Embed Size (px)
Citation preview
VISOKA STRUKOVNA
ŠKOLA ZA PREDUZETNIŠTVO
STUDIJSKO GRADIVO ZA PREDMET
SPOLJNOTRGOVINSKO POSLOVANJE
Pripremio:
Doc. dr Vladimir Marinković
Beograd, 2008. godine
2
SADRŽAJ:
UVODNA REČ PRIREĐIVAČA ...................................................................................................................... 6
Ciljevi predmeta Spoljno-trgovinsko poslovanje ............................................................................................ 6
1. UVOD U SPOLJNOTRGOVINSKO POSLOVANJE ................................................................................ 8
1.1. Šta je spoljna trgovina? ............................................................................................................................ 8
2. KRATAK OPIS ISTORIJE MEDJUNARODNOG POSLOVANJA ...................................................... 10
2.1. Počeci ..................................................................................................................................................... 10 2.2. Novac i srednji vek ................................................................................................................................. 10 2.3. Velike promene i zlatni standard ............................................................................................................ 10 2.4. Učestvovanje i razvoj ............................................................................................................................ 12
2.4.1. Period izmedju dva svetska rata ..................................................................................................... 12 2.4.2. Bretonvudski sporazum ................................................................................................................... 12 2.4.3. Medjunarodna razmena posle drugog svetskog rata ...................................................................... 13
3. MESTO SPOLJNE TRGOVINE U OVOM TRENUTKU ....................................................................... 13
4. SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA (World Trade Organisation - WTO) ........................... 15
5. MEDJUNARODNA NOVČANA SITUACIJA ......................................................................................... 16
5.1. Medjunarodne finansijske ustanove ...................................................................................................... 16 5.1.1. Medjunarodni monetarni fond ........................................................................................................ 16 5.1.2. Grupa Svetske banke za obnovu i razvoj ........................................................................................ 17 5.1.3. Grupa regionalnih razvojnih banaka .............................................................................................. 19
6. SAVREMENO PREDUZEĆE .................................................................................................................... 19
6.1. Oblici i vlasnička struktura preduzeća .................................................................................................... 19 6.1.1. Privredna društva ........................................................................................................................... 20 6.1.2. Javna preduzeća ............................................................................................................................. 22
6.2. Povezivanje preduzeća ........................................................................................................................... 22 6.2.1. Matično i zavisno preduzeće ........................................................................................................... 23 6.2.2. Preduzeća sa uzajamnim učešćem .................................................................................................. 23 6.4.3. Holding preduzeće .......................................................................................................................... 23 6.2.4. Poslovno udruženje ......................................................................................................................... 24 6.2.5. Povezivanje preduzeća u cilju izvršenja pojedinačnog posla ......................................................... 24
6.3. Organi preduzeća .................................................................................................................................... 25 6.4. Podela nadležnosti između organa preduzeća ........................................................................................ 27 6.5. Funkcije preduzeća ................................................................................................................................. 28
6.5.1. Funkcija marketinga ....................................................................................................................... 28 6.5.2. Funkcija proizvodnje ...................................................................................................................... 29 6.5.3. Finansijska funkcija ........................................................................................................................ 30 6.5.4. Funkcija istraživanja i razvoja ....................................................................................................... 31 6.5.5. Funkcija planiranja i kontrole ........................................................................................................ 32 6.5.6. Funkcija informacionih sistema ...................................................................................................... 32 6.5.7. Funkcija kvaliteta ........................................................................................................................... 34 6.5.8. Kadrovska funkcija ......................................................................................................................... 35 6.5.9. Pravna funkcija ............................................................................................................................... 35 6.5.10. Funkcija opštih poslova ................................................................................................................ 36
7. PLATNI BILANS DRŽAVA ....................................................................................................................... 36
8. SISTEM RASPOLAGANJA DEVIZAMA I DEVIZNI KURS ............................................................... 37
8.1. Sistem raspolaganja devizama ................................................................................................................ 37 8.2. Devizni kurs ........................................................................................................................................... 38
8.2.1. Vrste deviznih kurseva .................................................................................................................... 40
3
8.2.1.1. Fiksni devizni kurs .................................................................................................................................... 40 8.2.1.2. Fleksibilni devizni kurs ............................................................................................................................. 41 8.2.1.3. Jedinstveni i višestruki devizni kursevi ..................................................................................................... 42
8.3. Devizno tržište ........................................................................................................................................ 42
9.NAČINI VREDNOVANJA U MEDJUNARODNIM TRŽIŠTIMA I ORGANIZACIONI OBLICI,
GDE I KAKO ZAKLJUČUJEMO TRGOVINSKE POSLOVE ................................................................. 44
9.1. Pojam i podela ........................................................................................................................................ 44 9.2. Sopstvena i samostalna trgovina ............................................................................................................. 44 9.3. Osnivanje sopstvenlh i mešovitih preduzeća u inostranstvu ................................................................... 47
9.3.1. Franšizing ....................................................................................................................................... 48 9.3.2. Uzimanje objekata u inostranstvu na koncesiju .............................................................................. 50 9.3.3. Dugoročna proizvodna kooperacija i poslovno-tehnička saradnja ................................................ 51
9.4. Slobodne i carinske zone ........................................................................................................................ 52 9.5. Slobodne carinske prodavnice ................................................................................................................ 53 9.6. Berze i aukcije ........................................................................................................................................ 53 9.7.Prodaja robe putem sajmova i na međunarodnim sajmovima ................................................................. 55 9.8. Elektronska trgovina ............................................................................................................................... 56
10. ORGANIZOVANOST DRUŠTVA ........................................................................................................... 61
10.1. Unutrašnja preduzetnička organizacija sa inostranim poslovima ........................................................ 61 Svrsishodna specijalizacija poslova u velikom spoljnotrgovinskom preduzeću ..................................................... 62
11. SADRŽAJNI OBLICI MEDJUNARODNE RAZMENE ....................................................................... 62
11.1. Način zaključenja posla ........................................................................................................................ 62 11.2. Uobičajeno zaključivanje posla ............................................................................................................ 63 11.3. Ponuda .................................................................................................................................................. 63 11.4. Ugovor u spoljnotrgovinskom poslovanju ............................................................................................ 63
12. OBLICI POSLOVANJA SA INOSTRANSTVOM ................................................................................. 64
12.1. Jednostavan oblik (izvoz i uvoz) .......................................................................................................... 64 12.2. Posebni oblici medjunarodne razmene ................................................................................................. 65
12.2.2. Barter ............................................................................................................................................ 65 12.2.3. Kompenzacije ................................................................................................................................ 65
13. SPECIJALNI SPOLJNOTRGOVINSKI POSLOVI .............................................................................. 66
13.1. Zajednička ulaganja .............................................................................................................................. 66 13.2. Lizing (Leasing) poslovi ....................................................................................................................... 67
14. FINANSIJSKA SARADNJA PROIZVOĐAČA I TRGOVCA (FAKTORING, FORFETING I
FRANŠIZING) ................................................................................................................................................. 68
15. KVALITET KAO USLOV USPEŠNOSTI SPOLJNOTRGOVINSKOG POSLOVANJA ................ 69
15.1. Menadžment kvaliteta proizvoda .......................................................................................................... 69 15.2. Upravljanje kvalitetom ........................................................................................................................ 71 15.3. Planovi kvaliteta ................................................................................................................................... 74 15.4. Postupci postizanja kvaliteta ................................................................................................................ 74 15.5. Zapisi o kvalitetu .................................................................................................................................. 75 15.6. Ciljevi i planovi za poboljšanje kvaliteta .............................................................................................. 76
16. TRGOVAČKI OBIČAJI I UZANSE - INCOTERMS ............................................................................. 77
16.1. Incoterms .............................................................................................................................................. 77
17. EXW-FRANKO FABRIKA (...NAZNAČENO MESTO) ....................................................................... 86
18. FCA-FRANKO PREVOZNIK (...NA NAZNAČENO MESTO) ............................................................ 88
19. FAS-FRANKO UZ BOK BRODA (SA NAZNAKOM OTPREMNE LUKE...) ................................... 91
20. FOB-FRANKO BROD (NAZNAČENA LUKA OTPREME...) ............................................................. 93
4
21. CFR-CENA SA VOZARINOM (UGOVORENA LUKA OPREDELJENJA...) .................................. 95
22. CIF-CENA SA OSIGURANJEM I VOZARINOM (UGOVORENA LUKA
OPREDELJENJA...) ........................................................................................................................................ 97
23. CPT-VOZARINA PLAĆENA DO (...NAZNAČENO MESTO OPREDELJENJA) ......................... 100
24. CIP-VOZARINA I OSIGURANJE PLAĆENI DO (... NAVEDENO MESTO OPREDELJENJA) 102
25. DAF-ISPORUČENO GRANICA ( NAZNAČENO MESTO) .............................................................. 104
26. DES-ISPORUCENO FRANKO BROD (... UGOVORENA LUKA OPREDELJENJA) ................. 106
27. DEQ ISPORUČENO FRANKO OBALA (OCARINJENO) (...UGOVORENA LUKA
OPREDELJENJA) ......................................................................................................................................... 108
28. DDU-ISPORUČENO, NEOCARINJENO (... NAZNAČENO MESTO OPREDELJENJA) ............ 111
29. DDP-ISPORUČENO I OCARINJENO (... NAZNAČENO MESTO OPREDELJENJA) .............. 113
30. CARINSKE I NECARINSKE BARIJERE ............................................................................................ 115
31. CARINSKI SISTEM I CARINSKA TARIFA ....................................................................................... 115
32. EKONOMSKI ZNAČAJ CARINA ........................................................................................................ 117
33. INSTITUTI ZASNOVANI NA CARINSKOM SISTEMU ................................................................... 121
34. VRSTE CARINA...................................................................................................................................... 122
35. DRUGI MEĐUNARODNI POSLOVI ................................................................................................... 124
36. POSLOVI MEĐUNARODNOG TRANSPORTA ............................................................................. 124
37. POSLOVI MEĐUNARODNE ŠPEDICIJE ........................................................................................... 130
37.1. Organizacija špediterskog poslovanja ................................................................................................ 132
38. POSLOVI MEĐUNARODNOG OSIGURANJA .................................................................................. 133
39. POSLOVI KONTROLE U MEĐUNARODNOM POSLOVANJU .................................................... 137
39.1. Devizna dokumentarna kontrola ......................................................................................................... 142
40. DUGOROČNI OBLICI PRIVREDNE SARADNJE SA INOSTRANSTVOM .................................. 144
40.1. Oplemenjivanje robe .......................................................................................................................... 144
41. PROIZVODNA KOOPERACIJA (UGOVORNA IZRADA) ............................................................. 144
42. PRIVREMENI UVOZ - IZVOZ ............................................................................................................. 145
43. POSLOVNO - TEHNIČKA SARADNJA .............................................................................................. 145
44. SPOLJNOTRGOVINSKE KALKULACIJE I DOKUMENTACIJSKA OBRADA POSLOVA ..... 146
44.1. Pojam i pomen kalkulacija i dokumentacijske obrade poslova .......................................................... 146
45. VRSTE TROŠKOVA ............................................................................................................................... 146
46. IZVOZNE I UVOZNE PREDKALKULACIJE I OBRAČUNI TROŠKOVA ................................... 148
46.1. Uvozne i izvozne predkalkulacije ....................................................................................................... 148 46.2. Obračuni uvoznih i izvoznih poslova ................................................................................................. 149
47. RIZICI U SPOLJNOJ TRGOVINI DEFINISANJE RIZIKA U MEDJUNARODNOM PLATNOM
PROMETU ..................................................................................................................................................... 149
48. NAJZNAČAJNIJI RIZICI ...................................................................................................................... 150
48.1. Rizik bira stranke ................................................................................................................................ 150 48.2. Kreditni rizik ...................................................................................................................................... 151 48.3. Valutni rizik ........................................................................................................................................ 152 48.4. Rizici promene cene ........................................................................................................................... 153
5
48.5. Neke druge mogućnosti isključivanja, odnosno smanjivanja rizika ................................................... 153
49. MEĐUNARODNA PLAĆANJA ............................................................................................................. 154
49.1. Nedokumentarno poslovanje .............................................................................................................. 154 49.2. Dokumentarni načini plaćanja ............................................................................................................ 155
49.2.1. Inkaso poslovanje ....................................................................................................................... 155 49.2.2. Menica, forfeting i eskont ........................................................................................................... 155 49.2.3. Akreditivno poslovanje (L/C) ...................................................................................................... 156
Šta je dokumentarni akreditiv? ............................................................................................................................ 156 Ko učestvuje u akreditivnom poslu? ................................................................................................................... 157 Vrste akreditiva ................................................................................................................................................... 157 Upotreba akreditiva ............................................................................................................................................ 158
50. MEDJUNARODNI GARANTNI POSLOVI ......................................................................................... 159
50.1. Vrste i karakteristike bankarskih garancija ......................................................................................... 159
51. DOKUMENTACIJSKA OBRADA UVOZNO-IZVOZNOG POSLA ................................................ 160
Početna faza ........................................................................................................................................... 160 Faza izvršenja ......................................................................................................................................... 161 Zaključna faza ......................................................................................................................................... 161
LITERATURA I IZVORI ............................................................................................................................. 162
6
UVODNA REČ PRIREĐIVAČA
Razvojem procesa globalizacije, trgovinsko i međunarodno poslovanje su se drastično
promenile u odnosu na prethodni period. Slobodno se može reći da danas postoji samo jedno
tržište i jedna tržišna utakmica- svetsko tržište i tržišna utakmica na svetskom nivou.
Medjunarodne razmene se iz godine u godinu umnožavaju, otvaraju se nove mogućnosti
saradnje koje su dele novie tehnologije i novi načini komunikacija. To je dovelo do sistema
u kome se unutrašnje tržište izjednačava sa spoljnim, sistemom koji povezuje države,
preduzeća, banke i druge finansijske institucije u globalni mehanizam koji može da
funkcioniše 24 sati na dan.
Razvoj finansijskih usluga je postao jedan od najvažnijih činilaca opštih globalizacijskih
procesa u medjunarodnom poslovanju.
Republika Srbija, kao mala država sa malim i ograničenim tržištem i prirodnim resursima ,
posebnu pažnju treba da obrati na nove trendove koje svakodnevno diktira proces
globalizacije, novih preduzetničkih inovacija, promene u međunarodnoj legislativi kako bi
što brže i kvalitetnije sprovodila proces integracije naše zemlje u EU. Trenutno proces
integracije R. Srbije u EU ne ide željenim tempom i svaki izgubljeni dan u ekonomskom
smislu predstavlja veliki gubitak za našu zemlju.
Posebno treba istaći činjenicu da je naša zemlja potpisnik CEFTA sporazuma kojim se
potpuno liberalizuje trgovina između zemalja Zapadnog Balkana. Učestvovanje na tržištu
koje podrazumeva 30 miliona stanovnika će podsticajno delovati na naše kompanije u
smislu jačanja produktivnosti i efikasnosti usled veće i jače konkurencije i stvoriće
mogućnosti za poboljšanje spoljnotrgovinske razmene, specijalno na polju izvozno
orijentisanih poslova. Od toga kako će se naše kompanije pozicionirati u okviru novog
tržišta, umnogome zavisi proces evropske integracije naše zemlje i svojevrsno pripremanje
za ulazak i učešće u tržišnoj utakmici na nivou zemalja Evropske Unije a samim tim i na
širem svetskom tržištu.
Autor ove hrestomatije se pri pisanju sasvim usredsredio na medjunarodnu razmenu,
liberalizaciju i značaj ekonomskih integracija koje predstavljaju najvažniji deo trgovinskog
poslovanja. Međutim da bi kao privreda imali pozitivne rezultate kada je u pitanju spoljna
trgovina, mora se shvatiti da su kvalitet roba i usluga, edukovanost ljudskih resursa i njihova
produktivnost i efikasnost ključne za dostizanje optimalnog nivoa konkurentnosti sa
privredama i kompanijama kako iz razvijenih i modernih zemalja tako i iz zemalja u
razvoju.
Namena hrestomatije je da na metodološki jasan način upozna čitaoce sa novim trendovima
i značaju međunarodne razmene u modernom poslovanju i da pojasni čitaocima nove
modele i dobra praktična rešenja na primerima Evropske Unije i drugih prvenstveno
ekonomskih unija i integracija.
Hrestomatija je, pre svega, namenjena studentima Međunarodne više stručne škole za
preduzetništvo iz Beograda, smer komercijalista, za predmet Spoljno-trgovinsko poslovanje.
Medjutim, sam tekst, tj njegova odredjena poglavlja su zanimljiva i za širi krug čitalaca.
Ciljevi predmeta Spoljno-trgovinsko poslovanje
Cilj predmeta je sticanje uvida u smisao međunarodne podele rada, u zavisnost nacionalnih
privreda od međunarodne razmene. U isto vreme, izučava se fenomen globalizacije i pravili
tržišne utakmice koju ona diktira, glavne trgovinske i finansijske institucije na svetskom
7
nivou, oblici i mogućnosti za saradnju, vrednovanje/dokazivanje preduzeća na
međunarodnom tržištu. Upoznaje se i organizacija i uticaj pojedinih institucija koje sarađuju
u spoljno-trgovinskom poslovanju (carina, poslovne banke, špedicija). Spoznaje se
operativni nivo izvršavanja spoljno-trgovinskog posla i konačno, obrađuju se glavni nosioci
spoljno-trgovinskih poslova i njihov uticaj na platni i trgovinski bilans država.
8
1. UVOD U SPOLJNOTRGOVINSKO POSLOVANJE
Trgovinsko poslovanje je u poslednjim decenijama doživelo izuzetno brz razvoj. Velike
promene u našoj okolini su se počele dogadjati, pre svega, posle 1989. godine, kada je
najpre zakonodavstvo Ante Markovića u bivšoj SFRJ izvršilo podstrekivanje privatne
inicijative u spoljnotrgovinskim odnosima.
Međutim, poznati događaji koji su se odigrali 90-ih godina, napravili su vakum u
ekonomskom razvoju naše zemlje, pogotovo na polju spoljno-trgovinske razmene sa
inostranstvom. U periodu od 1990-2000. godine naša zemlja je premanentno bila izložena
jačem ili slabijem dejstvu ekonomskih sankcija koje su zvanično bile uvedene u maju 1992.
godine od strane Saveta Bezbednosti UN.
Danas, sedam godina od početka ekonomskih reformi, privreda R. Srbije se bori za što bolju
poziciju na regionalnom, evropskom i svetskom tržištu. Veliki zaostatak u razvoju naše
zemlje i konkurentnosti naše privrede u odnosu na privrede u regionu mora se nadomestiti u
narednim godinama povećanjem efikasnosti i produktivnosti domaćih kompanija kako bi što
uspešnije mogle da se uključe u tržišnu utakmicu koja je danas samo jedna a to je svetska
tržišna utakmica.
Kao što je već pomenuto u uvodnoj besedi autora, odnosi u medjunarodnoj trgovini se
veoma brzo menjaju tako da je teško iskoristiti sve pogodnosti.
1.1. Šta je spoljna trgovina?
Uređenje svih privrednih transakcija je oblast, koja spada pod njihovu nadležnost, stvar
države pri transakcijama koje protiču medju različitim državama pa su razmere drugačije.
Spoljna trgovina je stoga trgovina, koja se nasuprot unutrašnje odvija preko granica države,
medju stanovnicima različitih država.Obim te trgovine u velikoj meri zavisi od
konkurentske sposobnosti odredjenih država. Uspešnost odredjene države na
medjunarodnom području se meri oblicima ekonomskih i finansijskih tokova medju
državama koji su izraženi u obliku "platnog bilansa države".
Spoljnotrgovinske poslove u našoj državi sprovode, kako domaća, tako i strana preduzeća (u
nastavku ćemo pod terminom "preduzeća", engleski - enterprise, podrazumevati sva
privredna i trgovinska udruženja i pojedince).
Roba u spoljnoj trgovini prelazi granični prelaz, ali nije nužno da predje političku granicu
države (carinske zone, offshore zone). Kod usluga je najvažnije razlikovati unutrašnje i
medjunarodne usluge po tome ko je izdavalac a ko naručilac (stanovnici različitih država) i
gde je mesto u koje je usluga otpremljena.
Veliku razliku izmedju unutrašnje i spoljne trgovine čine stranke koje saradjuju. Naime, ako
u unutrašnjoj trgovini treba da se obavi posao izmedju kupca (naručioca) i prodavca
(otpremitelja) u platnom prometu će se ovlastiti banka ili će to medjusobno obaviti u
gotovini. U spoljnoj trgovini nastupaju spoljni subjekti, bez kojih nema ni spoljne trgovine.
To su, izmedju ostalog, špediteri, preduzeća koja se bave logistikom i medjunarodnim
transportom, carinske službe, banke sa licencom za medjunarodno poslovanje, prevodioci,
itd.
9
Za razliku od unutrašnje trgovine, u spoljnoj se, kao odredjeni faktor delatnosti, javljaju i
sledeća pitanja:
- Medjunarodni transport
Za razliku od unutrašnje trgovine, ključan faktor u medjunarodnoj razmeni je pravilan izbor
transportnih veza i drumova (logistika). Vrednost transporta u kalkulaciji je veća, što je
razdaljina veća, ali su u kalkulaciju uračunati i odredjeni rizici (na primer oštećenje robe,
pravovremene isporuke i slično).
- Problem kursa različitih valuta
Medjutim, kako je u većini država za poslovanje medju stanovnicima tih država uvedena
domaća valuta (na primer u Republici Srbiji dinar), u poslovanju sa inostranstvom potrebno
je odrediti valutu koja će služiti za platni promet medju subjektima. Odabir valute je veoma
važan, jer neke valute gube na vrednosti, a druge je dobijaju. Treće su uvek relativno
stabilne. Važno je i da li se izabrana valuta može menjati za druge valute (konvertibilnost)
ili da li se može u celini izneti iz države.
- Različiti režimi uvoza i izvoza i kalkulacije povezane sa tim
Medjunarodna razmena je u vreme globalizacije mnogo liberalnija. Države pod
dirigentskom palicom Svetske trgovinske organizacije ukidaju različita ograničenja - kvote,
kontigente i snižavaju visoke carinske stope iako u svetu još uvek postoje države koje
insistiraju na odredjenim ograničenjima zbog zaštite domaće industrije. Na primer, 2002.
godine SAD su uvele ogrančenje na uvoz čelika, kao odgovor na odgovarajuće mere EU.
- Više osiguranja
Osiguranje zbog velikih razdaljina, pretovara i pravilnog izbora prevoznika smo već
pomenuli. U medjunarodnoj trgovini, pored pomenutih, postoje i brojni drugi razlozi, na
primer manje mogućnosti poznavanja poslovnog partnera nego u unutrašnjoj trgovini,
pitanje valutnog kretanja, iznenadne političke odluke i još mnogi drugi.
- Nužnost poznavanja jezika
Za razliku od unutrašnje trgovine, prilikom koje se sporazumevamo na maternjem jeziku, u
medjunarodnom poslovanju je nužno dobro ovladati nekim svetskim jezikom. U svetu je za
poslovno komuniciranje najčešći engleski jezik, a francuski je prisutan u diplomatiji. Kao
svetski jezici su pored pomenutih poznati još i ruski, španski i arapski. Za biznis u Srbiji,
najvažniji su engleski nemački, italijanski i ruski jezik.
U spoljnoj trgovini se prepliću različite struke i znanja, tako da možemo govoriti o
interdisciplinarnosti medjunarodnog poslovanja. Dobar trgovac na stranim tržištima mora
poznavati kako ekonomske zakonitosti (kalkulacije, valutna kretanja, itd.), tako i pravne
sisteme zemalja sa kojima trguje. Neki termini, na primer menica ili ček, se mogu dosta
razlikovati po tome da li se sa njima posluje po kontinentalnom ili anglo-američkom
pravnom sistemu, pa se zato statusno pravne osobine subjekata u različitim državama
različite. U nekim državama su potrebni i odgovarajući tehnički standardi (atesti i slično).
Možemo reći da poznajemo socijalne i političke razmere na domaćem tržištu, ali moramo
dobro proučiti one na ciljnim tržištima (na primer Nigerija ili Južna Amerika). To važi i za
lokalne običaje (na primer islamske države), kao i za mnoge druge činioce. Način
poslovanja uvek moramo prilagoditi u zavisnosti od toga iz kakve sredine nam dolazi
potencijalni poslovni partner.
10
Spoljnotrgovinsko poslovanje zahteva veću pripremu i angažovanost nego unutrašnje.
2. KRATAK OPIS ISTORIJE MEDJUNARODNOG POSLOVANJA
2.1. Počeci
Razmena u naturi je prvobitni oblik trgovine kod koga se roba menjala za neku drugu robu.
Kao sredstvo te namene, služile su neka retka dobra (na primer školjke, metal, itd.). kasnije
se javio novac (sredstvo za razmenu sa pečatom ili likom vladara). Rimljani su novac
upotrebljavali ipak u sklopu svoje imperije. Razmena sa drugim nacijama je bila u naturi (na
primer pomoću srebra, zlata, itd.). U tom periodu još ne možemo govoriti o spoljnoj
trgovini.
2.2. Novac i srednji vek
Prelazak iz provobitne naturalne razmene na razmenu pomoću novca se prvo pojavio u Kini.
Zajedno sa novcem su se pojavile i cene, koje su po definiciji novčano izražena vrednost
robe. Evropa je u srednjem veku bila veoma rascepljena. Pojavile su se različite vrste novca;
najpre zlatnici i srebrnjaci sa žigom. Načelno je svaki vladar ili feudalac mogao da kuje svoj
novac, a kasnije je pravo na kovanje imao samo kralj.
Vrednost kovanog novca je u tom periodu jednaka vrednosti utrošenoj na kovanje. Pečat na
kovanom novcu je označavao čistoću i njegovu težinu. Zbog problema velike količine
različitih vrsta novca, pojavljuju se i različiti kursevi , kao i pitanje vrednosti takvog novca u
robi. Trošarine (mostovi, mesta, itd.), feudalna rascepkanost i velika moć lokalnih feudalaca
bez odredjene cenralne oblasti su veoma otežavale trgovinu na veće razdaljine, tako da je
većina trgovanja imala lokalni značaj. Prva prava trgovina na velike razdaljine je bila
trgovina po putu svile, koja je postojala još u starom veku. Toj trgovini je kumovala velika
vrednost robe kojom se trgovalo, na primer začinima - biberom, karanfilčić i svila.
Veliki očekivani dobici i veliki rizici (nesreće, pljačke) su uticali na nastanak prvih grupnih
osiguranja trgovaca (ladja, karavana) i robnih berzi (trgovina robom koja nije fizički
prisutna).
2.3. Velike promene i zlatni standard
Pojava država u modernom dobu (XV i XVI veku) je prouzrokovala nastanak prave
medjunarodne trgovine. Nacionalne države su uvele svoje valute i centralna oblast je
kontrolisala trgovinu (dažbine, carine). Sistem "jedna država, jedna valuta" je prouzrokovao
propadanje autonomnosti plemstva i pojavu prvih centralnih banaka.
Nova transportna sredstva i prekomorske kolonije su donele i nove vrste robe i zlato iz Južne
Amerike. Začini su bili na velikoj ceni i dostavljali su se pomorskim putevima (kopneni put
- islamski narodi). Trgovina se učvršćivala, njen centar se iz Sredozemlja prebacio na
Atlantik.
11
Razvoj spoljne trgovine se znatno povećao nakon industrijske revolucije u XIX veku, kada
se pojavio višak robe. Glavna postavka takve trgovine je poslovanje sa sopstvenim
kolonijama. Matične države iz kolonija uvoze pre svega sirovine, a zatim im prodaju gotove
proizvode. Novi izumi, bolji transport, velika radna snaga i seobe su najvažnije
karakteristike tog doba.
Od predjašnjeg sistema zanatske proizvodnje manjih serija proizvoda, došlo se do
industrijske proizvodnje i velikih viškova proizvoda koji se moraju negde prodati.
Proizvodna trgovina tako prelazi lokalne granice. Sa industrijskom revolucijom su se
pojavili pojmovi kao što su medjunarodna trgovina, multinacionalne kompanije i slični. To
zahteva promene i na finansijskom području.
U valutnoj politici je to vreme zlatnog standarda novca, prvog celovitog, medjunarodnog
novčanog sistema, koji je delovao od približno 1870. godine sve do I svetskog rata.
Za taj standard je značajna puna mogućnost zamene novca za zlato. Trgovina medju
državama ograničena je količinom zlata u prometu.
Osnovni elementi zlatnog standarda su sledeći:
- zlatni paritet valute,
- 100% pokriće novca zlatom,
- odsustvo ograničenja prilikom uvoza zlata
- stabilnost cena i plata.
Najvažniji element je bio i fiksni devizni kurs.
Prodaja je značila priliv zlata, njegovu kupovinu i prodaju. Manja količina zlata i novca je
uticala da su cene i plate pale, a konkurencija je postala jača, što je opet značilo opet više
izvoza. Na taj način su se prodaja i nabavka automatski izjednačili.
Država A Država B
Proizvodi 100 jedinica robe roba
Izvozi Uvozi Izvozi Uvozi
40
jedinica
40 grama Au 40 grama Au 40 jedinica
Zlato (Au)
Višak 40 grama Au Manjak 40 grama Au
Povećana ponuda novca Smanjenje ponude novca
Veća stopa rasta cena Niža stopa rasta cena
REZULTAT: REZULTAT:
Manja konkurencija države A Veća konkurencija države B
12
Negativna posledica zlatnog standarda je rezultirala u I svetskom ratu i dejstva da se plate
nisu prilagodile promenama. Finansiranje potreba vojske bez zlatnog pokrića je u nekim
državama tokom i posle I svetskog rata prouzrokovalo veliku inflaciju, koja je pre svega u
Nemačkoj dosegla neverovatnu visinu.
2.4. Učestvovanje i razvoj
2.4.1. Period izmedju dva svetska rata
Zlatni standard je opstao kao sistem medjunarodnog novčanog uredjenja do 1914. godine,
kada je izbio I svetski rat. Većina država je naglo prekinula zamenu svojih valuta za zlato.
Kurs je počeo malo da se menja u zavisnosti od pogleda odredjenih država na to koja
vrednost valute je najprimerenija.
U periodu izmedju dva svetska rata (1918 - 1939) nije bilo načina da se uredi medjunarodni
novčani sistem, koji je negativno uticao na medjunarodnu razmenu robe, usluga i tokova
kapitala. Svi pokušaji trajne stabilizacije i povratka na sistem "zlatnog standarda" nisu bili
veoma uspešni zbog trajno promenjenih okolnosti.
Posledica svega toga je bilo uspostavljanje i osnaživanje izolacionizma privrede (pre svega u
SAD-u), koje su bile dosta pogodjene ratom i štampala novac bez pokrića (Nemačka).
Posledice su bile, pored već pomenute visoke inflacije i visoka stopa nezaposlenosti i
smanjivanje spoljne trgovine kao najvećeg zla zlatnog standarda.
Države se bore sa problemom bilansnog deficite i prilagodjavaju mu se devalvacijom
domaća valute, koja dovodi do nepovoljnog relativnog odnosa cena izmedju uvezene i
izvezene robe. Na taj način pokušavaju poboljšati konkurentnost domaće privrede i smanjiti
domaću potrošnju.
Medjunarodna trgovina se uglavnom odvija po sistemu baterija - pre svega bilateralne
poravnavanja dobara sa drugim dobrima.
Period izmedju dva svetska rata možemo označiti kao period stagnacije i ogradjivanja
razvoja medjunarodnih trgovinskih odnosa.
2.4.2. Bretonvudski sporazum
Nakon II svetskog rata, 1944. godine, u američkom gradu Breton Vuds došlo je do
razgovora svih savezničkih država u cilju novog oblikovanja svetskog sistema, kao
odgovora na nastojanju savezničkih država za uredjenje medjunarodnog novčanog sistema.
Odlučili su da povratak sistemu "zlatnog standarda" nije više moguć, pre svega zbog
nedostatka zlata za pokriće većih zahteva medjunarodne trgovine. Količine zlata su bile
nejednako podeljene izmedju država - SAD su raspolagale sa 70% svih svetskih zaliha
monetarnog zlata.
Sistem koji su uspostavili se temelji na mogućnosti zamene USD (američki dolar) po fiksnoj
vrednosti, vrednost ostalih nacionalnih valuta se odredjuje po sistemu fiksnog materijalnog
kursa u odnosu na USD. Sistem je važio do 1971. godine, kada je SAD zbog visokog platno-
13
bilansnog manjka i smanjenja zlatnih deviznih rezervi prekinule svoju obavezu kupovine
zlata po fiksnoj ceni i devalvirale USD.
Povratak na sistem bretonvuda nije bio uspešan, tako da su sve odredjene svetske valute
polako prešle na sistem fleksibilnog deviznog kursa.
Sastanak u Breton Vudsu je značajno uticao na ustanovljivanje medjunarodnih organizacija,
kao što su Medjunarodni monetarni fond (MMF), Medjunarodna banka za obnovu i razvoj
(MBOR) i drugi (više u nastavku).
2.4.3. Medjunarodna razmena posle drugog svetskog rata
Period neposredno posle drugog svetskog rata karakteriše obnova privrede u svetu, manja
proizvodnja od potrošnje, kao i veliki stepen zapošljavanja. Rezultat je veći uvoz od izvoza i
težnje ka smanjivanju domaće potrošnje.
Značajno za taj period je i to što se udeo u medjunarodnoj trgovini na sever-jug (matice -
kolonije), pridružuje i udeo istok-zapad sa svim problemima različitih političkih sistema,
socijalističkih i kapitalističkih. Dva različita sistema su medjusobno bila konkurentna i
privlačila svaki svoj krug država.
Kapitalistički blok je u periodu hladnog rata počeo sa sistematičnim uništavanjem
socijalističkog bloka, iako se takmičio sa njim, kako na području vojne, tako i na području
civilne industrije. Motivacijski element višeg ličnog standarda je kasnije značajno porazio
slabo definisan motivacijski element društvenog, odnosno državnog standarda.
Medjutim, kako se na zapadu trgovina oslanjala na konvertibilne valute i razmenu robe i
usluga za novac, trgovina na istoku se uglavnom zasnivala na već opisanom sistemu
medjudržavnih bartera, tj. prikupljanju konvertibilnih valuta, potrebnih za uvoz potrebnih
dobara sa zapada.
Uvodjenje raznih obračunskih valuta, multilateralnih bartera, različitih administrativno
utvrdjenih zvaničnih menjačkih kurseva i slično pokazalo se kao veoma neuspešno. Razlike
izmedju zvaničnog i "crnog" tržišta novca i robe su se povećavale do neslućenih razmera,
što je bilo "voda na mlin" sivoj ekonomiji, koja se u tim državama rascvetala.
3. MESTO SPOLJNE TRGOVINE U OVOM TRENUTKU
Na razvoj medjunarodne trgovine u poslednjoj četvrtini XX veka su uticali pre svega
problemi medjunaraodnog finansiranja trgovine. Sedamdesetih godina prošlog veka su to
bili povećanje interesnih mera u državama OECD-a i sa time poskupljivanjem
medjunarodnih kredita, devalvacija dolara i prvi naftni šok 1971. godine, koji je zbog osetno
viših cena nafte zahtevao od države nepovoljne kredite. Neke države su zbog toga postale
nesposobne da vrate kredite, a druge su uvele moratorijume na vraćanje kredita. Posledica je
bila to što su mnoge banke postale nesolventne zbog zastoja u povraćaju svojih sredstava.
Dužnička kriza je početkom osamdesetih godina prouzrokovala i konačni raspad blokovskog
sistema. Kapitalističke moćne države su i dalje moćne i iskorišćavaju socijalističke države i
države u razvoju. Državni krediti, koji su osnovna karakteristika perioda nakon II svetskog
14
rata, su se dobijali nenamenski i od naftne krize. Porast kamatnih stopa je izazvao velike
probleme pri vraćanju.
U svetskoj literaturi, osamdesete godine dvadesetog veka se nazivaju i "za razvoj izgubljene
decenije", jer je nedostatak ekonomskih reformi krizu još i produbilo.
Zbog globalnih promena i nakon isteka medjublokovske podele, rešavanje krize je postalo
problem svih poverilaca, koji nisu mogli doći do svojih sredstava i dužnika koji su zapadali
u vidno veće probleme sa likvidnošću. Otpisivanje dela dugova, odnosno odlaganje početka
isplate, posebni medjunarodni fondovi za pomoć, promena dugova u obveznice sa fiksnom
kamatnom stopom, kao i pregovori o promeni uslova (kao što je Pariski klub) su posledice
internacionalizacije rešavanja problema. Danas države po moći delimo na razvijene, države
u razvoju i nerazvijene. Regionalna povezivanja, kao i globalizacija, su doveli do toga da se
mnogo manjih tržišta pretvori u jedno veliko, svetsko tržište.
Institucije, kao što je MMF (Medjunarodni monetarni fond), koji nudi pomoć pri otklanjanju
neuskladjenosti kod problematike platnih bilansa država - stand by aranžmana, IBRD,
EBRD (svetska i evropska banka za obnovu i razvoj), kao i ostale lokalne i medjunarodne
banke su korisna veza svih subjekata, koji učestvuju u svetskoj trgovini.
Svetska trgovinska organizacija uspešno deluje na ukljanjanju jednostranih ograničenja u
trgovini, kao što su embargo, kvote, preferencijali i bori se za slobodni protok robe. Zbog
slične namene oformljene su mnoge druge svetske organizacije, na primer Medjunarodna
organizacija rada, Uncitra, itd (više o tome u nastavku).
Pomoć nerazvijenim se svodi na davanje isključivo državnih nenamenskih kredita - država
davalac kredita daje kredit državi korisniku kredita, koja sredstva kredita upotrebljava za
sopstvene potrebe - komercijalnim namenskim kreditom, čiju upotrebu kontroliše davalac
(na primer stand by krediti). Pojava velikih multinacionalnih kompanija (Shell, Coca-cola),
koje nisu uključene samu u jednu nacionalnu privredu, potrvrdjuje da se svet pretvara u
samo jedno tržište.
Države mogu na bilateralnoj ravni donositi odredjene sporazume, na primer o izbegavanju
dvojnog oporezivanja, o malom učešću ili pravnoj pomoći, a mogu i stupati u multilateralne
saveze sa drugim državama, sa kojim imaju zajedničke interese.
Najpoznatije su veze u odredjenoj regiji, kao što su EU, EFTA, CEFTA u Evropi, NAFTA
u Americi, kao i ASEAN u Aziji.
Različite vrste veza na području ekonomske saradnje na bilateralnom ili multilateralnom
planu bi grubo mogli podeliti na:
- Preferencijalne carinske aranžmane. Dve ili više država potpisuje sporazum o listama
proizvoda, koji se medjusobno uvoze po posebnim carinskim stopama, nižim od
carinskih stopa za te proizvode u državama koje nisu potpisnice takvih aranžmana.
- Prostocarinski savez je sporazum dve ili više država, koji utvrdjuje visinu carine u
medjusobnoj trgovini zemalja potpisnica.
- Carinske unije su veza država, koje uskladjuju carinske stope do trećih država. Uvoz u
jednu državu znači uvoz u celu uniju.
- Zajedničko tržište je još viši stepen saradnje, jer države koje saradjuju udružuju
mogućnosti za poslovanje subjekata na celom području sporazuma.
15
- Ekonomsku uniju, koja je najviši oblik saradnje medju državama, u kojoj se uvodi
zajednička stopa dažbine i dogovara način za medjusobno proračunavanje. Monetarna
unija, kao posledica ekonomske unije, usvaja zajedničku novčanu valutu na celom
prostoru gde sporazum važi.
Zajedno sa novim vezama i globalna pomeranja u medjunarodnoj razmeni robe, usluga i
kapitala, pojavljuju se novi problemi, na koje stalno upozoravaju različiti antiglobalistički
pokreti. Njihovi glavni argumenti su neujednačenost razvoja, povećavanje razlika medju
razvijenim i nerazvijenim državama, privilegovan položaj zapadnih, bogatih država, prost
protok kapitala, ograničavanje ljudskih migracija i slično.
4. SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA (World Trade
Organisation - WTO)
Svetska trgovinska organizacija (u nastavku WTO) je jedina globalna medjunarodna
institucija, koja se bavi pravilima trgovanja medju državama (medjunarodni trgovinski
sporazumi). Medjunarodni trgovinski sporazumi su, kao najvažniji rezultat rada WTO,
isključivo plod dugotrajnih medjunarodnih pregovora i uskladjivanja interesa odredjenih
država članica.
Cilj WTO je pomoć proizvodjačima robe i ponudjačima usluga, izvoznicima, kao i
uvoznicima pri njihovom poslovanju, kao i urediti medjunarodno trgovanje tako, da bi teklo
slobodno i bez većih ograničenja.
WTO je oformljena 1995. godine i spada u jednu od najmanjih medjunarodnih organizacija.
Naslednik je pedesetogodišnjih pregovora u okviru GATT (General Agreement of Tarifs and
Trade). GATT je u periodu nakon II svetskog rata radio kao serija trgovinskih pregovora,
odnosno rundi, koje su dosta doprinosile oslobadjanju medjunarodne trgovine, na primer pri
snižavanju tarifnih stopa, necarinskih ograničenja u trgovini ili sprečavanju dampinga.
2001. godine, WTO je imala preko 140 država članica, koje zajedno predstavljaju više od
90% svetske trgovine. Odluke se donose koncenzusom, a sporazume moraju ratifikovati
parlamenti država članica. Najvažnije telo organizacije, koje donosi ključne odluke, je
Ministarska konferencija (Ministerial Conference), koja se sastaje najmanje jednom u dve
godine.
Generalni savet (General Council) čine ambasadori, koji se u sedištu WTO sastaju po
potrebi najmanje jednom godišnje.
Sedište WTO je u Ženevi, a njene glavne aktivnosti za dostizanje opisanih ciljeva su:
- upravljanje trgovinskim sporazumima,
- delovanje u formi foruma za medjunarodne pregovore,
- pomoć pri uredjivanju medjunarodnih trgovinskih sporova,
- proučavanje nacionalnih trgovinskih politika,
- pomoć državama u razvoju na području trgovinske politike (tehnička pomoć i
obrazovanje),
- saradnja sa drugim medjunarodnim organizacijama.
16
Članovi WTO moraju poslovati u skladu sa pravilima (sporazumima) WTO na
nediskriminatorni način, koji izražava kako njihova prava, tako i njihove obaveze.
Zanimljivo je to što je knjiga pravila WTO proistekla iz poslednje Urugvajske runde GATT
i ima oko 30.000 strana, koje sadrže 60 sporazuma i posebnih ugovora o obavezama
pojedinačnih zemalja.
Svaka članica daje posebnu garanciju da će njen izvoz biti obavljan nepristrasno i pravedno,
kao i samostalno. Važan deo tih sporazuma, pored načela o slobodnoj trgovini robe i načela
o slobodnom protoku usluga, su i pravila o načinu upotrebe i osiguranja intelektualne
svojine.
Medjunarodna arbitraža koja uredjuje trgovinske sporove medju članicama WTO, u
poslednje vreme dosta dobija na važnosti. Za rešavanje tih sporova se ad-hoc imenuju
objektivni stručnjaci, koji vode postupak u smeru rešavanja medjunarodnih nesporazuma.
Medjunarodna trgovinska organizacija je trenutno ključna medjunarodna institucija, koja
uprkos pokušaju ogradjivanja njenih ovlašćenja služi kao glavni forum za savladavanje
konfliktnih siituacija u medjunarodnom poslovanju. Poznati su primeri angažovanja WTO u
Offshore sporovima do kraja devedesetih godina dvadesetog veka i "hladni rat" izmedju
SAD i EU 2002. godine.
5. MEDJUNARODNA NOVČANA SITUACIJA
U početku smo pomenilli najvažnije medjunarodne finansijske ustanove, a sada ćemo ih
bolje upoznati.
5.1. Medjunarodne finansijske ustanove
5.1.1. Medjunarodni monetarni fond
Medjunarodna organizacija, pod originalnim nazivom International Monetary Fund (u
nastavku MMF) je oformljena 1944. godine u Breton Vudsu.
Ova organizacija se bavi isključivo platnobilansnim problemima država, koji su se pojavili
nakon raspada sistema zlatnog standarda. Konferencija u Breton Vudsu je sazvana zbog
želje država pobednica za uredjenjem medjunarodne trgovine i rešavanjem medjunarodnih
finansijskih teškoća.
Prioriteti MMF su:
a) stabilizacija kursa valuta
Ovaj cilj je bio prioritet MMF-a u prvoj fazi rada, kada je većina država još imala uveden
sistem fiksnih kurseva valuta. Sa uvodjenjem fleksibilnih kurseva u većini država posle
1971. godine, MMF je na tom području izgubio svoju ulogu.
b) omogućavanje slobodnog protoka robe
17
Ovu ulogu je kasnije preuzeo GATT u svojim rundama (na primer Tokijska, Urugvajska) i
kasnije Svetska trgovinska organizacija (WTO).
c) pomoć državama pri uklanjanju platnobilansnih debalansa
Najvažniji prioritet MMF-a je pomoć državama članicama u obliku konsultantskih usluga u
obezbedjivanju rasta svetske ekonomije (World Economic Output), t.j. kreditnim
aranžmanima. To prepoznajemo u obliku redovnih aranžmana, kao što su: rezervna tranša,
prva kreditna tranša, kao i više kreditne tranše, na primer stand by aranžman ili extended
fund facility, kao i u obliku vanrednih aranžmana: koncesijski aranžmani, pomoć u
vanrednim razmerama, itd.
Obračun u okviru MMF-a se vrši u SDR - Special Drawing Rights (specijalna prava vučenja
- SPV). SPV je oblik medjunarodnih deviznih rezervi, koji MMF dodeljuje članicama MMF
po posebnoj obračunskoj novčanoj jedinici (1 SPV je cca 1,5 USD).
Razloge za nastanak SPV treba tražiti u pomanjkanju zlata i USD za pokriće medjunarodne
likvidnosti. Trenutno je u SPV odredjeno cca. 3% svetskih rezervi.
Kvota, dodeljena državi, odražava njenu ekonomsku moć - visina bruto domaćeg proizvoda,
visina državnih rezervi, kao i podaci iz tekućeg platnih bilansa. Što je veća privredna moć
države, veća je i kvota i posledično, sa više glasova, veći je i njen uticaj na odlučivanje u
MMF-u. Veličina kvote je važna i zbog potencijalne količine sredstava koje svaka država
može dobiti od MMF-a. Povremene revizije kvota poštuju nove i relativne razmere medju
državama.
MMF obavlja važnu misiju, pre svega, na području platnobilansnih debalansa u primerima
država koje imaju platnobilansni deficit. Posebno važnu ulogu je dobio u toku svetske
dužničke krize tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.
Finansira se kvotama, koje doprinose države članice (25% u SPV ili drugoj konvertabilnoj
valuti, ostalo u domaćoj valuti) i preko kreditnih linija. Kvota SPV u domaćoj valuti je
očigledna i u platnom bilansu države. Bilans je opisan u jednom od sledećih poglavlja.
Sedište MDS-a je u Vašingtonu, SAD i njime upravlja savet guvernera (predstavnici svih
država članica), odbor izvršnih direktora (24 članova) i uprava (direktor - koji nije
amerikanac i zamenik direktora - amerikanac).
5.1.2. Grupa Svetske banke za obnovu i razvoj
a) Svetska banka za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstruction and
Development - IBRD).
IBRD je osnovana 1944. godine u Breton Vudsu. Članstvo u njoj je dogovoreno članstvom u
MMF-u. 2001. godine, banka je imala 182 članice. Najveća je i najuticajnija od svih
medjunarodnih banaka na području finansiranja razvoja. Organizacijsku strukturu banke čini
Savet guvernera, Odbor izvršnih direktora, koji imenuje predsednika banke, Razvojni
komitet, kao i administracija.
18
Osnovna funkcija IBRD je finansiranje država članica, isključivo davanjem kredita na
osnovu državnih garancija. Sredstva IBRD su dostupna, pre svega, manje razvijenim
državama članicama - državama u razvoju i državama u tranziciji.
Banka na svetskom tržištu izdaje obveznice, koje su zbog dobrog boniteta vrlo cenjene -
prinašajo poceni kaptital (boniteta AAA). Izvor sredstava su vlastiti kapital banke, njene
rezerve, kao i sredstva iz otplate prethodno datih kredita. Ta sredstva banka posudjuje
državama članicama pod povoljnim, komercijalnim uslovima, sa rokom otplate od 12 do 20
godina. Osnovne vrste kredita su: projektni krediti (cca. 80% kredita), sektorski krediti,
krediti za strukturno prilagodjavanje, krediti za tehničku pomoć, kao i krediti za obnovu.
Ulaz u vlasničku strukturu (equity) pri kreditiranju IBRD nije uslov. Krediti se ne
reprogramiraju.
b) Medjunarodno razvojno udruženje (Internatioinal Development Assotiation - IDA)
IDA je osnovana 1960. godine sa osnovnom namenom da kreditira najnerazvijenije države.
Kreditiranje se obavlja u obliku pomoći (koncesijski krediti), namenjeni smanjivanju
siromaštva. Za kredite, koji imaju rok otplate od 35-40 godina, države prijemnice ne
plaćaju kamate, već samo odredjene administrativne troškove. IDA nema vlastitog kapitala,
zato su glavni izvor prihoda doprinosi država članica, a za najam kredita se zahteva
garancija države.
c) Medjunarodna finansijska korporacija (International Finance Corporation - IFC)
IFC je najvažnija medjunarodna i finansijska institucija, koja se pre svega brine za dužničko
i vlasničko finansiranje u privatnom sektoru manje razvijenih država. Organizacija je
ustanovljena 1956. godine. Ključni izvor sredstava za kreditiranje su izdavanje obveznica na
medjunarodnom tržištu (boniteta AAA), kao i uplaćen kapital članica. Pri odobravanju
kredita ne zahteva garancije države, a može i da otkupljuje deonice kreditojemaca (equity).
Krediti se po običaju koriste u potpunosti - u tranšama.
d) Agencija za multilateralne investicijske garancije (Multilateral Investment Guarantee
Agency - MIGA)
MIGA je oformljena 1988. godine. Osnovna funkcija te agencije je obezbedjivanje
nekomercijalnih rizika kod država članica, u koje ubrajamo:
- nekonvertabilnost valute
- nacionalizaciju
- moratorijum otplate dugova, državna zabrana plaćanja
- ratovi, državni udari, prirodne katastrofe i slično.
Iz osiguranja su izuzeta sva osiguranja izvoznih kredita. Pored ograničenih osiguranja
MIGA omogućava državama - članicama pristup tehničkoj pomoći sa područja neposrednih
stranih investicija; institucija je važna za informisanje potencijalnih investitora o uslovima
investiranja u državama - članicama.
19
5.1.3. Grupa regionalnih razvojnih banaka
Za Srbiju je sigurno najznačajnija Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) koja trenutno
najviše i ulaže i sklapa kreditne aranžmane sa našim institucijama.
Odgovarajuće banke opstaju u svim celinama i finansiraju projekte isključivo u svojoj regiji.
Članice (doničari) tih banaka su države izvan regije. To su Medjuamerička razvojna banka
(IADB), Afrička razvojna banka (AFDB), kao i Azijska razvojna banka.
Krediti se daju isključivo na osnovu tendera. Izvor finansiranja je kapital, medjunarodna
finansijska tržišta - prodaja obveznica (sve afričke banke imaju bonitet AAA, afrička AA),
rezerve, kao i sredstva dobijena otplatom kredita, odobrenih u prošlosti.
Banke stupaju u vlastničku strukturu preduzeća. One ne finansiraju projekte. Krediti mogu
biti sa ili bez državne garancije i odobravaju se po komercijalnim uslovima sa rokom otplate
do 15 godina.
6. SAVREMENO PREDUZEĆE
Zakon o preduzećima bliže definiše preduzeće kao „pravno lice koje obavlja delatnost radi
sticanja dobiti". Navedena definicija sadržinski upućuje na tri bitne, ključne odrednice koje
karakterišu preduzeće:
To je pravno, a ne fizičko lice. Pravno lice predstavlja organizovan kolektiv koji ima
odgovarajuću imovinu radi ostvarivanja određenih, zakonom dopuštenih ciljeva i
kome je zakonom priznato svojstvo subjekta u pravu tj. sposobnost da stiče i
ostvaruje prava i obaveze, za razliku od fizičkog lica, kao pojedinca;
Svako preduzeće osniva se radi vršenja odgovarajuće delatnosti (registrovane kod
nadležnog državnog organa) čime se ostvaruje osnovna svrha preduzeća, a to je
preduzetništvo, koje možemo definisati kao aktivnost posvećenu ostvarenju zakonom
dozvoljenih ciljeva;
Za razliku od drugih pravnih lica (pravna lica su i bolnice, muzeji itd.), preduzeće
svoju delatnost obavlja isključivo u cilju sticanja dobiti (ostvarenja novčane koristi,
profita).
Navedene osnovne karakteristike pojma preduzeća iste su i u drugim inostranim trgovačkim
i privrednim zakonodavstvima.
6.1. Oblici i vlasnička struktura preduzeća
Zakon o preduzećima utvrdio je sledeće oblike preduzeća:
Privredno društvo;
Javno preduzeće.
20
6.1.1. Privredna društva
Privredna društva, kao dominantan oblik preduzeća (preko kojeg se ostvaruje najveći deo
privredne delatnosti) osnivaju se kao:
Društva lica (ortačka društva ili komanditna društva);
Društva kapitala (akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću).
Društva lica
Ortačko društvo
Ortačko društvo je društvo koje se osniva ugovorom dva ili više fizičkih lica koja se
obavezuju da, uz sopstvenu neograničenu solidarnu odgovornost za obaveze društva,
obavljaju određenu delatnost pod zajedničkom firmom.
Članovi ortačkog društva odgovaraju za obaveze društva (ugovorne, vanugovorne i
zakonske) ne samo svojim ulogom u društvu, već celokupnom svojom privatnom imovinom
(neograničena odgovornost); pri tome, poverilac može da zahteva naplatu svog potraživanja
od bilo kog člana društva, u celosti.
Odluke u društvu donose se jednoglasno, pri čemu svaki član društva ima jedan glas
(ukoliko ugovorom o osnivanju nije drugačije predviđeno), a dobit koju ostvari društvo
raspodeljuje se po godišnjem obračunu, u skladu sa ugovorom o osnivanju (po pravilu,
srazmerno vrednosti uloga svakog od članova).
Komanditno društvo
Komanditno društvo je društvo koje se osniva ugovorom dva ili više lica radi obavljanja
delatnosti pod zajedničkom firmom, od kojih najmanje jedno lice odgovara neograničeno
solidarno za obaveze društva (to lice se naziva komplementar), a rizik najmanje jednog lica
ograničenje na iznos ugovornog uloga (to lice se naziva komanditor); pri tome, komple-
mentar može biti samo fizičko lice, a komanditor i fizičko i pravno lice.
Društvom upravlja, i vodi njegove poslove, jedan ili više komplementara a ne komanditor;
dobit koju ostvari društvo raspodeljuje se po godišnjem obračunu, u skladu sa ugovorom o
osnivanju.
Društva kapitala
Akcionarsko društvo
Akcionarsko društvo (kao oblik preduzeća, najčešća forma organizovanja) jeste društvo koje
radi obavljanja delatnosti osnivaju pravna, odnosno fizička lica, čiji je osnovni kapital
utvrđen i podeljen na akcije određene nominalne vrednosti; pri tome, zbir nominalnih
vrednosti svih akcija čini osnovni kapital društva.
Akcionarsko društvo nastaje emisijom i uplatom akcija čime se obezbeduje osnivački kapital
za registraciju i dalji rad preduzeća.
Osnivači ovog društva (kupci akcija) mogu biti i pravna i fizička lica, pri čemu to može biti i
samo jedno lice (kada se akcije kupuju bez javnog upisa akcija).
21
Akcionarsko društvo je pravno lice koje svojom imovinom obavlja delatnost za koju je
registrovano, i samo tom imovinom odgovara za svoje obaveze. Akcionari ne odgovaraju za
obaveze društva svojom imovinom (kao što je to slučaj kod društva lica), već snose rizik
poslovanja društva samo do visine svog uloga, odnosno do visine sredstava koja su uložili
kupovinom akcija društva, prilikom samog osnivanja ili kasnije, tokom dodatnih emisija
akcija zbog povećanja osnivačkog kapitala društva.
Organizacija, način osnivanja i funkcionisanje ovog društva, zbog njegove široke
rasprostranjenosti u privredi svih država, po pravilu su regulisani normama imperativnog
karaktera, što znači da ih akcionari ne mogu menjati svojom voljom prilikom zaključenja
ugovora o osnivanju društva.
Pojam / vrste akcija
Pod pojmom akcija podrazumeva se isprava koja se izdaje učesniku društva koji uplati svoj
udeo. Na osnovu njega on stiče pravo na učešće u organima upravljanja društva i pravo na
učešće u raspodeli njegove dobiti. U većini zemalja svakom učesniku društva mora biti
izdata odgovarajuća akcija i to u pismenoj formi. U nekim zemljama (na primer u Ne-
mačkoj) ova isprava izdaje se samo na zahtev zainteresovanog učesnika, što znači da
nepostojanje pismene isprave ne utiče na prava tog učesnika u odnosu prema društvu. Do
izdavanja akcija može doći tek kada je akcionarsko društvo upisano u registar kod nadležnih
organa. Akcije se izdaju, po pravilu, u obliku hartija od vrednosti koje glase na ime ili na do-
nosioca, u zavisnosti od statuta samog društva. Pravilo je da se akcije mogu prenositi bez
obzira na način na koji je imalac prava na toj hartiji određen. Svaka akcija, po pravilu, daje
svom imaocu pravo na jedan glas u skupštini akcionarskog društva, ali mogu postojati i
izvesni izuzeci ako su predviđeni statutom društva.
Akcionari raspolažu akcijama koje mogu biti obične (redovne) ili prioritetne.
Obične akcije daju pravo na učešče u upravljanju društvom, pravo na dividendu (učešće u
dobiti društva) i pravo na deo likvidacione mase (naplata odgovarajućeg iznosa kod
likvidacije društva i prodaje njegove imovine preostale nakon namirenja poverilaca društva);
Prioritetne akcije daju pravo na prednost kod isplate dividende i raspodele likvidacione
mase; zbog toga su ove akcije, kod upisa, po pravilu skuplje nego obične.
Našim Zakonom o preduzećima predviđeno je da se prenos akcija na ime (akcionarskog
društva čije se akcije ne prodaju i ne kupuju na berzi) statutom može usloviti prethodnom
saglasnošću uprave društva (upravnog odbora) ili pravom preče kupovine od ostalih
akcionara. Ovakva ograničenja, kada je reč o akcionarskim društvima čije se akcije ne ko-
tiraju, tj. ne prodaju na berzi, uobičajena su i u pravnim sistemima drugih država; razlog za
to je primarni interes postojećih akcionara i samog društva da zadrže kontrolu nad
poslovanjem društva i limitiraju krug lica koja mogu da učestvuju u raspodeli profita koji
ostvari preduzeće.
Pravni sistemi u drugim državama prave razliku između akcionarskih društava čije se akcije
ne prodaju na berzi i akcionarskih društava čije se akcije kotiraju (vrednuju i prodaju) na
berzi. Berze su institucije na kojima se akcije preduzeća kupuju ili prodaju, neposredno od
strane zainteresovanih građana ili putem angažovanja posrednika - dilera. Cene akcija na
berzi formiraju se ne samo, i ne pre svega, u zavisnosti od nominalne vrednosti akcija nego
22
u zavisnosti od ponude i tražnje za akcijama određenog društva što zavisi od visine profita
društva i iznosa dividendi koje ono isplaćuje posednicima svojih akcija.
Društvo sa ograničenom odgovornošću
Društvo sa ograničenom odgovornošću je društvo koje, radi obavljanja delatnosti, osnivaju
pravna ili fizička lica koja ne odgovaraju za obaveze društva, a snose rizik za poslovanje
društva do visine svog uloga.
Osnovni kapital čine ulozi svih članova, koji samom uplatom sriču odgovarajući udeo u
društvu, s tim da udeo, po zakonu, ne može biti izražen u akcijama, što čini osnovnu razliku
između ovog oblika društva i akcionarskog društva.
Svaki član društva ima pravo glasa srazmerno visini svog udela, s tim da se ugovorom o
osnivanju odnosno statutom određuje koliki ulog daje pravo na jedan glas.
Članovi društva imaju pravo na učešće u dobici društva, srazmerno visini svojih udela, ako
ugovorom o osnivanju nije drugačije utvrđeno.
Članovi društva mogu slobodno da prenose svoje udele drugim članovima, a u slučaju da
član društva želi da prenese svoj udeo trećem licu (licu koje nije član društva), ostali članovi
imaju pravo preče kupovine. 6.1.2. Javna preduzeća
Javna preduzeća osniva država (kada je reč o opštem interesu najšireg karaktera) ili jedinica
lokalne samouprave - grad ili opština (kada je reč o opštem interesu užeg, lokalnog
karaktera). To su preduzeća koja se osnivaju radi eksploatacije prirodnih bogatstava države
(rudnici, šume, vode, prirodni resursi, elektroprivreda, železnica, saobraćajnice itd.) i
obavljanja komunalnih delatnosti (gradske komunalne organizacije - vodovod, saobraćaj,
čistoća, zelenilo itd.).
Kapital javnog preduzeća, s obzirom na to da ga osniva država ili jedinica lokalne
samouprave, ili je u celosti državni ili je mešoviti kapital (ako se preduzeće osniva zajedno
sa drugim, pravnim ili fizičkim licima koja imaju poslovni interes za ulaganje u takvu vrstu
delatnosti). 6.2. Povezivanje preduzeća
Ciljevi međusobnog povezivanja preduzeća su dominantno ekonomski, i povezivanje se vrši
na sledeći način:
U vertikalnim grupacijama povezuju se preduzeća koja učestvuju u reprodukcionom lancu.
Ovakvim povezivanjem, preduzeće - proizvođač finalnog proizvoda stiče veću sigurnost i
kontrolu nad radom drugih preduzeća, koja obezbeduju elemente za produkciju finalnog
proizvoda;
U horizontalnim grupacijama povezuju se preduzeća koja obavljaju istu ili sličnu delatnost
(proizvode istu robu ili vrše iste usluge). Kod ove forme povezivanja postoji tendencija ka
stvaranju monopola.
23
Sa formalno-pravnog aspekta ova povezivanja mogu se izvršiti kroz kupovinu kapitala, kroz
čisto ugovorne ili statusno ugovorne aranžmane.
Mada svako od povezanih preduzeća, formalnopravno, zadržava svoj pravni subjektivitet i
nakon povezivanja, praksa je pokazala da, naročito u slučajevima kapitalskih i statusno
ugovornih povezivanja, dolazi do narušavanja tog subjektiviteta, i manja preduzeća
praktično postaju zavisna. Zakonom su zato utvrđena određena pravila o zaštiti prava
manjinskih akcionara zavisnih preduzeća.
6.2.1. Matično i zavisno preduzeće
Preduzeće koje ima u drugom preduzeću većinsko ili znatno učešće kapitala, ili na osnovu
ugovora zaključenog sa drugim preduzećem pravo da imenuje većinu ili najmanje četvrtinu
članova upravnog odbora drugog preduzeća, odnosno većinu ili najmanje četvrtinu glasova
u skupštini, to se preduzeće smatra matičnim a drugo preduzeće zavisnim.
Pod većinskim učešćem kapitala smatra se učešće više od 50%, a pod znatnim učešće od
najmanje 25%.
6.2.2. Preduzeća sa uzajamnim učešćem
Za razliku od odnosa između matičnog i zavisnog preduzeća (gde je reč o jednostranom
kapital-odnosu u kome je matično preduzeće steklo većinsko ili značajno učešće u kapitalu
zavisnog preduzeća), u ovom obliku povezanih preduzeća postoji dvostrani ili višestrani
kapital-odnos u kome dva, tri ili više preduzeća imaju međusobno učešće u kapitalu.
6.4.3. Holding preduzeće
Holding je preduzeće koje ima u svojini akcije ili udele zavisnog preduzeća, a prvenstveno
obavlja delatnost upravljanja, sticanja učešća kapitala u drugim preduzećima putem akcija,
udela ili zamenljivih obveznica (osnivanje, trajno ulaganje, kupovina, razmena), kao i
delatnost raspolaganja tim hartijama.
Holding preduzeće može da posluje u bilo kom obliku preduzeća (uključujući i društvena i
javna).
Na odnose holdinga i zavisnih preduzeća primenjuju se odredbe zakona o matičnom i
zavisnom preduzeću.
Suštinski posmatrano, u praksi posluju tri vrste holdinga:
Finansijski holding obavlja delatnost sticanja učešća u kapitalu drugih preduzeća
kupovinom njihovih akcija, i delatnost raspolaganja tj. prodaje tih akcija. To je
finansijska grupacija koja nije prevashodno zainteresovana za funkciju upravljanja
zavisnim preduzećima već za komercijalni plasman hartija od vrednosti. Ovakav
holding razlikuje se od klasičnih finansijskih grupacija (tzv. pasivna investiciona
društva) po tome što holdinzi kupuju i poseduju veće količine akcija drugih, zavisnih
preduzeća (većinski paket) i vrše kontrolu nad njihovim poslovanjem, dok pasivna
investiciona društva kupuju manje akcija u više preduzeća zbog smanjenja rizika
investiranja i nemaju kontrolu (većinsko učešće) u preduzećima čije akcije kupuju.
Upravljački holding, za razliku od finansijskog, prvenstveno obavlja funkciju
upravljanja zavisnim preduzećima (po osnovu posedovanja akcija s pravom glasa) sa
24
ciljem njihovog što profitabilnijeg poslovanja i učešća u njihovom profitu kroz veće
dividende.
Mešoviti holding pored navedenih delatnosti obavlja i neku poslovnu, privrednu
delatnost (industrijsku, trgovačku i si.). 6.2.4. Poslovno udruženje
Poslovno udruženje je oblik čistog ugovornog povezivanja preduzeća s tim što, za razliku od
drugih oblika takvog povezivanja, poslovno udruženje ima status pravnog lica (poseduje
imovinu kojom odgovara za obaveze preuzete u pravnom prometu i upisuje se u sudski
registar). Pravilo da se poslovna udruženja osnivaju slobodnom voljom preduzeća ima jedan
izuzetak, a to je da posebnim zakonom može biti propisana obaveza osnivanja poslovnih
udruženja, u oblastima jedinstvenih tehničko-tehnoloških sistema (železnica, PTT,
elektroprivreda).
Poslovno udruženje ne osniva se radi sticanja dobiti, već ima karakter interesne grupe
(preduzeća se povezuju radi usklađivanja delatnosti i zastupanja, odnosno promocije
strukovnih interesa osnivača).
Poslovno udruženje u pravnom prometu može da istupa (da zaključuje ugovore - preuzima
prava i obaveze) u svoje ime a za račun svojih članova (kao komisionar), ili u ime i za račun
svojih članova (kao zastupnik).
6.2.5. Povezivanje preduzeća u cilju izvršenja pojedinačnog posla
Veoma često priroda, obim i složenost poslova, neophodnost veoma komplikovanih i
kompleksnih finansijskih aranžmana zahtevaju da iz-vršioci posla kombinuju svoje tehničke,
komercijalno-finansijske, pravne, organizacione i druge kapacitete i mogućnosti, te na
osnovu toga izvrše podelu rada, a time ujedno raspodele i rizike koje bavljenje investicionim
poslovima nosi u savremenim uslovima.
Zakonodavstva pojedinih zemalja, naročito zemalja u razvoju, sadrže imperativne propise
koji predviđaju obavezu da kod izvođenja investicionih radova u toj zemlji moraju
učestvovati i preduzeća iz te zemlje (koja su registrovana u toj zemlji, čiji je većinski vlasnik
iz te zemlje itd.). Time zemlje nastoje da uključe i svoje potencijale, da razvijaju i svoja
preduzeća, a istovremeno postižu da deo sredstava koja se potroše na takve radove ostane u
zemlji. Čest je slučaj da i sam investitor, bez obzira što o tome ne postoji imperativna norma
zemlje gde se izvode radovi, insistira da se u ugovor unese odredba po kojoj u izvršenje
posla mora da se uključi i domaće preduzeće. Strani izvođači su u takvim slučajevima pri-
siljeni da, ukoliko žele da dobiju posao, stupe u neki od oblika povezivanja ili grupisanja sa
domaćim preduzećem.
Najčešći oblik povezivanja i grupisanja preduzeća je stvaranje konzorcijuma (Consortium)
ili takozvanog zajedničkog poduhvata (Joint Venture) dva ili više preduzeća. U praksi u ovoj
oblasti nema hitnijih razlika između termina Consortium i Joint Venture. Analiza najnovije
ugovorne prakse pokazuje da se za saradnju više preduzeća u preuzimanju i izvršenju
investicionih radova najčešće koristi engleski termin, a to je Joint Venture. U praksi se
razlikuju dve osnovne vrste Joint Venture:
Contractual Joint Venture, tj. ugovorni zajednički poduhvat koji se još naziva Non Equity
Joint Venture tj. zajednički poduhvat bez udela ili Simple Consortium, tj. jednostavni
konzorcijum.
25
Integral Joint Venture, tj. integralni zajednički poduhvat koji se još naziva i Risk and Profit
Sharing Association, tj. grupa za podelu rizika i dobiti.
Ova podela je u osnovi izvršena prema tome da li učesnici snose rizike u zajedničkom
izvođenju investicionog posla ili ne. U prvom slučaju, tj. kod Non Equity Joint Venture,
svaki učesnik posebno unapred određuje cenu svojih radova i drugih usluga koje treba da
izvrši tako da njegova korist, dobici, a i eventualni gubici nisu vezani za celinu posla ugo-
vorenog sa investitorom. Kod Integral Joint Venture predviđa se procentualno učešće u
poslu svakog člana grupisanja, svaki član učestvuje u koristi, dobicima i eventualnim
gubicima srazmerno svom procentualnom učešću u celom poslu. Kod Non Equity Joint
Venture učesnici solidarno odgovaraju kako investitoru, tako i trećim licima, dok kod
Integral Joint Venture učesnici po pravilu solidarno odgovaraju samo investitoru, dok trećim
licima svaki učesnik odgovara samostalno.
Glavna karakteristika zajedničkog poduhvata je da se radi o ugovornom povezivanju tj.
grupisanju. Takvo grupisanje preduzeća, tj. Joint Venture, po pravilu nema svojstvo pravnog
lica i prestaje da postoji sa izvršenjem posla radi kojeg je i došlo do grupisanja.
6.3. Organi preduzeća
Zakonom o preduzećima utvrđene su sledeće vrste organa u preduzećima:
Skupština, kao organ vlasnika;
Upravni odbor, kao organ upravljanja;
Direktor, kao organ poslovodenja;
Nadzorni odbor, kao organ nadzora.
Nadležnosti organa u preduzećima su sledeće:
Skupština
Donosi statut;
Utvrđuje poslovnu politiku;
Usvaja godišnji obračun i izveštaje o poslovanju;
Odlučuje o raspodeli godišnje dobiti i pokriću gubitaka;
Odlučuje o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala;
Odlučuje o statusnim promenama, promeni oblika i prestanku preduzeća;
Bira i opoziva članove upravnog odbora, predsednika i članove nadzornog odbora,
revizora i likvidatora i određuje im primanja, odnosno naknadu;
Donosi poslovnik o svom radu;
Odlučuje o drugim pitanjima utvrđenim saveznim zakonom, osnivačkim aktom i
statutom.
Upravni odbor
Priprema predloge odluka za skupštinu i izvršava njene odluke;
Donosi opšte akte koje ne donosi skupština;
26
Stara se o pripremi godišnjeg obračuna i usvaja periodični obračun;
Priprema godišnje računovodstvene iskaze, izveštaje o poslovanju i sprovodenju
poslovne politike;
Predlaže raspodelu dobiti;
Bira predsednika upravnog odbora iz svojih redova;
Postavlja i razrešava direktora;
Daje smernice direktoru za ostvarivanje poslovne politike;
Odlučuje o trajnoj poslovnoj saradnji i povezivanju sa drugim preduzećima;
Donosi investicione odluke, ako statutom nije drukčije određeno;
Odlučuje o raspolaganju akcijama i udelima preduzeća, ako statutom nije drukčije
određeno;
Odlučuje o osnivanju novih preduzeća;
Donosi poslovnik o svom radu;
Obavlja i druge poslove utvrđene saveznim zakonom, osnivačkim aktom i statutom.
Direktor
Organizuje i vodi poslovanje preduzeća;
Zastupa preduzeće;
Stara se o zakonitosti rada preduzeća i odgovara za zakonitost rada preduzeća;
Obavlja i druge poslove utvrđene saveznim zakonom, osnivačkim aktom i statutom. Nadzorni odbor
Vrši nadzor nad zakonitošću rada uprave preduzeća;
Pregleda periodične i godišnje obračune i utvrđuje da li su sačinjeni u skladu s
propisima;
Utvrđuje da li se poslovne knjige i druga dokumenta preduzeća vode uredno i u
skladu s propisima, a može ih dati na veštačenje;
Izveštava o godišnjim računovodstvenim iskazima i izveštajima o poslovanju
preduzeća, koji se podnose skupštini;
Daje mišljenje o predlozima za raspodelu dobiti;
Razmatra izveštaje revizora;
Donosi poslovnik o svom radu;
Obavlja i druge poslove utvrđene saveznim zakonom, osnivačkim
aktom i statutom.
27
6.4. Podela nadležnosti između organa preduzeća
Polazeći od odredbi Zakona o preduzećima i od rešenja iz uporednog prava, može se
zaključiti da je dosledna i jasna podela nadležnosti između organa preduzeća ključna
pretpostavka za efikasno, koordinirano i kompetentno poslovanje i odlučivanje u preduzeću.
U tom kontekstu funkcije i strukture u preduzeću mogle bi se definisati, odnosno podeliti na
sledeći način:
a) Upravljačka funkcija (struktura) obavlja se na dva nivoa i kroz dva organa:
Skupština, kao organ vlasnika, ima funkciju globalnog, strateškog i dugoročnog
planiranja i upravljanja radom preduzeća. Ovu funkciju skupština obavlja kroz
utvrđivanje poslovne politike preduzeća, na predlog upravnog odbora, kroz
raspodelu profita (sa aspekta stepena jačanja investicionih fondova preduzeća), kroz
odlučivanje o statusnim promenama, o promenama oblika preduzeća i o prestanku
rada preduzeća, i kroz izbor i opoziv članova upravnog odbora.
Upravni odbor, kao organ upravljanja u užem smislu te reci, upravlja preduzećem na
više načina: utvrđivanjem predloga odluka za skupštinu a pre svega predloga
poslovne politike i podele dobiti; izborom direktora i davanjem smernica direktoru
za način ostvarivanja poslovne politike; izborom partnera za poslovnu saradnju i
odlučivanjem o povezivanju sa drugim preduzećima; odlučivanjem o investicijama i
raspolaganju akcijama i udelima preduzeća, u granicama utvrđenim statutom;
osnivanjem novih preduzeća.
Ono što posebno karakteriše upravljačku funkciju u savremenim zakonodavstvima i
privredama, jeste činjenica da vlasnici sve manje upravljaju preduzećima. Razvoj
tehnologije i nauke, a pre svega nauke o organizaciji i metodama upravljanja, nužno je
doveo do toga da vlasnici, u sopstvenom interesu (a to je, uvek i svuda, ostvarenje što većeg
profita i dividendi), sve više poveravaju upravljanje preduzećem menadžment strukturi,
odnosno maksimalno kvalifikovanoj i visokokompetentnoj i specijalizovanoj kategoriji ljudi
koja se upravljanjem bavi kao profesijom. Vlasnici zadržavaju za sebe samo ključne
vlasničke funkcije, kao što je izbor članova upravnog odbora koji de facto upravlja
preduzećem, a vlasnicima svake godine podnosi račune o rezultatima poslovanja i ostva-
renim profitima. Sa tog aspekta, dosledna podela uloga i nadležnosti između organa
preduzeća, a pre svega između skupštine i upravnog odbora, menja ranija shvatanja o
hijerarhiji u preduzeću (na relaciji skupština - upravni odbor - direktor), i afirmiše praksu da
je svaki organ maksimalno samostalan u domenu svojih nadležnosti utvrđenih zakonom i
statutom. Radi racionalizacije poslovanja zakon dozvoljava da se statutom preduzeća
pojedina ovlašćenja prenesu sa skupštine na upravni odbor (na primer utvrđivanje poslovne
politike) ili sa upravnog odbora na skupštinu (na primer: prodaja akcija ili udela preduzeća
preko određenog iznosa) i na direktora (na primer: donošenje odluka o investiranju do od-
ređenog iznosa).
b) Poslovodna, menadžerska funkcija (struktura) u praksi se najčešće obavlja na dva ili više
nivoa (mada uže, formalnopravno posmatrano, ovu funkciju, po zakonu, obavlja isključivo
direktor preduzeća). Uprkos činjenici da danas uspešno obavljanje poslovodne funkcije,
mnogo više nego ranije, nužno pretpostavlja i implicira visoku obrazovanost i
kompetentnost (posedovanje ne samo stručnih nego i menadžerskih znanja i sposobnosti),
evidentno je da, posebno u velikim i kompleksnim preduzećima, jedan čovek nije u stanju
da sam uspešno rukovodi poslovanjem kompanije. Delatnost menadžera uključuje više
28
funkcija za čije su uspešno obavljanje neophodna specijalizovana znanja i sposobnosti
(planiranje, razvoj, marketing, investicije, finansije, pravni konsalting i si.), što iziskuje
uvođenje novih nivoa rukovođenja, odnosno pomoćnika direktora za navedene funkcije.
Pomoćnici direktora, poslovno i organizaciono, funkcionišu na dva nivoa: u hijerarhiji
preduzeća, kao vodeći, najkompetentniji i odgovorni menadžeri, i u svojoj funkciji (plan,
razvoj itd.) koja se, po pravilu, odvija preko rada niza nižih organizacionih delova (sektora,
službi, odeljenja i si.). Pomoćnici direktora su neposredno i lično odgovorni direktoru za
vršenje svoje funkcije i oni su, po pravilu, zajedno sa direktorom, članovi izvršnog odbora
direktora (negde se naziva odbor direktora, negde kolegijum, i si.). Funkcija izvršnog odbora
direktora, kao pomoćnog i izvršnog organa, jeste da utvrđuje modalitete za rešavanje
određenih pitanja, da daje mišljenje o predlozima koji se dostavljaju organima upravljanja i
da preduzima mere za izvršenje odluka koje donosi generalni direktor.
c) Nadzorna funkcija (struktura) obavlja se kroz formiranje i rad nadzornog odbora
preduzeća, a poslovno i istorijski posmatrano, nastala je iz istih razloga iz kojih je došlo i do
ustanovljavanja funkcije upravnog odbora, tj. zbog činjenice da poslovi nadzora, isto kao i
poslovi upravljanja, zahtevaju visoku stručnost i kompetentnost koju vlasnici, po pravilu, ne
poseduju (u suštini, reč je o oblasti finansija i knjigovodstva).
Navedeni organi preduzeća ne moraju biti formirani u svim preduzećima, pa nadležnosti,
zavisno od vrste preduzeća, preuzimaju organi preduzeća saglasno statutu preduzeća i
Zakonu o preduzećima. U mnogim preduzećima, iako to nije obaveza po zakonu, formiraju
se organi (stručni, poslovni, finansijski savet i sl.) koji saglasno statutu preduzeća mogu
imati izuzetan uticaj na poslovanje preduzeća.
6.5. Funkcije preduzeća
6.5.1. Funkcija marketinga
Veliki korifeji nauke i prakse o marketingu Dž. Lankaster i L. Messingam koji su obradili
celinu marketinga kao i menadžmenta u marketingu, poseban su akcenat stavili na potrošača
i tržište kao osnovne karike marketinga. To se posebno vidi iz njihovog pristupa efikasnom
usmeravanju preduzeća ka marketinškoj orijentaciji postavljajući sledeća pitanja za istu:
Da li se na pravi način shvataju potrebe, želje i uobičajeni oblici ponašanja ciljne
grupe potrošača?
Da li je preduzeće usmereno više ka profitu nego ka kvantitetu?
Da li najviši rukovodilac sebe vidi kao stratega marketinga ili šampiona marketinga?
Da li preduzeće ima formulisanu misiju koja je usmercna ka tržištu?
Da li strategije ilustruju realnu situaciju na tržištu (uključujući i položaj u odnosu na
konkurenciju)?
Da li rukovodioci smatraju marketing važnijim od drugih aktivnosti i orijentacija?
Da li je preduzeće organizovano na takav način da može bolje nego konkurencija da
reaguje na marketinške mogućnosti i opasnosti?
Da li preduzeće ima dobro osmišljen informacioni sistem marketinga?
Da li se troškovi i prihodi po osnovu marketinga sistematski analiziraju u odnosu na
marketinške aktivnosti, čime se obezbeduje efikasnost tih aktivnosti?
29
Da li postoji čvrsta povezanost između aktivnosti marketinga i onih vezanih za
razvoj novih proizvoda i usluga?
Da li preduzeće na poslovima marketinga zapošljava kadrove koji su profesionalci u
oblasti marketinga (umesto one čiji je pristup, recimo, orijentisan na prodaju)?
Da li je prisutno shvatanje da marketing predstavlja odgovornost čitave organizacije?
Da li se odluke koje imaju marketinški smisao donose koordinirano i sveobuhvatno
sprovode?
Marketing koncept predstavlja orijentaciju preduzeća na zadovoljavanje potreba društva u
celini i njegovih članova - potrošača. Usvajanje marketing koncepta znači da preduzeće
mora biti okrenuto prema kupcima svojih proizvoda, odnosno prema korisnicima svojih
usluga. To je poslovna filozofija koja u većoj ili manjoj meri predstavlja sadržaj svih po-
slovnih funkcija preduzeća. Ona integriše njihovo funkcionisanje usme-ravajući ga na
postizanje utvrđenog cilja preduzeća. Pod uticajem intenzivnih promena na globalnom
tržištu, savremeni marketing se posmatra kao proces obezbedenja optimalnog nivoa
zadovoljenja potrošača, uz ostvarivanje optimalnog profita za preduzeće i optimalnog
finansijskog i radnog zadovoljstva za sve zaposlene u preduzeću (stvaranje sistema vrednosti
za preduzeće), sve to bez oštećenja fizičkog i socijalnog okruženja.
Struktura funkcije marketinga uslovljena je, s jedne strane, internim faktorima (veličina
preduzeća, delatnost, proizvodni program, način prodaje, strategija i poslovna politika) i, s
druge strane, eksternim faktorima (tržište, važeći institucionalni uslovi i drugo). Marketing
funkcija u osnovi obuhvata tri grupe heterogenih poslova:
Poslovi vezani za strategiju preduzeća - strateški marketing,
Poslovi vezani za tržište (istraživanje i obrada tržišta, promocija i propaganda,
odnosi sa javnošću),
Poslovi vezani za ugovaranja.
Za uspešno funkcionisanje marketing funkcije od posebnog je značaja izgradnja adekvatnog
marketing informacionog sistema, kao podsistema poslovnog informacionog sistema
preduzeća.
6.5.2. Funkcija proizvodnje
Funkcija proizvodnje ima cilj da obezbedi realizaciju planiranih zadataka preduzeća u
proizvodnoj fazi ciklusa poslovanja. Proizvodna funkcija preduzeća, uvažavajući
specifičnosti određenih organizacionih tipova proizvodnje, u osnovi se realizuje kroz pet
ključnih grupa poslova: tehnička priprema, operativna priprema proizvodnje, priprema
radnih mesta, poslovi neposrednog izvršenja i poslovi održavanja sredstava.
Tehnička priprema. Poslovi tehničke pripreme vezani su za elemente koji uslovljavaju
proizvodnju, odnosno za definisanje konstrukcije proizvoda i svih njegovih fizičkih i
tehničkih karakteristika, tehnološkog procesa, sredstava za rad po fazama tehnološkog
procesa, materijala i procesa rada.
Operativna priprema proizvodnje. Uspešna operativna priprema proizvodnje treba da
odgovori na sedam klasičnih pitanja organizacije proizvodne funkcije: šta, ko, gde, čime,
kako, kada i zašto. Sve to čini sadržinu operativnog plana proizvodnje. Operativnoj pripremi
30
proizvodnje pripadaju i poslovi izrade dokumentacije, čime se zadaci operativnog plana
pretvaraju u uputstva i radne naloge izvršiocima u proizvodnji.
Priprema radnih mesta. Poslovi pripreme radnih mesta treba da obezbede da radna mesta
pravilno i bez poremećaja funkcjonišu u procesu proizvodnje. Da bi se ovaj cilj ostvario,
treba obezbediti neposrednu pripremu i snabdevanje radnih mesta. Neposredna priprema
obuhvata pripremu mašina, radnog prostora i obezbedenje adekvatnih uslova rada.
Snabdevanje radnih mesta materijalom, alatom i dokumentacijom treba da bude
blagovremeno, kontinualno i organizaciono sinhronizovano.
Proizvodno izvršenje. Poslovi proizvodnog izvršenja su kičma proizvodne funkcije, njena
suštinska sadržina, čime se ostvaruju zadaci preduzeća u proizvodnoj fazi ciklusa
poslovanja. Organizacija izvršenja zadataka proizvodnje razlikuje se u zavisnosti od toga da
lije reč o ustaljenim ili ncustaljenim tehnološkim procesima. U prvom slučaju, a to je slučaj
masovne proizvodnje, gde ponavljanje proizvodnje istog proizvoda omogućava da se uvede
konstantan redosled operacija, koje su tehnički i vremenski konstantno određene, odnos
formiranih poslova i radnih mesta unapred je fiksiran i ne menja se sve dok se proizvod
masovno proizvodi. U drugom slučaju mora se najpre odrediti za to koji je optimalni vid,
sistem i ritam proizvodnje, pa u zavisnosti od izbora optimuma treba organizovati poslove i
radna mesta.
Održavanje sredstava. Da bi se obezbedio kontinuitet proizvodne funkcije moraju se
održavati sredstva za rad, kako bi imala sopstvene funkcionalne kvalitete, tj. da bi mogla biti
upotrebljavana i korišćena na način koji je predviđen.
Polazeći od izabranog organizacionog tipa proizvodnje, nivo orga-nizovanosti proizvodne
funkcije i efikasnost upravljanja proizvodnjom u velikoj meri zavisi od primenjene
tehnologije, nivoa specijalizacije i kooperacije (vertikalne i horizontalne), međusobne
povezanosti sa ostalim poslovnim funkcijama, raspoloživih finansijskih sredstava,
kadrovskog potencijala, i od samog menadžmenta preduzeća.
6.5.3. Finansijska funkcija
Finansijska funkcija, kao jedna od ključnih u preduzeću, obuhvata sve operacije i dispozicije
strateške i taktičke prirode, koje proizlaze iz celine preduzeća, razvoja i upravljanja
tokovima novca i kapitala. Osnovni finansijski ciljevi preduzeća mogu se svrstati u tri grupe:
Početni: optimalna struktura sredstava, optimalna struktura izvora sredstava,
likvidnost, racionalnost ulaganja.
Prelazni: finansijska stabilnost, minimizacija troškova, maksimiza-cija prihoda,
solventnost, brz obrt kapitala.
Krajnji: finansijska snaga, finansijska nezavisnost, maksimizacija profita, uvećanje
imovine.
Zadatak upravljanja finansijama proizlazi iz sadržaja finansijske funkcije, koji obuhvata tri
funkcionalna područja:
Planiranje i pribavljanje kapitala (finansiranje),
Upotreba kapitala (investiranje),
Upravljanje kapitalom (održavanje likvidnosti).
U organizacionom smislu, finansijska funkcija obuhvata tri osnovna procesa:
31
Pribavljanje i plasman sredstava: finansiranje tekućeg poslovanja,
finansiranje razvoja - investicija, operacija na finansijskom tržištu.
Platni promet: potraživanja od kupaca, obaveze prema dobavljačima, likvidatura,
blagajna.
Upravljanje sredstvima: finansijsko planiranje i kontrola, finansijska analiza,
finansijsko izveštavanje.
Platni promet: potraživanja od kupaca, obaveze prema dobavljačima, likvidatura,
blagajna.
Upravljanje sredstvima: finansijsko planiranje i kontrola, finansijska analiza,
finansijsko izveštavanje.
6.5.4. Funkcija istraživanja i razvoja
Istraživanje prethodi razvoju, a funkcija razvoja se temelji na rezultatima istraživanja.
Istraživanja mogu biti fundamentalna i primenjena. Fundamentalna istraživanja se odnose na
sricanje novih naučnih saznanja i uglavnom su organizovana na makro nivou, a rede na
nivou preduzeća. U savremenim preduzećima sve se više koriste rezultati ovih istraživanja,
kao osnova za primenjena istraživanja. Za razliku od fundamentalnih istraživanja,
primenjena se uglavnom organizuju u preduzeću i zasnivaju na rezultatima fundamentalnih
istraživanja. Fundamentalna i primenjena istraživanja nalaze se u interakcijskom odnosu.
Funkcija razvoja treba da omogući praktičnu primenu, inovaciju, adaptaciju i efektuiranje
rezultata istraživanja, kroz:
Razvoj efektivne poslovne strategije preduzeća,
Diversifikaciju postojećih i razvoj novih delatnosti,
Unapređenje postojećih i razvoj novih tehnologija i proizvoda,
Razvoj proizvodnih i upravljačkih metoda i tehnika,
Razvoj organizacije i menadžmenta preduzeća,
Obezbedenje i unapređenje sistema kvaliteta,
Razvoj informacionog sistema preduzeća,
Kreiranje i realizaciju naučne i poslovne saradnje,
Razvoj ljudskih resursa.
Na taj način, istraživačko-razvojna funkcija inkorporira sve aktivnosti u strateška
opredeljenja preduzeća, odnosno, direktno ili indirektno, povezuje skoro sve funkcije u
preduzeću.
Organizacioni oblici ove funkcije mogu biti instituti, istraživačko-razvojni centri, sektori,
istraživačko-razvojni projekti. Za preduzeća sa složenom strukturom, međunarodnom
orijentacijom u poslovanju i diversifikovanom delatnošću, kombinacija korporativnog
pristupa i matričnog projektnog organizovanja smatra se najuspešnijim modelom upravljanja
istraživanjem i razvojem.
32
6.5.5. Funkcija planiranja i kontrole
Funkcija planiranja i kontrole poslovanja odnosi se na:
Izradu određenih planova (strateški, srednjoročni, godišnji, operativni, projektni),
Utvrđivanje uslova i mera za njihovu realizaciju,
Kontrolu (praćenje i analiza) njihovog izvršavanja,
Predlaganje odgovarajućih korektivnih mera, ukoliko su potrebne.
Strukturu funkcije planiranja i kontrole čine sledeći poslovi:
Prikupljanje i obrada podataka, informacija i drugih podloga, internog i eksternog
karaktera;
Sagledavanje tržišnih, proizvodnih, finansijskih i drugih mogućnosti preduzeća;
Praćenje izvršenja planova u prethodnim planskim periodima;
Komparativna analiza radi otkrivanja uzroka odstupanja na relaciji planirano-
ostvareno;
Kontrola izvršenja planova, s ciljem da se pravovremeno izmene;
Planiranje razvoja, procesa rada, rezultata poslovanja;
Izrada i primena metodologije planiranja, definisanje jedinstvenih planskih
pokazatelja, utvrđivanje načina obrade podataka i informacija;
Predlaganje mera za uspešnu realizaciju pojedinih planova;
Izrada izveštaja o toku izvršenja pojedinih planova i izveštaja o poslovanju
preduzeća, za organe upravljanja i rukovođenja.
6.5.6. Funkcija informacionih sistema
Funkcija razvoja i korišćenja informacionih sistema (IS) postala je tokom poslednjih
decenija standardna u savremenim preduzećima. Za razliku od klasičnih poslovnih funkcija
u bilo kom preduzeću, čiji je domen delovanja odavno zakonski ili poslovno određen,
zadatak je funkcije IS da poboljša funkcionisanje upravo klasičnih funkcija: marketinga,
nabavke, finansija, planiranja. Od početaka korišćenja računara u poslovnoj oblasti 60-ih
godina, menjao se cilj i poslovni značaj funkcije IS: od obrade podataka (data processing)
radi poboljšavanja operativne efikasnosti automatizovanjem procesa baziranih na
informacijama preko informacionih sistema namenjenih menadžerima (Management infor-
mation systems) radi uvećavanja njihove uspešnosti, do strateških informacionih sistema
(Stratcgic information systems) radi veće konkurentnosti preduzeća izmenom prirode ili
načina vođenja posla. Osnovnu strukturu funkcije IS čine sledeći poslovi:
Obezbedenje protoka podataka koje razmenjuju poslovne funkcije preduzeća,
Prikupljanje podataka relevantnih za funkcionisanje svake od poslovnih funkcija,
njihovo sistematizovanje, obrada i čuvanje,
Razni vidovi izveštavanja kako bi menadžment sprovodio kontrole i donosio odluke.
IS može biti centralizovan ili distribuiran. U početku, zbog visoke cene opreme, programa i
nedovoljno obučenog kadra za korišćenje računara, primenjivan je centralizovan način rada.
33
Korisnik je podatke upisane u obrazac donosio u računski centar, da bi ih specijalizovani ka-
dar radi obrade prenosio na razne medije (bušene trake ili kartice, magnetne trake), i
obrađivao na računam. Pojavom novih generacija opreme, pogotovu personalnih računara,
postepeno se prešlo na distribuirani način rada, i korisniku su približene sve prednosti i
mogućnosti IS. Korisnik na svom radnom mestu unosi i obraduje podatke, a oni se, pod
kontrolom jedinstvenih programa, posredstvom računarskih mreža i računara - servera,
zavisno od nivoa ovlašćenja, stavljaju na raspolaganje svim korisnicima u preduzeću.
Organizaciono jezgro koje omogućava postojanje i funkcionisanje IS treba da bude
centralizovano, i istog nivoa kao i ostale poslovne funkcije preduzeća. Zavisno od veličine
preduzeća, dislociranosti, prirode posla kojim se bavi, dostignutog stepena razvijenosti IS i
si., pojedine organizacione jedinice mogu imati odeljenja zadužena za funkcionisanje de-la
IS. U tom slučaju, radi funkcionisanja ukupnog IS preduzeća, nižih troškova i si., ta
odeljenja moraju biti jasno hijerarhijski podređena rukovodnom vrhu svoje funkcije.
Probojem računarsko-komunikacionih barijera, omogućeno je nesmetano komuniciranje
raznih vrsta računara širom sveta (internet i si.), i do neslućenih visina su se podigle i
mogućnosti korišćenja IS: razmena podataka između udaljenih punktova jednog preduzeća,
ili između bilo kojih preduzeća ili pojedinaca širom sveta. Na slici 1. prikazan je model
funkcionalno-komunikacione šeme IS preduzeća sa razudenim organizacionim jedinicama.
Pri objedinjavanju u celovit sistem korišćeno je intra-net-pravilo primenjeno u internetu,
svetskoj mreži računara, čime je omogućen protok informacija u okviru preduzeća ali i izlaz
na internet. Taj izlaz omogućava višeznačnu vezu sa poslovnim partnerima bilo gde u svetu
(e-mail, razmena podataka itd.), pristup javnim bazama (sa podacima o poslovnim
događajima, raznim tehničkim podacima i si.), multimedijalnu prezentaciju preduzeća i
njegove ponude (tzv. WEB), itd.
Slika 1. Funkcionalno-komunikaciona šema IS preduzeća
ORG. JEDINICA 1 _____ ORG. JEDINICA 2
34
IS preduzeća treba da pokrije sve segmente poslovanja. Često se, radi objašnjavanja,
projektovanja IS, primene i si., deli na poslovni i proizvodni. Poslovni IS treba da omogući
poslovnim funkcijama preduzeća (nabavka, prodaja, kadrovi, planiranje, finansije...)
savladavanje sve većih količina podataka, da obezbedi razmenu podataka između funkcija,
potpuno sistematizovanje, obradu i čuvanje, kao i prezentaciju selektovanih podataka
menadžmentu. Kako poslovni IS obuhvata poslovne funkcije koje su u velikoj meri
zajedničke za sva preduzeća, bez obzira na oblast delatnosti, na tržištu se mogu nabaviti
gotovi programski paketi (za knjigovodstvo, obračun plata...), pa treba izabrati adekvatna
rešenja i uklopiti ih u sopstveni poslovni IS. Za razliku od poslovnog, proizvodni IS nema
tako mnogo zajedničkog za sva preduzeća, jer zavisi od oblasti poslovanja i tehnologije koju
preduzeće koristi. U svakom slučaju, informacija je nesumnjivo kritičan resurs u
svakodnevnom radu svakog preduzeća. To možda najbolje opisuje citat Dž. Martina: ,,U
feudalizmu je vladao onaj ko je imao zemlju, u kapitalizmu onaj ko je imao novac, danas
upravljaju oni koji imaju informacije.“
6.5.7. Funkcija kvaliteta
Unapređenje kvaliteta predstavlja ključ opstanka i poslovnog uspeha za sva preduzeća na
otvorenom međunarodnom tržištu. Kvalitet o kome je reč danas, podrazumeva jedan
potpuno nov i sveobuhvatan poslovni koncept. Taj koncept obuhvata ne samo kvalitet
proizvoda i usluga (čiji je prvenstveni cilj potpuno zadovoljenje potreba kupaca ili korisnika
uz zadovoljenje standarda i propisa) već istovremeno kvalitetno odvijanje svih poslovnih
procesa u preduzeću. Ovakav koncept znači ostvarenje ciljeva efikasnosti i efektivnosti, kao
prioritetnih interesa vlasnika.
Novi koncept kvaliteta istovremeno podrazumeva i zaštitu zdravlja ljudi, zaštitu životne
okoline i zaštitu prirodnih resursa od naleta jednostranog tehnološkog razvoja, što su
prvorazredni interesi društva u celini.
Savremeni pristup kvalitetu formulisan je nakon Prvog svetskog rata na Zapadu, da bi
primena počela posle Drugog svetskog rata, u Japanu. Osamdesetih godina SAD su
formulisale sopstveni koncept unapređenja kvaliteta, što je uradila i Evropa projektom
Evropa 92. Ovakav pristup pretočen je u formu standarda uglavnom poznatih pod
međunarodnim nazivom ISO 9000.
Težnja za stalnim unapređenjem kvaliteta proizvoda i usluga, odnosno procesa čiji su oni
rezultat, dovela je do novog koncepta upravljanja nazvanog totalno upravljanje kvalitetom
(TQM - Total Quality Management), za koji se smatra da ostvaruje sve poslovne i društvene
ciljeve i predstavlja najpotpuniji poslovni koncept do danas poznat.
Razvojem pokreta kvaliteta i pridavanjem značaja ovoj problematici, rasla je i odgovornost
lica zaduženih za unapređenje kvaliteta u organizacijama. Sledeći načela na kojima počiva
sistem kvaliteta saglasno međunarodnim standardima (serija ISO 9000), i zahtev da „stručna
lica koja vrše proveru elemenata sistema kvaliteta moraju biti nezavisna u odnosu na
aktivnosti ili područja koja proveravaju", došlo se do izdvajanja i razvoja kvaliteta kao
posebne funkcije preduzeća.
Funkcija kvaliteta sa javlja počev od prve rukovodne linije preduzeća ili delova preduzeća,
na koju se adresira i dominantna odgovornost za kvalitet, zaključno sa nivoom projekta
(proizvoda, usluge).
35
6.5.8. Kadrovska funkcija
Kadrovska funkcija preduzeća može se definisati kao obavljanje de-latnosti, ili grupa
aktivnosti, kojima se ostvaruju određeni zadaci vezani za kadrove u preduzeću, od strane
organa upravljanja, menadžmenta i organizacione jedinice za kadrovske poslove, i to u
skladu sa zahtevima poslovnih procesa u preduzeću i zahtevima okruženja. Ove aktivnosti,
koje imaju socijalna, organizaciona, ekonomska i pravna obeležja, obavljaju se i u okviru
ostalih funkcija u preduzeću, tako da u odnosu na delatnosti tih funkcija, imaju univerzalni
karakter. Svi zadaci kadrovske funkcije (utvrđivanje profila potrebnih kadrova; planiranje;
pribavljanje i obrazovanje kadrova; horizontalna i vertikalna pokretljivost, informisanje ka/
drova; socijalna sigurnost i zaštita na radu; usklađivanje interesa i nagrađivanje kadrova)
treba da obezbede nesmetano funkcionisanje i dalji razvoj ostalih funkcija u preduzeću.
Kadrovska funkcija sadrži i niz razvojnih komponenti, jer je usmerena ka proučavanju i
razvoju novih koncepcija organizacije rada i rešava-nja problema koji se u preduzeću
javljaju na planu pribavljanja, selekcije, nagrađivanja, zaštite i usavršavanja kadrova. Njen
je osnovni zadatak da uklopi razvoj kadrova u poslovnu strategiju preduzeća i da pribavi,
prilagodi, podstakne i razvija optimalne profile kadrova, neophodne za ostvarivanje
utvrđenih ciljeva razvoja. U sklopu ovih zadataka, kadrovska funkcija treba da stvara uslove
za razvoj intelektualnih i radnih sposobnosti kadrova, usklađujući ih sa potrebama preduzeća
i mogućnostima pojedinaca. Treba, takode, da doprinese izgradnji organizacione kulture
koja je usklađena sa konceptom razvoja preduzeća i njegovim potrebama i mogućnostima,
kao i formiranje kadrova koji mogu da kreiraju strategiju razvoja preduzeća i obezbede
njenu realizaciju, izvršavanjem planova i programa rada i stvaranjem pozitivne socijalne
klime u kolektivu. 6.5.9. Pravna funkcija
Pravna funkcija se odnosi na praćenje, kreiranje i primenu pravne regulative funkcionisanja
preduzeća. U pitanju su dve grupe aktivnosti. Prva se odnosi na pravno regulisanje odnosa
na relaciji: preduzeće -okruženje. Druga se odnosi na pravno regulisanje internih odnosa u
preduzeću. Oni predstavljaju poslove od posebnog značaja za postizanje utvrđenih poslovnih
ciljeva. Vezano za delatnost i poslovanje preduzeća, pravna funkcija ima zadatak da
učestvuje u zaključivanju svih ugovora u zemlji i inostranstvu, prati njihovo izvršenje,
rešava eventualne sporove sa poslovnim partnerima i drugim učesnicima u poslu, sve do
zastupanja pred arbitražama i drugim organima. Pravna funkcija, takode, aktivno učestvuje u
pravnom kreiranju novih delatnosti, u skladu sa domaćom i međunarodnom pravnom
regulativom. Vezano za organizaciju preduzeća i njegovih delova u zemlji i inostranst .1,
pravna funkcija uobličava organizacione oblike nastupa na tržištu, obezbeđujući da takve
organizacione celine budu usaglašene sa važećim pravnim režimima. U oblasti upravljanja i
rukovođenja, pravna funkcija ima zadatak da te funkcije preduzeća stalno unapređuje kroz
praćenje pravne regulative i obezbedenje pravnih mehanizama koji se na ovu oblast odnose.
Na području sprovodenja kadrovske politike, pravna funkcija obezbeduje praćenje i primenu
zakonske regulative u oblasti radnih odnosa, nalaženja najefikasnijih rešenja za fleksibilno
razmeštanje kadrova, kao i za rešavanje problema tehnoloških viškova u preduzeću.
36
6.5.10. Funkcija opštih poslova
Poslovi opšteg karaktera predstavljaju heterogen skup poslova. Njihovo obavljanje
omogućava uspešan rad ostalih funkcija. Ovi poslovi imaju određeno mesto u
organizacionoj strukturi izvršne funkcije preduzeća, a time i određenu ulogu i značaj za
preduzeće u celini. Ne postoje utvrđeni kriterijumi za određivanje poslova opšteg karaktera,
tako da struktura opštih poslova uglavnom zavisi od veličine preduzeća, njegove delatnosti,
lokacije, modela organizacije izvršne funkcije. Polazeći od ovih faktora, u grupi opštih
poslova najčešće se nalaze: administrativni poslovi, zaštita na radu, obezbedenje imovine
preduzeća i informisanje članova kolektiva.
Administrativni poslovi se odnose na: prijem svih pisanih informacija - iz okruženja ili iz
preduzeća; klasifikaciju primljenih informacija i distribuciju tih informacija određenim
punktovima u preduzeću ili u okruženju; organizovanje informacionih tokova između
nosilaca pojedinih funkcija u preduzeću; vođenje evidencije primljenih i poslatih infor-
macija; obavljanje poslova arhiviranja. Poslovi zaštite na radu odnose se na stvaranje
adekvatnih uslova za rad i organizovanje radne i životne sredine. Obezbedenje obuhvata
skup poslova koji su usmereni na čuvanje celokupne imovine preduzeća. Ovi poslovi se, pre
svega, odnose na preduzimanje određenih organizacionih mera fizičkog karaktera, tako da je
ovoj funkciji imanentna i kontrolna uloga. Informisanje članova kolektiva predstavlja
značajnu pretpostavku za uspešno ostvarivanje parcijalnih i osnovnog zadatka preduzeća. U
tu svrhu se koriste listovi preduzeća, bilteni, informatori, sve do najsavremenijih
informacionih tehnologija.
7. PLATNI BILANS DRŽAVA
Platni bilans kao deo šireg sistema privrednih bilansa, ima razuđenije oblike statističkog
iskazivanja u odnosu na račun iz inostranstva koji nije jedini ni najpotpuniji prikaz
ekonomskih transakcija sa inostranstvom među društvenim računima. Jer statističko
iskazivanje platnog bilansa ima dužu istoriju nego što imaju privredni bilansi. To potvrđuju i
tri prva izdanja MMF-a o sastavljanju platnog bilansa (MMF, 1950, 1961, 1968). U
četvrtom izdanju Priručnika MMF-a (1977) utvđena je metodologija prema kojoj se u
platnom bilansu iskazuje 112 stavki vrsta transakcija dok su u privrednim bilansima ove
transakcije delimično iskazane.
Prikazivanje platnog bilansa u različitim oblicima menjalo se tokom istorije, u zavisnosti od
toga kako se manjala robna i finansijska struktura međunarodnih ekonomskih odnosa. Tako,
na primer, u doba merkantilizma, potreba za razlikovanjem platnog od trgovinskog bilansa
nije se osećala, zato što su se trgovinske transakcije obavljale u uglavnom uz istovremeno
plaćanje zlatnim svetskim novcem.
To znači da je praktično izvoz i uvoz bio jednak prilivu i odlivu zlata. U razvoju kapitalizma i međunarodnih kreditnih odnosa, kretanje robe i novca u ekonomskim odnosima zemlje sa inostranstvom, više se ne poklapa. Javila se potreba da se statistički registruju i robne i finansijske transakcije sa inostranstvom. Budući da postoji vremenski razmak između robnih transakcija i njihove finansijske likvidacije, a na drugoj strani bi se iskazivali svi oblici međunarodnih plaćanja jedne zemlje u određenom vremenskom periodu.
37
Takvi dvostrani pregledi ekonomskih transakcija sa inostranstvom, dobili su naziv platnog
bilansa, prvi put u Velikoj Britaniji.
Međutim, definicija pojma platnog bilansa nije precizno određena u dužem vremskom
periodu, usled dileme kod pojedinih autora da li platni bilans treba da registruje samo
efektivno izvršenje plaćanja i naplate u platnom prometu zemlje sa inostranstvom, ili, pak,
treba da prikazuje sve ekonomske transakcije, bez obzira na vreme njihove likvidacije.
U užem smislu, građanski teoretičari poznavali su bilans plaćanja kao izraz izvršenih
efektivnih plaćanja. Širi koncept platnog bilansa obuhvata sve ekonomske transakcije
obavljene u određenom vremenu, bez obzira na trenutak efektivnog plaćanja.
U razgraničenju pojedinih koncepata bilansa plaćanja i drugih spoljno-ekonomskih bilansa i
u teoriji bilansa, problemom analize i definisanja platnog bilansa bavili su se brojni autori.
Nama se čini da je u tom smislu najpotpunija uporedno-analitička studija bilansa plaćanja dr
Oskara Kovača (Platni bilans i međunarodne finansije, 1994.).
U našem radu zadržaćemo se na elementarnom prikazu osnovnih pojmova platnog bilansa,
koa uvod u problematiku međunarodnih finansija i spoljno-trgovinskog poslovanja. Platni
bilans iskazuje transakcije koje su obavljene u toku jedne godine.
8. SISTEM RASPOLAGANJA DEVIZAMA I DEVIZNI KURS 8.1. Sistem raspolaganja devizama
Sve dok različite nacionalne privrede imaju različite nacionalne valute, razni subjekti
određene države moraju poslovati kako sa domaćom, tako i sa stranom valutom. Svaka
zemlja zakonski propisuje kako rad sa domaćom tako i rad sa stranim valutama. Ovo
pogotovo ako se zna da na savremenom nivou razvoja ni jedan građanin, preduzeće ili
država se ne može isključiti iz saradnje sa svetom. U toj saradnji sa svetom bitni su odnosi
domaće i stranih valuta (devizni kurs).
Devize, kao potraživanja u stranim valutama, nastaju iz spoljnotr-govinskih poslova,
odnosno međunarodnih ekonomskih transakcija roba, usluga, kretanja kapitala i si. i koriste
se radi obavljanja tih transakcija.
Osnovni subjekti deviznog poslovanja su domaća lica (u međunarodnom pravu nazvani
rezidenti) i strana lica (u međunarodnom pravu nerezidenti). To su preduzeća, građani,
banke i država. Svi oni imaju kako prava tako i obaveze pri rukovanju devizama odnosno
deviznim naplatama i deviznim plaćanjima po izvoznim odnosno uvoznim poslovima.
Svi odnosi učesnika u deviznom sistemu, kao i sloboda pri prometu deviza i devizni kurs
kao cena deviza, zavise od raspoloživog iznosa deviza, odnosno odnosa njihove ponude i
tražnje. Ako su devize suficitarne, onda vlada sloboda u sticanju i trošenju deviza, a ako su
devize deficitarne, onda se uvodi niz zakonskih ograničenja u raspolaganju devizama.
Ukoliko je zemlja svojim izvozom roba i usluga dugoročno konkurentna na svetskom
tržištu, pa više izvozi nego što uvozi, ona ima slobodan promet deviza, realno izražen
devizni kurs, a valuta te zemlje je rado prihvaćena na svim deviznim tržištima u svetu,
odnosno ona je čvrsta i konvertibilna. Konvertibilnost neke valute predstavlja njenu
sposobnost da se lako zamenjuje na deviznim tržištima sveta za druge valute i to uz realan
38
devizni kurs kao cenu te nacionalne valute. Konvertibilne valute su sredstva međunarodnih
plaćanja.
Ukoliko zemlja ima deficit u platnom bilansu, ona je primorana da se zadužuje u
inostranstvu, da sprovodi deviznu kontrolu kod ostvarivanja i trošenja deviza i da
administrativno određuje devizni kurs, tako da je devizni kurs u tom slučaju često nerealan.
Preduzeća mogu sticati devizna sredstva na sledeće načine:
izvozom robe i usluga u inostranstvo,.
kupovinom na deviznom tržištu,
zaduživanjem u inostranstvu,
eventualnim prijemom deviznih poklona.
Najznačajniji je način kada preduzeće sopstvenim izvozom.robe i usluga pokriva sopstvene
devizne potrebe.
Kupovina na deviznom tržištu je takođe često poželjna, ali u tom slučaju preduzeće može
ostati bez domaće valute i postati nelikvidno u domaćem platnom prometu.
Zaduživanje u inostranstvu daje privremeni devizni suficit preduzeću, ali se dugovi moraju
vratiti, a to se u kasnijem periodu može ostvariti prvenstveno povećanjem izvoza robe i
usluga.
Devizni pokloni nisu sistematska devizna kategorija nego se, uglavnom, praktikuju u slučaju
požara, poplava, velike gladi, ratova i si.
Ostvarene devize preduzeća drže na deviznim računima kod banaka i koriste ih za:
plaćanja prilikom kupovine robe i usluga u inostranstvu;
prodaju na deviznom tržištu kada su im potrebna domaća sredstva plaćanja;
ulaganje u obliku kapitala u inostranstvu; i
davanje poklona stranim licima.
Preduzeće vodi politiku korišćenja deviznih sredstava prema potrebi svoje proizvodnje i šire
strategije poslovanja. Najznačajnije mu je uvek da nabavi potrebnu opremu i repromaterijale
u inostranstvu radi odvijanja procesa proizvodnje, ali je često nužno da proda devize na
domaćem deviznom tržištu kako bi steklo nacionalnu valutu radi plaćanja domaćih
komponenti proizvodnje (materijala, opremu, isplatu zarada i si.). Preduzeće ulaže u
inostranstvo samo ukoliko ima na raspolaganju dovoljno deviza u dužem vremenskom
periodu, kada to odgovara njegovoj razvojnoj strategiji i saglasno nacionalnim zakonskim
propisima.
Kao što je već rečeno, pokloni su ređa praksa u deviznom poslovanju i daju se samo
prvoklasnim partnerima u inostranstvu kada oni zapadnu u nepredvidive i teško sopstvenim
snagama rešive ekonomske poteškoće.
8.2. Devizni kurs
Devizni kurs je cena koja se u jednoj zemlji plaća za neku stranu valutu, odnosno cena
stranog novca izražena u domaćoj valuti.
39
Spoljna trgovina se ne može zamisliti bez deviznog kursa. Ako se, na primer izveze 1.000
automobila florida po 10.000 eura, vrednost ovog izvoza je 10.000.000 eura. Kad se naplata
izvrši, izvoznik Crvena zastava može devize zadržati na svom deviznom računu. A ako su
joj potrebniji dinari prodaće ih banci po, na primer 80 dinara i dobiti 800.000.000 dinara.
Bez deviznog kursa ne bi se mogla utvrditi konačna cena izvezenog automobila u
nacionalnoj valuti, a time ni rentabilnosti (isplativost) njegovog izvoza.
Kad je reč o uvozu, uvoznik, na primer, Jugopetrol, ima na svom žiro-računu 300 miliona
dinara i želi da za ukupan iznos kupi naftu. On daje banci nalog za kupovinu deviza (uz
uslov da radi devizno tržište). Pošto je, na primer, ugovor zaključen u dolarima, a kurs
dolara je 1 dolar = 60 dinara, banka od Jugopetrola naplaćuje dinare, a odobrava stranom
isporučiocu nafte po nalogu Jugopetrola iznos od 5 miliona dolara. Tek kada se primeni
devizni kurs, moguće je izračunati cenu uvozne nafte u dinarima, a time i rentabilnost
(isplativost) uvoza.
Kurs je značajan i kod uslužnih poslova, putovanja, kupovina koje građani vrše u
inostranstvu, on svuda omogućava da se valuta pretvara u valutu, vrše plaćanja i uporeduju
cene u pojedinim zemljama.
Vrednost jedne valute u odnosu na drugu valutu (devizni kurs) najviše zavisi od odnosa
ponude i tražnje deviza. Ako je ponuda deviza veća od tražnje, onda kurs strane valute pada,
ako je tražnja veća on raste, a ako su ponuda i tražnja uravnotežene, onda je devizni kurs
uravnotežen, tj. formira se ravnotežni devizni kurs. I ovde se primenjuje zakon ponude i
tražnje isto kao kod robe i usluga.
A od čega zavisi odnos ponude i tražnje deviza?
Odnos ponude i tražnje deviza zavisi od stanja platnog bilansa (tj. tekućeg dela platnog
bilansa). Ukoliko je platni bilans suficitaran, ponuda deviza je veća od tražnje, pa opada
vrednost (kurs) deviza u domaćem novcu. Ukoliko je platni bilans deficitaran, tražnja devi/.a
je veća od ponude, pa opada kurs domaće valute u odnosu prema stranim valutama. Ako je
platni bilans uravnotežen, formira se ravnotežni realan devizni kurs.
Platni bilans ne meri se samo godišnje, nego u dugoročnijem periodu. Neki ciklični ili
sezonski uticaji mogu učiniti da je platni bilans i najsuficitarnijih zemalja u pojedinim
godinama deficitaran (na primer prilikom trostruke promene cene nafte na svetskom tržištu
1973. godine ili ukoliko u agrarnoj zemlji ne bude rodna godina ili ukoliko u turističkoj
zemlji zbog nekog nepovoljnog događaja otkazu dolazak strani turisti, i slično). U tom
slučaju odnos ponude i tražnje deviza ne mora biti poremećen, ukoliko zemlja ima
nagomilane devizne rezerve u prethodnom periodu pa sa njima ojačava ponudu deviza u
sadašnjem periodu.
Pored stanja platnog bilansa i nivoa deviznih rezervi, kurs nacionalne valute zavisi i od
nivoa i kretanja cena u zemlji u odnosu na svet, odnosno zemalja glavnih spoljnotrgovinskih
partnera. To je paritet kupovne snage nacionalnih valuta. Ako se, na primer, u EU za 1.000
eura može kupiti isto roba i sa sličnim kvalitetom kao u Srbiji za 80.000 dinara ravnotežni
kurs euro/dinar je 1 euro = 80 dinara. Ako u sledećoj godini cene u EU porastu za 3% na
godišnjem nivou, a u Srbiji za 30% kurs će biti 1 euro = 101.6 dinara, što znači da su cene
(inflacija u Srbiji) oborile kurs dinara u odnosu na euro za preko 26%. No, i cene direktno
utiču na stanje platnog bilansa, a preko njega indirektno na kretanje deviznog kursa.
40
Na kurs nacionalne valute utiču i drugi faktori, kao što su odliv i priliv kapitala, kretanje
kamatnih stopa i slično, ali su daleko najuticajniji stanje platnog bilansa i kretanje cena tj.
stepen stabilnosti domaće u odnosu na inostrane privrede.
Kod merenja kurseva prate se najznačajnije svetske konvertibilne valute, kao što su američki
dolar, nemačka marka i japanski jen. Dolar je i najznačajnija svetska rezervna valuta.
8.2.1. Vrste deviznih kurseva
Postoje dve osnovne vrste deviznih kurseva, i to:
fiksni devizni kurs i
fleksibilni devizni kurs.
U praksi postoje i druge vrste kurseva, na primer, jedinstveni i mnogostruki (diferencirani).
Krajnji se u današnje vreme ređe primenjuje.
8.2.1.1. Fiksni devizni kurs
Fiksni devizni kurs je kurs koji propisuje (određuje) država i najčešće na predlog centralne
banke, utvrđivanjem pariteta valute u zlatu, nekoj nacionalnoj valuti, korpi nacionalnih
valuta (dve ili više valuta u odgovarajućim proporcijama) ili specijalnim pravima vučenja.
Sa stanovišta međunarodne prakse, o fiksnom deviznom kursu govori se i kada je do-
zvoljeno da kurs na deviznom tržištu osciluje gore ili dole u odnosu na zvanični paritet
(slučaj određivanja kursa po sistemu Međunarodnog monetarnog fonda + 1%, ili unutar
Evropske unije ± 2,25%, kasnije ± 4,25%). Ovi kursevi nazivaju se puzajućim kursevima.
Fiksni devizni kurs primenjivan je u vreme zlatnog standarda, a njegova visina zavisila je od
sadržaja zlata u pojedinim nacionalnim valutama. Zemlja koja je imala deficit platnog
bilansa morala je koristiti zlato iz rezerve kako bi taj deficit pokrila. Istovremeno je morala
da sprovodi restriktivnu monetarnu i kreditnu politiku. Da povećava kamate, snižava cene,
zaposlenost i dohodak kako bi se ravnoteža platnog bilansa uspostavila u kasnijem periodu.
U zemlji koja je imala suficit dolazilo je do priliva (uvoza), što bi uvećalo uvoz, smanjilo
izvoz i vodilo ravnoteži platnog bilansa. Tako se za vreme zlatnog standarda uravnoteženje
platnog bilansa odvijalo automatski. Kurs je mogao varirati samo do nivoa troškova prenosa
zlata iz zemlje u zemlju (u praksi najčešće 1-3%).
U uslovima kada ne postoji zlatni standard, a ni nacionalna valuta nije konvertibilna, teško
je platni bilans i devizni kurs držati u ravnoteži. U tom slučaju, pored borbe za što realnije
odmeravanje pariteta deviznog kursa, moraju se primenjivati i mere spoljnotrgovinske i
devizne politike, odnosno kursni ingredijenti, kao korekcija deviznog kursa (carine, premije,
kontingenti, robne i devizne kvote i si.). Mnogo je lakše održati fiksni, a realni devizni kurs
u uslovima konvertibilne, nego u uslovima meke nacionalne valute. U uslovima meke
nacionalne valute suština je u stabilizaciji cena i uravnoteženom platnom bilansu zemlje.
Karakteristika fiksnog deviznog kursa je da uvek daje prednost unutrašnjoj privrednoj
stabilnosti (proizvodnja, zaposlenost, cene) u odnosu na spoljni sektor privrede, privredna
kretanja u svetu, i stanje platnog bilansa. On ima niz prednosti, ali i nedostataka.
41
Pozitivne strane fiksnog deviznog kursa su sledeće:
u odnosu na fleksibilni kurs, pruža stabilniju osnovu za izradu spoljnotrgovinskih
kalkulacija i za zaključivanje dugoročnih aranžmana sa stranim partnerima;
da više štiti nacionalnu privredu od kratkoročnih, stihijskih i spekulativnih
poremećaja i radnji na svetskom tržištu;
mnogo više stabilizuje cene u zemlji (obuzdavanje inflacije) od
fleksibilnog kursa i čini jedno od sidara za zaustavljanje inflacije.
Osnovni nedostaci fiksnog deviznog kursa su sledeći:
celokupnu nacionalnu ekonomiju podređuje potrebi održavanja deviznog kursa;
nacionalnu privredu sporije povezuje sa svetskom privredom;
često su neophodne dodatne mere za usklađivanje nivoa cena u zemlji sa cenama
stranih partnera (carine, kontingenti, kvote, premije, dozvole, saglasnosti i si.);
potrebno je držati veće devizne rezerve, nego kod fleksibilnog kursa;
najčešće je domaća valuta precenjena (rede potcenjena), pa je prisutna mogućnost
devalvacije (rede revalvacije), odnosno promene deviznog kursa preko noći, čime se
potiru mnoge pozitivne strane fiksnog kursa. Ako se u ovim uslovima na vreme ne
izvrši devalvacija nacionalne valute, dolazi do paralelnih kurseva (šticovanog
odnosno crnog kursa).
Da bi se delom ublažili nedostaci fiksnog kursa, u praksi se primenjuju puzajući devizni
kursevi kod kojih je dnevna promena kursa na deviznom tržištu propisana (na primer + 3%).
8.2.1.2. Fleksibilni devizni kurs
Fleksibilni devizni kurs je kurs koji se formira pod uticajem ponude i tražnje deviza na
deviznom tržištu.
Kurs kao veoma značajan instrument ekonomske politike, nigde se ne prepušta stihijskom
odnosu ponude i tražnje nego ga država i Centralna banka usmeravaju (kontrolišu) raznim
merama ekonomske politike.
Pozitivne strane fleksibilnog deviznog kursa su:
brzo izjednačava domaće i spoljne cene, čime olakšava privrednu saradnju sa svetom
i čini je fleksibilnom;
efikasnije deluje na uspostavljanje ravnoteže platnog bilansa (a u uslovima slobodnih
odnosa ponude i tražnje deviza može brzo uspostaviti njegovu ravnotežu);
smanjuje potrebu uvođenja dodatnih mera (ingredijena':a) da bi se uskladile domaće
cene sa cenama strane konkurencije (carine, premije, dozvole, kontingenti,
monetarne mere i si.);
manja je mogućnost da dođe do precenjenosti odnosno potcenje
nosti nacionalne valute;
smanjuje potrebu držanja velikih deviznih rezervi. Nedostaci fleksibilnog deviznog
kursa su sledeći:
42
podstiče i uvećava inflaciju u domaćoj privredi;
ne obezbeduje pouzdane kalkulacije i kriterije za ocenu rentabilnosti investicija, te
izvoznih i uvoznih poslova;
izlaže domaću privredu nekontrolisanom uticaju svih kratkoročnih, stihijskih i
spekulativnih kretanja na svetskom tržištu;
povećava komercijalne rizike u ekonomskim poslovima sa inostranstvom.
Koji je sistem deviznih kurseva bolji, teško je zaključiti. Sve zavisi od toga da li je
nacionalna valuta konvertibilna i o kojoj je zemlji reč, jer svaka zemlja ima svoje privredne
specifičnosti i prioritete u ekonomskoj politici u datom vremenskom periodu. Jakim i
razvijenim zemljama više odgovara fleksibilni devizni kurs, a malim otvorenim privredama
u tranziciji - fiksni devizni kurs. To se naročito odnosi na zemlje koje su kao osnovni cilj
ekonomske politike postavile stabilnost cena, pa je fiksni kurs značajno sidro protiv nagle
promene cena. Zemljama u razvoju ovu praksu preporučuje i MMF, s tim da mogu
primenjivati ili čiste fiksne kurseve ili puzajuće kurseve sa određenim maržama fluktuacije.
8.2.1.3. Jedinstveni i višestruki devizni kursevi
Za ovu podelu je bitno na koje se transakcije kurs odnosi. Mnoge zemlje imale su u svom
razvoju jednu vrstu kursa za tekuće transakcije u platnom bilansu, a drugu za kapitalne
transakcije, zbog toga što se preko kapitalnih transakcija prenose međunarodne špekulacije,
što destabilizuje devizni kurs. To su primenjivale Francuska, Belgija, Italija i mnoge druge
zemlje. Danas Međunarodni monetarni fond preporučuje jedinstveni devizni kurs, za sve
vrste ekonomskih transakcija u izvozu i uvozu, što je prihvatila i Srbija.
Nekada su diferencirani kursevi primenjivani i po robama. Kurs je za izvoznu robu bio viši
ako je cilj zemlje bio da tu robu izvozi, a niži ako je cilj bio da istu sačuva za domaće tržište.
Na primer, za izvoz nameštaja priznavala bi se nemačka marka 7 dinara (u odnosu na
zvanični kurs od 6 dinara), a za izvoz sirove kože, na primer 5 dinara.
Kod uvoza je obrnuto, niži kurs bio bi određen za robu koja je potrebna (na primer naftu i
gas, a viši gde postoji domaća proizvodnja koju treba štititi na primer nameštaj, tekstil,
obuću, mašine i slično). Ovaj sistem kursa bio je razvijen u zemljama Latinske Amerike, a u
Jugoslaviji je primenjivan u periodu 1952-1961. u vidu kursnih koeficijenata koji su
zamenjivali carinsku tarifu. Danas se ovaj vid višestrukih kurseva u svetu ne primenjuje, a i
Međunarodni monetarni fond isključuje primenu ove vrste deviznih kurseva.
8.3. Devizno tržište
Sve dok budu postojale nacionalne ekonomije i različita sredstva plaćanja u pojedinim
zemljama, postojaće i potreba da se valute svakodnevno zamenjuju jedna za drugu, radi
obavljanja raznovrsnih međunarodnih plaćanja preduzeća, građana i države.
Devizno tržište se obično definiše kao specifična vrsta tržišta na kome se vrši kupovina
valuta i deviza i formira valutni, odnosno devizni kurs.
Valutno i devizno tržište, iako samostalna, deo su šireg finansijskog tržišta, a kurs se formira
najviše pod uticajem ponude i tražnje valuta odnosno deviza.
Devizno tržište je sistem slobodnog, ali istovremeno kontrolisanog i regulisanog prometa
deviza, kako njihovog priliva po izvozu tako i njihovog trošenja po osnovu uvoza i
43
međunarodnih plaćanja. Ono obuhvata tri glavna segmenta: kupoprodaju deviza između
banaka i njihovih komitenata (preduzeća i građana), kupoprodaju deviza između samih
banaka i kupoprodaju deviza na medubankarskom tržištu na kome učestvuje i Centralna
banka (u Srbiji-Narodna banka Srbije).
Poslovne banke su nosioci deviznog tržišta, a na tržištu na kome učestvuje i Centralna banka
(tzv. medubankarsko tržište odnosno kod nas međubankarski sastanak) formira se devizni
kurs koji je važeći u svim plaćanjima i naplatama sa inostranstvom. Izuzetak je ako je
devizni kurs nerealan, pa građani, preduzeća i banke primenjuju crne, odnosno šticovane
kurseve.
Banke se u ime svojih komitenata (ili u svoje ime) pojavljuju na deviznom tržištu kupujući
(ili prodavajući i devize).
Banke se zavisno od nacionalnih deviznih propisa, mogu pojavljivati i kao kupci i prodavci
deviza na inostranim deviznim tržištima.
Devize na deviznom tržištu, uvek se razmenjuju između određenih subjekata. Subjekti
deviznog tržišta su preduzeća - uvoznici i izvoznici u najširem smislu, građani, banke,
država, te stručna lica koja obavljaju tehniku kupovina i prodaja (brokeri koji rade u svoje
ime i za tud račun i dileri koji mogu raditi i u svoje ime i za svoj račun.Drugačije rečeno.
mogu se na ovom tržišnu pojavljivati domaća lica (rezidenti) i strana lica (nerezidenti).
Kada se formira devizni kurs, uvek se formiraju tri vrste deviznih kurseva, i to:
prodajni devizni kurs,
kupovni devizni kurs, i
srednji devizni kurs.
Prodajni devizni kurs je kurs po kome banka ponuđač prodaje devize.
Kupovni devizni kurs je kurs koji banka plaća ponuđaču od kojeg ona kupuje devize.
Razlika medu njima je marža (tzv. pozitivna margina) koja predstavlja proviziju, odnosno
zaradu banke na ovim poslovima, što je osnovni motiv da se banka uopšte ovim poslovima
bavi. Kao aritmetički prošek prodajnog i kupovnog kursa računa se srednji/devizni kurs koji
se koristi za obračun carina i drugih uvoznih i izvoznih dažbina, kao i za sve statističke
potrebe.
Na deviznom tržištu formiraju se dve vrste deviznih kurseva: promptni i terminski. Kod
promptnog se devize i domaća valuta sa računa na račun prenose do 48 časova (ne računaju
se dani kada ne radi devizno tržište, eventualno subota i praznici). Kod terminskih poslova
(kod kojih se formira terminski devizni kurs) moguće su varijante da se strana i domaća
valuta danas razmenjuju i formira devizni kurs, a da se njihov prenos vrši kasnije (najčešće
do 90 dana), kao i da se danas prenosi strana ili domaća valuta, a razlika kasnije (najčešće
pre 90 dana).
U praksi sveta i pojedinih zemalja postoje dve vrste deviznog tržišta: organizovano i
neorganizovano devizno tržište. Neorganizovanim se smatra ono devizno tržište koje nema
posebno organizovano mesto za susret ponude i tražnje deviza, nego sve banke direktno
saraduju sa drugim bankama po uobičajenim kodeksima kompjuterskog sistema. Pod
organizovanim deviznim tržištem podrazumeva se posebno organizovana devizna berza na
kojoj devizama trguju brokeri i dileri direktno u ime svojih banaka, a indirektno u ime svih
subjekata njihovih komitenata koji prodaju i kupuju devize.
44
Na deviznom tržištu, svakog dana kada ono radi, formiraju se kursne liste za sve valute koje
kotiraju na tržištu, a koje se objavljuju u javnim glasilima (kod nas u Politici i Privrednom
pregledu).
9.NAČINI VREDNOVANJA U MEDJUNARODNIM TRŽIŠTIMA I
ORGANIZACIONI OBLICI, GDE I KAKO ZAKLJUČUJEMO
TRGOVINSKE POSLOVE
9.1. Pojam i podela
Kanali prodaje predstavljaju mrežni sistem oblika moguće prodaje robe.
Veština je dobrog menadžera u spoljnoj trgovini da kanale prodaje postavi na optimalan
način. U današnjim uslovima to nije nimalo jednostavno, zbog činjenice da ima mnogo
kanala prodaje, da se stalno dinamično uvećavaju i uvode novi kanali prodaje.
Najuobičajeniji kanali prodaje robe u spoljnotrgovinskom poslovanju su sledeći:
sopstvena ili nezavisna trgovina;
osnivanje sopstvenih ili mešovitih preduzeća u inostranstvu;
franšizing;
uzimanje objekata u inostranstvu na koncesiju;
dugoročna proizvodna kooperacija i poslovnotehnička saradnja;
prodaja robe preko slobodnih i carinskih zona;
prodaja robe preko slobodnih carinskih prodavnica (free shop);
prodaja robe na berzama i aukcijama;
prodaja robe putem i na međunarodnim sajmovima; i
trgovina putem interneta.
9.2. Sopstvena i samostalna trgovina
U istoriji su prvo trgovinu obavljali sami proizvođači kroz naturalnu razmenu (trampu) i u
višemilenijumskom vremenskom razdoblju.
Kasnije, u srednjem veku, trgovina se izdvaja u samostalnu specija-lizovanu privrednu
delatnost, a kapitalizam je označio pravu prekretnicu ka razvoju trgovine i tržišta. U novije
vreme transnacionalne i multinacionalne kompanije razvijaju sopstvenu trgovinu, ali,
takode, koriste i nezavisnu (samostalnu-specijalizovanu) trgovinu u svim slučajevima kada
je to za njih isplativije i profitonosnije.
Deviza: jeftino kupiti, a skupo prodati u biti je tržišnog poslovanja, pa su interesi trgovca i
proizvođača u prirodnoj tržnoj koliziji. Zbog toga proizvođač bira raznovrsne kanale prodaje
u sopstvenoj i tuđoj trgovini, kako bi njegovi troškovi prometa bili što manji, a profit što
veći.
Zakonitost je u svim društveno-ekonomskim sistemima da troškovi prometa stalno, iz
perioda u period, apsolutno i relativno rastu. U mnogim zemljama danas troškovi
45
marketinga i prometa kod pojedinih proizvoda dosežu i do 50%. Na to posebno utiče porast
najamnina (zarada), a poznato je da je trgovina radno intenzivna delatnost. Stalno se uvode
takode i novi kanali distribucije u zavisnosti od interesa proizvođača i potrošača.
Kada je posle velike ekonomske krize 1929-1933. proizvodnja ponovo narasla, male
prodavnice nisu mogle odgovoriti na prodaju masovne proizvodnje, pa dolazi do stvaranja
ogromnih-džinovskih robnih kuća, a kasnije supermarketa, hipermarketa, ogromnih robno-
diskontnih centara i slično. Prema određenim podacima u SAD je registrovano 329.000
proizvodnih preduzeća, 404.000 trgovaca naveliko i čak 1.285.000 trgovaca na malo.1
Interesantan je i podatak da na tržištu Evropske unije aktivno deluje 924.100
velikoprodajnih i 3.285.600 maloprodajnih preduzeća. Zajedno oni učestvuju sa 33% od
ukupnog broja preduzeća koja posluju u zemljama Evropske unije. Iz pomenutih podataka se
vidi daje nivo koncentracije i ukrupnjavanja izraženiji u proizvodnji nego u trgovini, mada u
poslednjim godinama dolazi do visoke koncentracije i u trgovini kod prehrambenih
proizvoda i robe široke potrošnje.
Broj trgovaca smanjuje njihove relativne marže, ukoliko je on preglomazan u odnosu na
potrebe proizvodnje i potrošnje. To je davno uočio Adam Smit u svom čuvenom stavu o
konkurenciji. On smatra da njihovo umnožavanje ne šteti javnim interesima, odnosno
proizvođačima i potrošačima, jer je količina robe koja se može prodati ograničena tražnjom.
Umnožavanje trgovaca može samo da naškodi njima jer ih konkurencija primorava da
prodaju jeftinije. Zato, po njemu, ne bi bilo u interesu potrošača ako bi trgovinu
monopolisali jedan ili dva čoveka.
Industrijski razvoj praćenje stalnim procesima specijalizacije, kako tehnike proizvodnje,
tako i samih proizvoda. Nasuprot tome ispoljavao se evidentan proces diversifikacije
marketing aktivnosti, uključujući i proširivanje i osavremenjivanje kanala prodaje.
Ovde se za korisno ocenjuje navođenje komparativne analize kanala marketinga u Japanu,
Brazilu, Venecueli, Portoriku, Turskoj, Egiptu, Indiji, zemljama Afrike, gde se došlo do
sledećih zaključaka:
razvijene zemlje imaju više nivoa u kanalima distribucije, više specijalizovanih
objekata, robnih kuća i maloprodajnih objekata u ruralnim područjima;
proizvodačko-grosističko-detaljističke funkcije postaju sve više odvojene sa
ekonomskim razvojem;
sa ekonomskim razvojem slabi finansijska funkcija grosista, dok u isto vreme raste
finansijska snaga detaljista;
broj malih objekata opada, a povećava se prosečna veličina objekata u uslovima
ukupnog razvoja;
uloga putujuće trgovine i ostalih klasičnih oblika prodaje, naročito poljoprivrednih
objekata na pijacama, opada uporedo sa podizanjem nivoa razvijenosti;
razlika cena u maloprodaji se povećava sa podizanjem ekonomske razvijenosti;
uticaj inostranih uvoznih agenata opada sa ekonomskim razvojem.
Potrebno je odgovoriti i na jedan paradoks savremene prakse u odnosu na teoriju
konkurencije Adama Smita. Smit je tvrdio da sa porastom broja trgovaca opadaju troškovi
trgovine. Oni, u savremenoj privredi sve više rastu i pored istovremenog rasta broja
trgovaca. Kako se ovo može objasniti:
46
razvoj tehnike i tehnologije smanjuje broj zaposlenih u proizvodnji, koji utočište
nalaze u trgovini, kao radno intenzivnoj delatnosti. I sa manjim učešćem u prodajnoj
ceni proizvodnja bolje živi, a troškovi rada su najekspanzivniji i najznačajniji
troškovi trgovine;
u poslednjim godinama, pa i decenijama tražnja za marketing i trgovinskim
uslugama u svetu raste brže od prosečne tražnje, pa to povećava cenu ovih usluga;
značajan deo cene marketinga i prometa apsorbuje sama proizvodnja, koja se sve
više i sama bavi trgovačkom delatnošću;
produktivnost rada u trgovini je manja od produktivnosti rada u proizvodnji, pa je i
to doprinelo rastu troškova marketinga i distribucije u strukturi ukupnih troškova
reprodukcije.
Paradoks je samo prividan i nije ga teško objasniti.
Raznovrsni su oblici prodaje proizvoda određenog proizvođača preko trgovine i to:
prodaja preko sopstvenih kontakata i ponuda stranim kupcima;
poseta firmi od strane kupaca i ugovaranje poslova;
prodaja preko domaćih specijalizovanih trgovinskih organizacija;
prodaja uz kontakt sopstvenih predstavništava u inostranstvu;
prodaja preko stranih agenata i posrednika;
davanje robe u konsignacionu prodaju stranim firmama;
uspostavljanje dugoročne prodaje sa čuvenim svetskim lancima robnih kuća, super i
hipermarketa, kao i diskontno-distributivnih centara u inostranstvu. U ovom slučaju
mnogo je značajno da se drže konkurentne cene, kvalitet i trajnost isporuka jer onaj
ko se isključi sa osvojenog tržišta veoma teško će se ponovo vratiti na isto tržište i
ovaj kanal prodaje;
uspostavljanje kontakata putem svetskih trgovinskih centara (World Trade Centers);
razni ostali načini prodaje robe trgovinskim kanalima (trgovinski putnici i slično).
Zadatak je proizvodnog menadžmenta da izabere najbolje kanale prometa u trgovini. Prvi je
zadatak da odgovori da li prodavati samostalno ili putem specijalizovane trgovine koja, po
zakonima tržišta, posluje izvan kontrole određenog proizvodnog sistema. Kada se odgovori
na to pitanje, onda se biraju adekvatni načini kanala prodaje iz oblasti trgovinske delatnosti.
Odluke nikada nisu proste i uglavnom se ne svode na ili/ili, nego i/i. Znači najčešće se
moraju koristiti raznovrsni kanali prodaje u određenim proporcijama. Na primer, prodaja
investicionih dobara na bazi individualnih porudžbina, najčešće se obavlja samostalno, jer
specijalizovani trgovac teško može ovladati tehnikom prodaje složenih investicionih
proizvoda, posebno poznavanjem njihove homologacije, tehnološko-tehničkih performansi i
kvaliteta. Čak i kod investicionih dobara serijske proizvodnje proizvođači se rade oslanjaju
na svoj prodajni aparat u obliku predstavništava, stovarišta, konsignacionih skladišta,
servisa, rezervnih delova i slično. Kod nabavke repromaterijala i sirovina, pogotovo ako se
radi o trajnim vezama svetskih proizvođača, takođe je u prednosti proizvodna u odnosu na
klasičnu specijalizovanu trgovinu. Dok kod robe široke potrošnje, bez obzira na to iz koje
47
privredne delatnosti ona potiče, uvek su u prednosti kanali specijalizovane trgovine (robne
kuće, hiper i supermarketi, distributivni centri, diskontni centri), jer se radi o objedinjenoj
masovnoj prodaji i kvalitetnoj prodaji masovnih kupaca, što proizvodnja samostalno nije u
stanju da učini, a daje mnogo više ne košta.
9.3. Osnivanje sopstvenlh i mešovitih preduzeća u inostranstvu
U strateškim opcijama internacionalizacije kanala prodaje osnivanje sopstvenih ili mešovitih
preduzeća u inostranstvu naziva se direktno ulaganje (investiranje), a njegove prednosti u
odnosu na druge oblike internacionalizacije prodaje su:
zajedno sa kapitalom angažuje se ljudski rad i sredstva;
tehnologija se kompletnije i rentabilnije plasira i koristi ukoliko njom upravlja
vlasnik, koristeći svoje iskustvo;
lakše se obezbeduje kontrola tržišta;
putem direktnih ulaganja najunosnije se koriste proizvodni standardi i trgovačka
marka proizvoda;
transfer kapitala postaje integralni deo proizvodnje i trgovine, kao i finansija, što
omogućuje ekonomiju obima, proizvodnju povećane dobiti, te smanjivanje rizika i
gubitka u poslovanju;
sa stanovišta zemlje prijema kapitala, to je kapital koji se ne otplaćuje fiksno nego
zavisno od rezultata poslovanja objekta u koji je uložen, što pozitivno utiče na platni
bilans i likvidnost zemlje prema inostranstvu.
Direktna strana ulaganja mogu da se izvode u dve opcije:
opcija potpunog vlasništva stranca i
opcija suvlasništva (Joint venture) sa nekom domaćom firmom.
I jedna i druga opcija imaju mane i vrline, sve zavisi od snage partnera i ciljeva koje on želi
postići na tržištu zemlje gde plasira kapital i otvara trgovinu u inostranstvu. Jači partneri, sa
dosta kapitala, žele da sami odlučuju i da se niko ne mesa u njihove strateške poslovne
odluke, pa radije investiraju u sopstvena preduzeća u inostranstvu. Međutim, savremena
trgovinska praksa otkriva prednosti zajedničkih ulaganja i to:
domaći partner, kao suvlasnik, bolje poznaje mentalitet i navike domaćeg potrošača,
pa je to garancija da će efekti prometa biti plodotvorniji, a time i profit od ulaganja
veći;
angažuje se manje soprtvenog kapitala u inostranstvu;
domaći partner poznaje domaće zakone, što može smanjiti troškove i imati niz
prednosti za novoosnovanu firmu i to posebno u domenu poreske politike, radničkih
prava, urbanističke zemljišne politike, finansijske i monetarne politike, devizne
politike i si. Ovo poznavanje domaćeg partnera može imati niz dopunskih, pa i
sinergetskih efekata na poslovanje novoosnovane firme u inostranstvu;
propisi nekih zemalja u svetu i ne dozvoljavaju puno vlasništvo stranca ili, pak, traže
reciprocitet, što znači daje u ovom slučaju suvlasništvo i jedini mogući oblik
ulaganja stranog kapitala u njegovom direktnom obliku.
48
Brojni su primeri zajedničkih ulaganja. Tako npr. holandska maloprodaja hrane razvila je
brojne joint venture operacije u maloprodaji brze hrane i u drugim sektorima, a da ne
pominjemo slučajeve SAD: Me Donald's, Coca Cola, Nike i slično.
I opcija potpunog vlasništva i opcija suvlasništva mogu imati dva osnovna oblika:
izgradnja potpuno novih objekata i preduzeća;
kupovina postojećih preduzeća i prodajnih objekata (akvizicija).
U slučaju izgradnje novih objekata i preduzeća inostrani trgovac trudi se da minimalizuje
sve vrste troškova, a maksimalizuje profite. To je slučaj i kod kupovine postojećih
preduzeća i prodajnih objekata samo što se u ovom slučaju najčešće raspisuje međunarodna
licitacija (tender), pa se bira najpovoljniji trgovac na principima oštre međunarodne
konkurencije.
Razlikujemo dva oblika akvizicije: potpuna integracija i preuzimanje. Kod potpune
integracije dve ili više ravnopravnih kompanija sprovode kompletnu reorganizaciju
postojećih kompanija da bi se stvorila kvalitetna nova kompanija. Kod preuzimanja,
kompanija koja se preuzima utapa se u postojeću kompaniju, s tim da eventualno postojeća
kompanija uvodi nove trgovinske struke u celini ili po pojedinim delovima (segmentima
tržišta odnosno regionima).
Analiza podataka pokazuje da samo četiri poznate evropske kompanije (Tengelmann,
Delgaize le Lion, Ikea i Alod) realizuju izvan domaćeg tržišta 50% prometa, a da se kod
ostalih vodećih maloprodajnih kompanija taj procenat kreće između 6,1% (Cassino) i 40%
(Otto Versano). Istovremeno, uočljivo je da su procesi internacionalizacije izraženiji između
zemalja severne Evrope i SAD nego između istočnoevropskih zemalja. Očigledno je daje za
ekspanziju maloprodajnih firmi potreban odgovarajući nivo razvoja koji po pravilu zahteva
raspolaganje značajnom masom kapitala i spremnost da se preuzme visoki stepen rizika.
Upravo nepoznavanje lokalnih tržišnih prilika na osnovu kojih bi se mogla doneti ocena da
li postoje povoljni uslovi za ulazak na inostrana tržišta obeshrabruju pojedine subjekte da se
odluče na taj korak.
Osnivanje sopstvenih ili mešovitih preduzeća u inostranstvu najčešće je vezano za jake
kompanije. One žele da prodaju svojih proizvoda drže pod svojom kontrolom, a često se radi
i o prenosu proizvodnje u inostranstvo. Kompanije koje su strategiju prodaje zasnivale na
osnivanju sopstvenih preduzeća često su trajno vezivale inostrana tržišta određenih zemalja
za kupovinu sopstvenih proizvoda. Preduzeća se nalaze na licu mesta u pojedinim zemljama
u svetu, zapošljavaju određen deo domaće radne snage, često obučavaju domaću industriju
da proizvodi komponente za inostranog principala, lakše se organizuje servis i rezervni
delovi kod složenih proizvoda, brže se prenosi strana tehnologija, tako da ovaj kanal prodaje
ima niz prednosti nad drugim ukoliko on garantuje progresiju zarade, degresiju troškova i
povoljnije profite.
9.3.1. Franšizing
Franšizing predstavlja veoma atraktivnu metodu nastupa preduzeća na stranom tržištu i ne
traži značajnija ulaganja kapitala. I u zemlji plasmana on je privlačan za manje detaljiste,
koji ne raspolažu velikim finansijskim sredstvima. Na osnovu ugovora sa stranim davaocem
franšize oni stiču pravo korišćenja naziva firme ili žiga renomiranih stranih kompanija.
Drugim recima, primalac franšize se uključuje u sistem poslovanja davaoca franšize i on ima
obavezu da posluje pod firmom i obeležjima kvaliteta davaoca i u skladu sa njegovim
49
uputstvima. Za korišćenje „paketa usluga" on plaća određenu naknadu u procentu od
vrednosti prometa ili paušalno.
Intenzivnije korišćenje franšizinga postaje izraženo tokom 90-ih godina XX veka, s obzirom
na to da se preko njega realizuje oko 50% unutrašnjeg prometa u maloprodaji u razvijenim
zemljama i oko 10% spoljnog prometa. Karakterističan je za promet automobila, nafte i
naftnih derivata, SAD, Francuska i Italija su glavni davaoci, ali i značajni korisnici franšize
u svetu.
Primer franšizinga u našoj zemlji je otvaranje lanca MC Donald's restorana. U proteklih
nekoliko godina sve više domaćih firmi je počelo da se bavi franšizom. Najpoznatije
domaće franšize su Jolly Travel, Comtrade, Afrodite mode collection.
U svetu su poznati primeri Coca Cole, Nike, italijanskog Benettona i sl.
U poslednje vreme sve više se govori i o nastanku jedinstvenog evropskog potrošača kao
rezultat sve slobodnijeg kretanja robe, ljudi i kapitala unutar Evrope. Primer su
proizvođačke marke Pampers, Head & Sholders, Colgate, Gilette i trgovačke marke kao što
su Marks & Spenser, Gap, Toys, ,,R“ i slično.
Postoje različiti tipovi franšizing sistema, kao što su, na primer, između proizvođača i
maloprodavaca, grosista i maloprodavaca i brojnih uslužnih organizacija (ugostiteljskih) i
maloprodavaca.
Sa stanovišta primaoca franšize potrebno je razlikovati dva osnovna oblika poslovanja. Prvi
je poznat kao sistem franšizinga zasnovan na marki proizvoda ili trgovinskoj marki.
Karakterišu ga ekskluzivni franšizing dileri koji posluju pod poznatom linijom proizvodnje
ili prometa. Ovi dileri identifikuju se sa poslovanjem poznate kompanije ili poznatog
proizvoda. To je najčešće slučaj sa prometom automobila, benzina, alkoholnih pića i si. Na
ovaj način funkcioniše sistem franšizinga organizovan od strane proizvođača i od strane
grosista i drugih poznatih trgovinskih kuća. Sistemi franšizinga zasnovani na marki
proizvoda ili trgovinskoj marki obuhvataju oko 70% od ukupne prodaje na malo putem
franšizinga. Preostalih 30% realizuje se u okviru drugog oblika franšizinga koji se zasniva
na ekskluzivnoj tehnologiji poslovanja. Najčešće se naziva franšizing na bazi poslovnog
formata. U ovom slučaju osnovu franšizinga ne čini poznata marka proizvoda ili trgovinska
marka, već posebna tehnologija celokupnog poslovanja u servisnoj industriji i maloprodaji.
U praksi se javlja u ugostiteljstvu, servisnoj industriji, ličnim i poslovnim uslugama i u
mnogim drugim poslovnim aktivnostima usmerenim za tačno određene tržišne segmente.
Sistem franšizinga se intenzivno razvija u tržišnim privredama. Razvija se i u prometu
neprehrambenih, ali i u prometu prehrambenih proizvoda. Istina, još uvek ovaj sistem
učestvuje sa relativno manjim procentom u ukupnom prometu na malo. U Francuskoj, V.
Britaniji i Nemačkoj, gde je ovaj sistem inače najrazvijeniji u Evropi, učestvuje sa oko 4% u
odnosu na ukupan obim prometa na malo. Perspektive sistema franšizinga su izuzetno
velike. U tom smislu navode se uglavnom sledeći faktori koji će usloviti dalji intenzivni rast
sistema franšizinga:
transformacija industrijski zasnovane ekonomije u tzv. uslužnu ekonomiju;
porast tražnje za visokospecijalizovanim proizvodima i uslugama;
stvaranje standardizovane međunarodne pravne regulative za internacionalizaciju
sistema franšizinga;
50
porast broja visokosposobnih menadžera koji imaju sredstva i motiv za ostvarivanje
poslovnog uspeha;
pružanje podrške od strane države i bankarskih institucija za razvoj sistema
franšizinga.
Maloprodavcima sistem franšizinga pruža mnogobrojne koristi, medu kojima se posebno
ističu sledeće: 1) poboljšava se metod nabavki u maloprodajnom poslovanju; 2) potrebno je
obično manje poslovnih sredstava; 3) evidentne su beneficije u marketing istraživanjima; 4)
stvara se jača sposobnost za masovnije nabavke; 5) daju se saveti u planiranju finansijskog i
računovodstvenog poslovanja; i 6) obučavaju se kadrovi za funkcije upravljanja i
izvršavanja u maloprodajnom poslovanju. Franšizing sistemu mogu se staviti i ozbiljne
zamerke, s obzirom na to da se putem njega po pravilu dovode u podređeni položaj sitne
trgovinske organizacije na malo u odnosu na proizvođačke i grosističke organizacije. No i
pored toga, realni su izgledi da će se u ekonomiji razvijenih tržišnih privreda ovaj sistem
ugovornih odnosa u vezi sa nabavkom i ostalim funkcijama poslovanja u robnom prometu
na malo i dalje razvijati nesmanjenim intenzitetom.
9.3.2. Uzimanje objekata u inostranstvu na koncesiju
Međunarodna trgovinska praksa razvila je i ovaj oblik kanala prodaje, kao deo u procesu
internacionalizacije trgovine. To je uzimanje proizvodnih ili trgovinskih objekata u
inostranstvu na koncesiju odnosno u zakup na određeno vreme. Često se objekti ili zemljište
za njihovu izgradnju uzimaju na BOT osnovi što znači: izgradi, koristi, vrati - engleska
skraćenica početnih slova odgovarajućih glagola.
Moguće vreme korišćenja objekata u praksi je različito, ali najčešće iznosi 30-50 godina.
Suština je da vlasnik koncesije daje objekat korisniku uz određenu fiksno ugovorenu
naknadu - koncesiju (na primer 2 miliona dolara) ili kao učešće u profitu objekta koji je u
eksploataciji (na primer 35% od ostvarenog profita). U praksi se nekada vrše i kombinacije
ova dva oblika plaćanja koncesije (na primer milion dolara i 25% od ostvarenog profita).
Kompletan menadžment upravljanja iznajmljenim objektom vrši korisnik koncesija, mada je
moguće da se za korišćenje koncesije osnuje zajedničko preduzeće sa podeljenom vlasti i
zajedničkom upravom. Ova praksa je ista kao da je korisnik koncesije vlasnik objekta, samo
što ima jedan fiksni trošak više, a to je plaćanje koncesije. U praksi ima mnogo primera
korišćenja koncesija: SAD su izradile metro u Tajvanu sa korišćenjem svih objekata u roku
od 25 godina, uključujući i maloprodajne objekte duž trase metroa. Grčka dugo u solunskoj
luci omogućava izgradnju magacinskog prostora, uz eksploataciju na koncesiju u periodu od
20 godina. Srbija je nedavno dodelila kocesiju stranom konzorcijumu za izgradnju autoputa
Horgoš – Požega.. Cesta je praksa u svetu da se na koncesiju daju cela trgovinska preduzeća,
pa i određena proizvodna preduzeća, kada u tome međusobne interese nadu vlasnik objekta,
korisnik koncesije i kada se može bezbolno resiti problem zaposlenih radni-
ka. U strategiji firmi to se preduzima kada postoje kvalitetni proizvodni programi, trgovinski
objekti ili, pak, zemljište za njihovu izgradnju u inostranstvu, pa to garantuje manja ukupna
ulaganja i veći profit nego ako bi se izabrala neka druga strategija širenja kanala prodaje u
inostranstvu.
51
9.3.3. Dugoročna proizvodna kooperacija i poslovno-tehnička saradnja
Kooperacija kao kanal prodaje robe je najčešće dugoročnog karaktera. Reč je o
međunarodnoj podeli rada u proizvodnji i razmeni istog proizvoda, gde deo komponenti
proizvodi jedan, a deo drugi partner, a proizvod montiraju jedan ili oba ugovorna partnera.
Komponente i delove iz kooperacije svaki partner proizvodi po svojoj dokumentaciji i
tehnologiji, ili se, što je češći slučaj, radi o tehnologiji jednog partnera koju koristi i drugi
partner, plaćajući je kroz kontra- isporuke njemu pripadajućeg dela proizvodnih
komponenti.
Moguće je i učešće većeg broja partnera, pa je tada reč o multilateralnoj dugoročnoj
proizvodnoj kooperaciji.
Ugovori o kooperaciji najčešće se zaključuju u mašinogradnji, metalopreradivačkoj
industriji, elektronici, metalurgiji, tekstilnoj industriji, drvnoj industriji i poljoprivredi.
Prodaja putem kooperacije ima niz prednosti u odnosu na klasičnu trgovinu. To je
dugoročan posao, rad za poznatog kupca. Kroz kooperaciju se koriste komparativne
prednosti u faktorima proizvodnje radi optimalizacije cena, tehnoloških svojstava i kvaliteta
proizvoda. Podrazumeva se i garancija partnera za kvalitet i uredne rokove isporuka, jer
nesolidnost partnera može dovesti do blokade proizvodnje i međusobnih isporuka.
Posebna prednost kooperacije je uravnotežena razmena 1:1. Pošto se isporuke bilansiraju
preko kontokorentnog računa, do neravnoteže izvoza i uvoza može doći samo u kraćem
vremenskom periodu, dok je u dužem vremenskom periodu (na primer 2 godine i duže)
razmena uravnotežena. Time kooperacija pozitivno utiče na platni bilans jer smanjuje re-
lativni deficit zemalja sa deficitom platnog bilansa.
Kod kanala prodaje i saradnje putem dugoročne proizvodne kooperacije najosetljivije je
pitanje određivanja cena međusobnih isporuka. Cene moraju biti realne i partnerske i ako
gube i ako dobijaju partneri u kooperaciji moraju biti u jednakom položaju, svako srazmerno
vrednosti učešća njegovih komponenti u proizvodu koji je predmet kooperacije.
Ako, na primer, predmet kooperacije predstavlja zajednička proizvodnja automobila i ako
jedan partner isporučuje motore, a drugi proizvodi sve druge komponente. Pretpostavimo da
je svetska cena automobila 10.000 dolara, a motora 2.000 dolara naturalni odnosi razmene u
kooperaciji iznosili bi:
Jedan automobil, 5 motora - i prema ovome bi bilo određeno učešće svakog partnera u
međusobnoj kooperaciji, a time i njegova ekonomska pozicija.
U praksi se često razmenjuju i razni asortimani istog tipa proizvoda i u istoj vrednosti. U
ovom slučaju nije reč o kooperaciji, nego o poslovno-tehničkoj saradnji zasnovanoj na
specijalizaciji radi zajedničkog i kvalitetnog osvajanja tržišta, kako zemalja učesnica u
saradnji tako i trećih zemalja.
Poslovno-tehničkom saradnjom ublažavaju se negativna dejstva neograničene, tržne
konkurencije na privredne subjekte. U savremenim tržišnim uslovima opravdano se sve
češće zauzima stav da je racionalnije zaobilaziti oštre sukobe sa konkurentima i trasirati
puteve koji vode ka tzv. humanizaciji konkurencije. Zbog toga se često pristupa kombinaciji
internog i eksternog modela rasta. Tako je došlo do poslovno-tehničke saradnje odnosno
često u praksi zvanog formiranja strateških alijansi i koalicija. Ulaskom u poslovne saveze,
52
preduzeće gubi jedan deo svoje nezavisnosti, odnosno suvereniteta, ali taj gubitak
kompenzira kroz niz koristi koje putem tih alijansi ostvaruje.
Postoji više vrsta poslovno-tehničke saradnje u praksi: zajedničko formiranje proizvodnih ili
trgovinskih kompanija, zajedničko istraživanje i razvoj novih poslova, kooperativni
marketinški aranžmani, razmena i dopuna asortimana proizvodnje i trgovine, zajednička
ulaganja kapitala i zatvaranje raznovrsnih finansijskih konstrukcija, parcijalne kupovine i
oparticipacije u akcionarskom kapitalu, zajedničko osvajanje tržišta, uključujući i tržišta
trećih zemalja i slično.
9.4. Slobodne i carinske zone
U svetu se pod izrazom slobodna zona podrazumevaju ne samo slobodne ili carinske zone
kakve mi poznajemo, već i zone slobodne trgovine kao oblik proizvodne i ekonomske
integracije zemalja članica.
Slobodne zone predviđene su Zakonom o slobodnim zonama, kao mesto gde se pod
posebnim carinskim režimom obavlja proizvodni proces. Osnovna karakteristika ovih zona
je da se formiraju radi obavljanja procesa proizvodnje robe, čiji se, zakonom propisani deo,
mora izvesti. Slobodne zone se mogu otvarati i držati u lukama i pristaništima, otvorenim za
međunarodni saobraćaj, na vazduhoplovnim pristaništima, na magistralnim putevima,
industrijskim i trgovačkim centrima itd.
Slobodna zona se otvara rešenjem republičke vlade, na osnovu zahteva preduzeća koje će
držati i upravljati poslovima slobodne zone. Pored držaoca slobodne zone u njoj mogu
obavljati poslove i korisnici slobodne zone, na osnovu zaključenih ugovora sa držaocem.
Uvoz, odnosno izvoz robe u zonu i iz zone je slobodan.
Roba smeštena u slobodnu zonu može se, nakon obavljenog procesa proizvodnje izvesti u
inostranstvo, uvesti na jugoslovensko carinsko područje, ili uputiti u treće zemlje.
Nad robom proizvedenom u slobodnoj zoni, koja se uvozi u carinsko područje zemlje,
sprovodi se postupak carinjenja, kao i za svaki uvoz.
Ako se roba proizvedena u zoni izvozi, nad njom se sprovodi postupak izvoznog carinjenja.
Carinske zone su prostori pod carinskim nadzorom koji se mogu otvarati u pomorskoj luci,
vazdušnom ili rečnom pristaništu, otvorenim za međunarodni saobraćaj i robno-
transportnom centru. Postupak otvaranja carinskih zona je identičan postupku koji se
sprovodi kod slobodnih zona.
Osnovna razlika između slobodnih i carinskih zona je u tome što se carinske zone mogu
koristiti isključivo za skladištenje uvozne neocarinjene robe, robe namenjene izvozu i
izvozno ocarinjene robe, dok se nikakve proizvodne operacije ne mogu obavljati nad tom
robom. Osim navedenih aktivnosti, u carinskoj zoni se mogu obavljati uobičajene pripreme
robe za tržište, kao što je sortiranje, merenje, markiranje, pakovanje, egalizira-nje,
sastavljanje, rastavljanje i uzimanje uzoraka. Inače, rok ležanja robe u carinskoj, kao i u
slobodnoj zoni, nije ograničen.
53
9.5. Slobodne carinske prodavnice
Slično konsignaciji ovde je reč o prodaji strane robe u prodavnicama domaćeg vlasnika, a za
strana sredstva plaćanja. Samo su, za razliku od konsignacije strogo propisana granična
mesta gde se te prodavnice mogu otvarati, a često i vrsta robe kojom se u njima može
trgovati. Za razliku od konsignacije, u slobodnim carinskim prodavnicama istovremeno se,
uz konsignacionu robu, može prodavati i nacionalizovana strana roba kao i roba domaće
proizvodnje. To znači da držalac slobodne prodavnice može biti i vlasnik dela robe koju
prodaje (praktično celokupne izuzev one koja je data na konsignaciju). Razlika je u odnosu
na klasičnu prodaju što su robe u slobodnim carinskim prodavnicama oslobođene carine.
Umesto carine postoji samo propisana određena opšta stopa poreza na promet po prodaji
robe (na primer 30% od vrednosti prodate robe). Zbog toga je kupovina robe u slobodnim
carinskim prodavnicama najjeftinija, pa za neke proizvode (pića, cigarete, kozmetiku, kućne
elektroaparate) ovo predstavlja značajan kanal prodaje. Prodaja se najčešće vrši uz katalog
gde su naslikani proizvodi i napisane njihove cene, pa se kupovina dosta ubrzano odvija.
Roba je prisutna na licu mesta i opipljiva, pa kupac brzo donosi odluke o kupovini.
Roba se ne carini samo ukoliko se ne unosi u zemlju odnosno troši u inostranstvu, jer se
putnicima carini pri uvozu odnosno unosu robe sva roba, uključiv i onu kupljenu u domaćim
ili stranim frišopovima. Ove prodavnice posluju na principu slobodnog uvoza, što im je
takode ekonomska i proceduralna prednost.
Slobodne carinske prodavnice otvaraju se na mestima gde je obezbedena carinska i pasoška
kontrola i to:
na graničnim drumskim prelazima;
na vazdušnim pristaništima (aerodromima) otvorenim za međunarodni saobraćaj;
u lukama i slobodnim zonama otvorenim za međunarodni saobraćaj;
u brodovima, vozovima i vazduhoplovima koji saobraćaju na međunarodnim
linijama;
u marinama i nautičkim centrima u kojima je obezbedena carinska kontrola.
Saglasnost za otvaranje ovih prodavnica propisana je zakonom svake zemlje, a najčešće su
ovlašćeni organi: Ministarstvo finansija, Ministarstvo spoljne trgovine ili Uprava carina.
9.6. Berze i aukcije
Robne berze su organizovana tržišta na kojima se prodaje velika količina standardizovane
tzv. fungibilne robe. Ova karakteristika se odnosi na zamenjivost tj. mogućnost supstitucije
robe čiji se promet vrši na berzi. Fungibilnost omogućuje da se robom trguje na osnovu
navođenja standarda, bez potrebe da se vrši uvid u samu robu. Roba uopšte ne mora biti
prisutna na berzi da bi se njom trgovalo. Fungibilnom robom je moguće trgovati i kada je
ona na putu, čak i u skladištu prodavca, jer se uvidom u teretnicu kupac može uveriri u
željena svojstva robe. Ovakav način trgovanja omogućuje promet velikih količina robe, bez
troškova izazvanih proverom kvaliteta proizvoda.
Robne berze mogu biti specijalizovane i mešovite. Specijalizovane robne berze su tržišta na
kojima se trguje samo jednom vrstom robe. Takve berze su, na primer, Londonska berza
54
metala (The London Metal Exchange) na kojoj se prodaju bakar, kalaj, olovo, cink,
aluminijum i nikl, Londonska berza vune (London Wool Exchange) i slično.
Mešovite berze su berze na kojima se trguje različitim robama. Najčistiji primer takve berze
je stara Baltic berza u Londonu. Danas je ta berza podeljena u tri sekcije: robnu (žito, ječam,
heljda, ulje i uljarice), brodsku (na kojoj se trguje brodskim teretnim prostorom na linijskim
brodovima) i vazduhoplovnu (na kojoj se trguje avio-saobraćajem). Cesto su berze mešane
od robe, hartija od vrednosti (kapitala) i deviza.
Berze kao kanal prodaje karakteriše nekoliko obaveznih standardizovanih elemenata, koje
berzanske poslove čine sigurnim i efikasnim:
berzanski sastanci se održavaju na određenom mestu i u utvrđeno vreme;
na ovim sastancima učestvuju samo ovlašćeni trgovci (brokeri) koji posluju u svoje
ime, a za račun nalogodavca i dileri.koji mogu poslovati kao brokeri i plus i u svoje
ime i za svoj račun;
na berzi se trguje standardizovanim materijalom (robama, uslugama, vrednosnim
papirima i konvertibilnim valutama);
na berzi se trguje po strogo utvrđenim pravilima trgovanja;
trgovina na berzi može biti regulisana i spontana tzv. vanberzan-ska trgovina koja se
obavlja van berzanskog pulta radi izbegavanja posredničke dilerske i brokerske
provizije;
poslovi na berzi mogu se ugovarati i izvršavati promptno (sa izvršenjem obaveze 48
sati po zaključenju posla od strane oba partnera) i na termin (najčešće sa rokom
izvršenja od strane jednog ili oba partnera 30, 60, 90, 180 ili 365 dana kasnije).
Ovi poslednji (terminski) nazivaju se "futures" (budućim poslovima), a čija se cena utvrđuje
na dan zaključenja ugovora:
zbog mase poslova učesnika na berzi potraživanja se najčešće ne izmiruju
pojedinačno nego se vrši njihovo bilansiranje, prebijanje i saldiranje u posebnim
finansijskim odeljenjima berze ili jedinstvenim za više berzi (Clearing House);
vlasnici berze su po strani tehnike trgovanja na berzi koju obavljaju brokeri i dileri.
Oni biraju upravni odbor i nadzorne odbore preko kojih kontrolišu poslovanje berze,
postavljaju direktora berze, usvajaju plan razvoja, finansijske planove i bilanse
poslovanja, uživaju dividende i snose rizike;
pored vlasnika, te brokera i dilera kao trgovaca i organizatora poslova na berzi
postoje i članovi berze koji koriste berzu i plaćaju članarinu. To su odabrane firme i
banke koje ispunjavaju rigorozne uslove kvaliteta da bi bile članice berze. Berze
obično imaju 300 do 500 članova. Članstvo daje pravo na trgovanje na berzi i to u
regularnoj berzanskoj proceduri, s tim da i članovi berze obavezno trguju preko
brokera i dilera, kao jedinih kupaca i prodavača materijalima kojima se trguje na
berzi.
Danas berze nisu značajne po obimu svetske trgovine. Preko njih se promeće oko 10%
svetskog trgovinskog prometa. Međutim, značajne su po načinu formiranja cena. Cene koje
se formiraju na berzi smatraju se objektivnim svetskim cenama, pa one utiču na trgovinske
transakcije koje se obavljaju izvan berze (što iznosi preko 1/3 ukupne svetske trgovine).
55
Sam naziv berze potiče od belgijske porodice Van der Burse u Bridžu, gde su redovni
berzanski sastanci držani sredinom XVIII veka. Pojam berzanske trgovine danas predstavlja
ulica Vol Strit (Wall Street) u Njujorku u kojoj su se trgovci još od 1792. godine okupljali u
zakazano vreme, ispod krošnje jednog drveta, da bi međusobno trgovali. Kasnije su berze
osnovane u svim jakim ekonomijama sveta, pa i u većini drugih zemalja. Najznačajnije
robne berze imaju za predmet trgovine: metale - posebno obojene, naftu i derivate i žitarice,
ali i masa drugih roba može biti predmet berzanske trgovine.
Najsličniji kanal prodaje berzama su aukcije. Pod aukcijom se podrazumeva javna prodaja
robe, koja je (ili njeni uzorci) prisutna na licu mesta prodaje. Na aukciji se prodaje: roba
nestandardnog kvaliteta, koja ne može biti predmet berzanske trgovine: vuna, koža, krzno;
lako kvarljiva roba, pretežno prehrambena, koju je potrebno prodati brzo, obično u lukama
istovara; retki umetnički i drugi skupoceni predmeti (slike i antikviteti); stvari koje je
oduzela carina i drugi državni organi, pa se na taj način želi postići što povoljnija cena.
Prodaju na aukciji može vršiti sam vlasnik, ali to češće vrši stručno lice (aukcionar). Aukcija
ima ili stalno poznato vreme rada ili se, pak vre-me rada oglašava. Za vreme aukcije roba ili
uzorci su prisutni, pa ih potencijalni kupci mogu da vide. Znači ona radi bez moguće
naknadne reklamacije, na principu „viđeno - kupljeno".
Aukcionar po otvaranju aukcije uzvikuje najnižu cenu, a onda se prisutni kupci nadmeću 3-5
puta, pa ko ponudi poslednju najpovoljniju cenu on je kupac robe. Plaća robu i preuzima.
Najpoznatije aukcije u svetu su: za krzno – Sankt Petersburg, za vunu -Melburn, Sidnej i
London, za kožu - Buenos Ajres. Za umetničke predmete najpoznatije aukcijske kuće su
Sotbi i Kristi, koje imaju raširenu mrežu širom Evrope i SAD.
9.7.Prodaja robe putem sajmova i na međunarodnim sajmovima
Sajmovi su jedan od najstarijih kanala prodaje. Nastali su još u antičkim gradovima, na
mestima na kojima su proizvođači i trgovci za vreme religioznih praznika nudili građanima
svoje proizvode. Sajam kao pojam na različitim jezicima je, upravo, i povezan sa ovim
religioznim obredima: (penagiris - grčki: služba božija). I kod nas se sajam u narodu zove
panadur slično grčkoj reci služba božija. Slično značenje sajmovi imaju i na svetskim
jezicima: Messe (nemački), foir (francuski), fair (engleski) i slično.
Posle 1894. godine razvijaju se sajmovi koje danas poznajemo. Te godine je u Lajpcigu,
jednom od najpoznatijih sajamskih centara tog doba, održan prvi sajam uzoraka. Na bazi
uzoraka, a ne i prisustva robe, sklapani su mnogi kupoprodajni ugovori.
Pojam sajma danas označava dve važne pojave:
sajam kao specijalizovanu instituciju za organizaciju privrednih manifestacija, i
sajam kao vrstu privrednih manifestacija koje se održavaju u unapred poznatom
regularnom vremenu.
Pored toga postoje i ad hoc privredne izložbe, koje su najčešće specijalističkog i
ekskluzivnog promotivnog karaktera.
Sajmovi (uključujući i specijalizovane izložbe pojedinih roba) postali su toliko značajan
kanal prodaje da je 15. 4. 1925. osnovana Međunarodna unija sajmova (francuski UFI) koja
registruje učesnike (subjekte) organizovanja sajmova u ćelom svetu i brine se o terminima,
kako ne bi došlo do preklapanja važnih međunarodnih sajamskih manifestacija. Svi važni
56
svetski sajmovi prijavljuju se Međunarodnoj uniji sajmova, tako da ona usaglašava rokove
njihovog održavanja, a zatim te rokove i sajmove u specijalnoj brošuri objavljuje ćelom
svetu i tih se rokova pridržavaju organizatori sajmova, a time i njihovi klijenti. Sem toga, na
sastancima ove asocijacije članice se savetuju o budućim trendovima razvoja sajamsko-
izložbene delatnosti.
Savremeni sajmovi omogućavaju:
lansiranje filmova, prospekata, informacija, uzoraka robe koji omogućavaju da se
potencijalni kupci ažurno i na licu mesta upoznaju sa najnovijim dostignućima u
svim proizvodnim i uslužnim delatnostima;
direktne kontakte prodavača i ogromnog broja kupaca na licu mesta, što omogućava
zaključivanje velikog broja poslova na licu mesta;
sve zemlje i u spoljnoj trgovini daju niz olakšica kako bi se roba izložena na
sajmovima još za vreme trajanja sajma prodala u zemlji domaćinu. Velike su
prednosti ovih poslova od popusta u cenama, do deviznih olakšica putem plaćanja
kompenzacionim poslovima, pa sve do liberalnog izvozno-uvoznog režima.
Pošto je izlaganje na međunarodnim sajmovima izuzetno skupo, sve svetske kompanije bore
se da racionalno iskoriste izložbeni prostor, a trgovinske kompanije bore se da privuku što
više svojih klijenata, prvenstveno proizvođača koji će zajednički pokriti troškove zakupa
prostora, ali i troškove izložbi, reklame i propagande. Pa, i pored toga nijedna značajna
kompanija u svetu ne propušta nijednu značajnu redovnu sajamsku manifestaciju, pa ni
specijalizovanu izložbu jer su sajmovi i izložbe veoma značajan kanal propagande, uverenja
u kvalitet robe, pa i direktnih kontakata i prodaja bilo na sajmovima i specijalizovanim
izložbama, bilo neposredno posle njih, ili, pak u bližoj ili daljoj budućnosti.
9.8. Elektronska trgovina
Elektronski kanali prodaje ili elektronska trgovina se tokom osamdesetih godina pominjala
prevashodno u vizijama razvoja velikih poslovnih sistema. Kompanije koje su tražile
mogućnost diversifikacije u neku od srodnih delatnosti, sa razlogom su procenjivale
elektroniku i komunikacije kao propulzivna područja kojima treba tražiti mogućnost širenja
sopstvenog ključnog proizvoda.
Pokazalo se da ove privredne oblasti imaju izvanredno svojstvo pri-mene u svim drugim
privrednim aktivnostima. Otuda i nastojanje naprednih država da podstaknu razvoj
preduzetništva i inovativnih aktivnosti u elektronici i komunikacijama. Razlog leži u
svojstvu elektronske industrije da svojim razvojem podstiče razvoj i sticanje kritične konku-
rentske prednosti u drugim granama koje su do tada svrstavane u zrele grane sa umerenom
konkurencijom.
Primena elektronike i računara je u trgovini išla u dva pravca. Prvo, nova tehnologija je
našla svoju primenu u tradicionalnim trgovinskim institucijama. Drugo, razvoj računara je
omogućio nastanak nove institucije trgovine - elektronske trgovine.
Primena računara u tradicionalnim trgovinskim institucijama je
unela novu živost i podstakla intratipnu konkurenciju. Prometna delat-
nost se obično svrstava u zrele grane i predstavlja možda najbolji primer
oživljavanja konkurencije i to prevashodno cenovne konkurencije za ko
ju se već smatralo da predstavlja arhaični oblik borbe za potrošače. Ino
57
vacije vezane za afirmaciju upotrebe bar-koda, elektronski transfer sred
stava (EFT - Electronic Fund Transfer), korišćenje kartica kao platežnog
sredstva donele su značajne uštede u operativnim troškovima kako gro-
sista, tako i detaljista. Upravo ove uštede su omogućile da se na tržištu na
stupa sa prodajnim cenama koje ostali konkurenti nisu bili u stanju da
prate Preokret u modernizaciji robnih kuća, supermarketa i ostalih klasičnih prodavnica je
nastupio sa razvojem kompjuterskih skener kasa na mestu prodaje (EPOS - Electronic Point
Of Sale). Trenutak prelaska robe iz ruku privrednika u ruke potrošača, trenutak prodaje
odnosno kupovine proizvoda, predstavlja centralnu tačku ekonomske analize. U toj tački,
susrele su se ponuda i tražnja i saglasile oko kvaliteta proizvoda, cene, mesta kupovine,
dodajnih usluga i svih ostalih elemenata paketa ponude. Snaga trgovine kao profesije je bila
dobrim delom bazirana na poznavanju i kontroli kritičnog privrednog područja. Međutim,
trgovina dugo nije bila adekvatno opremljena za praćenje zbivanja na mestu prodaje. Sve je
bilo ostavljeno talentu i iskustvu trgovca. Zato je i postojala bitna razlika između osrednjih,
dobrih i „vrhunskih" trgovaca. Danas, POS oprema i kase omogućuju da trgovina, kao i
trgovinski marketing i na njih oslonjen marketing proizvođača više ne egzistiraju kao
veština i umetnost i da se više nego do sada približe naučnim metodama rada.
Proizvođači su oduvek imali potrebu da dobiju podatke o tržišnom učešću svoje marke, o
navikama potrošača, o uticaju promene cena na promet i si. Ovu potrebu su do sada
uglavnom zadovoljavali kroz pojedinačna istraživanja na uzorku, a sada se prvi put
pojavljuje evidentiranje i obrada originalnih podataka. Trgovina je, međutim, imala druge
potrebe za informacijama: o prodaji pojedinih marki i kategoriji proizvoda, o prostornom
rasporedu tražnje i reakciji potrošača na promene uslova prodaje u trgovinskim objektima.
Ove potrebe su zadovoljavale specijalizovane institucije (npr. Nielsen) ili sopstveni timovi
za prikupljanje podataka. Ostale informacije o ponašanju potrošača su trgovinske kuće
prikupljale povremenim istraživanjima.
Razvoj POS opreme je, međutim, promenio stvari. U prvo vreme, POS oprema je korišćena
u cilju automatizacije operativnih aktivnosti (ubrzanje naplate i smanjenje reda na kasi,
podizanje tačnosti u naplati, u vraćanju kusura, u specificiranju dnevnog pazara). Razvoj
primene ove tehnologije je pokazao da ona više odgovara konceptu podizanja vrednosti
ponude nego snižavanju troškova (value driven vs. cost driven technology). Iskustvo sa
primenom informacione tehnologije je pokazalo da informacije retko kada mogu da pokažu
isplativost investicija kroz sniženje troškova. Međutim, korišćenjem informacija se podiže
kvalitet (dakle i vrednost) ponude i time stiče konkurentska prednost.
Razvijeni stadijum POS opreme omogućuje prikupljanje velikog broja podataka o vremenu
transakcije, obimu transakcije, učestalosti kupovine, reakciji na promotivne programe i si.
Informacije koje se kumuliraju tokom dana mogu se koristiti za proveru odluka o sastavu
asortimana, visini zaliha, preduzetim kampanjama u propagandi, unapređenju prodaje ili
sniženju cena. Takode, omogućeno je dnevno praćenje geografskog rasporeda prometa,
vremenskih oscilacija u prometu ili koreliranje prometa sa nekim drugim događajima u
okruženju (sportski prenosi, politički događaji, privredni poremećaji, praznici i sl.).
Trgovina pokazuje težnju da predviđa događaje na bazi kumulira-nih informacija i njihove
analize i da te projekcije primeni na svoje poslovanje. Delujući preko svoje nabavke,
trgovina sve više utiče i na poslovanje proizvođača. Nekada razdvojeni ciklusi proizvodnje,
trgovine i potrošnje postaju objedinjeni i predvidivi na osnovu informacija koje se sada
mogu prikupljati na samom mestu kupoprodaje (point of purchase) i dalje analizirati.
58
Danas se na POS opremu, kao komplementarna, izvanredno naslanja tehnologija
elektronskog plaćanja (EFT - Electronic Fund Transfer). Plaćanja koja se vrše karticom u
supermarketu na POS elektronskoj kasi iniciraju momentalni prenos sredstava sa računa
kupca na račun trgovca. Kupac koji nema sredstava na računu ne može obaviti kupovinu i
banke i trgovci su zaštićeni od rdavih potraživanja. Protok novca je ubrzan a troškovi
finansiranja potraživanja su minimizirani. Takode, i analitičke mogućnosti su povezane
integrisanjem baza podataka u trgovini i finansijskim institucijama.
U domenu velikoprodaje i spoljne trgovine, poseban značaj ima razvoj standarda koji
omogućuju povezivanje različitih informacionih sistema preduzeća. Poseban problem
izaziva nametanje prometa koje in-formacioni sistem jednog partnera u kanalu distribucije
izaziva u poslovanju drugih. Uvođenje elektronske razmene podataka (EDI - Electronic Data
Interchange) podrazumeva usvajanje standarda koji ponekad nisu kompatibilni sa
dotadašnjim poslovanjem preduzeća. Međutim, usvajanje EDI standarda je omogućilo
nastanak naprednih prodajnih tehnika kao što je otvoreni sistem za non-stop prijem
porudžbina (Open Entry Order). Ovaj način prođe pruža velike operativne i strateške
prednosti zainteresovanim klijentima: uvid u lager-listu snabdevača, planiranje i plasiranje
porudžbina 24 sata dnevno, niske troškove transakcije uslovljene redukcijom
administrativnih troškova, brzinu transakcije itd. Međutim, da bi se koristile te prednosti,
neophodno je ovladati sistemom koji je davalac usluge dizajnirao. Posebno je to neophodno
kada se kao davaoci usluge jave dominirajuće kompanije u svom kanalu prometa, kao što je
McKesson u prometu hemijskih proizvoda ili American Hospital Supply u domenu
farmaceutskih proizvoda na tržištu SAD.
Polovinom osamdesetih godina XX veka počinje primena računara u trgovini u drugom
pravcu - pravcu razvoja elektronske trgovine. Kroz velike i skupe eksperimente dolazi do
spoja elektronike i komunikacija sa tradicionalnom trgovinskom delatnošću. Fenomen
nazvan elektronska trgovina unosi nove konkurentske podsticaje u zrelu prometnu delatnost
i adekvatno podržava aktuelne napore da se uz cenovne razvijaju i nece-novni oblici
konkurencije. Pozicioniranje trgovinskih preduzeća se osamdesetih i devedesetih godina
prošloga veka ispoljilo u mnogo različitih tržišnih strategija. Jedan od originalnih pokušaja
je bio vezan upravo za aplikaciju inovacija u oblasti elektronike i komunikacija. Tražena je
mogućnost da se poveća udobnost kupovine i da se obezbedi usluga kupovine od kuće
(home shopping).
Tri su bila osnovna načina razvoja elektronske trgovine u prvobitnom periodu. Prvi je bio
baziran na postojećim radiodifuznim sistemima radija i televizije. Drugi je počivao na
usavršavanju postojećih sistema kablovske televizije u cilju razvoja interaktivne
komunikacije između kupaca i ponuđača robe i usluga. Treći tip se bazirao na stidljivom
razvoju računarskih sistema okrenutih pre svega profesionalnim korisnicima.
Jedan takav projekat je inicirala francuska pošta kroz distribuciju velikog broja Minitel
terminala domaćinstvima koja su, između ostalih servisa, mogla da koriste katalog poznate
trgovinske kuće La Redoute. Od razvoja svih ovih oblika elektronske trgovine se očekivalo
da donese promene kako u domenu konkurencije, tako i u oblasti donošenja odluka i
upravljanja u vertikalnom lancu marketinga.
Ključni problem je kako uspostaviti veze između prodavca i kupca. Jer, osnovna prednost
klasične trgovine preko prodavnica u odnosu na gore navedene tradicionalne forme prodaje
bez prodavnica i dalje je ostala mogućnost interaktivnog odnosa kupca sa robom i sa
prodavcima. U prodavnici bilo kog tipa, kupac je u stanju da dođe u direktan kontakt sa
59
proizvodom, da proveri njegova svojstva i da ga uporedi sa drugim artiklima. Takode, u
situaciji je da dobije odgovore na pitanja o svojstvima robe, uslovima kupovine i plaćanja
održavanja proizvoda i drugim važnim i uvek jasnim detaljima. Kupovinom na daljinu, ove
pogodnosti su onemogućene, sve do pojave savremenih multimedijalnih i interaktivnih ure-
đaja.
Početkom devedesetih godina XX veka razvoj nije išao na ruku kompanijama koje su
investirale u elektronsku maloprodaju. Odaziv kupaca je bio ograničen. U svojoj studiji
razvoja evropske trgovine, prof. Doson je upozoravao na to da manji broj, pre svega starih i
hendikepiranih potrošača pokazuje sklonost ka prihvatanju ovog metoda prodaje. Investicije
su izgledale prevelike, efekti nedovoljni što je izazivalo brojne sumnje u perspektivni razvoj
elektronske maloprodaje.
Što se tiče elektronske prodaje, njen razvoj je pokazivao mnogo manje oscilacija.
Spremnost menadžera da investiraju u informacione sisteme i njihovo povezivanje je bila
mnogo veća nego kada je reč o finalnim potrošačima. Razvoj EDI standarda omogućio je
mnogim profesionalnim korisnicima da brojne operativne poslove prebace na elektronske
medije. U tome je posebno bilo značajno uključivanje (odnosno udruživanje u mrežu
Svetskih trgovinskih centara (WTC-World Trade Center).
Razvijeni su, takode, softverski sistemi međunarodnih plaćanja (SWIFT), elektronskog
plasiranja porudžbina (entry order system), razmene infor-nacija. razmene dokumenata, pa,
čak, i održavanje sastanaka medusobno udaljenih partnera (video conference).
Kada je izgledalo da će doći do značajnog zaostajanja u razvoju elektronske prodaje,nastao
je svojevrstan preokret prvenstveno širenjem C računara, a zatim i njihovog povezivanja. To
je omogućilo da dođe do kovine putem INTERNETA.
Ova vrsta trgovine se svrstava u širu grupu prodajnih tehnika direktnog marketinga. Tako,
Birman i Evans govore o direktnoj prodaji (od vrata do vrata) i direktnom marketingu,
podrazumevajući pod ovim i drugim pojmom i prodaju putem pošte, kataloga, telefona,
računara .
Kotler takode govori o direktnom marketingu, podrazumevajući »pod ovim pojmom
nekoliko različitih tehnika prodaje: kataloge, poštansku prodaju, tele(fonski) marketing,
elektronsku kupovinu i TV kupovinu (prodaju).
INTERNET je danas postao već uobičajeni kanal prodaje, a posebno predstavljanja ponude.
On se stalno umnožava i proširuje.
U najnovijem periodu radi se na razvoju raznovrsnih softvera kojima se može pomoći na
internetu da najbolje predstave svoju ponudu i privuku kupce putem ovog savremenog
sistema prodaje.
Za prodavca je od ključne važnosti da sazna koji mu pretraživač pruža najbolju uslugu. Pri
tome, prati se ne samo broj potencijalnih kupaca koji su došli da pregledaju ponudu, već se
beleže i sve njihove kupovine, kao i to preko kog su pretraživača došli na adresu prodavca.
Korisno je navesti podatak dobijen analizom prodaje videa i filmova da prosečan .prolaznik"
koji dolazi sa jednog od vodećih pretraživača, Excite, troši oko 12 centi. Nasuprot tome
„prolaznici" koji dolaze preko klubova zaljubljenika i glumaca troše u prošeku 75 centi.
Znajući ove podatke, od malog je interesa za prodavca činjenica da Excite pretraživač šalje
meseč-no hiljade i hiljade „prolaznika" na adrese sajtova prodavača.
60
Takode za prodavca je važno da na pogodan način predstavi svoju ponudu. Pogodan način
da se to učini jeste da koristi upotrebljive sisteme za klasifikaciju asortimana. Najčešće se
asortiman predstavlja preko robnih grupa ili razvrstavanjem proizvoda po markama, iako
svaki od načina predstavljanja ima svoje uobičajene mane i vrline.
Informacije o potrošačima. Definicija interaktivnog marketinga (marketing odnosa),
ukazuje na potrebu da se što više sazna o navikama i stavovima potrošača, o životnom stilu,
prethodnim kupovinama i si. Danas je upravo na internetu vrlo živa aktivnost prikupljanja
podataka. Brojne kompanije se angažuju upravo na razvoju softvera za praćenje ponašanja
potrošača.
Jedan od takvih pokušaja čini kompanija Firefly Network Inc. koja pokušava da razvije softver koji će pomoći trgovcima i prodavcima usluga na internetu da prate ponašanje kupca koji je na vezi (on-line) i da saglasno njegovom profilu prilagodavaju ponudu. Da bi takav sistem funkcionisao, potrebno je prethodno prikupiti podatke o većem broju kupaca i o njihovom ponašanju tokom kupovine. Takode, potrebno je razviti sistem za identifikaciju kupaca koji su „na vezi" kako bi se moglo pristupiti „krojenju ponude".
Za te svrhe, kompanija Firefly Netvvork Inc. je razvila upitnik Firefly Passeport koji krajnji kupci popunjavaju. Na osnovu upitnika se formira baza podataka koja pomaže da se odrede profili kupaca. Takode, šifra pasoša predstavlja „ulaznicu" krajnjim kupcima na mnoge adrese. Ovaj tip prikupljanja i korišćenja podataka danas predstavlja preovladujući način razmišljanja poslovnih ljudi na internetu i jako je blizak ideji mikromarketinga tj. prilagodavanja ponude krajnjem kupcu.
Zaštita podataka, jedno od najvećih ograničenja razvoja interaktivne prodaje preko interneta, pa i drugih javnih mreža saobraćaja, predstavlja strah od zloupotrebe podataka koji se na mreži nalaze. Mnogi potencijalni korisnici se ustežu od kupovine na ovaj način jer nerado šalju podatke o svojoj kreditnoj kartici preko interneta.
Kompanije koje se bave elektronskom trgovinom, zajedno sa proizvođačima hardvera i softvera već duže vreme tragaju za rešenjem koje bi omogućilo potpunu tajnost obavljenih transakcija. Nažalost, uprkos velikim naporima i uloženim sredstvima, trajno rešenje još uvek nije pronađeno. Sve dok strah od moguće zloupotrebe podataka bude postojao, po-stojaće i nepremostiva prepreka razvoju interaktivne elektronske trgovine.
Konkurentska borba u opsluživanju elektronske trgovine je veoma zaoštrena. U igri su velike firme kao Sears, IBM, Microsoft, Wal-Mart. S druge strane, prisutan je veliki broj malih preduzeća bilo kao prodavača bilo kao kupaca, pa i ponuđača softvera i hardvera.
Iako su iskustva u radu na INTERNETU, uglavnom, preneta iz SAD, ne može se reći da u korišćenju ove tehnike i kanala prodaje ijedna zemlja ima apsolutnu prednost, jer se znanje brzo prenosi iz zemlje u zemlju, pogotovo u krugu najrazvijenijih zemalja. Za korisnike iz Srbije može se reći da u ovoj oblasti još uvek nisu u vrhu svetskih iskustava, iako se nešto bolje stoji kod veza i korišćenja usluga Svetskog trgovinskog centa odnosno svetskih trgovinskih centara. Entuzijasti i zainteresovani poslovni ljudi prate zbivanja oko mogućeg korišćenja INTERNETA i pokušavaju da prenesu deo ovog globalnog sistema navođenje biznisa jugoslovenskih preduzeća na inostranim tržištima.
Inovacije u elektronskom marketingu i elektronskoj trgovini su same po sebi značajan faktor privrednog razvoja. Ne samo daje promet postojećih roba i usluga efikasniji, nego se stalno kreira i potreba za novim proizvodima i uslugama. Hardver i softver u službi elektronske trgovine i marketinga predstavljaju danas nužnost od koje se ne srne bežati. Mnogi novi, a i neki zreli proizvodi preko ovog kanala prodaje dobijaju najbrži i najefikasniji izlaz na svetsko tržište. Zbog toga je upoznavanje INTERNETA i ulazak u kanale marketinga i prodaje ovim putem zadatak koji smeju odlagati samo preduzeća osuđena na stagnaciju.
61
10. ORGANIZOVANOST DRUŠTVA
10.1. Unutrašnja preduzetnička organizacija sa inostranim poslovima
Celishodnost podele posla u manjim spoljnotrgovinskim organizacijama Sa razvojem
slobodnog preduzetništva došlo je do uspona manjih organizacija, pre svega, u unutrašnjoj
trgovini, koje su se ubrzo počele uključivati u medjunarodnu razmenu. Značaj tih
organizacija je u tome što imaju mali broj zaposlenih, što vodi koncentraciji funkcija. U
većini primera su to "one-man band" preduzeća, gde je direktor društva poslovodja,
komercijalista, računovodja i magacioner.
Mali broj zaposlenih sa koncentracijom funkcija zahteva i koncentraciju znanja. Veliki broj
različitih poslova, kao što su vođenje knjigovodstva i računovodstva, se po pravilu prenosi
na specijalizovan servis, koji pored uobičajenog knjiženja vrši i druge usluge za preduzeće -
izvršava plaćanje u inostranstvu, brine o porezima, itd.
S obzirom na to da proizvodnja, prodaja, nabavka, marketing, istraživanje, trgovina i sl.
zahtevaju dosta vremena, izbor kvalitetnog servisa je od bitnog značaja. Odnos izmedju
društva i uslužnog servisa je potrebno urediti ugovorom. U ugovoru je preporučljivo
najdetaljnije (taksativno) navesti sve poslove kojim se servis obavezuje da će izvršavati
dobar posao za nalogodavca.
To se pokazuje nepogrešivim, posebno u primerima neodgovarajućeg upravljanja od strane
izvodjača, što je osnova za različite odštetne zahteve ili samo za ustanovljavanje odgovorne
osobe u različitim upravljačkim ili drugim postupcima.
U izvozno-uvoznoj delatnosti neophodan je špediter. Pored osnovnog posla (posredovanje
pri carinjenju), on nudi pomoć i savetovanje u transportnoj delatnosti, osiguranju robe,
skladištenju i sl. Pravilno izabrana logistika nam dosta smanjuje utrošak vremena i novca.
Vreme obavljanja posla se dosta skratilo (veliki troškovi za manje društvo), a zato je nužno
potrebno poznavanje jednog stranog jezika.
Kontinuirano obrazovanje zaposlenih na području spoljnotrgovinskih propisa (službeni list)
nužno je potrebno. Grubo je reći da bi u manjim organizacijama svi morali znati propise,
tako da nema dosta ljudi koji bi lako zamenili direktora u njegovom odsustvu. U takvim
slučajevima je nužno delegiranje odgovornosti i ovlašćenja. Značajno je, da u slučaju
nesigurnosti prethodno možemo zahtevati objašnjenje od svih organa i institucija koje nam
mogu proslediti bilo kakvu informaciju, pre nego što udjemo u poslovni odnos. Bez
prethodno dobijenih informacija od banke: tok platnog prometa, korespodentna mreža,
troškovi plaćanja ili garancija, sigurnost i sl., od špeditera: troškovi transporta), brzina
dostave, carinske stope, odnosno carinska tarifa i sl., zatim od drugih organa kao na primer:
Privredne komore, društva koja daju bonitetne informacije, Banke, i sl., spoljnotrgovinski
posao bi se teško obavio bez problema. U poslovnom svetu, improvizacija je inače nužno
zlo i radi brzine reagovanja, posebno u manjim organizacijama, potrebno ju je nužno
smanjiti na najnižu moguću meru.
Prednost manjih organizacija u spoljnotrgovinskom poslovanju je, pre svega, velika
prilagodljivost odnosima na tržištu. Brzo prilagodjavanje i krajnje reagovanje na tražnju,
odnosno ponudu, ne sme biti na račun postojećeg smanjenja sigurnosti poslovanja. Rizik u
62
poslovnom svetu nije moguće potpuno odstraniti, ali ga je potrebno, što se vidi iz jednog od
sledećih poglavlja, smanjiti na minimum.
Pored pomenutog, manja spoljnotrgovinska organizacija po pravilu trpi nedostatak kapitala
za finansiranje poslova. Zbog njenih malih i nedovoljnih kriterijuma finansiranje je bolje
kod većih preduzeća. Poslovnice se više puta zadužuju u bankama na račun sopstvenog
premošćavanja, kredite osiguravaju sopstvenim nepokretnostima (hipotekarni krediti).
Svrsishodna specijalizacija poslova u velikom spoljnotrgovinskom preduzeću
Kao što smo pomenuli, u vremenu pre 2000. godine, zbog različitih zahteva i
ograničavajućih političkih propisa, poslovanje u spoljnoj trgovini je bilo ograničeno na mali
broj specijalizovanih firmi. Više giganata iz tog područja je propalo (Geneks, Interkomerc i
Srbije), neke su se uključile u druge organizacije, druge su se podelile ( ili morale prilagoditi
novom dobu i specijalizovati se za odredjenu delatnost, koje su mogle da ostanu
konkurentne. Prednost velikih organizacija je moguća specijalizacija njenih pojedinih delova
za odredjenu delatnost.
Horizontalna specijalizacija. Posebni sektori za uvoz i izvoz se ustanovljavaju kada to
zahteva obim posla i preuzimanje svih naloga u vezi sa operativnim uvozom i izvozom. Ti
sektori se javljaju u većim organizacijama, njihova prednost je u većoj specijalizaciji i
znanju, informisanosti i preglednosti poslova. Sektori se dele po područjima uvoza (uredjaji,
oprema) ili po dobavljačima. Takva specijalizacija dovodi do izuzetno dobrog poznavanja
propisa sa područja sa kojim odredjeni sektor saradjuje, kao i znanje odredjenih potrebnih
jezika i što bolje poznavanje stalnih partnera. Specijalizacija doprinosi dobroj stručnoj
osposobljenosti kadrova.
U vertikalnoj specijalizaciji velikih organizacija postoje različite faze odlučivanja: generalni
direktor, direktor, šef komercijalne službe, šef finansijske službe, šef Sektora, koordinatori
za različite delatnosti.
Društvo u svojoj organizaciji ima sve vrste ukupnih, specijalizovanih štabnih jedinica koje
pokrivaju potrebe svih delatnosti, npr.: špedicija - transport, banka, skladištenje, posebni
carinski referenti, finansijska služba, kalkulacije, itd.
Najčešći organizacioni nedostaci velikih organizacija su, pre svega, podeljenost i slaba koordinacija različitih delatnosti i slab protok informacija izmedju sektora. Neinformisanost u pojedinom poslu, kada posao zaključi vodja bez prisutnosti lica koji bi posao rešio operativno, može dovesti do više grešaka. Posebni dogovori partnera mogu da znače veće potraživanje i veće troškove pri potraživanju. Pojavljuju se problemi prebacivanja odgovornosti medju pojedinim nosiocima i unutrašnje konkurencije izmedju komercijalista, koji su više puta nanosili štetu poslovanju preduzeća u celini.
11. SADRŽAJNI OBLICI MEDJUNARODNE RAZMENE
11.1. Način zaključenja posla
U našem pravnom sistemu, pri zaključenju posla je najznačajnije načelo autonomne volje
ugovorne stranke u poslu. To načelo podrazumeva slobodnu volju strana pri zaključivanju
poslova, koji su ograničeni propisima, pravilima i etičkim načelima. Naše zakonodavstvo,
63
kao i zakonodavstvo većine drugih država, ima odredjene ograničavajuće propise ili zahteve
po obliku (zabrana odredjenih delatnosti, nužnost pismenih ugovora, itd.). Ta ograničenja su
uspostavljena, pre svega, sa namenom zaštite ugovornih strana ili sa namenom veće
preglednosti poslova od strane državnih organa.
11.2. Uobičajeno zaključivanje posla
Jednostavno zaključivanje posla je najčešće kod manjih, ponavljajućih poslova ili izmedju
poznatih partnera. Usmenoj, telefonskoj ili telefax tražnji sledi adekvatna ponuda. U
poslednjoj fazi, komunikacija teče preko elektronske pošte. Ako sadržaj ponude odgovara
željama tražioca, on u dogovorenom obliku potvrdjuje da ponudu prihvata. Sama potvrda
posla je u vezi sa opštom ponudom, koja je po pravilu oglasna ili kataloška. Zatim, sledi
izvodjenje posla (dostava robe ili izvršenje usluga) od strane ponudjača i plaćanje
dogovorene cene od strane tražioca. U svemu tome je potrebno ispoštovati opšte norme, koje
kod nas uredjuje Zakon o obligacionim odnosima.
11.3. Ponuda
Ponuda je saopšten ili dat predlog za sklapanje posla izmedju jedne ili više odredjenih
osoba. Značajno je da je takav predlog (ponuda) sadržajno odredjen i jasno izražava
ponudjačevo mišljenje, upućeno odredjenim osobama. Bez toga nema ponude.
Ponuda važi od trenutka prispeća naslovljenom primaocu. Od tada pa nadalje je ponudjač
obavezan sa sadržajem ponude.
Poznajemo opozive ili opozive ponude. Kod ovih drugih, ponudjač zadržava pravo da
opozove ponudu pod odredjenim uslovima ili ponuda važi ako se odredjeni uslovi dogode
(zadržno- pridržno pravo).
Oblik ponude nije propisan, može se poslati faksom, u obliku pisma, itd.
Bitni su rokovi navedeni u ponudi. Zakasneli akcept ponude se smatra kao nova ponuda.
Za ponudu i predugovor važi da prouzrokuje velike posledice za stranku koja krši dogovor.
11.4. Ugovor u spoljnotrgovinskom poslovanju
Zaključivanje ugovora je kasnije, pre same realizacije posla, mnogo lakše. Sa potencijalno
većim rizicima ugovornih strana, ugovori u spoljnotrgovinskom poslovanju su veoma tačni i
opsežni. U spoljnoj trgovini poznajemo više vrsta ugovora. Najčešća podela je na uslužne
(špediterske, komisione, itd.) i na kupoprodajne ugovore (nabavka i prodaja odredjene robe
ili usluga).
Sa aspekta broja ugovornih strana, razlikujemo dvopartitne, tripartitne i sl. ugovore.
Ugovor je sklopljen ako se ugovorne strane dogovore o svim njegovim bitnim elementima.
Od svih strana zavisi šta se smatra bitnim elementima.
64
Jednom primljena, ponuda važi za ugovor koji vezuje i prodavca i kupca. Većina pravnih
sistema zahteva da je izjava o prijemu u skladu sa sadržajem ponude.
Ugovor mora biti jasan i razumljiv i ne sme dopuštati različite interpretacije.
Karakteristike spoljnotrgovinskog ugovora, koje ugovori u unutrašnjem trgovinskom
poslovanju odredjene države uglavnom ne poznaju, su:
odredjivanje jezika, u kojem je originalni tekst ugovora;
valuta plaćanja;
odredjivanje transportnih klauzula;
odredjivanje prava, po kojem se vodi postupak u slučaju spora u vezi sa ugovorom;
odredjivanje nadležnog suda, odnosno arbitraže i sl.
Ispunjenje ugovornih odredbi obavezuje sve ugovorne strane. U primerima kršenja ugovora,
po pravilu se predvidjaju sankcije i odšetna odgovornost kršitelja, kršioci bitnih odredbi
ugovora, kao i raskidanje ugovora.
12. OBLICI POSLOVANJA SA INOSTRANSTVOM
Postoje različiti oblici i načini poslovanja sa inostranstvom. Pored jendostavnih oblika
kupoprodaje, kada su uvoz i izvoz u čistom obliku, postoji mnogo posebnih načina
poslovanja u medjunarodnoj razmeni. Ti oblici se mogu medjusobno preplitati i dopunjavati.
12.1. Jednostavan oblik (izvoz i uvoz)
Prelaz carinske crte države ili u bezcarinskoj zoni se odnosi na uvoz onda, kada roba
prestupi carinsku crtu u smeru iz inostranstva u našu državu. Roba se u takvom primeru
uvozno carini ako kupac nastupa kao domaće pravno ili fizičko lice. Pri izvozu roba prelazi
carinsku crtu u smeru iz naše države u inostranstvo, domaće pravno ili fizičko lice nastupa
kao prodavac. Carinjenje je izvozno. Pored opisanih aktivnosti nastupa cela vrsta varijacija,
kao što su specijalni poslovi po Zakonu o carinama ili Zakonu o spoljnotrgovinskom
poslovanju - re-export uvoz i izvoz, lizing poslovi, privremeni uvoz, dorada - loan poslovi,
itd.
Pored klasičnog izvoza i uvoza robe poznajemo i izvozne i uvozne usluge. Za izvršenje
usluga preko državne granice u vezi sa plaćanjem, važe jednaki propisi kao pri izvozu i
uvozu robe. Postije odredjena odstupanja u poreskom zakonodavstvu (kada je obveznik
plaćanja PDV), kao i carinski pretresi.
Sopstveni uvoz i izvoz u svoje ime i za svoj račun, se dosta raširio sa liberalizacijom
trgovinskih propisa. Posledica toga je upad posredničkih društava koje su nekada
funkcionisale isključivo zbog svoje specijalizacije. U prvom periodu poslovalo je više
manjih preduzeća, pre svega zbog nedostatka odredjenih spoljnotrgovinskih znanja i
iskustva preko većih pomenutih društava.
65
12.2. Posebni oblici medjunarodne razmene
12.2.2. Barter
Barter je najjednostavniji oblik kompenzacionih poslova.
Poslovi se obavljaju sa robnom razmenom, jer u suprotnom ne bi bilo zamene za novac.
Deviza se javlja samo kao obračunska mera robe, a ne kao sredstvo plaćanja (fakturiše se, ali
se ne naplaćuje). Ugovorni partneri nastupaju istovremeno u obema ulogama, kao kupac i
prodavac, nabavke robe su uglavnom istovremene. Čisti barteri su veoma retki.
U periodu socijalističkog bloka država poznavali smo kliring kao oblik medjudržavnog
bartera.
Liste za barter su u periodu kliringa sastavljale državne institucije, koje su otpisivale
zamenjanu robu. Postojale su neke vrste kontokorenata koje su se godišnje pokrivale.
Takav način poslovanja je bio veoma popularan medju dva svetska rata (kompetitivne
devalvacije, pad zlatnog standarda, neuredjenost medjusobnog platnog prometa, itd.) medju
socijalističkim državama.
Značajno je bilo da se na barter liste u velikoj meri uvršćavala samo takva roba koja se nije
mogla prodati za konvertibilnu valutu. Pre svega su nafta, zlato i druge sirovine bile izuzete
iz klirinških listi.
12.2.3. Kompenzacije
Kompenzacije su prodajno-nabavni poslovi, koji se prekrivaju pomenutim barter poslovima.
Za razliku od kliringa, odvijaju se isključivo na nivou preduzeća.
Pri kompenzaciji, prodavac daje saglasnost da kao plaćanje, umesto novca, primi odredjenu
robu (može u celosti ili delimično). Kupac može kompenzaciono pravo da prenese na treću
osobu, a kompenzacionu robu dostavi prodavcu. Neka preduzeća osnivaju posebne sektore,
iznajmljuju specijaliste ili osnivaju posebne firme za organizovanje kompenzacionog
poslovanja.
Razlikujemo čiste kompenzacije, koje predstavljaju količinu uvoznog i izvoznog dela
potpunog poklapanja i delimične kompenzacije, kod koga se iznos na jednoj ili drugoj strani
plaća devizama, a ne robom. U tom obliku opstaje samo jedan ugovor. Postoji mogućnost je
da dodje do prividne kompenzacije (a u stvarnosti dodje do prerade ili kreditnih poslova,
itd.).
Možemo ih podeliti prema periodu na koji se odnose na dugoročne, kratkoročne ili
srednjoročne.
Slični kompenzaciji su i:
Recipročna kupovina ili protivkupovina (counter purchase)
Ovde se radi o dva ugovora, kojima se prodavac obavezuje da će od kupca ili treće osobe u
odredjeno vreme kupiti odredjene proizvode. Potpuna sinhronizacija poslova nije nužna,
svaka pošiljka se plaća posebno novcem.
66
Dopunski posao (offset deal)
Ti poslovi se obavljaju većinom zbog posebnih propisa države, koji zahtevaju vezivanje
uvoza na izvoz. Prodavac (nerezident - izvoznik) se obavezuje da će kupcu (uvozniku) sam
otkupiti svoju robu (uvesti je) ili će mu za tu, po običaju nekonvencionalno izvoznu robu,
pomoći da pronadje kupca (nerezidenta).
Dopunski posao se može zahtevati za delimičnu ili celokupnu vrednost uvozne robe.
Povratna nabavka (buy back deal)
Prodavac se obavezuje da će kao sredstvo plaćanja za izvezenu opremu primiti proizvode,
koje će kupac sa tom opremom napraviti. Značajno za prodavca je da zaključi po pravilu
višegodišnje ugovore o povratnoj nabavci, a u ugovor uključi sigurnosne klauzule o cenama
proizvoda.
Ti ugovori se najčešće uzimaju u obzir kod licencnih poslova, kada kupac licence licencu
izmiruje u proizvodima, koji su izradjeni na osnovu nje.
Neki uvrštaju kooperacijske poslove medju kompenzacione poslove.
Re-eksport
Nasuprot prostog tranzita robe nalazi se re-eksport posao, kod koga se pojavljuje lokalni
partner koji ima domicil (sedište u državi, kroz koju putuje roba).
Klasični re-eksport je re-eksport sa nacionalizacijom robe. Roba se nakon uvoza carini, a
plaćaju se običajno samo manipulativni troškovi. Zatim, uvoznik istu robu izvozi svojom
fakturom. Postoje i drugi načini re-eksporta, npr. re-eksport sa prepakivanjem ili sortiranjem
robe.
Zbog privlačnosti koje takva lokacija donosi, najčešće se obavlja u ekonomskim ili
carinskim zonama. Bitno je da tako otpremljena roba ne dobije na vrednosti.
Za re-eksport sa preradom robe odredjene države imaju posebne zahteve (dozvole, zahtev
za posebnim odobrenjem carinskih organa i sl.).
Najčešće u re-eksportu važe switch poslovi, gde dolazi do konverzije izmedju
nekonvertibilne i konvertibilne valute. Tih poslova je bilo u periodu podele sveta na blokove
više nego danas.
13. SPECIJALNI SPOLJNOTRGOVINSKI POSLOVI
13.1. Zajednička ulaganja
Savremeni uslovi privređivanja danas sve više forsiraju zajednička ulaganja, kao vid
specijalnih spoljnotrgovinskih poslova. Zajednička ulaganja (Joint venture) predstavljaju
spoprazum između dva ili više partnera o saradnji u proizvodnji, distribuciji itd. Pri čemu
svaki od partnera ulaže npr. Kapital, tehnologiju, iskustvo u marketingu. To su i zajednički
poduhvati više lica ili preduzeća radi postizanja određenih poslovnih ciljeva, kao pto su
gradnja neke fabrike ili električne centrale, realizacija istraživačkog rada a sve na osnovu
zajedničkog poslovnog interesa i zajedničkog rizika, zbog zajedničkog preduzetništva.
67
Zajednička ulaganja se zavisno od forme ugovora, mogu realizovati osnivanjem zajedničkog
preduzeća, filijale ili holding kompanije, a preduzimaju se da bi zajednička privreda
sačuvala od apsolutne dominacije stranog kapitala i da bi joj se pri tom obezbedila, pre
svega, savremena inostrana tehnologija (know-how).
Zajednička ulaganja su pre svega zajednička ulaganja kapitala, iako se zajednički može
ulagati preduzetnički talenat, znanje, organizacioni duh ili stručna radna snaga.
13.2. Lizing (Leasing) poslovi
Lizing predstavlja specifičnu formu ili oblik tuđeg finansiranja (eksternog ili finansiranja iz
pozajmljenih izvora). U suštini je lizing ugovor o uslovima najma, zaključen između jednog
davaoca i jednog primaoca lizinga za određeni period, koji se po pravilu ne može otkazati do
isteka ugovorenog najma.
U literaturi ekonomije preduzeća, a naročito o finansiranju preduzeća, usvojeno je mišljenje
da su ideja o finansiranju kroz ugovorni odnos o iznajmljivanju i sam naziv lizing razvijeni u
SAD.
Poslovna praksa poznaje različite vrste lizinga čije su razlike proizvod ugovornih odnosa.
Prema davaocu lizinga razlikuju se:
lizing proizvođača karakteriše direktan odnos proizvođača opreme kao davaoca i
korisnika opreme kao primaoca lizinga. Proizvođač je u ovom slučaju bio finansijer
lizing kroz lizing društva, ovde se između proizvođača i korisnika interpolira
specijalna institucija kao iznajmljivač, davalac lizinga.
Prema lizingu objekata razlikuju se:
Lizing postrojenja koji podrazumeva ugovaranje iznajmljivanja kompletnih
postrojenja i objekata kao što su: upravne zgrade, bolnice, bazeni, sportske dvorane.
Rok iznajmljivanja je 15-20 godina.
Lizing opreme odnosi se na iznajmljivanje investicionoh predmeta kao što su:
automobili, buldožeri, štamparske mašine, kompjuteri, strugovi. Ugovor se kreće od
tri do više godina
Lizing robe široke potrošnje odnosi se na iznajmljivanje korisnicima potrošnih
dobara sa dužim vekom korišćenja kao što su. Televizori, frižideri, mašine za pranje
veša. Ova vrsta lizinga uključuje često i servisne usluge od davaoca lizinga.
Prema dužini trajanja ugovora o lizingu razlikuje se:
operativni lizing se pojavljuje u slučaju potrebe da preduzeće privremeno, iz
sezonskih razloga, obezbedi povećanje svog mašinskog parka
finansijski lizing rešava pitanje finansiranja određene investicije. Za finansijski
lizing karakteristično je da je ugovor o liziingu dugoročan i da ne može biti otkazan
Prema vrsti lizing ugovora, razlikuju se:
Normalni lizing ugovor, prema koome se iznajmljeni predmet vraća iznajmljivaču
posle isticanja ugovorenog roka ili se novim ugovorom najam produžava;
68
Ugovor sa pravom opcije, prema kome se zakupcu dopušta da se posle isteka
ugovorenog roka, slobodno odluči da li će korišćeni predmet da vratgi ili da produži
njegovo korišćenje;
Ugovor sa pravom kupovine, po kome zakupac ima pravo da iznajmljeni predmet
kupi.
14. FINANSIJSKA SARADNJA PROIZVOĐAČA I TRGOVCA
(FAKTORING, FORFETING I FRANŠIZING)
Faktoring predstavlja novu spregu rada i kapitala u novije vreme. To je ugovor kojim se
jedna strana (faktor) obavezuje da preuzme potraživanje druge strane (klijenta) da ih naplati
u svoje ime i za svoj račun, a klijentu odmah ili po isteku nekog unapred utvrđenog roka
isplati protivvrednost potraživanja i pod izvesnim uslovima garantuje naplatu, dok se klijent
obavezuje da za to faktoru plati naknadu.
Termin „faktoring“ potiče od engleske reči factor, koja znači: agent, zastupnik, poslovođa,
komisionar i slično. Ugovorom o faktoringu klijent je dužan da prenese faktoru sva svoja
kratkoročna potraživanja (sa rokom dospeća 30-120 dana), na ugovoreni način (periodično)
čime faktor stiče isključivo pravo naplate istih. Prenos se, po pravilu, vrši građansko-
pravnom cesijom. Faktor obavlja sve pravne i faktičke radnje u vezi sa naplatom
potraživanja. Faktor vodi račune klijenata i knjigovodstvo, potrebne evidencije, statistike,
izveštaje, ispituje bonitete potencijalnih dužnika, ispituje tržište. Faktor kreditira klijenta, na
taj način što klijent ima pravo da od faktora povlači finansijska sredstva u visini od 75 do
90% vrednosti potraživanja pre nnjihovog dospeća. Pored kamate na odobrene kredite
klijent je dužan da faktoru plaća naknadu za izvršene usluge, koja se u praksi kreće od 1.5
do 3% vrednosti potraživanja.
Forfeting kao posao se sastoji u kupoprodaji dugoročnih spoljnotrgovinskih potraživanja,
pri čemu izvoznik prodaje banci ili nekom drugom specijalizovanom finansijskom institutu
svoje spoljnotrgovinsko potraživanje, koje nije opterećeno mogućnošću regresnih zahteva
trećih lica prema kupcu potraživanja, a koje je obezbeđeno nekim od ugovornih sredstava
obezbeđenja.
Franšizing ugovor, kojim se zasniva poseban trajan sistem poslovne saradnje između
samostalnih preduzeća. Jedna strana (davalac franšize) ustupa ovim ugovorom drugoj
(primaocu franšize), uz plaćanje naknade, pravo da koristi u svom poslovanju određenom
robom ili uslugama, pod tačno određenim uslovima, njeno trgovačko ime, znak, spoljni
izgled ili druga zaštićena prava, kao i njena tehnička i poslovna iskustva, a druga strana se
obavezuje da posluje po sistemu organizacije i poslovanja davaoca, u čemu joj davalac
franšize oezbeđuje pomoć, savet, školovanje kadrova i vrši kontrolu.
Franšiza je predmet ugovora o franšizingu i označava skup elemenata (stvari, usluga,
metoda poslovanja i prava), koja davalac kao celinu ustupa ugovorom o franšizingu na
korišćenje drugoj strani-priamocu i za koji ovaj plaća određenu naknadu.
69
15. KVALITET KAO USLOV USPEŠNOSTI
SPOLJNOTRGOVINSKOG POSLOVANJA
15.1. Menadžment kvaliteta proizvoda
Jedan od najvažnijih rezultata u poslovanju preduzeća je kvalitet njegovih
proizvoda ili usluga. Danas je sve prisutnija tendencija strogih zahteva korisnika
proizvoda ili usluga u pogledu kvaliteta. Stalna poboljšanja kvaliteta su neophodna
za postizanje i održavanje dobrog i rentabilnog poslovanja.
Upravljanje kvalitetom je nova funkcija proizvodnog sistema koja ima cilj
racionalno poboljšanje kvaliteta prema postavljenoj politici kvaliteta. Upravljanje
kvalitetom traži znanja iz svih oblasti poslovanja preduzeća: istraživanja potreba za
proizvodima, razvoja unapređenja i projektovanje proizvoda, nabavke materijala i
opreme, planiranja i pripreme proizvodnje, kontrolisanja i ispitivanja proizvoda,
pakovanja i skladištenja proizvoda, prodaje i distribucije proizvoda, ugradnje
proizvoda; tehničke pomoći u korišćenju, održavanju i uklanjanju proizvoda posle
korišćenja. Upravljanje kvalitetom u fazi kontrolisanja i ispitivanja proizvoda
racionalno povećava ili snižava kvalitet proizvoda, svodeći broj neispravnih
proizvoda na minimum.
U radu će biti korišćene definicije iz standarda JUS ISO 8402:1995 - upravljanje
kvalitetom i obezbedenje kvaliteta - rečnik.
Kvalitet (1) je skup svih karakteristika nekog entiteta koje se odnose na njegovu
mogućnost da zadovolji iskazane potrebe i potrebe koje se podrazumevaju.
Upravljanje kvalitetom obuhvata kontrolu kvaliteta i obezbedenja kvaliteta a
sprovodi se definisanjem politike kvaliteta planiranjem i stalnim poboljšanjem.
Upravljanje kvalitetom se sprovodi kroz sistem kvaliteta.
U radu će se upotrebljavati termin proizvod koji se prema citiranom standardu
definiše kao:
- rezultat aktivnosti ili procesa (međusobno povezanih resursa i aktivnosti, koji
pretvara ulazne u izlazne elemente) i može biti materijalan, nematerijalan ili
konsignacija.
Ova dva proizvoda su razvrstani u četiri izvorne kategorije:
hardver (delovi, komponente, sklopovi),
softver (računski programi, postupci, informacije, podaci, zapisi),
procesni proizvodi (sirovine, tečnosti, čvrsti delovi, gasovi, trake, žice),
usluge (osiguranje, bankarstvo, transport).
Politika kvaliteta - opšti ciljevi i namere organizacije, koji se odnose na kvalitet, a
zvanično su propisani od strane najvišeg rukovodstva.
Planiranje kvaliteta - sve aktivnosti koje određuju ciljeve i zahteve za kvalitetom i
za primenom elemenata sistema kvaliteta. Planiranje kvaliteta obuhvata: 1.
planiranje proizvoda: identifikovanje, razvrstavanje i vrednovanje karakteristika za
70
kvalitet kao i postavljanje ciljeva, zahteva za kvalitet i ograničenja; 2. rukovodno i
operacionalno planiranje - planiranje za primenu sistema kvaliteta uključujući i
organizovanje i redosled aktivnosti; 3. pripremanje planova kvaliteta i izradu
odredbi za poboljšanje kvaliteta.
Obezbeđenje kvaliteta - sve planirane i sistematske aktivnosti ugrađene u sistem
kvaliteta i prikazane kao potrebne, za obezbeđenje odgovarajućeg poverenja da će
entitet ispuniti zahteve za kvalitet:
interno obezbeđenje kvaliteta: u okviru organizacije obezbeđenje kvaliteta
pruža poverenje rukovodstvu;
eksterno obezbeđenje kvaliteta: u ugovornim ili drugim situacijama
obezbeđenje kvaliteta pruža poverenje kupcima ili drugima; ako zahtevi za
kvalitet ne održavaju u potpunosti potrebe korisnika, obezbeđenje kvaliteta
ne može da pruži odgovarajuće poverenje.
Sistem kvaliteta - organizaciona struktura, postupci, procesi i resursi koji su
potrebni za ostvarivanje upravljanja kvalitetom.
Sistem kvaliteta organizacije je prvenstveno projektovan da zadovolji interne
potrebe upravljanja organizacijom. To je mnogo šire nego zahtevi nekog određenog
kupca koji vrednuje samo relevantni deo sistema kvaliteta.
Poboljšanje kvaliteta - su mere pokrenute u cei oj organizaciji za povećanje
efektivnosti i efikasnosti aktivnosti i procesa, a radi postizanja dodatne koristi i za
organizaciju i za njene kupce.
Statističke metode predstavljaju metodologiju rada sa realnim podacima. Tamo gde
se upravljanje oslanja na činjenice, a ne na emocije i osećaj, statističke metode
postaju neophodne. Zadaci statističkih metoda jesu planiranje, dobijanje, obrada i
unifikacija informacije (objektivnih i subjektivnih podataka). Ova informacija se
koristi pri analizi, odlučivanju u upravljanju, prognozi o toku procesa i dr.
Prvi nivo - metodologija rada sa početnim podacima:
rezultatima merenja,
analize i ispitivanja ili kontrole.
Drugi nivo - metodologija rada sa podacima:
defektivnostima,
uzrocima otkaza,
troškovima zbog niskog kvaliteta i dr.
Drugi nivo predviđa uopštavanje informacije za menadžere najvišeg nivoa, u
odnosu na inžinjere za kvalitet i tehnologiju, koji neposredno rade sa početnim
podacima.
Savremena metodologija upravljanja na osnovu realnih podataka uključuje:
upravljanje procesima,
analizu i obradu podataka,
podršku prihvaćenim rešenjima,
71
istraživanja i izbor optimalnih modela procesa i proizvoda,
mehanizme upravljanja kvalitetom,
regulisanje odnosa isporučilac - korisnik.
U standardima serije JUS ISO 9000 uvršćena je metodologija kontrole i poboljšanja
kvaliteta sa ciljem uspostavljanja ravnopravnih, stabilnih, beskonfliktnih odnosa
između proizvođača (isporučilaca), korisnika i trećih strana. Prema ovoj
metodologiji svakoj strani, učesnicima u proizvodnim odnosima se dodeljuju
određena prava i mere njihove zaštite pre svega. To je pravo korisnika, u slučaju
obaveznog zahteva, na dobijanje od isporučioca potpune i verodostojne informacije
o kvalitetu isporučenog proizvoda. Isporučilac je obavezan ne samo da isporuči
proizvod, ili uslugu, nego da pruži infomaciju o njegovom kvalitetu i da njenu ve-
rodostojnost i proveri i potvrdi kontrolom i ispitivanjem, uz korišćenje
odgovarajućih statističkih metoda.
15.2. Upravljanje kvalitetom
Upravljanje se uopšte uzevši odvija kroz niz sukcesivnih faza:
1. istraživanje okruženja: uticaji, ciljevi i potencijali širokog spolja-šnjeg
društvenog okruženja kao i struktura, organizacija i potencijali unutrašnjeg
okruženja preduzeća,
2. formulisanja: definiše se misija (globalni zadatak), ciljevi, strategija i
politika preduzeća,
3. primena upravljanja: izrađuju se programi, budžeti (finansiranje) i postupci
upravljanja preduzećem,
4. ocena upravljanja: utvrđuje se učinak provedenog upravljanja preduzećem
posle čega se povratnom spregom koriguje svako naredno upravljanje.
Proces upravljanja se može podeliti na pet osnovnih segmenata:
a. analiza postojećeg stanja u preduzeću,
b. analiza sadašnjih i novih mogućnosti preduzeća,
c. određivanje misije, ciljeva i strategije upravljanja preduzećem,
d. primena određenih strategija upravljanja preduzećem podrazumeva:
raditi sa potrebnim i dovoljnim (najmanje mogućim) brojem radnika
u proizvodnji i administraciji,
proširiti preduzeće u skladu sa potrebama koje su definisane
posebnim ugovorima,
povećati rentabilnost putem automatizacije - uvođenje računara (sa
što manje organizacijskih nivoa),
usmeriti na tržišta i proizvode koji su izvan dominacije moćnih
svetskih renomiranih preduzeća,
72
određivati cene proizvoda na osnovu stvarne vrednosti (+ 10%) a ne
u poredenju sa cenama konkurenata, postaviti dobru stabilnu
reputaciju kvalitetom svojih proizvoda i usluga,
unaprediti proizvodnju motivisanjem i stimulisanjem istraživanja,
razvoja i kreativnih radnika,
udruživati ulaganja za stvaranje novih proizvoda, obrazovanje
kadrova i investicija,
izvlačiti maksimum u plasmanu proizvoda i usluga brzim nastupom i
povlačenjem u skladu sa uslovima na tržištu,
investirati u savremena istraživanja, tehnologije,
opremu, smanjivati zalihe na najmanju moguću meru, proširiti
delatnost kroz dopunske usluge, davati značajni deo vlasništva
preduzeća svojim ključnim kadrovima,
smanjiti birokratizam i preterani formalizam,
uvoditi i primenjivati: etička načela, brigu za kvalitet, poštovanje
pojedinaca, korektan odnos prema potrošačima, održavanje datih
obećanja.
Upravljanje kvalitetom se sprovodi definisanjem politike kvaliteta i njenim
sprovodenjem kroz sve nivoe preduzeća. Politika kvaliteta izražava primarne
interese preduzeća za kvalitet njegovih proizvoda. Uspešan proizvođač mora
ponuditi takve proizvode tržištu koji će:
ispuniti svoju jasno definisanu potrebu, korišćenje ili namenu,
zadovoljiti potrošačeva očekivanja,
biti u skladu sa važećim standardima i specifikacijama,
biti u skladu sa važećim zahtevima društva,
biti raspoloživi na tržištu uz konkurentne cene,
doneti dobit.
Radi ostvarivanja svog primarnog interesa proizvođač mora da drži pod kontrolom
sve tehničke, organizacione i ljudske faktore koji utiču na kvalitet njegovih
proizvoda. Kontrola je usmerena na smanjenje, uklanjanje i sprečavanje
nedostataka u pogledu kvaliteta, a obuhvata i zadatke upravljanja. Efikasno
upravljanje sistemom kvaliteta treba da zadovolji potrebe i očekivanja potrošača i
zaštiti interese proizvođača.
Sistem upravljanja kvalitetom ima dva međusobna povezana aspekta:
1) Potrebe i interesi isporučioca
• za isporučioca je poslovna potreba da postigne i održi željeni kvalitet pri optimalnom tržištu.
2) Potrebe i očekivanja kupca • za kupca postoji potreba da veruje u mogućnost isporučioca
da ostvari željeni kvalitet, kao i da dosledno održava taj kvali tet.
73
Definisana politika kvaliteta mora jasno i nedvosmisleno da definiše ciljeve kvaliteta koji su kvantitativni i jasno definisani:
a) jasno definisani ciljevi pomažu da se saobraze mišljenja rukovodilaca,
b) ovi ciljevi imaju snagu da stimulišu na akciju, c) jasno definisani ciljevi su potreban prerekvizit za vođenje preduze-ća na
planskoj osnovi, a ne na osnovi - od krize do krize, d) samo jasno definisani ciljevi omogućuju naknadna poredenja izvršenja prema
cilju.
Radi smanjenja troškova kvaliteta treba uvek pažljivo razmotriti proračun i procenu troškova, vezane za sve elemente i ciljeve kvaliteta.
Sistem kvaliteta treba da funkcioniše na takav način koji će dati po-vererje:
a) daje sistem razumljiv i efikasan,
b) da proizvodi ili usluge stvarno zadovolje očekivanja kupca, c) da je usmeren na sprečavanje problema, a ne na njegovo otkrivanje posle
nastanka.
Da bi sistem kvaliteta bio dokumentovan potrebno je izraditi sledeća dokumenta:
Poslovnik o kvalitetu
a) definiše politiku kvaliteta preduzeća,
b) utvrđuje ovlašćenja i odgovornosti po pitanju funkcionisanja sistema kvaliteta,
c) utvrdjuje međusobne veze sektora i ovlašćenja i odgovornosti unutar sektora vezane za funkcionisanje sistema kvaliteta.
Poslovnik o kvalitetu treba da sadrži ili da se poziva na postupke na-menjene za
planiranje ili administriranje aktivnosti koje utiču na kvalitet u kompaniji. Izgrađuje
se da bi:
obaveštavao zaposlene o politici, postupcima i zahtevima,
sprovodio sistem kvaliteta,
obezbedio poboljšanje kontrole rada i aktivnosti obezbeđenja kvaliteta,
obezbedio dokumentovane osnove za proveru sistema kvaliteta,
obezbedio kontinuitet sistema kvaliteta i njegovih zahteva u slučajevima
promene,
stručno osposobljavao kadrove za zahteve sistema kvaliteta,
predstavljao sistem kvaliteta za eksterne svrhe,
demonstrirao usaglašenosti sistema kvaliteta sa zahtevima standarda u
ugovornim situacijama.
Poslovnik o kvalitetu obično ima sledeća poglavlja:
I - Izjava o politici kvaliteta
II - Kratak opis kompanije
III - Odobravanje, izdavanje i izmene poslovnika
IV - Opis elemenata sistema kvaliteta u kompaniji:
74
ovlašćenja i odgovornosti za kvalitet,
organizaciona struktura,
sredstva (resursi) i kadrovi,
operativni postupci.
V - Prilozi (spisak postupaka, opis poslova za radnike "koji rukovo-
de, obavljaju i verifikuju rad koji utiče na kvalitet"...)
15.3. Planovi kvaliteta
Dokumenta u kojima se prikazuje specifična praksa vezana za kva-litet, resurse i aktivnosti relevantne za određeni ugovor ili projekat.
Ova dokumenta se zasnivaju na prethodnom detaljnom preispitivanju sadržaja i obima ugovora i sadrže:
a) redosled aktivnosti koje treba obaviti tokom izrade proizvoda (pružanja usluga),
b) odgovorne za sprovođenje svake od tih aktivnosti,
c) kako se svaka od aktivnosti subjekta obavlja,
d) koji zapisi moraju da nastanu pri obavljanju svake aktivnosti.
Plan kvaliteta mora da ima elemente koji identifikuju:
proizvod (naziv, oznaku) na koji se odnosi,
podatke o kupcu,
oznaku izdanja i izmene,
potpise (izrađeno, overeno, odobreno).
15.4. Postupci postizanja kvaliteta
Dokumenti u kojima se utvrđuju ciljevi i način izvršenja radnih aktivnosti koje
utiču na kvalitet (projektovanje, razvoj, nabavka, proizvodnja, prodaja itd.).
Ovim dokumentima se utvrđuje kako se aktivnosti obavljaju, kontrolišu i zapisuju
(ko, šta, kada, gde i kako radi) i mogu se podeliti u dve kategorije:
Opšti Sadrže sektorske i međusektorske metode rada. Relativno su konstantni bez obzira na to da li se određeni proizvod izrađuje ili menja.
Detaljni Odnose se na određeni proizvod, uređaj za ispitivanje, metodu rada, specijalna pakovanja, rukovanja i dr. Pišu ih lica kojima je bliska opisana aktivnost i koja će ih koristiti.
Postupcima treba opisati:
kako se obavlja aktivnost?
gde se aktivnost mora obaviti?
ko je odgovoran za obavljanje definisane aktivnosti?
šta se mora obaviti?
kako i zašto se aktivnost obavlja?
75
15.5. Zapisi o kvalitetu
Ova dokumenta predstavljaju objektivan dokaz koji se zahteva radi demonstriranja
daje sistem kvaliteta isporučioca usaglašen sa zahtevima serije standarda, odnosno
zahtevima kupca. Zapisi o kvalitetu odnose se na aktivnosti kontrolisanja
ispitivanja, pregleda, proveravanja i preispitivanja. Treba da sadrže detalje o
određenoj:
a) aktivnosti; b) proizvodu ili c) usluzi
šta je obavljeno (šta je izrađeno), šta je pruženo?
ko je to obavio (ko je to izradio), ko je to pružio?
kada je to obavljeno (kada je to izrađeno), kada je to pruženo?
šta je postignuto (sposobnost i stanje proizvoda), rezultati postignuti pružanjem usluga.
Ova dokumenta mogu sadržati i podatke:
ko je proverio rezultate (ko je prihvatio proizvod), ko je prihvatio usluge?
gde je posao obavljen (gde je proizvod izrađen), gde je usluga pružena?
koja je oprema korišćena?
koji pisani postupci su korišćeni?
koji materijali su korišćeni / potrošeni u procesu?
Važan pokazatelj u funkcionisanju sistema kvaliteta je troškovna analiza kojom se sistematski meri efikasnost sistema. Glavni cilj izveštaja o troškovima kvaliteta je obezbedenje načina za ocenjivanje efikasnosti i stvaranje osnova za interne programe unapređenja kvaliteta.
Troškovi kvaliteta mogu biti:
1) Operativni troškovi kvaliteta
Troškovi poslovanja koji se odnose na postizanje i osiguranje utvrđenih nivoa kvaliteta. Oni obuhvataju:
a) troškove preventive i prikupljanja informacija
• preventiva: troškovi oko nastojanja da se spreči otkaz,
• prikupljanje informacija: troškovi ispitivanja, kontrolisanja ili provere radi ocenjivanja toga da li se održava utvrđeni kvalitet,
b) troškove (ili gubitke) zbog otkaza,
• interni otkaz: troškovi koji nastaju zbog otkaza proizvoda ili usluge da ispune zahteve kvaliteta pre isporuke (npr. ponovno obavljanje usluge, ponavljanje procesa, dorada, ponavljanje ispitivanja, slanje na otpad),
• eksterni otkaz: troškovi koji nastaju zbog otkaza proizvoda ili usluge da ispune zahteve kvaliteta posle isporuke (npr. servisiranje proizvoda, garancije ili vraćanje, direktni troškovi bonifikacije, troškovi povlačenja proizvoda, troškovi odgovornosti).
2) Eksterni troškovi obezbeđenja kvaliteta
Eksterni troškovi obezbeđenja kvaliteta se odnose na dokazivanje i potvrđivanje
kvaliteta koje korisnici zahtevaju kao dokaz, uključujući određene i dodatne uslove
za obezbedenje kvaliteta, postupke, podatke, ispitivanja radi prikazivanja i
76
ocenjivanja (npr. troškovi ispitivanja određenih karakteristika bezbednosti koja vrši
priznata nezavisna organizacija za ispitivanje).
Da bi se troškovi kvaliteta sveli na najmanju meru potrebno je permanentno vršiti
poboljšanje kvaliteta.
Poboljšanje kvaliteta: mere preduzete u celoj organizaciji za povećanje efektivnosti
i efikasnosti procesa radi obezbeđenja dodatnih koristi i za organizaciju i za njene
kupce.
Gubici kvaliteta: gubici prouzrokovani nerealizovanjem potencijala resursa u
procesu i aktivnosti (neki primeri gubitka kvaliteta su pojava nezadovoljstva kupca,
neiskorišćavanje prilike za povećanje vrednosti za kupca, organizaciju ili društvo
kao i rasipanja resursa).
Preventivne mere: mere preduzete na otklanjanju ili smanjenju uzroka moguće
neusaglašenosti, mane ili druge neželjene situacije radi sprečavanja njihove
ponovne pojave (mere za korigovanje izlaza iz procesa uključuju popravku, doradu
ili podešavanje preduzete za popravljanje neusaglašenih, defektnih ili drugih
neželjenih izlaza iz procesa).
15.6. Ciljevi i planovi za poboljšanje kvaliteta Napori za poboljšanje kvaliteta su stidne aktivnosti koje treba da budu usmerene na pronalaženje mogućnosti za njegovo poboljšanje. Korektivne i preventivne mere otklanjaju ili smanjuju uzroke problema i presudne su za poboljšanje kvaliteta.
Uslov za poboljšanje kvaliteta često zahteva novu raspodelu vrednosti, stavova i ponašanja koji obuhvataju:
usmeravanje pažnje na zadovoljavanje potreba internih i eksternih kupaca,
uključivanje celog lanca snabdevanja u poboljšavanju kvaliteta, od isporučilaca do kupca,
demonstriranje opredeljenja rukovodstva, vodstva i učešća,
isticanje (naglašavanje) poboljšavanja kvaliteta kao dela poslovnosti,
označavanje problema pomoću poboljšavanja procesa rada,
stalno poboljšavanje svih procesa,
donošenje odluka zasnovanih na analizi podataka.
Ciljevi i planovi za poboljšanje kvaliteta treba da predstavljaju deo planiranja
poslovanja organizacije. Projekat ili aktivnost za poboljšanje kvaliteta obično
počinje utvrđivanjem mogućnosti poboljšanja. Jednom definisan projekat ili
aktivnost za poboljšanje kvaliteta napreduju kroz niz faza i kada su završeni, biraju
se i sprovode novi projekti ili aktivnosti na poboljšanju kvaliteta.
U projektima i aktivnostima za poboljšanje kvaliteta odluke zasnovane na analizi
situacija i podataka imaju vodeću ulogu. Primenom odgovarajućih alata i metoda
uspeh projekta i aktivnosti na poboljšanju kvaliteta podeljeni su na:
a) alate i metode za nenumeričke podatke:
dijagram afiniteta (srodnosti, sličnosti),
uporedivanje sa reperom (Benchmarking),
skupljanje ideja (Brainstorming),
šema uzrok - posledica ("riblja kost" dijagram, Ishikawa guja),
77
dijagram toka,
stablo - dijagram.
b) alate i metode za numeričke podatke:
kontrolna karta,
histogram,
pareto-dijagram,
dijagram rasipanja.
Za obaveze grupe alata i metoda mora se formirati obrazac za prikupljanje
podataka (sistematski prikupiti podatke radi dobijanja jasne slike o činjenicama).
Pored alata i metoda za poboljšanje kvaliteta koriste se i inženjerske tehnike
kvaliteta, što prevazilazi potrebe ovog rada.
Efikasan sistem upravljanja kvalitetom treba da zadovolji kupčeve potrebe i
očekivanja, ali i da štiti interese isporučioca (kompanije). Dobro organizovan
sistem kvaliteta predstavlja dragoceno sredstvo rukovodstva za optimizaciju
kvaliteta i kontrole kvaliteta, s obzirom na razmatranje rizika, troškova i koristi.
16. TRGOVAČKI OBIČAJI I UZANSE - INCOTERMS
16.1. Incoterms
Cilj Incoterms-a je da se obezbedi skup međunarodnih pravila za tumačenje
najčešćih trgovinskih termina koji se koriste u spoljnoj trgovini. Na taj način je
moguće izbeći ili bar znatno smanjiti neizvesnost zbog različitih tumačenja ovih
termina u zemljama širom sveta.
Ugovorne strane često nisu svesne razlika u trgovinskoj praksi svoje i
odgovarajućih drugih zemalja, što može da dovede do nesporazuma, sudskih
sporova i procesa, kao i gubitka vremena i novca. U cilju rešavanja ovih problema
Međunarodna trgovinska komora (MTK) objavila je 1936. godine prvi put skup
međunarodnih pravila za tumačenje trgovinskih termina. Ova su pravila poznata
pod nazivom INCOTERMS-1936. Izmene i dopune izvršene su 1953, 1967, 1976,
1980, i najnovije 1990. godine sa ciljem usklađivanja ovih pravila sa savremenom
praksom u međunarodnoj trgovini.
Jedan od glavnih razloga revizije INCOTERMSA u 1990. godini bila je želja da se
njihove odredbe prilagode sve češćoj upotrebi elektronski obrađenih podataka
(EDI), kada su ugovorne strane dužne da obezbedc razne isprave (npr. trgovačke
fakture, dokumenta potrebna za carinjenje ili isprave kojima se dokazuje isporuka
robe, kao i transportne isprave). Posebni problemi javljaju se kada je prodavač
dužan da podnese utrživu transportnu ispravu, posebno konosman, koji se često
koristi za prodaju robe tokom prevoza. U ovakvim slučajevima, kada se koristi
sistem EDI, od bitnog je značaja osigurati kupcu isti status po zakonu kakav bi
imao da je primio konosman od.prodavca.
78
Još jedan od razloga za reviziju INCOTERMSA predstavljaju izmene tehnike
prevoza, posebno unificiranje tereta u kontejnerima, multimodaini i roll-on / roll-off
prevoz u drumskim vozilima i železničkim vagonima u pomorskom transportu na
kratkim relacijama. U INCOTERMS 1990 odredba "Franko prevoznik...naznačeno
mesto" (FCA) prilagođena je svim vrstama prevoza bez obzira na način i
kombinaciju. Zato su isključene odredbe iz prethodne verzije INCOTERMSA koje
se odnose na određene vrste prevoza (FOR-FOT "Franko vagon" i FOB aerodrom).
Prilikom revizije koju je izvršila radna grupa MTK predloženo je da se trgovinski
termini radi lakšeg čitanja i raziimevanja prezentiraju na novi način. Odredbe su
grupisane u četiri fundamentalno različite kategorije: počinju od jedine odredbe po
kojoj se roba stavlja na raspolaganje kupcu u prostorojama prodavača ("E" odredba
EXW, tj. franko fabrika); sledi grupa odredaba "F" tipa po kojima je prodavač
dužan da robu isporuč: prevozniku koga je odredio kupac ("F" odredbe FCA, FAS i
FOB); onda slede odredbe "C" tipa po kojima je prodavač dužan da ugovori prevoz,
ali bez preuzimanja rizika od gubljenja ili oštećenja robe ili naknadnih troškova
nastalih zbog događaja nakon utovara i otpreme (CFR, CIF, CPT i C1P); i konačno
odredbe "D" tipa po kojima je prodavač dužan da snosi sve troškove i rizike vezane
za dopremu robe u određenu zemlju opredeljenja (DAF, DES, DEQ, DDU i DDP).
Ova klasifikacija prikazana je u tabeli 1.
Osim toga, u svim odredbama odgovarajuće obaveze ugovornih strana grupisanc su
u deset naslova, s tim što naslov na strani prodavca "odražava" poziciju kupca u
vezi sa istim problemom. Na primer ako je prema članu A3. prodavač dužan da
organizuje i plati ugovor o prevozu, pod naslovom "Ugovor o prevozu" u članu B3.
nalazimo reč "neobavezan" koji objašnjava poziciju kupca.
INCOTERMS 1990
Grupa E
Polazak
EXW Franko fabrika
Grupa F Glavni prevoz nenaplaćen
FCA Franko prevoznik
FAS Franko uz bok broda
FOB Franko brod
Grupa C Glavni prevoz plaćen
CFR Cena sa vozarinom
CIF Cena sa ociguranjem i vozarinom
CPT Vozarina plaćena do...
C1P Vozarina i osiguranje plaćeno do...
Grupa D
Prispeće
DAF Isporučeno granica
DES Isporučeno franko brod
DEQ Isporučeno franko obala
DDU Isporučeno i neocarinjeno DDP Isporučeno i ocarinjeno
Tabela 1.
79
Naravno, to ne znači da kupac u sopstvenom interesu neće sklopiti ugovor o
dopremi robe do željenog odredišta, ali on nema "obavezu" prema prodavcu da to i
učini. Međutim, s obzirom na podelu carinskih, poreskih i drugih zvaničnih dažbina
kao i carinskih formalnosti između ugovornih strana, odredbe radi veće jasnoće
objašnjavaju kako se ovi troškovi dele medu ugovornim stranama, iako prodavca
možda više ne zanima kako kupac dalje raspolaže robom nakon isporuke. U
obrnutom slučaju, kod nekih odredaba kao što su one iz grupe "D". kupca ne
zanimaju eventualni troškovi na teret prodavca na putu prilikom dopreme robe do
naznačenog odredišta.
Pošto trgovinske odredbe moraju da se koriste u raznim trgovinskim strukturama i
regionima, nemoguće je precizirati sve obaveze ugovornih strana. Zato je u
određenoj meri potrebno pribeći uzansama određenog mesta ili praksi koju su
ugovorne strane eventualno ustanovile u prethodnim zajedničkim poslovima
saradnje (vidi član 9 konvencije UN iz 1980. o ugovorima o međunarodnoj prodaji
robe). Poželjno je, naravno, da se prilikom sklapanja ugovora prodavač i kupac
blagovremeno uzajamno obaveste o takvim uzansama u određenoj trgovinskoj
struci i da, kadgod ima neizvesnosti, razjasne svoj zakonski položaj odgovarajućim
klauzulama u ugovoru o prodaji robe. Ovakve posebne odredbe u pojedinačnim
ugovorima zamenjuju ili menjaju sve što je uvedeno kao pravilo u ranijim
INCOTERMS-ima.
U nekim slučajevima nemoguće je da se u trenutku sklapanja ugovora o prodaji
robe precizno odredi tačka, odnosno mesto na kome prodavač treba da isporuči
robu (bilo da je u pitanju njena predaja prevozniku ili krajnje odredište). Na primer,
možda se pominje samo zona ili dosta veliki prostor, recimo morska luka. i onda se
obično ugovorom predvidi da kupac ima pravo ili da je dužan da kasnije precizno
odredi tačku na tom prostom ili mestu. Ako je kupac dužan da precizno odredi
mesto a to ne učini, snosi sve rizike i naknadne troškove koji iz tog propusta
proisteknu. Uz to, ako kupac ne iskoristi svoje pravo da ovo mesto odredi, prodavač
može da odabere tačku koja mu najviše odgovara.
Poželjno je da carinjenje organizuje ona ugovorna strana koja je nastanjena u zemlji
u kojoj posao treba da se obavi ili bar da to uradi neko u njeno ime. I tako izvoznik
obično obavlja carinjenje robe radi izvoza, dok uvoznik to čini za robu u uvozu.
Međutim, po nekim trgovinskim odredbama kupac može da preuzme carinjenje
robe radi izvoza u zemlji prodavca (EXW, FAS), dok po drugim odredbama
prodavač može da preuzme carinjenje radi uvoza u zemlju kupca (DEQ i DPP).
Razume se, u ovakvim slučajevima kupac odnosno prodavač dužni su da na sebe
preuzmu rizik od zabrane izvoza ili uvoza. Isto tako su dužni da ustanove da li
vlasti prihvataju carinjenje izvršeno od strane ili u ime ugovorne strane koja ne živi
u odgovarajućoj zemlji. Posebni problemi nastaju kada prodavač preuzme na sebe
isporuku robe u zemlji kupca na mestu do kog se ne može stići ako roba nije
ocarinjena radi uvoza, a njegova mogućnost da do tog mesta stigne ograničena je
zato što kupac nije izvršio svoju obavezu carinjenja robe radi uvoza (vidi u
daljnjem tekstu komentar za DDU). Može se dogoditi da kupac želi da preuzme
robu u pogonima prodavca na osnovu odredbe EXW ili da primi robu uz bok broda
po odredbi FAS, ali želi da prodavač carini robu radi izvoza. U tom slučaju mogle
bi se dodati reci "ocarinjeno radi izvoza" posle odgovarajuće trgovinske odredbe. U
obrnutom slučaju može se desiti da je prodavač spreman da isporuči robu na
80
osnovu odredbe DEQ ili DDP, ali bez preuzimanja potpuno ili delimično, obaveze
da će platiti dažbine ili takse ili druge zvanične troškove koji se naplaćuju prilikom
uvoza robe. U tom slučaju može se posle DEQ dodati reč "neocarinjeno", ili se
mogu posebno isključiti određene dažbine koje prodavač ne želi da plati, npr. DEQ
ili DDP "VAT neplaćeno".
Isto tako, primećeno je da u nekim zemljama strane firme teško dobijaju izvoznu
dozvolu ili carinske olakšice (odbitak VAT-a | itd.). Iz tog razloga odredba DDU
može da resi problem oslobađajući prodavca od obaveze carinjenja robe radi uvoza.
Ponekad se, međutim, dešava da prodavač, čija obaveza prevoza ide od fabrike
kupca u zemlju uvoza, želi da obavi carinske formalnosti bez plaćanja dažbina. U
takvom slučaju potrebno je da se u tu svrhu uz DDU doda "ocarinjeno", tj. "DDU
ocarinjeno" ili kod drugih "D" odredbi "DDP, VAT neplaćen", "DEQ,
neocarinjeno".
U većini slučajeva odgovorne strane žele da unapred znaju kakva je ambalaža
potrebna za bezbedni prevoz robe do odredišta. | Međutim, kako obaveza prodavca
u pogledu pakovanja robe može da I varira zavisno od vrste prevoza i njegovog
predviđenog trajanja, I smatralo se da treba predvideti obavezu prodavca da
upakujc robu na I način potreban za njen prevoz, ali samo u meri ili prema
uslovima prevoza koji su mu saopšteni pre zaključenja kupoprodajnog ugovora
(vidi član 35.1. i 35.2.b. Konvencije UN iz 1980. o Ugovorima o međunarodnoj
prodaji robe, prema kojoj roba, uključujući ambalažu, mora da bude "podesna za
svakakvo posebno korišćenje o kome jcj kupac obavešten, izričito ili indirektno, u
vreme zaključenja ugovora, osim kada okolnosti pokažu da se kupac nije oslonio ili
nije bilo prikladno.da se osloni na stručnost i mišljenje prodavca").
U mnogim slučajevima kupac bi trebalo da organizujc kontrolu robe prc ili u
trenutku kada je prodavač predaje prevozniku (predukrcajna kontrola, PSI). Sem
ako ugovorom nije drugačije predviđeno, kupac treba sam da snosi troškove ovakve
kontrole koja se obavlja u njegovom interesu. Međutim, ako je konjrpla obavljena
da bi se prodavcu omogućilo da udovolji izvesnim obaveznim propisima koji se
odnose na izvoz robe iz njegove zemlje, onda kontrola ide na trošak prodavca.
FRANKO PREVOZNIK(...NAZNAČENO MESTO "FCA") Kao što je rečeno,
odredba FCA koristi še uvek kada prodavač treba da ispuni svoju obavezu predajući
robu prevozniku koga je odredio kupac. Očekuje se da će se ova odredba koristiti i
u pomorskom provozu u svim slučajevima kada se teret ne predaje na brod
tradicionalnom metodom preko ograde broda. Razume se da tradicionalna odredba
FOB ne odgovara kada prodavač treba da preda robu na terminalu za teret pre
dolaska broda, jer bi onda trebalo da snosi rizik i troškove od trenutka kada više
nije u mogućnosti da kontroliše robu niti da daje instrukcije vezane za njen nadzor.
Treba podvući da je po "F"odredbama prodavač dužan da preda robu za prevoz
prema instrukcijama kupca, jer kupac zaključuje ugovor o prcvozu i određuje
prcvoznika. Zato u trgovinskoj odredbi nije potrebno precizirati kako prodavač
81
predaje robu prevozniku. Ipak, da bi se trgovcima omogućilo da koriste FCA
kao'T" odredbu za opštu upotrebu, data su objašnjenja o uobičajenom načinu
isporuke za različite vrste prevoza."
Isto tako, nepotrebno je, možda, dati definiciju "prevoznika", jer kupac daje
prodavcu nalog kome da preda robu radi prevoza. Međutim, pošto su prevoznik i
isprava o transportu za trgovca veoma značajni, u preambuli odredbe FCA nalazi se
definicija "prevoznika". U ovom kontekstu treba napomenuti da se izraz
"prevoznik" ne odnosi samo na preduzeće koje stvarno obavlja prevoz, već
uključuje i preduzeće koje je preuzelo da izvrši ili obezbedi izvršenje prevoza sve
dok ovakvo preduzeće preuzima na sebe odgovornost. prcvoznika. Drugim recima,
izraz "prevoznik" obuhvata kako prcvoznikc koji realizmu prevoz, tako i one koji
ga ugovaraju. Pošto se položaj otpremnika razlikuje od jedne zemlje do druge i u
pogledu uzansi u otpremništvu, preambula opominje da je prodavač, naravno,
dužan da postupi po instrukcijama kupca i isporuči robu otpremniku čak i ako bi
otpremnik odbio da prihvati obaveze prevoznika te tako ne bi odgovarao
definiciji prevoznika.
ODREDBE "C" (CFR, CIF, CPT i CIP) Prema odredbama tipa "C"
prodavač je dužan da ugovori prevoz po uobičajenim uslovima na sopstveni račun.
Iz tog razloga neophodno je da se posle odgovarajuće odredbe iz grupe "C" naznači
tačka do koje je dužan da plati troškove prevoza. Kod odredaba CIF i CIP prodavač
je takođe dužan da obezbedi osiguranje i snosi troškove osiguranja.
Pošto se tačka podele troškova nalazi u zemlji odredišta, odredbe"C" se često
pogrešno smatraju ugovorima o prispeću, po kojima prodavač nije osoboden rizika
ili troškova sve dok roba stvarno ne stigne do ugovorene tačke. Međutim, treba
stalno naglašavati da su "C" odredbe po prirodi iste kao "F" odredbe s tim što
prodavač ispunjava ugovor u zemlji ukrcaja ili otpreme. Na taj način kupoprodajni
ugovori sa odredbama "C" tipa, kao i tipa "F", spadaju u kategoriju ugovora o
otpremi.
Dok je prodavač dužan da plati normalne troškove prevoza za prevoz robe
uobičajenim putem i na uobičajeni'način do dogovorenog odredišta, kupac snosi
rizik od gubljenja ili oštećenja robe, kao i naknadne troškove nastale kao rezultat
događaja do kojih je došlo nakon predaje robe za prevoz. Stoga "C" odredbe, za
razliku od svih ostalih odredaba, imaju dve "kritične" tačke; jedna je podela
troškova, a druga podela rizika. Zato je potreban veliki oprez kada' se kod "C"
odredaba dodaju obaveze prodavca u vremenu posle gore pomenute "kritične" tačke
za podelu rizika. U samoj biti odredaba "C" tipa je oslobađanje prodavca od bilo
kakvog daljeg rizika ili troška nakon što je valjano ispunio ugovor, zaključio
ugovor o prevozu i predao robu prcvozniku te obezbedio osiguranje po odredbama
CIF i CIP.
Isto tako, prodavač bi se mogao dogovoriti sa kupcem o naplati po osnovu
dokumentarnog akreditiva uz prezentiranje banci dogovorenih transportnih
isprava. Bilo bi potpuno suprotno ovom uobičajenom načinu plaćanja u
međunarodnoj trgovini ako bi prodavač posle ukrcaja i otpreme robe snosio dalji
rizik i troškove nakon plaćanja izvršenog putem dokumentarnog akreditiva.
Razume se, međutim, da je prodavač dužan da snosi sve troškove vezane za
82
prevoznika bez obzira na to da U teret treba da se plati unapred, pre otpreme
(prepaid freight), ili se plaća po prispeću (freight collect), sa izuzetkom dodatnih
troškova koji mogu da nastanu zbog događaja posle ukrcaja i otpreme robe.
Ako je uobičajeno da se obezbedi nekoliko ugovora o prcvozu zbog pretovara robe
na usputnim mestima pre nego što stigne do ugovorenog odredišta, prodavač je
dužan da plati sve ove troškove, uključujući sve troškove pretovara s jedne vrste
prevoza na drugu. Ako, međutim, prevoznik ostvaruje svoja prava na osnovu
klauzule o pretovaru, ili neke slične klauzule, kako bi izbegao neočekivane smetnje
(kao što je led, zastoj saobraćaja, socijalni nemiri, naredbe vlade, rat ili ratne
operacije), onda će svi dodatni troškovi nastali po toj osnovi ići na račun kupca.
Cesto se događa da ugovorne strane žele da razjasne da li prodavač treba da
obezbedi ugovor o prevozu koji uključuje i troškove istovara. Pošto su ovakvi
troškovi obično uključeni u vozarinu kada se roba prevozi redovnim pomorskim
linijama,kupoprodajni ugovor će često predviđati prevoz robe na taj način ili bar po
"linijskim uslovima". U drugim slučajevima, posle CFR ili CIF dodaje se reč
"iskrcano". Ipak se ne preporučuje da se "C" odredbama dodaju skraćenice, sem
ako njihovo značenje nije jasno shvaćeno i prihvaćeno od strane ugovornih strana u
odgovarajućoj oblasti trgovine, zakonu ili po trgovinskim uzansama. U svakom
slučaju prodavač ne treba i u stvari ne može ne menjajući samu prirodu odredaba
"C" kategorije da preuzme bilo kakvu obavezu vezanu za prispeće robe na
odredište, pošto rizik od bilo kakvog zakašnjenja tokom prevoza ide na teret kupca.
Zato u svim obavezama vezanim za vreme mora obavezno da se pomene mesto
ukrcaja ili otpreme, npr. "ukrcaj (otprema) najkasnije...". Ugovor kojim se, recimo
predviđa "CFR Hamburg najkasnije..." u stvari je pogrešno korišćenje naziva i
omogućava različita tumačenja. Može se tumačiti da ugovorne strane žele da roba
stigne u Hamburg određenog dana, u kom slučaju se ne radi o ugovoru o otpremi
već dospeću, ili obrnuto, da je prodavač dužan da otpremi robu tako da ista stigne u
Hamburg pre ugovorenog roka, osim ako ne dođe do zakašnjenja u prcvozu zbog
nepredviđenih događaja.
U robnoj razmeni se dešava da se roba kupuje dok je prevoz morskim putem u toku
i u takvim slučajevima posle trgovinske odredbe dodaje se "na moru" (afloat).
Pošto bi onda prema odredbama CFR i CIF rizik od gubljenja ili oštećenja robe
prešao sa prodavca na kupca, moglo bi da dođe do teškoća u interpretaciji. Jedna od
mogućnosti bila bi da se zadrži uobičajeno značenje odredbi CFR i CIF u vezi
podclc rizika između prodavca i kupca, što bi značilo da kupac preuzima rizike već
nastale u trenutku zaključenja kupoprodajnog ugovora. Prva mogućnost bila bi
praktičnija, jer je obično nemoguće utvrditi stanje.robe u toku samog prevoza. Zbog
toga konvencija UN iz 1980. o ugovorioma o međunarodnoj podeli robe u svom
članu 68 predviđa da "ako to okolnosti traže, kupac preuzima rizik od trenutka kada
je roba predata prevozniku izdavaocu isprava koje predstavljaju ugovor o prcvozu".
Ima, međutim, jedan izuzetak ovog pravila, kada je "prodavač znao ili je trebao da
zna da je roba izgubljena ili oštećena a kupca o tome nije obavestio". Tako
tumačenje odredbe CFR ili CIF sa dodatkom "na mom" zavisi od zakona koji se
primenjujc kod ugovora o prodaji robe. Ugovornim stranama se preporučuje da
utvrde zakon koji će se primeniti kao i svako rešenje koje iz toga proističe. U
slučaju neizvesnosti preporučuje se da ovo pitanje razjasne u ugovoru.
83
Treba naglasiti da se pravila Incoterms odnose samo na trgovinske odredbe koje se
koriste u kupoprodajnom ugovoru, a ne odnose se na odredbe ponekad jednake ili
slične koje se koriste u ugovoru o prevozu, posebno kad odredbe u raznim
ugovorima o zakupu broda (charter party). Odredbe ugovora o zakupu broda
obično su preciznije u pogledu troškova utovara i istovara i vremenu na
raspolaganju za te operacije. Ugovornim stranama u kupoprodajnom ugovora
savetuje se da ovaj problem obuhvate u posebnim odredbama u svojim
kupoprodajnim ugovorima, kako bi se što jasnije i preciznije odredilo koliko će
prodavač imati vremena na raspolaganju da utovari robu na brod ili neko drago
prevozno sredstvo koje je obezbedio kupac i koliko će kupac imati vremena za
preuzimanje robe od prcvoznika na odredištu, kao i da se odredi u kojoj meri je
prodavač dužan da snosi rizik i troškove operacija utovara po odredbama "C" tipa.
Sama činjenica da je prodavač obezbedio ugovor o prevozu, npr. po odredbi
ugovora o zakupu broda "slobodno iz broda" free out), čime je prevoznik u ugovoru
o prcvozu oslobođen obavljanja operacija istovara, ne mora da znači da će rizik i
troškovi ovakvih operacija pasti na kupca po kupoprodajnom ugovora, jer po
odredbama ovog ugovora ili lučkih uzansi može da sledi da ugovor o prevozu koji
je obezbeđen od strane prodavca uključuje i operacije istovara.
Ugovor o prevozu precizira obaveze krcatclja ili otpremnika vezane za prodaju robe
prevozniku radi prevoza. Treba znati da odredbe FOB, CFR odnosno CIF
uvažavaju tradicionalnu praksu isporuke robe |na palubu broda. Dok se
tradicionalno tačka isporuke robe prema kupoprodajnom ugovoru podudarala sa
tačkom predaje robe radi prevoza, savremene tehnike prevoza stvaraju značajan
problem "sinhronizacije" ugovora o prevozu i kupoprodajnog ugovora. Danas se
roba obično isporučuje od strane prodavca prevozniku pre ne što se roba primi na
palubu broda, ili ponekad čak i pre nego što brod stigne u luku. U takvim
slučajevima preporučuje se korišćenje onih "F" ili "C" odredaba koje ne vezuju
predaju robe za prevoz sa ukrcavanjem na brod, tj. FCA, CPT ili CIP umesto FOB,
CFR i CIF.
ODREDBE "D" (DAF, DES, DEQ, DDU I DDP) Kao što je več rečeno "D"
odredbe razlikuju se po prirodi od odredaba "C tipa, pošto prema "D" odredbama
prodavač snosi odgovornost za prispećc robe na ugovoreno mesto ili odredište.
Prodavač je dužan da snosi sav rizik i sve troškove dopreme robe do tog mesta.
Otuda "D" odredbe označavaju ugovore o dospeću, a one "C" tipa ugovore o
otpremi.
Odredbe "D" dele se na dve posebne kategorije. Po odredbama DAF, DES i DDU
prodavač nije dužan da isporuči robu ocarinjenu radi uvoza dok je to dužan da učini
po odredbama DEQ i DDP. Pošto se DAF često koristi kod železničkog prevoza,
praktično se od železnice dobije direktna isprava koja pokriva ceo prevoz do
krajnjeg odredišta i koja uređuje osiguranje za isti vremenski period, a DAF sadrži
odredbu u tom smislu u članu A8. Treba, međutim, naglasiti da obaveza prodavca
da pomogne kupcu da dobije takvu direktnu prevozim ispravu ide na rizik i trošak
kupca. Slično tome, svi troškovi osiguranja vezani za vreme posle prodavčeve
isporuke robe na granici idu na račun kupca.
Odredba DDU dodata je sadašnjoj verziji INCOTERMS 1990. Ova odredba vrši
značajnu funkciju u slučajevima kada je prodavač spreman da isporuči robu u
84
zemlji odredišta bez carinjenja robe radi uvoza i plaćanja carine. Uvek kada
carinjenje robe ne predstavlja problem, recimo unutar Zajedničkog tržišta ova
odredba može da bude veoma poželjna i prikladna. Međutim, u zemlji gde je
carinjenje radi uvoza možda teže i oduzima dosta vremena, za prodavca bi možda
bilo rizično da preuzme obavezu isporuke roba iza tačke gde se vrši carinjenje.
Mada je po odredbama DDU, član B5. i B6., kupac dužan da snosi dodatne rizike i
troškove zbog neizvršenja obaveze carinjenja robe radi uvoza, prodavcu se savetujc
da odredbu DDU ne koristi u zemljama u kojima se mogu očekivati teškoće u vezi
carinjenja robe radi uvoza.
Konosman "ukrcano" bila je tradicionalno jedina prihvatljiva isprava koju prodavač
prezentira po odredbama CFR i CIF. Konosman vrši tri značajne funkcije jer
predstavlja:
dokaz o isporuci robe na palubu broda,
dokaz o ugovoru o prevozu, i
sredstvo prenosa prava na robu u tranzitu prenosom
pismene isprave drugoj ugovornoj strani.
Druge prevozne isprave sem konosmana vrše prve dve funkcije, ali ne kontrolišu
isporuku robe na odredištu i ne omogućavaju prodaju robe u tranzitu predavanjem
isprave kupcu. Umesto toga, druge prevozne isprave navode stranu koja je
ovlašćena da prihvati robu na odredištu. Činjenica da je potrebno posedovati
konosman da bi se roba na odredištu dobila od prevoznika posebno otežava njegovu
zamenu procedurama EDI.
Običaj je, takođe, da se konosman izdaje u nekoliko originala, ali je za kupca ili za
banku koja postupa po njegovom nalogu bitno da je prodavač predao sve originale
(tzv. "puni komplet"). Ovo je jedan od zahteva Pravila o dokumentarnim
akreditivima MTK (tzv. Jednoobrazna praksa i običaj, UCP, izdanje MTK 400).
Uprkos posebnoj pravnoj prirodi, očekuje se da će konosman u bliskoj budućnosti
biti zamenjen procedurama EDI. Verzija INCOTERMS 1990 vodi računa o ovim
očekivanim promenama (Tabel br. 2).
Poslednjih godina značajno je uprošćena dokumentarna praksa. Konosman se često
zamenjuje neutrživim ispravama koje su slične ispravama koje se koriste za ostale
vrste prevoza osim pomorskog. Ove isprave zovu se "brodski tovarni list", "tovarni
list linijskog broda", "robno-otpremni list" ili njihove varijacije. Ove neutrživc
isprave mogu se koristiti na zadovoljavajući način izuzev u slučajevima kada kupac
želi da proda robu u tranzitu predajući ispravu na papiru novom kupcu. Da bi se to
omogućilo, potrebno je zadržati obavezu prodavca da obezbedi konosman na
osnovu odredaba CFR i CIF. Međutim, kada ugovorne strane znaju da kupac ne
namerava da proda robu u tranzitu mogu se dogovoriti da prodavca oslobode
obaveze obezbeđenja konosmana ili alternativno, mogu da koriste CPT i C1P gde
nema zahteva za obezbeđivanjem konosmana.
85
VRSTE PREVOZA I ODGOVARAJUĆI INCOTERMS 1990
Sve vrste EXW Franko fabrika (...naznačeno mesto)
prevoza
uključujući i
multimodalni
FCA Franko prevoznik (...naznačeno mesto)
CPT Vozarina plaćena do (...naznačeno )()mesto)opredeljenja) CIP Vozarina i osiguranje plaćeni do (..naznačeno mesto opredeljenja) DAF Isporučeno granica (...naznačeno mesto)
DDU Isporučeno neocarinjeno (...naznačeno mesto opredeljenja) DDP Isporučeno ocarinjeno (...naznačeno mesto opredeljenja)
Vazdušni prevoz FCA Franko prevoznik (...naznačeno mesto)
Zeleznički prevoz FCA Franko prevoznik (...naznačeno mesto)
Pomorski i
rečni prevoz
FAS Franko uz bok broda (sa naznakom otpremne luke...)
FOB Franko brod (naznačena luka otpreme...)
CFR Ccna sa vozarinom (ugovorena luka opredeljenja...)
CIF Ccna sa osiguranjem i vozarinom (ugovorena luka opredeljenja...) DES Isporučeno franko brod (ugovorena luka opredeljenja...)
DEQ Ispoaičeno franko obala (ugovorena luka opredeljenja...)
Tabela 2.
Kupac koji plaća robu po "C' odredbi treba da osigura da prodavač nakon prodaje ne
može više da raspolaže plaćenom robom tako što će prevozniku dati nove dispozicije.
Neke prevozne isprave koje se koriste za posebne vrste prevoza (vazduhom, drumom
ili železnicom) nude ugovornim stranama mogućnost da spreče prodavca u pogledu
davanja novih dispozicija prevozniku s tim što kupac dobija poseban original ili
duplikat tovarnog lista sa klauzulom "no disposar ("klauzula isključenja"). Međutim,
isprave koje se koriste umesto konosmana obično nemaju takvu funkciju "isključenja".
U okviru međunarodnog pomorskog komiteta (CMI) u toku je rad na uvođenju
"Jedinstvenih pravila za brodski tovarni list " sa ciljem da se ovaj nedostatak ispravi.
Međutim, dok se ovaj rad ne okonča i pravila uvedu u praksu, kupac treba da izbegava
plaćanje na odnosu ovih neutrživih isprava ako postoji neki razlog da prodavcu ne
veruje.
Rizik od gubljenja odnosno oštećenja robe, kao i obaveza da snosi troškove vezane za
robu prelazi sa prodavca na kupca kada prodavač ispuni svoju obavezu isporuke robe.
Pošto kupcu ne treba pružiti mogućnost da odlaže prenos rizika i troškova, sve
odredbe predviđaju da do prenosa rizika i troškova može da dođe čak i pre isporuke,
86
ako kupac ne preuzme isporuku prema dogovorenom ili ako ne izda odgovarajuće
dispozicije (u pogledu vremena otpreme odnosno mesta isporuke) potrebne prodavcu
da bi ispunio svoju obavezu isporuke robe. Ovaj zahtev posebno je važan kod odredbe
EXW, jer kod svih ostalih odredbi roba se obično individualizira i izdvaja za kupca
kada se preduzimaju mere za njen ukrcaj odnosno otpremu ("F" i "C" odredbe ) ili
njenu isporuku na odredištu ("D" odredbe ). U izuzetnim slučajevima, međutim,
prodavač može da pošalje robu u rasutom stanju bez individualiziranja količina za
pojedinačne kupce, i u tom slučaju do prenosa rizika i troškova ne dolazi pre
individualiziranja robe (vidi član 69.3. Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj
prodaji robe).
Trgovci koji žele da koriste ova pravila treba da navedu da će njihovi ugovori biti
regulisani pravilima 1NCOTERMS 1990.
Ugovorne strane koje žele da se obrate za pomoć Arbitraži MTK u slučaju spora sa
partnerom po ugovoru treba da to navedu u ugovoru jasno i određeno, ili ako ne
postoji pojedinačni ugovorni dokument, onda treba da to učine u korespondenciji koja
predstavlja njihov sporazum.
Samo uključivanje jedne ili više odredaba 1NCOTERMSA u ugovor ili odgovarajuću
korespondenciju samo po sebi NE predstavlja sporazum da će se strane obratiti
Arbitraži MTK. MTK preporučuje sledeću standardnu arbitražnu klauzulu: "Sve
sporove koji proisteknu iz ovog ugovora rešavaće konačno prema Pravilniku o mirenju
i arbitraži Međunarodne trgovinske komore jedan ili više arbitara imenovanih u skladu
sa ovim pravilnikom".
17. EXW-FRANKO FABRIKA (...NAZNAČENO MESTO)
"Franko fabrika" znači da prodavac ispunjava svoju obavezu isporuke kada je robu
stavio kupcu na raspolaganje u svojim pogonima (radionici, fabrici, skladištu, itd.).
Posebno, nije odgovoran za utovar robe na vozilo koje obezbeđuje kupac, kao ni za
carinjenje robe radi izvoza, ukoliko nije drugačije ugovoreno. Kupac snosi sav trošak i
rizik u vezi sa otpremom robe do željenog mesta opredeljenja. Prema tome, ova
odredba predstavlja minimum obaveza prodavca. Odredbu ne treba koristiti kada
kupac direktno ili indirektno ne može da obavi izvozne formalnosti. U takvim
slučajevima treba koristiti odredbu FCA.
A PRODAVAC, JE DUŽAN:
Al. Da obezbedi robu i trgovačku fakturu ili njene odgovarajuće elektronske podatke, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju.
A2. Da pruži kupcu na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku, svaku pomoć u pribavljanju izvozne dozvole i drugih zvaničnih odobrenja koja mogu da budu potrebna radi izvoza robe.
A3. Ugovor o prevozu nije obavezan kao ni ugovor o osiguranju.
87
A4. Da stavi robu na raspolaganje kupcu na naznačenom mestu isporuke ugovorenog dana ili u ugovorenom roku, ili ako takvo mesto odnosno rok nisu ugovoreni, na mesto ili u roku uobičajenom za isporuku takve robe.
A5. Zavisno od odredaba člana B5, da snosi sav rizik od gubljenja odnosno od oštećenja robe do stavljanja na raspolaganje kupcu saglasno članu A4. A6. Zavisno od odredaba člana B6. da snosi sve troškove u vezi sa robom do trenutka kada je stavljena na raspolaganje kupcu saglasno članu A4. A7.Da kupca blagovremeno obavesti kada i gde će mu roba biti stavljena na raspolaganje. A8. Dokaz o isporuci, transportna isprava ili odgovarajuća elektronska poruka nisu obavezni.
A9. Da snosi troškove kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) potrebne radi isporuke robe kupcu. Da o sopstvenom trošku obezbedi ambalažu potrebnu za prevoz robe (osim ako odgovarajuće trgovinske uzanse ne predviđaju da se roba opisana u ugovoru otprema bez ambalaže) u meri u kojoj je prodavač upoznat sa uslovima transporta (npr. načinom, odredištem) pre zaključenja kupoprodajnog ugovora. Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
A10. Da pruži kupcu, na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku, svaku pomoć u pribavljanju isprava ili odgovarajućih elektronskih podataka koji se izdaju odnosno prenose u zemlji isporuke odnosno zemlju porekla a koji mogu da budu potrebni kupcu radi izvoza odnosno uvoza robe i, po potrebi, radi njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje. Da kupcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B3. Ugovor o prevozu nije obavezan.
B4. Da preuzme robu čim mu se stavi na raspolaganje saglasno članu A4.
B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od trenutka kad mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od ugovorenog dana ili od časa isteka ugovorenog roka za isporuku pod uslovom, da je roba propisno individualizirana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B6. Da snosi sve troškove u vezi s robom od trenutka kada je stavljena na njegovo raspolaganje saglasno članu A4. Da snosi sve naknadne troškove koji su nastali zato što nije preuzeo robu kada mu je stavljena na raspolaganje, ili zato što nije dao odgovarajuće obaveštenje saglasno članu B7., pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizirana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba. Da plati sve carinske, poreske i druge zvanične dažbine kao i troškove obavljanja carinskih formalnosti pri izvozu i uvozu robe i, prema potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko drage zemlje. Da nadoknadi sve troškove i izdatke koje je imao prodavač pružajući pomoć saglasno članu A2.
88
B7. Uvek kada ima pravo da odredi vreme u ugovorenom roku i/ili mesto preuzimanja isporuke, da prodavca o tome blagovremeno obavesti.
B8.Da prodavcu pruži odgovarajući dokaz o preuzimanju robe (dokaz o isporuci, transportna isprava ili odgovarajuća elektronska poruka).
B9. Da snosi, sem ako nije drugačije dogovoreno, troškove predukrcajne kontrole (uključujući kontrolu po nalogu državnih vlasti zemlje izvoza).
B1O. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podataka pomenutih u članu A10. i da nadoknadi one koje je imao prodavač pružajući pomoć u skladu sa istim.
18. FCA-FRANKO PREVOZNIK (...NA NAZNAČENO MESTO)
"Franko prevoznik" znači da prodavac ispunjava svoju obavezu kada preda robu,
carinjenu radi izvoza, prevozniku određenom od strane kupca na naznačenom mestu ili
tački. Ukoliko kupac nije odredio tačno mesto, prodavač može da bira u okviru
ugovorom određenog mesta ili zone gde prevoznik treba da preuzme robu. Kada je prema
trgovačkim uzansama potrebna pomoć prodavca pri zaključenju ugovora sa prevoznikom
(kao kod transporta železnicom ili vazdušnim putem), prodavač može da nastupi na rizik i
trošak kupca. Ova odredba može da se koristi za sve vrste prevoza uključujući i
multimodalni.
"Prevoznik" znači svako lice koje u ugovoru o prevozu obavlja prevoz ili obezbeđuje
obavljanje prevoza drumom, železnicom, vazdušnim putem, rečnim putem ili
kombinacijom ovih vrsta prevoza. Ako kupac naloži prodavcu da isporuči licu, npr.
špediteru, koji nije "prevoznik", prodavač je valjano izvršio svoju obavezu isporuke robe
kada je ista u nadležnosti tog lica.
"Transportni terminal" znači železnički terminal, teretnu stanicu, kontejnerski terminal
ili stovarište, višenamenski teretni terminal ili neko drugo slično prijemno mesto.
"Kontejner" uključuje svu opremu koja se koristi za unificiranje tereta, npr. sve vrste
kontejnera i/ili platformi, bilo da su prihvaćeni po ISO standardima ili ne, prikolice,
zamenjive sanduke, ro-ro opremu, igloe, dakle opremu koja se koristi u svim vrstama
transporta.
A PRODAVAC, JE DUŽAN
Al. Da obezbedi robu i trgovačku fakturu ili njene odgovarajuće elektronske podatke, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju. A2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi izvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za izvoz robe.
A3. Ugovor o prevozu nije obavezan, međutim, ako kupac zahteva ili ako je to trgovačka uzansa a kupac blagovremeno ne izda dispozicije suprotne tome, prodavač može da ugovori prevoz robe po uobičajenim uslovima na rizik i trošak kupca. ProdavaC
89
može da odbije da zaključi ugovor, i u tom slučaju treba kupca odmah o tome da obavesti. Ugovor o osiguranju takođe nije obavezan.
A4. Da preda robu prevozniku ili drugom licu (npr. špediteru) koga je odredio kupac,
ili odabrao prodavac saglasno članu A3., na naznačenom mestu ili tački (na primer
transportnom terminalu ili drugom mestu prijema ), na dan odnosno u ugovorenom roku
isporuke i na način ugovoren ili uobičajen na datom mestu. Ako takvo mesto nije
određeno i ako ima više mogućnosti na raspolaganju, prodavac može da odabere ono
mesto isporuke koje mu najviše odgovara. U nedostatku preciznih uputstava kupca,
prodavač može da isporuči robu prevozniku onako kako to zahteva vrsta prevoza tog
prevoznika i količina i/ili priroda same robe. Isporuka robe prevozniku je izvršena:
1. U slučaju železničkog prevoza, ako roba predstavlja vagonsku količinu (ili
kontejnersku količinu koja se prevozi železnicom), prodavač je dužan da izvrši
utovar u vagon ili kontejner na odgovarajući način. Isporuka je izvršena kada je
utovareni vagon ili kontejner preuzela železnica ili neko lice koje nastupa u njeno
ime. Ako roba ne predstavlja vagonsku ili kontejnersku količinu, isporuka se
smatra izvršenom kada prodavač preda robu na prijemnom mestu železnice ili kada
je robu utovario na vozilo koje je železnica obezbedila.
2. U slučaju drumskog prevoza kada se utovar obavlja u prostorijama prodavca,
isporuka je izvršena kada je roba utovarena na vozilo koje je obezbedio kupac. Ako
se roba isporučuje u prostorije prevoznika, isporuka se smatra izvršenom kada je
roba predata drumskom prevozniku ili nekom dragom licu koje nastupa u njegovo
ime.
3. U slučaju rečnog prevoza kada se utovar obavlja u prostorijama prodavca, isporuka
je izvršena kada je roba utovarena na brod koji je obezbedio kupac. Ako se roba
isporučuje u prostorije prevoznika, isporuka se smatra izvršenom kada je roba
predata rečnom prevozniku ili nekom dragom licu koje nastupa u njegovo ime.
4. U slučaju pomorskog prevoza kad roba predstavlja puni kontejner (FCL) isporuka je
izvršena kada je robu preuzeo pomorski prevoznik. Ako se kontejner preveze do
operatera transportog terminala koji nastupa u ime prevoznika, roba se smatra
preuzetom kada je kontejner ušao u prostorije tog terminala. Ako roba
predstavlja nepuni kontejner (LCL) ili kontejnerizacija nije potrebna, prodavač je
dužan da je preveze do transportnog terminala. Isporuka je izvršena kada je roba
predata pomorskom prevozniku ili licu koje ga zastupa.
5. U slučaju vazdušnog prevoza isporuka je izvršena kada je roba predata avio
prevozniku ili nekom licu koje nastupa u njegovo ime.
6. U slučaju nenaznačenog prevoza isporuka je izvršena kada je roba predata
prevozniku ili nekom licu koje nastupa u njegovo ime.
7. U slučaju multimodalnog prevoza isporuka je izvršena kada je roba predata
prevozniku na način predviđen u tačkama od 1. do 6.
A5. Zavisno od odredaba člana B5. da prodavac snosi sav rizik od gubljenja odnosno oštećenja robe do časa njene isporuke saglasno članu A4.
A6. Zavisno od odredaba člana B6.
90
• da snosi sve troškove vezane za robu do časa njene isporuke prevozniku saglasno odredbama člana A4.
• da plati troškove carinskih formalnosti kao i sve carinske, poreske i ostale zvanične
dažbine vezane za izvoz.
A7. Da kupca blagovremeno obavesti da je roba predata prevozniku. Ako prevoznik ne preuzme robu u dogovoreno vreme, prodavac je dužan da o tome obavesti kupca.
A8. Da obezbedi kupcu na trošak prodavca, ako je to uobičajeno, uobičajenu ispravu kao dokaz o isporuci robe saglasno članu A4. Sem ako isprava pomenuta prethodnom stavkom nije transportna isprava, da pruži kupcu na njegov zahtev, rizik i trošak svaku pomoć potrebnu za pribavljanje transportne isprave za ugovor o prevozu (npr. prenosivi konosman, neprenosivi brodski tovarni list, rečni konosman, vazdušni tovarni list, železnički tovarni list, drumski tovarni list ili dokument o multimodalnom prevozu). Kada su se prodavac i kupac dogovorili o komunikaciji elektronskim putem, isprava iz prethodnog stava može se zameniti odgovarajućom elektronskom razmenom podataka (EDI).
A9. Da snosi troškove kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) potrebne radi isporuke robe prevozniku. Da o svom trošku, obezbedi ambalažu potrebnu za prevoz robe (osim ako odgovarajuće trgovinske uzanse ne predviđaju da se roba opisana u ugovoru otprema bez ambalaže) u meri u kojoj je prodavač upoznat sa uslovima transporta (npr. načinom, odredištem) pre zaključenja kupoprodajnog ugovora. Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
A10. Da pruži kupcu, na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku svaku pomoć u pribavljanju isprava ili odgovarajućih elektronskih (sem onih pomenutih u članu A8.) koji se izdaju odnosno prenose u zemlju isporuke i/ili porekla a koji mogu da budu potrebni kupcu radi uvoza robe i po potrebi radi njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje.
Da kupcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B KUPAC, JE DUŽAN
B1. Da plati cenu prema kupoprodajnom ugovoru.
B2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi uvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za uvoz robe i po potrebi njenog tranzitnog prolaza preko neke druge zemlje. B3. Da o sopstvenom trošku ugovori prevoz robe do naznačenog mesta, osim predviđenog u članu A3. ugovora o prevozu.
B4. Da preuzme isporuku robe saglasno članu A4.
B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od časa njene isporuke saglasno članu A4. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7. ili ako prevoznik koga je imenovao propusti da preuzme robu, da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe do dana isteka ugovorenog
91
roka isporuke podrazumevajući, međutim, da je roba propisni individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B6. Da snosi sve troškove u vezi s robom od časa kada mu je isporučena saglasno članu A4. Da snosi sve naknadne troškove koji su nastali zato što nije imenovao prevoznika ili što imenovani prevoznik nije preuzeo robu u ugovoreno vreme ili što kupac nije izvestio prodavca saglasno članu B7. pod uslovom, međutim, daje roba bila propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba. Da plati sve carinske, poreske i druge zvanične dažbine kao i troškove obavljanja carinskih formalnosti pri uvozu robe i po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje.
B7. Da prodavca blagovremeno obavesti o imenu prevoznika i, po potrebi, navede vrstu prevoza kao i dan ili rok kada će mu roba biti isporučena i, shodno slučaju, o tački u okviru mesta gde roba treba da se preda prevozniku.
B8. Da prihvati dokaz o isporuci saglasno članu A8.
B9. Da snosi, ako nije drugačije ugovoreno, troškove predukrcajne kontrole, izuzev ako se ne obavlja po nalogu državnih vlasti zemlje izvoznice.
B1O. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podataka pomenutih u članu A10. i da nadoknadi one koje je imao prodavač pružajući pomoć u skladu sa istim.
19. FAS-FRANKO UZ BOK BRODA (SA NAZNAKOM
OTPREMNE LUKE...)
"Franko uz bok broda" (FAS) znači da prodavač ispunjava svoju obavezu isporuke kada
robu postavi uz bok broda na keju u maonu u naznačenoj luci otpreme. To znači da
kupac snosi sve troškove i sav rizik od gubljenja odnosno oštećenja robe od tog časa.
Odredba FAS traži da kupac obavi izvozne formalnosti. Ne treba je koristiti kada
kupac ove formalnosti ne može da obavi, bilo direktno ili indirektno.
Ova odredba može da se koristi samo za pomorski ili rečni prevoz.
A PRODAVAC, JE DUŽAN
Al. Da obezbedi robu i trgovačku fakturu ili njenu odgovarajuću elektronsku poruku, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju.
A2. Prodavac mora da na sopstveni rizik i trošak, pribavi izvozne dozvole i druga zvanična odobrenja, kao i da obavi, kada je to primenljivo, sve carinske formalnosti potrebne za izvoz robe.
A3. Ugovor o prevozu i ugovor o osiguranju nisu obavezni.
92
A4. Da isporuči robu uz bok broda na utovarnom mestu koje je naznačio kupac u naznačenoj luci otpreme, ugovorenog dana ili u ugovorenom roku i na način uobičajen u toj luci.
A5. Zavisno od odredaba člana B5. da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe do časa kada je isporučena saglasno članu A4.
A6. Zavisno od odredaba člana B6. da snosi sve troškove u vezi sa robom od časa njene isporuke saglasno članu A4. A7. Da kupca blagovremeno obavesti daje roba isporučena uz bok naznačenog broda.
A8. Da obezbedi kupcu na trošak prodavca uobičajenu ispravu kao dokaz o isporuci robe saglasno članu A4. Sem ako isprava iz prethodnog stava nije transportna isprava, da pruži kupcu na njegov zahtev, na njegov rizik i trošak svaku pomoć u pribavljanju transportne isprave (npr. prenosivi konosman, neprenosivi brodski tovarni list, rečni konosman). Kada se prodavač i kupac dogovore o komunikaciji elektronskim putem, isprava pomenuta u prethodnom stavu može se zameniti odgovarajućom elektronskom razmenom podataka (EDI).
A9. Da snosi troškove kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) potrebne radi isporuke robe kupcu. Da o svom trošku, obezbedi ambalažu potrebnu za prevoz robe (osim ako odgovarajuće trgovinske uzanse ne predviđaju da se roba opisana u ugovoru otprema bez ambalaže) u meri u kojoj je prodavač upoznat sa uslovima transporta (npr. načinom, odredištem) pre zaključenja kupoprodajnog ugovora. Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
A10. Da pruži kupcu, na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku svaku pomoć u pribavljanju isprava ili odgovarajućih elektronskih (sem onih pomenutih u članu A8.) koji se izdaju odnosno prenose u zemlji isporuke i/ili porekla a koji mogu da budu potrebni kupcu radi uvoza robe i po potrebi radi njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje. Da kupcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B KUPAC JE DUŽAN
B1. Da plati cenu prema kupoprodajnom ugovoru.
B2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi uvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za uvoz robe i po potrebi njenog tranzitnog prolaza preko neke druge zemlje.
B3. Da o sopstvenom trošku ugovori prevoz robe do naznačene luke otpreme.
B4. Da preuzme isporuku robe saglasno članu A4.
B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od kad mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. Ako propusti da ispuni svoje obaveze saglasno članu B2., da snosi sav dodatni rizik od gubljenja ili oštećenja robe koje je time nastalo i ako propusti da izvesti saglasno članu B7., ili ako je brod koji je naznačio stigao sa zakašnjenjem, ili što nije mogao da primi robu, ili što je prestao da prima robu ranije od utvrđenog datuma ili datuma isteka ugovorenog roka isporuke podrazumevajući, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi identifikovana kao ugovorena roba.
93
B6. Da snosi sve troškove u vezi s robom od trenutka kada je stavljena na njegovo raspolaganje saglasno članu A4. Da snosi sve naknadne troškove koji su nastali zato što je brod koji je naznačio stigao sa zakašnjenjem, ili nije mogao da primi robu, ili je prestao da prima teret pre ugovorenog roka ili zato što kupac nije ispunio svoje obaveze saglasno članu B2., ili nije izvestio saglasno članu B7., podrazumevajući, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba. Da plati sve carinske poreske i druge zvanične dažbine kao i troškove obavljanja carinskih formalnosti pri uvozu robe i po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje. Da nadoknadi sve troškove i izdatke koje imao prodavac pružajući pomoć saglasno članu A2.
B7. Da prodavcu blagovremeno saopšti ime broda, utovarno mesto i traženi datum isporuke.
B8. Da prihvati dokaz o isporuci saglasno članu A8.
B9. Da snosi, ako nije drugačije ugovoreno, troškove predukrcajne kontrole (uključujući kontrolu po nalogu državnih vlasti zemlje izvoznice).
B1O. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podataka pomenutih u članu A10. i da nadoknadi one koje je imao prodavac pružajući pomoć u skladu sa istim.
20. FOB-FRANKO BROD (NAZNAČENA LUKA OTPREME...)
"Franko brod" znači da prodavac ispunjava svoju obavezu kada isporuči robu preko
ograde broda u naznačenoj luci otpreme . To znači da kupac mora da snosi sve
troškove i sav rizik od gubljenja odnosno oštećenja robe od te tačke.
Odredba FOB zahteva od prodavca da obavi sve izvozne formalnosti.
Ova odredba može da se koristi samo za pomorski ili rečni prevoz. Kada ograda broda ne
služi nekoj praktičnoj svrsi, kao u slučaju roll-on/roll-off ili kontejnerskog prevoza,
pogodnija je odredba FCA.
A PRODAVAC, JE DUŽAN
Al. Da obezbedi robu i trgovačku fakturu ili njenu odgovarajuću elektronsku poruku, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju.
A2. Da na svoj rizik, i o svom trošku pribavi izvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za izvoz robe.
A3. Ugovor o prevozu nije obavezan, i ugovor o osiguranju nije obavezan.
A4. Da isporuči robu na brod koji je naznačio kupac u ugovorenoj luci otpreme, ugovorenog dana ili u ugovorenom roku i na način uobičajen u toj luci.
A5. Zavisno od odredaba člana B5. da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe do časa kada ona pređe ogradu broda u ugovorenoj luci otpreme.
94
A6. Zavisno od odredaba člana B6. da snosi sve troškove u vezi sa robom do časa kada ona pređe ogradu broda u naznačenoj luci otpreme da snosi sve troškove carinskih formalnosti potrebnih radi izvoza kao i sve carinske i druge zvanične dažbine vezane za izvoz.
A7. Da kupca blagovremeno Obavesti da je roba isporučena na brod.
A8. Da obezbedi kupcu na trošak prodavca uobičajenu ispravu kao dokaz o isporuci robe saglasno članu A4. Sem ako isprava iz prethodnog stava nije transportna isprava, da pruži kupcu na njegov zahtev, na njegov rizik i trošak svaku pomoć u pribavljanju transportne isprave (npr. prenosivi konosman, neprenosivi brodski tovarni list, rečni konosman ili isprava o integralnom transportu). Kada se prodavač i kupac dogovore o komunikaciji elektronskim putem, isprava pomenuta u prethodnom stavu može se zameniti odgovarajućom elektronskom razmenom podataka (EDI).
A9. Da snosi troškove kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) potrebne radi isporuke robe kupcu. Da o svom trošku, obezbedi ambalažu potrebnu za prevoz robe (osim ako odgovarajuće trgovinske uzanse ne predviđaju da se roba opisana u ugovoru otprema bez ambalaže) u meri u kojoj je prodavaC upoznat sa uslovima transporta (npr. načinom, odredištem) pre zaključenja kupoprodajnog ugovora. Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
A10. Da pruži kupcu, na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku svaku pomoć u pribavljanju isprava ili odgovarajućih elektronskih (sem onih pomenutih u članu A8.) koji se izdaju odnosno prenose u zemlji isporuke i/ili porekla a koji mogu da budu potrebni kupcu radi uvoza robe i po potrebi radi njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje. Da kupcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B KUPAC, JE DUŽAN
B1. Da plati cenu prema kupoprodajnom ugovoru.
B2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi uvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za uvoz robe i po potrebi njenog tranzitnog prolaza preko neke druge zemlje.
B3. Da o sopstvenom trošku ugovori prevoz robe do naznačene luke otpreme.
B4. Da preuzme isporuku robe saglasno članu A4.
B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od časa kada pređe ogradu broda u ugovorenoj luci otpreme. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., ili ako je brod koji je naznačio stigao sa zakašnjenjem, ili što nije mogao da primi robu, ili što je prestao da prima robu ranije od utvrđenog datuma ili datuma isteka ugovorenog roka isporuke, da snosi sav dodatni rizik od gubljenja ili oštećenja robe od ugovorenog dana odnosno od časa isteka ugovorenog roka pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B6. Da snosi sve troškove u vezi s robom od časa kada je prešla ogradu broda u naznačenoj luci otpreme. Da snosi sve naknadne troškove koji su nastali zato što je brod koji je naznačio stigao sa zakašnjenjem, ili nije mogao da primi robu, ili je prestao da prima teret pre ugovorenog roka ili zato što kupac nije ispunio svoje obaveze saglasno
95
članu B2., ili nije izvestio saglasno članu B7., podrazumevajući, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba. Da plati sve carinske poreske i druge zvanične dažbine kao i troškove obavljanja carinskih formalnosti pri uvozu robe i po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje. Da nadoknadi sve troškove i izdatke koje je imao prodavač pružajući pomoć saglasno članu A2.
B7. Da prodavcu blagovremeno saopšti ime broda, utovarno mesto i traženi datum isporuke.
B8. Da prihvati dokaz o isporuci saglasno članu A8.
B9. Da snosi, ako nije drugačije ugovoreno, troškove predukrcajne kontrole (uključujući kontrolu po nalogu državnih vlasti zemlje izvoznice).
B1O. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podat pomenutih u članu A10. i da nadoknadi one koje je ir prodavač pružajući pomoć u skladu sa istim.
21. CFR-CENA SA VOZARINOM (UGOVORENA LUKA
OPREDELJENJA...)
“Cena sa vozarinom" znači da je prodavac dužan da snosi troškove i vozarinu potrebne
da dopremi robu do naznačene luke opredeljenja ili rizik od gubljenja odnosno
oštećenja robe, kao i svako povećanje troškova zbog događaja do kojih je došlo nakon
časa kada je roba isporučena na brod, prelazi sa prodavca na kupca kada roba prede
ogradu broda u otpremnoj luci.
Po odredbi CFR prodavac je dužan da obavi carinjenje robe radi izvoza.
Ova odredba može se koristiti samo za pomorski i rečni prevoz. Kada ograda broda
nema praktične svrhe, kao u slučaju roll-on roll-off ili kontejnerskog prevoza,
pogodnija je odredba FCA.
A PRODAVAC, JE DUŽAN
Al. Da obezbedi robu i trgovačku faktuai ili njenu odgovarajuću elektronsku poruku, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju.
A2. Da na svoj rizik, i o svom trošku pribavi izvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za izvoz robe.
A3. Da ugovori pod uobičajenim uslovima, o svom trošku, prevoz robe do ugovorene luke opredeljenja uobičajenim putem morskim brodom (ili rečnim brodom) .tipa kakav se obično koristi za prevoz robe opisane u ugovoru. Ugovor o osiguranju nije obavezan.
96
A4. Da isporuči robu na brod u ugovorenoj luci otpreme, ugovorenog dana ili u ugovorenom roku. A5. Zavisno od odredaba člana B5. da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe do časa kada ona pređe ogradu broda u ugovorenoj luci otpreme.
A6. Zavisno od odredaba člana B6.
Da snosi sve troškove vezane za robu do časa njene isporuke saglasno članu A4. kao i
vozarinu i sve ostale troškove nastale po članu A3., uključujući troškove ukrcavanja robe
na brod i troškove istovara u luci iskrcaja koje naplaćuju redovne brodske linije
prilikom ugovaranja prevoza, da snosi sve troškove carinskih formalnosti potrebnih
radi izvoza kao i sve carinske poreske i ostale zvanične dažbine vezane za izvoz.
A7. Da kupca blagovremeno obavesti da je roba isporučena na brod kao i da pruži sva ostala obaveštenja potrebna da bi kupac preduzeo mere koje su normalno potrebne da bi mogao da preuzme robu.
A8. Sem ako nije drugačije dogovoreno, da o sopstvenom trošku obezbedi kupcu, bez odlaganja, uobičajenu transportnu ispravu za ugovorenu luku opredeljenja. Ova isprava (npr. prenosivi konosman, neprenosivi brodski tovarni list ili rečni konosman) treba da glasi na ugovorenu robu, da bude datirana u okvirima roka ugovorenog za otpremu robe, da omogućava kupcu da preuzme robu od prevoznika na mestu opredeljenja i, ako nije drugačije dogovoreno, da kupcu omogući prodaju robe u tranzitnom prolazu prenosom isprave na narednog kupca (prenosivi konosman) ili obaveštavanjem prevoznika. Ako se ovakva isprava o transportu izda u nekoliko originalnih primeraka, jedan potpuni komplet mora se prezentirati kupcu. Ako se u transportnoj ispravi poziva na ugovor o prevozu {charter party), prodavac je dužan da kupcu preda i jedan primerak tog ugovora. Kada se prodavač i kupac dogovore o komunikaciji elektronskim putem, isprava pomenuta u prethodnom stavu može se zameniti odgovarajućom elektronskom razmenom podataka (EDI). A9. Da snosi troškove kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) potrebne radi isporuke robe kupcu saglasno članu A4. Da obezbedi o svom trošku, ambalažu potrebnu za prevoz robe koji je organizovao (osim ako odgovarajući trgovinski običaji ne predviđaju da se roba opisana u ugovoru otprema bez ambalaže). Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
A10. Da pruži kupcu, na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku svaku pomoć u pribavljanju isprava ili odgovarajućih elektronskih (sem onih pomenutih u članu A8.) koji se izdaju odnosno prenose u zemlji isporuke i/ili porekla a koji mogu da budu potrebni kupcu radi uvoza robe i po potrebi radi njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje. Da kupcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B KUPAC, JE DUŽAN
BI. Da plati cenu prema kupoprodajnom ugovoru.
B2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi uvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za uvoz robe i po potrebi njenog tranzitnog prolaza preko neke druge zemlje.
97
B3. Ugovor o prevozu nije obavezan.
B4. Da preuzme robu kada je isporučena saglasno članu A4. i daje primi od prevoznika u ugovorenoj luci opredeljenja.
B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od časa kada pređe ogradu broda u ugovorenoj luci otpreme. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od ugovorenog dana ili od časa isteka ugovorenog roka za otpremu pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B6. Zavisno od odredaba člana A3., da snosi sve troškove vezane za robu od časa njene isporuke saglasno članu A4. i, osim ako ove troškove i izdatke nisu naplatile redovne brodske linije prilikom ugovaranja prevoza, da snosi sve troškove i izdatke vezane za robu u toku tranzitnog prolaza sve do dolaska u luku opredeljenja, kao i troškove istovara uključujući troškove korišćenja maona i obale. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sve naknadne troškove za robu koji su nastali od ugovorenog dana ili od časa isteka roka utvrđenog za otpremu robe, pod uslovom, međutim, daje roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba. Da plati sve carinske poreske i druge zvanične dažbine kao i troškove obavljanja carinskih formalnosti pri uvozu robe i po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje.
B7. Uvek kada ima pravo da odredi čas otpreme i/ili luku opredeljenja, da prodavca o tome blagovremeno obavesti.
B8. Da prihvati transportnu ispravu saglasno članu A8. ako je to u skladu sa ugovorom.
B9. Da snosi, ako nije drugačije ugovoreno, troškove predukrcajne kontrole izuzev ako se ne obavlja po nalogu državnih vlasti zemlje izvoznice.
B1O. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podataka pomenutih u članu A10. i da nadoknadi one koje je imao prodavač pružajući pomoć u skladu sa istim.
22. CIF-CENA SA OSIGURANJEM I VOZARINOM
(UGOVORENA LUKA OPREDELJENJA...)
"Cena sa osiguranjem i vozarinom"znači da prodavač ima iste obaveze kao kod CFR,
ali uz dodatak da je dužan da obezbedi za kupca pomorsko osiguranje protiv rizika
gubitka ili oštećenja robe za vreme prevoza. Prodavac ugovara osiguranje i plaća premiju
osiguranja.
Kupac treba da ima u vidu da je po odredbi CIF prodavac dužan da obezbedi osiguranje
po minimalnim uslovima.
Odredba CIF traži od prodavca da carini robu radi izvoza. Ova odredba može se koristiti samo za pomorski i rečni prevoz. Kada ograda broda nema praktične svrhe, kao u slučaju roll-on/roll-off ili kontejnerskog prevoza, pogodnija je odredba FCA.
A PRODAVAC, JE DUŽAN
98
Al. Da obezbedi robu i trgovačku fakturu ili njenu odgovarajuću elektronsku poruku, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju.
A2. Da na svoj rizik, i o svom trošku pribavi izvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za izvoz robe.
A3. Da ugovori pod uobičajenim uslovima, o svom trošku, prevoz robe do ugovorene luke opredeljenja uobičajenim putem morskim brodom (ili rečnim brodom) tipa kakav se obično koristi za prevoz robe opisane u ugovoru. Da pribavi o svom trošku osiguranje tereta prema dogovorenom ugovoru, a koje će kupac ili neka druga osoba sa nekim pravom vezanim za robu koja se može osigurati imati pravo da traži direktno od osiguravača i da kupcu obezbedi polisu osiguranja ili neki drugi dokaz o pokriću osiguranjem. Osiguranje treba ugovoriti sa osiguravačima ili sa osiguravajućim društvom na dobrom glasu i, ako nema izričitog dogovora u suprotnom smislu, ono treba da bude u skladu sa minimalnim pokrićem Institutske klauzule za robu (Institut londonskih osiguravača) ili nekom sličnom grupom klauzula. Trajanje osiguravajućeg pokrića treba da bude saglasno članu B5. i B4. Ako kupac zatraži, prodavač je dužan da na kupčev račun obezbedi osiguranje od ratnog rizika, rizika od štrajkova, pobune i građanskih nemira, ako se može dobiti. Minimalno osiguranje treba da pokrije ugovorenu cenu plus deset odsto (tj. 110 %) i biće obezbeđeno u valuti ugovora. A4. Da isporuči robu na brod u ugovorenoj luci otpreme, ugovorenog dana ili u ugovorenom roku. A5. Zavisno od odredaba člana B5. da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe do časa kada ona prede ogradu broda u ugovorenoj luci otpreme.
A6. Zavisno od odredaba člana B6. da snosi sve troškove vezane za robu do časa njene
isporuke saglasno članu A4. kao i vozarinu i sve ostale troškove nastale po članu A3.,
uključujući troškove ukrcavanja robe na brod i troškove istovara u luci iskrcaja koje
naplaćuju redovne brodske linije prilikom ugovaranja prevoza, da snosi sve troškove
carinskih formalnosti potrebnih radi izvoza kao i sve carinske, poreske i ostale zvanične
dažbine vezane za izvoz.
A7. Da kupca blagovremeno obavesti da je roba isporučena na brod kao i da pruži sva ostala obaveštenja potrebna da bi kupac preduzeo mere koje su normalno potrebne da bi mogao da preuzme robu.
A8. Sem ako nije drugačije dogovoreno, da o sopstvenom trošku obezbedi kupcu, bez odlaganja, uobičajenu transportnu ispravu za ugovorenu luku opredeljenja. Ova isprava (npr. prenosivi konosman, neprenosivi brodski tovarni list ili rečni konosman) treba da glasi na ugovorenu robu, da bude datirana u okvirima roka ugovorenog za otpremu robe, da omogućava kupcu da preuzme robu od prevoznika na mestu opredeljenja i, ako nije drugačije dogovoreno, da kupcu omogući prodaju robe u tranzitnom prolazu prenosom isprave na narednog kupca (prenosivi konosman) ili obaveštavanjem prevoznika. Ako se ovakva isprava o transportu izda u nekoliko originalnih primeraka, jedan potpuni komplet mora se prezentirati kupcu. Ako se u transportnoj ispravi poziva na ugovor o prevozu {charter party), prodavac je dužan da kupcu preda i jedan primerak tog ugovora. Kada se prodavac i kupac dogovore o komunikaciji elektronskim putem, isprava pomenuta u prethodnom stavu može se zameniti odgovarajućom porukom putem elektronske razmene podataka (EDI).
99
A9. Da snosi troškove onih operacija kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) koje su potrebne radi isporuke robe kupcu saglasno članu A4. Da obezbedi o svom trošku, ambalažu potrebnu za prevoz robe koji je organizovao (osim ako odgovarajući trgovinski običaji ne predviđaju da se roba opisana u ugovoru otprema bez ambalaže). Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
A10. Da pruži kupcu, na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku svaku pomoć u pribavljanju isprava ili odgovarajućih elektronskih (sem onih pomenutih u članu A8.) koji se izdaju odnosno prenose u zemlji isporuke i/ili porekla a koji mogu da budu potrebni kupcu radi uvoza robe i po potrebi radi njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje. Da kupcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B KUPAC, JE DUŽAN
B1. Da plati cenu prema kupoprodajnom ugovoru.
B2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi uvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za uvoz robe i po potrebi njenog tranzitnog prolaza preko neke druge zemlje.
B3. Ugovor o prevozu nije obavezan.
B4. Da preuzme robu kada je isporučena saglasno elanu A4. i daje primi od prevoznika u ugovorenoj luci opredeljenja.
B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od časa kada pređe ogradu broda u ugovorenoj luci otpreme. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od ugovorenog dana ili od časa isteka ugovorenog roka za otpremu pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B6. Zavisno od odredaba člana A3., da snosi sve troškove vezane za robu od časa njene isporuke saglasno članu A4. i, osim ako ove troškove i izdatke nisu naplatile redovne brodske linije prilikom ugovaranja prevoza, da snosi sve troškove i izdatke vezane za robu u toku tranzitnog prolaza sve do dolaska u luku opredeljenja, kao i troškove istovara uključujući troškove korišćenja maona i obale. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sve naknadne troškove za robu koji su nastali od ugovorenog dana ili od časa isteka roka utvrđenog za otpremu robe, pod uslovom, međutim, daje roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba. Da plati sve carinske poreske i druge zvanične dažbine kao i troškove obavljanja carinskih formalnosti pri uvozu robe i po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje.
B7. Uvek kada ima pravo da odredi čas otpreme i/ili luku opredeljenja, da prodavca o tome blagovremeno obavesti. B8. Da prihvati transportnu ispravu saglasno članu A8. ako je to u skladu sa ugovorom.
B9. Da snosi, ako nije drugačije ugovoreno, troškove predukrcajne kontrole izuzev ako se ne obavlja po nalogu državnih vlasti zemlje izvoznice.
B1O. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podataka pomenutih u članu A10. i da nadoknadi one koje
100
je imao prodavač pružajući pomoć u skladu sa istim. Da prodavcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
23. CPT-VOZARINA PLAĆENA DO (...NAZNAČENO MESTO
OPREDELJENJA)
"Vozarina plaćena do..." znači da prodavac plaća troškove prevoza do naznačenog mesta
opredeljenja. Rizik za izgubljenu ili oštećenu robu, kao i naknadni troškovi zbog
događaja koji su se odigrali nakon što je roba isporučena prevozniku, prelazi sa prodavca
na kupca kada je roba predata na raspolaganje prevozniku.
"Prevoznik" znači bilo koje lice koje u ugovoru o prevozu preuzima na sebe obavezu da
obavi ili obezbedi obavljanje prevoza železnicom, drumom, morem, vazdušnim putem,
rekom ili kombinacijom ovih vrsta prevoza. Ako se za prevoz do ugovorenog odredišta
koriste dalji prevoznici rizik prelazi kada je roba isporučena prvom prevozniku. Odredba
CPT zahteva da prodavac ocarini robu radi izvoza. Ova odredba može da se koristi za sve
vrste prevoza uključujući multimodalni prevoz.
A PRODAVAC, JE DUŽAN
Al. Da obezbedi robu i trgovačku fakturu ili njenu odgovarajuću elektronsku poruku, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju.
A2. Da na svoj rizik, i o svom trošku pribavi izvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za izvoz robe.
A3. Da ugovori pod uobičajenim uslovima, o svom trošku, prevoz robe do ugovorenog mesta na naznačenom odredištu uobičajenim putem i na uobičajeni način. Ako mesto nije dogovoreno ili određeno praksom, prodavač može da odabere mesto na naznačenom odredištu koje svrsi najbolje odgovara. Ugovor o osiguranju nije obavezan. A4. Da robu preda prevozniku ili, ako ima daljih prevoznika, prvom prevozniku radi prevoza do naznačenog odredišta ugovorenog dana ili u ugovorenom roku.
A5. Zavisno od odredaba člana B5. da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe do časa isporuke saglasno članu A4.
A6. Zavisno od odredaba člana B6. da snosi sve troškove vezane za robu do časa njene isporuke saglasno članu A4. kao i vozarinu i sve ostale troškove nastale po članu A3., uključujući troškove utovara robe i sve troškove istovara na mestu opredeljenja koji su uključeni u cenu vozarine ili kojima se izložio prodavač pri ugovaranju prevoza, da snosi sve troškove carinskih formalnosti potrebnih radi izvoza kao i sve carinsko, poreske i ostale zvanične dažbine vezane za izvozi
A7. Da kupca blagovremeno obavesti o isporuci robe saglasno članu A4., kao i da pruži sva ostala obaveštenja potrebna da bi kupac preduzeo mere koje su normalno potrebne da bi mogao da preuzme robu.
101
A8. Da obezbedi kupcu na trošak prodavca, ako je to uobičajeno, uobičajenu transportnu ispravu (npr. prenosivi konosman, neprenosivi brodski tovarni list, rečni konosman, vazdušni tovarni list, železnički tovami list, drumski tovarni list ili ispravu o multimodalnom prevozu). Kada se prodavač i kupac, dogovore o komunikaciji elektronskim putem, isprava pomenuta u prethodnom stavu može se zamoliti odgovarajućom porukom putem elektronske razmene podataka (EDI).
A9. Da snosi troškove onih operacija kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) koje su potrebne radi isporuke robe kupcu saglasno članu A4. Da obezbedi o svom trošku, ambalažu potrebnu za prevoz robe koji je organizovao (osim ako odgovarajući trgovinski običaji ne predviđaju da se roba opisana u ugovoru otprema bez ambalaže). Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
A10. Da pruži kupcu, na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku svaku pomoć u pribavljanju isprava ili odgovarajućih elektronskih (sem onih pomenutih u članu A8.) koji se izdaju odnosno prenoće u zemlji isporuke i/ili porekla a koji mogu da budu potrebni kupcu radi uvoza robe i po potrebi radi njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje. Da kupcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B KUPAC, JE DUŽAN
B1. Da plati cenu predviđenu kupoprodajnim ugovorom.
B2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi uvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za uvoz robe i po potrebi njenog tranzitnog prolaza preko neke druge zemlje.
B3.Ugovor o prevozu nije obavezan.
B4. Da preuzme robu kada je isporučena saglasno članu A4. i daje primi od prevoznika na naznačenom mestu opredeljenja. B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od časa isporuke saglasno članu A4. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od ugovorenog dana ili od časa isteka ugovorenog roka za otpremu pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B6. Zavisno od odredaba člana A3., da snosi sve troškove vezane za robu od časa njene isporuke saglasno članu A4. i, osim ako ovakvi troškovi i izdaci nisu uključeni ili ih je napravio prodavač prilikom ugovaranja prevoza saglasno članu A3., da snosi sve troškove i izdatke vezane za robu u toku tranzitnog prolaza sve do dolaska na ugovoreno odredište, kao i troškove istovara. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sve naknadne troškove za robu koji su nastali od ugovorenog dana ili od časa isteka roka utvrđenog za otpremu robe, pod uslovom, međutim, daje roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba. Da plati sve carinske poreske i druge zvanične dažbine kao i troškove obavljanja carinskih formalnosti pri uvozu robe i po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje.
102
B7. Uvek kada ima pravo da odredi čas otpreme i/ili odredište, da prodavca o tome blagovremeno obavesti.
B8. Da prihvati transportnu ispravu saglasno članu A8. ako je to u skladu sa ugovorom.
B9. Da snosi, ako nije drugačije ugovoreno, troškove predukrcajne kontrole izuzev ako se ne obavlja po nalogu državnih vlasti zemlje izvoznice.
B1O. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podataka pomenutih u članu A10. i da nadoknadi one koje je imao prodavač pružajući pomoć u skladu sa istim.
24. CIP-VOZARINA I OSIGURANJE PLAĆENI DO (...
NAVEDENO MESTO OPREDELJENJA)
"Vozarina i osiguranje piaćeni do" znači da prodavac ima iste obaveze kao kod
odredbe CPT ali uz dodatak da prodavač obezbeđuje osiguranje tereta od rizika kupca
za izgubljenu ili oštećenu robu za vreme prevoza.
Kupac treba da ima u vidu da je po odredbi CIP prodavac dužan da obezbedi osiguranje
samo za minimalno pokriće.
Odredba CIP traži da prodavac carini robu radi izvoza. Ova odredba može da se koristi
za sve vrste prevoza, uključujući multimodalni prevoz.
A PRODAVAC, JE DUŽAN
Al. Da obezbedi robu i trgovačku fakturu ili njenu odgovarajuću elektronsku poruku, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju.
A2. Da na svoj rizik, i o svom trošku pribavi izvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za izvoz robe.
A3. Da ugovori pod uobičajenim uslovima, o svom trošku, prevoz robe do ugovorene tačke na naznačenom odredištu uobičajenim putem i na uobičajeni način. Ako tačka nije dogovorena ili određena praksom, prodavaC može da odabere mesto na naznačenom odredištu koje svrsi najbolje odgovara. Da pribavi o svom trošku osiguranje tereta prema dogovorenom ugovoru, a koje će kupac ili neka druga osoba sa nekim pravom vezanim za robu koje se može osigurati imati pravo da traži direktno od osiguravača i da kupcu obezbedi polisu osiguranja ili neki drugi dokaz o pokriću osiguranjem. Osiguranje treba ugovoriti sa osiguravačima ili sa osiguravajućim društvom na dobrom glasu i, ako nema izričitog dogovora u suprotnom smislu, ono treba da bude u skladu sa minimalnim pokrićem Institutske klauzule za robu (Institut londonskih osiguravača) ili nekom sličnom grupom klauzula. Trajanje osiguravajućeg pokrića treba da bude saglasno članu B5. i B4. Ako kupac zatraži, prodavac je dužan da na kupčev račun obezbedi osiguranje od ratnog rizika, rizika od štrajkova, pobune i građanskih nemira, ako se može dobiti. Minimalno osiguranje treba da pokrije ugovorenu cenu plus deset odsto (tj. 110 %) i biće obezbeđeno u valuti ugovora.
103
A4. Da robu preda prevozniku ili, ako ima daljih prevoznika, prvom prevozniku radi prevoza do naznačenog odredišta ugovorenog dana ili u ugovorenom roku. A5. Zavisno od odredaba člana B5. da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe do časa isporuke saglasno članu A4. A6. Zavisno od odredaba člana B6. da snosi sve troškove vezane za robu do časa njene isporuke saglasno članu A4. kao i vozarinu i sve ostale troškove nastale po članu A3., uključujući troškove utovara robe i sve troškove istovara na mestu opredeljenja koji su uključeni u cenu vozarine ili kojima se izložio prodavač pri ugovaranju prevoza, da plati sve troškove carinskih formalnosti potrebnih radi izvoza kao i sve carinske, poreske i ostale zvanične dažbine koje se plaćaju prilikom izvoza.
A7. Da kupca blagovremeno obavesti o isporuci robe saglasno članu A4., kao i da pruži sva ostala obaveštenja potrebna da bi kupac preduzeo mere koje su obično potrebne da bi mogao da preuzme robu.
A8. Da obezbedi kupcu na trošak prodavca, ako je to uobičajeno, uobičajenu transportnu ispravu (npr. prenosivi konosman, neprenosivi brodski tovami list, rečni konosman, vazdušni tovarni list, železnički tovarni list, drumski tovarni list ili ispravu o multimodalnom prevozu). Kada se prodavac i kupac dogovore o komunikaciji elektronskim putem, isprava pomenuta u prethodnom stavu može se zameniti odgovarajućom porukom putem elektronske razmene podataka (EDI).
A9. Da snosi troškove onih operacija kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) koje su potrebne radi isporuke robe kupcu saglasno članu A4. Da obezbedi o svom trošku, ambalažu potrebnu za prevoz robe koji je organizovao (osim ako odgovarajući trgovinski običaji ne predviđaju da se roba opisana u ugovoru otprema bez ambalaže). Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
A10. Da pruži kupcu, na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku svaku pomoć u pribavljanju isprava ili odgovarajućih elektronskih (sem onih pomenutih u članu A8.) koji se izdaju odnosno prenose u zemlji isporuke i/ili porekla a koji mogu da budu potrebni kupcu radi uvoza robe i po potrebi radi njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje. Da kupcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B KUPAC, JE DUŽAN
B1. Da plati cenu predviđenu kupoprodajnim ugovorom. B2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi uvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne za uvoz robe i po potrebi njenog tranzitnog prolaza preko neke druge zemlje.
B3.Ugovor o prevozu nije obavezan.
B4. Da preuzme robu kada je isporučena saglasno članu A4. i daje primi od prevoznika na naznačenom mestu opredeljenja. B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od časa isporuke saglasno članu A4.
104
Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od ugovorenog dana ili od časa isteka ugovorenog roka za otpremu pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B6. Zavisno od odredaba člana A3., da snosi sve troškove vezane za robu od časa njene isporuke saglasno članu A4. i, osim ako ovakvi troškovi i izdaci nisu uključeni ili ih je napravio prodavac prilikom ugovaranja prevoza saglasno članu A3., da snosi sve troškove i izdatke vezane za robu u toku tranzitnog prolaza sve do dolaska na ugovoreno odredište, kao i troškove istovara. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sve naknadne troškove za robu koji su nastali od ugovorenog dana ili od časa isteka roka utvrđenog za otpremu robe, pod uslovom, međutim, daje roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba. Da plati sve carinske poreske i druge zvanične dažbine kao i troškove obavljanja carinskih formalnosti pri uvozu robe i po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje.
B7.Uvek kada ima pravo da odredi čas otpreme i/ili odredište, da prodavca o tome blagovremeno obavesti.
B8. Da prihvati transportnu ispravu saglasno članu A8. ako je to u skladu sa ugovorom.
B9. Da snosi, ako nije drugačije ugovoreno, troškove predukrcajne kontrole izuzev ako se ne obavlja po nalogu državnih vlasti zemlje izvoznice. B1O. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podataka pomenutih u članu A10. i da nadoknadi one koje je imao prodavač pružajući pomoć u skladu sa istim. Da prodavcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
25. DAF-ISPORUČENO GRANICA ( NAZNAČENO MESTO)
"Isporučeno granica" znači da je prodavac ispunio svoju obavezu isporuke kada je roba
stavljena na raspolaganje, ocarinjena radi izvoza, na naznačenom mestu na granici, ali
pre carinske granice susedne zamlje. Odredba "granica" može se koristiti za svaku
granicu uključujući granicu zemlje izvoza. Stoga je od bitnog značaja da se granica o
kojoj se radi precizno odredi time što će se u odredbi uvek naznačiti granica i mesto.
Ova odredba je prvenstveno namenjena slučajevima kada se roba prevozi železnicom ili
drumom, ali se može koristiti bez obzira na vrstu prevoza.
A PRODAVAC, JE DUŽAN
Al. Da obezbedi robu i trgovačku fakturu ili njenu odgovarajuću elektronsku poruku, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju.
A2. Da na svoj rizik, i o svom trošku pribavi izvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje ili neki drugi dokument potreban za stavljanje robe na raspolaganje kupcu. Da obavi sve carinske formalnosti potrebne za izvoz robe do naznačenog mesta isporuke na granici i, po potrebi, za njen prethodni tranzitni prolaz preko neke druge zemlje.
105
A3. Da ugovori o svom trošku prevoz robe uobičajenim putem i na uobičajeni način do naznačene tačke na mestu isporuke na granici (uključujući, po potrebi, njen tranzitni prolaz preko druge zemlje). Ako tačka na naznačenom mestu isporuke na granici nije dogovorena ili određena praksom, prodavač može da odabere tačku na naznačenom mestu isporuke koja mu najviše odgovara. Ugovor o osiguranju nije obavezan.
A4. Da stavi robu na raspolaganje kupcu na naznačenom mestu isporuke na granici na dan odnosno u roku predviđenom kupoprodajnim ugovorom.
A5. Zavisno od odredaba člana B5. da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe do časa isporuke saglasno članu A4.
A6. Zavisno od odredaba člana B6. da plati sve troškove vezane za robu do časa njene isporuke saglasno članu A4. kao i da, pored troškova nastalih po članu A3., snosi troškove istovara (uključujući troškove pretovara na maonu i troškove rukovanja) ako je potrebno ili uobičajeno da se roba istovari po dolasku na navedeno mesto isporuke na granici, da bi se stavila kupcu na raspolaganje, da plati sve troškove carinskih formalnosti potrebnih radi izvoza kao i sve carinske, poreske i ostale zvanične dažbine vezane za izvoz robe i, po potrebi njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje pre isporuke saglasno članu A4.
A7. Da kupca blagovremeno obavesti o isporuci robe saglasno članu A4., kao i da pruži sva ostala obaveštenja potrebna da bi kupac preduzeo mere koje su obično potrebne da bi mogao da preuzme robu.
A8. Da obezbedi kupcu na trošak prodavca uobičajenu ispravu ili neki drugi dokaz o isporuci robe na naznačenom mestu na granici. Da pribavi kupcu, na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku ispravu o direktnom prevozu kakva se obično može dobiti u zemlji otpreme radi prevoza robe pod uobičajenim uslovima od polaznog mesta u toj zemlji do krajnjeg mesta opredeljenja u zemlji uvoza koje kupac naznači. Kada se prodavač i kupac dogovore o komunikaciji elektronskim putem, isprava pomenuta u prethodnom stavu može se zameniti odgovarajućom porukom putem elektronske razmene podataka (EDI). A9. Da snosi troškove onih operacija kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) koje su potrebne radi isporuke robe kupcu saglasno članu A4. Da, o svom trošku, obezbedi ambalažu (osim ako odgovarajući trgovinski običaji ne predviđaju da se roba opisana u ugovoru otprema bez ambalaže) potrebnu za isporuku robe na granici i njen dalji prevoz u meri u kojoj je prodavač upoznat sa uslovima transporta (npr. načinom, odredištem) pre zaključenja kupoprodajnog ugovora. Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
A10. Da pruži kupcu, na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku svaku pomoć u pribavljanju isprava ili odgovarajućih elektronskih (sem onih pomenutih u članu A8.) koji se izdaju odnosno prenose u zemlji isporuke i/ili porekla a koji mogu da budu potrebni kupcu radi uvoza robe i po potrebi radi njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje. Da kupcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B KUPAC, JE DUŽAN
BI. Da plati cenu predviđenu kupoprodajnim ugovorom.
106
B2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi uvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti na naznačenoj tački isporuke na granici ili na nekom dragom mestu radi uvoza robe i, po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko neke druge zemlje.
B3. Ugovor o prevozu nije obavezan.
B4. Da preuzme isporuku robe čim mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4.
B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od trenutke kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od ugovorenog dana ili od časa isteka ugovorenog roka za otpremu pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B6. Da snosi sve troškove vezane za robu od trenutka kada je stavljena na njegovo raspolaganje saglasno članu A4. Ako propusti da preuzme robu kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. ili ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sve naknadne troškove za robu koji su nastali od ugovorenog dana ili od časa isteka roka utvrđenog za otpremu robe, pod uslovom, međutim, daje roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba. Da plati sve carinske poreske i druge zvanične dažbine kao i troškove obavljanja carinskih formalnosti pri uvozu robe i po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje.
B7.Uvek kada ima pravo da odredi čas otpreme i/ili mesto preuzimanja robe, da prodavca o tome blagovremeno obavesti.
B8. Da prihvati ispravu o prevozu i/ili drugi dokaz o isporuci saglasno članu A8.
B9. Da snosi, ako nije drugačije ugovoreno, troškove predukrcajne kontrole izuzev ako se ne obavlja po nalogu državnih vlasti zemlje izvoznice.
B1O. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podataka pomenutih u članu A10. i da nadoknadi one koje je imao prodavač pružajući pomoć u skladu sa istim. Ako je potrebno, da prodavcu na njegov zahtev i na rizik i o trošku kupca obezbedi ovlašćenja u vezi sa deviznom kontrolom, dozvole, ostale isprave ili odgovarajuće overene prepiše, ili adrese krajnjeg odredišta za robu u zemlji uvoza radi dobijanja direktne isprave o prevozu ili neke druge isprave predviđene članom A8.
26. DES-ISPORUCENO FRANKO BROD (... UGOVORENA LUKA
OPREDELJENJA)
"Isporučeno franko brod" znači daje prodavac ispunio svoju obavezu isporuke kada je
roba, neocarinjena radi izvoza stavljena kupcu na raspolaganje na brodu, u ugovorenoj
luci opredeljenja. Prodavac snosi sve troškove i rizik vezane za dopremu robe do
ugovorene luke opredeljenja.
Ova odredba može da se koristi samo za pomorski i rečni saobraćaj.
107
A PRODAVAC, JE DUŽAN
Al. Da obezbedi robu i trgovačku fakturu ili njenu odgovarajuću elektronsku poruku, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju.
A2. Da na svoj rizik, i o svom trošku pribavi izvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i da obavi sve carinske formalnosti potrebne radi izvoza i, po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko neke druge zemlje.
A3. Da ugovori o svom trošku prevoz robe uobičajenim putem i na uobičajeni način do naznačenog mesta u ugovorenoj luci opredeljenja. Ako tačka nije dogovorena ili određena praksom, prodavac može da odabere tačku u ugovorenoj luci opredeljenja koja mu najviše odgovara. Ugovor o osiguranju nije obavezan.
A4. Da stavi robu, neocarinjenu radi uvoza, na raspolaganje kupcu na brodu na uobičajenoj luci opredeljenja, ugovorenog dana ili u ugovorenom roku, na način koji omogućava njen istovar sa broda istovarnim uređajima prilagođenim prirodi robe. A5. Zavisno od odredaba člana B5. da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe do časa isporuke saglasno članu A4.
A6. Zavisno od odredaba člana B6., pored troškova nastalih na osnovu člana A3., da plati sve troškove vezane za robu do časa njene isporuke saglasno članu A4. Da plati sve troškove carinskih formalnosti potrebnih radi izvoza kao i sve carinske, poreske i ostale zvanične dažbine vezane za izvoz robe i, po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje pre isporuke saglasno članu A4.
A7. Da kupca blagovremeno obavesti o očekivanom vremenu dolaska imenovanog broda saglasno članu A4., kao i da pruži sva ostala obaveštenja potrebna da bi kupac preduzeo mere koje su obično potrebne da bi mogao da preuzme robu. A8. Da obezbedi kupcu na trošak prodavca nalog za isporuku i/ili uobičajenu transportnu ispravu (npr. prenosivi konosman, neprenosivi brodski tovarni list, rečni konosman, ili ispravu o multimodalnom prevozu) da bi kupac mogao da preuzme robu. Kada se prodavač i kupac dogovore o komunikaciji elektronskim putem, isprava pomenuta u prethodnom stavu može se zameniti odgovarajućom porukom putem elektronske razmene podataka (EDI).
A9. Da snosi troškove onih operacija kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) koje su potrebne radi isporuke robe kupcu saglasno članu A4. Da obezbedi o svom trošku, ambalažu potrebnu za prevoz robe koji je organizovao (osim ako odgovarajući trgovinski običaji ne predviđaju da se roba opisana u ugovoru otprema bez ambalaže). Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
A10. Da pruži kupcu, na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku svaku pomoć u pribavljanju isprava ili odgovarajućih elektronskih (sem onih pomenutih u članu A8.) koji se izdaju odnosno prenose u zemlji isporuke i/ili porekla a koji mogu da budu potrebni kupcu radi uvoza robe. Da kupcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B KUPAC, JE DUŽAN
108
B1. Da plati cenu predviđenu kupoprodajnim ugovorom.
B2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi uvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne radi uvoza robe.
B3. Ugovor o prevozu nije obavezan.
B4. Da preuzme isporuku robe čim mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4.
B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od trenutka kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od ugovorenog dana ili od časa isteka ugovorenog roka za otpremu pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B6. Da plati sve troškove vezane za robu, uključujući istovar, od trenutka kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. Ako propusti da preuzme robu kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. ili ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sve naknadne troškove za robu koji su nastali od ugovorenog dana ili od časa isteka roka utvrđenog za otpremu robe, pod uslovom, međutim, daje roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba. Da plati sve carinske poreske i druge zvanične dažbine kao i troškove obavljanja carinskih formalnosti pri uvozu robe i po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje.
B7.Uvek kada ima pravo da odredi čas otpreme i/ili mesto preuzimanja robe, da prodavca o tome blagovremeno obavesti.
B8. Da prihvati ispravu o prevozu i/ili drugi dokaz o isporuci saglasno članu A8.
B9. Da snosi, ako nije drugačije ugovoreno, troškove predukrcajne kontrole izuzev ako se ne obavlja po nalogu državnih vlasti zemlje izvoznice.
B1O. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podataka pomenutih u članu A10. i da nadoknadi one koje je imao prodavac pružajući pomoć u skladu sa istim.
27. DEQ ISPORUČENO FRANKO OBALA (OCARINJENO)
(...UGOVORENA LUKA OPREDELJENJA)
"Isporučeno franko obala (neocarinjeno)" znači da prodavac ispunjava svoju obavezu
isporuke kada je robu, ocarinjenu za uvoz stavio na raspolaganje kupcu na obali (gatu)
u ugovorenoj luci opredeljenja. Prodavac snosi sav rizik i troškove uključujući carinske,
poreske i druge dažbine vezane za isporuku robe na tora mestu.
Ovu odredbu ne treba koristiti ako prodavac ne može, direktno ili indirektno, da dobije
uvoznu dozvolu.
Ukoliko ugovorne strane žele da kupac carini robu radi uvoza i plati carinu, onda
umesto "ocarinjeno" treba da se koristi reč "neocarinjeno".
Ukoliko ugovorne strane žele da se iz obaveze prodavca isključe neki od troškova
plativih pri uvozu (kao što je porez na dodatu vrednost (VAT)), ovo treba jasno naznačiti,
109
dodajući u tu svrhu reci: "Isporučeno franko obala, VAT neplaćen (... ugovorena luka
opredeljenja)".
Ova odredba može se koristiti samo za pomorski i rečni prevoz.
A PRODAVAC, JE DUŽAN
Al. Da obezbedi robu i trgovačku fakturu ili njenu odgovarajuću elektronsku poruku, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju.
A2. Da na svoj rizik, i o svom trošku pribavi izvoznu i uvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i da obavi sve carinske formalnosti potrebne radi izvoza i uvoza robe i, po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko neke druge zemlje. A3. Da ugovori o svom trošku prevoz robe uobičajenim putem i na uobičajeni način do naznačenog mesta u ugovorenoj luci opredeljenja. Ako tačka nije dogovorena ili određena praksom, prodavač može da odabere tačku u ugovorenoj luci opredeljenja koja mu najviše odgovara. Ugovor o osiguranju nije obavezan.
A4. Da stavi robu na raspolaganje kupcu na obali ili gatu u ugovorenoj luci opredeljenja, ugovorenog dana ili u ugovorenom roku.
A5. Zavisno od odredaba člana B5. da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe do časa njene isporuke saglasno članu A4.
A6. Zavisno od odredaba člana B6.
• pored troškova nastalih na osnovu člana A3., da plati sve troškove vezane za robu do časa njene isporuke saglasno članu A4.
• da plati sve troškove carinskih formalnosti kao i sve carinske, poreske i ostale zvanične dažbine vezane za izvoz i uvoz robe i, po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje pre isporuke saglasno članu A4.
A7. Da kupca blagovremeno obavesti o očekivanom vremenu dolaska imenovanog broda saglasno članu A4., kao i da pruži sva ostala obaveštenja potrebna da bi kupac preduzeo mere koje su obično potrebne da bi mogao da preuzme robu.
A8. Da obezbedi kupcu na trošak prodavca nalog za isporuku i/ili uobičajenu transportnu ispravu (npr. prenosivi konosman, neprenosivi brodski tovarni list, rečni konosman, ili ispravu o multimodalnom prevozu) da bi kupac mogao da preuzme robu i ukloni je sa obale. Kada se prodavac i kupac dogovore o komunikaciji elektronskim putem, isprava pomenuta u prethodnom stavu može se zameniti odgovarajućom porukom putem elektronske razmene podataka (EDI).
A9. Da snosi troškove onih operacija kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) koje su potrebne radi isporuke robe kupcu saglasno članu A4. Da obezbedi o svom trošku, ambalažu potrebnu za prevoz robe koji je organizovao (osim ako odgovarajući trgovinski običaji ne predviđaju da se roba opisana u ugovoru otprema bez ambalaže). Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
110
A10. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem isprava ili odgovarajućih elektronskih podataka pomenutih u članu BIO. i da nadoknadi one koje je kupac imao pružajući pomoć saglasno ovome. Da kupcu, na njegov zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B KUPAC, JE DUŽAN
B1. Da plati cenu predviđenu kupoprodajnim ugovorom.
B2. Da prodavcu, na njegov zahtev, rizik i trošak pruži potrebnu pomoć radi dobijanja uvozne dozvole ili drugog zvaničnog odobrenja potrebnog radi uvoza robe.
B3. Ugovor o prevozu nije obavezan.
B4. Da preuzme isporuku robe čim mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4.
B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od trenutka kada mu je stavljena
na raspolaganje saglasno članu A4. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi
sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od ugovorenog dana ili od časa isteka
ugovorenog roka za isporuku pod uslovom, međutim, da je roba propisno
individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena
roba.
B6. Da plati sve troškove vezane za robu od trenutka kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. Ako propusti da preuzme robu kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. ili ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sve naknadne troškove za robu koji su time nastali, pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B7.Uvek kada ima pravo da odredi vreme u ugovorenom roku i/ili mesto preuzimanja robe, da prodavca o tome blagovremeno obavesti.
B8. Da prihvati nalog za isporuku ili transportnu ispravu saglasno članu A8.
B9. Da snosi, ako nije drugačije ugovoreno, troškove predukrcajne kontrole izuzev ako se ne obavlja po nalogu državnih vlasti zemlje izvoznice.
B1O. Da pruži prodavcu, na njegov zahtev, rizik i trošak potrebnu pomoć radi dobijanja dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podataka koji se izdaju ili prenose u zemlji uvoza i koji mogu biti potrebni prodavcu radi stavljanja robe na raspolaganje kupcu saglasno ovim pravilima.
111
28. DDU-ISPORUČENO, NEOCARINJENO (... NAZNAČENO
MESTO OPREDELJENJA)
"Isporučeno, neocarinjeno" znači da je prodavac ispunio svoju obavezu isporuke kada
je roba stavljena na raspolaganje na naznačenom mestu u zemlji uvoza. Prodavač je
dužan da snosi sve troškove i sav rizik vezan za dopremu robe do tog mesta (isključujući
carinske, poreske i druge zvanične dažbine koje se plaćaju pri uvozu kao i troškove i
rizike obavljanja carinskih formalnosti). Kupac je dužan da plati sve naknadne troškove i
da snosi sav rizik nastao zbog toga što je propustio da na vreme carini robu radi uvoza.
Ukoliko ugovorne strane žele da prodavac obavi carinske formalnosti i snosi troškove i
rizike koji nastanu usled toga, ovo treba jasno naznačiti dodavanjem odgovarajućih
reci.
Ukoliko ugovorne strane žele da u obaveze prodavca uključe neke od troškova plativih pri
uvozu robe (kao što je porez na dodatu vrednost VAT), ovo treba jasno naznačiti
dodavanjem reci kao što je "Isporučeno, naocarinjeno, plaćen VAT, (...naznačeno
mesto opredeljenja)".
Ova odredba može da se koristi bez obzira na vrstu prevoza.
A PRODAVAC, JE DUŽAN
Al. Da obezbedi robu i trgovačku faktura ili njenu odgovarajuću elektronsku poruku, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju.
A2. Da na svoj rizik, i o svom trošku pribavi izvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i da obavi sve carinske formalnosti potrebne radi izvoza robe i, po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko neke druge zemlje.
A3. Da ugovori pod uobičajenim uslovima, o svom trošku, prevoz robe do ugovorene tačke na naznačenom odredištu uobičajenim putem i na uobičajeni način. Ako tačka nije dogovorena ili određena praksom, prodavač može da odabere mesto na naznačenom odredištu koje svrsi najbolje odgovara. Ugovor o osiguranju nije obavezan.
A4. Da robu preda kupcu saglasno članu A3. ugovorenog dana odnosno u ugovorenom roku.
A5. Zavisno od odredaba člana B5. da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe do časa njene isporuke saglasno Članu A4.
A6. Zavisno od odredaba člana B6.pored troškova nastalih na osnovu člana A3., da plati sve troškove vezane za robu do časa njene isporuke saglasno članu A4. da plati sve troškove carinskih formalnosti potrebnih pri izvozu kao i carinske, poreske i ostale zvanične dažbine koje se plaćaju pri izvozu robe i, po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje pre isporuke saglasno članu A4.
A7. Da kupca blagovremeno obavesti o isporuci robe saglasno članu A4., kao i da pruži sva ostala obaveštenja potrebna da bi kupac preduzeo mere koje su obično potrebne da bi mogao da preuzme robu.
112
A8. Da obezbedi kupcu o svom trošku nalog za isporuku odnosno uobičajenu transportnu ispravu (npr. prenosivi konosman, neprenosivi brodski tovarni list, rečni konosman, vazdušni tovarni list, železnički tovarni list, drumski tovarni list ili ispravu o multimodalnom prevozu) da bi kupac mogao da preuzme robu. Kada se prodavac i kupac dogovore o komunikaciji elektronskim putem, isprava pomenuta u prethodnom stavu može se zameniti odgovarajućom porukom putem elektronske razmene podataka (EDI). A9. Da snosi troškove onih operacija kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) koje su potrebne radi isporuke robe kupcu saglasno članu A4. Da obezbedi o svom trošku, ambalažu potrebnu za prevoz robe koji je organizovao (osim ako odgovarajući trgovinski običaji ne predviđaju da se roba opisana u ugovora otprema bez ambalaže). Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
A10. Da pruži kupcu, na njegov zahtev, na njegov rizik i o njegovom trošku svaku pomoć u pribavljanju isprava ili odgovarajućih elektronskih (sem onih pomenutih u članu A8.) koji se izdaju odnosno prenose u zemlji isporuke i/ili porekla a koji mogu da budu potrebni kupcu radi uvoza robe i po potrebi radi njenog tranzitnog prolaza preko drage zemlje. Da kupcu, na zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B KUPAC, JE DUŽAN
B1. Da plati cenu predviđenu kupoprodajnim ugovorom.
B2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi uvoznu dozvolu ili drago zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne radi uvoza robe.
B3. Ugovor o prevozu nije obavezan.
B4. Da preuzme isporuku robe čim mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4.
B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od trenutke kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od ugovorenog dana ili od časa isteka ugovorenog roka za isporuku pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na dragi način identifikovana kao ugovorena roba. B6. Da plati sve troškove vezane za robu od trenutka kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. Ako propusti da ispuni svoje obaveze saglasno članu B2. ili da preuzme robu kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. ili da izvesti saglasno članu B7. da snosi sve naknadne troškove koji su time nastali pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B7. Uvek kada ima pravo da odredi vreme u ugovorenom roku i/ili mesto preuzimanja robe, da prodavca o tome blagovremeno obavesti.
B8. Da prihvati nalog za isporuku ili transportnu ispravu saglasno članu A8.
B9. Da snosi, ako nije drugačije ugovoreno, troškove predukrcajne kontrole izuzev ako se ne obavlja po nalogu državnih vlasti zemlje izvoznice.
113
B1O. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podataka pomenutih u članu A10. i da nadoknadi one koje je imao prodavac pružajući pomoć u skladu sa istim.
29. DDP-ISPORUČENO I OCARINJENO (... NAZNAČENO
MESTO OPREDELJENJA)
"Isporučeno ocarinjeno"znači da je prodavac ispunio svoju obavezu isporuke kada je
roba stavljena na raspolaganje na naznačenom mestu u zemlji uvoza. Prodavac je dužan
da snosi rizike i troškove, uključujući carinske, poreske i druge dažbine vezane za
isporuku robe, ocarinjene radi uvoza do tog mesta. Dok odredba EXW predstavlja
minimalnu obavezu prodavca, DDP predstavlja njegovu maksimalnu obavezu.
Ovu odredbu ne treba koristiti ako prodavač, direktno ili indirektno, ne može da
pribavi uvoznu dozvolu.
Ako ugovorne strane žele da kupac carini robu radi uvoza i plati carinu, onda treba
umesto "ocarinjeno" da se koristi reč "neocarinjeno".
Ako ugovorne strane žele da se iz obaveze prodavca isključe neki od troškova plativih pri
uvozu robe (kao što je porez na dodatu vrednost VAT), ovo treba jasno naznačiti,
dodajući u tu svrhu reci: "isporučeno ocarinjeno, VAT nenaplaćen (...naznačeno mesto
opredeljenja)".
A PRODAVAC, JE DUŽAN
Al. Da obezbedi robu i trgovačku fakturu ili njenu odgovarajuću elektronsku poruku, saglasno kupoprodajnom ugovoru, kao i sve druge potrebne dokaze koji se tim ugovorom zahtevaju.
A2. Da na svoj rizik, i o svom trošku pribavi izvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i da obavi sve carinske formalnosti potrebne radi izvoza robe i, po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko neke druge zemlje.
A3. Da ugovori o svom trošku, prevoz robe uobičajenim putem i na uobičajeni način do dogovorene tačke u naznačenom mestu opredeljenja. Ako tačka nije dogovorena ili određena praksom, prodavač može da odabere mesto na naznačenom odredištu koje svrsi najbolje odgovara. Ugovor o osiguranju nije obavezan.
A4. Da stavi robu na raspolaganje kupcu saglasno članu A3., ugovorenog dana ili u ugovorenom roku.
A5. Zavisno od odredaba člana B5. da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe do časa njene isporuke saglasno članu A4.
A6. Zavisno od odredaba člana B6. pored troškova nastalih na osnovu člana A3., da plati sve troškove vezane za robu do časa njene isporuke saglasno članu A4.da plati troškove carinskih formalnosti kao i carinske, poreske i ostale zvanične dažbine koje se plaćaju pri izvozu robe,osim ako nije drugačije dogovoreno i, po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje pre isporuke saglasno članu A4.
114
A7. Da kupca blagovremeno obavesti o otpremi robe kao i da pruži sva ostala obaveštenja potrebna da bi kupac preduzeo mere koje su obično potrebne da bi mogao da preuzme robu.
A8. Da obezbedi kupcu o svom trošku nalog za isporuku odnosno uobičajenu transportnu ispravu (npr. prenosivi konosman, neprenosivi brodski tovarni list, rečni konosman, vazdušni tovarni list, železnički tovarni list, drumski tovarni list ili ispravu o multimodalnom prevozu) da bi kupac mogao da preuzme robu. Kada se prodavac i kupac dogovore o komunikaciji elektronskim putem, isprava pomenuta u prethodnom stavu može se zameniti odgovarajućom porukom putem elektronske razmene podataka (EDI). A9. Da snosi troškove onih operacija kontrole robe (kao što je kontrola kvaliteta, merenje, vaganje, brojanje) koje su potrebne radi isporuke robe kupcu saglasno članu A4. Da obezbedi o svom trošku, ambalažu potrebnu za prevoz robe koji je organizovao (osim ako odgovarajući trgovinski običaji ne predviđaju da se roba opisana u ugovoru otprema bez ambalaže). Ambalaža treba da bude obeležena na odgovarajući način.
A10. Da snosi sve troškove i izdatke nastale pribavljanjem isprava ili odgovarajućih elektronskih podataka pomenutih u članu BIO. i da nadoknadi one koje je kupac imao pružajući pomoć saglasno ovome. Da kupcu, na njegov zahtev, obezbedi informacije potrebne za dobijanje osiguranja.
B KUPAC, JE DUŽAN
B1. Da plati cenu predviđenu kupoprodajnim ugovorom.
B2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi uvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti potrebne radi uvoza robe.
B3. Ugovor o prevozu nije obavezan. B4. Da preuzme isporuku robe čim mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4.
B5. Da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od trenutka kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. Ako propusti da izvesti saglasno članu B7., da snosi sav rizik od gubljenja ili oštećenja robe od ugovorenog dana ili od časa isteka ugovorenog roka za isporuku pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B6. Da plati sve troškove vezane za robu od trenutka kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. Ako propusti da ispuni svoje obaveze saglasno članu B2. ili da preuzme robu kada mu je stavljena na raspolaganje saglasno članu A4. ili da izvesti saglasno članu B7. da snosi sve naknadne troškove koji su time nastali pod uslovom, međutim, da je roba propisno individualizovana, tj. jasno izdvojena ili na drugi način identifikovana kao ugovorena roba.
B7.Uvek kada ima pravo da odredi vreme u ugovorenom roku i/ili mesto preuzimanja robe, da prodavca o tome blagovremeno obavesti.
B8. Da prihvati nalog za isporuku ili transportnu ispravu saglasno članu A8.
115
B9. Da snosi, ako nije drugačije ugovoreno, troškove predukrcajne kontrole izuzev ako se ne obavlja po nalogu državnih vlasti zemlje izvoznice.
B1O. Da pruži prodavcu, na njegov zahtev, rizik i trošak potrebnu pomoć radi dobijanja dokumenata ili odgovarajućih elektronskih podataka koji se izdaju ili prenose u zemlju uvoza i koji mogu biti potrebni prodavcu radi stavljanja robe na raspolaganje kupcu saglasno ovim pravilima.
30. CARINSKE I NECARINSKE BARIJERE
Osnovna karakteristika savremenog novog protekcionizma je da se on ne oslanja
isključivo na carinske barijere već na necarinske mere zaštite. U uslovima opšteg
snižavanja nivoa carina, necarinske barijere se u međunarodnoj trgovini ispoljavaju kao
prepreka poput nekadašnjeg carinskog protekcionizma.
Zaštitna politika neizbežno je suočena s postojanjem diferenciranih nacionalnih
ekonomskih prostora i uslova ekonomskog razvoja. Njen osnovni smisao je da povećava
konkurentsku sposobnost privrede u odnosu na privrede drugih zemalja s jedne strane a s
druge da postojanjem pogodnih carinskih i necarinskih instrumenata obezbedi nesmetani
razvoj sopstvenih privrednih subjekata.
31. CARINSKI SISTEM I CARINSKA TARIFA
Osnovna karakteristika čistih spoljnotrgovinskih instrumenata je, pre svega, njihova,
evolutivna elastičnost. Ona govori o stalnom i spontanom porastu potrebe da se za sve
mnogobrojne pojave u spoljnoj razmeni na vreme i na odgovarajući način reaguje. Sa
rastom potreba da se od što specifičnijeg regulisanja spoljnih odnosa postepeno
postižu sve opštija ekonomska dejstva počeli su da se pojavljuju, pored prvobitnih
instrumenata sa specifičnim dejstvima po artiklima, sve više i sve noviji instrumenti
opštijeg karaktera i opšteprivrednih dejstava.
Instrumentom kojim specifično deluje na spoljnu razmenu možemo nazvati svaki
administrativni akt kojim se, u bilo kom obliku, neposredno utiče na sasvim određenu
vrstu spoljne razmene. Terminološki iskristalisali su se tokom vekova nekoliko tipičnih
oblika kao što su carine kao najrasprostranjeniji instrument spoljnotrgovinske politike,
zatim premije, kvote, kontigenti sve do izvoznih ili uvoznih zabrana.
Carina se danas smatra izrazito spoljnotrgovinskim instrumentom. Po svom karakteru
carina je porez koji svojom specifičnom usmerenošću na spoljnu razmenu i svojim
fiksnim dejstvom izaziva i promene valutnog karaktera. Carina posredno utiče i na
formiranje odnosa unutrašnjih vrednosti, a preko njih, povratno, može da izazove
efikasno opšte dejstvo. I pored činjenice da je poreskog porekla carina postaje simbol
klasičnog uticaja na međunarodno poslovanje zato što je u praksi stalno potreban
instrument kojim se može snažno i neposredno za svaki proizvod ili grupu proizvoda
uspostaviti mehanizam međusobnog delovanja spoljnih na unutrašnje cene.
Carina je određen iznos u domaćoj valuti koji država naplaćuje od vlasnika određene
robe prilikom njenog prelaza preko granice. Budući da carinu naplaćuje država carina
predstavlja značajan izvor prihoda države, tj. budžeta. Carina se pojavljuje i kao
116
modifikator odnosa na domaćem tržištu i može izazvati promene u potrošnji i
proizvodnji, kao i svaka iznenadna promena cena. Deluje i na proces supstitucije među
proizvodima u potrošnji isto kao što može delovati stimulativno ili destimulativno na
domaću proizvodnju i nivo domaćih cena uopšte.
Ova mnogobrojna dejstva carine ne zavise isključivo od visine, već od vremena,
mesta i načina uvođenja. U skladu sa različitim ciljevima koji se žele i mogu postići
postoji veliki broj različitih vrsta carina koje su se pojavile u njenoj dugotrajnoj
evoluciji.
Cariniski sistem predstavlja sređenu celinu instituta iz oblasti carina kao što su:
carinska roba, carinski nadzor, carinjenje robe itd. , u jednu doktrinu. Carinski sistem je
najčešće vezan za određeni carinski suverenitet. Carine i carinski sistem se mogu posmatrati sa:
1. uvoznog aspekta (uvođenje carine u cilju zaštite domaće proizvodnje ili iz finansijskih razloga);
2. izvoznog aspekta, koji podrazumeva tumačenje rešenja za stimulaciju izvoza kroz izvozne premije, subvencije itd. ili pak uvođenje izvoznih carina u cilju smanjenja izvoza određenog proizvoda.
Danas se ne može govoriti o apsolutnom autonomnom pravu uređenja carinskog sistema
jer međunarodni sporazumi iz oblasti carina koje jedna zemlja potpiše a kasnije i
ratifikuje, postaju obavezan izvor prava pa čak imaju i jaču pravnu snagu od domaćih
propisa i moraju se primenjivati u svakom konkretnom slučaju.
Carinska tarifa u užem smislu je spisak carinskih roba sa odgovarajućim carinskim
stopama, a u širem smislu sadrži i normativni deo sa odredbama o carinskoj osnovici,
oslobađanjima od plaćanja carine, merama zaštitne carinske politike itd. preovlađuje
carinska tarifa u užem smislu kao sistematizovani spisak carinskih roba sa carinskim
stopama.
Carinske tarife mogu biti: trajnog (ukoliko je tarifa doneta zakonom) i privremenog
karaktera (ukoliko je doneta podzakonskim aktom). Ona može biti i autonomna (država
je donosi snagom svog suvereniteta pa se može menjati, dopunjavati i ukidati
nezavisno od drugih zemalja), ugovorna (donose se putem međunarodnih ugovora i ne
može se menjati voljom jedne zemlje, npr. Evropska Unija) i kombinovana (doneta
kroz kompromis-autonomno donetih i međunarodno prihvaćenih carina).
Carinske tarife mogu biti jednokolone (autonomne carinske tarife) i višekolone (različit
tretman za robu poreklom iz različitih zemalja).
Po pravcu kretanja robe carinske tarife mogu biti: uvozne, izvozne i provozne a prema
načinu određivanja carine "ad valorem" odnosno po vrednosti, specifične (osnova za
naplatu je jedinica mere proizvoda) i kombinovane (i po vrednosti i po jedinici mere).
Carinske tarife mogu biti i preferencijalne (npr. niža carinska stopa za robu poreklom iz
zemalja u razvoju) i diferencijalne (koje imaju retorzivan-borbeni karakter pa se
upotrebljavaju kao odgovor na preduzete carinske mere neke zemlje).
117
32. EKONOMSKI ZNAČAJ CARINA
Pravilo je da zemje koje su počele da uvode carine na pojedinu robu nikad nisu ostale na
jednoj jedinstvenoj carinskoj stopi niti je broj proizvoda na koji se primenjivala carina
ostao usko ograničen. Po uvođenju prvih carinskih ograničnja postepeno se razvija čitav
sistem carinskih stopa koji se stalno dalje razrađuje. Tako se došlo i do carinskih tarifa koje su
po određenim kriterijumima sistematizovale postojeće carinske stope za svu robu koja
podleže carinjenju.
Potrebu za formiranjem zatvorenih i razrađenih carinskih tarifa ili sistema izaziva već
činjenica da priroda ekonomskih dejstava carine samo po sebi onemogućava da se ostane
pri individualnom opterećenju malog broja proizvoda.
Do kumulativnog ekonomskog dejstva carina dolazi zbog toga što se pojedinačna carinska
zaštita deformiše ili postane neefikasna ako se ne proširi i na one proizvode koji su tehnološki
povezani sa već zaštićenim proizvodom. Kao što je svaka iole komplikovanija proizvodnja
vertikalno i horizontalno povezana čitavim nizom srodnih proizvodnih procesa tako se
nužno i dejstva carine moraju odgovarajuće vertikalno i horizontalno proširivati u privredi i
dovesti do potrebe da se postepeno razrade sistemi carina. Ukoliko se želi u zemlji
stimulisanje podizanja proizvodnje samo poslednje faze prerade nekog proizvoda, dovoljno
je da se na uvoz tog finalnog proizvoda propiše stopa carine koja u svom konačnom
obračunu u unutrašnjoj ceni pokriva razliku nacionalne do prosečne svetske produktivnosti
samo u tom, završnom delu procesa finalizacije. Ako se, pak, želi postepeno stimulisanje
domaće proizvodnje do tada uvoženog polufabrikata za neku, u međuvremenu, već
zaštićenu finalizaciju, potrebno je i na uvoz polufabrikata uvesti carinu. Činjenicom da je
ovakvom novom zaštitom povećana unutrašnja cena za polufabrikat postaje nedovoljna
prvobitno uvedena zaštita finalnog proizvoda. Na nacionalnom nivou pod ovim novim
uslovima ne proizvodi se skuplje samo za prvobitnu razliku produktivnosti u finalizaciji već
se skuplje nabavljaju i polufabrikati i to za razliku produktivnosti u proizvodnji
polufabrikata.
Ukoliko se stimuliše domaća proizvodnja sirovina trebalo bi povećati i postojeće usvojene
carinske stope u svim vertikalnim stepenima prerade takvih sirovina. Carinska stopa mora u
tom slučaju da pokriva nedovoljnu produktivnost i u proizvodnji sirovina i u proizvodnji
polufabrikata, dok nivo izmenjene carinske stope za finalni proizvod mora u sebi da
akumulira proizvodne razlike u sve tri proizvodne faze koje prethode formiranju nacionalne
cene za finalni proizvod.
Ima slučajeva kada carinska zaštita finalnog proizvoda ne mora u celosti i uvek da pokriva
svu neproduktivnost prethodnih faza već samo ona dejstva niže produktivnosti koja u
drugim fazama nisu kompenzovana natprosečnom produktivnošću. Zato u raznim zemljama
za različite proizvode nastaju najrazličitije kombinacije moguće zaštite. Zato i nastaju i vrlo
velike razlike u carinskim stopama kod sličnih opšterazvijenih koncepcija zemalja.
Slična je situacija i sa horizontalnim kumulativnim dejstvom carine. Proizvodna faza
zaštićenog proizvoda nepotpuno je carinski obezbeđena ukoliko se istovremeno ne predvidi
i efikasna carinska zaštita uvoznih supstituta. Uvoz supstituta, bez dovoljne carinske zaštite,
može u toj meri da naraste da potpuno onemogući domaću proizvodnju prvobitno zaštićenog
glavnog proizvoda.
118
U kojoj meri će privredna politika štititi faze neke proizvodnje u njenim horizontalnim i
vertikalnim vezama stvar je praktično razvoja i oportunosti da se započeti proces zaštite širi.
Svojim kumulativnim dejstvom na nivo unutrašnjih cena sistem carina, zapravo, pomera
unutrašnje vrednosne odnose i stvara uslove da ta proizvodnja bude uopšte moguća.
Carina za protivvrednost nedostataka u produktivnosti u pojedinim vrstama proizvodnje
smanjuje vrednost domaćeg novca u odnosu na takve proizvode. Depresijacija nacionalne
valute biće prolaznog karaktera ako se uvođenjem carinske zaštite pokrenuo razvoj određene
domaće proizvodnje koja je jednom započeta sa niskom produktivnošću, pod okriljem zaštite,
i ako posle izvesnog vremena proizvodnja dostigne postojeću prosečnu nacionalnu
produktivnost.
Trebalo bi istaći da u većini slučajeva svaka carinska zaštita ima svojih definitivnih valutnih
posledica zato što je carinska zaštita proizvodnje, jednom započeta, dinamičan proces čitavog
niza razvojnih sektora kod kojih je, zbog kumulativnog dejstva, praktično nemoguće odrediti
kada jedan proces počinje i kada je prethodni završen. Zbog svog različitog dejstva na
odnose vrednosti u privredi, i pored svog kumulativnog karaktera, carina deluje nejednako na
celinu formiranja vrednosti u zemlji. Ista carinska stopa pokazivače različite efekte
ukoliko se primenjuje na proizvode različitog značenja za formiranje opštenacionalnog
bruto proizvoda.
Neposredna dejstva carinskih tarifa. Carine, kada se jednom uvedu, progresivno deluju i na
druge sektore pa čak i na one koji nisu prvobitno pokazivali potrebu za zaštitom.
Carine bi bile neefikasne kada bi se od samog uvođenja usko proračunavale prema trenutnim
odnosima na tržištu ne ostavljajući nikakvu rezervu koja bi obuhvatala i nepredvidive
promene u odnosima produktivnosti. Zbog toga se i na uvođenje carina ne gleda kao na
sasvim usko namenski instrument, već više kao na uvođenje jednog novog sistema koji se
odnosi na celokupnu privredu. Zbog toga i ne govorimo o uvođenju samo pojedinih stopa
carina, već se misli na uvođenje kompletnih carinskih tarifa. Carinske tarife, iako imaju
načelno konkretne zaštitne ciljeve, moraju biti mnogo šire od samog dometa tih ciljeva i zato
postaju, neka vrsta opšte privredne deklaracije o tome kako će se carinom uticati na
celokupna privredna zbivanja u zemlji. Carinska tarifa nije prost zbir carinskih stopa koje
trenutno važe, već je odraz celokupno zaokruženog sistema specifične vrste intervencije u
unutrašnjem formiranju vrednosti. Izmene ili dopune pojedinih carinskih stavova
predstavljaju uvek izmenu čitavog sistema ove vrste. Zbog nesumnjivog značaja za privredu
jedne zemlje moramo istaći da carinski sistem ima dva aspekta: valutni i operativni.
Valutni aspekt se pojavljuje u svojim neposrednim dejstvima na formiranju unutrašnjeg
nivoa cena kao i u posebnim dejstvima pomeranja vrednosti u odnosima troškova
proizvodnje.
Suština neposrednog ekonomskog dejstva carinskog sistema ogleda se u tome što to dejstvo
može postojati sve dok se carinama izazvana dodatna depresijacija vrednosti valute u
odnosu na pojedine proizvode na neki način ne uključi u obračunski kurs. Deluje do trenutka
dok se održava kao uzročnik odstupanja proizvodne prosečne vrednosti domaće valute od
njene prosečne obračunske vrednosti.
Kao što se uvođenjem ili promenama carinskog sitema neposredno menjaju unutrašnji
odnosi vrednosti izaziva njihovo diferenciranje, tako se sprovođenjem valutnih reformi i
menjanjem obračunskih vrednosti domaćeg novca menjaju i oni unutrašnji odnosi vrednosti i
119
njihova različita dejstva koje su prethodno uspostavile carine. Ma koliko ovi odnosi bili
isprepleteni ova dejstva nisu automatska i linearna već funkcionalno međuzavisna.
Posredna ekonomska dejstva tarifa. Najteže je poništiti ona dejstva carina koja su na duži rok
ušla u strukturu opštih proizvodnih odnosa. Budući da carina ima za cilj da pokrije
zaostajanje u produktivnosti logično je da se pretpostavi daje uvedena radi pokrivanja viših
troškova za manje produktivnu radnu snagu. Međutim, opšte dejstvo carinskog sistema
delovaće na nabavne cene materijala i na formiranje profitne stope, odnosno Stepen
akumulacije proizvođača. Zbog toga je već u granama kojima je carinska zaštita
neposredno namenjena nerealno pretpostaviti da je povećanje cena samo refleks plaćanja
relativno veće režije za manje produktivnu radnu snagu. Rast cene, zbog uvođenja carine,
prvenstveno će delovati na formiranje profitne ili akumulacione stope, ali će se isto tako
odraziti i na ostale troškove proizvodnje. Pojaviće se i grane gde je posredno kumulativno
dejstvo carine izazvalo isključivo porast nabavne cene sirovine. U ovim granama kumulativni
efekat carina u celini ide na pokrivanje povećanih materijalnih troškova. Na kraju, tamo gde
je carina imala i fiskalni karakter povećanje uvozne carine ići će paralelno sa uvođenjem
ekvivalentnog poreza i na domaću proizvodnju odgovarajućih proizvoda. U takvom slučaju,
povećanje unutrašnje cene ići će na pokrivanje povećanja poreskog opterećenja u zemlji.
Iz ovih različitih kombinacija nastaju daljnja posredna dejstva na promene u odnosima
proizvodnih troškova. Na primer, nadnice koje za manje produktivan rad može ipak da
plaća carinom zaštićena industrija, imaće svoja posredna dejstva na formiranje opšteg nivoa
nadnica. Ove opšte promene u odnosu troškova radne snage prema ostalim troškovima
proizvodnje u zemlji, izazvani dejstvom carina, trajnog su karaktera. Čak i ukidanje carine
ovu visinu nadnica više ne može da vrati u pređašnje stanje, već se pojavljuje nov
poremećaj u odnosima proizvodnih troškova, sa sasvim novim efektima.
Operativne osobine tarifnih sistema. Neposredna i posredna ekonomska dejstva carinskih
stopa i kompletnog tarifnog sistema mogu da posluže kao izvanredan operativni instrument
spoljnotrgovinske politike. Ipak, da bi mogle da se iskoriste u operativne svrhe, carine
moraju biti dovoljno elastične i u carinskim stopama mora biti dovoljno rezerve, da bi se
obezbedio prostor za naknadno potrebne operativne manevre. Elastičnost carinskih tarifa
postiže se ukoliko se pri njihovom objavljivanju predvide dve carinske stope za sve
zaštićene proizvode.
Prva ili viša je tzv. autonomna stopa, i važi za sav uvoz za čije poreklo nije bilateralnim
ili multilateralnim pregovorima izdejstvovana povoljnija niža konvencionalna tarifa.
Proizilazi da osnovnu carinsku zaštitu domaće industrije obezbeđuje visina
konvencionalne tarife. Autonomna tarifa omogućava manevarski prostor za pregovore
odnosno koncesije koje se mogu ponuditi inostranim pregovaračima u zamenu za
sniženje carinske zaštite inostranih tržišta. Ove dvokolone tarife mogu izazvati nedostatak
interesa za pregovore, odnosno smanjenje onih carinskih stopa kod kojih je poodmaklo
vreme od prvobitnog uvođenja u život. Zbog toga se i najlakše postižu carinske olakšice u
privredama koje imaju još "sveže" carinske tarife. S druge strane otporu prema carinskim
olakšicama doprinosi i tehnika klauzule najpovlašćenije nacije. Carinske olakšice
primenom ove klauzule gube svaki smisao ukoliko se nekoj zemlji odobri "povlašćeniji"
status od statusa "najpovlašćenije nacije".
120
Razumljivo je, iz navedenog, zbog čega zemlje već u kreiranju svojih carinskih sistema
nastoje da obezbede u okviru samog sistema što više rezervi . Sve ove rezerve, ma koliko
da su u početku taktički postavljene, imaju i svoja konkretna privredna dejstva, jer
opterećuju i smanjuju uvoz i deluju na dodatno deformisanje proizvodnih troškova i
postepeno postaju deo novog privrednog sistema.
Preferencijalne carine, u odnosu na autonomne i konvencionalne tarife, su usmerene na
određeno poreklo uvoza i niže su od konvencionalnih. U zemljama koje primenjuju
preferencijalni sistem carina može doći i do njihovog trajno-diferencijalnog dejstva. Kod
uvoza veće količine robe uz primenu različitih tarifa (autonomne, konvencionalne ili
preferencijalne), do stvarnog carinskog opterećenja jedino se može doći ponderisanjem
prošeka carinskog opterećenja, a koji proizilazi iz uvoznih količina kao rezultat primene
sva tri načina obračuna carina.
Valutni karakter tarifa se ogleda u promenama vrednosti domaće valute u odnosu na
proizvod koji se uvozi i u odnosu na troškove proizvodnje iz kojih se proizvod sastoji.
Valutno dejstvo carine je kvantitativni problem u najširem smislu jer je valutna indikacija
pojedine carine od posebnog valutnog značaja. Ovo dejstvo carina nije bilo toliko
upadljivo i moglo je da se "izgubi" u velikom broju ostalih uticaja na unutrašnje
formiranje vrednosti, posebno dok se sa zaštitom počinjalo na perifernim sektorima
privrede. Sasvim je druga situacija kada značajni proizvodni sektori privrede izrastu iza
carinskih barijera, odnosno kada se zavede kompletan sistem industrijske zaštite ili, pak,
kada dođe do potpunog agrarnog protekcionizma. Tada dolazi do izražaja valutni karakter
tarife bez obzira da li se radi o prosečno visokoj, niskoj, ravnomernoj ili diferencijalnoj
zaštiti.
Prosečno opterećenje jednog carinskog sistema kojim se deluje na formiranje unutrašnjih
cena, slično je dejstvu devalvacije nacionalne valute za procenat prosečnog carinskog
opterećenja. Uvozni carinski sistem neposredno će depresirati samo cene uvozne robe, dok
devalvacija istovremeno i jednako deluje neposredno i na uvoz i na izvoz kao i na vrednosti u
unutrašnjem prometu uopšte. Ova razlika objašnjava zašto se pravila razlika između carine i
valute pa se carina nije ni ubrajala među valutne faktore niti se valutna politika posmatrala
kao instrument spoljnotrgovinske politike.
Savremena evolucija i jednog i drugog instrumenta izmenila je i tu njihovu podvojenost. Već
dugi niz godina carine se ne odmeravaju isključivo posebno prema proizvodima već se u
tarifama kreira određena garancija intenziteta zaštite kojim se unapred utvrđuje i dobija
karakter standarda. Samim ovim postupkom tarife dobijaju svoj opštevalutni karakter, pa se
tek onda pojedini proizvodi u tarifama svrstavaju u grupe stepena valutne depresijacije.
Svaki pojedini proizvod specifično potpada pod pojedinu carinsku poziciju, ali taj
specifični iznos zaštite nije više rezultat proračuna kalkulacionim potrebama zaštite baš tog
proizvoda, već odluke o tome u koju je predviđenu grupu mogućih depresijacija takav
proizvod svrstan. U ovom grupisanju carinska politika se neminovno sreće sa problemima
valutne politike. Zbog toga se i prelazi na praksu različitih valutnih kurseva gde se pored
podele na uvozne i izvozne primenjuje i diferenciranje valutnih kurseva prema grupama
proizvoda ili čak prema pojedinim važnijim proizvodima. Nasuprot evoluciji carina od
specifičnih na opšta dejstva i valutnih kurseva od opštih ka specifičnim, a što je posledica
operativne prakse intervencionizma, posredni valutni značaj carine često se zanemaruje.
121
33. INSTITUTI ZASNOVANI NA CARINSKOM SISTEMU
U praksi se susrećemo sa različitim situacijama u kojima privreda ima interesa da
privremeno odloži ili pak potpuno izuzme od dejstva carina pojedine poslovne transakcije
sa inostranstvom. Tako nastaje i niz instituta čiji je zadatak da do kraja sprovedu princip
da carina treba da utiče na formiranje vrednosti robe u poslovanju sa inostranstvom tek
onda kad je roba definitivno napustila zemlju ili definitivno izvršenim uvozom ušla u
sastav domaće privrede.
Da bi se obezbedilo izvršenje principa da sva roba koja podleže carini čim postane
sastavni deo domaće privrede mora podjednako i da snosi taj teret, javila se potreba, da se
institucionalno predvide carinski postupci za robu koja iz posebnih razloga nije postala
sastavni deo neke privrede, ili neće nikad ni postati, iako je fizički ušla na teritoriju te
zemlje.
Institutom privremeni uvoz ili izvoz omogućava se uprava, obrada, dorada ili prerada one
inostrane robe na domaćoj teritoriji koja će po izvršenju ovih usluga opet napustiti
zemlju. Instrumenti izuzimanja robe od uvoznog carinjenja po svojoj suštini su
instrumenti stimulisanja izvoza usluga. Ekonomski posmatrano ovim institutom roba
postiže neku vrstu eksteritorijalnosti koja je često preduslov za povećanu inostranu
tražnju domaćeg rada. Prva varijanta privremenog uvoza odnosi se na privremeni uvoz
robe koja će biti izvezena u istom obliku u kom je uvezena (npr. vraćanje ambalaže u
inostranstvo, uvoz predmeta, uređaja, sprava i životinja za održavanje trka, utakmica,
cirkuskih priredbi, izložbenih eksponata itd.). Po drugoj varijanti predviđen je uvoz robe
koja će biti izvezena u promenjenom stanju. Ovaj uvoz odnosno izvoz se obavlja radi
opravke , dorade, prerade ili obrade i oslobođen je plaćanja carine. Ukoliko se domaća
roba izvozi radi popravke ili dorade po povratku u zemlju plaća se carina samo na
fakturnu vrednost obavljene usluge.
Uskladištenje neocarinjene inostrane robe na domaćoj teritoriji je institut koji
omogućava da roba može da ulazi u zemlju bez plaćanja uvozne carine i da leži, odnosno
biva smeštena, u posebne prostorije određene od strane carinarnice i pod njenim
nadzorom sve dok se ne odluči o daljoj sudbini te robe. Vlasnik se može opredeliti da li
će robu ocariniti ili će roba napustiti teritoriju zemlje u kojoj je bila privremeno smeštena
(carinski magacin, carinsko stovarište, carinska javna skladišta, konsignaciona skladišta).
Kao što se na nacionalnoj teritoriji pojedine grupe roba mogu izuzeti iz opšteg carinskog
postupka tako se i delovi domaće teritorije u odnosu na carinske obaveze mogu sasvim
isključiti ili podrediti specijalnom režimu carinjenja.
Slobodne carinske zone su delovi nacionalne teritorije koji su izričito isključeni od domaće
carinske teritorije. Carinska granica je postavljena između te zone i preostale nacionalne
teritorije mada je i ta zona pod nacionalnim suverenitetom države koja je carinski isključila.
Ova isključenja se vrše radi davanja podrške razvoju privrednih delatnosti na nacionalnoj
teritoriji koje se zbog carina i carinskog sistema uopšte, ne bi mogle razviti. Čitava
industrijska postrojenja mogu biti podignuta u ovim zonama, a carina se plaća jedino ukoliko
se finalni proizvod upućuje u unutrašnjost zemlje tj. na teritoriju na kojoj se sprovodi
carinski sistem.
122
Zone pograničnog prometa ili prometa dvovlasničkih imanja (malogranični promet) su
delovi nacionalne carinske teritorije u kojima se dozvoljavaju određene privredne
transakcije sa inostranstvom koje inače nisu dozvoljene na preostalim delovima teritorije.
Površina zone kao i njene granice određuju se bilateralnim sporazumima.
Carinski priključak je teritorija koja se priključuje carinskoj teritoriji jedne zemlje, odnosno
njenom carinskom sistemu iako je pod političkim suverenitetom druge zemlje (npr. deo luke
u Solunu na kome je važio carinski sistem naše zemlje).
Carinski isključci su delovi nacionalne teritorije koji se iz posebnih razloga isključuju od
nacionalnog carinskog režima.
34. VRSTE CARINA
Prema pravcu robnog prometa na koji se odnose carine mogu biti uvozne, izvozne ili
provozne. Prema načinu njihovog odmeravanja mogu biti ad valorem (po vrednosti),
specifične, stalne, privremene ili klizne, a prema privredno-političkoj nameni one su
fiskalne, zaštitne, preferencijalne, antidampinške i redistributivne.
Uvozne carine danas predstavljaju najvažniju vrstu ovog spoljnotrgovinskog instrumenta.
Naplata (ili ne) određenog iznosa znači za domaće tržište posebno formiranje odnosa
vrednosti domaćeg sredstva plaćanja prema uvezenoj robi tako da, načelno, vrednost
domaćeg novca može da pada u odnosu na svetsku vrednost pojedinih proizvoda u srazmeri
sa visinom tog carinskog opterećenja. Samim činom uvođenja uvozne carine poskupljuje
carinom opterećeni proizvod pa će stepen smanjenja tražnje na domaćem tržištu zavisiti
od stepena elastičnosti i biće u principu, najmanji kod proizvoda sa najmamanje
elastičnom tražnjom. Promena u obimu tražnje, posle uvođenja carine, uticaće i na
ponašanje ponude iz inostranstva čija cena će se utoliko jače menjati što je više
karakteriše stepen elastičnosti.
Uvođenjem uvozne carine povećavaju se troškovi nabavke za ocarinjeni proizvod što je u
suštini isto kao da su povećani i njegovi proizvodni troškovi na svetskom tržištu.
Izvozne carine se naplaćuju na izvoz robe kod koje je po definiciji, produktivnost u
proizvodnji natprosečna u odnosu na prosečnu nacionalnu. To važi za slučajeve gde
monopolistički položaj izvoznika omogućava da teret izvozne carine prebaci na kupca u
inostranstvu ili pak ukoliko se želi korišćenje prirodnog monopola (Pakistan je uveo
izvoznu carinu na jutu).
Provoznih ili tranzitnih carina danas više praktično nema jer su sve zemlje u nastojanju
da povećaju nerobni promet upotrebom sopstvenih transportnih sredstava i dragih usluga
vezanih za prevoz robe preko svoje teritorije, ukinule ovu vrstu carina. Podrazumeva se da
je roba koja prolazi teritoriju neke zemlje samim tim i izuzeta od carinjenja mada i ona
prolazi kroz graničnu carinsku manipulaciju.
Carine ad valorem utvrđuju se određivanjem procenta uvezene robe i to u odnosu na
njenu trgovačku ili neku drugu odabranu vrednost (automobili se u Srbiji carine prema
kataloškoj vrednosti).
Specifične carine se naplaćuju po jedinici mere i daju dobar fiskalni efekat kada spoljne
cene padaju jer se iznos carine sa takvim promenama cena ne menja.
123
Postoje i kombinovane carine koje su kombinacija carina ad valorem i specifičnih pa se
naplaćuju i po vrednosti i po jedinici mere. Danas se, uglavnom, koriste carine ad
valorem.
Određeni razvojnopolitički značaj imaju stalne carine dok su privremene sezonskog ili
prigodnog karaktera. Tako na primer carine na uvoz svežeg voća i povrća u toku godine
sve do određenog datuma mogu biti niže nego kasnije.
Klizne carine su neka vrsta kompromisa između liberalističkih težnji i jakih predstavnika
proizvođačkih lobija u organima vlasti. Npr. zabranjuje se uvoz određenog
poljoprivrednog proizvoda dok unutrašnja cena ne postane toliko visoka da u toku uvoza ne
može da padne ispod određenog zakonskog minimuma.
Fiskalna uloga carina je i najstarija namena carina. Ako danas carina svoj opstanak
zahvaljuje pre svega protekcionističkoj funkciji razlog je i taj što se u međuvremenu
izmenio ceo sistem naplate poreza. Fiskalna zahvatanja se sve više okreću samoj
proizvodnji pa carina kao jedan od najvažnijih prihoda države lagano ide ka periferiji. Da je
carini ostavljena nekadašnja centralna fiskalna uloga pri određivanju visine carinske
stope bile bi u stalnom sukobu njena fiskalna i protekcionistička uloga.
Protekcionističko dejstvo carine su imale već i onda kada su predstavljale čisto fiskalni
instrument, jer svako povećanje uvoznih dažbina nužno vodi povećanju tih cena sa svim
ekonomskim posledicama te pojave. Danas se dejstvo carina ocenjuje isključivo
protekcionističkim merilima jer pre svega deluju kao istrument regulisanja unutrašnjih
odnosa vrednosti prema odnosima koji vladaju na svetskom tržištu.
Preferencijalne carine su proizašle iz kolonijalnih odnosa metropola prema svojim zavisnim
područjima. Predstavljaju interesantnu pojavu savremene diferencijacije unutrašnjih
vrednosti mada nisu ni prvi ni jedini oblik kojim se carinskim instrumentima diferencira
vrednost domaće valute u odnosu na svetske paritete. Zemja uvoznica područja kome
odobrava niže carinske stope nego što se za te iste proizvode mora plaćati, kada se uvoze iz
nekih drugih područja, polazi od ekonomski dvostrukog diferencijalnog dejstva.
Povlašćena područja postižu više izvozne cene no područja koja ne uživaju taj status. Sa
druge strane zemlja koja odobrava pri uvozu preferencijalnu carinu neće formirati
unutrašnju cenu ni kao direktnu funkciju preferencijalne ni kao funkciju normalne carine, već
kao funkciju odnosa uvoznih količina robe i po jednom i po drugom načinu obračuna
carinske stope.
Antidampinške carine su po svojoj nameni suprotne preferencijalnim. Kod preferencijalnih
teži se specifičnom sniženju carina u odnosu na opšte carinsko opterećenje, dok se kod
antidampinških radi o specijalnom povećanju carinskih stopa u odnosu na opšte. Njihov
smisao nije u povećanju unutrašnjih cena već da očuvaju njihovu stabilnost. Ove carine,
načelno, opterećuju onu robu koja se nudi po cenama ispod svetskog ili uobičajenog nivoa
i koja bi zbog svoje iznimno niske cene sa primenom normalne carinske stope mogla da
izazove štetu na domaćem tržištu, smanji konkurentsku sposobnost domaće proizvodnje i
izazove unutrašnje poremećaje.
Redistributivne carine su one koje se uvode sa namerom da se postigne određeno
pomeranje među proizvodima u unutrašnjoj potrošnji. Pored osnovne funkcije ova vrsta
carina ima i dopunski karakter koji može biti prohibitivan (visoko odmerena carina koja
se primenjuje umesto uvozne ili izvozne zabrane) i retorzivan (da bi se odgovorilo na neki
uvoz iz čisto političkih razloga). Ukoliko se suviše zanemari ekonomsko dejstvo ove
124
vrste carina uvoz robe sa naplaćenom retorzivnom carinskom stopom može da izazove
veće poremećaje na domaćem tržištu no što su eventualne štete koje su izazvane zemlji
izvoznici dodatnim opterećenjem izvoza. B KUPAC, JE DUŽAN
B1. Da plati cenu prema kupoprodajnom ugovoru.
B2. Da na svoj rizik i o svom trošku pribavi uvoznu ili izvoznu dozvolu ili drugo zvanično odobrenje i obavi sve carinske formalnosti u vezi sa izvozom i uvozom robe i, po potrebi, njenog tranzitnog prolaza preko druge zemlje.
35. DRUGI MEĐUNARODNI POSLOVI
Poslovi koji neumitno prate i omogućavaju izvršenje svakog kupoprodajnog ugovora u
međunarodnom poslovanju su: poslovi međunarodnog transporta, špedicije, osiguranja i
kontrole.
Iako nazvani „drugim" njihov značaj za realizaciju međunarodnog kupoprodajnog posla
je nesumnjiv.
36. POSLOVI MEĐUNARODNOG TRANSPORTA
Pod pojmom "međunarodni transport" podrazumcva se prenos robe, ljudi, vesti ili
energije kod koga se polazno i dolazno mesto (tj. mesto otpreme i uputno mesto) nalaze
na teritoriji dve države ili ukoliko se prevoz vrši preko teritorije druge države u tranzitu.
Transport određuju tri bitna elementa:
1. transportni put, 2. transportno sredstvo, 3. pogonska energija koja se koristi za obavljanje transporta.
Sva navedena tri elementa imala su svoj razvojni put. Prvi oblici transporta javili su se na
kopnu baš kao što se i teret prvo prenosio korišćenjem ljudske odnosno životinjske snage,
da bi se došlo do najsavremenijih puteva i transportnih sredstava i energije koja se koristi
u transportu.
Može se reći da transport, zahvaljujući svojim osobinama ima nesumnjiv ekonomski,
društveni pa čak i politički značaj.
U odnosu na transportni put javili su se i glavni vidovi transporta: pomorski, železnički,
rečni, drumski i vazdušni kao i specifični blici transporta: poštanski, prenos energije i
vesti i transport cevima (cevovodi).
Ni jedan od navedenih vidova transporta nije idealan, već svaki vid ima svojih i dobrih i
loših strana. Baš zbog toga, kod izbora vida transporta kao i najpovoljnijeg provoznog
puta za određenu vrstu robe mora se imati u vidu pre svega:
ekonomičnost (da se sa što manje sredstava ostvari što povoljniji cilj), brzina koja je važan ali ne i presudni element jer je visina vozarine u direktnoj
125
srazmeri sa brzinom, sigurnost tj. postizanje najvećeg stepena sigurnosti koji postoji u transportu.
Kada se transport obavlja u granicama jedne države, uslovc pod kojima će se obavljati
donosi sama država. Međutim, kod međunarodnog transporta javlja se potreba unifikacije
transportnih uslova putem međunarodnih sporazuma. Načelo o slobodi mora, i pored toga
što je opšte poznati princip, regulisano je Ženevskom konvencijom o otvorenom moru
izuzimajući pribrežno more, 1958. godine. U vazdušnom transportu doneta je 1929.
godine konvencija za izjednačavanje izvesnih pravila koja se odnose na međunarodni
vazdušni transport (poznatija kao Varšavska konvencija). Ova konvencija je dopunjena
protokolima 1955. godine (Hag), 1972. godine (Gvatemala) i 1975. godine u Montrcilu.
U železničkom transportu unifikacija je izvršena kroz jednoobrazna pravila o ugovoru o
međunarodnom prevozu stvari železnicom (CIM) kao i konvencijom o međunarodnim
prevezima železnicama, dodatak B (COTIF).
Režim rada u lukama regulisan je propisima, odnosno zemlje kojima se uređuje postupak
lučkih i carinskih organa u vezi sa pregledom dokumentacije i carinskim postupkom, a
međunarodnim sporazumima se regulišu sanitarni i zdravstveni propisi u lukama.
Mali je broj međunarodnih plovnih rcka pa je Dunav jedna od retkih reka kod koje je
plovidba regulisana konvencijom. Dunavsku konvenciju potpisali su predstavnici SSSR-
a, Bugarske, Mađarske, Rumunije, Čehoslovačke i Jugoslavije 1948. godine u Beogradu.
U Bratislavi je 1955. godine potpisan i sporazum brodarskih preduzeća. Da bi se
omogućio neometan međunarodni drumski transport bilo je neophodno uprostiti carinski
postupak na graničnim prelazima ali na način kojim se obezbeđuje poštovanje carinskih
propisa svake zemlje kroz koju se roba kreće. To je i učinjeno u Žencvi 1959. godine uz
reviziju 1975. godine donošenjem konvencije o međunarodnom transportu robe sa
pokrićem garancije TIR.
Uopšteno govoreći da bi se roba transportovala zaključuje se ugovor o prevozu kojim se
jedno lice (transporter) obavezuje da preveze robu, od mesta otpreme do mesta
opredeljenja, i da u mestu opredeljenja preda primaocu robu, u onom stanju u kome je
primio od druge ugovorne strane (pošiljaoca), a pošiljalac se obavezuje da transporteru,
za obavljeni prevoz, isplati ugovorenu vozarinu (naknadu).
Svakako, da svaki vid transporta ima svoje specifičnosti u pogledu zaključenja ugovora o
prevozu kao i svoje specifičnosti u pogledu isprava koje prate pojedine oblike transporta.
U pomorskom transportu razlikujemo:
• ugovor o prevozu pojedinih stvari (odnosi se uglavnom na prevoz linijskim brodovima i obuhvata prevoz određene robe i, obično, u najmanjim količinama. Ovi ugovori se na zaključuju u pismenoj formi već pod „linijskim uslovima")
• brodarski ugovor (ugovor o čarteru) - obuhvata prevoze za određena putovanja pa se i naziva "brodarski ugovor na putovanje". Ugovorom može biti obuhvaćen ceo brod, srazmerni deo broda ili sa određenim delom brodskog prostora. Zaključuje se za jedno ili više putovanja i najčešći je kod ugovora o pomorskom prevozu.
• ugovor o prevozu na vreme {time charter) se zaključuje kada je potrebno da se preveze veća količina tereta i određenom vremenskom periodu u više zajedničkih putovanja. Sličan je ugovoru o zakupu pa se zato često i dodaje primedba not a demise da bi se znalo da se ne radi o zakupu. Ova vrsta ugovora osigurava vlasnika broda od kolebanja na tržištu brodskog prostora.
126
• ugovor o zakupu {demise charter) podrazumeva uzimaM u zakup određeni brod, sa ili bez posade uz obaveza zakupca da plaća zakupninu.
Vozarina je naknada brodaru za izvršeni prevoz robe na ugovoreno odredište ili za
upotrebu broda radi izvršenja određenog prevoza.
Pomorski agent (broker) pomaže brodara da pronađe odgovarajući teret, uspostavlja
kontakt između brodara i onih kojima je potrebna usluga prevoza a može i zastupati i
jednu i drugu stranu kod zaključenja ugovora o prevozu morem. Za svoje usluge agentu
pripada naknada u iznosu od 2-5% vozarine.
Vozarina se u slobodnoj plovidbi ugovara i reguliše pomorskim prevoznim ugovorom a
može se platiti po dolasku broda na odredište, unapred ili deo pre a dco posle okončanja
plovidbe. Vozarina se plaća na ukrcanu količinu robe a može biti i paušalna (bez obzira
na masu, zapreminu ili broj komada). Kod pomorskog prevoza se javlja i specifičan vid
vozarine a to je tzv. mrtva vozarina koja predstavlja naknadu štete zbog neudovoljavanja
ugovorene obaveze krcatelja da brodaru preda pun teret.
Teretnicom (konosmanom) brodar potvrđuje da je primio određenu robu radi prevoza
morem i obavezuje se da tu robu isporuči ovlašćenom imaocu teretnice uz uslovc
navedene u teretnici. Znači da teretnica sadrži dvostruku izjavu brodara:
1. daje roba navedena u teretnici primljena radi prevoza i 2. obećanje da će, po obavljenom prevozu, roba biti izručena legitimiranom i
ovlašćenom imaocu teretnice.
Teretnica je i pismeni dokaz da je zaključen ugovor o pomorskom prevozu, ona je i
pismena potvrda da je roba primljena od strane brodara na prcvoz, konačno, ona je i
prenosiva hartija od vrednosti koja predstavlja robu.
Prava iz teretnice prenose se na druga lica ustupanjem (cesijom), predajom teretnice ili
prenosom (indosiranjem) na poleđini. Teretnica može da glasi na ime, na donosioca ili da
bude teretnica po naredbi što podrazumcva da se roba preda onom licu koje se uredno
legitimiše kao imalac teretnice.
Ukoliko je roba upakovana brodar se može ograditi klauzulom "sadržina, količina, težina
i vrednost nepoznati". Brodar na teretnici može staviti i primedbu vezanu za stanje robe
npr. "u neispravnom stanju". Izdaje se u tri primerka (originala) i više kopija. Prcnosivi su
samo originali. Teretnica može biti i: • čista i nečista (ukoliko postoje primedbe na stanje robe ili ambalaže), • teretnica "ukrcano na brod" i tcretnica "primljeno za ukrcaj"
• direktna ili tranzitna (u zavisnosti da li će je isti brodar, onaj koji je izdao teretnicu, čitavim putem sam voziti ili pak unajmiti drugog brodara)
• naslovljena teretnica ili teretnica na ime.
U linijskoj plovidbi, za razliku od slobodne plovidbe, brodar umesto teretnice izdaje zaključnicu o prevozu.
Železnički transport - značaj železničkog saobraćaja za privredu svake zemlje je nesumnjiv. Omogućava:
• masovnost prevoza, • niske troškove prevoza, • brzinu,
127
• uredan i tačan prevoz i • bezbednost u odvijanju saobraćaja.
Zahvaljujući svojim osobinama kod železničkog transporta je vrlo izražena međunarodna karakteristika. Unutrašnji transport je regulisan propisima zemlje u okviru koje se odvija dok se na međunarodnom planu uređuje međunarodnim sporazumima. Transport robe železnicom može se posmatrati sa dva aspekta:
1. sa aspekta količine robe: razlikuju se denčane i vagonske odnosno kolske pošiljke. Denčana pošiljka je ispod 5000 kg težine i železnica ne stavlja na raspolaganje pošiljaocu prostor celog vagona samo na njegovu upotrebu. Vagonska pošiljka se smatra onom od najmanje 5000 kg kao i ispod ove težine ukoliko se pošiljaocu, na njegjv zahtev,daje prostor celog vagona.
2. sa aspekta načina otpravljanja i brzine prevoza postoji
a) sporovozni - to je redovni prevoz koji se obavlja uobičajenim međunarodnim tovarnim listom za sporovoz,
b) brzovozni - rokovi otpravljanja i prcvoza su kraći a prevoznina povišena, po pravilu, za 50% u odnosu na sporovoz,
c) ekspresni - za onu robu koja se može redovno utovariti u prtljažna kola putničkih vozova. Izuzetno to može biti i kolska pošiljka a u tom slučaju se kompletni teretni vagon prikači za kompoziciju putničkog voza.
Ugovor o prevozu robe železnicom zaključuje se tovamim listom. Tovarni list je ujedno i dokaz o zaključenju i sadržini ugovora o prevozu. Međunarodni tovarni list se sastoji iz seta od pet numerisanih listova:
Br. 1, je original tovarnog lista koji se predaje primaocu prilikom izdavanja robe,
Br.2. je tovarna karta koja prati pošiljku do uputne stanice, a služi kao računski
dokument,
Br.3. je izveštaj o prispeću namenjen uputnoj železnici,
Br.4. je duplikat tovamog lista i predaje se pošiljaocu po preuzimanju pošiljke na prevoz,
Br.5. je kopija tovarnog lista koja ostaje otpremnoj železnici.
Pošiljalac je dužan da popuni tovarni lista a naročito da da sledeće podatke:
1. uputnu stanicu sa svim potrebnim pojedinostima (npr. Beograd-Dunav Stanica); 2. ime i tačnu adresu primaoca; 3. naznačenje vrste robe; 4. količinu i broj koleta i opis ambalaže kada je reč o denčanim pošiljkama; 5. ime i tačnu adresu pošiljaoca.
Pošiljalac je dužan da dostavi i propratna dokumenta koja zahtevaju carinski ili drugi
organi (sanitarni, poreski i policijski).
Pored ovih osnovnih podataka pošiljalac bi trebalo da unese u tovarni list i podatak o
prevoznom putu, o načinu postupaka u vezi sa formalnostima koje sprovode carinski
organi, podatke o kontejnerima i paletama (ukoliko je roba u, odnosno, na njima),
količinu i oznaku plombi itd.
128
Po Konvenciji COTIF ugovor je zaključen kad otpravna železnica primi na prevoz robu
sa tovarnim listom.
Kod predaje pošiljke na prevoz želcznicom u pravnom odnosu su pošiljalac i železnica
sve dok primalac ne otkupi tovami list. Pravo raspolaganja robom na putu pripada, po
pravilu, pošiljaocu. Pošiljalac (ukoliko je prodavač robe) da bi naplatio svoja potraživanja
(npr. akreditiv) mora da preda kupcu (preko banke) duplikat tovarnog lista i na taj način
gubi mogućnost da raspolaže pošiljkom u toku prevoza.
Utovar denčanih pošiljki obavlja železnica a vagonskih pošiljalac, pa je dužnost
pošiljaoca da izvrši utovar u rokovima koje predvidi železnica.
Pošiljalac odgovara i za stanje robe koju je predao na prevoz pa se ovo stanje može
konstatovati i u tovarnom listu. Železnica precizira odgovornost za štete nastale na robi
samo pod uslovom da je roba propisno upakovana.
Po međunarodnim konvencijama pošiljaocu je omogućeno da vrši izmene ugovora o
prevozu (npr. da se pošiljka vrati u otpremnu stanicu, da se izdavanje odloži ili optereti
pouzećem itd.). Ove izmene se mogu izvršiti samo za ćelu pošiljku po jednom tovamom
listu i isključivo preko otpremne stanice.
U železničkom transportu vrednost robe je garancija za pokriće troškova prevoza kao i
drugih troškova koji nastaju u vreme prevoza (kolska dangubnina, korišćenjc železničkih
pokrivača, brojanje, vaganje itd.), pa se zbog toga prepušta volji stranaka da odluče da li
će prevoz platiti pošiljalac ili primalac.
Drumski transport - drumskim transportom omogućava se prevoz robe od skladišta do
skladišta bez usputnih pretovara što u mnogome utiče na stanje robe koja se transportuje.
Kao vid transporta robe znatno je brži od železničkog ali, mora se napomenuti, i skuplji.
U međunarodnom drumskom saobraćaju ima još neregulisanih problema, pre svega, zbog
prirode ovog vida transporta. Na inicijativu Francuske, 1924. godine, zaključenje Pariski
sporazum o dramskom saobraćaju, koji je 1926. godine zamenjen Konvencijom donetom
u Žcnevi. Veoma brz razvoj dramskog transporta zahtevao je regulisanje ove materije
a posebno pitanje carinskog postupka u drumskom transportu. Zbog toga je i doneta
Konvencija o ugovoru za međunarodni prcvoz drumom (CMR), 1956. godine. Ugovor o
carinskom postupanju sa vozilima iz 1949. i 1954. godine, kao i Carinska konvencija o
međunarodnom prevozu robe na osnovu karneta TIR iz 1959. godine je revidirana i
osavremenjena 1975. godine.
Karnet TIR je carinski dokument kojim se omogućava da se roba pri prelazu carinske
linije u uvozu ili izvozu ne podvrgava carinskom pregledu već da se i carinski pregled i
carinjenje obavlja u carinarnici opredeljenja. Karnet TIR se može koristiti ukoliko se roba
prevozi pokrivenim i zapečaćenim kolima koja moraju biti takve konstrukcije da se roba
može držati pod carinskim nadzorom na jednostavan i efikasan način, kao i da se roba ne
može vaditi ili stavljati u zapečaćeno vozilo. Kanet TIR se koristi i za prevoz kontejnera.
Karnet TIR izdaju ovlašćene garantne organizacije kod kojih se carinski organi mogu
regresirati tj. naplatiti uvozne dažbine i takse koje terete robu ukoliko dođe do istovara
(tj. uvoza) robe prc mesta carinjenja određenog u karnetu TIR. Za svako putovanje izdaje
129
se poseban karnet u onoliko primeraka koliko je prelazaka granične linije.
Karnet TIR sadrži sve relevantne podatke o robi, o vozilu i o prevoziocu. Karnet prati i
manifest koji sadrži popis robe koja se prevozi a radi predočenja carinskim organima.
Kao stranke u ugovoru o drumskom prevozu javljaju se prevozilac i pošiljalac. Po
postavljanju vozila pošiljalac, odnosno krcatelj, dužan je da počne sa utovarom i to bez
posebne naknade troškova za zadržavanje vozila u roku od dva sata. Prema Konvenciji
CMR pri preuzimanju robe, prevozilac kontrolišc tačriost navoda u tovarnom listu, kao i
stanje robe odnosno ambalaže. Izdavanjem robe primaocu smatra se daje prevoz izvršen.
Tovarni list za dopunski transport sadrži sledeće elemente:
• datum i mesto izdavanja tovarnog lista, • ime i adresu pošiljaoca, • ime i adresu prevozioca, • mesto i datum preuzimanja robe i mesto isporuke, • mesto i adresu primaoca, • opis, vrstu robe i način pakovanja, • broj paketa i njihove oznake,
• troškove u vezi sa prcvozom, • bruto težinu robe, • instrukcije za carinske i druge formalnosti.
Prvi primerak tovarnog lista se daje pošiljaocu, drugi prati robu i daje se primaocu dok
treći zadržava prevoznik.
Zauzimanje sve značajnijeg mesta u privrednom živom svake zemlje svakako je posebno
doprinela i međunarodna unija za drumski transport (IRU) koja uspešno istupa pri
rešavanju mnogih pitanja iz domena drumskog transporta.
Vazdušni transport - već je rečeno da se kod izbora najpovoljnijeg načina prevoza moraju
imati u vidu tri bitna činioca a to su: ekonomičnost, brzina i sigurnost. Vazdušni transport
je idealan vid transporta za prevoz robe koja ne može da izdrži dug prcvoz, robe visoke
vrednosti koja može da podnese relativno visoke troškove transporta kao i robe male
zapremine i one koja je hitno potrebna.
I pored građenja sve savremenijih i većih transportnih jedinica u vazdušnom transportu
još uvek su visoki troškovi prevoza i ograničen korisni tovarni prostor. Zato se i može
reći da su brzina i nesumnjivo kratko vreme transporta u neskladu sa elementima
ekonomičnosti prevoza ako pod tim pojmom podrazumevamo isključivo visinu vozarine.
Pošiljalac popunjava tovarni list i predaje ga, zajedno sa robom, prevoziocu.
Vazduhoplovni tovarni list je dokaz o zaključenom ugovoru o prevozu vazdušnim putem,
o prijemu robe i o uslovima prevoza. Vazduhoplovni tovarni list uglavnom sadrži sve ove
podatke koje sadrže i tovarni listovi drugih oblika transporta. Potrebno je da se naglasi da
u vazdušnom transportu postoji granica vrednosti pošiljke koja može biti prevezena
jednim vazduhoplovom a to je USD 50000. Ukoliko je pošiljka veće vrednosti deli se na
dva ili više vazduhoplova.
U vazdušnom prevozu može biti izdat i prenosivi tovarni list s tim što to mora biti
naglašeno na samom tovarnom listu. Uz tovarni list se mogu priključiti i draga propratna
130
dokumenta koja su potrebna za nesmetano odvijanje prevoza (carinska, sanitarna,
veterinarska itd.). Budući da je jedan od glavnih razloga koji rukovodi korisnika prevoza
robe vazdušnim putem brzina, prema uslovima za prcvoz robe IATA prevozilac je
odgovoran za štetu koja proizađe usled zakašnjenja u prevozu robe.
Prema zakonu o obligacionim odnosima iznos štete isplaćen korisniku prevoza, zbog
zakašnjenja prevoza robe, ne može preći visinu dvostrukog iznosa vozarine.
Ukoliko do oštećenja robe dođe zbog zakašnjenja, šteta mora da se prijavi u roku od 21
dan od momenta predaje robe licu koje je ovlašćeno daje primi.
37. POSLOVI MEĐUNARODNE ŠPEDICIJE
Međunarodni špediter, po pravilu, u svoje ime a za račun nalogodavca organizuje i
koordinira otpremu i dopremu robe od polazne do odredišne tačke. Budući da postoji
čitav niz učesnika u prevozu robe onda je i zadatak špeditera da posreduje između
domaćih i inostranih uvoznika (odnosno izvoznika), proizvođača i krajnjih korisnika,
vozara, carinskih i drugih organa. Na ovaj način špediter olakšava pravilno
funkcionisanje proizvodnje i trgovine s jedne strane i međunarodnog transporta s druge
strane.
Međunarodni špediter mora da dobro poznaje principe i tehniku međunarodne trgovine,
međunarodne i unutrašnje transportne uslovc, carinske propise i propise koji regulišu
materiju osiguranja robe. Troškovi transporta značajno utiču na cenu robe pa od
sposobnosti špeditera i znanja špeditera u mnogome i zavisi konačna cena robe.
Kako se razvijala međunarodna špedicija tako je sve više dolazila do izražaja potreba za
stvaranjem međunarodne organizacije koja bi obuhvatala i koordinirala rad nacionalnih
udruženja špeditera. U Beču je 1926. godine osnovsn Međunarodni savez udruženja
špeditera (FIATA) čiji je zadatak da štiti interese svojih članova na međunarodnomplanu.
Nesumnjivi su rezultati FIATE na donošenju jedinstvenih obrazaca FCR-špediterske
potvrde, FCI-špediterskc transportne potvrde, FBL-špeditersko teretnice, FVVR-
špediterske potvrde uskladištenja itd.
Poseban značaj ima špediterska teretnica FBL (fiata combined transport bili oflanding).
Kod redovnih špediterskih poslova kao i pri izdavanju špediterskih potvrda međunarodni
špediter ne odgovara za rad prevozioca i drugih učesnika u transportu već samo za njihov
pravilan izbor. Međutim, kada međunarodni špediter izda FBL špeditersku teretnicu,
onda preuzima i obavezu da će izvršiti čitav transport robe od mesta preuzimanja robe do
mesta isporuke i to prema uslovima navedenim u teretnici. Znači da preuzima i
odgovornost za rad i propuste lica čije usluge koristi za izvršenje transporta navedenog u
teretnici. Zbog toga se FBL teretnica može poistovetiti i sa transportnim dokumentom jer
špediter preuzima odgovornost prevozioca. FBL teretnica priznata je kao transportni
dokument u Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive.
U međunarodnom poslovanju međunarodni špediter može biti špediter prodavea
(izvoznika) ili kupca (uvoznika). Od uslova kupoprodajnog ugovora zavisiće i zadaci
koje će međunarodni špediter imati po konkretnom poslu.
131
Sama špediterska delatnost u zakonodavstvima pojedinih zemalja obuhvaćena je,
uglavnom, privredno-trgovačkim zakonskim odredbama. Najstariji zakon koji reguliše
pitanje špediterske delatnosti je Francuski trgovački zakon (code de commerce) iz 1807.
godine. Sa razvojem špedicije kao privredne delatnosti razvija se i zakonska regulativa
tako da je već 1861. godine donet Opšti nemački trgovački zakon, koji opširnije obrađuje
aktivnost špeditera.
Sporno je pitanje da li je posao špedicije samostalan posao trgovinskog prava ili se radi o
podvrsti komisionog posla. U stranom pravu se, uglavnom, razlikuju tri sistema:
anglosaksonski koji tretira špediciju kao posebnu vrstu agenture (foi~warding agent),
francuski po kome je špedicija podvrsta komisionog posla i nemački sistem u kome je
špedicija samostalan posao privrednog, odnosno trgovinskog prava. Do zaključenja ugovora o špediciji dolazi u onom trenutku kada se špediter i komitent saglase o bitnim elementima posla špedicije. Ugovor o špediciji je u našem pravu neformalan ali u većini evropskih pravnih sistema se zahteva pismena forma. Iz samog ugovora o špediciji proizilaze i prava i obaveze špeditera. Špediter ima pravo na nagradu tj. proviziju i onda kada to nije ugovorom precizirano. Ovo pravo špediter stiče kada ispuni i poslednju obavezu iz ugovora o špediciji. Visina nadoknade se određuje ugovorom, tarifom ili uz pomoć lokalnog običaja sedišta špeditera. Špediter ima pravo na srazmeran dco nagrade i onda kada nije mogao u potpunosti da izvrši sve svoje obaveze iz ugovora o špediciji bez svoje krivice.
Špediter ima pravo da zahteva od komitenta predujmove za očekivane buduće troškove
za račun komitenta. U troškove ne ulaze samo izdaci vezani za organizovanjc otpreme
robe već i svi troškovi transporta robe od mesta opredeljenja kao i eventualni troškovi u
samom mestu opredeljenja.
Jedno od veoma značajnih prava špeditera je zakonsko založno pravo na robi i pravo
retencije a radi obezbeđenja svojih ugovornih zahteva. Ova prava špeditera se ne mogu
ugovorom isključiti. Špediter ima zakonsko založno pravo na robi samo za tzv. koneksne
zahteve iz konkretnog ugovora o špediciji na osnovu koga je špediter i došao do državine
robe a ne i radi obezbedenja zahteva iz ranijih poslova sa istim komitentima.
Osnovna obaveza špeditera je da postupa kao savestan uredan privrednik a ova obaveza
se utvrđuje objektivno kompariranjem sa poslovnim običajima špediterskih preduzeća.
Po zaključenju ugovora a pre prijema robe na otpremu špediter ima obavezu da sve
nejasne i nedovoljne naloge i uputstva komitenta razjasni i dodatnim objašnjenjima, radi
lakšeg i boljeg organizovanja otpreme (dopreme) robe. Špediter ima obavezu da
komitentu pruži tražena uputstva i savete baš kao što ima obavezu da se do izvršenja
ugovora o špediciji pridržava dispozicije komitenta.
U međunarodnom saobraćaju špediter ima obavezu, na osnovu prećutnog naloga
komitenta, da izvrši carinjenje robe na osnovu dokumenata i podataka koje je dobio od
komitenta.
Špediter ima obavezu čuvanja stvari što podrazumeva skladištenje i osiguranje
uskladištene robe ako postoji izričit komitentov nalog.
Budući daje špediter organizator otpreme (dopreme) robe on ima obavezu da stupa u
ugovorne odnose sa trećim licima koja treba da izvrše određene usluge. Pri izboru trećih
lica špediter mora da vodi računa o interesima komitenta.
132
Kada komitent u svojoj dispoziciji ne odredi prevozili put i vrstu transporta, špediter ima
obavezu da ovaj izbor izvrši pažnjom urednog privrednika. Kada izvrši obavezu izbora
prevoznog puta, vrste transporta i trećih lica špediter ima obavezu i da sa tim licima
zaključi potrebne ugovore u svoje ime a za račun komitenta.
Špediter ima obavezu da osigura stvari ukoliko se radi o zakonskom obaveznom
osiguranju ili kada to izričito komitent zahteva.
Kada ispuni komitentov nalog, špediter mora da položi račun bez odlaganja, na
dokumentovan i podroban način. Polaganje računa predstavlja istovremeno i obaveštenjc
komitentu o obavljenom poslu. 37.1. Organizacija špediterskog poslovanja
Međunarodni špediter kao koordinator i organizator međunarodnog transporta
svoje komercijalno poslovanje i prilagođava izvršenju konkretnih poslova. Osnovne
jedinice u okviru špediterskog preduzeća su uvoz i izvoz a u okviru ove podele ide se na
dalju specijalizaciju pa i sama organizacija može zavisiti od:
1. vidova transporta kojima se špediter bavi (železnički, drumski, pomorski saobraćaj),
2. prema vrstama robe sa kojima rade (npr. hernija, metalurgija, lako kvarljiva roba, masovni teret itd.),
3. prema zemljama iz kojih se doprema ili u koje se otprema roba (zapadnoevropske zemlje, prekookeanske, Rusija itd.),
4. prema velikim komitentima 5. U okviru komercijalnog poslovanja postoje poslovi koji služe svim delovima
komercijalnih službi (npr. carinski poslovi, poslovi osiguranja, tarifska služba, poslovi akvizicije itd.).
Iz organizacije proizilazi i način poslovanja preduzeća za međunarodnu špediciju. Kao i
sva druga preduzeća koja posluju na tržištu i špediteri se susreću sa konkurencijom. Kod
velikih poslova, odnosno poslova velike vrednosti, komitent često ima mnogo ponuda na
osnovu kojih će doneti odluku kome poveriti špediterski posao. Kvalitct usluge
međunarodnog špeditera zavisi od brzine usluge organizovanja transporta i zaštite
interesa nalogodavca da robu dopremi (otpremi) na najpovoljniji način. Cesto je kvalitct
usluge mnogo važniji od visine naknade za obavljeni posao.
Ponuda koju dostavlja špediter može biti po jedinici mere (npr. po kg, po toni, po
vagonu) po kojoj će špediter organizovati prevoz ili u obliku ukupne svote, tj. u
paušalnom iznosu.
Da bi špediter uopšte mogao da dostavi ponudu, obaveza lica koje traži ponudu je da da
neophodne podatke kako bi se ponuda mogla napraviti. Nabrojaćemo samo neke od
neophodnih elemenata: vrsta i detaljni opis robe, količina i zapremina, vrsta prevoza,
ugovoreni paritet, relacija itd. Ukoliko špediter dobije sve relevantne podatke njegova
ponuda može biti kompletna analiza svih troškova vezanih za dopremu robe koja bi
obuhvatila i transportne troškove, carinu i carinske dažbine, premije osiguranja itd.
U interesu je nalogodavca da precizno da špediteru sve potrebne elemente. Izvozna,
odnosno, uvozna dispozicija obično sadrži:
133
• nalog špediteru da robu otpremi (dopremi) na naznačenu adresu • podatke za pravilnu obradu transporta a to su: broj i danim zaključka, roba,
količina, zapremina, vrsta pakovanja, vrednost robe po jedinici merc, vrednost celokupnog posla, utovarna stanica, luka ili pristanište, adresa primaoca, uputno odredište, paritet, zemlja izvoza, rok isporuke, nalog u pogledu eventualnog uzimanja uzorka, nalog za osiguranje
• podatke i dokumentaciju za izvozno, odnosno uvozno, carinjenje.
Uz dispoziciju se priključuju i druga dokumenta neophodna za nesmetano cirkulisanje
robe (veterinarska i fitopatološka uverenja, atesti, fakture itd.).
Po prihvatanju dispozicije, ona dobija svoj evidencioni broj pod kojim će špediter
obrađivati dispoziciju od početka do završetka čitavog posla.
38. POSLOVI MEĐUNARODNOG OSIGURANJA
Rečeno je da neke od rizika preduzeće može samo da osigura, odnosno sprovede neku
vrstu samoosiguranja ugrađujući u cenu izvoznog proizvoda i troškove koji bi eventualno
mogli da nastanu. Ali postoji i jedan deo rizika koji preduzeće, plaćajući premiju
osiguranja, može prevaliti na osiguravajuću kuću.
Sta je osiguranje?
Osiguranje je pre svega ekonomski institut, jer je njegova suština ekonomske prirode,
nadoknađivanje materijalnih šteta koje nastaju u društvu, privredi ili kod ljudi a usled
dejstva prirodnih sila i nesrećnih slučajeva.
Delovanje osiguranja nije sputano uskim nacionalnim granicama već delujc celovito u
međunarodnim razmerama pre svega kroz reosiguranje.
Inače, samo osiguranje je veoma star institut koji se prvo pojavljuje kao oblik
obezbeđenja od štete i u okviru trgovačkih ugovora "pomorski zajam". Njegovu formu
možemo pratiti još od 2250 g.p.n.e. od Vavilonaca (Hamurabijev zakon) do rimskog
civilnog zakona (Corpus iuris civilis) oko 100 g.p.n.e. Kod ovog oblika zajma poverenik
učestvuje u riziku na taj način što se dužnik obavezuje na vračanje duga uz povećanu
kamatu ako brod prispe u luku, a ako bi bio uništen u havariji onda se oslobađa i glavnog
duga. Normalno, ovaj višak nad redovnom kamatom imao je funkciju premije osiguranja
u današnjem smislu reči. Rodoski zakon sadržao je odredbu da šteta koja nastaje
izbacivanjem tereta u more da bi se sprečila veća šteta, mora biti nadoknađena od strane
svih učesnika u tom pomorskom poduhvatu.
Ipak, o transportnom osiguranju u savremenom smislu reči možemo govoriti tek od
razvoja pomorskog osiguranja kao posebnog pravnog posla i od osnivanja LOJDS-a.
Iako se, transportno osiguranje razvijalo kroz veoma dugi niz godina zadržalo je svoja
osnovna načela i principe ekonomske zaštite sve do danas a to su:
1. da za zaključenje ugovora o osiguranju nije potrebna forma i pismeni oblik, 2. da se u plovidbenom osiguranju polisa izdaje na zahtev ugovarača osiguranja i da se u polisu ne unose podaci o premiji osiguranja, 3. polisa nije samo dokaz da je zaključen ugovor o osiguranju već i isprava izvoznog posla koja omogućava kupoprodaju osigurane robe i za vreme trajanja prevoza (akreditiv
134
takođe), 4. u transportnom osiguranju ugovor se može zaključiti i kada je već nastao osigurani slučaj ali se ne zna za obim nastale štete.
Opšta podela transportnog osiguranja:
1. kasko osiguranje tj. osiguranje prevoznih sredstava (pomorski, rečni, avionski), 2. kargo osiguranje - osiguranje robe u prevozu i 3. osiguranje odgovornosti.
Ipak u nomenklaturi naših osiguravača transportna osiguranja grupisana su na sledeći način:
1. međunarodni kargo
a) izvoz • pomorski • kopneni • ostali
b) uvoz • pomorski • kopneni • ostali
c) odgovornost vozara za štetu na robi
2. domaći kargo • pojedinačno osiguranje • generalne polise • odgovornost vozara za štetu na robi
3. devizni kargo
• pomorski rizici • ratni i politički • brodogradnja • odgovornost brodopopravljača
• ostali pomorski kasko • rečni kasko • odgovornost rečnog brodara • avionski kasko • odgovornost avio prevoznika • odgovornost korisnika kontejnera
4. dinarski kargo
• pomorski kasko • brodogradnja • rečni kasko • avionski kasko
135
• odgovornost vozara • odgovornost brodopopravljača • odgovornost aerodroma
Najznačajnije sa aspekta međunarodnog poslovanja je osiguranje međunarodnog karga.
Ova vrsta osiguranja zaključuje se ako roba: prelazi državnu granicu, ukoliko je prate
carinski dokumenti, ukoliko se roba prevozi po međunarodnoj provoznoj ispravi i ukoliko
faktura pošiljke glasi na stranu valutu.
Osiguranje međunarodnog karga obuhvata osiguranje uvoznog, izvoznog i tranzitnog
karga.
Za osiguranje robe u izvozu dostavlja se osiguravaču ponuda ili prijava za osiguranje
pošiljke. Prijava mora da sadrži sledeće elemente:
1. oznake i podatke o osiguranom predmetu, 2. relaciju prevoza, 3. oznake i podatke o prevoznom sredstvu, 4. datum otpreme, 5. posebne uslove u prevozu, 6. podaci o usputnim pretovarima na drugo prevozno sredstvo, 7. vrednost pošiljke u stranoj valuti 8. rizike koji se žele pokriti osiguranjem.
Na osnovu ovih podataka osiguravač izdaje polisu osiguranja na engleskom jeziku. Polisa je:
1. dokazna isprava, jer se njome dokazuje da je zaključen ugovor o osiguranju, 2. isprava o dugu - osiguravač priznaje svoju obavezu na naknadu štete, 3. instrument prenosa prava - svoja prava iz ugovora o osiguranju osiguranik može
preneti na drugo lice, 4. legitimacioni dokument, kojim osiguranik dokazuje svoje pravo na naknadu.
Polisa osiguranja je isprava o zaključenom ugovoru o osiguranju. Polisa sadrži ime osiguravača i osiguranika (eventualno ugovarača), osiguranu sumu, vrstu prevoza, rizike i uslove osiguranja, datum, mesto izdavanja i potpise. Mogu biti:
1. pojedinačne i generalne, 2. valutirane i ne valutirane - kad je uneta osigurana suma, 3. devizne i dinarske, 4. pomorske i kopnene, 5. uvozne i izvozne.
Pored polise, koji je nesumnjivo najznačajniji dokument u osiguranju, u osiguranju robe u transportu pojavljuje se još i:
Prijava o zaključenom osiguranju - zaključivanje ugovora o osiguranju potvrđuje se
pismeno na različite načine u zavisnosti od vrste osiguranja ili konkretne potrebe. U
transportnom osiguranju uvoznog karga redovno se na prijavi ugovarača osiguranja
potvrđuje da je rizik preuzet u pokriće, dakle da je zaključen ugovor o osiguranju. Prijava
o zaključenom osiguranju se podnosi u dva ili više primeraka u zavisnosti od potrebe.
Jedan primerak overene prijave s potvrdom o širini pokrića i uslova osiguranja kao i
obračun premije služi ugovaraču osiguranja kao dokaz da je zaključeno transportno
osiguranje robe u uvozu. Ponekad ove potrebe nose naziv "polisa" iako to nisu jer ne
136
poseduju sva svojstva polise. Ukoliko je potrebno osiguravač na osnovu potvrde o
zaključenom osiguranju može izdati redovnu polisu osiguranja.
List pokrića - smatra se daje ugovor o osiguranju zaključen i kada ugovarači osiguranja
(osiguravač i osiguranik) potpišu list pokrića. U list pokrića se unose svi bitni elementi
ugovora o osiguranju pa list pokrića, privremeno, može zameniti polisu osiguranja. List
pokrića izdaje osiguravač i u slučaju krađe je za izdavanje polise potrebno duže vreme jer
za izdavanje lista pokrića nisu potrebne nikakve formalnosti osim potvrde o zaključenom
ugovoru o osiguranju određene robe. U praksi, list pokrića potpisuje sam osiguravač i u
njemu je sadržana izjava o preuzetoj obavezi osiguranja a kasnije se list pokrića
zamenjuje polisom. Izdavanje lista pokrića uobičajeno je u osiguranju pomorskih
brodova posebno u međunarodnoj praksi.
Certifikat osiguranja - kao potvrda zaključenog ugovora o osiguranju služi i certifikat
osiguranja. U praksi jugoslovenskih osiguravajućih preduzeća izdavanje certifikata o
osiguranju nije uobičajeno. Certifikat osiguranja sadrži samo glavne podatke o uslovima
zaključenog osiguranja a izdaje se, najčešće, kad već postoji opšti ugovor o osiguranju.
Upotrebljava se i u pojedinačnim osiguranjima ukoliko nisu poznati svi elementi za
izdavanje polise, s'lično kao i list pokrića. Certifikat izdaje osiguravač ali ga ispostavlja
broker (posrednik) koji je i zaključio opšti ugovor o osiguranju za račun svog komitenta.
Certifikat osiguranja, iako nije polisa osiguranja već samo dokaz o zaključenom ugovoru
o osiguranju, često se koristi u transportnom osiguranju naročito kada ga izdaje samo
osiguravač.
Sa aspekta vrste prevoza međunarodni kargo može biti:
1. osiguranje međunarodnog pomorskog karga,
2. osiguranje nepomorskog međunarodnog karga.
U osiguravanju međunarodnog karga u praksi naših osiguravajućih prcduzeća koristi se engleska pomorska polisa. Uslovi osiguranja temelje se na Lojdovoj SE polisi (ship and goods) kojoj se dodaju odgovarajuće klauzule. U poslednje vreme najviše je u upotrebi engleska "marine polis" kojoj se dodaju "institutske klauzule" i to:
institutska klauzula za teret "A " pokriva sve rizike gubitka ili oštećenja kao i troškove generalne havarije i spašavanja. Isključene su štete koje osiguranik prouzrokuje namerno, zbog nesposobnosti brodara za plovidbu i usled ratnih i rizika štrajka;
institutska klauzula za teret "B" pokriva rizike gubitka ili oštećenja osiguranog predmeta koji se razumno mogu pripisati požara ili eksploziji, brodolomu, potonuću broda, prevrnuću ili iskliznuću kopnenog vozila, sudaru ili dodiru broda ili dragog vozila sa bilo kojim spoljnim predmetom osim vode, gubitak ili oštećenje stvari usled žrtvovanja u generalnoj havariji, bacanje tereta u more, gubitak koleta kao i troškovi generalne havarije i spašavanja;
institutska klauzula za teret "C" pokriva rizike gubitka ili oštećenja osiguranog predmeta u požaru ili eksploziji, brodolomu, nasukavanju, žrtvovanju u generalnoj havariji. Isključenja su slična kao kod instituske klauzule "A".
Osiguranje međunarodnog nepomorskog karga obuhvata osiguranje u ostalim oblicima transporta:
• kopnenom (železnički, dramski),
137
• unutrašnjim vodama (rečni kargo), • vazduhoplovima (avionski), • poštanske pošiljke.
Ako se za određeni prevoz pošiljke koriste razna transportna sredstva nepomorskog transporta zaključuje se osiguranje kombinovanog prevoza robe. Ukoliko se prevoz robe u bilo kom delu relacije obavlja morem, onda se sva ostala prevozna sredstva uključuju u jedinstveno pomorsko osiguranje.
Uslovi za osiguranje robe u prcvozu železnicom (pokrivaju):
• elementarne nepogode, • žclezničke nezgode • krađa,
• delimičnc krađe, • ncispomka, • štete zbog krivice ili druge nemarnosti vozara ili dragih lica koja rade za železnicu.
Kamionski kargo ~ osnovni transportni rizici: provalne krađe iz zatvorenih vozila, štete na robi usled prekida javnog saobraćaja. Trajanje osiguranja je od skladišta do skladišta.
Avionski kargo - protiv svih rizika (AAR), fizičkog gubitka robe, delimična krađa, neisporuka.
PTT - sve štete (AAR) izuzev šteta koje nastaju zbog prirode ili mana robe.
Dužnost osiguranika kod nastupanja osiguranog slučaja su da preduzme sve mere za smanjenje posledica, da obezbedi dokaze o nastaloj šteti i osiguravaču obezbedi regresno pravo. Havarijski komesar utvrđuje visinu štete ili se pak ona konstatuje zapisnički. Po utvrđivanju pravnog osnova i donete dokumentacije, osiguravajuća kuća likvidira štetu tj. isplaćuje osiguranu sumu.
39. POSLOVI KONTROLE U MEĐUNARODNOM POSLOVANJU
Posao kontrole u medjunarodnoj prodaji robe reguliše se ugovorom o kontroli robe koji
se zaključuje izmedju komitenta i kontrolne organizacije.
Ugovor o kontroli robe je tesno povezan sa ugovorom o medjunarodnoj prodaji iako su to
dva odvojena ugovora. Neophodno je napomenuti da se, opravdano, smatra da ovaj
ugovor pripada tzv. autonomnom privrednom pravu jer je evidentan nedostatak pravnih
izvora kako na nacionalnom tako i na medjunarodnom planu.
Postoji mogućnost da kontrolu robe izvrši i sam kupac, bez angažovanja kontrolne
organizacije, ali to su izuzeci jer se u medjunarodnom poslovanju radi o distancionoj
prodaji kao i o specijalizovanim radnjama koje je potrebno preduzeti a za koje je
neophodno angažovanje stručnjaka.
Kontrolna organizacija se, pored obaveze nepristrasne i stručne kontrole robe, obavezuje
i da izda certifikat. Postojanje certifikata olakšava medjunarodni promet jer omogućava
da se dobije uvid u stanje robe i prc no što ona stigne u odredište.
138
U državama tržišne privrede kontrola robe ( i usluga) vrši se na osnovu ugovora o
kontroli koji komintent zaključuje sa kontrolnom organizacijom koja se trajno,
profesionalno i u cilju sticanja zarade bavi staičnom kontrolom kvaliteta robe. Ovakve
organizacije postoje u svim državama ali su, nesumnjivo, najpoznatije Societe generale
de surveillance - Ženeva, Burean veritas - Pariz i Lloyd's of shipping -London.
Poslovi ugovorne kontrole robe i usluga su brojni i obuhvataju :
• kontrolu kvaliteta robe • kontrolu količine robe • kontrolu pakovanja robe • kontrolu kvaliteta ambalaže • kontrolu otpreme • kontrolu uskladištenj a robe • kontrolu skladišnog prostora • kontrolu i nadzor nad manipulacijom robe • kontrolu transportnih sredstava • za testiranje • poslove konsaltinga • stručnu pomoć prilikom kontrole u toku gradnje • poslove kontrole nad izgradjenim objektima • laboratorijska ispitivanja • uzorkovanje • obavljanje ekspertize robe • preuzimanje i predaju robe • garanciju količine i kvaliteta • pomorske ekspertize • brojanje tereta itd.
Kontrola kvaliteta i kvantiteta je stručni tehnički pregled robe radi utvrdjivanja njenog
kvaliteta. Najčešće se vrši laboratorijskim ispitivanjem, obavljanjem ekspertiza,
atestiranjem ili uzimanjem uzoraka. Proveravanjc količine se obavlja brojanjem,
merenjem, vaganjem i drugim ličnim radnjama. Koji će se metod primeniti za efikasnu
kontrolu zavisi od robe, ugovora ili od stručnjaka, koji će na osnovu iskustva, pravila
struke i prirode stvari, odabrati najpogodniji postupak.
Kontrola pakovanja se svodi na kontrolu ambalaže kako bi se utvrdilo da li svojstva
ambalaže i način pakovanja odgovaraju uslovima iz naloga za kontrolu. Kako za robu
tako i za ambalažu kvalitet može biti propisan i u tom slučaju prodavač mora da poštuje
te propise pogotovu zbog činjenice da se odredjeni proizvodi ne mogu drugačije stavljati
u promet. Kod nekih roba ambalaža je sastavni deo kvaliteta pa se ta ambalaža i naziva
neodvojiva. Za robu koja se prodaje zajedno sa ambalažom kaže se da je "originalno
pakovanjc"(limenke, konzerve, tube itd.).
Uzimanje uzoraka se često obavlja u vezi sa kontrolom kvaliteta. Uzorak je deo robe koji
predstavlja ukupnu njenu količinu u pogledu odredjenih svojstava. Kontrolna
organizacija uzima uzorke uvek kada se kontrola kvaliteta robe obavlja laboratorijskim i
drugim odgovarajućim ispitivanjima. Osnovni uslov, koji mora biti ispunjen kod
uzimanja uzoraka, jeste njegova verodostojnost, odnosno potpuna saobraznost sa robom
koju reprezentuje.
139
Kontrola transporta se vrši radi utvrdjivanja da li su transportna sredstva podobna za
prevoz odredjene robe. Ovaj posao se sastoji.,u proveravanju da li je roba propisno
složena i uskladištena, odnosno da li je utovar robe u prevozno sredstvo učinjen saglasno
propisima, ugovoru, običajima, dužini prevoza i prirodi robe koja se prevozi.
Pored navedenih usluga, kontrolne organizacije mogu da rade i različite laboratorijske
analize, obavljaju ekspertize, atestiranja itd. Ekspertiza je stručno mišljenje o vrsti,
vrednosti, upotrebljivosti i drugim osobinama robe.
Rečeno je da po izvršenom poslu kontrole, kontrolna organizacija izdaje pismeni
dokument o izvršenom radu, odnosno nalogu. Ovaj dokument može biti:
• certifikat • zapisnik • atest • svedodžba • uverenje • izveštaj • stručno mišljenje
U svakom slučaju, dokument o izvršenoj kontroli trebalo bi da sadrži podatke o:
• datumu i mestu izdavanja • vrsti robe, odnosno usluge • količini • naručiocu usluge • datumu i mestu izvršenja usluge • mestu i adresi držaoca robe • vrsti i načinu transporta • načinu izvršenja kontrole • nalaz, mišljenje idr.
Da zaključimo - certifikat je robni dokument koji olakšava medjunarodni promet, često
je prezentacija certifikata jedan od uslova za naplatu akreditiva, ali, mora da se istakne,
certifikat nema pravnu Snagu koju imaju svojinski robni dokumenti (konosman, varant
npr.). Poverenje u certifikat, često, zavisi od poverenja u kontrolnu organizaciju.
Pri izvozu i uvozu određenih poljoprivrednih i prehambenih proizvoda potrebno je da se
utvrdi da li ti proizvodi u pogledu kvaliteta, količine, pakovanja, označavanja, ambalaže,
prevoznih sredstava i transporta odgovaraju propisanim normama. Kontrolu kvaliteta vrši
republički tržišni inspektorat, a pravna lica ovlašćena za kontrolu kvaliteta mogu vršiti
kontrolu kvaliteta sledećih proizvoda namenjenih izvozu: • goveda za klanje- junad i telad • konja za klanje i drugih kategorija konja i ždrebadi • mesa goveđeg, teledeg, junećeg (svežeg, rashlađenog, zamrznutog) • prerađevina od mesa i ribe • mleka, proizvoda od mleka, sirila i mlekarske kulture - vina, rakije od
šljiva i ostalih fermentisanih i alkoholnih pića • duvana sirovog i neprerađenog
140
Pri uvozu kontroli kvaliteta podležu sledeći proizvodi:
• meso stoke za klanje peradi i divljači, klanični proizasvodi • proizvodi od riba • mlečni proizvodi i mleko • voće (južno, kontinentalno) i povrće • kafa i čaj • začini, aditivi • kuhinjska so • supe i čorbe (koncentrati) • šećer, škrob • žitarice, uljno seme • alkoholna i bezalkoholna pića i dr.
Kontrola kvaliteta vrši se organoleptičkim pregledom i laboratorijskim ispitivanjem. Organoleptički pregled proizvoda obuhvata:
- identifikaciju pošiljke, -utvrđivanje količine, pakovanja, označavanja, ambalaže,
-provoznog sredstva i uslova transportovanja proizvoda, - utvrđivanja da li su ispunjeni propisani uslovi kvaliteta
proizvoda, kao što su: opšti izgled, boja, miris, ukus, konzistencija i čistoća (prisustvo stranih primesa i dr.), utvrđivanje ujednačenosti po veličini, strukturi i boji utvrdjivanje drugih svojstava specifičnih za određenu vrstu proizvoda koji se mogu organoleptički utvrditi.
Laboratorijsko ispitivanje proizvoda obuhvata obavljanje analize, odnosno superanalize
kojom se utvrđuje da li proizvod ispunjava propisane uslove kvaliteta u pogledu
hemijskog sastava i sadržaja određenih komponenti.
Za proizvode za koje je izvršen organoleptički pregled i koji ispunjavaju organoleptičke
uslove i za koje su uzeti uzorci za laboratorijsko ispitivanje, odnosno za analizu radi
utvrđivanja kvaliteta tih proizvoda, može se izdati potvrada radi carinjenja.. Izvoznik,
odnosno uvoznik, dužan je da pripremi pošiljku za kontrolu kvaliteta, odredi predstavnike
koji će prisustvovati kontroli, obezbedi pomoćnu radnu snagu za kontrolu i uzimanje
uzoraka, kao i da pripremi odgovarajuću neophodnu ambalažu i drugi pomoćni materijal
za pakovanje i slanje uzoraka na analizu.
Zahtev za izdavanje certifikata za proizvode namenjene izvozu ili uvozu,podnosi
izvoznik, odnosno uvoznik, republičkom tržišnom inspektoru ili pravnom licu
ovlašćenom za vršenje kontrole kvaliteta najdoenije 24 časa pre početka utovara.
Ukazali smo da se ugovor o kontroli robe u medjunarodnoj prodaji posmatra kao
samostalni ugovor medjunarodnog privrednog prava. U vezi sa ovim ugovorom,
neophodno je reći da postoje različiti modaliteti u zavisnosti od toga šta sve naručilac želi
da kontrolna organizacija obezbedi. Po širini poslova se ugovori o kontroli i razlikuju.
Kod svih dodatnih usluga, tj. onih koje prevazilaze standardne usluge predvidjene
tzv."klasičnim ugovorom o kontroli" potrebno je da se zaključi poseban sporazum kojim
se preciziraju prava i obaveze ugovornih strana.
Ugovor o kontroli sa vršenjem pojedinih pravnih radnji. Na osnovu izričitog naloga
komitenta kontrolna organizacija može da izvrši pojedine pravne radnje u ime i za račun
komitenta. Ukoliko kontrolna organizacija primi nalog da robu, koja je predmet ugovora
141
o medjunarodnoj prodaji, pregleda a da je, zatim, u ime i za račun nalogodavca
preuzme, otvara se čitav niz pitanja koja se moraju precizirati ugovorom, a pre svega:
• prelaz prava raspolaganja robom (prelaz svojine) • prelaz rizika • početak rokova za prigovore za slučaj nesaobraznosti.
Ugovor o kontroli sa garancijom. Kontrolna organizacija, po pravilu, ne garantuje za nepromenljivost svojstava kontrolisanc robe. Nalaz (odnosno certifikat) se odnosi na stanje robe u trenutku kada je obavljen pregled robe. U kakvom će stanju roba stići na odredište zavisi od niza drugih okolnosti (transport, pakovanje, klimatska područja itd.). Međutim, može se desiti da komitent zaključi sa kontrolnom organizacijom ugovor kojim će kontrolna organizacija garantovati da će roba odredjenih svojstava stići u odredište. Takav ugovor se naziva ugovor o kontroli sa garancijom (kvaliteta, količine ili drugih svojstava). Ovakav ugovor se mora posebno zaključiti, odnosno, mora se ugovorom tačno precizirati:
• vrsta i obim garancije • trajanje (rok) garancije • visina posebne naknade za preuzetu garanciju ili način utvrdjivanja te naknade.
Garancija za nepromenljivost svojstava robe predstavlja, u osnovi, poseban, prošireni vid
utvrdjivanja stanja robe tj. garantovanjc da se odredjena svojstva robe (utvrdjena njenim
pregledom) neće menjati u odredjenom roku i pod tačno utvrdjenim uslovima pakovanja,
skladištenja, prevoza itd. Zbog povećanog rizika i odgovornosti kontrolna organizacija
ima pravo da, pored naknade za samu kontrolu, naplati i posebnu naknadu ugovorenu ili
uobičajenu.
Ugovor o konsaltingu i kontroli industrijskog objekta. U novije vremc, kontrolne
organizacije se sve više bave pružanjem usluga iz oblasti izvodjenja investicionih radova.
Aktivnosti kontrolnih organizacija obuhvataju:
• konsalting
• nadzor nad izvodjenjem radova
• kontrolu opreme i kontrolu ugradjivanja opreme • kontrolu probnog rada pojedinih delova ili celokupnog objekta
čime se osigurava kvalitet usluga za naručioca posla. Složenost ove vrste posla zahteva i
angažovanje velikog broja stručnjaka različitih specijalnosti i to na duži rok (investicioni
radovi su, najčešće, dužeg vremenskog trajanja).
Položaj nadzornog inženjera (odnosno lica odredjenog od strane kontrolne organizacije)
se različito tumači u pravnoj praksi. Po shvatanju common law sistema, odnosno prava
koja se baziraju na common law sistemu, konsalting inženjer, u vezi sa nadzorom, ima
široka ovlašćenja i prema izvodjaču radova i prema naručiocu (sa kojim je u ugovornom
odnosu). U zemljama čiji je pravni sistem zasnovan na civil law ovlašćenja nadzornog
inženjera (ili konsalting inženjera) su omedjena i kreću se u okviru poslova koji su vezani
za stručno znanje u gradjevinarstvu.
142
Medjunarodni propisi, naročito FIDIC uslovi, (FIDIC-Medjunarodna organizacija
udruženja konsalting inženjera - Federation Internationale des ingenienrs-conseils)
nadzornom inženjeru daju velika ovlašćenja: od tumačenja ugovora, davanja uputstava do
uloge arbitra u nizu medjusobnih odnosa naručioca i izvodjača radova. FIDIC uslovi su
stekli značajnu medjunarodnu reputaciju.
Kontrola robe pre otpreme. Kontrola pre otpreme prevashodno je namenjena, kao pomoć,
zemljama u razvoju a podrazumeva proveru kvaliteta, količine i cene pre otpreme. Ova
kontrola se vrši da bi se izbegle zloupotrebe (falsifikovanje faktura, nepravedno
povećanje cena u fakturama, neslaganje fakturisanih iznosa sa pravim stanjem robe).
Kontrola se obavlja na teritoriji zemlje izvoznice, ili ukoliko to nije moguće, u zemlji u
kojoj se roba proizvodi.
Ugovorne strane kod ove vrste kontrole su sa jedne strane država (odnosno državni
organ) a sa druge nezavisne kontrolne organizacije.
Novina kod ovih ugovora je proveravanje cene koja je navedena u fakturi a na osnovu
koje se utvrdjuje carinska osnovica za ugovornu stranu korisnika.
Kontrola pre otpreme je vrlo komplikovan posao a kontrolna organizacija je duf'.na da
proveri cenu tako što će eksportnu cenu da uporedi sa cenom identične ili slične robe u
zemlji izvoznici.
Na osnovu izvršene kontrole i provere cene, kontrolna organizacija lzdaje "čist izveštaj o
nalazu" za slučaj da konstatuje da je sve u redu. Ukoliko kontrolna organizacija
konstatuje veliku razliku izmcdju stanja robe koje je ugovoreno i onog koje je ona
utvrdila prc otpreme, kao i da nostoii velika razlika u ceni, kontrolna organizacija izdaje
neprenosivi izveštaj o nalazu". Izveštaj o nalazu (čist ili neprenosiv.) priključuje se
ostalim robnim dokumentima i dostavlja ugovornoj strani tj. korisniku.
39.1. Devizna dokumentarna kontrola
Devizna dokumentarna kontrola je skup aktivnosti filijale Narodne banke kojim se
utvrdjujc da li su spoljnotrgovinski poslovi obavezni u skladu sa propisima, a naročito:
da li je predmet spoljnotrgovinskog ugovora u skladu sa
rešenjem o upisu u registar prava za vršenje spoljnotrgovinskog prometa,
da li je izvezena roba, odnosno usluga naplaćena u zakonskom
roku,
da li je unapred plaćena roba odnosno usluga uvezena u zakonskom roku,
da li se dobit ostvarena na osnovu obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu
unosi u zakonskom roku.
Deviznoj dokumentarnoj kontroli podležu preduzeća, druga pravna lica i
preduzetnici koji obavljaju spoljnotrgovinski promet. Ova preduzeća su u obavezi
da Deviznoj dokumentacionoj kontorli podnesu sledeća dokumenta:
143
fotokopiju rešenja o izvršenom upisu u registar za ostavljanje spoljnotrgovinskog
prometa kao i rešenje o promenama nastalim u registru u roku od trideset dana od
dana upisa u registar, odnosno promene ili brisanja,
izvod iz jedinstvenog registra matičnih brojeva preduzeća koji koji se vodi kod
nadležnog republičkog odnosno pokrajinskog zavoda za statistiku. Ova dva
dokumenta je obavezno dostaviti DDK (Devizna dokumentarna kontrola) samo
jednom, pri registraciji, odnosno po obavljenoj registraciji i ova obaveza se više
ne pojavljuje. Drugi dokumenti po pravilu su vezani za konkretan
spoljnotrgovinski posao i svaki put kada se radi o takvom poslu neophodno je
dostaviti ih DDK.
Prijava o zaključenom spoljnotrgovinskom poslu je osnovni dokument koji se pojavljuje
u svim fazama realizacije spoljnotrgovinskog posla (carinjenje, naplata - plaćanje prema
inostranstvu, ostvarivanje prava na podsticaj izvoza, ostvarivanje prava na odgovarajuća
oslobodjenja pri plaćanju carinskih i vancarinskih dažbina i dr.). Ona sadrži sve
relevantne podatke o spoljnotrgovinskom poslu i obavezno se podnosi za svaki konkretan
posao, izuzev za one poslove gde je propisano da se ne podnose prijave.
Filijali Narodne banke odnosno deviznoj dokumentarnoj kontroli dostavlja se i primerak
ugovora zaključenog sa stranim licem po odredjenim poslovima spoljnotrgovinskog
prometa koji prema propisima podležu:
odobravanju,
evidentiranju,
upisivanju u poseban registar kod nadležnog saveznog organa kod redovnog
izvoza ili uvoza, po pravilu, se ne dostavljaju ugovori sa stranim licem, ali kod
specifičnih spoljnotrgovinskih poslova neophodno je za potrebe devizne
dokumentralne kontrole dostaviti te ugovore.
Odobravanju podležu:
dugoročna proizvodna koperacija
kompenzacioni poslovi sa inostranstvom
posredovanje u spoljnotrgovinskom prometu
Evidentiranju podležu:
zastupanje strani lica,
prodaja strane robe sa konsignacionih skladišta,
pružanje usluga održavanja uvezene opreme i trajnih dobara za ličnu potrošnju,
zastupanje domaćeg preduzeća u inostranstvu koje vrši strano
lice, prodaja robe sa konsignacionog skladišta u inostranstvu i obavljanje
servisne službe u inostranstvu.
Registraciji podležu:
-izvodjenje investicionih rokova u inostranstvu,
obavljanje privremenih delatnosti u inostranstvu,'
144
ustupanje izvodjenja investicionih radova stranom licu u zemlji,
ulaganje stranih lica u domaće preduzeće
pribavljanje i ustupanje prava industrijske svojine, znanja i
iskustva (know-how).
DDK Narodne banke radi vršenja devizne dokumentarne kontrole dostavljaju se i sledeća
dokumenta:
saglasnost nadležnog saveznog organa o osnivanju zone,
original rešenja o raspodeli kontigenta, odnosno original
dozvole. Ukoliko je roba na nekom od kontigentiranih oblika uvoza ili
izvoza.
40. DUGOROČNI OBLICI PRIVREDNE SARADNJE SA
INOSTRANSTVOM
40.1. Oplemenjivanje robe
Robu koja se izvozi (uvozi) zbog prerade, odnosno dorade, neki uvrštaju re-eksportne
posle.
Poslovi oplemenjivanja robe su:
prerada (roba izmedju procesa promene prvobitnog vlasništva);
dorada (promena robe u višem proizvodnom procesu);
obrada (promena izgleda, kvaliteta robe bez dodataka);
uvoz ili izvoz sastavnih proizvoda za ugradnju.
Parametre za izradu sadrži carinski zakon i ona se odvija u skladu sa carinskim
postupkom.
41. PROIZVODNA KOOPERACIJA (UGOVORNA IZRADA)
Podela posla u medjunarodnom poslovanju je nužna. Oblik ugovorne izrade u drugoj
zemlji je najčešće uslovljena saradnjom izmedju preduzeća iz razvijenog sveta, koji
preduzećima iz drugih zemalja prepušta radno intenzivne, sirovinsko zahtevne i ekološko
nečiste postupke.
Odnos proizvodne kooperacije postoji kad jedno preduzeće (kontraktor) plasira drugom
(kooperantu) narudžbu za izradu odredjenih komponenti, koje se ugradjuju u gotov
proizvod prvog preduzeća (kontraktora).
Prepoznajemo sledeće oblike:
a) Specijalizovanu kooperaciju
145
To je odnos izmedju preduzeća kod koga prvo preduzeće (kontraktor) naručuju izradu
odredjenih sklopova preduzeća koji imaju specijalizovanu opremu, odnosno posebna
znanja.
Znanja kooperanta se mogu patentirati ili ne, moguće je da je samo kapitalno moćniji ili
specijalizovan za odredjen segment. Taj oblik je, s aspekta kooperanta, najsigurniji.
Takav način se naziva "tehnološko partnerstvo".
b) Ekonomsku kooperaciju
Za takvu saradnju je značajna povremena, neplanirana proizvodnja, koje jedno
preduzeće (kontraktor) prepusti drugom (kooperantu). U slučaju ekonomske
kooperacije ide se za ad-hoc (jednokratan) poslovima, koji omogućuju kontraktoru
mogućnost da ispoštuje rokove i izbegne penale. Posao se može dogovoriti na osnovu
kontraktorove konstatacije, da odredjen projekt izvede u saradnji sa drugim
preduzećima sa manjim troškovima, nego kad bi ga sam realizovao. Neki ekonomsku
kooperaciju nazivaju troškovno ugovornom kooperacijom.
Takve vrste kooperacija su kratkoročne, najčešće se do posla dolazi jednom.
c) Kapacitetnu kooperaciju
O kapacitetnoj kooperaciji možemo govoriti kada preduzeće potraži kooperanta za
stalnu saradnju u proizvodnji odredjenih sklopova proizvoda, koje bi načelno sam
izradio. Razlog su niži troškovi rada, brza izrada nakon raspodele ili odredjeni pravni
okviri, npr. viši sigurnosni standardi u državi kontraktora. Ta vrsta kooperacije je
najviše raširena na relaciji zapad (kontraktori) - istok (kooperanti). Nalazimo je u svim
branšama, najviše u tekstilnoj i obućarskoj industiji (radno intenzivne grane).
Kooperanti su u večini slučajeva slabija strana u poslu i u potpunosti zavise od
kontraktora. Na primer, kad kooperacija preuzme većinu proizvodnih mogućnosti
kooperanta, on je prepušten kontraktoru, tako da ga ta mogućnost iznudjuje (cena).
Razvoj mu zastane, robne marke u svetu se gase i slično. Prekid ugovora može da
dovede do stečaja kooperanta.
U svim načinima kooperacije, kontraktor propisuje kooperantu odredjena ograničenja. Po
pravilu, kooperantu ne dozvoljava podkooperacija, propisuje mu se kvalitet i prekid
saradnje sa kontraktorovom konkurencijom. Ugovorna izrada najčešće prerasta u tesnu
saradnju partnera, koja ponekad ide do statusnih povezivanja izmedju ugovornih strana.
42. PRIVREMENI UVOZ - IZVOZ
Roba se privremeno uvozi, odnosno izvozi na doradu, preradu, popravku i
oplemenjivanje. Potrebno je ispoštovati zakonsko odredjene rokove za vraćanje robe u
inostranstvu (privremeni uvoz), odnosno u domaćoj državi (privremeni izvoz).
43. POSLOVNO - TEHNIČKA SARADNJA
146
Poslovno - tehnička saradnja je saradnja dvaju partnera na sličnim nivoima, od kojih
svaki koristi svoje konkurentne prednosti i uključuje ih u ukupnu korist. U takvoj saradnji
nužna je vlasnička razvojna delatnost preduzeća, kojom se dolazi do odredjenih rezultata.
Sa saradnjom raste vrednost proizvoda. Najčešće su saradnje izmedju odredjenih
institucija, npr. fakulteta, instituta i preduzeća. Na jednoj strani, znanje prelazi u privredu
(aplikacije), na drugoj strani privreda nudi okruženje za dalji razvoj institucija.
Saradnja preduzeća se najčešće ograničava na davanje informacija (poslovnih i
tehničkih), kao kasniji preduslov za zajednički nastup na treća tržišta.
44. SPOLJNOTRGOVINSKE KALKULACIJE I
DOKUMENTACIJSKA OBRADA POSLOVA
44.1. Pojam i pomen kalkulacija i dokumentacijske obrade poslova
Kao i u svakom poslu, kalkulacija je bitna osnova za formiranje cena našeg proizvoda ili
usluge. Pri tom je izuzetno značajno da ukalkulišemo sve troškove koje smo imali,
odnosno koje ćemo imati na osnovu proizvoda (usluge). Smisao kalkulacije je da se
utvrdi sa kakvom cenom možemo nastupati na tržištu i kakva je naša konkurentnost.
U okviru predmeta Trgovinsko poslovanje ćemo upoznati kalkulaciju i dokumentacijsko
izvodjenje poslova okvirno, jer je ta tema detaljnije obradjivana u drugim predmetima.
45. VRSTE TROŠKOVA
U spoljnoj trgovini se pojavljuju troškovi koje se u unutrašnjoj trgovini uglavnom ne
javljaju:
a. Ispitivanje tržišta, koje se po pravilu vrši po narudžbini preko preduzeća u
inostranstvu ili neke specijalizovane institucije. Izveštaj o ispitanom tržištu, koji se
naziva elaboratom, sadrži sve najznačajnije informacije o odredjenom tržištu, a
posebno o onim koje je izričito zahtevao naručilac istraživanja.
S obzirom da trošak usluge nije u vezi sa pojedinim poslom i najčešće je jednokratan,
naručilac se sa preduzećem koje vrši istraživanje tržišta može dogovoriti o
promptnom dostavljanju dodatnih informacija, koje bi mogle da utiču na njegovo
poslovanje na tom tržištu.
b. Troškovi špeditera su troškovi za usluge špediterskih preduzeća, kao što su priprema
izvozne ili uvozne dokumentacije, posredovanje pri carinjenju, posredovanje pri
osiguranju robe, transportu i slično. Trošak je u neposrednoj vezi sa pojedinim
uvozom i izvozom, te je deo izvozne ili uvozne cene.
147
c. Troškovi osiguranja su u medjunarodnom poslovanju relativno visoki zbog visokog
rizika poslovanja. U ove troškove spadaju troškovi osiguranja transporta i troškovi
osiguranja slovenačkih usluga u inostranstvu (npr. u SID-u).
d. Bankarski troškovi mogu biti posrednička provizija, provizija za izdavanje garancija
ili kamata na kredite. U slučaju direktnog finansiranja pojedinog posla, troškovi se
mogu vezati direktno na cenu, dok su u drugim slučajevima uzimanja finansijskih
kredita moraju podeliti na celokupno poslovanje preduzeća.
e. Troškovi posrednika, kao što su npr. komisionar, agent, zastupnik, nastaju ako imamo
sklopljene ugovore sa njima. Kalkulacija tih troškova zavisi od načina kako im
plaćamo njihovu proviziju ili njihove troškove. Ako visina tog troška zavisi od
vrednosti prodaje pojedinih segmenata robe, možemo ga direktno ukalkulisati u cenu
te robe. Suprotan slučaj je ako agentu direktno plaćamo njegove troškove
(kilometraža, dnevnice, noćenja i slično).
f. Dozvole, uverenja, atesti itd.: troškovi zavise od pojedinog posla, odnosno grupe
poslova. Troškovi se razlikuju sa aspekta države uvoza ili izvoza, jer nastaju u odnosu
na njeno zakonodavstvo.
g. Licence mogu biti veoma velika stavka u našoj ceni, naravno u zavisnosti od vrste
proizvoda ili usluge. Trošak možemo vezati direktno na cenu proizvoda, odnosno
usluge, koje proizvodimo, odnosno izvozimo pomoću patenta, know-how-a ili robne
marke. Slično je sa troškovima koji nastaju izvodjenjem franšizing ugovora.
h. Carina: pre uvoza je potrebno proveriti visinu carine za uvežen proizvod i mogućnosti
koje nam nude sporazumi sa različitim državama ili unijama država CEFTE, EU.
i. Transportni troškovi su izuzetno značajna stavka u kalkulaciji cena u medjunarodnom
poslovanju. Pravilnim izborom logistike možemo dosta smanjiti troškove.
j. Troškovi skladištenja, manipulacije i slično se javljaju u unutrašnjoj trgovini, iako su
u spoljnoj trgovini mnogo nepredvidljiviji. To je, pre svega, zbog granica, udaljenosti
poslovnih partnera. Teškoće, koje se javljaju i teško ih je unapred predvideti, su npr.
dugotrajno pretovarivanje, zastoji, dugo čekanje na granici, itd.
k. Drugi troškovi: advokati, savetnici, računovodstvene agencije, predstavništva u
inostranstvu, itd.
Svi troškovi mogu dosta varirati i potrebno je proveriti sve mogućnosti, kao i izabrati
najbolju. Naravno, najskuplja varijanta nije uvek i najbolja, ali izbor najcenjenijeg
špeditera može biti veoma skupo.
Neki troškovi, kao što su troškovi finansiranja, provizije u doznačene u inostranstvu ili
troškovi akreditiva, vezuju se direktno na cenu pojedine grupe proizvoda ili usluga, ostale
treba uračunati u opštoj kalkulaciji i razdeliti ih.
148
46. IZVOZNE I UVOZNE PREDKALKULACIJE I OBRAČUNI
TROŠKOVA
46.1. Uvozne i izvozne predkalkulacije
Kao i u svakom poslu, i u spoljnoj trgovini je potrebna detaljna priprema svakog posla. U
početnoj fazi pre sklapanja sporazuma (akcept ponude, potpis ponude) potrebno je
proveriti finansijsku opravdanost posla, jer je adekvatna razlika u ceni cilj svakog
poslovanja.
Za kvalitetnu prethodnu kalkulaciju (uvoznog ili izvoznog) posla, potrebno je skupiti sve
informacije, koje su povezane sa mogućim troškovima (videti tačku 10.1). Posebno treba
paziti na moguće kursne razlike, koje mogu nastati tokom posla. U izradi robe za izvoz
često upotrebljavamo komponente iz uvoza, koje moramo ukalkulisati u cenu gotovog
proizvoda. Pri tome, nije bez značaja i valuta, u kojoj obračunavamo izvoz i uvoz.
Prodajnu cenu imamo npr. izraženu u EUR, koja ostaje ista, a uvozne komponente dolaze
iz SAD, gde dolar (u odredjenom periodu) permanentno raste.
U slučaju takvih skokova imamo moguće teškoće sa konkurentnošću naše ponude.
Idealno bi bilo ako bi poslovali samo u jednoj valuti. U prošlosti, kad naši propisi nisu
dozvoljavali domaćim preduzećima otvaranje deviznih računa, postojao je problem
domaćeg tolarskog kursa, tako da su uvoznici i izvoznici na svojim računima u domaćim
ili inostranim bankama, zadržavali deo deviznih sredstava i rasporedjivali ih po potrebi.
Kursne razlike je teško predvideti, iako ih sa razvojem dogadjaja na svetskim
finansijskim i drugim tržištima, i iskustvima (kurs EUR se po običaju menja brže od
kursa USD) možemo u budućim poslovima lakše predvideti. Tipična nepredvidiva
situacija je bila teroristički napad 11. septembra 2001., kad je američka privreda pala u
recesiju. To je bilo politički očekivano, ali nije bio očekivan tako veliki i nenadani pad
američkog privrednog rasta.
Od značaja je predkalkulacija troškova finansiranja u slučajevima odloženog plaćanja, jer
je pri tom potrebno ispoštovati veliki broj faktora kao što su: promene poreskih mera,
prisustvo kapitala na finansijskom tržištu i veći rizik neplaćanja u slučaju dugog roka
otplate. Tada se trošku pridružuje trošak garancija ili drugih instrumenata osiguranja
plaćanja.
Najčešća greška, koja se dogadja u manjim preduzećima je nepažnja prilikom
odredjivanja cene. Najčešće se cena postavlja jednostavno sa ugibanjem (npr. nabavna
cena proizvoda + 30%), odnosno cena se odredjuje sa aspekta "šestog čula
komercijaliste". Kalkulacija može biti pozitivna, iako prave ocene minimalne
konkurentnosti na tržištima nikada nećemo imati.
Razlika u ceni (naša zarada), koju ćemo dobiti po ukalkulisanju svih troškova, je zapravo
jedini varijabilni faktor, sa kojim se možemo prilagodjavati odnosima na ciljnom tržištu i
količini proizvoda, koje bi plasirali. Potrebno je utvrditi šta nam se u pojedinim
slučajevima najviše isplati: ili prodati veliku količinu proizvoda po nižoj ceni ili manju
količinu po višoj ceni, odnosno kakav je naš potencijalni domet na odredjenom tržištu.
149
Jasan i pošten odnos različitih partnera, poštovanje medjusobnih razlika i osiguranje
poslovnih tajni (sa aspekta cena proizvoda, odnosno usluga) je jedini način uspešne i
dugoročne strategije prodaje.
Veoma značajne su pretkalkulacije vezanih poslova. Ovi poslovi nemaju neposrednog
novčanog efekta, iako je cilj naravno zarada. Troškovi se moraju preračunati kako u
uvoznoj tako i u izvoznoj strani posla. Nije beznačajan uspeh koji nakon pravilnih
kalkulacija možemo zaslužiti kako na izvoznoj, tako i na uvoznoj strani.
Pravilnost kalkulacije je veoma značajna u transfernim cenama. Transferne cene su cene
koje se obračunavaju izmedju povezanih preduzeća, npr. u okviru holdinga, u mreži
poslovnih jedinica ili u drugačije kapitalno povezanim preduzećima. Tu se gleda na
potrebe i krajnji efekat medjusobnog prilagodjavanja fakturisanja, tako da se odredjenim
preduzećima u okviru povezivanja kroz cenu fakturišu odredjeni troškovi drugih
preduzeća koja su povezana, jer je takav način finansiranja. Na takav način se
preusmerava profit, jer je najmanje oporezovan (govorili smo o offshore sistemima, gde
većina holdinga ima sediše).
46.2. Obračuni uvoznih i izvoznih poslova
Obračun troškova je veoma značajan u spoljnotrgovinskim poslovima.
Na taj način možemo nakon zaključenog posla utvrditi stvarno stanje, pravilnost naše
predkalkulacije i da dobijemo potrebno iskustvo da bi ubuduće lakše predvideli dogadjaje
u sličnim poslovima. U slučaju komisionara, zastupnika ili agenta obračun je osnova za
obračun njihovih troškova ili provizije, u zavisnosti od ugovora koji je zaključen sa
takvim posrednikom.
Pored navedenih kalkulacija stvarnih troškova, u obračunu posla je potrebno poštovati
sva medjuvalutna kretanja i sve negativne ili pozitivne kursne razlike, koje su u tom
poslu nastale (npr. pomenuta mogućnost kursnih razlika EUR/USD).
Problem kursnih razlika je neodložan, jer konačnu prodajnu (izvoznu) cenu retko
prilagodjavamo.
U obračunu vezanih poslova moramo poštovati i izvozni i uvozni posao, kao što smo i
pomenuli u pretkalkulacijama. Obračun se pravi posebno, iako nam stvarni uspeh posla
pokazuje ukupne podatke za oba. Ako je u jednom nastao gubitak, možemo ga pokriti sa
većom razlikom u ceni drugog posla. Neophodno je da utvrdimo uzroke gubitka u
jednom poslu, ako ga nismo od početka predvideli, da ne bi do njega ponovo došlo.
47. RIZICI U SPOLJNOJ TRGOVINI DEFINISANJE RIZIKA U
MEDJUNARODNOM PLATNOM PROMETU
150
Rizik možemo definisati kao mogućnost nastupa neočekivanog dogadjaja ili dogadjaja
koji je drugačiji od predvidjenog. Sa nastankom takvog dogadjaja može da izostane
ekonomski učinak posla u obliku delimičnog ili potpunog gubitka.
U medjunarodnom platnom prometu poznajemo više vrsta rizika. Neka su značajna kako
za unutrašnjetrgovinsko, tako i za spoljnotrgovinsko poslovanje, iako ih je u
spoljnotrgovinskom poslovanju zbog granica, razdaljina i različitih valuta više vrsta nego
u unutrašnjem.
Rizik može preuzeti stranka u poslu. Od dogovora medju partnerima zavisi da li je to
uvoznik ili izvoznik, odnosno naručilac ili davalac usluga.
Rizik možemo da prenesemo na treće lice, najčešće na osiguravajuće društvo, koje
preuzima rizik za otštetu - premiju, ili državu koja pokriva neke nekomercijalne rizike.
Kod poslovanja se bira, po pravilu, kombinacija mogućnosti, koja za najbolju cenu
najbolje ublažava potencijalnu štetu.
Rizik ne moramo u celosti predvideti, jer bi kalkulacija posla u kojoj bi uključili faktore
nesigurnosti donela nekonkurentnu cenu. Glavno pravilo je da od najrizičnijih poslova,
po običaju, očekujemo najveći profit.
Rizika moramo biti svesni i predvidjene rizike možemo smanjiti, zato je potrebno znati o
budućem poslu što više informacija.
48. NAJZNAČAJNIJI RIZICI
48.1. Rizik bira stranke
Tu vrstu rizika poznajemo kako u spoljnoj, tako i u unutrašnjoj trgovini.
Pre početka pregovaranja sa partnerom, informacije o njemu su od značaja, jer nam daju
sliku o potencijalnom riziku poslovanja sa njim. U slučaju naše zemlje našim propisima
potrebno je na web sajtu Agencije za privredne registre na kojem se mogu doboti svi
relevantni podaci o firmi potencijalnom partneru. Isto tako, mogu se dobiti podaci o
solventnosti i likvidnosti potencijalnog partnera u Centru za bonitet Narodne Banke
Srbije.
Teže je na medjunarodnom području, gde pored informacija koje smo dobili preko
poznatih, možemo kontaktirati jednu od, za tu vrstu usluge, specijalizovanih firmi.
Neke agencije su se specijalizovale za ocenjivanje državnog rizika i svoje ocene
objavljuju u medjunarodnim revijama. Bitno je, pri tom, da ni jedno preduzeće ne mora
imati viši rang kao država u kojoj ima sedište.
Najznačajnije na svetu su:
- Moodis;
- Standard and Poors i
- IBCA.
151
Boniteti država i preduzeća se rangiraju i ocenjuju, pri tom pojedine institucionalne
ocenjevalke upotrebljavaju različite načine.
U svetu je najčešće prisutan način bonitetnog rangiranja: od AAA - BBB (investment
grade), koji podrazumeva različit stepen pozitivne ocene, i BB - D (speculative grade),
koje označavaju veće stepene rizičnosti subjekta. Za pojedine firme dobijamo bonitetne
informacije preko posredničkih društava.
Od specijalizovanih preduzeća dobijamo kompletne informacije, kao što su:
statusne karakteristike društva (statusni oblik - d.d., d.o.o., visina osnovnog kapitala
itd.);
informacije o vlasnicima društva (glavni deoničari ili partneri u d.o.o.);
povezivanje sa drugim društvima (udeo u vlasništvu u drugim društvima, holdinška
povezivanja);
imetak društva (nepokretnosti u društvenoj svojini, odnosno imetak u nekretninama);
finansijsko poslovanje (bilansni podaci, kreditna sposobnost);
informacije o poslovodstvu (imena i funkcije ovlašćenih lica, nadzornog odbora) i
mnoge druge.
Na takav način možemo ustanoviti domet poslovne sposobnosti potencijalnog partnera i
smanjiti rizik poslovanja sa njim. Značajno je da informacije koje dobijamo o stranki
treba da budu novijeg datuma, jer se situacija u poslovnom svetu veoma brzo menja.
U slučaju angažovanja odredjene specijalizovane firme za ocenjivanje boniteta, po
pravilu se dogovaramo za odredjeno područje, koje će nam po potrebi dopunjavati bonitet
traženog subjekta.
48.2. Kreditni rizik
Kreditni rizik je rizik od izostanka plaćanja, koji je moguć delimično ili u celosti.
Poznajemo komercijalni rizik (subjektivne osobine stranke), politički rizik (privredne
mere, moratorijum), nekomercijalni rizik (mere oblasti, rat) i višu silu (prirodne
katastrofe).
Kreditni rizik je obostrani rizik davaoca kredita, da li će dobiti povraćaj pozajmljenog
novca, i onoga ko kredit uzima da će ga u potpunosti isplatiti.
lčNakon potpisivanja kreditnog ugovora, odnosno nakon transfera iznosa kredita, onome
ko kredit traži, rizik vraćanja se prenosi na njega. Od njegove kreditne sposobnosti zavisi
da li će kredit biti vraćen.
Najčešći problem nastaje kad nije ugovorena fiksna kamatna mera, a ona se ipak
promeni. Krediti sa fiksnom kamatnom merom su u trenutku sklapanja posla najskuplji,
jer rizik promene kamatne mere nosi davalac kredita. To ipak postavlja stranu koja kredit
uzima u stabilan položaj.
152
Najčešći način vezivanja varijabilne kamatne mere je vezivanje za LIBOR (London
Interbank Offer Rate), odnosno FIBOR (Frankfurt Interbank Offer Rate) i odredjen
procenat, koji sadrži postotak individualnog rizika onog ko kredit uzima.
Poznajemo i druge načine vezivanja kamatne mere, npr. valutne klauzule, zlate klauzule,
itd. U tim slučajevima rizik promene kamatne mere nosi kreditojemac. Davalac kredita
nosi rizik platne nesposobnosti kreditojemca (stečaj, likvidacija).
Mogućnosti izbegavanja kreditnog rizika su garancije, jamstvo ili osiguranja (banke,
osiguravajuća društva) u državnim (SID) i medjunarodnim (MIGA) institucijama.
48.3. Valutni rizik
Valutni rizik možemo podeliti na transakcijski rizik (npr. netransferabilna valuta, koje se
ne mogu menjati drugom - konvertibilnom valutom), državne mere (zabrana plaćanja iz
države, plaćanje isključivo kompenzacijom, itd.), rizik konverzije valute (oba rizika
možemo nazvati monetarnim) i rizik promene kursa. Svi rizici su posledica delovanja
države ili promene valutnih odnosa na tržištu.
Promptne i terminske poslove smo obradjivali u poglavljima o berzi i o deviznim
tržištima. Značajno je pomenuti da se preduzeća koja nastupaju u spoljnotrgovinskom
prometu služe takvim poslovima, pre svega radi smanjivanja valutnih rizika.
Terminski i promptni poslovi se odvijaju, pre svega, na deviznim berzama. Taj problem
možemo opisati različitim tehnikama.
Najčešći način je izbor treće, čvrste valute za medjusobno obračunavanje posla. Tako se
u većini slučajeva u poslovanju dogovara čvrsta, konvertibilna valuta, za koju se ne
predvidja veće kretanje, npr. EUR ili USD.
"Leads and lags" tehnika (ubrzaj i čekaj), kada plaćamo unapred ili sa zakašnjenjem, u
zavisnosti od promena valutnih odnosa koje nastaju zbog čekanja. Rezultati mogu biti
pozitivne ili negativne kursne razlike.
Sa berzanskim poslovima, kao što su npr. terminski poslovi, možemo ublažiti troškove
valutnih promena, jer je moguć način veoma špekulativne prirode. Velike medjunarodno
poslujuće banke imaju organizacione odeljke koji prate tekuće kotacije različitih valuta.
Na tim tržištima se vrte velike količine novca i manja promena odnosa, npr. u drugoj
decimali odredjene valute, utiče na velika prebacivanja novca, kao što je bilo pomenuto u
poglavlju o deviznim tržištima.
"Swap" tehnika (zamena valuta) je veoma česta u slučajevima preduzeća koja uzajamno
posluju na medjunarodnom nivou. Kada dva preduzeća posluju u različitim valutama,
zamenom valuta se može izbeći velikim promenama kotacija. Ta tehnika ima veliku
primenu.
Kursne razlike i kreditni rizik se mogu smanjiti upotrebom sopstvenih deviznih rezervi.
To je naravno moguće na kratak rok upotrebom deviznih transakcionih računa. U Srbijii
pravna lica imaju mogućnost otvaranja deviznih računa, kako u domaćim bankama, tako
i u inostranstvu.
153
Postoji mogućnost osiguranja rizika u slučaju državnih delatnosti (nekomercijalni rizici)
u specijalizovanim institucijama (SID, MIGA).
Najlakši način izbegavanja problema naći ćemo u okviru multinacionalnih kompanija, jer
kroz transferne cene i upotrebom svih pomenutih tehnika u okviru grupe najlakše dolaze
do pozitivnog rezultata valutnih promena.
48.4. Rizici promene cene
Ti rizici se odražavaju, pre svega, u slučajevima kad imamo više vremena za obavljanje
posla. Proizvodjaču, koji je odredjen posao zaključio i fiksirao cenu, proizvodnja
utvrdjene robe traje više meseci, mogu dosta poskupeti inputi koje ugradjuje u njegov
proizvod. Takvi primer su u industrijskoj proizvodnji, poljoprivredi, kao i u prometu
usluga (npr. gradjevinarstvo).
U tim slučajevima je kalkulacija, koja bi predvidela sve rizike promene cena inputa
otežana i postoji velika mogućnost da je tako izračunata cena nekonkurentna.
Da bi se izborio sa kasnijim problemom, prodavac je zainteresovan za dogovor sa
kupcem o korekciji cene u slučaju promene troškova. Da li se to može dostići, naravno
zavisi od moći pojedine stranke.
Postoji više mogućnosti ugovarajnja o potencijalnoj promeni cene.
Stranke dogovaraju cenu proizvoda pogledom na njegovu berznu cenu na dan dostave (sa
dobitkom ili gubitkom). Takav način je moguć za robu, kojom se trguje na berzi, npr.
poljoprivredni proizvodi.
Drugi takav način je dogovor o promeni cene nakon promene cena inputa u proizvodu.
Povećanje cene inputa menja cenu gotovog proizvoda za odredjen procenat, npr. 1%
povećanja troškova utiče na promenu cene za 0,5%.
Postoje različite formule za promenu cena, koje stranke posebno dogovaraju i uključuju u
ugovor. Pri tom je posebno značajno da se tačno odrede faktori promena (npr. inflacija,
promene svetskih cena različitih inputa, porast troškova, itd.) i uravnoteže sa uticajem na
pojedine promene i celokupnu promenu pojedine cene.
48.5. Neke druge mogućnosti isključivanja, odnosno smanjivanja rizika
Rizike u medjunarodnom poslovanju nikako ne možemo ukloniti, ali iz možemo
smanjiti. I kao što smo videli, možemo odredjene rizike potpuno isključiti. Najbitnije je
da su nam u trenutku zaključivanja posla rizici poznati da bi ih mogli pravovremeno
osigurati. Rizike upoznajemo zato da bi ovladali njima. Informacije o mogućim rizicima
je značajno pomenuti. Poznajemo više opštih načina smanjivanja rizika.
Zaštita svojinskog prava do potpunog održavanja (retention) smo već pomenuli. U
slučaju nelikvidnosti kupca, u osnovi tog posla je mogućnost izuzimanja naše robe iz
likvidacione ili stečajne mase. Značajno je da je klauzula o zaštiti svojinskog prava
154
uključena u ugovor i overena u sudu (celokupni ugovor ili samo klauzula o zaštiti
svojinskog prava posebno).
U suprotnom, da klauzule nismo overili, likvidacioni ili stečajni upravnik našeg dužnika
ne bi ispoštovao izuzimanje robe iz likvidacione, odnosno stečajne mase.
Upotreba posebnih platnih instrumenata, koje ćemo detaljnije upoznati u nastavku
(menica, dokumentarni inkaso, dokumentarni akreditiv, bankarske garancije), mogu
smanjiti plaćanje, iako ih je potrebno dogovoriti i paziti na njihove moguće nedostatke.
Značajno je promptno ocenjivanje kratkoročnih kursnih fluktuacija. Pravilna ocena
kursnih fluktuacija je preduslov da izbegnemo negativne kursne razlike. Potrebno je
budno pratiti dogadjanja na spoljnim tržištima valuta.
Praćenje privrednih i političkih (zbog uticaja na privredu) promena u svetu je jedan od
ključnih načina smanjivanja budućih rizka u medjunarodnom i unutrašnjem prometu.
Naravno da ne možemo bez klasičnih oblika osiguranja u robnom prometu i upotrebe
klauzule o prolazu rizika (INCOTERMS). Bez uključivanja osiguravajućih društava u
promet robe i usluga, ne bi mogli govoriti o spoljnoj trgovini.
49. MEĐUNARODNA PLAĆANJA
49.1. Nedokumentarno poslovanje
Klasični i najednostavniji oblik plaćanja u spoljnotrgovinskim poslovima je otvoren
račun. To je oblik kratkoročnog finansiranja poslova. Svi troškovi i rizik takvog
finansiranja opterećuju izvoznika do trenutka kad je roba plaćena.
Takav rizičan način poslovanja odražava veliko poverenje koje prodavac ima prema
kupcu ili u najboljem slučaju moćniji položaj kupca. Uobičajna doznaka, bez dodatnih
osiguranja, je najpopularniji način plaćanja u inostranstvu. Prodavac se za krajne
slučajeve (likvidacija, odnosno stečaj kupca) može osigurati već pomenutom zaštitom
svojinskog prava na robi.
Suprotan odnos se pojavljuje u slučaju pretplate (avansa). To je oblik kratkoročnog
finansiranja, kada kupac finansira prodavca. Rizici neisporučivanja robe su odredjeni
rizikom neplaćanja u dostavi na otvoren račun, iako ga snosi kupac.
Avans se može plaćati za celokupnu vrednost posla (100% pretplata) ili delimično (npr.
1/3 od zaključenja, 1/3 pre dostave, 1/3 nakon dostave). Delimični avans se često
obračunava kao garancija za ozbiljnost stranke u poslu.
Pored naloga preko banke, vrlo je popularno plaćanje čekovima, koja mogu da glase kako
na donosioca, tako i na odredjenu osobu. Ovaj način je razvijeniji u angloameričkom
sistemu, iako se i naša preduzeća sa čekovima često sreću. Tu je značajna likvidnost
izdavača u trenutku unovčavanja čeka, zato sledeći datum unovčavanja donosi veći
stepen rizika.
155
49.2. Dokumentarni načini plaćanja
49.2.1. Inkaso poslovanje
Dokumentarni inkaso je oblik plaćanja, kada izvoznik šalje dokumente u inkaso (isplatu)
banci. Inkaso se može obaviti i kod neke druge, pouzdane osobi, koja uživa poverenje
obeju strana u poslu (npr. špediter), iako je to redji slučaj. Osnovna namena inkasa je da
kupac ima mogućnost preuzimanja robe odmah, čim otkupi dokumente.
Plaćanje se može obaviti u gotovini, nalogom ili kupac akceptira priloženu menicu.
U inkasu učestvuju, po običaju, četiri učesnika, i to:
naručilac inkasa (dobavljač, odnosno prodavac - remitent);
remitentska banka (banka izvoznika, prodavca);
inkasna banka (banka iz države sedišta kupca), koja nastupa kao agent prodavca;
inkasni dužnik (kupac).
Postoje dve vrste inkasa: dokumentarni inkaso - "Document against payments (D/P)" i
dokumentarni akcept - "Documents against acceptance (D/A)".
A. Dokumentarni inkaso (D/P)
Osnovna karakteristika platne klauzule dokumentarnog inkasa - D/P je da je poslata roba
na raspolaganju banci, te ne sme izručiti dokumenta i u vezi sa tim robe, sve dokle kupac
robu ne isplati. Rizik prodavca se tako svodi na rizik da kupac ne preuzme robu. Nalog za
inkaso, koji prodavac šalje banci, mora biti jasan i razumljiv. Problem dokumentarnog
inkasa je za kupca da do otkupa dokumenta, robu ne može pregledati.
B. Dokumentarni akcept (D/A)
Osnovna karakteristika platne klauzule dokumentarnog akcepta - D/A je ulazak menice u
inkasno poslovanje. Takav način je veoma popularan pre svega u anglosaksonskim
državama.
Izvoznik, sa ostalim dokumentima, prilaže banci menicu sa uputstvom, da kupac mora
akceptirati menicu umesto plaćanja, kao što je slučaj u dokumentarnom inkasu. Menica
glasi na odredjen dan u budućnosti, tako da je to način finansiranja kupca.
Prodavac može akceptiranu menicu da ustupi banci po sistemu forfetiranja ili
eskontiranja.
49.2.2. Menica, forfeting i eskont
Menica je vrednosni papir u kojem je inkorporirana obaveza meničnog dužnika. Prenosi
sa sa indosamentima, koji su po vrsti sledeći potpisi prenosnika menica. Prednosti menice
se gube kada se oderedjena vrsta indosamenata prekine.
Menica se razmatra po pravilima koja važe u mestu izdavanja. To je značajno, pre svega,
zbog čestih razlika u meničnom pravu u kontinentalnim ili anglosaksonskim sistemima.
Po našim propisima vlasništvo trasirane menice mora sadržati:
156
1. oznaku, da je menica napisana jezikom na kojem je menica sastavljena;
2. bezuslovni nalog, da se plača odredjena svota novca;
3. ime lica koje plaća (trasat);
4. naznaka dospelosti;
5. mesto, gde se plaća;
6. ime lica kome ili po čijoj odredbi je treba plaćati (remitent);
7. datum i mesto izdavanja menice;
8. potpis lica koje je izdalo menicu (trasant).
Formular, u kojem ne bi bilo razlike izmedju pomenutih elemenata, se ne izdaje za
trasiranu menicu. Trasirana menica, u kojoj nije navedena dospelost, se izdaje za menicu
po vidjenju. Ako nema posebne napomene, mesto koje je navedeno pored trasatovog
imena, smatra se uplatnim mestom i ujedno trasatovim prebivalištem. Trasirana menica,
na kojoj nije navedeno mesto izdavanja, se smatra izdatom u mestu, koje je navedeno
pored trasantovog potpisa.
Plaćanje menice se osigurava ukupnom meničnom svotom ili njenim odredjenim delom
(menično jamčenje).
Prodavac, po običaju, menicu prilaže dokumentaciji nakon dokumentarnog inkasa, a
kupac dobija dokumente nakon akcepta (priznanja, prijema) menice. Prodavac se može
odlučiti da li će sačekati na dospeće menice (po običaju je menica način kreditiranja) ili
će je prodati eskontiranjem ili forfetiranjem. Menica sa takvim dospećem se naziva "a
vista menica".
Eskont je posao prodaje potraživanja banaka, na kome se prenosi menica sa
indosmentom. Banka kupuje menicu od meničnog poverioca sa popustom, koji zavisi od
boniteta meničnog dužnika. U slučaju da se potraživanje ne može obaviti, ona ga
potražuje od meničnih poverilaca, koji su navedeni na menici i koji imaju ulogu meničnih
obvezniika. Banka u eskontnom poslu zadržava regresn potraživanje prema poveriocu.
Forfetiranje je posao u kome banka otkupljuje menicu i preuzima sav rizik za isplatu. Taj
rizik se osigurava bankarskom garancijom. Provizija banke je u tom slučaju naravno
veća, ako se odluči za eskontiranje ili forfetiranje, pa zavisi od boniteta meničnog
dužnika. Za razliku od eskontiranja, banka u forfetiranju ne zadržava regresni zahtev do
poverioca i njena zasluga u celini zavisi od uspešnosti naplate od meničnog dužnika.
49.2.3. Akreditivno poslovanje (L/C)
Šta je dokumentarni akreditiv?
Bankarski akreditiv ili akreditivno pismo (Letter of Credit - L/C) je danas jedna od
najčešćih i najsigurnijih oblika finansiranja poslova spoljne trgovine.
L/C je opoziva ili neopoziva obaveza fizičkog ili pravnog lica, po običaju banke, da na
račun davaoca naloga obavi plaćanje trećoj osobi (korisniku) po odredjenim uslovima.
157
Banka mora korisniku isplatiti odredjen iznos, kada on priloži dokumentaciju, navedenu
u nalogu za otvaranje L/C.
Akreditiv je samostalna obaveza banke i drugi pravni posao od osnovnog (kupoprodaje),
što znači da banka mora isplatiti predložene dokumente, koji odgovaraju uputstvu, bez
obrzira na moguće reklamacije robe. Akreditivna garancija ima veoma veliku težinu s
obzirom na moć banke, koja takav L/C otvara. U slučajevima nepoverenja u banku kupac
zahteva potvrdu L/C od druge banke.
U vezi sa dokumentarnim akreditivima postoje medjunarodno dogovoreni propisi, što
govori o njihovom značaju u medjunarodnom poslovanju. Najznačajniji pravni okvir su
Jedinstvena pravila i običaji za dokumentarne akreditive (Medjunarodna trgovinska
komora, 1993). Ta pravila se poštuju onda, kada stranke u akreditivnom dogovoru izrično
unesu klauzulu da je "dokumentarni akreditiv" otvoren u skladu sa Jedinstvenim
pravilima i običajima za dokumentarne akreditive.
Ko učestvuje u akreditivnom poslu?
Pored subjekta koji otvara akreditiv (kupca, uvoznika) i korisnika (prodavca, izvoznika),
u akreditivnom poslu nastupaju:
- Banka koja otvara akreditiv - opening ili issuing bank, koja otvara L/C, njena obaveza
do korisnika akreditiva zavisi od toga da li je L/C opoziv (do njegovog opozivanja) ili
neopoziv (do rokova, navedenih u akreditivu). Ta banka je odlučujuća za
presudjivanje u vezi sa odgovorajućim priloženim akreditivnim dokumenatima.
- Obaveštavajuća banka - notifying bank, koja obaveštava korisnika o otvaranju L/C.
Banka ima, po običaju, sedište u državi i mestu korisnika.
- Pregovaračka banka - negotiating bank je platni agent otvorene banke, koja pregleda
akreditivne dokumente u državi korisnika.
- Potvrdjujuća banka - confirming bank za slučajeve da je dogovoren i potvrdjen
akreditiv L/C.
Notifying i negocijacijska banka je u većini slučajeva ista banka.
Vrste akreditiva
Postoje više vrsta klasifikacija akreditiva, od kojih su najčešći:
a. Opozivi i neopozivi akreditivi. U opozivim postoji mogućnost opoziva akreditiva
nakon otvaranja. Ta mogućnost važi za predložene akreditivne dokumente u a
banci. U poslovnom svetu se uglavnom upotrebljavaju neopozivi L/C, koje daju
pravo sigurnosti obema strankama u poslu.
b. Uvozni (nostro), izvozni (loro) i tranzitni akreditivi. Kao što se vidi iz naziva,
ova podela ima veze sa vrstama spoljnotrgovinskog posla.
158
c. Potvrdjeni i nepotvrdjeni akreditivi (confirmed and unconfirmed L/C).
Potvrdjen L/C se otvara kada se ukaže potreba za dodatnom garancijom iz
akreditivnog posla. U tom slučaju se utvrdjuje dodatna banka, koja bi u slučaju
problema sa bankom koja akreditiv otvara, isplatila akreditivnu svotu u skladu sa
akreditivnim dogovorom.
d. Prenosivi i neprenosivi akreditivi. Prenosiv akreditiv dopušta prodavcu -
izvozniku mogućnost prenosa L/C na treću osobu. Tu mogućnost, po pravilu,
zahtevaju zastupnička ili posrednička preduzeća.
e. Akreditivi "a vista" (po vidjenju) su isplativi nakon prilaganja adekvatnih
dokumenata, akreditivi sa odredjenim rokom plaćanja isplaćuju vrednost u
odredjenom roku nakon prilaganja istih.
f. Revolving akreditivi automatski obnavljaju akreditivne iznose nakon isplate. Ta
vrsta se upotrebljava u slučaju višekratnih jednakih pošiljki robe.
Upotreba akreditiva
Banke imaju posebne tipske obrasce za otvaranje akreditiva. Uputstva banke za otvaranje
akreditiva moraju biti veoma tačna i potpuna, jer je svaka promena kasnije povezana sa
dodatnim troškovima (produživanje roka, promena rokova, dokumenta, itd.).
Dokumenti, koje predlažemo kao uslov za isplatu, su po običaju:
a. faktura, sa detaljnom specifikacijom robe i cene;
b. prevozni dokumenti, koji dokazuju otpremu robe, kao avio tovarni list, konosman
(brodski tovarni list), (drumski tovarni promet), špediterska potvrda (kombinovan
prevoz), itd.;
b. osiguravajući dokumenti (osiguravajuća polisa);
c. sertifikati državnih institucija, koji su potrebni za uvozno carinjenje, npr. izvorna
dokumenta, veterinarski ili fitopatološki sertifikat i slično;
d. dokumenta i formulari kontrolnih institucija, u zavisnosti od toga ko nam daje
garanciju o istovetnosti, kvalitetu i prispeću robe (SGS, TÜV, itd.).
Banka dobro proverava dokumenta nakon predaje od strane izvoznika. Sadržina
dokumenata mora biti identična sa istim iz akreditivnog sporazuma i najmanja
odstupanja, slovne greške, se nazivaju tzv. "akreditivna rezerva".
U slučaju nepotpune ili nedostatka predložene dokumentacije, banka obaveštava
otvoritelja. Tada od njegove odluke zavisi da li će banka uopšte isplatili akreditivni iznos
ili ne.
U slučaju potpuno odgovarajuće dokumentacije, banka izvršava plaćanje u skladu sa
akreditivnim uslovima i otvoritelja naknadno obaveštava o tome.
Dokumentarni akreditiv je tako u interesu obeju stranaka u poslu. Izvoznik nakon
pravilnog i unapred dogovorenog poravnanja može sakupiti odgovarajuću
159
dokumentaciju, sa kojom bi došlo do plaćanja nezavisno od poravnanja uvoznika.
Uvoznik zatim donosi dogovorenu robu i odgovarajuću dokumentaciju, koja im je
potrebna za upotrebu, odnosno plasman robe.
50. MEDJUNARODNI GARANTNI POSLOVI
Šta je bankarska garancija?
U medjunarodnoj trgovini, stranke se dogovaraju o bankarskim garancijama kao
posebnim oblicima plaćanja, iako je pojam bankarske garancije mnogo širi.
Bankarska garancija je pisani pravni posao, sa kojim banka preuzima obavezu garancije
za tačno odredjene rizike. To je oblik pravnog posla, sa kojim banka preuzima obavezu
do primaoca garancije da će poravnati obavezu treće osobe, ako je ona ne ispuni pod,
garancijom odredjenim uslovima. Garancija se realizuje u slučaju da glavni dužnik ne
ispuni svoje obaveze.
Garancija se obično piše i u obliku garantnog pisma. Upotrebljava se u terminskim
poslovima, javnim konkursima, dražbama ili kao zamena za druge platne oblike.
Značajno je da garancijski posao nema prirodu samostalnih pravnih poslova, ali ipak
zavisi od ispunjenja glavnog posla (usluge, kupoprodaje).
50.1. Vrste i karakteristike bankarskih garancija
Postoji veliki broj različitih vrsta bankarskih garancija, od kojih su najznačajnije:
a. Ofertalne garancije (bid bond) su garancija za valjanost ponude. Garancija se javlja u
slučaju da ponudjač odustane od posla. Ta garancija se permenentno javlja nakon
tenderskih poslova za koje investitori raspisuju javne licitacije, odnosno pozive za
slanje ponuda. Potencijalni ponudjači moraju zajedno sa ponudom investitora priložiti
i bankarsku garanciju za valjanost ponude.
b. Dobavna garancija je garancija koje se može odnositi kako na dostavu, tako i na
plaćanje robe. Stranke u poslu mogu takvu garanciju medjusobno izmeniti u slučaju
da je u pitanju kompenzacioni posao.
c. Garancija za dobro izveden posao (performance bond) je garancija kojom izvodjač
garantuje investitoru za greške, koje bi se pojavile u njegovoj usluzi. Obaveza banke
kao garanta nastupa kad nalogodavac garancije ne ispuni svoje ugovorne obaveze,
koje je preuzeo od korisnika garancije.
d. Sa garancijom za vraćenje pretplate (avansna garancija), banka se obavezuje da će
primaocu (korisniku garancije) isplatiti odredjen iznos, ako naručitelj ne bude ispunio
ugovorne obaveze (ne nabavi robu, ne obavi dogovorene usluge), za koje je primio
avans.
e. Različite garancije za kvalitet, količinu robe itd., koje spadaju u konkretan trgovinski
posao. U te garancije nije potrebno uključivati banke, pa su u medjunarodnim
poslovima veoma značajne kao i u poslovima unutrašnje trgovine.
160
Uslovne garancije su retke, u njima se vidi, pre svega, interes banke o uključivanju
odredjenog uslova da se ispune garancijski zahtevi. U bezuslovnim garancijama je, po
običaju, jedini uslov da poverilac pozove dužnika za plaćanje ako obavezu ne ispuni.
Najznačajnije, i u medjunarodnoj praksi najčešće ,su garancije na prvi poziv.
Te garancije su u predvidjenom roku neopozive, jer u tekstu garancije mora biti izričito
pomenuto, npr. "na prvi poziv" ili "bez spora". Bez tih klauzula može doći do
garancijskog spora, koji nije u interesu nijedne stranake u poslu.
Pravni odnos nastaje sa zaključivanjem garantnog ugovora izmedju banke i naručitelja.
Obaveza banke nastaje do izplačila, ko upravičenec iz grancije predloži garantu (banci)
pisani zahtev za isplatom, odnosno kak drugi dokument, koji je odredjen sa garancijom.
51. DOKUMENTACIJSKA OBRADA UVOZNO-IZVOZNOG POSLA
Za naše potrebe ćemo ukratko obraditi dokumentacijsku obradu izvoznih i uvoznih
poslova, jer se time detaljnije bave drugi predmeti našeg obrazovnog sistema.
Pomenuli bismo, pre svega, dokumentacijsku obradu u medjunarodnom robnom prometu,
jer je kompleksnija od dokumentacijske obrade usluga u spoljnoj trgovini.
Sa gledišta pomenutog, u uvozu i izvozu nastaju tri glavne faze dokumentacijske obrade
posla, koje ćemo pomenuti u daljem tekstu.
Početna faza
Prva faza je faza zaključivanja posla. Od dokumentacije se javljaju, pre svega, upit,
ponuda, zapisnici pregovora, ugovor i sva moguća tehnička dokumentacja, koja je osnova
sklopljenog posla. Izradjuju se tenderi, odnosno tenderska dokumentacija, učestvuje se na
licitacijama, konkuriše na javnim aukcijama i mnogim drugim početnim aktivnostima za
dobijanje poslova. Izmedju ostalog, u tu fazu bi mogli uvrstiti i reklamiranje proizvoda i
usluga.
Zatim sastavljamo kalkulaciju i pripremamo se za budući posao.
Za samo izvodjenje posla je ta faza veoma značajna, jer bi teško obavili zaključene
poslove bez sakupljene dokumentacije. Sakupljanje dokumenata, uverenja, atesta,
garancija ili svih potpunih informacija o dobijanju istih oduzima dosta vremena, iako ih u
toj fazi možemo dobiti bez zakašnjenja.
Preduzeća najčešće sakupljaju ta dokumenta u periodu od mogućnosti sklapanja posla do
samog obavljanja. Ponekad, zbog slabo organizovane početne faze, probijaju rok za
obavljanje posla, plaćaju penale ili zbog nedovoljne dokumentacije (atesti, obrasci,
sertifikati, uverenja, izjave, dozvole i slično) ih uopšte ne moraju dobiti.
Početna (pripremna) faza je od ključnog značaja za dobro obavljanje posla, jer od nje
zavisi konačni rezultat.
161
Faza izvršenja
Dokumentacija, koja nastaje u ovoj fazi je deo operativnog izvršenja posla.
Tu spadaju svi dokumenti potrebni za carinjenje robe, kao što su ECL, tovarni listovi (,
brodski konosmani), uverenja, itd. Takodje se pripremaju dokumenti koji su namenjeni
platnom prometu u vezi sa poslom, kao što su menice, obrasci za doznake, dokumentarni
akreditivi i dokumenta, koja smo dobili u prethodnoj fazi (atesti, uverenja, dozvole).
U toj fazi nam je od velike pomoći špediter. Po pravilu, potrebno je reagovati vrlo brzo,
kad nam sakupljanje svih potrebnih dokumenata stane (čuvanje u carinskom skladištu,
dugo čekanje prilikom transporta). Ukoliko odredjenu dokumentaciju ne možemo da
skupimo (pre svega zbog slabe pripreme prve faze), službeni organ nas može kazniti
(nema zdravstvenih, veterinarskih, fitopatoloških sertifikata, itd.).
Ovu fazu moramo brzo obaviti da bi "žnjeli" onako kao što smo "posejali" u početnoj
fazi.
Zaključna faza
U toj fazi se pojavljuju platni instrumenti, iako se najčešće (npr. avansi) daju još u fazi
izvršenja. Posao se uglavnom zaključuje plaćanjem.
Pored carinske dokumentacije, koja obradjuje jedan deo posla, značajno je odraditi i
platni deo (L/C. obrasce, menice, garancije, itd.) koja je osnova svakog posla.
Na kraju se kao obavezan element ove faze radi obračun posla.
162
LITERATURA I IZVORI
1. A. Barthels: A Model for Etics in Marketing; Journal of Marketing, Vel. 31, 1967.
2. Djurić Z. : Spoljnotrgovinsko i devizno poslovanje, Viša poslovna škola Kosovo-
polje-Blace, 2003
3. Marković M. : Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beogradska poslovna škola, Beograd,
2006
4. Unčanin R. : Ekonomika spoljne trovine, Megatrend univerzitet primenjenih nauka,
Beograd, 2003
5. Grandov Z. : Spoljnotrgovinsko poslovanje, Univerzitet „Braća Karić“, Beograd,
2004
6. Blum, Levi, Naylor, Williams: Financial Heavens, Banking Secrecy and Money
Laundering; UN Publications, 1998.
7. Hrastelj T.: Medjunarodno poslovanje; GV, 1990.
8. Kumar A: Medjunarodna ekonomika; Ljubljana: EF, 1999.
9. Mrak M.: Medjunarodne finansije; GV Založba, 2002.
10. Neposredne naložbe 1994 - 1999; Banka Slovenije, 2000.
11. Propisi i www strane, koji se mogu videti iz sadržine gradiva
12. Premik D.: Offshore sistemi u sklopu Udruženog kraljevstva Velike Britanije i
Severne Irske; EF, 2000.
13. Puharič, Pivka: Pravo medjunarodne trgovine; Založba Uradni list, 1999.
14. Rojec, Stanojević: Motivi i strategije inostranih investicija u Sloveniji; UMAR, 2001.
15 .Slovenija u Evropskoj Uniji; UMAR, 2001.
16 .Strategija privrednog razvoja; UMAR, 1998.
17. Štiblar F: Pravna uredjenost slovenačkog bankarskog sektora; Podjetje in delo,
6/1997
18. Turk F., Špec E.: Vodič kroz spoljnotrgovinsko poslovanje; Central Marketing INT.,
1996.
19. Turk F., Špec E.: Vodič kroz spoljnotrgovinsko poslovanje - dopune i izmene; Central
Marketing INT., 1997.
20. Zalar I.: Evro kao medjunarodna valuta; EF, 2000.
