Sadržaj 1

Uvod 2

1. Definisanje stranih direktnih investicija 3

2. Istorijski razvoj 4

3. Motivi stranih ulagača 5

4. Motivi zemlje primaoca 5

5. Strane direktne investicije u EU 6

5.1. Kretanje SDI u EU i najznačajniji investitori 6

5.2. SDI u nove članice EU 10

5.3. Prihodi od SDI u EU 11

6. Strane direktne investicije EU u inostranstvo 13

6.1. Kretanje SDI iz EU i najznačajnije destinacije 13

6.2. SDI iz EU-15 u nove clanice EU i zemlje kandidate 17

6.3. Ulaganje novih država članica u susedne zemlje 19

6.4. Prihod od SDI iz zemalja van EU 19

7. Intenzitet kretanja SDI EU 22

8. TNK i globalizacija kao glavni nosioci SDI 25

9. Uticaj SDI na nivo konkurencije u zemlji 28

9.1. Veze između domaćih preduzeća i TNK 29

9.2. Uloga SDI u unapređenju humanog kapitala 30

9.3. Demonstracioni efekat 31

10. SDI i platni bilans 32

11. Mehanizmi uticaja SDI na privredni rast 33

12. Povezanost SDI i privrednog rasta u EU-15 35

12.1. Domaće fiksne investicije 35

12.2. Efikasnost preduzeća u stranom vlasništvu 35

12.3. Eksterni efekti u korist domaćih preduzeća 36

13. Mehanizmi uticaja SDI na privredni rast u zemljama CIE 38

13.1. Fiksne investicije 38

13.2. Efikasnost stranih preduzeća 39

13.3. Efekti prelivanja u domaća preduzeća 40

14. Prednosti i nedostaci stranih direktnih investicija 41

Zaključak 43

Literatura 44

1

UvodKrajem XX i početkom XXI veka porasla je uloga Evropske unije (EU) u tokovima stranih direktnih investicija (SDI), a takođe je primetna i rastuća uloga transnacionalnih kompanija (TNK) iz EU u svetskoj privredi. Prekogranično preuzimanje preduzeća je postalo dominantan oblik kretanja SDI. Dok je ulazno stanje SDI u periodu između 1980. i 1990. godine neznatno poraslo kao procenat bruto domaćeg proizvoda (gross domestic product - GDP), tokom poslednje decenije ovo učešće je više nego duplirano, dostigavši 22% svetskog GDP u 2002. godini. Glavnu ulogu u ovom procesu su imale zemlje EU, kako kao isporučioci, tako i kao primaoci SDI. Ako se izuzmu tokovi unutar EU, na ovu regionalnu integraciju se odnosi 40% svih izlaznih SDI u poslednjoj deceniji.U prethodnim decenijama mnoge zemlje su nastojale da povećaju privlačnost za SDI putem različitih podsticaja, kao što su produžavanje perioda oslobađanja od plaćanja poreza, izgradnja potrebne infrastrukture, finansijske stimulacija i sl. Razlog zbog koga su zemlje primaoci SDI sprovodile ovakvu politiku leži u njihovom očekivanju da će imati opipljive koristi od preduzeća u stranom vlasništvu. Nameće se pitanje da li postoji nesklad između očekivanja i postignutih rezultata? U pokušaju odgovora na ovo pitanje u radu se daje pregled tokova SDI EU, uz navođenje empirijskih podataka i ocena u pogledu uticaja SDI na privredni rast uopšte a posebno zemalja EU.U prvom delu rada dat je pregled različitih definicija pojma i motiva preduzimanja SDI. U nastavku je dat kratki istorijski osvrt na nastanak SDI, kao i osnovni motivi ulagača i zemalja primaoca. Sledeći tri oblasti se odnose na statističko praćenje stanja i kretanja SDI u EU kao i stanja i kretanja SDI iz EU. Kako je EU složena organizacija koja se konstantno menja, u radu je, kada je to potrebno, pravljenja razlika između EU-15, EU-25 i 10 novih članica EU. Posebno su obrađeni prihodi od SDI. Treći deo ove analize odnosi se na kratku analizu intenziteta kretanja SDI, kao mere uključenosti određene zemlje u međunarodne tokove.U radu se dalje izučava problematika poslovanja TNK i globalizacije, zatim uticaja SDI na konkurentnost u zemlji domaćinu, pri čemu su posebno obrađena pitanja povezanosti između domaćih preduzeća i TNK, zatim uloge TNK u unapređenju humanog razvoja i na kraju ovog poglavlja pažnja je posvećena uticaju demonstracionog efekta. Zatim se analizira uticaj SDI na platni bilans i uticaji SDI na privredni rast. Analiza se nastavlja proučavanjem povezanosti SDI i privrednog rasta u EU-15, gde se posebno obrađuju pitanja vezana za domaće fiksne investicije, efikasnost preduzeća u stranom vlasništvu, kao i eksterni efekti u korist domaćih preduzeća. Kako EU ne čine samo 15 visoko razvijenih članica, već i zemlje koje su u procesu tranzicije (pre svega 10 novih zemalja članica) pažnja je na sličan način i njima posvećena. Tim pre što se uslovi i rezultati SDI značajno razlikuju od zemalja iz grupe EU-15. U ovim delovima rada osnovna pažnja je posvećena proveri određenih teoriskih postavki o načinu delovanja i rezultatima SDI. Rad se završava ukazivanjem na osnovne prednosti i nedostatke SDI, i da rezultat SDI ne mora po pravilu da bude pozitivan, već da on zavisi od više faktora među kojima su i adekvatne mere ekonomske politke.

2

1. Definisanje stranih direktnih investicija

Strane direktne investicije (SDI) se definišu kao svaki oblik ulaganja kapitala u određeno preduzeće u inostranstvu kojim se stiče vlasnička kontrola nad tim preduzećem. Mehanizam delovanja SDI obično podrazumeva osnivanje filijale matične kompanije u drugoj zemlji, koja je u potpunom vlasništvu investitora (fully owned), ili kupovinu filijale, odnosno kontrolnog paketa filijale u stranoj zemlji (partial foreign ownership).Najvažnija karakteristika SDI, koja ih razlikuje od portfolio investicija, jeste da su preduzete radi sticanja kontrole nad određenim preduzećem.Pojam ''strane direktne investicije'' se odnosi na dve povezane, ali različite grupe aktivnosti, koje su objašnjene različitim teorijama i od strane različitih grana ekonomije. Prva grupa posmatra SDI sa aspekta međunarodnih finansija, ili makro aspekta, dok druga grupa analizira SDI sa aspekta industrijske organizacije, odnosno mikro aspekta.Posmatrano sa makro aspekta SDI se definišu kao poseban vid tokova kapitala preko nacionalnih granica, od matične zemlje ka zemlji domaćinu, koji se evidentiraju u statistici platnog bilansa. Ovi tokovi dovode do povećanja posebnih formi stanja kapitala u zemlji domaćinu, odnosno do povećanja vrednosti investicija matične zemlje u subjekte, obično korporacije, kontrolisane od strane vlasnika iz matične zemlje, ili korporacije u kojima vlasnik iz matične zemlje ima određeni broj glasačkih prava. Interesne varijable u ovakvom načinu posmatranja SDI su tokovi finansijskog kapitala, vrednost stanja kapitala koji je akumuliran od strane preduzeća koje investira, i tokovi prihoda od investicija.Mikro aspekt pokušava da objasni motive za investiranje u kontrolisane spoljne operacije sa stanovišta investitora. On izučava posledice operacija multinacionalnih kompanija (MNK) ili njihovih filijala stvorenih ovim investicijama na investitora, matičnu zemlju i zemlju domaćina. Ove posledice nastaju aktivnostima MNK odnosno na osnovu njihove trgovine, zaposlenosti, proizvodnje, tokova i stanja njihovog intelektualnog kapitala, što se ne može izmeriti kapitalnim tokovima i stanjem u platnom bilansu. Ovi motivi i posledice koje izučava mikro aspekt su suštinski povezane sa kontrolom filijala od strane investicionih preduzeća i sposobnošću multinacionalnih kompanija da koordiniraju aktivnosti matične kompanije i filijala.Dakle, sa oba aspekta posmatrano SDI podrazumevaju posedovanje aktive u drugoj privredi. Postoji mnogo različitih načina na koje preduzeća i pojedinci mogu držati aktivu u stranim zemljama. Koji od njih se smatraju direktnim investicijama i koje firme se smatraju multinacionalnim preduzećima zavisi od definicije subjekta stranih direktnih investicija.Dominantna definicija subjekta direktnog investiranja, koju je dao MMF, a koju je usvojio i OECD, izbegava pominjanje kontrole investitora u korist mnogo neodređenijeg koncepta. ''Direktna investicija je kategorija međunarodnih investicija koja odražava cilj subjekta u jednoj privredi da postigne trajan interes u preduzeću čije je sedište u drugoj privredi. (Subjekat je direktan investitor, a preduzeće u drugoj privredi je direktno investirano preduzeće.) Trajan interes implicira postojanje dugoročne veze između direktnog investitora i preduzeća i značajan stepen uticaja investitora na upravljanje preduzećem.Iako je koncept neodređen, njegova primena je specifirana, tako da ''...direktno investirano preduzeće je definisano kao inkorporisano ili neinkorporisano preduzeća u kome direktni investitor, koji ima sedište u drugoj privredi, poseduje 10% ili više

3

akcija ili glasačke moći (za inkorporisano preduzeće) ili ekvivalent (za neinkorporisano preduzeće)''. Ovako neodređen koncept je rezultat sve raširenijeg mišljenja da se SDI ne mogu posmatrati samo kao kretanje međunarodnog kapitala. Kindleberger smatra da su ekonomisti koji su direktne investicije posmatrali kao kretanje međunarodnog kapitala opovrgnuti sa nekoliko čudnih fenomena. Prvo, investitori često ne nose novac sa sobom kada žele da preuzmu kontrolu nad nekim preduzećem u inostranstvu, umesto toga oni ga pozajmljuju na lokalnom tržištu. Investicije se dešavaju i kroz razmenu vlasničkih patenata, tehnologije, opreme, bez normalnog transfera fondova putem deviznih sredstava povezanih sa kretanjem kapitala. Dakle, direktne investicije mogu biti kretanje kapitala, ali su one više od toga. Kao što je Dunning rekao nešto drugo sem novčanog kapitala je uključeno u međunarodne direktne investicije. To prosto može da bude neformalno upravljačko ili tehničko uputstvo; sa druge strane one mogu da uključe širenje vrednog znanja i/ili preduzetništva u formi istraživanja i razvoja, proizvodne tehnologije, marketinških veština, upravljačkog znanja, i slično; ništa od ovoga obično ne prati investiranje.1

U skladu sa ovim je i definicija toka direktnih investicija po kojoj je on sačinjen od ''...kapitala uloženog u nekretnine, reinvestirane zarade, i drugog kapitala povezanog sa različitim interkompanijskim transakcijama''.Ono što je zajedničko svim definicijama SDI je da one podrazumevaju strano učešće u vlasništvu domaćih preduzeća. Međutim, zemlje se razlikuju prema visini praga stranog učešća u vlasništvu koji investicionom angažmanu daje status strane direktne investicije. Reč je o nivou učešća u stoku običnih akcija s pravom glasa, koji obezbeđuje odlučujući uticaj u upravljanju poslovanjem kompanije. Taj prag učešća u vlasništvu kojim se ostvaruje kontrola nad uloženim sredstvima se kreće od 10% do 50%, s tendencijom da se poslednjih godina približava donjem pragu od 10%. SDI mogu da se odnose na osnivanje nove filijale u inostranstvu ili na kupovinu već postojećeg preduzeća. Osnivanje nove filijale u inostranstvu definiše se kao ''green-field'' projekat, dok kupovina već postojećih preduzeća može da se ostvari na dva načina: spajanjem (merger, fusion) ili kupovinom (aquisition), što ima različite posledice po preduzeće u koje se investira. Značaj ova dva poslednja oblika sve više raste, tako da je u poslednjih nekoliko godina tri četvrtine ukupnih izlaznih SDI ostvareno u ove dve forme aktivnosti.

2. Istorijski razvoj

Počeci stranih ulaganja su u 16. veku u Evropi gde počinju da se stvaraju prave trgovine koje se proširuju po čitavoj Evropi, a njihove predstavništva se otvaraju u svim većim trgovačkim centrima. Što se tiče preduzeća industrijska revolucija je imala izuzetan uticaj na njihov razvoj. U vreme industrijske revolucije povećavaju se kapaciteti preduzeća, stvara se nova organizacija te se snažnije izlazi na svetsko tržište. To je omogućilo brže stvaranje multinacionalnih preduzeća koja će u vremenu koje dolazi postati lokomotiva koja će napred povući svetska ulaganja.U ovoj fazi investira se na stranom tržištu prvenstveno u trgovačka preduzeća sa ciljem povoljnijeg nabavljanja sirovina, kao i plasmana gotovih proizvoda.U periodu između dva rata investicije su se stalno povećavale. Multinacionalna preduzeća su snažnije počela da investiraju u naftne izvore posebno u kolonijama. Nakon drugog svetskog rata za razliku od ranijih ulaganja koja su uglavnom bila motivisana osiguranjem sirovina, počinje se ulagati u razvoj novih tehnologija, menadžment znanja i osvajanje novih tržišta.1 Više videti: Lipsey R. (2001), Foreign Direct Investment and the Operations of Multinational Firms: Concepts, History and Data, NBER WP 8665.

4

Period do 1960. godina karakteriše snažna američka investiciona dominacija jer je oko ¾ investicija dolazilo iz SAD. Karakteristika 70-tih je jačanje evropskih multinacionalnih korporacija te njihovo snažnije investiranje u svetu. Početak osamdesetih karakterišu značajna ulaganja TNK u zemlje u razvoju, gde je osnovni motiv ulagača bio jeftina radna snaga. Karakteristika 90-tih je da osnažene i već dovoljno razvijene neke od zemalja u razvoju se pojavljuju kao značajni svetski ulagači.Kroz ovaj kratki prikaz vidi se da su počeci investiranja vezani za početke svetske trgovine, a da se pravi razvoj stranih ulaganja vezuje za početke moderne industrije.

3. Motivi stranih ulagača

Glavni cilj svih ulaganja je profit. Najvažniji potciljevi, koji u svojoj osnovi opet za cilj imaju ostvarivanje maksimalne oplodnje angažovanog kapitala su: težnja za osvajanjem novih tržišta, niža cena rada, osiguranje izvora urednog snabdevanja, itd. Težnja sa osvajanjem novih tržišta je jedan od najvažnijih motiva stranih ulagača. Ako je ulazak jedne kompanije na neko za nju interesantno tržište otežan makroekonomskom politikom države ili aktivnostima konkurencije na tom tržištu ona će pokušati ući na to tržište strategijom ulaganja. Kod ulagača se radi u principu, o osvajanju novih odnosno proširenju postojećih tržišta, a sve u cilju povećanja profita kao osnovnog cilja svih ulaganja. Niža cena rada kao faktor ulaganja je potaknula multinacionalne korporacije da koristeći jeftinu radnu snagu organizuju proizvodnju po znatno nižim troškovima što je doprinelo da njihovi proizvodi postanu još konkurentniji na svetskom tržištu. Strani ulagač radi osiguranja urednog snabdevanja svoje proizvodnje potrebnim sirovinama ulaže u stranu zemlju i u isto vrijeme dolazi do jeftinijih i kvalitetnijih sirovina što u krajnjem slučaju utiče na sniženje ukupnih troškova odnosno pojeftinjenje finalnog proizvoda koji na taj način stiče bolji položaj na tržištu.U nastojanju da se odgovori na pitanje zašto, kako i gde će doći do SDI može poslužiti OLI teorija. Prema toj teoriji motiv za pokretanje SDI nastaje kada su ispunjena tri važna uslova: prvo, kad postoje vlasničke prednosti zbog posedovanja specifične neopipljive imovine (ownership advantages - O), drugo, kad su koristi od vlastite proizvodnje, odnosno od internacionalizacije veće od koristi što ih donosi prodaja licenci (internalization - I), i treće, kad postoje prednosti lokacije (location-L).

4. Motivi zemlje primaoca

Motivi zemlje primaoca sastoje se u upoređivanju društvenih koristi i društvenih troškova koje su prouzrokovale SDI, te u nastojanju da društvene koristi budu veće.Društvene koristi ili dobici od SDI u zemlji primaocu mogu činiti široku paletu: porezi, otvaranje novih radnih mesta i u vezi s tim i prenosa znanja, tehnologije i upravljačkih veština. Ulazak stranih kompanija u proizvodni sektor može prouzročiti jačanje konkurencije što povećava pritisak na efikasnije poslovanje ostatka sektora. U prilog SDI najčešće su se navodila dva osnovna razloga:Prvo, budući da strana preduzeća poseduju potrebno znanje, tehnologije i finansijska sredstva, od njih se očekivalo da pridonesu povećanju efikasnosti domaćih preduzeća te da unaprijede upravljanje preduzećem. Drugi važan razlog privlačenja stranih investitora počiva na verovanju da DSI generiraju pozitivne indirektne učinke na druga domaća preduzeća što utiče na rast njihove proizvodnosti. Potencijalne društvene troškove SDI može prouzrokovati smanjenjem zaposlenosti zbog racionalizacije radne snage u preuzetom preduzeću ili na makro nivou zbog istiskivanja neuspešnih domaćih preduzeća. Na makro nivou može doći do pogoršanja

5

na tekućem računu platnog bilansa zemlje domaćina ukoliko preduzeća nastala SDI više uvoze nego izvoze od svojih centrala u inostranstvu.Zemlje primaoci u potražnji za tokovima SDI uglavnom su motivisane društvenim koristima od SDI, koje potiču pre svega od transfera tehnologije, znanja i veštine i njihova prelivanja (spillover) na ostatak privrede te pozitivnim uticajem na spoljnu trgovinu, rast zaposlenosti i investicije u domaću privredu2.

5. Strane direktne investicije u EU3

Priliv SDI u EU u 2004. godini (62 mlrd EUR) znatno je manji u odnosu na 2000. godinu (188 mlrd EUR), i najniži je u datom periodu, a stopa rasta u poslednjih pet godina iznosila je -23%.

5.1. Kretanje SDI u EU i najznačajniji investitori

Priliv SDI u EU konstanto je opadao u periodu 2000-2004. godine i dramatično je opao u poređenju sa 2000. godinom. Posmatrano prema značaju SAD su bile najznačajniji investitor u EU, a slede ostale zemlje OECD4. Na trećem mestu su ostale evropske zemlje5 koje nisu članovi OECD a poslednjem je Japan. Uprkos padu od 74% SDI iz SAD tokom perioda 2000-2004. godine, SAD su ostale najznačajniji invstitor u EU u posmatranom periodu, sa padom tokova sa 88 mlrd EUR u 2000. na 23 mlrd EUR u 2004. godini.''Ostale zemlje OECD'' zabeležile su svoj najveći nivo 2003. godine u iznosu od 34 mlrd EUR, posle maksimuma iz 2000. godine (54 mlrd EUR). U 2004. godini, one su investirale 18 mlrd EUR u EU, čineći 29% ukupnih priliva SDI u EU.Iako su se SDI u EU iz Japana povećale sa 3 mlrd EUR u 2003. na 4 mlrd u 2004. godini, one su 2004. godine ostvare pad od 76% u odnosu na rekordnu 2000. godinu.Nejveće smanjenje priliva ostvarile su “ostale evropske zemalje” koje su zabeležile pad od 75% u periodu između 2003. i 2004. godine, a slede ih “zemlje nečlanice OECD” sa smanjenjem od 72%.

Grafik br.1.

2 Prednosti i nedostatke SDI detaljnjije ćemo obratiti u drugim poglavljima.3 Grafikoni i tabele iz poglavlja 5. i 6. preuzeti su iz European Commission (2006), European Union foreign direct investment yearbook 2006 – Data 1999-2004, Pocket Books.4 Grupa ''ostale zemlje OECD'' uključuje OECD zemlje bez zemalja članica EU, SAD i Japana. Ova grupa zemalja je promenjena tokom posmatranog perioda zato što je došlo do proširenja EU. U 2000. godini (EU je imala 15 članica) ona uključuje dvanaest država (Australiju, Kanadu, Češku Republiku, Mađarsku, Island, Meksiko, Novi Zeland, Norvešku, Poljsku, Južnu Koreju, Švajcarsku i Tursku). U periodu 2001-2004. godine (EU je imala 25 članica) ona uključuje samo devet zemlja, a Češka Republika, Mađarska, Slovačka (pristupila OECD 2001. godine) i Poljska su obuhvaćene u EU-25.5 Grupa ''ostale evropske zemlje'' obuhvata evropske zemlje koje nisu članice EFTA, EU-15 u 2000. ili EU-25 u periodu 2001-2004. godine.

6

Prilivi iz OECD zemalja (bez EU) smanjeni su za 47%, sa 85 mlrd EUR u 2003. na 45 mlrd EUR u 2004. godini.Tokovi SDI iz SAD smanjeni za 52% sa 48 mlrd EUR u 2003. na 23 mlrd EUR u 2004. godini, iako je stanje SDI povećano za 3% između 2003. i 2004. godine. Sa 37% učešća, SAD su ostale najveći investitor u 2004. godini, čak i pošto je njihovo učešće smanjeno za 5 procentnih poena u poređnju sa 2003. godinom.Drugi najznačajniji investitor bila je Švajcarska sa 14 mlrd EUR, čineći 23% ukupnih priliva SDI u EU. Njeno učešće je povećano za 6 procentnih poena u poređnju sa 2003. godinom. Sa -133%, Kanada je zbeležila najveće smanjenje tokom perioda 2003-2004. godine sa vrednošću koja se smanjila sa 12 mlrd EUR na -4 mlrd EUR.Ulaganje iz ''ostalih zemalja OECD'' povećano je sa 1 mlrd EUR u 2003. na 5 mlrd EUR u 2004. godini uprkos smanjenju priliva SDI u EU iz ''zemalja van OECD'' sa 32 mlrd EUR na 9 mlrd EUR u 2004. godini.Tabela br. 1.

U ovoj grupi Švajcarska je ostala najznačajniji partner tokom posmatranih pet godina, iako je zabeležila rekordno smanjenje od 36% tokom ovog perioda, sa 22 mlrd EUR u 2000. na 14 mlrd 2004. godini. Kanada je zabeležila dezinvestiranje od 4 mlrd EUR u 2004., posle vrha iz 2000. (17 mlrd EUR). Izuzev 2002. i 2004. godine ona je drugi najveći investitor iz ove grupe. Među grupom ''ostale zemlje OECD'' (koje nisu pojedinačno predstvaljene na grafikonu 2), Australija je investirala 12 mlrd EUR tokom svih pet godina dok su Island, Turska, Meksiko, Južna Koreja i Novi Zeland investirali manje iznose.Grafik br.2.

7

Sa 18 mlrd EUR, OFC6 imaju najveći udeo u tokovim SDI iz zemalja van OECD u 2004. godini (učešće od 200%, kao i dezinvestiranje od strane drugih zemalja van OECD, posebno zemalja sa Arabijskog poluostrva), kao i stanje na kraju 2003. godine od 93% (videti tabelu broj 2.).SDI u EU iz OFC smanjene su za 44% u 2004. godini, beležeći nagli pad sa 32 mlrd u 2003. na 18 mlrd 2004. godine i predstavljaju 29% tokova SDI iz zemalja van EU te godine. Evropski OFC imali su ulaganja od 13 mlrd EUR, a Azijski OFC od 7 mlrd EUR.Stanje SDI u 2003. godini pokazuje da OFC iz Centralne Amerike predstavljaju glavni izvor SDI među zemljama van OECD sa 63% OFC, njih prate Evropski OFC sa 14% i Azijski sa 8%.

Tabela br. 2.

Grafik br. 3. pokazuje stanje (na kraju 2003. godine) 25 najvažnijih partnera poređanih prema vrednostima stope rasta SDI u EU između 2001. i 2003. godine.Argentina je zabeležila najveći stopu rasta između 2001. i 2003. godine, a slede je Poljska, Južna Koreja i Meksiko.

6 Offshore Financial Centres (OFC) je zajednički naziv koji koristi EUROSTAT i ECB kod praćenja SDI. OFC obuhvataju 38 zemalja. Evropski finansijski centri su: Liechtenstein, Guernsey, Jersey, the Isle of Man, the Faroe Islands, Andorra and Gibraltar. Centralno američki OFC su: Bermuda, the Bahamas, the Cayman Islands and the Virgin Islands, a azijski OFC su: Hong Kong, Singapore and Philippines. Više informacija o njima možete naći na EUROSTAT website: http://epp.eurostat.cec.eu.int).

8

Grafik br.3.

Na kraju 2003. godine Velika Britanija je bila najveći primalac direktnih ulaganja u okviru EU-25 (19% od EU-25). Holandija je na drugom mestu sa učešćem od 10% u EU-25, zatim sledi Nemačka (9%) i Francuska (7%). Više od 49% ulaganja u EU dolazi iz SAD, i SAD i pojedinačno po zemljama ima najveće učešće ulaganja. Sa 32 mlrd EUR i 24 mldr EUR respektivno, Švajcarska je drugi glavni investitor u Nemačku i Francusku.Zemlje van OECD su druga po značaju grupa investitora u Holandiji sa 42 mlrd EUR. One čine 28% od ukupnih SDI iz zemalja van EU koje su investirale u Holandiju. Među zemljama van OECD Bermurda je najveći investitor u Holandiji, a slede Holandski Antili i Džersi.Među ''ostalim zemljama EU'', koje čine 55% ukupnih ulaganja u EU-25, Španija je najveći primalac sa 9%, zatim Irska sa 7% i Italaija sa 5%. SAD su najveći investitor i u ove tri zemlje.Tabela br. 3.

9

Belgija i Luksembur su imale jedanu četvrtinu ukupnog priliva SDI tokom perioda 2000-2004. godine. Grafik br.4.

Velika Britanija zabeležila je 14% u periodu 2000-2004. ukupnog priliva SDI iz zemalja van EU-15, zatim sledi Holandija (9%), Španija (7%), Nemačka i Francuska (6%).U 2004. godini najveći udeo u prilivu SDI u EU-15 ostvario je Luksembur sa 33%, a slede ga Belgija i Velika Britanija sa po 13%.

5.2. SDI u nove članice EU

Tabela 4. pokazuje ulaganja u 10 novih članica EU (iz zemalja van EU), u iznosu od 25 mlrd EUR.Podaci o stanju SDI u posmatrane zemlje na kraju 2003. godine pokazuje da je SAD najveći investitor, sa 8,7 mlrd EUR, a sledi ga Švajcarska sa 4,5 mlrd EUR, dok je Japan je na trećem mestu, neznatno ispred Rusije.Tabela br. 4.

Od ukupnog ulaganja u EU-25 1,7% se odnosi na nove članice. Taj iznos je veći ukoliko investicije dolaze iz zemalja koje su njihovi susedi. Preko 55% ulaganja iz Belorusije, Hrvatske, Ukrajne, Srbije (sa Crnom Gorom) u EU-25 odnosi se na 10 novih članica.Tabela br. 5.

10

U periodu 2002. i 2004. godine 10 novih članica EU privukle su 11 mlrd SDI iz zemalja van EU. Preko 60% ovih investicija privukle su tri zemlje (Mađarska - 23%, Češka Republika - 22% i Poljska - 17%). Kipar i Slovenija su na približnom nivou sa 11% i 10% respektivno. Ostale 5 nove članice su manje atraktivne za SDI iz zemalja van EU, a Slovačka je na poslednjem mestu sa 1%.Grafik br.5.

18% ukupnih priliva SDI u periodu 2002-2004. godine u nove članice došlo je iz zemalja van EU-25. Najveći udeo privukla je Malta (53%), zatim Kipar i Slovenija (po 40%), a najmanje Slovačka sa 2% (videti grafikon br. 6) .Grafik br.6.

5.3. Prihodi od SDI u EU

Prihodi (income paid) od SDI u EU zabeležili su povećanje od 47% u periodu između 2003. i 2004. godine. Oni su dostigli 85 mlrd EUR u 2004. godini, posle pada sa 92 mlrd EUR u 2000. godini na 58 mlrd EUR u 2003. godini (-37%).Sa 51 mlrd EUR, prihod od SDI u EU koji su ostvarile SAD u 2004. godini bili su za 42% veći nego u 2003. godini i iznosili su 60% ukupnog prihoda SDI zemlja investitora van EU.Švajcarska sa 13 mlrd EUR učestvuje sa 15% u ukupnim prihodima od SDI u EU i zauzimala je drugo mesto, dok je Kanada na trećem mestu, a zatim slede Japan, Australija i Norveška koje su pojedinačno ostvarile po 1 mlrd EUR.U 2004. godini Centralno Američke zemlje sa 11 mlrd EUR imale su najveći za prihod od zemalja van OECD.

11

Tabela br. 6.

OFC su ostvarili 13 mlrd EUR prihoda od SDI u 2004. godini, što predstavalja 100% prihoda koji su ostvarile zemlje koje nisu članice OECD.Prihod od SDI u EU-25 koji su direktno ostvarili finansijski centri predstavlja približno 15% prihoda koji su ostvarile zemlje van EU od SDI u 2003. i 2004. godini.U tabeli boj 7. vidimo da su Centralno Američke i Evropske OFC povećale prihod od SDI u EU-25, dok su Azijske OFC ostvarile smanjene (zbog Hong Konga).Tabela br. 7.

Onos7 prihoda u datom periodu i stanja na početku tog perioda predstavlja indikator profitabilnosti SDI.Tokom perioda 2000-2004. godine, dobitak zemalja van EU od SDI u petogodišnjem proseku iznosi 6,5%. U 2004. godini stopa povraćaja od kapitala SDI uloženog od strane zemalja van EU povećan je na 5,6% posle tri godine uzastopnog opadanja.Grafik br.7.

6. Strane direktne investicije EU u inostranstvo7 Stopa povraćaja u periodu t = (plaćeni prihod u petiodu t) / (stanje na kraju perioda t-1).

12

Posle ostvarenog maksimuma u 2000. godini (437 mlrd EUR), SDI iz EU konstantno su opadala i dostile 115 mlrd u 2004. godini, što je za 74% manje nego 2000. godine.

6.1. Kretanje SDI iz EU i najznačajnije destinacije

SDI iz EU dramatično su smanjene u odnosu na 2000. godinu. Investiranje u Japan i SAD imalo je značajno silaznu putanju, posebno 2001. (-9 mlrd u Japanu), 2002. i 2004. (u SAD). Posle blagog oporavka 2003. godine SDI iz EU ponovo su smanjene u 2004. godini.Posle ulaganja od 47 mlrd u 2003. godini, tokovi ulaganja EU u SAD promenili su se u dezivestiranje od -3 mlrd u 2004. godini. Tokom 2001. godine najvažnija destnacija za SDI iz EU bile su SAD. Od tada, zemlje van OECD postale su najvažnija ciljna grupa. Sa 87 mlrd EUR, preko tri-četvrtine SDI iz EU je direktno otišlo prema zemljama van OECD.Druga najveća destinacija u 2004. godini bile su ''ostale evropske zemlje'' sa 27 mlrd EUR, a slede ih ostale zemlje OECD sa 12 mlrd EUR.

Grafik br.8.

Najznačajnija zemlja za ulaganje u 2004. godini bila je Kina (sa Hong Kongom) sa 11 mlrd EU, zatim sledi Meksiko (9 mlrd EUR), Japan (8 mlrd EUR) i Rusija (6 mlrd EUR). SDI iz EU u Severnu Ameriku smanjene su sa 53 mlrd EUR u 2003. godini na -1 mlrd EUR 2004. (-102%), usled dezinvestiranja EU u SAD.Tokovi SDI u Centralnoj Americi povećani su sa -4 mlrd EUR u 2003. na 32 mlrd EUR u 2004. godini, dok je investiranje u Južnoj Americi ostalo na približno istom nivou tokom ove dve godine. SDI iz EU u Švajcarsku opale su sa 13 mlrd 2003. na -10 mlrd 2004. (-177%).SDI iz EU u zemlje OECD opale su sa 77 mlrd EUR 2003. na 17 mlrd EUR 2004. (-78%), pošto su zemlje van OECD, koje predstvaljaju tri-četvrtine SDI iz EU u 2004., zabeležila rast od 50% (sa 58 mlrd EUR na 87 mlrd EUR).

Tabela br. 8.

13

Udeo SDI iz EU prema OECD zemljama opao je sa 37% u 2000. godini na 10% u 2004.Ulaganje u ostale OECD zemlje smanjeno je sa 48 mlrd EUR u 2002. godini, što je bio najviši nivo posle maksimuma ostvarenog 2000. godine (162 mlrd EUR), na 12 mlrd u 2004. godini.Sa 9 mlrd SDI iz EU Meksiko je, u pokazateljima toka, najvažnija destinacija u ovoj grupi za SDI iz EU u 2004. godini, beležeći značajan porata od 350% između 2003. i 2004. godine.Švajcarska je zabležila dezinvestiranje od 10 mldr EUR u 2004. godini, iako je bila najznačajniji partner tokom perioda od 2000. do 2003. godine. SDI iz EU u Švajcarsku opale su za 177% u odnosu na 2004. godinu.U 2004. godini opale su takođe i SDI iz EU u Kanadu, sa 6 mlrd EUR 2003. na 1 mlrd EUR 2004. godine.Grafik br.9.

Za razliku od ostalih OECD zemalja, udeo SDI iz EU u zemlje van OECD povećan je sa 18% u 2000. na 76% u 2004. godini. Od zemalja van OECD, evropske zemlje primile su jednu trećinu SDI iz EU (26 mlrd EUR). Ostali deo je podeljen između Centralne Amerike (bez Meksika) - 23 mlrd EUR, Azije (bez Japana i Južne Koreje) - 21 mlrd EUR, Afrike (12 mlrd EUR) i manjim delom Južne Amerika (4 mlrd EUR).

14

SDI iz EU u ostale zemlje evrope je opao sa 38 mlrd EUR u 2003. na 26 mlrd EUR u 2004. godini. 2004. godine ulaganje u ostale evropske zemlje se uglavnom odnosi na Rusiju (6 mlrd, 23%) i Rumuniju (3 mlrd EUR, 12%).Posle dezinvestiranja u 2003. godini od 6 mldr EUR, Centralna Amerika primila je SDI iz EU u vrednosti od 23 mlrd EUR u 2004. godini, što predstavlja porast od 483%.Investiranje u Južnu Ameriku bilo je stabilno u periodu 2002-2004. godine, a pre toga je zabeležen značajano smanjene sa 37 mlrd EUR u 2000. na 3 mlrd 2002. godini.Grafik br.10.

Odliv SDI iz EU u finansijske centre povećan je za 29% (stanje) između 2002. i 2003. i za 96% (tokovi) između 2003. i 2004. Na kraju 2003. godine SDI iz EU koje su investirane u OFC iznosile su 324 mlrd EUR, 50% ulaganja EU u zemlje van OECD i 16% van EU (stanje). U 2004. godine tokovi SDI iznosili su 55 mlrd EUR, sa 63% udela zemalja van OECD u ukupnim SDI iz EU.Iako su detaljni podaci o nivou po zemljama raspoloživi samo za neke zemlje (Hong Kong, Filipine, Singapure i Lihenštajn), geografske podgrupe OFC mogu biti izračunate iz EUROSTAT baze, kao što je prikazano u tabeli 9. Centralno Američke OFC (stanje -124 mlrd EUR i tokovi - 23 mlrd EUR) bili su glavna destinacija za SDI iz EU iz ove grupe, zatim slede lokacije u Aziji sa stanjem SDI od 121 mlrd EUR. Pojedinačno, Hong Kong čini više od polovine SDI iz EU u azijske OFC (stanje - 73 mlrd EUR i tok - 8 mlrd EUR).Tabela br. 9.

15

Četiri države članice EU ostvarile su najveći deo SDI iz EU u 2003. godini 8: Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Holandija. Ove četiri države članice ostvarile su 54% ukupnih ulaganja u zemlje van EU i 74% u SAD.Na kraju 2003. godine Velika Britanija imala je udeo u aktivi SDI van EU blizu jedne petine.Treća najznačajnija destinacija za SDI iz EU (stanje), posle SAD (37%) i EFTA (16%), bila je Azija sa 14%. Velika Britanija je najveći učesnik u Aziji sa ulaganjem od 10 mlrd EUR u Hong Kongu (od 13 mlrd u Kini ukupno). Sa ulaganjim u vrednosti od 208 mlrd, Velika britanija učestvuje sa 29% u aktivi SDI iz EU u SAD. Osim toga 41% SDI iz EU u Australiji, i 92% SDI iz EU u Okeaniji, pripada komapanijama iz Velike Britanije.Francuska i Nemačka zajedno su na drugom mestu najznačajnijih investitora sa 12% SDI iz EU, a zatim Holandija sa 9%.Nemačka učestvuje sa 19% aktive SDI iz EU u SAD. Francuska učestvuje sa preko jedne četvrtine u SDI iz EU u Kanadi.Tabela br. 10.

Sa 5,1% u 2000. godini, odnos SDI u zemlje van EU prema GDP EU pao je na 1,1% u 2004. godni. Uprkos ovom značajnom smanjenju, Velika Britanija je povećala ovaj odnos (ratio) između 2003. i 2004. godine.U odnosu na nivo država članica EU, Holandija je imala najveći odnos (ratio) SDI u inostranstvo do 2003. godine, pošto je u 2004. godini to bila Velika Britanija sa 3,5%.Holandija je zabeležila maksimalni odnos (ratio) SDI prema GDP od 11,5% u 2000. godini, a minimalni od 1,2% u 2004. godini. Nemačka je zabeležila dezinvestiranje u zemlje van EU, od 0,1% GDP. U Francuskoj je odnos SDI prema GDP opao sa 5,7% u 2000. na manje od 0,1% u 2004. godini.

Grafik br.11.

8 Podaci se odnose na stanje 2003. godine.

16

6.2. SDI iz EU-15 u nove clanice EU i zemlje kandidate

U 2004. godini zabeležen je porast od 54% odliva SDI iz EU-15 u deset novih članica (sa 6,9 mlrd EUR na 10,6 mlrd EUR) u poređenju sa 2003. i 28% u zemlje kandidate 9

(sa 3,4 mlrd EUR na 4,4 mlrd EUR).Najznačajnija destinacijaza SDI iz EU među zemljama kandidatima u 2004. godini bila je Rumunija sa 2,6 mlrd EUR (60% ukupnog iznosa svih zemalja kandidata) i Turska u 2003. sa 1,1 mlrd EUR (31% svih zemalja kandidata). U pogledu novih država članica, prvo mesto ima Mađarska sa 6,7 mlrd EUR (63% svih novih zemalja članica), a prati je Poljska sa 4,4 mlrd (42%).Od 2002. godine Češka je ostvarivala dezinvestiranje, a najveću vrednost je dostiglo u 2003. godini (-2,7 mlrd EUR) i 2004. (-2,5 mlrd EUR).Uprkos generalno pozitivnim kretanjima SDI iz EU-15 u nove članice i zemlje kandidate tokom perioda 2003-2003. godine, Litvanija, Malta, Slovačka, Slovenija, Bugarska i Hrvatska zabeležile su smanjenje od preko 50%.

Grafik br.12.

Tabela br. 11.

9 Zemlje kandidati: Bugarska, Rumunija, turska i Hrvatska.

17

Na kraju 2003. godine, EU-15 imale su investicije u vrednosti od 125 mlrd EUR u novim državama članicama (6% ukupnih SDI van EU-15). 81% ovog stanja je investirano u Poljsku (35%), Mađarsku (25%) i Češku Republiku (21%).Grafik br.13.

Samo 1% SDI iz EU je direktno uloženo u zemlje kandidate i to pretežno u Turskoj (40%) i Rumuniji (27%).Grafik br.14.

Nemačka ima daleko najveće učešće SDI (stanje) u novim državama članicama (učestvuje sa 24% u EU-15), prati je Holandija (11%), Austrija (10%) i Francuska (8%).

18

Osim za Nemačku i Austriju, najveća destinacija za ulaganje je Poljska.Nemačka je najveći EU investitor u Mađarskoj, sa 9,5 mlrd EUR što predstavlja preko 32% ukupnog nemačkog ulaganja u nove države članice. Sa ulaganjima od 3,5 mlrd EUR Češka Republika je najznačajnija destinacija za ulaganja iz Austrije.Posmatrajući zemlje kandidate, najznačajnija destinacija za SDI iz EU je Turska, osim za Austriju koja je najviše uložila u Hrvatsku (1,2 mlrd EUR).Tabela br. 12.

6.3. Ulaganje novih država članica u susedne zemlje

Proširenje EU možemo posmatrati i iz drugog ugla posmatrajući udele EU-15 i novih država članica u SDI iz EU-25 u zemlje van EU-25. Tabela u nastavku nam daje poređenje SDI, i pokazuje da je udeo novih država članica u ulaganjima EU-25 u zemljama van EU-25, u celini veoma malo, svega 0,2%.Tabela br. 13.

6.4. Prihod od SDI iz zemalja van EU

Prihod od SDI iz EU u inostranstvo opao je u 2001. godini za 22% (86 mlrd EUR) pre rasta od 131 mlrd u 2004. godini.Tabela 14. pokazuje opšti porast prihoda EU. Najznačajniji rast u relativnim pokazateljima zabeležen je kod prihoda od investiranja u Kinu (sa Hong Kongom) od 80%.

Tabela br. 14.

19

U 2004. godini iz SAD je došlo 41 mlrd EUR prihoda od SDI, što je najveći zabeležen nivo u periodu posle 2000. godine.Prihod od SDI iz ostalih OECD zemalja i zemalja van OECD porastao je u periodu između 2000. i 2004. godine za 14% i 32% respektivno.Grafik br.15.

Među drugim OECD zemljama, Švajcarska je najveći izvor prihoda od SDI za EU tokom posmatranog perioda. U toku ovog petogišnjeg perioda prosečni prihod iznosio je 11,4 mlrd EUR. Takođe, Australija predstavlja stabilan izvor prihoda od SDI, sa prosečnim prihodom od 3,8 mlrd EUR.Norveška sa 3,3 mlrd EUR u 2004. godini je glavni izvor u grupi ''ostale OECD zemlje'', a prati je Meksiko sa 2,5 mlrd EUR.Grafik br.16.

20

Grafikon br.17. pokazuje regione iz kojih dolazi najveći prihod od SDI. Azija je najveći izvor za prihoda od SDI za EU tokom posmatranog perioda. Prihod je uglavnom potiče iz Hong Konga, a sledi ga Singapur.Grafik br.17.

Tabela br.15 pokazuje udeo finansijskih centara. U 2004. godini prihod od SDI iz EU iz finansijskih centarala povećan je za 73% u poređenju sa 2003. godinom. 26 mlrd EUR prihoda od SDI došlo je iz OFC u 2004. godini, predstavljajući 53% od svih prihoda od investicija EU iz zemalja van OECD.Tabela u produžetku ističe povećanje prihoda SDI od evropskih finansijakih centara sa -6 mlrd EUR u 2006. godini na 2 mlrd EUR u 2004. godini (+133% u odnosu na 2003.).Porast prihoda SDI iz Azije (+100% u odnosu na 2003.) pretežno potiče iz Hong Konga (+133% u odnosu na 2003.) koji ujedno i predstavlja preko polovine prihoda od SDI iz Azije (7 mlrd EUR u 2004. godini).Tabela br. 15.

Onos10 prihoda u datom periodu i stanja na početku tog perioda predstavlja indikator profitabilnosti SDI.Tokom periodu 2000-2004. godine, dobit od SDI iz zemalja van EU opao je sa 7,4% 2000. na 4,3% u 2002. godini, pre nego što je porastao sa 5,2% u 2003. na 6,6% u 2004. godini.Grafik br.18.

10 Stopa povraćaja u periodu t = (plaćeni prihod u petiodu t) / (stanje na kraju perioda t-1).

21

7. Intenzitet kretanja SDI EU11

Intenzitet tokova SDI12 može se meriti poređenjem prosečne vrednosti priliva i odliva SDI u odnosu na GDP. Ovaj odnos iznosi 0,9% za EU-25 u 2004. godini. Ukupan priliv SDI od zemalja nečlanica u EU-25 iznosio je 69,8 mlrd. EUR u 2005. godini, dok je odliv SDI u zemlje nečlanice iznosio 152,5 mlrd. EUR, tako da je na nivou EU-25 ostvaren neto odliv od 82,7 mlrd EUR (tablela 16.) Tokovi SDI mogu značajno fluktuirati jedne godine u odnosu na drugu. Zato je bolji pokazatelja stanje SDI, jer pokazuje stabilniju sliku pozicije SDI u nekoj privredi. Stanje SDI (Inward FDI stocks) u EU-25 iznosi 15,3% GDP u 2003. godini, dok je stanje SDI iz EU-25 (Outward FDI stocks) procenjeno na 19,8% GDP, tako da je neto stanje aktive -4,5% GDP.Grafikon 19: Intenzitet SDI

Tabela 16: Strane direktne investicije

11 Tabele i grafikoni iz poglavlja 7. preuzeti su iz: European Commission (2007), Europe in figures — Eurostat yearbook 2006-07. 12Intenzitet SDI kao procenat GDP: Prosečni tokovi priliva i odliva SDI podeljeni sa GDP (Average of inward and outward FDI flows divided by GDP). Veća vrednost ovog indeksa pokazuje više novih SDI tokom perioda prema veličini privrede, koja je merena preko GDP. Ukoliko se ovaj indeks povećava tokom vremena to znači da zemlja/region postaje sve više integrisana u međunarodnu privredu.

22

Grafikon 20: Tokovi SDI, EU-25 (1)

Grafikon 21: Tokovi SDI (1)

Grafikon 22: Stanje SDI (1)

23

Grafikon 23: Stanje SDI investiranih u inostaranstvo, 2003. (1)

SDI iz EU-25 u inostranstvo su najviše koncentrisane u Severnoj Americi, na koju se odnosi 41,2% ukupne vrednosti SDI u 2003. godini.

Grafikon 24: Stanje SDI u EU-25

Severna Amerika je i najznačajniji parner u pogledu SDI u EU-25, jer odatle dolazi 55,6% svih SDI iz zemalja van EU.

Tabela 17: Stanje SDI prema odabranim zemljama, 2004. godina

24

8. TNK i globalizacija kao glavni nosioci SDI

U savremenom svetu je došlo do ogromne centralizacije i koncentracije kapitala u rukama malog broja gigantskih korporacija, koje raspodeljujući investicije na veliki broj zemalja uspevaju da otklone opasnosti velikih rizika. TNK13 su glavni nosilac globalizacije svetske ekonomije što se između ostalog može videti i iz činjenice da je tokom 1999. godine 63.000 roditeljskih firmi posedovalo širom sveta oko 690.000 svojih afilijacija. Rastom SDI raste i broj, ali i uloga stranih afilijacija kao dela moderne globalne ekonomije pri čemu su SDI i TNK neraskidivo vezane. Sve ovo potvrđuje da TNK danas predstavljaju generator globalizacije ali i direktnih stranih investicija. Ono što je posebna karakteristika globalne ekonomije je činjenica da TNK u svom poslovanju više koriste afilijacije nego klasičan izvoz da bi opslužile strana tržišta. U osnovi koncepta TNK jeste suštinska intencija da se inostrane investicije plasiraju, umesto u vidu zajmovnog kapitala (indirektno investiranje), u vidu preduzimačkog kapitala (direktno investiranje).U osamdesetim i devedesetim godinama XX veka došlo je do progresivne globalizacije proizvodnog procesa. Pritisak na konkurentnost koji je proistekao iz multilateralne liberalizacije trgovine, kao i stagnantne tražnje kombinovane sa rastućim troškovima na domaćem tržištu, su ohrabrili preduzeća da tragaju za novim tržištima i tako povećaju efikasnost. U početku, to je podrazumevalo lociranje celokupnog proizvodnog procesa u zemljama sa niskim troškovima. U skorije vreme, povećanje efikasnosti uključuje podelu proizvodnog procesa na segmente, koji se onda lociraju na najboljem mestu u pogledu troškova i produktivnosti. Ovaj proces podstiče rast SDI čiji je motiv povećanje efikasnosti, koje uključuju širok spektar funkcija preduzeća i ostvaruju se u velikom broju industrija sa različitim nivoom faktorske intenzivnosti.Ovaj proces je samouslovljavajući: pojačana konkurencija navodi preduzeća da investiraju u druge zemlje, bazirajući svoje planove na efikasnosti, a rastuće SDI čine

13 U literaturi pojmovi: multinacionalna kompanija (MNK) i transnacionalna kompanijija (TNK) koriste se da opišu pravni subjekt koji se sastoji od matičnog preduzeća i njegovih podružnica (filijala, afilijacija) u inostranstvu.

25

preduzeća konkurentnijim, dakle pojačavaju konkurenciju. Kao posledica toga, preduzeća postaju sve spremnija da odgovore na nove mogućnosti koje mogu da pojačaju njihovu konkurentnost; posebno, ona nastoje da investiraju na tržišta koja pružaju makroekonomsku stabilnost, podržavajući regulatorni okvir, dobro razvijenu infrastrukturu, niske troškove u odnosu na produktivnost radne snage, i otvorenije trgovinske režime.Kao rezultat ovih procesa, značajan deo postojećih globalnih SDI tokova se može okarakterisati kao investicije u cilju povećanja efikasnosti. Značaj ovog tipa SDI se vidi i iz činjenice da je prodaja stranih filijala matičnim kompanijama i drugim filijalama iste kompanije, kao učešće ukupne prodaje filijala, izuzetno visoka i da je porasla u poslednjoj deceniji. Dakle, dinamiziranje procesa globalizacije svetske privrede akcentiralo je značaj SDI i njihovu pozitivnu korelaciju sa međunarodnim trgovinskim tokovima. U uslovima rastuće liberalizacije međunarodne trgovine, SDI sve više dobijaju na značaju kao efikasan način da se u izmenjenom međunarodnom trgovinskom ambijentu postigne komparativna prednost. Pri tome, SDI se mogu razumeti kao deo ukupne razvojne strategije pojedinih zemalja, posebno ZUR i ZUT, dakle u funkciji transfera tehnologije, industrijalizacije i privrednog rasta, ali i kao svojevrstan modalitet internacionalizacije poslovanja čiji su osnovni promoter transnacionalne kompanije.Dominantna poslovna strategija TNK jeste da se ceo svet posmatra kao jedna ekonomska celina, kao jedno tržište. Iz toga proizilazi da se aktivnosti prodaje proizvoda i pružanja usluga, servisiranje proizvoda, pravni poslovi i poslovi odnosa sa javnošću obavljaju na lokalnom tržištu. Sve drugo, uključujući proizvodnju, distribuciju, marketing, poslovno finansiranje, razvojno-planske funkcije, cenovnu politiku i upravljanje, kao i međunarodno poresko planiranje, za celu TNK obavljaju se centralno, imajuću u vidu celinu svetskog tržišta.U liberalizovanom i globalizovanom svetu, rast se može održati samo ako zemlje mogu da stvaraju nove, više dodate aktivnosti, da proizvode robu i usluge koje ih zadržavaju na otvorenom tržištu. SDI i međunarodna proizvodnja od strane TNK mogu da imaju značajnu ulogu u ostvarivanju napora domaćih firmi u ovom pogledu. Međutim, ciljevi TNK se razlikuju od ciljeva država domaćina: države nastoje da podstaknu nacionalni razvoj, dok TNK nastoje da unaprede svoju sopstvenu konkurentnost u međunarodnom kontekstu. U tom pogledu, prednosti TNK se takođe menjaju. Tako, TNK moraju da menjaju svoje odnose sa dobavljačima, kupcima i konkurentima da bi bolje upravljale procesom tehničkih promena i inovacijama. Najvrednija vlasnička prednost TNK je verovatno tehnologija. Druge su marka (brand name), specijalizovane veštine, mogućnost organizovanja i integrisanja proizvodnje po raznim zemljama, stvaranje mreže marketinga, ili privilegovan pristup tržištu nevlasničkih prednosti (fondovima, opremi...). Uzete zajedno, ove prednosti znače da TNK može značajno da doprinese razvoju zemlje domaćina – ako zemlja domaćin može da je navede da transferiše svoje prednosti u adekvatnim oblicima i da ima sposobnosti da ih dobro iskoristi. Ove prednosti u SDI grupi su:• Kapital: SDI donose finansijske resurse u zemlju domaćina. SDI prilivi su stabilniji i lakše ih je servisirati nego komercijalne dugove ili portfolio investicije. Za razliku od drugih izvora kapitala, TNK obično ulažu u dugoročne projekte.• Tehnologija: TNK mogu da donesu modernu tehnologiju, koja nije dostupna kada nema SDI, i mogu da povećaju efikasnost korišćenja postojeće tehnologije. One mogu da prilagode tehnologiju lokalnim uslovima, koristeći njihovo iskustvo u drugim zemljama. One, u nekim slučajevima, mogu da postave lokalne istraživačko-razvojne kapacitete. One mogu da poboljšaju tehnologiju kako se pojavljuju inovacije i kako se

26

menja potrošnja. Mogu da stimulišu tehničku efikasnost i tehničke promene u lokalnim preduzećima, dobavljačima, klijentima i konkurentima, obezbeđujući im pomoć, služeći im kao model ili intenziviranjem konkurencije.• Pristup tržištu: TNK mogu da obezbede pristup izvoznim tržištima, i za robu koja se već proizvodi u zemlji domaćinu, pomažući im da se prebace sa domaćeg na međunarodno tržište, i za nove aktivnosti koje eksploatišu komparativne prednosti domaće zemlje. Rast izvoza sam za sebe pruža koristi u pogledu tehnološkog učenja, realizacije ekonomije obima, konkurentnih podsticaja i tržišne inteligencije.• Veštine i tehnike upravljanja: TNK zapošljavaju i imaju pristup pojedincima sa naprednim veštinama i znanjem i mogu da transferišu te veštine i znanje u njihove strane filijale dovodeći eksperte i organizujući treninge.Poboljšane i adaptirane veštine i nova organizaciona praksa i tehnike upravljanja mogu doneti konkurentske koristi preduzećima, kao i da pomognu u održavanju zaposlenosti kako se ekonomski i tehnološki uslovi menjaju.• Okruženje: TNK su na vrhu u razvoju ''čistih tehnologija'' i modernih sistema zaštite životne sredine. One ih mogu koristiti u zemljama u kojima posluju. Višestruki efekat tehnologija i metoda upravljanja može potencijalno da unapredi upravljanje okruženjem u lokalnim firmama u okviru industrija gde postoje strane filijale. Iako TNK pružaju velike mogućnosti za razvoj, to ne znači da će jednostavno otvaranje ka SDI biti najbolji način za ostvarivanje koristi od njih. Potencijalni neuspesi znače da vlade možda moraju da intervenišu u procesu privlačenja SDI sa merama za promovisanje SDI uopšte ili merama za promovisanje posebnih tipova SDI. Takođe, kompleksnost prednosti SDI znači da se vlade suočavaju sa nagodbom između različitih koristi i ciljeva.Povećanje konkurentnosti domaćih firmi znači da se tenološki gep između njih i filijala smanjuje, što može dovesti do smanjenja tražnje za proizvodima TNK stvarajući kod njih veći motiv za transfer novije tehnologije. Transfer novije tehnologije sa svoje strane daje mogućnosti za pojavu tehnoloških spillovera.Vodećih 100 svetskih TNK su osnovni nosioci međunarodne proizvodnje. Oko 2 mlrd USD aktive njihovih stranih filijala čine oko jedne osmine ukupne aktive filijala u inostranstvu širom sveta. Strane filijale vodećih 100 TNK zapošljavaju preko 6 miliona ljudi, a njihova spoljna prodaja je na nivou od 2 milrd USD. One su uglavnom koncentrisane u elektronskoj industriji i proizvodnji elektronske opreme, automobilskoj industriji, petrohemijskoj industriji, hemijskoj i farmaceutskoj industriji.Ekspanzija međunarodne proizvodnje je olakšana od strane gotovo svih zemalja promenom njihovog regulatornog ambijenta. U periodu od 1991-2001. godine 95% promena širom sveta u zakonima koji se odnose na SDI su bile u pravcu kreiranja povoljnijeg okruženja za investiranje. Pored toga, na regionalnom i interregionalnom nivou povećan broj ugovora je pomogao u kreiranju investicionog ambijenta pogodnijeg za međunarodne investicione tokove.Zato se može zaključiti da je međunarodna proizvodnja postala značajnija od međunarodne trgovine u pružanju dobara i usluga stranim tržištima. Podaci o SDI kapitalu govore da se većina međunarodne proizvodnje u razvijenim zemljama odnosi na usluge, dok se u zemljama u razvoju najveći deo međunarodne proizvodnje ostvaruje u oblasti industrije. Međutim, uočljivo je da i u ZUT i ZUR SDI u usluge dobijaju sve veći značaj. Ova pomeranja reflektuju promene u strukturi svetske privrede, kao i promene u komparativnim prednostima preduzeća i prednostima zemalja u lokaciji, a sve to nastaje kao odgovor TNK na globalizaciju i liberalizaciju.

27

U protekloj deceniji veći deo rasta međunarodne proizvodnje je ostvaren putem prekograničnih merdžera i akvizicija – M&A od strane TNK (uključujući akvizicije stranih investitora sa privatizovanim državnim preduzećima), a manji deo putem greenfield investicija. Sa stanovišta stranog investitora, prekogranične M&A pružaju dve osnovne prednosti u poređenju sa greenfield investicijama kao oblikom SDI: brzinu i pristup vlasničkoj vrednosti. Prekogranične M&A često predstavljaju najbrže sredstvo stvaranja jake pozicije na novom tržištu, ostvarivanja tržišne moći i dominacije, povećanja veličine preduzeća ili disperzije rizika. One omogućavaju preduzeću da ostvari sinergiju udružujući resurse i kapacitete preduzeća koja su uključena u M&A sa potencijalnim statičkim i dinamičkim dobicima od efikasnosti. M&A, posebno one koje uključuju velike firme, ogromne sume novca i restruktuiranje aktivnosti preduzeća, su među najvidljivijim stranama globalizacije. Međunarodna trgovina je stimulisana međunarodnom proizvodnjom zbog trgovinskih aktivnosti TNK. Istovremeno se dešava i međunarodna proizvodnja, jer trgovina nije moguća u nekim slučajevima, kao što je u slučaju određenih usluga koje su ograničene lokacijom zbog potrebe blizine kupca i prodavca. Trgovina u okviru TNK i trgovina povezana sa TNK zajedno čine oko dve trećine svetske trgovine.

9. Uticaj SDI na nivo konkurencije u zemlji

Ulazak SDI u pojedine grane može povećati konkurentski pritisak i primorati postojeća domaća preduzeća na pronalaženje načina za poboljšanje svog poslovanja. Efekat ulaska TNK je veći po lokalnu privredu ukoliko su domaće firme u periodu pre ulaska TNK imale zadovoljavajuću poziciju na tržištu (posmatrano sa njihovog aspekta), tako da su motivi za povećanje tržištima zemalja u tranziciji gde su u prethodnom periodu postojale izuzetno visoke barijere za ulazak. TNK, za razliku od većine domaćih preduzeća, mogu lako eleminisati date barijere i povećati nivo konkurencije na tim tržištima.Efekat SDI na konkurenciju na domaćem tržištu ne mora uvek biti pozitivan jer postoji veliki rizik da će TNK zbog svojih preimućstava eleminisati domaću konkurenciju. Ulazak TNK može usloviti smanjenje prodaje za domaće firme, što može negativno uticati na stepen iskorišćenosti njihovih kapaciteta i mogućnost korišćenja efekata ekonomije obima, a kao rezultat toga dolazi do pada produktivnosti domaćih preduzeća i njihovih mogućnosti za konkurentsku borbu.Takođe, prisustvo TNK može uticati na sposobnost domaćih firmi da obezbede finansijske i druge neophodne resurse usled jačanja konkurencije na finansijskim i nabavnim tržištima. To može stvoriti opasnost od stvaranja monopola koji je sa aspekta domaće privrede još nepovoljniji u odnosu na situaciju kada domaća firma ima dominantnu poziciju, jer TNK može ostvareni profit, po osnovu svoje monopolske pozicije, transferisati u matičnu zemlju čime dolazi do odliva domaćih resursa u inostranstvo. Efekat može biti još negativniji ukoliko TNK koristi mehanizam transfernih cena za smanjenje svoje poreske osnovice. Ovaj negativni efekat će se naročito ispoljiti ukoliko su TNK zaštićene od konkurencije drugih inostranih kompanija zbog protekcionističke spoljnotrgovinske politike domaćih vlasti (što će biti još izraženije ukoliko je osnovni motiv za SDI bilo zaobilaženje carina i osvajanje lokalnog tržišta).Domaće vlasti mogu izazvati negativne posledice i u slučaju kada pružaju prevelike olakšice za SDI (što je veoma često korišćen način privlačenja SDI).To može prouzrokovati nejednake prinose na strani i domaći kapital i na taj način uticati negativno na konkurentsku sposobnost domaćih preduzeća, dok se filijalama TNK omogućava da posluju profitabilno i poboljšaju svoju tržišnu poziciju bez značajnijeg transfera nove tehnologije. Prejaka konkurencija TNK umanjuje

28

sposobnost domaćih preduzeća da preduzimaju nove investicije što utiče negativno na nivo investicija u zemlji (crowding-out efekat). Mora se imati u vidu i to da priliv SDI može smanjiti nivo koncentracije na domaćem tržištu i pojačati konkurenciju u početnom periodu, ali da ukupan (dinamički) efekat može biti negativan, ukoliko dođe do navedenih pojava.Efekat priliva SDI na domaću privredu može zavisiti od oblika ulaska SDI. Greenfield SDI, u načelu, povećavaju broj preduzeća u određenim sektorima i intenziviraju konkurenciju, mada treba imati u vidu da, zahvaljujući preimućstvima koje imaju u odnosu na domaće firme, i ove SDI mogu eleminisati domaća preduzeća i povećati koncentraciju u grani, kao što je već prikazano. Akvizicije (kroz privatizaciju) domaćih preduzeća, mogu imati i negativne, a ne samo (prethodno prikazane) pozitivne efekte. To je najčeće slučaj ako akvizicija omogućava investitoru sticanje monopolske pozicije, što smanjuje podstrek za intenzivnije transfere tehnologije, know–how, itd. Akvizicije, takođe, mogu imati negativne efekte kada se preduzimaju, ne radi ostvarivanja strateških, dugoročnih ciljeva, već radi eleminisanja konkurencije i sticanja trenutnih dobiti (primeri određenog broja firmi iz Mađarske i drugih zemalja koje su kupljene samo da bi bile zatvorene govori tome u prilog).Jačanje konkurencije usled ulaska TNK može rezultirati u pozitivnim efektima na nacionalnu privredu i u slučajevima kada dolazi do eleminisanja jednog dela domaćih firmi. Ukoliko sa tržišta nestaju neefikasne domaće firme koje pri normalnim tržišnim uslovima ne bi mogle da egzistiraju, konkurentski pritisak TNK može osloboditi jedan deo domaćih resursa koji se trenutno ne koristi na pravi način i omogućiti bolju alokaciju domaćih resursa u budućnosti, što predstavlja osnovu za dugoročniji privredni rast.Povećanje konkurentnosti domaćih firmi znači da se tehnološki gep između njih i filijala smanjuje, što može dovesti do smanjenja tražnje za proizvodima TNK stvarajući kod njih veći motiv za transfer novije tehnologije. Transfer novije tehnologije sa svoje strane daje mogućnosti za pojavu tehnoloških eksternalija.

9.1. Veze između domaćih preduzeća i TNK

Promene u savremenom poslovanju TNK u pravcu stvaranja fleksibilnijih organizacija i fokusiranja samo na jezgro poslovanja, uslovljavaju prenošenje većeg dela procesa proizvodnje na eksterne proizvođače, zadržavajući kod sebe samo funkcije kao što su istraživanje i razvoj i marketing. Ukoliko strana filijala uspostavi dugoročne odnose sa domaćim firmama to može rezultirati u značajnim eksternalijama od filijale ka firmi, koji omogućuju povećanje produktivnosti i unapređenje poslovanja domaće firme. TNK mogu uticati na poboljšanja kod domaćih firmi na više načina: (1) narudžbine od strane filijale povećavaju prodaju i zaposlenost domaće firme i potencijalno mogu omogućiti ostvarivanje efekata ekonomije obima. Datim firmama TNK mogu da (2) finansijski pomažu da obnove/izgrade proizvodne kapacitete; (3) transferišu novu tehnologiju i pružaju tehničku pomoć i informacije kako bi se podigao kvalitet proizvoda na nivo koji odgovara potrebama TNK; (4) obezbeđuju trening zaposlenih i pomoć za unapređenje menadžmenta i organizacije firme; (5) pomažu da pronađu dodatne kupce, uključujući filijale TNK u drugim zemljama.Kao rezultat navedene podrške TNK, domaće firme mogu poboljšati svoje poslovanje bez dodatnih troškova, koji bi se pojavili kada bi to radile u svojoj režiji i koji bi smanjili ukupne dobitke od unapređenja. Ukupan efekat na privredu zemlje domaćina će biti pozitivan ukoliko navedeni efekti novostvorene veze između filijala i domaćih firmi prevazilaze gubitak veza između datih firmi i domaćih preduzeća koja su istisnuta sa tržišta ulaskom TNK. U tom slučaju, veze između filijala i domaćih firmi

29

rezultiraju u povećanju ekonomske aktivnosti u zemlji i poboljšanju stanja tekućeg bilansa (jer se inputi koji se uvoze za potrebe TNK sada zamenjuju domaćim). Jačanje domaćih dobavljača TNK može usloviti pojavu eksternalija od njih ka drugim proizvođačima u zemlji (njihovi dobavljači ili konkurenti), čime se pozitivan efekat širi na veći deo privrede. Istovremeno, može se očekivati da će se veze između filijala i domaćih preduzeća na nivou cele privrede intenzivirati tokom vremena kako nivo sposobnosti domaće privrede raste i nove firme postaju dobavljači TNK .Filijale TNK mogu uspostaviti veze i sa domaćim kupcima proizvoda koje oni proizvode iako su takvi slučajevi u zemljama u tranziciji bili retki. Ulazak TNK može omogućiti kupcima ovih proizvoda da dobijaju kvalitetne proizvode po povoljnim cenama, jer TNK shodno svojim internacionalnim karakteristikama (tehnologija, resursi...) mogu imati preimućstvo u pogledu kvaliteta u odnosu na lokalne proizvođače, a cena tih proizvoda je istovremeno niža nego kada ih domaća firma kupuje u inostranstvu (zbog manjih transportnih troškova i carina). Ulazak TNK će intenzivirati konkurenciju na domaćem tržištu i usloviće da i lokalni proizvođači unapređuju kvalitet svojih proizvoda, što sve zajedno omogućava kupcima datih proizvoda smanjenje troškova inputa i dalje podizanje produktivnosti.Veze koje se uspostavljaju između filijala i domaćih firmi ne moraju uvek uticati na poboljšanja u privredi i stvaranje potencijala za privredni rast. TNK mogu ograničiti svoje lokalne dobavljače na proizvodnju isključivo proizvoda niže vrednosti i niskog nivoa tehnologije ili se mogu odlučiti da zadrže postojeće dobavljače iz drugih zemalja. U tom slučaju, šanse za intenziniji transfer tehnologije i znanja su mnogo manje. Nivo mogućih eksternalija zavisi i od odnosa između domaćih firmi i filijala. Ukoliko postoji klasičan kupoprodajni odnos, manja je mogućnost za pojavu eksternalija u odnosu na slučaj kada postoje dugoročni ugovori o saradnji. Nepostojanje veza između domaćih preduzeća i filijala značajno otežava razvoj tehnološke baze zemlje i potencira opasnost od pretvaranja lokalne privrede u rezervoar jeftine radne snage. U tom slučaju postoji realna opasnost od premeštanja TNK u druge zemlje kada troškovi radne snage porastu što može izazvati znatne probleme u domaćoj privredi. Primeri premeštanja celokupne fabrike Mannesman iz Mađarske u Kinu i fabrike Flextronics iz Mađarske u Ukrajinu 2002. godine dovoljno govore u prilog izrečenom.

9.2. Uloga SDI u unapređenju humanog kapitala

Kvalitet raspoloživih humanih resursa u zemlji predstavlja bitan faktor koji determiniše mogućnosti zemlje da prihvati i kapitalizuje novu tehnologiju određujući na taj način i perspektive zemlje za ostvarivanje dugoročne stabilne stope rasta. Velike i konstantne tehnološke promene u svetu u poslednjim decenijama prošlog veka su uslovile značajno i kontinuirano povećanje tražnje za kvalifikovanom radnom snagom. Istovremeno, promene u organizaciji savremenih preduzeća u pravcu što fleksibilnijih organizacionih struktura zahtevaju sve veću fleksibilnost i adaptibilnost radne snage. Iako radnike u zemljama u tranziciji karakteriše visok nivo tehničkih znanja stečenih u periodu planskih privreda, njihov nivo fleksibilnosti je izuzetno mali. Većina ovih radnika poseduje proizvodno i procesno specificirana znanja koja su vezana za staru tehnologiju i nisu komplementarna sa novom, koja treba da se uvede. Njihova reedukacija i smanjenje stepena specijalizacije (ako je to moguće) značajno povećava troškove radne snage za strane investitore. Nedostatak fleksibilnosti i prilagodljivosti radnika se zbog toga, među investitorima, smatra kao najveći nedostatak radne snage u tranzicionim zemljama.TNK mogu imati značajnu ulogu u podizanju kvaliteta humanih resursa. TNK vođene sopstvenim motivima omogućuju trening zaposlenih u filijalama. Trening obuhvata

30

većinu zaposlenih, počev od nisko kvalifikovanih radnika, sve do nivoa top menadžmenta. Kao rezultat procesa treninga dolazi do poboljšanja sposobnosti i kvaliteta rada zaposlenih u filijali, sa tendencijom njihovog daljeg unapređenja putem učenja kroz rad sa novom tehnologijom. Iskustvo zemalja u tranziciji pokazuje da onde gde je investiciona klima obeshrabrivala SDI i uvođenje nove tehnologije, promene u tražnji za radnom snagom i samim tim podstrek za njeno prilagođavanje su se odlagale. Rezultate toga možemo videti u činjenici da strani investitori različito ocenjuju kvalitet radne snage po pojedinim zemljama u tranziciji, iako se sa aspekta opšteg nivoa obrazovanja (koji se često koristi kao pokazatelj visokog kvaliteta radne snage) one neznatno razlikuju. Prema pomenutom istraživanju radnici u centralno – evropskim i baltičkim zemljama zahtevaju manje treninga (merenog brojem potrebnih meseci treninga) u odnosu na radnike u ostalim zemljama u tranziciji.Zemlja kao celina može imati koristi od treninga unutar filijala ukoliko dolazi do kretanja radnika, odnosno ukoliko radnici zaposleni u filijalama nakon završenog treninga prelaze u domaće firme ili osnivaju sopstvena preduzeća. U tom slučaju, stečena znanja u okviru filijale oni mogu iskoristiti za unapređenje poslovanja domaćih firmi i osposobljavanje radnika zaposlenih u tim firmama. Na taj način se ukupan nivo savremenih znanja u privredi povećava.

9.3. Demonstracioni efekat

Prisustvo TNK u jednoj privredi može uticati na ponašanje i položaj domaćih firmi i bez uspostavljanja direktnih kontakata između njih. Domaća preduzeća u zemljama u tranziciji obično imaju ograničene mogućnosti za ulaganja u istraživanje i razvoj i unapređenje organizacionih i proizvodnih procesa, tako da su pretežno orijentisana na adaptiranje već postojećih znanja. Transfer novih znanja u filijalu TNK može rezultirati u pojavi novih proizvoda i procesa u privredi zemlje domaćina. Njihovo uvođenje i primena od strane filijale omogućava domaćim firmama dovoljno informacija o efektima (troškovima i koristima) primene nove tehnologije (u širem smislu). Domaće firme tada mogu kroz reverse engineering, benčmarking, personalne kontakte i industrijsku špijunažu pokušati da adaptiraju proizvode i procese čija je efikasnost primene u lokalnom okruženju demonstrirana filijalinim uspehom. Uspešno adaptiranje nove tehnologije omogućava domaćim firmama uspeh na tržištu i poboljšanje poslovanja, a kroz njihove veze sa drugim domaćim preduzećima efekat se može proširiti na značajan deo privrede. U najboljem slučaju po zemlju domaćina, ovakvi indirektni efekti se mogu ponavljati svaki put kada TNK transferiše nova znanja u filijalu.Međutim, mora se imati u vidu da transfer nove tehnologije kroz SDI može povećati nivo tehnoloških znanja u zemlji i stvoriti mogućnosti za adaptacije, ali SDI isto tako pojačavaju konkurenciju na domaćem tržištu (jedino ako nisu okrenute isključivo izvozu). Ukoliko SDI eleminišu domaću konkurenciju, mogućnosti za pojavu ovog tipa eksternalija će biti manje, jer će sa jedne strane biti manji broj domaćih firmi sposobnih da adaptiraju nove tehnološke procese koji se uvode (pre svega to mogu biti firme koje nisu direktni konkurenti TNK i koje će koristiti benčmarking), a sa druge strane motiv za uvođenje novih tehnologija kod TNK će biti manji jer ne trpe konkurentski pritisak. Takođe, TNK se mogu uzdržavati od transfera novije tehnologije svojoj filijali. To će biti, pre svega, slučaj kada postoji značajan rizik poslovanja (rizik od eksproprijacije, nestabilni politički uslovi, itd.) u zemlji domaćinu, a u manjoj meri to može biti uslovljeno i strahom od adaptacija.

10. SDI i platni bilans

31

Rast SDI u zemljama Istočne Evrope u periodu 1990-2002. godine je značajno pomogao finansiranju rastućih deficita tekućeg bilansa tokom perioda tranzicije, bez ugrožavanja budućeg rasta zbog predviđenih odliva. Procenjuje se da je oko 86% deficita tekućeg dela platnog bilansa (koji se učetvorostručio tokom devedesetih) zemalja Istočne Evrope u periodu 1997-1999. finansirano putem SDI. U okviru tih zemalja, Mađarska, Češka i Poljska, kao zemlje sa najvećim prilivima SDI, mogle su, zahvaljujući njima, da održe i smanje nivo svoje spoljne zaduženosti. To, sa svoje strane, značajno poboljšava kreditnu sposobnost zemalja u očima potencijalnih investitora. Bolji kreditni rejting zemlje donosi u nju veći priliv kapitala koji treba da doprinese većem privrednom rastu. Veći potencijal privrednog rasta privlači nova kapitalna ulaganja, čime se stvara podloga za ostvarivanje dugoročnog rasta. Svakako da pomenuti efekti nastupaju sa određenim vremenskim zakašnjenjem, ali to ne umanjuje njihov značaj.Da bi smo sagledali kompletan uticaj SDI na platni bilans, moramo uzeti u obzir uticaj SDI na uvoz i izvoz zemlje, kao i veličinu reinvestiranog i repartriciranog profita. SDI, obično, finansiraju uvoz opreme, mašina i nedostajućih sirovina i na taj način utiču na pogoršanje tekućeg bilansa zemalja u tranziciji gde su trgovinski bilansi filijala TNK u najvećem delu prethodnog perioda bili negativni.Negativan uticaj na tekući bilans je naročito izražen ukoliko su investicije usmerene u proizvodnju za domaće tržište (naročito ako je cilj SDI zaobilaženje carina) ili ako su usmerene u sektor usluga (koji malo doprinosi izvozu).Paralelno sa navedenim, može se javiti i veliki pritisak na devizni kurs u pravcu apresijacije domaće valute (zbog povećanja njene tražnje usled priliva inostranog kapitala), što potom negativno utiče na konkurentnost domaćih izvoznika i još više pogoršava trgovinski bilans.Međutim, ako date investicije podrazumevaju kasniju supstituciju uvoznih inputa domaćim proizvodima (stvaranjem čvršćih veza sa domaćim proizvođačima, za šta je potrebno određeno vreme) ili ako su usmerene na izvoz (i bolje korišćenje postojećih resursa u zemlji domaćinu), efekat SDI na tekući bilans može biti pozitivan.Investiranje TNK u neku zemlju stvara priliku domaćim firmama da postanu njeni dobavljači. Ulaskom u lanac dobavljača TNK, domaće firme imaju mogućnost da jedan deo svoje proizvodnje plasiraju u filijale TNK u drugim zemljama. Iako domaći proizvođači uglavnom tada ne izvoze pod svojim imenom (reč je o intra – firmskoj prodaji), oni mogu imati značajne pozitivne efekte od ovakvog izvoza.Povećanje proizvodnje može omogućiti ostvarivanje efekata ekonomije obima, što smanjuje njihove jedinične fiksne troškove i povećava njihovu cenovnu konkurentnost ukoliko se odluče da jedan deo svoje proizvodnje prodaju samostalno. Veze sa izvozno orijentisanim filijalama TNK mogu pružiti značajne informacije o osnovnim obeležjima tražnje na inostranim tržištima, odnosno o preferencijama potencijalnih kupaca u pogledu kvaliteta proizvoda, dizajna, pakovanja, itd. Ukoliko domaća firma uspe da iskoristi stečena znanja na pravi način u ostalim operacijama ona, na taj način, može steći značajne konkurentske prednosti.Najveći deo rasta izvoza proizvoda iz zemalja u tranziciji (sadašnjih članica EU) je povezan sa prilivima SDI, što se može videti po rastućem učešću filijala TNK u industrijskom izvozu. Najupečatljiviji primer je Mađarska gde se učešće stranih filijala u ukupnom industrijskom izvozu povećalo sa 0 (kraj 80-tih) na oko 85% u 1998. godini. Najveći deo tog izvoza je zapravo intra-firmski, pošto su većina stranih firmi lociranih u Mađarskoj filijale velikih TNK sa dobro razvijenom internacionalnom mrežom dobavljača. Na primer, 20 ulaganje Volkswagena u stvaranje Audi Hungaria Motor u 1993. godini je omogućilo rast izvoza klipnih

32

motora sa nivoa od 85 miliona USD na nivo od 1,5 mlrd USD u 1998. godini. Sličan trend je bio i sa elektronskom industrijom i investicijama Philips i IBM, gde se izvoz proizvoda povećao 30 puta u periodu 1993-2000. Neto efekat SDI na trgovinski bilans Mađarske je postao pozitivan od 1998. godine, omogućujući značajne devizne prilive po tom osnovu i smanjenje deficita tekućeg bilansa. Ovakav rast izvoza predstavljao je osnovnu polugu ukupnog privrednog rasta u Mađarskoj, jer je izvoz predstavljao najznačajniju stavku tražnje (mnogo veću nego što su potrošnja i investicije bile).SDI su istovremeno uticale i na promenu strukture mađarskog izvoza u pravcu smanjenja učešća poljoprivrednih i radno-intenzivnih proizvoda u korist kapitalno-intenzivnih i proizvoda novih tehnologija. Promene prouzrokovane stranim investicijama su uslovile da se danas smatra da Mađarska ima komparativne prednosti u ovim sektorima, što je pre deset godina bilo nezamislivo. U ostalim zemljama u tranziciji, učešće filijala u rastu izvoza je bilo manje nego u Mađarskoj, ali sa rastom njihovog izvoza u drugoj polovini 90-tih, njihov značaj i uticaj na izvoz zemlje raste. Kod progresivnijih zemalja u tranziciji mogu se primetiti strukturne promene u izvozu, slične onim u Mađarskoj, jer se povećava učešće proizvoda automobilske, elektronske, elektrotehničke industrije. Ostale zemlje u tranziciji, koje su i privukle manji deo SDI, imaju i dalje dominantno učešće radno-intenzivnih (jugo-istočne zemlje u tranziciji) i sirovinski-intenzivnih (ex-SSSR) proizvoda, što znači da se strukturne promene koje se dešavaju pod uticajem SDI još nisu dogodile.Na kraju, treba imati u vidu još jedan negativan efekat (pored rasta uvoza) koji SDI mogu imati na platni bilans zemlje domaćina. SDI se preduzimaju da bi se ostvario određeni profit koji se potom reinvestira ili transferiše u matičnu zemlju.Repartrijacija profita predstavlja odliv SDI, tako da su neto SDI (koje služe za pokriće deficita tekućeg bilansa) manje, što je veći transfer profita. U zemljama u tranziciji repartrijacija je do sada bila prisutna u manjoj meri shodno činjenici da su se SDI tek poslednjih godina značajno povećale i da je potrebno vreme da investicije stvore značajnije prinose. Međutim, to ne znači da se ona neće povećavati u narednom periodu, kada uložena sredstva počnu odbacivati određene prinose. Primer za to je Mađarska, u koju su SDI prvo i ušle, gde se transfer profita značajno povećava – u 1998. godini repartrijacija profita je dostigla nivo od 920 mil. USD, što iznosi oko 60% neto SDI. Transfer profita se, međutim, može pojaviti samo ako filijala posluje profitabilno, tako da su SDI i pored repartrijacije profita poželjnije od kredita iz inostranstva koji se moraju vraćati bez obzira na profitabilnost njihove upotrebe.

11. Mehanizmi uticaja SDI na privredni rast14

U teoriji, SDI mogu pozitivno uticati na privredni rast putem tri kanala, pri čemu svaki od njih dovodi do povećane proizvodnje po zaposlenom.Prvi kanal čijim posredstvom SDI mogu uticati na privredni rast je porast domaće stope investicija. U meri u kojoj zemlja ispoljava nesklad između štednje i investicija kao posledica deficita tekućeg računa, neto priliv SDI može doprineti porastu stope domaćih investicija u zemlji domaćina SDI. Ovo doprinosi povećanju stanja proizvodnog kapitala (capital stock) a time i proizvodnje (izuzev ako se u celini radi o neproizvodnim investicijama).Drugi kanal je rastuća efikasnost preuzetog preduzeća. Efikasnost preuzetog ili novoformiranog preduzeća može poticati iz dva različita izvora: ekonomije obima proizvodnje ili korišćenja vlasničke aktive, i smanjenja x-neefikasnosti. Ekonomija obima vlasničkih aktiva raste u slučaju kada predstavlja fiksan trošak koji se može

14 U ranijim poglavljima već smo govorili o uticaju SDI na privredni rast. Međutim, zbog važnosti ove materije u ovom delu rada ponovo ćemo je analizirati, ali iz nešto drugačijeg ugla i uz pomoć određenih empiriskih istraživanja većeg broja istraživača, a u cilju provere određenih teorijskih trđenja.

33

rasporediti na različite fizičke lokacije. Na primer, aktivnosti istraživanja i razvoja (Research and Development - R&D) koje dovode do stvaranja novog proizvoda ili dizajniranje, po pravilu nisu ograničeni na jednu lokaciju. Ostali fiksni troškovi koje se mogu, bar jednim delom, rasporediti na različite geografske lokacije obuhvataju pomoćne usluge, kao stoje finansiranje, informacione tehnologije i marketing. Ekonomija obima se može postići i u proizvodnji na jednoj lokaciji. Regionalna ekonomska integracija, kao npr. u EU, omogućuje gomilanje proizvodnje na manjem broju lokacija. Ovu mogućnost nemaju lokalni konkurenti. Korišćenje ekonomije obima u malim zemljama posredstvom domaćih M&A moguće je do određene tačke, nakon čega dolazi do prevelike industrijske koncentracije. Nasuprot tome, porast produktivnosti koji nastaje zbog smanjivanja x-neefikasnosti, ne zavisi od ekonomije obima. On leži u transferu najboljih iskustava spojenih preduzeća, u liku novog menadžmenta, znanja i tehnologije.Posredstvom ovih različitih kanala, SDI mogu povećati produktivnost rada, čak i kada nema novih fiksnih investicija (na primer, kada SDI nastaju kao posledica M&A).Treći kanal je kada dolazi do prelivanja znanja i tehnologije, koje inostrani vlasnik transferiše u pripojeno preduzeće, na lokalna preduzeća. To se javlja u slučajevima kada preduzeće angažuje lokalne isporučioce (uzlazna povezanost), ili prodaje poluproizvode lokalnim preduzećima (silazna povezanost). Postojanje efikasnijih preduzeća u inostranom vlasništvu može podstaći lokalne konkurente na inovacije da bi opstali na tržištu, čime se povećava kvalitet, produktivnost i raznovrsnost proizvoda lokalnih proizvođača.To može pokrenuti proces konsolidacije i povećanje ekonomije obima između lokalnih konkurenata. Takođe se može desiti da utrenirano osoblje iz preduzeća u inostranom vlasništvu napusti ovo preduzeće i pređe u preduzeće lokalnog konkurenta, donoseći sa sobom stečena znanja. Na ovaj način se može povećati produktivnost u lokalnom preduzeću, iako ono nije primilo SDI. Doduše, ovde treba istaći da jak strani investitor može manje efikasnog lokalnog konkurenta izbaciti sa tržišta. Ovo stranom vlasniku daje mogućnost da uveća tržišnu moć i monopolistički položaj u određivanju cena svojih proizvoda. U ovom slučaju, mada još uvek mogu postojati koristi od ekonomije obima i smanjene x-neefikasnosti, one bi bile nejednako raspoređene zbog rente koja bi pre pripala preduzeću u inostranom vlasništvu nego domaćoj privredi.Mada sva tri kanala pozitivno utiču na privredni rast, oni nisu isti iz ugla mera ekonomske politike. U prva dva slučaja - veća stopa rasta zbog povećanja fiksnih investicija i transfera tehnologije u pripojeno preduzeće - privatna stopa povraćaja je ista kao i društvena stopa povraćaja. To znači da je preduzeće koje investira podstaknuto da izabere nivo SDI koje je optimalan i sa društvenog stanovišta. Nasuprot tome, u slučaju trećeg kanala pozitivna prelivanja na okolna preduzeća znače da su društveni povraćaji veći od privatnih. Ovde postoji rizik da se strani vlasnik opredeli za nivo SDI koji je niži od nivoa koji bi bio optimalan, posmatrano iz ugla zemlje domaćina. Dakle, ako postoje pozitivni efekti prelivanja, za ekonomsku politiku bi bilo korisno da podstakne priliv SDI do optimalnog društvenog nivoa.Imajući u vidu ova opšta zapažanja o uticaju SDI na privredni rast, sada ćemo se zadržati na ulozi SDI u dve grupe evropskih zemalja: EU-15 i 10 novopridruženim članicama EU iz centralne i istočne Evrope.

12. Povezanost SDI i privrednog rasta u EU-1515

Prvo ćemo ukazati na činjenice o ekonomskom uticaju SDI u EU-15, imajući u vidu ranije spomenuta tri kanala. Međutim, treba istaći da čak i kada se pronađe veza 15 Rezultati enpiriskih istraživanja su preuzeti iz: Prof dr Radovan Kovačević: Strane direktne investicije u Evro zoni i njihov uticaj na privredni rast, Ekonomska misao, 2004, 37, (1-2), str. 28-55.

34

između SDI i privrednog rasta, empirijska literatura često ne identifikuje odvojen uticaj tri spomenuta efekta.

12.1. Domaće fiksne investicije

Teško je tvrditi da u zemljama EU-15, kao i u ostalim razvijenim zemljama, postoji opšti manjak sredstava za finansiranje dobrih investicionih projekata. Sa nekoliko izuzetaka, razvijene zemlje po pravilu nemaju domaće investicije koje nadilaze njihovu štednju, ili neto priliv SDI koji bi služio za pokriće neravnoteže između štednje i investicija. Zemlje EU su imale neto izvoz SDI reda veličina 1% GDP godišnje tokom 1990-tih. Umesto da uvećavaju domaću štednju, tokovi SDI su doveli do neto odliva resursa koji su na raspolaganju za domaće investicije.

12.2. Efikasnost preduzeća u stranom vlasništvu

Drugi kanal posredstvom koga SDI mogu uticati na privredni rast je putem efikasnosti preduzeća u stranom vlasništvu, koja pre svega potiče od uvođenja nove ili bolje tehnologije i tehnika upravljanja koju donosi strani investitor. Kao što široka literatura o privrednom rastu sugeriše, ako tehnološki progres ima značajnu ulogu u pokretanju privrednog rasta, onda bi se moglo očekivati da SDI utiču na privredni rast, bar jednim delom kroz transfer tehnologije.Empirijska literatura obrađuje ovo pitanje iz različitih uglova. Jedan deo literature istražuje da li preduzeće u stranom vlasništvu ima veći rast produktivnosti od domaćih preduzeća. Ova literatura ispoljava tendenciju da pravi razliku između uslovljenih i neuslovljenih razlika u produktivnosti između ove dve grupe zemalja. Merenje neuslovljenog raskoraka u produktivnosti između domaćih preduzeća i preduzeća u stranom vlasništvu je problematično jer ova uslovljenost ne pokazuje da li je raskorak nastao zbog vlasništva ili zbog činjenice da ostale karakteristike - kao stoje veličina, kvalitet osoblja i nivo investicija - takođe mogu da se razlikuju u zavisnosti od vrste preduzeća. Da bi se opazile uzročne veze zbog vlasništva, potrebno je da se eksplicitno uzmu u obzir i ostale razlike, kako bi se izmerio raskorak u uslovljenoj produktivnosti.Postoje brojna istraživanja koja ukazuju na raskorak u uslovljenoj produktivnosti. Najveći deo ove literature u vezi sa zemljama EU odnosi se na Veliku Britaniju, delimično zbog raspoloživih podataka. Griffith i Simpson su ocenili međuodnos između vlasništva i produktivnosti rada na uzorku preduzeća iz Velike Britanije u periodu između 1973. i 1996. godine, uzimajući u obzir i ostale karakteristike preduzeća, kao što su veličina i starost, da bi zaključili da su nivoi i stope rasta produktivnosti rada veći u preduzećima u inostranom vlasništvu nego u domaćim preduzećima. Stavljanje akcenta na produktivnost rada u ovoj studiji u osnovi znači da se ona ne može razdvojiti od produktivnosti koja potiče od boljeg upravljanja i tehnologije, kao i od produktivnosti koja nastaje zbog razlika u investicijama i ljudskom kapitalu između različitih grupa preduzeća. Zbog toga se dva istraživanja koncentrišu na faktor ukupne produktivnosti, umesto na produktivnost rada: Griffith za Veliku Britaniju i Benfratello i Sembenelli za Italiju. U oba slučaja preduzeća u stranom vlasništvu imala su veću produktivnost od domaćih preduzeća. Slično tome, Barrell i Pain su posmatrali industriju u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, i došli do zaključka da porast stanja SDI za 1% povećava ukupnu produktivnost (total factor productivity-TFP u Nemačkoj za 0,27% a u Velikoj Britaniji za 0,26%). Oni su takođe uočili da se 1/3 rasta produktivnosti u industriji Velike Britanije posle 1985. godine može pripisati ulaznim SDI. Slično tome, koristeći podatke za industriju Velike Britanije, Haskel et

35

al., su došli do zaključka da preduzeća u industriji sa velikim udelom stranog vlasništva takođe pokazuju veći rast TFP.Posmatrane dve strane empirijske literature zajedno pokreću ozbiljna pitanja, kao, na primer, koji je zaista prostor za povećanje produktivnosti zbog priliva SDI u industrijskim granama i privredama koje već efikasno posluju. Za razliku od ZUR, gde lokalna preduzeća mogu poslovati znatno ispod granice efikasnosti, tako da mogu učiniti krupan korak zahvaljujući prilivu upravljačkih znanja i tehnologije, u razvijenim zemljama to nije slučaj jer jaka lokalna konkurencija podstiče inovacije i primenu najbolje poslovne prakse, bez priliva stranog kapitala.

12.3. Eksterni efekti u korist domaćih preduzeća

Sem direktnog uticaja stranog investitora na preuzeto preduzeće, mogu se javiti pozitivni eksterni efekti na lokalna preduzeća. Međutim, empirijska literatura odavno ima problema da izloži ubedljive dokaze o postojanju ovog efekta. Ova literatura je u početku bila pod uticajem unakrsnih istraživanja između zemalja (cross-section studies), koja nemaju vremensku dimenziju, i koja su bila zasnovana na podacima na nivou sektora. Mnoga od ovih istraživanja uglavnom su otkrila pozitivne efekte ovih prelivanja (spillover) na produktivnost, kako u razvijenim zemljama tako i u ZUR, mada su metodološka pitanja u određenoj meri demantovala ove nalaze.Formiranjem dužih serija podataka i uz primenu novih ekonometrijskih postupaka, vremenom je došlo do određenog zaokreta u pravcu analiza zasnovanih na grupama podataka. Ova istraživanja su manje podložna pogrešnim procenama jer zahtevaju posmatranje preduzeća tokom vremena, što je posebno značajno u slučajevima kada postoje efekti sa vremenskim pomakom. Ovi metodi zahtevaju kontrolu faktora koji se ne posmatraju, ali koji mogu uticati na vlasništvo i ekonomske karakteristike. Nasuprot cross-section analizi, panel analize retko pružaju dokaze o pozitivnom uticaju na produktivnost izvan preduzeća u stranom vlasništvu. Značajan izuzetak u okviru EU je Velika Britanija, jer je u nekoliko istraživanja - i panel posmatranja - pronađen dokaz o postojanju efekta prelivanja. Na primer, Haskel et al. su utvrdili daje rast TFP bio veći u sektorima sa većim prisustvom stranih preduzeća. Utvrđeno je da 10% porasta stranog prisustva u industriji Velike Britanije povećava TFP domaćih preduzeća za 0,5%. Takođe su i Liu et al. došli do zaključka da domaća preduzeća u Velikoj Britaniji uživaju pozitivne efekte priliva SDI. Oni su zapazili da TNK čine najveći deo tehnološki naprednih preduzeća. Važniji je njihov zaključak da porast stranog prisustva u privredi ubrzava približavanje svih preduzeća višem tehničkom nivou. Ovi pozitivni zaključci za Veliku Britaniju nalaze se i u nizu studija koje su uradili Girma i njegovi koautori. Koristeći podatke na nivou preduzeća, Girma et al. Girma i Wakelin iznose dokaze o postojanju prelivanja samo u industrijskim granama koje su intenzivne kvaIifikovanom radnom snagom. Oni su utvrdili da lokalna preduzeća imaju manje koristi od prisustva stranih preduzeća ukoliko je tehnologija domaćih preduzeća udaljenija od savremene tehnologije.Nasuprot obilju literature koja se odnosi na Veliku Britaniju, postoji samo nekoliko istraživanja koja se odnose na ostale zemlje EU. Barrios i Strobl nisu pronašli ubedljive dokaze za postojanje prelivanja u slučaju Spanije. Međutim, Dimelis i Louri su pronašli ove dokaze u slučaju Grčke.Barry et al. su pronašli dokaze na primeru preduzeća iz SAD u Irskoj da dolazi do povećanja eksternih efekata SDI u vidu efekta gomilanja (agglom-eration effect). Do ovoga dolazi zato što prisustvo stranih preduzeća na jednoj lokaciji povećava efikasnost ostalih preduzeća u stranom vlasništvu na istoj lokaciji, kao i zato što postojeća preduzeća šalju signale novim investitorima o prihvatljivosti i privlačnosti zemlje domaćina. Sem toga, Gorg i Strobi pokazuju da prisustvo stranih kompanija

36

deluje pozitivno na mogućnost preživljavanja domaćih preduzeća u industrijama visoke tehnologije. Slično tome, Sembenelli i Siotis iznose dokaze na primeru Španije daje efekat prelivanja na lokalna preduzeća veći u sektorima sa razvijenijim istraživanjima. Ova zapažanja potvrđuju ranije nalaze za ZUR, da nivo tehnološkog razvoja i ljudski kapital u lokalnim privredama pozitivno utiču na prelivanja od SDI.Castellani i Zanafei su došli do sličnih dvosmislenih zaključaka na panеlu podataka o industriji u Francuskoj, Italiji i Španiji. Od ove tri zemlje, značajan pozitivan uticaj stranog vlasništva na domaću produktivnost primećen je samo kod Italije. Naime, u slučaju Italije je konstatovano da povoljno okruženje za SDI ima širi uticaj na privredni rast. Imbriani i Reganati koriste regionalne i cross-section podatke za Italiju da bi pokazali da su, mada je nivo produktivnosti veći u sektorima gde je značajnije prisustvo TNK, činjenice o ovom prelivanju manje očigledne u južnim delovima zemlje.Teškoće u otkrivanju jačih dokaza za postojanje efekta prelivanja između stranog vlasništva i domaćih preduzeća koja pripadaju istom sektoru ne isključuju mogućnost da ova prelivanja postoje između sektora. Smarzynska iznosi tezu da empirijska literatura efekte prelivanja možda traži na pogrešnom mestu. Ona smatra da su TNK jače stimulisane da spreče prelivanje u isti sektor konkurencije nego ostalim isporučiocima u drugim sektorima, na primer preduzećima koja nisu direktni konkurenti stranom investitoru. Stoga bi prelivanje od SDI bilo verovatnije kroz povratne sprege sa isporučiocima. Istraživanja koja se koncentrišu na prelivanje između istih sektora neće moći da uhvate ove efekte. Kao indirektni dokaz da su SDI povezane sa pozitivnim efektima prelivanja navodi se da su ovi efekti skoncentrisani u sektorima gde se javljaju zajednički efekti aglomeracije i prelivanja. Na primer, Barba Navaretti et a I. ističe da dok subvencije izvan EU čine 11% ukupnog industrijskog prometa EU, njihovo učešće je poraslo iznad 20% u farmaceutskoj industriji i industriji telekomunikacione opreme. Njihov udeo u kancelarijskoj opremi je 40%. Očigledno je da se efekti tehnološkog prelivanja vezuju za istraživačko intenzivne industrijske grane.Drugi indirektni efekat SDI može biti posredstvom uticaja na lokalnu konkurenciju. Ahn analizira veliki broj empirijskih studija i ukazuje na pozitivne međuodnose između tržišne konkurencije proizvoda i rasta produktivnosti. Da li će SDI dovesti do pozitivnih prelivanja zavisi od njihovog uticaja na konkurenciju. Empirijska literatura sugeriše da do prelivanja dolazi kada je lokalno preduzeće usvojilo minimalni nivo tehnologije, ali da SDI u stvari odbacuju konkurenciju kada su lokalna preduzeća prilično ispod tehnološke granice za efektivnu konkurenciju. Na primer, Cantvvell je utvrdio da je ulazak preduzeća iz SAD u Evropu pozitivno delovao na konkurenciju u slučajevima kada su domaća preduzeća već bila na određenom tehnološkom nivou razvoja.Kroz jačanje konkurencije, SDI mogu podstaći procese sektorske konsolidacije, stvarajući ekonomiju obima i doprinoseći formiranju aglomeracija. Ova pitanja su tesno povezana sa regionalnom trgovinskom integracijom. U momentu kada se preduzeća osposobe da opslužuju veće regionalno tržište iz jednog ili više proizvodnih centara, javljaju se snažni podsticaji za grupisanje proizvodnje i istraživačko razvojnih funkcija na manji broj lokacija, kako bi se postigla veća ekonomija obima. To praktično znači da ekonomska integracija pre dovodi do vertikalnih a ne horizontalnih SDI.Kao što pokazuje Zimny, postoje jaki dokazi da je svako proširenje EU povećavalo priliv SDI u pridružene zemlje u vreme pridruživanja EU, kako u apsolutnom iznosu tako i u poređenju sa prošekom za sve zemlje EU. Ovaj zaključak se podjednako

37

odnosi na intra-EU tokove i na tokove izvan EU. Ovo sugeriše zaključak da ekonomska integracija zaista podstiče velike tokove SDI. Yannopoulos iznosi zapažanje da je priliv SDI u Irsku znatno ubrzan tokom 1970-tih. Slično kretanje je zapaženo pre pristupanja Španije i Portugalije EU (videti Buckley i Artisen, Dohrn), kao i u slučajevima Švedske i Austrije. Brenton iznosi zapažanje da su tokovi SDI u Evropi porasli već krajem 1980-tih očekujući jedinstveno tržište 1992.Da sumiramo, empirijska literatura za EU i ostale razvijene zemlje široko podržava mišljenje o pozitivnoj vezi između ulaznih SDI i ekonomskih karakteristika. U isto vreme, sa nekim izuzecima (posebno u Velikoj Britaniji) nije bilo moguće otkriti nedvosmisleno uzročan uticaj SDI na privredni rast. Osporavano je i postojanje bilo kakve pozitivne veze. Ocenjujući iz ugla vrednovanja pripojenih preduzeća, koristi M&A na području efikasnosti su relativno male. Možda ovo i nije iznenađenje. Preduzeća koja posluju u konkurentnom lokalnom okruženju suočavaju se sa jakim podsticajima da unaprede i prihvate najbolju praksu, čak i bez uticaja stranog kapitala. To umanjuje prostor za dodatne dobiti na području efikasnosti zbog M&A. Nasuprot tome, poslovanje preduzeća u ZUR i zemljama u tranziciji ne karakteriše tako visok nivo efikasnosti, tako da povećanje produktivnosti u ovim zemljama zbog SDI može biti značajno. Da bismo testirali ovu hipotezu, sada ćemo se vratiti na zemlje CIE.

13. Mehanizmi uticaja SDI na privredni rast u zemljama CIE16

Osnovni mehanizam posredstvom koga su SDI uticale na privredni rast u ostalim zemljama verovatno je delovao i u zemljama CIE, dakle, putem fiksnih investicija, transfera tehnologije i efekta prelivanja. Međutim, način na koji su SDI uticale na privredni rast posredstvom ovih kanala sadži neke elemente koji su specifični za zemlje u tranziciji. Pre svega, izgleda da su SDI služile kao katalizator strukturnih promena u zemljama CIE, pa je to dovelo do porasta produktivnosti, stoje tipičan slučaj i za ZUR i razvijene zemlje.

13.1. Fiksne investicije17

Nakon više od jedne decenije tranzicije, jedno od glavnih zapažanja koje se odnosi na privredni rast je da se region CIE značajno oslanjao na inostranu štednju u finansiranju neravnoteže između domaće štednje i investicija. Deficit tekućeg računa zemalja CIE-10 između 1994. i 2002. godine (ili strana štednja) u prošeku je iznosio 4% GDP. Neto priliv SDI značajno je doprineo finansiranju regionalnog deficita tekućeg računa. U stvari, neto priliv SDI i spoljni deficit bili su manjeg obima. U tom smislu, SDI su pomogle da se olakša viši nivo investicija u odnosu na onaj koji bi bio mogućan samo sa domaćom štednjom.Naravno, SDI u ovim zemljama su delimično ostvarene posredstvom M&A (privatizacija državne imovine). U ovom smislu ne postoji trenutna jednostrana veza između SDI i domaćih investicija. Uprkos tome, kumulativni priliv SDI u zemlje CIE u proseku je bio dvostruko veći od privatizacionih prihoda, tako da je činio bitan element novih (tzv. Greenfield ili brownfield) investicija. Ovo je u skladu sa rezultatima do kojih su došli Calderćn et al., koji su zaključili da M&A imaju tendenciju da generišu nove dodatne investicije sličnog reda veličina. Ove nalaze su potvrdili i podaci UNCTAD: međugranične M&A su u periodu 1997-99. činile 4/5 priliva SDI u ZUR, ali samo 2/5 u zemlje CIE. Imajući u vidu manjak domaće štednje i investicija u zemljama CIE, SDI su direktno doprinosile većoj stopi investicija tokom tranzicije.

13.2. Efikasnost stranih preduzeća

16 Istraživanje se, pre svega odnosi na 12 novih članica EU i na ostale zemlje kandiate. 17 Videti fusnotu 12.

38

Drugi kanal čijim posredstvom SDI mogu uticati na privredni rast u zemljama CIE je stvaranje uslova za efikasnije korišćenje raspoloživih resursa preko stranih preduzeća kojima je bliža savremena praksa poslovanja. Slično kao i u literaturi koja se odnosi na razvijene zemlje, glavni metod merenja ovog efekta je poređenje produktivnosti stranih preduzeća u zemlji sa domaćim preduzećima. Djankov i Hoekman su analizirali podatke za preko 170 stranih preduzeća - zajednička ulaganja i SDI - u Češkoj Republici u periodu 1992-96. godine. Oni su zaključili daje rast TFP veći u preduzećima sa stranim učešćem nego u čisto domaćim preduzećima. U nekim slučajevima, superiorne karakteristike stranog vlasništva mogle bi poticati od tokova domaće masivne privatizacije, koji su domaće vlasništvo suviše razdrobili za efikasno upravljanje. Na primer, Kocenda i Svejnar su analizirali efekte vlasništva u vezi sa velikim privatizacijama u Češkoj Republici. Oni su došli do zaključka da koncentracija stranog vlasništva doprinosi poboljšanju privrednih karakteristika, u odnosu na državno vlasništvo. Takođe su ukazali na velike razlike u načinu upravljanja prema vlasništvu preduzeća. Preduzeća u stranom vlasništvu sprovode strateško restrukturiranje, što ima za rezultat rast profita i prodaje, dok su domaća preduzeća skoncentrisana na smanjivanje troškova bez uvećanja profita. Jedan od razloga postojanja ovih razlika u ponašanju vlasnika mogu biti razlike u koncentraciji vlasništva. Ovi autori zaključuju da je vlasnička koncentracija povezana sa boljim ekonomskim karakteristikama. U meri u kojoj su stranci bili u mogućnosti da steknu veći udeo u kontroli svojih preduzeća nego što je to slučaj kod prosečnog domaćeg vlasnika, njihovo upravljanje preduzećem bilo je efikasnije.Konings posmatra SDI u Bugarskoj, Rumuniji i Poljskoj. U analizi je došao do saznanja da su preduzeća u stranom vlasništvu u prošeku imala veću produktivnost od domaćih preduzeća. Strana preduzeća su takođe imala veću stopu rasta proizvodnje i zaposlenosti, stoje dovodilo do smanjivanja domaće konkurencije. To je bilo posebno naglašeno u sektorima gde su domaća preduzeća bila manje izložena delovanju svetskog tržišta pre tranzicije. Međutim, istiskivanje domaćih preduzeća ne mora biti negativno za društvo u celini, ako je jedno strano preduzeće produktivnije od nekoliko domaćih preduzeća. To postaje problem samo u slučaju kada istiskivanje ide toliko daleko da dovodi do smanjivanja konkurencije. Ovaj rizik je manji u industrijskim granama koje su otvorene za trgovinu jer tada deluje konkurencija sa stranim preduzećima.Literatura koja zapaža da su strana preduzeća u prošeku produktivnija, dopunjena je makroekonomskim istraživanjima koja potvrđuju da je TFP opredeljivao veliki deo privrednog rasta zemalja CIE. Dobrinsky, na primer, zaključuje da TFP može da objasni više od 3/4 privrednog rasta zemalja CIE u drugoj polovini 1990-tih. Ova struktura privrednog rasta umnogome podseća na stanje u Zapadnoj Evropi posle Drugog svetskog rata. Mada nema direktnih dokaza o tome da SDI služe kao mehanizam za transfer tehnologije, ova zapažanja su u najmanju ruku slična sa već izrečenim ocenama.Takođe je značajno zapaziti da je ubrzanje rasta TFP u drugoj polovini 1990-tih koincidiralo sa značajnim porastom neto priliva SDI. Mada ostali faktori sem SDI (na primer, nivo ljudskog kapitala ili istraživanje i razvoj) u teoriji mogu da posluže za objašnjenje ubrzanja rasta TFP, Tondl i Vuksic pokazuju da su ovi izvori u praksi bili od sekundarnog značaja za transfer znanja i tehnologije iz inostranstva. Oni su takođe zaključili da su SDI, a ne akumulacija kapitala sama po sebi, bile glavni pokretač regionalnog privrednog rasta.Neuobičajeno veliki doprinos SDI privrednom rastu u zemljama CIE, koji su otkrili mnogi istraživači, verovatno je posledica posebnih karakteristika ovog regiona. Prvo,

39

mogućnosti povećanja produktivnosti u početku tranzicije bile su veoma visoke zbog početne neefikasnosti korišćenja resursa. Postojao je širok prostor, kako unutar preduzeća tako i između sektora, za brzo smanjivanje tzv. "x-neefikasnosti". Drugi faktor se vezuje za činjenicu da je ovaj region imao prilično razvijen ljudski kapital, dok je upravljanje postojećim fizičkim kapitalom u početku bilo loše. Kombinovanim delovanjem, ova dva faktora su omogućila stranim investitorima da ostvare brz porast produktivnosti primenom savremenog upravljanja, nove proizvodnje i novog kapitala, što se može zapaziti i u ZUR i razvijenim zemljama. U određenoj meri, porast produktivnosti povezan sa tranzicijom mogao se ostvariti i bez SDI, mada je transfer tehnologije iz inostranstva ubrzao ovaj proces.

13.3. Efekti prelivanja u domaća preduzeća

Čak i ako je tačno da se najveći deo privrednog rasta u zemljama CIE duguje rastu TFP, to nije samo po sebi dokaz o postojanju efekta prelivanja. Moguće je da TFP u celini potiče od porasta efikasnosti unutar preduzeća u stranom vlasništvu. Kao što smo videli ranije u slučaju Velike Britanije, prelivanje tehnologije zahteva da i preduzeća koja ne primaju SDI imaju koristi od priliva novog znanja.Sprovedena su brojna panel istraživanja o efektima prelivanja u pojedinim zemljama CIE. Djankov i Hoekman, kao i Kinoshita su se usmerili na Češku Republiku; Bosco na Mađarsku; a Konings na Bugarsku, Poljsku i Rumuniju. Nijedna od ovih studija nije pružila dokaze o postojanju pozitivnog efekta prelivanja SDI. Damijan et al. je ispitivao SDI u osam zemalja CIE, i pronašao dokaze o pozitivnom prelivanju SDI samo u slučaju Rumunije. Gorg i Greenaway pokazuje da zemlje u tranziciji ne ispoljavaju tendenciju većih koristi prelivanja od SDI nego ostale zemlje. Sličan zaključak se nalazi i u istraživanju Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu, gde se iznosi zapažanje da su očekivane dobiti od prelivanja u korist čistih domaćih preduzeća bile male, i da su negativni efekti bili češći od pozitivnih. To pokazuje da zemlje CIE nisu imune na pojavu izolacije inostranih, tehnološki naprednih sektora, koji su imali ograničen pozitivan uticaj na lokalnu privredu.Ovaj nedostatak dokaza o prelivanju može biti posledica velikog obima priliva SDI u ovaj region tokom protekle decenije, pri čemu je tržišni udeo i tehnološki nivo stranih preduzeća bio prilično visok, tako da su preostala domaća preduzeća imala sporedan značaj. Kombinacija tipično uzanih tehnoloških sektora, nerazvijenog domaćeg tržišta kapitala i masovne privatizacije omogućila je stranim preduzećima da preuzmu veći deo uglavnom izvoznih, visokotehnoloških industrijskih grana u zemljama CIE nego u ostalim regionima, ostavljajući mali broj domaćih preduzeća na koja se mogao preliti pozitivan uticaj SDI.Takođe, veliki deo privatno finansiranih istraživanja i razvoja u zemljama CIE ostvaren je u preduzećima u stranom vlasništvu. Ovo se znatno razlikuje od najrazvijenijih zemalja, gde su domaća preduzeća takođe aktivna u tehnološki intenzivnim sektorima i gde ova preduzeća sprovode značajna istraživanja i razvoj, kako bi bila privlačna za prelivanje iz naprednijih stranih preduzeća. Posmatrano iz ovog ugla, moglo bi se zaključiti daje upravo veliki obim SDI u zemljama CIE upravo prikrio dokaze prelivanja.Korisno je uporediti ove nalaze sa analizama koje se odnose na ostale ZUR, gde su dokazi o prelivanju dvosmisleni. Na primer, od 15 studija o prelivanju u ZUR koje su analizirali Barba Navaretti i Venables, samo u devet se iznose dokazi o postojanju pozitivnih efekata prelivanja.Jedno od mogućih objašnjenja za nedostatak dokaza o prelivanju je nerazvijenost domaćeg finansijskog sektora do nivoa na kome bi domaći preduzetnici mogli da iskoriste prednosti prelivanja. Posmatrajući efekte prelivanja na širem uzorku ZUR, Alfaro et al., pružaju dokaze da zemlje sa dobro razvijenim finansijskim tržištima

40

imaju značajne ekonomske koristi od SDI, dok to nije slučaj sa zemljama gde nije razvijeno finansijsko tržište. Ovde leži slabost preteranog oslanjanja na SDI kao izvor finansiranja i transfera tehnologije. Bez snažnijeg zaokreta u korist razvijenih finansijskih sektora i podsticanja razvoja domaće tehnologije, ekonomske koristi do SDI u zemljama CIE mogu nastaviti da se šire unutar preduzeća u stranom vlasništvu, uz ograničena prelivanja na ostala preduzeća.

14. Prednosti i nedostaci stranih direktnih investicija18

Iskustva velikog broja zemalja su pokazala da su direktne strane investicije povoljniji kanal priliva neophodne strane akumulacije u odnosu na uzimanje klasičnih kredita na međunarodnom finansijskom tržištu. Kad se analizira stanje platnih bilansa i stope rasta, vidi se ona grupa zemalja koja se više oslanjala na direktne strane investicije brže razvijala. Gledano sa makro aspekta prednosti stranih direktnih investicija ogledaju se u sljedećem: poboljšava se trgovanski i platni bilans zemlje, dolazi do bržeg i efikasnijeg uklapanja domaće privrede na svetskom tržištu, poboljšava se snabdevenost domaćeg tržišta, povećava se broj novih radnih mesta itd.Na mikro planu, domaće firme imaju sljedeće koristi: brže i jeftinije dolaze do savremenije tehnologije, uvode savremeniju organizaciju rada, stiču savremenija znanja iz oblasti obrade tržišta itd.U potencijalnu zemlju domaćina SDI donose integrisani paket materijalnih i nematerijalnih resursa (kapital, tehnologija, menadžment, marketing, organizaciona znanja, obuka radne snage i sl.) koji služi kao alternativa migraciji radne snage i kao stimulans privrednom razvoju. Investicioni paket, s jedne strane, dopunjava raspoložive domaće faktore proizvodnje i kreira uslove za novu zaposlenost i rad, a sa druge strane, stimuliše rast zemlje domaćina preko privrede i otvaranja puteva domaćim proizvođačima prema svetskom tržištu. Otvaranjem filijala u zemlji domaćinu TNK unose savremenu tehnologiju i druga potrebna znanja. One osposobljavaju lokalnu radnu snagu za rad na nivou savremene tehnologije, školuju kadrove za funkcije upravljanja i organizacije savremenih procesa proizvodnje. Bez uvoza inostranog kapitala preduzeća u manje razvijenim zemljama (zemljama u tranziciji - ZUT i zemljama u razvoju - ZUR) bi umnogome otežala realizaciju svojih razvojnih ciljeva i aspiracija, jer bi teže dolazila do savremenih tehnologija i neophodnog znanja za organizaciju procesa proizvodnje.Pored ovih direktnih koristi, SDI mogu da imaju i indirektne koristi koje se realizuju putem eksternalija. U mnogim slučajevima najvažniji pozitivni efekti SDI upravo potiču od eksternalija. Naime, SDI ne donose u zemlju domaćina samo kapital i devizna sredstva, već i menadžerske veštine, tehničko osoblje, tehnološko znanje, administrativnu organizaciju i inovacije u proizvodima i proizvodnim tehnikama – što sve nedostaje zemljama domaćinima.SDI predstavljaju jedan od najvažnijih načina putem kojeg se znanje o odnosima i vezama među organizacionim komponentama prikuplja i širi. Jedna od jedinstvenih koristi SDI je eksperimentisanje u praksi koja utiče na performanse, i koju je moguće transferisati u druge zemlje. Ova uloga eksperimentisanja je još važnija i vrednija u okruženju gde je uspostavljanje institucija još u ranoj fazi razvoja. SDI doprinose generisanju novog znanja delom putem priliva kapitala i tehnologije, a delom putem njihovog efekta na transformisanje pravila i institucija koje regulišu organizaciju poslovanja. Ulazak stranih firmi ponekad rezultira u destrukciji veza

18 O prednostima i nedostacima (opasnostima) SDI govorili smo na više mesta u radu kroz analizu osnovnih karaskteristika SDI. Međutim, zbog značaja, funkcije i razvijenosti SDI u svetu i EU ponovo ćemo se vratiti osnovnim prednostima i nedostacima SDI.

41

unutar i između postojećih domaćih preduzeća. Ova destrukcija može da bude pozitivna ukoliko dovodi do toga da se veze između preduzeća depolitizuju i do povećanja konkurencije. Ona, međutim, može da bude štetna ukoliko važne firme u lancu ponude nestaju.Sa aspekta zemlje izuzetno bitno je da dođe do uspostavljanja veza i pojave eksternalija. Najznačajniji faktor koji utiče na odluku TNK da uspostavi saradnju sa domaćim firmama je raspoloživost, troškovi i kvalitet potencijalnih dobavljača. Država svojim merama treba da utiče na razvoj tehnoloških sposobnosti preduzeća, ne samo da bi se uspostavile veze, već i da bi došlo do eksternalija na osnovu veza, jer je njihov preduslov odgovarajuća apsorpciona sposobnost firmi. To podrazumeva podršku države u: procesu treninga i povećanja osposobljenosti domaće radne snage; ohrabrivanje učešća TNK u procesu unapređenja tehnoloških sposobnosti domaćih firmi kroz različite vrste olakšica; razvoju sektora malih i srednjih preduzeća i njihovih mogućnosti da obezbede neophodna finansijska sredstva. Ponekad se veze ne uspostavljaju zbog toga što TNK nemaju dovoljno informacija o potencijalno kvalitetnim dobavljačima. Država može taj nedostatak nadomestiti osnivanjem udruženja pojedinih tipova dobavljača, kao i odgovarajućom politikom koja promoviše uspostavljanje veza između TNK i domaćih preduzeća (što se u određenoj meri pokazalo u slučaju Češke Republike).Ukupan efekat SDI na domaću privredu i njen potencijal za privredni rast može biti različit u zavisnosti od sposobnosti domaćih preduzeća i mera ekonomske politike zemlje primaoca SDI. Ukoliko TNK ulaze na tržišta gde domaće firme imaju tehnološke, finansijske i druge sposobnosti za borbu sa konkurencijom, efekat povećanja konkurencije će biti pozitivan. Međutim, ukoliko TNK ulaze na tržišta na kojima egzistiraju tehnološki i finanasijski slaba lokalna preduzeća i na kojima postoje mogućnosti za diferenciranje proizvoda i ostvarivanje efekata ekonomije obima, velika je mogućnost stvaranja TNK monopola i ograničavanja domaćih firmi na pojedine tržišne niše. To može voditi stvaranju dvojne privredne strukture gde se velike TNK nalaze naspram malog lokalnog preduzetništva, čime se značajno smanjuje otpornost domaće privrede na tržišne cikluse i promene strategija TNK. Ukoliko, međutim, ekonomske vlasti u zemlji vode politiku konkurencije koja podrazumeva liberalizaciju spoljnih tokova, efikasno antimonopolsko zakonodavstvo, smanjenje barijera za ulazak na tržišta i ukoliko imaju strategijski pristup prema SDI koji podrazumeva njihovo sektorsko targetiranje i (privremeno) ograničavanje njihovog ulaska u pojedine sektore, tada je moguće očekivati da prisustvo TNK na domaćem tržištu ima pozitivne efekte na domaće firme.

ZaključakTokovi SDI u EU potvrđuju interes za investiranje u ovo područje. U isto vreme, javlja se i odliv SDI iz EU, jer TNK očekuju veće prinose u inostranstvu.Države prihvataju SDI kao izvor kapitala i inovacija, i kao sredstvo za promociju konkurencije i ekonomske efikasnosti. Preduzeća svih veličina se šire preko nacionalnih granica u potrazi za novim tržištima i kreativnim partnerstvom. Potrošači imaju koristi od boljeg kvaliteta, šireg izbora i nižih cena robe i usluga koje kupuju.

42

SDI su usmerene u one sektore koji brzo rastu. Služeći kao uspešan primer u lokalnoj privredi i putem trening programa velikih razmera, strana preduzeća imaju ulogu u smanjivanju ograničenja za odvijanje neophodnih promena.Konkurencija na tržištima robe i faktora proizvodnje može da smanji profit lokalnih firmi, ali povezani efekti na industrije koje su dobavljači TNK mogu da utiču na sniženje troškova inputa i povećanje profita. Tako SDI mogu da dovedu do uspostavljanja lokalnih industrijskih sektora. Ovi sektori mogu porasti i do tačke kada lokalna proizvodnja preuzima i istiskuje preduzeća osnovana sredstvima SDI.Može se zaključiti da SDI, kao najveća komponenta dugoročnih kapitalnih tokova u ZUT i ZUR, snažno doprinose rastu i razvoju preduzeća zemlje domaćina kada su njene ekonomske politike zdrave. Uticaj SDI na preduzeća i na privredu uopšte, se razlikuje u zavisnosti od sektora u koji su SDI ušle, veličine i otvorenosti tržišta i kvaliteta okruženja koji je stvoren ekonomskim politikama. Pozitivna veza između stranih firmi i ukupne produktivnosti je jača u zemljama sa otvorenijim trgovinskim režimima. Takođe, te zemlje imaju višu pozitivnu korelaciju izmedju SDI i društvenog proizvoda, kao i veće učešće proizvoda visoke tehnologije u izvozu Postoje dokazi o snažnijem direktnom uticaju SDI na privredni rast u zemljama novim članicama EU nego što je to slučaj u zemljama EU-15. Razlog za to je, kako je to već navedeno, nastojanje ZUR da premoste tehnološki raskorak u odnosu na razvijene zemlje, mada su ove zemlje ipak ispunile neke ključne preduslove - posebno u pogledu ljudskog kapitala - koji im omogućuju da brzo premoste ovaj raskorak, pomoću SDI. Sem toga, veći neto priliv SDI pomaže da se održi viša stopa domaćih investicija nego što bi bila moguća na osnovi domaće štednje i priliva dužničkog kapitala.Na kraju rada možemo zaključiti da SDI (i TNK) igraju veliku ulogu svetskim okvirima, ali i u samoj EU, a takođe, možemo da konstatujemo i da EU ima vodeću ulogu kada su pitanju SDI (i to kada govorimo obimu SDI koje EU privuče iz drugih zemalja/regiona, kao i kada govorimo obimu SDI koje EU investira u ostale zemlje/regiona sveta).

Literatura:

1. Blomström M. i Kokko A. (februar 2003), The Economics of Foreign Direct Investment Incentives, NBER Working Paper No. 9489.

2.Bubanja V. (1998): Metode i determinante stranih direktnih investicija, Institut ekonomskih nauka, Beograd.

3. EBRD (2003), Transition report, EBRD, London.

43

4. European Commission (2006), European Union foreign direct investment yearbook 2006 – Data 1999-2004, Pocket Books.

5. European Commission (2007), Europe in figures — Eurostat yearbook 2006-07.

6. Grubor M. (2003), Uticaj stranih direktnih investicija na poslovanje preduzeća, Industija 3-4, Beograd.

7. Kogut B. (1996), Direct Investment, Experimentation, and Corporate Governance in Transition Economies, u Corporate Governance in Central Europe and Russia, CEU press.

8. Kovačević R. (2004), Strane direktne investicije u Evro zoni i njihov uticaj na privredni rast, Ekonomska misao, Beograd, (1-2), str. 28-55.

9. Lipsey R. (2001), Foreign Direct Investment and the Operations of Multinational Firms: Concepts, History and Data, NBER WP 8665

10. Nedeljković M. (2003), Strane direktne investicije i stvaranje preduslova za privredni razvoj – iskustvo zemalja u tranziciji, Industija 3-4, Beograd.

11. OECD (2002), Foreign Direct Investment for Development-Maximising Benfits, Minimising Costs, Overview.

12. UNCTAD (1999), World Investment Report 1999: Foreign Direct Investment and the Challenge of Development, New York and Geneva.

13. UNCTAD (2000), World Investment Report 2000, New York and Geneva.

14. UNCTAD (2002), World Investment Report 2002: Transnational Corporations and Export Competitiveness, New York and Geneva.

15. UNCTAD (2003), World investment Report: Cross-border mergers and acquisitions and development, UN, New York, New York, and Geneva, Switzerland.

16. UNECE (2001), Economic Survey of Europe, No. 1, United Nations Economic Commission for Europe, Geneva, Switzerland.

17. Unite Nations Conference on Trade and Development (2006), World Investment Report 2006 - FDI from Developing and Transition Economies: Implications for Development, United Nations, New York and Geneva.

18. World bank (2000), Global Development Finance 1999, Washington.

44