SVETI JOVAN ZLATOUSTOMILIJE NA KNjIGU POSTANjA

OMILIJA PRVA.O poetku stvaranja: U poetku stvori Bog nebo i zemlju.

OMILIJA DRUGANa ostatak stiha: Na poetku stvori Bog nebo i zemlju, do:

I bi vee, i bi jutro, dan jedan

OMILIJA TREAI ree Bog: neka bude svod posred vode i da rastavlja vodu od vode.

I bi tako. (Post. 1,6-8)

OMILIJA ETVRTAI ree Bog: neka se sabere voda pod nebom na jedno mesto i neka se pojavi

kopno. (Post. 1,9-13)

OMILIJA PETAI ree Bog: neka budu svetila na svodu nebeskom da svetle na zemlji i da dele dan od noi; i neka postanu znaci vremenima i danima i godinama. (Post. 1,14-

19)

OMILIJA ESTAI ree Bog: neka izvedu vode gmizavce dua ivih i ptice koje lete nad zemljom po svodu nebeskom; i bi tako. I stvori Bog kitove velike i svaku duu ivotinja

gmizavih, koje izvedoe vode po vrstama njihovim. (Post. 1,20-24)

OMILIJA SEDMAI ree Bog: nainimo oveka po slici naoj i po podobiju. I neka vladaju ribama

morskim i pticama nebeskim i stokom i zverima i svom zemljom i svim gmizavcima koji gmiu po zemlji. (Post. 1,26)

OMILIJA OSMANa nastavak stiha: Nainimo oveka po slici naoj, i protiv onih koji pitaju zato su stvorene zveri i kakva je korist od njihovoga stvaranja, i o tome da upravo to

svedoi i o asti ukazanoj oveku i o neizrecivom ovekoljublju Bojem

OMILIJA DEVETASavet onima koji se stide da nakon trpeze uestvuju na veernjoj slubi i na nastavak stiha: Nainimo oveka po slici naoj i po podobiju i: I stvori Bog oveka; po slici Bojoj stvori Ta;muko i ensko stvori ih. (Post. 1,26-2,3)

OMILIJA DESETANa nastavak stvaranja: Ovo je knjiga postanja neba i zemlje, kada bi;

u taj dan stvori Bog nebo i zemlju. (Post. 2,4-7)

OMILIJA JEDANAESTAI nasadi Gospod Bog raj u Edemu prema istoku ipostavi tamo oveka koga sazda. (Post.2,8-14)

OMILIJA DVANAESTAI uze Gospod Bog oveka koga sazda i postavi gau raj sladosti da ga obrauje i uva. (Post.2,15-20)

OMILIJA TRINAESTAA Adamu se ne nae pomonik podoban njemu. I metnu Bog istupljenje na

Adama i ovaj zaspa. I uze jedno od rebara njegovih i ispuni plou mesto toga. I sazda Bog od rebra, koje uze od Adama, enu. (Post. 2,20-25)

OMILIJA ERTRNAESTAO prestupu prvozdanih. I behu oboje nagi,

i Adam i ena njegova, i ne bee ih stid. (Post. 2,25-3,7)

OMILIJA PETNAESTAI zaue glas Gospoda Boga koji hoae po raju po podne. (Post.3,8-19)

OMILIJA ESNAESTAI nazva Adam enu svoju ivot, jer je ona majka svih ivih.

I stvori Gospod Bog Adamu i eni njegovoj haljine kone i obue ih.I ree Bog: gle, Adam posta kao jedan od nas. (Post. 3,20-4,7)

OMILIJA PRVA sadraj

O poetku stvaranja: U poetku stvori Bog nebo i zemlju.[1]

1. Velikom sam radou danas ispunjen dok gledam vaa mila lica. Upravo se ni edoljubivi roditelji ne raduju i ne vesele tako, kada ih sa svih strana okrue deca te im ljupkou i panjom prue veliku radost, kako se ja sada radujem i veselim dok gledam ovo vae duhovno sabranje, koje se, silno edno da uje boanske rei, sa takvim blagoobrazijem stee ovamo, i vas koji, prezrevi plotsku hranu, hitate duhovnoj trpezi delatno svedoei o onim reima Gospodnjim: Nee samo o hlebu iveti ovek, nego o svakoj rei koja ishodi iz usta Bojih (Mt 4,4). Hajde onda da se i mi ugledamo na zemljodelce: kao to oni, kada vide da je oranica oiena i osloboena kodljivoga rastinja, tedro razbacaju seme, i mi, kada se sada blagodau Bojom i nama isti ova duhovna njiva od tegobnih strasti, kada je daleko veselje i nigde nema smutnje niti bure u mislima, nego samo tiina i puni spokoj uma koji leti i bezmalo neba se dotie, promiljajui o duhovnom pre nego o plotskom - proslovimo neto malo vaoj ljubavi, osmelimo se danas na tananija razmiljanja - nudei vam uenja iz Boanstvenoga Pisma. Ako to ne uinimo sada, dok traje post, kada je prezrena utroba i vlada tolika tiina misli,

kada emo moi to da uinimo vaoj ljubavi? Zar kada caruju razuzdanost, prejedanje i svaka lakomislenost? Pa tada niti emo mi sami to obaviti kako valja, niti ete vi, kao pogrueni u te mrane valove pomisli, moi primiti ita od onoga to vam se govori. Nego, ako ikada - sada je dobar as za takve pouke: kada se slukinja vie ne die na gospodaricu, nego pitoma postavi, pokazuje veliku krotost i posluanje, ukrotivi plotske kiptaje i stojei gde joj je mesto. Post je uspokojenje naih dua, ukras starih, vaspita mladih i uitelj celomudrujuih koji svaki uzrast i prirodu ukraava poput dijademe. Nigde danas nema metea ni galame, ne kida se meso, kuvari se ne vrzmaju - sve je to daleko i na grad sada lii na neku blagoobraznu, asnu i celomudrenu [a - slobodnu] enu. A kada razmislim o iznenadnoj promeni koja se dogodila, rasudim o nepostojanosti jueranjega dana, zadivljen sam i poraen silom posta - kako je, uavi u svaiju savest, presazdao pomisao, iistio razum, ne samo gospodara nego i prostih graana, ne samo slobodnih nego i slugu, ne samo mueva nego i ena, ne samo bogataa nego i siromaha, ne samo onih koji su jelinski vaspitani, nego i varvara. A zato kaem gospodara i prostih? I savest onoga koji nosi dijademu[2] priklonila se, poput ostalih, ovome posluanju. Danas se ne moe videti razlika meu trpezama bogatog i siromaha, nego je svugde prosto jelo, lieno razmetanja i raskoi, i danas ljudi sa veom nasladom pristupaju prostoti trpeze nego kada im se nude kojekakvi umaci i mnogo jakog vina.

2. Videste li, ljubljeni, iz ovoga to rekoh na poetku kolika je sila posta? Zato se i ja sam sa veom predanou nego pre prihvatam da vam besedim, kada znam da sejem u masnu i duboku oranicu koja nam brzo moe uzvratiti umnogostruene plodove toga to je zasejano. Pogledajmo, dakle, ako je ugodno, koji je smisao onoga to smo danas proitali iz blaenoga Mojseja. Nego pripazite, molim vas, na ono to vam govorimo, jer ne govorimo svoje, nego ono to na vau korist daruje Boja blagodat. Pa ta znai: U poetku stvori Bog nebo i zemlju? Ovde je umesno upitati se zbog ega nam ovaj blaeni prorok, koji se rodio mnogo narataja potom, ovo izlae. Ne sluajno, ni bez razloga. Bog, na poetku sazdavi oveka, Sam je sa ljudima razgovarao onoliko koliko je ljudima bilo mogue da uju: tako je On Adama pohodio, tako Kaina nakaza, tako je besedio sa Nojem, tako Ga i Avraam ugosti. A kada se ceo rod ljudski survao u strano zlo, opet Se Tvorac svega ne odvrati savreno od njega, nego kada ljudi postadoe nedostojni besede s Njim, On im, elei da obnovi prijateljstvo sa njima, kao dalekima alje pisma, privlaei Sebi celokupnu prirodu ljudsku. Ta pisma posla Bog, a donese ih Mojsej. I ta, dakle, kau pisma? U poetku stvori Bog nebo i zemlju. Gledaj, ljubljeni, koliko je izuzetan taj udesni prorok i po ovome: svi drugi proroci govorili su ili o onome to e biti nakon mnogo vremena ili o tome to e se dogoditi u njihovo doba, a ovaj blaeni, rodivi se nakon mnogo narataja[3] i voen desnicom svie, udostojen bi da javi ono to stvori Vladika svega pre njegovoga roenja. Zbog toga i zapoe slovo tako: U poetku stvori Bog nebo i zemlju, kao da svima nama klie jasnim glasom i govori: "Ne javljam ovo pouen od oveka; Onaj Koji je iz nebitija u bitije sve ovo priveo - On Sam i moj jezik pokrenu da O tome pripovedam." Molim vas, stoga, da na ove rei pazimo kao da to vie ne sluamo Mojseja, nego Samoga

Boga svega kroz jezik Mojsejev, prezrevi sopstvena rasuivanja. Jer pomisli, kae [Pismo], ljudske plahe su i nepouzdana su rasuivanja naa (Prem 9,14). Primajmo to to se kazuje sa velikom blagorazumnou, ne prelazei sopstvenu meru, niti ispitujui ono to je izvan naih moi, a od ega postradae neprijatelji istine kada poelee da sve dokue sopstvenim rasuivanjem, ne uviajui da je oveanskoj prirodi nemogue da ispita tvorevinu Boju. I zato govorim tvorevinu Boju? Ta mi ne moemo pojmiti ni vetinu nama istorodnoga oveka. Reci mi: kako iz metalske vetine [topljenjem] nastaje priroda () zlata? Ili kako se od peska dobija isto staklo? Teko bi na to mogao da mi odgovori. Ako, dakle, ne moe da se shvati ono to nam je pred oima i to po Boanskom ovekoljublju ljudska mudrost stvara, zar da ispituje, ovee, ono to Bog sazda? Koji bi oprotaj mogao da nae i koje opravdanje ako si tako nerazuman, te promilja o onome to prevazilazi tvoju prirodu? Rei da je sve to postoji nastalo iz ve postojeega vetastva i ne ispovedati da je Tvorac svega to priveo iz nebitija predstavljalo bi znak krajnjeg bezumlja. Zatvarajui, dakle, usta bez umnima, ovaj blaeni prorok, nameran da pone knjigu, ovako to uini: U poetku stvori Bog nebo i zemlju. Kada, dakle, uje re stvori, nita drugo ne ispituj, nego sagni glavu i veruj reenom. Bog je Onaj Koji sve stvara i presazdaje i preobraava sve po Svojoj volji. A gledaj samo krajnje snishoenje: [Mojsej] nita ne kazuje O nevidljivim silama, niti kae kako Bog u poetku stvori angele ili arhangele. I nije nam bez razloga odredio takav nain pouke. Budui da je on govorio Judejima koji su bili privezani za sadanje i nisu mogli da zamisle nita od onoga to se umom postie, on ih od uvstvenih predmeta uzvodi ka Tvorcu svega, kako bi se, spoznavi iz tvorevine Umetnika svega, poklonili Sazdatelju i da se ne bi zaustavili na tvari. A da i nakon toga nisu prestali da obogotvoruju tvorevinu i ukazuju potovanje i najbeasnijim meu beslovesnim [ivotinjama], dokle bi pali u bezumlju da On nije pribegao takvom snishoenju?

3. Nemoj se uditi, ljubljeni, to Mojsej ide takvim putem na samome poetku obraajui se ogrubelim Judejima, kada i Pavle u [doba] blagodati, kada se toliko umnoie propovedi, spremajui se da besedi meu Atinjanima, daje pouku polazei od vidljivog, te ovako govori: Bog Koji stvori svet i sve to je u njemu, Ovaj neba i zemlje Gospod Suti, ne prebiva u rukotvorenim hramovima, niti Mu slue ruke ljudske (Dap 17,24-25). Znajui da je to uenje koje njima odgovara, on tim putem krenu. Jer saobrazno onima koji primaju pouke od njega, on Duhom voen i pouku naini. A da bi uvideo da je razlog tome razlika u linostima slualaca i njihova otupelost, uj ga kako im se, kada je upuivao poslanicu Koloanima, vie ne obraa tako, nego drugaije, te kae: Jer u Njemu bi sazdano sve na nebesima i na zemlji, vidljivo i nevidljivo, bilo prestoli ili gospodstva, ili naalstva, ili vlasti, sve kroz Njega i radi Njega bi sazdano (Kol 1,16). A Jovan, sin groma, klicae govorei: Sve kroz Njega posta i bez Njega nita ne posta (Jn 1,3). Ali Mojsej ne [govorae] tako. I sa pravom. Jer ne bee blagosloveno da se onima koji jo treba da se hrane mlekom daje tvrda hrana. I kao to uitelji, primajui decu od roditelja predaju im osnove, a oni koji od njih preuzimaju decu saoptavaju im savrenije nauke, tako postupie i blaeni Mojsej, i uitelj neznaboaca, i sin groma. Onaj koji je uzeo na poetku rod

ljudski pouio je one koji ga sluahu osnovama, a ovi su im, primivi ih od Mojseja, dalje predali savrenije. Tako smo, dakle, saznali i koji je uzrok [Mojsejevog] snishoenja i to da je sve Duhom govorio, saobraavajui se onima koji ga sluaju i iskorenivi zajedno sve jeresi koje poput pleve niu u Crkvi, time to kaza: U poetku stvori Bog nebo i zemlju. Pa prie li ti manihejac govorei kako je vetastvo pretpostojalo, ili markijanac, valentijanac ili deca jelinska, ti im kai: U poetku stvori Bog nebo i zemlju. Ne veruje Pismu? A ti se odvrati od njega kao od bezumnika. Koji bi oprotaj ikada mogao da nae onaj koji ne veruje Tvorcu svega, i la smatra istinom? Takvi pod liinom krotosti kriju u ovijoj koi vuka. Ali ti nemoj da se prelasti, nego ga zato utoliko vie uznenavidi [omrzni] to se pred tobom, koji si sluga kao i on, pretvara da je krotak, a na Boga i Vladiku svega podigao je rat i ne vidi da radi protiv svoga spasenja. A mi se drimo stene nesalomive, te se vratimo na poetak. U poetku stvori Bog nebo i zemlju. Vidi kako i iz samog naina stvaranja prosijava boanska priroda - kako [Gospod] stvara nasuprot ljudskom obiaju, prvo nebo prostrevi, pa onda zemlju podastrevi: prvo krov, a potom temelj. Ko to negde jo vide, ko jo u za to? Kada ovek stvara to nikada ne biva - a kada Bog zapoveda, sve se potinjava i ustupa volji Njegovoj. Nemojmo, dakle, ispitivati ljudskim umom Boja dela, nego pratei njih - divimo se umetniku. Jer nevidljivo Njegovo, kae, od sazdanja sveta na tvorevini umom sagledavano vidi se (Rim 1,20).

4. A ako neprijatelji istine budu istrajavali na tome da je nemogue da se ita privede iz nebitija, upitaemo ih: da li je prvi ovek nainjen iz zemlje ili odnekle drugo? Svakako da e zajedno sa nama ispovediti da je iz zemlje. Pa neka nam onda kau kako od zemlje nasta priroda ploti. Od zemlje bi mogli da nastanu glina ili crep. Ali kako posta priroda ploti? Kako kosti, nervi, ile i mast, koa, nokti, dlake i iz jednog pretpostojeeg vetastva toliko toga raznovrsne kakvoe? Teko da bi ita mogli da kau o tome. I zato govorim [samo] o naem telu? Neka nam kau kako se hleb, kojim se svaki dan hranimo i ujednaenoga je sastava, pretvara u krv, sluz, u i razliite sokove. On je esto boje penice, a krv je boje vatre ili crna. Ako, dakle, ne mogu savreno nita da nam kau o onome to nam je svakodnevno pred oima, utoliko manje mogu ita da kau o drugim Bojim tvorevinama. Ali ako se ni posle tolikog mnotva dokaza ne bi odricali svoje ljubavi ka sporenju, ni tada ne prestajmo da im ponavljamo: U poetku stvori Bog nebo i zemlju. Ta jedna reenica dovoljna je da obori sve kule protivnika i da do temelja razrui sva ljudska umovanja i, ako ikada poele da se okanu prenja, mogla bi i njih da usmeri na put istine. Zemlja bee, kae, nevidljiva i neustrojena. Zato je, reci mi, [Gospod] stvorio nebo svetlim i savrenim, a zemlju bezoblinom? On to nije uinio bez razloga, nego da se ti, poznavi po lepem delu tvorevine Njegovo delo, ne bi dalje nita dvoumio i da ne bi pomislio da to bee zbog nedostatka snage. Osim toga, jo je jedan razlog tome zato je zemlju nainio bezoblinom. Ona je i naa hraniteljka i mati, iz nje se rodismo i hranimo se, i poto nam je svima i otadbina i grob, opet joj se vraamo i kroz nju dobijamo nebrojena dobra; pa da je rod ljudski ne bi precenio, pokazuje ti je kao prvobitno bezoblinu i neustrojenu, da ti ne bi dobra koja iz nje proishode pripisivao prirodi zemlje, nego Onome Koji ju je priveo iz nebitija u

bitije. Zato je kazano: Zemlja bee nevidljiva i neustrojena. Moe biti da smo na samom poetku va um napregnuli na tananija razmiljanja i stoga je dobro da ovde stanem sa besedom, pozivajui vau ljubav da se opominje ovoga ta je reeno, da to nikada ne gubi iz seanja, pa kada odavde izaete, zajedno sa ulnom trpezom postavljajte i trpezu duhovnu. Neka mu kazuje neto od toga O emu je ovde bilo rei, a ena neka slua, neka i deca uju, neka se poue i sluinad, te neka dom, dakle, crkva postane, kako bi utekao avo, taj lukavi demon i neprijatelj naega spasenja, i kako bi tamo poivala blagodat Svetoga Duha i svaki mir i sloga ograivali ukuane. Drite li ono to je ve ranije reeno u seanju, primaete usrdnije i ono to nakon toga bude zasejano, a i ja u sa veom radou i tedrou govoriti O onome to daruje Boja blagodat kada vidim mladice toga to ve posejah. I zemljodelac kada vidi kako seme raste, sa velikom revnou pregledajui oranice, spremno hita da i druge zaseje.

5. Da biste nas, dakle, uinili usrdnijim, pokaite da briljivo straite nad onim to je ve reeno i koliko moete postarajte se, osim O ispravnim uenjima, i O ivotu. Neka zasvetli, kae, svetlost vaa pred ljudima, da vide dobra dela vaa i proslave Oca vaega Koji je na nebesima (Mt 5,16). Neka ivot bude saglasan uenjima i neka uenja javljaju o tome kakav je ivot. Jer vera bez dela mrtva je (Jak 2,26) i dela bez vere mrtva su. Ako su nam uenja zdrava, a o ivotu ne vodimo brigu, nikakva nam korist od uenja biti nee. Opet, i ako o ivotu brinemo, a u uenjima hramljemo, ni od toga nee biti iega dobrog. Zato ovu duhovnu graevinu treba utvrditi sa obeju strana. Svaki, kae, koji slua ove rei Moje i tvori ih, upodobie se muu mudrom (Mt 7,24). Gledaj kako [Gospod] ne eli samo da sluamo, nego i da tvorimo i delatno da pokazujemo posluanje i kako sa pravom nazva mudrim onoga koji pokazuje da dela prate rei, a ludim onoga koji se samo rei dri (Mt7,127). Jer taj, kae, sagradi kuu svoju na pesku i ona zato ne mogae ni udar vetrova da podnese, nego se brzo srui. A takve su due nemarne, koje se ne utvrdie na duhovnoj steni. To sada nije reeno za [pravu] gradnju i kuu, nego za due koje smuti i neznatno iskuenje. Pod vetrom, kiom i rekom govorio nam je o napadu iskuenja, jer stamen, bodar i trezven ovek od toga jo jai biva i koliko se umnoavaju tegobe, toliko se i muastvo uveava, a lenj i klonuloga duha, makar da i lahor dune - smesta se smuuje i pada, ne od prirode iskuenja, nego od slabosti svoje volje. Zato valja bdeti i biti trezven i spreman na sve, kako bismo i kada smo spokojni bili vrsti i bodri u mukama koje naiu, i da bismo pokazali veliko blagorazumije, neprestano uznosei blagodarnost ovekoljubivom Bogu. Ako tako ustrojimo ono to je do nas, veliku emo naklonost okuati svie, te emo tako moi i sadanji ivot u spokoju da provodimo i da samima sebi veliku smelost za budui ivot pribavimo, to svi mi neka steknemo, blagodau i ovekoljubljem Gospoda naega Isusa Hrista, Kome sa Ocem i Svetim Duhom [prilie] slava, sila i ast sada i uvek i vekove vekova. Amin.

NAPOMENE:

1. Navodi iz Svetoga Pisma Starog Zaveta prevoeni su po Sedamdesetorici i crkvenoslovenskom tekstu. 2. Cara. 3. Od postanja sveta.

OMILIJA DRUGAsadraj

Na ostatak stiha: Na poetku stvori Bog nebo i zemlju, do: I bi vee, i bi jutro, dan jedan.

1. itanje Boanstvenoga Pisma nalik je riznici. Kao to onaj ko odande uspe i zrnce da uzme stekne veliko bogatstvo, tako je i sa Boanstvenim Pismom - i u kratkoj rei mogue je nai veliku silu smisla i neizrecivo bogatstvo. I nisu boanske izreke sline samo riznici, nego i bujnom izvoru koji obilne potoke izbrizgava. U to smo se svi jue na delu uverili, jer, zapoevi uvod u knjigu stvaranja, celu smo pouku posvetili reima: U poetku stvori Bog nebo i zemlju, a opet ne mogasmo sve da razumemo. Veliko je bogatstvo te riznice i obilan je taj duhovni izvor. I nemoj se uditi to smo tako proli. I oni koji su iveli pre nas crpeli su, po meri svojih moi, iz tih istonika, i oni posle nas ponovo e pokuavati da to uine, ali opet nee moi sasvim da ih isprazne. Naprotiv, vode e se samo umnoavati i bujati - jer takva je priroda duhovnih izvora. to neko vie eli da u izobilju iscrpi ovdanje vode, toliko se vie toi i domee blagodat duhovna. Zato i govorae Hristos: Ako je ko edan, neka dolazi Meni i neka pije. Koji u Mene veruje, kako kaza Pismo, iz utrobe njegove potei e reke vode ive (Jn 7,3738), ukazujui nam na bogatstvo tih izvora. Kada je takva priroda duhovnih voda, hajde da sada svako od nas donese mnoge sasude razuma, kako bismo se, njih napunivi, vratili [kuama], jer kada blagodat Duha vidi plamenu elju i probueni razum, bogatu milost svoju daruje. Odvojivi se sada od svega itejskog i od briga koje su kadre da nas poput trnja ugue, svoju pomisao odsecajui, sav svoj razum okrenimo u elju ka duhovnom, kako bismo izali primivi otuda veliku korist i dobili neto veliko i blagorodno. Ali da bi vam beseda bila jasnija, podsetiemo vau ljubav malo na ono to je jue kazano, da bismo tako kao u jedno telo ono to e danas biti reeno sjedinili sa jue kazanim. Jer, kao to pamtite, jue pokazasmo kako blaeni Mojsej, pripovedajui nam o stvaranju ovih vidljivih stihija, govorae: U poetku stvori Bog nebo i zemlju; a zemlja bee nevidljiva i neustrojena. Uz to smo objasnili zbog ega [Gospod] zemlju stvori tako bezoblinom i neustrojenom - i verujem da ste sve to vi dobro razumeli. Danas, dakle, valja da preemo na ono to je kazano dalje. Kada ree [Mojsej]: Zemlja bee nevidljiva i neustrojena, on tano objanjava zato bee nevidljiva i neobdelana, te kae: I tama bee nad bezdanom i Duh Boji nadnoae se nad vodom. Gledaj kako se blaeni prorok ovde jednostavno izraava i kako ne kazuje pojedinano o celokupnom stvaranju, nego, obavestivi nas o najznaajnijim stihijama i pomenuvi i nebo i

zemlju, ostalo ostavlja po strani. Nigde ne pomenuvi stvaranje voda, on kae: I tama bee nad bezdanom i Duh Boji nadnoae se nad vodom. Upravo to bee pokrivalo zemljino lice - tama i vodeni bezdan. Otuda saznadosmo da sve vidljivo bee bezdan pokriven vodenom tamom i da bee potreban premudri Tvorac Koji bi svoj toj bezoblinosti postavio kraj i sve priveo u neko blagoustrojstvo. I tama, kae, bee nad bezdanom i Duh Boji nadnoae se nad vodom. Koji je smisao ovoga? Duh, kae, Boji nadnoae se nad vodom. Meni se ini da ovo znai da vodama bee svojstvena nekakva ivotna energija i da voda ne bee prosto stajaa i nepokretna, nego pokretna i da imaae izvesnu ivotnu silu. Jer ono to je nepokretno u svemu je nekorisno, a pokretno je upotrebljivo za mnogo ta.

2. Kako bi nam, dakle, pokazao da ta nezamislivo velika voda ima nekakvu silu ivotnu, [Mojsej] kae: I Duh Boji nadnoae se nad vodom. Ne kazuje Boanstveno Pismo o tome na poetku bez razloga, nego, budui da eli da nam u nastavku pripoveda o tome kako su iz tih voda stvorene i ivotinje po zapovesti Tvorca svega, ono ve ovde sluaocu naznauje da voda ne bee tek tako stajaa, nego da se kretala, tekla i sve napajala. Budui, dakle, da se veliko bezobrazije prostrlo nad svim vidljivim, prvoumetnik Bog zapovedi - i sva se bezoblinost rastoi i javi se ova nedomisliva lepota vidljive svetlosti koja progna ulnu tamu i sve ozari. I ree, kae, Bog neka bude svetlost; i bi svetlost. Ree - i bi. Zapovedi - i tama se izagna, a stvori se svetlost. Vide li ti tu silu neizrecivu? Ali oni koje obuze obmana, ne marei za sled kojim se pripoveda i ne sluajui blaenoga Mojseja koji kae: Upoetku stvori Bog nebo i zemlju i koji tada dodaje: A zemlja bee nevidljiva i neustrojena, budui da bee pokrivena tamom i vodama - jer Vladiki tako bi ugodno da je stvori na poetku - kau da su i vetastvo i tama pretpostojali. Moe li ita biti gore od ovoga bezumlja? uje da u poetku stvori Bo! nebo i zemlju i da iz nebitija posta bitije, a kae da je vetastvo pretpostojalo? Bi li iko razuman dopustio takvu nesuvislost? Ta nije ovek Taj Koji stvara, pa da bi mu bilo potrebno neto pretpostojee da bi tako pokazao svoju vetinu - nego Bog Koga sve slua i Koji tvori reju i zapoveu. Gle, On samo kaza - i pojavi se svetlost, a minu tama. I rastavi Bog svetlost i tamu. ta znai rastavi! Svakome odredi sopstveno mesto i naznai odgovarajue vreme. I poto se to zavri, tada konano daje svakom prikladno ime. Jer nazva, kae, Bog svetlost dan i tamu nazva no. Jesi li video kako se ovo neuporedivo razdeljenje i udesno stvaranje koje prevashodi svaki razum - savrava samo reju i zapoveu? Vide li ti kolikom je snishoenju pribegao ovaj blaeni prorok - ili, tanije, ovekoljubivi Bog vaspitavajui kroz jezik prorokov oveanski rod - da bi on znao koji je poredak stvaranja, Ko je tvorac svega i kako sve bee privedeno u postojanje? Budui da oveanski rod jo bee nesavren i ne mogae da dosegne smisao savrenijih stvari, Duh nam Sveti, pokrenuvi jezik prorokov, o svemu tako kazuje zbog slabosti slualaca. A da bi se uverio da se ovim snishoenjem prilikom pripovedanja posluio zbog nesavrenosti naega razuma, gledaj sina groma kako, kada je oveanski rod napredovao u vrlini, vie ne postupa tako, nego sluaoce uzvodi vioj nauci. Rekavi: Od iskoni bee Slovo (Logos) i Slovo bee u Boga i Bog bee Slovo, on dodade: Bee svetlost istinita koja prosvetljuje svako oveka koji dolazi u svet

(Jn 1,1.9). Kao to ovde ta uvstvena svetlost, pojavivi se po zapovesti Vladiinoj, odagna ovu vidljivu tamu, tako i umna svetlost odagna tamu obmane i zabludele privede istini.

3. Primimo, stoga, pouke Boanstvenoga Pisma sa velikom zahvalnou i ne prkosimo istini, ne ostajmo u tami, nego hitajmo ka svetlosti i tvorimo dela dostojna svetlosti i dana, kao to i Pavle umudruje govorei: Kao po danu blapristojno hodimo i ne inimo dela tame (Rim 13,13). I nazva, kae, Bog svetlost dan i tamu nazva no. Nego, umalo ne propustismo neto - valja nam se vratiti. Kada kaza [Pismo]: neka bude svetlost; i bi svetlost, dodade: I vide Bog svetlost da je dobra. Gledaj, ljubljeni, koliko se snishoenje oituje u ovim reima. ta, zar Gospod nije znao da je ona dobra i pre nego to je nastala, nego je tek nakon to se pojavila prizor Tvorcu pokazao krasotu stvorenoga? Pa ko bi razuman mogao to da kae? Bavi li se ovek nekom umetnou, on i pre nego to okona svoju tvorevinu i uoblii je - zna svrhu u koju je stvara, a utoliko pre je Tvorac svega, Koji sve reju privede iz nebitija u bitije, znao i pre no to je stvori da je svetlost dobra. Zato se, onda, [Mojsej] ovako izrazio? Ovaj blaeni prorok govori snishodei ljudskom obiaju - i kao to ljudi, kada sa velikim staranjem neto stvore i poloe kraj svojim naporima, pa poto osmotre delo svojih ruku i pohvalu mu uznesu, tako i Boanstveno Pismo, prilagodivi se sada slabosti naega sluha, kae: I vide Bog svetlost da je dobra, pa dodade: I rastavi Bog svetlost i tamu; i nazva Bog svetlost dan i tamu nazva no. I jednom i drugom naznai sopstveni prostor i oboma na samome poetku utvrdi nekakve mee, da bi ih neprekidno uvali neprestupne. A ?o svako razuman moe da vidi - kako do danas ni svetlost nije prestupila svoje granice, niti je tama svoj poredak ma kako naruila. I samo ovo dovoljno je da one koji odbijaju da budu blagorazumni uzvede krotosti i posluanju onome to govori Boanstveno Pismo, kako bi se ugledali makar na poredak stihija koje se dre postojanoga toka i ne prelaze svoju meru, nego poznaju sopstvenu prirodu. Zatim, poto svakom naree ime i oboje sjedini, [Gospod] kae: I bi vee, i bi jutro, dan jedan. Kraj dana i kraj noi nazva jednim [danom], da bi poloio izvestan poredak i sled u vidljivo i da ne bi bilo nikakvog meanja. Imali smo, dakle, da vidimo, kroz jezik ovog blaenog proroka pouavani Duhom Svetim, ta bee stvoreno u prvi dan, a ta u ostale. I to je upravo znak snishoenja ovekoljubivoga Boga. Nije svemoguoj ruci Njegovoj i beskonanoj premudrosti bilo nemogue i u jednom danu sve da stvori. I to kaem: u jednom danu? Ma i u magnovenom trenu. Ali kako nita od onoga to postoji nije stvorio radi sopstvene koristi, jer Suti Nepotrebiti nema potrebu ni za im, nego sve sazda po ovekoljublju i dobroti, On zbog toga stvara deo po deo i jasno nas obavetava, jezikom blaenoga proroka, o onome to nastade, kako nas ne bi, poto saznasmo istinu, porazili oni koje se povode za ljudskim rasuivanjima. A ako, i pored toga to je to tako bilo, ima nekih koji kau da je sve postojee nastalo samo od sebe, i da [Pismo] nije poseglo za takvim snishoenjem i poukom - ta bi se onda drznuli i da zbore i da tvore oni koji rade protiv svoga spasenja?

4. ta bi, zaista, moglo da bude bednije i nerazumnije od onih koji se usuuju da to kau i tvrde da je sve postojee nastalo samo od sebe, ime celokupno stvaranje liavaju Bojega Promisla? I, reci mi, kakav bi smisao moglo da ima to da se tolikim stihijama i tolikim poretkom upravlja bez Nekoga Ko vlada i Ko sve dri? Ni laa nikada ne bi mogla bez kormilara da see morske talase, niti vojnik da ini ita blagorodno ako ga vojskovoa ne nadzire, ni dom ne opstaje bez domaina - a zar su ova beskonana vaseljena i poredak ovih stihija mogli tek tako da se kreu, a da ne postoji Neko Ko moe svim da upravlja i Ko po Svojoj premudrosti na okupu dri i razmerava sve vidljivo? Zato, uostalom, uporno nastojimo oko toga da im pokaemo ono to je, kako kaza poslovica, ve i slepima oigledno? Ali ne prestajmo, ipak, da im predstavljamo uenja iz Pisma i da svaki napor ulaemo kako bismo ih spasili prelesti i privoleli istini. Jer ako su i jo uvek ophrvani preleu, ipak su jednoga roda sa nama i treba da se mnogo staramo oko njih i nikada ne posustajemo, nego da im sa velikom brigom pruamo ono to je do nas i dajemo odgovarajui lek, kako bi se, makar i kasno, vratili istinskom zdravlju. Pa Bog nita toliko ne eli kao spasenje due. I Pavle klie: On Koji eli da se svi ljudi spasu i da dou u poznanje istine (1Tim2,4), i Sam Bog opet kae: Ne elim smrt grenika, nego da se obrati i iv bude (Jez 18,23). On zato i privede u postojanje celokupnu ovu tvorevinu, i nas sazda - ne da bismo poginuli niti da bi nas u pakao otpravio, nego da bi nas spasao i, oslobodivi nas prelesti, darovao nam da se Carstvom naslaujemo. To nam je pripremio ne posle, nego pre stvaranja sveta, kako i Sam kae: Hodite, blagosloveni Oca ?oga, nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od stvaranja sveta (Mt 25,34). Gledaj koliko je ovekoljublje Vladiino - kako i pre stvaranja i pre nego to oveka privede u postojanje, nebrojena mu blaga ugotovi, pokazavi koliku brigu za rod nai ima i kako eli da se svi spasu. Takvoga, dakle, Vladiku imajui, tako ovekoljubivog, tako blagog i krotkog, porevnujmo i za sopstveno spasenje i za spasenje svoje brae. I nama e to biti zalog spasenja kada se ne staramo samo za sebe same, nego kada koristimo i blinjem i usmeravamo ga ka putu istine. A da bi se uverio koliko je dobro, sam se spasavajui, i drugome moi koristiti, uj proroka gde govori od lica Bojega: Koji izvodi asno od nedostojno! kao usta e Mi biti (Jer 15,19). A ta to znai? Onaj koji, kae, rukovodi blinjega iz zablude prema istini ili putevodi blinjega iz zla ka vrlini, po meri ljudskih moi - Meni podraava. Ni On, Bog Suti, ni zbog ega drugog ne odenu se u nau plot i radi spasenja roda ljudskog posta ovek. I to samo kaem - sie u nau plot i sve drugo ljudsko podnese, kada i krst primi, kako bi nas koji se predadosmo grehu, oslobodio prokletstva? I o tome klie Pavle govorei: Hristos nas je iskupio od prokletstva zakona postavi za nas prokletstvo (Gal 3,13). Ako, dakle, On, kao Bog Suti i imajui sutinu nepristupnu, zbog neizrecivoga ovekoljublja primi sve to nas radi i naega radi spasenja, ima li ita to ne bismo mi sami bili duni da pokaemo za one koji su naega roda i za udove svoje, kako bismo ih ugrabili iz eljusti avolovih i usmerili na put vrline? Koliko je dua prevashodnija od tela, toliko se veih nagrada nego oni koji novcem pomau potrebitima udostojavaju oni koji opomenom i neprestanom poukom uzvode lenjive i klonule duhom na pravi put i koji pokazuju grdobu zla, a veliku lepotu vrline po Bogu.

5. Sve to, dakle, imajui na umu, razgovarajmo sa blinjima pre svega drugog itejskog o duevnom spasenju, navodei ih na staranje o tome. A dobro bi, dobro bilo da dua moe, neprestano to sluajui, da se uznese iz bezdana zla koje nas okruuje i da odoli nasrtajima strasti koje bez prestanka opsedaju nau duu. Stoga nam je potrebno da mnogo bdimo, jer na rat ne staje i ne zna za primirje. I Pavle zato kae: Nije naa borba protiv krvi i ploti, nego protiv naalstava, vlasti, gospodara tame o?o?a veka, protiv duhova zlobe u podnebesju (?f 6,12). Ne mislite, kae, da nam predstoji neznatan boj - nije to borba sa onima koji su nae prirode i nije ni ravnopravna. Nama, telom sapetim, zapoveeno je da sa bestelesnim silama vojujemo. Ali ne bojte se. Ako je bitka i neravnopravna - velika je sila naega oruja. Apostol kao da je dodao: budui da upoznaste prirodu neprijatelja, ne padnite i ne malakite u borbi, nego: Zato uzmite na sebe sveoruje Boje, kako biste mogli da protivstanete lukavstvima avoljim (Ef 6,11). Jer mnoga su njegova lukavstva, odnosno sredstva kojima se koristi kako bi ulovio nemarne i treba ih dobro poznavati, kako bi se izbegle mree njegove i da mu se ne bi dopustio ikakav pristup. Ali treba i pokazati i straenje nad jezikom, i obazrivost oiju, i istotu pomisli - i svakoga asa valja biti spreman za borbu, kao da nasre nekakva zver i gleda da nas smodi. Zbog toga je i nebosena ona dua, uitelj neznaboaca, jezik vaseljene, koji je uinio sve za spasenje svojih uenika, rekavi: Uzmite sveoruje Boje - jo dodao, sa svih strana nas ograujui i inei nas nedodirljivim: Stojte, dakle, opasavi bedra svoja istinom i obukavi se u oklop vere[1] i obuvi se u pripravnost za Evangelije mira, iznad svega uzevi tit vere u kome ete moi sve strele lukavoga raspaljene ugasiti, i lem spasenja primite i ma Duha, Koji je re Boja (Ef 6,14-17). Jesi li video kako je sve udove ogradio i kao neko ko je nameran da nas povede u rat, prvo nam je stavio pojas kako bi nam put bio lak, pa nam navukao oklop da nas ne bi bile strele i noge osigurao i sa svih nas strana opasao verom? Jer ona e, upravo ona, kae, moi da ugasi raspaljene strele lukavoga. A ta su strele avolove? Lukave elje, neiste pomisli, pogubne strasti, gnev, kleveta, zavist, razdraljivost, mrnja, elja za sticanjem i svaka rasputenost. Sve to, kae, moi e da ugasi ma Duha. I zato kaem da ugasi? I samu glavu neprijateljevu moi e da odsee. Vidi li kako je [sv. Apostol] ukrepio svoje uenike - kako je one koji su bili meki od voska nainio vrim od gvoa? Budui da na rat nije protiv krvi i ploti, nego protiv bestelesnih sila, on nam zato i nije dodelio plotsko oruje, nego svakovrsno duhovno i toliko blistavo, da onaj lukavi demon ne moe da podnese ni sjaj njegov.

6. U takvo oruje, dakle, obueni, ne bojmo se borbe i ne beimo od okraja, ali nemojmo ni nemarni biti. Jer kao to kada smo trezveni onaj lukavi demon nikako ne moe da odoli sili oruja, elimo li samo da njegove smicalice uinimo nedelatnim, tako ako smo nebriljivi nita nam nee koristiti, dok je neprijatelj naega spasenja neprestano budan i sve radi protiv naega spasenja. Oruajmo se, stoga, sa svih strana: klonimo se razgovora, klonimo se od injenja onoga to moe da nam kodi, a uz uzdranje od jestiva pokazujmo i druge vrline i bogato

milosre prema siromasima, znajui koliko nas uzdarje eka zbog staranja o njima. Koji je milostiv, kae [Pismo], prema siromahu, Bogu zajmi (Pr 19,17). Gledaj samo kako je neobina priroda te pozajmice. Jedan je Onaj Koji je prima, a drugi onaj koji je zajmom samoga sebe dunikom uinio. I nije samo to neobino, nego i to da je nemogue da podnese nezahvalnost zbog pozajmice niti ma kakav drugi gubitak. Bog ne obeava, kao to ovde biva, da e dati samo stoti deo, nego stoput vie od toga koliko Mu je dato - i ni na tome Se ne zaustavlja, nego ovo daje u sadanjem, a u budunosti dae nam ivot veni. I u sadanjem ivotu ako bi ko obeao da e nam dati samo dvaput od onoga to smo mi dali, sa gotovou bismo ponudili celokupno svoje imanje - tu gde je toliko esta nezahvalnost, gde je toliko koristoljubaca. ak se i meu najbliim srodnicima ne oduuju dugovi, iz nezahvalnosti ili zbog siromatva. A o Vladiki svega nita slino ne moe se ni pomisliti: ne samo da dug ostaje netaknut, nego On jo obeava i da e uzvratiti ustostrueno, a i u budunosti nam jemi ivot [veni]. Kakvo, dakle, opravdanje preostaje nama koji ne marimo i ne hitamo da primimo namesto malog ustostrueno i umesto sadanjeg budue i mesto privremenog veno, nego sa uivanjem blago zakljuavamo iza vrata i prevornica, ne elei da njega, koje sada bez svrhe lei, damo potrebitima, kako bismo u buduem veku imali koristi od njihovoga zastupnitva? Nainite sebi prijatelje od mamona[2] nepravde da vas, kada osiromaite, prime u vene svoje skinije (Lk 16,9). Znam ja da mnogi ne samo da ne odobravaju to to kazujemo, nego se i ne osvru na nae rei vie nego na buncanje i bajku. Zato se i razdirem i patim, to takve ljude nije moglo da porazi ni iskustvo, ni toliko Boje obeanje, ni strah od budueg, ni svakodnevna naa umudravanja - ali svejedno ne mislim da prestanem da ih tako savetujem, dok ne uzmognem da ih upornou pobedim, da ih privedem trezvenosti i izbavim od obamrlosti i opijenosti, do koje ih je dovela elja za bogatstvom pomraivi im rasuivanje. Jer znam, dobro znam da e, nakon blagodati Boje, i nae uporne rei i staranje oko posta moi da ih, makar i ne brzo, iscele od ove teke bolesti i da ih vrate savrenom zdravlju, kako bi se i oni oslobodili, udaljivi se od kazne koja im preti, i da bismo se i mi izbavili od malodunosti i za sve slavu usposlali Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

NAPOMENE:

1. U slovenskom prevodu ovde stoji "oklop pravde". 2. Mamon je bio aramejsko boanstvo bogatstva.

OMILIJA TREAsadraj

I ree Bog neka bude svod[1] posred vode i da rastavlja vodu od vode. I bi tako. (Post. 1,6-8)

1. Gledajui, ljubljeni, kako se ovde svakodnevno sa revnou sabirate, mnogo se radujem i ne prestajem da slavim ovekoljubivoga Boga zbog vaega preuspevanja. Kao to je glad znak telesnog zdravlja, tako i hitanje da se uju boanske pouke moe da bude najvee svedoanstvo duevnoga zdravlja. Zato je i Gospod na Isus Hristos u onim blaenstvima na gori besedio: Blaeni su adni i edni pravde, jer e se ti nasititi (Mt 5,6). Ko bi onda mogao dostojno da pohvali vas koje je jednom i Vladika svega blaio i koji oekujete od Njega nebrojena dobra? Jer takav je na Vladika: kada vidi da dua sa velikom udnjom i ognjenom revnou stremi duhovnome, tedro nam izliva blagodat i daruje nas bogatim Svojim darovima. Zato oekujem da e i nama, radi vaega dobra, [Gospod] dati vee slovo pouke za nazidanje vae ljubavi. Upravo radi vas i vaega napretka mi i podnosimo sav ovaj trud, kako biste i vi uzleteli do samoga vrha vrline i svima koji vas gledaju postali uiteljima ivota po Bogu, a da bismo i mi sami vee smelosti okuali gledajui kako se ne trudimo zalud, nego da se ovo seme duhovno iz dana u dan razrasta i da se ne bi i nama dogodilo ono to se zbilo u Evanelju sa sejaem. Tamo se jedan deo sauva, a tri propadoe: jedno seme, baeno kraj puta, ostalo je besplodno, drugo trnje ugui, tree koje pade na stenje i ostade na povrini ne mogae da donese ikakvoga ploda. A ovde, blagodati radi Boje, oekujemo da je svako seme baeno na dobru zemlju i da e neko dati sto, drugo ezdeset, a tree trideset. To uveava nau usrdnost, to nam razum ini bodrijim - znati da ne rasipamo zalud svoje rei, nego da ih vi primate trezvenim sluhom i napregnuta uma. A ovo ne govorim laskajui vaoj ljubavi, nego prosuujui o vaoj usrdnosti po onome to jue rekosmo. Gledao sam kako ste se svi predali pouci i kako sve inite da vam ne promakne ni najmanja pojedinost. Uz to, i to to ste esto pljeskali rukama bio je znak da sa uivanjem primate moje rei. A ko sa nasladom slua ta mu se govori, jasno je i da to gnezdi duboko u razum i neizbrisivim ga u srce slae. Ko bi, dakle, dostojno mogao vas da pohvali, a nas da ublai, jer govorimo u ui onih koji sluaju? Jer blaen je, kae, koji govori u ui onih koji sluaju (Sir 25,9). To je postignue posta - taj je lek spasao due nae. Ako je na samome poetku pokazao toliku silu, koliku li korist da oekujemo kada protekne jo neki dan? Samo vi, molim vas, sa strahom i trepetom svoje spasenje savravajte (Fil2,12) i nikakvoga pristupa ne dajte neprijatelju spasenja svoga. Gledajui sada vae bogatstvo duhovno, on mahnita i zveruje i kao lav riui hodi traei ko da prodere (Pt 5,8). Ali ako smo trezveni - blagodau Bojom nikoga taj nee preodoleti.

2. Takvo je nae oruje duhovno u koje nas obue blagodat Duha, kako jue pouismo vau ljubav. Budemo li, dakle, njime neprestano ograivali sve udove, nijedna od strela koje onaj odailje nee moi da nas se kosne, nego e mu se besilne vratiti. Kada bismo mi to hteli, blagodat Boja uinila bi nas vrim od dijamanta i u svemu nepokorivim. Kao to onaj koji bije u dijamant ni u emu mu ne teti, a sam se iscrpljuje, i onaj koji gazi po trnju samo raskrvavi noge, tako e biti i sa nama i sa neprijateljem naega spasenja, budemo li se bez prestanka opasivali orujem datim nam od blagodati Duha. Tolika je njegova snaga, da neprijatelj ne moe da izdri ni sam njegov sjaj, nego mu oi zaslepljuje svetlost

koja otuda izblistava. Tim orujem, molim vas, svagda se utvrujui, i na trg izlazimo i sa prijateljima se sreimo i bavimo se svojim poslovima. I zato kaem na trg? Imajmo ga na sebi i u crkvu kada se uputimo, i kui kada se vraamo, i kada leemo, i kada ustajemo - nikada ga, tokom celoga svoga ivota, ne odlaimo. Ono sa nama odlazi, a najvea nam je zaloga tamonje smelosti. Ono ne optereuje telo poput vetastvenoga oruja, nego ga ak olakava i ini lebdivim i krepkim, ali jedino ako ga svakoga dana gladimo, kako bi ono svojim bleskom oslepljivalo lukavoga demona koji svagda smilja lukavstva protiv naega spasenja. Hajde, dakle, kada smo vas prikladno naoruali, da vam postavimo i uobiajenu trpezu i poloimo pred vau ljubav ono to sledi za onim to jue rekosmo, predavi se ponovo na rukovoenje u ovoj dobroj pouci udesnome domainu - blaenome Mojseju, velikom proroku. Da vidimo, dakle, ta je to ime danas eli da nas poui i pazimo na ono to nam kazuje. On ne govori sopstvenom silom, nego pouavajui rod ljudski, svojim jezikom proiznosi ono to mu blagodat Duha oglasi. Okonavi, dakle, slovo o prvom danu i izgovorivi nakon stvaranja svetlosti: Bi vee i bi jutro, dan jedan, opet kae: I ree Bog: neka bude svod posred vode i da rastavlja vodu od vode. Obrati ovde panju, ljubljeni, na sled pouke. Kada nam napred kaza, posle stvaranja neba i zemlje, da zemlja bee nevidljiva i neustrojena, dodao je i razlog zato je bila nevidljiva - upravo jer bee pokrivena tamom i vodama. Sve je bilo voda i tama i niega drugog ne bee. Zatim se, kada Vladika naredi, pojavi svetlost i doe do razdeljenja svetlosti i tame, te jedno dobi naziv dana, a drugo noi. On ponovo hoe da nam da pouku o tome da, kao to je tamu razdelio stvorivi svetlost te obema narekao prikladna imena, zapoveu rastavlja i mnotvo voda.

3. Gle silu neizrecivu koja prevashodi svako ljudsko poimanje: On samo zapovedi i jedna stihija pristupi, a druga se udalji. I ree, kae, Bog neka bude svod posred vode i da rastavlja vodu od vode. ta znai: neka bude svod! To je kao da ko ljudskim jezikom kae: nekakav zid i pregrada ija je svrha da rastavlja. A da bi ti pojmio koliko je posluanje stihija i prevashodna sila Tvoreva, [Pismo] kae: I bi tako. Samo kaza - i ostvarenje usledi. I stvori, veli, Bog svod i rastavi Bog vode to behu pod svodom od onih to behu nad svodom. Kada je, kae, nastao svod, zapovedio je da se neke vode nalaze pod svodom, a druge nad njim. Ali, mogao bi se neko upitati ta je svod: je li to otvrdla voda ili nekakav zgusnuti vazduh ili kakva druga tvar? Niko blagorazuman ne bi to prosto potvrdio. Nae je da sa velikom blagodarnou primamo to je reeno i da ne ispitujemo ono to je iznad nas, prevashodei sopstvenu prirodu, nego samo da znamo i u sebi da drimo da je po zapovesti Vladiinoj stvoren svod koja rastavlja vode i koji neke dri ispod, a druge, uzdignute, moe da nosi na sopstvenim pleima. I nazva, kae, Bog svod nebom. Gledaj kako se Boanstveno Pismo i sada posluilo istim poretkom. Kao to jue kaza: neka bude svetlost, pa kada se ona pojavi, dodade: da rastavlja svetlost i tamu (Post 1,4,5), tako i danas ree: Neka bude svod posred voda. Zatim kao to je uinilo u vezi sa svetlou, tako nas je i ovde obavestilo o naznaenju svoda: da rastavlja, kae, vodu od vode. I kada nam je njenu svrhu objasnio, tada kao to je svetlosti ime nadenuo, imenova i svod. I nazva, kae, svod nebom - to je ovo to vidimo.

A kako, upitao bi neko, ima onih koji tvrde da je stvoreno mnogo nebesa? Takvi se u tome ne ue od Boanstvenoga Pisma, nego povodei se za sopstvenim rasuivanjima. Nas blaeni Mojsej nita vie od toga ne obavetava, jer rekavi: U poetku stvori Bog nebo i zemlju, i potom ukazavi na razlog iz kojega zemlja bee nevidljiva - jer bila je skrivena tamom i vodenim bezdanom - nakon stvaranja svetlosti sledei izvesni poredak, on kae: I ree Bog: neka bude svod. Objasnivi, potom, koja je svrha samoga svoda i rekavi da on nasta da bi rastavljao vodu od vode, sam taj svod ije je naznaenje da razdeljuje vode on nazva nebom. Ko bi onda posle tako podrobne pouke stao na stranu onih koji bi da govore prosto shodno sopstvenom rasuivanju i koji tvrde, protivno Boanstvenom Pismu, da ima mnogo nebesa? Eto, kau, i blaeni David uznosei pohvalu Bogu ree: Hvalite Ga nebesa nebesa (Ps 148,4). Ne smuuj se, ljubljeni, i nemoj pomisliti da Sveteno Pismo ikada samo sebi protivrei, nego poznaj istiniti smisao tih rei i drei njihovo tano uenje, zagradi sluh za one koji govore suprotno.

4. A ta je to to bih da kaem - posluajte sa velikom panjom, kako vas ne bi lako potresli oni koji vole da govore ta im padne na pamet. Sve boanstvene knjige Staroga Zaveta bile su isprva sastavljene jevrejskim jezikom i u tome bi se svi sa nama saglasili. Ne mnogo godina uoi Hristovoga dolaska car neki Ptolemej[2], veoma porevnovavi oko sabiranja knjiga i sakupivi raznovrsne druge knjige, shvati da valja sabrati i ove [svetene] knjige. Poslavi, dakle, po neke jerusalimske Judeje, zapovedi im da ih prevedu na jelinski jezik i to mu bi uinjeno. To bee delo domostroja Bojeg, kako ne bi korist od njih imali samo oni koji dobro poznaju jevrejski jezik, nego i svi koji nastanjuju vaseljenu. A ono to je divno i udesno je da tu revnost nije pokazao neko od judeomisleih, nego ovek odan idolima i neraspoloen prema [istinitoj] veri. Sve je to uredio na Vladika - On uvek (a) preko protivnika iri zapovesti istine. A ovo nisam vaoj ljubavi pomenuo tek tako, nego da biste znali da nisu sastavljene na ovom, naem, jeziku, nego na jevrejskom. Kau, dakle, oni koji taj jezik dobro poznaju da kod Jevreja re "nebo" stoji u mnoini, a to ujedno kau i znalci sirijskoga jezika. Zato kau da na njihovom jeziku niko ne bi rekao "nebo" nego "nebesa". Zbog toga je, dakle, blaeni David rekao nebesa nebesa - ne jer je nebesa mnogo, a tako nas nije ni pouio blaeni Mojsej, nego zato to u jevrejskom jeziku nije retkost da se re kojom se oznaava jedan pojam koristi u mnoini. Da su nebesa mnoga, ne bi Duh Sveti propustio da nas, jezikom toga blaenog proroka, obavesti i o stvaranju drugih. Drite stalno to na umu, molim vas, kako biste mogli da zatvorite usta onima koji bi da unose uenja suprotna Crkvi, a i da biste tvrdo znali silu onoga to lei u Boanstvenom Pismu. Upravo se zbog toga vi i okupljate ovde i mi vam ee predajemo pouku, kako biste bili spremni na odvor svakome koji trai od vas razlog [vae nade] (1Pt Z,15). Nego ako je ugodno, vratimo se na ono to sledi. I nazva Bog, kae, svod nebom. I vide Bog da je dobro. Gledaj koliko je, zbog slabosti ljudske, snishoenje u izrazu - kao to za svetlost ree: Vide da je dobro, tako i sada za nebo, odnosno svod kae: I vide Bog da je dobro, doznaujui nam time njegovu nesravnjivu krasotu. Koga ne bi porazilo i zadivilo to da je tokom tolikoga vremena on zadrao vrhunsku

krasotu i to se, kako vreme prolazi, ta krasota samo uveava? I ta bi moglo da bude lepe od onoga to je primilo pohvalu od samoga Tvorca? Jer ako se mi, razgledajui savrenu ovekovu tvorevinu, divimo obliku, stavu, krasoti, srazmernosti, skladu i svemu ostalom, ko bi mogao dostojno da pohvali ono to je Bog stvorio, a posebno kada je to primilo pohvalu od Samoga Vladike? To je, dakle, kazano iz snishoenja prema nama, a videe Ga gde to kae za sve to sazda, predupreujui time drskost onih koji se nakon toga namere da svoj jezik otre protiv Bojega stvaranja, pa pitaju: zato se to i to dogodilo? Obuzdavajui unapred, dakle, te koji bi da tako govore, [Mojsej] kae: I vide Bog da je dobro. A kada uje da je Bog video i pohvalio, ti o kazanom misli bogodolino i kako valja. Tvorac je i pre stvaranja znao lepotu stvaranoga, ali budui da nama ljudima ne bee mogue da, ophrvani tolikom slabou, drugaije ujemo, On je i pobudio jezik blaenoga proroka da se poslui grubou ovih rei na pouku ljudskoga roda.

5. Kada, dakle, podigne pogled i ugleda nebesku lepotu, velianstvo i blagotvornost, ti otuda usteci Tvorcu, kao to mudrac govorae: Shodno velianstvu i krasoti sazdanja Tvorac se sozercava (Prem 13,5). Gledaj i iz stvaranja tih stihija kolika je mo Vladike tvoga. Ko ima blagorazumnu duu, ukoliko poeli da pojedince ispita sve vidljivo - ma i neka samo sopstveni sklop poeli podrobno da sagleda - i u tome malom videe neizglagoljivu i neobjanjivu silu Boju. A ako je vidljivo dovoljno da se pozna velianstvo sile Tvoreve, ukoliko i doe do nevidljivih sila i um ustremi vojskama angela, arhangela, vinjih sila, prestola, gospodstava, naala, vlasti, heruvima, serafima - koji razum, koja re je dovoljna da izrekne Njegovo neobjanjivo velianstvo? Jer ako David, blaeni prorok, ispitavi ustrojstvo vidljivog, klicae govorei: Kako se uzveliae dela Tvoja, Gospode, sve si Premudrou stvorio (Ps 103,24), on, ovek udostojen tolikoga Duha i naznaen da sazna nepoznato i tajno Premudrosti Njegove (Ps 50,8), ta bismo mogli da kaemo mi, koji smo kao zemlja i prah, i duni da neprestano saginjemo glavu i poraavamo se neizrecivim ovekoljubljem Vladike svega? I zato samo da govorim o proroku? Pa blaeni Pavle, nebosena ona dua, koji se obuen u telo nadmetae sa bestelesnim silama, koji je, po zemlji gazei, i nebo ophodio () revnou, proniknuvi samo u jedan deo domostroja Bojeg (mislim na onaj o Judejima i Jelinima i kako jedni behu izbaeni, a drugi primljeni) i dvojei se i udom pometen uskliknu veleglasno govorei: O, dubino bogatstva i premudrosti i znanja Bojega! kako su neispitivi sudovi Njegovi i neistraivi putevi Njegovi (Rim 11,33). Nego, ovde bih rado upitao one koji se usuuju da se zanimaju Rodestvom Sina Bojeg i nastoje da ponize dostojanstvo Svetoga Duha: otkuda vam, recite mi, takva drskost i nepromiljenost? Od kakvoga ste pijanstva pali u toliko bezumlje? Jer ako Pavle, takav i toliki, kae da su sudovi Njegovi, to jest domostroj i gospodarenje, neispitivi - a nije rekao nepostini nego neispitivi, tako da ne primaju ispitivanje, i da su neistraivi putevi Njegovi, nazivajui opet putevima zapovesti i naloge - kako se vi usuujete da samu sutinu Jednorodnog ispitujete i da, koliko je do vas, umanjujete dostojanstvo Svetoga Duha? Gledajte, ljubljeni, koliko je zlo ne podavati se u potpunosti onome to lei u

Boanstvenom Pismu. A da su takvi ljudi sa blagorazumijem primili pouke iz Boanstvenoga Pisma i da nisu unosili sopstvena umovanja, ne bi se zaputili u toliko bezumlje. Ali mi svejedno ne prestajmo da im oglaavamo sadraj Boanstvenog Pisma, zagraujui sopstveni sluh za njihova pogubna uenja.

6. Nego ne znam kako se, poneseni tokom besede, udaljismo od onoga to je na redu. Zato opet treba da se vratimo na prethodni stih. I nazva, kae, Bog svod nebom i vide Bog da je dobro. I bi vee, i bi jutro, dan dru. Nadenuvi ime svodu i pohvalivi stvoreno, [Gospod] poloi kraj drugom danu i kae: I bi vee, i bi jutro, dan drugi. Vidi li kako nas [Mojsej] podrobno pouava, nazivajui kraj svetlosti veerom, a kraj noi jutrom i sve imenujui danom, kako se ne bismo varali niti mislili da je vee kraj dana, nego da bismo jasno znali da trajanje i jednoga i drugog ini jedan dan? Vee bi sa pravom moglo da se nazove i krajem svetlosti, a jutro, odnosno kraj noi, ispunjenjem dana. Upravo to i hoe da pokae Boanstveno Pismo kada kae: I bi vee, i bi jutro, dan drugi. Moe biti da smo besedu mnogo rastegli, ali ne namerno, nego, da tako kaem, pod naletom toka rei, kao poneseni nekom silnom nabujalom rekom. A tome ste uzrok i vi, koji sa radou sluate to vam se govori. Nita upravo ne moe tako da obodri onoga koji govori i da mu navede vee izobilje misli, kao usrdnost slualaca. I kao to klonuli duhom i lenjivi sluaoci nesigurnim ine i monoga govornika, tako biste i vi, blagodau Bojom, da smo mi i od kamenja nemutiji, mogli da nas prenete iz lenjosti, da pospanost stresete i nagnate nas da vam kaemo neto korisno i na vae nazidanje. Budui da ste bogonaueni i sposobni, po blaenome Pavlu, i druge upuivati (Rim 15,14), hajde da vas zamolimo, da ako ikada drugo, u vreme posta pokaete veliku po Bogu brigu o vrlini i da vam ne bude dosadna beseda, ako vam svaki dan o istom govorimo. Jer isto govoriti meni nije teko, po blaenome Pavlu, a vama je ukrepljenje (Fil Z,1). Naoj dui, jer je lenjiva, potrebno je neprestano podseanje: kao to ovo telo svakodnevno zahteva telesnu hranu, da ne bi, previe se raslabivi, lealo neupotrebljivo, tako je i dui potrebna duhovna hrana i najbolje upravljanje, kako bi, naviknuvi se na dobro, ubudue postala nedohvatna smicalicama lukavoga.

7. Svakoga dana, dakle, ispitujmo silu njenu i ne prestajmo nikada ni sebe da istraujemo. Polaimo sami sebi raun i za to ta ulazi u nas i ta izlazi iz nas, ta li korisno kazasmo, a koju praznu re izustismo i opet, ta smo sluhom na korist uneli u duu, a ta od onoga to moe da kodi. Odredimo i neka pravila i mee jeziku, kako bi on re prvo odmerio i tek tada je izgovorio. A razum vaspitavajmo da nita tetno ne pusti, nego ako se i unese spolja neto takvo, da se kao izlino i sposobno da nanese tetu odbacuje, a ako li se unutra rodi, da se toga asa blagoestivom pomilju izgoni. I ne mislimo da nam je samo nejedenje do veeri dovoljno za spasenje. Ako je nezahvalnim Judejima ovekoljubivi Vladika govorio preko proroka: Gle, sedamdeset godina Meni li post otpostiste? I ako jedete i pijete, ne jedete li i ne pijete vi sami? Tako govori Gospod Svedritelj: sud pravedan sudite i milost i milosre tvorite svaki blinjem svome, a udovicu i siroe i pridolicu i siromaha ne ugnjetavajte i neka niko ne pamti zlo prema bratu svome u srcu svome (Zah 7,5-6,9-10). Ako, dakle, onima koji sede u

senci i pritisnuti su mrakom prelesti nita korisno ne bi samo od posta kada to nisu postigli i zlo iz srca prema blinjemu nisu izagnali, kakvo bismo opravdanje mogli da imamo mi od kojih se trai vee i kojima se zapoveda ne samo to da ine, nego i neprijatelje da ljube i dobro im tvore? I zato kaem - dobro da im tvore? ak i da se mole za njih i trae od Vladike i pritiu Mu da se stara o njima. Upravo to e nas u onaj strani dan vie od svega zastupati i bie najvei otkup naih sagreenja, ukoliko smo tako raspoloeni prema svojim neprijateljima. Makar bila i prevelika ta zapovest, pomisli li na nagradu koja eka one koji to ispune, ona se uopte ne ini toliko velikom. A kakva je to nagrada? Ako to satvorite, [Pismo] kae, upodobiete se Ocu svome Koji je na nebesima. A da bi nam to razjasnilo, [Pismo] dodade: Jer suncem Svojim obasjava i lukave i dobre i dadi na pravedne i nepravedne (Mt5,45). Pa ti podraavaj, kae, po sili ljudskoj Bogu. Kao to On ne obasjava suncem samo pravedne, nego i one koji tvore zlo i ne izvodi kiu samo dobrima, nego i lukavima, tako i ti, ukoliko ne ljubi samo one koji tebe ljube, nego i one koji su neprijateljski raspoloeni prema tebi, po meri svojih moi podraava svome Vladiki. Jesi li video kako je na najvii vrh uzveo onoga koji moe da ispuni tu dobrodetelj? A ti nemoj misliti samo na to koliko je to teko, ljubljeni, nego prethodno vidi sam sa sobom kolike eli asti da se udostoji, pa neka ti zalog asti teko uini lakim. Ne bi li, upravo, trebalo da smatra blagodau to to inei dobro neprijatelju dobija priliku da se tebi samome otvore dveri smelosti pred Bogom i da se iskupe tvoja sagreenja? A ti moda udi da se osveti neprijatelju i da onoga koji je zlo nastrojen prema tebi gurne u istu ili veu bedu? I ta e tek otuda izai, kada, savreno nita ne dobivi, jo bude i raun za to podnosio na onom stranom sudilitu, kao naruilac Bogom propisanoga zakona? Pa reci mi: kada bi neki zemaljski car naloio takav zakon - da se vodi briga o neprijateljima ili da je kazna smrt, ne bi li iz straha od telesne smrti svi pohitali na ispunjenje zakona? Koje bi osude bilo dostojno to to se na sve pristaje zbog smrti telesne, koja nas i bez toga prirodnom nunou svejedno eka, a da se radi one smrti u kojoj se uteha nai ne moe, manje brine za zakon koji je naloio Vladika svega?

8. Nego, ja zaboravih da ovo govorim onima koji ne pokazuju jednaku ljubav ni prema onima koji njih ljube. Ko e nas, onda, izbaviti od onoga muenja, kada ne samo da smo od one zapovesti daleko, nego ne tvorimo ak ni ono to tvore mitari? Jer ako uzljubite one koji vas ljube, kae, ta veliko inite? Ne ine li tako i carinici? (Mt 5,46) Kada, dakle, ni to ne inimo, koja nam je nada na spasenje? Molim vas zato, ne budimo nemilosrdni, nego ukrotimo svoju pomisao, a pre svega vaspitajmo se da u ljubavi pobeujemo blinjega, po blaenom Pavlu, au jedan drugoga drei veim od sebe (Fil.2,3) i ne doputajmo da u tome drugima ustupamo nego pobeujmo, i ne preuznosimo se nego pokazujmo bolje i toplije raspoloenje prema onima koji nas ljube. To je ono to najvie odrava i ini na ivot i to nas razlikuje od beslovesnih i od zverinja - to, poelimo li, moemo da odravamo poredak koji nam prilii, da pokazujemo veliku slogu sa blinjim, pa da guimo pomisli i da tu zverinu nepokornu, gnev, satremo, predoavajui mu uas stranoga sudilita i da ga uimo da e, pristane li da se prinese neprijateljima na rtvu, velikih blaga stei, a da e, bude li jo voleo da se

spori, veliku osudu podneti. Mi ne smemo zalud da traimo vreme, nego svakoga dana i asa treba da sebi predoavamo sud Gospodnji i to je to to moe da nam veliku smelost dometne, a ta uveava kaznu. I tako, o tome promiljajui, pobedimo strasti, sputajmo kiptaje svoje ploti i, po blaenom Pavlu, umrtvimo svoje udove na zemlji, blud, neistotu, strast, pohotu zlu, lakomstvo (Kol 3,5), pohlepu, sujetu i zavist. Ukoliko se umrtvimo za te strasti, tako da ne mogu da deluju na nas, moi emo da primimo plod Duha koji je - ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdranje (Gal 5,22,23). Neka se u tome sastoji razlika izmeu hrianina i nevernika. Neka nas to preporuuje, kako nas ne bi samo ime krasilo i da se ne bismo gordili spoljanjou, a kamoli da se, daleko bilo, makar i stekli ovo to sam gore nabrojao, ikada preuznesemo, nego i tada radije sebe uniavajmo. Jer kada izvrite sve to vam je zapoveeno, kae [Gospod], govorite: mi smo nepotrebne sluge (Lk 17,10). Ako se tako budemo starali oko sopstvenoga spasenja, moi emo i sebi samima najvie koristiti i oteti se od budue kazne, a i onima koji nas gledaju postati uitelji u dobru, kako bismo sa panjom okonavi sadanji ivot udostojili se u buduem ovekoljublja, a to neka svi mi dostignemo, blagodau i milosrem Gospoda naega Isusa Hrista, sa Kojim Ocu [prilie] slava, sila i ast u vekove vekova. Amin.

NAPOMENE:

1. Tanije - "tvrdina" (gr. a, lat. firmamentum, slov. tverd). 2. Re je o Ptolemeju II Filadelfu (270-246. pre Hrista).

OMILIJA ETVRTAsadraj

I ree Bog: neka se sabere voda pod nebom na jedno mesto i neka se pojavi kopno. (Post. 1,9-13)

1. Hajde da i danas vaoj ljubavi ponudimo gozbu od rei blaenoga Mojseja i da sa panjom razmotrimo ono to Vladika stvori u trei dan. Ako oni koji iskopavaju zlatonosnu zemlju ne odustaju sve dok vide ile sa zlatnim peskom, pa dok ne razgrnuvi zemlju i siavi i u samu dubinu ne uberu veliko blago, utoliko pre prilii nama koji nismo duni da tragamo za zlatnim peskom, nego koji oekujemo da naemo neizmerno blago - da mu svakodnevno ulazimo u trag, kako bismo se vratili domu dobivi otuda veliko duhovno bogatstvo. Tamo esto ulno bogatstvo i opasnosti priini onima koji ga stekoe, a i pre opasnosti, nakratko pruivi nasladu, u tren mine jer ga ili napadoe varalice i kradljivci ili ga sluge ukradoe i utekoe. Ali ovde nita takvo ne moe da se dogodi. Ovo duhovno blago je neosvojivo i kada se smesti u skrivnice naega razuma postaje nedostupno za svakovrsna lukavstva, samo ukoliko mi svojim nemarom ne damo prostora onome koji udi da ga ugrabi. Na neprijatelj, lukavi avo, kada vidi gde se sabira duhovno blago, pomahnita i krgue zubima i ne drema traei pogodan trenutak kako bi ugrabio ta od onoga to uva naa unutranjost. A

nita mu takvu priliku ne prua kao naa lenjost. Zato nam valja neprestano bdeti i zagraivati mu pristupe. Vidi li nas trezvene i sasvim bodre, kada jedanput i drugi put pristupivi vidi da zalud nastoji, on konano odstupa posramljen, uvidevi da mu nita vie nee koristiti i da smo mi pokazali veliki oprez. Znajui tako da nam ceo ivot valja vojevati, naoruavajmo se kao da imamo pred sobom neprijatelja koji neprekidno pazi da nismo na as zadremali i pruili mu priliku za napad. Ne vidi li koliko se oni koji stekoe mnoga blaga staraju da ih sauvaju kada oekuju upad neprijatelja? Neki ih zakljuavaju iza vrata i prevornica, na svaki ih nain osiguravajui, a drugi ih i u samu zemlju zakopavaju, kako niko ne bi mogao da ih nae. Tako i mi treba da sabiramo bogatstvo, da ga uvamo sa velikom panjom i ne izlaemo svaijim oima, nego da ga skrivamo u najsigurnijem smestitu razuma i zagradimo sve ulaze onome koji je porevnovao da ga ugrabi, kako bismo, sauvavi ga nedohvatnim, uzmogli da, odvojivi se od ivota, imamo neku poputninu na tamonjem putovanju (o - stranstvovanju). Jer kao to se oni koji se zadese u tuini, kada ree da se vrate u sopstvenu otadbinu, dugo staraju i ure da malo pomalo saberu toliku poputninu koja e moi da im traje tokom celogaputa, kako ne bi sami sebe nemudro prepustili gladi, tako i mi kao da smo u tuini (jer svi smo stranci i pridolice), ve ovde treba da mislimo i da unapred sebi duhovnom vrlinom na stranu odlaemo poputninu, kako bismo, kada Vladika naloi da se vratimo u svoju otadbinu, bili pripravni i da bismo neto poneli sa sobom, a neto poslali unapred. Jer takva je priroda tih poputnina: ono to poelimo da sami sebi unapred odloimo injenjem tih vrlinskih dela - stii e tamo pre nas, otvoriti nam dveri smelosti pred Vladikom i ulaz nam unapred pripremiti, kako bismo sa svakom slobodom uli i veliku milost u Sudije obreli.

2. A da bi se uverio, ljubljeni, da je to tako, pomisli kako onaj koji tvori izobilnu milostinju i ovde prebiva hranjen dobrom saveu, kod Sudije nalazi veliko ovekoljublje, te da e, uz druge, zauti one blaene rei: Hodite, blagosloveni Oca Moga, nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od stvaranja sveta; jer ogladneh i dadoste Mi da jedem (Mt 25,34,35). A isto to moglo bi se nai gde se deava i sa drugim vrlinama. Tako e biti i sa ispovedanjem grehova i sa molitvama koje se sa usrdnou savravaju. Budemo li mogli da u ovom ivotu ispovedanjem omijemo ono to sagreismo i da oprotaj obretemo od Vladike, tamo emo otii isti od grehova i dae nam se velika smelost. Nikakvu utehu ne moe da pronae onde onaj koji u ovom ivotu nije sprao grehe, jer u adu, kae [Pismo], ko e Ti se ispovediti (Ps 6,6)? I sa pravom je to kazano: ovo je prilika za trud, podvige i borbe, a ono za vence i plate i nagrade. Podvizavajmo se, dakle, dok smo jo na trkalitu, kako ne bismo u asu u kojem treba da ponesemo venac i platu za napore, bili meu posramljenima, nego meu onima koji venac na glavu sa smelou primaju. Ovo na poetku ne govorimo vaoj ljubavi bez razloga, nego elei da vas svakoga dana podseamo na dobra dela, kako biste, budui bez mane i savreni i zarei vrlinskim ivotom, postali besprekorni i isti, eda Boja neporona i da biste se javili kao svetila svetu, slovo ivota imajui, na pohvalu nau, u dan Hristov - kako biste, i samom pojavom, koristili onima koji sa vama ive i da bi oni sa kojima razgovarate

priestili se svojstvenom vam duhovnom blagouhanju i besprekornom ivotu. Upravo kao to drugovanje sa loim ljudima obino teti onima koji se meaju sa njima, kao to i blaeni Pavle kae: Zli razgovori kvare dobre obiaje (1 Kor 15,33), tako i drugovanje sa dobrima veoma koristi njihovim blinjim. Zato je i dopustio ovekoljubivi na Vladika da se pomeaju dobri sa lukavima, kako bi ovi imali nekakvu korist od zajednikoga ivota i da ne bi uporstvovali u lukavstvu, nego da bi, imajui ih neprestano pred oima, dobili neto vie od optenja sa njima. Tolika je sila dobrodetelji - da je se i oni koji ne uestvuju u njoj silno stide i veliku joj pohvalu pletu. A na taj nain, opet, i sami oni koji uestvuju u zlu neprestano ga podvrgavaju osudi. Ono je svima toliko oevidno, da nikoga nikada nee nai da se dii njime. Ali udno je to da ono to nastoje da na delu ostvare, na reima esto rue i pokuavaju da sakriju od mnogih. A i to je svedoanstvo ljubavi Boje, koju je projavio prema rodu ljudskom - to je u svakoga od nas poloio nepotkupljivo sudilite - savest - koja tano raspoznaje dobro i ono to nije takvo. Upravo to e moi da nas lii svakoga opravdanja kako u grehe padamo zbog neznanja, a ne zbog duevnog nemara i nestaranja za vrlinu.

3. U svakom asu mislei na to pokaimo veliku brigu oko sopstvenoga spasenja, da ne bismo, kako vreme prolazi, neprimetno sami sebe nakodili. Nego, dosta je ovo za uvod. ujmo, stoga, ako je ugodno, ta je ?o o emu i danas eli da nas poui blagodat Duha Mojsejevim jezikom. I ree, kae, Bog: neka se sabere voda pod nebom na jedno mesto i neka se pojavi kopno. I bi tako (Post 1,2). Gledaj, ljubljeni, kakav besprekoran poredak i sled ovde vladaju. Rekavi u poetku da zemlja bee nevidljiva i neustrojena, budui da je bila pokrivena tamom i vodama, a poto zatim u drugi dan naredivi da nastane svod dade da se rastave vode, nazvavi svod nebom - sada nas [Pismo], eto, obavetava o tome kako je u trei dan [Gospod] naredio da voda pod nebom, odnosno svodom, stekavi se na jedno mesto stvori prostor, te da se ukae kopno. I bi tako. Poto sve bee ispunjeno vodama, On zapoveda da mnotvo voda doe na jedno mesto, kako bi se videlo kopno. Gledaj kako nam malo-pomalo predstavlja ustrojstvo i blagoobrazije zemlje. I bi, kae, tako. Kako? Kako Vladika zapovedi. Samo kaza i ostvarenje usledi. Upravo to je i svojstveno Bogu - da tvorevinom upravlja po Svojoj volji. I sabra se, kae, voda pod nebom na mesto svoje i ukaza se kopno. Kao to je svetlosti, kada je svugde bila tama, zapovedio da se pojavi i razdelio je od tame, kako bi jednu naznaio za dan, a drugu za no i kao to, opet, u vezi sa vodama stvorivi svod, zapovedi da jedne zauzimaju gornji prostor, a druge da budu ispod svoda - tako i sada zapoveda da se iste te vode koje su pod svodom steknu na jedno mesto kako bi se pojavilo kopno i da bi tada i njemu nadenuo posebno ime, kao i svetlosti i tami. I sabrae se, kae, vode na svoja zborita, pojavi se kopno i nazva Bog kopno zemljom. Vide li, ljubljeni, kako zemlja bee nevidljiva i neustrojena, sakrivena pod vodama kao pod kakvim pokrovom, a sada nam pokazuje njeno lice i daje joj njeno ime? I zborita vodena, kae, nazva morima. Eto, i vode dobie sopstveno ime. Kao to neki vrsni umetnik, kada se nameri da izgradi neki sasud sopstvenom vetinom, ne nadene mu ime pre nego to poloi kraj onome to stvara, tako i ovekoljubivi

Vladika ne imenuje stihije dok ih Svojom zapoveu ne postavi na njihovo mesto. Kada, dakle, i zemlja dobi svoj naziv i doe do svoga oblika, i sabrane se vode udostojie sopstvenoga imena. I zborita vodena, kae, nazva morima, te ponovo dodade: i vide Bog da je dobro. Kako slaba ljudska priroda nije bila kadra da dostojno pohvali tvorevinu Boju, Boanstveno Pismo nas unapred obavetava o tome kako je ona pohvalu primila od Samoga Tvorca.

4. Kada, dakle, shvati da se i Samome Sazdatelju tvorevina pokazala kao dobra, vie e se diviti, a opet nijednu re vie u pohvalu i slavu nee moi da doda. Jer ti ima takvoga Vladiku - Koji stvara tako da to od nas ne moe primiti pohvalu. Pa i kako bi mogao rod ljudski dostojno da pohvali dela Boja ili ikada da ih proslavi? Vidi, dakle, ovde po tome to sledi neizrecivu premudrost blagoga Boga promislitelja. Kada nam pokaza zemljino lice, sopstvenom zapoveu daruje je blagoobrazijem koje joj pripada, ukraavajui njeno lice arenilom semena. I ree, veli, Bog: neka isklija zemlja bilje travno, koje seje seme po rodu i po podobiju, i drvo plodovito koje po rodu nosi plod, u kojem je seme njegovo po podobiju na zemlji. I bi tako. ta znai to: i bi tako! Zapovedi, kae, Vladika i zemlja smesta pobudivi svoje trudove, samu sebe pripravi za izrastanje semena. I isklija, kae, zemlja bilje travno, koje seje seme po rodu i po podobiju, i drvo plodovito koje po rodu nosi plod, u kojem je seme njegovo na zemlji. Razmisli ovde, ljubljeni, kako se sve na zemlji zbi reju Vladiinom: ni oveka ne bee da je obdelava, ni pluga, niti pomoi od volova, ni kakvoga drugog staranja o njoj, nego ona samo zau zapovest i u tren pokaza svoje. To nam je nauk da nam ni sada plodove ne daruje ni nastojanje zemljodelaca, niti uopte trud koji je neizbean u zemljodelstvu, nego pre svega toga re Boja koja zemlji u poetku bi upuena. Boanstveno Pismo, opet, ispravljajui i nakon toga nerazumnost ljudsku, sve nam podrobno izlae po poretku dogaaja, kako bi se pobili oni koji zalud praznoslove povodei se za sopstvenim rasuivanjem i tvrde da je za dospevanje plodova dovoljno sadejstvo sunca. Ima i nekih koji ak nastoje da to pripiu nekim zvezdama. Zbog toga nas i pouava Duh Sveti da je zemlja pre stvaranja tih stihija reju Njegovom i zapoveu svojevoljno iznela sva semena, a da joj niije drugo sadejstvo ne bee potrebno. Njoj namesto svega dovoljno bee: Neka isklija zemlja bilje travno. Sledei, dakle, Boanstveno Pismo, nikada ne doputajmo da sluamo one koji govore ono ta im prosto padne na um. Makar ljudi i obraivali zemlju, makar imali pomo od beslovesnih ivotinja i svakojako se starali oko zemlje, makar i vazduh bio blagorastvoren i stekli se svi drugi povoljni uslovi, nema li odobrenja Vladiinog, sve je zalud i nikakve koristi biti nee od silnih napora i muka, ukoliko se ruka svie ne kosne ljudske i ne daruje prinos tome to raste. Ko ne bi uzdrhtao i zadivio se razmiljajui o tome kako re Vladiina: Neka isklija zemlja bilje travno, siavi u same tesnace zemljine, kao nekom udesnom haljinom ukrasi lice zemlje cvetnim arenilom? I gle nju, koja ranije bee bezoblina i neobdelana, gde projavljuje toliku krasotu da bezmalo moe sa nebom da se nadmee. Upravo kao to je ono, ne zadugo potom, trebalo da se ukrasi arenilom zvezda, tako se i ona ukrasi tako raznolikim cveem, da je i Tvorca navela na pohvalu: Vide, kae, Bog da je dobro.

5. Jesi li video kako [Pismo] uz sve to se sazdaje pokazuje i Tvorca gde izrie pohvalu, kako bi posle toga i ljudski rod, pouen time, od tvorevine ushitao Stvoritelju? Jer, ako tvorevina, takva budui, prevashodi rod ljudski i niko ne bi mogao dostojno da je pohvali, ta bi iko mogao da kae o samome Tvorcu? I vide, kae, Bog da je dobro. I bi vee, i bi jutro, dan trei. Vidi li kako stalnim ponavljanjem pouke [Pismo] eli da utvrdi u naem umu silu smisla onoga o emu se besedi? Trebalo je, naime, kazati: "I bi dan trei". Ali ti gledaj kako ono za svaki dan ovako kae: I bi vee, i bi jutro, (dan trei), i to ne tek tako, nego da mi ne bismo meali poredak, niti mislili da je dan okonan nastupanjem veeri, nego da bismo videli da je vee kraj svetlosti i poetak noi, a da je jutro kraj noi i punota dana. Tome bi da nas poui blaeni Mojsej govorei: I bi vee, i bi jutro, dan trei. Nemoj se iznenaditi, ljubljeni, ako Boanstveno Pismo to esto govori. Pa ukoliko, kamenosrdni i preleu jednako ophrvani, Judeji i pored toga to im je to toliko ponavljano hoe da se spore i misle da je vee poetak nastupajuega dana, sami sebe obmanjujui i jo uvek sedei u senci - dok je istina svima tako jasno objavila - uz svetiljku dok sunce pravde na sve strane svoje zrake izblistava - da se [Mojsej] nije posluio tolikom i tako podrobnom poukom, ko bi podneo sporenje nezahvalnika? Nego, neka oni ekaju platu za svoje bezumlje, a mi se, udostojivi se da primimo lue sunca pravde, povinujmo uenju Boanstvenoga Pisma i sledei njegovo pravilo, zdrava uenja odloimo u skrivnice svoga razuma, pa njih uvajui dolino se postarajmo za svoje spasenje i beimo od onoga to naruava nae duevno zdravlje klonei se svega takvog kao od otrova. Ta je teta mnogo vea i to u meri u kojoj je dua pretenija od tela. Oni otrovi uzrokuju telesnu smrt, a ono to skvrni duevno zdravlje - nau venu smrt. A ta je to to nam kodi? To su mnoge i raznovrsne stvari, a pogotovo priljubljivanje ljudskoj slavi i nesposobnost da se ona prezre. Nama to mnoga zla uzrokuje i imamo li kakvo duhovno blago, to nam ga pustoi i liava nas njegove koristi. ta bi, onda, moglo da bude pogubnije od te pogube, kada nam uzima i ono to mislimo da imamo? Tako je onaj farisej postao manji od carinika, jer ne mogae da zadri svoj jezik, nego njime, kao kroz kakva vratanca, rasu sve svoje bogatstvo.

6. Pa i reci mi, zato stremi ljudskoj pohvali? Ne zna li da ona iezava kao senka ili i neto jo nitavnije od nje, kao da pline vazduhom? Ljudska priroda ionako je prevrtljiva i nepostojana i isti ti koji sada hvale, sutra kude istoga oveka. A sa Bojim sudom nikada se to ne moe dogoditi. Ne budimo, dakle, nerazumni, i ne varajmo se uzalud. inimo li ta dobro, ako nije samo zbog toga kako bismo ispunili zapovest svoga Vladike i da samo Njemu jedinome postanemo znani, ni zbog ega trud podnosimo i sami sebe liavamo ploda. Onaj koji tvori nekakvo dobro kako bi ga lovila ljudska slava, uspeo on da je okua ili ne - a esto biva i da sve inei radi nje ne uzmogne da je dostigne - domogao je se, dakle, ili ne, ovde je primio dovoljnu nagradu i tamo nikakvo uzdarje nee za to dobiti. Zato? Zato to je unapred samoga sebe liio slave Sudijine, pretpostavivi sadanje buduem i slavu od ljudi sudu pravednoga Sudije. A ako inimo neto duhovno samo zato da bismo ugodili jedino onom Nedremanom

Oku, pred kojim je sve nago i otkriveno, i riznica e naa neprikosnovena ostati i nagrada netaknuta i dobra nada ve ovde pruie nam veliku utehu; a osim toga to se ta nagrada uva u nepristupanoj skrivnici, i ljudska bi mogla da usledi slava. Pa upravo tada je najvie i imamo, kada je preziremo, kada joj ne teimo, kada je ne gonimo. I zato se udi ako se to dogaa kod onih koji slede duhovnu filosofiju, kada i kod onih koji tee svetskim stvarima veina se upravo gnua onih koji ele dobar glas od ljudi i preziru ih, a pronai e da im se mnogi i podsmevaju zbog toga to streme praznoj slavi? ta bi moglo da bude jadnije od nas koji sledimo duhovno, ako budemo, slino takvima, udeli za dobrim glasom od ljudi, ne zadovoljavajui se samo pohvalom od Boga? Tako i Pavle kae: Njegova pohvala nije od ljudi, nego od Boga (Rim 2,29). Zar ne vidi, ljubljeni, da se ni na konjskim trkalitima oni koji gone konje ni ne osvru dok svakakav narod sedi, izliva silne pohvale, a ovi im se ni ne raduju, nego na jedinoga cara gledaju koji u sredini sedi i paze samo na njegovo odobravanje, a preziru svu masu i preuznose se samo kad ih on ovena? Na njih se ugledajui, ne dri mnogo do ljudske pohvale i ne stremi vrlini zbog nje, nego iekuj sud od pravednoga Sudije i sav svoj ivot ustrojavaj pazei na njegovo odobravanje, kako bi i ovde stalno hranjen bio dobrim nadama i tamo okuao vena dobra, to da i svi mi dobijemo, blagodau i ovekoljubljem Gospoda naega Isusa Hrista, Kome sa Ocem, zajedno sa Svetim Duhom, [prilie] slava, sila i ast sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

OMILIJA PETAsadraj

I ree Bog: neka budu svetila na svodu nebeskom da svetle na zemlji i da dele dan od noi; i neka postanu znaci vremenima i danima i godinama. (Post. 1,14-19)

1. Hteo bih da se prihvatim uobiajene pouke, ali sve se premiljam i oklevam. To se nadneo i stao sipati oblak uninija, te mi smuti um, a i ne samo uninija oblak, nego i gneva, pa ne znam ta mi je initi - dvojenje mi ovladava razumom. Kada pomislim da, tek to avo malo dunu, svi vi, predavi zaboravu svu onu nau upornu pouku i svakodnevno savetovanje, pohitaste na onu satansku sramotu i posetiste konjske trke, sa kakvom u radou moi opet da vam prenesem pouku, kada je ovo prethodno tako brzo iezlo? A ono to posebno moju malodunost veom ini i moj gnev stranijim to je da ujedno sa naim savetom iz svojih dua prognaste i sveteni stid od svete etrdesetnice i tako sami sebe predadoste u mree avolove. Kako bi iko mogao, makar i kamene due bio, spokojno da podnese toliki va nemar? Stidim se, verujte, i crvenim kada vidim da se zalud trudimo i da sejemo po stenju. Ali sluali vi mene ili ne, mene eka naznaena plata, jer ja sve svoje ispunih, srebro bacih i savet dadoh. Bojim se, ipak, i brinem da ne postanem time krivac za vau veu osudu. Jer onaj sluga, kae, koji je znao elju gospodara svojega i ne uini je, bijen e biti mnogo (Lk 12,47). Niko od vas ne moe da se izgovori neznanjem, kada vam mi svakodnevno isto oglaavamo, ukazujemo vam na avolove mree i na to koliko je vrlina laka, samo ako elimo da budemo trezveni. Ili ne znate da one koji tako

ne mare za sopstveno spasenje, pa se jedanput ovde pojave, a drugi put sami sebe predaju u avolove mree - Boanstveno Pismo poredi sa psima? ovek, kae, koji se okrene od greha svoga i opet mu se vrati slian je psu koji se vraa na sopstvenu bljuvotinu (Pr 26,11). Vidi li kome se upodobie oni koji pohitae na onaj bezakoni prizor? Zar ne uste Hrista gde kae: Svaki koji slua ove rei Moje i ne tvori ih upodobie se muu ludom koji sagradi kuu svoju na pesku i dooe reke i dunue vetrovi i stropota se kua ona i pade, a pad njen bee velik (Mt 7,26-27)? A oni koji pohitae na hipodrom postadoe i gori od toga oveka. Njegova kua pad pretrpe tek nakon to se na nju navalila velika sila, a [Gospod] pomenu reke i vetrove ne mislei na vodenu silu i silovitost vetrova, nego na strani napad iskuenja, a pad kue ne da bismo ga povezali sa vetastvenom kuom - re je o dui koja pada od napada nevolja i ne moe da se odupre. A na vas niti je vetar krenuo, niti se reke provalie - tek dunu neki avolski vetri i sve vas razduva. Moe li ita stranije biti od takvoga bezumlja? Koja ti je korist od posta, reci mi? ta si dobio od toga to dolazi ovamo? Ko se ne bi zaplakao nad vama, a i nas same poalio? Nad vama zaplakao jer sve to sabraste rastoiste u trenu i dveri razuma svoga otvoriste lukavome demonu, da bi uao i bez ikakve muke izneo celokupno vae duhovno blago. A nas poalio - jer oglaavamo mrtvim uima i toliku tetu trpimo svakoga dana, jer sejemo, a nikakvoga ploda ne moemo da uzmemo. Zar se zato trudimo da govorimo, kako bismo prosto razveselili va sluh ili da bismo se od vas pohvale domogli? Ako ne mislite da imate neku korist od ovoga to vam govorimo, bolje nam je, konano, da uutimo. Ja ne elim da vas podvrgnem veoj osudi. Kao to trgovac, kada sabere veliki tovar i lau ispuni mnogim blagom, pa se iznenada stuti oluja i silna vetrina potopi korab skupa sa ljudima koji su na njemu, svima bude saaljenja dostojan prizor pojavivi se nag i nakon velikog i neizrecivog bogatstva dospevi u krajnju bedu - to i vama sada uini avo. Naavi vau duhovnu lau gde je ispunjena mnogim blagom i videvi neprebrojivu skrivnicu koju ste uspeli sabrati od posta i od stalne pouke, on kao kakvu oluju posla ono beskorisno i tetno takmienje konja, te vas njime lii i obnai od svakoga izobilja.

2. Znam da sam vas mnogo ukorio, ali oprostite mi, molim vas - toliko mi je dua ojaena. Ne govorim vam ja ovo iz mrnje, nego u brizi i iz due koja vas neno ljubi, Stoga, popustivi malo strogost, jer je spreeno irenje same rane, sada elim da vau ljubav privedem dobrim nadama, kako ne biste pali u oajanje ili klonuli. Ovde ne biva isto to i u vetastvenim ( a - ulnim) stvarima. Tamo nije mogue da se onaj ko je od onoga bogatstva pao u krajnju bedu odmah oporavi, a mi ovde, ovekoljubljem Bojim, samo ukoliko hoemo da priznamo ono to uinismo i da se okanemo svoje nebrige, moemo brzo da se vratimo u prethodno izobilje. Jer takav je na Vladika, tako tedar i dareljiv, pa klie kroz proroka: Ne elim smrt 1renika, ne da se obrati i ivi (Jez 18,23). Znam da, budui blagorazumni, oseate svoj greh, a nije mala pomo u vraanju vrlini biti svestan veliine sagreenja. Ali neka mi niko ne navodi opet one lukave demonske rei, te da kae: "Pa koji je greh videti konje gde tre?" Poeli li da blagorazumno shvati sve to se tamo dogodilo, nai e da je sve krcato

satanskom energijom. Ne vide se tamo samo trkai konji, nego se mogu uti i urlanje, hule, nebrojene nepristojne rei i videti razvratne ene i enskasti mladii. Ili ti se ini da je malo to to ti se zarobljuje dua? Ako esto i obian sluaj saplete i gurne u sami bezdan pogibli onoga koji ne pazi, ta je pravda da snae oni koji upravo zato tamo i dolaze da bi naslaivali oi onim bezakonim prizorima, odlazei otuda kao savreni preljuboinci? Znajui za sklonost nae prirode prema tetnim uticajima i kako je lukav i na sve spreman zloumni avo, ovekoljubivi na Vladika, ograujui nas od svega to je izlino i elei da nas uini nepristupanim za njegove mree, ovaj zakon naloi, kada kaza: Koji pogleda na enu sa eljom prema njoj, ve je uinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt 5,28), preljubom nazivajui pogled sa suvinim zanimanjem. Ne govori mi zato: "Kakva je teta u tome da se tamo provodi vreme"? Pa samo jedno gledanje trke konja dovoljno je da dui donese propast. Kada vreme traimo na besmislice koje ne samo da nita dobro dui ne domeu, nego je i skvrne, i kada se prepiremo i izgovaramo silne pristojne i nepristojne rei, koje e nam biti opravdanje? A ovde eto, ako samo malo oduimo sa poukom, mnogi gunaju i gneve se i izgovaraju se telesnim bolom i tegobama, mada je ovaj udesni hram pogodan da ih utei. Ni hladnoa ne moe da im zasmeta, niti kie ili silni vetrovi. A tamo - makar lila i strana kia, i duvale vetrine ili palilo sunce, oni ne provode jedan niti dva sata, nego vei deo dana. I niti se starac srami sedina, niti se mladi stidi to ide na ono to sede glave raspaljuje. Ali prelest je tolika, da sa uivanjem primaju taj mamac za due i ne razmiljajui o kratkovremenosti i privremenosti kodljive naslade, i o neprolaznosti bola i o osudi savesti. Gledam i sada lica nekih meu vama, pa nastojim da ocenim stanje due i koliko im sada pokajanje nailazi. Ali kako ne biste u isti greh pali i da ne biste nakon tolike nae pohvale opet pohitali na ona satanska zborita, treba vam zapretiti. Nije uvek dobro propisivati prijatne lekove, nego kada je rana uporna, valja joj prineti i jake i one koji peku, kako bi se brzo iscelila.

3. Neka shvate, dakle, svi koji su krivi da se, ako i posle ovoga naeg saveta budu opet istrajavali u istom nemaru, neemo libiti da se posluimo zakonima (o oo) Crkve i da ih sa velikom strogou pouimo da ne ine taj greh i da ne sluaju sa takvim prezirom boanstvene izreke. A ovo ne govorim za sve koji se ovde sabrae, nego za one koji su krivi za to to o emu je re. Jer beseda je svima upuena, a svako ko slua neka prima prikladan lek - ko je zgreio da bi ovde stao sa nemarom i da ne bi uznapredovao u zlu, nego se posle ovoga prenuo i sa revnou ispravio ta je pogreio. A ?o nije - da bi jo sigurnije odolevao i da nikada ne bi postao kriv. Ali kako bismo na delu uverili vau ljubav da smo bili navedeni da vam to kaemo iz nene ljubavi i jer nam duu mui velika briga za vae spasenje, hajde da vam opet, sami sebe hranei dobrim nadama, ponudimo pouku i pokaemo oinsku naklonost koju prema vama imamo. Nego, molim vas, dobro pazite na ovo to se govori, kako biste vie ploda poneli i tako se domu vratili. Vaoj ljubavi valja rei ta je to to je proitano. I ree, veli, Bog: neka budu svetila na svodu nebeskom da svetle na zemlji i da dele dan od no; i neka postanu znak vremenima i danima i godinama, i neka postanu svetila na svodu nebeskom, da bi osvetljavala zemlju.

I bi tako. Budui da nas jue blaeni Mojsej poui da je zemljinu bezoblinost Tvorac svega ukrasio biljem i cvetnim arenilom i izrastanjem semena, danas kazuje o ukraavanju neba. Kao to zemlju krasi ono to iz nje izrasta, tako je [Gospod] ovo vidljivo nebo nainio svetlijim i blistavijim i time to ga je osuo arenilom zvezda i stvorio dva velika svetila - sunce i mesec. I naini, kae, Bog dva svetila velika, svetilo veliko da vlada danom i svetilo manje da vlada nou, i zvezde. Vidi li premudrost Tvorevu? On samo kaza i ta se udesna stihija - sunce - javi. [Mojsej] upravo to naziva velikim svetilom i kae da je nastalo da bi vladalo danju. Ono, izblistavajui kao munje svoje zrake, dan ini svetlijim, pokazujui svakoga dana svoju nesravnjivu krasotu, pojavljujui se jutrom i sav rod ljudski budei da ide na svoje poslove.

4. Na tu krasotu ukazujui, blaeni prorok kae: I ono, kao enik koji izlazi iz lonice svoje, veseli se kao ispolin koji hita svojim putem. Sa kraja nebesa je izlazak njegov i hod njegov do kraja nebesa (Ps 18,67). Vidi li kako nam je ovde predstavio i njegovu lepotu i brzinu njegovoga dejstva? Jer kazavi: Od kraja nebesa je izlazak njegovi hod njegov do kraja nebesa, doznaio nam je kako u jednom magnovenom trenu ono optrava svu vaseljenu i da izliva svoju svetlost sa kraja nakraj, mnogo ime donosei korist. Jer ono ne greje samo, nego i sui.I ne sui samo, nego i saie. Veliko je udo ove stihije i to niko ne bi mogao sve dostojno da izrekne. A ovo govorim i reju je veliam da se ti ne bi na njoj zaustavio, ljubljeni, nego da bi otuda pohitao i divljenje preneo na njenoga Tvorca. Koliko se veom pokae stihija,toliko se vie vidi Tvorevo udo.

5. Ali jelinska deca, zadivivi se i porazivi stihijom ne mogahu da vide ita ispod njene povrine i da proslave Sazdatelja, negose zaustavie na stihiji i nju obogotvorie. Stoga i kae blaeni Pavle: I vie se poklonie i posluie tvari pre nego Tvorcu (Rim 1,25). Pa ta bi moglo biti bezumnije od njih koji ne mogoe po tvorevini da poznaju Tvorca, nego su prelaeni tolikom preleu da sazdanje i tvar uzvedu na Tvorev stupanj? Zbog toga nas i Boanstveno Pismo, znajui koliko su nemarni ljudi skloni prelesti, unapred obavetava o tome da je ova stihija stvorena posle tri dana, nakon to je iz zemlje izraslo sve semenje i poto je ona dobila svoj ukras,kako niko ne bi mogao posle toga da govori da zemlja bez sunevoga dejstva ne bi mogla da donese ploda. Zato ti [Pismo] i pokazuje da je sve bilo ispunjeno pre njegovoga stvaranja, kako ne bi njemu pripisivao raanje plodova, nego Tvorcu svega Koji u poetku kaza: Neka isklija zemlja bilje travno. Kau li da i sunce doprinosi sazrevanju plodova - ni ja ne odriem. Kao to kada govorim da i zemljodelac sadejstvuje zemljinom dejstvu ne pripisujem sve zemljodelcu, nego kaem da, ma koliki trud on pokazao, ako ne blagoizvoli Onaj Koji je Svojom zapoveu od iskoni pobudio zemlju da se pokrene na raanje plodova - nikakve mu koristi od mnogih muka - tako kaem i da, makar zemljodelcu pomogli i sunce i mesec i blagorastvorenje vazduha,svejedno nee biti uspeha ne kosne li se toga desnica svie. A ako eli ta krepka ruka, i dejstvo stihija veliku e korist doneti. Znajui to tvrdo, zatvarajte usta onima koji bi jo da se varaju i ne dozvoljavajte da potovanje prema Tvorcu prenose na tvorevinu. Zato i Boanstveno Pismo pokazuje ne samo krasotu, nego i velianstvo i

blagotvornost sunca time to kae: kao enik i raduje se kao ispolin koji hita putem - ali i slabost i nitavnost. Jer uj ta na drugom mestu kae: ta je svetlije od sunca? A i ono iezava (Sir 17,31). Neka te, kae, ne prevari prizor: izvoli li da zapovedi Onaj Koji ga je Stvorio, sunce nestaje kao da ga nije ni bilo. Da to znaju deca jelinska, ne bi se tolikom preleu prelastila, nego bi dobro znala da im od sozercavanja tvorevine valja ushitati Tvorcu. Zato On sunce i stvori u etvrti dan, da ti ne bi pomislio da ono ini dan. A i to to kazasmo za semena, rei emo i za dan - da je do stvaranja sunca prolo tri dana. Vladika je poeleo da ovom stihijom svetlost dana uini jasnijom. Isto bismo mogli da kaemo i za manje svetilo, za mesec, jer i do njegovoga stvaranja behu tri noi. Ali i on nam, otkako je stvoren, koristi time to rasejava nonu tamu i ini bezmalo sve drugo isto to i sunce. Jer sunce je odreeno da vlada danju, a on da vlada nou. ta znai ovo: da vlada danju i da vlada nou! Sunce, kae, dobi vlast nad danom, a mesec nad nou, kako bi ono svojim zracima inilo dan svetlijim, a da bi ovaj razvejavao tamu i ljudskom rodu svojom svetlou davao priliku da se neometano bavi svojim poslovima. Jer tada se i putnik osmeljuje na put, i brodar porine lau da see mora i svako se sa velikom slobodom prihvata svoga posla. Kada nas, dakle, poui koja je korist od njih, [Mojsej] kae: ... I zvezde. I postavi ih Bog na svodu nebeskom, da obasjavaju zemlju i da vladaju danju i nou i da dele svetlost od tame.

6. Razmisli i o tome kako nam je pokazao kolika je njihova blagotvornost. Postavi ih, kae, na svodu nebeskom. ta znai postavi! Znai li to kao da je reeno "utvrdio"? Daleko od toga. Pa mi vidimo da one esto u samo jednom trenu prevale veliko rastojanje i nikada ne stoje na jednome mestu, nego ispunjavaju svoj tok koji im je Vladika naznaio. ta, dakle, znai postavi! On im je zapovedio da budu na nebu. Moe se videti gde Pismo kasnije i na drugom mestu kae: Postavi Adama u raju (Post2,8) - nije ga dakle tamo utvrdio, nego je zapovedio da on u raju prebiva. Tako bismo mogli i za zvezde da kaemo da je [Gospod] naredio da se one nalaze na svodu nebeskom da bi isijavale svoje svetlo na zemlju. Pomisli, ljubljeni, koliko je vea radost videti usred noi nebo ozvezdano i kao kakvim cveem ukraeno raznolikim zvezdama to na zemlju izlivaju monu svetlost, nego lugove i vrtove? Za tu svrhu Gospod ih je i naznaio da svetle na zemlji i da naalstvuju danju i nou, to je uopte kazano i za velika svetila. Jer kada nas obavesti o stvaranju onih dvaju svetila i zvezda, govorei o svemu uopteno, [Mojsej] kae: ... I da vladaju danju i nou i da dele svetlost od tame. Kao to nije mogue po danu videti zvezde gde hitaju nebom, jer suneva svetlost svojim silinom skriva njihovo dejstvo, tako se ni sunce nikada ne moe pojaviti nou, jer je mesec dovoljan da svojom svetlou ozari nonu tminu. Svaka stihija ostaje u sopstvenim granicama i nikada ne prelazi sopstvenu meru, nego svoje dejstvo savrava uvajui Vladiin poredak. Ko bi mogao da ukae na sve drugo ime koriste ljudskome rodu ova svetila i zvezde? I neka postanu, kae, znaci vremenima i danima i godinama. ta znai: znaci vremenima i danima i godinama! Boanstveno Pismo hoe da nam kae da nam njihovo kretanje prua znanje o vremenima i o smeni doba, o broju dana i o toku godine i kako po njima sve moemo da raspoznajemo. I kormilar se prihvata plovidbe

gledajui na njihovo kretanje i usredsreeno motrei na nebo, pa sve briljivo ispitujui preseca debela mora, a esto, zahvaljujui time to u njih gleda, usred mrkle noi uspeva da usmeri lau i da svojom vetinom osigura spasenje onima koji su na njoj. I zemljodelac e, po njima se obavestivi, znati kada valja da zaseje, a kada plug da povue i poore, kada srp da naotri i da ponje. I u ureenju ivota znanje vremena, broja dana i godinjega kruga nemalo nam pomae. Mnogo bi se toga korisnog to te tvorevine ine ljudskoj dobrobiti moglo nai, da se ne bi moglo sve tano ni nabrojati. Zato po malom prosuujui treba d