Ikonografija

U hrišćanstvu umetnost je pre svega služila veri, bila je "likovna religija". Njen zadatak je bio da prenese hrišćansku misao (« Biblija nepismenih »), te je za razumevanje hrišćanske umetnosti potrebno i poznavanja hrišćanske ikonografije.

Prošle godine smo, u kontekstu antičke grčke umetnosti, i kasnije, umetnosti Rima, čitali grčke mitove. Ove godine ćemo se na isti način baviti hrišćanskim tekstovima, tj. izvorima tema hrišćanske umetnosti.

Šta je ikonografija?

Ikonografija opisuje pravila i propisa na osnovu kojih je freskopisac ili ikonopisac znao na koji način se pretstavlja pojedina tema, a mi gledajući utvrđujemo "ko je ko" odnosna "šta je šta" na nekoj slici. Kada danas govorimo o likovnom delu sa hrišćanskom tematikom, uvek moramo uključiti i ikonografsku interpretaciju jer ona objašnjava osnovnu kompozicionu šemu, ličnosti koji učestvuju u nekoj sceni ali i način njihovog prikaza, odeću, ambijent.

Ikonografska analiza je time bliža literarnom pristupu likovnoj umetnosti, narativnoj, tematskoj pa i idejnoj interpretaciji nego likovnoj, formalnoj analizi dela.

Izvori

Za poznavanje scena koje se prikazuju u hrišćanskoj umetnosti služe nam tekstualni izvori:

1) Biblija ili Sveto Pismo

Deli se na Stari Zavet i Novi Zavet ili Testament. Zavet, ili testament prema latinskom prevodu, znači savez koji je Bog sklopio sa jevrejskim narodom.

Biblija počinje knjigom postanja i završava se knjigom otkrovenja ili Apokalipsom. Dakle od vremena nastanka sveta do vremena kada će nastati "novo doba i nova zemlja".

2) Hagiografski spisi ili žitije su priče o životima svetaca.

3) Apokrifi (od grčke reči apokripto, krijem) su hrišćanski tekstovi iz vremena prvih hrišćana koje crkva nije priznala kao kanonske, te nisu ušli u Bibliju - naprimer priče o Bogorodičinom detinjstvu i mladosti...

4) Ostali izvori su liturgijski priručnici, crkvena poezija i drugi.

Iako se danas hrišćanska ikonografija deli na istočnu i zapadnu, u prvim vekovima hrišćanstva ona bila jedinstvena jer su im temelji i izvori zajednički. Raskolom crkvi u XI veku (1054.) došlo je do stvaranja istočne i zapadne varijante pa i pored toga što su im mnogi elementi ostali zajednički, postoje neke teme koje se isključivo prikazuju na Zapadu i one koje se isljučivo prikazuju na Istoku.

Najvažnije scene

Stari Zavet

"Ako se knjige Staroga Zaveta čitaju sistematski i po redu, pred čitaocem se otkriva veličanstvena i neuporediva slika stvaranja zemlje i vasione, istorija razvitka starog sveta, života, karaktera i verovanja ondašnjih ljudi. U isto vreme, u proročkim knjigama Biblije, svuda se nailazi na pretskazivanja o dolasku Iskupitelja sveta - Hrista na zemlju, o sudbini izrailjskog /jevrejskog/ naroda, o budućoj sudbini čitavog čovečanstva i sveta".

Stari zavet je Inspirativan kao pra-slika, pra-obrazac ili pra-lik Novog zaveta. U svojim propovedima, u svojim obraćanjima apostolima, u svom učenju o vlastitoj ulozi Hristos se vrlo često pozivao na Stari zavet: "Treba da se ispuni sve što je u Mojsijevu Zakonu, u Prorocima i Psalmima o meni napisano".

Stari zavet sa scenama koje su sve potvrđivale događaje Novoga zaveta bio je sastavni deo slikarskog hrišćanskog dekora.

Stari zavet se bazira prevashodno na istoriji jevrejskog naroda kao izabranog naroda u čijem će se rodu javiti onaj koji će spasti svet i okajati grehe naših predaka. Počinje pričom o Stvaranju sveta (knjiga Postanja).

Bog je, kaže knjiga, stvorio svet za šest dana a sedmi dan je odlučio da počine. Najpre je stvorio nebo i zemlju, more, živa bića, najzad čoveka (prvi dan: svetlost i tamu; drugi: more i nebo; treći: plodnu zemlju; četvrti: sunce, mesec i zvezde; peti dan: stvorenja u vodi i vazduhu; šesti: stvorenja na suvoj zemlji). Bog je čoveka stvorio šestog dana. Prvi ljudi koje je stvorio bili su Adam i Eva. Biblija kaže da je Bog stvorio prvog čoveka od praha zemaljskog po svom obličju i u njega udahnuo život. Dao mu je ime Adam, što znači crveni (načinjen od crvene zemlje) i smestio ga u Raj, u Eden.

Prvu ženu, Evu, Bog je stvorio od Adamovog rebra.

U Novom zavetu se ističe da je Hristos novi Adam, rodonačelnik novog čovečanstva. Tako se Adam smatra pralikom Hristovim.

Biblija dalje priča o blaženom životu naših praroditelja, njihovom iskušenju i grehu (drvo znanja dobra i zla) i izgonu iz Raja, njihovom teškom životu posle izgona i njihovoj deci.

"Adam i Eva, kao praoci čovečijeg roda, slikaju se mladi i nagi, i to obično bez pupka kako bi se označilo da na svet nisu došli kao obični ljudi 'nego stvoreni od Boga'. Posle izgnanja iz raja, slikaju se ostareli i do pola obučeni u kožu".

Njihova deca: Kain (znači dobitak), bio je ratar; Avelj (znači taština, plač, proviđenje), bio je pastir, a treći se zvao Sit (znači temelj). Jednom prilikom KAIN I AVELJ PRINOSIŠE ŽRTVU BOGU. Svaki od svog roda: Kain zemaljske plodove, Avelj stoku. Bog izabra Aveljevu žrtvu. Tada Kain ubi Avelja. Uznemirena Eva rodi potom Sita koji je predstavljao veru u Boga, nadu u

Spasitelja, ljubav prema dobru i istini. On je živeo po slici Božijoj i iz njegovog roda javiće se patrijarsi, vođe naroda, sinovi Božji. Iz Kainovog roda, čiji potomci nisu živeli po slici Božjoj, stvoriće se sinovi čovečiji.

Priča ide dalje o SVEOPŠTEM POTOPU (koga preživljava jedino patrijarh Noje sa svojom porodicom. On dobi naređenje da sačini barku u koju će se sakriti njegova porodica i po jedno iz svakoga roda. Posle potopa kovčeg se zaustavi na brdu Ararat). Priča o potopu javlja se u mnogim mitologijama sveta /u grčkoj mitologiji: priča o Deukalionu i Piri; u mesopotamijskom mitu o Gilgamešu itd./. U ovim pričama ima dosta dodirnih tačaka.

U Bibliji se dalje priča o ponovnom množenju naroda i VAVILONSKOJ KULI. Ljudi su se dogovorili i odlučiše: "hajde da sazidamo grad, i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji".

Krenuše oni da grade kulu. Bog to najpre dozvoli a onda "pomete jezik zidara tako, da prestadoše razumevati jedan drugoga. Tada oni napustiše zidanje i raziđoše se na razne strane. Grad koji počeše zidati a ne dozidaše, bi nazvan Vavilon, a to znači pometnja... Na taj način postadoše razni narodi, koji govore raznim jezicima".

Vavilonska kula je zaista i postojala, ona je u starom svetu bila jedno od sedam svetskih čuda, uz egipatske piramide, halikarnaski mauzolej, kolosa sa Rodosa, Aleksandrijski svetionik, hram Dijane efeske, statua Zevsa olimpijskog, Semiramidini viseći vrtovi. Njen opis je dao Herodot, grčki istoričar V veka pre naše ere, koji ju je i video: kula se uzdiže iznad grada, ima osam spratova, i svaki sprat je manji od prethodnog. Upravo su zato i slikari kojima je bio poznat Herodotov opis počinjući od Brojgela Starijeg (flamanski slikar XVI vek) uvek prikazivali Vavilonsku kulu kao osmospratnu građevinu.

Vavilonsku kulu su tražili i arheolozi i tragači za skrivenim blagom, koji su često prekopavali brda Vavilona. Krajem XIX veka pronađeno je mesto na kome se nalazila kula i otkriveni su njeni temelji. Vavilonski zigurat bio je najveći od mnogobrojnih hramova između Eufrata i Tigra. Bila je to sedmostepena piramida, na čijem se vrhu nalazio mali hram. Svaki sprat je bio niži od predhodnog. Ukupna visina kule bila je devedeset metara.

"Kada su se ljudi razmnožili na zemlji i kada je počeo da se oblikuje život raznih naroda, s različitim običajima, zanimanjima, jezicima i grehovnim navikama, ljudi su postali skloni da postepeno zaborave svoje zajedničko poreklo od Jednog Boga Oca. Među ljudima se pojavilo neznaboštvo, mnogoboštvo, idolopoklonstvo i bezbožništvo. Samo je jedan narod - jevrejski - sačuvao istin-sko bogopoštovanje i veru. Zato je on i postao bogoizabrani narod, kolevka Bogočoveka rođenog na zemlji, Iskupitelja sveta, Mesije-Hrista."

Priča, dakle, u Bibliji ide dalje o idolopoklonstvu (klanjanju idolima) i konačno o izboru Avrama (Gospod je izabrao Avrama, da bude čuvar prave vere u jednoga Boga i obećanog Spasitelja. I tako se javi Bog Avramu i reče: "Idi iz zemlje svoje u zemlju koju ću ti Ja pokazati. I učiniću od tebe veliki narod, ime tvoje proslaviću i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji". (Post.12,1-10); ta Avramova zemlja je bila haldejska, verovatno drevni grad Ur, a izabrana zemlja je bio Hanan). Odavde ustvari počinje priča o jevrejskom izabranom narodu koji počinje svoj lutalački život do Hanana i od Hanana preko Misira (Egipta) ponovo do Hanana. Istorija prati razvoj jevrejskog naroda od malog nomadskog plemena, poreklom iz Mesopotamije, iz vremena oko XX veka pre n.e., preko njihovog ropstva u Misiru i izlasku iz Misira pod Mojsijem do povratka u Hanan (Palestinu), gde se konstituišu kao narod na teritoriji koju će, sem u kratkim periodima mira, napadati i zauzimati Asirci, Vavilonci, Persijanci, Grci i najzad Rimljani pod čijom će se dominacijom i pojaviti Hristos.

Od mnogobrojnih scena iz Starog zaveta koje se slikaju na zidovima srednjevekovnih crkava kao praobraz novozavetnog događaja a njihovo mesto u prostoru određeno u zavisnosti od događaja koga najavljuju, pomenućemo samo nekolike:

GOSTOLJUBLJE AVRAMOVO - u jednom od svojih javljanja Avramu, Bog je najavio rođenje sina Isaka (što znači smeh) uprkos već poodmaklim godinama Avramovim i njegove žene Sare. Scena se prikazuje tako što Avram gosti, kod Mavrijskog duba, trojicu anđela a Sara, uplašena, iz prikrajka gleda. (Avram je sa robinjom Agarom imao sina Ismaila iz čijeg će se roda javiti ismailićani odnosno muslimani sa svojim verskim vođom Muhamedom).

ŽRTVA AVRAMOVA - da bi iskušao Avrama i njegovu veru u jednoga Boga, Bog naredi Avramu da prinese na žrtvu svog jedinca Isaka. Avram iscepa drva, nasamari magarca, uze dva momka i Isaka. Posle tri dana hoda Bog pokaza brdo na kome će Isak biti žrtvovan. Na brdu Morija, na mestu sa koga će se mnogo vekova kasnije Muhamed vinuti u nebo, Avram izvadi nož i u trenutku kada bi spreman da žrtvu podnese, javi se Bog Avramu i pokaza mu ovna koga će, mesto Isaka, prineti na žrtvu (pra-slika Hristove žrtve).

DOGAĐAJI VEZANI ZA MOJSIJA- oko 1700. godine pre n.e. Jevereji odlaze u Misir u ropstvo. Po smrti faraona Ramzesa II (druga polovina XIII veka pre n.e.) Jevreji koriste nemire u zemlji i pod vođstvom Mojsija izlaze iz zemlje. Mojsijevo ime se vezuje za religiju i pravo, bio je prorok i vođa naroda. Mojsiju se pripisuju, iako netačno, prvih pet knjiga Staroga zaveta (Petoknjižje, Zakon ili na hebrejskom Tora).

Zbog greške koju je sveti Jeronim napravio prilikom prevođenja Biblije (reč 'oreol' preveo je sa rečju 'rog'), hrišćanska i svetovna ikonografija prikazuje Mojsija sa rogovima, kao što možemo videti i na briljantnoj Mikelanđelovoj skulpturi, pa tako Mojsije dobija nadljudske i skoro demonske razmere. "Patrijarsi i druga biblijska lica iz Starog zaveta, kao recimo Mojsije, slikani su u dugim i širokim haljinama koje su se obično nosile na istoku, sa ponekom oznakom koja se pominje u Svetom pismu. Mojsije je slikan sa dve tablice, sa rogovima, Aron sa žezlom koji je prolistalo, i sl."

ROĐENJE MOJSIJEVO - vođ i učitelj jevrejskog naroda i osnivač jevrejske religije, judaizma, rodio se oko 1200. p.n.e.

Biblija priča da su po naređenju carevom sva novorođena jevrejska deca morala biti pogubljena (pra-slika pokolja vitlejemske dece). Da bi spasla dete, Mojsijeva majka stavi dete u kotaricu i odnese je na obalu reke. Kotaricu sa Mojsijem (što znači izvađen iz vode) pronađe faraonova kći i tako Mojsije bi odgojen na faraonovom dvoru. Kada je odrastao reši, videvši muke koje podnosi njegov narod, da ga povede i izbavi ropstva.

PASHA - po božjem naređenju, Mojsije naredi da svaka jevrejska kuća određenog dana proletnjeg meseca Nisana (kojim je započinjala jevrejska nova

godina) zakolje jagnje, da njegovom krvlju pomaže dovratnike a meso sa presnim hlebovima (tj. hleb bez kvasca) pojede uveče. To će biti Pasha Gospodnja (pasha - prolazak). Bog će te noći proći Misirom i pobiće sve misirske prvence. Svaku kuću sa crvenim dovratnicima će poštedeti (pra-obraz Hristove žrtve i ustanovljenja evharistija).

PRELAZ PREKO CRVENOG MORA - silna se vojska podigla da vrati jeverejski narod koji je na čelu sa Mojsijem krenuo put Hanana. Kada je jevrejski narod prelazio Crveno more, more se rastvorilo i narod je prešao. Zatim se zatvorilo i sva faraonova vojska se utopila. Na Sinaju ostaju četrdeset godina. Hrane se manom (čudesna hrana koja im je “dolazila s neba”). Biblija kaže da je Mojsije svojim štapom udario u stenu iz koje je potekla voda; video je i kupinu koja je gorela a nije sagorevala – to je NEOPALIMA KUPINA (predznak Bogorodičinog bezgrešnog začeća – zato se vrlo često u toj kupini koja gori nalazi lik Bogorodičin).

TABLICE ZAKONA - na putu za Hanan, na Sinajskoj gori, Bog je predao Mojsiju tablice sa deset zapovesti koje predstavljaju temelj moralnog života ljudi.

NOVI ZAVET

Novi Zavet, na kome se temelji hrišćanska religija i dogma, osnovni je izvor scena koje se u ciklusima ili pojedinačno predstavljaju na zidovima crkava, ikonama ili minijaturama. Počinje sa četiri JEVANĐELJA (grč. euange'lion - dobra vest): po Mateju, po Marku, po Luki i po Jovanu. Tri prva jevanđelja su međusobno veoma slična i nazivaju se sinoptička. Jovanovo je nešto drugačije ali sva četiri se međusobom dopunjuju i pripovedaju o Isusu Hristu od njegovog rođenja do vaznesenja.

ISUS HRISTOS

Na pitanja ko je bio Isus, gde se rodio i vaspitao, kakve su bile njegova porodica i okolina, šta je radio, zbog čega je bio osuđen i razapet, kakav je njegov odnos prema judaizmu i čitavoj izraelskoj kulturi, dosta je teško danas razlučiti činjenično stanje od legende koja se oko njega isprela. Onaj koji je ime dobio Isus, što znači Spasitelj, i Hristost, što je grčki prevod hebrejske reči Mesija (Chrestos-mesija, pomazan uljem; mesija - pomazanik koji treba da donese božje carstvo na zemlji; spasitelj; kralj) (po obećanju starozavetnih proroka, posle perioda patnji i muka, mesija će doći i osnovati savršeno, mesijansko, carstvo i spasti jevrejski narod), prema tome ne prezime već oznaka, istorijska je ličnost.

O životu, delatnosti i učenju Isusovom govore Kanonska jevanđelja, Pisma Sv.Pavla i Apostolske priče, zatim hrišćanski i nekanonski zapisi, kao i neki jevrejski i rimski spisi. Među jevrejskim izvorima najznačajniji je jevrejski istoričar Josif Flavije (rođen 37. godine naše ere, kao Jevrejin postao je veliki vojskovađa u ustanku protiv Rimljana 67. godine. Posle izgubljenog rata živeo je kao punopravni građanin u Rimu i bavio se književnim radom. Postao je veliki pristalica loze Flavijaca zbog čega je i dobio ime Josif Flavije.) i njegovo delo, Jevrejske starine i O jevrejskom ratu (kod nas prevedena knjiga), koje predstavlja najozbiljnije izvore saznanja o istoriji jevrejskog naroda iz perioda nastanka hrišćanstva. Od rimskih izvora zanimljivi su Anali rimskog istoričara

Kornelija Tacita s početka II veka naše ere (oko 55-oko 120 godine n.e.), koji predstavlja važan izvor saznanja o Hristu.

Najvažniji izvor jesu kanonska jevanđelja iako nisu Isusova biografija i ne donose sve događaje iz njegovog života. Malo ili gotovo ništa ne govore o prvih trideset godina njegovog života: "ističu da je Isus okupio oko sebe grupu učenika, da je učio kao putujući propovednik, da je bio optužen, uhapšen, osuđen i razapet pod optužbom da je hulio na Boga i da je imao težnje Božjeg mesije." Jevanđelja neke događaje potpuno izostavljaju, neke prenaglašavaju, neke spajaju; dakle, nisu istorijski dokument, nego katiheza o Isusu kakva se u tom periodu održavala u hrišćanskim opštinama.

Od II veka naše ere javljaju se crkveni oci sa svojim spisima.

Ono što se kao činjenica uzima danas je to da je Isus sin Marije i Josifa (najstarija predanja o Isusu ne pominju da ga je rodila devica. Kod Marka, što pominje i Matej, Isus se pojavljuje kao sin zanatlije Josifa. Isto tako ni Pavle ne zna za tezu da je devica rodila Isusa. Reči Jevanđelja po Mateju u najvećem broju rukopisa, naročito u starijim sirijskim tekstovima, ovako glase: "Jakov rodi Josifa, Josif pak, zaručen s Marijom, rodi Isusa, zvanog Hristos."). Ne zna se tačan datum njegovog rođenja. Ono se desilo za vreme vladavine cara Avgusta, oko 750. godine po rimskom, verovatno nekoliko godina pre prve godine nove ere koju svi civilizovani narodi računaju od dana kada se on rodio." Isusova porodica je bila mnogobrojna (možda iz jednog ili više brakova). Imao je braće i sestara među kojima je, izgleda, bio najstariji.

U vreme Hristovog rođenja Palestina se delila na tri dela: Galileju, Samariju i Judeju, i bila je deo Rimske imperije. Hristos se rodio u Galileji, u maloj varoši Nazaretu po kome su se i prvi hrišćani nazivali Nazarećanima. Ova varoš pre njega ni po čemu nije bila slavna. Čak su stanovnike Nazareta, kao i čitave Galileje, Jevreji veoma prezirali. Celoga njegovog veka označavali su ga imenom 'Nazarećanin', i tek dosta mučnim izvijanjem uspelo se, u legendi o njemu, da mu kao mesto rođenja označe Vitlejem.

U vreme Hristovog rođenja judaizam je preživljavao duboku krizu. Situacija se naročito pogoršala kada je Rim pokorio Judeju. Politička i socijalno-religiozna kriza vodili su oživljavanju eshatološkog (posmrtnog, zagrobnog) proročanstva. Napeto očekivanje Mesije pojavljuje se u raznim ličnostima.

Imperator rimski /Tiberije/ je imao judejskog namesnika /Irod Veliki, 37. – 4. godine pre n.e./ kao vladara a najviše telo političko i religiozno bio je SANHENDRIN /SINEDRION/ (skupština sastavljena od 71 Jevrejina) koji je imao izvesnu samostalnost ali je za sve bio odgovoran rimskom imperatoru. U okviru Sanhendrina bilo je nekoliko struja a najvažniji su bili: sadukeji i fariseji, među kojima su postojale bitne razlike.

Među čak dvanestak raznih sekti, koje su u okviru Jevresjske zajednice delovale u to doba u Palestini, i kojima pripadaju i sadukeji i fariseji, javljaju se i tzv. Eseni. Svaka od njih ima svoju filozofiju, svoj odnos prema Bogu, prema Starom zavetu, svoj odnos prema helenizmu koji se u tim krajevima sasvim utemeljio. Svaka od njih je imala svoje učitelje (rabine) koji su propovedali veru, svaki na svoj način.

FARISEJI- u vreme Isusovo fariseji su "predstavljali jednu kompaktnu skupinu od nekih šest hiljada ljudi. Njihovo ime perishin znači - izdvojeni ili izabrani, koji nisu kao drugi." Živeli su bogato i koristili na sve načine moć i vlast.

SADUKEJI - partija sveštenstva i aristokratije. Oni su se regrutovali iz porodica koje su pretendovale na vršenje svešteničke službe po pravu nasleđa, i to još od Davidovih vremena.

ESENI- u zajednici se živelo po određenim, strogim pravilima. Da bi se u nju ušlo bio je potreban pripremni period od godine dana. Zajednica je održavala zajedničke obede, bratske gozbe, svetkovane veoma svečano. "Te bratske agape, prvobitni vid Tajne večere, koju je ustanovio Isus, počinjale su i završavale se molitvom. U toku svečanosti tumačene su svete knjige. Živeli su u zajednici dobara, poštovali su celibat, živeli su u zabitim mestima... Među njima je bilo tkača, drvodelja, vinogradara i vrtlara, ali nikada oružara ili trgovaca. Njihova je reč bila moćnija od zakletve, oni su smatrali da je zakletva u običnom životu nešto suvišno, nešto uvredljivo." Mahom su se uzdržavali od braka, koji su smatrali izvorom nesloge i nemira, ali njihov celibat nije bio opšti, niti nepovrediv, kako o tome govori Josif Flavije. Ako bi se neko od njih i oženio, onda su i njihove žene vodile asketski život. Isus se verovatno ovako ponašao (iako ima literature, pa je i film snimljen koji Hrista hoće da prikaže kao normalnog čoveka sa svim svojim manama i vrlinama, porodicom. Na primer u i kod nas objavljenom delu Sveta krv, sveti Gral (1982.) "Isus Krist nije bio

neženja koji je umro na križu nego izravni potomak biblijskog kralja Davida, oženjen Marijom Magdalenom, s kojom je imao nekoliko djece, 'lažirao' smrt na križu i onda prestao biti zanimljiv za ono o čemu je riječ u knjizi. Njegova je obitelj pobjegla u Galiju /današnju Francusku/ i tamo....")

"Oni su se borili protiv helenizacije samoga Hrama, nisu se slagali ni s ostalim merama i novinama u Jerusalimu, kao što je uvođenje lunarnog kalendara u bogosluženjima, koji je zamenio stari solarni kalendar... Ovaj podatak važno je uzeti u obzir prilikom raspravljanja o odnosu između Isusa i Esena. Prema onome što znamo iz Jevanđelja Isus je sledio kalendar Hrama u Jerusalimu. Pošto su odbacili vođstvo Jerusalima, Eseni su sagradili svoj grad u pustinji, u Kumranu, i sledili svog učitelja."

Jevanđelja gotovo ništa ne govore o Hristu između njegovih 12 i 30 godina. Predpostavka da je bio u Indiji, da je učio kod esena.

Hristos je bio učitelj. "Zvali su ga rabin. Bio je 'poznavalac Pisma', pošto je predavao Pismo. Bio je predstavnik esenskih grupa i, mada im nije formalno pripadao, bio je njihov simpatizer i pristalica. U izvesnom smislu bio je i farisej, iako je drukčije nego većina fariseja tumačio Sveto pismo."

Zbog društvene, ekonomske, verske i kulturne podvojenosti proistekle iz profesionalne segregacije (jer su se ljudi, prema Zakoniku - koji su stvorili fariseji, delili i cenili prema profesijama), među jevrejskim narodom bilo je mnogo potlačenih, siromašnih, poniženih. Iz tih siromšanih krugova bio je i Isus koji je postao zastupnik interesa siromašnih ljudi, sitnih zanatlija i ratara. "On nije bio politički reformator u pravom smislu, ali ne treba zaboravljati da je - u tako komplikovanoj društvenoj i verskoj situaciji u kakvoj se nalazi ondašnja Palestina - svaka javna delatnost imala politički aspekt. Ipak, to je pre svega bila društveno-verska delatnost pošto Isus, istupajući u odbranu potlačenih ljudi svoje klase, nije hteo da istupa kao politički vođa, naročito protiv rimske okupacije."

Zašto Jevreji nisu priznali Hrista kao svog Mesiju ? Mesija je trebalo da Jevreje izbavi iz ropstva, da uništi neprijatelje i učvrsti vladavinu izabranog naroda. Ono što je propovedala Tora, dakle prvih pet Mojsijevih knjiga /Petoknjižje/, kojom i počinje Stari zavet, o izabranom narodu, dakle jevrejskom, Hristos je podigao na viši, širi plan i preneo je na celo čovečanstvo. "Proces prelaska s koncepcije

nacionalnog na svetskog boga počeo je već davno, ali u helenističkoj epohi suprotnost između Jehove kao boga izabranog naroda i univerzalnog boga čitavog čovečanstva izbija sa svom svojom oštrinom." "Isus više nije Jevrejin. On je pobunjenik u najvišem stepenu; on priziva sve ljude jednom kultu osnovanom samo na njihovoj oznaci dece Božje. On objavljuje pravo čoveka, ne prava Jevrejina; veru čoveka, ne veru Jevrejina; oslobođenje čoveka, ne oslobođenje Jevrejina."

CIKLUSI:

VELIKI PRAZNICI - najvažniji ciklus. Sastoji se od 12 (odnosno 13) praznika koji se u toku godine slave. To su najvažniji događaji iz hrišćanskog života i ovih dvanaest scena su obavezni sastavni deo dekoracije srednjevekovnih crkava.

BLAGOVESTI (Luk.1, 26-38) - trenutak kada arhanđel Gavrilo saopštava devici Mariji da će zatrudneti od svetoga duha i roditi božjeg sina kome će dati ime Isus. (primer: Blagovesti iz Mileševe, L'annonciation, Leonardo da Vinči, 1472-75)

(anđeli - grč. a'ggelos "vesnik" - nevidljiva bića, božji glasnici. Anđeli se slikaju u čovečijem obliku, obično kao mladići sa dva krila, obučeni u haljine kao stihare.)

ROĐENJE HRISTOVO (Luk.2,1-7) - Marija sa mužem Josifom živi u Nazaretu. Po proročanstvu dete se moralo roditi u Vitlejemu, mestu rođenja cara Davida. Primorani da idu u Vitlejem zbog popisa stanovništva, Marija i Josif stižu u grad u vreme Marijinog porođaja. U gradu zakonačiše u jednoj pastirskoj pećini. U ponoć Marija se porodi i rodi sina "Koji je bio ne samo čovek, nego u isto vreme i Bog, - rodio se Bogočovek, Jednorodni Sin Božji, jedna suština s Ocem, vaplotio se od Duha svetoga i Djeve Marije i postao čovek, tj. postao je savršeni čovek, ne prestajući biti i Bog". (ovo je osnovna dogma hrišćanske crkve)

Vitlejemski pastiri prvi saznaše o rođenju deteta i dođoše da mu se poklone (POKLONJENJE PASTIRA - Luk.2, 8-20). Detetu se pokloniše i mudraci sa Istoka (POKLONJENJE MUDRACA - Mat.1-12).

Ovaj se praznik slavi kao Božić.

(Sopoćani, Sv. Trojica, Raška škola, XIII vek: objedinjene scene Rođenja Hristovog, Poklonjenja pastira i Tri mudraca (Tri kralja sa Istoka) (naos, srednji travej) )

SRETENJE (Luk.2, 23-39) - Mojsijev zakon je nalagao da se svako muško novorođenče odnese u hram u četrdeseti dan po rođenju. Da izvrši ovaj obred mati je odlazila u hram božji i tamo prinosila na žrtvu Bogu jagnje od godinu dana i mlado golupče, a ako je bila sirota dva goluba ili dve grlice. Marija i Josif prineše dva mlada goluba. U hramu ih dočeka proročica Ana i pobožni starac Simeon kome je bilo objavljeno da neće umreti pre nego što vidi sina božjeg. Otuda njemu ime Simeon Bogoprimac.

(Sopoćani, Sv. Trojica, Raška škola, XIII vek: Sretenje)

KRŠTENJE (Mat.3, 13-17; Mar.1, 9-11; Luk.3, 21-25) - Jovan Preteča ili Krstitelj krsti Hrista, kao odraslog, na reci Jordanu.

PREOBRAŽENJE (Mar.9, 2-13; Luk.9, 28-36; Mat.17, 1-13) - osetivši skorašnju smrt i izdajstvo svojih najbližih, Hristos povede tri svoja učenika, tri apostola (Petar, Jakov, Jovan) na goru Tavor da im pokaže znak svog božanstva. U jednom trenutku neobična svetlost obavi Hrista (Hristos u mandorli-badem) i apostoli čuše kako Mojsije i Ilija, starozavetni proroci, govore s njim o smrti koja ga čeka u Jerusalimu.

VASKRSENJE LAZAREVO (Jov.11, 17-46) - među mnogobrojnim čudima koje je Hristos činio bilo je vaskrsenje Lazarevo, brata Marije i Marte u čijoj je kući Hristos i ranije boravio. Sam čin vaskrsenja Lazarevog jeste, ustvari, prefiguracija Hristovog vaskrsenja.

ULAZAK U JERUSALIM (Ma.21, 1-17; Mar.11, l-11; Luk.19, 29-44; Jov.12, 12-33) - poslednji, svečani Hristov ulazak u Jerusalim u koji dolazi da proslavi Pashu sa svojim učenicima. Pet dana pred veliki praznik u Jerusalimu Hristos na magarcu

ulazi u grad, da bi pokazao svoju poniznost, skromnost i miroljubivost, a razdragani narod ga dočekuje sa palmovim granama i haljinama prostrtim po podu uzvikujući "Osana sinu Davido- vom."/hosianna, hebr. "spasi"/. "Taj je krik odjekivao za Isusom kada je ulazio kroz istoćnu kapiju Jerusalima. Oni koji su ga dočekivali s tolikim oduševljenjem bili su njegovi sledbenici koji su pristigli iz svih krajeva, iz svih gradova, da oglase slavu proroka galilejskog. Pozdravljali su oslobodioca Izraela koji će uskoro biti krunisan za kralja. Dvanestorica apostola, koji su ga pratili, još uvek su uporno gajili takve iluzije, uprkos izričitom proročanstvu Isusovom. Samo je On, pozdravljani Mesija, znao da ide da postrada i da će učenici njegovi prodreti u svetilište njegove misli tek nakon smrti njegove."

(Studenica, zapadni zid naosa, iznad Raspeća: Vaskrsenje Lazarovo i Ulazak u Jerusalim), Giotto, XIV vek, Hristov ulazak u Jerusalim

RASPEĆE (Mat.27, 31-66; Mar.15, 20-47; Luk.23, 26-56; Jov.19, 16-42) - stari Mojsijev zakon zahtevao je kamenovanje grešnika. Da je Isusova osuda bila mojsijevska na njega bi primenili kamenovanje. Krst je bio rimska kazna, ostavljena za robove ili za slučaj kad se smrti dodalo još i beščašće. Raspinjani na krst behu samo razbojnici. Hristos je sa dvojicom razbojnika razapet na Golgoti (što znači lobanja, aramejska reč -"mesto lobanje"; kalvarija-latinska reč za Golgotu). "Trebalo je da on, zaštitnik siromaha, slabih i poniženih, završi svoje delo kao mučenik, kao posramljeni smrću koja je bila predviđena za robove i zarobljenike - te razbojnike." Po zapovesti Pilatovoj nad glavom Isusovom je prikucana daščica s naznačenjem krivice. Na njoj je bilo napisano na jevrejskom, grčkom i rimskom: Isus Nazarećanin, car Judejski. "U umjetničkim prikazivanjima raspeća ploča obično sadrži samo skraćenicu latinskog teksta Isus, Nazarenus, Rex Iudaeorum, INRI. Očigledno je jedna od optužbi protiv Isusa bila ta što je bio Nazarenac."

Pod krstom se prikazuju: Bogorodica, Jovan apostol i rimski vojnik, Longin, koji je kopljem proboo Hristovo telo. Raspeće je najvažniji događaj hrišćanske religije i slavi se kao Uskrs.

SILAZAK U AD - scena je inspirisana apokrifnim spisom i ne nalazi se u kanonskim jevanđeljima. Ovde se pripoveda o Hristovom vaskrsnuću posle tri dana i njegovom odlasku na nebo gde dolazi pred vrata pakla. Razbio je vrata pakla, povezao đavole i potom iz ada izveo Adama i Evu, Jovana Krstitelja, careve Davida i Solomona... Hristos je, ustvari, svojim stradanjem okajao grehe Adama i Eve i svih pravednika koji nisu dotle mogli ući u raj.

U istočnoj ikonografiji ova je scena obavezna i zamenjuje događaj VASKRSENJA koji se prikazuje u zapadnoj ikonografiji (Hristos izlazi iz kovčega).

Ponekad se ciklusu Velikih praznika (kao trinaesta) dodaje scena: MIRONOSICE NA GROBU HRISTOVOM (Luk.24, 1-11). U nedelju pred zoru, žene mironosice ponele miro (mirišljava ulja) da pomažu Hristovo telo. Kada su prilazile grobu zemlja se zatresla, grob se otvorio i Hristos je vaskrsao. Na grobu zatekoše anđela i prazan grob.

(Mileševa, Mironosice na grobu Hristovom)

VAZNESENJE (Mat.28, 1-15; Mar.16, 1-11; Luk,24, 1-12; Jov.29, 1-18) - četrdeseti dan po Vaskrsenju Hristos je, na Maslinovoj gori u Gecimanskom vrtu, okupljenim apostolima i Bogorodici obećao da će na njih sići Sveti duh deset dana posle njegovog Vaznesenja na nebo.

SILAZAK SVETOG DUHA NA APOSTOLE (Del.ap.1, 12-26; 2, 1-41) - u pedeseti dan po Vaskrsenju i deseti dan po Vaznesenju na apostole, okupljene u jednom domu u Jerusalimu, siđe Sveti duh u obliku plamenih jezika. Svakog apostola dotaktnu po jedan plameni jezik i tako oni behu nadahnuti Hristovom verom i postadoše sposobni da je dalje šire i propovedaju po svetu.

USPENJE BOGORODIČINO - je, ustvari, smrt Bogorodice. U više apokrifnih spisa se pričaju događaji vezani za Bogorodičinu smrt koji se, pored glavne teme, takođe slikaju.

Pošto su se, posle Hristovog vaznesenja, apostoli razišli po celoj vaseljeni da propovedaju veru, Bogorodica ostaje sama a nju neguju jerusalimske žene. Osetivši skoru smrt, Bogorodica, preko anđela, poziva apostole da se vrate i prisustvuju poslednjem činu. Otuda u predstavi Uspenja po jedan apostol sa anđelom u oblaku.

Glavna tema prikazuje Bogorodicu na odru oko koga su apostoli i jerusalimske žene. U času smrti sa neba silazi Hristos koji prima majčinu dušu u obliku odojčeta (uticaj antike).

(Sopoćani, Sv, Trojica, (naos, zapadni travej), Uspenje Bogorodice

U zapadnoj ikonografiji prikazuje se scena VAZNESENJA BOGORODIČINOG. Tri dana po smrti Bogorodica se vaznela na nebo i taj momenat se prikazuje. Još jedna tema koja se isključivo prikazuje na zapadu, a vezana za iste događaje, je KRUNISANJE BOGORODIČINO. Na nebu se Bogorodici priređuje velika gozba kojoj prisustvuju Bog otac, Sveti duh i Hristos. Bogorodica prima krunu koju joj na glavu stavljaju otac i sin dok joj nad glavom lebdi Sveti duh u obliku goluba. Taj tip Bogorodice je bio popularan naročito u XIII veku, a kod nas se sreće tek u XVIII veku.

CIKLUS HRISTOVIH STRADANJA -

Drugi po redosledu ciklusa koji se, ukoliko je crkva većih razmera, obavezno prikazuje na zidovima. Njegov značaj proizilazi iz činjenice da se upravo na Hristovim stradanjima baziraju sva četiri jevanđelja. To i jeste temelj hrišćanskog učenja jer Hristos, svojim dobrovoljnim žrtvovanjem, spašava ovaj svet od greha.

TAJNA VEČERA (Mat.26, 17-29, Ma.14, 12-25; Luk.22, 7-30; Jov.13, 1- 30) - poslednja Hristova večera sa apostolima u Jerusalimu u koji je došao da proslavi Pashu. Na večeri Hristos je prorekao da će ga jedan od njih izdati, a radoznalom Petru reče da će to biti onaj koji posle njega umoči zalogaj hleba u zdelu. Predvidevši da je to poslednja večera koju na zemlji jede, do ponovnog povratka na zemlju, Hristos je ustanovi Evharistiju (grč. eukharistia priznanje, zahvalnost) tj. tajnu pričešća, najvažniji čin hrišćanske liturgije.

Hristos je apostolima ponudio čašu vina govoreći: "Pijte iz nje svi, jer je ovo krv Moja novoga zaveta, koja će se proliti za mnoge, radi otpuštanja grehova" a zatim hleb, umešen s kvascem, govoreći: "Uzmite, jedite, ovo je telo Moje, koje se za vas lomi; ovo činite Meni u spomen."

Tajna večera se održala u istoj prostoriji na Sionu u kojoj će se, pedeset dana docnije, sakupiti apostoli i primiti Sv. Duh na sebe.

PRANJE NOGU - u slikanim ciklusima ova scena dolazi posle Tajne večere iako je istočnjački običaj nalagao da se za trpezu sedne tek pošto se noge operu. Hristos pere noge apostolima u znak pokornosti i zahvalnosti prenoseći im u amanet da čine i oni ono što im je sam učinio, tj."da pomažu jedan drugome bez ikakvih raspri o starešinstvu".

MOLITVA U GECIMANSKOM VRTU (Mat.26, 35-56; Ma.14, 32-52; Luk. 22, 39-53; Jov.18, 1-11) - posle večere Hristos sa apostolima odlazi u Gecimanski vrt (na Maslinovoj gori) gde se pomoli Bogu, ocu svome, da ga pomiluje strašnih muka koje ga čekaju.

IZDAJSTVO JUDINO - Juda Iskariotski, jedan od dvanaestorice apostola, za koga je Hristos znao da će ga izdati, dolazi u vrt sa narodom i rimskim vojnicima i poljubcem podkazuje Hrista. Tom prilikom Hristos je izgovorio: "Juda, zar celivom izdaješ sina čovječijega." (Luk.22,48)

HRISTOS NA SUDU PRVOSVEŠTENIKA ANE I KAJAFE (Mat.26, 57-68;..) - prvosveštenik Ana, koji je samo počasni član Sanhendrina (najvišeg crkvenog tela), i njegov zet Kajafa /Josif Kaif = istražitelj, ovlašćeni veliki svećenik/ kome je predao dužnost, osuđuju Hrista na smrt. Među starešinama skupa bio je Josip iz Arimateje, bogat i ugledan zemljoposednik, koji je prema Luki glasao protiv odluke Velikog veća da se Hristos ubije (Luka 23, 50-51)

RUGANJE HRISTU - običaj je bio da se, tokom noći, onaj koji je osuđen na smrt maltertira, zlostavlja i ismejava na razne načine.

ODRICANJE PETROVO (Mat.26, 34; 69-75;..) - na Tajnoj večeri Hristos je prorekao Petru da će ga se tri puta odreći pre nego što petao zapeva. I Petar se, odista, te noći tri puta odrekao Hrista a kada je petao zapevao Petar se seti Hristovih reči i teško se pokaja.

HRISTOS PRED PONTIJEM PILATOM (Mat.27, 11-30;..) - osuda Sanhendrina nije mogla biti pravosnažna dok je ne potvrdi rimski namesnik (pretor, prokurator) u Judeji. Zato Hrista izvedoše pred sudiju Pilata koji se, zbog praznika Pashe, nalazio u Jerusalimu. Posle duge raspre Pilat presudi da Hristos nije kriv ali, pod navaljivanjem Jevreja, on osudi Hrista, protiv svoje volje. S toga on uze vodu, opra ruke pred narodom govoreći: "Ja nisam kriv u krvi ovoga pravednika; vi ćete videti!"

Ne mogavši da se odluči na kaznu Pilat, pre konačne presude, posla Hrista caru Irodu Antipi, caru Galilejskom. Car otposlavši Hrista ponovo Pilatu, obuče ga u dugačku belu haljinu kakvu su obično oblačili Rimljani koji su hteli da budu izabrani na kakav položaj.

(Prokurator - u starom Rimu: upravitelj, visoki činovnik koji je upravljao u carskim zemljama u ime cara, namesnik, zastupnik, upravitelj; rimski prokurator - sedište /pretorijum/ u Kesariji primorskoj, od 6-70 god.n.e. /pad Jerusalima/. Pontije Pilat iz Kesarije primorske se selio u Jerusalim u vreme Sedmice Stradanja, u vreme jevrejskih praznika i proslava. Odsedao bi u kraljevskom dvoru.)

ŠIBANJE HRISTA - posle konačne presude, Hrista dovedoše u kuću za šibanje. Šibanje je bilo najsramnija i najteža kazna. Na izmrcvareno i ranjavo telo Hristovo obukoše kabanicu, a na glavu mu staviše venac od trnja i u desnu ruku trsku umesto skiptra. Ova tema je bila omiljena na Zapadu gde se Hristos prikazuje vezan za antički stub a dvojica ga šibaju.

U vezi sa ovim postoje tema koja se često prikazuje (van ciklusa): ECCE HOMO (ekce homo) - to su reči Pontije Pilata koje je izgovorio privodeći Hrista: evo vam čovek koga ste tražili. Hristos se prikazuje sa trnovim vencem na glavi, sav oronuo i na izmaku snage.

ODLAZAK NA GOLGOTU (Mat.27, 31-66;..) - vojnici, kojma Hristos bi predat, obukoše mu haljine, metnuše mu na rame krst, na kome je trebalo da ga razapnu i povedoše ga na Golgotu. Sa Isusom povedoše i dva razbojnika koja će biti istovremeno razapeta. Išiban i izmučen, pod težinom krsta Hristos je posrtao, pa vojnici izabraše Simona Kirinca, koga proceniše za Hristovog pristalicu, da nosi krst. Nošenje krsta smatralo se, tada, velikom sramotom.

Pod teretom krsta Hristos ne samo da je posrtao već je i sav bio obliven u znoju. Veronika, jedna od žena, koja je plačući prisustvovala sceni, pruža Hristu ubrus kojim se on briše, i na ubrusu ostaje nerukotvoreni lik Hristov (VERONIKIN UBRUS) (nerukotvorene ikone - ikone koje nisu rukom napravljene: dva lika Hristova: MANDILION - lik na Veronikinom ubrusu; KERAMION - lik na ćeramidi tj. opeci. Istočno-hrišćanska legenda kaže da je car Avgar poslao svog slikara da naslika Hrista. Kad god bi pokušao da ga naslika nije mogao ni crtu da povuče. Primeti to Hristos i upita ga šta radi. Čuvši slikareve reči Hristos uze platno, prisloni ga na lice i na platnu ostade njegov lik. Sav srećan slikar krene caru da pokaže delo. Na putu slikara napadoše lopovi a da bi sliku sačuvao slikar je stavi između dva kamena. Kada je opasnost prošla slikar uze svoje platno ali primeti da se lik preslikao i na kamen.)

PENJANJE NA KRST i SKIDANJE SA KRSTA - sama scena Raspeća prikazuje se u okviru velikih praznika. Sa krsta Hrista skidaju prijatelji i žene-mironosice.

OPLAKIVANJE HRISTA - pre nego što su telo Hristovo premazali mirisma i pokopali prijatelji oplakaše Hrista a na tom oplakivanju posebno mesto zauzima Bogorodica.

(Oplakivanje, Nerezi, Makedonija, Sv. Pantelejmon,XII vek i Chagal, XX vek )

U zapadnom svetu ova scena se slično prikazuje ali ima svoje specifičnosti i zove se PIETA (Mikelanđelo, Pieta)

U vezi sa stradanjem Hristovim treba pomenuti još neke teme koje su bile omiljene naročito na Zapadu

INSTRUMENTI MARTIRI - instrumenti kojima je Hristos bio mučen: koplje kojim je proboden, ekseri kojima je prikovan na krst, bičevi, stub za koji je bio privezan, krst koji je nosio, posuda u koju je istekla žuč. Ponekad se prikazuje i Veronikin ubrus.

IMAGO PIETATIS - poprsje mrtvoga Hrista nad kovčegom sa trnovom krunom na glavi. Ruke su mu podignute kao da pokazuje rane.

ČASNI KRST - delovi krsta na kome je Hristos bio razapet predstavljali su skupocenu relikviju. Pravljene su specijalne kutijice u koje su stavljani ovi delovi krsta te je, tokom niza godina, stvorena trgovina ovim relikvijama na kojima se dobro zarađivalo. To je dovelo do popularnosti priče o časnom krstu.

Drvo na kome je Hristos razapet potiče još iz rajske bašte. Njime su se služili Adam i Eva, car Solomon, carica od Sabe i mnogi drugi. Posle Hristovog raspeća krstovi su bili pokopani u zemlju. Carica Jelena, majka Konstantina Velikog, primivši veru, krenula je u Jerusalim da krst pronađe. Ne mogavši da otkrije mesto ona traži od čoveka koji zna da joj otkrije tajnu. Kad su krstovi otkopani teško je bilo prepoznati koji je pravi. Zato Jelena stavlja na krst telo umrle devojke čija je povorka upravo prolazila. Krst na kome je devojčino telo oživelo bio je Hristov krst.

POSLE VASKRSENJA

Poseban ciklus vezan je za događaje posle Hristovov vaskrsenja. Posle Raspeća i Skidanja sa krsta (vaskrsenje), Hristos je bludeo još 40 dana i vrlo često se prikazivao svojim prijateljima. Prvo se javio Mariji Magdaleni (scena NOLI ME

TANGERE, omiljena tema na Zapadu), a onda Luki i Kleopi na putu za Emaus. Pri javljanjima je činio čuda.

Među scenama najpoznatija i najčešće slikana je NEVERSTVO TOMINO - kada su apostoli saopštili Tomi da im se Hristos javljao nekoliko puta. On im ne veruje i reče da će se u to uveriti tek kad stavi prst u Hristovu ranu. Taj trenutak kad Toma stavlja prst u ranu Hristovu da bi se uverio u njegovo prisustvo na zemlji upravo se prikazuje.

PARABOLE

Pored scena vezanih za cikluse, treba pomenuti niz scena koje ne pripadaju ni jednom ciklusu a vezane su za Hrista. To su scene vezane za Hristov život i to više za njegovo magično delovanje na ovome svetu: PARABOLE (troipogodišnje propovedanje; koristio je narativni oblik učenja - upečatljive priče koje bi ilustrovale njegove zaključke - priče koje je Hristos propovedao). One su jednostavne sadržine, ali suštastvene, da bi neuki narod mogao razumeti i zapamtiti. "Okružen svojim prvim učenicima, Isus je propovedao i poučavao po sinagogama, i pod vedrim nebom, obraćajući se pre svega ugnjetavanima i siromašnima. U skladu sa svetom istorijom i najpopularnijim biblijskim ličnostima, upotrebljavao je tradicionalna didaktička sredstva koristeći pri tom prastare slike i simbole i, naročito, figurativni jezik parabola. Kao i toliki drugi 'božanski ljudi' helenističkog sveta, Isus je bio vidar i čudotvorac koji je lečio sve vrste bolesti i pomagao ljudima poremećenog duha. Zbog nekih od tih čuda osumnjičen je za čarobnjaštvo, zločin koji je povlačio smrtnu kaznu."

HRISTOVA ČUDA - na ovom svetu Hristos je činio razna čuda: isceljivao slepe, gubave i dr. vaskrsavao mrtve, hranio mnoštvo naroda sa malo hlebova i nekoliko riba.

Među njima jedna od najpoznatijih scena je SVADBA U KANI GALILEJSKOJ (Jov.2,1-12) - Hristos sa Bogorodicom prisustvuje svadbi na kojoj, u jednom trenutku, nestaje vina. Tada Hristos naredi da se šest velikih sudova za čišćenje napune vodom. Kad su sluge zahvatile čašu i odnele kumu da proba ovaj konstatuje da pije najbolje vino.

LIK HRISTA

Sam LIK HRISTA, kao pojedinačna predstava, se tokom vremena menjao te je stvoreno vrlo mnogo tipova koji se prikazuju na živopisu, na ikonama i minijaturama. U prvim vekovima hrišćanstva, u katakombama, bio je prikazivan svojim simvolima: krstom, jagnjetom, ribom (najčešći simbol Hristov).

Pet slova od kojih je sastavljena grčka reč ihtis čine monogram od početnih grčkih reči: Isus Hristos Teu Ios Soter što znači Isus Hristos Sin Boga Spasilac), u obliku DOBROG PASTIRA s jagnjetom preko ramena (uticaj arhajske grčke skulpture) zatim od dečačkog lika HRISTA EMANUILA (prorok Isaija je pretskazivao da će se Mesija roditi od devojke: "Eto, djevojka će zatrudnjeti i rodiće sina, i najdenuće mu ime Emanuilo"-Is.7,14/ do niz varijanata i najvažnijeg tipa PANTOKRATORA (svedržitelj, svevladar) Hrista sa bradom koji u jednoj ruci drži jevanđelje a drugom rukom blagosilja.

BOGORODICA

Pored Hrista, u hrišćanskoj crkvi najviše se proslavlja Bogorodica. O njenom kultu i značenju dosta se raspravljalo ali od vremena III Vaseljenskog sabora u Efesu, 431.godine, dilema je razrešena i njena popularnost je sve više rasla. Na saboru je nazvana

Theotokos ili Mati Božija. Tako je stvoren veliki broj tipova: ORANTA - raširenih ruku, sa medaljonom u kome je Hristos Emanuilo na grudima. Obično predstavljena u kaloti apside; ODIGITRIJA - nastavnica; MLEKOPITATELNICA- hraniteljica; ELEUSA - milostiva; STRASNA (strasti znače muke) -tip Bogorodice sa Hristom na rukama, uplašena izgleda i spuštenih obrva koje iskazuju tugu; TROJERUČICA - prikazuje se sa tri ruke. Po legendi nju je stvorio Jovan Damaskin stavljajući ikoni Bogorodice treću ruku, pošto ga je Bogorodica spasla bolesti itd.

Nekoliko ciklusa njoj je posvećeno:

CIKLUS BOGORODIČINOG ŽIVOTA - koji se vrlo često prikazuje u crkvama pogotovo ako je njoj crkva posvećena. U slikanju događaja iz njenog života

slikari su se inspirisali apokrifnim tekstovima jer se u kanonskim tekstovima ona pojavljuje tek od trenutka Blagovesti:

BOGORODIČINI RODITELJI - Joakim, iz plemena Davidova /po ocu iz roda carskoga/ i Ana, iz roda Aronova /po majci iz roda arhijereja/, već u poodmaklim godinama, na veliku jevrejsku sramotu nemaju dece. Zbog toga ih ljudi odbacuju, a sveštenik neće da ih blagosilja (SVEŠTENIK ODBACUJE JOAKIMA I ANU).

BLAGOVESTI JOAKIMU I ANI - obično se prikazuje scena u kojoj Ana stoji pred jednim gnezdom ili trenutak kada anđeo najavljuje Joakimu da će Ana roditi dete.

ROĐENJE BOGORODICE -Ana raskošno obučena leži na postelji i prima darove a pored nje se u kolevci nalazi tek rođeno dete. Rođena u Nazaretu, gradiću na zapadnoj obali Genisaretskog jezera /praznik Mala Gospojina, po starom kalendaru 8. septembar, po novom 21. septembar/.

VAVEDENJE - Posle tri godine Marija je odvedena u hram Jerusalimski na praznik Vavedenja, i tamo se zavetovala Bogu. Scena se događa već u hramu gde Mariju, u pratnji Joakima, Ane i njenih drugarica, dočekuje sveštenik Zaharije, otac Jovana Krstitelja. /21. novembar po starom, 4.decembar po novom/.

UDAJA BOGORODICE - kada je napunila 14 godina Marija je morala da napusti hram. Po utvrđenom običaju devojke iznad tog uzrasta nisu mogle više živeti u hramu. Roditelji su joj u to vreme umrli i iako se zavetovala Bogu i službi u hramu sveštenici odlučuju da udaju Mariju. Kao prosci javljaju se starci koji žele njome da se ožene. Među njima dolazi do tuče a za muža će biti izabran onaj čiji se štap, pošto su ih predhodno položili na zemlju, podigne. Zaharije se pomoli i štap Josifov se uzdiže. Tako Josif, Marijin daljni rođak a iz roda Davidovog, bi izabran za muža. Josif je bio drvodelja i živeo je u Nazaretu. Ova tema je bila posebno omiljena na Zapadu gde se prikazuje kao PRSTENOVANJE BOGORODICE.

POKLONJENJE MUDRACA /Mat.2,1-12/ Iz daleke zemlje na Istoku, iz Arabije ili Persije, možda i Indije, u Vitlejem su stigli volhvi tj. mudraci. Oni su bili učeni ljudi zvezdočatci ili astrolozi koji su proricali sudbinu sveta na osnovu nebeskih

sazvežđa i starih knjiga. Videli su zvezdu na Istoku koja im je bila znak rođenja Isusovog. Dolazak mudraca i glasovi o rođenju novog cara uznemirili su narod i cara Iroda koji pozva sebi mudrace ne bi li ih privoleo da na povratku ponovo svrate kod njega. Zvezda je zasjala i odvela mudrace do pećine. Mudraci daruju Isusa: zlatom, kao cara; tamjanom, kao Boga, izmirnom, kao čoveka kome je suđeno da umre. Mudraci se ne vratiše Irodu već drugim putem odoše u svoju zemlju.

BEKSTVO U EGIPAT – (Mat.2,13-23) po rođenju Hristovom anđeo se javi Josifu i najavi mu da se sprema veliko zlo u Judeji (POKOLJ VITLEJEMSKE DECE - Irod je bio besan kad je video da se mudraci ne vraćaju. Izdao je naređenje da se pobiju sva muška deca mlađa od dve godine, rođena u Vitlejemu i okolini. Sva zemlja napuni se plačem i ridanjem.

Nedaleko od Vitlejema, leži mali i lep grad Rama. Tamo u "senci platana i maslina, nalazi se prastara grobnica starozavetne majke Rahile", (Jer.31,15) i da treba da se sa Marijom i detetom neko vreme skloni u Egipat. Porodica je ostala u Egiptu oko godinu dana. U Palestini su se desili krupni događaji: car Irod Veliki je umro u teškim mukama a na presto su seli njegovi sinovi Arhelaj, u Judeji, i Irod Antipa, u Galileji. Glas, anđeo gospodnji, je stigao u Egipat (Mat.2,20) i porodica se vratila u Nazaret.

SVETITELJI

U crkvenim službama svaki dan se slavi po neki svetitelj ali među njima nisu svi podjednako značajni i popularni za srednjevekovnu ikonografiju.

JOVAN PRETEČA (grč. PRODROM)

CIKLUS JOVANA PRETEČE ili KRSTITELJA - u vremenima kada se Hristos pojavio Judeja je bila mesto gde su propovednici bili brojni. Među njima najznačajnije mesto pripada Jovanu Preteči ili Krstitelju koji u pustinji prikuplja narod i nagoveštava dolazak onoga koji će svet ispraviti. Kada se Hristos pojavio na Jordanu Jovan, najpre, odbija da ga krsti govoreći da nije dostojan da to uradi.

SUSRET MARIJE I JELISAVETE - /Luk.1,40-56/ susret majke Hristove i majke Jovanove koje istovremeno čekaju rođenje dece. Njih dve su bile rođake. Jelisaveta je bila u šestom a Marija u drugom mesecu trudnoće. Marija je provela u domu Zaharijevom oko tri meseca a potom se vratila u Nazaret.

ROĐENJE JOVANOVO – (Luk.1,5-25; 57-80), Ivanjdan 7. jul. Roditelji Jovanovi, Zaharije /Zarija/ i Jelisaveta, bili su veoma stari i Jelisaveta je bila nerotkinja. Zbog njihovih molitvi Bog im usliši molbu. U hramu Zahariji se javi anđeo i objavi mu da će Jelisaveta roditi sina i da mu nadene ime Jovan. Ikonografska shema Bogorodičinog rođenja primenjuje se na sva rođenja svetitelja koja se prikazuju.

PRETEČA ODLAZI U PUSTINJU – (Mat.3,1-12; Mar.1,1-8; Luk.3,1-20; Jov.1, 1-34) u pustinji Jovan živi izrazito asketskim životom: vodu pije iz bara, iz rose, a hrani se skakavcima, travom i divljim medom. Postio je, nije pio vino, iako je vino bilo u opštoj upotrebi.

Otuda kada se prikazuje ( a predstava njegovog lika je obavezna u crkvi) slika se sa tankim nogama, veoma mršav i visok u tkanini od kostreti /kamilje dlake/. Opasivao se prostim kožnim remenom. U ruci drži krst. Bledog lica sa bradom i brkovima. Crna gusta kosa padala mu je na pleća. Sliku o njemu je sačuvalo: Sveto predanje i delimično Sveto pismo.

JOVAN OKUPLJA RAZNE LJUDE -/Mar.3,5/ on prikuplja fariseje, vojnike i narod i upozorava ih na dolazak Hristov. Ljudi su čak mislili da je on Mesija.

SMRT JOVANOVA - /Mat.14, 3-13; Mar.6, 17-30/ u svojim propovedima Jovan napada Iroda Antipu (carskog predstavnika u Judeji) što je za ženu uzeo Irodijadu, ženu svoga brata. Irodijada, besna na Preteču, naredi da ga bace u tamnicu ali ga Irod ne ubi. Irodijada pribeže lukavstvu. Naime, njena ćerka Saloma je tako lepo igrala a njena igra bila tako neodoljiva da joj Irod, na jednoj svečanosti, obeća ispunjenje bilo kakve želje ako mu nešto odigra. Saloma, pod majčinim nagovorom, zatraži Pretečinu glavu i Irod, protiv volje, moraše da ispuni obećanje. Otuda se Saloma često prikazuje kako igra sa glavom Jovana Preteče (ili Saloma sa glavom Preteče na tanjiru).

SVETI NIKOLA

Među svetiteljima zauzima posebno mesto. Sv.Nikola, episkop u gradu Miri, u vizantijskog provinciji Nikeji, u Maloj Aziji. Istorijska je ličnost i pojavljuje se na prvom Vaseljenskom saboru 325.godine u Nikeji. Kult Sv. Nikole obrazuje se od početka do sredine V veka. U VI veku podignuta mu je crkva na grobu u Miri, a car Justinijan sazidao mu je crkvu u Carigradu, na obali mora. Car Vasilije I podigao mu je u Carigradu veličanstveni hram Nea /Nova crkva/, osvećen 1. maja 880. godinea (hram posvećen Hristu, Bogorodici, Sv. Arhanđelima, proroku Iliji i Sv. Nikoli)... Kult Sv. Nikole se brzo širi u druge hrišćanske zemlje, i dobija na popularnosti kada su mu mošti prenešene u Bari (11. vek) gde je podignuta velika katedrala. I naši srednjovekovni vladari su odlazili n ahodočašće u Bari tako da je njegov kult bio posebno popularan u XIII i XIV veku. Mnoge crkve su mu bile posvećene a u njima, kao patronu hrama, bio je slikan ciklus njegovog života /Najstarije ikone Sv. Nikole sačuvane su u manastiru Sv. Katarine, na Sinaju, najstarije scene iz života Sv. Nikole slikane su oko XI veka na triptihu u manastiru Sv. Katarine na Sinaju. Kod nas: ciklus delimično sačuvan u severnoj kapeli Radoslavljeve priprate; đakonikonu manastira Sopoćana, đakonikonu crkve Sv. Ahilija u Arilju, đakonikonu Bogorodice Ljeviške, južnom paraklisu u Starom Nagoričinu, proskomidiji manastira Gračanice, u kapeli Sv. Nikole u Dečanima, u Psači, u Markovom manastiru, u crkvi u Ramaći; na srpskim bakrorezima XVIII veka prikazuje se Sv. Nikola sa žitijem i čudima /Hristifor Žefarović ima 12 scena, i dr./).

"Svetom Nikoli su davani mnogi epiteti. On nadmašuje sve svetitelje u nebeskoj hijerarhiji i mesto mu je iza Bogorodice... Sv. Nikola je bio bolesnim - lekar, a onima koji su u nevolji - izbavitelj, grešnima - zastupnik, siromašnima - bogatstvo, svima koji su u mukama - uteha, putnicima - saputnik, a onima koji plove - voditelj."

"U hrišćanskoj ikonografiji sv.Nikola se slika kao starac, ćelav, visoka čela, sede kose i kratke polukružne brade... U X veku stvoren je obrazac za njegovo slikanje. Obučen je u stihar s epitrahiljom, felon i omofor, u levoj ruci drži zatvoreno jevanđelje, dok desnom blagosilja. Od XIII veka pojavljuje se u felonu-polistavrionu."

Ciklus posvećen Sv.Nikoli počinje scenom ROĐENJA, Krštenja, VOĐENJA SV.NIKOLE U SKOLU, Rukopoloženje za đakona, Hirotonija za episkopa. SVETI NIKOLA IZBAVLJA TRI DEVOJKE OD BLUDA (Osiromašeni otac reši da svoje tri ćerke posveti bludu budući da nisu imali šta da jedu. Sv.Nikola odluči da spase devojke. Noću je, dok su otac i devojke spavale, kroz odžak ubacio kesu zlata i tako spasao devojke)… Sveti Nikola daruje oči Stefanu Dečanskom /"Zbog pobune u Zeti, kralj Milutin je zatvorio sina Stefana i naredio da ga oslepe. Na Ovčem-polju, gde je bio hram Sv. Nikole, Stefanu su bile izvađene oči. On je pred zoru zaspao i u snu video da pred njim stoji svetitelj u arhijerejskom odelu, koji drži na svom dlanu oba njegova izvađena oka i govori mu: 'Ne tuguj, Stefane! Evo tvojih očiju na mome dlanu.' i Pokaza mu oba oka.' Stefan je poslat u zatočenje u Carigrad s njegova dva maloletna sina, Dušanom i Dušicom. On je kasnije premešten iz zasebnog dvorca u manastir Pantokrator, pod nadzorom igumana. Pri kraju pete godine zatočenja, za vreme bdenija uoči Svetog Nikole, Stefan je stajao na svome mestu u crkvi i molio se. Za vreme čitanja svetiteljeva žitija i čudesa, kada je seo i zadremao, njemu se opet javio sv. Nikola i rekao mu:...Sećaš li se šta sam ti rekao kada sam ti se prošli put javio… Rekao sam ti da ne tuguješ, jer su oči tvoje u mojoj ruci, i pokazao sam ti ih."/

SVETI GEORGIJE ili ĐORĐE - imao je veliku popularnost među svetiteljima. Interesantna, istinski nepostojeća, svetiteljska ličnost oko koje se isprela zanimljiva priča. Pojava i događaji oko njegove ličnosti vuku koren iz antičkog sveta, prevashodno iz grčkog mita o Perseju i Andromedi.

Reč je o sceni u kojoj SV.ĐORĐE, kao i Persej, UBIJA AŽDAJU koja treba da proguta carevu kćer kao zalog danku koji joj grad plaća svake godine. Pored ove scene postoji opširni ciklus posvećen Sv.Đorđu koji je sa Sv.Dimitrijem predstavljao kult velikog vojnika, svetog ratnika.

Najbitnije Starozavetne scene

Avram sreće tri anđela

Gostoljublje Avramovo

Žrtva Avramova

Tri mladića u ognjenoj peći

Neopalima kupina

Lestvice Jakovljeve

Starozavetna Skinija

Premudrost sazda sebi hram

Ciklus Velikih Praznika:

1. Blagovesti

2. Rođenje Hrista

3. Sretenje

4. Krštenje

5. Preobraženje Hristovo

6. Vaskrsenje Lazara

7. Ulazak u Jerusalim

8. Raspeće

9. Silazak u ad (Vaskrsenje)

10. Vaznesenje

11. Silazak svetog Duha

12. Uspenje Bogorodice

Ciklus Hristovih stradanja

1. Tajna večera

2. Pranje nogu

3. Molitva u Getsimanskom vrtu

4. Izdajstvo Judino

5. Hristos pred jevrejskim sudijama Anom i Kajafom

6. Hristos pred Pilatom

7. Ruganje Hristu

8. Odricanje Petrovo

9. Put na Golgotu

10. Penjanje na krst

11. Raspeće

12. Skidanje s krsta

13. Polaganje u grob

14. Oplakivanje

Prikazi HristaSredovečan “u svojim godinama” Pantokrator (Svedržitelj), Emanuil- dete, Starac dana - starac, Sredovečan “u drugom obličju” ...

Ciklus Bogorodičinog života

Blagovesti Joakimu, Blagovesti Ani, Susret kod Zlatnih vrata (Bogorodičino začeće)

Rođenje Bogorodice

(Prvi koraci male Bogorodice, Milovanje male Bogorodice)

Blagoslov tri jereja

Vavedenje (petogodišnja Bogorodica)

Molitva prvosveštenika Zaharije pred palicama prosaca

Prvosveštenik predaje Bogorodicu Josifu

Prikaz Bogorodice

Oranta (koja se moli), Odigitrija (Putevoditeljica), Eleusa (Milostiva), Paraklisa (Posrednica, Zastupnica), Bogorodica Znamenja (Platitera), Šira od nebesa

Ciklus Svetog Jovana Preteče

Blagovesti Zahariji, Susret Marije i Jelisavete, Krštenje Hristovo, Irodova gozba (Salomina igra)

Ciklusi raznih svetitelja...