I) Predsokratovska estetika

a) Pitagorejci

Iako početke estetike možemo naći kod Anaksimandra i Heraklita, prva potpuna estetika (puna metafizika lepog i prva teorija umetnosti) nalazi se tek kod pitagorejaca. Pitagorejci su negovali ezoterički pristup znanju (cf.egipatski model, zatvorenost znanja preko koga se stiče politička moć, za razliku npr.od Sokrata). Shodno tome, ljudi se (D.L) dele na tri vrste (poređenje sa gledaocima na takmičenju): 1. takmičari, bios praktikos (koji su tu iz častoljublja), 2. prodavci, bios apolaustikos (koji su tu da bi zaradili), 3. posmatrači, bios theoretikos, (gledanje u smislu contemplatio, prisutna i čulna i noetska komponenta). Ova podela na 3 suštinske kategorije ljudi, prisutna i u Državi, i kod (navedenog) Aristotela.

1. katharsis: Ovaj pojam se prvi put javlja kod Pitagorejaca, kao pročišćavanje koje ide od fizičkog ka duhovnom.

2. soma = sema: (← orfičari; duša kao spiritus movens→Platon, Plotin, hrišćanstvo) // homersko shvatanje psyche/soma (Odiseja, XI: spiritus movens je u telesnoj čulnosti)

3. arche i stoicheion: Arhe je broj, tj. brojni odnos logos kai arithmos, koji se javlja kao regulativni princip postojanja. Broj se, u drugoj generaciji pitagorejaca, shvata i kao gradivno načelo, element (stoicheion), monada.

4. kosmos // haos: red, poredak, uređenost kosmosa implicira lepotu. Komos i muzika sfera (uređeni odnosi nebeskih tela po brojnim merilima, odnos između kretanja planeta je samerljiv. Krećući se pravilno po nebeskim putanjama, nebeska tela proizvode zvuk, tzv. muziku sfera. Nju čovek ne može čuti, ali mi žvimo u toj muzici, ophrvani smo njome. Neki pojedinci mogu ipak da je čuju, te da je podražavaju→ mimesis)

5. mimesis i katharsis:

6. symmetria i harmonia: prvi pokušaj definisanja lepote kao takve, simetrija je sklad delova jedne celine među sobom (vizuelni medijum). Harmonija spada u auditivni i duhovni plan. Kosmos i muzika sfera podrazumevaju i simetriju i harmoniju, jer sfere ispuštaju svoj zvuk u etar i napaju ga. Definicija lepote :

- kao takva složena (jer postoji odnos između delova i celine, ovo je Plotin kritikovao)

-objektivističko stanovište (lepotu predmeta kao takvog određuje sklad odnosa unutar tog predmeta. Oni su matematički merljivi. Lepo je dakle svojstvo u samom predmetu, a ne u percepciji subjekta. « Velika teorija » sve do XVIII veka. cf. Avgustin : Da li je nešto lepo kao takvo, ili se dopada zato što je lepo ? Kod Grka je ovo, objektivističko shvatanje.)

-simetrija i harmonija (iz čulnog medijuma prelaze u noetsku sferu, lepota je racionalno tretirana)

1

-metafizička kategorija ( cf. orfizam, lepota je ustrojstvo svemira, ritam zbivanja, ona je ontološki princip)

7. pitagorejska načela u praksi: idealne muzičke kompozicije sa matematičkim skeletom (nomoi), u likovnim umetnostima kao mera, javlja se ideja kanona (Polikletov Kanon otelovljen u Doriforosu : lepota ljudskog tela je svodiva na brojni odnos, ona je u objektu i izmerljiva je, produkujući kanon možemo postići lepotu// koncepcija euritmije – sklad predmeta sa svešću posmatrača, ne mora simetrija da bude u samom predmetu. Simetrija se može skršiti zato da bi se uskladila sa svešću posmatrača : Iktin i Kaliklet na Partenonu, helenizam (Lisip), Kant, moderna estetika)

b) Demokrit i opozicija physis/ nomos

Podela na ono što postoji physei (po prirodi) i što postoji nomo (ustanovljeno zakonom). Prema mnenju smrtnika (doxa) doživljavamo slatko, gorko, vidimo boju, a uistinu pak, atomi i praznina. Ustrojstvo objekta ≠ ono što mi o njemu znamo (tj. objektivno ≠ subjektivno)Druge Demokritove izjave: Muzika nema nikakvu ulogu u duhovnom životu, zvuk deluje fizički. Jedino reč, koja je pokazatelj misli, utiče na čovekov duh.

c) sofistika

Sofistika i Sokrat se svrstavaju u tzv. antropološki period grčke misli, tema filozofije više nije priroda, sve što postoji, već čovek, individualna svest. Sa razvojem retorike, filozofija postaje (za neke) uvežbavanje mentalnih tehnika i govornih sposobnosti, u cilju sticanja političke moći. Prema sofistima vladao ambivalentan odnos. S jedne strane su ih cenili (što se vidi po bogatim honorarima), s druge se prema njima razvija otpor zato što prodaju znanje (Sokrat: Gori su od bludnica). Podela na starije (Protagora, Gorgija) i mlađe sofiste (Trasimah, Hipija, Antifont, Kalikle). Ova ambivalencija se jasno vidi prema diferencijaciji pojmova: sofist (sveznalica, ljudi koji misle da poseduju mudrost) i filozof (prema sokratsko-platonskoj tradiciji, onaj koji samo stremi ka mudrosti). Hegel je dao novo tumačenje sofističkog pokreta, ukazujući na sličnosti između sofista i Sokrata, video ih je kao prosvetiteljski period grčke misli. Nomos sada dobija konotaciju ljudske institucije, zakona, konvencije. Kalikle, «ničeanska teza», pravo jačeg : nomos daje prednost mediokritetima. Hipija, «rusoovska teza», ljudi su po prirodi jednaki, ali je nomos taj nasilnik koji među njima stvara jaz.Filozofsko stanovište sofista: 1) znanje nije theoria, već je to praktično sredstvo osvajanja vlasti, 2) relativizam (vezuje se za Protagoru): gnoseološki (zaidranje u ontološku problematiku), etički (nema dobra kao takvog, već ono varira od jedne do druge društvene grupe), 3) estetički.

1. doxa / noesis (uvodi je Heraklit, radikalizuje Parmenid). Relativizam sofista u ovom pogledu ogleda se u tome što gnoseološki oni problem čoveka posmatraju kroz prizmu čoveka kao pojedinca, etički, to je « jeste/treba problem » (oni su na strani « jeste », cf. Euripidova Fedra : Mi znamo šta je dobro, ali je strast gospodar nad razumom ; kasnije

2

Hjum: Pokretač moralnog čina je strast, a ne razum. Razum opravdava ono na šta nas strast goni da učinimo. Razum nam omogućava da se domognemo cilja), estetički, oni zastupaju stanovište ličnog odnosa prema lepoti (de gustibus non est disputandum)

2. retorika (od gl. rhetoreuo, držim govor, ne rasplinjavam se, znam ka čemu idem, držim ga tako da ću slušaoca navesti na ono što želim): Empedokle→ Gorgija : veština formiranja i razbijanja ljudskih mnenja. Iako je Aristotel njen osnivač u teorijskom smislu, Gorgija raskrinkava stvaralački čin, dajući teoretska uputsva : Rečenice koje su kratke, precizno sročene, i koje koriste ponavljanje uz variranje teme, usecaju se u svest kao sečivo noža. « Gorgijanje », antiteze, sintaktičke figure. Dobar govornik ima sposobnost da nasluti mnenja slušalaca. Manički (anticipacija mnjenja auditorijuma) vs. Tehnički aspekt retorike.

3. psihagoška moć poezije, Gorgijina Pohvala Heleni. Argumentacija, Helena nije kriva zato što je zavedena 1) odlukom bogova, igrom slučaja, sudbinom, 2) silom je ugrabljena, 3) ljubavlju je osvojena, 4) podlegla je psihagoškoj moći reči. Reč je veliki moćnik koji sasvim sićušnim i posve nevidljivim telom izvršava najbožanstvenija dela : Sveukupno pesništvo smatram za govor (dokaz) u stihu. Analiza psihagoškog dejstva : Reč je nagovorila dušu –

Prisilila je da se pokori – I da odobri ono što je uradila (aksiološki aspekat)

4.apatetička (iluzionistička) teorija umetnosti: umetnost je opravdana iluzija, obmana, ukoliko je sredstvo za neki dobar cilj. Gorgija u spisu Dissoi logoi (Neodređeni spisi) daje prepoznatljive primere, npr. stavljanje leka u čorbu, kao dopuštena obmana za stare roditelje. Isto važi i u politici, pesništvu, drami i glumi (cf. Avgustin) jer cilj pesništva nije istina, već hedone (zadovoljstvo), a sredstvo za postizanje tog zadovoljstva je obmana. Tragedija izaziva obmanu pri kojoj je onaj koji je obmanuo pravedniji od onoga koji nije, a obmanuti mudriji od onoga koji nije obmanut.

Koncepcije umetnosti :1. mimetička 2. katarktička3. apatetička4. ludička

II) Sokratov prilog estetičkoj analizi

Tačka u kojoj se Sokrat razilazi od sofista jeste da se znanje ne sme upotrebljavati u utilitarne svrhe. Ksenofont nam daje drugačiju sliku Sokrata, nego što to čini Platon. Njegova bliskost sa sofistima vidi se prema načinu na koji je razumevao retoriku (npr. analizirajući Homerovog Odiseja, on kaže da je Odisej bio dobar govornik zato što je umeo da se osloni na ono što ljudi smatraju da je istina). Platon u Apologiji daje posve drugačiju sliku. Sokrat istražuje ko bi najmudriji ljudi bili. Državnike odbacuje, zato što oni misle da znaju, pesnike takođe (oni ne znaju šta čine), a demijurzi (majstori, zanatlije,

3

slikari, vajari) jedino svoju struku poznaju, a misle da su pozvani o svemu da sude. Postupkom „metodske sumnje“ Sokrat dolazi do toga da on makar „zna“ da „ništa ne zna“→ pozicija gnoseološkog racionalizma, majeutička metoda pretpostavlja da istina postoji i da je treba „poroditi“. Osnovni Sokratov metod, njegov hod od partikularnog ka univerzalnom, u cilju definisanja pojma, jeste induktivna metoda (epagoge, inductio). Za Sokrata je pojam misao o opštim i pojedinačnim svojstvima stvari.

1. prepon (decorum) : prikladnost, svrsishodnost; iz niza entiteta koje karakterišemo kao lepe, tražimo zajedničke karakteristike koje skupa čine pojam lepog. Prepon jeste prilagođenost predmeta svojoj svrsi. Ukoliko predmet nije prilagođen onome što jeste, onda on nije lep/dobar. Žena, lađa, konj, štit, kutlača...sve su to entiteti koji imaju svoju svrhu, što žena npr. više ispunjava svoju „žensku“ svrhu (npr. sposobnost da rađa) to je lepša. Konj je lep ukoliko nam vizuelno daje utisak brzine, što znači da ispunjava svoju svrhu (cf. estetika bauhausa koja je zaoštrila koncepciju prepona do funkcionalnosti). Ono što čini jedan entitet dobrim/lepim (koncepcija kallokagathie) jeste stepen u kome se u tom entitetu odražava opštost, suština toga što on jeste („konjost“ konja, „ženstvenost“ žene). Stari Grci (ovo ne važi za helenizam) se užasavaju individualnih nepravilnosti, lepo je ono što je opšte, što u najvećoj mogućoj meri odgovara idealnom obrascu (binom ili Miloska Venera?). Stoga nisu pravili individualne portrete. Bili su protiv naturalizma, iluzionističkog slikarstva, kakvim su se bavili Pausan u Pirejik, „slikari smeća“, nešto poput holandskih baroknih slikara.

Sokratova etika Sofistička etikaApsolutne vrednosti Relativizam Znanje je motiv ljudskih dela, razum je taj koji nas pokreće na moralni čin. → Onda to (sofističko „kako bi trebalo“) nije pravo, istinsko znanje

Afekti su u korenu svakog delanja. Mi znamo šta bi trebalo da učinimo, ali delamo prema svojim osećanjima.

2.mera: veština merenja je ključna etička sposobnost procene. Velika većina naših grešaka proizilazi iz toga što birajući manje dobro samo zato što nam je tu, pred očima, gubimo iz vida ono veće dobro (koje je dalje, te nam se čini manje vrednim, ili težim za dosezanje). Vreme koje nam je potrebno da dosegnemo cilj, zamućuje naše vrednosti. Vrlina je svakome dostupna, zato što se ona može, upotrebom razuma, naučiti. Vrlina nije manična, kako su verovali sofisti. (Sokrat→stoičari→Spinoza→Kant).

3.vajanje: Sokrat sa skulptorskih pozicija pristupa ideji oblikovanja ethosa. Vajanje je proces ulepšavanja sopstvenog karaktera do vrline. Ovaj proces uključuje 2 bitna momenta– samospoznaju i samosavlađivanje. Estetika ulazi u etiku. Naročito kod Platona gde je vrhovna ideja ujedno dobro i lepo. Koncept sklada koji se kod Platona prenosi i u sferu političkog (kalipolis), dovodi paradoksalno, do odbacivanja potrebe za umetnošću (ako je država lepa i.e. skladno uređena, onda joj umetnost nije potrebna). Kod engleskih novoplatoničara (XVIII vek), javlja se takođe ideja o „vajajanju

4

sopstvenog karaktera“, čovek koji je „virtuoz“ je onaj koji je umetnik vajanja sopstvenog karaktera.

4. zadatak umetnosti je da prikaže dušu: Sokratov razgovor sa slikarom Parasijem, slikar treba da prikaže „ljudsku dušu“. Ali kako kad je duša neopipljiva, nevidljiva? Duša je ta, smatra Sokrat, koja daje materiju, duša se odražava na fizionomiju (jer se svi jači afekti duše odražavaju na licu, strah, ljubav, bol, itd).

5. Sokratske škole

a) kiničari: živeli su sopstvenu filozofiju (od kinos- pas ili kinosong? –vežbalište). Vladao je prezir prema njima, išli su u ritama, seks na javnim mestima. Vidim kako kroz rupe na tvom ogrtaču prosijava sujeta (Sokrat Antistenu). Smatrali da je najgore zlo u čovekovom životu čulno zadovoljstvo. Za njih se vajanje karaktera svodi na samoobuzdavanje. Radikalizovali opoziciju physis/nomos, u vidu opozicije „čulna zadovoljstva koja su prirodna“ i „veštačko, kao proizvod ljudske kulture“ (po tom kriterijumu odbačena je svaka techne, jer je to rezultat ljudske kulture kojoj je cilj samo da prozivede zadovoljstvo). Svi su bili iz siromašnijih slojeva, sa izuzetkom bogataša Krateta koji je sve ostavio, sa Hiparhijom. Autarkeja (samodostatnost, unutrašnji mir, samodovoljnost→ Diogen iz Sinope, bure). Umetnost je takođe nepotreban luksuz, pa se po tom kriterijumu sve odbacuje, sem književnosti (Antisten je pisao, tumačio Homera i tražio klicu moralne pouke u njegovim stihovima, klice hermeneutike; Diogen je izgleda pisao i drame, sa namerom da prikaže zlo nomosa, u kome nalazi uzrok ljudske propasti, parodije tragedija pod naslovom „Edip“, „Medeja“, „Herakle“)→ stoičari

b) kirenjani: predstavnik Aristip (Lepi), nazivao je sebe sokratovcem, iako su ga drugi smatrali za sofistu (naplaćivao je časove, a u času Sokratove smrti bio je na nekom ostrvu sa heterom Laisom).Međutim, u prilog njegovoj tvrdnji, on je zaista živeo svoju misao. Smatrao je da se autarkeja postiže čulnim zadovoljstvima, ali probranim i kontrolisanim. Polazi sa gnoseološke pozicije sofista, za njega je osnovni spoznajni kriterijum esthesis. Skok sa gnoseološkog na etičko: čulno zadovoljstvo je najveća vrednost, kao što je i bol najveća suprotnost vrednosti. Aristip je bio tvorac grčkog filozofskog hedonizma. Ključna mu je takođe ideja mere: zbog malog zadovoljstva ne smemo da rizikujemo veliki bol. Priroda zadovoljstva je protejska, zato je mera i kontrola nužna: Ja imam Laisu, ali ona nema mene. Umetnost takođe odbacuje, zato što ne donosi dovoljno jako zadovoljstvo. Antiteza physis/ nomos: jedino dobro je zadovoljstvo, ono je physei, a sva ostala dobra su stvar konvencije, ona su nomo. → epikurejci

c) Megarska škola: najdalje otišli u logičkoj analizi.

III) Platonovo razumevanje umetnosti

Vrednovanje umetnosti prema etičko-pedagoškim kriterijima. U središtu Platonove koncepcije duše (tripartitne podele: razum- mudrost, volja-hrabrost, požuda-umerenost) leži estetska potreba

5

za merom. Kao harmonijski proizvod 3 kardinalne vrline (mudrost, hrabrost, umerenost) javlja se pravičnost. Lepota je ključ razumevanje ethosa, kako na nivou duše pojedinca, tako i na nivou zajednice. Kod Platona su povezane estetika, psihologija i društvo. Država je sama po sebi estetička konstrukcija, te joj nije potrebna surogatna konstrukcija, kakva je umetnost. Osnovno polazište Platonove argumentacije (koja dovodi do izbacivanja umetnosti iz idealnog polisa) jeste ideja da ako je država harmonična (estetička koncepcija!) onda je umetnost višak. Takođe, za Platona je princip opštosti stariji i bitniji, umetnost koja ima i svoju subjektivnu, individualnu komponentu, po tom kriterijumu otpada (// helenizam, Kant, Baumgarten). Ne samo da je umetnost u lepoj državi suvišna, već je i štetna i opasna (pedagoški momenat). Stvaralačka i podražavalačka umetnost: Platon je razlikovao umetnosti koje proizvode od onih koje samo podražavaju već proizvedeno, u tom smislu arhitektura zauzima više mesto na skali vrednosti od npr. slikarstva i vajarstva, jer ona nije podražavanje sveta senki, već je stvaranje nečeg što preko umetnosti stiče egzistenciju u svetu. (cf. umetnička teorija renesanse)Umetnost kao techne , prometejsko poreklo : U Protagori Platon daje poreklo umetnosti kao neke vrste „dodatne“ veštine koju je čovek pomoću svoje specifično ljudske inteligencije, prirodi dodao da bi opstao. Platon u Zakonima, a i drugde, sukobljavajući se sa sofistima, kritikuje koncepciju umetnosti kao techne. Umetnost kao nadahnuće: Pesnici ne znaju šta rade, i ne znaju ništa o stvarima o kojima govore. Oni stiču moć govorenja u stihovima isključivo zato što su nadahnuti bogom (Apologija, Ijon). Nadahnuće može imati, doduše, i pozitivnije konotacije kao u Fedru. Umetnost kao mera: U Filebu aludirajući na Pitagoru, Platon svrstava različite discipline u „umetnost“ među kojima mesto „prave“ umetnosti zauzimaju matematika, i najviše dijalektika. Tako za Platona mudrost i nauka stiču status „prave“ umetnosti. Nasuprot podržavanju prirode, on stavlja naučno znanje i dobro. Njegovo određenje umetnosti je racionalno, i moralno. Sadržaj umetničkih dela se određuje i klasifikuje prema stepenu mudrosti i praktičnoj vrlini (svako u idealnoj državi treba da radi ono što najbolje ume)Umetnost kao ogledalo: nasuprot ovim pozitivnim određenjima filozofije kao umetnosti, javlja se konkretna umetnička praksa, koja nije ništa više do podražavanje onoga što je već senka prave stvarnosti. Po ključu mimeze povezuje likovne umetnosti i pesništvo. U likovnim umetnostima se protivio iluzionističkom slikarstvu. Idelani model bio bi egipatski (gde u isto vreme sagledavamo sve strane predstavljenog entiteta), zamerao savremenom slikarstvu to što je u stanju da prikaže stvar samo iz jednog ugla. Protiv novotarija, nedosledne mnogostrukosti. Mnogostruki tonovi i metri unose razdor i zabunu u dušu. Ne može isti pisac biti i tragediograf i komediograf. Svako može da radi samo jednu stvar istinski kako valja. Umetnost kao psihagogija: Umetnik je mag, koji kvari ljudsku dušu koristeći se magijom. Delujući na afektivni deo duše, on vuče ljudske nagone na dole, za razliku od fiilozofa koji kroz racionalno ubeđivanje usmerava dušu na gore, tj. ka svetu Ideja. Strah od iracionalnog dejstva umetnosti, koje putem lakog, bezvrednog uživanja, pomućuje razum. Za Platona svet fikcije ostaje radikalno odvojen od sveta istine kome pripada filozofski diskurs. Muzika i duša: U Zakonima Platon pokazuje da su medijum i suština muzike psihički, muzika izražava raspoloženja duše. Njena vrednost određena je moralnim i mentalnim kriterijumom. U Državi, on kaže: Ritam i harmonija prodiru do dna duše i snažno je obuzimaju. Stoga muzika ima presudni značaj u oblikovanju mlade duše.

6

IV) Platonova kritika poezije

X knjiga Države.

Kritika slikarstva: podražava li slikar ono što zaista postoji (to on ontos) ili zanatliju? Slikar podražava izgled stvari (u Platonovo vreme se slikalo u perspektivi koja je stvarala iluziju prostora, premda nije bila matematička/linearna. Platonu se filozofskijim činio egipatski model slikarstva, gde u isto vreme vidimo više strana figure, kubični pogled, jedan entitet sa sve tri strane, nasuprot tome mi smo navikli da vidimo prizor onako kako se on otvara jednom posmatraču u jednom trenutku). PLATONOV SKOK: povezuje slikarstvo i pesništvo po tome što su obe umetnosti mimetičke. Intelektualno nepošten argument: pesništvo je na trećem mestu od istine, nijednoj državi tragedija nije donela zakone, Homer nije ni u jednom ratu bio vojskovođa, nikoga nije učinio boljim, čak ni njegov pratilac nije vodio računa o njemu, dok su i Pitagora i Protagora bolje prošli, HOMER NIJE UMEO DA VASPITA LJUDE

Podražavanje je bezvredno kao takvo (treće po udaljenosti od istine, podražavanje izgleda a ne stvarnosti)→ ontološki argument

Vezuje se za ono što je bezvredno (podražava ono što je bezvredno, jer najlakše je imitirati lošu narav i svakodnevno iskustvo. NB: ovde Platon poeziju tretira kao techne, a ne kao maniu, kao što je to u Ijonu i Fedru) → etičko-politički argument

Rađa ono što je bezvredno (pothranjuje požudni deo naše duše) → afektivni argumentInače je sa nama kao sa zaljubljenima, i kao što se klonimo nedolične ljubavi, tako se klonimo poezije. Poezija deluje na onaj najbedniji, donji, vegetativno-reproduktivni deo duše (ovo mu omogućava prethodni dokaz, naime da poezija nema nikakvu saznajnu vrednost)

II i III knjiga Države. → etički aspekt Platonove kritike. Kritikuje antipedagoška svojstva umetnosti, glavne mete Homer i Hesiod, u manjoj meri muzika.

Prvi i drugi tip argumenta zasniva kritiku na materiji/ građi umetnosti, sadržaju poezije (ŠTA?)

1. kritika sa stanovišta teodiceje:

Bog se uvek mora prikazati onakvim kakav je, pošto je bog dobar, on je samo uzrok onoga što je dobro (suprotno od Homerove priče o dva bureta sa zlim i dobrim darovima Zevsovim), i ne može biti uzrok bilo čega zlog (tako Atena i Zevs nisu krivi što je Pandar prekršio zakletvu, ili za svađu bogova kao kod Eshila u priči o Temidi i Zevsu, itd.)Cf. kraj Parmenida: Ne može svaka glupost, zlo, imati svoj eidos.

Bog je savršen, a sve što je savršeno ne popušta ni najmanje uticaju neke druge stvari, tako ni bog ne sme da se menja, te je nemoguće da bog želi da promeni svoj

7

oblik kao Protej ili Tetida, jer je bog uvek najlepši i ako bi se menjao morao bi se menjati u nešto gore

Bog neće da nas zavara ili laže, on nije lažljivi pesnik (koji nas vara kroz mitove, zato što ne zna pravu istinu o dalekoj prošlosti, sastavlja priče nalik na istinu), bog je potpuno jednostavan i istinit u delu i reči i niti se sam preobražava, niti druge laže, ni rečima, ni znacima koje šalje, ni u budnom stanju, ni u snu (tako osuđuje ono mesto kod Homera kada Zevs šalje san Agamemnonu, ili kod Eshila kada Apolon peva o sreći njenog poroda)Tragedija je problematična upravo zato što prikazuje kako se loše stvari događaju ljudima prema volji bogova. Platon odbija determinizam, Bog ne može biti kriv za sve, pa ni za našu nesreću.

2. kritika poezije kao segmenta vaspitanja

Potreba za čuvarima države, poređenje između dobrih čuvara i plemenitog psa koji ujedinjuje pitomost prema poznatima i domaćima, i ratobornost prema nepoznatima, da bi mogao ova dva da razlikuje čuvar/ pas mora biti mudroljubiv, dakle, on mora biti prijatelj mudrosti, odvažan, okretan, jak i hrabar -da bi se u njemu razvile ove osobine potrebno je muzičko vaspitanje duše i gimnastičko tela.

U prvoj fazi njihovog vaspitanja, moraju se kontrolisati mitovi koji im se pričaju, jer ne smeju sadržavati laži kakvih ima kod Homera i Hesioda, one nisu ni istinite, ni lepo izmišljene, daju pogrešnu sliku bogova, pr. priča o Uranu i Kronu, zatim o međusobnim borbama bogova npr. Giganata, o Heri i Hefestu, ovo se ne sme servirati deci jer ona ne mogu da prosude šta je alegorija. Čak i da su ti mitovi istiniti, oni se ne smeju pričati deci, u svakom mythosu razlikuje činjeničnu laž od typosa- moralnog obrasca. U svrhu obrazovanja, dozvoljava izlaganje ovih laži, pod uslovom da prenose odgovarajući typos (Platonovi mitovi)

Treći tip argumenta zasniva kritku na efektu/ posledicama poezije (POSLEDICE?)

3. kritika poezije kao sredstva uzburkavanja afekata u duši

Ako hoćemo da čuvari postanu hrabri, onda im ne smemo servirati priče koje pospešuju strah od smrti raznim prikazima strahota podzemnog sveta (ovo isključuje ono mesto iz Odiseje sa Ahilejevom senom (XI), ili Patroklovom iz Ilijade (XXIII), i još mnoge druge (Od. XXIV, Prosci u Hadu))

Ne smemo dopustiti da slavni heroji plaču i uzdišu (kao Ahil za Patroklom XXIV,ili Prijam za Hektorom XXII, ili Tetida za Ahilovom sudbinom, XVI)

Isključuje se i smeh i podsmevanje jer izaziva jaku promenu (pr.Hefestu se smeju bogovi, I)

8

Nephodno da znaju vladati samima sobom i da su umereni u jelu, piću i strastima (Ahil se ne sme usprotiviti svom vođi, Odisej ne sme hvaliti punu trpezu, a pogotovo se ne sme prikazivati Zevs koji zaveden Herinim čarima biva obuzet ljubavnom žudnjom da se s njom odmah spoji, Hefest ne sme biti prikazan kako okiva Areja i Afroditu zbog ljubomore)Ne smeju biti potkupljivi i lakomi (pr.kada Fenik kaže Ahilu da ako darove ne dobije, ne prestane sa gnevom, ili što ovaj Hektora jedino uz otkup vraća, ili pak Tezejevi pljačkaški pohodi)

Kritika poezije sa stanovišta forme umetnosti, mimezis kao takva (KAKO?)

1. haplos diegesis: kada pesnik peva u svoje ime, jednostavno pripoveda (ditirambi, lirika, mada je ne spominje nigde)2. mimesis: kada hoće da nam sugeriše da to priča neko drugi, tada tu ličnost podražava (kao u dijalozima, u tragediji i komediji)3.kombinacija ova dva (epske pesme)

Ako se još od detinjstva podražavanju naviknemo, ono postaje navika i druga priroda i menja naše osobine, zato čuvari mogu da slušaju samo dela onih pesnika koji podražavaju odlične ljude. Šta se ne sme podražavati? Žena zaljubljena, bolesna. Porodilja. Psovanje, mukanje. Ovde se pitanje podražavanja ipak vezuje za ono šta se podražava, a ne za sam mehanizam. Govoreći o muzici, zaista govori o načinima podražavanja. U Zakonima je umereniji: pesništvo može da ostane, ali pod državnim nadzorom. Zato pesnike koji kombinuju razne tonske načine koji su zavodljivi, treba ovenčati vunenim vrpcama i izbaciti iz države.

V) Pojam zanosa u Platonovoj filozofiji > Ijon i Fedar

U Apologiji i Ijonu, Platon insistira na tome da pesnici, budući u stanju enthousiasmosa ne znaju šta čine. Štaviše, bave se stvarima o kojima ništa ne znaju (zanatima, državništvom, ratnom veštinom). U Apologiji, Sokrat razgovarajući sa pesnicima zaključuje: Tako reći svaki prisutni čovek umeo je da govori bolje od njih o pesmama koje su oni sami sastavili. U Ijonu Platon poredi delovanje pesnika i rapsoda sa nesvesnom snagom magneta. Ne samo što Ijona Homerovo pesništvo nije ničemu naučilo, već je i sam Homer bio bogom nadahnut dok je stvarao. Tako dolazi do delovanja prstenastog magnetizma: Homer poput magneta deluje na Ijona, Ijon na svoju publiku. A zapravo niko od njih ne zna o čemu peva/sluša.

Međutim, u Fedru načinivši Erosa zanosom, manijom, dakle rezultatom direktnog božanskog delovanja, Platon povezuje za sebe ključnu ideju boga sa idejom Lepote. Suštinska Lepota jedino se može doseći kroz ljubav, zanos, koji je neodvojiv od transcedentnog. Eros i na ovaj način čini sponu između smrtnih bića i besmrtnosti. On igra ključnu vezivnu ulogu između sećanja (hypomnema, anamnesis) i inicijacije koja

9

se bez sećanja ne može ostvariti. Preko enthousiasmosa (stanja u kome je doslovno »u nas« ušlo nešto što je od nas superirono), postajemo sposobni za uzdizanje (ascensio). U slučajevima da do enthousiasmosa dođe u duši koja nije spremna, ili je već iskvarena bilo okruženjem, bilo manjkavošću sopstvenog karaktera, Eros se manifestuje kao požuda, regresija koja dovodi do stupnja animalnog. U suprotnom, Eros dovodi direktno do spoznaje da su sve pojedinačne Lepote samo odblesci, imitacije (eikon, homoioma) apsolutne Lepote. Zapravo ključna funkcija Erosa jeste da čini sintezu između empirijskog i idealnog.

FEDAR, PRVA BESEDA: Sokrat metodom divizije dolazi do određenja one strasti koja jedino može dovesti ka nečemu pozitivnom, pritom pažljivo priprema teren za izlaganje sopstvene teorije, koja neće biti u kontradikciji sa prvim govorom: preko fizičke lepote eromena, erast prepoznaje Ideju Lepote, koju je ranije spoznao. Svog ljubljenika, ljubavnik mora da zavede, i to tako što će ga kroz sebe upraviti ka Ideji Lepote, koju je i on takođe ugledao u toku svog prvog »uzleta«. Ljubavnici će, u zavisnosti od svoga ponašanja, biti kaženjeni ili nagrađeni. Ako teže znanju, uspeće se u nebo, a ako ovakav tip života izaberu tri put, uspeće da pobegnu od točka života. Ako su težili časti, ili pak podlegli telesnim iskušenjima, popeće se na nebo za ostalih hiljadu godina, ali bez ikakve nade da će se osloboditi točka . Ali ako su stupali isključivo u fizičke odnose, poput onih koje Lisija predlaže, moraće da se pročišćuju pod zemljom tokom jednog hiljadugođa, a možda još i duže .

FEDAR, DRUGA BESEDA: Sokrat dijalektičkim metodom dolazi do određenja četiri vrste zanosa. Pre svega, odvaja maniju u smislu duševne bolesti, od stanja enthousiasmosa pomoću kojeg dolazimo do određenih saznanja.

1) proročki (odnosi se na dar proricanja, mantiku (mantiké))2) telestički (koji se najčešće prevodi kao »misterijski«), vezuje se za Dionisa.

Telestički zanos ima veliki značaj za Platona kao simbol filozofije. Teletai su obećavali besmrtnost, kao što je Platon obećavao besmrtnost svojim učenicima- filozofima. Filozof je pravi »bakhant«. Ovo važi čak i za Alkibijada koji je kroz Sokrata došao do tog »ushićenog i bakhantskog« stanja.

3) pesnički (uprkos notornoj osudi pesnika u Državi, mora se imati u vidu krajnje ambivalentan status koji pesništvo zauzima u Fedru, pa indirektno i u Gozbi. U Ijonu, Platon predstavlja pesnika kao biće koje stvara u stanju bezumlja, nadahnuto božanskim. Kako prema tome stoji Sokratovo očigledno nadahnuće, i »izlaženje iz sebe« (ekstasis) u Fedru? Čime onda objašnjavamo izvanredni dramaturški karakter Gozbe? U Fedru sam Sokrat izjavljuje da je »već poćeo da govori u ditirambima«. Koliko god nisko Platon stavljao pesnike na svojoj skali vrednosti, zamerka da se ne može stvarati bez nadahnuća važi za sve stvaraoce (poietai). U trenutku svoje besede, Sokrat jeste pesnik, u to nema sumnje. Kontradiktornost se ne može izbeći pozivanjem na pedagoško-etički karakter Države. Platonovo pisano učenje uvek i svuda ima pedagošku funkciju. Ako se Eros shvati kao noetička sila, onda ne bi nužno značilo da je za Platona jedina moguća poezija, neki, vrlo često shvaćen kao dosadan ili sterilan vid, etički korektnog pesništva)

4) erotski zanos (vodi phronesisu. U Fedru se, kao jedna od ideja vodilja javlja shvatanje da se bez ljubavnog zanosa ne može stići do saznanja. U Gozbi ljubavnik je »izvan sebe« (entheos), kao pesnik u Ijonu. I dok požuda i fizička ljubav u sprovedenoj podeli ostaju pod kategorijom »ljudskih slabosti«, Eros postaje i manifestacija čulnog života, tvorački nagon koji drži, a ne ruši svet čak ni onda kad povezuje dušu sa najudaljenijim svetom pojmova. Jasno je da Eros polazi od čulnog,

10

ali je teško reći kada on prelazi u psihičko, a kada iz psihičkog u čisto inetelektualno, u opštem pojmu enthousiasmos u Fedru sadržano je sve troje. Ovde Eros zapravo čini sponu između pojavne stvarnosti i forme, koju Platon, baš zato što je najuočljivija u spoljašnjem svetu, označava kao Ideju Lepote.

DODATAK: Hipija Veći

Uvod- prvo je Sokrat zajedljiv na račun Hipijinog bogaćenja i popularnosti. Hipija sve

zna da radi, lep je i bogat. Njegovo znanje nije mudrost, već polimatheia. Jedino u Sparti nije dobro prošao, zašto? Tu se vidi Platonovo divljenje spartanskim zakonima

- rasprava o nominalnoj ili istinskoj vrednosti zakona. Hipija je u domenu „lažljive gomile“, doxa.

Sokrata je kao napao „neki čovek“ (Stranac iz Elide, Sin Sofroniskov) tokom neke rasprave sa pitanjem „Otkud ti znaš koje su stvari lepe a koje ružne? Ajde ako znaš reci mi šta je lepo?“. Sokrat „moli Hipiju da mu pomogne“ i odgovori. On zastupa argumentaciju tog, „opakog čoveka“.

- Prvo povlači razliku između lepog i lepote

I deo: Lepa devojka je lepota (Hipija) (Lepo nije stvar)

- Da li je lepo lepo, ako postoji nešto što je sama lepota? Da li ako je lepa devojka lepo postoji ono usled čega su sve stvari lepe? (Sokrat navodi primere lepe kolibe, kobile, lonca). Hipija ovo odlučno odbija, devojka je sama po sebi lepša od lonca.

- Međutim, ako se devojka uporedi sa boginjama, nije li onda i najlepša devojka ružna? (uvodi apsolutnu skalu vrednosti). Dakle, sama lepota ne može biti neki pojedinačan entitet.

- Šta je ta lepota kojom je sve drugo uređeno i čijim prisustvom se pokazuje lepim? Hipija odgovara „zlato“ (Platonova pakost na račun Hipijine pohlepe, Sokrat navodi primer Fidijine statue Atene u kojoj nisu svi delovi zlatni, a ona je ipak lepa)

II deo: Pogledaj, nije li slučajno lepo samo to prilično/odgovarajuće (to prepon) i suština (physin) samog pri-ličnog ? (Lepo kao prikladno)

- Fidija je primenio one materijale tamo gde to na statui dolikuje. Hipija: Složićemo se s tim da svaku pojedinu stvar čini lepom što joj odgovara / priliči.Pa odgovara li onda zlatna kutlača običnoj kaši?

-Hipija kaže da izgleda traže neku lepotu koja se nikad, nigde i nikom neće učiniti ružnom. Daje svoju definiciju: uvek je svakome i svuda najlepše za čoveka da bude bogat, zdrav, da ga Heleni poštuju, da stigne do starosti, da lepo sahrani svoje roditelje

11

kad umru, da ga lepo i veličanstveno pokopaju njegovi potomci. Sokrat ga podseća a) da su govorili o lepoti samoj koja svemu, čoveku/kamenu/bogu daje svojstvo lepote (što znači da ova definicija ne može da se odnosi na bogove, heroje, decu bogova, itd).

-Da li je to prepon nešto što čini da ono u čemu je priustno izgleda lepo (Hipija: lepo je ono što izgleda lepo, kao kad se vešto izabere odeća tako da ističe nečiju pojavu) ili što čini da bude lepo, ili nijedno od toga? Njih zanima ono što je uvek lepo, dakle da je to prepon ono što čini da stvari budu lepe.

III deo: Lepo je ono što nam je korisno. (Lepo kao korisno)

-Da li je ono što je korisno pre svega (drugog) lepo? Nije, zato što moć i korist nisu po sebi lepe, nisu ako su u službi nečeg zlog. Dakle, lepo ne može biti nešto zlo, već jedino nešto dobro.-Da li to znači da je lepo uzrok dobrog? Rasprava o uzorcima. Lepo ne može biti otac dobru zato što bi onda ispalo da se zbog lepog trudimo oko razboritosti i oko svih ostalih lepih stvari što je njihovo delo i njihov potomak → lepo ne može biti i otac i potomak, i uzrok i posledica dobra. Dakle, lepo ne može biti probitačnost, korist i moć stvaranja nečeg dobrog.

IV deo: Lepo je prijatno koje dolazi preko sluha i vida . (Lepo kao prijatno, kao hedone)

-Šta je sa stvarima koje se ne mogu videti i oslušnuti, npr. zakoni? -Po kom kriterijumu se mogu razdvojiti uživanja u jelu, piću, ljubavi (koja izazivaju prijatnost) od drugih stvari koje izazivaju prijatnost? -Uživanje koje nastaje preko vida/ sluha ne nastaje zbog samog vida/sluha. Ako i jedna i druga vrsta uživanja poseduju nešto što je zajedničko i što izaziva prijatnost, šta je to? Da li to što pripada oboma pripada zaista istovremeno oboma, ili svakom ponaosob, ili samo oboma zajedno?

V deo: Lepota se mora promatrati u celini, a ne u izdvojenosti pojedinačnih bića. (Hipija)

To znači da je a) lepo suštinska, opšta kategorija, koja se može manifestovati i u pojedinačnim stvarima, i u stvarima uzetim zajedno, ali nije isto što i ta pojedinačna stvar ili skup stvari uzetih zajedno, b) lepo ne može biti izjednačeno sa onim što je emprijski lepo, zato što to čini više stvari zajedno lepim, ali ne i pojedinačno, i zato što (očito) varira, c) lepo nije probitačno uživanje, zato što je probitačno ono što stvara dobro (ali ono što stvara ≠ stvoreno), pa onda dobro ne može biti lepo ni lepo dobro, ako je svako od njih nešto drugo

Zaključak: U stvari, do zaključka se ne dolazi, jer lepo mora biti dobro, a dobro lepo, ali ta definicija propada zbog razlike između proizvodne moći i proizvoda.

12

VI) Aristotel o lepom

Kada je reč o lepom, Aristotel je zvanično objektivista (Organon). Lepota je ona dobrota koja nam pruža uživanje (Retorika). Aristotel priprema razdvajanje pojma kalokagathie. Dobrota je lepota čina (Metafizika). Lepota je mirovanje, dobrota akcija.

LEPOTA je prebivanje opšteg u pojedinačnom, jedinstvo ova dva. Jedna čulna, individualna datost je lepa, utoliko što ima više „opštosti“. Ukoliko je npr. žena paradigmatičnija za svoju vrstu ona je lepša. Premda je lepotu nemoguće potpuno definisati, ona ima svoja ključna određenja (koja direktno proizilaze iz Aristotelove metafizičke koncepcije):

- paradigmatičnost lepote (što je više opštosti u pojedinačnom entitetu, to bolje. Direktno utiče na renesansnu likovnu praksu)

- lepota kao harmonija materije i forme (ovu ideju će preuzeti i Plotin, ali se kod njega težište prenosi na formu. I za Aristotela i za Plotina je ružnoća vidiljivija kod onih entiteta kod kojih materija preteže nad formom)

Logički status lepote, večito pitanje da li je lepota relacija ili kvalitet (cf. Avgustin: Da li se nešto dopada zato što je lepo, ili je lepo zato što se dopada?). Dok je manje-više čitava antička Grčka, sa izuzetkom sofista, objektivistička (Pitagorejci, Platon je svestan druge mogućnosti, ali je ne formuliše eksplicitno, Aristotel, Plotin), u helenizmu, a u punom smislu tek kod Kanta (ali na formu ljudske svesti kao takve nema relativizma) javlja se subjektivizam. Aristotel: lepota je kvalitet predmeta kao takvog, a ne osobina naše svesti, stvar naše percepcije. Aristotel međutim, nije u ovome sasvim dosledan.

Odlike lepog: simetrija i omeđenost (za Aristotela ključna ideja mere): Sve što je lepo treba da ima ne samo delove lepo poređane, nego i određenu veličinu; veličina treba da bude takva da se pogledom može obuhvatiti (ovde upućuje na relaciju sa svešću subjekta)

VII) Aristotel o umetnosti

-Osnivač estetike u „modernom“ smislu reči, kod njega se poklapa filozofija umetnosti i metafizika lepog (za razliku od Platona). Pristup estetici „odozgo“ se koherentno poklapa sa estetikom „odozdo“, od metafizike do konkretnog umetničkog dela.

-Poništava razliku techne // poiesis. POREKLO: Zanatska veština (techne) za Aristotela svoje početke nalazi u ljudskoj sposobnosti da se koristi rukama, koja ga odvaja od ostalih životinja i čini superiornijim. Služeći se svojom urođenom sposobnošću, čovek zapravo imitira lepotu i red u postupcima same Prirode ( ≠ Platon za koga umetnost niče u borbi sa Prirodom, i znak je čovekove slabosti). DISTINKCIJA: Aristotel izričito kaže da je svaka techne i poiesis, ali da nije svaka poiesis techne, zato što je poiesi širi pojam. Techne je za Aristotela on posebna poiesis koja svoja dela stvara imajući u vidu razlog (logos) onoga što stvara. Techne je prema tome, neka vrsta znanja: Predmet techne je opšte, tako da umetnik mora da poznaje uzrok, razlog, onoga što stvara (Met.1). Poiesis jeste stvaranje, u Aristotelovoj misli, to je zaprao čin oblikovanja nečega iz materije, način na koji forma oblikuje materiju u nov entitet. Zato je poiesis šire od techne.

13

Tako umetnik postaje neko ko npr. posmatrajući neoblikovani kamen, kreće da mu daje formu, imajući u vidu cilj tog kretanja.

-Umetnost dovršava ono što je priroda započela (Fizika), određenje umetnosti kao stvaralačkog procesa (na ovome će insistirati i Plotin, i mistici, i renesansni neoplatoničari). Umetnost je ljudsko stvaranje po ugledu na božansko stvaranje, umetnost se takmiči sa prirodnim procesima, a bog je prvi pokretač prirode. Kao što se sve u Prirodi odgirava prema planu, procesu razvijanja forme iz materije, ili sazrevanju potpune individue iz bezoblične klice, tako i umetnost daje formu građi (bilo da su to slova, boje, kamen, ili tonovi).

-Priroda i umetnost su dve najvažnije pokretačke sile (Metafizika), sa tom razlikom što priroda ima princip kretanja u sebi, dok umetnik prozivodi entitete čija je forma u njegovoj duši.

-Umetnost podražava prirodu (physis): dok kod Platona umetnost može da podražava samo artefakte, mimeza se za Aristotela ne javlja kao imitacija, već kao prikazivanje, predstavljanje, modelovanje koje ima kognitivnu komponentu. Physis je shvaćen kao

1) ono što u sebi ima snagu da raste i da se razvija samo iz sebe, samo u sebi ima uzrok (zakon prirode)2) naročiti sklop nekog entiteta, koji ga čini onim što jeste (suština)3) corpus natura naturata (sve ono što nije stvorio čovek)

Umetnost dakle, podražava uzroke stvari, suštinu, stvaralački princip kao takav. Zato što umetnost podražava ove osnovne, primarne uzroke, ona je „filozofska“. Univerzalno vrši svoj upliv u partikularno: Uzor treba da preteže na slici i onda kada takvog nema u prirodi. Aristotel ne upućuje pesnika na empirijsko podražavanje, čak i ako ono što prikazujemo ne srećemo u neposrednom iskustvu, treba ga uopštiti. → UMETNOST I UMETNIČKA ISTINA JE AUTNOMNA OD ISKUSTVA I ISTINE SVAKODNEVNE STVARNOSTI ( Slikar koji je pogrešno imitirao konjsku nogu u odnosu na nogu u stvarnosti, možda nije pogrešio u umetničkom smislu). Umetnost prikazuje ono što je moglo da se dogodi, prema zakonima verovatnoće ili nužnosti, dok istoriografija prikazuje ono što se zaista dogodilo, i stoga ne zalazi u uzroke (što zapravo nije slučaj ni sa jednim dobrim istoričarem, cf. Herodot, Tukidid, filozofska istorija: Hjum, Volter)

-Umetničko stvaranje putem podražavanja postiže svoju svrhu u lepim oblicima koje stvara. Cilj umetnosti (npr. tragedije) jeste njoj svojstveno zadovoljstvo koje prouzrokuje. Aristotel deli umetnosti prema njihovom predmetu, sredstvu kojim vrše podražavanje, i svrsi. Svaka umetnost na sebi svojstven način ostvaruje svoju svrhu (obuhvata poeziju, slikarstvo i muziku direktno pojmom mimezisa (kod Platona u polemičkom kontekstu)). Zadovoljstvo nije nužno negativna kategorija, zadovoljstvo je ispunjenje želje, svest o punoći života, ono može biti razumno, ako se uživa u onome što je dobro. To „što je dobro“ regulišu državnici.

14

Aristotelova Etika, Retorika, Politika, Analitika

-muzika: vrhunska psihagoška moć; najmoćnije pedagoško sredstvo jer mekana supstanca mlade duše muzikom upija eidos (Politika), muzika oblikuje dušu, veličina pesnika i filozofa je u sposobnosti primanja utisaka – i jedni i drugi su „mekani“ (senzibilini, suptilni).Oni su „erotičari“, kod njih preovlađuje crna žuč, koja ih čini genijalnima.-retorika: rehabilituje retoriku koju je Platon sahranio u Gorgiji „kao veštinu laganja“, a dao joj sopstvena pravila u Fedru, brani retoriku kao umetnost, nastavak na Fedra. -suština dobrog govora je entimem (skraćeni silogizam, koji preskače bilo jednu premisu bilo konkluziju zato što je očigledna, a time auditorijumu pruža zadovoljstvo da je sam nasluti: Ne gaji besmtran gnev (jer si smrtan), Umrećeš jer si čovek (ljudi su smrtni, ti si čovek). Najbolje je kada se prećuti konkluzija. Govor treba oblikovati prema auditorijumu, čovek treba da uvek održi svoje dostojanstvo, bilo da deluje na ethos, pathos, ili logos. Ritmički govor, ali da izbegava poetski metar. Variranje tona. Zlatna sredina jasnosti i prikladnosti, nikad banalnosti. Osetljivost za raspoloženje publike i smisao teme o kojoj se govori.-etika

-čovek je zoon politikon, prirodno traži život u zajednici-njegova etika je takođe dinamička, vrlina i sreća se uče i postižu, nisu nam date. Razlikuje habitus (početne datosti, etički i duhovni potencijal) od energeie (realizacije).

-problem sreće: sreća je sklad habitusa i energeje, sklad potencijala i ostvarenja. Čovek ne može biti srećan ukoliko ne razvije svoju specifično ljudsku prirodu. Specifično ljudska priroda je čovekova umnost. Umnost je vrlina. Sreća je i život u skladu sa vrlinom. Glavni čovekov cilj je i za Platona i za Aristotela, ostvarivanje onog božanskog u njemu.

-Vrlina je mera između dve krajnosti. To je sredina, ali ne u kvalitativnom smislu, već u odnosu na negativne vrednosti. To je vrhunac kvaliteta. (estetizam u etici). Hrabrost je po sredini u odnosu na dve negativne krajnosti, kukavičluk i bezumnu smelost. Velikodušnost između škrtosti i rasipnosti. Umerenost između neosetljivosti i razuzdanosti. Pravičnost između trpljenja i činjenja nepravde.

-politika (Analitika)

-za razliku od Platonove koncepcije polisa kao idealnog konstrukta, Aristotelova politička filozofija je više empirijska. Ne smatra da je bitno da li vlada pojedinac, nekolicina, ili većina. Pitanje je da li taj entitet na vlasti ima u vidu lično/sebično ili opšte dobro. Po tom ključu pravi razliku:monarhija (koja bi inanče bila idealni oblik vladavine) vs. tiranija aristokratija (vladavina najboljih koji imaju u vidu dobro zajednice) vs. oligarhijarepublika (razumna većina koja ima opšte dobro u vidu) vs. demokratija (bliža anarhiji)Iz demokratije logično sledi tiranija. -nasuprot Platonu, on smatra da država nema potrebe da guši princip pojedinca, da guši

15

hedonističku crtu u pojedincu. (u skladu sa njegovom Metafizikom, princip opšteg u pojedinačnom, na ovoj liniji i Spinoza, Lok). Aristotel nije asketa u duhovnom smislu. On nije protivnik zadovoljstva kao takvog, postoji dobro i loše zadovoljstvo, stoga i umetnost nalazi svoje mesto u njegovoj državi.

VIII) Aristotelova Poetika

-VI glava, def. tragedije: Tragedija je oponašanje ozbiljne i završene radnje, govorom određene veličine, koji je otmen i poseban u pojedinim delovima, ono se vrši ljudskim delanjem, a ne naracijom, a izazivanjem sažaljenja i straha dolazi do katarze tih afekata

Causa formalis: ozbiljna i celovita radnja, cf. Aristotelova koncepcija lepote (omeđenost, red, simetrija)Causa materialis: govor koji je otmen i odgovarajuće dužineCausa efficiens: oponašanje se vrši radnjom, a ne naracijom (mimesis praxeos)Causa finalis: katarza (Fikcija kao autonomno polje iskustva (cf. Hartman, princip derealizacije u mimezisu) Tragedija može da proizvede samo sebi svojstveno zadovoljstvo XIV gl: Od tragedije ne treba tražiti svaku vrstu užitka, već samo onu koja je njoj svojstvena, XXV gl)

-Kvalitativni delovi tragedije :

1. mythos- fabula (predmeti oponašanja)2. ethos- karakter (predmeti oponašanja)

3. dianoia- misao (predmeti oponašanja) i ep i tragedija4. lexis- govor (sredstvo)

+

5. opsis- scenski aparat (način) samo tragedija6. muzički aparat (sredstvo)

- mythos je »oponašanje« radnje u istom smislu u kome je duša ( psyche ) »oponašanje« (u stvari suština) čoveka. Fabula je struktura drame oko koje se okupljaju njeni »materijalni« delovi. Isto tako je i duša struktura i arche čoveka, tj.čovek sam. U XVII gl.on kaže da kao što duša (tj.forma) prethodi telu, tako fabula prethodi drami. Fabula je arche i telos drame, ona je »forma« tragedije.

- zašto je fabula najvažnija:

16

1. tragedija nije oponašanje ljudi, nego ljudskih dela i života (tj.ona prikazuje ljude podražavajući njihovo delanje)

2. tragedija ne može postojati bez radnje, a može bez karaktera3. trag.bogate karakterima, ali slabe u fabuli ne ispunjavaju svoju prirodnu funkciju4. najprivlačniji elementi drame pripadaju fabuli5. najteže je od svega u drami dobro sastaviti fabulu

-VII glava: da bi bila potpuna, odnosno celovita, fabula mora da ima početak, sredinu i kraj (organicističko shvatanje)-treba da postoji uska unutrašnja kohezija koja vezuje delove drame u celinu, ako ne logički a ono po verovatnosti, da bi se ostvarila njena estetska funkcija

-dužina kod fabule odgovara veličini kod predmeta, treba da bude moguće da fabulu sagledamo u celini, tj.da ona bude pregledna odjednom (isto važi i za dužinu epa, XXIV gl.)

-veličina kao estetsko obeležje podrazumeva: 1.da bi bila lepa, stvar mora imati veličinu, 2. veličina mora imati granicu

- prava je ona veličina u kojoj, uz nizanje događaja u neprekinutom redosledu, obrt iz nesreće u sreću, ili iz sreće u nesreću nastupa po verovatnosti ili po nužnosti

IX glava: pesnikov posao nije da pripoveda o stvarnim događajima, nego o onome što bi se moglo očekivati da će se dogoditi, tj.o onome što je moguće po verovatnosti ili nužnosti. Pesničko umeće je filozofskije od istorije. Cf. XXV glava: Nije ista ispravnost u političkom i u pesničkom umeću, niti je u pesničkom ili bilo kom drugom umeću (autonomija teksta i književnosti u odnosu na druge umetnosti; odbrana od Platona)

-tragički junak: XIII gl.

I) ne smeju čestiti (epieikeis ≈ spudaios) ljudi padati iz sreće u nesreću (jer to ne izaziva ni strah ni sažaljenje nego zgražanje), niti da veoma opaki ljudi prelaze iz nesreće u sreću (to čak ne bi izazvalo ni simpatiju- filanthropon), niti da ti isti prelaze iz sreće u nesreću (jer bi to izazvalo saosećanje, ali ne ni sažaljenje ni strah) → ne pita se kakav će čovek izazvati najefektniji pathos nego kakv događaj (u Poetici se nigde ne govori o »tragičkom heroju«)

II) sažaljenje pobuđuje onaj koji nezasluženo pada iz sreće u nesreću, a strah tako što prepoznajemo da je onaj koji doživljava nesreću neko sličan nama, tako da ishod neće biti takav da izazove sažaljenje niti strah → tragička nesreća mora biti velikim delom nezaslužena, ali ne sme naprosto biti rezultat slučaja (loše sreće) jer bi tako lanac kauzalnosti bio oslabljen ili prekinut. Čovek sličan nama nije onaj srednji član iz podele u II glavi. On hoće da kaže da se sa osećanjima lika možemo identifikovati samo ako je on toliko »sličan nama« da možemo pretpostaviti da bi naša osećanja u sličnoj situaciji bila slična njihovim. (≠ Platon, u Državi (II i III) u pokušaju teodiceje, osuđuje pesnike jer

17

prikazuju kako se loše stvari dešavaju dobrim ljudima, i zato što oni pothranjuju iracionalno, podstičući čoveka da se uživljava u svoje emocije i da uživa u njima. Aristotel smatra da emocije imaju i svoju racionalnu stranu (naša urođena moralna svest nas sprečava da se radujemo stradanju nevinog lika, a izaziva zgražavanje u suprotnom.)

III) tip »junaka«: on mora biti između dobrog i osrednjeg- dovoljno uzvišen da pobudi naše sažaljenje, ali ne tako savršen da njegova nesreća izazove naše ogorčenje, dovoljno blizu da izazove našu filantropiju, ali opet ne toliko blizu da izgubi svu veličinu i značaj. On mora imati neku manu, slabost, nedostatak. → hamartia (pogrešno uverenje koje dovodi do pogrešne pojedinačne radnje- hamarteme, npr. Edip koji ne zna ko su mu pravi roditelji pati od hamartije, a ako u tom nezanju dela, on čini hamartemu.) Aristotelova hamartija označava pogrešan čin, učinjen u nepoznavanju njegove prirode, učinka, itd, koji je početna tačka uzročno povezanog niza događaja koji se završavaju katastrofom. To je inetelektualna greška koja nema nikakve veze sa moralnom slabošću pa ona odgovara otprilike terminu ate kod Homera.Karakteri treba da budu: dobri, primereni, slični nama, dosledni (XV gl)

IX) Uticaj Aristotelove metafizike na teoriju lepog i umetnosti

Metafizika ili „Prva filozofija“ (naziv joj dao Andronik sa Rodosa), metafizika (prema podeli iz Nikomahove etike) spada u „teorijske nauke“ (principi istraživanja su u samom predmetu proučavanje, tzv. objektivne nauke, za Aristotela tu spada još i fizika i matematika). Suština istraživanja je ono nadiskustveno, što opstaje u promeni, večna i nepromenljiva suština.

-zamera radikalan jaz koji postoji kod Platona između dva sveta, suština prebiva u pojavi (Lekar kada leči Sokrata ili Kaliju leči čoveštvo u njima). Lepota je dakle, prebivanje opšteg u pojedinačnom. Prevazilazi jaz doxa // noesis kroz podelu na prvu i drugu supstancu. Prva je ovaj tu, čulima dostupan, pojedinačan čovek. Druga je čovek kao takav, „čoveštvo“. Od Platona preuzima metodski hod od jednog ka drugom, indukciju.

-Materija i forma = potencija ( dynamis ) i aktualnost ( energeia ). Aristotelova vizija prirode je dinamička, za razliku od Platonove. Sve što je već formirano ima potencijaldalje obrade.

- Entelehia: oblikotvorni hod koji podrazumeva obrušavanje forme na materiju (npr. duša je forma, ona je oblikotvorna u odnosu na telo). Entelehija je suštinski apetit materije ka formi, a i forma se stalno obrušava na materiju. Stoga je svako zbivanje/kretanje zapravo uobličavanje, suština se razvija kroz pojavu.

-Metafizika je nauka o uzrocima ( aitia ). Četiri dimenzije uzročnosti (causa formalis: forma, causa materialis: materija, causa finalis : svrha, causa efficiens: delatni uzrok, počelo kretanja)

X) Aristotelov pojam katarze

U Poetici termin se javlja u okviru čuvene definicije tragedije (def. Tragedija je oponašanje ozbiljne i završene radnje, govorom određene veličine, koji je otmen i poseban u pojedinim delovima, ono se vrši ljudskim delanjem, a ne naracijom, a izazivanjem sažaljenja i straha

18

dolazi do katarze tih afekata (katharsis pathematon), Poetika VI), zatim u XVII gl. (obredno očišćenje Oresta od materoubistva, nema veze sa tragičkom katarzom). U Politici u vezi da delovanjem muzike na dušu. Očigledno se javlja u f-ji odbrane od Platonove osude tragedije. Uglavnom se tumači (Telford, Golden, Hardison) kao zadatak tragedije (IV, XIII, XIV glava: od tragedije ne možemo očekivati svaku vrstu užitka već onu koja je njoj svojstvena)

1.moralno pročišćenje: preteranosti osećanja sažaljenja i straha eliminišu se i postiže se u njima prava mera. Temelji se na učenju iz Nikomahove etike da vrlina treba da teži zlatnoj sredini.

Renesansa i klasicizam: Kastelvetro je mislio da doživljavanjem ovih emocija tokom predstave gledaoci treba da očvrsnu prema pojavi istih emocija u stvarnom životu. Stariji komentatori su mislili da se tragedijom ove štetne strasti otklanjanju iz duše. Kornej i Dr Džonson slično tome. Vrhunac moralne interpretacije sa Lesingom.

U novije doba, modifikovano: uvođenjem »estetske distance« potresnost i intenzivnost sažaljenja i straha u stvarnom životu preobražuju se kroz pročišćenje u nešto vredno, ali ipak realno. Na toj osnovi se može izgraditi teorija o tragediji kao sredstvu spoznajnog užitka (IV gl.).

2. medicinsko očišćenje: leče se patološka stanja nagomilanih osećanja sažaljenja i straha. Temelji se na muzičkoj katarzi iz Politike.

Prema ovoj, Bernisovoj teoriji (c.1857.), tragedija deluje na gledaoce tako što ih oslobađa nepoželjnih nagomilanih osećaja, te gledaočeva psiha, njegov »emocionalni kapacitet«, ostaje duže vremena posle predstave smirena, usled »emocionalne eksplozije« nagomilanih osećanja u toku praćenja predstave. Teorija je nastala po analogiji sa opisom delovanja entuzijastičke muzike, iz Politike. Ljudi koji su inače skloni enthousiasmosu, i osećanjima sažaljenja i straha, kada se izlože delovanju muzike koja ih dovodi u orgijastičko stanje, posle postaju »smireni« kao da su bili podvrgnuti lečenju (homeopatski princip, Hipokratovo učenje o životnim sokovima). Veza sa psihoanalitičkim postupkom »abreagovanja«.

3.strukturalno pročišćenje: razvoj radnje pročišćuje tragički čin od njegove moralne okaljanosti i tako omogućuje gledaocima da dožive osećanja sažaljenja i straha.

H.Ote tvrdi da su pathemata događaji, a ne emocije.

Els: tragički događaji čiste se od moralne okaljanosti i posle toga gledaoci mogu slobodno doživeti svoje osećanje straha i sažaljenja u odnosu na tragičkog junaka.

4.intelektualno razjašnjenje: pojmovi sažaljenja i straha razjašnjuju se putem njihove umetničke obrade i prikazivanja u drami. Oslanja se na IV gl. o spoznajnoj moći mimeze, i na IX gl. o poeziji kao filozofskijoj od istoriografije, zbog njenog univerzalizma.

Ovo stanovište naročito brani Leon Golden koji se protivi izjednačavanju načina tretiranja umetnosti u Politici i u Poetici, i poziva se na Aristotelove reči iz same Poetike, da nije isti kriterijum u ispravnosti u politici i u poeziji, a niti u drugim veštinama i pesničkoj. Politika je spis sa sasvim pragmatičnom sadržinom: kako odgojiti valjanog građanina (a nije li to i

19

Poetika?). Kao i Els, Golden prevodi pathemata kao događaje, i da u tragediji susrećemo događaje iz života u proćišćenom obliku, te tragičku radnju povezujemo sa unierzalnim (IX gl.), a pritom i učimo (IV gl.), odakle i uživanje koje osećamo.

XI) Estetika epohe helenizma: nema jedinstvene estetike, jačanje etičkih preokupacija

1. razbijanje jedinstva etičko/ političko2. afirmacija individue, kao posledica rastakanja polisnog ideala, koncepcija kosmpolitesa („građanin sveta“)3. „stagnacija filozofskog mišljenja“: paradoksalno, vreme velike afirmacije digniteta filozofije. Nakon Aristotela, nauke počinju da se osamostaljuju u odnosu na filozofiju, ona više nije nešto što će nam razjasniti suštinu stvari, već nešto što će nam omogućiti da bolje živimo (cf. stoičari „bašta filozofije“, sa etikom kao jednim od plodova). Tri vodeće škole: stoičari, epikurejci, skeptičari.

Stoičari: U Grčkoj Zenon okuplja učenike ispod ukrašenog trema (stoa poikile), izvor nam je Hrisip. U Rimu, stoičari se mogu naći u velikom rasponu socijalnih miljea, od cara (Marko Aurelije) do roba (Epiktet). sokratska vrlina + kinička akseza: akezu podižu na viši nivo, gušenje afekata kroz „duhovnu askezu“ radi postizanja autarkeje (samodovoljnost) i ataraksije (nepomućenosti). Afekti nam razaraju um i dušu. Zaoštravanje Aristotelove etičke pozicije, za sreću vrlina predstavlja i dovoljan i nužan uslov. Za sreću su irelevantni bogatstvo, fizička lepota, zdravlje: čovek se i u lancima može osećati slobodnim. Jedino što u životu možemo kontrolisati, jeste sfera morala. Sve ostalo je iznad naših moći i treba sve sa dostojanstvom dočekati. Umetnost se obacuje po ključu da je „senka senki“, antimimetički stav (uzburkava dušu, protiv njenog psihagoškog dejstva).

Epikur: (filozofska zajednica „Vrt“), mlađi atomizam, polemika sa Demokritovim determinizmom (princip deklinacije atoma sa prave linije), ostavlja prostor za slučaj i slobodnu volju. U Rimu predstavnik Lukrecije De rerum natura. Takođe borac protiv afekata, cilj je takođe autarkeja i ataraksija. Tetrafarmakon, lek protiv četiri najjača afekta koji onemogućavaju ataraksiju: a) strah od bogova (bogovi ne žele da nas povrede, oni žive odvojeno od nas, u metakosmosu, mi ih ne zanimamo), b) strah od smrti (Dok osećamo/ postojimo, smrti nema. Kada ona dođe, onda više nema nas. → senzualistički, ontološki argument, kriterijum „Dok osećam, jesam“. Do susreta ne dolazi. Epikur se ne obračunava sa problemom same smrti, već sa problemom straha kao takvog), c) bola (Bol može biti intenzivan, u tom slučaju je kratak i može se otrpeti. Može biti i dug, ali tada nije tako intenzivan, pa ga se takođe ne treba bojati), d) čežnja (Treba voleti ono što nam je tu. Čežnja se javlja jedino kada volimo nešto što ne možemo imati, što je daleko). Hedonizam i mera (cf. kirenjani: princip zadovoljstva kao ontološki određene mere), Epikur dozovoljava i čulna i duhovna zadovoljstva, s tim što su duhovna moćnija. Odbacuju umetnost kao nedovoljno snažno zadovoljstvo. Argument je takođe antimimetički, umetnost pruža lažno, apatetičko zadovoljstvo. Filon iz Gadare: Mudar čovek treba da zna da ispravno govori o muzici i poeziji, ali ne i da sam piše pesme.

Skeptičari: Proističe iz uvida da i najbolja metoda u nekim područjima ne vodi istini (npr. postoji ambis između pojavnosti i stvarnosti) i često se navode konfliktni sudovi do kojih naše metode dovode uz posledicu da se na pitanje šta je istina ne može odgovoriti. U antici razni

20

primeri ovih konflikata sistematizovani su u 10 tropa Enesidema. Skepticizam Pirona i Nove akademije bio je zapravo niz argumenata suprotstavljenih dogmatizmu, a naročito filozofskim sistemima stoika. Do nas je došao kroz spise Seksta Empirika, kod koga nalazimo metod tipičnog navođenja argumenata protiv jasnog ubeđenja i određenosti nekih „istina“. Hvale uzdržanost od verovanja, epoche, i zalažu se za ataraksiju, koja je posledica suspenzije verovanja. Ako do istine ne mogu da dođem, suzdržaću se od donošenja konačnih sudova, čak i u oblasti etike. Međutim, konformistički su se zalagali za to da čovek živi u skladu sa normama zajednice u kojoj živi. Razlika nomo// physei (celokupna umetnost je stvar konvencije, sve vrednosti pa i lepota su nomo).

4. ekspanzija likovnih umetnosti: Polignot, Apel, Praksitel, Lisip, Skopas. Emancipacija likovne delatnosti kao estetski vredne, ali još uvek ne i socijalno. Pausanija: Vajarevo delo je plod božanskog nadahnuća, kao i pesnikovo. Lukijan: Pred Fidijom, Polikletom, Mironom, Praksitelom treba poviti kolena kao pred bogovima koji stvaraju. ALI: Niko (u socijalnom kontekstu) razuman neće hteti da postane skulptor. Stare predrasude protiv „zanatlija“, oni svoj hleb zarađuju „rukama“. Dion Hristozom poveo raspravu oko toga ko je veći umetnik, Homer ili Fidija, tj. koja je umetnost kao takva moćnija? Homer je ipak značajniji, poezija je moćnija, jer su Homerova sredstva savršenija, šira, slobodnija. Od čega slobodnija? Od ususa fizičkog rada. Likovno obrazovanje prvi put postaje deo obrazovanja mlao čoveka. Neki umetnici, poput Apela, postaju čak i društveno uvažene osobe, Apel u političkim misijama za Aleksandra, premda će stara predrasuda ostati sve do Mikelanđela. Likovna umetnost vs. poezija: Horacijeva teza ut picura poesis, kasnije je pogrešno, tumačena kao spajanje dveju umetnosti i na planu manie i na planu mimezisa. Sa ovim shvatanjem će konačno raskrsiti Lesing u svom eseju o Laokonu. Likovnost i poezija su dva zasebna estetska područja. U helenizmu ih razdvaja Dion Hristozom: Pesnik stvara u vremenu, a likovni umetnik mora da se bori sa tvrdom i oporom materijom, on nema slobodu koju ima pesnik. Likovna umetnost ne može da zavara, dok poezija poseduje psihagoške moći (* Gorgija, kao najstariji predstavnik apatetičkog shvatanja umetnosti govori i o psihagoškim moćima lika).

5. koncepcija nadahnuća. Objedinjuju se pojmovi poiesis i techne kroz pojam nadanuća. Kroz nadahnuće se objedinjuju i poezija i likovne umetnosti (Platon i Aristotel kroz koncepciju mimezisa). I vajar i slikar su entheo, nadanuti bogom. Kalistat: Bogovi šalju nadahnuće pesnicima, isto tako i ruke slikara/ vajara nadahnute su bogom. Filostrat: slikarska umetnost sadrži mudrost. Dion Hristozom spaja element mudrosti i nadahnuća u kontekstu vajarske umetnosti, vajari su entheo kao i državnici, pesnici, filozofi.

7. anticipacija ideje estetike nedovršenog. Teofrast: Ne treba razraditi svaki detalj do dosade, nego nešto treba ostaviti rasuđivanju slušalaca. Svest recipijenta (Kantova „subjektivna opštost“) treba da bude nadražena za akciju. (cf. Mikelanđelovi non finito radovi, Rodenova skulptura, estetika skice koja podrazumeva princip selekcije). Plinije Stariji: Da li je bolji slikar Polignot ili Apel? Apel nadmaša Polignota samo u jednoj stvari: on zna kada da treba skinuti ruku sa slike. Ljudi se dive nedovršenim delima umetnika zato što se tu vidi njihova originalnost.

8. simetrija vs. euritmija: Simetrija = sklad delova celine nekog predmeta, sklad u samom objektu

21

Euritmija= sklad predmeta sa svešću posmatrača, skok od predmeta ka recipijentu (od XVIII veka)Lisip: promovisao principe euritmije u svom delu, namerno krši Polikletov kanon, menja ljudsku figuru (smanjuje glavu, produžuje noge, slobodan pokret) da bi se posmatraču više dopao. Vitruvije (arhitekta i teoretičar) daje teorijsko objašnjenje euritmije.

9. anticipacija teze o neponovljivosti estetskog predmeta. Ciceron: pojavljivanje lepote je uvek individualno. Nema opštih pricipa, supsumpcija opažaja (cf. Baumgarten, Kant, Hartman). Princip lepote je neponovljiv. Postoji samo jedna slikarska/vajarska umetnost, ali koliko su različiti Zeukis, Apel, Polignot, a svaki je dobar. Daje isti primer u oblasti vajarstva, u retorici slično načelo: Nema propisanog stila za idealnog govornika. Savršen je onaj koji ume da uspostavi komunikaciju u svakoj posebnoj situaciji, da prilagodi svoj govor predmetu i auditorijumu. Empatija je ključna, njome govornik upija raspoloženje auditorijuma.

10. mašta. Filostrat: fantazija je osnov umetničkog stvaranja. Kritika mimetičkog shvatanja umetnosti. Osobina mašte je da stremi ka neviđenom, a ne ka predmetima iz fizičke stvarnosti. Mašta je moćnija upravo zato što nije vezana za čulnu stvarnost. Međutim, primeri koje on daje su razočaravajući: kentaur, Minotaur (u stvari sve neviđene kombinacije već viđenog).

11. uzvišeno: Vitruvije suprostavlja princip venustas (ljupkosti, ženski princip) principu sublime (užvišeno, muški). Za njega građevine, za čije proporcije ljudsko telo predstavlja uzor, treba da budu korisne, trajne, i ljupke. Uslovi dosezanja lepote su harmonija, simetrija, proporcija, dispozicija. Pseudo Longin se zalaže za uzvišeno: suviše veliko i suviše silno (cf. Kant „matematička i dinamička uzvišenost“) što nam potpuno obuhvata dušu i izaziva divljenje. Uzivšeno podrazumeva ekstasis i kod autora i kod recipijenta. U književnosti se uspostavlja veza između uzvišene duše autora i iste takve duše recipijenta. To je stvar urođenog talenta, koja se ne može naučiti.

12. ekstasis: izlazak iz sebe, iz svesti. Nadahuće. Iracionalno, Plotin, antidiskurzivni pristup biću (≠ Platon, po tome se razlikuju najviše)

13. forma ili materija? Da li u duhu stvaraoca već postoji gotova forma, ili se ona menja prenošenjem u čulni materijal? Isto pitanje mučilo i Plotina, i Pseudo Longina: ključan je eidos, unutrašnje nadahnuće, a iz toga sledi rad u jeziku. Kao i oni, Ciceron smatra da u duhu umetnika već postoji gotova forma, a da je konkretni izraz samo ospoljenje (Plotin „rad robova“) ≠ moderna skulptura. U modernije vreme, Kroče: intuicija = ekspresija.

14. književnost i poetika: -mala forma, rasprava u okviru Aleksandrijske škole, Kalimah vs. Apolonije Rođanin-veliki gradovi, monumentalnost Aleksandrovog nasleđa, skulptura, interesovanje za preterano, groteskno, Plutarh opet pokreće pitanje transpozicije ružnog u oblasti mimeze. -Alegorija vs. anomalija= Aleksandrija vs. Pergam= aticizam vs. azijanizamAlegorijsko tumačenje mitova (Teagen iz Regijuma), alegorijsko tumačenje biblijskog teksta, u kontekstu grčke kulture (Filon Aleksandrijski I v.p.n.e), -koncepcija originalnosti: deuterogonijska civilizacija koja razvija svest o sebi kao takvoj, o svojoj prošlosti. Otuda bibliotekarstvo, interesovanje za prošlost, arhiviranje, biografije. „Istorija

22

umetnosti“. Kolekcionarska manija (knjige, slike, figurine, Ciceron). Kreativno podražavanje grčkih uzroka, Horacije, Kvintilijan.-Horacije, formulisao potonja klasicistička načela, princip harmonije, filozofsko obrazovanje pesnika. Obraća se sve više pažnja na stil/ tehniku u pisanju. Diskurzivnost, pravila, ispravnost i neprotivrečnost zaključivanja. Nije entuzijazam pravi izvor pesništva, već rd pesnika. Njegov talenat se potčinjava pravilima koja se mogu naučiti.

XII) Plotin o lepom i umetnosti

-neoplatonizam: ontologija = estetika, nema jaza između tretmana umetnosti i lepote. Ostali neoplatoničari, doksografi Jamblih, Porfirije, Proklo, Hipatija ♀ (stotinak godina nakon Plotina-oko 205– 270 posle Hrista), najznačajniji Plotinov spis Eneade. Sistem je sačinjen od „Jednog“ + emanacije (= izviranje, isijavanje).

-„Jedno“: ontološka suština svega. Nedeljivo, nevidljivo, neshvatljivo, nemislivo (iz Platonovog Parmenida), van domašaja diskurzivne svesti. Diskurzivnoj svesti su dostupni samo obruči. Jedno je izvor svetlosti = lepote, suštine, bića, aglaia.

-Obruči emanacije:

1. Nous: smisao svega što jeste, to je onaj rejon u kome se nalaze i Platonove Ideje, nus može da se pojmi diskurzivnom svešću2. Physis: duša kosmosa, stvaralački princip; semena svega što postoji u prirodi3. Materija: nebiće, amorfno, ružno, put naniže, poslednji obruč energije Jednog, tačka u kojoj se istrošila Njegova stvaralačka energija. ≠ Aristotel: jedinstvo materije i forme, sklad.

-kritika (pitagorejske) simetrije: Lepo je ono što je prosto, lepi su prosti entiteti (za Plotina to su svetlost, sjaj, jedan muzički ton, jedna boja). Nije simetrija ta koja lice čini lepim, već emanacija duha (izraz)← time objašnjava pojavu da nam se jedno isto ljudsko lice nekad čini lepim a nekad ne. Npr. lepota statue nije ni u odnosu i skladu njenih delova, ni u boji, već u viziji umetnika koji ima moć da udahne život u kamen.

- Umetnost = lepota : duša umetnika obuzeta je određenim nemirom, željom da iskaže ono što je osetila dok je boravila u Nusu. Psyche čoveka ima poreklo u Nusu. Duša je onde posmatrala poredak, smisao. Nemir je ta potreba da se iskaže ono što je videla. Umetnik prožima mrtvu materiju duhom. Ontologija i estetika, metafizika lepog i filozofija umetnosti, ne razdvaja prirodno lepo i umetnički lepo (cf. Aristotel: Umetnost dovršava ono što je započela priroda). Priroda, to je (prirodna) lepota prožeta duhovnom energijom Jednog. Isto važi i za lepotu čoveka/ stvaraoca (* ne kaže tačno šta bi to bilo, niti zašto su neke duše lepše od drugih). Tamo gde se zamorila energija Jednog, u materiji, nastupa energija umetnika. Umetnik u Plotinovom metafizičkom sistemu zauzima prvo mesto. Za Plotina je lepo samo ako je duhovno, materija je po sebi ružna. Vizija u umetnikovoj duši već počinje da se kvari kada se realizuje u materijalnom, najbolja je dok je još uvek duhovna. Sam proces oblikovanja materije (jedina šansa da i ona postane nešto lepo) je nebitan, to je „rad robova“. Lepota je sila koja vuče

23

naviše, privlači sebi (cf. renesansi neoplatonizam). Lepota je isijavanje, emaniranje duhovne forme u mrtvu materiju.- mimesis : premda koristi Platonove pojmove, koncepcija mu je aristotelovska. Obračunavanje sa platonsko-stoičkim antimimetizmom. Ne podražava se materija čulnog sveta, već Nous. Podražava se natura naturans, a ne natura naturatum. -ružno: jednolični sled neobrađenih glasova, sve što je ništavilo, nebiće, neobrađeno, neoblikovano. Pitanje: kako to da materije uopšte ima, ako je to nebiće i ništavilo, ako je Jedno svemoćno? Materija postoji samo u čulnom smislu, ona je nebitna, i nema ontološki dignitet. Sve što je čulima dostupno, u izvesnom smislu je prljavo. Više je lepote u viziji, nego u stovrenom, više lepote u tvorcu, nego u delu (cf. Sokratovo vajanje sopstvenog karaktera). Mi ovde, u čulnom svetu, nemamo kontakt sa pravom lepotom, on se postiže samo kroz estazu. Ekstazu definiše kao zahvatanje i sjedinjavaje sa Jednim. → mistična dimenzija: iracionalno dohvatanje Jednog, opisuje svoje ekstaze kao izlazak van svesti, tada se osećao kao deo kosmosa.

XIII) Estetika kao ancilla theologiae

U srednjem veku opet dolazi do razdvajanja teorije lepote i filozofije umetnosti. Za razliku od prirodno lepog, umetnički lepo se tretira i sa pozitivnim konotacijama (privlači dušu bogu) i sa negativnim (zadovoljava čula, a ne duhovno). Lepota biva tako problematizovana kao s jedne strane, ono što se obraća čulima i raduje ih (a čula lažu i zavode u greh), a s druge lepota fizičkog sveta koja je Božje delo (a Bog je summum bonum, te je i prirodna lepota percipirana kao nešto vredno).U ranoj patristici, lepota se i dalje tretira prema antičkim kriterijima. Npr: Vasilije Veliki (IV v) blizak Plotinu, insistira na pojmu harmonije (kada su složeni entiteti u pitanju), a kada je reč o prostim entitetima onda se harmonija očituje kao sklad predmeta sa svešću posmatrača. Dionizije Areopagita (V v) uvodi kategorije svetlosti i sjaja kao ključna određenja lepote, dok je i za Boecija lepota shvaćena kao simetrija i harmonija. Tome nasuprot, umetnost biva već rano svrstana među tzv. artes mechanicales/ vulgares, kao aktivnost koja iziskuje fizički napor. U sistematizaciji Rudolfa Ardensa npr, vajarstvo i slikarstvo po tom ključu dolaze na dno lestvice, jer su ujedno i društveno nekorisne. Kriterij korisnosti. Za velikog apologetu Tertulijana, i umetnost i filozofija predstavljaju negativne delatnosti, nasuprot kojima se ističe vera. Umetnost Tertulijan shvata kao laž i prevaru, izjednačavajući mimesis sa apate. Umetnost je pod zaštitom Bahusa i Venere, đavola strasti. Naročito vatren protivnik pozorišta i glumaca (i to onih koji glume žene). Boecije takođe: Muze nam ne nude lek, nego slatki otrov, neplodnim trnjem strasti ubijaju plod razuma. U kontekstu otpora prema umetnosti među hrišćanskim misliocima, Avgustin se javlja kao izuzetak.Tvorac fraze ancilla theologiae, Toma Akvinski takođe smatra da je poiesis najbednija među svim naukama, premda (kao aristotelovac) ne negira gnoseološki doprinos mimesisa. Ova ambivalencija prema umetnosti u eposi srednjeg veka, najbolje se očituje kroz ikonoklazam, koji će se javiti u Vizantiji (726-834), da bi ponovo bio aktuelan i u vreme reformacije. Problem se javlja u vezi sa ikonomahinjskom/ikonoboračkom tezom o likovnoj predstavi kao skrnavljenju svetosti lika. Tome nasuprot, ikonofili su smatrali da pošto je i sam Hrist dozvolio Luki da napravi njegov portret, zašto bi slikanje ikona bilo zabranjeno? Ikonofilski argument će razraditi teorijski Jovan Damaskin i Teodor

24

Studita učenjem o Hristovim ipostazama: Hrist ima i svoju božansku, sakralnu, i ljudsku dimenziju, koja se može likovno predstavljati.Ukupno uzev, umetnost je u srednjem veku podređivana moralnim, anagoškim, i utilitarnim kriterijima. Estetski predmeti, artefakti, tretirani su kao niži u odnosu na božanski tvorački princip.

XIV)Estetika Aurelija Avgustina

Def. lepote: ona je produkt i dokaz Božjeg stvaralaštva (na osnovu lepote stvorenog sveta znamo da Bog postoji). Stvoreni svet je uzor i paradigma, lepota kosmosa je dokaz postojanja Boga.

Problem ružnog (cf. Teodiceja, Lajbnic), 2 argumenta:

1. Celina je lepa, dok nama jedan segment istrgnut iz te celine može delovati ružan. Čovek nije bog, pa da može da sagleda celinu. Stoga neke stvari i doživljava kao ružne. Kao što jedan pojedinačan vojnik nema uvid u celinu vojske, tako ni mi ne vidimo sve.

2. Ružnoća nam služi zato da bismo mogli da spoznamo lepotu, to je fon na kome doživljavamo lepotu. Donekle protivrečan sa prvim, gnoseološki argument. Lajbnic ovo proširuje i na ontološku ravan: dobro se izdvaja na osnovu zla.

Da li su stvari lepe zato što se dopadaju, ili se dopadaju zato što su lepe? Slično Aristotelu, Avgustin se pita da li je lepota kvalitet ili relacija. On je na strani objektivizma: stvari se dopadaju zato što jesu lepe.

Lepota = simetrija, harmonija, proporcija → matematizacija (zato je za Avgustina krug najlepša geometrijska figura, zato što ima najveću meru jednakosti. Što figura ima više nejednakosti, to je manje lepa, znači krug _ ravnostrani trougao_ ravnokraki troguao_ kvadrat). Pominje sjaj, u smislu „sjaj reda / proporcije“, ali tu ideju ne razvija dalje.

Iako je jako bitno da se divimo lepoti prirode, ne smemo da zastanemo samo na slici, moramo imati u vidu da je to Božje delo, veo ili zastor kroz koji se mora ponirati dalje, ka Bogu. Kasnije će Hartman smatrati da je upravo ovo „zstajanje na slici“ suština estetskog doživljaja.

Umetničko lepo je vredno zato što privlači dušu vernika Bogu. Odbrana umetnosti, to nije laž i prevara. Nije namera glumca da zavara, ključna je namera. Lažni Hektor je pravi glumac koji nam daje do znanja da glumi. Strast i obmana su sredstvo za privlačenje duše istini. Ako je istina ponuđena u čarolikom ruhu, lakše će i brže privući dušu Bogu. Ipak! Ne smemo samo zastati na slici, umetnost je Božje sredstvo i treba samo Njega da slavi. Umetnik mora biti svestan da samo izvršava Božji nalog, i ne sme biti ohol pa da sebe smatra slobodnim stvaraocem. Jao onima koji vole Tvoje nagoveštaje, i gube se u Tvojim tragovima.

25

XV) Svetlost i sjaj kao estetičke kategorije

V. vek – Dionizije Areopagita ili Pseudo- Dionizije, prvi episkop atinski, spis O božjim imenima, lepota je jedan od Božjih atributa. Pokušavajući bliže da je odredi uvodi u srednjovekovnu estetiku termin aglaia – svetlost i sjaj. -lux, lumen, splendor, illustro, lucidus, illumino i kao odvojena kategorija claritas- Bog kao živa svetlost i jasnoća-Albert Veliki: Lepota je sjaj forme koja sija nad harmoničnim delovima materije.

- 3 ključne funkcije svetlosti i sjaja:

1. očaravanje čula: ima svoju pozitivnu (jer privlači duše Bogu) i negativnu (razdraživanje čulnosti) konotaciju

2. ontološka funkcija: sjaj i svetlost percipirani kao zračenje stvaralačke energije Tvorca, koji sređuje i oblikuje svet. Skok iz amorfnog u morphe, svetlost kao medijum ovog ontološkog skoka. (u umetničkoj praksi: hrišćanski mozaik (zlato + staklo) i gotika (Sugerije i radovi na Sen Deniju, čitao Dionisija Areopagitu, mistika svetlosti, prelomljeni luk omogućava veće prozore kroz koje ulazi svetlost, slikarska praksa renesanse (Leonardov ciaro scuro))

3. gnoseološka funkcija: kod Tome Akvinskog, blistavo + svetlo + jasno olakšava i produbljuje spoznaju. (cf. Dekart, clare et distincte)

XVI) Estetika Tome Akvinskog

- Filozofija/ umetnost/ estetika kao ancilla theologiae (više bi u Tominom duhu odgovara prevod „pomoćnica“ nego „sluškinja“)- Istina objave vs. istina uma: istina objave nam je data Božjom milošću, dok istina uma dolazi iz prirodne svetlosti ljudskog razuma koji je po prirodi manje vredan (isti argument prosvetitelji, ali sa aksiološkim obratom)-Summa Theologiae: Aristotelova Metafizika prilagođena hrišćanskom kontekstu; potencija + aktualnost + ostavlja prostor za božansku intervenciju-def. lepote: Lepe su one stvari koje se dopadaju kada ih gledamo. Vezuje lepotu za subjektivnu svest recipijenta, ovo „kada“ ili „dok“ ne podrazumeva vremensku uslovljenost, već ima značenje „prilikom“.-Podela na viša (vid i sluh) i niža (dodir, miris, ukus) čula. Lepota samo može biti u vezi sa višim čulima, zato što su ona kao takva povezana sa razumom. Prema tom kriterijumu smatra da životinje ne mogu imati doživljaj lepote, lav se raduje plenu, a ne uživa u lepoti (daleka anticipacija koncepcije nezainteresovane distance). Toma je blizak Aristotelu po shvatanju da je uživanje u lepoti differentia specifica čoveka. Insistira na gnoseološkoj dimenziji značaja lepote.-Iako nije čitao Poetiku, potpuno je upio Aristotelovu Metafiziku, pa tako definiše umetnost kao mimesis, smatrajući da je savršeno podražavanje lepo i kada sam predmet podražavanja to nije, ALI, poezija je za Tomu najniža među svim naukama. Zašto?

26

Nebitna je i nekorisna. Niti od Boga proizilazi, niti se na njega odnosi. Specifično ljudski produkt, proizvod lumen naturale.

Renesansa uopšteno

- nije spekulativna, filozofski nije toliko značajna, u tom pogledu. Velika umetnička produkcija, a slaba estetička interesovanja (kao i u nekim drugim odlikama) epoha koja podseća na helenizam

- 1453. pad Carigrada, priliv znanja sa Istoka. Platon (u srednjem veku postojao samo prevod Timaja), ambivalentan odnos prema Aristotelu (napada se kao nekadašnji autoritet, ali s druge strane Poetika se čita više nego ikad)

- 1550. Đorđo Vazari uvodi termin rinascita da označi ovaj novi „preporod“: interesovanje za antičku duhovnost, afirmacija principa ljudskosti, rehabilitacija čulnosti, povratak „homerskoj biofiliji“ umesto filozofiji, spojen sa ozbiljnom rehabilitacijom moći ljudskog razuma (što bi u srednjem veku bilo tretirano kao hybris). Termin „humanizam“ od humaniora („plemenita ljudska dela“)

- Neoplatonizam: u nauci Kopernik (ignorisanje čulnosti, suprotnost doxa/noesis, ne veruju čulima već matematici). Platonička akademija u Firenci, pod pokroviteljstvom Kozima Medičija, okupljali se na gozbama, čitali Platona i diskutovali, prevodi Marsilija Fićina

- Umetnici koji su se bavili i teorijom: Leonardo (Trakat o slikarstvu), Leone Batista Alberti, Lorenco Giberti (bronzana vrata u Firenci), Direr

- Povratak pitagorejske ideje o lepoti kao harmoniji i simetriji, lepota kao consensus, conspiratio, concordanza

- Petrarkin atipičan stav: „Lepota je ne znam šta (non so che)“. Cf. francuska estetika XVIII veka. Ali, onda ipak daje neku definiciju: to je savršenstvo (objektivistički stav, govori se o samoj stvari) i ljupkost (implicira i svest posmatrača)

- Teorija lepote: Za Leonarda portret ne valja ukoliko slikar ne prikaže „nameru ljudske duše“, tj. suštinu portretisanog lika, a ne kao Rimljani topografiju lica. Grčka koncepcija lepote kao paradigmatičnosti (npr. suština ženske lepote je u emaniranju majčinstva). Leonardo je zvanično objektivista (simetrija, harmonija, proporcija).Mikelanđelo kritikuje flamansko slikarstvo zbog detaljisanja.

Slično stanovište ima i Leone Batista Alberti: Umetnici treba da otkriju zakone kojih se priroda pridržavala stvarajući svoja dela (natura naturans). Radom umetnika treba da upravlja nužnost, a ne sloboda. Zalaže se za večnost i trajnost estetskog suda, ljudima bi trebalo uvek da se dopadaju iste stvari. Relativisti su ignoranti, oni ne znaju, a iz neznanja tvrde da ne postoji univerzalna lepota.

! Međutim, postoji diskrepancija između ovih teorijskih stavova i upotrebe perspektive (koja sugeriše usklađenost sa svešću posmatrača, ključ za posmatranje predmeta je subjektivni ugao posmatrača).

27

Marsilio Fićino definiše lepotu kao silu koja priziva sebi i opčinjava čula i um. Šta je lepota? Sama draž vrline (refleks kalokagatije), oblika ili glasa, koja duše preko pogleda/sluha sebi priziva i opčinjava.

XVII) Aristotelova estetička misao i renesansa

- ambivalentan odnos prema Aristotelu: napada se kao nekadašnji autoritet, ali s druge strane Poetika se čita više nego ikad

-interpretacije, najviše pojmova mimeze i katarze, kao i razlike istorija/ pesništvo

Vićenco Mađi: Neobično tumačenje katarze: nemoguće je da je to cilj umetnosti jer bi onda tragedija pripremala ljude za zločin (tumači katarzu kao očišćenje od svih štetnih afekata, a ne samo sažaljenja i straha)

Kastelvetro: Istorija je vrednija od poezije. Koristi istu argumentaciju kao Aristotel, ali u prilog aksiološki suprotnog stava: Baš zato što poezija govori o stvarima koje su se mogle desiti, ona je ispod istorije koja govori o stvarima koje su se stvarno desile. Napravio dogmu od tri jedinstva (treće, jedinstvo mesta, dodao Skaliđer)

Frakastore: fuzija Aristotela i Platona, pesnik podražava eidos, stvari kakve bi trebalo da budu.

Julius Cezar Skaliđer: poštovalac Aristotela, ali njegove ključne kategorije (mimezis i katarzu) niti razume niti prihvata.

- Mimesis shvata kao imitatio, puko kopiranje. Pritom tvrdi da se mimezisom ne može objasniti suština poezije. Pesnik je daleko značajnija egzistencija nego imitator. On je alter deus, drugi bog (cf. Plotin); stvaralac druge, paralelne prirode, koji daje daleko lepšu sliku od postojeće. Ontološka funkcija pesnika: Pesnik stvara jednu realnost sui generis. - Istorija vs. poezija: Za pesnika nije bitan sadržaj nego forma. Da je Herodotova istorija napisana u stihovima, bila bi to poezija. Redukovano shvatanje forme. - Pojam katarze u Poetici ničemu ne služi- Dodao jedinstvo mesta- sobria ebrietas (trezno pijanstvo): oksimoronski spoj racionalnog i iracionalnog. Nadahnuće nadolazi tek sa vežbom, radom, ali ono se ne može ni izazvati ni kontrolisati. Spoj svesti i iracionalnog.

Francisko Patrici (Franjo Petrić): kritikuje celog Aristotela (u stvari borba protiv autoriteta), besmisleno je bilo kakvo učenje pesničke veštine. Pesništvo je dar i nesvesni čin. Tek 900 god.nakon Homera javila se refleksija (misli na tomiste) o njegovoj poeziji, pa kako je onda Homer mogao pevati na osnovu

28

nekakvih pravila? Takođe funkciju pesnika shvata ontološki: Pesnik stvara ono što nije prethodno postojalo, kategorija novuma, originalnosti.

Đordano Bruno: protivnik knjiških moljaca i onih koji poštuju slepo Aristotela (naziva ih majmunima, crvima, beštijama). Protiv etiketiranja pesnika, koliko ima vrsta ljudskih osećanja, toliko ima i pesnika. Poezija ne nastaje iz pravila, već pravila proishode iz poezije. Koliko ima pesama, toliko ima i žanrova (zaoštrena individualizacija jeste u stvari negacija žanrova). Protiv normiranja.

XVIII) Problem mimezisa u doba renesanse

- problem mimezisa na dva nivoa: (1) problem podražavanja prirode, (2)problem podražavanja antičkih uzora.

(1)

Leonardo: osnovni princip slikarstva je podražavanje, ali Leonardo pritom (aristotelovski) ne tretira prirodu kao corpus natura naturata, već govori o skrivenim zakonima i smislu prirode (corpus natura naturans). Zadatak slikara jeste da to uoči i podražava. Frakastoreovo shvatanje mimezisa između Platona i Aristotela, fuzija. Pesnik ne podražava stvari kakve one jestu sa svim njihovim nedostacima (ista ideja i u likovnoj praksi – Leonardo i Mikelanđelo), već onakve kakve bi trebalo da budu. Pesnik podražava posmatrajući ono opšte (eidos). Skaliđer: Mimesis shvata kao imitatio, puko kopiranje. Pritom tvrdi da se mimezisom ne može objasniti suština poezije. Pesnik je daleko značajnija egzistencija nego imitator. On je alter deus, drugi bog (cf. Plotin); stvaralac druge, paralelne prirode, koji daje daleko lepšu sliku od postojeće. Bolje je podražavati Vergilija nego prirodu. Priroda je gola kopija, a Vergilijevo umetničko delo već predstavlja neki otklon u odnosu na prirodu.

(2) Pozivaju se na podražavanje antičkih uzora (Paolo Kortezi naročito), u retorici Ciceron, u poeziji Horacije.

Nasuprot tome, napadači „knjiških moljaca“ (Piko dela Mirandola, Anđelo Policijano, Pjetro Aretino) zalažu se za koncepciju originalnosti: Ne možete dobro trčati ako idete utabanom stazom, i gledate da umetnete stopala u tuđe tragove (Policijano). Ni Kastelvetro nije pristalica mimeze antičkih paradigmi (Pesnik stvara nešto što je sasvim izvorno i potpuno drugačije od svega viđenog).Pjetro Aretino besni protiv pukog učenjaštva, protiv „ormana punih knjiga“. Poezija se za njega rađa iz prirodne živahnosti na osnovu poznavanja samih stvari, iskustva za koje je i npr.san podjednako značajan kao i fakticitet. Apsurdno je vezivati poeziju za pravila i propise.

29

Francisko Patrici (Franjo Petrić): Tek 900 god.nakon Homera javila se refleksija (misli na tomiste) o njegovoj poeziji, pa kako je onda Homer mogao pevati na osnovu nekakvih pravila? Takođe funkciju pesnika shvata ontološki: Pesnik stvara ono što nije prethodno postojalo, kategorija novuma, originalnosti.

XIX) Renesansa: hedonizam i moralizam (iako je i jedno i drugo određene heterogeno u odnosu na samu prirodu estetskog, smatra se da su hedonisti u principu ipak bliži ideji o autonomiji estetskog doživljaja)

1. Moralisti. Vićenco Mađi: Cilj poezije je spremanje duše za uzdizanje do vrline.

2. Hedonisti. Lodoviko Kastelvetro: Cilj poezije jeste da zabavi i osveži dušu, tu je uživanje samo sebi cilj, nema druge svrhe.

Bernardo Taso: kao estetičar hedonista, ali inače kritičar hedonizma same epohe i renesansnog života (pokvareno vreme, naglašavanje čulnih zadovoljstava). Uživanje je ređe i daleko teže se postiže u poeziji, nego moralna pouka.

3. Đeronimo de Frakastoro: najveći estetičar renesanse. Odbacuje i hedonizam i moralizam. Pesništvo je daleko iznad ovih određenja, pesnikova misija je sveta, on spaja lepotu sadržaja i lepotu forme, tada u njega prodire božanska harmonija. On se javlja kao prijemnik i medijum. Poezija ima metafizičku funkciju, ona može i da pouči i da zabavi, ali to nije njena suština.

XX) Slikarstvo i poezija u estetičkoj misli renesanse: Povezivanje poezije i likovnosti. Lodoviko Dolče: Pesnik i slikar su quasi fratelli.

- Traži se zajednički imenitelj za arhitekturu, slikarstvo, i vajarstvo. Šta je to što ih objedinjuje? Crtež. Odatle i termin arti dell disegno (crtačke umetnosti). Tvorci termina Đorđo Vazari i Danti. U XV i XVI veku dolazi do objedinjavanja pojma skulpture pod okriljem jednog termina (izraz sculptores umesto nekadašnjih pet termina za vajare, koje nalazimo u spisima Anđela Policijana, podela prema tipu materijala: oni koji rade u kamenu – statuarii, u drvetu – sculptores, u metalu – calatores, u glini – fictores, u vosku – encausti). Suština sada postaje princip vajanja, a ne materijal.

- Grčevit pokušaj odvajanja likovnih umetnosti od zanata, npr. Mikelanđelo neće da se potpiše kao skulptor. Svesna borba da ne budu više tretirani kao zanatlije. Dolazi do autonomizacije likovnih umetnosti preko približavanja nauci. Žele da

30

budu tretirani kao naučnici (zbog matematike i anatomije). Društvena afirmacija, dobijali su i značajne sume novca. Umetnički predmeti počinju da se shvataju kao kapital u koji se sada ulaže.

- Pronalazak matematičke (linearne) perspektive, Filipo Bruneleski (propao na konkursu za vrata katedrale u Firenci, otišao u Rim gde je crtao građevine tako da svi odnosi budu u srazmeri, matematički precizni). Renesansa od Mazača pa nadalje biva opsednuta linearnom perspektivom.

- Ideja o posebnosti, izabranosti likovnog umetnika.- Formiranje instiucionalnog okvira, umetnost se etablira preko teorijskog

obrazovanja

- Leonardo da Vinči Traktat o slikarstvu

- iz prakse i lične intuicije došao do teorije, osnovna teza mu je da je slikarstvo najvrednije od svih umetnosti, teza koja se prvi put javlja u istoriji estetike- argumentacija: (1) slikarstvo je vrednije od ostalih arti dell disegno i od poezije zato što se obraća najplemenitijem čulu čovekovom, a to je čulo vida (ono je najopštije, dele ga svi ljudi, svih vremena. Svojstveno je čoveku kao takvom), slikarstvu nisu potrebni prevodioci, nema ni geografskih ni hronoloških prepreka u percepciji(2) originalnost – slika se ne može kopirati, dok se književnost kopira, prepisuje, štampa. Takođe i vajarstvo (misli na odlivke skulptura u metalu)(3) služi nam da upoznamo prirodu, jer se bavi pravim slikama prirode(4) slikar se manje napreže od vajara, ne prlja se(5) metafizička funkcija slikarstva: slikar daje besmrtnost vidljivim, trošnim, smrtnim stvarima. Argument platoničke prirode: Lepota smrtnih stvari prolazi, a lepota umetnosti je večna. (6) Leonardova koncepcija mimesisa: osnovni princip slikarstva je podražavanje, ali Leonardo pritom (aristotelovski) ne tretira prirodu kao corpus natura naturata, već govori o skrivenim zakonima i smislu prirode (corpus natura naturans). Zadatak slikara jeste da to uoči i podražava. (7) Ontološka funkcija slikarstva: Slikar stvara svet koji bez umetnosti ne bi postojao. On je gospodar te nove stvarnosti, koja je skladnija, plemenitija i trajnija od postojeće. Cf. Skaliđer: umetnik je alter deus.

- Poezija

Funkcija pesnika: metafizička i ontološka (Frakastoro, Skaliđer – alter deus)Koncepcija originalnosti, novuma (Policijano, Kastelvetro, Patrici, Aretino)Sukob hedonisti/ moralisti

31

32