је највећи од свих губитака.

Свети оци говоре: "Тиховање сабира, а ријечи растављају". Тиховање је тајна будућег

вијека. У тиховању долази до сусрета душе с Богом. Господ је рекао: "За сваку празну

ријеч коју рекну људи ће дати одговор" (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну

ријеч, а колико је злих и лажљивих ријечи у многословљу! Зато ће као тужилац

човјеков на Страшном суду постати његове сопствене ријечи. Свети Оци говоре: "Ћути

о ономе што не знаш. Не тврди оно у шта нијеси увјерен. А о ономе што знаш говори

кратко. Шта више мед је -укусан у малим количинама, а у великом изазива мучнину."

Када бисмо знали да нам се ријечи враћају, уопштено говорећи, као бумеранг,

схватили бисмо да човјеку није дат само језик да би могао говорити, већ и усне да би

задржале бујицу ријечи. Ћутање је тешко. Један од светих каже да неколико година

треба човјеку да би се научио говорити. Но неколико десетљећа ја се учим ћутању! И

још нисам до краја освојио ту вјештину".

Шта је горе: шала или грдња

Два гријеха, гледајући споља супротни један другоме - засмијавање и псовање -

имају много заједничког. Свети Јован Златоуст, говорећи о погубности ових гријехова

које оскрвњавају душу човјека, упоређује језик лакрдијаша и псовача када почињу да се боре, са руком намазаном ђубретом, којом човјек хоће да додирне хитон Господњи.

Шале и псовке чине карикатуру од човјека. У свакој шали је исмијавање над

људском личношћу, њено понижавање, освињавање човјека, тежња да се замијени

његово лице наказним лицем, као у кривим огледалима, које су показивали у

циркуским шатрама. У шали ишчезава човјеков лик као слика Божија. А заједно са

неуважавање пропада љубав. Ако за вријеме плача, човјечје срце омекшава, онда за

вријеме шале оно постаје тврдо као камен.

За вријеме шале и смијеха човјечији ум се замрачује, он не може да мисли о

нечем високом и светом, он тражи наказност у другима. Шала је радовање о томе што

је човјек, лик Божији, обучен у одјећу обрнуту наопачке. Први лакрдијаш је био Хам,

који се насмијао над наготом оца, а још раније демон, који се насмијао над падом

првостворених људи. Не називају узалуд демона лакрдијашем и често га сликају у

одјећи кловна. Шала је кратак приступ хистеричном нападу, код кога се човјек

ослобађа некакве енергије која се накупила у човјековој души. Он као да је избацује

ван у лице другога, као плеву. Тиме он као да снима противрјечности које су се

накупиле у његовој души. То избацивање енергије које је повезано са помраченим

спознањем доноси варљиво олакшање, али у суштини, то је олакшање исте природе

као и непристојне ријечи, то јест на рачун понижавања другога, код човјека се јавља илузија свога властитог достојанства.

Кажу да се од шале побољшава расположење, то је лажно. Послије дуготрајних

шала и смијеха човјек осјећа опустошеност. Примијећено је да се карикатуристи и

кловнови у своме личном животу одликују суморним и раздражљивим карактером, а

често и нападима црне меланхолије, тако да су шале и смијех главни понори душе у

којима се гаси свјетлост ума и ишчезавају духовне силе. Када човјек саслушавши туце

анегдота и духовно се исмијавши над њима, нађе на молитви, онда ће јасно увидјети

безобличје своје душе. Постоји психолошки комплекс шаљивџије, који свуд и увијек

тражи неодговарајуће и ружноћу; за њега је читав живот -стални парадокс. Кад се не

шали у току једног часа, онда осјећа некакво унутарње незадовољство, као пијаница

лишен алкохола или наркоман који је остао без наркотика, као да му некакве силе

раздиру душу изнутра. Њему, у пуном значењу те ријечи, постаје лоше. Почиње да се

шали са таквом ревношћу са каквом гладан наваљује на храну. Човјек се толико

навикне на шалу да му је збијање шала готово махинално. У његовој подсвијести врши

се траже се шале. Он се шали чак неочекивано са самим собом. Када такав човјек

почиње да се шали, шала се код њега временом претвара у свемогуће. Навика га гони

да тражи накарадне асоцијативне ликове, као неку од опонашајућих молитвених ријечи.

Ђаво воли и цијени шале. То је невидљиви регистар оне кловнијаде која се

догађа у човјековом уму. Најстрашнија посљедица гријеха је у томе што он удаљава од

душе благодат Светога Духа. Нигдје на иконама нису представљени свети који се смију,

јер смијех лишава човјека самосазнања, а шале - покајања. Зато се ђаво често слика

са искеженима зубима. У вријеме паганских прогањања Цркве лакрдијаши и кловнови

су представљали антихришћанску силу; за групу имали су онакав исти значај у својим

уличним парадама на хришћанство, као пагански философи на античку интелигенцију.

Чак и више: од тога лишити човјека страхопоштовања - значи одузети му Бога.

Понекад су пагански владари узајмљивали лакрдијаше и глумце, да би ови парадирали

и исмијевали мучење хришћана за вријеме казне. Подлост се увијек труди да велико

претвори у смијешно. Господ је рекао: "Тешко вама који се смејете" (Лк 6, 25) - тешко

зато што се исмијавају над човјеком - обличјем и подобијем Божијим, тешко зато што

они губе драгоцјено вријеме; тешко зато што лишавају себе покајања и молитвене чистоте.

Ми смо назвали демона шаљивџијом, тачније сјетили се његовог старог надимак.

Трагедија људске историје представља за демона свјетску комедију. Гурајући људе у

гријех и злочин, он се послије смије њиховом лаковјерју и глупости. За демона је

историја стално засмијавање људи. Примијећено је да су тирани и револуционарне вође велике шаљивџије.

Човјекова ријеч носи у себи одређену енергију. Она спаја човјека са космичким

силама добра или зла, са анђелима или демонима. Виша манифестација - човјечије

ријечи је молитва. Чак мјесто гдје се обавља молитва има своју посебну духовну

атмосферу. Управо зато улазећи у манастирску ограду, људи осјећају некакву посебну

чистоту, осјећај је готово физички, они хоће да дишу овај ваздух пуним грудима.

Једанпут је једној болесној калуђерици дошла љекарка. Ушавши у собу, она је најприје

бојажљиво погледала на иконе, затим саслушавши болесницу, сјела је поред ње на табуе и послије неколико минута рекла: "Какав умирујући стан! Доћи ћу вам још."

Постоје ријечи, али имају и друге, црне ријечи које носе у себи невидљиву, ми

бисмо рекли, метафизичку прљавштину - то су грдње које се чују свуда око нас. Ми

сматрамо да је таква навика у метафизичком смислу одрицање од Бога и молитва

сатани. Покушајмо схватити мистички смисао појединих увредљивих ријечи и видјећемо да оне нијесу скроз неувредљиве како се обично сматра.

Узмимо ријеч "избацити". Она означава отпатке који се скупљају, свлаче у гомилу

и затим избацују преко ограде пребивалишта. За хришћанина, духовна кућа је храм, а

вјечна кућа - Царство Небеско. Зато ријеч "свући" изражава жељу да човјек буде

лишен своје куће, отпуштен из вјечног боравишта као отпад и смеће, као у

јеванђељској причи кад господар наређује својим слугама да избаце недоличног госта

из куће у ноћну таму. Дакле, у мистичком значењу "избачен" означава: недостојног

спасења, избаченог, изгнаног.

Узећемо сљедећу ријеч коју чујемо врло често - "мрзитељ". Ова ријеч значи

смрзнут, који се замрзао хладан, беживотан. Свети Оци су говорили да је Бог ватра

која загријева срце, а сатана вјечити лед, који залеђава душу. "Мрзитељ" је човјек у

коме нема Бога, који је изгубио љубав. У тијелу змије нема топлоте, зато је "Мрзитељ"

то исто што и демон и гад који су изгубили љубав, који пузају по земљи. Овдје се жели

да човјек изгуби Бога и Љубав и постане сличан демону, који је хладан, бездушан и окрутан.

Ријеч "стрвина" означава цркотину, месо које се распада. Хришћанство је учење о

васкрсењу мртвих. Ријеч "стрвина", у мистичком смислу, означава "остатке труљења, који неће бити васкрснути".

Ријеч "неваљалац", која је ушла у свакодневни лексикон, означава неприкладан,

неупотребљив, неодговарајући својој намјени, покварен. Назначење човјека је вјечни

живот. Свети Василије Велики је рекао: "Човјек је твар која је добила заповијест да

постане Бог". Духовни живот у овом смисли је аскеза - то је рад над сваким да би

постао подобан за Царство Небеско. Ријеч "покварен" у мистичком плану означава:

"Нека се не испуни циљ његова живота, нека он буде неспособан да прими оно за што

је створен човјек, за божанску благодат". Овдје је "покварењак" синоним ријечи

"избачен".

Ријеч "будала" означава буран, немиран, бијесан. Ријеч "мир" био је поздраву

Старом и Новом завјету: Мир вама остављам (Јн. 14, 27), говори Господ; присутност

Божанства доноси души мир, чак умрлима желимо вјечни мир. Демон - то је узнемирени

дух, он је у сталном узбуђењу и смутњи; будући да је дух зла, он не осјећа мира ни за

тренутак. Зато ријеч "будала - лудак" означава: бити лишен мира у овом и оном животу.

Ријеч "подлац" означава низак, пузећи, који се налази под ногама; то је лик

демона у паклу, под свима, и лик змаја који је " допузао" нашим праоцима. Овдје је

мистичко обраћање правилу и проклетство: "Буди сличан змају, буди под ногама демон, упадни у дубину пакла, која је испод свега".

Ријеч "шугав" означава човјека која болује од болести од које отпада коса на

глави и појављује се красте на тијелу. Шугаву овцу одвајају од других оваца, да их не

би заразила. Шуга је гријех који као заразу лако шири око себе несавјестан и

развратан човјек. Шугаву овцу је немогуће излијечити, њено се месо не смије јести, њу

једноставно штапом изгоне из стада. А Господ је Својим Стадом назвао хришћане (Лк.

12, 32). У мистичком смислу ријеч "шуга" значи да човјека напусте његови пријатељи

како би био одвојен од својих најближих, а главно, да умро неокајан од грехова, као

неизлечен од духовне шуге и био изгнан заувијек из Христовог стада.

Из погрдног лексикона ми смо одабрали само најјаче "неувредљиве" ријечи, које

не баш нарочито парају уши, а за неке људе су већ сасвим ушле у навику. Али оне, ове

ријечи, чине савршено обраћање сатани. Зато псовач и осјећа неко олакшање послије

псовке. То је такође мамац сатане који шапће грешнику у ухо: "Опсуј још једанпут и

добићеш снагу од моје снаге и гуцнућеш напитак из ове чаше коју држим у својим рукама".

Овдје се нијесмо дотицали најпрљавијих ријечи; њихов демонизам је још јаснији.

У сатанским оргијама богохулство и најчешће псовање улазе у ритуал: да би се ђаво

јавио првогрешницима, они морају, оскрнавивши мјесто гдје су скупљени, упоредно ти

са другим њиховим гријесима и псовањем. Псовач личи на одузетога: изгледа да такав

човјек има здраво цријево, и изгубивши свој правац приведен је према грлу са свим

последицама које проистичу. Напади раздражљивости, које псовач савршено не може да суздржи, личе на нападе дизентерије ријечи које се понављају.

Ријечи се не губе без трага, зато стан гдје се стално чује грдња и псовка у

буквалном погледу постаје сличан јавном клозету који се никада не чисти. Али

најстрашније је то што адаптација на смрад чини своје, а за псовача грдња звучи као

бучна музика.

Чиме се разликује патња од сентименталности?

Патња је заснована на љубави према човјеку -љубав чини другога јединственим

са собом, као са својим другим "ја". Сентименталност се пак заснива на љубави човјека

према самом себи; сентименталног човјека не жалосте туђе патње, већ лично

искварено расположење; она тежи не да потискује патњу у миру, већ да уклони слике патњом и поља свога видокруга.

Умјетност и књижевност навикавају човјекову душу на подражавање и па

емоционалну укљученост у ситуацију, Човјек, навикавајући се да преживљава душевно

стање личности из позоришних комада, тв серија, романа, на крају почиње сам да

"игра живот" као глумац на сцени. Умјетност развија високу пластичност психе, која

често долази до патологије и емоционалног приписивања лика који се замишља у

свијести. Љубав навија за другога; њој је болно зато што је болно човјеку.

Сентименталност навија за себе; њој је болно зато што се негативни лик патње увукао у свијест и изазвао негативне амбицијe.

Љубав је заснована на жељи да други људи живе у благостању. Сентименталност

на жељи за властитим душевним комфором; патње других она прихвата као непријатни

несклад у свом душевном миру. Сентименталан човјек не може вољети, он се може заљубљивати, стварати себи идоле, служити им и тим идолима испунити своју душу.

Супротна страна сентиметалности јесте окрутност. Она што је ван граница

непосредних осећања, сентименталном човјеку је туђе и небитно. У бајци Егзеперија

"Мали принц" аутор се истрчава: ако се угаси моја звијездица, шта ће ми читава

васељена", другим ријечима, звјездица у коју сам ја заљубљен дража ми је од читаве планете.

Сентименталан човјек је спреман плакати кад види болесног пса и истовремено

остати глух и равнодушан кад пате милиони људи, само да он не види њихове патње.

Сентименталност није љубав, већ болесна осјећајност, то је хронична пригушена

хистерија, која замјењује љубав; сентиментализам је стварно либерализам са њиховом

луциферовском савршеношћу. Већ у прошлом вијеку један писац је рекао да нема љуће

звијери од либерала[1]. Ми бисмо додали: од свих звијери крокодил највише личи на либерала који, прождирући своју жртву, горко плаче.

О црквеној поезији

Богослужбене химне не можемо сврстати у било који познати вид умјетности. То

је посебна поезија, која се разликује од свјетске поезије - лирике, епоса и драме, не

само садржајем већ и обликом и језиком. У свјетској поезији нема јаких дречавих боја.

Тамо има емоционалних експлозија, лирске туге или натурализма у представљању

човјекових патњи и демонског зла који царује у свијету. У њој нема онога што бисмо

називали естетизмом, а њен круг сликарских средстава је спознајно ограничен. Ова

поезија не даје човјеку душевно наслађивање; у њој нема, и из ње као да је откинуто и

избачено све оно што чини свјетску поезију привлачном и очаравајућом: одсуствују

душевно-асоцијативне везе, неочекивана поређења и метафоре у којој су скривени

парадокси поезије, страсни и јарки чинови од којих се душа напреже као струне

виолине у изненадном налету осјећања. Овдје нема емоционалне устаљености и

поетских узбуђења која, уствари, чине глас тијела и крви. Овдје се душа не предаје безвољно, као успавано дијете, музици ритмова и сазвучју рима.

Невјерујућем човјеку ова поезија је туђа, она не изазива одјека у његовој души,

слушајући он је не чује. За њега се она слива као ударање таласа у монотону буку.

Човјек који је тек недавно почео долазити у цркву, такође у почетку не разуме, а

касније, не може да се унесе у црквене химне; само појединачни изрази, ликови и

поређења остају у његовој свијести, али он осјећа силу која је у њему. Њему се често

чини да неразумијевање долази од апстракности богослужбеног језика; у ствари, овдје

је нешто друго у питању: за молитву је потребно созерцање, концентрација, оно на шта

савремени човјек није навикао. Али пролази вријеме и ово пјевање постаје за његову

душу све драже, као да се све чешће пробија светлост кроз размакнуте облаке. Мада се

још није укључио у литургијско пјевање, ипак његова душа осјећа нови живот у овим

још увијек неразумљивим ријечима и повремено он се буди са посебним осјећањима

врлине и радости, коју смо осјећали некада у далеком дјетињству. Ријечи црквеног

пјесништва чине му се као њежне латице цвјетова, мириса који још увијек не може да

омирише, као тихе струје пролазне воде, која се улива у његову душу, или као

пахуљице, које као бијеле звјездице падају с неба и покривају земљу и прљавштину човјекових грехова свјетлуцавим одијелом.

Љепоту духовне поезије може осјетити само онај код кога се отопило срце, код

кога је пробуђен дух и укроћене. као дивље звијери, страсти или да кажемо другачије:

код кога су очи душе умивене сузама покајања. То је поезија молитве, она је

достојанство духа. она се препознаје у безличију и созерцању. Душа која тражи

разноврсне вањске утиске; која тражи театралне ефекте ради задовољења својих

страсти не може осјећати и схватити љепоту црквеног појања, не може чути умиљати

глас благодати. За њу ће она остати затворена књига.

Људи оптерећени страстима неће наћи у богослужбеним текстовима оно што би

могло узбуђивати њихове емоције, дати храну аналитичком уму. Упоређујући црквене

химне са поезијом Шекспира и Дантеа, они ће видјети овдје опажати лаконизам језика

који ће им се показати емоционално сувопаран и строго ограничење изражајних

средстава, који ће примити као сиромаштво једноличне маште. Догмати вјере, којима

су богослужбени текстови засићени, изгледају обичним људима понављање већ

познатог, готово као таутологија. Химнограф као да стоји над земним догађајима, црта

их не сочним, јарким бојама, већ танким и прецизним линијама пера; он као да их само

додирује да би над њима показао метафизичку суштину. Трагизам пјесништва

посвећеног подвизима мученика лишен је било каквих вањских ефеката или душевних потреса; у њему је главно-сама идеја мучеништва као свједочанства истине.

У канонима и акатистима Богородици искориштени су многи праузорни символи и

метафоре, али ови символи у својој симболичкој дубини остају неразумљиви за ум и

далеки срцу тјелесног човјека. Они се схватају у јединственом асоцијативном закону

именом Дјеве Марије, већ звуче изоловано и отуђено. Такви људи могу отворити о

Богородици земаљским, душевним језиком, никако духовним језиком. За њих су

стихови о Дјеви Марији од Метерлинка, Буњина, Пастернака, дражи и ближи него

канони преподобних Козме Мајумнскога и Теофана Начертана.

Црквене химне су, арије свега, молитва која захтијева усредсређеност мисли.

Овдје многобројност ликова, обиље информација, оригиналност поређења као ћилим,

ткан јарким бојама, само су оземљили, отежали да би декоцентрисали молитву и

превели је у други, нижи план позоришног монолога. Духовна љепота није естетизам и

космофилија, већ виђење као откриће духовног свијета кроз откриће човјека. Молитвена ријеч, губећи вањски израз задобија духовну дубину.

Видљива вањска једнообразност свештених канона који за плотски ум

представљају једnу те исту мелодију, отварају се једном те истом погледу, отварају се

духовном погледу као небо - јединствено и вјечно ново, неисцрпно својим дубинама.

Кроз ријечи химни душа вјерујћег човјека општи са духовним свијетом и упознаје оно

што је више од ријечи и дубље од осјећања. Област душевног разума - то је машта и

анализа, духовног, то је созерцање и директно проницање у суштину појава. Лаконство

језика и честа понављања у химнама држе ум у јединственом циљу созерцања. У

обичној поезији звуче све боје изражајних средстава; у духовној нема јарких боја, тамо

је провидност; боје се исказују као шаренило. Данте, Шекспир, Милтон стварају

огромна платна за своје слике, њихове поеме и драме личе на замкове, које су

изабрали искусни архитекти. Чини се да су се народи и епохе смјестили у њих.

Исихасти сажимају своју мисао до неколико ријечи молитве; ове ријечи спуштају само

небо у срце човјека, небо затворено у једном зраку благодати, непрегледно небо у

коме се земља и звијезде врте у врхунцу прашине. У црквеним свечаним пјесмама је

виша љепота, али не у синтагми ријечи него у одбљеску Божанства, љепота у чијој се свечаности човјекова душа отворила као тајна вјечности.

Онима који долазе из окултизма

У садашње вријеме свједоци смо обраћања Цркви не само јучерашњих атеиста, него и оних који су се бавили окултизмом.

Пред крај 19. вијека поједине хришћанске области су биле захваћене експанзијом

разних окултних и магијских учења, првенствено источњачког поријекла, као да је

прљави поток са планина Индостана почео протицати кроз некакве земље Запада.

Окултна учења нашла су, пак, подлогу прије свега, међу интелигенцијом, у оном

њеном дијелу који је, увјеривши се у ограниченост и беспомоћност позивитизма,

тражио друге путеве сазнања. О Цркви су ови људи имали раније стечену црквену и

тенденциозну слику. Они су универзализам Цркве сматрали ниским религијским

заблудама и укључење у Цркву чинило им се и као губљење у великом народу, у групи,

на коју су били навикли гледати одозго на доле. Сматрали су да Црква и навикнути интелигенцијски елитизам лоше сарађују један са другим.

Други узрок тог антагонизма или отуђења је у томе што Црква захтијева

послушност, потчињеност јерарху, дисциплину живота: испуњење молитава, ритуала,

постова, и прије свега, дисциплину мисли; потчињење свога ума откривењу. А

интелигенција посебно цијени своју "интелектуалну слободу", слободу емпиријског, страсног човјека, слободу стваралаштва као самоизражавања.

Затим, Црква тражи од човјека борбу против страсти, уколико је без тога

немогуће унутрашње очишћење, а страсти, посебно гордост, јесте стихија у којој је

интелигенција навикнута живјети. (Ми овдје говоримо о карактеристичним заједничким

тенденцијама, а не о личностима које чине православну "мањину" савремене интелигенције).

Окултна пак учења, насупрот Цркви, дају стваралачкој фантазији пуну слободу и

не само да не ограничавају човјекове страсти, већ их сматрају извором душевне

енергије коју само треба умјети правилно искористити. У системима розенкројцера

Раџиша, будијског тратизма, стимулише се најнижи еротизам као пут према демонском

познавању добра и зла, и чак према трансцендентној екстази. Овдје ништа не

узнемирава мрачне страсти које су свиле своје гнијездо у срцу човјека, оне мирно

заједно живе са декларативним окултним "аскетизмом", који се ограничава

медитацијама и ритуалним плесовима, а такође са интелектуализмом ефектним по

облику и површинским по садржају. Прочитавши неколико књигица Штајнера и

Раџиша, човјек се, такорећи не устајући из фотеље, осјећа посвећеним у "тајну

мудрост" , а овладавши њоме може радити све шта хоће. У чему се огледа та мудрост -

он не разумије. Глава и вођа окултиста - демон - крије се под именима "космичке

јерархије", "земаљског бога" итд. Понекад он даље не иступа на страницама окултних

књига као резонер са моралним сентенцама и критиком догматизма "у име љубави".

Али у окултизму постоји тајни догмат који не открива одмах оно "добро је зло, зло је

добро"; бог - то је демон, а демон - то је бог. Није узалуд сатаниста Бодлер своју

збирку пјесама која је постала стална књига декадената, назвао "Цвијеће зла". Ипак

окултизам неупоредиво ријетко иступа у своме властитом обличју, такорећи, у

обнаженом облику, као демон на гори Брокен. Он је најчешће као вук у бајци

"Црвенкапа", говори украденим, ласкавим гласом. О чему он говори? О новом

реформисаном хришћанству, о "елитној" духовности, о синтези религија и о томе да је бијела магија сила добра која се супротставља црној магији.

Треба рећи да је много људи који су били пали у мреже окултизма видјевши

његово сатанско лице и мртву луциферовску свјетлост, како води у погибију, отишло

од њега, раскинуло с њим и почело тражити спасење и исцељење у Православној

Цркви. Али бављење окултизмом, посебно ако је било сједињено с практичном магијом,

не може проћи без последица. Не може се изаћи из пакла а да се не опали његовом ватром.

Нема гријеха који би превазишао милосрђе Божије, нема демонске силе која би

побиједила силу благодати, силу која подиже пале, лијечи болесне, оживљава

умируће, успоставља разбијене, исправља искривљене, враћа изгубљене, исцјељује

ослабљене, обнавља скршене и истрошене. Укључиви се у црквени живот, пређашњи

окултиста може постати подвижник, али ми као да хоћемо да упозоримо све људе на

посебна искушења, која их могу снаћи на њиховом путу од последица окултизма, од

склоности које је човјек изнио из овог друштвеног пакла и које још увијек могу да муче душе као старе ране.

Прва опасност је танка духовна гордост, која је непримијетна оваквом човјеку.

Она се може прикривати под вањском смиреношћу, према изреци; змија под жбуном

купине. Потребни су трајни напори, а главно је духовник да се у души не би крила ова

гнојница и да не би стално заражавала крв. Но, нажалост, такав човјек је мало спреман

на искрено пуслушање; иако има руководиоца и наочиглед му се потчињава, он се у

суштини не растаје са сталним осјећањем свога лажног престижа и сматра своје

властито мишљење истином и последњом дистанцом, па између њега и његовог

духовног оца стоји неки танки непробојни зид. Читајући духовну литературу, он из

светоотачких дјела збира она где су описана највиша духовна стања, као "узлијетање

на небо", а књиге из практичног духовног живота чине му се као дјечја храна или

азбука за коју није потребно понављање. Ове људе привлаче апокрифна јеванђеља

нестала међу гностицима; они оправдавају себе тиме што ове књиге које је одбацила

Црква, садрже, мада у себи мрвице истине и помажу им да боље схвате канонска јеванђеља од Јована, чак га супротстављајући другим Јеванђељима.

Читајући духовну литературу, они теже ка схематизације духовних појава, ка

интелектуалном моделирању ових појава, заборављајући да је човјечија душа и

духовни свијет дубљи од било ког система Неки од ових се баве Владимиром

Соловјевим и оцем Павлом Флоренским. Овдје постоји такође унутрашња провокација -

жеља да се види духовни свијет у философијској схеми, да се замијене знања,

заснована на искуству, апстракцијом, живот духа - интелектуализмом. Они не говоре

даље на основу прочитаних књига о мистичком искуству и религиозним искушењима јер њихов словесни "интелектуализам" представља тај исти рационализам.

Ужас демонопоштовања у окултизму, који су искусили, чини у почетку њихово

покајање ватреним а исповијест подобом, али ватреност заснована ка страху је кратка,

она личи на бјекство не од ђавола, али још не на бјекство према Богу, већ само преко

"зида" куда ђаво не може прећи. Затим се покајање хлади и у даљем току често сe

огледа само у томе, шта човјек фиксира своја душевна стања и уз то се тајно поноси

дубином своје исповијести. У окултизму ђаво поражава, прије свега, човјечије срце па

окултиста личи на човјека са ампутираним срцем, умјесто кога је стављен некакав

механизам. Од њега се осјећа необјашњива хладноћа, што се може довести у везу са

емоцијама, ипак са ефектним, заснованим на страстима, јер страсти саме по себи нису

духовна одрицања већ остаци душе. Може се рећи да је обраћање окултисте процес

реанимације његовог срца, који се дешава полагано - то је некакво проклетство

окултизма - тражење Бога у реализму, а не у срцу. Онима који су се бавили окултизмом

бива тешко да се моле у храму за вријеме богослужења, посебно у почетку њиховог

обраћања Цркви. Њима се чини да их некаква сила мучи и гони из храма, терет се

наваљује на плећа, почиње вртоглавица, они слабо схватају шта се дешава наоколо и

осјећају да би се убрзо могли онесвијестити. Када се служба завршава, они као да оживљавају.

Једно од најтежих искушења које прати човјека који се бавио окултизмом јесте

претварање молитве у медитацију. Овдје се дијалог душе с Божанством замјењује

монологом, гдје се Божанство само моделира, а субјекат и објекат молитве остаје сам

човјек. Овде се молитва разматра као нека самостална и аутономна сила, усмјерена на

остварење циља. Дјелотворни и извршни фактор који није благодат Божија, као дар

божанске љубави, већ енергија самог човјечјег духа, оваплоћена у ријечима молитва.

Оваква траума тешко се лијечи: у суштини, човјек се у молитви не обраћа живоме

Богу, већ само фиксира своја стања - самога себе. Ако се чак и обраћа с молитвом

Божанству, онда Бог остаје за њега нека космичка или метафизичка енергија, а не

лични - личносни Бог. Таквим људима је Христос обично туђ као Богочовјечанска

личност; они више говоре о Духу Светом, уз то не као о личности, већ опет некако као

о некој (безличној, готово стихијској) сили. Често су усмјерени на софиологију,

парапсихологију, то јест према материјализацији религије. (У принципу, сама кабала,

без обзира на мистички садржај, представља доста рационалан систем који садржи у

себи генеалогију имена). Ови људи стреме ка прављењу система и процвату система,

као да су поставили циљ да земљину куглу стрпају у глобус, како би га затим држали у својим рукама.

По нашем мишљењу једна од најстрашнијих последица окултизма јесте губитак за

дуже вријеме осјећања живога Христа. Треба рећи да не само људи који се баве

практичном магијом, што се само интересују за окултизам и индо-кинеску мистику при

обраћању Цркви подвргавају посебним искушењима, понекад чудним и неочекиваним,

као да их демон кажњава, као господар своје одбјегле робове. Ова искушења могу

носити, дјелимично, и чисто физички карактер који споља личи на болести; тако

понекад такви људи осјећају некакву несхватљиву слабост тијела, сличну

невјероватном душевном умору, када човјеку умире, стање које граничи са безумљем,

као да је нека вањска сила провалила у њихову душу и њоме господари. Тако, понекад

физички бол, као да нечији оштри нокти кидају их изнутра или добијају ударце од

некаквих невидљивих људи. Повремено се они нађу у неразумљивим чудним

ситуацијама које угрожавају њихов живот; осјећају напор страсти демонске

интензивности; често их прате богохулне мисли као да им сам ђаво шапуће на ухо

сваке глупости; често осјећају некакву патолошку тежњу према физичкој и духовној

прљавштини. Све то треба исповиједити. Једино средство је смиривање свог духа,

крити се под мантију свог духовног оца, уопштено говорећи, као што се слабашни кенгурић хвата за длаку своје мајке и виси на њој.

Овде је апсолутно потребно чинити све супротно ономе чему су училе окултне

књиге: не ослањати се на свој разум и књишка знања, која нијесу поткријепљена

личним опитом (подвигом), већ се налазе у послушању код духовног оца. Треба

памтити да је стварна мудрост заснована на искуству, искуство - на самоодрицању, а

самоодрицање - на послушању. Са сатаном се не треба борити оним оружјем које он

има, већ оним које је изгубио; а он је изгубио смирење, покајање и послушање.

Подвижништво, а тиме више интелектуализам без смирења као основе јесте предлог

сатани да се са њим туче оружјем којим он влада до савршенства, а губитак је у таквој ситуацији неизбјежан.

Опет се враћамо на питање заједничке молитве у храму. Човјек, који је дошао из

окултизма, често оправдава своју хладноћу према богослужењу тиме, као да се мирније

и усредсређеније моли код куће. Али то је самообмана. Уствари, он даје превисоку

оцјену својој индивидуалној полумолитви - полумедитацији; међутим, посјета црквеним

службама, то је појава духовног јединства са другим члановима Цркве, у љубави и

смирењу. Када се човјек нада у молитве своје браће по духу више него на своје, тада

се молитва Цркве, земаљске и небеске, претвара у молитву за њега. Баш то демон неће и тога се боји.

У почетку демон мучи онога који се обратио Цркви из окултизма некаквим

дивљим страстима, у којима се овај стиди да се исповиједи своме духовном оцу и тражи

друге, непознате свештенике. Затим хушка против њега људе. И увијек држи на готовс,

као војсковођа у засједи ратнике, следеће искушење: улаже у човјечији ум блиставе,

оштроумне мисли о религији или о философији. И овај, будући усхићен се овим

"ватрометом", почиње себе сматрати проповједником и апологетом хришћанства. То се

дешава првенствено када се човјек почне бавити унутарњом молитвом као искушење

да поново пређе на већ навикнути интелектуализам само са новим садржајем. Због тог

тобожњег "учитељства" он се одвраћа од молитве, губи осјећај своје доследности, то

јесте покајања. Код њега се почиње појављивати љубав према вјерским споровима.

Овдје као одличне особине патологије служе причљивост и бесконачно понављање

једног те истог, као да се човјек боји да се његове "блиставе" мисли неће урезати у

сјећање слушалаца. Ако се са њим не слажу или његовим ријечима не поклањају

пажњу онда он долази у стање раздражености и гњева, које понекад крије у себи, но

ипак на оне који му противрече гледа као себи нанијете увреде.

Понекад људи, који долазе из окултизма, говоре са гледишта вањског

Православља као убијеђени ортодоксни, но у њиховом говору нема унутарњег

православља - љубави; чини се да за њих не постоји жива душа, већ само правила и

закони. Зато из њихових ријечи провијава некаква хладноћа и чак окрутност. То није

чврстоћа челика, већ несавитљивост жељеза. Ако се човјек предаје таквом искушењу,

он почиње да се осјећа припадником непостојеће "елите" хришћанства, код њега се

поново појављује све оно што је засновано на гордости и за окултизам

карактеристично - осјећање своје привилегованости.

Међу искушењима која срећу такве људе на њиховом духовном путу треба

примијетити и следеће: ђаво их убјеђује да је у борби са њима претрпио пораз и сада

већ не смије да им се приближи као демон светом Кипријану. Он одступа од њих на

вријеме и обмањује их лажним бестрашћем. Понекад они, будући увјерени у своју моћ,

почињу корити неморалне, а ђаво се прави да га таква молитва пече као ватра, као

молитва светих, и тихо се смијући говори кроз уста неморалног да напушта своју

жртву. Повјеровавши демону човјек, долази у стање духовног осљепљења и затим

неочекивано пада у прљаву јаму коју му је ископао непријатељ, или сам постаје

душевни болесник.

Постоји такође искушење, коме се првенствено подвргавају умјетничке природе -

лажна мистика. Човјек не жели да иде путем на који му указује Црква, путем који му се

чини дуг и досадан; он хоће брзо као на крилима да достигне духовне висине. Овдје је

пак онај стари квасац окултизма: "Ја нијесам као људи који ме окружују. Што је

недоступно другима, могуће је за мене". Овдје се демон претвара у анђела свјетлости и

даје му необична душевна осјећања: бљесак инстиктивне радости, лажна мистична

преживљавања, за која се човјек веже као за наркотике и не може да живи без њих.

Ова стања му се чине као дејства благодати; и ако га чудо Божије и молитва Цркве не спасу, он ће се наћи у духовној саблазни, коју духовни оци називају прелест.

Зато ми ватрено савјетујемо нашој браћи која долазе у Цркву из кругова

окултизма, да прије свега, нађу духовног наставника и открију пред њим своју душу.

То је први акт смирења, за које ће лично Господ Сам дати наставнику ријеч потребну

човјеку.

Враћајући се већ реченом, благодат заиста може последњег очајног грешника,

ако се искрено покаје, дићи, измијенити, опростити му грехове. Али последице

окултизма, тога демонског гријеха, ипак остају као предиспозиција, као наклоност

према рецидивима. Зато је таквим људима неочекивања стална будност. И прије свега

они се морају растати од свих мисли о "интелектуалном елитизму". Платон је био

највећи философ, апостол Јован Богослов - обичан рибар, али Дијалози Платонови чине се као шака пепела пред светлошћу и пламеном Јеванђеље по Јовану.

Сјетите се да ђавола не може побиједити разум и моћ човјека, већ само благодат Божија.

"Није добро узимати хљеб од дјеце..."

Господ је рекао ријечи које нам се чине као сурово искушење вјере: није добро узети од дјеце хљеб и бацати псима (Мт 15, 26).

Хананејка је издржала ово искушење и њена молба је била испуњена. А зар ми не

можемо наћи у овим ријечима још и други смисао који треба да схвати и прими наша душа покорношћу Хананејке?

Хљеб намијењен дјеци је вријеме земаљског живота. Богорођено дијете је

човјеков дух, а пси - наша вањска дјела или уопште душевни живот, оно што припада

земљи и оно што се односи на њу. И ми стално откидамо хљеб од нашег дјетета, од

духа, остављајући га да скоро умре од глади, и бацамо ову храну гладним псима -

оземљеним осјећањима и страстима. Бриге и немири, као пси, нас окружују, час нам се

умиљавају, час нам забадају своје очњаке - кљове; ми смо увијек у патњи овог

незаситог јата и увијек - па губитку, у стању некаквог духовног банкрота. Ми смо

стално у недостатку времена, а покушавамо успоставити своју душу ријечима: "Ево,

само да доведем у ред своје послове, па ћу почети свој духовни живот". Али ови

послови се никад не завршавају, већ само нарастају. Један подвижник је имао виђење:

човјек није могао подићи на рамена нарамак дрва, на је он додавао још дрва и поново

покушавао подићи. Кажу да онај заувјек, који сједи на магарцу, држи пред његовом

њушком свежањ траве, па магарац да би дохватио траву, трчи напријед не схватајући

зашто се трава истом брзином удаљава од њега. Најчешће трка у круг траје читав

живот и човјек тек пред смрт схвата да га је свијет обмануо, тачније, да је он сам

помогао обманути и опљачкати себе. . .

Из Спаситељевих ријечи можемо извући поуку од огромне важности. Није добро

трошити моћ и вријеме у цјелости само на вањске ствари, заборављајући на главно, на

то да је основа саме човјекове личности - његов бесмртни дух. Треба се чешће сјећати ових ријечи: није добро узимати хљеб од дјеце и бацати га псима.

Шта да радимо како би се ишчупали из ове љепљиве свјетске паучине, у којој се

човјек беспомоћно бори?

Обично нас уче, правећи план дана, да одредимо шта треба урадити. Али ми се

морамо научити задавати друго питање: а шта не треба урадити? Јер већи дио нашег

времена и снаге гутају споредне ствари, без којих бисмо могли проћи, уз то један

неважан посао вуче за собом два друга, и бриге се увећавају као снијежна лавина која

се обрушава падином. Зато онај ко хоће да започне духовни живот мора чврсто и

беспоштедно одредити без чега може проћи, шта му је потребно и колико времена може посветити томе неопходном.

Хананејка је одговорила Господу да и пси једу мрве које падају са стола

господара (Мт 15, 27). Живећи на земљи, ми не можемо занемаривати реалност

Земаљског живота; то би била некаква горда спиритуалистичка илузија. Али нека се

пси - земаљске бриге - хране мрвицама које падају са трпезе духа, а не дух да подбира

отпатке хране од паса - оне минуте које човјек оставља слободне од послова за

молитву и, уз ове, то по некој инерцији на молитви продужава да мисле о земаљском.

Треба освојити вријеме од својих страсти и свијета, као што се ослобађа од непријатеља запосједнута територија.

Господ је рекао: "Блажени сиромашни духом" (Мт 5, 3). То сиромаштво је од тога

што свијет сматра богатством, сиромаштво које даје човјеку могућност да дође до

вјечног богатства. Постоји пословица: "Ко даје на вријеме, тај даје двоструко". Такво

вријеме када можемо дати, то јест обратити срце Богу, - то је вријеме када нас Господ

призива преко благодати. Духовни живот треба почети одмах, у противном, када

одлети благодат - тај призив Бога, то ново стање срца, - онда душа поново отврдне, и

њој ће бити тешко, као и отврдлом воску, дати други облик. Зато је апостол Павле писао: "Духа не гасите" (1. Сол 5, 19).

Постоји прича о томе како је један младић хтио да пође у шуму да живи са

пустињацима. Он је имао виђење: Видио је златно лишће на дрвећу, а над шумом

облак свјетлости. Али он одлучи да се најприје врати у свијет да се опрости са својим

родитељима и поново дође. И када се поново приближавао шуми гдје су живјели

пустињаци, он видје на гранама већ сребрно лишће и прилично ријетко. И поново га

поче мучити помисао: Вратићу се, завршићу све свјетовне послове, раздијелићу све

своје имање, а онда ћу почети са подвижничким животом. Поново се упути у свјетовни

живот, а затим, враћајући се, видје шуму тамну и суморну и лишће на дрвећу - као да

је од жељеза и олова. И заустави се у недоумици и упита самог себе: "Куда идем и

зашто, шта ћу радити у овом мрачном мјесту? Боље да се брже вратим у свијет, у круг

мојих пријатеља. " Ако не послушамо глас благодати одмах, оставивши све вањске

бриге и унутарње помисли, не почињимо молитву док гори наше срце - онда, када

благодат оде, ми губимо саму радост духовног живота и учиниће нам се као тешки терет и окрутни јарам.

Наше духовно стање може се изразити ријечима светога првомученика и

архиђакона Стефана: "Ви се увијек противите Духу Светоме" (Дап 7, 51). И ми се

противимо Богу, кријући се од њега, као Адам у жбуњу, у земаљским пословима и бригама одговарајући на његове призив са: "Касније, касније..."

О снази ћутања

Монах који се удаљио у пустињу из земаљског свијета - из овог пакленог котла,

осјећа се као робијаш коме су отворили жељезна врата подземља и даровали слободу.

Пустиња није само мјесто, пустиња је тишина и ћутање. Пустиња може бити келија

монаха, пустиња треба да постане његово срце, пустиња у којој нема мјеста

привезаности ни за што свјетско. Ћутање - то је пребивање душе с Богом. Душа се

враћа из спољног и туђега свијета самој себи. Човјек осјећа као да види своју душу - то је први дар ћутања.

Друго кретање душе је од себе према Богу. Без првог једва да је могуће друго.

Бог се не може наћи ни у безданима земље ни у космичком пространству, Он се јавља и

открива Себе човјеку само у дубинама његова срца. Зато се религија као тајна може постићи само у тиховању.

Свети Оци су говорили да човјечији ум личи на жрвањ који се стално врти, оно

што падне под жрвње, они мељу, ако су у питању зрна пшенице -. претварају их у

брашно, ако је коров - у отровно смеће.

Путем пет органа наших осјећања долазе у ум утисци - слике, као копије свијета.

Преко њих, посебно преко вида и слуха, свијет раздрт мржњом и непријатељством,

опијен својим страстима, оскрнављен прљавштином гријеха, убацује се у човјечју

душу, трује је својим отровом, помрачује ум помислима, сновима и маштама. Дан и ноћ

жрвњи нашег ума мељу и мијешају ову прљавштину.

Наравно, свијет још није пакао. У њему постоји и добро и зло, свјетлост и тама

као остаcи љепоте и благородства помијешани са моралним падом и подлошћу. Али

ствар је у томе што смо ми сами грешни и дубоко болесни. Гријех живи у нама,

манифестује се већ са првим знацима живота. У нама се укорјенила тајна љубав према

гријеху и зато су утисци свијета - отрови који се лију на отворене ране. Страсне слике

се утискују у , наше сјећање, као слова по меком воску, а добро душа . тешко усваја, као да о њему хоће да пише по тврдом камену, на коме не остаје трага.

Првородни гријех је дубоко извитоперио природу наше душе, и она, као сунђер,

упија гријех и прљавштину свијета. Онај који живи у свијету може стајати насупрот

гријеху на нивоу радњи - конкретних дјела и поступака, али побјеђивати гријех свога

срца, очистити од њега свој ум, видјети талог страсти које се рађају у срцу - за њега је готово немогуће.

У тиховању пак и удаљавању од свијета пресушује бујица вањских утисака. Овдје

код човјека остаје борба са својим осјећањем и са демонима, он постепено улази у

своје срце са Исусовом молитвом и исисава из њега прљаве воде. Када се страсти

смирују, као дивље звијери, и расијавају се зунзајући ројеви помисли, онда ум добија

могућност да уђе у ријеч молитве. Апостол Петар упоређује име Божје са јутарњом

звијездом која се рађа у души човјека (2. Пет 1, 19). У свијету свјетлост ове зијезде

једва се назире кроз густу маглу. У ћутању она свјетлуца као драгуљ у дубинама срца.

Човјечји говор захтијева огромну психичку енергију. Врши се обрада огромне количине

информација, које се налазе у сјећању, затим се он облачи у облик мисли и емитује

преко ријечи као систем симбола и код човјечје душе. Овде се укључују емоције и

фантазије.

А ако човјек злоупотребљава ријеч, на примјер, лаже са одређеним циљем, онда

он гради свој сопствени илузорни свијет, који мора држати у сјећању и издавати га за

реалност. Свако може да прати на самом себи како човјека исцрпљује

многоговорљивост: он се осјећа празан и уморан. Послије "пира" празних ријечи он се

буди као пијаница послије пијанке, са одвратношћу самом себи. Мишљење код човјека, који говори много, постаје-површно и ако допустимо ову ријеч, вулгарно.

Ћутање чува огромну духовну снагу, у ову енергију коју смо растраћили бадава,

улива се ријеч молитве, она се одомаћује у човјечјој души као луталица који се вратио

из далека под кров очеве куће.

У ћутњи страсти мање узнемиравају душу, и зато благодат јаче дјелује на срце

човјека и ћутљивац почиње да схвата ријечи Апостола Павла о томе да се Свети Дух

моли у нама безгласним глаголима (Гал 4, 6; Рим 8, 26). Ум ћутљивца предстоји Богу. У

овоме је главни циљ ћутања - стално бити са Божанством, спојити са њим своје срце.

Према мишљењу Исака Сирина, цар распоређује звања и дужности међу својим

велможама, али постоје духовни пријатељи цара, који немају звања, не управљају

градовима, али су увијек са царем, са њим разговарају, и он њима открива своје мисли.

Такви "пријатељи цара" су ћутљивци, који су увијек с њим и зато су ослобођени од

вањских послова, њихову молбу о миру прима цар небески, њихов глас он слуша увијек.

У свијету се могуће спасити. Дјела милосрђа, проповјед вјере, подвизи љубави -

то су дарови који се приносе Богу. Но најдрагоцјеније, што постоји у свијету, је људско

срце и то приноси Богу безмолвник. Приноси као дар не само за себе већ и за овај

грешни свијет. У ћутању човјек схвата да је благ једино Господ, зато све радости

свијета чине му се као мртво слово на папиру, а страсти у којима живи свијет горке као

пелин. Посао монаха је ћутање. И (неговорење) тишина. Монах у свијету - то је

"унијат", који хоће да споји у себи двије вјере и најчешће у његовој души побјеђује

мир. У ћутњи и тишини, у одвојености од вањских информација, души се отварају нови

извори знања. То су урођена знања која су јој била дата од самог почетка као лику и

подобију Божијем и која је она чувала као под хрпом вањских утисака, као у гробу као

у дубинама свога осјећања непознатог за сопствену свијест. Сада се у тишини ова

знања отварају души, као нађено складиште. У тишини се открива духовна интуиција

човјека. Као струна у харфи Еола звуче од повјетараца, тако унутрашњим слухом душа

чује глас невидљивих сила, које јој постају блиске, од њих она добија просвјећење.

Зато учење учи човјека некаквој мудрости. Захваљујући своме духовном искуству он почиње да види душе других људи.

У то исто вријеме душа безмолвника подвргава се демонским искушењима; овдје

је човјеку потребно крајње смирење, према коме се не могу убацивати наговарања

сатане, а ово смирење се постиже само послушањем свога духовног оца. Ако се човјек

бори са страстима и што је најглавније, налази се у послушању, он постепено добија

дар разликовања духа. Ћутање без смирења и послушања претвара се у отров, пошто

почиње да храни човјека. Међутим било је и изузетака као Павле Тивејски, Марија

Египћанка - подвижници који су добили велику мудрост преко непосредног озарења

Духа Светог, не прешавши обични пут смирења страсти и послушања. За нас се њихов

недоступни непоновљиви подвиг замјењује другима: постепеношћу, опрезношћу и сталним обуздавањем своје воље.

Ћутња - то је стална молитва. Свети Оци су рекли: Молитва свему учи, чак самој

молитви. Ћутање - то није само пустиња, усамљеништво од људи и свијета - то је

пребивање са самим собом, тачније духа с Богом. За ћутање и тишину човјек се мора

борити, ископавати га као плијен у боју, из канџи свијета који као чудовиште жели да

прогута без остатка све вријеме човјековог живота и све силе њихове душе. Већина

људи, чак хришћана, не схватају подвиг ћутања. Они говоре да је потребно помагати у

име љубави, док виде само вањске тјелесне и душевне патње. А та несавршена

трагедија свијета - то је отпадање његово од Бога. које дуго траје, његово претварање

у пољу мрачних сила, језиво демонизирање, које се дешава пред нашим очима, царство

пакла на земљи, власт сатане, која крв људи претвара у злато, а саме људе у моралне

трупове, закључане у кавез као похотљиве мајмуне. Трагедија свијета као перспектива

вјечности, вјечности као демонизације ван је Бога - то највеће злато остаје за људе

непримијећено, као да је сакривено у магли. Демонске силе не могу се одагнати самим

тјелесним милосрђем. У борбу са невидљивом силом "стратега зла" - палих духова -

може ступити само невидљива сила молитве, која је способна поново вратити благодат

на земљу. Зато ђаво устаје против подвига ћутања. Он му супротставља бригу о

сиромашним, проповијед вјере, бављење богословским радовима - све што треба само

да би човјек постао неспособан према унутрашњој благодатној молитви чега се стварно

демон плаши.

Молитва за мир - то је најтежи подвиг, Преподобни Арсеније Велики, изабравши

подвиг ћутања и тишине, показао се виши него његов духовни пријатељ преподобни

Мојсеј Мурин, који је бринуо за болеснике, примао скитнице и завршио свој живог

мученички. Господ прима све видове милосрђа. Свети Јован Златоусти рекао је: "Дај

жедноме чашу воде и прими за то царство". Али ћутање и тишина - то је подвиг других

размјера, ми би смо рекли, космичког значења. Пред њим су дјела духовног и тјелесног милосрђа - то је свјетлост свјетионика у поређењу са сијањем звијезде.

Шта је монаштво

У духовном животу има феномен, који је без унутарњег искуства тешко схватити,

а одредити ријечју - готове немогуће. Што је дубља, та појава тиме је више сложена и

њена интерпретација тежа. Такво је монаштво

Монаштво обухвата читав духовни живот човјека, зато га схватити може само онај

који га је преживио и дубоко осјетио, јер немогуће је схватити шта је љубав не

осјетивши је у свом срцу. Зато ћемо указати на нека карактеристична својства и

особине монаштва пошто се око њега формирао читав сплет недоумица, лажи и

различитих спекулација. Свијет или одбацује монаштво, или га види кроз призму

властитих страсти и представа. Свијет хоће да види монаштво као дио самог себе: или

са особинама егзотичног цвјетића, који се може разматрати као нека знаменитост

ботаничког врта, или у својству неког института, који обавља неку одређену заједничку

службу, својеврсне добротворне организације. У најбољем случају у молитвама монаха

свијет види још један гарант своје комфорности. Ако се обратимо етимологији ријечи

"монах" онда се можемо увјерити да у његовој основи не лежи појам "један" или

усамљен, како обично преводе ову ријеч, већ нешто веће од "једино". У овом смислу

може се рећи да се монах осјећа усамљеним у свијету, не у смислу гордог егоцентризма

или пантеистичког солипсизма, већ у смислу слободе од свијета. Он је јединствен као

личност, слободан од свјетских окова, од плена његових појмова и представа. Монах,

осјећајући се усамљен у свијету тражи Једног Бога - као центар свога живота, као

једину љубав свога срца. Жеља да се налази у сталном богоопштењу постаје главни

садржај његова живога, према њему су усмјерене све моћи његове душе и духа,

сливени у једно. Њему, овој жељи, овоме унутрашњем пориву, који је обухватио сав

његов живот, он потчињава све његове жеље и тежње. У мистичком значењу -

јединство - то није обраћеност, није истраживање, чак није контакт. Јединство - то је

живот у другом, али без губитка своје властите личности. То је овладавање омиљеним преко љубави.

Јединство са јединим - то је она пуноћа живота у којој се гаси, мркне и исчезава

вучење ка свему другом, вањском и обраћеност срца нечему другом, осим Једног; све

остало прихвата се као издаја, а привезанот за нешто друго - као блуд. Монах који

живи вањским (свјетским) животом, иако би овај живот према свјетским замислима био

самопрекоран и чак херојски, на духовном плану постаје блудник, који је издао своју

прву љубав. Монаштво је нераздијељена љубав човјечје душе према Божанству, то је

стално тражење Божанске свјетлости коју је псалмопјевац Давид назвао "ликом Бога"

(Пс 26, 8 -9). Свети Оци су у својим творевинама прикривено нам показали да се

Божанска свјетлост открива души као пуноћа живота, мир вјечности и као савршена

мистична љепота, која нема аналога у видљивом свијету. Бог се открива души као нов,

непознат, тајанствен живот и тада душа осјећа да је постојање ван таквог живота -

смрт. Бог је за душу невидљива свјетлост, унутарње озарење; када се душа одвоји од

Бога тада она осјећа, да је ван те свјетлости, да је испуњена непрозирном, тешком тамом, коју она раније није чак ни наслућивала.

Бог се открива души као неки недостижни мир, и тада душа спознаје, да се ван

тога мира она стално налази у мучном немиру, на који као да се навикла. Бог се

открива души као бесконачна радост, слична прозрачним водама дубоког водопада. И у

овој радости свијет се чини за душу окрутан, као ужарени пијесак у пустињи, горак као

жуч. Бог се открива души као неизречена љубав и за овом љубави душа плаче, јер је

жалосна за свијет, који не познаје Бога, али плаче за собом - зато што не може увијек

бити с Богом, већ саблажњена демоном и свијетом као у пијанству заборавља на она

обећања која је добила.

Монаштво је тражење испрекиданог богоопштења. Монашка љубав је

нестрпљива, зато што душа тражи општење с Богом не само у будућем животу, као

награду за испуњене заповијести, већ и овдје на земљи као одазив на своју молбу.

Зато је центар монашког живота молитва. Монах бјежи од свијета као што бјеже из

запаљене зграде. Он види свијет запаљен пламеном. То је црни пламен грехова и

страсти, који ничу кроз ликове свијета и његово срце, пали његов мир димом и чађу

црном. Монах види не само гријех који живи у његовој души већ и сакривени у њој

пакао, зато је монашки живот - борба за буђење духа присутног у души, те је укроћење

душе, не само са њеним ниским страстима, већ и са њеним илузорним богатством, које свијет прима као духовност.

Ако дух не буде пробуђен молитвом и покајањем и уз помоћ благодати не наметне

се пад душом онда се човјек неће ишчупати из круга душевних преживљавања и

представа и емоционално усијање душе биће примљено као духовно стање. Зато

монашком животу морају бити туђи узбуђења и надахнућа која су повезана са сликама,

ликовима и ватрометима мисли, које ничу у души. Срдачна молитва је невидљива и

безлична, духовни свијет не открива се човјеку ни у визуелним сликама ни у бљеску

тананих мисли - све је то спољашње. Он ћутњом познаје себе у тишини душе, која се

чува у молитви. Унутрашња Исусова молитва - то је вртећи огњени мали херувим, који чува врата Едема, човјечјег срца.

Истински живот - то је Божија благодат. Земаљски живот са његовим сталним

током и временошћу - то је чудна синтеза живота и смрти - то је полуживот. У односу

на вјечност то је ембрионално стање душе, то није живот већ битисање или пребивање,

одгађање смрти; зато земаљски живот као самоциљ може бити примљен. као наметнута

обавеза, као процес у који смо укључени као необјашњиви факат. А ако у земаљском

животу, невјечности, човјек буде тражио смисао и вриједност, онда ће се он представити као чудовишна трагикомедија.

Ако би чак живот могао дати човјеку оно, што никад није давао и неће дати -

срећу, ипак трагизам земаљског живота не би ишчезао, већ можда постао и мрачнији:

(зар није ужасно, када човјека за вријеме пира хватају и воде према вјешалима)? Зато

је једна од лекција монашке аскезе - сјећање на смрт. Обични људи се труде да не

мисле о смрти, они одгоне сјећање на њу из своје душе, истискују је из свијести тако,

као да не постоји, виде око себе слике смрти, али изнутра лажу себе да ће их смрт мимоићи, зато је смрт за њих увијек неочекивани гост.

Благодат - то је извор сваког живота и сваког битисања, то је сила освећења и

будућег преображења, то је бесконачни циљ створеног свијета. Одсуство благодати - то

је умирање свијета и апокалиптичке катастрофе постају видљиве особине његове

агоније. Управо се овдје открива други аспект монаштва - као посебног, ни са чим

упоредивог служења свијету. Монах кроз очишћење срца, молитву и аскезу тежи да

достигне Божију свјетлост у својој души, али ова свјетлост је у то исто вријеме особина

космоса, и зато свјетлост коју монах стиче у своме срцу преображава читав свијет. Он

удише у њу живот, може се чак рећи, да ова свјетлост реанимира умируће

човјечанство, она стоји насупрот рушилачке центрипеталне силе гријеха а када би

било молилаца за свијет, кад би било носилаца духовне свијести онда би свијет иживио себе.

Зашто чине чудеса не само молитве светих већ чак и ствари, које им припадају?

Зашто има љековиту моћ вода из извора које су ископали њиховим рукама? Зашто

хришћани теже да посјете она мјеста, гдје су живјели свети мада од њихових келија

није више остало ни трага? Зашто Дух Свети не само освећује душу већ и саму ствар

чини другачијом? Зашто благослови и молитве светих налазе у земљи изворе, пустиње

претварају у цвјетне вртове? Такође насупрот - било који гријех не само да убија

човјечје душе, већ чак и земљу исушује и као да је пали проклетством. Јер страх

њихов бјеше на њ пао (Пс 105, 38) говорио је псалмопјевац Давид о човјечјем

приношењу жртава од стране безбожника. Зашто је борба благодати са гријехом

покретачка сила бића човјечијег и со земљи? Зато је монах које тежи да стегне

Божанску свјетлост у својој души највећи доброчинитељ за тај исти свијет који је

одбацио и напустио. Древни оци су називали монаштво анђеоским ликом (анђеоски

збор, хор) зато што је монаштво првенствено носилац на земљи невидљиве божанске

свјетлости. Прва свјетлост - то је Света Тројица, друга - то су Анђели, трећа - то су

монаси, молитвеници за мир. Мистичко учење о Божанској свјетлости које чини срж

православља, туђе је (нехришћанском) свијету. Свијет познаје само вањска

доброчинства и вањски подвиг.

Монашки живот - то је тражење Таворске свјетлости. Свијет не може смјестити у

себе ову свјелост. Религиозни рационализам тежи ка стицању добрих дјела а не

благодати и самим тим одвраћа хришћанство из религије срца у научени систем са

аритистичком таблицом заслуга и узајамног узвраћања грехова и казни, то јест у

морализацију. Карактеристично је да учење о Таворској свјетлости, рационалистички

запад назива јересју паламизма, и сујеверјем исихаста. Линија подјеле између источног

и западног хришћанства прошла је не само кроз лик догмата и црквену структуру, већ

кроз област мистике. Негирајући Таворску свјетлост као предвјечну енергију Божанства

римокатолички богослови разматрају га као временски самотворени лик као

манифестацију Божанске силе. Римокатолици и рационалисти у Православљу изгубили

су виђење разлика међу особинама духа и душе, замијенили једно дугим, завезали их у

Гордијев чвор и самим тим озаконили власт нижег над вишим. Зато за развој духовних

моћи и способности није потребно ни безмолвије, ни пост, ни унутрашња молитва, ни

борба са помислима, ни искорјењивање страсти. Тако се предлаже друго - обогаћење

ума вањским знањима преко науке и философије итд, прецјењивање сублимација

емоција кроз умјетност. Тако је потребна префињеност, бљесак и надахнуће, зато

духовном развитку не одговара пустиња, већ позориште, не унутарња молитва и безмолвије духа, већ јарки ликови и евристичке мисли.

Душевни узлети изазивају аплаузе свијета, према истинској духовности он остаје

глух и слијеп као укључивању у вјечност. Ово се односи не само на оне који живе на

нивоу ниских инстиката, већ такође на велике естете. Као примјер може послужити

Бајрон који се оглашавао према монаштву сасвим скептично, али у исто вријеме

подржавао монахе ихитаристе за њихову широку издавачку дјелатност, и волио да се

одмара у њиховом венецијанском манастиру. Бајрон, који је умио оваплотити у својим

дјелима најтамније нијансе човјечијих осјећања и преживљавања, испао је неспособан

да види другу страну - надземаљску, духовну љепоту, као што очи и уши не могу

ухватити вибрацију таласа ван граница дијапазона њиховог опажаја. Са постепеним

падом духовности рационализам, у виду схоластике и затим религиозног

материјализма, постепено истискује мистику, он тежи да претвори саму религију у

утилитарни систем друштвених односа да је претвори у свјетски институт девизом: "Све

за срећу човјека". Разумије се, замијенивши вјечно привременим, небеско земаљским,

религиозни рационалисти стријеме да асимилирају монаштво са свијетом, укључивши га у свој глобални хуманистички програм.

Некад су монаси били тајноводитељи мирјана. Монаштво је било слично Марији

која је у духовном ћутању сједјела код Исусових ногу, пажљиво га слушајући и

слажући у срцу његове ријечи. Свијет хоће да претвори Марију у другу Марту која се

брине и сређује многе ствари, можда и потребне али и непотребне; Марта служи Исусу и њено служење је такође благословено док она не прекорава сестру.

Одговор Господа Марти свијет није чуо до дана данашњег. Апостол Павле

упоређује Цркву са тијелом, састављеним од много чланова, гдје око не може бити

рука, а рука срце (1. Кор 12, 12 - 27). Свети Василије. Велики каже: "Служење Цркви

је различито". Свако треба да ради оно за шта је позван. У овом мистичком тијелу

Христа монах мора носити служење, својствено њему, -бити срце овог тијела. Иако

Господ, откривајући слику будућег страшног суда говори о тјелесној милости, али то је

због тога, што он узима општа доброчинства, доступна за све, а монаштво даје свијету

оно, што не може дати никакав свјетски подвиг. Без обзира на све невоље и лишавања,

која осјећа човјечанство, најстрашнија је глад - духовна, и зато је највиша милост не

тјелесна и не душевна, већ такође духовна. Према тјелесној милости способни су не

само хришћани већ и иновјерци, и атеисти: овдје је саосјећање према човјеку као

према живом бићу. Према душевној милости хришћани који живе у свијету, а према

духовној првенствено аскете.

Монаштво чува учење о унутрашњој молитви, од очишћења срца од страсти у

борбе са демонима, о томе како се достиже Боговиђење. Оно учи како се стиче

Таворска свјетлост. Молитва и борба са страстима је потребна и мирјанима. Али само

аскете, које су са светилником - Исусовом молитвом - ушли у своје срце, могли су

увидјети његове сакривене дубине, тамне лавиринте човјечије душе, и преко свога

мистичког опита примити, осјетити стање душе другог човјека и постати путовође за

друге на њиховом духовном путу. Зато су за духовне очеве бирали првенствено из реда

монаха. Манастир је кула стражара Цркве. Постојао је и постоји подвиг старчества

(стараштва), када монах, послије многогодишњег рада достиже стање, блиско

бестрашћу, отвара врата своје келије за оне којима су потребни духовни савјети и

утјехе. Уз то он не може остављати унутрашњу молитву и међу људима се осјећати као

у пустињи. Због тога је старчество подвиг који захтијева посебну благодат Божију.

Обично се дешава другачије: када монах напусти келију растаје се са ћутањем и

иде у евијет, онда се свјетлост молитве која га окружује - помрачује и гаси. Тада

обичан свијет у таквом монаху не види свјетлост, већ са његове човјечје слабости и не

спасава се кроз њега, већ га он саблажњава. Из историје знамо свете, који су

разваљивали браве због љубави према људима, али то није био почетак већ вијенац

њихових подвига и то су радили према посебном Божијем откровењу. Апостол Петар

говори Христу: Ево, ми смо оставили све и кренули само за Тобом (Мт. 19, 27). Егзегете

виде у овим ријечима највиши степен одрицања од свијета, већи, него спремност да се

лично жртвује. Оставити све значи оставити своје помисли, одбацити своја

расуђивања, одрећи се својих сјећања и жеља, очистити свој ум не само од греховног

већ и од свега пролазног. Одбацити све - то је више него живјети и трудити се Христа

ради. То је живјети самим Христом.

Већ смо говорили, да је монаштво непрекидно повезано са учењем о Таворској

свјетлости као вјечној Божанској сили која животвори и освјећује свијет. Господ је

благодат назвао живом водом и рекао да они који су је испили сами постају извори за

свијет који је жедан (Јн 4, 10, 14; 7, 37 - 39). Зато се срца оних који се искрено моле

претварају у она уста којима земља пије небеску благодат.

У 14. вијеку богослови, - рационалисти, који су се приклањали заласку Византије,

чије је језгро била прокатоличка група Григорија Алкиндина, покушали су да представе

учење о Таворској свјетлости као јерес, а атонске исихисте као незналице фанатике.

Као главни заштитник светоотачких традиција наступао је атонски монах Григорије

Палама, касније архиепископ Солунски, прослављени светитељ. Овај спор је добио

тако широк одјек да су за његово разрешење цар и патријарх били принуђени сазвати неколико сабора.

Рационалисти, одбацујући учење о предвјечној Божанској свјетлости, одбацили су

и значај православног аскетизма за свијет и цркву и разматрали унутарњу Исусову

молитву као субјективан психолошки феномен (карактеристично је да су неки од

противника светитеља Григорија побјегли касније у Италију и примили римокатолицизам).

Рационалисти су апеловали на философију, то јесте, на непросвећени благодаћу

човјечији разум, који је навикао да се врти у круг привременог и коначног. Они су

жељели да одреде јављање надлогичког духовног свијета кроз Аристотеловске

силогизме, да коментаришу Јеванђеље дијалозима Платона. Друга, православна страна

је носилац партистичне традиције и монашког предања. Иако је међу атонским

монасима било много људи који су имали блиставо философско образовање и који су

овладали свим поступцима дијалектике, али они су као главни критеријум истине

примали опите светих отаца, источних мистика и аскета. Јер, Таворској свјетлости може знати само онај који је стицао сам.

Представници атонских манастира писали су у своме Томосу - да постоје три

облика свјетлости. Прва -физичка, материјална, освјетљива свјетлост у којој човјек

види предмете свијета. Та свјетлост је доступна не само човјеку већ и осталим живим

бићима. Овде човјек није у предности над звијерима или мравом, то је тјелесна свјетлост.

Други облик свјетлости припада само човјеку. То је интелектуална свјетлост

свјетлост ума. У овој свјетлости човјек може да замишља удаљено, да се сјећа

прошлости, да предвиђа будућност: то је свјетлост науке, философије и умјетности.

Она моче бити јасна и интензивна, али она такође припада овоме земаљскоме

привременом животу. Она представља природну психичку способност човјека. Ова

Свјетлост не може озаривати метафизичке дубине бића. То је душевна свјетлост. Али

постоји трећи облик свјетлости - свјетлост духовна, предвјечна и нестворена која се

открива подвижницима преко очишћене молитве срца и созерцањем. То је сјетлост

вјере, свјетлост духовне провидности и интуиције, свјетлост Таворског преображења;

то је нестварна свјетлост, али она може видљиво сијати у светима преображавајући

њихове душе и тијела и чинећи их сличним Христу. Монаштво - то је тражење таворске

свјетлости и созерцање мистичне љепоте Божанства. Зато је монаштво унутрашњи.

скривени живот који не види свијет. Западна црква је одбацила учење о три облика

свјетлости, одбацила суштину самог монаштва, оставивши само његову форму.

Рационалисти хоће да претворе монаштво из тајне љубави човјечије душе према Богу у

видљиво служење човјечанству; хоће да преведу Пјесму над пјесмама на језик прозе.

Западна црква је подијелила монаштво на специјалности са одређеним задатим

програмима. Монашки завјети разматрају се као цјелисходни и удобни облици за

вршење добрих дјела, сваки монашки ред (то јесте грана дјелатности) има свој

заједнички правилник да се правилници ови стално коригују и мијењају, у складу са промјенљивим захтјевима савремености.

Треба истаћи, уосталом, да код римокатолика постоје манастири са врло строгим

правилима, који забрањују да се све до смрти излази из манастирске ограде. Ово

говори о томе да је монаштво као потреба човјечјег духа у својој дубини

неискоријењива. Ипак такви манастири нијесу карактеристични за западни свијет, они

чине изузетке. У исто вријеме, такви редови, као језуити и Доминиканци, испољили су

много примјера самопожртвованог служења својој идеји све до мучеништва; али су

показали још више примјера грешака и саблазни као необичних хибридних симбиоза,

који се криве и ломе у својој противуречности. Монаштво - то је унутрашње и вањско

удаљавање од свијета. У овом смислу монах личи на цвијет из стаклене баште. Када се

хладноћа пробија кроз пукотине стакленика цвијет угине, а на његовом мјесту израста

трава способна за живот. Несклади између монашког завјета и сталног боравка у

свијету изазива дубоко унутрашње незадовољство. Ово незадовољство може бити

савладано снагом воље, прогнато унутар, али не и искоријењено. Оно се може повремено манифестовати у бурним страсним ексилозијама или у гордом самоувјерењу.

Ми смо говорили о рационализму као о карактеристичној појави у западном

монаштву, ипак теорија добрих дјела може подарити душевни мир мистике где се

рационализам истискује култом емоција. То је мистика јаког изражавања пјесничких

надахнућа, естетских стања, човјек постаје гурман својих сопствених преживљавања,

ова чулна мистика може достићи таква напрегнућа да се код њеног дјелатника

појављују ране на рукама и ногама од визуелног замишљања Исуса распетог на Крсту,

и од гордог изједначавања себе са Њим. Не заборавимо да и православна мистика

говори о сличности Христу, али кроз унутрашњи подвиг очишћења, кроз стицање Духа

Светог. У римокатоличкој мистици стреми се да се посредством вањских подржавања и

изразитих сликовних медитација достигне јединство са Богом. Православни аскета

никад не упоређује себе са Христом, насупрот, што је он ближе Богу, тиме му више

отвара благодатна дубина његова срца. Он види себе као губаваца - у крастама и

гнојницама гријеха. Што је виша његова духовност, тиме он јасније види како се у

мрачним дубинама његове душе гнијезде сви човјечији пороци, као змије, које су се

скупиле у својој рупи. Он у самом себи види пад читавог човјечанства. Православни

монах не упоређује себе са Христом, већ више са демоном и не нада се само у своја добра дјела, већ у јединство љубав и милосрђа Божијег са сопственим дјелима

Благодат скрива од православног подвижника мјеру његова савршенства; јер,

гдје постоји гордо самољубље, тамо нема благодати. Узбуђено емоционално стање или

исушује покајање, или га чини споредним и театралним, примјер - секта

самобичевалаца, који су се скупили у групе, ходали по градовима и селима и на

трговима бичевали се до крви и громко извикивали своје гријехе. Један од истакнутих

представника римокатоличког аскетизма Фрањо Асишки рекао је: "Ја сам акробата

Божији. " Језуити су организовали представе, свечане шетње са упаљеним бакљама,

сличне маскембалима и на главним степеништима пред црквеним вратима организовали

позоришне представе са црквеним темама.

Православним монасима било је страно слично приказивање, њихов подвиг се

обављао кријући од свијета, они нису привлачили народ вјештачким методама. Сама

благодат Божија привлачила је њима човјечија срца. Зато су људи и ишли у пустињу на

сусрет са подвижником, данима су стајали код манастирских капија, да би га само

видјели и добили од њега благослов. Они су интуитивно тежили да уђу у то поље

невидљивог духовног свијета, у коме се налази подвижник, који је стекао благодат и

унутрашњу молитву. У овој свјетлости, као у зрацима Божанске љубави, гријала су се и

топила њихова срца, са душе је спадала мрачна, окрутна крљушт гријеха. Они су се

додиривали са другим животом, осјећали су дах вјечности.

Такав сусрет са аскетом и општење са њим остајали су као највећи догађај у

животу човјека, догађај, који се не заборавља никада. Овај свијет је више, него све

књиге, откривао човјеку смисао његова живота, патње и борбе. Сусрет са светињом -

то је додиривање тајне будућег вијека. Свети оци су говорили: "Истинско добро може

творити само благодат. " Може се додати : Највише добро - то је благодат. У општењу

са светим, људи су добивали неисказану силу, изнутра се преображавали. Ако се каже

уопштено, онда се свјетлост, која сија у срцима светих, одражавала у душама људи,

као што се одражава сунчева свјетлост у огледалима која су окренута према њему.

Живот посвећен ћутању и молитви тежи је од подвига милосрђа. Творити молитву

у дубини срца значи улазити у борбу са силама пакла које теже да угасе ватру молитве

да разбацају и расију ријечи, као пијесак. У патерницима се говори о много случајева

када је демон наговарао монахе да напусте усамљеност, да би чинили добра дјела на

земљи. Према ономе за каквом се силом демон супротстављао молитви може се судити

колико је мрзи. Чини се да се читав пакао обрушава на молитву, као талас ријеке на

препреку која јој стоји на путу. Понекад ова духовна борба бива толико мучна и

захтијева њихов напор снаге, да је човјек спреман чинити све умјесто да почне најтежи

посао. Зато су Свети Оци и говорили:"Дај крв и прими дух". Монашки живот - то је пењање степеницама заливеним властитом крвљу - то не види и не схвата свијет.

Свети Оци су указали на три сталне дјелатности монаха. Прва је - трезвеност,

очишћење ума од помисли, жеља и страсти, од свега вањског, прљавога и прелазног.

Пет осјећања се називају тајнама душе. За монаха оне морају бити затворене. Ум мора

да врши контролу над бујицама информација, које непрекидно добија човјек из

директних утисака, књига, бесједа и томе слично. Трезвеност - то је пост душе. Обиље

душе, као и обиље хране чине душу лијеном, слабом. Трезвеност је ријеч супротна

пијанству. Привезаност за земаљско доводи ум у стање пијанства. Пијанство се често

завршава блудом, а за монаха је пристрасност за било шта земаљско већ издаја Бога и душевни блуд. иако би се ово земаљско чинило чисто и лијепо.

Друга дјелатност - то је бдење. Оно је тијесно повезано са трезвеношћу. Ако је

трезвеност стање ума, онда је бдење вољни напор, то је пажња према свом срцу -

извору наших мисли и осјећања. Не само грешне, већ и непознате помисли ум увиђа кроз бдење и одгони их молитвом.

Трећа дјелатност монаха - то је стална срдачна молитва. Преко ријечи молитве

дух се обраћа Богу. Молитва је најбитнија у монашком животу. Зато је њу свети Јован

Златоуст назвао царицом свих добродјетељи (врлина). Православно учење о Таворској

свјетлости открива тајну молитве као највишег служења свијету. Молитва се

супротставља огромној сили зла и гијеха, које је накупило човјечанство. Неокајани

гријеси као невидљиви облаци висе над људима, и доћи ће вријеме када ће се појавити

као олуја и бура - у апокалиптичким катастрофама, пред људима ће се исказати

слабашни горди и преступнички дио човјечанства. Али силама зла противурече силе

добра, царству таме - царство свјетлости и зато молитва једног подвижника може

спасити хиљаде и хиљаде живота, апостол Павле у Посланици Солуњанима говори о

задржавајућој сили (2. Сол. 2, 7). Неће се решавати судбина историје у правним

градовима, чији облакодери свијетле пламеновима, већ у монашким келијама. Док још

има носилаца Таворске свјетлости на земљи ће постојати свијет. Господ је обећао да ће

поштедјети Содом ради десет праведника; али када се угасе последњи зраци ове свјетлости свијет ће сам себи потписати смртну пресуду.

Зашто монаштво назадује? У чему је узрок назадовања савременог

монаштва?

Још до недавно манастире су рушили, монахе прогонили и убијали. Сада се

манастири отварају, али је монаштво почело личити на болесника, који умире у некој пећини.

Раније су били монаси - добри или лоши; али -монаси. Сада пак - много се

појавило појединаца, који ни сами добро не схватају, шта они траже у монаштву, шта

хоће. Какав хаос царује у њиховим срцима и главама под свиленим ресама и блиставим

клупчетима? Свети Григорије Богослов изразио је саму суштину монаштва у ријечима:

"Нека од мене узму сав свијет и оставе ми само једно - Христа". Ово духовно

ништавило, које има само једно - љубав према Христу, постало је за савремено

монаштво неразумљиво. Оно се боји свеспаљујуће љубави и не жели да остави свијет,

и свијет наставља да живи у дубини његове душе год изговором служења људима,

проповиједи хришћанства, помоћи невољницима и болесницима, изградње нових

манастира и зграда, то јест монаси као да се сабраше да изађу из сујете безбројних

дјела у простор срдачне ћутње, гдје дух човјечји осјећа дисање вјечности и присуство

Божије. Ми овдје не говоримо о спознању лицемјерима који служе својим страстима.

Није ријеч о њима, већ о много важнијем. Зашто катастрофално пада монашки дух?

Зашто су се калуђери почели разликовати од обичних људи само нежењењем,

молитвеним правилом, а такође и другачијом одјећом? Ми сусрећемо монахе -

градитеље, проповједнике, богослове, љекаре, васпитаче итд. Баш зато што ова

занимања испуњавају духовну празнину, која се формулисала у срцу савршеног

монаштва. Кажу да су сада друга времена, али свијет ни раније није схватао монаштво,

и чак, оно што тражимо - схватање и признање свијета, оно се одвајало од њега не

толико манастирским зидом и пијеском пустиње колико оним главним усавршавањем

свога духа, и самоодрицањем. "Ја сам се разапео свијету и свијет се разапео мени"

(Гал. 6, 14), - рекао је о своме самоодрицању апостол Павле. Монаштво - то је подвиг

сталног обраћања ума и срца према Богу и очишћења душе од свјетских ликова и

помисли, у којима се сакривају страсти. Монах је онај чије срце живи и дише именом

Исуса Христа, а његово срце је ослобођено од сјенки и зрака свјетских.

Један од древних хришћанских писаца, можда не потпуно тачно, али сликовито је

рекао: "Када дух одвраћа око ума од Бога, онда душа постаје груба и хладна". И када

се монах обраћа земаљском и када његово срце пуни се земаљским добрима, он постаје мртав за Бога и незгодан за људе, свјетлост његовог духа се гаси.

Монаштво - то је умјетност сталне Исусове молитве, коју су свети оци називали

умјетност над умјетностима, и наука над наукама. Само ова унутрашња, срдачна,

непозната за свијет молитва може направити монахе другим бићем. Древни оци су

учили Исусовој молитви своје ученике; они су њу сматрали за главни посао монаха, а све остало је само припрема за њу.

Овоземаљски послови, ма колико сами од себе били корисни и достојни, ствари су

стране за монаха, као и земаљске потребе које је он напустио. Ове ствари отварају

врата души за низ помисли, осјећања, планова, слика, мисаоних бесједа, због којих се

увлаче у душу гњев, бојазан, охолост, похота и друге страсти. Молитва постаје вањска

и површинска, човјек је се сјећа међу овоземаљским стварима као нечег другостепеног.

Ако се потруди да не заборави молитву у сујети ових послова онда ће се молитва из јарког пламена претворити у свјетлуцаву димљиву ноћну лампу.

Само умријевши за свијет, затворивши од њега своја осјећања, монах се може

бавити Исусовом молитвом као духовном умјетношћу; само бавећи се Исусовом

молитвом може чувати своје срце од помисли, може да види помисли при самом

њиховом настанку, разбити их о камен Исусовог имена и чувати душу у негледању

слика и ликова, у нелишењу од помисли, у тишини од осјећања. У ћутању и молитви

буди се његов дух и душа постаје топла и мека, као растопљени восак, тада он види

своје гријехе и плаче од увреде Бога, и од радости што га Бог није напустио, тада

благодат долази у душу: прво као топлота срца, затим као свјетлост ума и човјек

почиње да види себе и свијет преображеним; тада он постиже тајну монаштва, као тајну љубави вишу и од тајне брака и брачне љубави.

У поређењу са благодаћу, све, чему теже и чиме се поносе људи, изгледа као

прах и пепео. Господ не лишава монахе патњи (искушења), чак насупрот, често они

преживљавају искушења и саблазни далеко јаче од обичних људи; али у самим

патњама они имају велику утјеху и богату радост срца. Монаштво даје човјеку пуноћу

живота као пуноћу љубави, читав свијет не може напунити понор човјечијег срца, али

име Исуса Христа, бескрајно, као небеска дубина, обухвати и напуни. Зато монах сједи

у ћутњи у својој келији са именом Исуса Христа, и ова келија му се чини као предворје раја.

Велики учитељ монаштва - преподобни Исак Сирин пише; ако се монах буде

бавио својим дјелањем и пребивањем у келији, онда Бог сам брине о њему. И

преподобни Исаија пустињак говори: "Не излази из своје келије, чини молитву, чини

поклоне, не питај ко те храни, - Бог зна о томе и послаће оно што ти треба". И

преподобни Ава Доротеј учи: "Ако Бог хоће да умири човјека, онда ће ставити у његово

срце мир". Пророк и псалмопјевац Давид је рекао: Ја нијесам видио праведника

остављенога и потомке његове да просе хљеба (Пс 36, 25). Овде је праведник онај који

се бави својим послом, молитвом, ћутањем и ручним радом, то јест неопходним радом;

он неће гладовати ни духовно ни тјелесно, а потомци његови, то јест његови ученици

који су достигли искуство молитве и постојећег с њом духа, неће тражити свјетске покровитеље.

Како говори преподобни Исак:" Ако будеш истински монах и ако будеш служио

само Богу, онда ће свијет доћи теби као роб и лећи ће код твојих ногу". И ако монах -

ради својих завјета и одрицања од свијета подвргне се искушењима и мишљењима,

гоњенима и клеветом, изгнању и остављености од свих и издржи то до краја, онда ће

му Господ дати нарочиту награду: овдје на земљи у патњама - посебну духовну утјеху, а у вјечности - вијенац мученика за Христа.

Пријетња модернизације

Ако човјек не вјерује у Бога, онда је духовни свијет за његов непосредни

унутрашњи опит затворен. Када он говори о религији, то личи на глувога, који се суди

о музици, и на слијепог који спори о бојама и нијансама. Наравно за невјерујућег

овакве реалности духовног живота као благодат не постоје. Преживљавање благодати

њему је недоступно. Њега гордост спречава да каже "не знам", зато он суди о духовном

свијету према својим властитим представама. Он је као црв, који прима свијет кроз осјетила.

Каквим потенцијалом религиозних знања о вјери влада невјерујући? Он неће и не

може прихватити и оцијенити мистички опит, који је изражен у патристици, у свом

личном искуству. Зато би он требао промијенити сав живот. Због светоотачког

стваралаштва, ако их он чак и узме да чита, неће наћи правилног одјека у његовом

срцу, неће изазвати одговарајуће мистичко доживљавање. Најприје ће се десити да он

затвори књигу, прочитавши неколико страница и не схвативши ништа од прочитаног, а

затим ће фантазирати, приписујући Светим Оцима своје властите емоције и страсти.

Чак озбиљни истраживачи невољно укључени у духовни живот, покушавајући

објаснити мистику психологијом, лутају у лавиринту супротности. Религиозни људи,

али не црквени, најчешће би мијењали благодатни духовни опит богоопштења

пантеистичким опитом --демонским опитом самообожавања, гдје, разумије се, нема

никакве благодати, већ само душевне емоције и екстазе. Али и у православном свијету,

видимо чудан парадокс: људи који примају православно вјероучење, не траже у

религији најглавније - њену основу, њен живот - благодат Суштину религије они виде у

испуњењу ритуала или чињења добрих дјела, а унутрашњи живот, чување душе од

грешних утисака, очишћење ума од помисли и срца од страсти, тежње за сталном

молитвом, унутрашње ћутање - све је то за већину православних као заборављена

страница прошле историје Цркве. Они не одбацују унутрашњи живот, али њихово срце припада спољашњем свијету.

Како стећи благодат - ту ризницу православне Цркве, коју немају друге

вјероисповјести? Благодат се постиже кроз смирење, смирење - кроз послушање.

Најправилнији пут стицања благодати - то је: бити у послушању код онога ко је има.

Бити код оног који је прошао пут стицања благодати, који је очистио од гријеха своје

срце, колико је то могуће људима, који је изоштрио свој ум благодаћу и који је

способан да у њеној свјетлости види душе других људи и руководи њима, то се зову

старци, то јест они који су стекли духовну мудрост пошто је старост симбол мудрости.

Духовни дарови стараца прелазе на њихове ученике преко послушања, чинећи

учитеља и ученике једном душом или јединственим стаблом са младим гранама

привијеним уз њега. Касније ученици сами постају старци. Старац, ако нема ученика

послушних себи, не може никоме предати своја знања и умире (као) усамљени богаташ. А ако се не прођу степени послушања немогуће је сам постати старац.

Неки размишљају: зар на земљи није могуће угодити Богу и очистити од грехова

своје срце? На ово Свети Оци категорички одговарају: "Спасење у свијету је могуће.

Оно се постиже вршењем заповијести, али бити у сталној молитви, имати дубоко

самопоуздање и проницати у дубину сопствене душе до њеног дна могуће је само при одређеним условима: у удаљавању од свијета, ћутњи и послушању".

Преподобни Макарије Велики пише да је само привидно људска душа проста, она

има разне дубине, као мноштво манастира. Понекад се човјеку чини да је он очистио

своју душу али то је самообмана: под једним спратом налази се други и човјек не зна

какве звијери и гадови се тамо крију. Ово лажно бестрашће упропаштавало је многе

подвижнике, који су не познајући тајна мјеста своје властите душе, већ само одбивши

мали број искушења превремено славили слободу. Ако се може продужити ово

поређење то су људи, заузети само спољним доброчинством, заузети оним нпр. да

уређују балконе и околину своје куће, а унутрашње собе остају покривене прашином,

блатом. Православни подвижници се боре са гријехом у дубини свога срца - тамо гдје

се он зачиње, гдје помисао прима облик ријечи к ликова. Отварају врата унутрашњих

скровишта, затворених за оне, који живе у свијету, у незадрживој бујици утисака који

се смјењују. Ови вањски утисци стално узнемиравају наше сјећање, побуђују страсти и

наша је душа у свијету као узбуркано језеро које се не може да одслика својом

површином на небу. У ћутању човјек види безданицу својих грехова у свијету; он

обично примјећује само поступке, због тога је покајање по својој снази и дубини веома

различито и од оних који раде у свијету и оних који живе у пустињи.

На земљи се може спасти, али је немогуће очистити сакривене дјелове срца од

помисли од чулних покрета. Дешавају се само ријетки изузеци, али изузеци су чудо а не правило.

Ако ми вјерујемо у моћ благодати, ако ми сматрамо великом срећом када нас она

само дотакне, као да удахнемо њен миомирис; ако ми вјерујемо да благодат која је у

срцима светих. освећује и преображава материјални свијет - онда подвиг ћутања и

живот монаха мора нам се показати као више служење Богу и више добротворство

људима. Није узалуд Светитељ Јован Златоуст сматрао да је преподобни Антоније

раван апостолима.

Учење о благодати која освећује свијет, и о молитви као реалној духовној сили,

која може лијечити болеснике, буди савјест грешника, спушта благослов Божији на

Земљу, спаљује, као пламен, гријехе људи и чак мијења ток историје - то је учење Светих Отаца, то је темељ читаве православне аскетике.

За спољни свијет потребне су спољашње радње: видљиве, реалне и ефективне.

Његов јунак - то је човјек, натоварен земаљским бригама, који живи за људе - али не

за њихове душе, већ за њихово земаљско благостање: нешто попут религиозног

страховања. Заборавивши на благодат, овај свијет не разумије монаштво. Оно му се

чини као непотребна и као давно преживјела институција која ако се и не може

уништити онда треба, у крајњој линији приземљити је и оземљити, прикључити му несвојствена овоземаљска дјела.

Ми стојимо пред реалном опасношћу модернизацијом монаштва, које ће учинити

све што треба, али само није у ћутању, тишини и молитви; ово ће бити монаштво, не

као скривени унутрашњи живот, не као проводник благодати на земљи, већ монаштво

као вањски облик за чињење добрих дјела - монаштво, којим може манипулисати свијет, које остаје само дио свјета.

Грузијска Тиваида

Колијевка православног монаштва то су горе Синаја и Тиваиде, Скита и Ливана.

Горе личе на хијероглифе, који се раскривају у срцу као ријечи "горе и горе".

Горе личе на карике тајанственог ланца којим је земља прикована за небо. Горе су

књига која учи ћутању. Монаси су одлазили у планине не само због тога да се

сакривају у њиховим скровиштима од свијета слично спасавању бродова који се за

вријеме олује спасавају код пустињских обала. Планине као да отварају пред човјеком

завјесу, прострту пад вјечношћу, овдје он осјећа како је брзопролазна и ништавна сва

мравља земна таштина: камење испечено на сунцу подсјећа га на смрт, само тишина

планина изгледа као пјесма о вјечности, која без ријечи и без звукова одзвања у његовом срцу. Тишина планина чини се као ехо вјечности.

У планинама су другачији цвјетови, другачије боје. Небо је овдје јасно и

прозрачно, у њему је плаветнило, које је сливено са растопљеним златом. У долини

небо личи на шатор, а у планинама оно се отвара као бездан изврнут над земљом.

Снијежни врхови личе на облаке који су се надвили над земљом, а облаци - леденице

које се топе, спуштене са стрмих каменитих планина и запливале небом као по морском

простору. Облаци као да говоре души монаха:" Очисти своју душу од свега земаљског,

ослободи се од сјећања, од обавеза и брига - онога што те вуче према земљи и тада ће

душа твоја збацивши тешки јарам страсти, бити слична нама, њен завичај постаће

небо, и ти ћеш видјети шта у твојој души пузи као црв по земљи или лежи на невидљивим крилима над овим видљивим свијетом".

Ноћу планине као да се буде из сна и воде разговор са далеким звијездама

причајући им историју земље, а звијезде говоре њима о духовном небу, простртом

изнад њих. Контуре планине у зору сличне су назубљеним зидинама тврђаве са

бојевим кулама, кланци на ходнике између зидина, које приређују пут непријатељу у

царство ћутања и тишине, у царство, гдје мирују духовне ризнице, сакривене од

свијета, у царство дјевичанске љепоте, незагађене дисањем човјека. Стијене и литице

тада личе на замкове и куле, наглухо затворене жељезним капијама и бакарним

бравама. У планинама вријеме као да је успорило свој ход: овдје нико не жури, чак

сунце величанствено обилази своја имања. У планима је испуштен бич времена, који

тјера народ који живи у равницама.

Планине личе на свете градове у којима, праћен од непријатеља несигурни убица

или преступник, може наћи уточиште и осјећати се сигурним. У планине су се

упућивали монаси одлазећи од осветника - демона. У планинама су приносили

покајање Богу, са висине планина видјели су свијет Содома, обухваћен пламеном и

молили Бога да га поштеди ради неколико праведника који су остали у њему.

Извор у планинама личи на срце у коме тече стална молитва. Он утољава жеђ

изнемогле душе, он учвршћује тијело исцрпљено постом, он пјева тајанствену пјесму о

будућем вијеку. У сумрак, шапат потока говори души, о недостижности Божанства, о

томе да је име Бога - тајна. Дању бљесак струја, преливи свјетлости у текућем потоку,

свјетлуцање таласа, када поток падајући са стрме стијене разбија се о камење, говори

о радости и ликовању човјековог срца, када се у њему свијетли небеским зрацима и

искри духовним бисерима име Исуса Христа. Ријеке планина - то је кристално

прозрачни сок земље, кога жедно пије путник пришавши му са исушеним устима. Када гледа планинску ријеку монах се сјећа благодати Божије, која пуни земљу.

Ноћу звијезде изгледају као златне мрвице, опрате од руде у планинском потоку.

Ноћу се планине пуне миомирисом, као да вјетар носи са ледника дисање леда и

снијега, а стијене као огромни камени цвјетови, који отварају своје латице у сусрет

мјесечевој свјетлости.

Планине Синаја, сличне огромним стубовима храма, које подржавају кристалну

куполу, небеса представљају величанствену слику која се према утицају на човјечију

душу може упоредити само са сликом звјезданог неба. Вјетар пустиње, као длијето

скулптора, дао је стијени чудне и непоновљиве облике и ово извајано камење чини се

као неодгонетнута слова, као да се само необухватно вријеме оваплотило у њима.

Изглед пустињских пиланина увијек је изазивао код човјека размишљање о томе

шта се налази иза границе свијета, и страхопоштовање пред Божанством, а ћутљива усамљеност пламену молитву.

Кавказ, - то је други Синај. Његови засљепљујуће бијели, до плаветнила,

ледници личе на бродове са подигнутим једрима. Чини се да је Кавказ огромни

драгоцијени камен, који је пао с небеса и разбио се на дјелове формиравши гребенове

и врхове планина, стијена и литица, гранитне облутке и комаде земље, који леже у

долинама ријека. У кланцима Кавкаских планина путник се осјећа као унутар старе

куле од које су остали само зидови од огромних исклесаних плоча. Над овом кулом без

крова чак у вријеме подневне жеге небо је тамно - плаве боје, зраци сунца само кратко

допиру до његовог дна. Поток који тече у кланцу чини се као дуга пјесма о давно

минувшим вјековима. Стијене к камење кланаца покривено је маховином, они личе на

старе бакарне оклопе ратника. Дању су планине погружене у дријемеж или дубоко размишљање, а ноћу као да оживљавају.

Сама природа Грузије као да је предодређена за монашки живот. Пустиње,

прашуме на планинама, гдје није ступила човјекова нога, природа која је сачувана у

својој нетакнутој првоствореној љепоти - све је то, чини се, створено баш за оне који

ће дан и ноћ пјевати химне Богу, као да је Господ сакрио од свијета љепоту планина и

пустиња, да би их дао онима који траже небо. Пустиња - то је царство монаха; Господ

је и створио пустиње због својих робова, пустињака и анахорета. Монах у пустињи је

као цар на својој земљи. Дроњци пустињака су драгоцјенији од царске одежде. На

одијелима царева су често трагови човјечије крви, а одјећа монаха, освећена

благодаћу која чува миомирисе њихове сталне молитве, чувала се као благослов у

домовима хришћана, предавала се на чување из генерације у генерацију.

Срце царева ријетко познаје тренутке мира и покоја. Опасности, непријатељи,

издаја, као црне утваре испуњавају собе двораца. Сам трон се чини као мала избочина

над провалијом. Један неопрезан покрет - и погибија је неизбјежна. Поштеде за онога

који је пао неће бити. Бриге, као ланци стежу царска плећа, а круна често стишће чело

као распаљени обруч. А монах је слободан и срећан. Пустиња је дивно и прекрасно

царство, али оно царство које му нико неће отети. Тамо он осјећа присуство небеских

житеља. Молитва, коју обично заглушује бука и грохот свјетских брига, бука и грохот

тргова и улица, слична рици водопада, - та молитва у пустињи отвара своје латице као

дивни цвјетић. Псалми и Исусова молитва претварају се у тајанствену пјесму коју пјева срце. То је стално свештено дејство монаха.

Безмолвије је скровиште и срећа, које га напада неизрецивом радошћу. У својој

усамљености он осјећа близину неба. Али та усамљеност није празнина, већ за свијет

несхватљива пуноћа битисања - тако су у зраку сунца сакривене све боје и нијансе.

Монах је далек од свијета, али је и близак свима својом молитвом, као звијезда водиља, која сија високо над земљом.

Давидо-Гареџијску Лавру зову Грузијском Тиваидом, као да је планинска пустиња

Египта - колијевка источног монаштва, освећење духом преподобних Антонија и

Макарија првих житеља пустиње - као огромни камени ковчег пренесена била у

Грузију. Природа Кахетије личи на Египат и Палестину. Гореџи значи "пустиња,

усамљено мјесто". И ово мјесто као да је створено за монахе, Изразите линије планина

чине се као камене зидине огромне ларве. Овдје се с прољећа пустиња покрива

зеленим ћилимом траве, као поља Палестине послије молитве пророка Илије. Но убрзо

наступа жарко сушно љето. Земља се погружава у сан. Љето у јужној пустињи личи на

зиму у тундри: све живо се скрива и замире. Царује тишина и дубока ћутња која суши

срце, Само усамљени орлови парају небо, као да клизе по површини азурног мора.

Понекад бешумно као сјене пролазе срне, које траже траву међу камењем, и, чувши

некакве звјери, нестају. Само змије испузавају из рупа и дријемају, гријући се на камену, као да чувају скровишта.

Овамо је дошао из Тбилисија преподобни Давид, један од Сиријских отаца, са

својим учеником Лукијаном. Овдје је он сусрео другог подвижника - преподобнога

Додоа из древног племена Кахетијских кнежева, који је водио своје поријекло од

римских императора. Живот монаха у Гареџи био је тежак и суров. Као станови за

пустињаке служиле су пећине у стијенама. Као храна -јестива трава и јагоде, које су

скупљали као резерву за једну годину и млијеко срна, које су долазиле пустињацима

као овце својим пастирима. Обично дивље звијери и змије не дирају монахе, оне као да

осјећају њихову незлобивост, осјећају њихов миомирис и виде свијетлост која их

окружује. Чини се, да утонуо у молитву монах разумије језик животиња и птица, а ове

пажљиво слушају његов глас, као глас свога Господара. Али ученика преподобног

Давида, Лукијана, изглед спаљене пустиње сунцем, која личи на град послије пожара,

сусрети са отровним змијама и огромним љускарима, које су звали драконима, плашили

су га. Но он је налазио смирење поред преподобног Давида, као дијете у загрљају своје мајке.

Монах је тражитељ Божанске љепоте; али да би видио Божанску љепоту треба

срце своје учинити чистим огледалом у коме би се одражавао духовни свијет. Зато је

главна заповјест монаха - љуби Господа Бога твога свим срцем својим, и душом својом,

и свим разумом својим (Мт 22, 37). И друга: блажени су они чистога срца, јер ће Бога

видјети (Мт 5, 8). Бог се може видјети само код оживљавања истинског лика Божијег у

човјеку кроз живот према јеванђељском учењу и просвјећивању кроз сталну молитву.

Созерцавајући љепоту Божију човјек сам постаје лијеп по мјери своје снаге, подвига и

предиспозицији своје душе. Бог воли сваког човјека једнако као сво човјечанство.

Свети ап. Јован Богослов позван је омиљеним учеником Христовим, зато што је његова

чиста дјевичанска душа могла примити Божанску свјетлост у већој мјери, него душе

других апостола, који су такође вољели свога учитеља и које је Он волио. У Божанској

свјетлости гаси се тамно црни огањ страсти, фосфорни огањ душе са њеним као из

бајке фантазијама и мртвим интелектуализмом, а прочишћени дух човјеков постаје

сличан свјетлости.

Монах - то је мртвац за свијет, уколико престаје да живи свјетским схватањима,

осјећањима, жељама, зато монашки постриг личи на погребни обред. Али из мрака

интелектуалне и осјећајне - емоционалне гробнице он васкрсава у тајнствену област

Божанске свјетлости, у којој налази истински живот. И претходни живот у свијету већ му се чини као Одисејево скитање у царству илузија и мртвих сјенки.

Радост монаха - то је пустиња, његова келија или пећина. Радост монаха - то је његова усамљеност.

Циљ монашког живота - то је стална чиста молитва, која се рађа у тишини

пустиње. Као што се у тишини далеко и јасно чује сваки звук, свака ријеч изговорена

шапатом, тако срце монаха осјећа дубину и снагу сваке молитвене ријечи. А у свијету

она тоне као у потоку, у буци градова, у вртлогу вањских утисака. Монахово срце у

пустињи личи на равну површину језера, која одражава небо. У свијету ова површина

колеба се таласањем валова и одражавање постаје нејасно и безоблично, као да је

испарчано.

Стална молитва уводи монаха у други свијет, у свијет небеске љепоте и Божанске

свјетлости. Она чини његово лице продуховљеним и озареним овом унутрашњом

свјетлошћу. Сусрет са пустињаком личи на сусрет са анђелом. У присуству Аве

преображавају се његови ученици. Ава учи не само ријечју већ и примјером свога

живота. Његов духовни облик утискује се у срце ученика као неизбрисиви печат.

Ученик постаје сличан своме учитељу, али не по спољашњем изгледу, већ у нечем

далеко дубљем, битном, онтолошком. Ученик се храни духовном свјетлошћу свога аве,

као младунче млијеком своје мајке. Између ученика и учитеља формира се невидљива

веза, једна душа осјећа другу душу. Ава као да види стање свога ученика, чује мисао,

обраћање њему, посебно се то јасно испољава у тренуцима физичке и духовне

опасности коју преживљава послушаник. Ученик може у мислима да разговара са

својим учитељем и добија од њега одговор. Али је за то потребна светост аве и учениково безусловно повјерење према њему.

Ученик доживљава сусрет са својим учитељем као обнављање и васкрсавање

своје душе. Он осјећа своје срце као васкрсли Лазар, који је био у гробном мраку, а

који сада поново види свјетлост. Ученик у учитељу види свога Анђела чувара, а у

његовим очима небо. Када ава говори са својим учеником, онда је то као да длијетом у

камену уклесава сваку ријеч. Као што мјесец позајмљује своју свјетлост од сунца, тако

је Лукијан позајмљивао духовну мудрост и моћ од свога учитеља. Чак ни смрт није

раздвојила Давида и Лукијана. Њихови гробови налазе се упоредо у пећинском храму,

као два извора, који бију из стијене, а њихови потоци сједињавају се уједно и росе

Гареџијску пустиљу.

Када је преподобни Давид стигао у Гареџи, као на своје ново имање, он је сусрео

подвижника, који је тамо проживио много година преподобнога Додоа. Тако је некад,

на почетку монаштва, преподобни Антоније сусрео у прашумама Египатске пустиње

преподобнога Павла Тиверијског. Од тог времена Додо је постао духовни пријатељ

преподобног Давида. Код пустињака је посебна љубав - једног према другом. То је

сјена и лик оне љубави коју ће имати свети у Царству Небеском. Један пустињак за

другога - то је као жива икона, појављивање у човјеку Божанствене свјетолости на

земљи. Они виде љепоту оне Божанске свјетлости и зато гледају један на другога са великим страхопоштовањем.

О чему бесједе пустињаци између себе? Ријетко о богословским питањима. Они

говоре о борби са страстима јер у свијету молитве, пустињаци посебно дубоко виде

бездан човјечијег срца; о демонским привиђењима, која сусрећу монаси у пустињи, као

фатаморгане путнике у Сахари; о томе како разликовати духове свјетлости од духова

мрака, и главно о скровишту монаха - Исусовој молитви која одзвања у срцу

пустињака, као ехо међу планинама. Исусова молитва личи на бројанице од драгог

камења: како се свака њена ријеч која се понавља једном по једном озарује новим

сјајем свјетлуца новим бојама, отвара се у новој дубини и љепоти; на чисти поток који

тихо струји из самог срца; на тајанствену пјесму, коју пјева душа. Пустињак осјећа

ријечи Исусове молитве, које звуче у срцу другога, и радује им се, као царској круни

која овјенчава чело његовог пријатеља. Али најчешће пустињаци сједе подаље један

од другог и међусобно разговарају ћутећи, као анђели, о ономе што је више од ријечи. Они личе на двије свијеће, чија се свјетлост спаја у једно сијење.

Сваки схвата другога без ријечи, као да скроз види његову душу, тако да није

потребан посредник као међу људима - у човјечјем говору. Затим, наситивши се као од

раскошне трпезе, пустињаци устају са својих мјеста клањају се један другом и сваки

иде на своју страну. Понекад они заједно шетају пустињом: један наглас чита Исусову молитву а други је пажљиво слуша.

Када се у пустињи скупе монаси, онда је Давид, одлазећи из Гареџаја, остављао

их на располагање преподобном Додоу, који није излазио из Гареџија, као да је он био

острво усред океана, - он је волио ћутање и тишину.

Преподобни Додо био је сахрањен у манастиру Јована Крститеља - највећег

пустињака. Овај манастир удаљен од лавре, одликовао се посебно строгим

правилником. Крајем 19. вијека Посљедни монаси напустили су га и прешли у Лавру.

Они су хтјели пренијети тамо мошти преподобног Додоа, али је свети и после своје

смрти желио непознатост и усамљеност: Временом је мјесто његове сахране постало

заборављено. Као и за живота, својим духом био је близак преподобном Давиду, али своју усамљеност није напуштао.

Двадесетих година двадесетог вијека монаси су били изгнани из Лавре. Храмови -

разрушени. Пећине прекопане због тражења злата, неке затрпане, али манастир чува

ону ризницу, коју је немогуће опљачкати и уништити - то је благодат подвижника, који

су живјели овдје. Манастир је поново отворен. Запаљена је засад једна мала свијећа, али ову свијећу држи у својим рукама преподобни Давид Гареџијски.

Травице које су се пробиле кроз асфалт

Једна од слика мога дјетињства, која ми се запечатила у сјећању, то је густа

трава и жбуње које је расло код ограде наше куће, која је излазила у тиху ненасељену

улицу. Сада она личи на корито усахле ријеке: земља је покривена слојем асфалта као

да је затворена у огромној гробници. Ни кише ни зраци сунца не пролазе кроз овај

мртви панцир. Овдје се ни на чему не зарджава поглед: он једнолично клизи по

површини ћерпича и асфалта. Али некако случајно ја сам одједанпут видио траву која

се пробијала кроз пукотине асфалта; то је било неколико увелих пожутјелих стабљика,

али су оне само својим погледом, чинило се, говориле, да овдје живот ипак није

потпуно убијен. Ове травке неугушене тежином асфалта, непогребене под њим, као

под гробним каменом, учиниле су ми се као хероји, који су изазвали монструми, које

називају "прогрес". Када сусрећем људе које су сачували у овом свијету лажљивоме и

развратном, чистоту душе и вјере, ја се присјећам ових биљчица, које су пробиле тјелесни панцир асфалта.

Читав начин савременог живота подсјећа на план свјетских размјера: како

ослабити и уништити дух човјека - унутрашње око, које је усмјерено према вјечности,

како приковати човјека за земљу као роба за галију.

Како пролази живот човјека? Његов ум је заузет беспрекидним решавањем

насушних проблема, он се чак не може упоредити са радним мравом, то је више пјешак

који је доспио у цајтнот. Човјек нема на што да се ослони. Подлога на којој стоји чини

се да стално измиче испод његових ногу. Ако се једном ријечју може изразити душевно

стање човјека, онда ће та ријеч бити "немир" - стално неспокојство које црвоточи и

разједа снагу душе као киселина метал. Преживљавање - то је прилагођавање, а

прилагођавање - то је једначење, зато пред хришћанином увијек постоји избор: или се

прилагодити лажима или окрутностима овога свијета то јест играти се човјека, а не

бити он, или ући у битку са . свијетом, устати против овога жељезног ваљка, који руши све на свом путу.

Већ су дрвени мислиоци рекли да истинска философија није ништа друго него наука о смрти.

Хришћанство - то је живот, који се стиче тиме, што свијет назива смрћу -

самоодрицањем. Хришћанство је религија срца, Христос је рекао да ће чисти срцем

видјети Бога. Свијет, као заводник и напасник тежи да обешчасти душу сваког човјека,

употребљавајући час поткупљивање у виду наслада, час принуђавајући је психичким терором.

У апокалипсису постоји сцена: Жена у мукама рађа младенца и виче од бола (Отк

12, 1-2). Према тумачењу светих отаца, то је Црква, која у мукама рађа човјечју душу

за живот вјечни. Но, допуштено је учинити још једио поређење: то је душа

хришћанина, која чува дух, као свога Незаштићеног младенца; она мора направити

подвиг, који граничи са мучеништвом, да би сачувао дух од грехова и саблазни, који га

могу умртвити.

Многи од нас су практично осјетили ово гашење духа. Човјек се налази у

молитви, у срце се код њега увлачи мир, он осјећа духовну радост, али ево он је

успорио умом на једној нечистој мисли - и све је пропало. Као да се свјетлост угасила у његовој души; мрак празнина и хладноћа су је напунили.

Човјечији дух је њежан као цвијетић. Од грубог дотицања страсти он се повлачи

у себе, слично цвјетићу који сажима своје латице и тек послије покајања дух оживљава

поново. А овај свијет постао је сличан потоку прљавштине која ће учинити управо тако

и савршено запљуснути собом и утопити цјелокупно човјечанство. Ова прљавштина се

стара да продре у сваки дом. Ма куда да баца свој поглед човјек: погледа ли уличну

рекламу, укључи ли телевизор, рашири ли новине - свуда сусреће једну зловољну

прљавштину. Као да демон говори човјеку: "Ја сам овдје, од мене никуд не можеш

отићи". Душа човјека се обично адаптира на атмосферу којом дише, он престаје да

осјећа одговорност према тој прљавштини и прихвата је као нешто необично и

природно. Човјек стоји у храму, али је његов дух парализован. Он не осјећа духовну

радост, њу су замијениле друге душевне емоције, друга преживљавања; религија је за

њега постала нешто спољашње. Када човјек не чува духовну чистоту, када не доноси

истинско и дубоко покајање, тада он стоји у храму, као да жмури, не видећи истински,

духовни храм и оно што се у њему догађа.

Религија је - прије свега, дјело воље, посебно у садашње вријеме. Зато

хришћанин не треба да чини оно што хоће његов противник, а противник - демон, хоће

да га лиши унутрашњег живота, да га лиши богоопштења, хоће да одвуче његову

пажњу од сталне унутрашње молитве. У страсном стању може се живјети спољним

животом хришћанина, чинити добра дјела, међу њима и дјела милосрђа, пружати помоћ

немоћнима, говорити, проповиједати, чак градити храмове, али без оштре борбе са

страстима, без спремности да се умре, али не бити оскрнављен овим насилником -

свијетом - немогуће је; главно је мистика хришћанства као стицање благодати и

унутрашње виђење Бога.

Тешко се спасти у наше вријеме, тешко је чути глас духа у буци овога свијета,

али је ипак хришћански живот могућ. Ако сачувамо своје срце од непријатеља који га

нападају преко вањских чула - вида и слуха, онда ћемо видјети тајну храма у коме

присуствује духовни свијет, и небеску љепоту Православља; свједочанство овоме су оне слабашне стабљике траве, које су се пробиле кроз асфалт.