29

Click here to load reader

Stanislav Vinaver - Pesme

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Pesme iz izbora u knjizi Stanislav Vinaver, potrebne za polaganje XX veka

Citation preview

Page 1: Stanislav Vinaver - Pesme

РАНИСАВ БУБА

Ранисав ВујадиновићДошавши у ђачку четуСамо са стручном пољопривредном школомКоју су звали ћупријски универзитетПатио је од непросвећености.

У први махОсорно и плахо се браниоОд безбројних доскочица,Од подругљивих алузија другова,Како још сриче букварИ да је дошао тек до „осе“

Коју изговара: „буба“.

Пошту су му читали на глас,Састављали су и писма од кућеГде је највише било речиО воловима и кравамаИ о неком пастуву

Са којим се упознао у стручној школи.

Доцније је РанисавПотонуо у неку потиштеност.Просвету је ценио нада свеИ употребљавао је стране речиГде год би их чуо ―

Али се и њих окануо. ―Дошавши у пукКао поднаредник ђак,Само се Богу молиоДа се не прокљуви за његов надимак Ранисав „Буба“.

Зарекао се да ће учити.Набављао је књиге,Слушао сваког школованог човека.

Page 2: Stanislav Vinaver - Pesme

Рукопис му је и онако био лепПомагао је и у штабу,Сређен и смишљен и ћутљив.

Њега је засенио за сва временаКриви сјај штампане речи,Коју није разумео до крајаИ која је играла пред очима.Знао је на паметБезброј израза и изрека

Које су се урезале у савршено сећање.Али је схватао тешко.

Рањен, и у грозници,Са партијом официраЕвакуисан је за ФранцускуГде се дивио култури

И најмањем натпису на радњи,И како тај свет зна да говори.

Али је био решенДа дивни француски језикНе научи само са усана,Него и помоћу књиге

Као прави ђак.Нашавши неку стару читанкуОн је крај ње проводио многе ноћи.А када је опет тешко рањен на фронтуМолио је сестру болничаркуДа му донесу из торбе књигу

Са изгужваним страницамаСа Лафонтеновим баснамаСа познатим анегдотама.

Page 3: Stanislav Vinaver - Pesme

Сричући басну о Попцу и МравуОн је умро жедан науке,И срећан, што је нашао њен извор.

ДАЧА УЧИТЕЉ

У селу Вреоцу, Дача учитељ

Дебео, нешто подбуо од вина и седења,Са маленим оштрим очицама,Са танким високим гласомБавио се страсно политиком,Малом и најмањом,Ситном и најситнијом.

И свак је морао помислитиДа припада ономе познатоме реду људиБез кога се не да ни замислити наша земљаКојима је партија главни покретач мислиИ који и у сну бунцају о партији.

У истини Дача учитељ

Имао је тајно и велико занимање,Једино право занимање животаО коме нико није имао појма.

Научивши самоучким начиномКријући то од свакогаРуски језик,

Бавио се читањем руске литературе.Достојевског, Толстоја, Тургењева Знао је у прстеСве је читао по неколико путаЖедно и гладно и чежњиво.Због Наташе Ростовцеве

Page 4: Stanislav Vinaver - Pesme

И Настасје ФилиповнеОн се никад није женио.

На своје тајно руско блистањеДијамантско бездано блистањеБио је гордБио је срећан

Али никоме није смео да се повериДа подели срећуБојећи се разочарења и богохулства.

И у војсци, у ратовима,Доспевши до капетанског чина― Све звездица, по звездица ―,

И до командирства,Наставио је са тајном Русијом.Имао је пун сандук руских књига.

А Вјерочки, Аглаи, НастасјиУ европскоме ратуПисао је чак и писма

Са мекоћом ТургењеваИ прочитавао их са ганућем.

Писао им како сиротињски ратујемоУ сламним шеширима и гаћамаСа мало артилерије.Снабдевање нам је посве оскудно

Већ смо исцрпени од два ранија рата,И како смо простосрдачниИ мали, али честити.

Page 5: Stanislav Vinaver - Pesme

Јављао им да цела наша дивизија имаПодарене руске пушкеСа дугачким бајонетима, као ражањ,

Што нас некако још више зближава,И стално опомиње на Русију.У једном писмуОбјашњавао им став Фиће учитељаСвога старога другаОпет из неког шумадијског села.

Фића је сматраоИ сад, као некад у учитељској школиДа нас прожима десетерац,Да се ми бијемоЗа народну песмуДа припадамо потпуно народној песми

Да сваки наш покрет проистиче из њеИ да уопште нисмо своји.

Дача је писао Аглаи НиколајевнојДа је то за њега само делимично тачно,Да он још увек највише припадаВеликој Русији Тургењева, Достојевског

И човечанствуИ да су и ови наши кротки и храбри војнициМа да то не знајуУ основи на истоме путу.

. . . Када је погинуо ДачаНеко је случајно разгледао његове ствари

Нашао сандук са руским књигамаИ много бележака о борбамаИ много писама никад непослатих,Пажљиво преписиваних.И последње писмоЗвезданоме кнезу Мишкину

Page 6: Stanislav Vinaver - Pesme

Из Достојевског

У коме Дача, учитељ из ВреоцаУверава кнеза МишкинаДа није напустио ни једну реч његове поруке,Да мора доћи велика душевна свест међу људеИ да су и код нас душе све зрелије

Као никад ранијеЗа огромни сан руске књижевностиЗа велики завет који се само наслућујеИ који се не да изразити речима . . .

ПАНТЕЛИЈА

Пантелија из Горње ПетловачеЛежао је код Француза у АхилеонуУ чаробној палати чаробна врта

У царској раскоши.

Био је тежак болесник.

Сестра Маргерита обилазила гаИ радо са њим ћаскалаИ тешила га.

Она је била строго побожна

Свет је разумела до крајаИ давно је све опростила.

Page 7: Stanislav Vinaver - Pesme

Није знала ни речи српскиКао ни Пантелија француски.Ипак, увек су имали шта да кажу.

Она је говорила:

Бог је милостив и чини чудеса,Ти ћеш ускоро устатиВратићеш се у четуВратићеш се у отаџбинуИ твоји ће се силно радоватиИ славиће Божју промисао.

Он је говорио:

Зашто си тако добра са мном,Имаш ли брата, сестру,Имаш ли родитељеЈесу ли они сељациБожји посленици

Или живе у граду― И тамо има добрих људи ― …

А кад му је било врло тешко,И већ се ближила смртПантелија је уснио санДа се не мора ни враћати у Петловачу:

Јер ово је Горња Петловача.Што су изгледале маслинеТо су шљивациШто је било мореТо су зелене ливадеИ свуд је наше плодно богатство.

Он показује сестри МаргеритиВоћке које је сам калемиоИ стари дедин дуд.

Page 8: Stanislav Vinaver - Pesme

И отац и мајка питајуКо ти је то, сине?Браћа се вратила из рата

― Али они не говоре ништа. ―Само сестра ДрагојлаОна што се није удавалаКаже:

Ово је нека добра душаСигурно је ваљала нашем Пантелији

У туђем светуПа је повео, да јој покажеКако је лепа наша Србија . . .

BLAGOJE IZVORNIK 

Osecao je prevoje, nagibe, grebene, izgibe,Znao je gde se izdiže čuka, gde raste breg.

Znao je kad iza planineNadođe nova veća strmina,

Kada u gužvi vrhova, klanaca, venacaZemlja se umiruje

I val se spušta blag i mek. 

U tome usponu, uzletu, komešanjuVedri su proplanci, slavni pašnjaci

I kao da zastaju, i usred bunila,Nečeg se sećaju,

I kao pre svih vremena da je uklet tuIzvor, iznenadan i čist

Skriven i tihoŽuborno raspevan.

Pa kao da izvor doziva 

Hiljadama tuđih glasovaTim besomučnim kršem,

Kamenjem, granjem, korenjem, oblacima.I što više groznice u pustom rojenju

Page 9: Stanislav Vinaver - Pesme

Što više sklopa i rasklopaI nekog prkosa, i nekog ponosaI nekog očajnog nesporazuma

- Kao da se radi o bezbroju putevaKoji su svi spleteni u klupče -

Utoliko je većma očekivanRadostan i nasmejan

I blagoslovenTaj izvor.

On zove onog koji ume da čujeDa slutiDa zna.

 Blagoje izvornik nalazio je uvek vodu

I iznalazio putI određivao pravac

I nije se varao gde je šta.Valjda je isto tako znao i ljude

I njihov poredak i načinSamo nije hteo nikom da kaže

A ko bi ga i razumeo? 

On je znao otkuda vrvi neprijatelj,I da li će da uhvati baš ovu liticu

I kao da je slutioI tajno gmizanje čovečanstva

U sreći i očajanju,U patnji i grabežu

U pljački, radosti, molitviKroz neprohodne vekoveKroz gluhu goru prošlosti

- Koja je odjekivala u njemu -Kroz budućnost punu tutnja i topota.

 Blagoje izvornik se ograničio

Samo na zemlju i voduNa brdo i dolinu

Na planinu i kamenNa to nešto sitne tajneA ćutao je o ljudimaO tajnama velikima

Mada je kroz san i javuČujao narode.

 

Page 10: Stanislav Vinaver - Pesme

Ležeći na ledeniU noći beskrajne i ledene,

- Kada su umorni vojnici ćućoriliPo stoti put istu nejasnu vest

Ili neko staro jezivo proročanstvoI pokrivali se čim stignu -

 Blagoje izvornik, otvorenih očiju

Pokrivao se nebesnim pokrivačem.Razmršavao je zvezde

U njihovom neutešnom hodu,Zaplete velikih i malih kola,U treperenju Mlečnoga Puta

Padove i rušenja svetlih gnezda. 

Osećao je neko sveopšte predenje i raspredanjeI mislio je: ah, koliko, koliko

Strpeljivog, neodložnog posla ima Gospod BogDa te drži - održi, odmrsi - ne pomrsi,

I hoće li ikada stićiDa posveti malo svoga dragoga vremena

I nama, i namaZaboravljenima,- I našoj Srbiji.

* * *

Тресе се древни Трон: У непарни, седми дан Умро је Велики Слон Умро неопојан.

Позива верне звон На тужно обред знан. Све је ко страшни сан И језом свак је пјан: Шта ли ће рећи Он.

А Први, Велики бик Пророчки ужаснут, плах, Васељени на страх Пустио тамни рик...

Page 11: Stanislav Vinaver - Pesme

* * *

Варош јечи од усклика: На ломачу са нитковом На ломачу преступника Да се спали са псом, совом, И са сликом мајмуновом.

И у сали Зрачних Тица Што је народ мрачни чеко Већ је Совјет црних жрица Пресудио, и изреко...

Тад, из мрачног перистила Зуб изнеше крокодила...

(Станислав Винавер)

Page 12: Stanislav Vinaver - Pesme

S puta po Lombardiji

II. Pestum. (Miloš Crnjanski)

"Les champe, n'ete point, noir, les cie, n'ete, pas, mornNon, la joure, rayone , dansse une azure sanse born".

Victoire Iggo

Lutam, još, rovit Po; gorama, sinjim I, vetrom; ovit Vidicima, se, kinjim.

Vidici me ovi gube – I sanjam, dok lutam, svuda Šta, li, rade svilobube U ovome, satu

Tamo, u senci, onog duda Što, veseli, baba-Natu – U Banatu.

sar-Tin – Avgustin Ujević.

Obrtni mizdraci plinomara u

vesperilnom henismanu.

Svi švalovi koji henišu po riji Opominju kriom livre Hidrokastra Po mondu na teri surse su pilastra Muvmani aržila sutruse po fiji.

Vjejari lividni vibruju u pliji Balene gloare senkom zlate pjastra Zalud pepli Rima senakluju častra Od Huan-di-Pompec do zdenca u Hiji.

Solitidni otok absansa trempline Saziva u kikot pusijere sanga Hodočašćem krina poniruć u pline

I Hajoni oma i parfumi Šmena

Page 13: Stanislav Vinaver - Pesme

Dok bogataš ne da pena kotidjena. Buši proletera - u pescima Ganga.

sar-Tin – Avgustin Ujević.

Jovan Dučić.

Scena iz dvora Dušanova.

Kukumavke guču. Paunice brekću Javorovi šušte, jasenovi šume Jauču jablani i lavovi štekću Jedeci fijuču: carski glumci glume.

Carski glume glumci. Car sedi i sluša Danas car je veso, i sav dvor to znade. I kad najzad dođe kraj zlatne parade Uze care cvetnu citru od čauša.

I sviro je dugo s puno vere čvrste A tice i zveri, ljudi, čeljad razna Gledahu sa slutnjom na careve prste Lijući na patos ulja grčkih vazna.

Jovan Dučić.

Zenidba vrapca podunavca

Kad se zeni vrabac Podunavac,Zaprosio sjenicu djevojkuTri dni hoda preko polja ravna,A cetiri preko gore carne,Zaprosio i isprosio je;Pa on kupi gospodu svatove:Kuma svraku dugackoga repa,A prikumka ticu sevrljugu,Starog svata iz osoja zunju,A djevera ticu lastavicu.Zdravo svati dosli do djevojke,

Page 14: Stanislav Vinaver - Pesme

I zdravo se natrag povratili;Kad su bili na Kosovu ravnom,Progovara sjenica djevojka:"Tiho jas'te, gospodo svatovi,"Tiho jas'te, tiho besjedite;"Doletece kobac avanica,"Odvesti ce sjenicu djevojku."Jos su oni u rijeci bili,Zalece se kobac avanica,I odvede sjenicu djevojku,Svi svatovi u trn pobjegose,Djuvegija u prosenu slamu,A kum svraka navrh trna cuci.

Katedrala

Na malenim kolicima

Vukao sam teški kamen

Sa planine u dolinu.

 Bezbrojni su tamni ljudi

Vukli kamen što će crkva

Da postane raspevana.

 Usred svoga gluha posla

Zastajahu očajnici,

Moljahu se svome svecu.

 Grehovi se nakupili

Mutnim rojem prekobrojem

I ko gavran srce kljuju.

 Grehovi su preogromni

Rad kojih su ostavili

Svoga doma toplo gnezdo.

 Pristignu ih na prepade,

Puni mraka besovskoga

I iskonskih čudovišta.

 Svaki sebi strašan dođe

Page 15: Stanislav Vinaver - Pesme

I kukavan nepočinstvom,

Nepristupan spaseniju.

 Grehove će otkajati

Vernim hodom smernom strepnjom,

Blagom mišlju, krotkim činom.

 Ne znam mesto te planine,

Ne znam pada te doline,

Ne znam doba te starine.

 Ne znam ime hrama onog,

Niti sveca kom se diže

Niti roda koji zida.

 Teglio sam celom dušom.

- Za molitvu oproštajnu

Nije bilo više snage.

 I opet će pokolenja

Crkvi stvarat zvučni blesak

Za boravak anđelima.

 I drugi će neki govor

Da zazvoni na usnama

Da procveta u srcima.

 I molitve drugačije

Raščiniće tamu sveta

Uzrujnijim romorenjem.

 Sam, samotan i bez druga

Ja ću večno vući kamen

Za sve nove bogomolje,

 Za svetlije i jasnije

Blistavije i strasnije

Žubornije i glasnije.

 Gde god grehom strepnja cvili

Gde očajna sumnja mili

Gde se miso sebe boji:

 - Dok ne bude pretvorena

Page 16: Stanislav Vinaver - Pesme

Cela zemlja od kamena

U molitvu od plamena.

 

Natpis

Nad liticama, nad klancimaDuhovi kruže

Njih se ne tiču prolazni zanosi.

Oni bdiju da mutnoća ne napusti svetDa se reke ne rasane u glomaznim tokovima

I da oblaci ne odbegnu u staro izdajstvo.

Jer strašno bi bilo (vele)Kao nekad, u početku vekova,

Da se rasani i razgali -Da se nebeski svod oslobodi ukrasa,Da tice zalupaju prozračnim krilima

o vedrinuDa plava zvonkost zažubori otrovno

I jeziva jasnost nastane.

Zvučni predeo

Čudesni tamni borovi,

Dozrele krošnje jekova,

Sudbinski strasni horovi

Jezivom slavom vekova.

 Čiju li pesmu vijete,

Zelene gore sumorom,

Koje li slutnje umorom

Dublju, vi, tajnu krijete.

 Pod vama, plave bezdani

Zemlja je zvuke upila -

Muzike prostor zvezdani

Page 17: Stanislav Vinaver - Pesme

Gluha su grotla skupila.

 Žedne su svesti hukova,

Zvezde beskrajnih plesova,

Drhte od ludih besova

Stabla, prepuna zvukova.

 

Станислав Винавер: ОСТАВИ

Остави, остави макар свиснуо Сумње болећиве тешке покорности Прени се, прени се - срце стиснуо, Трагом потонуле глухе суморности.

Долазе, долазе тамним клепетом, Извори предревни вечне сањарије, Свет нам је, свет нам је старе играрије Занесен вековним глухим трепетом.

Чујеш ли, видиш ли тајних токова Где се расклапају грдни бездани - Сањаш ли, слушаш ли, слатких сокова Страховот лековит занос звездани.

Page 18: Stanislav Vinaver - Pesme

Pljusak

Najedrio pljusak zračniU mirise, u prizivne,U klik zgranut nebovlačni;U draguljske čežnje slivne

Zaneo nas beut vračni,Vihrom viju slasti kivne,Bezbroj sila, ludo bračniSni pradrevni, tajne tkivne.

Svud rojevi u spojeve,Svud spojevi u rojeve,Drhti, strepi ludosmer -

Svet se spliće, skreće, sleće,Usmer, osvrt, prah i cvećeU razjaren unezver.