СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА

Г.Г. ФОТИЈА, ПРАВОСЛАВНОГ ЕПИСКОПА

ДАЛМАТИНСКОГ

Едиција: САВРЕМЕНО БОГОСЛОВЉЕ 6

наслов оригинала:

Altvater Paisios vom Berg Athos - der hesychasticsche Weg des Friedens

Zusammengestellt von Bischof Alexander (Mileant), Johannes A. Wolf

und Christos V.M. Tagarakis

Епископ Александар (Милеант),

Јоханес Волф и Христос В. М. Тагаракис

Старац Пајсије Светогорац

(УСКИ ПУТ)

превод с немачког:

Епископ далматинскиФОТИЈЕ (Сладојевић)

ИСТИНА Београд - Шибеник

2009.

УСКИ ПУТ

�

Старац Пајсије (Ен­зепидис, 1924­1994) је био Ромеј (Romios), пра­вославни Грк, родом из Кападокије (данашња Турска). Монах је по­стао на Светој Гори Атос (Грчка). Будући просве­ћен аскезом исихазма, читав свој живот посве­тио је Богу и ближњима. На вратима своје келије

држао је једно обавештење, упућено посетио­цима и поклоницима:

«Напишите шта желите и убаците Вашу це­дуљицу у сандуче. Више ћу вам помоћи моли­твом, него многом причом (многословљем). На овај начин ћу имати више времена да по­могнем људима који имају разне муке и тего­бе. Овде сам дошао ради молитве, а не да бих изигравао некаквог учитеља.

монах Пајсије»

старац Пајсије Светогорац

�

Смисао исихазма у Православљу јесте да се човек благодаћу Божијом и личним подвигом (аскезом) успне на духовном путу очишћења, просветљења и обожења (theosis), како је то већ описано у Добротољубљу. Овим путем мо­гу ићи, како монаси и монахиње, тако и људи који живе у свету. Када један аскета (монах, мо­нахиња) или свештеник у свету, узнапредује на путу исихазма, онда може постати духовни учитељ, духовни отац (старац, грч. gerontas, рус. старец). Он тада може друге да саветује и руководи. По речима старца Пајсија, такав духовни отац постаје «светиљка», која «овца­ма» (људима) показује прави пут.

Плод исихазма показао је своје чудесно деј­ство управо на старцу Пајсију. Старац је био скроман и једноставан човек, без икаквог све­товног образовања, јер је завршио највише основну школу. Он напушта свет, те благодаћу Божијом и својим подвигом постаје живи све­титељ. Иако није користио савремене медије (новине, телевизију, интернет) његова светост је постала опште позната. Његове књиге су до сада штампане на осамнаест светских језика и много пута су до сада поново издаване. Изме­ђу осталих, ту спада и његово дело Све­ти Арсе­­није­ Кападокијски, књига која је у периоду од 1975. до 2003. године доживела двадесет и два

УСКИ ПУТ

�

издања, а његове По­у­ке­ од 1998. до 2004. доживеле су седам издања (ови датуми се односе само на грчка издања).

Игуманија Фило­теја (манстир Све­тог Јована Богосло­ва, Суроти) пише: Циљ старца Пајсија је био да сваком чо­веку који живи у све­ту приближи радост монаштва (истински унутрашњи мир и слободу). Ову радост може да доживи и сваки лаик, под усло­вом да је сав свој жи­вот предао Богу. Ду­

хован човек, из своје несигурности, сумње и егоизма, вером и подвигом може већ у овоме животу искусити рајску радост. Слично је го­ворио и свети Серафим Саровски: Покушај најпре сам да задобијеш мир Христов у својој души. Тако ће онда и хиљаде у твојој околи­ни наћи спасење. Старац Пајсије је управо то

старац Пајсије Светогорац

�

остварио. Вођени његовом молитвом, животом и учењем на десетине хиљада људи су кренули путем Божијим. На тај начин се умногоме про­ширио мир исихазма у данашњем свету.

УВОД

Старац Пајсије Атонски је «вероватно више него било који други старац придобио ум и срца данашњих Грка.», пише Х. Миделтон у не­давно објављеној књизи Драгоце­ни сасу­ди Ду­ха Све­тога. Иако овај свети старац још увек није познат широм света као у својој отаџ­бини, он може много тога да пружи данашњим боготра­житељима. У његовом животу и учењу налази­мо кључ преко којег можемо ући у само срце православне хришћанске вере. У књигама ко­је су објављене после његове смрти, види се да је отац Пајсије био човек веома узвишеног живота. Имао је многобројне небеске посете, посете Самог Господа Исуса Христа, Његове Пресвете Мајке и других светитеља; поседовао је дар исцелења и чудотворства; имао је виђе­ње нестворене божанске светлости и у толикој мери је био испуњен благодаћу Божијом да је достигао стање обожења (theosis).

УСКИ ПУТ

�

Нема сумње да су његови задивљујући бла­годатни дарови и узвишена духовност много допринели томе да буде веома поштован у да­нашњој Грчкој. Ипак, ти дарови нису ни једи­ни, ни најважнији разлог због чега је старац Пајсије тако омиљен. Да бисмо објаснили за­што је он од људи тако вољен, морамо указати на љубав коју је он имао према људима. Старац је поседовао безграничну небеску љубав, која је била плод благодати Христове.

Из срца старца Пајсија је непрестано стру­јала љубав према ближњем. Његова духовна деца пишу: Старчева света душа је била преи­спуњена божанском љубављу и његово лице је сијало божанском благодаћу. Старац је саосе­ћао са људима и хтео је да их чује, уливајући им наду, непрестано се молећи за њих. Ноћи и дане је проводио у молитви, како би умањио бол својих ближњих и да би задобили божанску утеху. Поучавао је, тешио, исцељивао и да­вао неописив мир људима који су од њега тражили за­штиту. У својим духовним поукама отац Пајсије нам је саопштио како и ми сами можемо задобити безмерну

старац Пајсије Светогорац

10

и свемилостиву љубав. Пут на који нам он ука­зује је узак и тежак, јер је то већ онај пут који нам је Сам Христос дао.

СТАР­ЧЕВ ЖИ­ВОТ

Старац Пајсије – у свету Арсеније Ензепи­дис – родио се у Фараси у Кападокији (дана­шња Турска) 25. јула 1924. године на празник свете Ане по старом календару. Његов отац Продромос је био градоначелник Фарасе и имао је велику љубав и приврженост према светом Арсенију (хаџ­и­ефендији). Продромос је био велики патриота, јер је живот свих Фара­сиота као и његов сопствени, непрестано био под притиском турских разбојничких банди.

Фараса (Кападокија)

УСКИ ПУТ

11

Продромос је веома поштовао старца Ар­сенија који је живео у Фараси. Због тога је записивао све његове поуке и чуда, како би њему самоме и његовој деци донеле духовну корист. Мајка старца Пајсија звала се Евлам­пија. Старац је имао де­ветеро браће и сестара. Године 1924, грчко ста­новништво Мале Азије због прогона и масакра од стране Турака било је присиљено да избегне и нађе уточиште у Грч­кој. Седмог августа 1924. године, једну недељу пре прогона Фарасиота за Грчку, свети Арсени­је је крштавао сву децу која до тада нису била крштена. Тако је Продромос Ензепидис довео свога најмлађег сина (будућег старца Пајсија) да га он крсти. Пошто је крштење почело и дошло време да се детету да име, његов отац Продромос је, сходно традицији, рекао да де­те треба добити дедино име – Христос. Отац Арсеније се није са тим сложио, јер је желео да детету да своје име. Због тога је рекао ро­дитељима: «Ипак желим да мали буде монах

старац Пајсије Светогорац

12

као што сам ја.» Тада се окренуо куму и рекао: «Назовите га Арсеније.»

Свети Арсеније је, захваљујући својој прозор­љивости, препознао призвање будућег старца, којем је још од мајчине утробе било намење­но да постане изабрани сасуд Светога Духа. После недељу дана, прогнаници из Фарасе су приспели на грчки брод Свети Георгије Пиреј­ски на Крф, задржавши се успут у Кастри. У Кастри се, по своме предсказању, упокојио ста­рац Арсеније, 10. новембра 1924. у осамдесет трећој години. Своје духовне дарове оставио је достојном ученику и наследнику ­ новом Арсенију, касније старцу Пајсију.

Старчева фамилија се касније настанила у Коници на Епиру. Ту је он одрастао испуњаван великом љубављу према Христу и Пресветој Богородици. Његова велика жеља од младо­сти је била да постане монах. Родитељи су му говорили да ће му то дозволити чим му пора­сте брада и шалећи се, предлагали му да што пре почне да се брије. Тако је мали Арсеније постојано бријао своје образе. Још као мали, Арсеније је често ишао у шуму како би се мо­лио испред једног дрвеног крста који је сам направио. Од детињства је показивао настро­јење ка духовном животу.

УСКИ ПУТ

13

Уз осмех је причао Атанасију Раковалису: «Ујутру сам, узевши мало воде, одлазио и ус­пињао се на једну стену, како би се молио као столпници. После подне сам осећао велику глад и тада ми је долазила помисао да идем кући и нешто поједем. Тако сам силазио са сте­не. Када сам мало одрастао, није ми пријало друштво мојих вршњака. Они су шетали унао­коло и убијали мале птице и чинили друге ства­ри које ја нисам желео. Због тога сам остајао у друштву млађе деце. Они су ме, пошто сам био старији, узимали за свога вођу и радовали се да будем са њима. Пошто сам ја постио, желели су да посте и они. Због тога сам имао проблеме са њиховим мајкама. Говориле су: «Немојте се дружити са њим. Постаћете сушичави.»

«Замислите», причао је он Атанасију Ракова­лису, «ја сам веома рано ујутру, пре него што се чује звоно, ишао у цркву и много пута сам пред вратима чекао да дође свештеник, да их откључа. Имао сам такву чежњу. Једанпут је мој старији брат викао на мене, покушавајући да ме спречи да идем толико у цркву. Због њего­вог поступка ме је обузео гнев, јер сам својим детињим очима видео богоостављеност због чега сам му се динамично супротставио.»

«Кад сам био млад, идући улицом, гледао сам стално према земљи, како ме девојке не

старац Пајсије Светогорац

14

би примећи­ва ле. Ниса м видео никога ко поред мене пролази. Поне­кад су поред мене пролази­ли познаници и сродници, и често су били љути што их не

би поздравио. Једном се рођака пожалила мо­јој мајци: «Арсеније ме не поздравља.» Мајка ми је то пренела. Одговорио сам: «Мајко, зар немам шта друго да радим на улици осим да гледам девојке», упитао сам.

Пошто је апсолвирао националну школу у Коници, млади Арсеније је, подобно Господу у Његовом земаљском животу, радио као др­водеља. Као карактеристичан пример његове милостиве душе, поменућемо следеће. Док је радио као дрводеља, када би се неко упокојио, он је из саосећања према сродницима упоко­јеног, сваки пут припремао ковчег и давао им га на поклон.

Године 1945. Арсеније је позван у војску где је провео четири године, показујући велику храброст. Он је најчешће био тај, који би ишао

Арсеније са родитељима

УСКИ ПУТ

1�

на опасне задатке. Сматрао је да је боље да он буде у опасности, него други. Говорио је: «Ако је требало нешто опасно да се предузме, био сам спреман да идем. Ако би неко други оти­шао на то место и тамо погинуо, мене би читав живот укоревала савест зашто је тај човек по­гинуо. Због тога сам радије ишао сам.»

Онима који су били ожењени и имали децу, Ар­сеније је предлагао да иду у задње редове, даље од његових положаја. Често је говорио: «Ви има­те жене и децу који вас чекају, а ја сам сам.»

Арсеније је много пута ризиковао сопствени живот како би помогао својим пријатељима у војсци. Док је био војник углавном је био на ду­жности радио­телеграфисте. Добио је и војни сертификат са оценом из­ванре­дан. Причао је Раковалису: «Једном је у наш логор пала бом­ба. Да бих се заштитио, бацио сам се у један празан шахт. Убрзо затим стиже један други војник и пита ме да ли и он може ући. Рекао сам: «Уђи!» А било је места само за једног. Овај човек ме је из страха, покушавајући да се за­штити, изгурао напоље и управо је тада пала још једна бомба. Ја сам био просто присиљен да изађем напоље. «Ништа», говорио сам се­би, «Бог ће се побринути.» Чим сам изашао напоље, пролетела је једна кугла и окрзнула ми главу. Ишла је директно на главу и од ње је

старац Пајсије Светогорац

1�

остала једна линија у мојој коси. Да је овај метак прошао само један центиметар ниже, сигурно би ме убио. Био сам удивљен Божи­јим Промислом.»

Пожртвованост је била старчева одлика и пре него што је он постао монах. Био је спре­ман из љубави према ближњем да жртвује чак и свој живот.

«У војсци је био један младић који је много псовао. Псовке су се односиле на божанске ства­ри. Псовао је веома ружно. Много пута сам му говорио да не треба да псује. Чак сам због тога ушао и у једну полемику са њим. Међутим, он није хтео да слуша ни мене, а ни официре. Псовао је и даље. Једном је управо у армијски логор, на месту где смо радили, пала бомба и нико није претрпео никакву штету. Само онога који је псовао, погодио је мали гелер. Знаш ли где? У језик. Гелер није повредио ни његове зу­бе, нити усне. Само је размрскао његов језик, тако да му је висио из уста. Многи такви чуде­сни догађаји десили су се у рату и због тога је у логору владала велика побожност.»

После одслужене војске, Арсеније одлази на Свету Гору, пошто је већ био одлучио да тамо постане монах. Једно време је живео у Башти Пресвете Богородице, али су га узнемиравале помисли о животној ситуацији његових сеста­

УСКИ ПУТ

1�

ра, која није била решена. Због тога је одлучио да још неко време проведе у свету.

Годину дана ка­сније, 1950. годи­не, поново одлази на Свету Гору. Пре­бива у већем броју келија, па одлази у манастир Есфиг­мен. Тамо је 1954. године постао ра­софорни монах са именом Аверкије. Старац је веома во­лео да чита Житија светих, Патерикон и дела светог Исаака Сирина и од њих се ни­када није одвајао. Чак и приликом спавања, ове књиге су га пратиле, јер их је стављао ис­под јастука. Када би завршио свој посао није одмах ишао у келију на одмор, него би остајао да помогне осталој братији. Није желео да буде у келији, док би други напорно радили до дуго у ноћ. Непрестано је покушавао да помогне слабијима. Волео је све оце и међу њима није правио никакве разлике. Припадао је свима и све их је слушао, сматрајући себе најнижим од свих.

старац Пајсије Светогорац

1�

отац Пајсије као млад монах при столарском раду(крст за благослов који је израдио старац)

радови у дрвету изведени када је старац боравио у Коници

УСКИ ПУТ

1�

Млади монах Аверкије никада није веровао својим помислима, већ је, да би одсецао своју сопствену вољу, о свему смирено питао стар­ца. Молио се за старчево просветљење, како би преко његових савета био руковођен божан­ским путем спасења. Испуњен великом љуба­вљу, непрестано се молио Богу, како за себе, тако и за читав свет. У њему је пребивала не­прекидна љубав према Богу, као и непрекидна молитва. Имао је само један циљ – да у своме срцу задобије божанске дарове, па макар и у најмањој могућој мери.

Млади Аверкије је божанску благодат видео као једини узрок сваког добра, а за узрок свега лошег је, сходно своме смиреноумљу, сматрао је себе самог. Када би видео брата да је учинио неки грех или некога ко не живи у покајању или онога ко је потпуни неверник, говорио је: «Ја сам крив што је мој брат у таквом духовном стању, јер да сам ја чинио све што је Господ Христос заповедио, Он би чуо моју молитву и мој брат сада не би био у таквом стању. Сада је такав само због окамењености мога срца.» Тако је он увек посматрао братов проблем као свој сопствени, непрестано се молећи Богу да помогне читавом свету. Свет се по његовом мишљењу, управо због недостатка бриге људи о своме спасењу и духовне лењости, нашао да­

старац Пајсије Светогорац

20

нас у оваквом стању. Тако је Бог почео да чује молитве свога изабраника – младог монаха Аверкија, које су долазиле из његовог ватреног срца, побожности и смиреноумља.

Аверкије је веома волео да посећује благо­датне старце и духовне оце и да тражи од њих благослов и духовни савет. Све оно што је од ових духоносних отаца чуо, а које је сам нази­вао Богородичиним «вечно лепим цвећем», са детињом простотом и љубављу је усвајао, нема­јући у својој души никакве сумње. У простоти свога срца, није дозвољавао да на њихов са­вет или поуку падне било каква сумња, све док се оне нису дубоко укорениле у њему. Старац је знао да духовне поуке не могу ло­гички и рационално да се преиспитују, јер би то било једнако покушају да ухватимо ваздух сопственим рукама.

Године 1956, старац прима малу схиму у манастиру Филотеју од духовника Симеона и добија име Пајсије, у знак поштовања према Митрополиту кесаријском Пајсију Другом, ко­ји је био његов земљак.

У Филотеју је старац Пајсије водио сличан начин живота као и у Есфигмену, чинећи све из љубави и трудећи се да увек помаже сабра­ћи. Следећи пример је веома занимљив: Један брат је учинио тежак грех и срамио се да га

УСКИ ПУТ

21

исповеди. Због тога се потпуно изоло­вао од других и пао је у потпуно расеја­ње, размишљајући чак и о самоуби­ству. Отац Пајсије је, знајући о томе, учинио следеће: ка­да га је једном при­ликом срео, почео је да му прича да је и он учинио многе грехе, међу којима је поменуо и оне ко­

је је сам овај брат учинио. Нажалост, овај није био благодаран за то, већ је, уместо да извуче корист из старчеве поуке, почео по другим ма­настирима да прича како је «Пајсије кога вео­ма волите и поштујете, учинио многе грехе», у детаље наводећи шта му је отац Пајсије гово­рио. Наравно, отац Пајсије се није правдао, а други оци су знали да је ово његово дело било дело љубави и истине, због чега су га сами још више оправдавали и величали.

Старац се непрестано бринуо о очишћењу своје душе. Од Бога није тражио ништа, јер је потпуно разумео да је у светом крштењу кроз

старац Пајсије Светогорац

22

благодат Духа Светог већ све добио. Због тога није био завидљив на даровима других отаца, јер је знао да су ти дарови и њима дати у тренут­ку светог крштења и да су то дарови божанске благодати. Његова једина брига је била како да у свом правдољубивом и смиреном животу учини да благодат Духа Светога очисти и сми­ри његову душу. Старац је штитио своју душу од сваког трага лоших помисли, трудећи се да увек има само добре помисли. Свако је са ра­дошћу могао приметити да су из његове душе истицале само благословене помисли којима је он исправљао недостатке или грешке других.

УСКИ ПУТ

23

ОПР­ОШТАЈ­НО ПИ­СМО МАЈ­ЦИ­

Из манастира Филотеја, старац Пајсије је пи­сао мајци следеће опроштајно писмо:

старац Пајсије Светогорац

24

Драга мајко, Опраштам се­ од те­бе­. Постаје­м монах. На­

пу­штам овај пролаз­ни живот, да бих обману­о обмањивача. Своју­ младост же­лим да прове­де­м сам у­ пу­стињи, је­р волим Господа Христа и све­ ћу­ з­а Ње­га жртвовати.

Сва богатства овога све­та ћу­ напу­стити као ништавна, је­р же­лим прву­ з­апове­ст да испу­ним – Бога да волим. Крст са Голготе­ у­з­имам на се­­бе­, како бих Господу­ сле­дио. Же­лим у­ не­бе­ском Је­ру­салиму­ да те­ сре­тне­м.

Драга мајко,Напу­штам твоју­ ве­лику­ љу­бав и бригу­, како

би Господа Христа молио да ве­чно бу­де­мо з­аје­д­но. Због тога сам же­ле­о од ране­ младости да носим црну­ оде­ћу­ како бих свој живот посве­тио Христу­ и Богу­ у­годио. Од сада ће­ Пре­све­та Бо­городица бити моја мајка. Она ће­ ме­ сачу­вати од з­лобе­ не­пријате­ља.

Мајко моја, овдје­ ћу­ се­ у­ пу­стињи и исихији срца молити з­а те­бе­ и з­а читав све­т.

монах Пајсијеманастир ФилотејАтос, 3.5.1957. год.

УСКИ ПУТ

2�

Године 1957. старац једно време прово­ди у своме род­ном месту Ко­ница, како би тамошње вер­нике заштитио од протестант­ског прозели­

тизма. Због тога је напустио Свету Гору и сту­пио у манастир Стомион у Коници, северно од Јонине. У Стомиону је провео четири године, по­мажући и храбрећи тамошње становништво.

Због његове чистоте и незлобивости, старцу су прилазиле и дивље животиње. Док је живео у Стомион манастиру, он је голим рукама хра­нио дивље медведе, који су живели у околини. Мир, као плод Духа Светога у његовој лично­сти, припитомљавала је и дивље животиње. Једном је рекао А. Раковалису: «Чак и дивље животиње разумеју ако им прилазимо са љуба­вљу и због тога не бивају узнемирене.»

Године 1962, отац Пајсије одлази на Синај, где је живео у пећини Светог Епистимија на брду Мугуфа. Недељом је силазио у манастир Свете Екатерине, а друге дане је проводио у духовној борби у миру Синајске пустиње. По­

манастир Стомион (Коница)

старац Пајсије Светогорац

2�

некад би га посетила двојица бедуина, које је угошћавао са оно ма­ло што је имао. Старац је у пустињи имао вео­ма мало воде. Говорио је: «Тамо у неплодној пустињи сам био уди­вљен Божанским стара­њем. У пећини је била нека пукотина из које је капало мало воде. Ноћу сам испод тог ме­ста постављао посуду и тако сакупљао воду.

Тако бих имао довољно воде за себе. Више ми и није било потребно.»

У Синајској пустињи старац је имао многа божанска откровења и виђења, али и велике борбе са демонима. Старчеве борбе можемо упоредити једино са борбама древних пустињ­ских отаца четвртог века. Године 1964, отац Пајсије се враћа на Свету Гору, где је живео у келији Светих Архангела у Ивиронском скиту. Године 1966, старац Пајсије се веома разболео. Због тога је више месеци морао да проведе у болници Папа Николау, где му је операцијом одстрањен велики део плућа. Међутим, божан­

отац Пајсије у Стомион­манастиру

УСКИ ПУТ

2�

ски промисао је учинио тако да се старац у болници упозна са сестрама манастира светог Јована Богослова у Суротију (око двадесет ки­лометара од Солуна).

Отац Поликарп Мандзароглу сазнао је за стар­чеву болест и молио је сестре из манастира Су­роти, којима је био духовни отац, да помогну старцу за време његовог боравка у болници. За

старац Пајсије у Синајској пустињи

старац Пајсије Светогорац

2�

операцију му је било потребно много крви и пошто у близини није имао никога од телесних сродника, ове монахиње су дале крв за њега. Године 1968, старац Пајсије се поново враћа на Атос и настањује се у манастиру Ставроникита. Тамо се много трудио на обнови манастира, као и на духовном утврђењу братства.

У келији Часно­га Крста недалеко од Ставрониките, живео је старац Тихон (папа Ти­хон). Он се родио у Р усији 1884. године. Имао је велике духовне дарове и живео је узвишеним аскет­ским животом. Старац Пајсије га је често посе­ћивао и тражио од њега духовне

савете, а помагао му је и као појац приликом служења свете Литургије. Старац је сам гово­рио како је често света Литургија морала да се прекине, јер је старац Тихон имао божанска

старац Тихон (“папа­Тихон”)

УСКИ ПУТ

2�

виђења (theoria). То чудесно духовно стање је једном трајало читавих пола сата. Старац Ти­хон је сам касније говорио да је имао виђење херувима и серафима, који се заједно са њима моле Богу. Тада је старац Тихон дао благослов оцу Пајсију да прими велику ангелску схиму. Десет дана пред упокојење, старац Тихон је молио оца Пајсија да дође у његову келију Ча­снога крста како би му помогао у његовим по­следњим часовима на земљи. Тако му је старац Пајсије са великом бригом и љубављу служио у свакој потреби. Старац Тихон му је на опро­штају рекао: «Ти Пајсије и ја имамо благосло­вену међусобну љубав. Чедо моје, имаћемо је и у вечном животу и у векове векова.» По својој смрти старац Тихон је оставио своју ке­лију оцу Пајсију, у којој је он живео од 1968. до 1979. године.

старац Пајсије Светогорац

30

ПОКЛОНИ­ШТВО У ФАР­АСУ И­ КОНСТАНТИ­НОПОЉ

У време када је старац Пајсије писао своју књигу «Свети Арсеније Кападокијски», осетио је јаку жељу да посети свој родни крај. Пожелео је да посети заједничку отаџ­бину своју и све­тог Арсенија – Фарасу у Кападокији (Турска). Бог му је испунио ову жељу. Двадесет деветог октобра 1972. године, отац Пајсије је посетио своје родно место. Сапутник му је био отац Василије, тадашњи игуман манастира Ставро­никите, а касније игуман манастира Ивирон. Много детаља са овог поклоничног пута ста­рац Пајсије је записао у својој књизи Све­ти Арсе­није­ Кападокијски.

Када су старац Пајсије и игуман Василије били на путу, задржали су се у једном турском селу. Отишли су у једну гостопримницу и на­ручили нешто за јело. Њихова појава је толико привукла пажњу, да се читаво село окупило. Људи су их чак посматрали кроз прозор госто­примнице. Пред почетак јела, старац Пајсије је рекао да треба да устану и да се помоле. Тако су обојица устали на молитву и почели често да се крсте. Старац је касније причао: «Учинило ми се да смо читав канон том при­

УСКИ ПУТ

31

ликом отпевали, јер смо желели да учинимо духовну радост окупљеним људима, који су највероватније били тајни хришћани.»

Турцима који су га питали за разлог његовог путовања, одговарао је да је он родом из Фарасе. Један полицајац га је сматрао за опасну личност, због чега га је чак ухапсио и затворио у неку про­сторију чија врата нису била добро затворена. Старац Пајсије је чекао неколико часова на са­слушање, али му се нико није обраћао. Старац је на крају рекао игуману Василију да треба да узму такси и наставе своје путовање.

Дошавши у Фарасу старац Пајсије је осетио велику бол у души, пошто је видео да су Турци цркву у којој је служио свети Арсеније Кападо­

старац Пајсије приликом посете Фараси (сасвим десно)

старац Пајсије Светогорац

32

кијски претворили у џ­амију. Фараса је изгле­дала потпуно другачије него у време његове ране младости, потпуно запуштена и пуна нај­различитијег отпада. Турци су непрестано пра­тили старца. Ни тренутка га нису остављали самог. Посматрали су га са великим немиром и сумњом. То је био највећи доказ да ова област није припадала њима, већ Ромејима. Старац Пајсије и игуман Василије су преко Анкаре отишли у Константинопољ, где је старац Пајси­је отишао да се поклони у цркву Свете Софије. Стао је у један угао цркве и са дубоким болом у срцу, усрдно се молио. То је приметио један турски чувар, који је пришао старцу и почео

старац Пајсије у Фараси

УСКИ ПУТ

33

да виче на њега и да му прети: «Кемал Ататурк је рекао: «Нити ви, тј. хришћани, нити ми му­слимани не смемо овде да се молимо.» Старац Пајсије је био испуњен божанском силом и без икаквог ризика и устручавања је разговарао са овим чуваром. Старац га је повео иза једног стуба, где је била мокраћа. Старац је показао то овом Турчину, упитавши га: «Шта је то? Је ли Кемал рекао да се то чини у цркви?» Када је старац Пајсије о овом догађају причао, уве­рено је додао: «Гнев Божији ће доћи на њих.»

Старац Пајсије и игуман Василије посетили су и манастир Хора и задивили се изванред­ним мозаицима. «Тамо смо осетили превели­ку благодат Божију», говорио је старац. После посете цариградском Патријарху, сусрели су се са великим бројем људи, који су се обрадо­вали због посете аскета са Свете Горе. Старац Пајсије је био посебно дирнут смирењем и тр­пљењем Патријарха Димитрија.

Године 1979, старац Пајсије одлази у келију Катизма манастира Кутлумуша, близу Каре­је, која је била позната под именом Панагуда. Ово место ће постати његова келија до краја живота. Многи монаси, његова духовна деца, живели су у суседним келијама или у другим кутлумушким скитовима, а старац је живео

старац Пајсије Светогорац

34

сам. У Панагуду су долазили многобројни по­сетиоци ради духовних савета и поуке.

Његово духовно чедо Атанасије Раковалис, који га је познавао више од дванаест година, а од тога је седам година живео на Атосу, од чега пет као учитељ у светогорској школи Атонија­да, пише следеће: «Старац је поседовао безброј­не дарове којима га је Бог украсио. Имао је дар исцељења (исцелио је многе од неизлечивих болести: рака, парализе, итд.). Имао је дар да изгони демоне, јер је за живота изгнао многе демоне из људи. Имао је дар прозорљивости – многим људима је испричао најличније де­таље из њиховог живота, говорио о догађајима који ће се десити у будућности. Имао је и дар срцепознања, јер је у срцима других људи ви­део оно што ни они сами о себи нису могли знати. Из тога разлога је могао да им да веома прецизне и тачне савете ­ свако је могао да чује реч, коју је потребовао. Старац је имао и дар разликовања духова, јер је тачно знао да ли је неки духовни догађај од Бога или од демона. По дару расуђивања (diacrisis) у сваком тренут­ку је знао шта је воља Божија и да ли би нешто требало некоме да открије или не. У свакој прилици је знао шта је добро и исправно; чак и у областима које нису духовне. На пример, један универзитетски професор није могао да

УСКИ ПУТ

3�

се одлучи коју машину да узме за болницу, те је питао старца. Старац му је одговорио: «Узми­те овај тип, јер он има једну функцију, коју мо­жете да употребите у сваком тренутку и може послужити за то и то.» Другим речима, иако сам није завршио ни основну школу, говорио је са овим професором као учени инжињер. Ако то није божанско просветљење, шта је друго? Старац је имао и дар богословља. Из многобројних духовних искустава, јављања светитеља, анђела и Пресвете Богородице, као и кроз виђење нестворене божанске све­тлости, постао је истински теолог и познава­лац дубине божан­ских тајни.

Један универзи­тетски професор­те­олог пред многоброј­ним слушаоцима са одушевљењем је испричао следећи догађај: «Пре много година на универзи­тету сам сакупио десет теолошких питања на које, без обзира на уложени труд, нисам могао

старац Пајсије Светогорац

3�

да нађем одговор и решење. Сабрао сам та пи­тања о најтежим и нерешивим стварима и дошао код старца Пајсија да га питам. У року од пола сата он ми је на сва та питања одговорио.»

Могли бисмо бескрајно говорити о старче­вим даровима. Нека нико ни не помисли да

келија “Панагуда” у којој је старац Пајсије боравио од 1979. до 1994. године

УСКИ ПУТ

3�

претерујемо. Не, ово је заиста истина. Бог је Тај Који је старца Пајсија украсио многоброј­ним духовним даровима. По благодати Божи­јој и сами можемо постати богови без икаквог краја и ограничења. Поред свих дарова које је старац имао, први дар који се најпре уочавао био је дар безграничне љубави, који се састо­јао у апсолутном самоприношењу. Старац је имао ватрену љубав, слатку, свемоћну, божан­ску. Била је то љубав која се изливала из дуби­не његовог бића и то без икакве задршке. Она је обухватала како добре, тако и лоше људе, пријатеље и непријатеље, ближње и странце, достојне и недостојне, православне, као и оне који су били друге вере. Старац је волео и жи­вотиње и биљке, али изнад свега Бога. То није била људска љубав. Такву љубав људском срцу може даровати само Дух Свети. Људске љубави су тако мале и саможиве, тако пролазне и не­стабилне, тако егоистичне и поробљујуће. Оне се тако брзо мењају и претварају у пакост и мр­жњу, постајући сличне неправди. Због овог без­мерног дара љубави, старцу су притицале реке људи. Дневно су стотине посетилаца долазиле у његову келију. Старац је сакупљао бол, муку и проблеме људи, дарујући им решење, радост и мир. Понекад је на тајанствене начине и са божанским ауторитетом решавао и оно што

старац Пајсије Светогорац

3�

је било нерешиво. Мноштво људи му је писало писма у којима описују те чудесне догађаје. О томе су до са­да написане мно­гобројне књиге. Међутим, многи догађаји које је старац и сам скри­вао превазилазе све што је до сада о њему написано.

Старац Пајсије је био велики дар

Божији човечанству. Глас о старцу Пајсију се проширио изван граница Грчке. Људи из Аустралије, Америке, Канаде, Немачке, Ру­сије, Румуније, Француске, Африке и свих страна света су долазили код њега да га виде и питају за савет. Све се ово дешавало без ика­квог радио програма, телевизије и новина, или било каквих средстава мас медија. Средства мас медија шире само ружне ствари о људима из Цркве. Добре и чудесне ствари и оно што је свето они не могу избећи, али их игноришу и предају забораву и ћутању. Ипак, људи нађу

УСКИ ПУТ

3�

сопствене путеве ка Богу. Глас о старцу Пајсију се ширио од уста до уста, од људи који су били задивљени његовим добрим делима и чудима. Бог је Сам проширио глас о старцу. Старац је понекад напуштао Свету Гору, како би помогао женама и инвалидима, који тамо нису могли доћи. Том приликом су долазиле хиљаде људи да узму благослов од њега. Колоне аутомобила на улицама су биле дугачке и по неколико ки­лометара. Реке људи су непрестано притицале у манастир Светог Јована Богослова Суроти код Солуна, да би добили благослов и помоћ од старца. Старац је добијао и на хиљаде пи­сама. Људска бол је текла према старцу било лично или преко писма и он ју је прихватао са саможртвом и преданошћу. Бол ближњих је био његов сопствени бол, јер је толико волео људе. Он то није чинио смишљено, него просто није могао а да не узме учешћа у страдањима других. Када би то било могуће, узео би сву тежину крста других на своја плећа да би им на тај начин помогао.

Од 1960. године старац задобија велике здрав­ствене проблеме. Боловао је, како је већ рече­но, од болести дисајних органа, што га је вео­ма замарало, те је често имао и грозницу, јак кашаљ и прекомерни шлајм у плућима (1966. године му је био одстрањен један део плућа).

старац Пајсије Светогорац

40

Тако је старац, како је сам говорио, мо­рао око пола године да пије пуну шаку ме­дикамента против ту­беркулозе, који су га због нуспојава веома исцрпљивали. После операције веома се разболео и морао је да узима јаке антиби­отике. Боловао је од тешке форме колити­са, који је био праћен

честим боловима у стомаку. То је такође било повезано са исхраном, јер његов стомак није могао да вари, па му је храна изазивала боло­ве у стомаку.

Непрестани прилив посетилаца и ходочасни­ка чије је муке и проблеме он узимао као соп­ствене, оснаживали су га и крепили. Брига о ближњима га је много исцрпљивала, али је и поред тога врло мало спавао. Проводио је чи­таве ноћи у молитви, да би преко дана могао да прима посетиоце.

Дуго времена старац је од матрица у мета­лу правио отиске иконица. Ове иконе Господа Христа, Пресвете Богородице и светог Арсе­

у башти “Панагуде” (06. 05. 1983. г.)

УСКИ ПУТ

41

нија Кападокијског давао је поклоницима као благослов. Овакав начин прављења икона је био доста напоран, посебно када је требало да се прави отисак иконе: морао је бити јак притисак, тако да је старац радећи овај тежак посао добио брух. И ову болест је са зидивљују­ћим стрпљењем носио. Због ове болести није желео да иде на операцију, иако је она често производила велики бол, било да је стајао или седео. Један његов ученик је говорио како је старац у таквом стању бола сатима примао по­сетиоце у манастиру Светог Јована Богослова у Суротију. На стотине људи су долазили да узму благослов и он их је све примао стојећи, истовремено трпећи веома јаке болове.

Од 1988. године, све чешћи стомачни пробле­ми су се погоршавали. Лекари су долазили у његову келију да га прегледају и свако је давао своје виђење болести. Једни су говорили да старац има хемороиде, други да се ради о коли­тису, трећи да има полипе... Тако су давали и различите савете, које старац није могао да ис­пуни, јер су лекарска мишљења била противу­речна. Поред тога, старац је познавао штетне нуспојаве лекова. Да би описао ово стање ста­рац је карактеристично говорио: «Не узимам таблете, али не због тога што их презирем, већ што добро разумем да се са њима једна рупа

старац Пајсије Светогорац

42

затвара, а друга отвара. На тај начин чинимо дело које нема краја.»

Јеромонах Христодул сведочи: «Кад сам био у манастиру, довео сам лекаре на манастирско богослужење и рекао сам старцу: «Геронда, донео сам Вам витамине и гвожђе. Молим Вас да их узмете. Верујем да ће Вам се поправити крвна слика.» «Мој оче», одговорио је он, «веру­јем да ми гвожђе неће помоћи. Недавно је отац Теоклит градио манастир, па гвожђе дај њему. Њему је потребно. У овом тренутку је њему по­требније. Колико разумем, мени гвожђе сада ништа не користи. Боље да узмем неко боље оруђе.» Потом се придигао и смешећи се насуо једну чашу воде у коју је ставио шумећу вита­минску таблету, рекавши: «Мој оче, не могу почињати дела која не могу довести до краја. Ако ми неко каже да се чувам од нечега или да будем опрезан са нечим, томе ћу следити читавим срцем и бићу му захвалан. Али имам лоша искуства са узимањем лекова.» Пошто се таблета у чаши разредила, он је подигао и рекао смешећи се: «Све на земљи иде ка своме крају.» Потом је пролио воду у моме правцу и уместо да каже: «Живели!», рекао је: «Дакле, оче, ово је за погреб.» Када сам старца видео у таквом стању, поклонио сам му се и молио га да иде за Солун, како би га лекари прегледа­

УСКИ ПУТ

43

ли и утврдили ње­гов здравствени проблем. Старац ме је подигао и ре­као следеће: «Чуј оче, у духовном животу је такво стање веома кори­сно и не треба га се нужно лишава­ти. Навешћу ти разлоге због којих сматрам да не би требало да идем

на преглед: а) Христос види моје стање и моје здравље. Он је најбољи Лекар и треба потпуно да Му верујемо, јер је то најбоље. Ако је потреб­но, Он ће деловати и исцелиће нас. Мислим да имам тумор дебелог црева и за ову болест је бо­ље да се не дира, јер се иначе може погоршати. Данашњи свет страда од три ствари: тумора, психичких болести и развода. Сваке недеље добијам многобројна писма у којима људи пи­шу управо о ова три проблема. Лично немам посебних духовних проблема», говорио је он смешећи се. «Са разводима такође немам ни­шта, али бар имам рак да би свет кроз то имао неку утеху. Јер ако сви због нечега пате, а пар

старац Пајсије Светогорац

44

људи нема ништа, то није добро. Богу хвала, добро иде. б) Ако неко има рак или други го­рући проблем, али и поред тога се не брине много о себи, већ се Богу моли за друге, тада он код Бога добија извесну концесију. Такав човек има основу да каже Христу: «Ја за себе ништа не тражим, али Те молим да помогнеш другима.» И тако Бог помаже. Дакле, оче немој много да бринеш због мене.»

У време Великог поста 1993. године, старац је био малокрван, онемоћао и слаб до те мере да је понекад падао у несвест, али није губио храброст. Са болешћу се борио великим трпље­њем, самосавладавањем и храброшћу.

Средином априла 1994. старац је поново опе­рисан и лекари су утврдили метастазу. Лекар­ске прогнозе су биле веома лоше. Давали су му највише четири месеца живота. Када је то чуо, старац је смешећи рекао: «Добро, зар се то не може раније десити? Зар морам још чети­ри месеца да чекам?» Старац је одлучио да се поново врати на Свету Гору. Био је припремио своје ствари, али га је ускоро сустигла грозни­ца и отежано дисање, па је морао да одложи тај пут. Здравље му се убрзано погоршавало. Крајем јуна 1994. лекари су му дали још две до три недеље. Од тада је старац престао да прима посетиоце и почео да се припрема на

УСКИ ПУТ

4�

велики пут у вечност. Деветог јула дошао је је­дан Епископ да га види и старац га је молио да прочита молитву за њега. У понедјељак 11. јула на празник свете Ефимије, старац се последњи пут причестио. Том приликом је клечао поред свог кревета.

Следећи дан је провео у великом миру и није узимао никакве лекове, само кортизон.

Од тада је старац све више и више слабио. Све је теже дисао. Када је објавио да долази крај, се­стре из манастира су дошле да узму последњи благослов. У уторак 12. јула старац Пајсије је предао своју благословену душу Богу, Кога је љубио од младости своје и Коме је предано слу­жио. Старац је сахрањен у манастиру светог Јована Богослова у Суротију. Данас на његов гроб долазе многи поклоници, јер је његов гроб постао извор сва­ког благослова и снаге за људе ко­ји живе у свету.

Го в о р е ћ и о старцу, А. Рако­валис сведочи следеће: «Ста­рац је исцељи­вао друге, али се никада није

старац Пајсије Светогорац

4�

молио за своје ис­цељење. Желео је да буде трпељив у болестима. ... «Да на овај начин за­радимо духовни франк (д инар) или да имамо не­што за старост», како је говорио на свој чудесан начин. Док је био војник задобио је смрзотине. Скоро да му је била неоп­

ходна ампутација смрзнутог стопала. Читаве ноћи није због тога спавао, па је борећи се са болешћу време проводио у бдењу лежећи на боку. Тако је поучавао млађе да буду истрајни у борби. Старац је страдао од многих болести, али их је све подносио са великим смирењем. Презирао је бол и шалио се на рачун тога бола. Када је старац на крају добио тумор, једном приликом је рекао: «Ако се ти молиш Богу да исцели једног болесника, мораш се са таквим настројењем молити као да Богу кажеш: Узми ову болест од њега и дај је мени, или у најма­њу руку, дај мени делић његове болести, да би

УСКИ ПУТ

4�

томе човеку било лакше. Добри Бог види наше слабости и друге чини здравима, а нама не даје ништа. Понекад даје и нама нешто, ако ви­ди да можемо да носимо. Да би наше молитве биле услишене, морамо такво настројење да имамо.» Овакав став је став саможртве и ста­рац га је имао у изобиљу. Желео је и радосно је носио бол и болести хиљада људи, који су га посећивали. Живот му је био жртва за ближње. Нама никада није говорио о својим болестима. Ако смо код њега нешто примећивали, саве­товао нас је да не будемо узнемирени и да то посматрамо као нешто потпуно небитно. Тако нам је говорио и када је добио тумор и друге тешке болести. Позивали смо лекаре да дођу у његову келију да га прегледају и да му помогну. Многи утицајни људи из Цркве су вршили известан притисак да он прихвати по­моћ лекара, па се каже да му је чак и Патријарх јед­ном наредио да се прегледа. Старац је пристао на то, али

старац Пајсије Светогорац

4�

је молио да медицинска помоћ која ће му бити указана буде на нивоу медицинске помоћи за осигурање сељака, тј. да му се укаже она помоћ која се указује најсиромашнијима. Виши ниво помоћи је сматрао за неку врсту социјалне не­правде и није је желео. У време велике старчеве болести, неко се молио Богу ако би могао да до­бије део старчевих болова како би му бар мало олакшао. Те своје молитве није рекао старцу, али када су се после кратког времена срели, рече њему старац: «Немој се молити за то. Ови се болови не могу издржати. Ти то не можеш поднети. Немој молити Бога за то.»

Старчев гроб у Суротију постао је место на коме се дешавају чуда. То ће надам се, ускоро бити објављено, јер о томе постоје прикупље­на документа. Једном приликом у разговору са Раковалисом, старац је рекао: «Када бисмо знали какве користи имамо од болести, ника­да не бисмо пожелели да будемо здрави. Ми бисмо их радо носили како би једно боље ме­сто у рају задобили.»

На једној меморијалној плочи на гробу стар­ца Пајсија налази се текст песме коју је сам написао:

УСКИ ПУТ

4�

«Овде је мој живот, овде је и мој дах нашао свој крај.Овде треба и моје тело погребено битиТада ће се и моја душа радоватиОвде станује и мој светитељ (свети Арсеније)То је и моја славаВерујем да ће он моју ништавну душу утешитиОн ће се Искупитељу молитиДа ми Пресвета буде заступница»

старац Пајсије Светогорац

�0

ДУХОВНИ­ ТЕСТАМЕНТ СТАР­ЦА ПАЈ­СИ­Ј­А

Ја, монах Пајсије, који сам истражио свој живот, ви­део сам да сам преступио све заповести Господње. Све грехе сам учинио. Нема никаквог значаја ако су неки греси у мањој мери учињени, јер немам оправдање, пошто ми је Господ многе благослове дао. Молите се да ми се Господ Христос смилује и опрости ми. Опро­стите ми и ја вам све праштам. Праштам и онима који су ми било шта на жао учинили. Благодрим веома. Још једном – молите се.

монах Пајсије

духовни тестамент (оригинал текст)

УСКИ ПУТ

�1

ДУХОВНО ВАСКР­СЕЊЕ

Највећа и најважнија чуда која је старац учи­нио за живота, а и после смрти била су духов­не природе. Многи људи који се уопште нису интересовали за религију, убеђени атеисти врло сумњивог моралног живота, у додиру са старцем доживљавали су духовно васкрсење. Многи од њих после тога сусрета, почињали су ревносно да иду у Цркву. Неки су чак по­стајали и монаси. Понека од ових чуда су се догодила директним јављањем старца после његове смрти. Треба напоменути да су многи људи доживели духовно васкрсење читајући старчеве књиге и његове поуке.

Господин Николај Георгиос из Амелокипи­је код Атине сведочи: «Једне недеље, у окто­бру 1996. године, присуствовао сам са једним пријатељем божанској Литургији у манастиру Свети Јован Кареас код Атине. Желео сам да се оци помоле за моју мајку која се пре годину дана упокојила. Био је то први пут да сам после дуже времена уопште ушао у цркву. Пошто се завршила Литургија, у манастирској продав­ници сам видео једну књигу старца Пајсија. У истом тренутку сам осетио неки духовни покрет у срцу и књигу сам одмах купио. Када сам се вратио кући, имао сам намеру да одмах

старац Пајсије Светогорац

�2

прочитам ту књи­гу. Када је старац Пајсије био млад монах, написао је на полеђини једне своје сли­ке, опроштајно писмо својој мај­ци. Када сам ту песму прочитао у мени се десио велики преокрет (промена): почео сам да ридам и да плачем и срце

ми је постало меко. Тада сам рекао: «Боже мој, помози ми молитвама старца Пајсија да и ја постанем монах.» Нисам морао много да раз­мишљам о овој молитви – она је сама истицала из мога срца. Касније, у једном тренутку док сам читао књигу старца Пајсија, изгубио сам осећај времена и простора и видео сам у реал­ности светог старца Пајсија како држи моју покојну мајку за руку. Био сам веома изнена­ђен, јер то што сам видео било је заиста живо и реално. Испричао сам овај догађај једном старцу, који је имао дар расуђивања. Он ми је рекао да је овај духовни феномен заиста био

Распеће Христово ­ рад старца Пајсија

УСКИ ПУТ

�3

реалан, и да се не ради о ђаволској прелести. После тога сам почео редовно да одлазим на Литургије – сваке недеље и празника. Пред велики празник Христовог Рођења 1996. годи­не, исповедио сам се први пут у своме животу и осетио сам чудесну радост у души. Никада раније нисам осетио ту врсту радости. Само Господ Исус Христос може донети такву ра­дост души.

У мају 2000. године, ишао сам на поклони­штво у Панагуду ­ келију у којој је страц Пајси­је живео од 1979. до своје смрти 1994. године. Док сам био пред келијом, осетио сам један неописиво благоухан мирис, који се осећао у целом дворишту келије.»

старац Пајсије Светогорац

�4

ДУХОВНЕ ПОУКЕ СТАР­ЦА ПАЈ­СИ­Ј­А

У следећем одељку ове књиге, доносимо ма­ли избор поука и прича старца Пајсија, које је највећим делом сакупио јеромонах Христо­дул. Оне су, надамо се, веома корисне и потреб­не људима који данас живе у свету.

Че­му­ тре­ба да стре­мимо?

Старац је говорио: «Наш циљ треба да буде чистота душе и апсолутна преданост нашег духа божанској благодати. За то треба да се молимо, понављајући у крајњем смирењу, не­престано Исусову молитву и сматрајући при томе да нам је неопходна Божија милост (бла­годат). Ако тако чините, божанска благодат ће сигурно доћи у своје време. Наравно, у томе не треба да се жури, нити да се на било који начин Христос присиљава на то, већ да се то чини у љубави и у крајњем смирењу. Тада ће Бог сигурно даровати Своју благодат.

При томе је потребно да су Бог као Дародавац и човек­богоискатељ као прималац (то значи Христос и наша душа) у истој равни: то за шта смо Христа молили треба сами да испуњава­

УСКИ ПУТ

��

мо. Тада ће оно за шта смо се молили Христос учинити. Треба да покушамо, да својим умом и деловањем будемо Њему (тј. Христу) слични. Иначе ће се батерије наше душе у празно ис­трошити, па ће метаније, молитве, бројанице и пост бити духовно бесплодни.»

Старче­ве­ поу­ке­

1. Да би твоја душа била просветљена свако­дневно читај Нови Завет.

2. Сваки дан пази на чистоту своје душе.3. Тежи ка божанској мудрости, а не ономе што

је рационално. Једино Божанска истина дарује благодат Христову.

4. Размисли о свему што желиш да чиниш и питај се да ли то Христос жели и поступај сходно одговору на ово питање.

5. Покушај смирен и послушан да будеш.6. Када некоме кажеш: «Не», то и нека буде

«Не», а ако некоме кажеш: «Да», то нека заиста буде «Да».

7. Пази на то како свом ближњем можеш учи­нити добро, а не само да угађаш себи лично.

8. Не гледај на то шта други чине и не разми­шљај о томе, како не би почео да их осуђујеш.

старац Пајсије Светогорац

��

Љу­дска и божанска праве­дност

На питање шта је то божанска праведност, старац је одговорио следећим примером: «Узмимо на пример да два човека седну за сто да једу и пред њима се налази тањир са десет кајсија. Ако један од њих из прождрљивости поједе седам, тако да другоме остану само три, то је неправедно. Ако би један од њих рекао: Чуј нас смо двојица и пред нама је дест кајсија. То значи да свако од нас може добити по пет. И тако он поједе пет, а осталих пет остави друго­ме. У овом случају би се радило о људској пра­ведности, тј. људској истини. Због своје људске праведности и заштите својих личних права, многи људи данас иду пред суд и суде се са другим. Ако пак, један од двојице људи види да други више воли кајсије и због тога се сам уздржи рекавши да он не може више (иако би могао), и поједе једну или две кајсије, а потом каже свом пријатељу: «Брате, ти поједи остале кајсије, јер ја не могу више.» Тада би он по­ступао по Божанској праведности. Судећи по људском расуђивању, овај човек је претрпео некакву штету и изгледа као да је он оштећен или подређен. Ипак због његове несебичне љу­

УСКИ ПУТ

��

бави и жртве, биће од Бога благословен, јер тај његов поступак заслужује дар од Бога.

Могао бих да испричам још један пример ка­ко бисте боље разумели шта је то божанска пра­ведност. Ако би, на пример, неки брат дошао код мене и рекао: Старче ова келија припада мени. Зато, устани и иди одавде. Тражи себи другу келију било где, јер мени треба управо ова (келија). Ако бих поступао по Божанској праведности, требало би у смирењу да прихва­тим његов став и чак да му благодарим на мо­гућности ако ми он дозволи да и даље живим у његовој келији. Ако бих поступио по људској праведности, не бих уопште обратио пажњу на његов предлог, већ бих почео да се свађам са њим и сукобљавам и то би ишло све до суда, ка­ко бих доказао да ова келија припада мени.

Истински хришћанин се не треба судити, нити свађати или друге осуђивати, чак ако би му неко и одећу отргао са тела. Постоји само једна битна разлика између истинског хришћанина и неверника. Истински хришћа­нин се у своме животу руководи божанском праведношћу, смирен је и кротак, док невер­ник увек поступа и следи људску праведност, која се темељи на његовом егоизму. Људска праведност је ништа у поређењу са божанском праведношћу. Господ наш Исус Христос је био

старац Пајсије Светогорац

��

први Који је испунио божанску правду. Кад је био осуђен није се правдао. Кад су Га пљува­ли, није протествовао. Кад су га мучили, није им бранио, већ је све подносио са трпљењем и миром. Он није био обесхрабрен када су му хитон узели и делили међу собом и потом га на Крст разапели, како би га пред мноштвом људи посрамили. Христос нам је дао пример истинске божанске праведности. Он није тра­жио никакву заштиту од стране закона, него управо супротно, пред Својим Небеским Оцем се молио за Своје прогонитеље: «Оче опрости им јер не знају шта чине» (Лк. 23, 34). На нашу штету, ми не следимо овај пример нашег Спа­ситеља и оваплоћеног Бога и не усвајамо га, него и даље не престајемо осуђивати друге и са њима се због ситница свађати. Као последи­ца таквог става, следи то да наша људска пра­ведност води великој неправди. Ако нам неко помене да ће нам бестидни људи наш посед опљачкати, то није ништа друго него логично оправдање за то да данас људи своју сопствену корист стављају изнад добра ближњега. Ако молитву и бригу око очишћења свога срца за­немаримо и уместо тога наставимо и даље са људима да се свађамо и да се судимо са њима, тада је јасно да смо и ми ставили земаљске критеријуме изнад нашега спасења. Шта је то

УСКИ ПУТ

��

што је важније или веће од заповести Христо­ве (Лк. 6, 29).»

На крају ове поуке старац је рекао: «Као што ватра и слама не могу заједно сапостоја­ти, исто тако не могу у једној души бити људ­ска и божанска праведност. Онај ко се у све­му руководи божанском праведношћу, неће се озлобити ако га неко повреди. Он не тражи никакво оправдање иако је потпуно неправед­но осуђен, већ прихвата ту лажну оптужбу про­тив себе као да је она истинита и не стара се о томе да мења ум људи који су га осудили, него их моли за опроштај.»

Божанско провиђе­ње­

Старац је говорио: «Промисао Божији се бри­не за свако створење на земљи и све што се догађа по Божијем промислу, препуно је бла­гослова. Догађа се на најбољи начин и не може бити боље. На тај начин се и Бог о нама бри­не, а као доказ за то можемо навести следећи пример. Да је Бог добар показује то што се Он брине за Своју творевину, јер ако се не би бри­нуо за њу, не би био ни добар. Слично поступа­ју људи и бесловесне животиње, јер се сходно својој природи брину за своје потомство. Ко

старац Пајсије Светогорац

�0

тако не чини, сматра се злим и лошим. Да је Бог вечно премудар показује на најбољи могу­ћи начин Својом бригом за творевину. Ако за­иста пажљиво посматрамо ствари божанског промисла, не можемо ништа друго бити до са­мо удивљени божанском добротом. При томе имамо потребу да се молимо и задобијемо бо­жанско старање (бригу) о себи, без обзира што нам често путеви божанског промисла нису потпуно разумљиви.»

Приме­ри чу­де­сне­ помоћи

У вези са претходно реченим, старац је ис­причао следеће: «Једном је требало негде да путујем и за тај пут ми је било потребно око хиљаду драхми, а ја уопште нисам имао нов­ца. Размишљајући о томе, долази један брат код мене и предаје ми једно писмо у којем се налазило тачно хиљаду драхми. Писмо је било без потписа. Уместо потписа пошиљаоца, на коверти је био један отисак Пантанасса (Свеца­рица). Када сам видео на који се чудесни начин Бог брине за мене, плакао сам и заблагодарио Господу и Пресветој Богородици.

Много тога чудесног доживео сам у своме жи­воту. Заиста је тајна када се неко не брине сам

УСКИ ПУТ

�1

за себе, него тежи Царству небеском. Бог му не дозвољава никакав недостатак за оно што потребује. То је истина. Овај прилог ми је по­слан пре него што сам знао да ће ми он уопште бити потребан. Бог као добри Отац се брине за нас и пре него што ми нешто потребујемо, јер Он то све по Своме божанском предзнању (промислу) зна и брине се за нас пре него што се ми уопште за то и молимо. Због тога без об­зира на то што нам се дешава у животу морамо имати поверења у Њега.

Понекад ми је долазила помисао да ли ја за­иста чврсто верујем у промисао Божији. На пример, можда ће вино за литургију брзо да се потроши и да ћу морати још да купим. Ме­ђутим, супротставио сам се тој сумњи и рекао себи: Вероватно ће неко сутра доћи и донети ми. Тако се и десило. Често сам бивао удивљен, јер онај који је то послао нпр. са Крита, то је већ пре неколико дана припремио и пре него сам знао да ће ми бити потребно. Из тога сам јасно закључио да се Бог брине о нама пре не­го ми откријемо да ће нам нешто недостајати или пре него смо се одлучили да се молимо Богу за то као што је писано: «Отац ваш зна шта ви требате пре него га молите» (Мт. 6, 8).

Наш подвиг треба да се састоји у томе да свој живот потпуно предамо Богу и да имамо

старац Пајсије Светогорац

�2

љубави према ближњем, а све друго што нам је у овоземаљском животу потребно, треба да поверимо Божијој вољи, јер је то Његова божанска ствар. Бог зна ако Му са потпуном преданошћу служимо и без сумње се на Њега ослањамо. Он се тада у потпуности брине за нас. То је оно чему нас апостол учи када пише: «Предајте све своје бриге на Њега јер се он брине за нас» (1. Пт. 5, 7). Ко живи врлинским животом и благодаран је Богу, осећа очинску бригу Божију и препушта Му бригу о себи. У таквим случајевима када добри Бог види да је нека душа потпуно себе Њему поверила и не ослања се на себе, он таквој души указује ми­лост и води је. Тако душа јасно осећа божанску помоћ и радује се.

Бог жели да је душа човекова једноставна без и најмање сумње или подпитања. Таква би душа требала бити као дете која све очекује од својих родитеља. Због тога је Господ рекао: «Ко не постане као дете неће ући у Царство небеско (Лк. 17, 18) Богу се треба молити у крај­њој једноставности и простодушности и при­знавати своје слабости, јер ћемо на тај начин бити потпуно разрешени бриге. Као што сенка прати тело, тако и божанска милост следи за онима који смирено о себи мисле и верују.»

УСКИ ПУТ

�3

Отац Пајсије је јед­ном приликом испри­чао следећи догађај, како би на очигледан начин доказао посети­оцима да се Бог бри­не о људима. «Једног великог аскету мучи­ле су помисли зашто у овом свету постоје многе неправде и од­лучио је да се моли Богу да му то откри­је: на пример, зашто побожни људи често пута живе у тешким

приликама, а грешници и безбожници тријум­фују и уживају и многе друге сличне ствари. Једном приликом је овај аскета чуо глас који му је рекао: «Немој покушавати да разумеваш ствари које превазилазе твоје разумевање и не­мој тражити да разумеш тајне божанског про­мисла, јер су оне често потпуно непојмљиве за човека. Оно што је твоме срцу потребно, Бог ће ти Својим промислом у свакодневном жи­воту показати. Пази на ово што сада видиш.» Тада је старац доспео у стање сна и био је на чудесан начин уздигнут на небо и ношен изнад

старац Пајсије Светогорац

�4

поља и изнад улица насељених места. Тако би донесен до једнога места на пољу изнад једног извора поред кога је било велико и старо дрво. Тада је аскети речено да се сакрије у сенку овог дрвета и посматра шта ће се дешавати. Један богат човек је јахао на коњу ка извору, стао је поред њега да пије воде и да се одмори. При том се спустио у траву, држећи завежљај са златницима. Пошто се мало поткрепио, није приметио како је та кеса сама од себе пала у траву. Пошто се мало одморио, поново се ус­пео на свога коња, а да није приметио да му је новац ту остао. Убрзо после тога је дошао и други човек на извор. Видео је кесу са златни­цима и брзо је узео и радостан отишао даље. После тога, након краћег времена долази тре­ћи човек, скромно обучен и исцепан, вероват­но неки просијак. Он је дошао на извор да би се напио воде. Из једне мараме је узео осушени комад хлеба и натопио га у води како би га по­јео. Није још ни почео да једе хлеб, када се први богати човек, који је изгубио свој новац вратио и са великом љутњом и измењеним лицем на­пао просјака и тражио од њега златнике. Без­успешно је сиромах уверавао богатог човека да он није узео златнике. Због тога је богаташ почео да га удара и на крају га је убио. После је претражио његове ствари и не нашавши новац,

УСКИ ПУТ

��

отишао је даље. Када је аскета видео сва ова догађања, почео је да плаче и да се пита зашто је овај просјак без икаквог разлога пострадао. Тада се обратио Богу молитвом: «Господе шта значи овај догађај? Како можеш ти по Својој доброти такву неправду трпети? Богаташ је изгубио свој новац, странац га је узео, а неду­жни сиромах је за то својим животом платио.» Тада му се јавио анђео Божији и објаснио му следеће: «Немој бити тужан и тако мислити, јер се ништа не догађа мимо воље Божије. Све у животу се догађа по допуштењу Божијем или на корист људима или примерено божанској економији спасења. Сада чуј: Богаташ који је изгубио новац је сусед човеку који је тај новац нашао. Овај последњи је имао једну башту ко­ја је вредела око сто златника. Богаташ га је у својој грамзивости приморао да му је прода у пола цене. Сусед не знајући како да се одбра­ни од богаташа, почео је да се моли Богу да га заштити. Бог је то испунио на овај начин: на­шао је златнике и тако добио оно што је њему припадало. Просјак којега си видео и који је недужно убијен у својој младости је такође не­кога убио. Овако је он искупио свој грех. Овим својим страдањем он је умро примереном смр­ћу. На крају, онај богаташ који је изгубио злат­нике, био је због своје грамзивости осуђен и

старац Пајсије Светогорац

��

чак је било допуштено да учинии грех убиства. Међутим, потресен овим догађајем почео је да се каје и сво своје богатство је разделио. Потом је напустио свет и постао монах у једном мана­стиру. У којем од ова три догађаја можеш ви­дети неправедност или обичну случајност? Због тога треба да се потпуно предаш Богу и не испитујеш више Његове путеве, јер Он све руководи праведним путем и промишља о најбољем.» Пошто је испричао ову причу, старац Пајсије је завршио речима Псалма: Праве­дан си Ти Господе­ и праве­дни су­ су­дови Твоји (Пс. 118, 137).

Чу­де­сно у­тоље­ње­ глади

Једном приликом, у Недељу слепога, старац Пајсије је био у келији Часнога Крста манасти­ра Ставрониките. Лежао је веома болестан и од поста исцрпљен у своме кревету. Пошто је устао, старац је отишао у двориште и видео да нема ништа за јело чиме би могао да се укрепи и оснажи. У томе тренутку је погледао према мору и на хоризонту видео једну црну тачку, која се приближавала његовој келији. Ускоро је препознао да се ради о некој птици, да ли галебу или орлу, која је носила велику рибу у својим канџ­ама. Када је птица долетела изнад

УСКИ ПУТ

��

келије, испустила је рибу и она је пала право пред старчеве ноге. Старац је био веома изнена­ђен и одмах је отишао у црквицу своје келије да се помоли Богу, како би утврдио да овај до­гађај није неко демонско искушење. У цркви се молио и благодарио Богу и Пресветој Бого­родици за бригу и старање. Потом је изашао напоље и са благодарношћу Богу узео рибу и припремио је за јело, како би се укрепио.

Старац је дуже времена живео и у скиту ивер­ског манастира. Пошто је почео Успенски пост, прошло је осам дана а да он уопште није ништа јео. Десетог дана поста, један стари монах га је замолио да му помогне да однесе неке ства­ри до иверског манастира. Старац је пристао упркос својој слабости и посту и одлучио да му помогне. Када се потом вратио у келију, осетио је велику слабост и поглед је почео да му се мути. У том тренутку је угледао једног младића светлога лица, који му је дао корпу пуну воћа, које није било типично за то доба године. Старац му је захвалио и младић је потом нестао. Пошто се старац прекрстио и појео неколико плодова, осетио се потпуно укрепљен. Старац је разумео да су ови пло­дови дар анђела Господњег и због тога је био веома благодаран Богу.

старац Пајсије Светогорац

��

О молитви

Старац Пајсије је говорио да се за друге тре­ба са великим трудом и болом у срцу молити и да треба себе да сматрамо у смирењу кри­вима за оно што се молимо или за оно што се догађа.

«Али, старче, како ви можете бити криви за то ако се на пример у Атини нека жена разве­де од мужа?»

Старац рече: «Тада кажем себи, да си ти све­титељ, молио би се за то да они опет буду зајед­но и задобију своју претходну љубав. Тада би Бог Који је обећао да ће услишити светитеље, њима помогао. Али, пошто ја нисам светитељ, Бог ме није услишио. Из тога разлога сам крив због развода ове фамилије као и због другог зла које се догађа. Тако, не треба другоме да приписујемо кривицу, него да сматрамо да смо сами за све криви. Тада Бог помаже.»

Старац је такође говорио: «Бројаница је као једна полуга, која покреће машину у погон. Ако је ми мало завртимо, грејемо мотор и он почиње сам од себе да ради. Нешто слично де­шава се у молитви на бројанице. Изговарамо једну молитву и наша душа се загрева.»

УСКИ ПУТ

��

Другом приликом, старац је рекао нешто слично: «Нека ваши прсти постојано прате бројаницу, док се лед духа не отопи, како би се духовни механизам покренуо у нама, све док молитва не почне да се одвија сама у срцу.»

Старац је говорио: «Треба на сваком месту да се молимо.» Једном приликом је један чо­век у Арнеи ударио аутом неко дете. Дете није претрпило никакву штету, јер је за то време било у молитви.»

Други пут је рекао: «Као што бродови, када се нађу у опасности, шаљу СОС, исто тако тре­ба и ми читаво време да се молимо: «Господе Исусе Христе, помилуј ме!» Молитва треба да је што једноставнија. Молитва потребује при­прему.» Старац је саветовао: «Пре него што почнеш да се молиш, треба најпре да прочи­таш неколико редова из Јеванђеља или из Ста­речника. На овај ће се начин твој ум загрејати и пренети у просторе духа.»

Старац је говорио: «Непријатељи који расла­бљују нашу молитву су духовна пустош и хлад­ноћа. Због тога је потребно употребљавати кратке молитве. На првом месту Исусову мо­литву и марљиво читати Свето Писмо и поуке отаца: сећање на смрт, на суд, небо и пакао, мо­гу нам помоћи да се чувамо од греха. Бог гледа на наше срце и испитује чему оно нагиње. Из

старац Пајсије Светогорац

�0

срца происходе духовни плодови, стражење над самим собом. Ту је потребно да уклонимо и победимо лоше и зле помисли и осећаје, ка­ко бисмо сачували чистоту душе. Ево, можемо сами себе испитати: Да ли смо се покајали за претходно учињене грехе и да ли се плашимо својих слабости? Међутим, поред тога, не треба никада да губимо наду на спасење.»

Старац је говорио: «Треба највећи део сво­га подвига да посветимо молитви, јер од тога највише зависи наша заједница са Богом. Ово заједништво би требало да буде непрекидно. Молитва је душевни квасац и оно што је нај­потребније за душу. Зато не би требало да је посматрамо као нешто оптерећујуће и тешко за нас. Међутим, да би се наша молитва узди­гла до Бога, она мора да происходи из срца, из наше преданости и дубоког осећаја сопственог несавршенства. Ако молитва не происходи из срца, она не доноси никаквог плода. Бог усли­шава увек молитве оних људи који су узвише­нога духа. Ревносно читање Светога Писма веома помаже у молитви, загрева душу, јер узводи онога који се моли у земљу духа.»

Старац је говорио: «Бежите даље од моћног непријатеља – многоговорљивости са људима. Као што облак заклања сунце, тако брбљање помрачује душу. Молитва треба да буде радост

УСКИ ПУТ

�1

и благодарење, а не једна присилна и сува по­божност. Молитва је мир. Душа се молитвом не умара, већ задобија мир као да говори са Богом. Треба увек пре молитве да читамо Све­то Писмо и поуке Отаца и њихова аскетска дела, јер ова лектира уздиже дух и греје срце. Пошто се срце обрадује овим поукама, тада може почети и истински да се моли. Истинска и права молитва је она која се изговара са ду­боким болом и она доноси плодове.»

Старац је говорио да када се молимо, морамо у своме смирењу и једноставности бити слич­ни детету, како бисмо се удостојили очинске бриге: «Признај своје слабости и ништавност да би те божанско милосрђе могло обавити, јер као што сенка прати неки предмет, тако и божанско милосрђе прати једноставну и сми­рену душу. Ко своју грешност (огреховљеност) осећа и у дубини душе због тога плаче стоји више него онај који би мртве васкрсавао, и сво­јим учењем помагао читавом свету. Ко достиг­не стање потпуног разумевања своје духовне болести, он задобија апсолутно смирење.»

У својој књизи о аскетама Свете Горе, старац пише: «Тиха ноћна молитва доноси велику ко­рист и врло је битна за наше духовно узраста­ње као што је тиха ноћна киша веома добра за раст биљака. Желиш ли да твоја молитва

старац Пајсије Светогорац

�2

буде истинска и од Бога прихваћена, тада при­хвати страдање ближњега као своје сопствено. Већ један дубоки уздах ради ближњега доно­си праве плодове. Знак да је молитва од Бога примљена је духовна утеха коју човек осећа у својој души.»

О болу­ срца

Да бисмо задобили љубав у срцу, морамо се усрдно и са болом срца молити. Једном су га питали: «Старче, ми се молимо, али нам ми­сли лутају тамо­амо. Зашто?» «Зато што је то молитва без бола», одговорио је старац. «Ако се истински у срцу молимо, морамо осећати известан бол. Исто као када би смо на нашој руци или другом делу тела добили ударац и дух (нус) се на то болно место сабира. Тако нас мора и срце болети да би се дух у њему са­брао.» Даље су га питали о томе: «Како можемо да се задржимо у таквом стању, ако сами не­мамо неки проблем или тренутно не осећамо неку бол?» Старац је одговорио: «Требало би да бол другога учинимо сопственим. Морамо ближње волети и њих и њихов бол осећати, ка­ко бисмо се могли молити за њих.

УСКИ ПУТ

�3

Морамо се најпре са сопственим «ја» из­борити да би полако почели осећати бол других. Молитва је потребна најпре за на­шу породицу, а потом и за велику породицу Адама, породицу Божију.»

Другом приликом, старац је рекао: «Што више неко бол осећа, утолико више задобија утеху, јер другачије није могуће бол поднети и издржати. Бог посебно теши оне који усвајају бол ближњега.»

Аске­тска борба у­ ду­ховном животу­

Старац је говорио: «Године пролазе и људи постају старији, али не треба застати на том путу распећа. Изаберите крст који вама одго­вара и живите у складу са два начина живота у нашој Цркви. Следите Христа да бисте били распети, како би се радовали и Његовом васкр­сењу. Два пута Цркве су брак и монаштво.»

Старац је говорио: «Хлеб је сладак после по­ста. Сан је сладак после бдења. Када је неко уморан, може се много боље на тврдом камену одморити него у некој удобној фотељи.»

На питање које би књиге један хришћанин требало да чита, старац је одговорио: «Шта је

старац Пајсије Светогорац

�4

важније – читање или испуњавање? Духовна борба је вреднија од знања.«

У једном разговору са студентима, рекао је: «Избегавајте прилику да учините грех. Ево да вам дам један пример: Ако неко има дијабетес и не сме да једе слаткише, може ли се он томе одупрети, ако време проводи у некој посласти­чарници. Будите будни према искушењима. Све почиње од једне помисли са којом се са­глашавамо. Што је неко духовнији, утолико тражи мање права у овом животу. Велика ра­дост је у томе да служимо другим људима и да им опраштамо њихова несавршенства. Ко добија благослов, осећа људску радост; а онај ко испуни врлинско добро дело, задобија бо­жанску радост.»

УСКИ ПУТ

��

Разговарајући са младим људима, старац је рекао: «Само ако победимо своје страсти, биће­мо у могућности у томе и другима помоћи. Мо­литва никада не треба да буде само уснама из­говорена, него увек да је покренута из срца.»

Старац је подсећао младе и на следеће: «По­кушајте сада још док сте млади да изаберете прави пут, јер иначе када остарите, слушаћете са класичном музиком и рок енд рол.» Затим је даље додао: «Духовно дело треба да почне у детињству, када је неко млад. Он тада може ра­дити на томе и има снаге за то. Ако је, међутим стар, он тешко може започети неко духовно дело. Ја се и дан данас храним оним што сам изградио у младости. Због тога и ви радите (подвизавајте се) сада док сте још млади.»

Старац Пајсије је писао: «Млад човек који своје срце потпуно преда Христу и повери се саветовању искусног духовног оца, може врло лако одбацити старог човека ­ као што се млад кромпир лако љушти. Старији човек који није ни једноставан ни смирен, може се упоредити са старим кромпиром који је тешко љуштити. Он мора бити куван и онда ољуштен, док је још врућ.»

Старац је говорио: «Покушајте да одсечете своје страсти и њихова деловања којима је испуњено ваше срце да би се очистили. Све

старац Пајсије Светогорац

��

дивље животиње света су у вама. Ако ми на­ше највеће страсти одбацимо, ишчезнуће и мале лако. Треба постојано да живите у мо­литви и страху Божијем, јер је највећи грех неблагодарност и најгори људи су они који су неблагодарни.»

Старац је уобичавао да каже: «Ако је провод­ник зарђао, он не проводи струју, без обзира ко­лико снажно притискали шалтер. У оној мери у којој ви свој проводник (душу) очишћавате, доживећете божанско просветљење. Прво тре­ба притиснути прекидач и тада се прелази на бројанице. Наш духовни напредак, односно наше спасење зависи од нас. Ниједан други човек нас не може спасити. Највећа награда се добија кроз милосрђе. Онај ко има ледено, хладно срце, нема узвишен саможртвени дух. Но на сву срећу код њих још увек постоји до­брога квасца. Ако неко нешто истински чини, то значи да он то што испуњава и воли и не осећа при томе подвигу муку духу.»

«Добро побеђује на добар начин. Идите сво­јим животним путем у једноставности.»

«Телесне тешкоће могу душу учинити пле­менитом. Испите пролазимо да би задобили вечни живот. Зато би требало да имамо бар пролазне оцене.»

УСКИ ПУТ

��

«Бог се стара о нашем добру, али ћемо дати одговор зашто нисмо радили за Њега.»

«Немојмо се сами правдати да не бисмо учи­нили препреку божанској милости.»

«Зло почиње када слаби вера у будући веч­ни живот.»

«Једна верујућа и врлинска жена је вредни­ја од иконе некога светитеља, јер је она једна жива икона.»

«Ако је неко потпуно убеђен да је гори од свих других, тада ће једна једина молитва ко­ју он изговори за свет: Господе­ помилу­ј, имати исту снагу као хиљаде Господи помилу­ј из уста неког човека, који нема такво смирење. Мо­литва мора да постане нешто најнужније за нас. Треба да се молимо за оне који то заиста поребују, као и за читав свет. Молитву треба да поделимо у три дела: једну за нас саме, дру­гу за живе и трећу за мртве. Треба редовно да дајемо наша имена за проскомидију да нас помињу свештеници на литургијама. Немојмо себи много веровати. Самоповерење је велика препрека за милост Божију. Ако све поверимо Богу, тада ће нам Он сигурно помоћи.»

Један посетилац је питао старца Пајсија за­што он сада не приступа Светом Причешћу на исти начин као раније, са таквим одушевље­

старац Пајсије Светогорац

��

њем као када је био млад. Старац му је одго­ворио следеће: «Ако имате децу, ви то можете разумети. Отац малој деци даје слаткише. Ка­сније када одрасту он мора сам себи слаткише купити. На исти начин и Бог у почетку даје бесплатну благодат, али касније очекује наш лични аскетски подвиг, како бисмо били до­стојни да осетимо Свето Причешће. Духовно дело је подвижничко и бескрајно.»

Старац је у разговору са посетиоцима на­вео следећи пример: «Као што изрезбарена дрвена икона изгледа недовршена, ако би се посматрала под лупом, исто тако изгледа и људска душа несавршена, уколико се гле­да очима отворене душе. Такве очи постају сличне једном телескопу.»

Тада је додао и следеће: «Сваки човек личи или на огледало или на поклопац од конзерве ­ када на њега падну зраке сунца, он не сија.»

Старац је говорио: «Срце се чисти сузама и уздасима. Један уздах са болом у срцу одгова­ра двема посудама суза. Треба да плачемо због својих греха, али увек са љубављу и поверењем према милосрдном Богу.»

«Потопимо своју душу у извор суза. Не ограничавајте своју молитву само на речи,

УСКИ ПУТ

��

него учините читав свој живот једном моли­твом Богу.»

Старац је уверавао: «Божанска милост није као једна цистерна у којој вода временом ис­текне, него је бескрајни извор.»

Старац је говорио: «Треба да, сходно својим снагама, проводимо аскетски живот, да бисмо задобили Царство небеско, јер без аскетског подвига и муке нећемо тамо ступити. Врата неба су веома уска и зато не слушајте оне који кажу да ћемо се сви спасити. То је мрежа ђавол­ска да ми не би проводили аскетски живот. То је управо оно што њему највише одговара.»

Постоји неколико предуслова како би духов­но дело донело плодове. У том смислу старац је говорио: «Онај који се већ дуже времена посве­тио аскетском животу и нема неког духовног напретка још је горд и егоистичан. Духовни напредак долази тамо где је смирење. Онај ко осећа да је у њему све несавршено и лоше, он духовно напредује. Истрајна и ревносна аске­за у заједници са осећајем сопственог духовног сиромаштва и наде на Бога – то је духовни ква­сац. Он даје наду за аскетски живот.»

Старац је учио: «Треба да истрајно и ревно­сно проводимо аскетски живот како не би рас­тужили и разочарали свога анђела чувара, ко­

старац Пајсије Светогорац

�0

ји дан и ноћ прати нашу духовну борбу, да би наша душа у чистом стању била предана Богу. Не би требало да дозволимо да се наш анђео Богу приближи празних руку. Немојте предавати своје срце ништавним и прола­зним стварима у свету и не губите своје вре­ме на то, јер ћемо на дан суда морати дати одговор. Бог нам је дао ово време живота да бисмо га на богоподобан начин користили. Треба своје срце потпуно да предамо Богу, а не свету. Бог не очекује ништа од нас осим чистога срца. Ко своје срце предаје свету, он је непријатељ Божији.»

Како ђаво обмању­је­ љу­де­

«Ђаво покушава да изигра човека. Он чини све да ми предузмемо нешто против ближњих. Он сам у већини случајева директно не напада човека. Ако је неко духовно лењ и равнодушан (нпр, не моли се, не чита духовне књиге, итд.) ђаво га доводи у још већу лењост. Он обмањује лењивце кроз то што се они у томе добро осећају при чему им убацује следеће помисли: «Боли те глава и здравље ти је лоше. Није важно, треба да останеш у крвету и не идеш на молитву.»

УСКИ ПУТ

�1

Ако је неко побожан, он му подмеће да буде претерано побожан. Кроз то ће такав човек постати или превише горд због своје побожности или ће се превише подвизавати (претерана молитва, претерани пост), па ће такав човек бити раслабљен и своје духовно оружје (молитву, пост, бдење) ће изгубити. Онај ко узима на себе превелики подвиг, у духовној борби ће брзо бити поражен. Ђаво чини оне који имају тврдо срце да задобију још тврђе, а оне који су сензибилни доводи до тога да буду претерано сензибилни.»

О смире­њу­ и трпље­њу­

Бог не жели да Његова створења страдају. Ипак, дозвољавају се понека искушења у циљу нашег побољшања. Када се човек поправи, та­да и искушење престаје. Старац је сву духовну делатност хришћана видео у правцу достиза­ња смиреноумља.

Говорио је: «Бог много воли људе. Он савр­шено зна проблем свакога од нас и жели да помогне и пре него Га молимо за то. За Њега не постоји никаква тешкоћа, јер је Он свемо­ћан. Једини проблем који за Бога постоји је­сте недостатак смирења. То је једина препре­

старац Пајсије Светогорац

�2

ка која стоји на путу зашто нам «Бог не може помоћи», све док се човек потпуно не смири. У оваквом случају, Бог је у извесном смислу растужен, јер с једне стране види да његово створење страда, а са друге да Он «не може» помоћи. Бог зна да то што овај човек моли или иште би било њему на штету, јер не мисли сми­рено о себи.

Ствари које се догађају у животу сваког чо­века врло су уско повезане са његовим смире­њем. Када нпр. видимо да се неко бори против неке страсти и од ње буде побеђен, то Бог допу­шта јер је његова душа исуњена гордељивим помислима, или је спремна да то постане. Чо­век може одређене страсти да мрзи и да не жели да их има. Он може и крв своју пролити да би их победио. Међутим, он у томе неће имати успеха и Бог му неће помоћи све дотле док тај човек не постане смирен.

Да би духовно напредовао, човек може мо­литвом од Бога задобити врлине љубави, моли­тве, мудрости и послушања. Бог жели да Га ми познамо и то треба да имамо у своме уму. Због тога нам Он неће ништа дати што ми молимо, без обзира на то колике напоре у том смислу чинили, ако заиста нисмо смирени. Међутим, ако је наш једини циљ смирење, тада ће нам Бог све бесплатно дати. Бог не жели ништа дру­

УСКИ ПУТ

�3

го од нас осим смирења. Он жели нама само Својом Божанском милошћу да помогне, коју нам је већ даровао у божанском крштењу. Бог нам помаже пре него што ми нешто почнемо чинити, пре нашег аскетског подвига, чак и пре него што задобијемо љубав према Њему, једино из Своје неисказиве доброте. Божанска доброта нам помаже да задобијемо љубав пре­ма Господу и да Га упознамо. Господ испуњава све. Ми треба само да будемо смирени, како божанска благодат не би остала поред пута, него да би постала у нама дејствујућа. Ми спре­чавамо њено деловање својим несмирењем. Једино што божанској милости стоји на путу јесте гордост.

Апостол Петар у својој Првој посланици у петој глави пише чему треба да тежимо и шта да чинимо. «Тако и ви млађи покоравајте се старјешинама, а сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге по­ложите на Њега, јер се Он стара за вас.» (1. Пт. 5, 5­7) Ако ми ово разумемо, и дамо свој једини допринос – наше смирење – тада ћемо задоби­ти благослов Божији и за друге ствари.

старац Пајсије Светогорац

�4

Ако се око свега бринемо, а не тежимо смире­њу, нећемо никакво добро моћи да задобијемо. То је једино што је потребно ­ смирење срца, како би богатство благодати Божије могло оби­тавати у њему.»

О искушењима старац је писао: «Онај који је као инвалид рођен, или је то непажњом других постао, биће му узето за правду ако никога не осуђује, већ се у смирењу Богу моли и живи са Христом.

У свету постоји једно основно зло, а то је да ми не примећујемо путеве божанског проми­сла из чега происходи наше осуђивање. Бог неће дозволити искушења која нам не доносе добро. Ако један инвалид искушење које му је послано са радошћу прими, то ће му Бог у праведност убројати.

Бог нам даје многе прилике да бисмо задоби­ли Царство небеско, али их ми не користимо и не препознајемо. Зато прихватајмо искушења са трпљењем и смирењем и при томе се молимо и благодаримо Богу. Покушајмо увек да будемо са Богом и никада од Њега да се не одвајамо, јер онај ко је удаљен од Бога нема спасења.

Бог попушта на људе различита искушења: болести, повреде и друге ствари, клевете од стране других људи из нашег окружења и дру­

УСКИ ПУТ

��

ге неправде. Треба све да их подносимо трпе­љиво очекујући помоћ благодати Божије. Ако је неко према нама неправедан, треба да се радујемо и њега као свога великог доброчини­теља да посматрамо, јер ће он бити узрочник наше веће награде у будућем животу. Бог нас кроз искушења припрема за Своје небеско цар­ство и зато нам треба пасош са претрпљеним искушењима у руци.

Бог понекад дозвољава да и праведник буде оклеветан како кривци не би потпуно пропа­ли. Велика љубав Божија дозвољава да и пра­ведници буду осуђени и оклеветани како ни­једна болесна душа не би погинула, али Бог на крају ипак објави истину.»

Како се­ побе­ђу­ју­ страсти

«Једном је на Свету Гору дошао отац једне де­војке која је имала тумор. Лекари су јој рекли да ће само још неколико месеци да живи. Овај човек је донео неке ћеркине ствари да их ста­рац благослови и молио га да се он моли за њу. Старац Пајсије му је рекао: «Молићу се, али и би и ви као њен отац морали да принесете једну жртву, јер једна жртва из љубави чини да и Бог помаже. Човек је упитао какву жртву да

старац Пајсије Светогорац

��

учиним, старче?» А старац је одогворио: «Ка­кве страсти имате? Жртвујте једну од њих.» Овај човек је био мало духован, па је рекао: «Немам никакве страсти.» Старац га је затим питао: «Пушите ли?» «Да», одговорио је. «Ево, из љубави према ћерки се одреците пушења, да би је Бог исцелио.» Он је обећао да ће то чи­нити и заиста је престао да пуши. После тога је његова ћерка почела да оздрављује док није потпуно постала здрава. На крају су лекари констатовали њено потпуно исцелење.

После извесног времена овај човек је вероват­но заборавивши своје обећање, почео поново да пуши. Паралелно са тим код његове ћерке се појавио тумор и то до те мере да је за кратко време достигао претходно стање. Овај човек је тада опет дошао на Свету Гору како би посетио старца. Старац Пајсије га је строго гледао и рекао: «Ако ви као отац немате довољно побо­жности и не желите ваше страсти да жртвујете да бисте спасили живот ваше кћери, не могу вам ни ја помоћи.»

Старац је говорио да људи немају право да кажу: «Ја не могу», већ само треба да кажу: «Не желим». Људи побеђени страстима треба да знају да је у тим страстима њихова сопствена снага која им је дата за добро и врлину. Кроз страсти она је почела да делује у погрешном

УСКИ ПУТ

��

правцу. Док људи живе по својим страстима, они их наравно не желе ни одбацити (одсећи), јер шта човек воли, он то природно жели да задржи (не жели да изгуби). Да би неко дости­гао мржњу према страстима, мора да пронађе нешто боље и узвишеније, чиме би надоместио њихово место. Ако човек не пронађе нешто бо­ље за себе, он не зна ка чему да усмери своје снаге, па отуда и страда.

Долазили су многи људи старцу са питањем: «Старче, пушим и не могу да престанем. Шта треба да чиним?» А старац им је одговарао: «Же­лите ли да престанете?» Одговор је био: «Да, покушао сам много пута, али узалуд.» Тада је старац рекао: «Да, то се деша­ва. Од овога тре­нутка престани­те са пушењем и Бог ће вам помо­ћи.» «Не, старче, не могу....» Тада је старац преки­дао овог посети­оца пре него до­врши реченицу и говорио му по­вишеним тоном:

старац Пајсије Светогорац

��

«Нема ја не­ могу­. То ће бити веома једноставно, само немојте прихватати помисли да нећете ову страст моћи победити.» Тако нас је старац васпитавао да будемо аутократи. Јер ако смо робови било какве страсти, то је само због на­ше сопствене воље. Ако смо робови страсти, то значи да нам чини радост да њима служимо. Међутим, ако се по својој слободи сјединимо са Христом, од тога тренутка се можемо, ако то за­иста желимо, ослободити од страсти и постати деца Божија. То значи да смо ми аутократи.

«Христос је дао Своје заповести малим и ве­ликим грешницима. Он је свима заповедио да се ослободе јарма греха и да следују за Њим. Блудницима је рекао да више не греше, а кра­дљивцима да не краду. И ономе ко неправедно суди да не суди.

Када не бисмо били добровољни робови стра­сти, тада нам Бог не би рекао: «Оставите ове ствари и хајте за мном.» Ми тада не бисмо могли ту заповест да испунимо. Он међутим каже да то треба да оставимо, што значи да смо добровољно прихватили своје страсти и служимо им. Међутим, у тренутку кад почне­мо да их мрзимо и своју љубав упутимо Богу, бићемо одмах од њих ослобођени.

Овде је потребно истаћи следеће:

УСКИ ПУТ

��

­ сами се добровољно предајемо страстима и оне нас чине болеснима,

­ треба почети мрзети страсти које нас ра­зарају,

­ треба заволети Бога и врлину.Овај аскетски пут ће нас одвести ка духовној

слободи и истинској радости.»

Ду­х овога све­та

Старац је говорио: «Велика болест нашега времена происходи од ништавних помисли данашњих људи у свету. Ове помисли им ства­рају велике проблеме. Ова болест може само у Христу бити исцељена кроз покајање и обра­ћење Богу.»

Старац Пајсије је указивао на велику опа­сност да световни дух који преовладава код лаика, завлада и међу многим хришћанима. По речима старца, «многи људи данас духов­но спавају, што може бити повод да нестане православног аскетског духа у нашој Цркви. Овде треба бити будан, јер велики комодитет који се данас намеће модерном човеку тежи да и аскете присили да му следе.»

Старац је писао: «Јак световни дух који вла­да у данашњем свету покушава у основи да

старац Пајсије Светогорац

�0

упути човека у живот са што више комфора, а што мање рада. Тај животни стил утиче на жалост и на већину верујућих. Неки наводно покушавају да постану светитељи, а да при томе живе у најмањем подвигу. Међутим, то ипак не иде тако, јер светитељи су давали крв да би задобили Духа.»

Старац се веома радовао младим хришћани­ма, који слушају поуке Светих Отаца и који имају чежњу за идеалом монаштва. Истовре­мено је осећао бол кад би видео да поједини људи немају настројење ка томе и да њихове личности остају бесквасне, тј. без благодати Духа Светога. «Образовани» хришћани не ува­жавају чудесна јављања светих. Они одбацују све што се супротставља њиховој логици. Први хришћани су били достојни да виде чуда, јер су били смирени.

Старац је о томе говорио: «У наше време на­учно знање је просто пореметило ум и веру да­нашњег човека и његову душу довело у стање многе смутње и питања. Због тога они често не доживљавају чуда, пошто се чудо не може доживети као логичко објашњење.

Данашњи верници често стреме спољашњим стварима и не теже нечему што има везе са унутрашњим животом. Њихов начин разми­шљања старац описује следећим примером:

УСКИ ПУТ

�1

Људи у данашњем свету воле да су им двори­шта чиста и због тога често избацују отпад и друго смеће и одржавају двориште уредно. Али унутрашњи отпад они уносе у кућу, тако да се од њега уопште не може двориште ни ви­дети. Тако чине световни људи. Они задржава­ју отпад у себи, а не напољу, јер би иначе могли друге људе видети. Насупрот томе, духовни људи чисте своју унутрашњу духовну кућу и избацују отпад напоље, не бринући се о томе шта ће други о томе говорити.

У оној мери колико се људи удаље од природ­ног и једноставног живота и предају луксузу, у истој мери појачава се њихов страх за сутра­шњи дан. Колико у њима јача световна љуба­зност, у толикој мери они губе једноставност, радост и природни људски осмех.

Ђаво нас увек наводи на то да се упоређујемо са онима који су лошији од нас. Знак аутентич­не духовности за једног клирика је у томе да је он према себи веома строг, а попустљив и благ према другима. Скоро по правилу он неће кано­не Цркве никада само на друге примењивати.

Ако један свештеник има пуно духовне деце међу којима има и људи који нису побожни, он би требало и за њих да се брине, како би научили другима да помогну.

старац Пајсије Светогорац

�2

Што више се човек сједињује са Христом, утолико мање има страха.»

Потре­ба испове­сти

Старац је рекао једном посетиоцу да треба да иде на исповест, а овај му је одговорио: «Стар­че, каква је корист од тога да се исповедим када опет падам у исти грех?» Старац му је об­јаснио следеће: «Видите, за време рата, ако је неко рањен и задобије на пример гелер у ногу, зар не би најпре требало да нађе лекара и да залечи своју рану? Ако би он рекао: «Зашто да лечим ову рану када опет могу бити рањен?» Тада ће он свакако много раније због крварења и тровања умрети, што је сам могао избећи. Исто се дешава и са грехом. Због тога треба да идете на исповест, јер ако поново паднете, ис­поведајте се опет и ако је могуће чините тако док не дође време да више не падате у грех.»

О послу­шању­ и трпље­њу­

Старац је испричао следеће о сили трпљења: «Један Француз је постао хришћанин. Његова госпођа није следила његовом примеру и пра­вила му многе проблеме, односећи се веома

УСКИ ПУТ

�3

грубо према њему. Он је све то трпељиво под­носио и на све узвраћао љубављу. Временом је његова супруга задобила саосећање због њего­вог великог трпљења и рекла: «Бог у Кога он верује мора да је заиста велики», и тако је и она постала хришћанка.»

Старац је говорио: «Послушање је кључ за врата неба. Али послушање, а не војни дрил. Дакле, не присилна подређеност и молитва под присилом. Нико се не може сам од себе осветити и нико не може бити спасен без послу­шања. Послушање и природна једноставност воде најкраћим путем до светости.

Једном простом човеку који се бринуо о не­ком болеснику, догодило се следеће. Једном га је болесник молио да му донесе рибу за је­ло. Овај човек оде на обалу мора и тамо уђе у цркву и подиже руке ка небу, молећи се једно­ставно: Христе, молим Те да даш овом човеку једну рибу. И догодило се чудо. За тренутак се појавила риба у његовој руци. Он је заблагода­рио Богу и однео рибу болеснику.»

старац Пајсије Светогорац

�4

Борба са лошим помислима

Добре помисли (kalos logizmos) треба разли­ковати од «позитивног мишљења» ­ израз који је настао у западној психологији. Его и антро­поцентрично «позитивно мишљење» је људска конструкција. Сходно «позитивном мишљењу», човек је аутономан (без вере и без животворне заједнице са Тројичним Богом). Он покушава, додуше, све позитивно да посматра, али при томе остаје високоуман и верује да искључиво својим сопственим моћима може све пробле­ме да реши. Овакво учење православна аске­за види врло негативно и карактерише га као поверење у самога себе (самоповерење). Човек верује само у себе и мисли да ће све учинити сопственом снагом. У екстремним случајевима тзв. позитивног мишљења чак се верује, да чо­век може сам својим помислима и своје телесне болести исцељивати (самоизлечење).

Ово становиште је карактеристично за «ја» (его) религију, која се данас много пропагира од стране појединих психолога. Иза тога стоји вера да је сам човек бог (самообожење). Старац Софроније Сахаров окарактерисао је самообо­жење као једну «религиозну фантазију». Само­

УСКИ ПУТ

��

обожење је једно погрешно религиозно учење које је сам човек измислио. Старац Софрони­је карактерише самообожење као «ђаволско искушење», пантеизам и као плод «демонске енергије». «Позитивно мишљење» западне психологије у основи има велике сличности са оним што се у исихастичком учењу назива «лоше помисли» (kakos logizmos).

«Добре помсили» (kalos logizmos) чини основ­ни појам исихастичке аскезе. Човек при сва­кој негативној ситуацији покушава да пронађе добро. Велика је разлика насупрот «позитив­ном мишљењу психологије», када човек према учењу Отаца Цркве, теоцентрично и христо­центрично мисли: Бог и Исус Христос постају центар сопственог мишљења и живота, као и извор снаге. «Све могу у Христу Који ми моћ даје», како каже апостол (Фил. 4, 13). Човек је сарадник Божији (sinergos). Он смирено мисли о себи и зна да је сам веома слаб и да само уз помоћ Божију све тешкоће и искушења може победити (поверење и вера у Бога). Такав човек тежи да кроз непрестану молитву и духовну будност буде ослобођен од свих негативних по­мисли. Он све бриге предаје у руке Божије.

Старац Пајсије је ово последње називао «до­бром безбрижношћу» (kali agiaforia). То је је­дан плод исихазма. Кроз задобијање очишће­

старац Пајсије Светогорац

��

ња (од греха) долази просветљење (светлошћу Божијом) и обожење (постати подобан Богу). Тако човек достиже једно стање унутрашњег мира, слободе и блаженства и задобија мир Христов: «Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје.» (Јн. 14, 27) Основе оваквог духовног стања су сми­рено поверење у Бога и живот у Христу.

Старац Пајсије је говорио: «Данас људи гу­бе разум и уопште не знају шта раде, јер су потпуно изван себе. То се догађа јер нико не жели никоме бити подређен, него свако хоће неконтролисано да живи по сопственој вољи. То води ка тоталној катастрофи, јер иако је Бог човеку дао слободу, дао му је и разум, ко­ји га ограничава и указује му на исправни и погрешни пут. Ако човек нешто самовољно чи­ни без да има осећај за своје слабости, тада он чини грех. Многи људи желе све да појме уз помоћ људске логике и зато одбацују ства­ри које њихова логика не разумева. Уместо да буду вођени Божанском благодаћу, ослањају се на свој телесни разум и због тога долазе у међусобни друштвени сукоб. То је једна стра­шна ствар. Због тога саветујем људима који ми долазе следеће:

1. да познају своју удаљеност од Бога2. да се покају

УСКИ ПУТ

��

3. да се у смирењу исповеде.Заиста је трагично да данас, много више не­

го раније, људи прихватају демонске утицаје и постају демонизовани. Од ових утицаја они се могу ослободити једино ако следују ова три савета која смо навели.»

Приме­ри из­ све­тог писма о добрим помислима

Једном неки људи посетише старца и он је почео да их убеђује како треба непрестано до­бро да мисле. Да би им то примером предочио, узео је да чита један одељак из Светог Писма у којем пише, како је персијски цар Дарије про­рока Данила због клевете непријатеља бацио у јаму са лавовима. (Дан. 6, 14­28).

«У рано јутро дошао је Дарије до те јаме и наредио да му обезбеде отворен приступ ка њој како би сам утврдио да ли је Данило још жив. Цар који није знао шта се догодило са Данилом и узвикнуо је болним гласом: «Дани­ло, ти слуго живога Бога, је ли те Бог којем ти непрекидно служиш сачувао од лавова?» Та­да му је Данило одговорио: «О, царе, да вечно живиш. Мој Бог је послао Свога анђела који је

старац Пајсије Светогорац

��

чељусти лавовима затворио.» Када је то чуо, цар се веома обрадовао.»

Старац је објаснио овај догађај на следећи начин: «Да је пророк Данило имао лоше по­мисли, он би цару одговорио следеће: «Зар се не срамиш ти, тиранине, јер си мене, једног недужног човека, бацио лавовима како би ме растргли и сада ме још питаш како ми је. Ипак, Данило је имао увек добре помисли. Зато је одговарао смирено и због тога је Бог спречио лавове да га се дотакну.

Један сличан пример: Кад су три младића, по наредби Навуходоносора, недужно бачена у огњену пећ, нису имали никакве лоше по­мисли и нису говорили: «Зашто нас ти Боже наш, иако живимо по Твоме закону, ниси за­штитио? Зашто си нас у пећ бацио?» Уместо тога, осуђивали су само себе и славословили Бога речима: «Благословен си, Господе, Боже Отаца наших, и хваљено је и прослављено Име Твоје у векове...» (Дан. 3, 24­31)

Видите како један добар и исправан начин мишљења води смирењу, које су имала ова три младића.

Добро и смирено мишљење чини од лавова јагњад и претвара спољашњу ватру у небеску росу и свежину. Због тога би увек требало на­

УСКИ ПУТ

��

ше проблемне трпељиво да подносимо, бавећи се при томе добрим помислима, јер ће нам на тај начин божанска благодат помоћи (бићемо удостојени божанске благодати).»

Му­ве­ и пче­ле­

Старац је говорио: «Из сопственог искуства знам да се људи сходно свом животу могу по­делити у две групе. Треће, нема. Или човек припада првој или другој групи.

Једна група људи је слична муви. Муву ка­рактерише то да се увек спушта на нешто не­чисто и прљаво. Нпр. ако на неком месту има много мирисног цвећа и нека животиња учини нешто нечисто у углу баште, мува ће летети изнад те лепе баште и неће се зауставити ни на једном цвету. Она ће чим види ту нечистоту, на њу да се спусти и почне да рови по томе. Му­ва ужива у мирису који долази од овога смећа и не може од њега да се одвоји. Ако би имала могућност да говори и када бисте је питали да ли у тој башти има ружа, она би одговорила да не зна шта ту има. Она би само одговорила: Ја знам где је сметлиште, тоалети, цркотине и разно смеће.

старац Пајсије Светогорац

100

Исто тако бива у животу људи који су слични мувама. То је категорија људи која увек нега­тивно мисли и у свему види само негативно, при чему истовремено добро не примећује и игнорише га.

Друга категорија људи је слична пчели. Ка­рактеристично својство пчеле је то да она увек нешто лепо и мирисно нађе и на томе се зау­ставља. Узмимо на пример да неко у једном прљавом простору има вазу са цвећем. Када пчела улети у тај простор, она ће летети изнад свега онога што је нечисто, неће нигде стати, све док не пронађе ово цвеће и на њему ће се зауставити. Када би могли пчелу да питамо да ли је видела неки отпад или другу нечистоћу, она би одговорила да ништа такво није приме­тила. Рекла би да је само видела хортензије, руже и друго цвеће. Да је на једном месту био мед, а на другом шећер. Испоставља се да она зна само за добро и да нема појма о нечему лошем. Управо тако и људи припадају или ка­тегорији муве или пчеле.»

На крају је старац дао следећи закључак: «Када ме људе посете, а при томе друге осу­ђују, испричам им ову причу и оставим их да размишљају којој категорији људи припадају они који друге осуђују.»

УСКИ ПУТ

101

Приме­ри лоших и добрих помисли

«Једном је код мене дошао мла­дић од отприлике седамнаест годи­на и закуцао на врата. Отворио сам их. Ушао је и рекао: «Желим да видим старца Пај­сија.» Рекао сам му да бих испитао његово настроје­ње: «Он није овде. Отишао је у Каре­ју да купи цигаре­те.» «Но, добро», рече он, «чекаћу га», рекао је овај младић ко­ји је очигледно имао добре помисли у својој глави. «Иди», рекао сам, «зашто желиш да га чекаш?» «Не, оче, желим да га видим», потврђи­вао је младић. Имао је добро духовно настро­јење и ја га нисам могао збунити, без обзира што сам га мало мучио својим одговорима. Уопште није прихватао лоше помисли, јер је имао јако добру душу.

старац Пајсије Светогорац

102

Другом приликом, дошао ми је један човек који није имао добре помисли и упитао ме је да га примим за искушеника. «Немам овде искушеника. Овде долази пуно људи. Овде не би имао никаквог напретка као монах, који тежи духовности.»

Потом сам му рекао: «Друго, дуго сам годи­на монах и сабрао сам нешто мало добра, али исто тако имам и слабости којих се још нисам ослободио. Када би Ви овде дошли, не бисте могли ни оно добро (пост, бдење, молитву) пратити, јер нисте то у стању. Исто тако, моје слабости би Вам биле на штету, јер их не би могли поднети. Због тога, не можете овде да останете као искушеник.» Када је то чуо, устао је и отишао да тражи други манастир. После неколико дана, када сам био у башти, узео сам да поједем два парадајза са нешто сухог хле­ба. Почео сам да размишљам о благословеним делима Божијим, која је Он за мене учинио. Почео сам да благодарим Богу што ми је дао тако дивну келију на овако лепом месту, што многи богаташи немају да би у њој проводили своје слободно време. Благодарио сам што је келија дана мени и да за њу не плаћам никакву најамнину за шта други људи морају много да се труде. Осим тога, имам довољно за дневну исхрану, а да истовремено не морам да радим

УСКИ ПУТ

103

у некој фабрици као многи други. Такође сам благодарио Богу што живим на светом месту где живе многи врлински људи. Када сам поми­шљајући на све то и благодарећи Богу дошао у једно посебно благодатно стање, почео сам да плачем и нисам могао више да једем. Баш у том тренутку, појави се онај млади човек од пре пар дана, који је хтео да буде искушеник код мене. Да ме не би видео како плачем, бр­зо сам устао и отишао у келију, опрао лице и довео се у ред. Тада сам отворио врата и иза­шао. Видећи вероватно овај мој нагли улазак у келију, овај човек је, вођен својим лошим поми­слима, упао у искушење и почео да ми говори: «Тако је дакле то. И тебе држе људи да си неки аскета. Ти си јео месо и кад си ме видео, одмах си побегао у келију да ја то не видим. Сада сам коначно схватио какав си.» На његове речи сам се само благо насмејао и нисам почео да се прав­дам. Био сам само изненађен тиме како је лако он прихватао лоше помисли.»

Старац је говорио: «Не дозволимо себи ни­када да друге осуђујемо. Чак иако видимо да неко чини грех, боље да плачемо и да се моли­мо Богу за њега да му опрости. Ако друге због њихових недостатака осуђујемо, то значи да наш духовни поглед (око) није очишћено. Са­мо онај ко помаже своме ближњем, задобија

старац Пајсије Светогорац

104

помоћ од Бога. Међутим, онај који са завишћу и злом ближњега осуђује, има Бога за свога судију. Не треба никога да осуђујемо. Треба свакога другог да сматрамо светим, а себе за грешника. Човек може ближњега не само ре­чима него и у унутрашњости срца да осуђује, јер унутрашње настројење даје боју нашим речима и помислима. У сваком случају је бо­ље бити уздржљив како не бисмо пали у осу­ђивање. Другим речима, не дозволимо себи да паднемо у ватру, иначе ћемо се опећи или ћемо се на диму отровати. Боље је да сами себе осуђујемо и да престанемо да се интересујемо за недостатке других.»

Другом приликом је рекао: «Никада ни под најгорим условима не бисмо требали дозволи­ти негативним помислима да се уселе у нашу душу. Човек који у свим условима сачува до­бре помисли, ускоро ће победити. Његов жи­вот ће бити стални празник, јер ће он увек бити настројен ка добру.»

Не­ ве­ровати сопстве­ним помислима

Учење старца Пајсија о помислима и унутра­шњој будности имају посебан значај за нас, који смо формирани под утицајем западне

УСКИ ПУТ

10�

културе. Старац је највише времена проводио слушајући људе (монахе, монахиње и верујуће у свету) како би им помогао. Старцу је из тих разговора постало јасно од чега болује дана­шњи модерни човек.

На првом месту, препознао је да је најра­спрострањенија болест рационализам и њу је покушавао да исцељује. У западној Европи ра­ционализам се проширио од времена просвети­тељства и временом је обухватио читав свет. На крају је стигао и у православне земље, укључују­ћи Грчку. Када старац Пајсије говори о духовној болести рационализма у данашњој Грчкој, он је истовремено говорио и о овој духовној болести у Америци и уопште на Западу.

Модерни рационализам се темељи на повере­њу у сопствене закључке и сопствено логичко мишљење. Ми на модерном Западу смо одра­сли на философији и познатој реченици Ренеа Декарта са почетка епохе просветитељства, ко­ја каже: «Мислим, дакле, јесам».

Модерни рационализам заступа слику света у којој је изгубљено знање о човековој души, те су због тога наше помисли једино што ми поседујемо. Оне су наша суштина или обрнуто речено, човек представља суму тих помисли. При томе се аутоматски подразумева да мора­мо веровати својим помислима и њих бранити

старац Пајсије Светогорац

10�

као да су оне наше сопствено тело и крв. У томе је суштинска обмана савременог погле­да на свет. У то спада и поверење у разне хи­потезе палог људског духа уместо Божанског Откровења. То је модерног западног човека довело до тога да потпуно запостави своју хришћанску веру.

Ми православни хришћани који живимо на Западу морамо се чувати од овог утицаја, по­кушавајући да не прихватамо своје помисли, нити да им верујемо.

Старац Пајсије је говорио: «Ђаво не лови оне који су већ изгубљени. Он лови оне који живе духовно, који су близу Богу. Он им узима по­верење у Бога и почиње да их поробљује кроз самоповерење, логичко мишљење и критико­вање других. Због тога не треба никад да ве­рујемо нашем рационалном расуђивању. Не верујте никада својим помислима.»

На другом месту старац Пајсије саветује: «Морамо увек бити опрезни и уздржљиви, да ли су ствари заиста такве како мислимо. Ако је неко постојано заокупљен својим помисли­ма и верује им, ђаво ће тако околности пред­ставити, да човека воде ка злу, иако је он по природи створен за добро.

УСКИ ПУТ

10�

Рани Оци нису никада веровали својим по­мислима, чак ни у најмањим стварима. Када је требало да дају неки одговор, предавали су ту ствар молитви, повезавши је са постом, како би их божанска благодат о том просве­тлила и тако би дали одговор примерен Богу. Тек пошто би благодатну вест добили, они су давали одговор. Данас примећујем, говорио је старац, чим неко о најмањој ствари пита, он нема врмена ни своје питање да заврши, а ми га прекидамо како би му одговорили. То пока­зује да ми не тражимо просветљење од Бога, него одмах својим разумом судимо. Пошто ми увек своје помисли прихватамо и верујемо им, због тога се одмах са њима саглашавамо, што често има катастрофалне последице.

Скоро сви ми помисли држимо за нешто јед­ноставно и природно и због тога им верујемо врло наивно, док управо не би им требали ве­ровати нити их прихватати.»

Не­створе­на све­тлост

Нестворена светлост, објашњава Митропо­лит Јеротеј (Влахос) је «божанска енергија која се види као светлост. Ова божанска енергија је слава Божија (doksa). Она се карактерише као

старац Пајсије Светогорац

10�

нестворена, јер је божанска и самим тим није створена. Она није енергија створеног бића.»

Они који су удостојени виђења божанске светлости углавном су веома уздржани када треба о томе да говоре, а још ређе пишу о то­ме. Ипак се са сигурношћу може рећи да су у наше време не мали број аскета на Светој Гори и на другим местима били удостојени виђења нестворене божанске светлости.

Старац Пајсије је описао своја искуства јед­ном монаху када га је посетио у пустињи: «Ка­да сам био у Катунакији, пребивајући у Ису­совој молитви све до дубоко у ноћ, негде око три сата ујутро сам осетио посебну небеску радост. Одједном је почела моја затамњена келија, у којој се видео само мали пламен од свеће, испуњавати се интензивном плаво­бе­лом светлошћу. На почетку је она била веома јака. Осетио сам да су ми очи ојачале како бих могао да видим ову светлост. Била је то нестворена светлост. У таквом стању сам био неколико часова и више уопште нисам осећао земаљске ствари. Имао сам искуство другога света – света духа, који је од овог нашег матери­јалног веома различит. Пролазили су часови у овом духовном стању, а да ја то уопште нисам ни приметио. Тада сам имао многа различита небеска искуства, будући испуњен овом божан­

УСКИ ПУТ

10�

ском светлошћу. У једном тренутку је почела ова нестворена светлост да слаби и вратио сам се у раније стање. Почео сам да осећам глад и узео сам комад сувог хлеба. Осетио сам жеђ и узео сам да попијем мало воде. Поред тога, осећао сам се веома уморан, па сам морао да легнем да се мало одморим. Осећао сам се као нека животиња и сажаљевао сам сам себе, јер сам потпуно постао сличан животињи. Ово смирење је наравно уследило као последица промене мога духовног стања. Из једне потпу­не духовности, прешао сам врло брзо на нешто друго. Сада сам могао да разумем разлику, па ми није ми преостало ништа друго него да ту­гујем и ридам над самим собом. Нешто даље од моје келије је живео један брат, монах. Када сам пошао према њему, изгледало ми је да је напољу још увек ноћ и да се види пун месец. Дошавши до њега, упитао сам га: «Брате, шта се догађа? Чини ми се као да ова помрачина дуго траје. Колико је сати?» Он је био веома изненађен и упитао ме је: «Оче Пајсије, шта то причаш? Уопште те не разумем.» У том тре­нутку сам разумео шта се десило. Тада је било десет сати пре подне и пун месец је у ствари било сунце. Нестворена светлост је била толи­ко јака, да су ми очи задобиле посебну јачину, тако да су ми светлост дана и сунце изгледали

старац Пајсије Светогорац

110

као ноћ и месец. Сунчева светлост у поређењу са нествореном светлошћу, била је као ноћ у поређењу са даном.»

Да Бог не удостојава виђења нестворене бо­жанске светлости само велике аскете какав је био старац Пајсије, него и друге људе, који су испуњени несебичном љубављу и смирењем, казује нам следећи пример, који нам је испри­чао старац Пајсије.

«Једном је код мене дошао један Грк, лекар из Америке. Био је православан, али није имао много везе са религијом. Није држао пост пет­ком, а у цркву је ишао веома ретко или скоро никад. Имао је једно духовно искуство и желео је о томе да поразговарамо.

Једне ноћи, док се молио у своме стану, отво­рило се небо и он је био обузет неком светло­шћу. Кров зграде и четрнаест спратова изнад њега као да су нестали. Светлост га је била обу­зела дуго времена и није могао да каже колико дуго. Био сам изненађен, јер сам схватио да је то виђење од Бога. То је било истинито и он је заиста видео нестворену светлост. Какав је био овај човек и како је он живео да се удостојио такве велике божанске посете? Био је ожењен и имао децу. Једном му жена каже: Уморна сам од овога рада у кући и желим да идем у шетњу. Тако је она почела сваки пут да избегава посао

УСКИ ПУТ

111

и шета са својим пријатељицама и да излази сваке вечери. После кратког времена рече му да иде сама напоље са својим пријатељицама. Он је све то прихватао ради деце. После тога му рече како сама жели да иде на годишњи одмор. Шта је могао друго учинити? Дао јој је новац и ауто. После тога, она је изнајмила стан за себе како би могла сама да живи и угошћава своје пријатеље. Он је покушавао да разгова­ра са њом и саветовао је шта ће њихова деца рећи. Она ништа није одговарала. На крају је узела велику количину новца и отишла, а он је остао. После неколико година, чуо је да је она постала проститутка у пирејској луци. Био је потпуно поражен. Плакао је. Размишљао је да оде тамо да је пронађе. Али шта да јој каже? Пао је на колена да се моли Богу: «Боже, про­светли ме шта да јој кажем и шта да чиним ка­ко би њена душа била спашена?» Видите, он је веома патио због ње. Желео је да јој душа буде спасена. Није показивао никакав људски егои­зам, освету или љутњу. Болно је осећао њено стање у којем је завршила и чезнуо је за њеним спасењем. Због тога је Бог њему отворио небо и погрузио га у светлост лица свога. Видите ли, он у Америци, у каквом је окружењу он живео? Многи од нас на Светој Гори, где живи­мо међу светитељима и у милости Пресвете

старац Пајсије Светогорац

112

Богородице и не достижемо такав напредак. Слава Теби Боже, слава Теби Боже, слава Теби Боже!», биле су речи старца Пајсија.

О се­ксу­алности

Често су старца питали и о сексуалности. Јед­ни су износили једно мишљење, други друго, а једни шта о томе каже модерна психологија. «Шта причаш, дете моје?», рекао је старац. «Ов­де је недавно био један светски познат лекар, ко­ји је рекао да је уздржање нешто најздравије за људско тело. Људи који живе у свету у телесном греху и разузданости, њихове кости омекшава­ју и постају као вода. Долазили су неки млади­ћи који живе таквим животом. Видео сам да су им очи потпуно водене, а памћење веома слабо, чак лошије од старих људи. Могло се приметити да им је дух потпуно руиниран.»

«Старче, да није ова телесна страст слична глади или жеђи или је она само страст?»

«То је једна страст и она происходи из теле­сног мудровања. Ако је неко духован човек, нема такве прохтеве. Сви људи имају неко телесно мишљење. То се рођењем наслеђује. Видиш, ако се неко дете роди од грешних ро­дитеља, оно још као дете наследи ове страсти.

УСКИ ПУТ

113

То ипак још није ништа, јер може да се исце­ли. Док није дубоко пустило корене у души, њему добар духовник може помоћи да све то превазиђе.

Сви људи у мањој или већој мери, размишља­ју телесно. Једни људи су, да кажемо тридесет посто духовни, једни четрдесет, опет други ше­здесет посто. Сусретао сам чак и људе који су седамдесет пет посто духовни. Само Јоаким и Ана су били потпуно духовни људи, као што је било и бестрасно мало дете Пресвета Бого­родица, која је рођена после многих молитви. Ово сам осетио док сам био на Синају.»

«Старче, у једној визији?»Он је ћутао.«Другим речима, да ли су они постали ду­

ховни кроз аскезу или су то били од самог почетка?»

«Мени изгледа да су били то од самог почет­ка», закључио је старац Пајсије.

Брак породица и васпитање­ де­це­

«Добро је ако се човек млад ожени. Тада се ствари природније развијају и људи се лакше навикуну једни на друге. Види се то код оних бракова где су се супружници млади оженили.

старац Пајсије Светогорац

114

У њиховом животу се осећа једностав­ност, као код деце. То се исто може при­метити код монаха који су млади до­шли на Свету Гору.

Постоји послови­ца која каже: Или се жени или поста­ни монах још док си млад. Када човек по­стане старији, све зависи од његовог

разума. Он све мери и премерава, а карактер му јача. Због тога се касније он тешко прила­гођава. Када човек достигне тридесет година морају га тридесет људи наговарати за женид­бу, а ако достигне четрдесет треба му већ ше­здесет људи за то. За њега је веома тешко да се одлучи да узме овај јарам на себе. Човек се већ навикао да живи без обавеза према другима. Тако се постаје као дивљи коњ коме је веома тешко ставити узде, јер почиње да скаче и да удара и бежи даље. Један ожењени пар треба да има истог духовника и око тога морају од­мах на почетку бити сагласни како касније не би имали проблема. Видиш, духовни отац

УСКИ ПУТ

11�

много помаже. Духовник види слабости и од­лике супружника и помаже да се они навикну једно на друго.

Многи парови који су се узели из љубави, раз­вели су се јер нису имали помоћи од доброг ду­ховног оца. Понекад се дешава да се парови који на почетку нису могли заједно, одрже јер су имали истог духовника, који им је помогао.

У браку супружници морају да живе у уздр­жању и не смеју да се предају безумним стра­стима. Морају да се уздржавају од страсти да би задобили љубав.

Деца од својих родитеља не наслеђују само куће и поља него и страсти и врлине. То је слич­но као код људи који су богати или сиромашни и сходно томе остаје после њих много или ма­ло богатство. Постоје деца која су наследила велико духовно богатство од родитеља и деца са многим врлинама. Оваква деца могу, ако још придодају свој подвиг и труд, достићи вео­ма високо духовно стање. То се дешава јер они имају јако добру стартну позицију. Из овога разлога је Пресвета Богородица била тако чи­ста. Ниједном јој се није могла приближити никаква греховна помисао, јер је њено поре­кло било свето. Јоаким и Ана су били свети. Бог никако није неправедан. Оно што се узима у обзир то је мера уздржања за свакога. Чове­

старац Пајсије Светогорац

11�

ков труд и његова борба за држање заповести Христових, како би тиме угодио Богу, имају велику вредност пред Богом. Ако је нека жена трудна она треба да буде мирна, да чита Свето Јеванђеље и да се моли Исусовом молитвом. Кроз то ће и њено дете бити освећено. Васпи­тање детета почиње у мајчиној утроби. Због тога треба бити веома опрезан и трудну жену никако не би требало узнемиравати.»

«Старче, неки супружници не могу да имају деце иако они то желе. Зашто се то догађа?»

Старац је рекао: «Понекад да би они усвоји­ли неко сирото дете и узели га у своју кућу. Дешавало се да неки супружници пошто су усвојили дете, од Бога добију и своје сопствено. Ђаво данас покушава све да растури, како нове генерације не би имале порода. Морамо свој живот поједноставити. Луксуз нас чини умор­нима. Постоје људи који непрестано бирају но­ви намештај. Они непрестано јуре тамо­амо да би зарадили што више новца, а када се то деси још су већом бригом испуњени. Људи су данас постали непостојани. Сирота деца су презаси­ћена различитим теоријама, па касније постају страшљива, немирна и посежу за опијатима и разним задовољствима. Ова световна задовољ­ства још више доприносе њиховом немиру. Ова­квим животом се у извесној мери доживљава

УСКИ ПУТ

11�

пакао, или са друге стране рај, ако човек живи у Цркви, следујући вољи Божијој.»

Старац је сматрао да кроз лепе песмице децу треба учити да воле своју отаџ­бину.

«Моја дивна отаџ­бинаЛежи у хладном плаветнилуИспод сребрених облакаВидиш шта говори ова песмица. На овај на­

чин се дете васпитава. Данас се деци на жалост такве ставри не дају и она остају празна. Код куће су родитељи најчешће нечим заузети и нигде нема љубави за дете. Деца остају празна и пате због тога. Знам за дете које је више пу­та покушало да се убије пре него што је код мене дошло и пало пред моје ноге. Сада је он завршио школу и постао је војник. Као одра­стао пише ми писмо. «Мој драги и слатки оче», пише он. Шта може једно дете да учини? На првом месту треба се трудити да се дете вас­пита, а касније ће доћи друге ствари његово образовање, итд.

Данас постоји велики јаз између родитеља и деце. Деца не разумеју родитеље, ни роди­тељи децу. Човек се мора поставити на место другога да би се међусобно разумели. Сирота деца уопште нису крива, јер су са свих страна бомбардована разним теоријама – ова, она те­

старац Пајсије Светогорац

11�

орија, ово је тачно, оно је тачно... Тиме деца постају непостојана и збуњена. Треба да кон­тролишемо децу, али благо. Гледај, везујем свој парадајз високо са узицом. Ако га чврсто уз штап притегнем, шта ће се десити? Неће ли се он повредити? Данас постоји кривица чак и хришћанских породица. Они кажу: «Ја сам у реду. Држим дете под контролом, другачије него деца у свету и ја сам миран.» Овде уопште није питање да ли они држе децу под контро­лом или не, него је питање шта су мотиви те контроле. Ако они то чине из страха од греха и из страха Божијег, тада им Бог помаже и деца неће имати неке штете. Али ако то чине из его­изма? Понеки родитељи тако чине, јер кажу: «Моје дете не може тако нешто учинити.» Тада Бог не помаже, како би се сами родитељи кори­говали и постали смирени. Понекад родитељи повређују децу из претеране љубави. Видите, ако је љубав претерана, она штети деци. Она их гуши. То је једна врста болести. На сву сре­ћу понека деца су добра и примерна, а друга су на жалост растројена. Љубав, као што видиш, треба једну кочницу, једну меру. Чини ми се да не бих био добар родитељ, јер не могу сам себе да контролишем (ограничим).

Родитељи треба да пазе какве књиге код ку­ће имају, јер оне могу доћи до руку њихове де­

УСКИ ПУТ

11�

це, те могу имати штете од њих. У кући треба имати само хришћанске књиге. Ако дете од ране младости приђе Христу и Цркви и живи у љубави са својим родитељима, када одрасте и напусти родитељски дом, па иако западне у тешке животне услове, оно ће то издржати. Оно је као дрво које се храни својим сокови­ма. Чак иако нема кише, оно не трпи, јер је заштићено својим унутрашњим уљем и неће увенути.»

Из­ је­дног раз­говора

Пи­та­ње: Ако се дете нађе у лошем друштву и заувек напусти родитељски дом без да је има­ло осетило благодат Божију, да ли постоји нада за повратак таквог детета на пут Божији и ка његовој породици?

Од­го­во­р: То зависи од тога да ли је то дете код куће имало осећај љубави. Ако му је у родитељ­ском дому пружена љубав, оно ће лако разуме­ти да у томе лошем друштву у којем се нашло, нема љубави. Моћи ће да примети да је тамо само зло и разбојништво и вратиће се кући.

Међутим, ако је оно код куће васпитано у непријатељству и мржњи, његово срце га неће подстаћи да се врати назад.

старац Пајсије Светогорац

120

Пи­та­ње: Ако смо сами касно открили Хри­ста, када су нам деца већ одрасла, шта можемо чинити да и њих упутимо на пут Божији?

Од­го­во­р: У том случају, молитва може мно­го помоћи. Треба да се молимо Богу са много вере да Он буде милостив према нашој деци, која нису крива што су тренутно неверујућа. Треба сматрати да је одговорност на нама и треба сами да се смиримо и покајемо. Онда ће Бог и деци помоћи. Бог ће упркос свему даровати њима један простор спасења у коме они могу да се спасу.

Многи родитељи који воле своју децу, чине им духовну штету. Нпр, једна мајка која је руковођена екстремном земаљском љубављу према своме детету, непрестано га држи у за­грљају, љуби и говори: «Какво чудесно и дивно дете! Ти си најбоље дете на свету!»

На овај начин се код детета развија једна без­мерна гордост, да је оно најбоље и најпамет­није. Из тога разлога оно и не осећа потребу за божанском милошћу и не жели ни молити Бога за помоћ. Тако се ово дете од своје ране младости ослања само на помрачени део сво­је душе. Такво стање се често уопште не може превазићи и биће однесено у гроб.

УСКИ ПУТ

121

У наше време се много говори о магији. Постоји једна врло интересантна старчева прича о томе.

Старац Пајсије је писао једном оцу који га је посетио: «Дете може пасти под демонски ути­цај, али ако је чисто ђаво га не може увести у искушење. Када дете престане да слуша своје родитеље и почиње да лаже, тада га напушта божанска благодат. Морате знати да демони људе и у сну окрећу ка злу, али да би некога оп­сели, мора постојати велики разлог. Другачије то не могу учинити. Да бих вам ово што боље објаснио испричаћу вам један карактеристи­чан случај о једној четрдесетогодишњој учите­љици и њеном петнаестогодишњем ученику. Она ми је писала о томе. Није била удата и у њој се појавила страст према овом ученику у гимназији. Она је отишла код једног мага да би јој у томе помогао. Пошто је дете било чисто, чаробњак није могао ништа да учини, већ јој је саветовао да мора да наведе дете да учини неки грех и онда ће овај чаробњак помоћи. То значи да ће маг тек тако наћи отворена врата душе и моћи ће да учини шта хоће са њим. За­то је она позвала дечака кући, покушавајући да учини грех са њим. Ђаво је у том тренутку покушао да обузме дечака. Одједном је он по­

старац Пајсије Светогорац

122

чео да се тресе опседнут од демона и његово здравље се толико погоршало као да ће умре­ти. После тога више није хтео нити да учи нити да иде у школу. Изгубио је интерес за све. Сада мени пише учитељица, ова ђаволска жена, да је врло забринута што се младић налази у та­квом стању и моли мене да се молим за њега. Наравно да ћу то чинити, јер не желим да та душа пропадне. Да је та жена неким случајем овде, упркос томе што ни на кога нисам дигао руку, почупао бих је за косу због зла које је учинила овом детету.»

Љу­бав пре­ма Богу­ и ближњима

«Главна одговорност људи се састоји у томе да љубе Бога и ближњега и пре свега своје не­пријатеље. Ако почнемо да Бога волимо као што треба, све остале Његове заповести ћемо сачувати. Међутим, ми нити волимо Бога, ни­ти наше ближње. Ко се данас уопште интере­сује за другог човека? Сви се интересују само за себе, а не за друге и у томе је наша велика одговорност. Бог Који је љубав неће опрости­ти нашу равнодушност према ближњима. До­бар хришћанин на првом месту воли Бога, а потом и људе. Преосталу љубав усмерава на

УСКИ ПУТ

123

животиње и природу. Данашњи човек разара природу која га окружује, што показује да он нема љубави.»

Старац у својој књизи о светом Арсенију Ка­падокијском, који је био познат по својој љуба­ви према ближњима, пише: «Свети Арсеније је био човек светога живота. Он је био сличан једном великом генератору кроз који струји свеобухватна љубав Божија. Та Божанска љу­бав струјала је не само према хришћанима, него и према Турцима. Била је упућена како верујућим, тако и неверницима.»

Старац је говорио: «Онај ко се руководи љу­бављу угађа ближњем и налази покоја чак и у творевини. Онај пак ко воли само себе оства­рује се кроз своју лењост. Морамо пазити из којег разлога чинимо дела љубави. Ми можемо из чисте љубави нешто да радимо и без икакве задње помисли желети ближњем да помогнемо. Многи своју љубав показују само према одређе­ним људима и тиме их поробљују (користе своју љубав као својевсртан притисак и моћ).

У љубави према ближњима се крије љубав према Христу. У нашем поштовању Пресвете Богородице и светих крије се наше велико по­штовање према Христу. Треба да чувамо своју хришћанску љубав, која се по квалитету раз­ликује од љубави световних људи.

старац Пајсије Светогорац

124

Милостиња је израз љубави. Данашњи хри­шћани су ову врлину скоро потпуно заборави­ли. Старац подсећа не само на потребу мило­стиње, него указује и на њене духовне плодове. Духовну промену која се дешава у души и ра­дост у срцу коју добијамо кроз милостињу или неко добро дело према ближњем, не може нам ниједан лекар даровати, чак и да му за то дамо врећу долара. Ако човек на добар начин кори­сти своје духовне дарове, он ће покушавати да то дарује и ближњем. Тако велику благодат дарује души човековој милостиња.»

Врлински чове­к

Старац је писао: «Кад сам дошао на Свету Гору, шетао сам баштом Пресвете Богородице. То чине сви искушеници, како бих пронашли мирисно цвеће Пресвете Богородице (Свете Оце) и како би мало духовног нектара од њих задобили. Треба да благодаримо Богу што да­нас многи хришћани траже тај нектар. Нарав­но постоје и они који нити су религиозни нити ка томе стреме, јер је њихов идеал спољашње хришћанство. Они теже обожавању и развоју свога ума, а не свога срца.»

УСКИ ПУТ

12�

Старац је говорио: «Врлина не може остати скривена, као што ни сунце не може бити зау­стављено од једног решета, јер његови зраци продиру кроз рупе.»

У једном разговору са богословима појавило се питање: «Оче, сада свуда влада криза и наш се живот критикује са свих страна. Ви нама говорите о духовно­аскетском животу који би требало да испуњавамо?»

Старац је одговорио: «Чујте, људи који данас аскетски живе, духовни људи, сигурно ће за­добити велику награду. У наше време се грех свуда проширио и сматра се нечим добрим и чак га многи предлажу. Аскетски живот и те­жња ка њему данас се много више цени него у било ком другом времену.»

Покајање­ је­дног анархисте­

Једном смо седели испред старчеве келије слушајући његове поуке. Тада се појави један младић дуге косе и шалом око врата. Обраћа­јући нам се одмах је, без икаквог устезања, пи­тао: «Где је овај Пајсије?» Старац је устао, при­ближио му се и рекао: «Шта ти од њега хоћеш, дете?» «Њега», рекао је младић. У левом џ­епу кошуље је имао цигарете. Старац је показао на

старац Пајсије Светогорац

12�

џ­еп и рекао: «Шта то имаш? Јеванђеље?» «Не, цигарете», одговорио је. Извадио их је напоље и понудио старцу: «Хоћеш и ти једну?» «Не», одговорио је старац. Пошто су сви гледали пре­ма старцу и смејали се, младић је разумео да је ово Пајсије, којег је он желео видети. Када се уверио да се неће преварити, окренуо се младић према старцу, упитавши га: «Желим да ми кажеш како се зовем.» Старац се куцнуо по глави и рекао: «Како се зовеш? Твоје име је... Тако се зову они који регулишу саобраћај на улицама и пуштају аута да пролазе.» Ми смо устали и рекли старцу: «Старче хоћете рећи Стаматис или Григорис (мислио је семафор)?» Црвено светло за аута и црвено за пешаке на грчком се каже хумористично Стаматис (зау­стављач). Стаматис је такође име. Зелено све­тло за аута и зелено за пешаке има надимак Григорис (убрзање). Григорис је такође име. «А да тако се ти зовеш.» Име овог човека је било Григориос. Када је он чуо своје име замолио је старца да са њим лично разговара.

Ушли су и разговарали, након чега је овај младић отишао.

После шест месеци поново је дошао на Свету Гору, где сам га сусрео у манастиру Кутлуму­шу. Уопште више није личио на оног младог анархисту којег сам сусрео у старчевој келији.

УСКИ ПУТ

12�

Чудио сам се да ли је то уопште он. Да бих разре­шио сумњу, пришао сам му и питао: «Опрости­те јесте ли ви пре шест месеци тражили старца Пајсија?» «Да», рекао је. «Оче, ја сам био тај који је тако бесрамно говорио са старцем. Тада сам био као једна животиња. Молите се за мене оче да се старчевим молитвама поправим.»

Спасе­ње­ самоу­бице­

Старац је био навикао да се по читаве много моли. Једном када се молио око један сат ноћу, божанска благодат му је открила да је неки чо­век по имену Јован у великој опасности. После тога старац је упалио свећу и почео да се моли за тога Јована. После пола сата старац је у ду­ши осетио да овај Јован више није у животној опасности. Старац је истог тренутка схватио шта се десило.

Следећег дана дошли су код старца неки мла­ди људи, известивши га да је један млади човек желео да се убије. Он је изашао у град око пола један на своме бициклу и ушао у један мрачни део града, где је желео да слети са бицикла и да се убије. Негде око десет до један, када је тако јурио улицом, дошла му је помисао да многи причају о оном Пајсију на Светој Гори.

старац Пајсије Светогорац

12�

Можда треба прво њега да посетим, па ако то ништа не помогне, онда ћу се убити. Био је то управо онај Јован за кога се старац молио док је овај младић размишљао о самоубиству. На­равно, када се вратио кући, било му је боље и није више размишљао о смрти, него је отишао код једног духовника да се исповеди.

Посе­та све­те­ Ефимије­

Старац је све горуће проблеме Цркве веома узимао к срцу. Због тога се молио блаженој великомученици Ефимији, говорећи. «Света Ефимијо, која си са Томосом велике пробле­ме Цркве решила, помози нам сада.» (Године 451. света Ефимија је својим моштима учини­ла велико чудо у Халкидону где се одржавао Четврти васељенски сабор. Подигла је руку у којој је био постављен Томос са православним исповедањем вере и дала га Патријарху.)

Једног јутра чуо је старац некога како нео­бично куца на врата и питао је: «Ко је тамо?» А женски глас му је одговорио: «Ја сам Ефимија, старче!» То се поновило два пута и старац је осетио да је неко ушао кроз затворена врата. Тада је угледао свету Ефимију. Старац јој је ре­као: «Реци Слава Оцу и Сину и Светоме Духу.»

УСКИ ПУТ

12�

Светитељка је рекла овај символ и старац се онда поклони пред њом. Светитељка је реши­ла проблем, који је старац очекивао и дала му одговор на три питања за која је молио. Тада ју је упитао: «Како си претрпела страдање?», а светитељка му је одговорила: «Старче, да сам знала шта ће ме дочекати у вечном животу и у небеској лепоти, молила бих се да моје стра­дање буде бескрајно. Оно би и као такво било ништа, у поређењу са божанском милошћу ко­ја ми је указана.»

Приме­р старче­ве­ проз­орљивости

Једном приликом је већа група ходочасника посетила старца Пајсија. Сви су дошли са мно­гим питањима, која су за њих имали велики значај и сви су се надали да ће старац одгово­рити на њих. Али, када су дошли до келије њега тамо није било, а врата келије су била затворена. Они су тако читав дан чекали пред вратима. Пошто је почело да се смркава, ови људи су помишљали како треба да иду у други манастир на конак. Тако пред сам њихов одла­зак, појавио се старац Пајсије и испричао им различите ствари без да га је ико од ових људи било шта питао. После једно петнаест минута,

старац Пајсије Светогорац

130

ова група је кренула из старчеве келије и сви су се успут чудили како је старац свакоме од њих одговорио на питање, које су желели да му поставе.

Францу­ски и не­мачки начин мишље­ња

Старац је говорио: «Кад неко Французима проповеда Реч Божију, они је одмах усвајају и кажу: «Да, да...» Зачуђен сам њиховом до­бром вољом. Они одмах све разумеју и Христа прихватају. Шта се међутим касније дешава? После кратког времена они губе веру у Христа и прихватају другу веру, а потом опет неку трећу и непрестано је мењају. Они нешто лако прихватају а још лакше заборављају.

Са друге стране Немци су веома затворени. Они те доводе до експлозије пре него што би­ло шта прихвате и док не разумеју. Када они једном прихвате хришћанско учење, задржа­вају га заувек и никад га не напуштају. Такав је немачки начин мишљења.»

+ + +

УСКИ ПУТ

131

«Старче Пајсије, данас у свету постоје милиони људи који не познају Христа. Са­мо је мали број који Га познаје. Шта ће се десити?»

«Догодиће се ствари које ће уздрмати све нације. То неће бити Други долазак Христов, него једно посебно божанско де­ло. Људи ће те узимати за руку говорећи: Дођи овамо. Се­ди и испричај нам не­што о Христу­.»

132

ЛИ­ТЕР­АТУР­АКњи­ге стар­ца Пај­си­ј­а

He­ra­us­ge­be­r: Holy Con­ve­n­t of the­ Eva­n­ge­lis­t John­ the­ The­ologia­n­ (Souroti), ��00� Ba­s­ilika­, The­s­s­a­lon­iki, Grie­c­he­n­la­n­d. Te­l: 0030-23��0-41320, Fa­x.: 0030-23��0-41��4(Ein­ige­ die­s­e­r Büc­he­r s­in­d s­c­hon­ in­ Übe­rs­e­tzun­ge­n­ e­rs­c­hie­n­e­n­, währe­n­d a­n­de­re­ in­ de­r Vorbe­re­itun­g s­in­d; Spra­c­he­n­: a­lba­n­is­c­h, arabisch, bul­garisch, de­utsch, e­n­gl­isch, fin­n­isch, fran­zösisch, ge­­orgis­c­h, grie­c­his­c­h, ita­lie­n­is­c­h, poln­is­c­h, rumän­is­c­h, rus­s­is­c­h, s­e­r-bis­c­h, un­ga­ris­c­h.):­ Γέροντος Παϊσίου Αγιορείτου, Λόγοι (Die­ ge­is­tlic­he­ Le­hre­ de­s­ Al-tva­te­rs­ Pa­is­ios­ vom Be­rg Athos­), Bän­de­ 1-4 (gr., rum., rus­s­.)- Sa­int Ar­se­nios the­ Ca­p­p­a­docia­n- El­de­r­ Ha­tji-Ge­or­gis the­ Athonite­- Athonite­ Fa­the­r­s a­nd Athonite­ sa­yings- Ep­istl­e­s

Књи­ге о стар­цу Пај­си­ј­у

­ Ιερομόναχος Ισαάκ, Βίος Γέροντος Παϊσίου του Αγιορείτου. Άγιον Όρος 2004 (Prie­ste­rmön­ch Isaak, Das Le­be­n de­s Al­tvate­rs Pai­si­os von Be­rg Athos), Be­rg Athos 2004. Ve­rtrie­b: HI. He­sychaste­rion­ „He­ilige­ Joha­n­n­e­s­de­r Vorläufe­r", �30�� Me­ta­morphos­i, Cha­lkidiki, Grie­c­he­n­la­n­d. Te­l./Fa­x. 0030-23��0-�1��2- Prie­s­tmon­k Chis­todoulos­ of Moun­t Athos­, El­de­r Pai­si­os of the­ Hol­y Mountai­n. Hol­y Moun­tain­, Gre­e­ce­ 1998. (Ιερομόναχος Χριστόδουλος, Ο Γέρον Παΐσιος, Άγιον Όρος. Ve­rtrie­b: Hl­. He­sycha­s­te­rion­ "Pa­n­a­gia­ Fove­ra­ Pros­ta­s­ia­", P.O. Box 1, �30�� Me­ga­li Pa­n­a­-gia­, Cha­lkidiki, Grie­c­he­n­la­n­d Te­l. / Fa­x. 0030-23�20-3213�- Ra­kova­lis­, Atha­n­a­s­ios­: Tal­ks wi­th Fathe­r Pai­si­os, The­s­s­a­lon­iki, 1. e­n­gl. Edition­ 2000; e­n­gl. Obe­rs­. Vr. Nic­ola­s­ Pa­lis­. Grie­c­his­c­h: Αθανάσιος Ρακοβαλής, Θεσσαλονίκη, Ο πατήρ Παΐσιος μου είπε ... (Spra­c­he­n­: a­ra­bis­c­h, e­n­glis­c­h, grie­c­his­c­h, rumän­is­c­h, rus­s­is­c­h). Ve­rtrie­b: 1) Ra­kova­lis­ Atha­n­a­s­ios­, Pra­idi �, �43�2 The­s­s­a­lon­iki, Gre­e­c­e­. 2) Orthodoxos­ Kips­e­li, Stilia­n­os­ Ke­me­n­ts­e­ts­idis­, Spa­rta­kou

133

�, ���2� The­s­s­a­lon­iki, Gre­e­c­e­. Te­l. 0030-2310-212���, Fa­x. 0030-2310-20�340. 3) Ne­kta­rios­ Pa­n­a­gopoulos­, Kolokotron­i �, 10��2 At-he­n­s­, Gre­e­c­e­. Te­l./Fa­x. 0030-210-3224�1�

­ Διονύσιος Φαρασιώτης, Οι γκουρού, ο νέος και ο γέροντας Παΐσιος, Θεσσαλονίκη 2002. (Sprache­n­: al­ban­isch, bul­garisch, e­n­­glis­c­h, grie­c­his­c­h, rumän­is­c­h). Dion­is­ios­ Fa­ra­s­iotis­, The­ gurus, the­ young man and the­ El­de­r Pai­si­os (im Druc­k), The­s­s­a­lon­iki, Gre­e­c­e­. Grie­c­his­c­h: Ve­rtrie­b: 1) Ra­kova­lis­ Atha­n­a­s­ios­, Pra­idi �, �43�2 The­s­-s­a­lon­iki, Gre­e­c­e­. 2) Orthodoxos­ Kips­e­li, Stilia­n­os­ Ke­me­n­ts­e­ts­idis­, Spa­rta­kou �, ���2� The­s­s­a­lon­iki, Gre­e­c­e­. Te­l. 0030-2310-212���, Fa­x. 0030-2310-20�340. 3) Ne­kta­rios­ Pa­n­a­gopoulos­, Kolokotron­i �, 10��2 Athe­n­s­, Gre­e­c­e­. Te­l. / Fa­x. 0030-210-3224�1�

Остала ли­тер­атур­а

He­ra­us­ge­be­n­: Holy Mon­a­s­te­ry of Birth of The­otokos­, Le­va­dia­

Holy Mon­a­s­te­ry of Birth of The­otokos­ P.O Box 10�, GR-32100 Le­-va­dia­ - Gre­e­c­e­ Te­l: +30 2�10 3�13�, Fa­x: +30 2�10 3�201

Hie­rothe­os­, Me­tropolita­n­ of Na­fpa­ktos­:- Ente­ri­ng the­ Orthodox Church- A Ni­ght i­n the­ De­se­rt of the­ Hol­y Mountai­n- Il­l­ne­ss and Cure­ of the­ Soul­ i­n the­ Orthodox Tradi­ti­on- Orthodox Spi­ri­tual­i­ty - A bri­e­f Introducti­on (dt. in­ Aus­ziige­n­ in­: De­r Sc­hma­le­ Pfa­d, Ba­n­d � (März/April 2004)- Orthodox Psychothe­rapy - The­ Sci­e­nce­ of the­ Fathe­rs- Li­fe­ afte­r De­ath- Sai­nt Gre­gory Pal­amas as a Hagi­ori­te­- The­ Mi­nd of the­ Orthodox Church- The­ Pe­rson i­n the­ Orthodox Tradi­ti­on

He­ra­us­ge­be­r: Holy Mon­a­s­te­ry of Sa­in­t Gre­gory Pa­la­ma­s­, Koufa­lia­ - The­s­s­a­lon­iki, Gre­e­c­e­

134

Holy Mon­a­s­te­ry of Sa­in­t Gre­gory Pa­la­ma­s­ GR-��100 Koufa­lia­ (The­s­s­a­lon­iki) Gre­e­c­e­. Te­l.: 30-23�1-�1��3­ Archiman­drite­ Ioan­n­ikios Kotson­is, Watchful­ne­ss and Praye­r. The­-me­s­ from the­ Philoka­lia­, Numbe­r 1. 2n­d Edition­ 1���­ Archiman­drite­ Ioan­n­ikios Kotson­is, The­ Nous. The­me­s­ from the­ Philoka­lia­, Numbe­r 2. 2n­d Edition­ 1���

He­ra­us­gbe­r Holy Mon­a­s­te­ry of Sa­in­t Gre­gorios­, GR-�30�� Moun­t Athos­, Gre­e­c­e­ Arc­hima­n­drite­ Ge­orge­, Abbot of the­ Holy Mon­a­s­te­ry of Sa­in­t Gre­gorios­:- The­ Lords Praye­r- Expe­ri­e­nce­s of the­ Grace­ of God- The­ Struggl­e­ i­n Chri­st i­n the­ Apostasy of our Ti­me­s- The­ de­i­fi­cati­on as the­ purpose­ of man's l­i­fe­ (Ve­rf. Hie­romon­k Hi-e­rothe­os­)

He­ra­us­ge­be­n­ The­ Atte­n­da­n­ts­ of Hie­rmon­k Spyridon­, Holy Moun­t Athos­, Gre­e­c­e­The­ Atte­n­da­n­ts­ of Hie­romon­k Spyridon­, Ne­w Skiti, Holy Moun­t Athos­, �30�� Gre­e­c­e­ Te­l.:+30-3��0-233�4- Hie­romon­k Be­n­e­dic­t of Holy Moun­t Athos­: The­ de­vi­l­ and magi­c - Sai­nt John Chrysostom- Hie­romon­k Be­n­e­dic­t of Holy Moun­t Athos­: Thoughts and how to confront the­m

He­ra­us­ge­be­r: Commun­ity of St. John­ the­ Ba­ptis­t, Es­s­e­x, Gre­a­t Bri-ta­in­Commun­ity of St. John­ the­ Ba­ptis­t, Tolle­s­hun­t Kn­ights­, Ma­ldon­, Es­s­e­x CM� �EZ, G.B.- Arc­hima­n­drite­ Sophron­y, Sai­nt Si­l­ouan the­ Athoni­te­ (hbk)- De­rs­., The­ Monk of Mount Athos. St. Si­l­ouan (1���-1�3�)- De­rs­., Wi­sdom from Mount Athos. Wri­ti­ngs of St. Si­l­ouan (Die­s­e­ be­ide­n­ Tite­l bilde­n­ zus­a­mme­n­ un­ge­fähr die­ Hälfte­ de­s­ Ma­te­ria­ls­ in­ "Sa­in­t Siloua­n­ the­ Athon­ite­")- De­rs­., On Praye­r (hbk)- De­rs­., Hi­s Li­fe­ i­s Mi­ne­- De­rs­., Words of Li­fe­

13�

- De­rs­., We­ shal­l­ se­e­ Hi­m as He­ i­s- Arc­hima­n­drite­ Za­c­ha­ria­s­, Chri­st, our Way and our Li­fe­ (The­ The­o-logy of A. Sophron­y)- Hie­romon­k N. Sa­kha­rov, I l­ove­, the­re­fore­ I am (The­ the­ology of A. Sophron­y)

Von­ a­n­de­re­n­ He­ra­us­ge­be­rn­:- Sofron­ij, Arc­hima­n­drit, Worte­ de­s Ge­i­ste­s - Worte­ de­s Le­be­ns. Ve­r-la­g Fluhe­gg, CH-40�� Ba­s­e­l, 2004.- Sta­re­z Silua­n­, Mysti­sche­ Schri­fte­n, Pa­tmos­ Ve­rla­g Dils­s­e­ldorf 1���- St. Silua­n­ the­ Athon­ite­, Hi­s Li­fe­, te­achi­ng and Wri­ti­ngs, St. Vla­di-mir Pre­s­s­, Ne­w York 1���

Ли­тер­атур­а др­уги­х и­з­давача

Erzprie­s­te­r Mic­ha­e­l Poma­za­n­s­kij: Orthodoxe­ Dogmati­sche­ The­ol­o-gi­e­, Mün­c­he­n­ 2000. Hg.: Klos­te­r de­s­ hi. Hiob von­ Poc­a­e­v, Hofba­u-e­rn­s­tr. 2�, �124� Mün­c­he­n­. Te­l. (0��) �34 �� ��, Fa­x: (0��) �� �� ��Erzprie­s­te­r Se­rgius­ He­itz: Chris­tus­ in­ e­uc­h: Hoffnung auf He­rrl­i­c-hke­i­t. Ei­n orthodoxe­s Gl­aube­nsbuch. Göttin­ge­n­ 1994Giorgios I. Man­tzaride­s: Orthodox Spi­ri­tual­ Li­fe­, 1��4, Hg.: Holy Cros­s­ Orthodox Pre­s­s­, �0 Godda­rd Ave­n­ue­, Brooklin­e­, Ma­s­s­a­c­hu-s­e­tts­ 0244�.

13�

САДР­ЖАЈ­

УВОД ...............................................................................�СТАР­ЧЕВ ЖИ­ВОТ .................................................. 10ОПР­ОШТАЈ­НО ПИ­СМО МАЈ­ЦИ­ ..................... 23ПОКЛОНИ­ШТВО У ФАР­АСУ И­ КОНСТАНТИ­НОПОЉ ..........................................30ДУХОВНИ­ ТЕСТАМЕНТ СТАР­ЦА ПАЈ­СИ­Ј­А ...............................................�0ДУХОВНО ВАСКР­СЕЊЕ ..................................... �1ДУХОВНЕ ПОУКЕ СТАР­ЦА ПАЈ­СИ­Ј­А.......... �4

Че­му­ тре­ба да стре­мимо? ....................54Старче­ве­ поу­ке­ ......................................55Љу­дска и божанска праве­дност ...........56Божанско провиђе­ње­ ..............................59Приме­ри чу­де­сне­ помоћи ......................60Чу­де­сно у­тоље­ње­ глади ..........................66О молитви .............................................68О болу­ срца ............................................72Аске­тска борба у­ ду­ховном животу­ .....73Како ђаво обмању­је­ љу­де­ .......................80

13�

О смире­њу­ и трпље­њу­ ...........................81Како се­ побе­ђу­ју­ страсти .....................85Ду­х овога све­та ......................................89Потре­ба испове­сти ...............................92О послу­шању­ и трпље­њу­ .......................92Борба са лошим помислима ..................94Приме­ри из­ све­тог писма о добрим помислима ..............................97Му­ве­ и пче­ле­ ..........................................99Приме­ри лоших и добрих помисли .....101Не­ ве­ровати сопстве­ним помислима .104Не­створе­на све­тлост .........................107О се­ксу­алности ...................................112Брак породица и васпитање­ де­це­ .......113Из­ је­дног раз­говора ..............................119Љу­бав пре­ма Богу­ и ближњима ...........122Врлински чове­к ....................................124Покајање­ је­дног анархисте­ .................125Спасе­ње­ самоу­бице­ ..............................127Посе­та све­те­ Ефимије­ ........................128Приме­р старче­ве­ проз­орљивости .......129Францу­ски и не­мачки начин мишље­ња ....130

ЛИ­ТЕР­АТУР­А ..........................................................132

Уре­дник

Епископ далматински Фотије

Из­даје­

ИСТИНА

Издавачка установа

Епархије далматинске

Штампа

ФинеГраф, Београд

Тираж 1 000