STANDARDI EU U SOCIJALNOJ POLITICI U SRBIJI - emins.org · Socijalna politika, a posebno socijalna zaštita i socijalna inkluzija, predstavljaju važne elemente projekta Evropske

STANDARDI EU U SOCIJALNOJ POLITICI

U SRBIJI

Mart 2018.

2

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

Prof. dr Ana ČekerevacMODELI SOCIJALNE POLITIKE U EVROPSKOJ UNIJI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4Socijalna politika, njene bitne i osnovne karakteristike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5Tipovi (modeli) socijalne politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7Evropski socijalni model . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10Literatura: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

Prof. dr Natalija PerišićOD LISABONSKE STRATEGIJE DO STRATEGIJE “EVROPA 2020” – (DIS)KONTINUITET SOCIJALNE POLITIKE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12Socijalno-politički aspekti Lisabonske strategije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13Socijalno-politički aspekt strategije “Evropa 2020” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15Podudarnosti i odstupanja između strategije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18Umesto zaključka: reperkusije po nacionalnu socijalnu politiku . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19

Jelena TanasijevićSTANDARDI EVROPSKE UNIJE U OBLASTI POLITIKE USKLAĐIVANJE PORODIČNIH I PROFESIONALNIH OBAVEZA ZNAČAJNI ZA KONTEKST SRBIJE . . . . . . . . . . . . 22Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22Koncept politke usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza na nivou Evropske unije . . . 23Aktuelni trendovi na planu usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza . . . . . . . . . . 28Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30Bibliografija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32

3

Standardi EU u socijalnoj politici u Srbiji

PREDGOVORPočetkom 21. veka socijalna politika se ponovo nalazi pred preispitivanjem mogućnosti i opcije delovanja. Ovo je naročito izraženo u vreme ekonomske krize. Nameće se pitanje njene uloge u kontekstu evropskih integracija uz pritisak globalizacije i novih razlika u nejednakosti i moći.

Socijalna politika, a posebno socijalna zaštita i socijalna inkluzija, predstavljaju važne elemente projekta Evropske unije koji su prošle godine ugrađeni u tzv. Evropski stub socijalnih prava. On podrazumeva vrednosti jednakosti, solidarnosti, tolerancije i poštovanja ljudskih prava, prava na pristojan život i radne uslove, prava na adekvatnu socijalnu zaštitu i odgovarajuće obrazovanje, kao i prava na život u zdravoj i bezbednoj životnoj sredini.

Debata u Zaječaru deo je serije događaja koje Evropski pokret u Srbiji i Fakultet političkih nauka organizuju u ukupno 17 gradova Srbije, u saradnji sa Evropskim pokretom u Srbiji – Sremska Mitrovica i Evropskim pokretom u Srbiji – Kraljevo. Debate se održavaju u okviru projekta „Evropa za mene“ koji podržava Delegacija Evropske unije, sa idejom da se u javnosti pokrenu razgovori na teme značajne za Srbiju u procesu evropske integracije i građanima pruže proverene i korisne informacije.

U Beogradu, mart 2018.

4

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

Prof. dr Ana ČekerevacUniverzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka

MODELI SOCIJALNE POLITIKE U EVROPSKOJ UNIJI

UvodZnačenje termina „socijalna politika“ različito se shvata u stručnoj literaturi i praksi, uprkos činjenici da je ovaj termin prvi put upotrebljen u drugoj polovini 19. veka. Univerzalno i opšteprihvaćeno određenje ove oblasti društvenog života, još uvek ne postoji, jer se teorija i praksa socijalne politike razlikuje od zemlje do zemlje. Socijalna politika kao svesna delatnost društva koja se bavi životnim i radnim uslovima ljudi i društvenih grupa, tokom istorijskog razvoja, pod uticajem društveno-ekonomskog i političkog uređenja, menja sadržinu, zadatke i ciljeve i razvija se sa promenom ekonomskih, političkih i drugih faktora u društvu. Pored suštinskih razloga različitog shvatanja termina „socijalna politika“, evidentni su i formalni razlozi koji se javljaju kao posledica bogatstva, odnosno siromaštva jezika, pa se iza istih termina kriju različiti sadržaji i obrnuto.

Socijalna politika kao tekovina razvijenih industrijskih društava stalno je u promenama. Dolazi do preispitivanja koncepta i prakse „države blagostanja“ i osnovnih principa njene socijalne politike. Integracija Zapadne Evrope ima značajan uticaj na sistem blagostanja i zahteva pojašnjavanje različitih modela socijalne politike.

Osnivanjem EEZ, pre 60 godina, zemlje članice su se sporazumele i o ciljevima u oblasti socijalne politike, koji se sastoje u poboljšanju uslova života i rada radnika i njihovom ujednačavanju po zemljama, podizanjem na viši nivo. Ovi ciljevi, kao i proklamovano slobodno kretanje radne snage, izražavali su težnju za integrisanjem nacionalnih tržišta rada i ujednačenjem troškova za rad, kao bitnih uslova za konkurenciju zemalja članica.

Cilj ovog rada je da prikaže modele socijalne politike u Evropskoj uniji i ukaže na uspostavljanje socijalnog modela EU. Prvi deo rada bavi se određenjem socijalne politike, drugi modelima socijalne politike, a treći osnivanjem socijalnog modela EU.

5


Socijalna politika, njene bitne i osnovne karakteristikePostoji mnoštvo različitih tumačenja socijalne politike, pa je teško pronaći sistematska i teorijski relevantna stanovišta. Među mnogim definicijama socijalne politike u radu će se ukazati na gledišta autora koja imaju trajni uticaj na razvoj socijalno političke misli i prakse ne samo u svojoj zemlji nego i van nje.

T. H. Maršal pod socijalnom politikom podrazumeva „politiku vlade u pogledu mera koje se tiču akcija, i imaju direktan uticaj na blagostanje građana, obezbeđivanjem usluga ili dohotka“.1 Važno mesto u tim merama ima socijalno osiguranje, socijalna zaštita, socijalne usluge, obrazovanje, zdravstvene usluge i politika u oblasti stanovanja. Prema T. H. Maršalu država blagostanja je samo faza u razvoju kapitalizma.

Poznati teoretičar i najuticajniji zastupnik koncepcije socijalne politike sa stanovišta države blagostanja, Ričard Titmusu, navodi da većina definicija socijalne politike sadrži tri cilja i to ostvarenje dobrobiti građana, ekonomske i neekonomske ciljeve i mere progresivne preraspodele resursa od bogatih ka siromašnima.2

Pol Spiker smatra da se „Pod socijalnim uslugama obično podrazumeva socijalno osiguranje, stanovanje, zdravstvena zaštita, socijalni rad i obrazovanje – „velika petorka“ – s nekim drugim uslugama koje se bave sličnim pitanjima, poput zaposlenosti, zatvora, pravnih usluga, bezbednosti zajednice pa i odvoda“.3 Ovaj autor ističe da „prekretnicu u razvoju socijalne politike predstavljaju esej R. Titmusa iz 1955, Društvena podela blagostanja. Titmus je tvrdio da je nemoguće razumeti efekte socijalne politike ukoliko se posmatraju izolovano od ostatka društva; u društvu postoji mnogo drugih kanala putem kojih se obezbeđuje redistribucija blagostanja. To pitanje je, na primer, pokrenuto i u eseju Hilari Rouz, Polna podela blagostanja, u kojem ona tvrdi da je nemoguće razumeti uticaj koji neka politika ima na položaj žena ukoliko se ona ne stavi u odgovarajući društveni kontekst.“4

Džon Baldok smatra da se pod oblast socijalne politike mogu podvesti „aktivnosti vlade u obezbeđivanju materijalnih sredstava i usluga u ključnim segmentima društvenog života i to: u oblasti obrazovanja, zdravstvene zaštite, stanovanja, personalnih socijalnih usluga i naknada iz oblasti socijalnog osiguranja“.5

Dušan Lakićević socijalnu politiku određuje „kao svesnu i slobodnu praktičnu društvenu delatnost koja se bavi životnim i radnim uslovima ljudi i društvenih grupa“6.

1 Marshall, T.H. Social Policy at the Twentieth Centure, Hutchinson University Library, London, 1967, str. 7.2 Ričard Titmus, Social Policy An Introduction, George Allen and Unwin, London, 1974 3 Pol Spiker, Socijalna politika: teorija i praksa, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka, 2014, str. 14.4 Isto, str. 15. 5 Čekerevac Ana, Vidojević Jelena, Savremene koncepcije o socijalnoj politici u Velikoj Britaniji i SAD, Socijalna politika i socijalni

rad 2012,br. 1, str. 6-26. 6 Dušan Lakićević, Uvod u socijalnu politiku, Savremena administracija, Beograd, 1987. str. 44

6

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

Edita Vajs odrađuje socijalnu politiku kao „svesnu delatnost društva kojom se rešavaju socijalni protivurečnosti, usmeravaju socijalne pojave i procesi ka socijalnom razvoju i rešavaju socijalni problemi.7

Može se dati nešto detaljnija definicija socijalne politike: „Socijalna politika je sistem institucija, svesnih društvenih akcija, odnosa i mera kojima se, u okviru postojećih ekonomskih mogućnosti, zadovoljavaju određene potrebe koje se ne mogu odgovarajuće zadovoljiti putem tržišta, prevazilaze protivurečnosti u razvoju društva, stvaraju povoljni uslovi za slobodan razvoj čoveka i ljudskog zajedništva i usmerava društvo ka razvoju“.8

U razvijenim zemljama tržišne privrede prevaziđeno je da:

1. Socijalna politika treba da se bavi marginalnim grupama stanovništva;

2. Da se radi o ad hoc merama kojima se moraju rešavati aktuelni socijalni problemi;

3. Da će tržišni mehanizmi, slobodna konkurencija i samopomoć biti dovoljni da regulišu probleme egzistencije većine.

Ciljevi socijalne politike su poboljšanje životnih i radnih uslova ljudi i društvenih grupa, poboljšanje ekonomskih uslova relativno slabijih kategorija i pružanje zaštite za slučaj nastanka rizika. Država je prinuđena da deluje zbog unutrašnjih protivurečnosti sistema. Prihvaćene vrednosti u društvu, ideologija, običaji i tradicija utiču na odluke koje se doneti u socijalnoj oblasti.

Socijalna politika ispunjava funkcije koje su međusobno zavisne i deluju kompleksno u odnosu na čoveka kao izvor radne snage, čoveka u stanju socijalne potrebe, na porodicu itd. Na primer, naknade u slučaju bolesti pojedincu bi trebalo da pruže zaštitu, ali i podsticaj na zdrave stilove života. Funkcije mogu imati veoma različite uticaje na pojedince, ali deluju i na društvo u celini. Najčešće se navode sledeće funkcije socijalne politike: 1. zaštitna funkcija, 2. funkcija raspodele i preraspodele, 3. funkcija homogenizacije, 4. funkcija stimulacije 5. preventivna funkcija. Ove funkcije su nastale postupno i razvijaju se s obzirom na situaciju u pojedinim zemljama. Zaštitna funkcija i funkcija raspodele su osnovne, dok su ostale izvedene.

Većina autora se slaže da područja socijalne politike čine: 1. socijalno osiguranje (penzijsko osiguranje, zdravstveno osiguranje, osiguranje nezaposlenih, osiguranje za dugotrajnu zaštitu), 2. zaštita porodice sa decom, 3. socijalna zaštita (socijalna pomoć i socijalno staranje) 4. obrazovanje, 5. stambena politika, 6. politika zapošljavanja, 7. zaštita životne sredine.

Među principima na kojima se zasniva socijalna politika izdvajaju se: 1. solidarnost, 2. uzajamnost 3. humanizam, 4. socijalna pravda i 5. participacija. Pod uticajem postmodernizma prodire princip participacije korisnika, što znači da ljudi učestvuju u donošenju odluka koje neposredno utiču

7 Edita Vajs, Međunarodna socijalna politika, skripta, FPN, Beograd, 1982., str. 28 Čekerevac Ana, Uporedna i međunarodna socijalna politika, Savez društava socijalnih radnika Srbije, Beograd, str. 70.

7


na njihove živote (na primer, zdravlje, obrazovanje, osiguranje itd.). Bez participacije u socijalnoj politici efekti socijalno političkih mera su ograničeni, tako da često dobre zamisli propadaju.

Nosioci (subjekti) socijalne politike su: 1. država (kreira politike, reguliše pravni okvir, finansira, direktno pruža usluge itd.), 2. lokalna samouprava (kreira, finansira, direktno pruža usluge), 3. sindikati, 4. partije, 5. vladine organizacije, 6. nevladine organizacije, 7. verske zajednice, 8. međunarodne organizacije (MMF i SB pre svega).

Rasprave i dileme u vezi socijalne politike postoje od donošenja prvih mera u socijalnoj oblasti. Nametalo se pitanje širine socijalno političke aktivnosti i efikasnost državne intervencije na socijalnom polju. Usporavanje i stagnacija privrednog rasta uvek su iznova pokretale ove rasprave. Prosperitet za sve se napušta kao i vrednosna orijentacija koja iz toga proizilazi. Smanjivanje izdataka za socijalne službe i programe često je lek za prevazilaženje ekonomskih poremećaja i isprepletenih strukturnih i cikličnih kriznih pojava. To dovodi do sužavanja ranije priznatih socijalnih prava i nesigurnosti širokih kategorija stanovništva.

Tipovi (modeli) socijalne politikeRazvoj komparativnih istraživanja u socijalnoj politici posle Drugog svetskog rata imao je za cilj upoznavanje pozitivnih i negativnih iskustava socijalne politike drugih zemalja radi unapređenja sopstvenog sistema socijalne politike, podsticanja novih socijalno-političkih istraživanja i ostvarivanja propagandnih efekata ukazivanjem na svoj sistem kao bolji u odnosu na drugi. U posleratnom periodu sve više se isticala potreba za komparativnim izučavanjem socijalne politike kapitalističkih i socijalističkih zemalja, a zatim i zemalja u razvoju. Socijalna politika tako postaje oblast prestiža i sukoba ideologija. Komparativna istraživanja su pokazala postojanje značajnih razlika među zemljama i omogućila razvijanje korisne tipologije.

Da bi došli do odgovarajućeg koncepta socijalne politike neki autori (Titmus9, G. Esping-Andersen10 i dr.), koristeći komparativni metod, identifikovali su tri modela blagostanja oko kojih se mogu okupiti najveći broj država blagostanja.

Ni jedan od modela, koje identifikuje Titmus, Esping-Andersen i drugi istraživači ne može biti nađen u potpuno čistom obliku, već svaka pojedinačna država blagostanja ima neke različite crte koje nisu reflektovane u pitanjima koje istraživači identifikuju. Esping-Andersen (1990) smatra, da pod uticajem SAD, liberalni model postaje, ili će verovatno postati, dominantan u državama blagostanja.

U istoriji teorije i prakse socijalne politike vođena je i vodi se rasprava o tome kakvu ulogu ima socijalna politika države, a kakvu ostali subjekti socijalne politike. Prema meri njenog učešća u praksi

9 Ričard Titmus, Social Policy An Introdiction,George Allen and Unwin, London, 1974.10 G. Esping-Andersen, The Three Worlds of Welfare Capitalism, Polisy Press, 1990.

8

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

socijalne politike razlikuju se njeni modeli. U literaturi o socijalnoj politici, po pravilu, se govori o tri klasična modela socijalne politike, odnosno tri režima blagostanja. Te modele je definisao Ričard Titmus u delu Uvod u socijalnu politiku11. Titmusovi modeli socijalne politike su: 1. rezidualni ili selektivni model, 2. industrijski model ostvarenja rezultata 3. institucionalno-redistributivni model

Rezidualni model ima korene u filozofiji laisser faire. Potrebe se zadovoljavaju na tržištu i u porodici, dok je uloga države supsidijarna i privremena. U ovom modelu je naglašena individualna odgovornost svakog za zadovoljavanje socijalnih potreba. Odgovornost države za socijalnu situaciju građana je minimalna, njena pomoć je skromna i u zavisnosti od prihoda korisnika. Ovaj model je najbliži modelu SAD, Japana, a u poslednje vreme i Velike Britanije.

Prema industrijskom modelu socijalne potrebe treba da budu zadovoljene na osnovu produktivnosti. Socijalna politika ima važnu ulogu kao funkcionalni dodatak ekonomiji. Država podstiče zapošljavanje, prava se ostvaruju na osnovu rada, odnosno zasluga, rezultata rada i produktivnosti. Predstavnici ovog modela su Nemačka, Francuska i Austrija.

U institucionalno redistributivnm modelu socijalnu politiku ljudi shvataju kao socijalno pravo. Socijalna politika je integrišuća institucija u društvu koja obezbeđuje univerzalne usluge izvan tržišta na principu potreba. Država pokriva značajan prostor socijalne politike. Ovom modelu socijalne politike su blizu Skandinavske zemlje.

Titmusovu klasifikaciju razvio je petnaest godina kasnije Gesta Esping-Andersen12. U postupak procene uspešnosti socijalnih politika uveo je pojam dekomodifikacije pod kojim podrazumeva relativni stepen zavisnosti socijalnog položaja pojedinca od trenutnog stanja na tržištu i izračunao njegovu vrednost za jedan broj zemalja.

Modeli socijalne politike prema Esping-Andersenu su: 1. liberalni, 2. korporativni i 3. socijalno-demokratski.13

Liberalni model blagostanja karakteriše pomoć uslovljena proverom prihoda, nezavisno od učešća na tržištu ostvaruje se nizak standard, niska socijalna pomoć, ograničeno socijalno osiguranje. To ukazuje na minimalne nivoe dekomodifikacije i prema autoru ovaj model je najbliži modelu u SAD, Kanadi, Australiji, Irskoj i Velikoj Britaniji.

Korporativni model karakteriše umereni standard, kolektivno socijalno osiguranje, uticaj katoličke crkve, naknade u sistemu socijalne pomoći relativno umerene itd. (primer: Austrija, Francuska, Nemačka)

Socijalno-demokratski model blagostanja odlikuje se nezavisnošću od učešća na tržištu proizvodi najegalitarnije ishode, cilj je konstantno smanjenje razlika u dohocima, državni sistem pomoći i

11 Ričard Titmus, Social Policy An Introdiction, George Allen and Unwin, London, 1974.12 Gesta Esping Andersen, The Three Worlds of Welfare Capitalism, Politity Press, Cambridge, 1990. 13 Isto, str. 27

9


tržište, aktivna politika zapošljavanja, osnovne naknade za sve, kolektivno socijalno osiguranje i privatno osiguranje, (primer: skandinavske države).

Esping-Andersenova klasifikacija izvedena je samo posmatranjem politika održavanja prihoda rangiranjem penzija, bolesničkih beneficija i beneficija nezaposlenima.

„Neke nedostatke Esping-Andersenovog pristupa, u prvom redu, zanemarivanje uloge žena i nevladinih organizacija u državama blagostanja, kao i nepriznavanje specifičnosti država, poput: južno evropskih i bivših socijalističkih pokušali su da prevaziđu kasniji teoretičari“.14 Od 1992. godine više autora (Stefan Lajbfrid, Alan Sijarof, Mauricio Ferera, Đulijano Bonoli, Valter Kapri i Joakim Palme) uvode mediteranski model, a Fransis Kastels, Debora Mičel, Valter Kapri i Joakim Palma istočno-evropski model.15

Mediteranski model blagostanja kome, prema mišljenju ovih autora, pripadaju Grčka, Italija, Španija, Portugalija karakterišu: 1. korporativni sistem održanja dohotka, 2. od velikodušnih penzijskih naknada do skoro nepostojanja nacionalnih šema socijalne pomoći, 3. snažan uticaj crkve, 4. opstajanje klijentelizma, 5. zdravstveni sistem obuhvata celokupno stanovništvo, 6. veliki uticaj političkih partija.

„U modelu istočno i centralno evropskih država, koje su 2004. godine pristupile EU, tranzicija je izazvala i doprinela donošenju programa i mera za prilagođavanje sistema socijalne sigurnosti novonastalim uslovima. Njihova socijalistička prošlost predstavljala je samo jedan od faktora ili činilaca restrukturiranja socijalnih sistema tokom perioda tranzicije“16 Naravno ne treba zanemariti ekonomska ograničenja sa kojima su se suočile ove zemlje.

Istraživanje koje je sprovela Kancelarija za socijalno i kulturološko planiranje iz Haga potvrdilo je Esping-Andersenovu trojnu klasifikaciju i grupisanje država u liberalni, korporativni i socijalno-demokratski model, iako su uočene i razlike.

Evropski socijalni modelEvropski socijalni model je 1994. godine definisan u Beloj knjizi o socijalnoj politici kao vrednosti koje uključuju „demokratiju i individualna prava, slobodno kolektivno pregovaranje, tržišnu ekonomiju, jednake mogućnosti za sve i državu blagostanja i solidarnost.“17 Godinama se vode rasprave koliko je to uopšte model, jer postoje velike razlike ekonomskih i socijalnih politika u državama članicama Evropske unije. „Jedan deo istraživača smatra da još uvek postoje velike razlike između

14 Natalija Perišić, Socijalna sigurnost – pojmovi i programi, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2016, str. 18

15 Isto, str. 22-24. 16 Isto, str. 24 17 European Commission: European Socijal Poliicy – A Way Forward for the Union,COM (94) 333, str. 2, http://europa.eu/

documentation/official-docs/white-papers/pdf/social-policy-white-paper-com-9 4-333-a.pdf

10

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

nacionalnih sistema socijalne sigurnost na evropskom prostoru, pa se otuda ne može govoriti o jednom socijalnom modelu, već o socijalnim modelima. Sa druge strane, navode se argumenti da zapadnoevropska društva, odnosno najveći broj njih, odlikuju zajedničke karakteristike države blagostanja, pa je otuda sasvim legitimno govoriti o evropskom socijalnom modelu.“18

Socijalni model se pojavljuje u nekoliko značenja i to od društvenih posebnosti Evrope shvatanje socijalnog modela obuhvata „kako evropsku porodicu tako i evropski rad, evropsku potrošnju kao i evropske vrednosti, evropsku državu blagostanja, kao i evropsku kulturu menadžmenta, evropski grad, kao i evropsko obrazovanje (…). Evropski socijalni model se, u užem smislu, odnosi na evropsku politiku stvaranja radnih mesta, socijalnu sigurnost socijalne preraspodele politike koja je posvećena principima socijalne pravde (…). Pod evropskim socijalnim modelom se u najužem smislu podrazumevaju posebnosti evropske države blagostanja koja pruža socijalnu sigurnost u slučaju bolesti, siromaštva u starosti, invalidnosti i nezaposlenosti, kao i osnovne sigurnosti u stanovanju i obrazovanju“19 Evropski socijalni model se suočava sa brojnim izazovima iako u evropskim integracijama zauzima značajno mesto.

ZaključakSocijalna politika se početkom 21. veka ponovo nalazi pred preispitivanjem svojih mogućnosti i opcije delovanja. Ovo je naročito izraženo u vreme ekonomske krize. Posebno se nameće pitanje njene uloge u kontekstu evropskih integracija uz pritisak globalizacije i novih razlika u nejednakosti i moći. Ipak, socijalna politika se ne može reformisati samo polazeći od svojih ustaljenih i postojećih institucionalnih i socijalnih okvira, nego mora biti svesna svog principa podruštvljavanja.

Modeli socijalne politike predstavljaju apstrakciju bitnih obeležja, jer nema čistih koji postoje u jednoj zemlji. Realna socijalna politika svake zemlje je kombinacija sva tri modela. Pri određivanju modela treba voditi računa o prednostima i nedostacima pojedinih modela što nesporno ima svoj značaj pri traženju primerenog koncepta socijalne politike. Model socijalne politike u svakoj konkretnoj zemlji je uvek mešavina svih spomenutih tipova sa sigurnim kretanjem ka drugom (korporativnom) i začecima trećeg (socijalno-demokratskog) modela. Različitost pojedinih tipova lagano se smanjuje.

Razrada novog koncepta savremene evropske socijalne politike postala je strateško usmerenje mnogih istraživanja. Kakve će se odluke u socijalnoj oblasti doneti u mnogome zavisi od prihvaćenih vrednosti u društvu, ideologije, običaja i tradicije. Za sada se može govoriti o ujednačavanju socijalne politike Evropske unije, a ne izjednačavanju.

18 Drenka Vuković, Socijalna politika Evropske unije, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2011. str. 22 19 Isto, str. 24

11


Literatura: Čekerevac Ana, Uporedna i međunarodna socijalna politika, Savez društava socijalnih radnika Srbije, Beograd.

Čekerevac Ana, Vidojević Jelena, Savremene koncepcije o socijalnoj politici u Velikoj Britaniji i SAD, Socijalna politika i socijalni rad, 2012, br. 1, str. 6-26.

Esping-Andersen Gesta The Three Worlds of Welfare Capitalism, Polisy Press, 1990.

European Commission: European Socijal Poliicy – A Way Forward for the Union,COM (94) 333, str. 2, http://europa.eu/documentation/official-docs/white-papers/pdf/social-policy-white-paper-com-9 4-333-a.pdf

Lakićević Dušan, Uvod u socijalnu politiku, Savremena administracija, Beograd, 1987.

Marshall, T.H. Social Policy at the Twentieth Centre, Hutchinson University Library, London, 1967.

Peririšić Natalija, Socijalna sigurnost – pojmovi i programi, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2016.

Spiker Pol, Socijalna politika: teorija i praksa, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka, 2014.

Titmus Ričard, Social Policy An Introduction, George Allen and Unwin, London, 1974.

Vajs Edita, Međunarodna socijalna politika, skripta, FPN, Beograd, 1982., str. 2

Vuković Drenka, Socijalna politika Evropske unije, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2011.

12

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

Prof. dr Natalija PerišićUniverzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka

OD LISABONSKE STRATEGIJE DO STRATEGIJE “EVROPA 2020” – (DIS)KONTINUITET SOCIJALNE POLITIKE

UvodRazvoj socijalne politike Evropske unije (EU) može se pratiti šezdeset godina unazad, od potpisivanja i stupanja na snagu Rimskih ugovora. Međutim, tada konstituisana socijalna politika bila je parcijalna, odnosno usmerena tek na određene segmente, i to one koji su (bili) u funkciji ostvarivanja ekonomskih ciljeva Zajednice. Izmene Rimskih ugovora kao posledica usvajanja Jedinstvenog evropskog akta, a nakon toga i ugovora iz Mastrihta, Amsterdama, Nice i konačno Lisabona imale su važne reperkusije, između ostalog, na socijalnu politiku. One su suštinski uticale na njeno jasnije profilisanje i na proširenje oblasti na koje se odnosi.1 Ali, isto tako, pozicionirale su je u nacionalne okvire i ostavile suverenost državama članicama u ovoj oblasti javnih politika. Tako države članice i dalje vode sopstvene socijalne politike, koje se umnogome međusobno razlikuju, dok je komunitarni okvir supsidijaran u odnosu na nacionalni. Na njemu se propisije i sprovodi zajednička, međutim usmeravajuća i soft, tj. neobavezujuća regulativa. Na nivou EU se u oblasti socijalne politike primenjuje Otvoreni metod koordinacije (OMK) kojim se utvrđuju zajednički ciljevi za sve države članice, ali se njima samima ostavlja izbor načina na koje će težiti ka postizanju propisanih ciljeva. Na taj način, supra-nacionalnost socijalne politike kao njen kvalitet ili odrednica, izuzetno je fragmentisana, tj. umnogome je ograničena.

Ne čini se da smanjenju fragmentacije doprinose ni strategije Evropske unije, koje de facto predstavljaju važan dodatak razvijanju socijalne politike na nivou komunitarnih ugovora. Lisabonska

1 Natalija Perišić, “Razvoj socijalne politike Evropske unije” u: Drenka Vuković (ur.), Socijalna politika Evropske unije, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2011, str. 305–330.

13


strategija, koja je doneta za period od 2000. Do 2010. Godine I Strategija “Evropa 2020”, koja je doneta za period od 2010. Do 2020. Godine, jesu dokumenta od strateškog značaja za Evropsku uniju, kao i što su dokumenta koja su uticala na promene u njenoj socijalnoj politici.

Osnovni cilj ovog rada jeste prikaz I analiza ove dve strategije razvoja Evropske unije, sa akcentom na onim njihovim aspektima koji se odnose na socijalnu politiku i/ili koji su od uticaja na socijalnu politiku. Bez obzira na to što Lisabonska strategija nije više aktuelna, u ovom radu biće prikazani njeni elementi I to naročito oni koji su imali značaja za Strategiju “Evropa 2020”. Nakon pojedinačnih razmatranja ove dve strategije, sledi deo u kom su prikazani I argumentovani razlozi za (dis)kontinuitete među njima. U zaključnom delu radu, ukratko je ukazano na stavke koje su od značaja za Srbiju. U radu je korišćena metoda kvalitativne analize dokumenata.

Socijalno-politički aspekti Lisabonske strategijeFokus Lisabonske strategije sačinjavala je tzv. ekonomija zasnovana na znanju (engl. knowledge based economy), dok je kao njen cilj proklamovano da EU do 2010. godine “postane najdinamičnija i najkonkurentnija ekonomija zasnovana na znanju u svetu, sposobna za održiv ekonomski rast i kreiranje više radnih mesta koja su bolja, kao i za veću socijalnu koheziju, te uvažavanje čovekove životne sredine”.2 U svrhu postizanja ovog cilja, proklamovana je tzv. opšta strategija, usmerena u pravcu:

- “pripreme tranzicije ka ekonomiji i društvu zasnovanima na znanju, posredstvom boljih politika za informaciono društvo i istraživanja i razvoj, kao i usmeravanja procesa strukturne reforme za konkurentnost i inovaciju i kompletiranjem unutrašnjeg tržišta;

- modernizacije evropskog socijalnog modela, ulaganja u ljude i borbe protiv socijalnog isključivanja;

- održavanja povoljnih ekonomskih uslova i povoljnih izgleda za rast primenom odgovarajućeg miksa makro-ekonomske politike”.3

Pre svega, koncipiranje ovog ekonomsko – socijalno – ekološkog “trougla” predstavljalo je refleksije razvoja Unije tokom perioda koji je prethodio donošenju Strategije. Naime, ekonomski rast EU pokazivao je nedostatke, sa stanovišta problema u sferama produktivnosti i inovacija, te je smatrano da važan faktor podsticanja konkurentnosti evropskog ekonomskog modela treba da omoguće promene u evropskoj socijalnoj i u evropskoj ekološkoj politici. Prema iskazima iz Strategije, “snažnija ekonomija podsticaće kreiranje radnih mesta, zajedno sa socijalnom i ekološkom politikom, koje obezbeđuju održiv razvoj i socijalno uključivanje”.4

2 European Parliament, Lisbon European Council – Presidency Conclusions, 23 and 24 March 2000, 2000. Available from http://www.europarl.europa.eu/summits/lis1_en.htm (Accessed 26 January 2018), p. 1.

3 Ibid, p. 1.4 Clementina Ivan-Ungureanu, Monica Marcu, „The Lisbon Strategy”, Romanian Journal of Economic Forecasting, Vol. 2006, no.

1, p. 74.

14

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

Socijalna politika je s tim u skladu, u najvećoj meri, tada uokvirena unutar modernizacije socijalne sigurnosti i promovisanja socijalnog uključivanja i to tako što se proklamuje da:

“Evropski socijalni model, sa svojim razvijenim sistemima socijalne sigurnosti, mora podupirati transformaciju ka ekonomiji znanja. Međutim, potrebno je da se ovi sistemi prilagode kao deo aktivne države blagostanja, kako bi se osiguralo da se rad isplati, da se obezbedi njihova dugoročna održivost u kontekstu starenja populacije, da se promoviše socijalno uključivanje i ravnopravnost polova, te da se obezbede kvalitetne zdravstvene usluge”.5

U pod-tekstu ovakvog ekonomskog pristupa socijalnoj politici nalazio se diskurs o socijalnoj politici kao produktivnim faktoru i o aktiviranju, zbog čega se u Lisabonskoj strategiji i insistiralo na prilagođavanju obrazovnih sistema i sistema obuke potrebama tržišta rada, razvijanju celoživotnog učenja, podizanju stope zapošljavanja i kapaciteta za zapošljavanje, smanjivanju iznosa penzijskih naknada i smanjenju socijalnog isključivanja.6 U kvantitativnim terminima, cilj je bio podizanje stope zaposlenosti sa 61% u EU u proseku na 70% do 2010. godine, uz uvećanje stope zaposlenosti žena sa 51% na preko 60% u istom periodu.7

Potraga za načinima realizovanja ciljeva, još jednom, oslonila se na ekonomiju, preuzimanjem Otvorenog metoda koordinacije koji je tri godine pre usvajanja Lisabonske strategije lansiran kao instrument usklađivanja politika država članica u oblasti zapošljavanja, a još ranije u oblasti ekonomske politike. Na taj način, Lisabonska strategija nastojala je da kroz OMK...

“utiče na rastuće nejednakosti između nacionalnih država blagostanja i uvećane uloge EU (ili interferencije) u socijalnom domenu. Takav način upravljanja morao je da kombinuje uvažavanje nacionalnih kompetencija, uz dozvoljavanje EU da koordiniše države blagostanja”.8

Srednjoročno preispitivanje efekata Lisabonske strategije objavljeno je u Izveštaju iz 2004. godine, koji je rezultovao njenim refokusiranjem od naredne, 2005. godine. U Izveštaju je navedeno da je tempo sprovođenja Strategije neodgovarajući i da neće dati očekivane rezultate. Identifikovani su brojni razlozi tome, a među njima i: nemogućnost utvrđivanja prioriteta među ciljevima; neprecizno određene nadležnosti za sprovođenje aktivnosti; nepostojanje jasne političke volje da se ciljevi sprovedu; slaba vidljivost strategije u javnosti itd.9 Posledičnim redefinisaninjem Strategije, stavljen je još jači naglasak na ekonomiju i na rast, te na bolje upravljanje, dok je socijalna dimenzija procesa oslabljena, a socijalna kohezija izgubila je na značaju.

5 European Parliament, Lisbon European Council – Presidency Conclusions, 23 and 24 March 2000, op. cit., p. 1.6 Mary Daly, “EU Social Policy after Lisbon”, JCMS, Vol. 44, no. 3, pp. 462–464; David Natali, “The Lisbon Strategy, Europe 2020

and the Crisis in Between” in: Eric Marlier, David Natali (eds.), Europe 2020 – Towards a More Social EU?, Peter Lang, Brussels, 2010, pp. 96–99.

7 European Parliament, Lisbon European Council – Presidency Conclusions, 23 and 24 March 2000, op. cit., p. 1.8 David Natali, “The Lisbon Strategy, Europe 2020 and the Crisis in Between”, op. cit., p. 95.9 European Parliament, The Lisbon Strategy 2000 – 2010. An Analysis and Evaluation of the Methods Used and Results Achieved,

European Parliament, Brussels, 2010, pp. 47–62.

15


Nekoliko faktora doprinelo je slabljenju značaja socijalne politike nakon ove prve reformi Lisabonske strategije. Tada je, naime, došlo do promena u sastavu Evropske komisije, uključujući i postavljanje novog Predsednika Komisije, Žozea Manuela Baroza. Istovremeno, 2004. godine došlo je do tzv. istorijskog proširenja EU, a najveći broj država članica imao je socijalističku prošlost i uopšteno više prihvatao pro-tržišne ideje. Dodatno, u mnogim tzv. starim državama članicama ojačale su i preuzele vlast desno orijentisane političke partije, što je takođe pogodovalo naglašavanju ekonomske, a ne socijalne politike.10

Tako je 2005. godine, kada je Strategija revidirana, započeo drugi ciklus njenog sprovođenja. Te godine objavljen je niz dokumenata, od kojih se nekoliko odnosilo gotovo isključivo na problematiku zapošljavanja: Zajednički rad na poboljšanju razvoja i zapošljavanja – Novi početak za Lisabonsku strategiju (2. februar 2005. godine); Integrisane smernice za razvoj i zapošljavanje (2005-2008) (12. april 2005. godine) i Zajedničke akcije za rast i zapošljavanje (20. jul 2005. godine). U novim smernicama11 naročito je istaknut cilj pune zaposlenosti i pristup životnog ciklusa radu. Uvedena je nova paradigma, fleksigurnost, kao kombinacija socijalne sigurnosti zaposlenih i fleksibilnosti tržišta rada. Osnažen je fokus na obrazovanje i na obuke. S druge strane, jednake prilike i integracija depriviranih grupa, kao i ravnopravnost polova izgubili su na značaju.12

Tri godine kasnije, 2008. godine težište Strategije ponovo je prerađeno, i to poslednji put. Nagoveštaji svetske ekonomske krize bili su jasni, kada je Komisija proizvela Plan evropske ekonomske obnove, u kom je naglasak stavljen na:

- “ubrizgavanje kupovne moći u ekonomiju, radi podsticanja potražnje i jačanja poverenja i

- sprovođenje obuhvatnih programa usmerenih ka kratkoročnoj aktivnosti jačanja konkurentnosti Evrope u budućnosti”.13

Socijalno-politički aspekt strategije “Evropa 2020”Po isteku Lisabonske strategije, kao što je već navedeno, usvojena je Strategija “Evropa 2020”. Njeni prioriteti utvrđeni su trostruko, kao težnja ka postizanju pametnog, održivog i inkluzivnog rasta. Pametan rast u najvećoj meri dizajniran je tako da predstavlja rezultat ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama, s čim u skladu su utvrđeni kvalitativni i kvantitativni ciljevi u oblastima

10 Bengt-Ake Lundvall, Edward Lorenz, “From the Lisbon Strategy to EUROPE 2020” in: Nathalie Morel, Bruno Palier, Joakim Palme (eds.), Towards a Social Investment Welfare State? Ideas, Policies and Challenges, Policy Press, Bristol, p. 337.

11 Nove smernice u oblasti zapošljavanja obuhvatile su (i) promovisanje pune zaposlenosti; (ii) promovisanje pristupa životnog ciklusa radu; (iii) unapređenje pristupa tržištu rada; (iv) podsticanje boljeg prilagođavanja ponude i potražnje na tržištu rada; (v) promovisanje fleksibilnosti u kombinaciji sa sigurnošću; (vi) podsticanje kontrolisanih troškova radne snage i politika zarada; (vii) unapređenje ulaganja u ljudski kapital i (viii) prilagođavanje sistema obrazovanja i obuke (European Parliament, The Lisbon Strategy 2000 – 2010. An Analysis and Evaluation of the Methods Used and Results Achieved, op. cit., pp. 37–42).

12 Ibid, pp. 37–42.13 Ibid, p. 42.

16

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

inovacija; obrazovanja, obuke i celoživotnog učenja; kao i digitalnog društva. Održiv rast odnosi se na promovisanje resursno efikasnije, zelenije i konkurentnije ekonomije, sa fokusom na unapređenju konkurentnosti; suočavanju sa klimatskim promenama; i korišćenjem čistih i zelenih energija. Na kraju, inkluzivni rast obuhvata socijalnu komponentu, uvažavanjem potrebe za ekonomijama sa visokim stopama zaposlenostima, koje uporedo sa tim, ostvaruju ekonomsku, socijalnu i teritorijalnu koheziju.14 I u okviru ovog prioriteta, utvrđene su oblasti od naročitog značaja, i to: zapošljavanje, kvalifikacije i siromaštvo.15

Pored ovih prioriteta, utvrđene su tzv. headline mete i to:

- podizanje stope zaposlenosti na 75%, posredstvom većeg uključivanja mladih, ali i starijih radnika, lica sa niskim kvalifikacijama i legalnih migranata

- uvećanje udela BDP-a koji se investira u istraživanja i razvoj na 3%

- smanjivanje emisija gasova koji dovode do efekta staklene bašte za najmanje 20% (u odnosu na 1990. godinu), uvećanje udela obnovljivih izvora energije za 20% i uvećanje energetske efikasnosti za 20%

- snižavanje stope prevremenog napuštanja procesa školovanja na ispod 10%, uporedo sa uvećanjem udela visoko obrazovanog stanovništva na najmanje 40%

- smanjenje broja ljudi izloženih siromaštvu ili socijalnom isključivanju za 20 miliona.16

Poslednje navedena meta odnosi se na socijalnu politiku, štaviše na jedan uzak segment socijalne politike. Izuzetno je važno, međutim, što je ova meta izdvojena i što predstavlja jednu od pet najvažnijih meta EU. Važno je i što je kvantifikovana, s obzirom da to omogućuje vidljivost njene evaluacije. S druge strane, ona predstavlja snižavanje aspiracija EU u odnosu na Lisabonsku strategiju, kojom je proklamovano “izbavljanje” iz rizika siromaštva većeg broja stanovništva u odnosu na aspiracije iz “Evrope 2020”.17

14 European Commission, Europe 2020 – A strategy for smart, sustainable and inclusive growth, 2010. Available from http://ec.europa.eu/europe2020/index_en.htm (Accessed 28 January 2018), p. 5.

15 Tako se u Strategiji procenjuje da će se stanovništvo EU brojčano smanjiti, kao posledica demografskih kretanja. Istvremeno, utvrđuje se da je stopa zaposlenosti radno aktivnog stanovništva u EU znatno niža u poređenju sa Japanom i Sjedinjenim Američkim Državama. Naročit naglasak je na nižim stopama zaposlenosti žena, starijih radnika i mladih. Od toga, prema procenama, oko 80 miliona ljudi je niskokvalifikovano, ali im programi celoživotnog učenja nisu dostupni. “Do 2020. godine, 16 miliona više radnih mesta biće za visokokvalifikovane, dok će se potražnja za niskokvalifikovanima smanjiti za 12 miliona radnih mesta” (Ibid, p. 18). Na kraju, procenjuje se i da je 80 miliona ljudi bilo izloženo riziku siromaštva pre ekonomske krize koja je započela 2007. godine, od čega 19 miliona dece. Dodatno, 8% zaposlenih zarađuju toliko niske zarade, da žive ispod linije siromaštva (Ibid, p. 18).

16 Mete i prioriteti su operacionalizovani dalje kroz vodeće inicijative, i to: pametan rast kroz inicijative Unija inovacija, Mladi u pokretu i Evropska digitilna agenda; održiv rast kroz inicijative Resursno efikasna Evropa i Industrijska politika za eru globalizacije i inkluzivan rast kroz inicijative Agenda za nove veštine i Evropska platforma protiv siromaštva (Ibid, p. 1; Evropski pokret u Srbiji, Vodič kroz Strategiju Evropa 2020, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2011, str. 18).

17 Paul Stubbs, Siniša Zrinščak, “Social Protection and Social Inclusion from Lisbon to Europe 2020” in: Višnja Samardžija, Hrvoje Butković (eds.), From the Lisbon Strategy to Europe 2020, Institute for International Relations, Zagreb, 2010, pp. 196–170.

17


Prvobitno ustanovljenih deset smernica, preformulisano je 2015. godine, tako što ih je sada osam, od čega se četiri odnose na ekonomsku, a četiri na politiku zapošljavanja. Smernice koje se odnose na politiku zapošljavanja su:

- podsticanje potražnje za radnom snagom

- unapređenje ponude i kvalifikacija radne snage

- podsticanje funkcionisanja tržišta rada

- obezbeđivanje pravičnosti, borba protiv siromaštva i promovisanje jednakih mogućnosti.18

Jedina smernica koja se striktno odnosi na socijalnu politiku jeste poslednje navedena smernica. Kao i u revidiranoj Lisabonskoj strategiji, ona je i sada definisana posredstvom modernizacije sistema socijalne sigurnosti. U njoj se konstatuje da

“postoji potreba za pojednostavljenim i bolje targetiranim socijalnim politikama, dopunjenima priuštljivom kvalitetnom zaštitom dece i obrazovanjem, obukom i asistencijom prilikom zapošljavanja, stambenom podrškom i pristupačnom zdravstvenom zaštitom, pristupom osnovnim servisima, poput bankovnog računa i interneta; kao i za aktivnošću sprečavanja prevremenog napuštanja školskog sistema i borbom protiv socijalnog isključivanja […] Sistemi socijalne zaštite treba da budu dizajnirani tako da se olakša pristup svih koji imaju određena prava, da se podrži investiranje u ljudski kapital i da se pomogne u sprečavanju, redukovanju i zaštiti od siromaštva. Penzijske sisteme treba reformisati tako da se obezbedi njihova održivost i adekvatnost za žene i muškarce u kontekstu produžetka životnog veka i demografske promene, uključujući povezivanje starosne granice za penzionisanje sa očekivanim godinama života, podizanje efektivne starosne granice i razvijanje komplementarne penzijske štednje. Države članice treba da unaprede i pristupačnost, efikasnost i efektivnost zdravstvene zaštite i sistema dugotrajne zaštite, uz očuvanje fiskalne održivosti”.19

Ovom smernicom obuhvaćeno je više oblasti socijalne politike – zaštita dece i obrazovanje; zapošljavanje; stanovanje; zdravstvo i dugotrajna zaštita; borba protiv socijalnog isključivanja i siromaštva; penzije. Međutim, očekuje se i da se predviđene reforme u najvećoj meri rukovode ekonomskom logikom, u smislu primarnog uzimanja u obzir ekonomske argumentacije i ekonomskih limita. U tom smislu, upadljivo je odsustvo termina solidarnosti u različitim formama iz ove smernice.

18 European Commission, Integrated guidelines to the Proposal for a Council Recommendation on broad guidelines for the employment policies of the Member States, 2015. Available from http://ec.europa.eu/europe2020/pdf/europe2020_guidelines_part2_en.pdf (Accessed 28 January 2018), pp. 1–4.

19 Ibid, pp. 3–4.

18

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

Podudarnosti i odstupanja između strategijeU prethodnim delovima rada, ukazano je parcijalno na određene konkretne zaokrete u Strategijama. U ovom delu, oni će biti razmotreni ukratko, i sa šireg aspekta.

U onoj meri u kojoj je ekonomija važna motivacija Evropske unije i faktor koji se mora uzeti u obzir u razmatranjima limita socijalne politike uopšteno, nemoguće je prvo ne navesti razlike u globalnom ekonomskom kontekstu neposredno pre kreiranja ove dve Strategije. Kao što je već navedeno, u periodu koji je prethodio usvajanju Lisabonske strategije, Evropska unija nastojala je da podstakne svoj ekonomski rast, koji je percipiran kao nezadovoljavajući, pre svega u odnosu na Sjedinjene Američke Države. Smatrano je i da je ključ američkog uspeha u neregulisanim tržištima, visoko razvijenom preduzetništvu i visokim stopama ulaganja, te je shodno tome, takav rast i projektovan kao cilj Lisabonske strategije. Međutim, nepunu deceniju nakon iniciranja Lisabonske strategije, i Sjedinjene Američke Države i Evropska unija suočile su se sa finansijskom krizom, “ekološka kriza je visoko na agendi, a glavni izazov konkurentnosti potiče od Kine i Indije, više nego od SAD”.20 Na taj način, globalna ekonomija umnogome se promenila, sa rastućim razlikama između socijalnih politika država članica i same Unije, s jedne strane i socijalnih politika novih konkurenata, koje su neuporedivo restriktivnije u odnosu na evropske.

Procesi kreiranja ove dve Strategije i akteri koji su bili uključeni u njega, suštinski su se razlikovali. Lisabonska strategija nastala je na inicijativu Vlade Portugalije i uobličavana je kroz dugačke konsultacije sa nacionalnim vladama ostalih država članica i međunarodnim stručnjacima. Inicijalno se odnosila na samo 15 država članica, koje su do 2000. godine činile Uniju. Strategija “Evropa 2020” je nasuprot tome rezultat rada Evropske komisije. Predstavljena je u Evropskom parlamentu u jesen 2009. godine, nakon čega je javnost pozvana da da svoje komentare putem interneta. Kada je usvojena, 17. juna 2010. godine, broj država članica iznosio je već 27.

Ciljevi Strategija su donekle ujednačeni i predstavljaju kontinuitet, iako ne mora tako izgledati na prvi pogled. Pre svega, izuzetno ambiciozan cilj Lisabonske strategije da EU postane najdinamičnija i najkonkurentnija ekonomija na svetu zasnovana na znanju nije opstao kao takav u Strategiji “Evropa 2020”. Međutim, njegova ekonomska, ekološka i socijalna komponenta jesu replicirane u potonjoj Strategiji, prevođenjem u pametan, održiv i inkluzivni rast.

Kada je socijalna politika konkretno u pitanju, razlikovanje dve etape u samoj Lisabonskoj strategiji ima više smisla, sa stanovišta poređenja sa Strategijom “Evropa 2020.” Tako je u prvom ciklusu (2000-2005) sprovođenja Lisabonske strategije, socijalni aspekt imao veći značaj, nego u drugom (2006-2010), koji pak ima jači kontinuitet sa Strategijom “Evropa 2020” koja je usledila. Nema sumnje da se komunitarna socijalna politika u najvećoj meri odlikuje nastojanjima da načini sponu između onoga što se tradicionalno smatra socijalno-političkim problemima, rizicima i izazovima,

20 Bengt-Ake Lundvall, Edward Lorenz, “From the Lisbon Strategy to EUROPE 2020”, op. cit., p. 334.

19


s jedne strane, i promenama na tržištu rada i u oblasti zapošljavanja. To je demonstrirano i u ove dve Strategije. Sasvim izvesno, može se očekivati jačanje ekonomske motivacije, logike i argumenata i prilikom koncipiranja socijalne politike u strategiji EU za period nakon 2020. godine. Istovremeno, nasuprot neobavezujućoj regulativi u oblasti socijalne politike, regulativa u oblasti ekonomije je izuzetno tradicionalna. Nije iznenađujuće stoga, što je realizovano više, ali ne i boljih radnih mesta, te što je fleksibilnost odnela pobedu nad sigurnošću, uprkos proklamovanoj fleksigurnosti.

Navedenome doprinosi i Otvoreni metod koordinacije, kao osnovni instrument socijalne politike, koji je kao takav afirmisan u Lisabonskoj strategiji. Bez obzira na kritike koje su upućene OMK sa stanovišta njegove neobaveznosti i bez obzira na to što je u Strategiji “Evropa 2020” ova kritika prihvaćena kao utemeljena, gotovo da nije bilo nikakvih promena u najvažnijim aspektima Otvorenog metoda koordinacije. Prema brojnim mišljenjima, Evropska unija ni sa usvajanjem nove Strategije nije dovoljno učinila po pitanju promovisanja informisanosti i edukovanja o njemu.21 Dodatno, ukazivano je i na potrebu za preispitivanjem njegovih dometa, ali donekle i logike koja se nalazi u njegovoj osnovi.22

Umesto zaključka: reperkusije po nacionalnu socijalnu politikušto se tiče država kandidata, kojima pripada i Srbija, na njih se primenjuju kriterijumi iz Kopenhagena (iz 1993. godine), dopunjeni kriterijumom iz Madrida (iz 1995. godine) koji obuhvataju:

- “(i) političke kriterijume: stabilnost institucija koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava, poštovanje i zaštitu manjina;

- (ii) ekonomske kriterijume: postojanje funkcionalne tržišne ekonomije, kao i kapaciteta za borbu sa pritiscima konkurencije i tržišnih sila;

- (iii) administrativni i institucionalni kapacitet efektivne implementacije acquis-a i sposobnost preuzimanja obaveza koje zahteva članstvo”.23

Dve su reperkusije navedenih kriterijuma. Prvo, Srbija je tokom dugačkog perioda konstantno diskvalifikovana na svom putu ka EU po osnovu političkih kriterijuma. Drugo, u ovako definisanim

21 Bart Vanherke, ko-Direktor Evropskog socijalnog opservatorija iz Belgije, ocenio je OMK kao “najbolje čuvanu tajnu EU”. Neki od argumenata koje on avoid u prilog tome su: “skoro potpuna nevidljivost u medijama i pred građanima […] OMK nije prodro u javni diskurs ili u medije. Možda je još više zabrinjavajuće to što su čak i za ‘unutrašnji krug’ ljudi uključenih u OMK, ključni aspekti procesa ostali skriveni […] OMK i dalje vode elite i stoga je ograničen njegov demokratski potencijal” (Bart Vanhercke, “Delivering the Goods for Europe 2020? The Social OMC’s Adequacy and Impact Re-assessed” in: Eric Marlier, David Natali (eds.), Europe 2020 – Towards a More Social EU?, Peter Lang, Brussels, p. 117).

22 Natalija Perišić, “Karakteristike i dometi primene Otvorenog metoda koordinacije u evropskom i nacionalnom kontekstu“, Godišnjak Fakulteta političkih nauka, Vol. 2012, no. 7, str. 215–231.

23 European Commission, Accession criteria, 2016. Available from https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/policy/glossary/terms/accession-criteria_en (Accessed 26 January 2018), p. 1.

20

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

kriterijumima za članstvo, socijalna politika nije vidljiva, iako jeste predmet usklađivanja sa aspekta regulative. Proces pristupanja EU, de facto, nema (snažnu) socijalnu dimenziju. Činjenica je, međutim, da izuzetak jesu predstavljale Bugarska i Rumunija, u kojima je u procesu pristupanja znatna pažnja posvećena istinskim socijalnim temama, i to: deci koja žive i rade na ulici i deci na rezidencijalnom smeštaju, tj. u institucijama. Međutim, ova problematika tretirana je kao problematika ljudskih prava, to je izmeštena iz socijalne dimenzije i prešla u domen kriterijuma iz Kopenhagena. Tako je socijalna politika kao takva, tek posredno postala obavezujuća prilikom pristupanja.

Stoga što je Srbija stekla status države kandidata u martu 2012. godine, ne čini se celishodnim uzimanje u obzir stavki iz Lisabonske strategije, već iz Strategije „Evropa 2020“. Pre razmatranja navedenoga, neophodno je ukazati na jedno važno ograničenje ovog rada, koje proističe iz njegovog fokusa na Strategiju(e). Socijalna politika Srbije umnogome više reformisana je pod uticajem Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, ukoliko su u pitanju eksterni akteri, nego Evropske unije. Nije moguće, naime, procenjivati uticaj EU i njenih strategija na nacionalnu socijalnu politiku kao primarnih, upravo suprotno.

S druge strane, ciljevi iz evropskih strategija uopšteno, a time i “Evrope 2020” načelno nisu obavezujući. Međutim, postoje određena važna ograničenja ove tvrdnje.

Kao prvo, u samoj Strategiji iskazano je nastojanje EU da Strategija predstavlja dokument od potencijalnog značaja za države koje nisu njene članice:

“Strategija Evropa 2020 nije relevantna samo unutar EU, ona može da ponudi značajan potencijal državama kandidatima i našim susedima, i pomogne im bolje da pozicioniraju sopstvena reformska nastojanja. Širenje oblasti u kojoj se primenjuju pravila EU stvoriće nove prilike kako za EU, tako i za njene susede”.24

Kao drugo, oni su i referentne, tj. poredbene tačke prilikom otvaranja različitih poglavlja i rada na njima.

Kao treće, oni jesu inkorporirani u brojne politike, pa tako i u oblasti socijalne politike, čime predstavljaju okvir za usklađivanje. Kao što je već navedeno, u pitanju je primena Otvorenog metoda koordinacije, koji omogućuje državama njihovu suverenost u vođenju socijalne politike, ali ih usmerava u pravcu određenih ciljeva koji su dogovoreni na komunitarnom nivou. Tako na primer, primena OMK u oblasti penzija ima za cilj postizanje (i) adekvatnih penzija, (ii) obezbeđivanje finansijske održivosti penzionih sistema i (iii) njihovu modernizaciju, dok se državama omogućuje da primenjuju sopstvene mehanizme i instrumente u tom pravcu. Dodatno, na komunitarnom nivou postoje prakse različitih država, od kojih su neke evaluirane kao najbolje od strane Komisije i koje se i promovišu. Čini se da državama kandidatima nedostaje jedan važan

24 European Commission, Europe 2020 – A strategy for smart, sustainable and inclusive growth, op. cit., p. 21.

21


kapacitet, a to je da preispitaju mogućnosti transfera takvih praksi u sopstvene kontekste, sa stanovišta faktora koji treba da postoje i uslova koji treba da budu ispunjeni za taj transfer. U Srbiji se često u oblasti socijalne politike usklađivanje i transfer pretvaraju u doslovno prevođenje (engl. translation) politike, što stvara brojne izazove prilikom njihove implementacije. Dodatno, kreatori socijalne politike u javnom diskursu najčešće promovišu izuzetno rigorozna rešenja, kada je socijalna politika u pitanju, koristeći EU kao alibi. Tako se, na primer, smanjenje bolničkih kreveta pravdalo usklađivanjem sa standardima EU, kao i što su korišćenjem iste argumentacije uvedene brojne mere u penzijskom zakonodavstvu koje su de facto dovele do smanjenje iznosa penzijskih naknada. Takva argumentacija izuzetno je pojednostavljena, stoga što ne uzima u obzir to, što suverenost država članica u oblasti socijalne politike ima za rezultat postojanje izuzetno različitih aranžmana, te da se nipošto ne može govoriti o uniformisanosti.

22

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

Jelena TanasijevićUniverzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka

STANDARDI EVROPSKE UNIJE U OBLASTI POLITIKE USKLAĐIVANJE PORODIČNIH I PROFESIONALNIH OBAVEZA ZNAČAJNI ZA KONTEKST SRBIJE

UvodU akademskoj i stručnoj literaturi politika usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza se definiše na različite načine, s tim da važeće politike Evropske unije, kao i politike koje se vode na nacionalnom nivou država članica, imaju za cilj da povežu nekoliko aspekata koji mogu doprineti poboljšanju položaja zaposlenih, a odnose se pre svega na uređivanje aranžmana odsustvovanja sa posla, fleksibilno radno vreme i obavezu razvijanja servisa za brigu o deci.

U ranijim istraživanjima, kao i politikama koje su vođene na nivou Evropske unije, kao i država članica, ova politika je smatrana instrumentom koji može pospešiti uključivanje žena na zvanično tržište rada i kroz to pozitivno uticati na postizanje rodne ravnopravnosti. Danas se politika usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza posmatra dosta šire i kroz to se uviđa njena kompleksnost, kao i sveobuhvatna uloga i funkcija. Usklađivanje poslovnih i porodičnih obaveza je fundamentalno pravo, proklamovano kroz različita zakonska akta i između ostalog predstavlja sredstvo borbe protiv različitih oblika diskriminacije. Evropski zakoni predviđaju i definišu standarde u ovoj oblasti, s tim da se na nivou svake pojedinačne države članice uređuje nacionalni zakonodavni okvir.

Aktuelne okolnosti u Srbiji ukazuju na to da je situacija na planu usklađivanja politika porodičnih i profesionalnih obaveza veoma složena. Dugogodišnja ekonomska kriza pogađa porodice i zahteva zapošljavanje oba roditelja, s tim da se često dešava da rade na slabo plaćenim poslovima, kao i da se ne koristi u dovoljnoj meri mogućnost fleksibilnog radnog vremena. Ono što jeste napredak

23


u Srbiji kada je ova oblast u pitanju, jeste činjenica da je država u proteklom periodu uspela da obezbedi veći broj mesta za decu u predškolskim ustanovama, ali i dalje postoji problem zbog velikog broja dece u grupama, kao i neusklađenost radnog vremena roditelja i radnog vremena predškolske ustanove.

Cilj ovog rada jeste pregled politika usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza koje su kao standard predviđene na nivou Evropske unije i paralelno poređenje sa aktuelnom situacijom i kontekstom Srbije.

Koncept politke usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza na nivou Evropske unijeEvropska komisija definiše politiku usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza kao politiku koja direktno podržava kombinovanje profesionalnog i privatnog života1. Najšire gledano, ove politike se mogu podeliti na politike koje su usmerene ka stimulaciji zapošljavanja roditelja i u skladu sa tim regulisanju odnosa na tržištu rada i politike koje obezbeđuju novčanu podršku porodicama i plaćanje određenih usluga. Pod tim se podrazumeva odsustvo sa posla (porodiljsko, roditeljsko i očinsko), dečji dodatak, usluge brige o deci dok su roditelji na poslu i sl.

Usklađivanje profesionalnog i porodičnog života se kao koncept u agendi Evropske unije prepoznaje već duži niz godina. U početku je posmatrana kao preduslov za postizanje jednakosti među polovima i kao ključni instrument koji će obezbediti povećanje procenta žena koje su uključene na zvanično tržište rada. Danas se uočava njena višestruka i kompleksna uloga. U skladu sa tim se u okviru Evropske politike i zakonske regulative prepoznaju tri glavna načina na koji se može obezbediti usklađenost ove dve oblasti, a to su:

1) Obezbeđivanje različitih formi odsustva za posla i za žene i za muškarce;

2) Promovisanje fleksibilnih radnih aranžmana;

3) Omogućavanje kvalitetnih i dostupnih usluga koje pružaju servisi za brigu o deci, kao i o drugim članovima porodice kojima je to potrebno.

Postizanje balansa između profesionalnih i porodičnih obaveza postavljeno je i kao jedan od ciljeva socijalne politike Evropske unije. U dokumentu ”Strategija postizanja jednakosti između žena i muškaraca 2006-2010” bilo je prepoznato, između ostalog, da su žene više uključene u aktivnosti koje se odnose na brigu o deci i obavljanje poslova u domaćinstvu, a kao cilj ovog akta

1 Reconciliation of Work and Family life, A Comparative review of thirty countries”, European Commission, Office for Official Publications of the European Countries, Luxembourg, 2005, str.7.

24

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

predviđeno je unapređenje ravnopravnosti između pripadnika oba pola2. U prilog tome svedoči i podatak da je u periodu do 2009. godine procenat muškaraca koji su uzimali i koristili roditeljsko odsustvo ili su radili skraćeno radno vreme iznosio svega 7,4%, dok je u istom periodu procenat žena iznosio oko 32,6%, prema podacima OECD-a3.

Povelja Evropske unije o osnovnim pravima u članu 33(2) navodi ”da bi mogao da uskladi porodični i profesionalni život, svako ima pravo na zaštitu od otkaza iz razloga koji su u vezi sa materinstvom i pravo na plaćeno trudničko i porodiljsko odsustvo, kao i pravo na roditeljsko odsustvo posle rođenja ili usvajanja deteta” (Povelja Evropske unije o osnovnim pravima, član 33(2))4. U skladu sa tim evropski zakoni predviđaju minimalne standarde za majčinsko, očinsko i roditeljsko odsustvo sa rada, ali istovremeno države članice ulažu velike napore kako bi poboljšali postojeće šeme roditeljskih odsustava. Roditeljsko odsustvo je garantovano i primenjuje se u svim državama članicama, s tim što je regulisano na različite načine i podrazumeva različitu dužinu trajanja. To podrazumeva različitu dužinu trajanja odsustva, načine regulisanja naknada, fleksibilnost korišćenja odsustva, kao i opciju prenosivosti ovog prava između roditelja. Aktuelne tendencije su usmerene u pravcu podsticanja očeva da više koriste ovu vrstu zakonske mogućnosti.

Kada je u pitanju odsustvo za očeve zbog rođenja deteta nije predviđen minimum standarda na nivou Evropske unije, pa su prisutne velike razlike u zakonima koji regulišu ovu vrstu prava na nacionalnom nivou. Tako na primer u Norveškoj imaju svega 2 dana, u Poljskoj 14 dana, dok na primer u Finskoj imaju 18 nedelja. Sa druge strane u državama poput Slovenije, Irske i Švedske oba roditelja imaju podjednako pravo korišćenja odsustva sa posla zbog nege deteta5.

Pored potrebe brige o deci, demografske promene i starenje stanovništva ukazuju na potrebu brige o ostarelim članovima porodice, što za zaposlene može predstavljati još veći teret jer se još uvek ne prepoznaju adekvatna zakonska rešenja koja bi pokrila probleme ovog tipa. U pojedinim zemljama se mogu naći rešenja u smislu mogućnosti odsustva sa posla u trajanju od 6 do 30 dana godišnje, s tim što se kao ključni problem izdvaja nedostatak saradnje sa službama koje obezbeđuju brigu o ostarelim licima, kao i činjenica da usluge nisu u dovoljnoj meri kreirane i razvijene u skladu sa potrebama porodice6.

U dokumentu Evropske komisije ”Strategija za rodnu ravnopravnost 2010-2015” politika usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza je postavljena kao glavni cilj, s tim da je prepoznata

2 Communication from the Commission: A Roadmap for Equality between Women and Men 2006-2010, European Commission, COM 92, Brussels, 2006, str. 18.

3 Towards A Framework For Assessing Family Policies in the EU, OECD Publishing. Dostupno preko: http://www.oecd-library.org/social-issues-migration-health/towards-a-framework-for-assessing-family-policies-in-the-eu_223883627348 (Pristupljeno: 01.02.2017. godine).

4 Reconciliation of work, family and private life in the European Union-Policy review, European Institute for Gender Equality, Lithuania, 2015, str. 10.

5 Reconciliation of work, family and private life in the European Union-Policy review, European Institute for Gender Equality, Lithuania, 2015, str.20.

6 Isto, str. 30.

25


ne samo kao osnovno pravo, već i kao uslov ekonomskog rasta7. Kako bi se to postiglo potrebno je obezbediti da i žene i muškarci imaju odgovarajući posao, koji će im omogućiti adekvatno kombinovanje privatnih i poslovnih obaveza. To dalje podrazumeva kreiranje odgovarajućih šema roditeljskog odsustva, odgovarajući sistem brige o deci, starima, kao i o drugim članovima porodice kojima je briga potrebna, uz istovremeno radno okruženje koje omogućava i podržava kombinovanje radnih i porodičnih obaveza i ženama i muškarcima. Sa druge strane, ravnopravna raspodela obaveza brige o deci u sredinama gde su muškarci dominantno usmereni na profesionalni angažman i gde nemaju obavezu korišćenja roditeljskog odsustva, može biti teško. U tim situacijama majke najčešće stavljaju svoju profesionalnu karijeru u drugi plan. Sa druge strane, ukoliko sistem brige o deci nije dostupan i kvalitetan, za mnoge roditelje, posebno za one sa nižim zaradama, postaje nemoguće da rade sa punim radnim vremenom i brinu o članovima svoje porodice8. Pozitivni rezultati koji su postignuti kada je u pitanju jednakost u obrazovanju prema polovima ne garantuju jednake šanse i za žene i za muškarce na radnom mestu. Ukoliko su troškovi brige o deci visoki, to onda znači da rad sa punim radnim vremenom nije ekonomski isplativ, a ukoliko uz to na poslu ne postoji podržavajući odnos prema zaposlenim majkama i još dodatno ako one i dalje na sebe preuzimaju veći deo obaveza kod kuće, kao i za članove porodice kojima je to potrebno, teško da se može očekivati da će one ostvariti svoj puni potencijal u profesionalnoj karijeri9. U tom smislu postoji opravdana potreba za smanjenjem jaza između zaposlenih žena i muškaraca, te je ”Strategijom Evropa 2020” predviđeno da se uključenost žena na zvanično tržište rada poveća na 75%10. Ova činjenica još više dobija na značaju tim pre što su pozitivni trendovi u oblasti zaposlenosti i povećanje uključenosti žena na zvaničnom tržištu rada, koji su postavljeni kao jedna od preporuka Lisabonske strategije iz 2000. godine, zaustavljeni u periodu od 2008. do 2010. godine pod uticajem globalne ekonomske krize. Nakon 2010. godine došlo je do stabilizacije ekonomskih prilika, pa je u jednom broju država postignuto i značajnije povećanje procenta zaposlenosti žena. Tako je na primer Danska uspela da postigne rezultat od 73,1%, Holandija 71,5% i Švedska 70,2%. Međutim, na drugoj strani imamo države poput Malte, Grčke i Italije u kojima je i dalje bila veoma vidljiva razlika u stopi zaposlenosti između žena i muškaraca, oko 20%. U jednom broju država članica ta razlika se kretala između 10 i 15%, dok je upravo u Švedskoj i Finskoj, kao zemljama koje su postigle najveći procenat zaposlenosti žena bila najniža i iznosila oko 5%11.

Zakonski akti Evropske unije zaposlenima garantuju i mogućnost promene radnog aranžmana sa punog na nepuno radno vreme i obrnuto kako bi uskladili svoje porodične i profesionalne obaveze. Međutim, podaci o procentu žena i muškaraca koji su angažovani sa nepunim radnim

7 Closing the gender gap: act now, OECD Publishing, Paris, 2012, str. 247.8 Isto, str. 154.9 Isto, str. 248.10 Report on Equality between women and men, European Commission, Luxembourg, 2015, str. 16.11 Statistical books – Combating poverty and social exclusion – A statistical portrait of the European Union 2010.

EUROSTAT,Luxembourg: Publications Office of the European Union, 2010, str. 23.

26

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

vremenom takođe ukazuju na to da su žene u većini kada je ovaj oblik rada u pitanju. U periodu od 2008. do 2012. godine je došlo do blagog porasta i žena i muškaraca u Evropskoj uniji koji su radili sa nepunim radnim vremenom, ali su različiti motivi za to. Kod žena je uglavnom razlog taj što su više angažovane u obavljanju kućnih poslova i brigu o članovima porodice, dok je kod muškaraca razlog to što ne mogu da nađu plaćeni posao sa punim radnim vremenom12.

Tabela br. 1. Razlozi za rad sa nepunim radnim vremenom posmatrano prema polu EU-27 (godine starosti 15-64)

Razlozi Procenat žena Procenat muškaraca

Ne mogu da nađu posao sa punim radnim vremenom 23,1 36,5

Bolest ili nesposobnost za rad 3,3 6,6

Odgovornost i obaveze prema porodici 46,1 11,7

Edukacija 7,3 20,2

Drugi razlozi 20,2 24,8

Izvor: Eurostat, European social statistics, Pocketbook, 2013.

Zakonska rešenja takođe predviđaju da radno vreme može biti fleksibilno, a da se ispuni zakonska obaveza koja predviđa određeni broj radnih sati. Uloga poslodavaca je u ovom segmentu veoma značajna. Firme čija je politika usmerena ka pružanju podrške zaposlenima kako bi postigli balans između zahteva svog radnog mesta i porodičnih obaveza (”family-friendly policies”) neće imati, ili će umanjiti, štetne efekte rada zaposlenih radnika13. Smatra se da poslodavci najbolje poznaju potrebe svojih zaposlenih radnika, te da u tom smislu mogu kreirati radni aranžman koji će pružiti adekvatan odgovor na prepoznate potrebe. Inovativnost se ogleda u tome da se pored strategija na lokalnom nivou, donose i akcioni planovi na nivou same firme koji se temelje na već postojećim zakonskim rešenjima.

Evropska unija, kao i pojedinačne države članice, ulažu velike napore kako bi obezbedile veće mogućnosti za korišćenje fleksibilnih radnih aranžmana, uz istovremeno kontinuirano unapređenje sistema brige o deci, kao i o drugim članovima porodice kojima je potrebna briga i staranje. Izveštaji Evropske unije ukazuju na to da u skoro svim državama postojeći servisi kao i kvalitet usluge nisu dovoljno razvijeni kako bi u potpunosti obezbedili ispunjenost standarda i kroz to omogućili usklađivanje porodičnih i profesionalnih obaveza zaposlenih14. U Barseloni je još 2002.

12 European social statistics, Pocketbook, Eurostat, Publications Office of the European Union, Luxembourg, 2013, str. 135.13 Reconciliation of work, family and private life in the European Union-Policy review, European Institute for Gender Equality,

Lithuania, 2015, str.16.14 Isto, str. 26.

27


godine, Evropski savet definisao različite ciljeve za decu predškolskog uzrasta. Jedan od prioriteta je između ostalog, bio i povećanje broja dece koja koriste usluge predškolske ustanove. Međutim, do 2010. godine svega 10 država članica Evropske unije je ispunilo cilj koji se odnosio na preporuku o procentu dece uzrasta ispod 3 godine koja koriste usluge predškolske ustanove. Uprkos naporima koje države ulažu kako bi se obezbedio kvalitet i dostupnost ove vrste usluge, prema podacima Eurostata, većina njih nije uspela da ispuni definisane ciljeve. Najslabiji rezultati beleže se u Češkoj, Poljskoj i Slovačkoj, gde je manje od 5% dece uključeno u predškolsku ustanovu15.

Poznato je da ukoliko deca koriste usluge boravka u predškolskoj ustanovi roditelji imaju veće mogućnosti za izlazak i opstanak na tržištu rada. Sa druge strane visoke cene predškolske ustanove utiču na niži procenat roditelja, pre svega majki, koje se odlučuju da zbog obaveza oko čuvanja dece ne rade ili da rade sa nepunim radnim vremenom. Primeri Rumunije, Holandije, Velike Britanije i delimično Irske ukazuju da čak do 70% majki se odlučuje da ne radi zarad brige o svojoj deci. Troškovi boravka deteta u predškolskoj ustanovi u Irskoj i Velikoj Britaniji mogu dostići čak 41% porodičnog budžeta16. Pored razloga koji su finansijske prirode postoje i razlozi koji se tiču izbora samih roditelja da li će im dete pohađati predškolsku ustanovu i na kom uzrastu će ga uključiti.

Posmatrano sa političkog aspekta postoji nekoliko važnih ciljeva koji se mogu dostići kroz obezbeđivanje servisa za brigu o deci. Iz tog razloga tokom poslednjih decenija često su pokretane javne rasprave o ovoj vrsti usluge i njenom značaju. Sa jedne strane kroz povećanje dostupnosti i kvaliteta ovih servisa povećavaju se i mogućnosti za usklađivanje porodičnih i profesionalnih obaveza, učešće roditelja na tržištu rada i jednakost među polovima. Sa druge strane, istovremeno se ostvarenjem ovih ciljeva može pospešiti i stopa fertiliteta. Socijalna inkluzija, kao jedno od stanovišta na kojima se temelje savremeni pristupi u teoriji i u praksi će takođe biti unapređena i kroz ostvarenje prava dece na zadovoljenje svojih potreba, kao i roditelja da se ostvare u profesionalnoj ulozi i obezbede bolji životni standard za svoju porodicu17.

Usklađivanje poslovnih i porodičnih obaveza ne samo da je prepoznato kao jedno od osnovnih prava, već je kroz različita zakonska akta proklamovano i između ostalog predstavlja sredstvo borbe protiv diskriminacije. Jednakost među polovima je kao jedan od osnovnih principa Evropske unije je zagarantovana i propisana u različitim dokumentima Evropske komisije. Ovakav stav doprineo je značajnom napretku na planu povećanja zaposlenosti i ekonomskog rasta u proteklih 50 godina, ali još uvek nije u potpunosti postignuta. Novija istraživanja pokazuju da bi redukovanje jaza između polova moglo dodatno podstaći ekonomski rast, pa bi se kroz to mogao očekivati rast bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika od 2020. godine do 2030. godine

15 https://publications.europa.eu/en/publication-detail/-/publication/7548dd37-c626-4e2d-bd70-625edf707adc16 Reconciliation of work, family and private life in the European Union-Policy review, European Institute for Gender Equality,

Lithuania, 2015, str.28.17 Janneke Plantenga, Chantal Remery, Flexible Working Time Arrangments and Gender Equality, Directorate-General for

Employment, Social Affairs and Equal Opportunities, Fondazione Bordolini, Rome, 2009, str. 59.

28

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

na 12,4% BDP18. Ova činjenica je od velikog značaja za ekonomiju i ekonomski rast i oporavak Evropske unije. Ulaganja u oblasti koje doprinose postizanju rodne jednakosti su se pokazala kao najisplativija u poređenju sa rezultatima u drugim oblastima za koja su takođe izdvajana određena sredstva19. Još jedan značajan aspekt postizanja rodne ravnopravnosti jeste i pozitivan uticaj na povećanje stope fertiliteta i samim tim povećanje nataliteta. Primer Švedske koja je u periodu od 2000. godine uspela da uveća stopu fertiliteta sa 1,5 na 2,0 deteta po ženi u fertilnom periodu u 2010. godini, ukazuje na značaj postizanja rodne ravnopravnosti20.

U skladu sa proklamovanim ciljevima ”Strategije Evropa 2020”, Evropska komisija je istakla da se uključivanjem i poboljšanjem položaja žena na tržištu rada može obezbediti značajno smanjenje rizika siromaštva i socijalne isključenosti stanovnika Evropske unije i istovremeno za oko 75% povećati stopa zaposlenosti. Da bi se ovi ciljevi postigli Evropska komisija smatra da je potrebno sprovođenje politike koja promoviše pristupačnu, dostupnu i dugotrajnu brigu o deci najmlađeg uzrasta, regulisanje modela novčanih naknada za zaposlene roditelje i omogućavanje plaćenog rada i za žene i za muškarce. Ovakva politika predstavlja istovremeno i rezultat istraživanja godišnjeg rasta i u skladu sa tim je i preporuka na nivou pojedinačnih država21.

Aktuelni trendovi na planu usklađivanja porodičnih i profesionalnih obavezaAktuelne tendencije u oblasti populacione politike u Srbiji usmerene su ka unapređenju sistema podrške porodicama sa malom decom. U tom kontekstu je i zakonodavni okvir usmeren u pravcu regulisanja pojedinačnih segmenata radnog prava kako bi se zaposlenima omogućilo da uspostave balans između različitih životnih oblasti22. Ustav Republike Srbije, pre svega, garantuje ravnopravnost žena i muškaraca i razvijanje politika jednakih mogućnosti23. Zakon o zabrani diskriminacije takođe predviđa poštovanje načela rodne ravnopravnosti i nediskriminacije kao jedno od osnovnih ljudskih prava24. Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom za cilj ima podsticanje rađanja, kao i poboljšanje uslova za zadovoljavanje osnovnih potreba dece25. U okviru ovog akta predviđeno je ostvarivanje prava na naknadu zarade za vreme porodiljskog

18 Report on equality between women and men 2014, European Commission, Luxembourg, Publications Office of the European Union 2015, str. 7.

19 OECD, Closing the gender gap: act now, OECD Publishing, Paris, 2012, str.46.20 Jelena Tanasijević, Politike usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza u Srbiji, doktorska teza, Fakultet političkih nauka

Univerzitet u Beogradu, 2016, str. 70.21 Report on equality between women and men 2014, European Commission, Luxembourg, Publications Office of the European

Union 2015, str. 28.22 Slavica Đukić Dejanović, Gordana Bjelobrk, Nikola Jovanović, Ljiljana Đorđević, Snežana Lakčević, Usklađivanje rada i

roditeljstva, Kabinet ministra bez portfelja zaduženog za demografiju u populacionu politiku, Beograd, 2017, str. 7.23 Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik Republike Srbije, 98, Beograd, 2006, član 15.24 Zakon o zabrani diskriminacije, Službeni glasnik Republike Srbije, 22, Beograd, 2009, član 20.25 Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom, Službeni glasnik Republike Srbije, Beograd, br. 16/2002, 115/2005 i

107/2009, član 1. i član 3.

29


odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, kao i na dečiji dodatak26. Porodični zakon se takođe bavi uređenjem odnosa u braku, vanbračnoj zajednici i porodici i u tom smislu je značajan instrument koji može imati veliku ulogu u oblasti politike države usmerene ka porodici27.

Zakon o radu predviđa mogućnost zasnivanja radnog odnosa sa nepunim radnim vremenom, zatim obavljanje poslova van prostorije poslodavca i korišćenje mogućnosti kliznog radnog vremena ili preraspodele radnog vremena. U tom smislu ovaj zakonski akt predstavlja značajan državni mehanizam koji takođe može pospešiti mogućnosti za usklađivanje rada i roditeljstva28. Međutim, novija istraživanja pokazuju da su ove mogućnosti ostale nedovoljno iskorišćene, te da bi bilo značajno obezbediti stimulaciju poslodavaca kako bi kroz korišćenje zakonskih mogućnosti sagledali dobit kako za firmu, tako i za zaposlene radnike29.

Različite strategije poput Strategije o podsticanju rađanja iz 2008. godine takođe prepoznaju značaj i imaju za cilj usklađivanje rada i roditeljstva30. Nacionalna strategija za unapređenje položaja žena i rodnu ravnopravnost usvojena je 2009. godine, kao i Akcioni plan za sprovođenje strategije 2010-201531, predstavljaju još jedan dokument koji ima važnu ulogu u procesu unapređenja politike koja se vodi na državnom nivou i koja obezbeđuje integrisanje principa rodne ravnopravnosti i poboljšanja položaja žena.

Dakle, važeće politike u Srbiji koje su usmerene u pravcu usklađivanja profesionalnih i porodičnih obaveza teže ka ispunjenosti standarda koji su predviđeni i u okviru Evropske unije, kao i njenih država članica. Kod nas je kroz različite zakonske akte predviđeno roditeljsko odsustvo, kao i odsustvo s rada u slučaju bolesti deteta, kao i naknade zarade u tom slučaju, fleksibilne forme radnih aranžmana, kao i sistem brige o deci predškolskog uzrasta. Činjenica je da i dalje postoji neusklađenost između zakonskih rešenja i njihove primene u praksi. Problemi koji su u okviru Istraživanja rada i roditeljstva koje je sproveo Kabinet ministra bez portfelja u 2017. godini istaknuti ukazuju na to da kada su u pitanju bolovanja zaposlenih roditelja radi nege deteta, poslodavci to vide kao veći problem u odnosu na odsustvo tokom trajanja porodiljskog bolovanja. Česta i iznenadna bolovanja su za poslodavce takođe problem jer je potrebno da obezbede očuvanje efikasnosti i produktivnosti na poslu. Sa druge strane zaposleni su izneli kako ne nailaze da dovoljno razumevanje od strane poslodavaca zbog čestih bolovanja koja moraju da koriste u slučaju bolesti deteta32.

26 Isto, član. 3.27 „Porodični zakon, Službeni glasnik Republike Srbije, 18, Beograd, 2005, član 3 i 25.28 Zakon o radu, Službeni glasnik Republike Srbije, 24, Beograd, 2005, članovi 39, 42, 55, 57.29 Slavica Đukić Dejanović, Gordana Bjelobrk, Nikola Jovanović, Ljiljana Đorđević, Snežana Lakčević, Usklađivanje rada i

roditeljstva, Kabinet ministra bez portfelja zaduženog za demografiju u populacionu politiku, Beograd, 2017, str. 27, 28.30 Strategija za podsticanje rađanja, Vlada Republike Srbije, 2008, str. 11.31 Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost za period od 2016-2020 sa Akcionim planom za period od 2016. do 2018.

godine“, Službeni glasnik Republike Srbije, 4, Beograd, 2016, str. 12-14.32 Slavica Đukić Dejanović, Gordana Bjelobrk, Nikola Jovanović, Ljiljana Đorđević, Snežana Lakčević, Usklađivanje rada i

roditeljstva, Kabinet ministra bez portfelja zaduženog za demografiju u populacionu politiku, Beograd, 2017, str. 28.

30

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

Isto istraživanje ukazuje na to da opcija fleksibilnog radnog vremena još uvek nije u dovoljnoj meri prepoznata od strane poslodavaca, te da se u skladu sa tim uglavnom koriste mogućnosti zamene smene u firmama gde postoji smenski rad, 38% ili „klizno radno vreme“ 22%, dok svega u 10% ispitanih poslodavaca dozvoljava „rad od kuće“. Stavovi zaposlenih kod 80% ispitanika ukazuju da bi im fleksibilno radno vreme značajno pomoglo u kombinovanju radnih i porodičnih obaveza, kao i da bi im najviše odgovarala mogućnost „kliznog radnog vremena“33. Ova činjenica je u potpunosti razumljiva posebno ako se uzme u obzir i podatak da i dalje postoji neusklađenost radnog vremena vrtića i radnog vremena roditelja. Takođe istraživanje evidentira i jedan broj roditelja koji nisu uspeli da upišu svoje dete u vrtić, kao i da su im usluge predškolske ustanove skupe. Decu koja ne idu u vrtić u većini slučajeva čuvaju babe i dede34.

Istraživanje koje je objavljeno 2014. godine, a koje je sprovelo Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja, takođe je ukazalo na činjenicu da iako su zakonskim aktima regulisana prava koja bi zaposlenim roditeljima olakšala usklađivanje porodičnih i profesionalnih obaveza, ova mogućnost nije iskorišćena u dovoljnoj meri. Potreba za obezbeđivanjem produktivnosti i efikasnosti je prioritet poslodavaca i poslodavci smatraju da bi merama poreske politike bilo potrebno stimulisati firme kako bi zaposlenima pomogli u uklađivanju rada i roditeljstva35.

Složena situacija u Srbiji na planu usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza dodatno se komplikuje još iz nekoliko razloga, a pre svega usled visoke stope nezaposlenosti, siromaštva, ali i kulturološkog konteksta koji podrazumeva prisustvo tradicionalne podele uloga u porodici.

ZaključakU kojoj će meri postizanje balansa između porodičnih i profesionalnih obaveza biti postignuto direktno zavisi od nekoliko faktora, a pre svega od uslova i zahteva samog radnog mesta i poslodavca, odnosno potrebe za brigom o deci i drugim članovima porodice kojima je to potrebno i mogućnosti za dostizanje rodne ravnopravnosti. Preporuke koje postoje na nivou Evropske unije se najvećim delom odnose na:

- Povećanje učešća žena na zvaničnom tržištu rada i dostizanje izjednačenog procenta posmatrano prema polu (cilj je 75% zaposlenih žena);

- Veća uključenost muškaraca u obavljanje neplaćenih, kućnih poslova kako bi se i na tom polju postigla približna jednakost;

33 Isto, str. 21 i 24.34 Isto, str. 45.35 Milovan Batak, Usklađivanje privatnog i profesionalnog života – Studija većih privatnih firmi u Srbiji, Ministarstvo za rad,

zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Beograd, 2014, str. 62.

31


- Povećanje mogućnosti za korišćenje fleksibilnih radnih aranžmana i kroz to obezbeđivanje veće konkurentnosti među poslodavcima;

- Demografski aspekti ukazuju na potrebu pružanja dodatne podrške porodicama u cilju pospešivanja rađanja;

- Veći stepen ekonomske nezavisnosti žena takođe je jedan od glavnih preduslova rodne ravnopravnosti.

Porodicama sa malom decom potrebno je omogućiti korišćenje servisa za brigu o deci koji su pristupačni i dostupni svim zaposlenim roditeljima, jer ukoliko je cena previsoka i u tom slučaju nema finansijske dobiti od roditeljske zarade, mnoge porodice će se odlučiti da jedan član, najčešće je to majka ostane kod kuće i brine o deci. Većina država Evropske unije, bez obzira na postignuti napredak na planu rodne ravnopravnosti, vide u majkama odgovornost za odgajanje dece i činjenica je da žene više obavljaju neplaćeni posao u poređenju sa muškarcima, bez obzira na to da li rade sa punim ili nepunim radnim vremenom. U tom smislu usklađivanje rada i roditeljstva, o kome je bilo reči u ovom radu, jeste upravo pristup koji može pomoći u rešavanju nesklada sa kojim se suočavaju porodice, pre svega žene, u pogledu učešća i opstanka na tržištu rada, a muškarci u pogledu participacije u porodičnom životu. Da bi se ovo postiglo potrebno je obezbediti promene u postojećim modelima koji su definisani nacionalnim politikama u smislu usaglašavanja zahteva ekonomske politike i tržišta rada sa jedne strane i obaveza koje proizilaze iz roditeljstva sa druge strane, uz istovremeno stimulisanje poslodavaca za korišćenje već postojećih zakonskih mehanizama čija se primena pokazala kao dobra praksa.

Iako se aktuelne politike uglavnom odnose na brigu o deci, sve veći izazov za porodicu predstavlja briga o ostarelim članovima. Ova činjenica dobija još više na značaju kada se uzme u obzir porast prosečne dužine životnog veka i potreba za dugoročnim zbrinjavanjem starijih osoba i realne mogućnosti zaposlenih da uz obavljanje profesionalnih obaveza na kvalitetan način brinu o njima. Uprkos činjenici da su demografske promene i starenje stanovništva prisutan trend, sa tendencijom nastavka, dugoročna briga o ostarelim licima nije zastupljena u meri u kojoj bi bilo potrebno u okviru političkih agendi država članica Evropske unije.

Sagledavajući aktuelnu situaciju u Srbiji može se zaključiti da su realne mogućnosti poslodavaca za obezbeđivanje fleksibilnosti u radu male. Sa postojećim resursima potrebno je postići projektovane poslovne rezultate, što za poslodavce predstavlja veliki izazov. Sa druge strane, nezadovoljstvo roditelja može imati negativan uticaj na kvalitet rada, ali i šire na njihovo zdravlje i može ostaviti negativne posledice u porodičnim i drugim socijalnim odnosima. Upravo stoga, usklađivanje ovih segmenata je neophodan deo socijalnih strategija i politika usmerenih ka porodici, koje uz jačanje ekonomskog položaja zaposlenih imaju za cilj i pospešivanje rodne ravnopravnosti.

32

EVROPSKE SVESKE

br. 6/2018

BibliografijaBatak Milovan, Usklađivanje privatnog i profesionalnog života – Studija većih privatnih firmi u Srbiji, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Beograd, 2014, str. 62.

Đukić Dejanović Slavica, Bjelobrk Gordana, Jovanović Nikola, Đorđević Ljiljana, Lakčević Snežana, Usklađivanje rada i roditeljstva, Kabinet ministra bez portfelja zaduženog za demografiju u populacionu politiku, Beograd, 2017. str.7-28.

European Commission, Reconciliation of Work and Family life, A Comparative review of thirty countries, Office for Official Publications of the European Countries, Luxembourg, 2005, str.7.

European Commission „Communication from the Commission: A Roadmap for Equality between Women and Men 2006-2010“, European Commission, COM 92, Brussels, 2006, str. 18.

European Commission, Report on equality between women and men 2014. Office for Official Publications of the European Countries, Luxembourg, 2015, str. 16.

European Commission, Study on the Effective use of early childhood education and care (ECEC)in preventing early school leaving (ESL), 2014. Dostupno preko: https://publications.europa.eu/en/publication-detail/-/publication/7548dd37-c626-4e2d-bd70-625edf707adc (Pristupljeno: 01.02.2018. godine)

European Commission, Report on Equality between women and men

European Institute for Gender Equality Reconciliation of work, family and private life in the European Union-Policy review, European Institute for Gender Equality, Lithuania, 2015, str. 10.

Eurostat, Statistical books – Combating poverty and social exclusion – A statistical portrait of the European Union 2010. Luxembourg: Publications Office of the European Union, 2010, str. 23.

Eurostat, European social statistics, Publications Office of the European Union, Luxembourg, 2013, str. 135.

„Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost za period od 2016-2020 sa akcionim planom za period od 2016. do 2018. godine“, Službeni glasnik Republike Srbije, 4, Beograd, 2016, str. 12-14.

OECD, Towards A Framework For Assessing Family Policies in the EU. Dostupno preko:http://www.oecd-library.org/social-issues-migration-health/towards-a-framework-for-assessing-family-policies-in-the-eu_223883627348 (Pristupljeno: 01.02.2018. godine).

OECD, Closing the gender gap: act now, OECD Publishing, Paris, 2012, str.46.

Plantenga Janneke, Remery Chantal, Flexible Working Time Arrangments and Gender Equality, Directorate-General for Employment, Social Affairs and Equal Opportunities, Fondazione Bordolini, Rome, 2009, str. 59.

„Porodični zakon“, Službeni glasnik Republike Srbije, 18, Beograd, 2005, član 3 i 25.

„Strategija za podsticanje rađanja“, Vlada Republike Srbije, 2008, str. 11.

Tanasijević Jelena, Politike usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza u Srbiji, doktorska teza, Fakultet političkih nauka Univerzitet u Beogradu, 2016, str. 70.

”Ustav Republike Srbije”, Službeni glasnik Republike Srbije, 98, Beograd, 2006, član 15.

”Zakon o zabrani diskriminacije”, Službeni glasnik Republike Srbije, 22, Beograd, 2009, član 20.

„Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom“, Službeni glasnik Republike Srbije, Beograd, br. 16/2002, 115/2005 i 107/2009, član 1. i član 3.

„Zakon o radu“, Službeni glasnik Republike Srbije, 24, Beograd, 2005, 39, 42, 55, 57.

33


Izdavač Evropski pokret u Srbiji Kralja Milana 31, Beograd www.emins.org

Za izdavača Suzana Grubješić

Urednikprof. dr Dejan Milenković

Autoriprof. dr Ana Čekerevacprof. dr Natalija Perišićprof. dr Jelena Tanasijević

Dizajn, priprema za štampu Štampa Grafolik, Beograd

ISBN 978-86-80046-49-5

Beograd, mart 2018. godine

Ova publikacija je napisana uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost autora i ne može ni na koji način predstavljati viđenja Evropske unije.

Documents

STANDARDI EU U SOCIJALNOJ POLITICI U SRBIJI - emins.org · Socijalna politika, a posebno socijalna zaštita i socijalna inkluzija, predstavljaju važne elemente projekta Evropske