1

ШТО ПОГАНИ ОД ЉУДИ ЧИНИТЕПриредила Тања Кнежевић-Перишић

2

ИздавачЦрногорска православна црква

БиблиотекаПосебна издања

„ШТО ПОГАНИ ОД ЉУДИ ЧИНИТЕ“Приређивач

Тања Кнежевић-Перишић

Стручни консултантНовак Аџић

Уредник и ПредговорБорислав Цимеша

Рецензент:Жарко Л. Ђуровић

ПрипремаАлександар Самарџић

ШтампаИВПЕ-Цетиње

Тираж1000 примјерака

Цетиње2011.

3

ШТО ПОГАНИ ОД ЉУДИ ЧИНИТЕПриредила Тања Кнежевић-Перишић

Цетиње2011.

4

5

САВРШЕНИ ЗЛОЧИН НАД ЦРНОМ ГОРОМ, ЦРНОГОРЦИМА И СЛОБОДОМ

Пред нама је један од мноштва могућих избора тек-стова који ćедоче о трагедији Црне Горе 1918. године и посљедицама тог чина. Од савезника у првом свјетском рату Црна Гора је издана, продана и побијеђена стичући трагични ореол побијеђеног побједника. Велика завјера Версајским диктатом и Подгоричком скупштином кру-нисана је нестанком најмање савезничке државе Црне Горе и ликвидацијом њеног – црногорског народа и нације, Аутокефалне Црногорске православне цркве, аутохтоне црногорске историје, културе и духовно-сти. Злочин над Црном Гором почињен је via facti као међународни кримен. У његовој основи лежала је нова империјална подјела свијета и сфера интереса и утицаја глобалних сила. Црна Гора се у таквом сценарију нашла као средство компензације. Збрисана је јер у архитек-тури постверсајске Европе за њу није било мјеста на Медитерану и Балкану. У новој геополитици је санк-ционисан и изолован продор германског „Drang nach osten-a“ на исток и „Црвеног октобра“ на запад. Од свих европских држава само је Црна Гора платила тако висо-ку цијену властитим нестанком.

Приређивач ове збирке текстова и цитата Тања Кнежевић–Перишић је хрестоматским методом интер-текстуалности (цитатности) конципирала овај избор у којем акценат и тежиште ставља на српску и српско-француску анексију Црне Горе. Подгоричку скупшти-ну и њихове посљедице, дисолуцију црногорске држа-ве, народа и цркве. То је посебно значајно јер актуел-

6

ност те историје је примарна и данас са непрекидном тенденцијом да то буде и у будуће. Сва историја свијета управо је историја која у својој сржи носи преламање око односа дијела и цјелине, малих народа, мањина и универзалних људских права. Библија је о томе рекла толико да би нас навођење њених дјелова одвело у њено готово цјеловито репризирање. И Талмуд је проговорио о томе својом суштином садржаном у тези „ако спасиш један живот, спасио си свијет“. Нарочито је значајно инсистирање приређивача на прелому 1918. године и пресијецању тока црногорске историје у том кобном периоду јер се тиме суштински демантује „вјечно акту-елна“ и данас злоупотребљавана ненаучна, неистинита и асимилаторска теза великосрпства да су Црногорци и Срби један српски народ. У ствари, да су Црногорци одливак и дјеличак посткосовског српског народа.

У науци је недвосмислено утврђено, да је Црна Гора припојена Србији прије Подгоричке скупшти-не (др. Д. Вујовић, Црногорски федералисти, 1919-29, ЦНУ, 11, 2. Титоград 1981. г.). Такође и то да је на сцени била пашићевско-пешићевска издаја Црне Горе ради присаједињења црногорске државе Великој Србији, о чему су поред Антицрногорског комитета, Црне руке и других парамилитарних институција свој дио посла одрадили и француске и италијанске тру-пе, а уз њих значајне војне формације српске војске. Присаједињење је извршено путем бајонета, силе и преваре. Српски окупатор је користио сва средства водећи политику истрјебљења и зле крви. Спроводио је паклена правила. Поједина села су страдала због само једног противника нове окупације. Срби су увели изум убијања помоћу мачака, бачали жртве у јаме и спрове-ли укупно 14 међународно кажњених врста злочина над

7

Црногорцима (Елемента монтенегрина, 1/90, стр. 203.). Српска окупација пробудила је провалију између себе и црногорског народа. Из Црне Горе су у свијет стизале само црне ријечи о црним приликама. На сцени је била политика мржње, насиља, злочина, етноцида, лингво-цида, културоцида и геноцида. Све црногорско је за-тирано. Војничка окупација је представљала и тешки међународни преступ. Само се у првом налету у хап-санама нашло преко 4000 људи а запаљено је више од 5000 црногорских домова. Број убијених Црногораца и других грађана Црне Горе у периоду о којем је ријеч премашује бројку од 10.000 људи. Градови Црне Горе попут Даниловграда претварани су у крвава попри-шта. Црногорци су омаловажавани и деградирани до нивоа теглеће стоке (исто 217). Извршено је над њима невиђено насиље које је у суштини било насиље над хиљадугодишњом слободарском историјом. Кочен је привредни развој Црне Горе. Србија је онемогућавала зајмове, жељезницу, економски опљачкала и осирома-шила Црну Гору пљачком и реквизицијом. Срби су у новонасталој ситуацији били 3 а Црногорци 28 пута више оптерећени дацијама и пореским дажбинама. Извршена је девастација црногорских пензија, ратних репарација у износу од 191 милион златних марака. У Црној Гори нијесу грађене жељезнице, школе и болнице изузев жандармеријске сеоске станице. Црногораца није било у влади. Србија је спровела монетарну завјеру и перпер-ску аферу. Коначни износ од 340 милиона обавеза пре-ма Црној Гори грубо је опљачкала. (исто 223.). Стално је ширила кртоласту пропаганду – Црна Гора је пасивна и не може опстати без Србије, као да 1200 година прије тога није постојала без Србије а вјековима борећи се управо против Србије. Србија је спроводила геноцидну

8

забрану стварања животних намирница, брисала је име Црне Горе, дискриминисала црногорске студенте, де-градирала црногорске официре, спровела Апоњијевим законом културни геноцид над Црногорцима, из штам-пе терор проширила у науку и друштвени живот фалси-фиковала је црногорску историју и књижевност, детро-низовала црногорску династију, спроводила терор са циљем да Црногорци као народ и нација нестану. Црно-горци су изједначавани са Циганима. Опредјељивани су уз пандуре и чуваре свињских обора по Србији а при-преман је план за црногорско расијање и расељавање у Македонију и за расељавање Албанаца сукобљавањем са Црногорацима (исто 226-227). Утврђено је и дока-зано да је Аустрија била окупатор а Србија уз то и де-национализатор (229). Зато је српска окупација била тежа од аустроугарске. По својем уставном и изборном устројству Подгоричка скупштина није имала ни устав-ни ни законски легалитет. Њен насилни карактер одузео јој је демократски и правни легитимитет. Није имала ни недемократски легитимитет тзв. „плебисцитираног насиља“ (др. С. Лукић „Од заблуде до фарсе“, Подго-рица 2006. г. стр. 368). Еминентни црногорски теорети-чар уставног права, универзитетски професор Славко Лукић је доказао њен нелегитимитет и тиме што је кон-струисана апсолутном вољом безусловних ујединитеља из редова стране државе, што су састав „изборног“ органа чинили присталице Пашићевог великосрпства и што је умјесто избора за ову скупштину који нијесу били ни слободни, ни избори, посланици именовани и одређивани на пропагандним зборовима мањинског дијела становништва под бајонетима српске окупатор-ске војске. Подгоричком скупштином Црна Гора није уједињена у нову државу СХС већ грубо присаједињена

9

Србији. У случају нестанка Црне Горе Подгоричком скупштином не може се примијенити право тј. правни легитимитет накнадним стицањем тј. конвалидирањем јер овђе није била у питању проста имовина већ држава и народ а стварање државе је метаправни акт. Држава није имовина чијим одржањем, течевином, невласник касније постаје власник, ако испуни начела законито-сти и савјесног одржања. У овом случају ни та два наче-ла нијесу постигнута. Суштина Подгоричке скупштине била је дубока и много дубља. Она је подразумијевала нестанак Црногорске државе „као увод у нестанак Црногорског народа и нације. Одговор на насиље над Црном Гором и Црногорцима, био је оружани отпор Божићњим устанком Црногорског народа. Велике силе нијесу признале легитимитет ни легалитет Подгоричке скупштине и њену одлуку, али јесу епилог који је из ње проистекао. Црна Гора је de iyre и даље била самостална држава што су акцентовали др. Перић, П. Пламенац, др. Новица Радовић и остали еминенти истраживачи овог догађаја, али је de facto постала дио Велике Србије.

Избором текстова ове збирке приређивач Тања Кнежевић Перишић нас враћа суровој прошлости, злокобним намјерама великосрпске актуелности која пријети да нам укине будућност.

Борислав Цимеша

10

Никола I Петровић-Његош (1840-1921), књаз Црне Горе од 1860-1910, краљ од 1910.-1918.

11

Домовини

» Пјева сам ти, домовино, Твојих гора с врх висина, Пјева сам ти у пољима, Пјева сам ти са урвина.

Пјева сам ти у храмове И под ведро небо твоје Олтар ти је освјештано Свуда вјерно срце моје.

Пјева сам ти у даљини, И од жеље сузе лио, И за тобом венуо сам, А тобом се поносио.

Па како ти пјеват нећу Са најдаљег свијета краја?Љепша си ми и милија Од Божијега самог раја!«.

Краљ Никола

(Краљ Никола: „Домовина“, објављена, уз остало, и у „Државном календару Краљевине Црне Горе за 1920.“ у Паризу)

12

ЦРНОГОРЦИ!

ТРИ ГОДИНЕ су већ од када нас је растави-ла тешка судба! Три године мука и искушења за вас у ропству, за мене у изгнанству. Велике су и превелике жртве и муке које црногорски народ вјековима подно-си, али ове су биле највеће и најужасније. Тако је то можда суђено било.. Требало је, ваљда, још и ово му-чеништво поднијети да би нам било признато нешто, што смо одавно заслужили; да би се за нашу милу отаџбину могло с побожношћу рећи:

Црна Гора је највећи мученик свијета, јер никада и нико није веће, идеалније и несебичније жртве под-носио од ње за ствар части, за ствар општенародну, за право и слободу.

.....На жалост, наде моје умногоме су ме издале. Ја и ви били смо изневјерени од неког, од ког смо имали разлога најмање надати се, за кога смо жртвовали све и ког смо спасили. Тај неко јесте, не херојски и братски народ Србије, него званична Србија.

….Наоружани необјашњивом мржњом према Црној Гори и њеним представницима и лишени солидне моралне основе, извјесни политичари из Београда, по-ставили су се, у политици према Црној Гори на начело: циљ оправдава средство. Званична Србија заборавила је све жртве које је Црна Гора учинила за Србију 1914. и 1915. Интриге које је, још док смо били на дому, чи-нила против Црне Горе у земљи и међу савезницима и које су много допринијеле катастрофи Црне Горе, она је наставила без резерве, у иностранству.

13

….Црна Гора и Црногорци немају неисцрпна бо-гатства, великих градова и вароши, плодних равни-ца, умјетничких споменика. Све што имамо било је, прије и сада: слобода, част и јунаштво. То је највеће и једино благо Црне Горе и Црногораца. Мени у изгнан-ству преостајао је мучан и ничим незаслужан задатак да браним част и углед Црне Горе од биједних сино-ва земље наше, од којих неки бијаху уживали и моје повјерење, а који се ставише у службу званичне Србије, да за новац клеветају и издају не само мене, него све што је најсветије и најдраже свакоме Црногорцу….

… Када је непријатељ, сломљен силним ударцима удружених савезника, напустио нашу малу Црну Гору, окупирала ју је, у име владе Србије, њена војска. Она је ушла не с гранчицом мира и братске љубави, него с намјером да сруши највеће добро сваког народа и држа-ве - суверенитет њен, и да уништи њено државно биће, које је тековина вјековних напора и крвавих борби Црногораца. Да би се пред свијетом као Пилат могла од свог богомрског и у историји незапамћеног злочина правдати и претурати га на народ црногорски, она је фалсификовала вољу народну. Скупила је такозвану Велику народну скупштину на један насилнички начин, чије одлуке немају никакве важности, јер Велика на-родна скупштина и не постоји као установа по нашем уставу, а камоли да је надлежна да рјешава о судбини Црне Горе! Па и овакав злочин извршен је препадом, ку-кавички, лишавајући од учешћа у рјешавању о судбини земље неколике хиљаде мученика и хероја, који се још не бијаху вратили из ропства.

14

...Црна Гора је Црногораца. То је било, то ће бити. Наши велики савезници и даље су заступљени својим посланицима при мом двору. Црна Гора ће бити успостављена, са свим њеним правима. То је свечано, и неколико пута до сада било прокламовано од стране моћних савезника наших…“

(Из Прогласа Краља Николе Црногорцима)

На Бадњи дан (24. XII) 1918. Глас Црногорца, (Неји код

Париза), 2/15. I 1918. бр. 62.

15

Из Краљевог посљедњег писма Предсједнику САД Вудро Вилсону

3. априла 1919:

„Поштовани и Велики Пријатељу,

...... Историја моје земље и њене слободе - неодвојивог услова током вјекова - није друго до непре-кинут ланац крвавих борби за остваривање тог идеа-ла.

Поносан сам на своју земљу, јер је Црна Гора, као и ваша славна нација, ушла у борбу без постављања усло-ва у своју корист, без себичних, скривених калкулација, већ искључиво да би сарађивала, колико јој је то било могућно, у побједи права и правде над грубом силом и свим што се ради по свом закону.

Свјесна жртва сопственог великодушног и спон-таног дјела, Црна Гора је имала несумњиво право на потпуну обнову на истим основама као Белгија и Србија - право које сте као припадајуће јој признали лично Ви, господине Предсједниче, у име Сједињених Америчких Држава, као и све владе других великих са-везничких сила...

... Авај! Ништа није услиједило; напротив, неки Савезници нијесу оклијевали чак да доведу у питање само постојање једне суверене и независне државе.

16

...Црна Гора је данас жртва најгоре опресије. Српска окупациона војска састављена, организова-на и опремљена од стране Савезника, и дјејствујући под командом француског генерала, главнокомандујућег Блискоисточних снага, извршила је инвазију на моју земљу и то у вријеме кад на црногорском тлу није било ни једног јединог непријатељског војника. Одмах по до-ласку ови уљези су објавили анексију Црне Горе Србији - држави савезници.

Током тог времена, моја влада и ја смо не само спрјечавани да у вријеме рата формирамо борбену јединицу црногорских избјеглица и исељеника из Амери-ке, већ нам је, у тренутку повлачења непријатељских јединица из Црне Горе, било забрањено да напуштимо земљу егзила под пријетњом тренутног прекида дипло-матских односа од стране француске владе ако бисмо покушали да се вратимо у Црну Гору.

На тај начин званична Црна Гора је практично држана у заробљеништву, док је команда савезничких армија на Блиском истоку повлађивала инвазији Србије и повратак у земљу једног малог броја отпадника Црне Горе на платном списку србијанске владе тако да су, искористивши збрку у којој се земља нашла, Срби мог-ли лакше наставити са уништавањем наших држав-них институција и гушењем независности Црне Горе.

17

Господине Предсједниче,

Вјерујем да најелементарнија правда као и зва-нична обећања Савезника и универзална савјест чији сте Ви глас, императивно захтијевају да се Црна Гора обнови у што је могућно скоријем тренутку са пуним правима која је имала прије рата. То је оно што већина црногорског народа захтијева. И због тога се дигао на устанак и за то се и данас бори и пати….

Др. Шербо Растодер, Црна Гора у егзилу, књига II,

Подгорица 2004. г. стр. 161-163.

18

Тзв. Подгоричка скупштина, 26.11.1918., која је донијела Одлуку о укидању државе Црне Горе и

њеном присаједињењу држави Србији, као и прогону краља Николе I и династије Петровић-Његош.

19

ОДЛУКА ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ 1918.

„1. да се краљ Никола I Петровић Његош и његова династија збаци с црногорског престола;

2. да се Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карадјордјевића, те тако уједињене ступе у заједничку отаџбину нашег троименованог народа Срба, Хрвата и Словенаца;

3. да се изабрере извршни народни одбор од пет лица, који ће руководити пословима док се уједињење Србије и црне Горе не приведе крају, и

4. да се у овој скупштинској одлуци извјести бивши краљ Црне Горе Никола I Петровић, влада краљевине Србије, пријатељске савезничке силе и све неутралне државе.“

Др. М. Шуковић, Подгоричка скупштина 1918., Подгорица

2011., стр. 89-90.

Шачица црногорских издајника

„Ето, видите ли што ради једна шачица Црно-гораца! То су изроди, биједници, јадници и потплаћени издајници! Бога ми, једнога дана скупо ће они да пла-те то њихово издајство што чине према својој груди земље“.

(Нико Хајдуковић пише како је Краљ Никола реаговао када је позвао чланове Владе и министру др Перу Шоћу дао да прочита текст резолуције, након тзв. Подгоричке скупштине)

20

Медаља Божићње побуне, званично службено одликовање државе Црне Горе

21

ПРОГЛАС УСТАНИЧКОГ ОДБОРА ИЗВРШНОМ ОДБОРУ ПОДГОРИЧКЕ

СКУПШТИНЕ

III – Тражимо анулирање одлука Подгоричке скуп-штине и нове слободне изборе за Црну Гору, чији ће изасланици пуноважно рјешавати све наше садашње домаће послове, те привремено представљати Црну Гору изнутра и изван.

За извршење радова по овом програму, уста-ничке трупе сјутра 23. Овог мјесеца умаршираже у пријестоницу Цетиње и ради успостављања будућег реда запосјести ће сва надлештва, у коју сврху с наше стране бит ће очуван најбољи ред, те са овим преко вас опомињемо војску која се сада налази у Цетиње да са своје стране не би изазивала пролијевање братске крви – у којем случају сматрали би се одговорним чла-нови тога Одбора, а ми са своје стране дајемо часну ријеч да ће како живот тако и имовина сваком бити загарантовани, сем у случају да будемо нападнути.

Бајице, 22. Децембар 1918.годинеУ име Устаничког Одбора

Капетан Крсто Поповић, с.р.“

(За право, част и слободу Црне Горе, стр. 110.)

22

Краљ Никола: Ја сам у изгнанству и човјек под злобном забраном

„Мој пуковниче, узнемирава ме чињеница да суд-бина моје земље и моја лична узрокује вашу забрину-тост. Дозволите ми да кажем да не би требало. Позајмите ми овог вашег команданта као симбола аме-ричке симпатије; обезбиједите за мене толико дуго одбијане пасоше, који ће ми омогућити да доспијем до граница своје родне земље, коју Ваш командант такође зна и такође воли, и тада ће црногорско питање не-стати као снијег на Ловћену када југо дува. Ја сам у изгнанству и човјек под злобном забраном, али чим пређем границу моје родне Црне Горе војници мојега зета и мојега унука ће побјећи а мени ће бити испод части да их гоним“.

(Краљ Никола америчком пуковнику, новинару и публицисти Стивену Бонсалу)

„Из Црне Горе немам вијести, јер је српска окупа-циона војска установила кордон кроз који не пуштају ни писма ни људе. Добијам извјештаје, који ми моји повјереници доносе по цијену живота. Изгледа да тамо влада прави терор. Убијају се без суда људи, жене и ђеца, бомбе се бачају у куће мојих пријатеља а новац се просипа као вода да би се Црногорци одрекли заклет-ве. Сигурно сте чули о моме смјењивању и о анексији Црне Горе. Али то је изгласала лажна Скупштина, коју су Срби назвали Великом скупштином – име које не постоји по нашему Уставу. Нико ту скупштину није бирао, већ су је изабрале разбојничке чете у име Србије“.

(Краљ Никола у интервјуу којег је дао писцу и новинару Херберту Вивијену)

23

Свечана обећања савезника о васпостави Црне Горе

“Мом драгом народу, Преклињем вас, останите мирно на своје домо-

ве! Немојте се оружјем одупирати онијем четама које иду за тијем да зграбе владу у нашој земљи. Од стра-не високих представника Савезних држава добио сам највише увјерење да ће се, у врло брзом року, народу црногорском пружити погодна прилика да слободно изјави о томе каква ће бити будућа његова владавина. Од моје стране, саопшти, војводо (Божо Петровић, прим.аут.) народу да ћу се добровољно повиновати његовој одлуци”.

(из писма краља Николе побуњеницима у земљи, које је послао на наговор америчког предсједника Вудро Вилсона, јануар, 1919.године)

Глас Црногорца, 14/27. 1. 1919, бр. 63, стр. 1.

24

Централна народна библиотека, Sign. V-48646

25

Српска војска је окупирала Црну Гору

Наставите најенергичније и свим средствима, да се на територији, коју је наша војска окупирала, угуши свака агитација, па ма од кога долазила. За ово вам стоје на располагању сва средства која можете располагати без икаквог презања.

ђен. пук. Живојин Мишић

(Депеша - начелника српске Врховне команде од 19.11.1918 г. Упућена команди трупа у Црној Гори)

26

ПРВА ИЛУСТРАЦИЈА ОРУЖАНОГ ОТПОРА ЦРНОГОРАЦА ПРОТИВ СРПСКЕ ОКУПАЦИЈЕ: “Борбе код Подгорице између

црногорских побуњеника и српске војске”, насловница италијанског неђељника “La tribuna illustrata” 30.3.-6.4.

1919. године

27

Анексија Црне Горе Србији као савршени злочин и свршен чин

Из рапорта црногорских вођа устаничког покрета упућеног Црногорској Влади у избјеглиштву:

...-Србијанске власти нијесу хтјеле чекати одлу-ку Конференције мира него су одлучиле да најгрубљом силом, не бирајући средства, ни начина приморају црногорски народ да акцептира бруталном силом, проглашену од стране Србије, анексију Црне Горе као свршен чин. Да ово постигну што прије, они нијесу уми-цали ни пред злочинима, ни пред профанисањем јавног морала....

Наставиле су убијањем престижа црногорске државе и најстрашнијим клеветањем представника Црне Горе... они су били јавно озлоглашени, малтрети-рани и изругивани. Забранили су предавања у школама историје Црне Горе. Источни дијалекат (који се говори у Србији) увели су у администрацију и у школама на мјесто јужног. По наређењу Србијанаца порушени су историјски споменици и поцијепане историјске слике. Промијенили су имена појединим мјестима. На пошта-ма су обавезно увели марку са ликом краља и регента Србије.... Имање краљево и чланова династије пот-пуно је опљачкано или продано на јавним мјестима, а у краљевим дворовима населили су власти или жандармерија србијанска.

....Храна, коју су савезници шиљали црногорском народу-нарочито Америка -дијељена је од стране Србијанаца, као да је то дар Србије и то само они-ма који су пристали да се закуну, на вјерност краљу Србије.

28

...Чиновници и официри црногорски и њихове поро-дице за све вријеме аустро-угарске окупације, тј. за 34 мјесеца, нијесу примали никакве помоћи од државе, као што је то био случај са чиновницима Србије, Белгије, Румуније и у оним француским покрајинама које бијаху окупиране од стране Њемаца. Стање тих чиновника и њихових породица било је очајно, јер не посједоваху не-покретности у земљама, са којим би добијали насушни хљеб.... Давали су им заосталу плату само под условом да положе заклетву краљу од Србије...”

Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића, Рим

1921, Кр. Црногорска државна штампарија, стр. 11 и 12.

“Зликовци који су послати да “посрбљавају” Црногорце, нијесу Срби но дахије, чији злочини тријумфују у Црној Гори...” - пише породица убијеног командира Шћепана Мијушковића, чије су тијело пронашли након 70 дана од

злочина у Никшићу

29

Гроф Салис о војној окупацији Црне Горе

...-Црна Гора је сада окупирана од стране јаке силе српских трупа, за коју се службено тврди да броје једну дивизију... Осим српског генерала који тврди да је главна власт, постоји и цивилни гувернер, једно служ-бено лице из Београда, док су на главним позицијама администрације Црногорци замијењени Србима. Вла-да проистиче из чисто војне силе.....Српска влада је посљедњи пут у априлу позвана да повуче своје тру-пе. Одбили су тврдећи да је Црна Гора национална територија. Тврдња да је Црна Гора дио Србије засно-вана је на раду скупштине одржане у Подгорици новем-бра 1918. изабране одмах након Аустријске евакуације, која је донијела одлуку о унији двије земље. Из тог про-изилази питање: Да ли је ова Скупштина легално кон-ституисана и да ли је поштено представљала народ Црна Горе...

Ни у једном смислу избори нијесу били легални. Нема спора око тога да она није озакоњена и да Скуп-штина није била сазвана од стране било које компе-тентне или прихваћене власти. Она није одржана у складу са постојећим законом, него путем система индиректних избора који су били непознати и стога, отворени сумњи. Избори су одржани, а Скупштина донијела одлуку под бајонетима српских трупа...Иза њих банде беззаконских комиташа....

Одлуке Скупштине су са српске стране де-кларисане као јединствене и наводно представљају јединствену вољу народа. Најубједљивији доказ за су-

30

протно, изгледа чини чињеница да је за веома кратко вријеме након Скупштине, дошло до снажног устан-ка који би, да није било помоћи српске армије и под-ршке Француске, оборио прелазну Владу коју је Скуп-штина изабрала..... Затвори су пуни, лидери опозиције садашњем режиму су или у строгом притвору или у бјекству....Земља брзо постаје друга Македонија....

(Из извјештаја грофа Салиса, специјалног изасланика британске Владе, о којему није била дозвољена расправа у Парламенту Велике Британије, 1919. година. Први пут у цјелини објављен у црногорској штампи 1998. године!)

Др. Шербо Растодер, Црна Гора у егзилу, том. 1, Подгорица

2004. г., стр. 223-224.

Једанаест црногорских комита, погинулих у бици са српским оку-пационим формацијама 28.12.1923. у Шћепан долу, у Никшићу. Фотографију убијених комита подно никшићког Манастира објавио је и београдски “Илустровани лист” 20.1.1924. (бр. 3 стр. 2) и енглески лист “Дејли грефик”, а посланик Доњег дома Британског парламента Морел је 20.2.1924. поставио питање “о уцјењивању и убијању бораца за независност”. Власти СХС,

путем “Дејли телеграфа” упутиле демант, у којем су навели да су побијени са слике “обични разбојници”

31

Крсто Зрнов Поповић (1881-1947), бригадир црногорске војске и један од вођа Божићње побуне.

Убијен у својој 66 години, од припадника ОЗН-е

32

Српска окупација Црне Горе је срамни стид читавог човјечанства

....Србијанска влада наоружана необјашњивом мржњом према Црној Гори и њеним моралним и материјалним битним интересима, а потпомогну-та на срамоту и стид од наших Савезника, у првом реду званичне Француске, са својом војском чини таква звјерства од ничим незаштићеног црногорског народа, каква се никада ни од кога чинила нијесу.

Ово је историјски срамни стид за читаво Човјечанство, које је прашина безобзирне србијанске политике обманула и заслијепила да нити виде нити знаду што се ради у Црној Гори од несретњег народа...

...Кроз Црну Гору воде се најкрвавије борбе у ства-ри са србијанском војском. Народ црногорски у мукама се дави а Савезници су до њега занијели главу.

Црногорски народ у мукама и патњама да већи се пита: Зар су наши Савезници заборавили да је њихова дипломација одузела нам оне земље које су наши пред-ци од непријатеља својом крвљу ослободили као Боку Которску, Сјеверну Албанију и Скадар под чијим зиди-нама лежи 10.000 црногорских витезова.

Овога пута кад је црногорски народ дао све што смртни могу дати за слободу народа, Савезници одобравају и равнодушно посматрају гдје народ црно-горски србијански бајонет дави потпомогнут званич-ном Француском.

33

Ми позивамо свакога правога Црногорца који је у иностранство да хита у своју домовину да бранимо част и понос Црне Горе, нашу егзистенцију и суверени-тет која је крвљу и муком црногорском стечена низом шест вјекова.

Недамо никоме да је оскрнави, ма ко и колико било наших непријатеља док иједнога правога Црногор-ца устраје.

(Командир Крсто Поповић, шеф свих усташа, у извјештају краљевском црногорском генералном конзулу у Риму г. Вељку Рамадановићу, из шуме 27. септембра 1919. године)

Новак Аџић, Судбине црногорских патриота (1919-

1941), ДУКС, Подгорица 2004. г. стр. 124-129.

34

Црна Гора се мора обновити

....Саучесници смо злочина почињеног у нашем присуству. Против је мира свих људи кад убица по-дигне руку. Ниједна жртва не умире сама. Магбета је уморио сан.

Ако пустимо Србију и њене саучеснике да коначно дотуку рањену сувереност Црне Горе, ми јачамо сваку руку која удара на безбједност свијета. Ако допусти-мо да балканска лаж прође као истина, поткопаћемо темеље сопствене слободе.

То не може бити. То не смије бити. Крај још није дошао. Још има даха у земљи на умору и можемо је спасити.

Црна Гора се мора обновити!

.... кад Србија испољи своје силеџијство према Црној Гори, нико ни руку не дигне да прекине то насиље. Зашто?

Јер је Србија успјешно лагала а савјест човјечанства која мрзи лаж још је није разоткрила. Или би можда било тачније, мада мање ласкаво, рећи да смо сувише лијени да потражимо истину и приси-лимо на исправљање грешке.

....Црна Гора је током више од пет вјекова неза-висна држава. Ту своју независност одржала је про-тив невјероватно јачих снага.

Штогод неко могао мислити о конфедерацији или савезима, црногорски народ никад није изразио жељу да се одрекне својег постојања као посебне нације.

(Витни Ворен, Злочин мировне Конференције)

35

Након 68 година од смрти, земни остаци краља Николе, краљице Милени и њихови кћери Ксеније и Вјере, пренесе-ни су од Сан Рема до Цетиња. Преко 80.000 људи дочекало поворку на цетињским улицама 1.10.1989. године. Краљ и

краљица су сахрањени у Дворској цркви на Ћипуру

36

Смрћу краља Николе неће умријети Црна Гора

УМРО ЈЕ ГОСПОДАР!... Умро је у туђини, дале-ко од мученика црногорских, далеко од Ловћена, далеко од Црне Горе. Преврните се у гробу кости мученика на-ших!. Проплачите сјени предака наших!... Задрхтите, брда и долине наше!... Умро је Краљ !

...Умро је државник, цивилизатор и творац савре-мене Црне Горе...! Умро је творац славе црногорске!....

Умро је Господар...! Вријеђан, клеветан, прогнан “С огњишта милог”... Преврните се у гробу кости му-ченика наших...! Проплачите сјени предака наших...! Задрхтите брда и долине наше!... О, да страшног сра-ма нације наше...! О, да црног удеса нашег!... Али, не враћајмо се натраг! Не враћајмо се на то, у овим, ко-лико тужним, толико и свечаним часовима нашим! Не скрнавимо тим, бар у овим моментима, успомену на Великана! Угушимо бар за сад бол и очај за будућност племена нашег, чија судбина је у рукама злочинаца и убојица!

…. А Црна Гора? Шта ће бити с њоме!? Умире ли и она! Хоће ли и она бити с њиме покопана! Хоће ли се Великом Краљу дати оно признање, које он није никада тражио и које му његови највјернији нијесу ни-кад признали? Хоће ли му се дати признање, које му је дао Београд у прокламацији подгоричке “скупштине” од новембра 1918. по коме је Црна Гора почела и пре-стала са Краљем Николом? Хоће ли му се признати, да је он био Црна Гора? На нама је да то не призна-мо! - Црна Гора живјела је и прије њега и живјеће и послије њега! А његове мученичке кости, ако би друкче

37

било, преврнуће се у гробу! Црногорци! Сјени предака ваших, од 10 вјекова, гледају на вас! Не осрамотите их! Не осрамотите Краља Мученика. Покажите се, као вазда, и у овој прилици да сте достојни потомци својих славних предака, који су својим херојским подви-зима вјековима свијет задивљавали! Одужите се сјени Краља Мученика! Слава Ти, Господару!

Из Прогласа поводом смрти краља Николе (Глас Црногорца) 16.2.1921.

За част, право и слободу црногорског народа

....»Његово величанство Краљ није испуштио свој велики дух у слободној Црној Гори, у средини својег љубљеног народа, што је био заслужио као велики муж и владар, који се је цијелога вијека борио за слободу, а противу грубе силе и тираније. Он је умро с трновитим вијенцем мученика; брижан и очајан за Част, Право и Слободу Црногорског народа. Он се је, благодарећи не-правдама и грубом насиљу оних за које се несебично, добровољно и херојски жртвовао; преселио у вјечност у туђини, далеко од драге нам Црне Горе: али и при потоњем издисају он је чврсто пригрлио на својем срцу груду земље црногорске са Царева Лаза, коју је он увијек са собом носио као симбол мука, херојства и славе наше и коју ће са собом у гроб понијети. Он је умро у посљедњем часу мислећи на Вас с ријечима: «Нека Бог благослови и помогне моје несрећне Црногорце«.

(Пријестолонасљедник Данило Петровић у прокламацији поводом смрти краља Николе, народу и војсци)

38

Сопственом жртвом Црна Гора је спасила Србију

“... Над посмртним остацима (краља Николе), пред Његовим Величанством Смрћу, нека све страсти заћуте! Нека истина пресуди: да је био велики краљ мале, херојске и славне Црне Горе, вјерне савезнице Србије током њеног мучеништва. Да, крајем 1915, није било тако оданог држања Црне Горе, њене скупштине, краља, владе и војске, српска војска би морала капиту-лирати. Црна Гора је славно одужила свој дуг према Србији и савезницима...”

(„Балкан“, један од најутицајнијих београдских листова на вијест о смрти краља Николе, марта 1921.године)

39

Црногорско проводно писмо из 1838. године, први сачувани црногорски пасош са бројем 24

40

Књаз Данило I Петровић-Његош (1826-1860) је био владар Књажевине Црне Горе. Сенат и скуп главара

проглашавају га 1852. за владара, а по одлуци Свеопштег црногорског збора Црна Гора постаје насљедно књажевство. Убијен у Котору 1.8.1860.

41

Црногорски народ тражи повратак суверенитета, независности и територијалног интегритета

….466 година црногорски народ одбија да се под-реди било чијој моћи или да призна власт било којег господара; напротив, он се отима за независност с оружјем у руци, и радосно је пролио своју крв по ол-тару слободе. Четири и по вијека црногорски народ трпио је непрестану борбу с Турском империјом, не-када најмоћнијом у Европи, пред којом су дрхтале све државе Европе.

Крв њених јунака пала је на сваки камен њених ви-соких планина, и Црна Гора је сачувала своју драгоцјену слободу. Политика великих Сила била би јако погреш-на када оне не би узеле у обзир жртве које је њен на-род поднио у име Хришћанства – тај народ који се, између Српског краљевства, Византијског царства, краљевстава Бугарске, Босне и Епира, који су сви под-легли нападима Турака, поносно бранио међу својим безводним планинама, и који је знао како да сачува, уп-ркос свом сиромаштву и оскудици, најсветији посјед који једна нација може да има – своју независност.

Европске Силе слабо или једва да уопште и знају за овај народ из планина. Краљеви се нијесу бринули да независност ове нације буде призната и да она уђе у велику породицу европских држава…

42

….Црна Гора се не одриче територија које је посједовала у већ тако далеком периоду, већ захтијева да јој се врати земља за коју се борила у најкритичнијим временима, са истим жаром као и за своју независност.

Што се тиче његове независности, црногорски народ не мисли да она може бити доведена у питање. Сво вријеме он је имао право да ратује или склапа мир с Турском, и често је користио то право.

Из Писма књаза Данила, објављеног у лондонском листу THE TIMES, уторак, 30. септембра 1856

43

Лучиндан, 39/2011/стр 28.

44

Цетињски манастир, посвећен рођењу Богородице, било је сједиште црногорских владика. Симбол је

црногорског трајања, историје и вишевјековне борбе за слободу

45

Аутокефалност ЦПЦ

”Државна вјера је у Црној Гори источно право-славна. Црногорска је црква аутокефална. Она не за-виси ни од које стране Цркве, али одржава јединство у догмама с источно православном Васељенском црквом. Све остале признате вјероисповијести слободне су у Црној Гори”.

(Устав Књажевине Црне Горе из 1905, akt lex superior)

...„ Црногорска православна црква је аутоке-фална грана Источног Правосљавља. Године 1884 ова Црква је и формално одбранила своју независност од претензија Руског синода.“

(Encyclopedia Britannica, једанаесто издање из 1911.године)

46

(Писмо митрополита СПЦ уз Црној Гори Амфилохија Радовића руском Синоду у којем тражи брисање имена

Црногорске православне цркве из Диптиха, 10.1.1992. Руска црква je одбила захтјев.)

47

О присаједињењу аутокефалне ЦПЦ православној цркви краљевине Србије

»Пошто је Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. новембра 1918. године донијела одлуку да се независ-на Црна Гора уједини с Краљевином Србијом, то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и св. аутокефална црква у Црној Гори уједини с независном Православном црквом у Краљевини Србији а заједно с овом с цијелом с в. Српско-православном црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца«.

(На ванредној сједници Светог синода Црногорске православне цркве, одржаној 16/29. децембра 1918. године у крњем саставу (од осам чланова били су присутни, вијећали и одлучивали четворица) донијето је Рјешење, којег су потписали митрополит Митрофан Бан, епископи Кирил Митровић и Гаврило Дожић и секретар Синода ђакон Иво Калуђеровић. Ово је дио Рјешења, које је достављено Предсједнику Владе Краљевства СХС Стојану Протићу и српском митрополиту Димитрију Павловићу)

Лучиндан 40/2011/

48

49

Гашење ЦПЦ – неуставно!

Члан 22 Устава Светог Синода ЦПЦ, став 2, каже: “Одлуке Светога Синода о спољашњим послови-

ма да постану извршне и за свакога обавезне потребно им је врховно Књажевско одобрење”.

Члан 5 Устава Светог Синода Црногорске право-славне цркве (1903) каже:

“Свети Синод у вршењу послова своје надлеж-ности има право, да његову Црквену Власт штити Државна Власт, и према томе, чим би се опазило, да су права црквене Власти била повријеђена, Државне су Власти дужне пружити јој закониту заштиту”.

Члан 6, државног Устава Црне Горе из 1905. го-дине:

“Књаз Господар заштитник је свијех признатијех вјероисповијести у Црној Гори”.

50

Томос Васељенског патријарха Мелетија IV и Св. Синода Васељенске патријаршије у Цариграду

од 19.2.1922. којим је потврђено присаједињење Црногорске православне цркве Српској цркви

51

Васељенска патријаршија признаје присаједињење

Свети архијерејски синод Васељенске патријаршије у Цариграду 19. III 1920. године донио Од-луку бр. 2056, којом даје благослов на присаједињење Уједињеној Српској православној цркви одређених епархија, па се, уз остало, каже:

„У границама овог Уједињеног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца ушле су и аутокефалне православ-не цркве, Карловачка и Црногорска, као и двије далма-тинске епархије, Задарска и Которска”. Васељенска патријаршија тим актом „признаје проглашено уједињење аутокефалних цркава Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далматинских епархија”.

52

Под пријетњом и притиском српских власти Митрополит Митрофан Бан је дао

пристанак за уништење Црне Горе

...‚‚На самрти код Митрофана Бана »наступила је грижа савјести и при потоњем издисају молио је са сузним очима све присутне, да буду тумачи његовог покајања« зато »што је дао свој митрополитски при-станак за уништење Црне Горе од стране Србије, изјављујући да је тада то морао учињети под при-тиском и пријетњом србијанских власти, што је у повјерењу, како је рекао у своје вријеме саопштио грофу Салису, изасланику Велике Британије«

(Предсједник црногорске Владе у егзилу Јован С. Пламенац, поводом смрти Митрофана Бана, у официјелном саопштењу од 9.октобра 1920. године, број 426. »Команди

Црногорских трупа у Гаети - Италија«)

Др. Ш. Растодер, Скривана страна историје, том 3, Бар

1997, стр. 1624.

53

Турска пећка патријаршија у походу на Црну Гору

Лучиндан 39/2011/стр 24

54

Архимандрит Никодим Јањушевић, оснивач ЦПЦ у Америци након великосрпске окупације Црне Горе

55

На општецрногорском народном збору 1993. године, православни Црногорци донијели одлуку о обнављању Црногорске православне цркве. На Тргу краља Николе на Цетињу изабран духовни поглавар

ЦПЦ, епископ Антоније Абрамовић

56

У цркви Св. Параскеве у Софији, 1998, архимандрит Михаило хиротронисан је за епископа ЦПЦ од стране Патријарха Бугарског Пимена и седам митрополита

и епископа православних цркава. На Цетињу 31.10.1998., епископ Михаило је свечано устоличен за

Митрополита ЦПЦ.

57

58

Петар I Петровић-Његош, канонизован као Свети Петар Цетињски (1748-1830), једна од највећих личности

црногорске националне историје

59

ЉУБА НЕНАДОВИЋ О ЦРНОГОРСКОМ ЈЕЗИКУ

„Црногорци говоре црногорским језиком...У свим школама, језик је – црногорски, у многоме различан је од онога признатог, лепог језика на коме је Библија пре-ведена. Говорио сам једном приликом на Цетињу да би требало, ради књижевног јединства, да уведу онај језик којим се данас пише у Београду и Новом Саду. Тај је језик, на којем се досада највише писало и радило, остаће за свагда као српски књижевни језик. Ако Црно-горци продузе своје школе као до сада, онда, после сто година, између та два језика бити ће већа разлика него што је између португалског и шпанског.

Ја не кажем који је језик љепши, само напомињем да би, за љубав књижевнога јединства, требало мањина приступити већини, и да сви који једно српско име на себи носе почну и једним језиком писати. Но на Цетињу нису нимало склони томе. Они веле много је лепше и обицније казати: лијепа, бијела сиједа коса у ђеда, него лепа. Бела, седа коса у деда....

(Српски књижевник Љубомир Ненадовић у дјелу “О Црногорцима” 1856. године)

Елемента Монтенегрина, 1/90, стр. 141.

60

Октоих првогласник је прва књига која је штампана у првој државној штампарији у свијету

1493. на Цетињу

61

Британска енциклопедија о црногорском језику

...’’Црногорски језик је практично идентичан са Српско-Хрватским: он демонстрира одређене дијалектичке варијације и позајмљује до одређене мјере и из Турског и Италијанског. Постојећи рукописи и штампане књиге, прије свега псалтери и јеванђеља, свједоче о периоду литералне културе у свјештенству током периода штампарије на Ободу. Она је успостављена 1493 године, свега неколико година након што је Цаxтон успоставио своју прву штампарију у Wестминстеру. Уништена је од стране Турака 1566. године, након што је разаслала копије јеванђеља у све Словенске земље.“

(Encyclopedia Britannica, једанаесто издање из 1911.године у чијем стварању је учествовало 1500 аутора)

Црногорски језик као манифестација државне и националне независности

“Петовјековна борба коју су Црногорци водили са Турцима изоловала их је од свијета и сабила у врлетне и неприступачне кланце. И зато су остали изолирани и лингвистички. Њихов се језик развијао неовисно и до-био је оригинално обиљежје. Чак и у језику се манифе-стира државна и национална неовисност Црне Горе”

(Мађарски славист проф. Др Јозсеф Бајза у својој студији “Црногорско питање” изворно “A montenegrói kérdés, 1927. године)

62

Петар II Петровић-Његош (1813-1852), је био један од највећих црногорских пјесника и мислиоца, владар и владика Црне Горе. Најимпресивнији црногорски владар који је ударио темеље модерне државе Црне

Горе

63

ЊЕГОШ О СТЕФАНУ НЕМАЊИ

„А ДА ЧОЧЕ, БОЖИЈА ТИ ВЈЕРА, ЗНАМ ЈА ТУ ВЕСЕЛУ СРБАДИЈУ, НО КУД СУ ЈОЈ ТИ СИНОВИ ЈУНАЦИ БИЛИ, ДОК ЈОЈ НИЈЕ БОГ ДА КАРАЂОРЂА? ТА ВИ СВИ ТАМО ФАСТАТЕ ЈЕДНОГА ЊЕГА ЈУНАШТВОМ; А КАД ВИ БОГ ЊЕГА УЗЕ ИЗМЕЂУ ВАС, А ВИ СВИ СУНОВРАТ У ТУРСКИ ЈАРАМ ОПЕТ!

НО КРШНА И СИРОМАШНА ЦРНА ГОРА НЕ ХАЈЕ НИ ЗА НЕМАЊЕ НИ ЗА МУРАТЕ НИ ЗА БУ-НАПАРТЕ; ОНИ СВИ БИШЕ И ПРЕМИНУШЕ, И МАЧ СВОЈ О ЦРНОГОРЦЕ ЂЕКОЈИ ОПИТАШЕ, ПА НЕСТАШЕ, А ЦРНА ГОРА ОСТАДЕ ДОВИЈЕКА И СТРАШНОГА СУДА, У СВОЈОЈ ВОЉИ И СЛОБОДИ; А ТО ТИ ЈЕ У СЛАВИ“.

(Сима Милутиновић Сарајлија у »Голубици« за 1843/44, 5, 18-22. Исти текст публиковао је 1884. године и Константин

Ненадовић у књизи о Карађорђу, која је у Београду фототипски објављена 1971. године. Ове Његошеве ријечи, којима је српског великог жупана Немању, турског султана Мурата и француског императора Наполеона Бонапарту

означио као освајаче и окупаторе који су походили на Црну Гору, објављене су и у »Записима«, Цетиње, 10, 1937, XVIII,

4, 250-251)

64

Теодор Валерио: Чуварка оружја на улаз у Цетињски манастир

65

Завршна ријеч приређивача

Чудна је судбина Црне Горе и њеног народа. Од настанка до данашњих дана, моја домовина се стално брани. Раније од оних који су је, овако дивљу и лијепу, напросто хтјели, покушали да баце на кољена, да по-коре, да освоје, до ових који јој и име смислити не могу и који се, истина суптилније, труде да је присвоје, утру, гурну негдје у пепео историје, гдје почивају многе изгубљене цивилизације. Али је моја домовина све њих издржала и претурила преко грбаче; много је њених си-нова и кћери који је овакву сурову воле, који се поносе њеним трајањем, који проносе црногорско име и пре-зиме, црногорско чојство и јунаштво, црногорско биће, чисто и осебујно као што је ово наше парче неба које нам је Бог оставио.

На несрећу Црне Горе, много је и оних који је негирају, понижавају, газе, а хљеб и воду њену једу и ваздух њен удишу. Много је и других којима је све наше-њихово, јер им њихово није довољно, а наше им драже. А има и оних који чупају сваку травку црногорског до-бра, гурајући брата на брата, комшију на комшију, све у име Бога, којег никада нијесу спознали. Таква је моја домовина.

Дуго сам живјела ван моје Црне Горе, жељна Гра-ховског поља и Жупе зелене, жељна Ловћена и кори-та Иванових, никшићког Бедема и которске Тврђаве.

66

Жељна мог народа, пјесме и посијела мог дјетињства. А када сам се вратила, чекала ме поцијепана земља, избраздана и рањена, пуна људи без коријена, имена црногорског, а презимена туђег. Туђина.

Избор текстова у овој брошури само је покушај да превазиђемо туђину вољене земље. Ако прихватимо да смо били своји и да то наше не угрожава ничије туђе.

Тања Кнежевић ПеришићПолитиколог