Click here to load reader
Upload
pametuglavu
View
130
Download
26
Embed Size (px)
DESCRIPTION
Pesme iz izbora u knjizi Stanislav Vinaver, potrebne za polaganje XX veka
Citation preview
РАНИСАВ БУБА
Ранисав ВујадиновићДошавши у ђачку четуСамо са стручном пољопривредном школомКоју су звали ћупријски универзитетПатио је од непросвећености.
У први махОсорно и плахо се браниоОд безбројних доскочица,Од подругљивих алузија другова,Како још сриче букварИ да је дошао тек до „осе“
Коју изговара: „буба“.
Пошту су му читали на глас,Састављали су и писма од кућеГде је највише било речиО воловима и кравамаИ о неком пастуву
Са којим се упознао у стручној школи.
Доцније је РанисавПотонуо у неку потиштеност.Просвету је ценио нада свеИ употребљавао је стране речиГде год би их чуо ―
Али се и њих окануо. ―Дошавши у пукКао поднаредник ђак,Само се Богу молиоДа се не прокљуви за његов надимак Ранисав „Буба“.
Зарекао се да ће учити.Набављао је књиге,Слушао сваког школованог човека.
Рукопис му је и онако био лепПомагао је и у штабу,Сређен и смишљен и ћутљив.
Њега је засенио за сва временаКриви сјај штампане речи,Коју није разумео до крајаИ која је играла пред очима.Знао је на паметБезброј израза и изрека
Које су се урезале у савршено сећање.Али је схватао тешко.
Рањен, и у грозници,Са партијом официраЕвакуисан је за ФранцускуГде се дивио култури
И најмањем натпису на радњи,И како тај свет зна да говори.
Али је био решенДа дивни француски језикНе научи само са усана,Него и помоћу књиге
Као прави ђак.Нашавши неку стару читанкуОн је крај ње проводио многе ноћи.А када је опет тешко рањен на фронтуМолио је сестру болничаркуДа му донесу из торбе књигу
Са изгужваним страницамаСа Лафонтеновим баснамаСа познатим анегдотама.
Сричући басну о Попцу и МравуОн је умро жедан науке,И срећан, што је нашао њен извор.
ДАЧА УЧИТЕЉ
У селу Вреоцу, Дача учитељ
Дебео, нешто подбуо од вина и седења,Са маленим оштрим очицама,Са танким високим гласомБавио се страсно политиком,Малом и најмањом,Ситном и најситнијом.
И свак је морао помислитиДа припада ономе познатоме реду људиБез кога се не да ни замислити наша земљаКојима је партија главни покретач мислиИ који и у сну бунцају о партији.
У истини Дача учитељ
Имао је тајно и велико занимање,Једино право занимање животаО коме нико није имао појма.
Научивши самоучким начиномКријући то од свакогаРуски језик,
Бавио се читањем руске литературе.Достојевског, Толстоја, Тургењева Знао је у прстеСве је читао по неколико путаЖедно и гладно и чежњиво.Због Наташе Ростовцеве
И Настасје ФилиповнеОн се никад није женио.
На своје тајно руско блистањеДијамантско бездано блистањеБио је гордБио је срећан
Али никоме није смео да се повериДа подели срећуБојећи се разочарења и богохулства.
И у војсци, у ратовима,Доспевши до капетанског чина― Све звездица, по звездица ―,
И до командирства,Наставио је са тајном Русијом.Имао је пун сандук руских књига.
А Вјерочки, Аглаи, НастасјиУ европскоме ратуПисао је чак и писма
Са мекоћом ТургењеваИ прочитавао их са ганућем.
Писао им како сиротињски ратујемоУ сламним шеширима и гаћамаСа мало артилерије.Снабдевање нам је посве оскудно
Већ смо исцрпени од два ранија рата,И како смо простосрдачниИ мали, али честити.
Јављао им да цела наша дивизија имаПодарене руске пушкеСа дугачким бајонетима, као ражањ,
Што нас некако још више зближава,И стално опомиње на Русију.У једном писмуОбјашњавао им став Фиће учитељаСвога старога другаОпет из неког шумадијског села.
Фића је сматраоИ сад, као некад у учитељској школиДа нас прожима десетерац,Да се ми бијемоЗа народну песмуДа припадамо потпуно народној песми
Да сваки наш покрет проистиче из њеИ да уопште нисмо своји.
Дача је писао Аглаи НиколајевнојДа је то за њега само делимично тачно,Да он још увек највише припадаВеликој Русији Тургењева, Достојевског
И човечанствуИ да су и ови наши кротки и храбри војнициМа да то не знајуУ основи на истоме путу.
. . . Када је погинуо ДачаНеко је случајно разгледао његове ствари
Нашао сандук са руским књигамаИ много бележака о борбамаИ много писама никад непослатих,Пажљиво преписиваних.И последње писмоЗвезданоме кнезу Мишкину
Из Достојевског
У коме Дача, учитељ из ВреоцаУверава кнеза МишкинаДа није напустио ни једну реч његове поруке,Да мора доћи велика душевна свест међу људеИ да су и код нас душе све зрелије
Као никад ранијеЗа огромни сан руске књижевностиЗа велики завет који се само наслућујеИ који се не да изразити речима . . .
ПАНТЕЛИЈА
Пантелија из Горње ПетловачеЛежао је код Француза у АхилеонуУ чаробној палати чаробна врта
У царској раскоши.
Био је тежак болесник.
Сестра Маргерита обилазила гаИ радо са њим ћаскалаИ тешила га.
Она је била строго побожна
Свет је разумела до крајаИ давно је све опростила.
Није знала ни речи српскиКао ни Пантелија француски.Ипак, увек су имали шта да кажу.
Она је говорила:
Бог је милостив и чини чудеса,Ти ћеш ускоро устатиВратићеш се у четуВратићеш се у отаџбинуИ твоји ће се силно радоватиИ славиће Божју промисао.
Он је говорио:
Зашто си тако добра са мном,Имаш ли брата, сестру,Имаш ли родитељеЈесу ли они сељациБожји посленици
Или живе у граду― И тамо има добрих људи ― …
А кад му је било врло тешко,И већ се ближила смртПантелија је уснио санДа се не мора ни враћати у Петловачу:
Јер ово је Горња Петловача.Што су изгледале маслинеТо су шљивациШто је било мореТо су зелене ливадеИ свуд је наше плодно богатство.
Он показује сестри МаргеритиВоћке које је сам калемиоИ стари дедин дуд.
И отац и мајка питајуКо ти је то, сине?Браћа се вратила из рата
― Али они не говоре ништа. ―Само сестра ДрагојлаОна што се није удавалаКаже:
Ово је нека добра душаСигурно је ваљала нашем Пантелији
У туђем светуПа је повео, да јој покажеКако је лепа наша Србија . . .
BLAGOJE IZVORNIK
Osecao je prevoje, nagibe, grebene, izgibe,Znao je gde se izdiže čuka, gde raste breg.
Znao je kad iza planineNadođe nova veća strmina,
Kada u gužvi vrhova, klanaca, venacaZemlja se umiruje
I val se spušta blag i mek.
U tome usponu, uzletu, komešanjuVedri su proplanci, slavni pašnjaci
I kao da zastaju, i usred bunila,Nečeg se sećaju,
I kao pre svih vremena da je uklet tuIzvor, iznenadan i čist
Skriven i tihoŽuborno raspevan.
Pa kao da izvor doziva
Hiljadama tuđih glasovaTim besomučnim kršem,
Kamenjem, granjem, korenjem, oblacima.I što više groznice u pustom rojenju
Što više sklopa i rasklopaI nekog prkosa, i nekog ponosaI nekog očajnog nesporazuma
- Kao da se radi o bezbroju putevaKoji su svi spleteni u klupče -
Utoliko je većma očekivanRadostan i nasmejan
I blagoslovenTaj izvor.
On zove onog koji ume da čujeDa slutiDa zna.
Blagoje izvornik nalazio je uvek vodu
I iznalazio putI određivao pravac
I nije se varao gde je šta.Valjda je isto tako znao i ljude
I njihov poredak i načinSamo nije hteo nikom da kaže
A ko bi ga i razumeo?
On je znao otkuda vrvi neprijatelj,I da li će da uhvati baš ovu liticu
I kao da je slutioI tajno gmizanje čovečanstva
U sreći i očajanju,U patnji i grabežu
U pljački, radosti, molitviKroz neprohodne vekoveKroz gluhu goru prošlosti
- Koja je odjekivala u njemu -Kroz budućnost punu tutnja i topota.
Blagoje izvornik se ograničio
Samo na zemlju i voduNa brdo i dolinu
Na planinu i kamenNa to nešto sitne tajneA ćutao je o ljudimaO tajnama velikima
Mada je kroz san i javuČujao narode.
Ležeći na ledeniU noći beskrajne i ledene,
- Kada su umorni vojnici ćućoriliPo stoti put istu nejasnu vest
Ili neko staro jezivo proročanstvoI pokrivali se čim stignu -
Blagoje izvornik, otvorenih očiju
Pokrivao se nebesnim pokrivačem.Razmršavao je zvezde
U njihovom neutešnom hodu,Zaplete velikih i malih kola,U treperenju Mlečnoga Puta
Padove i rušenja svetlih gnezda.
Osećao je neko sveopšte predenje i raspredanjeI mislio je: ah, koliko, koliko
Strpeljivog, neodložnog posla ima Gospod BogDa te drži - održi, odmrsi - ne pomrsi,
I hoće li ikada stićiDa posveti malo svoga dragoga vremena
I nama, i namaZaboravljenima,- I našoj Srbiji.
* * *
Тресе се древни Трон: У непарни, седми дан Умро је Велики Слон Умро неопојан.
Позива верне звон На тужно обред знан. Све је ко страшни сан И језом свак је пјан: Шта ли ће рећи Он.
А Први, Велики бик Пророчки ужаснут, плах, Васељени на страх Пустио тамни рик...
* * *
Варош јечи од усклика: На ломачу са нитковом На ломачу преступника Да се спали са псом, совом, И са сликом мајмуновом.
И у сали Зрачних Тица Што је народ мрачни чеко Већ је Совјет црних жрица Пресудио, и изреко...
Тад, из мрачног перистила Зуб изнеше крокодила...
(Станислав Винавер)
S puta po Lombardiji
II. Pestum. (Miloš Crnjanski)
"Les champe, n'ete point, noir, les cie, n'ete, pas, mornNon, la joure, rayone , dansse une azure sanse born".
Victoire Iggo
Lutam, još, rovit Po; gorama, sinjim I, vetrom; ovit Vidicima, se, kinjim.
Vidici me ovi gube – I sanjam, dok lutam, svuda Šta, li, rade svilobube U ovome, satu
Tamo, u senci, onog duda Što, veseli, baba-Natu – U Banatu.
sar-Tin – Avgustin Ujević.
Obrtni mizdraci plinomara u
vesperilnom henismanu.
Svi švalovi koji henišu po riji Opominju kriom livre Hidrokastra Po mondu na teri surse su pilastra Muvmani aržila sutruse po fiji.
Vjejari lividni vibruju u pliji Balene gloare senkom zlate pjastra Zalud pepli Rima senakluju častra Od Huan-di-Pompec do zdenca u Hiji.
Solitidni otok absansa trempline Saziva u kikot pusijere sanga Hodočašćem krina poniruć u pline
I Hajoni oma i parfumi Šmena
Dok bogataš ne da pena kotidjena. Buši proletera - u pescima Ganga.
sar-Tin – Avgustin Ujević.
Jovan Dučić.
Scena iz dvora Dušanova.
Kukumavke guču. Paunice brekću Javorovi šušte, jasenovi šume Jauču jablani i lavovi štekću Jedeci fijuču: carski glumci glume.
Carski glume glumci. Car sedi i sluša Danas car je veso, i sav dvor to znade. I kad najzad dođe kraj zlatne parade Uze care cvetnu citru od čauša.
I sviro je dugo s puno vere čvrste A tice i zveri, ljudi, čeljad razna Gledahu sa slutnjom na careve prste Lijući na patos ulja grčkih vazna.
Jovan Dučić.
Zenidba vrapca podunavca
Kad se zeni vrabac Podunavac,Zaprosio sjenicu djevojkuTri dni hoda preko polja ravna,A cetiri preko gore carne,Zaprosio i isprosio je;Pa on kupi gospodu svatove:Kuma svraku dugackoga repa,A prikumka ticu sevrljugu,Starog svata iz osoja zunju,A djevera ticu lastavicu.Zdravo svati dosli do djevojke,
I zdravo se natrag povratili;Kad su bili na Kosovu ravnom,Progovara sjenica djevojka:"Tiho jas'te, gospodo svatovi,"Tiho jas'te, tiho besjedite;"Doletece kobac avanica,"Odvesti ce sjenicu djevojku."Jos su oni u rijeci bili,Zalece se kobac avanica,I odvede sjenicu djevojku,Svi svatovi u trn pobjegose,Djuvegija u prosenu slamu,A kum svraka navrh trna cuci.
Katedrala
Na malenim kolicima
Vukao sam teški kamen
Sa planine u dolinu.
Bezbrojni su tamni ljudi
Vukli kamen što će crkva
Da postane raspevana.
Usred svoga gluha posla
Zastajahu očajnici,
Moljahu se svome svecu.
Grehovi se nakupili
Mutnim rojem prekobrojem
I ko gavran srce kljuju.
Grehovi su preogromni
Rad kojih su ostavili
Svoga doma toplo gnezdo.
Pristignu ih na prepade,
Puni mraka besovskoga
I iskonskih čudovišta.
Svaki sebi strašan dođe
I kukavan nepočinstvom,
Nepristupan spaseniju.
Grehove će otkajati
Vernim hodom smernom strepnjom,
Blagom mišlju, krotkim činom.
Ne znam mesto te planine,
Ne znam pada te doline,
Ne znam doba te starine.
Ne znam ime hrama onog,
Niti sveca kom se diže
Niti roda koji zida.
Teglio sam celom dušom.
- Za molitvu oproštajnu
Nije bilo više snage.
I opet će pokolenja
Crkvi stvarat zvučni blesak
Za boravak anđelima.
I drugi će neki govor
Da zazvoni na usnama
Da procveta u srcima.
I molitve drugačije
Raščiniće tamu sveta
Uzrujnijim romorenjem.
Sam, samotan i bez druga
Ja ću večno vući kamen
Za sve nove bogomolje,
Za svetlije i jasnije
Blistavije i strasnije
Žubornije i glasnije.
Gde god grehom strepnja cvili
Gde očajna sumnja mili
Gde se miso sebe boji:
- Dok ne bude pretvorena
Cela zemlja od kamena
U molitvu od plamena.
Natpis
Nad liticama, nad klancimaDuhovi kruže
Njih se ne tiču prolazni zanosi.
Oni bdiju da mutnoća ne napusti svetDa se reke ne rasane u glomaznim tokovima
I da oblaci ne odbegnu u staro izdajstvo.
Jer strašno bi bilo (vele)Kao nekad, u početku vekova,
Da se rasani i razgali -Da se nebeski svod oslobodi ukrasa,Da tice zalupaju prozračnim krilima
o vedrinuDa plava zvonkost zažubori otrovno
I jeziva jasnost nastane.
Zvučni predeo
Čudesni tamni borovi,
Dozrele krošnje jekova,
Sudbinski strasni horovi
Jezivom slavom vekova.
Čiju li pesmu vijete,
Zelene gore sumorom,
Koje li slutnje umorom
Dublju, vi, tajnu krijete.
Pod vama, plave bezdani
Zemlja je zvuke upila -
Muzike prostor zvezdani
Gluha su grotla skupila.
Žedne su svesti hukova,
Zvezde beskrajnih plesova,
Drhte od ludih besova
Stabla, prepuna zvukova.
Станислав Винавер: ОСТАВИ
Остави, остави макар свиснуо Сумње болећиве тешке покорности Прени се, прени се - срце стиснуо, Трагом потонуле глухе суморности.
Долазе, долазе тамним клепетом, Извори предревни вечне сањарије, Свет нам је, свет нам је старе играрије Занесен вековним глухим трепетом.
Чујеш ли, видиш ли тајних токова Где се расклапају грдни бездани - Сањаш ли, слушаш ли, слатких сокова Страховот лековит занос звездани.
Pljusak
Najedrio pljusak zračniU mirise, u prizivne,U klik zgranut nebovlačni;U draguljske čežnje slivne
Zaneo nas beut vračni,Vihrom viju slasti kivne,Bezbroj sila, ludo bračniSni pradrevni, tajne tkivne.
Svud rojevi u spojeve,Svud spojevi u rojeve,Drhti, strepi ludosmer -
Svet se spliće, skreće, sleće,Usmer, osvrt, prah i cvećeU razjaren unezver.