2. STRATEGIJSKI ZNAČAJ TEHNOLOGIJE

2.1 Osnovni koncepti

U poslednjih 10 godina jasno se uočava trend povećavanja izdvajanja za nove tehnologije. Kod preduzeća gde dominira visoka tehnologija (high technology companies) ovo izdvajanje je oko 5% od prodaje, a za ona preduzeće koja započinju izlazak na tržište, to je znatno više. Zbog toga je tehnologija, kao faktor kompetitivnosti, prisutna u svim preduzećima.

Proces generisanja tehnologije započinje sa tehnološkim inovacijama, na čijem pak početku su invencije ili otkrića. Invencija je ono što pre toga nije postojalo, a da bi to bilo potrebno je puno kreativnog i ciljno usmerenog rada, počev od rada naučnika iz baznih i primenjenih nauka. Na taj način kumulirano znanje se sistematizuje, proverava kroz eksperimente. Osnovni kriterijum uspešnosti invencije je više tehnički nego komercijalni. Kroz patente, dobijene postupkom zaštite intelektualne svojine pronalazača, omogućava se njegova zaštita i u finansijskom smislu. To je prva faza u procesu dobijanja tehnoloških inovacija. Tehnologija se odnosi na teorijska i praktična znanja, veštine i veštačke tvorevine koji se koriste za razvoj proizvoda i usluga, kao i njihovu proizvodnju i isporuku.

Tehnologija je sadržana u ljudima, materijalima, misaonim i fizikalnim procesima, radionici, opremi, alatima. Ključni element tehnologije je uvek zasnovan na znanju, pa se kod mnogih autora menedžment tehnologijama izjednačava sa menadžmentom znanjem.

Druga faza (označena kao rezultat na sl. 2.1) je proces dobijanja tehnoloških procesa inovacija. U nekim slučajevima inovacije su bazirane na tehnologijama (npr. elektronsko ubrizgavanje goriva), a u drugim slučajevima su podržane novim tehnologijama (npr. prodaja preko Interneta).

Slika 2.1 - Povezanost glavnih koncepata koji se odnose na tehnološke inovacije

17

Kriterijumi uspešnosti tehnoloških inovacija su više komercijalni nego tehnički, tj. uspešnija je ona inovacija čijim uvođenjem (a to znači investiranjem) se ostvaruje bolji ekonomski efekat (npr. profit, stopa povraćaja itd.).

Inovacije su rezultat procesa inoviranja, koji se definiše kao kombinacija aktivnosti koje vode do novih, tržišno prihvatljivih proizvoda i usluga i/ili novih sistema proizvodnje i isporuke. U literaturi se razlikuju:

inkrementalne inovacije koje se odnose na adaptaciju, fino poboljšanje i poboljšanje karakteristika proizvoda i usluga i/ili sistema proizvodnje i isporuke (npr. ubrzane inovacije mikroprocesora i PC-a);

radikalne inovacije sa potpuno novim konceptom proizvoda i usluga i/ili sistema proizvodnje i isporuke (npr. vozilo na struju ili vodonik) i

arhitekturalne inovacije koje se odnose na rekonfiguraciju sistema i njegovih komponenti (npr. sve veća ugradnja računarske tehnologije u mobilne telefone).

Tehnološko preduzetništvo je osnovni pokretač procesa tehnoloških inovacija. Ono obuhvata aktivnosti rekombinovanja svih raspoloživih resursa da bi se ostvarila inovacija, a to znači ne samo tehničke, već i komercijalne resurse. Pri tome je potreban i administrativan napor. Tehnološko preduzetništvo može se odnositi na pojedinca (individualni preduzetnik) ili više učesnika u organizaciji (korporativno preduzetništvo). Prema sl. 2.1, zapaža se razlika između aktivnosti i rezultata. Invencije, otkrića i tehnologije su rezultat promišljanja i eksperimentisanja, kao i primene baznih i primenjenih nauka (R&D), što čini prvu grupu aktivnosti. Tehnološke inovacije (sa druge strane) su rezultat aktivnosti saznanja. Tehnološko preduzetništvo uključuje obe grupe aktivnosti i njihov menedžment, uključujući administriranje projektima.

2.2 Integrisanje tehnologije i strategije

Pri analizi strategiskog aspekta tehnologija ističu se dve suprotnosti: pozitivni VS normativni pristup i tržište proizvoda VS resursni pristup.

Pozitivan pristup strategiji se odnosi na stvarnu strategiju preduzeća i kako ona to postaje. Normativni pristup, sa druge strane se odnosi na to kakva strategija treba da bude. U prvom slučaju strategija održava stavove top – menadžmenta u vezi prošlosti i sadašnjeg stanja. Ovi stavovi obuhvataju: (1) ključne kompetencije, (2) karakteristike tržišta proizvoda, (3) kljične vrednosti i (4) ljudske resurse. Ovo utiče na top menadžment preduzeća da, kroz proces organizacionog učenja utvrdi, optimalnu tehnološku strategiju. Stavovi top menadžmenta nisu jedino dovoljni, već treba razmotriti nepristrasno stvarnu situaciju i razliku između proklamovane strategije i ostvarenih strategijskih akcija.

Pristup analizi tržišta proizvoda se korisi radi sagledavanja konkurentnosti sopstvenih proizvoda i usluga na tržištu. Resursni pristup strategiji se odnosi na analizu raspoloživosti resursa (kompetencija) za ostvarivanje kompetitivne prednosti. Strategija je, praktično, rezultanta, ili matematički gledano funkcija kvantiteta i kvaliteta svojstava (sposobnosti) preduzeća. Višestruko je dokazano da strategija bez sposobnosti za njeno ostvarivanje je besmislena i nekorisna. Strategija se dobija kao odgovor na pitanje: Koje su kompetencije i svojstva potrebna za kreiranje i održavanje kompetitivne prednosti? Stoga strategija artikuliše načine za ostvarivanje postavljenih ciljeva. Iz ovoga se vidi da strategija daje odgovor na pitannje: KAKO?

Normativni pristup o ključnim kompetencijama i kompeticiji na bazi sposobnosti preduzeća u ranim 90-tim godinama prošlog veka ukazali su na veliki značaj resursa. Zato je aktuelan pristup integracije pristupa orjentisanog ka tržištu proizvoda i resursa.

18

Povezivanje tehnologije i strategije je u literaturi i praksi započeto u 80-tim godinama prošlog veka, kada je tehnologija posmatrana kao važan element poslovanja i kada je definisan pojam kompetitivne strategije (Porter, 1985.). Tako npr. Abell je definisao tehnologiju kao jednu od tri dimenzije poslovanja, tj. "tehnologija dodaje dinamički karakter definiciji poslovanja, jer ona može više ili manje da se menja u toku vremena". Porter je dodatno smatrao da je tehnologija najvažniji faktor koji određuje pravila kompeticije.

Sa aspekta top menadžmenta se postavlja pitanje šta on treba da zna o tehnologiji. Preovladava shvatanje da se tehnologija posmatra kao crna kutija, gde nije toliko važno kako funkcioniše već šta se dobija njenom primenom. Zbog toga top menadžment ne mora da poznaje do detalja tehnologiju, ali mora da razume društveni i ekonomski kontekst njene primene i da iznađe odgovore na ključna pitanja opstanka preduzeća.

Strategija preduzeća izražava način željene pozicije preduzeća na tržištu proizvoda i usluga. Jedan od načina integrisanja tehnologije u preduzeću i tržišne strategije proizvoda, je dekompozicija svakog proizvoda ili usluge na konstitutivne tehnologije i ocenu sopstvenih tehnoloških kompetentnosti. Time se dolazi do matrice tehnologija/proizvod (tabela 1).

Tabela 2.1. Matrica proizvod/tehnologija

Ovaj prvi korak u analizi stepena integracije u preduzeću je vrlo težak jer na raspolaganju su različite tehnologije sa potrebnim nivoima detaljnosti i njihov različiti doprinos u realizaciji proizvoda.

Zato se u narednom koraku koristi tehnološki porfolio. Prema Harris, Show i Somers [ ], nakon identifikacije tehnologija, iste se klasifikuju u pogledu njihove tehnološke važnosti, koja se izražava kao odnos ako se njena vrednost u određenu klasu proizvoda i vrednost koja bi se mogla dodati drugoj klasi proizvoda za korišćenje. Važnost tehnologije najviše zavisi od pozicije u životnom veku tehnologije. Relativna tehnološka pozicija se izražava u odnosu na konkurenciju, i pre svega zavisi od prethodnog i sadašnjeg obima investicija u tehnologiju (sl. 2.2).

19

Slika 2.2 - Razvoj tehnološkog profila

Tehnologije u gornjem levom uglu ("bet" – opklada) sa sigurnošću daju firmi punu satisfakciju. To se dešava kada se stalno ulaže u unapređenje procesa i proizvoda i investira u novu opremu.

Ako je tehnologija u kvadrantu ispod ("cach in" – gotovina), tada se mora pažljivo ispitati da li je značaj tehnologije promenljiv i da je stoga njen relativni značaj manji. To vodi do preispitivanja strategije, posebno u pravcu dezinvestiranja u tehnologiju i investiranja u tehnološki značajnije.

Tehnologije u kvadrantu ("drows" – izvlačenja) su takođe pozicionirane osetljivo. To može biti stoga što se menja odnos konkurencije u toj grani, pa preduzeće mora izabrati da li da prati svoju konkurenciju investiranjem u tehnologiju ili izvlačenjem iz određenih proizvoda ili poslova. Tu je posebno važno da se sagleda zašto i kako dolazi do ovih promena.

Tehnologije u četvrtom kvadrantu ("fold" – ograničenje) karakteriše ponovno razmatranje investiranja, jer po inerciji se često i dalje investira iako se ne dobija potreban povraćaj investicija.

Posle preispitivanja vrši se prekid poslovanja i preraspodela resursa.Tehnološki i poslovni portfolio se dobija kada se analizira i atraktivnost poslovanja,

konkurentna pozicija preduzeća. Ovaj pristp je razvila kuća MC Kinsey (sl. 2.3).

Slika 2.3 - Odnos tehnološkog i poslovnog portfolia

20

Time se stvara mogućnost da se iznađu odgovori na pitanje prioriteta tehnoloških investicija.

Ako se analizira lanac stvaranja vrednosti sa aspekta primene tehnologija, može se u skladu sa Porter-ovim modelom sačiniti slika primenjenih tehnologija (sl. 2.4).

Slika 2.4 - Reprezentativne tehnologije u lancu vrednosti

Porter je istakao da ove tehnologije mogu izazvati promenu strukture industrije ili diferencijaciju u preduzeću ili promenu konkurentnosti po osnovu troškova, pa se stoga tehnologijama ostvaruje konkurentska prednost.

Zbog toga je potrebno poznavati tok tehnološke evolucije i stalno vršiti tehnološka predviđanja.

2.3 Uticaj tehnologije na nacionalnu konkurentnost

Nacinalna konkurentnost se ostvaruje jačanjem naučne osnove i kapaciteta istraživanja i razvoja u zemlji. Njihov efekat se ne posmatra samo u smislu ostvarenog nivoa već kao kumulativni efekat. U tom smislu može se tehnološki napredak posmatrati kao proces učenja, i to:

učenja kroz realizaciju (povećanje efikasnosi proizvodnih operacija), učenja kroz korišćenje (povećano korišćenje savremene opreme i složenih

sistema) i učenja kroz saradnju sa isporučiocima i kupcima.

Akumulacija veština, iskustva i tehničkih znanja (know – how) na nivou preduzeća, industrijskih sektora i država zahteva vreme i to je od suštinskog značaja za nacionalnu

21

konkurentnost. Postojeća baza znanja je važna za razvoj novih znanja i sposobnosti, kao i novih procesa i proizvoda. Ovo utiče na apsorpcionu moć države za nove tehnologije.

Politika razvoja mora da uključi veze između tehnologije, konkurentvosti i ekonomskog razvoja na makro nivou. Još daleke 1992. godine OECD je zaključio da "pretpostavka da investiranje u R&D i tehnološki progres su od suštinskog značaja za budući ekonomski rast još nije konsekventno u potpunosti empirijski potvrđena". Teškoća u potvrživanju ove veze je razumljiva ako se uzme u obzir da R&D je samo jedan deo inovativnih sposobnosti u preduzećima, a da drugi deo je vezan za politiku razvoja i veze preduzeća unutar države. Za neko preduzeće, konkurentnost se odnosi na kapacitet da kreira i održava troškove i proizvode sa visokim nivoom profitabilnosti da bi se ostvarila ili zadržala jaka pozicija na tržištu. U opštem slučaju, prednosti se zasnivaju na sposobnosti preduzeća da:

(a) uspešno definiše svoj prostor (scope),(b) upravlja i koordinira ključnim funkcijama i operacijama unutar preduzeća, kao

i vezama sa isporučiocima i kupcima i(c) ima brzi odziv na zahteve tržišta.

U sektoru novih tehnologija, primenjena tehnologija i inovativna sposobnost su ključni aspekti organizacionog znanja i preduzeću daju distinktivne sposobnosti i konkurentnu prednost (2.5).

Ove sposobnosti treba kobinovati sa sposobnošću da se komercijalizuje tehnologija. Pri tome je potrebo obezbediti efektivne interaktivne i odgovarajuće veze između marketinga, R&D i inženjerskog dizajna. Istraživanja su pokazala da postoji jaka korelacija između konkurentnosti preduzeća i njegove sposobnosti da komercijalizuje tehnologiju (sl. 2.6).

Slika 2.5 - Kompetentnosti kao uzrok konkurentnosti

22

Slika 2.6 - Konkurentnost preduzeća vs sposobnost komercijalizacije tehnologije

Prema Nevens-u (1990) u razvojno intenzivnim industrijama "preduzeća koja se prvi put pojavljuju na tržištu sa proizvodima baziranim na visokim tehnologijama traže visoke margine dobiti i udeo na tržištu, a preduzeća koja vrlo brzo nude varijante proizvoda na bazi ključnih tehnologija ostvaruju veće povećanje investicija. Pri tome se u svakoj zemlji mora analizirati potrebno tehničko znanje sa raspoloživim i definisati način transfera tehnologije (sl. 2.7).

Sl. 2.7 - Načini transfera tehnologije i tipovi diseminacije

Koncept konkurentnosti na nacionalnom nivou je više kontroverzan i problematičan, jer se moraju uzeti u obzir relativno statičke veličine (npr. troškovi) i dinamički (broj, struktura

23

preduzeća i njihova konkurentnost po granama). Polazi se od OECD definicije nacionalne konkurentnosti: "stepen do koga zemlja može, u uslovima slobodnog tržišta, da stvara proizvode i usluge koji zadovoljavaju ukus međunarodnog tržišta, uz istovremeno zadržavanje i proširivanje realnog dohotka svojih stanovnika u dugom periodu".

Evropska komisija (1994) je definisala konkurentnost kao: "izražen kapacitet preduzeća, industrijskih regiona, nacija ili supernacionlnih asocijacija i kao takav zadržan, da bi se obezbedila međunarodna konkurentnost, da bi se obezbedilo relativno visoki povraćaj faktora proizvodnje i relativno visoki nivoi zaposlenosti na održivoj osnovi".

U obe definicije konkurentnost sa posmatrala kao sposobnost da se ostvari dinamički uspeh u vidu viših stopa rasta. U praksi, relativni dobitnici i gubitnici se utvrđuju na osnovu razlika u stopama rasta nacionalnih privreda. U gornjim definicijama jasno se uočavaju dva aspekta:

konkurentnost entiteta (preduzeća, nacija, itd.) i politika države i infrastruktura koja podržava tehnološki razvoj.

Kod transfera tehnologije iz inostranstva postoje dve mogućnosti (sl. 2.8). Koju će preduzeće izabrati, zavisi od lokalnih uslova i postojećeg tehnološkog nivoa.

Sl. 2.8 - Kanali transfera tehnologije do preduzeća

U transferu tehnologije postaje različiti tipvi (sl. 2.9), počev od direktnog izvoza (trgovački kanal), sopstvenog investiranja (kanal investiranja).

24

Sl. 2.9 - Tipovi aranžmana pri transferu tehnologija

Ako se posmatra odnos nivoa tehnologija i troškova i pozicionira preduzeće u odnosu na njih, iz oblasti nekonkurentnosti (donji desni kvardat na sl. 2.10) do pozicije sa visokom tehnologijom i niskim troškovima može se doći podizanjem sopstvene tehnologije (put naviše u preduzeću) i delovanje na isporučioce (put nalevo).

Slika 2.10 - Povećanje jačine konkurentnosti korišćenjem komplementarnih prednosti

Ako se u odnos stave izlaz (bruto nacionalni proizvod), sposobnost i iskustva u industrijskim zemljama, dobija se prikaz kao na sl. 2.11 za zemlje dalekog istoka u oblasti elektronske industrije.

25

Slika 2.11 - Izlaz, sposobnost i iskustvo u elektronskoj industriji dalekog istoka

Uočava se korelacija između veličina industrijske grane (izlaz) i položaja u koordinatnom sistemu industrijsko iskustvo – sposobnost industrije.

Na osnovu iskustva zemalja dalekog istoka podrška i podsticaj transferu tehnologije obuhvata sledeće mere:

liberalizaciju spoljnih investicija i stvaranje mogućnosi da strane komanije učestvuju u lokalnim ekonomskim aktivnostima,

identifikacija i utvrđivanje ciljeva specifičnih industrijskih sektora podesnih za rast i konkurentnost,

ostvarivanje i podrška inovativnim procesima u malim i srednjim preduzećima, stvaranje high-tech inkubator i industrijskih zona, tj. stvaranje "technopoles"-a.

U strategiji tehnološkog razvoja Srbije izdvojeni su sledeći strategijski pravci:

realizacija primarnih ciljeva:

1. Dostizanje veoma zadovoljavajuće međunarodne konkurentnosti proizvoda i usluga i samog privrednog tkiva Srbije;

2. Razvoj privredne strukture koja će se, sa najmanjim mogućim troškovima i naporima, integrisati sa privredom Evropske unije pri pristupanju Srbije ovoj zajednici;

3. Razvoj privrede ka rastućem učešću znanja kao osnovnog resursa i postepena izgradnja ekonomije i društva zasnovanih na znanju.

realizacija izvedenih ciljeva:

1. Rast zaposlenosti radno sposobnog stanovništva i koristljivih kapaciteta;2. Rast društvenog proizvoda.

2.4 Ocena inovativnih sposobnosti

Primarnu odgovornost za menadžment inovacionim procesima ima top menadžment koji mora da donese teške odluke, kako zbog složenosti procesa inovacija i njegovog menadžmenta, tako i angažovanja potrebih resursa (ljudski, finansijski, oprema, vreme, informacije, itd.). Dobar

26

menadžer ove odluke donosi proaktivno, na osnovu ocene inovativnih sposobnosti preduzeća. Ova ocena se dobija odgovorom na najmanje tri ključna pitanja:

1. Kako preduzeće ostvaruje inovativnost u posmatranoj oblasti (proizvoda, usluga, proizvodnje, isporuke)?

2. Koliko su usaglašene postojeće poslovne i korporativne strategije i inovativna sposobnost preduzeća?

3. Koje su potrebe u preduzeću u pogledu inovativnih sposobnosti koje podržavaju dugoročne poslovne i korporativne konkurentne strategije?

Kako inovacije zavise ne samo od nivoa tehnologije, već i proizvodnje, marketinga, prodaje, distribucije i ljudskih resursa, strategija tehnologije treba da se tako oblikuje da se njenom primenom ostvare superiorne performanse proizvoda.

Inovativne sposobnosti se mogu definisati kao "napredan set karakteristika organizacije kojima se podržavaju inovativne strategije". Inovativne sposobnosti postoje na nivou:

poslovnih jedinica i korporacije.

Ocena inovativnih svojstava poslovnih jedinica dobija se na osnovu: vremena za dolazak na tržište, tehnološkog liderstva ili praćenja, opsega inovativnosti, stope inovativnosti.

Na inovativne strategije poslovnih jedinica utiču pet kategorija promenljivih:1. raspoloživi resursi za inovativne aktivnosti,2. sposobnost razumevanja konkurentnih strategija u pogledu inovativnosti,3. sposobnost razumevanja tehnološkog razvoja relevantnog na poslovnu

jedinicu,4. strukturalni i kulturni kontekst poslovnih jedinica izazvan internim

preduzetničkim ponašanjem,5. kapacitet strategijskog menadžmenta da sarađuje sa internim preduzetničkim

inicijativama.

Prve tri kategorije (prikazane na sl. 2.12) su važne za formulaciju inovacione strategije poslovne jedinice, a zadnje dve za njenu implementaciju u poslovnoj jedinici.

27

Slika 2.12 - Inovativna svojstva na nivou korporacije

Okvir za ocenu inovativnih sposobnosti na nivou poslovne jedinice dobija se na osnovu sledeće analize:

1. Raspoloživost i alokacija resursa: nivo R&D fondova i njegova evolucija, širina i dubina znanja potrebnih za R&D, različite kompetencije u oblasti tehnologije od uticaja na poslovne jedinice, alokacija R&D na:

kombinaciju postojećih proizvoda / tržišta, razvoj novih proizvoda za postojeće kategorije proizvoda, razvoj novih kategorija proizvoda.

2. Razumevanje inovativne strategije konkurencije i industrijske evolucije: raspoloživi inteligentni sistemi i podaci, kapacitet da se identifikuje, analizira i predvidi industrijska evolucija, kapacitet da se identifikuje, analizira i predvidi inovativna strategija

konkurenata, kapacitet da se anticipiraju ekstrne snage relevantne za inovativne strategije

poslovnih jedinica.

3. Razmatranje tehnološkog okruženja poslovnih jedinica: kapacitet za tehnološko predviđanje relevantno za tehnologije poslovnih

jedinica, kapacitet za ocenu tehnologija relevantnih za poslovne jedinice,

28

kapacitet da se identifikuju tehnološke mogućnosti poslovnih jedinica.

4. Strukturalni i kulturni kontekst poslovnih jedinica: mehanizmi za menadžment R&D naporima, mehanizmi za transfer tehnologija od istraživanja do razvoja, mehanizmi za integraciju različitih procesa (R&D, marketing, inženjering,

itd.), mehanizmi za finansiranje neplaniranih projekata novih proizvoda, mehanizmi za izdvajanje novih ideja zaposlenih, sistemi vrednovanja i nagrađivanja za preduzetničko ponašanje, dominantne vrednosti i definicija uspeha.

5. Kapacitet strategijskog menadžmenta da sarađuje sa internim preduzetničkim inicijativama:

kapacitet menadžmenta poslovnih jedinica da definiše razvojnu strategiju, kapacitet menadžmenta da oceni strategijski značaj preduzetničkih inicijativa, kapacitet menadžmenta da oceni uticaj preduzetničkih inicijativa na ključne

sposobnosti poslovnih jedinica, kapacitet menadžmenta da vodi i terminira šampione (lidere) proizvoda, kvalitet i raspoloživost šampiona proizvoda u poslovnoj jedinici.

Na nivou korporacije, ocena inovativnih sposobnosti se ogleda u: opsegu i stopi razvoja novih proizvoda koji su dobijeni na osnovu

kombinacije inovativnih sposobnosti postojećih poslovnih jedinica, opseg i stopa rasta novih poslova na osnovu korporativnog R&D i razvoja

tehnologija, potrebnom vremenu za prethodne dve kategorije inovativnih delatnosti.

Na sl. 2.13 prikazan je okvir za ocenu inovativnih sposobnosti na nivou korporacije.

29

Slika 2.13 - Inovativna svojstva na nivou poslovnih jedinica

Na osnovu kritičnih svojstava, može se sačiniti okvir za ocenu inovativnih sposobnosti korporacije, slično onom na nivou poslovnih jedinica.

Ocenu inovativnih sposobnosti mogu vršiti interni i/ili eksterni eksperti. Prvi bolje poznaju lokalni ambijent, a drugi su manje pristrasni. U svakom slučaju, konačnu ocenu na bazi ekspertskih mišljenja i informacija, donosi top menadžment.

Transfer tehnologije

Transfer tehnologije je proces prenošenja tehnologija iz određenog prostora i vremena u drugi manje razvijeni prostor u kasnijem vremenskom periodu. U ovoj definiciji transfera naglasak je na procesu koji zahteva određeno vreme i prostor u smislu geografskog prostora ili nove lokacije na kojoj se treba primeniti nova tehnologija.

Transfer tehnologija pretpostavlja: sposobnost (države ili preduzeća) da učestvuje u transferu, što znači da na

strani primaoca nove tehnologije postoji razvijen sistem obrazovanja, nauke i istraživanja, kao i odgovarajuće organizacija koja podržava korišćenje i difuziju rezultata istraživanja. Pri tome je važna sposobnost primaoca tehnologije da pravilno izabere nivo tehnologije, da je prilagodi konkretnim proizvodnim uslovima. Karakterističan primer je Japan koji je posedovao razvijenu infrastrukturu u pogledu obrazovanja i nauke na osnovu čega je prihvatio nove tehnologije (pre svega računarske tehnologije i robotiku) i dalje ih usavršio. Rezultat ovog pravilnog pristupa je dominacija Japana u

30

ovim tehnologijama. Ovo je primer kada se od primaoca tehnologija postaje kreator novih tehnologija.

postojanje "klime" za transfer tehnologije, što se ogleda u izraženim potrebama i prijemčivošću preduzeća ili države za tehnološkim napretkom kao uslovom za povećanje konkurentnosti.

poznavanje društvenih, ekonomskih, kulturnih i tehničkih uslova na strani primaoca novih tehnologija i to počev od globalnih uslova pa do sagledavanja svih konkretnih faktora koji utiču na uspešnu primenu novih tehnologija (za svaku tehnologiju posebno uz sagledavanje njihovog međusobnog uticaja).

korišćenje postojeće ili razvoj nove metode za ocenu uspešnosti transfera tehnologija.

Transfer tehnologija je proces zato što zahteva određeno vreme koje zavisi od nivoa tehnologije, postojećeg nivoa znanja i primenjenih tehnologija kod primaoca tehnologije i opštih društvenih uslova od kojih zavisi uspeh u primeni nove tehnologije. U definiciji transfera prostor označava geografski prostor, ali i opseg koji pokriva nova tehnologija i "tngentne" funkcije koje se moraju uključiti da bi se uspešno realizovao transfer tehnologije.

Pri transferu tehnologije dolazi do otpora na strani primaoca što usporava ovaj proces. Zbog toga je udeo populacije koja prihvata inovacije (nove tehnologije) zavistan od pravilnog osmišljavanja transfera tehnologije i vremena (sl. 2.14).

Na početku transfera su i najveći otpori primeni novih tehnologija, pa je njihova difuzija najmanjeg inteziteta. Nakon prevladavanja "dečjih bolesti" i ostvarivanja prvih pozitivnih efekata primene novih tehnologija, ubrzava se proces difuzije, da bi u završnoj fazi došlo do usporavanja ovog procesa difuzije novih tehnologija.

Slika 2.14 - Karakteristična kriva difuzije novih tehnologija

Mogućnosti države za transfer tehnologije

Transfer tehnologije podrazumeva da postoje dve strane. Jedna strana (država) je kreator novih tehnologija (najčešće industrijski visoko razvijene države). Druga strana je potencijalni korisnik (preduzeće ili industrijski manje razvijena država). Da bi se uspešno izvršio transfer tehnologije potrebno je da korisnik poseduje odgovarajući nivo koji se izražava:

količinom naučne i tehnološke literature,

31

brojem naučnika i tehnologija, politikom države prema nauci i tehnologiji, veličinom istraživačkih i razvojnih kapaciteta korisnika, nivoom znanja u industriji itd.

Količina naučne i tehnološke literature

Obilje naučne i tehnološke literature i ubrzani trend rasta istih ukazuje da je u svetu, sa ovog aspekta, sve veća spremnost za transfer tehnologije (sl. 2.15). Prema grubim procenama u svetu ima više od 50.000 naučnih i tehničkih časopisa. Godišnja stopa rasta broja časopisa je oko 4%. Međutim, 12 vodećih država izdaje preko 80% svih neučnih i stručnih časopisa, a vodećih šest više od 50%. Ovo ukazuje da je transer tehnologija između ovih zemalja moguće znatno brže ostvariti. Za razliku od njih, kod manje razvijenih zemalja iz ovih razloga postoje skromnije mogućnosti za uspešan transfer tehnologija.

Slika 2.15 - Porast broja naučnih i stručnih časopisa u svetu

Porast kompleksnosti naučno istraživačkih i razvojnih projekata zahteva ubrzani i timski rad. Rezultat timskog rada je sve veći broj odbranjenih magistarskih i doktorskih teza i sve veći broj autora naučnih i stručnih radova. S obzirom da se u razvijenim zemljama magistarski i doktorski radovi snimaju na mikro film i izdaju kao posebne publikacije, ovo utiče na veći broj informacija i sa svoje strane povećava spremnost za transfer novih tehnologija.

Sa aspekta količine naučne i tehničke literature, na vodećem mestu je SAD, a zatim slede Nemačka, Francuska, V. Britanija, Rusija i Italija, u kojima se izdaje više od 50% periodike. U drugoj grupi država po broju periodike nalaze se Japan, Belgija, Holandija i Kanada (ukupno dodatnih 30% periodike).

Konstatacija o broju naučnih i stručnih publikacija važi u našoj zemlji i, prema [ ] i proceni autora, na bazi uzorka sa naučno stručnih skupova u Jugoslaviji poslednjih 5 godina, prikazana je na sl. 2.16.

32

Broj naučnika i tehnologa

Nivo razvoja neke države zavisi, između ostalog, i od broja naučnika i tehnologa i njihovog korpusa znanja. Da bi se sagledala znanja mora se, u analizi, poći od osnovnog i srednjeg obrazovanja, a u kasnijim fazama izvršiti analiza višeg i visokg obrazovanja i zaposlenosti odgovarajućih profesija i njihovog korpusa znanja.

Slika 2.16 - Porast broja autora po stručnom radu u Jugoslaviji

Na sl. 2.17 prikazana je struktura različitih uzrasta u obrazovanju u Jugoslaviji, pri čemu se procentualni podaci odnose na veličinu populacije određenog uzrasta tom vrstom obrazovanja.

Slika 2.17 - Struktura različitih uzrasta u obrazovanju u Jugoslaviji

Na sl. 2.18 prikazan je rast broja zaposlenih u Srbiji u poslednjih 25 godina (VS, VSS, SS, VK) i broja naučnih radnika (magistara i doktora nauka).

33

Slika 2.18 - Učešće naučnih i stručnih radnika u osnovnoj populaciji u Srbiji

Prema broju naučnih radnika na 1000 stanovnika (oko 9) Srbija spada u sam svetski vrh. Međutim, potrebno je oceniti i sredstva koja se ulažu u naučno istraživački rad. Ova sredstva se odnose na plate istraživača i materijalne troškove za istraživanje (oprema, usluge i materijal). Zbog velikog učešća materijalnih troškova svaka država ima odgovarajuću strategiju razvoja u kojoj se definišu prioriteti i noseći projekti.

U Srbiji se poslednjih godina, na osnovu Strategije tehnološkog razvoja Jugoslavije do početka 21. veka, vrši i odgovarajuće izdvajanje za razvoj nauke i tehnologije. Pad društvenog proizvoda uslovio je i sve manje relativno ulaganje za ove namene. Tako je, npr. bruto lični dohodak istraživača, sredinom 1994. godine, iznosio samo 150 DEM, a za materijalne troškove je preostalo oko 150 DEM za istraživač/mesec, ili za prosečan projekat iz oblasti tehnološkog razvoja oko 2000 DEM godišnje. Ove veličine ukazuju da su ulaganja države, u ovom periodu u Srbiji, vrlo mala pa se i ne može očekivati, sa aspekta, brži transfer tehnologije.

Potrebni uslovi za transfer tehnologije

Polaz pri razmatranju transfera tehnologije je tehnološki nivo zemlje, osnovni nacionalni ciljevi i odgovarajuće strategije. Ciljevi se odnose na nivo kvaliteta, cena i/ili troškova. Za svaku vrstu tehnologije, analiza transfera tehnologije vrši se u dva dela i to:

analiza opštih uslova za transfer tehnologije i analiza posebnih uslova za transfer tehnologije.

Analiza opštih uslova za transfer tehnologije

Opšti uslovi za transfer tehnologije dati su u poglavlju 7.2. Ukoliko njihova analiza ukaže na opravdanost transfera tehnologije, pristupa se razvoju strategije koja se može zasnivati na sledećim alternativama:

tehnološka nezavisnost ili kooperacija, nacinalni ili regionalni razvoj i njihov međusobni odnos, uvezena ili originalna tehnologija, alokacija sredstava i/ili kadrova u cilju bržeg i uspešnijeg transfera

tehnologije.

34

Sve ovo ukazuje da su osnovni elementi strategije u velikoj meri "oslonjeni" na postojeći obrazovni sistem, upravljačke i rukovodne strukture, tržište roba i radne snage.

Posebni uslovi za transfer tehnologije

Ovi uslovi se odnose na užu ekonomsku ili tehnološku celinu (preduzeće). U industrijski razvijenim zemljama tržište nameće potrebu za "seobom" stručnjaka iz jedne oblasti istraživanja u drugu. Tako npr. zbog smanjivanja ulaganja u kosmička istaživanja, veliki broj stručnjaka je bio primoran da se "seli" u druge oblasti, kao npr. u informatiku, tehnologiju materijala itd., tj. u one oblasti u kojima se javila potreba za angagovanjem stručnjaka visokog stručnog i naučnog nivoa. Pri tome, svaka vrsta tehnologije zahteva specifičan odnos broja i strukture angažovanih kadrova i matrijalnih ulaganja, što je funkcija vremena.

U slučaju transfera NC tehnologije mogu se izdvojiti sledeći posebi uslovi: transfer NC hardvera, transfer NC softvera, transfer prateće informacione tehnologije, postojeći nivo tehnologije korisnika, postojeća organizacija korisnika, projektovani nivo NC tehnologije, uticaj proizvodnog programa korisnika (broj različitih delova, veličina serije,

broj različitih NC mašina) itd.

Modeliranje transfera tehnologije

Uspešan transfer tehnologije ne može se obaviti bez prethodnog modeliranja i simulacije očekivanih efekata njene primene. Na sl. 2.19 prikazan je model difuzije transfera tehnologije na nivou države. Polazi se od raspoložive tehnologije u primeni, da bi se na izlazu iz modela simuliralo kašnjenje u difuziji tehnologije.

Slika 2.19 - Model kašnjenja u difuziji tehnologije

35

Proces transfera i difuzije tehnologije zavisi od vrste tehnologije. U tom smislu razlikuju se:

a - stabilna tehnologija,b - plodotvorna tehnologija ic - izmennjiva tehnologija (sl. 2.20).

U prvom slučaju (sl. 2.20.a) razvoj tehnologije prati potrebe korisnika. Pri tome se proizvodnja određenih proizvoda može ugasiti u periodu transfera tehnologije, tj. tehnologija je stabilna a proizvodi koji se pomoću nje izrađuju su kratkog veka.

U drugom slučaju (sl. 2.20.b) radi se o plodotvornoj tehnologiji koja inicira stvaranje i gašenje novih proizvoda (P1, P2, P3 i P4), pri čemu je trend krive razvoja tehnologije prikazan kao obvojnica proizvodnje navedenih proizvoda. Drugim rečima, tehnologija inicira stvaranje proizvoda, ali njene mogućnosti su uvek veće od mogućnosti realizacije u proizvodnji.

U trećem slučaju (sl. 2.20.c) radi se o izmenljivim tehnologijama (T1, T2 i T3) koje se razvijaju u različitim državama (G1, G2 i G3) u toku vremena, odnosno o transferu tehnologija na internacionalnom planu. Karakterističan primer zaa ovo je transfer mikroprocesorske tehnologije od SAD ka Japanu.

36

Slika 2.20 - Različiti slučajevi primene tehnologije u zavisnosti od stepena zadovoljenja potreba društva

Treći slučaj ukazuje na internacionalizaciju problema transfera tehnologije. Države koje poseduju najrazvijenije tehnologije (npr. država 1 na sl. 2.21) utrošile su određeno vreme na njihovom razvoju i nakon određenog vremena vrše transfer ovih tehnologija ka državama sa nižim nivoima potreba (npr. države 2 i 3 na sl. 2.21 i 2.22).

Slika 2.21 – Transfer tehnologije na međudržavnom nivou

37

Slika 2.22 - Karakterisike transfera tehnologija na internaciononalnom planu

Ostale karakteristike transfera tehnologija

U literaturi se može naći veliki broj istraživanja u kojima su obuhvaćeni različiti aspekti transfera tehnologije. Najveći broj istraživanja i razvoja (R&D) u transferu tehnologije. Na sl. 2.23 prikazan je model uticaja R&D na stopu razvoja domaće i uvoza i tzv."zatvorenih" tehnologija. Pri tome su najuticajnije veličine iznos raspoloživih investicija, kapaciteti i raspoloživa tehnologija.

Slika 2.23 - Uticaj R&D na stopu razvoja domaćih i uvoza "zatvorenih" tehnologija

38

Unapređenje aktivnosti R&D zavisi od mnogih faktora, prikazanih na sl. 2.24. Pri tome se polazi od nivoa tehnologije, R&D kapaciteta, željenog nivoa R&D, investicija i konkurencije.

Slika 2.24 - Uticajni faktori na unapređenje aktivnosti R&D

Nove tehnologije najčešće poseduju i veći stepen automatizacije, što utiče na potrebnu kvalifikaciju radnika. Na sl. 2.25 prikazan je uticaj stepena automatizacije na potrebnu kvalifikaciju radnika u oblasti korišćenja tehnoloških sistema za obradu metala rezanjem. Ako se posmatra nivo fabrike, prema istraživanjima sprovedenim u SIEMENS-u, mogu se uočiti slični trendovi (sl. 2.26).

Slika 2.25 – Uticaj stepena automatizacije na potrebnu kvalifikaciju radnika

39

Slika 2.26 - Struktura zaposlenih u SIEMENS-u

40