Раде Раонић

СРПСКИ ЖИВОТОПИСИ

2012.

2

3

“Ничега се људи толико не плаше као нечије

храбрости да буде онакав какав јесте”

4

САДРЖАЈ

Б001. Драгиња БАБИЋ Б002. Голуб БАБИЋ Б003. Никола БАБИЋ Б004. Јован Стојковић БАБУНСКИ Б005. Исидор БАЈИЋ Б006. Милош БАЈИЋ Б007. Јаков И. БАЈЛОНИ Б008. Георгије Ђорђе БАЈЧЕВИЋ Б009. Војин БАКИЋ Б010. Лујо БАКОТИЋ Б011. Георгије БАКАЛОВИЋ Б012. Јован БАЛЕВИЋ Стефановић - Шћепан Мали Б013. Ђурађ II БАЛШИЋ Страцимировић Б014. Матија БАН Б015. Јован БАНДУР Б016. Милан БАЊАЦ Б017. Душан БАРАНИН Б018. Милена Павловић-БАРИЛИ Б019. Недељко БАРНИЋ-Жарки Б020. Милан БАРТОШ Б021. Димитрије БАЧЕВИЋ Б022. Петар БАЋОВИЋ Б023. Сафвет-бег БАШАГИЋ Б024. Радомир БЕЛАЋЕВИЋ Б025. Јован БЕЛИМАРКОВИЋ Б026. Станислав Сташа БЕЛОЖАНСКИ Б027. Игор БЕЛОХЛАВЕК Б028. Александар БЕЛИЋ Б029. Никола БИЗУМИЋ Б030. Јован БИЈЕЛИЋ Б031. Јово БИЈЕЛИЋ Б032. Северин БИЈЕЛИЋ Б033. Славко Н. БЈЕЛАЈАЦ Б034. Сава БЈЕЛАНОВИЋ Б035. Михаило БЈЕЛИЦА Б036. Станислав БИНИЧКИ Б037. Илија БИРЧАНИН Б038. Љубинка БОБИЋ Б039. Павле БОГАТИНЧЕВИЋ Б040. Ђока БОГДАНОВИЋ

5

Б041. Милан БОГДАНОВИЋ Б042. Славољуб Слава БОГОЈЕВИЋ Б043. Антоније Анта БОГИЋЕВИЋ Б044. Валтазар БОГИШИЋ Б045. Дoбривоје БОЖИЋ Б046. Саво БОЖИЋ Б047. Василије (Трифун) БОЖИЧКОВИЋ Б048. Григорије БОЖОВИЋ Б049. Драгомир БОЈАНИЋ-Гидра Б050. Милутин БОЈИЋ Б051. Петар БОЈОВИЋ Б052. Славко БОКШАН

Б053. Михајло БОКОРИЋ Б054. Никола БОРОЈЕВИЋ Б055. Петар Јована БОРОЈЕВИЋ Б056. Светозар БОРОЈЕВИЋ Б057. Спиридон Шпиро БОЦАРИЋ Б058. Бартоломеј Баро БОШКОВИЋ Б059. Наталија Наташа БОШКОВИЋ А060. Никола БОШКОВИЋ Б061. Руђер Јосип БОШКОВИЋ Б062. Ангелина БРАНКОВИЋ - Преподобна мати Ангелина Б063. Георгије (Ђорђе) БРАНКОВИЋ Б064. Ђурађ БРАНКОВИЋ Б065. Стефан БРАНКОВИЋ Б066. Благоје БРАНЧИЋ Б067. Јанко БРАШИЋ Б068. Драгиша БРАШОВАН Б069. Јован Д. БУГАРСКИ Б070. Милан Ђ. БУДИМИР Б071. Миодраг БУЛАТОВИЋ Б072. Сима БУНИЋ Б073. Бошко Р. БУХА

За животописе су коришћени различити извори: Биографије (Матица српска), Исто-рија САНУ, Википедија, Знаменити Срби у Хрватској (Филип Шкиљан), 100 најзнамени-тијих Срба, интернет презентације итд. Дужине појединих текстова нису у директној вези са историјским, културним, научним или неким другим значајем личности. Списак личности је формиран без посебне селекције и временом ће се допуњавати.

6

Године 1993. издата је књига „100 најзнаменитијих Срба“ (ISBN 86-82273-08-X), са биографијама 100 људи који су према мишљењу стручног одбора заслужили да се назову најзнаменитијим Србима. Књига је 2002. доживела друго издање са изводима на неколико страних језика. Одбор су чинили: др Сава Вуковић, епископ шумадијски, †

др Павле Ивић, академик, † др Драгослав Срејовић, академик, † др Дејан Медаковић, академик,

председник одбора, †

др Драгомир Виторовић, академик мр Звонимир Костић

др Василије Крестић, академик др Мирослав Пантић, академик

др Даница Петровић

Ово су 100 најзнаменитијих Срба:

Стефан Немања Стефан Првовенчани

Свети Сава Доментијан

Краљ Милутин Теодосије Данило II Цар Душан Кнез Лазар

Милош Обилић Јефимија

Марко Краљевић Стефан Лазаревић Кир Стефан Србин Ђурађ Бранковић

Макарије Соколовић Џиво Гундулић

Арсеније III Црнојевић Павле Ненадовић Руђер Бошковић Доситеј Обрадовић

Петар I Петровић Његош Стефан Стратимировић Карађорђе Петровић Филип Вишњић

Прота Матеја Ненадовић Хајдук Вељко Петровић

Милош Обреновић Вук Стефановић Караџић

Константин Данил Јован Стерија Поповић

Илија Гарашанин

Петар II Петровић Његош Јосиф Панчић

Михаило Обреновић Бранко Радичевић Ђуро Даничић

Светозар Милетић Јован Ристић

Корнелије Станковић Иларион Руварац Ђура Јакшић

Јован Јовановић Змај Валтазар Богишић

Никола I Петровић Његош Лаза Костић

Стојан Новаковић Петар I Карађорђевић Владан Ђорђевић Никола Пашић Никодим Милаш

Светозар Марковић Сима Лозанић Радомир Путник Ђорђе Крстић

Лаза К. Лазаревић Симо Матавуљ Пера Добриновић Милан Обреновић Михајло Пупин Живојин Мишић Стеван Сремац

Степа Степановић Јован Жујовић

7

Стеван Мокрањац Никола Тесла Паја Јовановић Војислав Илић

Љубомир Стојановић Богдан Поповић Бранислав Нушић Јован Цвијић

Михаило Петровић Алас Павле Поповић

Слободан Јовановић Милоје Васић Јован Дучић

Радоје Домановић Надежда Петровић

Бранислав Петронијевић Борисав Станковић

Милан Ракић

Александар Белић Милан Недић

Исидора Секулић Петар Кочић Јован Скерлић

Милутин Миланковић Николај Велимировић

Петар Коњовић Владимир Ћоровић Стеван Христић Јован Бијелић

Александар I Карађорђевић Петар Добровић Иво Андрић

Милош Црњански Сава Шумановић Меша Селимовић

Васко Попа

8

Б001. Драгиња БАБИЋ

Драгиња Бабић - Једна од првих жена лекара у Србији, рођена је у 1887. у Ваљеву, у породици тамошњег трговца Јанка Бабића и његове жене Јелене, рођене Митровић. Основну школу похађала је у Ваљеву. И она и родитељи хтелу су да се даровита девојка школује даље, али велики проблем за наставак вишег школовања било је гимназијско образовање. Оно је било услов за упис на факултет, а у Србији све до 1905. није постојала женска гимназија. Девојке су од 1879. могле да похађају мушке гимназије и приватно полажу матуру, али само по изричитом одобрењу које се тешко добијало јер су директори гимназија нерадо примали девојке међу своје ђаке. Прилажући своју биографију на немачком језику уз докторат, написала је: Школске године 1904./05. завршила сам осми разред у III београдској гимназији и у истој матурирала 23. маја 1905. У зимском семестру 1905/6. уписала сам Ме-дицински факултет Универзитета у Цириху, а после пет семестара студија на том универ-зитету, у зимском семестру 1908/9. уписала сам се на Медицински факултет Универзитета у Берлину.” У својој двадесет четвртој години окончала је студије и постала лекар, 1911. за то доба, врло брзо - у то време већина мушкараца стицала је звање доктора између двадесет шесте и тридесете године. Према неким сведочанствима из тог времена, су као одличног студента хтели да задрже на факултету, али она је одлучила да се ипак врати у Србију. Жене лекари које су завршиле медицински факултет у иностранству од 1866. до 1911. биле су на почетку Првог балканског рата обухваћене општом мобилизацијом. Њих нису слали у борбене редове, него у унутрашњост земље за управнике резервних војних болница које су настајале из окружних грађанских болница. Често су биле једини лекари у граду или у једном од више округа. Била је лекарски помоћник ваљевске Окружне болнице, а кад је положила државни испит постављена је на место лекара ваљевске општине. У оба балканска рата била је управник резервне болнице у Ваљеву. На почетку Првог светског рата, кад су продрле аустроугарске трупе, повукла се са српском војском у Пирот на дужност управника резервне болнице. Међутим, после Колубарске битке одлучила је да се врати у родни град кад су сви бежали из њега и да помогне својим Ваљевцима. Кад је у зиму 1914. дошла у Ваљево, у том граду умирало је дневно на стотине људи: после велике сувоборске и колубарске битке почело је стратиште у болници. Тифус пегавац харао је Србијом. У "Времену смрти", Добрица Ћосић описао је ваљевску болницу: “Самртнички бледа лица, усне испуцале, разједене, помодреле; полуотворена уста дахћу врелину, штуцају, бунцају; језици им отекли, рањави, гуше их; по раздрљеним, длакавим грудима осуле се модро крваве пеге. Неки шкрипе зубима. Један се лудачки церека. Други окрвављеном песницом удара о зид. Двојица у углу отимају се о сламу.“ Ваљевска болница била је највеће српско гробље, центар агоније и гашења сваке наде. Поред великог броја становника који су умрли од пегавца, у статистикама је остало забележено да је у Ваљеву умрло и око 3.000 војника који су сахрањивани у масовне гробнице. „Оно што је за време Првог светског рата ова храбра и неустрашива лекарка доживљавала у свом Ваљеву, може се назвати правим херојством.

9

Школе, кафане, приватне куће, магацини, све је било препуно оболелих. Пегавац је косио, оболевало се масовно и умирало масовно”, записала је Вера Гавриловић у књизи „Жене лекари у ратовима 1876-1945”. У то време је радила непрестано, трчала с једног на друго место, покушавајући да пружи помоћ свим болесницима. Превелик терет за једну жену. Одлазила је у домове у којима су сви укућани били болесни од тифуса, ложила је ватру, хранила их, обилазила и по неколико пута дневно. Једног дана поверила је колеги болничару да је нашла белу ваш у коси и да осећа да ће се разболети. После неколико дана није могла да устане из кревета. Умрла је у јануару 1915. „Тако је завршила живот ова млада лекарка која је жртвовала себе да би помогла оболелима и низу осталих додала свој најлепши пример човекољубља”, записала је Вера Гавриловић. Б002. Голуб БАБИЋ Бабић, Голуб, устанички вођа, трговац (Трубари код Дрвара, 7. IX 1824 / Сарајево, 30. XII 1910). У младости се бавио трговином стоком. Борио се у Српском народном покрету 1848/49. у Војводини као добровољац у Книћаниновим јединицама. Учествује у устанку Кра-јишника 1851. У време Дољанске буне 1858. са Ристом Јејићем одлази на Цетиње да тражи помоћ за устанике. После угушења буне једно време скривао се по планинама, да би се убрзо пребацио у Книн а потом преко Цариграда у Србију. Због учешћа у буни читава његова поро-дица је оставила земљу у Трубарима и преселила се у село Стублину код Обреновца. За време боравка у Србији стално је у плановима за дизање устанка у Босни предвиђан за једног од вођа. Већ 1860. предводио је једну чету у покушају српских емигранaта да се из Србије пребаце у источну Босну. По наређењу српског министра Богићевића послат је 1875. у југозападну Босну ради дизања устанка. Са браћом полази из Србије у највећој тајности и одлази у Загреб. Ту је од трговца Илије Гутеше добио 315 од обећаних 3400 пушака. Крајем августа 1875. долази на тромеђу Босне, Лике и Далмације и почиње са прикупљањем људства. Спријатељио се са Петром Узелцем и њих двојица ће бити главне вође устанка у Црним Потоцима. На почетку се задовољава само побуном у пограничним селима. Да би осигурао своје упориште у Црним Потоцима, који ће остати центар устанка све до 1878, морао је готово свакодневно ратовати. После почетних успеха придружују му се устаничке групе које су се већ бориле. Ради боље војничке организације, устанике је поделио у посебне јединице са стотинашима и водове са водницима на челу. Око себе је створио Главну управу устанка у јужној Босни са Узелцем, попом Јовом Билбијом и Тодором Сучевићем. За разлику од осталих устаничких вођа, имао је претходно ратно искуство, па је врло строгим мерама спречавао стварање неорганизоване гомиле у војсци. Донео је војнички правилник по коме устаници нису смели напуштати јединицу и показивати непослушност. Кривце је кажњавао батинама. Осећао се господаром устанка, чак је имао и печат са својим именом којим је оверавао документе Главне управе. Вероватно под директивама из Београда, покушао је интернационализацију босанског устанка, па је са још 21 четовођом упутио руском диплома-ти нашег порекла Божидаревићу Весeлицком пуномоћ да их заступа пред Европом са њиховим захтевима. Прву ратну годину искористио је за утврђивање у Црним Потоцима и ширење устанка. У пролеће 1876. започиње са знатнијим операцијама према Петровцу, али је одбијен после турског контранапада. Примењивао је тактику герилског рата у којем је устаничке чете распоредио у облику широке лепезе са средиштем у Црним Потоцима, а при нападу би се више чета сакупило заједно. Тактика се показивала успешна при одбрани на Црним Потoцима, али је била мањкава при нападима на утврђена места. Напади на Саницу и Кулен Вакуф били су неуспешни. Код Кулен Вакуфа је био замало ухваћен. Пораст људства наметнуо је питање оружја и опреме, као и питање команде. Концепција устанка коју је добио из Београда подразумевала је устанак великих размера у којем је требало да учествују сви народи Босне, без разлике у вери или класи, али се устанак ограничио на југозападну Босну и остао локалног карактера. Због своје самовоље долази у сукоб са книнским Одбором

10

и многим војводама. Да би удовољио незадовољним војводама, наредио је Узелцу да напусти Босну. Са 71 четовођом 2. јула 1876. потписао је проглас о сједињењу Босне и Србије. После објаве српско-турског рата извршио је 19. јула 1876. напад на Грахово. Након пада Грахова предао је врховну команду Милети Деспотовићу, који је дошао из Србије, и остао у његовом штабу. После пораза на Црним Потоцима 1877. поново преузима команду над устанком. Оставши без помоћи из Србије, улази у Привремену босанску народну владу проглашену октобра 1877. на скупштини у Тишковцу. Потписник је меморандума за руског цара и светске силе на Берлинском конгресу и одређен да са Васом Видовићем однесе меморандум на конгрес. Преко Книна и Трста отишао је за Србију, али је ту одустао од пута у Берлин. У Србији је ступио у контакт са руским генералом Фадејевим, који га је убеђивао да пружи отпор предстојећој окупацији Босне. После консултација са Петром Узелцeм, ипак је заузео помирљив став према аустроугарском уласку у БиХ. Са већином устаничких вођа прешао је 18. августа 1878. на територију Аустроугарске и предао се тамошњим властима. Послао је 1879. молбу за службу у Бихаћу, чему су власти изашле у сусрет. Службовао је и у Сарајеву. Б003. Никола БАБИЋ

Рођен је 19. октобра 1926, у Трубару код Дрвара. Српски историчар и борац у НОБ-у. Основну школу похађао је у родном месту а нижу гимназију у Приједору. Учесник је у НОБ-у од 1941. Непосредно након завршетка рата био је васпитач у ђачком дому, учитељ и друштвенополитички активиста у Приједору и на подручју Босанског Грахова и Цазина. Крајем 1947. дошао је у Сарајево и ту радио више од три деценије. У Сарајеву је студирао историју на Вишој педагошкој школи и Филозофском факултету. На истом факултету је је докторирао 1972. тезом: Ставови у радничком покрету Босне и Херцеговине према рату, револуцији и стварању југословенске државе у другој деценији XIX века. Потом је отишао на једногодишњу специјализацију у Источну Немачку. Радио је на историјском одељењу, односно Комисији за историју ЦК СК Босне и Херцеговине (1955-1962), био је на дужности управника Одељења историјске грађе у Институту за историју радничког покрета (1962-1972), последње четири године као директор Института. Смрт га је затекла на дужности новоформиране Комисије Председништва ЦК СК БиХ за историју. Као сарадник Института и предавач на Филозофском факултету у Сарајеву стекао је сва научна звања од сарадника до научног саветника. Уносећи у све чиме се бавио своје богато знање и искуство имао је видног удела у покретању и даљем развијању бројних научних и стручних часописа, развоју кадрова и Друштва историчара БиХ. Унапређујући архивско-документарне службе, објав-љивању историјских извора, попуњавању библиотека књигама и стручним часописима. Основни предмет његовог проучавања био је раднички покрет, поглавито његово рево-луционарно крило у босанско-херцеговичким, југословенским и европским оквирима од прве деценије XX века до 1941. Понекад је залазио у проблеме и изван тог периода. Припадао је кругу историчара који негују и користе различете форме саопштавања резултата свог научноистраживачког рада. Укупно је написао и публиковао око 80 радова: књига, расправа, чланака, прилога, осврта и приказа. Умро је 18. новембра 1978. у Хан-Пијеску. Б004. Јован Стојковић БАБУНСКИ Бабунски, Јован Стојковић, четнички војвода (Мартолци код Велеса, 25. XII 1875., Велес, 17. II 1920). Син Стојиљка Стојковића, земљорадника из села Мартолци у Велешкој области. У основну школу пошао је тек са десет година. Због тешког стања тадашњег школ-ства у Македонији често је мењао школе: прво у селу Оморану, па у Велесу, затим у селу Војницу, да би четврти разред завршио у Богумили. Отац га је, и поред тешког материјалног положаја, послао 1889. у Београд да похађа гимназију. Ту је примљен за питомца Друштва

11

Св. Саве, где му је један од васпитача био познати национални радник Милош С. Милојевић. Другови му по месту рођења дају надимак Мартолац. Од 1891. похађао је богословско-учитељску школу тек отворену за Србе из неослобођених крајева. По њеном затварању 1892. одлази у Ваљево, где завршава нижу гимназију. Уписује се у учитељску школу у Нишу да би се након завршеног другог разреда вратио у Београд и ту 1896. довршио учитељску школу. Потом се враћа у Македонију и после две године добија посао учитеља у српској школи у селу Тетово у Азотској области. Својим националним радом навукао је на себе мржњу бугараша. После слома устанка у Крушеву 1903. био је присиљен да емигрира у Србију. У Врању организује чету од 35 људи и 26. марта 1905. прелази српско-турску границу да би после 15 дана стигао у Велешку област где започиње са четовањем. У то време добија име војвода Бабунски по планини Бабуни у чијој се околини његова чета обично налазила. У сарадњи са војводама Тренком Рујановићем из Крапе, Глигором Соколовићем из Небрегова, Василијем Трбићем и Ценом Марковићем водио је крваве борбе не само против Турака него и против бугарских комита. После борби на планини Мукос, Теовском пољу, Смилевцу и Дренови од 1905. до 1907. ослободио је десну обалу Вардара од бугарских чета. У села која су комите покушали да бугаризују поново је уводио српску црквено- школску организацију. Није одустао од борбе ни кад су му Бугари ухватили жену и мучили. По објави Хуријета, турског устава из 1908. којим је гарантована равноправност свих грађана Турске, распустио је четнике, сишао са планине и наставио са просветним радом, али му Турци нису могли опростити што је био четнички војвода. Ухапшен је и осуђен на десет година робије. На путу до затвора успео је да побегне и да дође у Србију. По избијању Првог балканског рата 1912. поново окупља једну четничку јединицу састављену од Срба из Македоније. Четници су због познавања терена наступали као претходница српске војске. За време Кумановске битке рањен је у ногу и лечен у Врањској болници. После Другог балканског рата постављен је за секретара Министарства просвете и црквених дела у Велесу. Непосредно пред објаву рата Србији јула 1914. окупља своје четнике. Први дани рата затичу га на обали Саве код Београда, где је три дана и ноћи бранио железнички мост од непријатеља. По завршетку мобилизације српске војске четници су уклопљени у редовни састав. Приликом повлачења српске војске новембра 1915. био је на подручју планине Бабуне и са групом добровољаца одступао према Егејском мору са деловима 122. француске дивизије. Учинио је Французима знатне услуге дајући им податке о пределима око Вардара и Црне реке. У мају 1916. добио је задатак да са својим четницима и деловима 8. афричког ловачког пука зађе у непријатељску позадину како би прикупљао информације и нападао непријатеља. Са добијеним наоружањем и опремом упутио се у западну Македонију. Стациониран је јужно од Прес-панског језера са задатком да блокира пут Корча Лерин како би спречио везу између пронемачке владе у Атини и аустроугарских штабова у Македонији. Овде је имао низ успеш-них акција. Крај рата је дочекао као поручник српске војске. Демобилисао се 1918. и вратио у Велес где је умро од грипа. Народ га је волео због изузетне храбрости и интелигенције и певао песме о њему. Одликован је с више одликовања: Карађорђевом звездом са мачевима IV степена, два ордена Легије части, француским Ратним крстом IV степена са палмама, руским Орденом св. Крста IV степена, енглеским Ратним орденом, Споменицом 1913, Белим орлом са мачевима, Златном и Сребрном медаљом за храброст. У спомен на Војводу Бабунског Удружење резервних официра му је 1924. дигло споменик у Велесу који су 1941. срушили Бугари. Б005. Исидор БАЈИЋ Бајић, Исидор, композитор, диригент, мелограф (Кула, Бачка, 16. VIII 1878., Нови Сад, 16. IX 1915). Рођен је од немузикалних родитеља Владимира Бајића, државног чиновника, који је много полагао на васпитање и образовање деце, и Марије, рођене Јова-новић. Као десетогодишњак постао је ученик Велике српске православне гимназије у Новом

12

Саду. Ту добија и музичко образовање, учи виолину и клавир, а као ученик шестог разреда већ наступа као композитор на Светосавској беседи (песма за глас и клавир, Укор на текст Б. Радичевића, 1895). Две године касније на гимназијској беседи први пут наступа и као диригент (мешовит хор Путник на уранку). Студије права уписује на Универзитету у Будим-пешти (1897). Током боравка у Будимпешти диригује свим тамошњим српским певачким друштвима на концертима и православним богослужењима (помен поводом преноса посмрт-них остатака Вука Караџића у Београд, 1897). Привремено напушта права и уписује Музичку академију (1899-1901), где учи хармонију и композицију код Ханса Кеслера. Пише пригодне хорске композиције, песме за глас и клавир, клавирске минијатуре. Посебно се интересује за музичку педагогију. У Колу младих Срба говори о певању као педагошком средству. При-купља биографије српских композитора за мађарски музички лексикон (Altalános zenészeti lexicon) који уређује Јожеф Шаг. На првом Конгресу угарских свирача, композитора и учите-ља музике (1901) говори на тему Српска црквена, народна и играчка музика (Szerb nép - ugyhâri és tanezzen allapotárol). Исте године враћа се у Нови Сад, где у гимназији као учитељ појања и певања до краја живота развија широку делатност: диригује хоровима (Гимназијски хор, Новосадско занатлијско друштво „Невен”, Хор учитељског конвикта у Новом Саду, Певачко друштво новосадске трговачке омладине) и тамбурашким зборовима (оркестрима), припрема музичке програме за Светосавске беседе у гимназији; пише музику за сценска дела (Мена, Горски вијенац, Чучук Стана, Ракија, Сваком своје, Пркос, Шаран, Сан деспота Ђурђа у Хебу), комаде с певањем (Сеоска лола, Дивљуша, Ускочкиња, као и Седам гладних година, на мађарском), оперу (Кнез Иво од Семберије, премијерно изведену у Београду, Опера на Булевару, 19. I 1911), комаде за виолину, клавир (Албум песама за гласовир са потписаним текстом, 1908), песме за глас и клавир сабране у албуме, као и хорске црквене композиције (Литургија св. Јована Златоустог, за мешовити хор по традиционалним напевима, 1906) и световне за мушки, женски и мешовити хор (оригиналне композиције Гусларева смрт, Морнарска песма; композиције по узору на народне Сељанчице, као и обраде народних и грађанских песама), пише свите народних песама, не само српских, већ и песама других народа за тамбурашки оркестар, а аутор је и једне симфоније (1911). У жељи да певачким друштвима олакша набавку нотног материјала покреће издавање серије нотних издања домаћих аутора, под називом Српска музичка библиотека (1902). Следеће године издаје Српски музички лист (јануар―јул 1903, још седам свезака 1914), тада једини српски музички часопис. Због неуспелог оснивања Савеза певачких друштава предлаже оснивање Српског музичког сената (1903), али у томе не успева. Увек брижан за музичко просвећивање оснива музичку школу (1909), која и данас успешно ради под његовим именом. Пише музичке уџбенике (Клавир и учење клавира, 1901; Теорија правилног нотног певања, 1904), а и преводи са мађарског (Г. Молнар, Наука о музичким облицима, 1913). Аутор је око 45 објав-љених и рукописних текстова о различитим проблемима музичког живота, школства и музичког просвећивања, о певачким друштвима, црквеном појању (Пројекат за промену учења појања и музике у Српској великој гимназији у Новом Саду, 1912), гостовањима и концертима певачких друштава, о раду својих савременика (В. Ђорђевића и Ст. Биничког). Бави се мелографским радом, записујући традиционално народно и црквено појање. Ауто-графи његових записа налазе се у деловима заоставштине смештеним у Музиколошком институту и Архиву САНУ у Београду, у Библиотеци и Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду. Као композитор не припада врховима српског музичког стваралаштва, али као музичар и културни посленик урадио је изузетно много у потпуно различитим областима музичког живота и музичке културе. Романтичар, окренут народном стваралаштву, учинио је много на афирмацији народне, грађанске, па и црквене песме. Његова једина опера Кнез Иво од Семберије садржи елементе романтичне и веристичке опере, док су његове клавирске композиције писане у духу виртуозних композиција Шумана и Листа. Народном духу најближи је у комадима с певањем, песмама за глас и клавир и у хоровима. Многе његове песме досегле су популарност и распрострањеност народних творевина (Српкиња, Јесен стиже дуњо моја, Зрачак вири). Оваквим својим делима допринео је подизању на одређен

13

ниво музике као забаве. Велику енергију уложио је у просветни рад, посебно када је у питању настава музике у општем (гимназија) и музичком образовању (музичка школа). У домен просвећивања спада и његово залагање за музичко издаваштво, рад са певачким друштвима и покретање музичког часописа. Иако је имао породицу (два пута жењен), већ у тридесет седмој години живота престаје са радом, болестан и заборављен лута градом, да би 1915. у новосадској варошкој болници склопио очи. У пратњи свештеника и стотинак људи сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду. Б006. Милош БАЈИЋ Бајић, Милош, барон, велепоседник, добротвор (Земун, 1. II 1827 - Аусе код Беча, 31. VII 1897). Син Петрије, најстарије ћерке кнеза Милоша, и Тоше Бајића, трговца и пивара зе-мунског. Учио је у Папи, Шопрону и Будимпешти. Породица Бајић имала је велике поседе у Варадији, Марковцу, Великом Жаму, Етелхазу и Бочару. Дворце су имали у Варадији и Бочару, а палате у Будимпешти и Бечу. Велико наследство од око десетак милиона форинти припало му је после убиства кнеза Михаила, када је постао један од најбогатијих Срба у Угарској. Када је одликован Орденом гвоздене круне, добио је аустријску а затим и угарску баронску титулу од Варадије. Живео је у Пешти и Земуну. Посланик Угарског државног сабора био је 1884, а 1895. изабран је за члана горњег дома Сабора. Заједно са братом од тетке, бароном Федором Николићем, финансирао је издавање листа Српски дневник, који је излазио у Будимпешти 1888/89. и заступао политику српских нотабилитета. Политичке амбиције нису му биле велике а осим српског говорио је мало немачки. Поред мањих новчаних прилога, које је давао појединим српским установама као што је Матица српска, овековечио се као велики добротвор давши 100.000 форинти за изградњу српске гимназије у Новом Саду. Сахрањен је на имању у Варадији, близу Вршца. Б007. Јаков И. БАЈЛОНИ Бајлони, Јаков И., трговац, индустријалац (Литомишл, Чешка, 8. VII 1839 - Београд, 20. IV 1902). У Бечу је изучио пинтерски (бачварски) занат у некој пивари. Са оцем Игњатом доселио се 1855. у Београд и запослио код пинтера Кинцела где је израђивао бачве за пиво. Од 1858. са оцем и браћом отвара гостионицу. Жени се Маријом Валуховом, девојком чеш-ког порекла и синовицом познатог београдског књижара. За његово име се најчешће везује развој пиварске индустрије у Србији. Искористивши своје искуство у раду са пивским бач-вама и исправно проценивши да ће пиварство бити профитабилан посао, приступио је групи београдских трговаца који су 1871. основали Прво српско пиварско друштво, у којем је био један од главних акционара и члан Управног одбора. У саставу овог друштва налазила се и „Мала пивара” на углу Скадарске и Цетињске улице, коју је фирма „Бајлони и синови” от-купила. Јаков је као њен управник учинио све да створи велику и модерну пивару. Као способан и енергичан предузетник, брзо је доспео до самих врхова трговачко-индустријске буржоазије у Србији. Ради проширења фабричке зграде купљена су суседна имања, на-бављена је модерна пиварска опрема из Чешке и Немачке, узимани кредити. Као један од имућнијих индустријалаца на првом збору акционара Народне банке 1884. изабран је за члана Управног одбора и на том положају остао до смрти. Један је од оснивача Српског бродарског друштва и његов дугогодишњи председник. Једно време је и члан Управног одбора Управе државних монопола, члан Индустријске коморе, те добротвор Београдске трговачке омладине. Имао је два сина: Игњата, доцнијег познатог индустријалца, и Антона, млинарског стручњака. Сахрањен је на Новом гробљу. .

14

Б008. Георгије Ђорђе БАЈЧЕВИЋ

Бајчевић, Георгије Ђорђе, ветеринар (Нови Сад, око 1790. ?, после 1830). Завршио је Новосадску католичку гимназију као веома добар ђак. Ветеринарско лекарство студирао је на Пештанском универзитету и 19. августа 1812. добио диплому ветеринарског лекара (super artis veterinariae peritia et stallo pecora pecudesgque curandi). Ветеринарско-лекарску службу обављао је у војсци највероватније до 1817, када се налази у Новом Саду као бивши нижи војни лекар. Према расположивим изворима он не би био прави лекар већ хирург. Себе 1830. назива „бивши виши војни лекар” или стога што је у својој титули изоставио да је само марвени лекар или је можда лечио и људе. Поуздано је да је 1830. био у затвору Бачке жупа-није. Даља његова судбина је непозната. Б009. Војин БАКИЋ Војин Бакић (Бјеловар, 5. јун 1915 - Загреб, 18. децембар 1992) је био српски вајар и сликар и један од најпознатијих Срба у Хрватској. У гимназији је пролазио с врло добрим успехом. Највише се занимао за филозофију, социологију и књижевност, а интересовали су га и страни језици попут француског и немачког, затим цртање и вајарство. Волио је радити с глином и гипсом. Израдио је безброј скица седећи уз базену, на плажи Шодерици крај Копривнице, или на бјеловарском корзу. Први пут се Војинови радови приказују у Бјеловару 1933. године за његових гимназијских дана пред велику матуру. Изложио је Мојсија у гипсу, женски торзо из глине, израђен према једној дјевојци из разреда, и неколико скица и портрета. Војин је већ у гимназији показивао жељу за сопственим гледањем и тумачењем појава око себе, па се често знао супротставити и ставовима својих професора, што је понекад доводило до неспоразума и са самим директором, али су том самосвесно младићу стручњаци за ликовне уметности прорицали велику будућност. Већ му је његов професор цртања у седмом разреду гимназије рекао: "Бакићу, Ви сте изразит таленат и немојте то изневерити." Након завршене гимназије, Војин је најпре уписао студије права, али му тај није одговарао, па је већ следеће године, уз помоћ браће Александра и Милана, уписао Академију ликовних уметности. Прве две године је завршио у класи професора Франа Кршинића, а друге две у класи професора Роберта Франгеша-Михановића. Прву самосталну изложбу Бакић излаже у бјеловарском Музичком заводу. Војин се није политички опредје-љивао, али је учествовао у неколико пријератних демонстрација левих странака и организа-ција. Међутим, опредељење се убрзо наметнуло само од себе. Године 1941. сва четири Војина брата одвели су усташе прво у логор Даницу, а затим у Јадовно на Велебиту где су сва четворица убијени. Војина су усташе такође ухапсили 1941. године испред улаза у стан у Загребу. Избегао је судбину браће јер је његов учитељ и ментор Фран Кршинић писмено гарантовао за њега и на тај начин се сам изложио опасности. Војо је био и војни бјегунац: добио је позив за домобранство, али се није одазвао. Имао је такође и лажну личну карту на име Иван Стилиновић. Кршинић му је пронашао посао након изласка из затвора: на Загребачком велесајму крпао је и поправљао моделе разних животиња, а касније је прешао на Агрономски факултет, где је по наруџбини професора израђивао моделе животиња који су још и након Другог светског рата служили за демонстрирање студентима. После 1945. постепено напушта раније усмерење и тежи импресионистичкој обради површине с изражајним преливима светлости и сенке. У том периоду ради портрете, међу којима се психолошком уверљивошћу и упечатљивом стилизацијом истичу И. Г. Ковачић, 1946, и С. С. Крањчевић, 1948. Са "Спомеником стријељанима у Бјеловару" (1947.) Први пут се испробава на јавној наруџбини; изводи статуу језгровиту попут знака и изразитих монументалних својстава. Процес компримовања и кристализације волумена примећује се 1950. на скулптури "Бик" (Бијенале у Венецији 1956.), дјелу које превазилази учењачке катего-ризације иу којем се преклапају апстракција, кубизам и експресионизам. Исту тенденцију

15

показују скице за "Споменик Марксу и Енгелсу" (1950 — 1953; нису изведене), заправо први слободнији предлози за решавање традиционалних вајарских задатака. Значајан је "Аутопортрет" из 1952, изразитих кубичних карактеристика, а посебно "Споменик Стјепану Филиповићу" у Ваљеву, великих димензија и крајње прочишћености у оквирима антропо-морфног мотива. Серијом "Актова", "Торза" и "Глава" заокружује своја истраживања орган-ских, асоцијативних облика, а 1958. се приклања изазовима отворене форме, унутрашњих простора и светлосних одраза. Међутим, у пролеће 1956. године, пожар бившег Мештрови-ћева атељеа, у који се Бакић пре неколико година био уселио са четворицом других уметника, уништио је "стотинак" скулптура, фасцикле са цртежима, фотографије и докумен-тацију те неколико завршених споменичких студија. Од 1956. године Бакић је углавном редовно боравио по неколико месеци у ували Дубока крај Гршћица на острву Корчули. Медитеранска средина погодовала је стваралачком раду, о чему сведочи стара рибарска кућа преуређена за атеље у Дубокој. Затим су дошле године најинтензивнијег рада; изложбе су се низале једна за другом, а с њима и путовања по свету. Врло су бројне изложбе на којима је он учествовао или су му биле посвећене - у Бјеловару и Загребу, у Осијеку и Дубровнику, на Ријеци, у Поречу, у Љубљани и Београду, у Лондону, у Штутгарту, Берлину, Мајнцу, Ерлангену, Каселу, Бохуму, у Паризу и Антибесу, у Бриселу, у Венецији, Милану и Риму, у Лозани и у Братислави, у Вашингтону, у Сао Паолу. Циклус "Развалине" форме означава прелазну фазу од пуног, чврстог волумена до испражњене љуске, својеврсног скулптуралног негатива. У даљем развоју, Бакић међу првима у Хрватској следи начела геометријске апстракције и оптичких истраживања: у "Развијеним површинама", 1960-1964, артикулише строге и системске целине састављене од нанизаних елемената, а у "Свјетлоносним обли-цима", - 1964, ствара ефектне структуре модулисањем истоврсних огледалских јединица, при чему употребљава и нове материјале (нерђајући челик). Сложену проблематику тог раздобља показује "Споменик револуцији" у Каменској, крилатих и лиснатих форми, реализован након десет година рада, 1958 -1968. Аутор је скулптуре "Вијенац", која се додељује победницима Горановог пролећа у Луковдол у, од 1971. Новија остварења су му "Споменик жртвама жељезничке несреће у Загребу", 1975-1978, те споменици у Крагујевцу, Дотршћини (Долина гробова) и на Петровој гори (1982). Године 1987, Војин и његов син Зоран (архитекта) освојили су прву награду за остварење споменика Јосипу Брозу Титу у Загребу. Споменик је требао бити изграђен на Тргу револуционара (данас Трг Стјепана Радића), испред градске скупштине. Планирано је да споменик буде завршен до 100. годишњице Титова рођења, 1992, али је услед догађаја почетком 1990-их пројекат напуштен. Породица Војинов отац, Константин "Коста", рођен је у Бјеловару 1882. године у богатој српској породици. Преми-нуо је од упале плућа на Сушаку 1925. године, када је Војину било тек десет година. Војинова мајка Јелена рођена је у приморском градићу Бакру 1889. године у поморској и бродовласничкој породице. Јелена је прешла на православну веру упознавши Косту и име Јосипа, које је пре носила, променила у Јелена. Умрла је 1970. године. Јелена и Коста имали су шесторо деце, међу којима је било пет синова: Александар, Милан, Војо, Никола и Слободан, те једна кћи, Душанка. Александар, Милан, Никола и Слободан су убијени у логору Јадовно. Душанка је умрла 1989. године. Почетком 1990-их велики део Бакићевог стваралаштва у Хрватској је оштећен или уништен.

Б010. Лујо БАКОТИЋ

Бакотић Лујо, политичар, публициста, преводилац (Сењ, 21. XI 1867 - Београд, 31. III 1941.). Син је судије Игнација и Аделе рођ. Гравици ди Пиетрапелоца, Талијанке из Копра. Гимназију је завршио у Сплиту, право у Бечу и Грацу и докторирао у Грацу 1892. Потом се бавио адвокатуром у Сињу, Шибенику и Задру. Бавио се политиком и од 1908. био посланик Српске странке у Далматинском сабору. Почетком Првог балканског рата, у спонтаном одушевљењу у свим југословенским покрајинама Аустроугарске, био је један од организато-

16

ра манифестација подршке балканским савезницима. Ове манифестације оцењене су као антидржавне и антидинастичке те је прогањан и укинута му је адвокатура. Почетком 1913. отишао је у Србију и запослио се у државној служби. Српска влада именовала га је за члана комисије за израду конкордата између Краљевине Србије и Ватикана, који је потписан 1914. Од почетка Првог светског рата радио је као војни цензор у Нишу а затим као секретар посланства у Паризу. Специјални делегат у Риму до отварања посланства био је од 1917. до 1920. а потом га је Министарство иностраних послова 1920. поставило на место посланика Краљевине СХС у Ватикану. Са овог места вратио се 1923. поново на рад у Министарство иностраних послова и у време Војислава Маринковића био помоћник министра иностраних послова. Аутор је „Пројекта решења Министарског савета о провизорном уређењу државе Срба, Хрвата и Словенаца пре образовања Уставотворне скупштине”. Заступао је неколико пута Краљевину СХС на Међународном суду у Хагу. Једно време провео је радећи у законо-давној служби Црне Горе. Био је од 1926. члан масонске ложе „Доситеј Обрадовић” а касније члан Велике ложе „Југославија”. Поред адвокатуре и дипломатских послова бавио се и писањем. Полемичке чланке из политике и права објављивао је у више периодичних публикација (Архив за правне и друштвене науке 1907, 1909—1911, 1914, 1926; Трговински гласник 1907, 1924—1925; Србобран 1908; Политика 1915—1938; Српске новине 1918; Нови живот 1921—1924; Српски књижевни гласник 1924; Држава 1924; Самоуправа 1927; Бранич 1927, Савремена општина 1927; Воља 1927; Алманах Јадранске страже 1928—1929; Идеје 1934; Штампа 1934; Јавност 1935—1937; београдска Правда 1936—1937; Зетски гласник 1938; Видици 1939; Споменица Валтазару Богишићу 1940; Српски глас 1940). Псеудоним му је био Dalmaticus. Бавио се књижевном критиком и књижевном историјом. Писао је о Војиславу Илићу Млађем, Дими Сину, Томи Маретићу, Бранку Лазаревићу, А. Трумбићу, Стј. Радићу, о Вуковом и Даничићевом преводу Светог писма. У књизи Српски народ у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења описао је друштвену активност и политичку борбу Срба у Далмацији током XIX в. до 1918. У њој је забележио податке о најмасовнијем хапшењу Хрвата и Срба у Далмацији. Преводио је са талијанског и латинског. Његов превод Старог и Новог завета није досегао домете Вуковог и Даничићевог превода. Израдио је и у сопственом издању објавио на 1400 страна Речник српскохрватског књижев-ног језика. Више необјављених рукописа и грађа за речник пропала је у бомбардовању Београда 1941.

Б011. Георгије БАКАЛОВИЋ

Бакаловић Георгије (Сремски Карловци, 1786 - Рума, 13. април 1843) је српски сли-кар. Учио је у Сремским Карловцима код сликара Стефана Гавриловића. Радио је претежно иконостасе, зидне слике и портрете. Један број иконостаса радио је у друштву сликара и по-златара Димитрија Ђурковића. Сам је сликао иконостас и свод цркве у Ердевику 1817, свод Горње цркве у Сремским Карловцима 1824, свод и 12 празничних икона цркве у Врднику 1825, иконостас у Черевићу 1827, свод и обнову иконе Успењске цркева и обнова иконостаса Николајевске цркве у Иригу 1827, иконостас и свидове Јовановске цркве у Новом Саду 1830, иконостасе манастира Гргетега 1830. (изгорео 1841) и иконостас у Павловцима 1832. Са Ђурковиће је сликао иконостасе у Прхову 1840. и Старим Бановцима (1840-1841.), кивот кнеза Лазара у Врднику и црквене заставе у Јараку, Вогњу, Сасима, Сурчину и Михаљевцима. Године 1837. прелази у Србију и слика иконостасе манастира Радовашнице 1839., цркве у Зајечару и манастира Раче на Дрини 1840., цркве у Алексинцу 1841. и цркве у Неготину 1842. Насликао је портрете кнеза Милоша, Јеврема Обреновића, Стефана Страти-мировића, кнеза Иве од Семберије. и др. Био je сликар скромних могућности, и радови су му неједнаког квалитета.

17

Б012. Јован БАЛЕВИЋ Стефановић - Шћепан Мали Балевић Стефановић, Јован (Шћепан Мали), правник, официр, писац (Пелев Бријег, Братоножићи, 1728 - ман. Св. Никола, Брчели, Црмница, 1773). Као дечак пао је у турско ропство. Откупио га је сарајевски митрополит и школовао у Сарајеву. Из Сарајева прешао је у Темишвар и 1745. као питомац тамошњег презвитера Пантелејмона Стратимировића отишао на студије у Хале и завршио правни факултет (1750). У Халеу је 1752. штампао своју академску дисер-тацију из области канонских права и историје цркве. То је била прва филозофска дисертација код Срба. Као свршени правник дошао је у Карловце и постао градски синдик, потом ађутант граничарског капетана Гаврила Новаковића у Банату па поново, око две године, карловачки синдик. Тада је ступио у везу са Русима и правио лажне пасоше за Србе који су, и поред забране, одлазили у Русију. Када је то постало опасно, отишао је у Беч руском посланику Херману Карлу Кајзерлингу који га је као ученог човека и зналца латинског и немачког (а наводно и руског, грчког, влашког и јеврејског језика), као и познаваоца права, филозофије, математике, геологије, геодезије и астрономије, топло пре-поручио царици Јелисавети Петровној. Примљен је у руску службу 1757. као капетан хусар-ског пука у Белој Слободи, али се ускоро вратио у Карловце да би продао имовину и да би породицу превео у Русију, што је и остварио почетком 1759. После распуштања свог ху-сарског пука прешао је на службу у Сумски, а потом у Харковски хусарски пук, где је стигао до чина секунд-мајора којим је завршио војничку каријеру. Познат је само његов „кратки и објективни опис садашњег стања Црне Горе” (Петроград 1757) у 18 сажетих параграфа, састављен на латин-ском а преведен на руски језик, који се сматра вредним прилогом због географских и етнографских података у њему и опште слике која се у руској дипломатији на основу њега, и њему сличних меморијала, стварала о Црној Гори и Црногорцима. Према најновијим истраживањима историчара др Растислава Петровића, загонетни црногорски самозванац Шћепан Мали - био је, заправо, Јован Балевић! Убијен је 1773. у ман. Св. Николе у Брчелима у Црмници.

Б013. Ђурађ II БАЛШИЋ Страцимировић

Ђурађ II Балшић Страцимировић (владао 1385 - 1403), господарио је Зетом (доцније названа Црном Гором) у време турског продора на Балкан. У борби са њима, пао је у ропство и био је принуђен да им за своју слободу да град Скадар. Када се нашао на слободи, поново је освојио Скадар 1395. године и уступио га Млетачкој републици (Венецији), а себи је задржао градове у Приморју, Бар и Улцињ. Преко мајке Милице, Ђурађ II је имао родбинске везе са Мрњавчевићима, тако да му је краљ Марко био брат од ујака. Око 1386. године, оженио се кћерком кнеза Лазара, Јеленом- „госпођом Леном“, па му је Вук Бранковић био пашеног. Са Јеленом је имао сина и наследника Балшу III. За своје сједиште, Ђурађ II Страцимировић Балшић је изабрао Улцињ , а на двору се помињу протовестијар, војвода и логотет. Ковао је свој новац у Бару и иступао у име „властеле велике и мале“. Називао се „благовјерни и самодрживи господин Ђурђ свој зетској и поморској земљи“. Да се Ђурђева званична титула све више удаљавала од стварности, говори и став Дубровчана и Млечана, који су га називали „господарем Улциња“. Наиме, у Зети и сјеверној Албанији је за његове власти дошло до одметања властелинских породица. Браћа Сакати-Закарија (Никола Сакат, дугогодишњи властелин Будве и утицајна личност у Зети) побунили су се међу првима, али су били кажњени вађењем очију. Црнојевићи, у Горњој Зети, признају само босанског краља Твртка I Котроманића, породица Јонима почиње самостално управљати својим посједима између Драча и Дрима, а Дукађини без питања поново господаре раније им одузетим Задримом и Љешом. Ђурађ II се убрзо, умањених прихода, нашао сабијен у уском простору између Скадарског језера и мора У јануару 1386. године, Ђурађ II потврђује трговинске повластице Дубровчанима, отварајући им пристаништа и путеве. Ранијег протовестијара

18

(управник државних финансија) Балше II у Драчу, Филипа Барелија, истакнутог млетачког трговца и агента, задржао је у својој служби. Са млечанима нема спорова, све до 1392. године. Већ од 1385. године, мањи пљачкашки турски одреди стизали су до Драча, Дрима и непосредну околину Скадра, упадали све до Острога и „одводили силно робље“, па је господар Зете пожурио да са њима среди односе, склапајући мир 1386. године. Турска провала у Босну, предузета је 1386. године, на подстицај Ђурађ II, који је гајио стара непријатељства према Твртку I (мада је босански краљ био савезник кнеза Лазара) и неостварену жељу свих Балшића да загосподаре Котором. У другом турском нападу на Босну (1388) учествовали су и поданици Ђурађа II, а Дубровчани 5. септембра господара Зете бирају за свог грађанина, у знак захвалности за његово заузимање код Турака. Преговори босанског краља и Ђурађа II, два пута (у новембру 1388. и марту 1389. године) доводе до попуштања затегнутости, али Зета не мијења свој однос према Турцима, озваничен миром из 1386. године. Ђурађ II Страцимировић Балшић не учествује у бици на Косовском пољу, 15. јуна 1389. године (без обзира на његово сродство са кнезом Лазаром и Вуком Бранковићем) и у то вријеме се налази у Будви (почетак јула) а на позив властеле посјећује Дубровник, у августу 1389. године. Вук Бранковић, који је владао сјевероисточним дјеловима данашње Црне Горе (који су припадали Рашкој и породици Бранковић, све до 1455. године) настојао се на штету Балшића проширити до обала Јадранског мора. Прије јуна 1390. године, његов човјек је је протовестијару Филипу Барелију нудио 500 литара сребра ако му преда неки град (вјероватно Улцињ) али је гласник био одбијен и протјеран. Током 1390. године, користећи тешку ситуацију Ђурађа II, његов брат од стрица, Константин Балшић, настоји завладати Зетом. Највјероватније да је покушао поткупити и протовестијара Филипа Барелија. Завјера бива откривена, Барелију је сва имовина заплијењена, а он са дјецом завршава у Ђурђевој тамници (до 1392. године, када га Млечани склањају у Драч, гдје ступа у службу Ђорђа Топије). Константин Балшић успијева да дође под заштиту Бајазита I, а 1391. године на захтјев турског султана врши припреме да у случају смрти Карла Топије завлада Драчом. Како Ђурађа II престаје бити штићеник турског султана Бајазита I, тражио је савезнике на другој страни. Повео је преговоре са римским папом Бонифицијем, обећао му своју земљу ако остане без наследника, примио католичку вјеру и у априлу 1391. године добио дозволу да под заставом римске цркве крене против „пагана“, свих турских савезника (Константина Балшића) и Карла Топије (савезника авињонског папе). После смрти Твртка (око 10 марта 1391. године) Ђурађ II отежава снадбијевање града Котора, блокирајући каравански пут на Леденицама (изнад Рисна) све док није успио да уговори редован годишњи данак. У унутрашњи рат који се распламсао у Зети, између Ђурађа II, Константина Балшића и Радича Црнојевића умијешали су се Турци и у мају 1392. године провалили у зетско Приморје. У току мировног преговора, скопски санџакбег Пашајит (Паша-Јигит бег, учесник Косовске битке) задржао је господара Зете тражећи да му преда Улцињ и остала мјеста у држави. Јелена Балшић је узалуд тражила помоћ од Млечана. Радич Црнојевић прије новембра 1396. године осваја Будву, околину Котора, из Љеша на кратко протјерује Дукађине, а од Млечана добија грађанство, 30. новембра 1392. године. За своје ослобођење, Ђурађ II се Бајазиту I обавезао на данак (дукат по огњишту) и уступио му Скадар, Дриваст и Свети Срђ, на Бојани. Крајем септембра или првој половини октобра 1395. године, користећи одсуство већине војне посаде, Ђурађ II отима од Турака Скадар, Дриваст и Свети Срђ, а Константину Балшићу Дањ са царином и тврђаву Шати. Прекинуо је везе са Турцима и ускратио им плаћање харача. Осјећајући несигурност због близине Турака, споразумом од 14. априла 1396. године, Ђурађ II је за 1000 дуката годишње исплате уступио Млечанима: Скадар, Дриваст, Св. Срђ, острва Скадарског језера, територију лијеве стране Бојане до мора, Дриваст са тврђавом и оклином, тврђаву Шати и царину у Дању. Радич Црнојевићса братом Добривојем, крајем октобра, па до закључења споразума од 14. децембра 1395. године, заузима Грбаљ и опсиједа Котор. Напади Црнојевића на посједе Балшића изазвали су права пустошења. У сукобу са војском Ђурађа II Страцимировића Балшића, 25. маја 1396. године – гине Радич Црнојевић, а зетски господар запосиједа један дио његове територије. Са

19

угарским краљем Жигмундом (који се након изгубљене битке код Никопоља повлачио преко Јадранског мора) састао се прије 20. децембра 1396. године и од њега добио постављење за кнеза Хвара и Корчуле. Ђурађ II је обишао острва и поставио викаре, већ у јануару 1397. године, али је своје људе морао мијењати сваке године. Његова је власт („част“ и скроман приход за неодређену вазалску вјерност према Жигмунду) трајала до средине 1402. године. Велики босански војвода Сандаљ Хранић, синовац Влатка Вуковића, који је, између осталог, господарио Новим, Рисном и сјеверозападним дјеловима данашње Црне Горе (Велико Војводство, у саставу босанске краљевине) поништио је данак који је Ђурађ наметнуо Котору 1391. године и недавни споразум Которана са Радичем Црнојевићем. Которани га признају за господара. Сандаљ заузима град Будву крајем априла или почетком маја 1396. године и даје је на управу својој првој супрузи, Јелени (удовици Радича Црнојевића) као свадбени поклон. У то вријеме (јул 1396) зетско приморје погодио јак земљотрес, који је причинио велику материјалну штету и онемогућио Ђурађа у већ започетим акцијама. Господар Зете се морао вратити у тешко страдале Бар и Улцињ, тражећи у Дубровнику грађевински материјал за поправке цркава и тврђава. Користећи незадовољство политиком Балшића, Сандаљ Хранић привлачи на своју страну Паштровиће (иначе старе сљедбенике Црнојевића) и врши јак утицај на саме Црнојевиће. Босански војвода прима млетачко грађанство 22 јула 1397. године и Дужд га назива „великим војводом Рашке и Босне, господарем Будве и Зете“. У Будви (као и Новом) вршио је продају соли довођене из Бриндизија, све док се није повукао из тог града. Као његови подржаваоци у борби против Балшића, властелинска породица Паштровића се повукла са босанским војводом (током XV вијека у предјелу данашњих Паштровића нема истоименог братства, осим појединаца из њега, али се појављују као истоимена властелинска породица са посједима на Неретви и у служби босанских великих војвода). Након што се 1399. године читава област Скадра и Дриваста, осим самог градског становништва, одметнула од млетачке власти, а људи из државе Ђурађа II, добро организовани, опљачкали млетачка стоваришта соли код Св. Срђа - млетачки Сенат 1401. године обуставља господару зете плаћање провизије. Захтјева од њега накнаду штете, оптужујући га чак и за турске нападе. Већ 1402. Ђурађ сређује своје односе са Републиком, а ова у јуну враћа покорност у скадарски крај. Након пораза Бајазита I код Ангоре, 28. јула 1402. године, из Цариграда се са титулом деспота у своју земљу враћао Стефан Лазаревић. Искрцао се у Бару, па преко Скадра и млетачких посједа прешао у Србију, путем који је водио у Жичу. Притом је избјегавао засједе Бранковића, а пратили су га војни одреди које му је дао Ђурађ II Страцимировић. Не супростављајући се више Млечанима, Ђурађ II се повукао у Улцињ. Умро је у првој половини априла 1403. године Б014. Матија БАН

Матија Бан, рођен је 16. децембра 1818. у Петровом Селу код Дубровника професор

Лицеја, политичар, дипломата. Био је шеф прес-бироа и водио је послове националне пропа-ганде. Био је члан Српске краљевске академије и у исто време један од најплоднијих српских писаца. Писао је драме у духу класицизма и трагедије у стиху, са историјском тематиком; познате су и његове педагошке расправе. Најпознатије драме: Мерима, Смрт Уроша В, Краљ Вукашин, Кнез Никола Зрињски, Јан Хус и многе друге. По његовом имању и кући један део Београда носи назив Баново Брдо. Бан је 1848. сковао реч четник по узору на пољски језик да би означио герилца у Грбаљској буни. Умро је 13. март 1903. у Београду.

Б015. Јован БАНДУР Јован Бандур, рођен је 24. септембра 1899. Српски композитор и диригент професор

Музичке академије и диригент Београдске опере. После студија у Бечу и Прагу, компоновао

20

је инспиришући се мотивима народне музике. Дела: кантате "Поема 1941.", "Распева се зем-ља", циклус мадригала за мешовити хор, "Југословенска партизанска рапсодија", концерт за виолину и оркестар, соло песме. Умро је 15. маја 1956. у Београду.

Б016. Милан БАЊАЦ

Милан Бањац (11. фебруар 1886 - 1941) јереј СПЦ и парох у Дрвару. Богословију је

завршио у Призрену, па је 1910. рукоположен за свештеника у Бања Луци. После тога је био у две парохије, а 1914. је интерниран у Арад. Од 1918-1941. био је парох у Дрвару. Добио је орден Светог Саве. Ухапсиле су га усташе 14. јуна 1941. заједно са још 30 угледних Срба. Најпре су одведени у Босански Петровац, па 16. јуна код једне пећине на Рисовој греди. Ту су сви убијени и бачени у пећину. Преживели сведоци су причали да су њега највише мучи-ли. Одрезали су му руке, уши и нос. Док су му секли нос и уши, гурали су му одсечене дело-ве и говорили „Лижи попе, твоју пасју крв“. Заједно са њима у исту јаму је тада бачен и све-штеник Милан Голубовић.

Б017. Душан БАРАНИН

Душан Баранин, рођен је 3. августа 1903. у Жабљаку. Књижевник, публициста и учи-тељ. Писао је романе и романсиране биографије о догађајима и личностима из српске исто-рије 19. века. Писао је о Проти Матеји Ненадовићу, Мехмед-паши Соколовићу, Карађорђу, хајдук Вељку Петровићу. Рођен је у сељачкој породици и основну школу је завршио у род-ном месту. Школовање је наставио у Пљевљима, где завршава шест разреда гимназије, учи-тељску школу у Скопљу и вишу педагошку школу у Београду. Такође је апсолвирао на Катедри за историју Филозофског факултета. Одгојен у духу народне поезије, своје прве књижевне инспирације и уметничка сазнања налази у мотивима и легендама из народних песама, предања и приповедака. Касније се одаје помном читању велике руске литературе 19. века. Његово интересовање је искључиво везано за стару реалистичку прозу. То може да се види по Бараниновом начину описивања појединих историјских личности. Најзанимљивије је да из његовог романа сазнајемо колика је била повезаност народа Србије са људима из Херцеговине, Босне и Црне Горе и осталих крајева у борби за слободу и васкрс српске др-жаве. У целокупном Бараниновом приповедачком и романсијерском опусу, издвајамо циклус његових историјских романа. Низ година, систематским проучавањем 19. века, Баранин је успео оно што ниједном његовом претходнику није пошло за руком: да свестрано проучи историјске чињенице и да маштовито дочара идеале и сурову стварност бурног раздобља српског 19. века. Романи су му задобили широку читалачку публику, иако нису имали ни официјелну подршку, ни подршку критике. Баранин је, наиме, успео да открије и задовољи потребе тадашње читалачке публике, жељне да се посредством књижевних дела, ако већ није могла другачије, упознаје и с оним токовима историје који нису морали водити ономе што је била тадашња савременост. Скоро три деценије после смрти Душана Баранина још траје загонетка популарности овог писца. Трговци књигама напросто вапе за Бараниновим делима, познатим историјским романима, у којима читаоци виде, као живе, знамените фигуре наше прошлости. Умро је у Београду, 1978.

Б018. Милена Павловић-БАРИЛИ Милена Павловић-Барили, рођена је 05. новембра 1909. као једино дете Данице

Павловић и Бруна Барилија, италијанског композитора, музичког критичара и песника, у ку-ћи свог деде Стојана Павловића у Пожаревцу. Српска сликарка и једна од најинтересантни-јих личности уметничке Европе између два рата. Као развијена интелектуална личност, у

21

себи је "сјединила неколико различитих култура, пре свега, патријархално српску и поетско-медитеранску, прихватила зрачење шпанске романтичности, немачке морбидности и француског рационализма" (Л. Трифуновић). Била је уменик целим својим бићем, а убраја се међу ствараоце овог поднебља који су дали значајан допринос и америчкој култури. Сликарство је студирала у Београду и Минхену. Своју прву изложбу приредила је у Бео-граду, а затим следе њене изложбе у Пожаревцу, Лондону, Паризу, Риму, Њујорку и изла-гања на изложбама "Ладе". Прве стихове објављује 1934. у италијанском листу "Квадрино". Од 1939. живи у Америци и, као илустратор, сарађује у многим часописима - Вог, Таун енд контри, Шарм, Гламур и др. Умире изненада 6. марта 1945. у Њујорку, услед повреде кичме после пада са коња. Урна са њеним пепелом похрањена је 1945. на гробљу Фестачио у Риму. У Пожаревцу, у њеној родној кући, отворена је 1962. Спомен галерија "Милена Павловић-Барили", у којој се чува око 800 њених уметничких радова. У организацији те Галерије одржавају се бијенално две значајне ликовне манифестације југословенског карактера: "Сан и машта" и "У светлости Милене".

Б019. Недељко БАРНИЋ-Жарки Недељко Барнић-Жарки, рођен је 13. септембра 1922. у Меленцима. Симпатизер је

радничког покрета од пре Другог светског рата. Априла 1941. заједно са једном групом младића из његовог села, пријавио се добровољно у војску. После капитулације Краљевине Југославије сакупљао је оружје и муницију и учествовао у припремама за оружани устанак. Тада је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије. Због веза са тек формираним Меленачким партизанским одредом, био је августа 1941. ухапшен као сарадник НОП-а и задржан као талац. Са још два омладинца побегао је из затвора и ступио у Меле-начки одред. Ту је убрзо запажен по јунаштву. У јесен исте године рањен је у околини Петровграда, при покушају Одреда да се пробије у Србију. После оздрављења, наставио је илегални политички рад у Меленцима. У лето 1943. ушао је у састав Севернобанатског партизанског одреда, који је формиран у Банатском Карађорђеву. Септембра исте године, са већом групом бораца, прешао је у Срем, са задатком да успостави везу Баната са Главним штабом и Покрајинским комитетом КПЈ за Војводину. После преласка Дунава, код села Сурдука, 17. септембра, наишао је на чланове Главног штаба НОВ и ПО Војводине, који су га упутили на диверзанстки курс. После завршеног курса, био је у диверзантској чети Глав-ног штаба Војводине и учествовао у многим акцијама у Срему. Почетком априла 1944. вра-тио се у Банат, где је у јулу организовао диверзантску чету у Севернобачком НОП одреду. У једној акцији, приликом монтирања мине, изгубио је руку, али се на лични захтев вратио у Одред, где је обављао дужност обавештајног официра. Заробљен је, 3. септембра 1944. у околини Кумана, у Банату, и свирепо уморен тако што је жив закопан у песак и остављен да издахне на сунцу. За народног хероја проглашен је 7. јула 1953.

Б020. Милан БАРТОШ Милан Бартош, рођен је 10. новембра 1901. Српски правник стручњак за међународно

јавно право, професор Правног факултета у Београду, члан Српске академије наука и уметности. Био је државни саветник и члан многих делегација Југославије на заседањима УН. Између два светска рата, објавио је "Стварно право" и "Основе приватног права", а после рата "Међународно јавно право". Умро је 11. марта 1976. у Београду.

22

Б021. Димитрије БАЧЕВИЋ

Димитрије Бачевић (XVIII век - умро после 1769) био је сликар, један од најзначајних барокних црквених иконописаца код Срба. О њему нема много података. Радио је иконе и иконостасе. У цркви Св. Николе у Белом Брду у Славонији постоје четири престоне иконе из некадашње цркве у Сарвашу код Осека/Осијека. На икони Св. Јована има запис "Д. Б. ико-нописац карловачки, 1766". Значајнији иконостаси које је живописао су у манастирима Бео-чин, (у друштву са Теодором Димитријевићем), Јазак, Крушедол; а најзначајнији је у Ни-колајевској цркви у Земуну 1762. Од његових икона позната је икона Свети Јован Крститељ са крилима у манастиру Ковиљу и Лик Христов у Народном музеју у Београду. Радио је у старом српско-византијском стилу и с обзиром на солидан рад на земунској цркви (који је добро очуван) и друге, споредније радове који су изведени под утицајима европске уметно-сти тога времена, претпоставља се да је, поред учења у домаћим зографским атељеима, уметност студирао највероватније и у Бечу.

Б022. Петар БАЋОВИЋ

Петар Баћовић (1898 - април 1945, Јасеновац), четнички потпуковник, војвода и адво-

кат. Баћовићи су из Бањана. Он је рођен у Никшићу. Правни факултет и Војну академију је завршио у Сарајеву пре рата. Радио је као адвокат широм Југославије. У Првом светском рату се придружио четничком одреду Косте Пећанца и важио је за једног од виђенијих комитских четовођа у Херцеговини. Био је ватрени заговорник уједињења Србије и Црне Горе, а после рата је радио као полицијски капетан у Суботици, а потом се посветио адво-катури. После капитулације војске Краљевине Југославије, одлази у Босну. По формирању Владе националног спаса генерал Недића, долази у источну Босну, а затим је вршио функ-цију шефа кабинета министра унутрашњих послова владе Милана Недића у Београду. Недићев апарат је напустио почетком 1942. када одлази у Херцеговину и придружује се чет-ничким формацијама у Херцеговини. Од јануара 1942. до јуна 1944. био је командант Коман-де оперативних јединица источне Босне и Херецеговине. Са мајором Војиславом Лукачеви-ћем боравио је у специјалној мисији Драже Михаиловића у Каиру. 14. фебруара 1944. послат је у Италију као пратња шефа енглеске војне мисије пуковника Вилијама Бејлија. У Барију је разоружан и враћен у Југославију без пртљага. Након тога, стално се налази у штабу са Дражом Михаиловићем. Априла 1945. придружио се групи која је напустила Дражу Миха-иловића. У покушају да се са њима пребаци на територију под командом савезника, ухваћен је од Усташа на Лијевче Пољу, спроведен до Јасеновца и ликвидиран као и већина других официра крајем априла 1945.

Б023. Сафвет-бег БАШАГИЋ

Сафвет-бег Башагић, псеудоним Мирза Сафвет, рођен је 6. маја 1870. у Невесињу

Босанско-херцеговачки песник, оријенталиста, историчар и лексикограф. Оријенталне језике и историју студирао је у Бечу. Своје прве песме је објављивао у Босанској Вили 1890. Своју прву песму послао је уредништву бег Башагић са писмом које почима: "Чуо сам да радо примате пјесме од Србина Мухамедовца. Стога ево и мене као такога, да први звуци мојих јавор гусала одјекну у нашој "Босанској Вили". Ко би се год усудио Вишевића каљат име, Ево мене вазда спремна Да дијелим мејдан с њиме". Од 1891 објављује и у листу Бош-њак, па у Просвјети, Виенцу, Нади и другим часописима. Умро је 9. априла 1934. Сарајеву.

23

Б024. Радомир БЕЛАЋЕВИЋ Радомир Белаћевић, рођен је 31. децембра 1929. у селу Јунковцу код Лазаревца. За-

вршио је вишу школу електротехничке струке у Београду. Имао је своје приватно филмско предузеће „Студио филм“. Био је режисер, сценариста, глумац, продуцент, писац и прона-лазач. Написао је више десетина књига и неколико ТВ драма, као и филмских сценарија заснованих на његовим књигама. Дизајнирао је и патентирао неколико техничких уређаја. Умро је 3. јуна 2005.

Б025. Јован БЕЛИМАРКОВИЋ

Јован Белимарковић, рођен је 1. јануара 1827. у Београду. Генерал српске војске, ми-нистар војни, члан Државног савета, члан Краљевског намесништва малолетном Александру Обреновићу (1889-1903). Умро је 28. авуста 1906. у Врњачкој Бањи.

Б026. Станислав Сташа БЕЛОЖАНСКИ

Беложански, Станислав Сташа, сценограф, костимограф, сликар (Београд, 15. VI 1900 - Београд, 4. III 1992). Школовао се у Београду (1907-1909), Будимпешти (1909-1912), Бу-курешту (1912-1916). Завршио је уметничку школу у Београду (1920-1925) и током студија био сликарски волонтер и статиста у Народном позоришту. Прве сценографије радио је као члан Академског позоришта (1925). У сликарницу НП примљен је септембра 1926. као хонорарни сликар извођач а јуна 1927. потписао је своју прву сценографију (А. Савоар, Укротитељ). Потом је сваке сезоне давао решења за више (4-9) драмских и оперских преми-јера. Члан ликовноуметничког друштва „Зограф” постао је 1927. а члан „Кола југословен-ских ликовних уметника” 1930. Шеф радионице декора постао је 1933. Ишао је на студијска путовања у Француску, Италију, Чешку и боравио на Светој Гори (1937-1938). Изградио је модеран тип сценографије оригиналног стила који карактерише наглашена драматика и јединство бојених односа и пластичних вредности сценског простора. Остварења су му са архитектонским основним осећањем и укључују назнаке о времену и месту радње. Сцену зида у трећу димензију са обавезним електричним светлом које даје најсуптилније нијансе. У складу са модерним схватањима сценографије, своју уметност и знање ставио је у службу редитељу и глумцима. Са својих око три стотине сценографских остварења сврстао се међу наше најзначајније сценографе. За неколико представа, за које је радио сценографију, радио је и костим (Отело, Русалка, Станоје Главаш, Пут око света, Коштана). Као сликар посветио се пејсажима и портретима у техници уља и акварела. Учествовао је на пролећним и јесењим салонима у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”, у иностранству (Лондон 1937) и на изложби позоришног сликарства (Београд 1971). Самостално је излагао више пута почев од 1926. у Београду, Сомбору и Новом Саду.

Б027. Игор БЕЛОХЛАВЕК

Игор Белохлавек, рођен је 23. јануара 1928. у Земуну. Ликовни педагог и уметник. Ос-

новну школу и гимназију завршио је у Београду, а потом и Вишу педагошку школу сликар-ски одсек (1953) и Филозофски факултет група за историју уметности (1964). У Шапцу је проживео цео радни век, од 1953, па све до смрти 1993. Радио је као наставник и професор у шабачкој Учитељској школи, Педагошкој академији и Вишој школи за образовање вас-питача. Био је веома разноврстан и свестран уметник. Бавио се израдом сценографија за позоришне представе, илустровао књиге и часописе у тушу и оловци, правио мурале (зидне

24

слике и декорације), таписерије, линорез, радио у техникама кованог бакра и бакрописа, био је прави виртуоз у графици, посебно у сериографији, слике је радио у техникама акварела, темпере, уља и у комбинованој техници, бавио се графичким дизајном, итд. Међу гра-фичкикм остварењима, посебно је запажена мапа од 10 графика, посвећена крвавом маршу Шабац-Јарак, као и скупина од 12 зодијачких знакова. Од радова у бакру, истичу се триптиси Мирис векова и Наша младост, као и серијал Играли се коњи врани. Основне теме и неисцрпна инспирација Игорових радова су: коњи, кентаури, људске фигуре (портрети, мо-тив уснуле жене, плесачице), тигрови, кошуте, козорози... Радио је брзо и лако и поводом то-га је знао да каже: "Понекад се стидим лакоће и брзине којом ћу набацити неку мисао на хартију или платно. Искрено се дивим онима који умеју да се врате поново својим сликама и да их дорађују. Ја нисам такав..." Његов ликовни кредо био је следећи: "Кад се сликар ослободи притисака тржишта и моде, онда је сам са собом, лишен сваког притиска и срама лажне претензије, и тада има једна особа коју треба да задовољи - себе." Имао је осам самосталних изложби: у Београду, Шапцу, Новом Саду, Бору, Чачку, Олтедалу и Ставангеру (Норвешка) и Сремским Карловцима. Групно је излагао највише у Шапцу (више од 30 пута), а затим у Београду, Ивањици, Новом Саду... Објавио је 13 стручних радова са тематиком ликовног васпитања у школама. Био је светски путник. Путовао је Европом, Азијом и Африком и упечатљиве детаље бележио прво фотоапаратом, а затим и видео камером. Обишао је близу седамдесет градова, међу којима су: Атина, Амстердам, Барселона, Бејрут, Беч, Бон, Брисел, Будимпешта, Букурешт, Валенсија, Варшава, Венеција, Дамаск, Делфи, Иркутск, Јерусалим, Каиро, Келн, Кијев, Копенхаген, Кордоба, Крит, Лењинград, Лондон, Малта, Мадрид, Минхен, Москва, Ница, Никозија, Осло, Олимпија, Париз, Пиза, Помпеји, Праг, Равена, Рим, Салцбург, Ставангер, Стразбур, Солун, Сингапур, Теба, Уланбатор, Хаг, Фиренца, Цирих... У Шапцу је годинама држао школу сликања за предшколски, школски и остали узраст. Свако је од њега могао добити стручни и људски савет. Из његовог "атељеа", поред осталих, изашли су Маринко Марковић, прерано преминули Јован Лукић, Слободан Јеремић, Слободанка Ракић-Шефер и многи други. Умро је у болници у Београду, 25. јануара 1993. у својој 66. години.

Б028. Александар БЕЛИЋ

Александар Белић, рођен је 2. августа 1876. у Београду. Професор Београдског уни-верзитета, председник Српске краљевске академије (после Другог светског рата Српска ака-демија наука и уметности) од 1937. до 1960. и члан свих словенских академија. После завр-шене Велике школе у Београду, студирао је словенску филологију и лингвистику у Одеси и Москви. Основао је и уређивао часописе "Јужнословенски филолог" и "Наш језик". Оснивач је српске модерне дијалектологије и један од твораца научне синтаксе. Решио је сложен про-блем општесловенског акцентног система. Под његовим руководством, САНУ је издала прву књигу великог "Речника књижевног и народног језика". Написао је око 500 расправа, језич-ких огледа, научних критика, полемика и приказа. Дела: "О језичкој природи и језичком раз-витку" (два тома), "Правопис српскохрватског језика", "Дијалекти источне и јужне Србије", "О двојини у словенским језицима", "Галички дијалекат". Био је главни и одговорни уредник при издавању првих томова речника српско-хрватског књижевног и народног језика. Допис-ни члан Српске краљевске академије постао је 4. фебруара 1905, а њен редовни члан 3. феб-руара 1906. Био је ректор Београдског универзитета академске 1933/34 године. Председник Српске краљевске академије постао је 1937, наследивши на том месту Богдана Гавриловића. На тој значајној позицији био је све до своје смрти, укупно 23 године. Овај период остаће упамћен и по томе што је академија два пута мењала име, најпре у Српска академија наука, а затим у Српска академија наука и уметности (скраћено САНУ), како се и данас зове. Александар Белић ја дао значајан допринос раду академије као њен председник са највећим стажом до сада. Умро је 26. фебруара 1960. у Београду.

25

Б029. Никола БИЗУМИЋ

Бизумић, Никола, берберин, изумитељ (Нерадин, Срем, 1823 - Лондон, 1906). Рођен је у сиромашној породици. Основну школу завршио је у родном селу а потом је изучио берберски занат у Иригу. Калфенски испит положио је у Руми 1836. и постао хирург и берберин у Деветој граничарској регименти која је била стационирана у Сремској Митро-вици. Са региментом је путовао у Италију, Чешку и Галицију. Током Револуције 1848-1849. као хусар учествовао је у борбама у Италији и Мађарској. После Револуције вратио се у Нерадин и радио као берберин. Још као шегрт дошао је на идеју да конструише машину за шишање која би убрзала берберски посао. Пошто нико од родбине и пријатеља није хтео да му позајми 100 форинти како би машину направио и патентирао, 1855. одселио се у Лондон. Тамо је врло брзо пронашао финансијере за свој изум и патентирао га задржавши за себе искључиво право производње. Узео је име Џон Смит како би лакше успео у пословном свету. Убрзо је постао акционар многих фабрика и банака а машина за шишање продавала се у милионима примерака, од чега је имао проценат. У литератури се помиње и као Безумић. Иза њега остало је наследство од 22 000 000 фунти стерлинга (што је било неколико пута више од укупног буџета потоње Краљевине СХС) и велика палата у елитној лондонској четврти Ситију. Наследство је тестаментом „до шестог колена” оставио рођацима. Енглеске власти су их уместо у Нерадину тражиле у среском средишту Иригу одакле је јављено да Бизумића тамо нема. Ни каснији покушаји енглеских власти, нити посланства Краљевине СХС у Лондону, да се пронађу наследници нису успели.

Б030. Јован БИЈЕЛИЋ

Јован Бијелић, рођен је 19. јуна 1886. у Колунићу, код Босанског Петровца. Српски

сликар. Био је један од најзначајнијих југословенских ликовних стваралаца између два светска рата. Студирао је у Сарајеву код Ј. К. Јаневског, а затим у Кракову 1909-1913. код Т. Аксентовића, Л. Вичуловског и Ј. Панкијевића. Боравио је у Паризу 1913/14. и у Прагу 1915. Од 1919. је живео у Београду, где је био сценограф а потом и шеф сликарске радионице Народног позоришта. Највише је сликао портрете, пејзаже, мртву природу и композиције. Прошао је кроз неколико фаза у којима је изражен утицај кубизма у скулптурској концепцији чврсто моделоване форме и шкртости палете, а потом је под утицајем фовизма стварао колоритна дела изузетне сочности и чулне експресије. У последњој фази, растварао је предмете узнемиреним потезима боје. Бавио се и педагошким радом, имао је приватну школу из које је изашао низ сликара. Један је од оснивача и припадник сликарских група "Облик", "Самостални" и "Независни". Редовни члан Српске академије наука и уметности био је од 1963. Прву самосталну изложбу имао је 1917. у Сарајеву, а другу 1919. у Загребу. Учествовао је на многим колективним изложбама. Самосталне изложбе имао је и у Београду (1929, 1932, 1957, 1968), Љубљани (1959) и Бихаћу (1960). Његова дела налазе се у више музеја и га-лерија: Музеј савремене уметности и Народни музеј у Београду (38 дела), у Спомен збирци Павла Бељанског у Новом Саду итд. Добитник је великог броја сликарских награда. Нека од његових најпознатијих дела су: "Портрет девојке", "Купачица", "Јајце", "Кћи уметникова", "Двориште", "Женски акт", "Сарајево", "Портрет старице", "Девојчица с лутком" (1928), "Дечак јаше лава" (1929), "Апстрактни предео" (1920). Умро је 12. марта 1964.

Б031. Јово БИЈЕЛИЋ Јово Бијелић је рођен 18. новембра 1914. у Јасењу, Босанска Дубица, Босна и Херцего-

вина, сада Република Српска ентитет у БиХ. Пре почетка другог светског рата био је земљорадник. Члан КПЈ је од 1942. У НОБ је ступио 1941. За народног хероја проглашен 23.

26

јула 1952. Почетком рата ступио је у Прву партизанску чету 2. батаљона 2. крајишког одреда. Истакао се у борбама као пушкомитраљезац на Крушковцу, Новоселцу, Веријама, Драксе-нићу, око Босанске Дубице... У нападу на Мраковицу ликвидира непријатељске предстраже, заробљава пушкомитраљез. Његова десетина заробила је 20 усташа и велике количине оружја. У фебруару 1942. године, кад је непријатељ напредовао од Дубице према Приједору, својом десетином га је изненадио и натерао на повлачење. Тада је Бијелић је био теже рањен. Априла 1942. године као митраљезац учествовао је у ударној групи у нападу на Босанску Дубицу. Бранио је мост на Уни и није дао непријатељу да му пристигне појачање. Маја 1942. године у нападу на Приједор Јово је био водник. Ликвидирао је упориште на железничкој станици, одузео бацаче од усташа и омогућио партизанима продирање у град. Потом је постао је заменик командира чете. При формирању 5. козарске бригаде био је заменик командира 1. чете 2. батаљона. У свим борбама које је водила бригада на Бихаћу, Босанском Новом, Босанској Крупи истакао се као један од најхрабријих пушкомитраљезаца у јединици. Маја 1943. године на народном збору истакнут је као пример јунаштва. Са 5. козарском бригадом учествовао је у борбама против четника у централној Босни.

Б032. Северин БИЈЕЛИЋ Северин Бијелић, рођен је 10. фебруара 1921. Учио је трговачку школу у Београду и

бавио се врхунским спортом (истакнути пливач); управо бавећи се спортом, погинуо је на мору. Члан Народног позоришта у Београду од 1949, истицао се, у позоришту, на филму и телевизији, глумачком спонтаношћу и смислом за хумор, а посебно способношћу поистовећивања с ликом обичног човека, којега је најчешће тумачио. Играо је у више од 30 филмова. Значајнија остварења да је у филмовима НЕВЈЕРА (1953), АНИКИНА ВРЕМЕНА (1954) И ВЕЛИКИ И МАЛИ (1956) В. Погачића, БУЂЕЊЕ ПАЦОВА (1967), КАД БУДЕМ МРТАВ И БЕО (1967) и ЗАСЕДА (1969), Ж. Павловића, ПЕСМА СА КУМБАРЕ (1955) Р. Новаковића, ЕШАЛОН ДОКТОРА М. (1955) Ж. Митровића, ЦРНИ БИСЕРИ (1958) Т. Јанића, ГОСПОЂА МИНИСТАРКА (1958) Ж. Скригина, ДВОСТРУКИ ОБРУЧ (1963), Н. Танхофера, ДИВЉЕ СЕНКЕ (1967) К. Ракоњца и др. Умро је 28. јула 1972. у Београду.

Б033. Славко Н. БЈЕЛАЈАЦ

Бјелајац, Славко Н., потпуковник, четнички командант (Босански Нови, 27. IX 1905 - САД, после 1965). Након основне школе и шест разреда гимназије завршио је Нижу школу Војне академије (1922-1924) и произведен у чин потпоручника. После завршене Више школе Војне академије (1928-1930) завршио је и скијашки курс у Крањској гори, курс за наставника скијања и гимнастике на Триглаву и курс за гађање ваздушних циљева. Унапређен је у чин поручника 1928, капетана II класе 1932, капетана I класе 1935, мајора 1938. Обављао је ду-жности у Обавештајном одељењу Главног генералштаба (1933-1935), у команди Босанске дивизијске области (1935-1938), у Организационом одељењу Главног генералштаба (1938), у 2. одсеку Главног генералштаба (1938-1939). Током 1935. био је преведен из артиљерије у генералштабну струку. После стажирања у Француској 1939. био је до 1941. на служби у Наставном и оперативном одељењу Главног генералштаба. У Априлском рату 1941. повукао се са Главним генералштабом у Никшић. Пошто је био заробљен, провео је једно време у логорима у Италији и међу официрима и војницима пропагирао приступање четничким једи-ницама. Пошто је пуштен из заробљеништва, успео је почетком 1942. да са потпуковником Илијом Микићем, као опуномоћеник Драже Михаиловића, обједини локалне четничке једи-нице у Лици и да им наметне своју команду. Крајем лета 1942. био је помоћник а затим ко-мандант четника Лике. Децембра 1942. као командант 1. корпуса Југословенске војске у отаџбини добио је од Драже Михаиловића

27

задатак да прикупи своје снаге у рејону Оточца и Госпића и да надирањем преко Коренице, почетком јануара 1943. нападне на партизанске снаге у Бихаћу. После смрти Илије Трифуновића Бирчанина надметао се са војводом Ђуји-ћем за позицију у четничким редовима. Марта 1943. командовао је са четничким јединицама у Лици са седиштем у Врховинама а после у Оточцу. После капитулације Италије септембра 1943. отишао је у Ријеку а одатле на острво Лошињ где се окупило неколико стотина четника да би се пребацили бродовима у Италију. Са Лошиња се уз помоћ Италијана бродом превезао у Бриндизи у Италију а касније у Каиро где је боравио до 1948. После доласка у САД постао је официр америчке војске ангажован као специјалист за неконвенционално и психолошко ратовање. После пензионисања објавио је серију чланака о герилском ратовању и борби против устаника, али не позивајући се на Југославију. Одликован је: Златном медаљом за ревносну службу, орденом Југословенске круне V реда, орденом Белог орла V реда.

Б034. Сава БЈЕЛАНОВИЋ

Сава Бјелановић (Ђеврске, 15. октобар 1850 - 2. март 1897) је био политичар, вођа Срба у Далмацији и народни посланик у покрајинском Далматинском Сабору. Такође је био покретач Српског листа (1880) који је излазио у Задру док није био забрањен, а потом је издавао Српски глас (1888) који је излазио све до 1905. године. Умро је у Задру, где је и провео и већи део живота. Сахрањен је у селу Ђеврске. Сава Бјелановић је један од оснивача и први предсједник приморске Српске народне странке. Био је римокатоличке вјероис-повијести.

Б035. Михаило БЈЕЛИЦА Михаило Бјелица је новинар, хроничар и професор новинарства. Рођен је 1933. у Врбици код Никшића. Дипломирао је књижевност и докторирао на Филозофском факултету у Београду на тему Политичка штампа у Србији 1834-1872. Новинарством је почео да се бави 1960. као сарадник новосадског недељника Трибина. Од 1962. радио је у Југословенском институту за новинарство, најпре као сарадник и уредник, а затим као руководилац научно-истраживачког сектора, главни и одговорни уредник часописа Новинарство, научни саветник и директор Института. Највећи део своје професионалне каријере био је истраживач историје новинарства и масовних комуникација. Уредио је: Лексикон новинарства и књигу Два века српског новинарства. Аутор је више значајних дела из историје новинарства: Велике битке за слободу штампе, Хроника српског новинарског удружења 1881-1941, Штампа и друштво, Историја новинарства, Медији и политичка моћ, Новинарство у теорији и пракси... Упоредо с истраживачким, бавио се и педагошким радом: предавао је историју новинарства у Југо-словенском институту за новинарство, Филозофском факултету и Факултету политичких наука као редовни професор. Члан је Удружења новинара Србије од 1971. Добитник је Награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе. Михаило Бјелица је преминуо у Београду 23. априла 2007.

Б036. Станислав БИНИЧКИ

Станислав Бинички, рођен је 27. 07. 1872. у Јасици, селу надомак Крушевца, са север-не стране Западне Мораве. Српски композитор и диригент аутор "Марша на Дрину", дирек-тор Београдске опере. Композицију и соло певање студирао је у Минхену, а по доласку у Београд основао је војни оркестар. Са Стеваном Мокрањцем и Костом Манојловићем основао је 1899. Српску музичку школу, која сада носи име "Мокрањац". Остала дела: прва

28

српска опера "На уранку", хорске песме (збирка "Сељанчице"), соло песме, музика за драм-ске комаде, војни маршеви. Умро је 15. фебруара 1942. у Београду.

Б037. Илија БИРЧАНИН

Илија Бирчанин, рођен је у селу Суводања, Ваљево 1764. Кнез подгорске кнежевине,

посечен у Сечи кнезова крајем јануара 1804. (по старом јулијанском календару или 4. фебруара по новом) у Ваљеву. Попут свих главних породица Србије XIX века и Илија Бирчанин потиче од досељеника са разних страна где живе или су живели Срби. Пореклом од српског племена Бањани, из херцеговачког Бирча код Никшића (Стара Херцеговина), по коме су Бирчани и добили презиме.

Б038. Љубинка БОБИЋ Љубинка Бобић, рођена је 2. јануара 1898. у Крушевцу. Драмски уметник, настављач

славне плејаде београдског глумишта преткумановске Србије и осведочена величина после Другог светског рата, када Београд и његова позоришта имају нове, модерније тежње и уметничка настојања. У прошлом веку који је, као време националног буђења и препорода, био век позоришта, појавило се на небу богиње Талије много самосвојних глумаца, врсних трагичара и непоновљиво добрих комичара. Чланица Народног позоришта у Београду од 1920. припадајући целим бићем позоришној уметности, огледала се и као писац (комедије Наши манири, Отмено друштво, Риста спортиста, Породица Бло). Једна од првих њених улога је у Нушићевој комедији Госпођа министарка, у којој тумачи лик министаркиног сина Раке, да би касније бриљирала у насловном лику - гопође министарке. Њену министарку Живку, а у тој улози су се огледале најистакнутије уметнице у позоришном, филмском и телевизијском стваралаштву, нису премашила сва потоња остварења других глумица. Прослављена са непревазиђеним ликом министарке Живке, остварила је упечатљиву га-лерију ликова у свом пуном и дугом глумачком веку - Пук у Шекспировом Сну летње ноћи, Хедвига у Ибзеновим Дивљим паткама, Марија у Шекспировој Богојављенској ноћи, госпа Мица у Нушићевој Власти, Стана у Јакшићевом Станоју Главашу, Ката у Станковићевој Коштани... Умрла је 3. децембра 1978. у Београду.

Б039. Павле БОГАТИНЧЕВИЋ

Павле Богатинчевић је био српски глумац. Рођен је у Београду 24. септембра 1905.

Господин са манирима, између два светска рата био је "аморозо" београдског глумишта. Елегантан са цилиндером био је предмет обожавања многих дама. Играо је у свим београд-ским позориштима а имао је и више улога на филму. Умро je у Београду 19. јуна 1994.

Б040. Ђока БОГДАНОВИЋ

Богдановић, Ђока, продуцент, редитељ, власник биоскопа (Београд, 16. XI 1860 - Ниш, 12. I 1915). Отац Милан био је судија. Четири разреда гимназије завршио је у Крагујевцу. Прво је радио у суду а потом са братом Савом оснива трговину колонијалном робом (1890). Власник кафане „Руски цар” био је 1896, 1898. закупљује хотел „Империјал” а 1901. улаже новац у штампарију. Био је члан управних одбора Опште привредне банке и Српске централне банке. Кафану и хотел „Касину” купио је 1905. а септембра 1910. реновирао га је и ударио темеље репрезентативној биоскопској сали и отворио је 1911. Неза-довољан третманом српске војске у страним филмовима, оснива прво српско филмско

29

предузеће уз подршку Врховне команде. Снимао је у Другом балканском рату три битке и три победе на криворечком и брегалничком ратишту. Иако је повређен у бици за Говедарник, снимио је краља Александра на командном месту. По завршетку рата приказивао је своје филмове под називом „Српске вечери - слике из наших ратова”. Код Грачанице на Косову снимио је филм Прослава Видовдана 1914. Почетком Првог светског рата прелази Саву и снима филм Сремска операција. Из Београда под опсадом одводи породицу у Ниш где убрзо умире од последица повреда у бици на Говедарнику. После рата његови посмртни остаци пренети су у Београд и сахрањени на Новом гробљу. За две године (1913-1914) снимио је 42 филма, од којих се 12 чува у Југословенској кинотеци а 5 у ауторовој заоставштини.

Б041. Милан БОГДАНОВИЋ Милан Богдановић, рођен је 4. јануара 1892. Српски писац и књижевни критичар. Био

уредник "Српског књижевног гласника", часописа "Данас" и "Књижевних новина", управник позоришта у Новом Саду и Београду, члан Српске академије наука. Његова дела објављена у вишетомној књизи "Стари и нови". 1968. уведена је Награда Милан Богдановић за књижевну критику. Умро је 28. фебруара 1964.

Б042. Славољуб Слава БОГОЈЕВИЋ

Славољуб Слава Богојевић (Ниш, 1922 - Београд, 1978) је српски сликар чије је дело

недовољно истражено и проучено. Завршио је Академију ликовних уметности у Београду, 1951. код проф. Недељка Гвозденовића и специјализацију код проф. Зоре Петровић. Врло немирног духа: био је пилот и падобранац, песник, радио у сликарској радионици Народног позоришта у Београду код Јована Бијелића, сликао фреске и зидне композиције, али и на кутијама од шибица. Боравио на Корчули, у Паризу, живео у Атини. Излагао је са групом "Једанаесторица" (Возаревић, Бата Михаиловић, Омчикус, Бокшан...), у Паризу са Бифеом и Дифијем, био члан "Ладе". Имао низ самосталних изложби у Југославији, Венецији, Амстердаму, Риму, Атини. Његово стилско опредељење је разнолико. Окушао се у раз-личитим темама - од урбаних пејзажа, портерета и цвећа, преко мртвих природа, до мито-лошких сцена. Кретао се од симболистичке асоцијативне визије, блиске домену лирске ап-стракције, до надреализма и енформела и геометријски стилизованих облика. 1952. Београд, Галерија УЛУС-а; 1955. Београд, Галерија, Узун Миркова 1; Нови Сад, Трибина младих; Загреб, Галерија УЛУХ, ЛИКУМ-ов салон; 1956. Париз, Galerie Cours d,Ingres; 1957. Београд, Галерија Графичког колектива; Београд, Дом културе западни Врачар (Слободан и Славољуб Богојевић); 1958, Београд, Атеље 212, графит и бронза; 1959. Београд, Галерија Музеја примењених уметности; Београд, Раднички универзиет – изложбена галерија; Скопље, Рад-нички универзитет; 1961. Београд, Галерија Графичког колектива, акварел, скулптура; 1962. Београд, Галерија Графичког колектива, 1964. Ниш, Изложбени павиљон Тврђава, 1965. Београд, Салон модерне галерије; Београд, Салон Музеја савремене уметности; 1966. Штип, Раднички универзитет, 1969. Нови Сад, Мали ликовни салон, цртежи; 1971. Београд, Гале-рија Графичког колектива, „Ваша окна“; Сомбор, Уметничка галерија културно пропаганд-ног центра; Београд, Уметничка галерија КПЦ; Штип, Раднички универзитет „Ванчо Прче“; Ријека, Галерија Дома ЈНА, Венеција, Centro d,Arte S. Vidal; Венеција, Centro d, Аrte San Angelo; Београд, Галерија Графичког колектива, „Мој акваријум“. 1975. Амстердам, Излож-бена сала туристичке организације; Херцег Нови, Галерија „Јосип Бепо Бенковић“; Рим, Галерија Numero Di Fiona Vigo; 1976. Атина, Културни центар Антинон; Рим, Numero Di Fiona Vigo; 1983. Земун, Сцена Народног позоришта; 1986, Обреновац, Дом културе и спортова; 1988, Београд, Калерија Културног центра, „Непознати Слава“.

30

Б043. Антоније Анта БОГИЋЕВИЋ Антоније Анта Богићевић (рођен око 1758. у Клупцима крај Лознице, умро 1813.) је

био српски војвода Првог српског устанка. Опевао га је познати гуслар Филип Вишњић у песми "Бој на Лозници". За време Првог српског устанка прикључио се устаницима и радио је у организацији власти и снабдевању војске. Постављен је 1807. за војводу у Јадру и од тада се стално налазио на граници, бранећи ово немирно подручје од турских упада. Борио се са Турцима на Крупњу, Рожају, Рађеву Пољу а најчешће у Лозници у којој је вођено неколико крвавих борби са босанском турском војском. У једној од тих борби рањен је 1818. Најзначајнија је битка за Лозницу вођена 5. и 6. октобра 1810. по старом календару. Под Али пашом Видајићем 30000 Турака спустило се низ Дрину шајкама до поља Тичара надомак Лознице. Утврђене градске бедеме бранило је 1200 Срба које је предводио лознички војвода Антоније Анта Богићевић. Дванаест дана трајала је опсада, ватра из топова и кумбара. Процењујући да неће моћи одолети турским нападима, војвода Анта обрати се за помоћ Луки Лазаревићу. Извештен о опсади Лознице и одбивши Хашид пашу са Мораве, Карађорђе са готово целом војске Шумадије и 200 козака пожури у помоћ. Изгледа да је Карађорђе про-ценио да ће се најпресуднија битка у 1810. одиграти баш овде. Колики значај је Карађорђе придавао боју говори и писмо упућено Петру Добрњцу тражећи од њега појачање: "Не оклевај ни минута. Сваки минут вреди, до тога је јако стало хоће ли ми војска минут раније на Дрину стићи." У помоћ су дошли Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић са војском шабачке и ваљевске нахије. Пресудна битка почела је у јутро 6. октобра 1810. О томе је касније Карађорђе известио Милана Обреновића: "Изашли у поље и Турци и ми, те смо се побили страшно из топа и пушака, за осам сати да од ове битке веће било није." Ова победу српске војске спада у ред најзначајнијих у Првом српском устанку. Када је војвода Анта умро 1813. за војводу је постављен његов син Богосав Богићевић. Сахрањен је у Лозници на Шанцу, али су Турци извадили његов леш, одсекли главу и труп бацили у реку Штиру. Међутим, родо-љуби су тајно извадили његове кости и сахранили поред лозничке цркве. Његова ћерка Тома-није се удала за Јеврема Обреновића а његовог сина Милоша убио је Тома Вучић Перишић када је 1844. угушио катанску буну.

Б044. Валтазар БОГИШИЋ Валтазар Богишић, рођен је 7. децембра 1834. у Цавтату. Српски правник и истори-

чар, професор универзитета у Кијеву и Одеси, академик и министар правде у Црној Гори. Славу му је донео ''Општи имовински законик за књажевину Црну Гору'' који је 1888. изра-дио на захтев црногорског кнеза Николе I Петровића. Законик је преведен на многе језике као пример регулисања имовинског права. Дела: ''Правни обичаји у Словена'', ''Зборник са-дашњих правних обичаја у Јужних Словена'', ''Писани закони на словенском југу'', ''Напутак за описивање правнијех обичаја који у народу живе''. Умро је 24. априла 1903. у Ријеци.

Б045. Дoбривоје БОЖИЋ Дoбривоје Божић (Рашка, 23.12.1885 - Београд, 13.10.1967) инжењер машинства, про-

налазач и конструктор прве савремене кочнице за кочење железничких возила. Студирао је у Немачкој на Високој техничкој школи у Карлсруеу и Дрездену. У Карлсруеу му је предавао и Рудолф Дизел, чувени консруктор дизел мотора. По завршетку студија 1911. враћа се у Србију. Инжењерски рад започиње одмах по повратку у железничкој радионици Ниш, где истовремено почиње и његов истраживачки рад у области кочења железничких возила. Знао је да је кочница, као уређај железничког возила, од самог почетка, 1770. (покретање возила

31

на пару, француз Nicolas Joseph Cugnot) и појаве прве локомотиве 1813. (George Stivenson) компликован проблем за развој шинских возила по основу повећања брзине кретања и носивости. Пре њега је само George Westinghouse 1869. конструисао кочницу на збијени ваздух, са директним дејством и унапредио је 1872. као једнокоморну, аутоматску кочницу са индиректним дејством. Истраживања је прекинуо за време првог светског рата и наставио после окончања рата радећи у Краљеву, Београду и Загребу. Међународној унији железница, своје решење кочнице железничких возила, пријавио је преко железнице Краљевине Срба Хрвата и Словенаца 1925. После низа тестирања, на прузи Загреб-Ријека, и отпора његовом решењу од стране Немаца и Француза 1928. признат је његов патент система кочења, као чувена кочница „Божић“. Својим изумом је разрешио до тада нерешиве проблеме кочења возова попут: решења распоредника (главни уређај кочнице) са три радна притиска, пове-ћање пробојне брзине ваздуха у главном ваздушном воду (дуж воза) са 80 на 150 m/s, решење проблема постепеног откочивања воза, решење неисцрпности кочнице воза током кочења, решење препуњења радне коморе, решење проблема аутоматске промене силе кочења у зависности од оптерећења железничког возила. Први је предложио кочење путничких возова у функцији брзине (кочнице са два радна притиска). Конструисао је најефикаснији кочник (водећи уређај кочнице) којим се са локомотиве управља кочницом воза. Божићева решења кочнице железничких возила су остала као основа за све типове до данас примењених ваздушних кочница у железничком саобраћају. Кочнице, данас великих произвођача, су управо усавршене копије кочнице „Божић“. После другог светског рата живео је и радио у Америци, одакле се коначно вратио у Београд 1964. где је и преминуо.

Б046. Саво БОЖИЋ

Саво Божић, у народу познатији као поп Саво, био је и остао запамћен у српском народу требавско-посавског краја као духовни вођа, просветитељ, градитељ и уопште као изузетан човјек који се читавог свог живота несебично залагао за унапређење Требаве и њених села, као и Посавине. Рођен је 1886. у селу Доњи Осјечани, код Добоја. Основну шко-лу завршио је у Кожухама, гимназију у Тузли, а богословију у Рељеву. Рукопложен је 2. септембра 1912. у Поребрицама за ђакона, а 9. септембра исте године у Дубици за презви-тера. Декретом је 12. септембра 1912. именован за администратора парохије Раковачке. По својој молби, 15. априла 1914. премештен је за администратора парохије у Толиси (Горњој). Решењем Његовог Преосвештенства Епископа Зворничкотузланског Нектарија 12. новембра 1932. постављен је за стално пароха толишанске парохије, када је произведен у протојереја. После атентата на аустро-угарског престолонаследника принца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. почео је и Први светски рат, а убрзо затим је ухапшен, као и многи истакнути и виђенији Срби. Спроведен је у Градачац, затим у Добој, да би недуго након тога био спрове-ден у Бања Луку у злогласну "црну кућу" у којој су уследили мучење и испитивање. Из Бања Луке је са осталима пребачен у концентрациони логор Арад, у данашњој Румунији. Из лого-ра је са групом од неколико затвореника побегао. Бегунци су после неког времена бекства и скривања, ступили у контакт са једном руском јединицом. Након тога пребачени су на Солунски фронт и ратовали су у Првом светском рату за олобађање Србије. По завршетку рата вратио се у Осјечане одакле је отишао назад у Толису. У Толиси је наставио са својим радом, када је и почео нарочито брз препород овог села и околине. Покренуо је неколико важних активности у Толиси, као што су изградња школе, дома, бање, амбуланте, уређење села, довео је учитеља, доктора. Заговарао је курсеве о пољопривреди да би оспособио становништво и унапредио пољопривредну производњу ових крајева. Градио је путеве, изме-ђу осталог и путеве који би спајали Брчко и Добој преко Дуге њиве и планине Требаве. Поред Толисе, радио је на унапређењу околних села по чему се итичу његова дела у суседном Скугрићу. Вршио је дужност председника општине, члана среског начелства и бан-ског већника градачачког среза. Иако је за живота доста тога урадио, било је још неколико

32

његових планова који су остали неостварени, као нпр. ваздушна бања, хотели и излетиште на Дугој њиви, и путеви преко Требаве. Био је свестран човек, али и добар домаћин. И сам се бавио пољопривредом, радио у воћњаку, око стоке, у пчелињаку... Био је ожењен Стојом. Њих двоје нису имали деце. У току Другог светског рата убијен је код Теслића 1. маја 1945.

Б047. Василије (Трифун) БОЖИЧКОВИЋ

Божичковић, Василије (Трифун), унијатски епископ (Клоштар код Крижеваца, 11. II 1719 - Горњи Ткалец, Хрватска, 9. V 1785). Као сасвим млад ступио је у православни ман. Марчу код Иванића. На школовање у грко-католичко семениште у Загребу прешао је 1730. а 1741. положио монашку заклетву и узео име Василије. Студије католичке теологије наставио је у Риму као питомац Колегијума за пропаганду вере на коме је 1744. докторирао, а потом седам година као професор филозофије провео у Пољској. У Риму је службовао од 1752. до 1757. а потом као свештеник и генерални викар унијатске Марчанске епископије у Жумберку. После смрти владике Гаврила Палковића постављен је 1759. за свидничко- марчанског владику у Марчи али са резиденцијом најпре у Прибићу а затим у Горњем Ткалцу, у коме је и умро. Настојао је свим силама да поунијати и покатоличи Србе. Као љубимац царице Марије Терезије постао је њен „тајни саветник” и апостолски викар за Хрватску. Царица је од њега стално тражила савете у погледу политике према православнима -„шизматицима”. После смрти плашког православног епископа Данила Јакшића 1771. Папска курија настојала је да се старање над православнима у Хрватској њему повери али су војни кругови у Бечу то спречили водећи рачуна о бројности Срба у Хрватској и Славонији, који би томе пружили велики отпор. Када је после Народно-црквеног сабора у Карловцима 1769. дошло до редукције 56 православних празника а у јулијанском (старом) календару ипак задржано 15-ак Срба светитеља, устао је против овога (са изузетком св. Саве) тврдећи да је реч о светитељима без праве канонизације и да се празновање Срба светаца противи аустријској државној мисли. Био је и против српских школа сумњичећи их да се преко њих појачава „кужни” (заразни) утицај Москве на Србе. На инсистирање Марије Терезије и његово лично створена је 1777. унијатска (гркокатоличка) епископија за поунијаћене Србе и Русине у Хрватској, Славонији и Бачкој; за њено седиште одређени су Крижевци а за епископа проверени прозелиста, сам Божичковић. Као владика, у спрези с војно граничар-ским католичким официрима, а уз најсвесрднију подршку Папске курије и царице Марије Терезије, настојао је да поунијати и све Србе у Хрватској, а нарочито у Вараждинском генералату. Пошто су и царица и сам владика сматрали да је Срем „гнездо шизматика” (nudus schismaticorum), односно православља, Крижевачкој унијатској епископији, поред по-седа Прибић у Хрватској, додељен је 1777. у Сремској жупанији спахилук Шид (у који су улазили варошица Шид и село Беркасово), стотинама километара удаљен од седишта епископије у Крижевцима. Чим је преузео спахилук, од српске школе у Шиду одузео је једну просторију за своје слуге и кухињу а његови људи почели су да ометају рад у школи, као и посећивање српске цркве. Варошанима је забранио да поново подигну крст пред црквом, оборен у време олује, захтевао је десетину од православног свештеника, претио да неће дозволити ступање у брак онима који се претходно не исповеде код унијатског пароха и чинио друге уцене и непријатности. Иако је у Шиду подигао свој бискупски двор, а управу спахилука поверио унијатима из Жумберка и Хрватске, свој циљ о унијаћењу Срба у Срему није остварио јер су се ти унијати нашли у компактној српској средини оданој православљу а у близини његовог средишта - Карловаца и карловачких митрополита. Не треба потценити његове успехе у преверавању православних Срба у Војној граници у Хрватској, у којој је основао шест нових жупа и два викаријата.

33

Б048. Григорије БОЖОВИЋ Григорије Божовић (1880 - 1945), књижевник, професор призренске богословије, је-дан од вођа српског покрета у Македонији, а потом и посланик Народне скупштине у Скоп-љу. Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време када је Косо-ву и старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута, непосредно пред Бал-канске ратове и ослобођење ових српских крајева. Објавио је двадесетак књига, од којих су по тврђењу оних који су имали могућности да их прочитају, многе значајне по богатству стила и мотива. Пред сам крај рата комунисти су га стрељали у Београду и до сада је његов књижевни опус готово потпуно непознат широј публици. Најзначајније приповетке су му: Тешка искушења, Неизмишљени ликови, Робље заробљено, Урезане истине, Приповетке, Са седла и самара, Из старе Србије итд.

Б049. Драгомир БОЈАНИЋ-Гидра

Драгомир Бојанић-Гидра, рођен је 13. јуна 1933. у Крагујевцу, Један од најпознатијих глумаца у бившој СФРЈ. Апсолвирао је на Академији за позориште, филм, радио и телеви-зију. Од 1964-1966. члан је Југословенскога драмског позоришта у Београду. Филмску кари-јеру започео јеепизодним улогама у филмовима ЕШАЛОН ДОКТОРА М. (Ж. Митровић, 1955). Главне и веће споредне улоге играо је у више од тридесет домаћих филмова, а снима је и у Италији; снажан, мужеван, маркантног и мрког изгледа, играјући под псеудонимом Аnthony Gidrа, тамо је снимио десетак вестерна и акционих филмова, а добио је и награду за улогу у филму БАЛАДА О РЕВОЛВЕРАШУ (1967) А. Caltabianа. На фестивалу у Пули 1974. године добио је Златну арену за главну улогу партизана Тадије Чемеркића у фиму СВАДБА (Р. Шаранович, 1973). Иначе, највећу популарност код југословенске публике му доноси главна улога у ЖИКИНОЈ ДИНАСТИЈИ З. Чалића. Умро је 11. новембра 1993. од рака јетре у Београду.

Б050. Милутин БОЈИЋ

Бојић, Милутин, књижевник, преводилац (Београд, 19. V 1892 - Солун, 8. XI 1917) Отац Јован, родом из Срема, регрутован у аустријску војску у доба босанско-херцеговачког устанка, пребегао је у Београд, ту се настанио и радио као занатлија. Мајка Софија, рођена Богојевић, била је домаћица. Имали су још два сина и две ћерке. У Београду је Милутин похађао прво теразијску основну школу, потом Другу београдску гимназију (1902—1905) где је матурирао са одличним успехом и био ослобођен полагања завршног испита. Затим се уписао на студије метафизичко-педагошке групе предмета на Филозофском факултету, на којем ће апсолвирати 1914. Прве литерарне радове почео је да пише још као гимназиста. Драмска трилогија Деспотова круна, која је сачувана у рукопису, датира из 1907, када је био ученик шестог разреда гимназије. Сам се образовао учећи стране језике и читајући дела светске књижевности - како класике тако и савремену продукцију - Библију, Игоа, Ничеа, Бодлера, Ростана, Толстоја, Мерешковског, Чехова, Ибзена, Вајлда, Фројда и друге. Одушев-љавао се позоришном уметношћу, па је као редовни сарадник различитих листова и часописа написао многе књижевне и позоришне рецензије (Дневни лист, 1910-1912; Нова искра, 1911; Пијемонт, 1911-1914). За време балканских ратова путовао је у ослобођене јужне крајеве, писао путописне белешке, епиграме, књижевне и позоришне рецензије и историјску драму Краљева јесен (Српски књижевни гласник, 1912), која је 1913. изведена у Народном позо-ришту у Београду. Скерлић је поздравио његово појављивање у српској књижевности, а кад му је 1914. изашла прва збирка песама Песме, представио је (непосредно пред своју смрт) похвалном критиком у Српском књижевном гласнику. Као глава породице (отац му је умро

34

1911) по аустријској објави рата 1914. сели породицу у Аранђеловац, па затим у Ниш, где обавља дужност цензора војне поште, уређује дневни лист Гласник у којем објављује велики број својих чланака. У Нишу је настао и еп Каин. У фебруару 1915. умире му и мајка, а у октобру и новембру са млађим братом повлачи се преко Црне Горе и Албаније на Крф. Овај „ход по мукама” српске војске и избеглица, који је и сам једва преживео, описао је у потресном чланку Србија у избеглиштву. На Крфу, исцрпљен болешћу, свестан да неће још дуго живети, наставља да пише песме, преводи, завршава Урошеву женидбу и започиње Вечну стражу, широко замишљену епопеју, чије делове објављује у Српским новинама које су почеле да излазе на Крфу. Почетком јесени 1916. проводи једномесечно одсуство у Француској, где је последњи пут видео вереницу у Ници и брата у Тулону. Путује и до Лозане и Женеве да би се видео са пријатељима. У јануару 1917. премештен је са Крфа у Солун као чиновник Министарства унутрашњих дела, у јулу излазе Песме бола и поноса а у новембру умире од туберкулозе у двадесет и шестој години. Сахрањен је на гробљу Зејтин-лику у Солуну, а његови посмртни остаци пренесени су 1922. на Ново гробље у Београду. Песникову заоставштину у рукопису и прилоге расуте по многим часописима (велик број оригиналних и преведених песама са француског, енглеског, бугарског, италијанског и руског, књижевне и позоришне рецензије, пародије, епиграми, разни новинарски чланци у којима се песник осврће на многе друштвене појаве, унутрашње и спољне догађаје, у миру и за време рата) приредио је и објавио у Сабраним делима Гаврило Ковијанић, 1978, омогућивши тек тада српској књижевној критици и историографији да о Бојићу стекне глобалан увид и да реалан суд. Познат и слављен првенствено као аутор Плаве гробнице, песничког опела за српске војнике које је, болесне и измрцварене, смрт однела после искрцавања на Крф 1916, а чија су тела бацана у море поред малог острва Вида, као песник остао је у сенци великих претходника Дучића и Ракића, па је уз пренаглашавања недостата-ка, његова поезија неретко оцењивана као епигонска и патетична. Чулност његове љубавне лирике, интелектуалност и драматика родољубивих стихова утемељених на националним, библијским и класичним митовима и легендама посвећеним општим питањима смисла чо-вековог бивствовања на земљи, сврстава га ипак међу најбоље српске песнике.

Б051. Петар БОЈОВИЋ

Петар Бојовић, рођен је 16. јула 1858. Војсковођа и српски војвода, родио се у Мише-вићима код Нове Вароши. Завршио је Артиљеријску школу у Београду 1880. Три године касније, по потреби службе, прелази у коњицу. Учесник је српско-бугарског рата, 1885. где се истакао храброшћу у борбама на Врабци, Сливници, у Драгоманском теснацу, код Цари-брода и Пирота. Завршио је коњички курс у Француској, а потом и двогодишње генерал-штабне припреме 1890. Био је начелник стаба Моравске дивизијске области. До Првог балканског рата обављао је све значајније командне дужности. У Првом балканском рату био је начелник стаба Прве армије, чији је номинални командант био престолонаследник Александар. Та армија се посебно истакла у кумановској и битољској бици, па је 1902. унапређен у чин генерала. Учесник је битке на Брегалници у Другом балканском рату 1913. Први светски рат га је затекао на дужности команданта Прве армије, која се борила против аустроугарских снагама на Церу. Код Јевремовца је рањен у ногу, али је храбро наставио да са војском прелази Саву, гонећи делове Друге аустроугарске армије. Повлачећи своје снаге из Срема у рејон Пецке, успешно је учествовао у бици на Дрини. При повлачењу српске војске 1915. држао је фронт према Другој бугарској армији, истичући се у борбама код Кончулске и Качаничке клисуре. Дводневном противофанзивом код Качаника, осујетио је бугарски продор на Косово, што је омогућило повлачење српске војске према Албанији и Црној Гори. Са сарадницима је организовао пребацивање српске војске на Крф, у Бизерту и Солун. Руководио је офанзивом српске војске, која је, уз савезничку помоћ, пробила бугарске положаје код Горничева и заузела Кајмакчалан и Битољ. На Солунском фронту, његова

35

армија је од Бугара ослободила Велес и Овче поље, а код Куманова је разоружала две бугарске дивизије. За посебне заслуге унапређен је у чин војводе 26. септембра 1918. године. Након капитулације бугарске војске, гони 11. немачку армију и притом се толико удаљио од савезничких снага да је врховни командант Франсе Д' Епере захтевао да сачека и да се не излаже опасности. На Бојовићев предлог, српска Врховна команда је одобрила даље надирање српске војске. Тако је Прва армија за три дана успела да разбије два пута јачег непријатеља у пределу јужно од Ниша, а затим да настави надирање према северу и првог новембра ослободи Београд, прешавши 500 километара под борбом за само 45 дана. 1921. је изабран за начелника Генералштаба. Одликован је највећим домаћим и страним одли-ковањима. Умро је 20. јануара 1920.

Б052. Славко БОКШАН Бокшан, Славко, електроинжењер, стручни писац (Ђурђево, 15. VI 1889 - Београд, 6.

II 1953). Родитељи Павле и Јулијана (рођена Мушицки) имали су деветоро деце. Славко је одрастао у Новом Саду, где је завршио основну школу и матурирао (1908) у Српској великој гимназији, чији је био стипендиста. Дипломирао је електротехнику (1913) на берлинском техничком факултету. По завршетку студија добио је место у фабрици оружја „Круп”, потом у фирми „Бергман”, а 1915. прешао је у берлински „Сименс и Халске” где је остао све до 1920. заштићен од војне обавезе као аустријски поданик. У Београд је дошао 1921. као пред-ставник „Сименса и Халскеа” а 1922. основао је сопствену фирму „Инж. Славко Бокшан, машинско и електротехничко предузеће”, познато по пословима на електрификацији. Поди-гао је електричне централе у Аранђеловцу, Битољу, Лозници, Неготину итд. Радио је и на одржавању електричних централа у Војводини. Са још неколико колега основао је 1927. Радио А. Д. - Београд. Поред практичног ангажовања радио је и на научном пољу. Пишући стручне чланке бавио се проблемима индустријализације, електрификације, електрицитета, звука, нуклеарне физике и др. а велику пажњу посветио је проучавању епохалног дела Николе Тесле. Био је оснивач „Друштва Никола Тесла - за унапређење науке и технике” (1935) и први уредник и сарадник (1941-1948) часописа Наука и техника које је ово друш-тво издавало, први директор Института „Никола Тесла” (1839), члан књижевног савета Матице српске од 1940. Био је ожењен Немицом Гертрудом Јариус и имали су двоје деце, Косару и Јелену. По отпочињању Другог светског рата у мају 1941. мађарски фашисти су му у Сомбору убили брата Хаџи Димитрија, проту, а у јануару 1942. у Новом Саду убили и бацили у Дунав најстаријег брата Милоша, адвоката, и две сестре, Катицу, наставницу, и Косару, стоматолога.

Б053. Михајло БОКОРИЋ

Михајло Бокорић (или Букпровић односно Букуровић, Бокоровић; Бискупија код

Книна, Далмација око 1730 - 6. новембар 1817), сликар, иконописац. Доселио се је у Банат. Оженио се у Печки код Арада и ту је провео већи део живота и радио за православне цркве у Помпришју. У своје доба био је знаменит и тражен сликар. По предању, учио је сликарство од Георгија Тенецког (или Стефана Тенецког). Верује се, да је и иконостас румунске, раније српске, цркве у Печки његов рад. А постоје иконе, »печа« Св. Тројства и Богородице, од ње-га по храмовима у манастирима Бездину, у Српском Св. Петру, Нађлаку (Nagylak), Ходмезо Вашархељу (Hodmezo Vasarhely) и Модошу. Исто тако налази се велики број његових радова и по породицама, а има и неколико његових портрета у манастиру Бездину.

36

Б054. Никола БОРОЈЕВИЋ

Никола Боројевић (1796, Оточац, Лика), српски песник. Почео је да се школује у свом родном месту, а наставио је у Ријеци, Љубљани и у Бечу. Учио је политехнику и економију. Био је граничарски војни административни чиновник. Написао је до две стотине песама, већином побожних и патриотских. Иако није пристао уз Вука, језик му је више народни но црквено-словенски. Песме му нису изашле у засебној збирци. Најпознатије су му: Молитва Св. Николи, Молитва Св. Сави, Блаженој сјени Станка Враза итд. Већина његових песама објављена је у Седмици, Драгољубу, у новосадској Даници и у Војвођанки. Умро је 23. фебруар 1872. у Карловцу.

Б055. Петар Јована БОРОЈЕВИЋ

Петар Јована Боројевић, рођен је 5. јула 1916. у Читлуку, Нови Град, Република Српска. По занимању је био намештеник, а члан КПЈ је био од 1942.године. У НОБ ступио је 1941. За народног хероја проглашен 27. фебруара 1948. По капитулацији Краљевине Југославије кренуо је на Козару са оружјем и заједно са борцима припремао оружане борбе. Био је курир, одржавао је везу између Баљског одреда и Козаре. Ступио је у одред др. Младена Стојановића. У првим борбама на Волујском мосту, Боројевић је показао храброст. Убрзо је постао командир Прве чете Првог батаљона Друге крајишке бригаде. У лето 1942. године извршио је напад на немачке тенкове, који су контролисали пут Козарска Дубица - Мраковица. Бомбама и бензинским боцама била су уништена четири тенка. У нападу на Бихаћ 1942. јуришао је на мост на Уни, продро је у једну зграду и борио се прса у прса те убио неколико усташа. Новембра 1942. први је продро у градске улице Јајца. Највећи подвиг направио је у борби на Новом Граду. Четом се пробио у град и запалио бараке, а у току јуриша задобио је 7 рана. Као тешки рањеник прешао је кроз пету офанзиву, касније у мајевачку, па онда командовао 21. бригадом.

Б056. Светозар БОРОЈЕВИЋ

Боројевић, Светозар, аустроугарски фелдмаршал (Уметић код Костајнице, 13. XII 1856 - Клагенфурт, Аустрија, 23. V 1920). Отац Адам био је коњички капетан. Основну шко-лу похађао је у Зрину, војну у Сремској Каменици, кадетску у Либенау код Граца. Као потпоручник 1876. у саставу 52. пука учествовао у окупацији БиХ, 1878. око Какња и Сара-јева. По завршетку Више ратне школе 1883. додељен 16. корпусу; као капетан прве класе ради у генералштабу 1887-91. а затим предаје тактику и војну историју на Војној академији у Бечком Новом Месту. Мајор је 1892, потпуковник и племић (од Бојне) 1895, пуковник 1898. у штабу 8. корпуса у Прагу до 1904, када постаје генерал-мајор и командант 14. пешадијске бригаде у Петроварадину. Краће време проводи у Главном штабу надвојводе Ф. Фердинанда, од 1907. до 1912. командант 42 (хрватске) дивизије у Загребу, где је 1908. унапређен у чин фелдмаршал-лајтнанта, а 1912. прелази у Кошице за команданта 6. корпуса. Наредне године постаје армијски генерал (фелдцојгмајстер), тј. генерал-пуковник. На челу 6. корпуса 1914. успешно ратује у Галицији и исте године прима команду над 3. армијом, с којом одбија Русе код Лиманове и ослобађа тврђаву Пшемисл, држи положаје у Западним Карпатима спреча-вајући руски продор на Дунаву, ка Братислави и Будимпешти. По уласку Италије у рат постављен је 27. маја 1915. за команданта 5. армије, која је бранила фронт на Сочи против далеко надмоћнијих снага, а од августа 1917. на истом фронту командује 1. и 2. сочанском армијом (Група армија „Боројевић”), где је 31. децембра 1917. унапређен у чин фелдмаршала (маршал штаба), као једини међу припадницима јужнословенских народа. У 12 битака на Сочи успешно је спроводио активну одбрану (са противнападима), да би у аустро-немачкој

37

противофанзиви 1917. стигао до Пиаве, али после почетних успеха долази до општег слома Аустроугарске, који је означио и крај рата у Италији. Тада је повукао своје снаге, а после потписивања примирја 3. новембра 1918. одступио од дужности. Везан уз завичај, понудио је своје услуге новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, намеравајући да у тој држави проведе остатак живота. На ту његову одлуку утицало је то што му је Аустрија после великих ратних заслуга, а због неповерења што је Србин, понудила титулу барона коју је одбио захтевајући да му се додели титула грофа. Али ни у новој држави није био добродошао због сумње да је превише одан Аустрији и Хабзбурговцима, па се вратио у Целовец, где је кажњен одузимањем пензије. Живео је у сиромаштву, од накнаде коју је примао као носилац Ордена Марије Терезије. Изабран је за почасног доктора Загребачког свеучилишта. Скулптор Р. Франгеш-Михановић моделирао га је на фронту, а од 1915. је тај рељеф постављен на његовој породичној кући. У Загребу се чува „Das Boroevic-Archiv”, а хрватска телевизија је о њему снимила документарни филм. Био је ожењен ћерком немачког пуковника. Сахрањен је на централном гробљу у Бечу. Поред Командирског реда Марије Терезије (1916), одликован је Крстом за храброст с ратном декорацијом (1878), Великим крстом, Крстом за храброст првог реда и немачким Орденом за заслуге.

Б057. Спиридон Шпиро БОЦАРИЋ

Спиридон Шпиро Боцарић је рођен 24. маја 1876. у Будви, а убијен је 1941. од стране усташа у Бања Луци. Био је сликар, управник Музеја Врбаске бановине у Бања Луци и један од зачетника филмске продукције у овом дијелу данашње Републике Српске. Упоредо са сликарством занимао се за етнографију, нумизматику, палеонтологију, минерологију, а посебно фотографију. Прве поуке из сликарства добио је од старијег брата Анастаса. Шко-ловао се у Венецији до 1896. када се придружио брату у Новом Саду. Од 1897-1914. живео је у Сарајеву, а потом, до краја свог живота у Бања Луци.

Б058. Бартоломеј Баро БОШКОВИЋ

Бартоломеј Баро Бошковић (Дубровачка Република, 27. април 1699 - Реканати, 5. мај 1770) је био дубровачки књижевник и песник, син Пауле Бетера и Николе Бошковића, трговца родом из Херцеговине, а брат познатог научника Руђера Бошковића. Име је добио по свом деди по мајци, Бару Бетери, чија породица је пореклом из Бергама, у Италији. Баро Бошковић је углавном писао на латинском језику и потписивао се као Bartholomaeus Boscovich. Његов брат Петар, као и сестра Аница, којој је био узор, такође су били песници. Он није написао много песама, а још мање је остало иза њега, јер је већи број песама уништен. Баро је у раној младости (1714) приступипо језуитском реду, као и Руђер и готов цео живот је провео у Италији.

Б059. Наталија Наташа БОШКОВИЋ Бошковић, Наталија Наташа, балерина, кореограф, педагог (Београд, 15. XII 1901-Њу-

јорк, САД, 3. VI 1973). Потиче из угледне породице генерала Стевана Бошковића и Надежде Степанов, Рускиње. У Београду је завршила основну школу, а гимназију прекинула 1915. због рата и настанила се у Русији где је живела до 1921. Балетско школовање почела је у Санкт Петербургу (1915-1920) код приватних професора и у Школи руског балета Вољинског, код педагога Агрипина Ваганова. Када се 1921. вратила у Београд, ангажована је у Балету Народног позоришта као балетска играчица. Паралелно је завршила Глумачко балетску школу у Београду (1921-1923) у класи Јелене Пољакове. Као државни стипендиста усавршавала се у Паризу код О. Преображенске (1925-1926). Други пут се усавршавала у

38

Паризу и Лондону седам месеци (1931-1932) код педагога: О. Преображенске, Љ. Јегорове, Н. Легата, Б. Нижинске и Љ. Чернишове. У ангажману Балета Народног позоришта непрекидно (1921-1944) била је прва играчица од 1926. и примабалерина од 1927. Дебито-вала је у главној улози Сванилде у Копелији Л. Делиба 22. септембра 1926. Била је редовни наставник за класични балет у Музичкој академији (1937-1943). Напустила је Југославију 1944. и била самостални балетски уметник у Бечу у Градској опери (1944-1945), у Минхену (1946-1950) и у Америци (1950-1973), у Њујорку, Масачусетсу и Канади. Самостални педагог у колеџима САД, најдуже у Балетском студију Игора Јускевича у Њујорку (1959-1973). У НП створила је обимно, вредно и значајно дело које је обухватило осамдесет улога (тридесет главних) и сола у балетском и оперско-балетском репертоару, класичном и савременом, страном и домаћем. Сола у балетима у операма (Аида, Кармен, Манон, Мињон, Пикова дама, Продана невеста, Хофманове приче, Самсон и Далила, Лакме, Халка, Казанова, Орфеј и др). Гостовала са НП у Југославији и иностранству (Атина, Софија, Франкфурт) и самостално (Барселона, Цирих, Беч, Минхен). Интернационалну каријеру започела 1927. у Руској опери у Великом позоришту Лицео (Grand Teatro del Liceo) у Барселони, у балетима у операма, а затим у Интернационалној балетској трупи Руски балет (1934-1935). Са овом трупом, под вођством Левитова, обишла три континента и велики број градова у Јужној и Северној Африци, Индији, Цејлону, Јави, Борнеу, Малој Азији и Аустралији. Наступала као прима-балерина Краљевског народног позоришта у Београду и била звезда трупе, играјући са славним уметницима (О. Спесивцевом, В. Немчиновом, А. Обуховим и А. Вилзаком). Оства-рила разноврстан репертоар и добила позитивне критике. Развила богату концертну делатност у Београду, а затим у Бечу и Минхену. Бавила се кореографијом (Ф. Шопен, Сил-фиде, Р. Шуман, Карневал) и режијом (Л. Делиб, Копелија, П. И. Чајковски, Лабудово језеро). У иностранству (Немачка, Америка, Канада) кореографисала балете (Лабудово језе-ро, Силфиде, Копелија и Успавана лепотица), и низ балетских нумера у дивертисманима, преносећи оригиналне кореографије познатих руских и светских кореографа. Одликовала се савршеном балетском техником, класичном и модерном, и уметничком изражајношћу. У јакој конкуренцији одличних руских балерина које су радиле у Београду после Октобарске револуције, суверено владала београдском балетском сценом и уврстила се у највеће српске балерине у времену између два светска рата а такође у балерине светске балетске сцене. Одликована Орденом Св. Саве у Београду и Орденом бугарског цара Бориса III у Софији 1938.

А060. Никола БОШКОВИЋ

Бошковић, Никола, трговац, сакупљач реликвија (Орахово, Попово поље, око 1641-Дубровник, 18. IX 1721). Дошавши из Херцеговине у Дубровник као млад и неук сељак, ступа у службу имућног трговца Рада Глеђевића. Уз њега као његов слуга („ђетић”), и уз друге дубровачке трговце на Леванту, углавном у Новом Пазару, стиче извесно образовање и учи се трговини. После тргује и сам и долази до знатног иметка. Његов отац Бошко из Попова осамостаљује га тада и ослобађа очинског надзора нарочитим документом регистрованим у Дубровнику 8. VII 1690. Већ угледан и имућан, жени се Павлом, ћерком богатог дубровачког трговца и истакнутог песника Бара Бетере. Србију и Босну и Херце-говину прокрстарио је и одлично упознао као трговац, емисар и драгоман дубровачке владе. Приликом тих путовања похађао је старе српске задужбине, слушао народна предања и сакупљао реликвије. У Милешеви је купио од Турака сребрну кутију са натписима у ћирилици (con lettere serviane) у којој се чувао комад Христовог крста и за коју се говорило да ју је монасима даровала султанија Мара, кћи деспота Ђурђа; та је реликвија и сада у Дубровнику. Другу такву реликвију из Милешеве, руку св. Саве, изгубио је на путу. Због познавања Србије и њених традиција историчар Светог Илирика, исусовац Филип Ричепути, боравећи почетком XVIII в. у Дубровнику, замолио је тада већ остарелог Николу да му укратко опише Рашку и њене манастире. Тако је настало на талијанском језику писано дело

39

Relatione dei monasterij della provincia di Rassia, обимом невелико, али пуно драгоцених обавештења сваке врсте. Од многобројне деце (Марија, Марија друга, Божо, Баро, Игњат, Петар, Руђер, Антун, Аница), петоро их се истакло, више или мање, у књижевности и науци: Баро, Игњат, Петар, Руђер и Аница.

Б061. Руђер Јосип БОШКОВИЋ Руђер Јосип Бошковић, рођен је 18. маја 1711. године као седмо дете трговца Николе

Бошковића (Србина из Орахова Дола код Требиња у Херцеговини) и мајке Павле (италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника. Цео радни век провео је у туђини, где је стекао и светску славу, а само једном свратио у свој завичајни Дубровник, 1747. године. највећи математичар и астроном Дубровника и један од најзначајнијих научника свога времена. Био је професор универзитета, оснивач Миланске опсерваторије и директор Оптичког института Француске морнарице. Био је универзалан стваралац: филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, професор, исусовац, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота. Своје отаџбинско порекло никада није крио - остао је Словинац, како су се тада називали Јужни Словени. Умро је и сахрањен 13. фебруара 1787. године, а срце му је пренето у завичај. Руђер Бошковић је, између осталог, творац и јединственог закона силе, претпостављајући да постоји не само привлачење (Њутнов закон) него и одбијање у наизменичном мењању на малим растојањима међу телима. Сматрао је да је елементарна честица без димензија извор силе, а време и простор је, насупрот Њутну сматрао релативним, па се с правом може назвати претечом Алберта Ајнштајна. Пронашао је два геометријска метода за одређивање елемената Сунчеве ротације на основу посматрања положаја три тијела, затим је израчунао димензије и спљоштеност Земље. Открио је геометријски модел израчунавања путања комета. У домену класичне физике, формулисао је јединствени закон свих сила. Претпоставио је постојање, не само привлачних, него и одбојних сила. Својим идејама о релативности простора и времена био је претеча Ајнштајнове теорије релативности. Објавио је велики број радова из сферне тригонометрије и статистичких метода у физици: Theoria philosophiae naturalis redakta ad unicam legem virium in natura edzistentium, Opera partinentia ad opticam et astronomia, Elementorum universae matheseos, O morskoj plimi, Teorija konusnih preseka, Elementi matematike itd. Умро је 13. фебруара 1787.

Б062. Ангелина БРАНКОВИЋ - Преподобна мати Ангелина Ангелина Бранковић - Преподобна мати Ангелина, (умрла 30. јула 1520) је била кћи

Ђорђа Аријанита Комнина, албанског господара Коњуха у области Шкумбе и супруга Стефана Бранковића, сина српског деспота Ђурађа Бранковића. У родитељском дому стекла одлично образовање и васпитање. Љубав према књизи испољила је још у раној младости, о чему сведоче и трагови њене библиотеке у манастиру Крушедолу. На последњим страницама Лествице, коју је написао у Смедереву 1434. инок Давид, по наруџбини њеног свекра српског деспота Ђурђа Бранковића, сачуван је запис: „Сија књига деспотице Ангелине монахиње". За слепог Стефана, изгнаног српског деспота, се удала новембра 1460. У Албанији су остали кратко време, док им се није родио први син Ђорђе. Годину дана доцније (1461) су напустили Албанију и по препоруци Скендербега, Ангелининог зета, отишли у Италију и у Фурланији купују стари замак Београд на реци Таљаменту. Ту је у сиромаштву Ангелина провела шеснаест година, све до смрти деспота Стефана 1476. Ту је родила још једног сина, Јована, и кћер Марију, коју је удала за монфератског маркиза Бонифација, далеког потомка Палеолога. На позив мађарског краља Матије Корвина, Ангелина је кренула са двојицом синова преко Беча и Будима за Срем. Са моштима свога мужа је у Срем стигла фебруара

40

1486. Прво станиште било јој је Купиново, где је убрзо подигла цркву Светог апостола Луке и положила у њу мошти свога мужа. Деспот Ђорђе, који је од краља Матије добио на управу део земље којом је управљао Вук Бранковић („Змај Огњени Вук"), убрзо се повукао са деспотског положаја и око 1497. примио монашки чин добивши име Макаш. Наследио га је 1493. други Ангелинин син Јован, који је умро 1502. Не зна се поуздано када се Ангелина замонашила - можда још раније, одмах по доласку у Срем. Подигла је женски манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од будућег манастира Крушедола, где проводи остатак живота у молитви, бдијући над моштима супруга и синова. Преминула је 30. јула 1520. и сахрањена је најпре у свом манастиру Сретењу, а потом су њене мошти пренете у манастир Крушедол и положене у ковчег заједно са моштима њеног сина Јована. Турци су 1716. запалили манстир Крушедол заједно са моштима свих Бранковића. Житије преподобне Ангелине написано је врло рано; једно је сачувано у Минеју за јули - рукопису из 16. века. То Житије превео је на савремени српски језик епископ Митрофан Шевић. Исто Житије преподобне Ангелине налази се у Римничком и Московском Србљаку, док је у Београдском њено пролошко Житије нешто другачије. Служба преподобној Ангелини такође је рано састављена и налази се у сва три Србљака под 30. јулом, датумом њене смрти. Кроз целу Службу Ангелина се ословљава као мати, преподобна, преблажена, присноблажена, досто-блажена и блажена. Химограф јој није саставио посебан тропар, већ је, с обзиром на њен тежак и мученички живот, позајмио тропар од Теодоре, хришћанске подвижнице из 5. века. У Служби се истиче да је мушки, у смислу издржљивости, провела свој живот иако је била жена. Наглашено је да поклоници стоје око њених моштију као некада око ковчега Старог завета и да њене мошти исцељују. Химнограф позива: „Приђите у нови Израиљ, и све околне земље и градови заједно збор саставивши на спомен преподобне матере наше Ангелине, радосном душом и срцем божанствену гробницу њену обгрлимо, благодат исцељења примајући.“ Кроз Службу преподобне Ангелине, исказане су и њене хришћанске врлине: чистота подвижничког живота, безгранично милосрђе, стрпљивост и мудрост, оданост супруге и пожртвованост мајке, јер „сву себе предала јеси Богу". Помиње се и у Служби њеног сина - светог Јована - и у Заједничкој служби свим светим Бранковићима од непознатог крушедолског монаха из 16. века. Култ преподобне мајке Ангелине рано је изграђен. Повод томе је њен тежак живот; надживела је мужа, оба сина и кћер Мару. Три пута је преносила мошти свога мужа - светог Стефана Слепог - и два пута сина, и то у вели-кој оскудици. За њихове кивоте везла је златним и сребрним нитима прекриваче. У Купино-ву, близу цркве Светога Луке, све до 1930. постојала је црква посвећена њој. Тома Вучић Перишић подигао је 1858. у селу Закути (Гружа) цркву посвећену Мајци Ангелини. Лик преподобне Ангелине налази се на свим иконама светих Бранковића. Приказана је у црној схимничкој ризи као монахиња, са крстом у десној руци. На зидним сликама мати Ангелина приказана је у Ривцу, на јужном зиду, затим Нередину, Боковцу, Голубинцима, Јасенову, Уљми, Руменки, Каћу, Саборној цркви у Београду, припрати Пећке патријаршије, у главној цркви манастира Хиландара, припрати Саборне цркве у Шапцу. У манастиру Клисури њен лик насликан је у јужној певници. На иконама преподобна Ангелина приказана је у Марадику, рад Ј. Орфелина 1776. године; Српској Црњи, рад Ђуре Јакшића 1853. Саборној цркви у Вршцу, рад П. Јовановића; Остојићеву, рад Д. Алексића 1871/72. У Парти и Радојеву представљена је на певницама заједно са осталим Србима. Икона Мајке Ангелине налази се још у Кулпину, Чуругу, Старом Бечеју, цркви Светитеља Николаја на Новом Гробљу у Београду, затим у Малом Бечкереку (Румунија) и Араду. Графичка представа са њеним ликом налази се у Римничком Србљаку испред њене Службе. По овом предлошку урађена је једна икона за манастир Пакру, која се сада налази у Музеју Српске православне цркве у Београду.

41

Б063. Георгије (Ђорђе) БРАНКОВИЋ

Георгије (Ђорђе) Бранковић, рођен је 13. марта 1830. у бачком селу Кулпину. Отац Тимотеј је био месни парох, а мајка Јелисавета, пореклом из угледне сомборске фамилије Бикаров, највероватније се, као и већина жена из тог времена, занимала кућевним пословима. Полазећи 1833. да Божју службу врши у Сенти, Тимотеј је повео и своју породицу. Ђорђе је тамо од 1836-1840. године похађао и завршио основну школу. Школовање је наставио у Старом Врбасу, где се од 1809. налазила Приватна латинска школа, која 24. јуна 1822. прераста у Сениоратску евангелистичку нижу гимназију. Прва четири разреда свршио је од 1841-1844. а као најбољи ученик добио је на дар Кошутов златни дукат. Пети и шести разред окончао је у Баји, а 1847. и 1848. учио је и на тзв. филозофској школи у Нађкерешу. У револуционарној 1848. Ђорђе Бранковић напушта ђачке скамије те постаје сенћански варошки подбележник. То траје до октобра 1852. када је решио да упише богословску школу у Сремским Карловцима. Као и пре, интелигенцијом и марљивошћу се уврстио у ред најбољих ученика, завршивши са одличним успехом ову школу у јулу 1855. Недуго после тога га је преводилац неколико књига Библије, противник Вуковог правописа и потоњи председник Матице српске (од 1864-1867), а тадашњи епископ бачки Платон Атанацковић (1788-1867), зађаконио о првој архијерејској служби у обновљеној катедралној цркви новосадској (6. децембра 1855). Само недељу дана касније је са Јеленом Тешић из Сенте ступио пред олтар и примио Божју благодат оличену у једној од седам светих тајни - браку. Епископ Платон га је примио у конзисторијалну писарницу, а о Божићу 1856. и запопио и доделио већ остарелом и онемоћалом Тимотеју за капелана. Још као веома млад свештеник имао је велику част да га епископ на Преображење (19. августа 1859) произведе у чин сомборског пароха и протопрезвитера. Сомбор је тада била лепа војвођанска варош, при-вредни и културни центар данашње западне Бачке, богата општина која је желела да има свога проту, па је дала изјаву епископу Платону, да ће онога признати за свога првога пароха, који буде постављен за протопрезвитера сомборског. Већ уочи прве недељне службе се посетио све три цркве у Сомбору, основне школе и варошку болницу, те тако означио поље на ком ће делати. Захваљујући ревности младог проте, у Сомбору се, више него у било ком другом српском месту на просторима Аустроугарске, славило име Господње. У цркви је задржао онај добар ред, који је заостао од проте Василија Ковачића, јер је сваки дан држао цело правило, дакле и саму литургију, која је у то време у целој јерархији нашој посведневно само у Сомбору држана. При богослужењу увео је добар ред и лепо појање, особито у недељне и празничне дане. Често је проповедао и проповеди су му биле веома вешто сачињене и у чисто јеванђеоском духу. Још тада показује интересовање и за друге сфере друштвеног живота и јавног рада, не ограничавајући се искључиво на духовна питања. Показао се као најврснији члан црквене и градске општине и бачке жупаније, држећи надахнуте, а истовремено одмерене говоре и дајући зреле предлоге. Тако је држањем својим и умешношћу задобио велику љубав и поверење код многобројних тада званичника у Сомбору и околини. Све ово је условило да Земаљски Школски Савет у Темишвару 1862. наместо пароха и катихете Уроша Стојшића за управитеља српске учитељске школе у Сомбору наименује управо њега, чиме отпочиње најплоднији период сарадње између српске православне цркве и српске Препарандије у Сомбору. Захваљујући његовом прегнућу црквена општина сомборска је на месту старе и за учење већ неподесне школске зграде, у којој се настава одвијала још од 1780. у порти православне цркве подигла нову, која је у свом склопу имала две учионице, зборницу, архиву и библиотеку. После више од три деценије и ова зграда је престала да одговара својој намени, па је, тада већ српски патријарх, 1895. подарио Учитељској школи нови дом. Налазио се на венцу Радомира Путника и у њему су учитељи учитеља предавали све до 1948. Под куполом куле је стајао натпис исписан златним словима Георгије Бранковић, Патријарх, Народу Српском, а код улаза се налазила гранитна црна плоча са грбом Патријаршије српске и текстом: ‘’ЗДАЊЕ ОВО ПРАВОСЛАВНЕ СРПСКЕ ВЕРОИСПОВЕДНЕ УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ ПОДИГАО ЈЕ ГЕОРГИЈЕ

42

БРАНКОВИЋ АРХИЕПИСКОП КАРЛОВАЧКИ, МИТРОПОЛИТ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, БИВШИ ОКРУЖНИ ПРОТА И ПАРОХ СОМБОРСКИ, КАО И УПРАВИТЕЉ ТЕ УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ, ЗА ВРЕМЕ СРЕЋНЕ ВЛАДАВИНЕ ЊЕГОВОГ ЦАРСКОГ И АПОСТОЛСКОГ КРАЉЕВСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА ФРАНЦА ЈОСИФА И И ПРЕДАО ПРАВОСЛАВНОЈ СРПСКОЈ ЦРКВЕНОЈ ОПШТИНИ СОМБОРСКОЈ У АМАНЕТ, КАО ЗНАК СВОЈЕ ЉУБАВИ ПРЕМА НАРОДНОЈ ПРОСВЕТИ, ГОДИНЕ 1895.’’ Значај постојања српских народних основних и других школа схватали су сви српски митрополити и патријарси у Хабзбуршкој монархији, почев од Арсенија III Чарнојевића. За њега се поуздано може рећи да је на том пољу учинио више од свих својих претходника. Стање које је затекао приликом ступања на патријаршијски престо тешко да је било коме могло уливати оптимизам. После развојачења Војне крајине 1871. донет је нови закон за школе у преосталој Хрватско-славонској и Банатској крајини, по коме су чисто комуналне школе добиле право првенства над конфесионалним школама. У пракси је то за српске аутономне власти значило губитак јурисдикције над око 200 основних школа. Уколико би поред комуналне нека црквена општина желела да има конфесионалну школу, морала је да се прихвати финансирања и једне и друге. Из овога се јасно види у каквој је осеци могло да буде основно образовање на српском језику. Три деценије после првог великог удара, сличан сценарио је сачекао и њега. Речју, законски члан бр. XXVI угарског сабора из 1893. прописао је суму од 300-400 форинти за минималну учитељску плату. Оне општине које то себи нису могле да приуште, добијале су помоћ од државе, али су истовремено губиле право да самостално бирају и смењују учитеље. Тиме су Срби у септембру 1893. остали без још 55 својих школа, оставши на цифри од 413 народних основних школа са око 30000 ученика. Ваља напоменути да је 1889/1890. у карловачкој дијецези постојало само седам српских вероисповедних школа-у Земуну, Митровици, Сремским Карловцима, Черевићу, Беочину, Осеку и Винковцима. Један од првих потеза којим је патријарх Георгије покушао да подигне на ноге српске народне и вероисповедне школе, било је оснивање Фонда Св. Саве, у који је као први прилог 14. јануара 1894. уплатио 20000 круна. Међу донаторима проналазимо српску православну црквену општину Нови Сад, управни одбор Матице Српске, Сомбор, Велику Кикинду, итд. Ипак, чини се да патријарх није био задовољан одзивом, пошто добар део своје Божићне посланице за 1895. посвећује питању новооснованог фонда, позивајући народ на уплату, како се не би десило да српско школство остане сироче и да нам на очиглед пропадне. Било како било, у Фонду Св. Саве се 1905. налазило 130000 круна, чему треба додати и завештање Ђорђа Ф. Недељковића у висини од 20000 круна. Српски патријарси су доласком на чело цркве добијали знатне поседе. Тако се oн користио даљским власте-линством (7000 становника и 2800 јутара земље), острвима Жива и Ковиљ, резиденцијама у Карловцима и Даљу, баштама, виноградима и воћњацима у Карловцима, славонским и прекосавским десетком, кнез-дукатом, еквивалентима за добро Нерадин и пустаром Банковци. Већ на почетку његове управе карловачком дијецезом видљива је одлучност да своју не малу имовину стави у службу црквеног и просветног напретка. Родном Кулпину је поклонио 30 јутара земље вредне око 20000 круна, чија је намена била финансирање српске вероисповедне школе, изграђене од 10200 круна које су такође биле дотиране од стране патријарха. За подизање школске зграде у Баји издвојио је 7000, а за ону у Белом Брду 16000 круна. Зграду је поклонио и српској вероисповедној школи у Даљу, чија је вредност надмашила све друте, достигавши износ од 60000 круна. Као председник Школског Савета улагао је напоре да се оснује стручно-педагошка библиотека, музеји са училима при учитељским школама, да се поново покрене Школски лист који је био званични орган Школског Савета и средство за едукацију учитеља, да се издавање и састављање школских књига монополизује, уреде више девојачке школе, итд. Није пропустио да званичном представком Угарском заступничком дому најоштрије негодује против одлука министра просвете, којима је остављена могућност угарским властима да затварају српске вероисповедне школе и да захтевају све већи уплив мађарског језика у српски школски систем. За подизање нове зграде Препарандије у Сомбору, 1895. је издвојио укупно 80000

43

круна-14000 за земљиште и 66000 за објекат. У Карловачку гимназију је довео наставнике за црквено и хармонијско певање и за гимнастику. Помогао је изградњу новосадске, а осталим гимназијама је дотирао укупно 4000 круна. На име чланарине у Матици Српској уплатио је 900 форинти за себе лично, и по 100 форинти за ученике и наставнике карловачке бого-словије, карловачке и новосадске гимназије и препарандија у Сомбору, Горњим Карловцима и Пакрацу. Изборио се и за царску уредбу о оснивању пензионог фонда за наставнике српских средњих школа. Светло место у патријарховом црквено-просветном раду представ-ља оснивање монашке школе у манастиру Хопову. Налог за тај подухват издао је 10. маја 1893. свим игуманима српских манастира у карловачкој митрополији. Освећење школе збило се 12. децембра, а настава је почела већ сутрадан, са три професора и дванаест ученика, који су у току четири године требали да изучавају богословске, економске и друге, необавезне предмете. Надгледање рада и председништво на годишњим испитима преузео је на себе патријарх лично, док је место управитеља било поверено хоповском архимандриту Митрофану Шевићу. Упркос свим напорима, ова толико потребна просветна установа укинута је већ 1898/1899. На Георгијеву иницијативу настојатељи су наредне године донели решење о подизању зграде у којој би учило двадесет сиромашних ђака из свих крајева митрополије. Земљиште вредно 7000 круна приложио је патријарх, а за 36000 круна изграђено је и школске 1904/1905. ушло у употребу ново здање монашке школе у Сремским Карловцима. О резултатима рада монашке школе блаженопочивши епископ шумадијски Са-ва Вуковић је писао: Импозантним бројем учених монаха, који су своје студије завршавали у руским духовним академијама у Черновицама и Атини, могла би се поносити и много већа аутокефална, односно аутономна црква. Од 1765. када је епископ бачки Мојсије Путник ос-новао богословску школу у Новом Саду и тиме започео дуг и трновит пут ка стварању училишта за високо образовање богослова, па до момента када се та идеја реализовала, прошло је чак 130 година. Наиме, тада је патријарх Георгије приложио огромну суму од 200000 круна за подизање троспратне зграде са сутереном, у којој је смештена карловачка богословија. Темељи богословског семинара су положени на Видовдан 1900. За његово издржавање издејствовано је од цара преусмерење трећине новца из задужбине Саве Текелије, првобитно намењене православном српском семинару у Араду. Штатут о устрој-ству православног српског богословског семинара у Карловцима донет је у децембру 1905. на Светом архијерејском синоду карловачке митрополије. Истом приликом се одлучивало и о слању свршених богослова у свеучилиште у Будимпешти ради наставка школовања. На месту ректора богословије се налазио прота Јован Вучковић. Полазника прве године било је двадесет пет, од којих је њих једанаест исту годину завршило са одличним успехом. Својеврсним и то не малим доприносом унапређењу просветног, али и културног живота у Срба уопште, може се сматрати оснивање Српске манастирске штампарије у Сремским Карловцима. Одлуку су заједнички донели сви настојатељи манастира, истог дана (10. маја 1893) када се одлучивало и о оснивању монашке школе. За 13250 форинти су је купили архимандрити Гргетега и Беочина, Иларион Руварац и Платон Телечки, док су остали, у складу са величином манастирских поседа, приложили унапред одређену своту новца. Штампарија је до 1895. остала у Новом Саду, да би 28. јуна била пренета у Карловце и тамо освећена. Сав приход остварен од штампарске делатности употребљен је на културно-просветне и црквено-просветне циљеве. Српска манастирска штампарија је радила све до Другог светског рата. Патријаршијска библиотека је његовим залагањем добила сталног библиотекара са платом од 800 круна и уређени саборски и патријаршијски архив. Спектар меценатства старог патријарха био је широк и протезао се на многа и различита културна и уметничка подручја. Листу Бранково коло је помогао прилогом од 2000 круна. Свом изгледа омиљеном историчару, проти Димитрију Руварцу је са 200 круна омогућио штампање прилога за историју српских школа, а касније му даје још 1200 круна за публиковање Постанка и развитка наше црквено-народне автономије. У Шематизму истог аутора, изашлом 1900. уз штедру патријархову помоћ, налазе се подаци о броју становника, кућа, вероисповедних школа, школске деце, свештенства, просветних завода... у митрополији

44

карловачкој. Женским задругама у Сомбору, Земуну, Карловцима, Даљу, Осеку, Пакрацу и Кикинди патријарх је даривао 2000 круна. Приписује му се и заслуга за увођење пчеларства у свим фрушкогорским манастирима, а зна се да је новчану потпору давао и листу Српски пчелар, што видимо из захвалнице која је патријарху упућена поводом прославе педесетогодишњице свештеничке службе. Као врховни патрон женске задруге Свете мајке Ангелине у Будимпешти, задужбине Лазара Дунђерског, патријарх је овом друштву, у спо-мен на своју покојну супругу, годишње давао 3200 круна за закуп просторија. Српском православном свештеничком конвикту, дому ученика велике гимназије и задижбини браће Стевана и Германа Анђелића, поклонио је намештај вредан 5000 круна. Тестаментом је српској православној цркви и српском женском друштву у Сомбору оставио по 5000 форинти. Љубав према уметности показао је купивши за патријаршијски дом од Паје Јовановића слику Сеоба Срба. Уз напомену да се овим набрајањем не исцрпљује списак ктиторства Георгија Бранковића, наводимо рачун професора Георгија Магарашевића, по коме је патријарх из своје касе за школу, књигу и уметност укупно издвојио 426990 круна, а за цркву 110432 круне, сврставши се тако у ред највећих добротвора које је српски народ имао у току свог постојања на просторима Хабзбуршке монархије. Дубоко зашавши у осму деценију живота, патријарх Георгије Бранковић је био ванредно здрав човек, и телесно и умно врло добро очуван, а уз необичну одлучност (никако тврдоглавост!) нарочито је имао и јаке живце. Први знаци побољевања појавили су се 1904., када му се на телу јавља неко непријатно црвенило, а кожа почиње да се перута. Мучила га је и реума, а у последњем писму, упућеном ћерки и зету 5. јула 1907. пише како су му отекле ноге и како због те непријатности мора да одложи неке текуће обавезе. И тада, на само пар дана пре смрти, кроз сваку његову реч провејава оптимизам, који га је пратио и био једна од основних његових особина током читавог живота. Многобројна дела су надживела свог творца. Најважнији је немерљиви допринос напретку српске цркве и просвете у Аустроугарској. Такође, захваљујући њему, Сремски Карловци су потпуно променили своју физиономију, поставши можда и најлепше српско насеље у читавој Хабзбуршкој монархији. Достигнућа на пољу народно-црквене аутономије била су већ знатно скромнија, али је Бранковићева кривица за то била минимална. Главне узроке незавидном положају максимално скучене и октроисане аутономије треба тражити у јаловим међустраначким борбама, у којима је српска политичка елита, забављена бесциљним главињањем и имагинарним оптужбама на патријархов рачун, расипала драгоцену енергију потребну за рад на народном бољитку. Умро је 17. јула 1907. у Сремским Карловцима. Сахрањен је у Световаведењском храму. Од троје деце надживела га је једино ћерка Милана, која је била удата за др Милана Максимовића, управитеља патријар-хових имања у Даљу, са којим је имала сина Лазу и ћерку Верицу.

Б064. Ђурађ БРАНКОВИЋ

Ђурађ Бранковић, српски деспот, рођен је 1377. (владао 1427-1456), други син Вука

Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима. Ђурађ је у почетку био на страни свог ујака, деспота Стефана. После битке код Ангоре (1402. године), између њих је дошло до разлаза и сукоба. Гоњен од Стефана због својих веза са Турцима, Ђурађ је побегао султану Сулејману, наследнику Бајазита, и са турском војском пошао против њега. Из борби која је уследила на Косову (21.11. 1402.), Стефан је изашао као победник. Отада је Ђурађ водио туркофилску, а деспот Стефан угрофилску политику у Србији. После смрти кнегиње Милице (1405. године), Ђурђу се придружио и млађи Стефанов брат Вук, који је тражио за себе пола државе. Уз помоћ султана Сулејмана, они су постигли знатне успехе и добили јужни део Србије. Када се против султана Сулејмана подигао његов брат султан Муса, Вук Лазаревић је погинуо од руке Мусиних људи, кажњен ради издаје (1410. године), а Ђурађ се, мајчиним

45

посредовањем, помирио са ујаком (1412. године). Као заповедник српске војске, Ђурађ је решио, у одлучној бици под Витошем (1413. године), борбу између Мусе и брата му султана Мехмеда И, напавши и победивши првог. Годину дана после тога (1414.), узео је за жену Јерину (Ирину) Кантакузен. Јерина му је била друга жена, име прве жене није сачувано (жена са којом је имао ћерку Јелену и вероватно ћерку Мару), док је Јерином имао четири сина и још једну ћерку Катарину. Од 1422. до 1426. Ђурађ се дуже задржавао у Зети, где је једно време ратовао против Млечана. 1426. године се спомиње његов свечани дочек у Дубровнику. Те исте године, на државном сабору у Сребреници, Ђурађ је био проглашен за наследника деспота Стефана. Мађари су признали ту одредбу, али су као цену за њу тражили обавезу, да ће им се, после смрти Стефанове, предати Мачва са Београдом и град Голубац. После Стефанове смрти (19.7. 1427.), Ђурађ је постао српски деспот. Изгубивши Београд, он је подигао на Дунаву нови град - Смедерево (због тога је назван Ђурађ Смедеревац), између 1427. и 1430. Голубачки војвода Јеремија није хтео предати свој град Мађарима, него га је дао Турцима. Цео свој дуги век (живео је преко осамдесет година), Ђурађ је провео у ратним окршајима, па је, годину дана пред смрт, изгубио три прста на десној руци бранећи се мачем од коњаника заповедника Београда, Михаила Силађија (Свилојевића из старих српских летописа и народних песама). Тај "трпенија венац" примио је "в приближених житија концу" (кад се приближио крај живота). Рана му, изгледа, никако није могла да зарасте и од ње је и умро. Био је несрећан човек и тога је био свестан. Фрањевцу Ивану Капистрану (1385-1456), који га је наговарао да остави веру предака, одговорио је: "Народ мој верује да сам мудар, мада среће немам. А ти сад тражиш од мене да учиним нешто по чему би мој народ помислити могао, да сам у старости памећу помео". Оглашаван од Мађара и од западњака за издајицу, због свог држања у доба косовске битке из 1448. године, "смидерски господин" Ђурађ је од Јурија Бараковића (у "Вили Словинки", 1613.), стављен у пакао, у "срце земље", у "доњу пропаст". Легенду о издајству прихватило је, на необјашњив начин, наше народно предање, али је њу везало за Ђурђевог оца, Вука Бранковића, и за косовску битку из 1389. год. О Ђурђу није створен култ, па према томе нема биографије ни црквених песама њему посвећених. У старој српској књижевности сачувана су два списа о томе како је Ђурађ 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево. Писци су савременици тога очајничког покушаја деспота - дављеника да спасе себе и своју деспотовину, а мошти су сламка за коју се он хвата. Над мртвим телом деспотовим непознати смедеревски беседник држао је крајем децембра 1456. године посмртни говор, који долази међу најлепше и најпотресније старе српске текстове. Имао је несумњиво најбурнији живот од свих српских владара и постао је једна од најтрагичнијих личности српске историје. Лик деспота Ђурђа постоји на његовој повељи светогорском манастиру Есфигмену из 1429. године. Приказана је цела породица деспота Ђурђа. Лик деспота Ђурђа налази се и на новцу. Умро је 24. децембра 1456. године.

Б065. Стефан БРАНКОВИЋ Стефан Бранковић - После његове смрти, у Србији је изабран тријумвират кога су

чинили Михаило Анђеловић, као деспотов губернатор, удовица деспота Лазара, деспита Јелена Палеолог и слепи Стефан Бранковић. После разних перипетија, одлучено је да власт припадне најмлађем сину Ђурађа Бранковића, деспоту Стефану Бранковићу. За живота је Стефан био ослепљен и једно време је живео повучено. По ступању на деспотски трон, суочио се са најездом Турака, које је Мехмед припремао још за живота деспота Лазара. Стефан Слепи је владао заједно са својом снахом. Ступио је одмах у дипломатске односе са угарским двором, тражећи помоћ. Угари су му предлагали да деспотовину препусти њима на одбрану, а за узврат дали су му неке последе у јужној Угарској. Догађаји у Смедереву су одмах покренули Турке на акцију. Ситуација у Смедереву је утицала на то да и страни владари баце своје прсте на Српску Деспотовину. Први је почео то да примењује босански краљ Стефан Томаш. После споразума са Угарима, први је дошао са својих 8.000 војника Михаило Силађи и распоредио се дуж Дунава, настојећи да спречи могући прелаз Турака

46

преко реке. Међутим, у таквим околностима Српска Деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране. Турци су кренули на Србију марта 1458. Са собом су заједно водили слепог Гргура Бранковића, у намери да га доведу на деспотски престо. Остали су само не освојени Голубац и Смедерево. Личност деспота Стефана је почела да пада у заборав. Босански краљ Стефан Томаш је на сабору у Требињу понудио решење око Смедерева. Понудио је да се ћерком умрлог деспота Лазара, Јелачом ожени његов син Стефан Томашевић, планирајући да тако у мираз добије и остатке дес-потовине. Угарски краљ се сагласио са овом одлуком, не питајући српског деспоита Стефана. 1. априла 1459. обављено је венчање Стефана Томашевића и Јелаче, па је тако у мираз босан-ски краљ добио и Српску Деспотовину. Збачен је са трона 8. априла 1459, а затим је напустио Србију. Збачени деспот Стефан потом одлази у Будим, па затим код сестре, грофице Катарине Цељске, а затим у Дубровник. Одатле је отишао у посету Скендер-бега у Албанију, где се 1460. оженио Ангелином Аријанитом. Из тог брака му се родио син Ђорђе и још двоје млађе деце. Пред крај живота борави у Венецију, да би се на сам крај живота нашао у оронулом замку крај Удина, који је носио назив Београд, а био је познат и под именом Фриули. Често болестан, проводио је дане у беди, и молећи за помоћ. Писао је писма госпо-дарима по Италији. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млачани, Дубровчани и Папа. Умро је 9. октобра 1476. у истом замку.

Б066. Благоје БРАНЧИЋ

Благоје Бранчић, рођен је 5. јуна 1850. у Бачком Петровом Селу. Песник и прево-дилац. У Бачком Петровом Селу је завршио основну школу и наставио школовање у Новом Саду, уписавши се у гимназију. У времену између 1873. и 1881. завршио је гимназију, па је одлучио да студира философију у Бечу, где је провео 1881/82. Током 1882. отишао је у Колжвар (Чешка), где је наставио студије, а већ следеће године је у Прагу. Исте године је и у Будимпешти. Ту је дипломирао 1885. латински и књижевност. Одмах почиње да ради као суплент у Српској Гимназији у Новом Саду до 1895. када постаје професор у истој гимна-зији. Те 1895. се оженио Даницом Димитријевић из Новог Сада. Познавао је добро латински и грчки, а говорио мађарски немачки и чешки. Међутим, релативно је мало радио јер је већ са 48 година пензионисан (1908) због болести. Врло рано је почео да се бави поезијом. Већ са 16 година објављује у "Јавору" прве песме, сонет "При поласку". Поред својих оригиналних песама, бавио се и превођењем са мађарског и немачког. Тако је са мађарског преводио: Петефија, Аранија, Верешмартија, Ђулаиа и друге, а са немачког: Гетеа, Шилера, Хајнеа, Ајендорфа, Лифтвера, Мозентала и др. Своја дела штампао је у "Јавору" од 1876. па све до 1910. Осим у "Јавору" објављивао је и у следећим листовима: "Стражилову", "Летопису Матице Српске", "Бранковом колу", "Женском свету", "Српским илустрованим новинама", "Српчету", "Грађанину", "Цетуњском вјеснику", "Гласу Црногорца", "Малом журналу", "Голубу", "Споменику", "Српству", "Спопеници" о стогодишњици српске православне гим-назије у Новом Саду 1910. и "Добротвору", исте 1910. Српске народне песме и расправе о Шандору Петефију и Верешмартију на мађарском језику објавио је у "Летопису Матице Српске" (1892 1897, 202 1900, 211 1902). Умро је 7. јула 1915. у Новом Саду.

Б067. Јанко БРАШИЋ

Јанко Брашић (Опарић, 9. јануар 1906 - Опарић, 15. јун 1994) је био сликар и један од

главних представника наивне уметности. Сликањем се бавио од 1933. Један од родоначелни-ка и најзначајнијих представника наивне уметности код нас, који је у највећем делу опуса сликао призоре свакодневног живота на селу.

47

Б068. Драгиша БРАШОВАН Брашован, Драгиша, архитекта (Вршац, 25. V 1887 - Београд, 7. IV 1965). Васпитан је

у грађанској породици. Основну школу и Реалну гимназију завршио је у Вршцу, чија га је архитектура снажно подстакла. Од 1906. живи у Будимпешти. Дипломирао на Архитек-тонском факултету 1912. Као сарадник реномираног атељеа „Тери и Погањи” од пролећа 1911. до краја 1918. учествује у пројектовању различитих типова истористички и сецесијски обликованих грађевина. Учествовао је на Четвртој југословенској уметничкој изложби у Београду 1912. Током 1919. и 1920. ради у Зрењанину, да би до краја 1920. у Београду развио плодну пројектантску активност, у оквиру бироа „Архитект”, основаног у заједници са архитектама Миланом Секулићем и Михајлом Петровићем Обућином. После 1925. ради самостално, ангажујући привремене сараднике (Андреја Васиљевича Папкова, Николаја Шилова, Драгана Гудовића, Александра Секулића и др.). Победник је многобројних архитектонских конкурса у међуратном Београду. У трећој деценији се афирмисао као гра-дитељ једнопородичних кућа, вила и стамбено-пословних вишеспратних зграда у различитим историјским стиловима, развијајући специфичне синкретичке и транзитивне интерстилске форме (Есконтна банка 1921, куће Алексе Павловића 1924, Рихарда Шкарке 1927, Ђорђа Генчића 1929. у Београду и др.). У стилу академизованог неокласицизма подигао је Соколски дом у Зрењанину (1924), а у духу „ханзенатике” православну цркву у Орловату (1924). Иако је његова лична градитељска филозофија била прагматична, подложна променама, 1929. се окреће модернизму, ослањајући се на експресионизам (Југословенски павиљон у Барселони 1929. и Радничка комора у Новом Саду 1929-1931). У четвртој деценији, после успеха са Павиљоном Краљевине Југославије у Милану (1931), осим грађењем вишеспратних стам-бено-пословних зграда у Београду (кућа Миливоја Попова 1931, Пензиони фонд Беочинске фабрике цемента, Трговачка комора 1943), и вила (сопствена кућа 1931. и вила Душана Лазића 1932), подиже три монументалне грађевине антологијског значаја за развој српског модернизма: Команду Ратног ваздухопловства у Земуну (1935), Државну штампарију у Бео-граду (1933—1940) и Банску палату и Већницу у Новом Саду (1935—1939). Као што је вешто варирао облике академске архитектуре, постигао је завидну оригиналност и у моделацији облика модерног градитељства. Одступа од начела доследне функционалности и прибегава декоративности. Био је члан „Групе архитеката модерног правца” и уметничког удружења „Облик”. Имао је више запажених јавних иступа у медијима и стручним телима. Учесник је многих архитектонских и уметничких изложби. Други светски рат проводи у стваралачкој изолацији. Непосредно по завршетку рата запослио се у Министарству железница, потом је ангажован на реконструкцији Старог двора у Београду, као архитекта Пројектантског завода Србије. Сарађује 1953. у КМГ „Трудбеник” где оснива биро „Савремена архитектура”. Градио је радничка насеља у модернизованом фолклористичком маниру (Јагодина, Зворник, Тузла, Шабац, Аранђеловац и хотел у Сопоћанима), и више јавних зграда у стилу послератне ауторске модерне (хотел „Бристол” у Тузли 1954—1961, Робну кућу у Чачку и Пошту у Новом Саду 1962. Реконструисао је хотел „Метропол” у Београду 1954—1957). Изабран је 1953. за почасног члана Краљевског института британских архитеката (RIBA), а 1961. за дописног члана САНУ. У домаћој историографији сврстан је међу најзначајније српске градитеље. Он симболише читаву епоху новије српске архитектуре јер се у његовом делу прожимају сви стилови и идеологије те архитектуре.

Б069. Јован Д. БУГАРСКИ

Бугарски, Јован Д., инжењер, мерник, картограф (Добринци, Срем, 1804 - Нови Сад, 8. IX 1865). Отац Давид био је трговац. Школовао се на Прешовском лицеју и Пештанском универзитету, где је 1838. добио мерничку диплому. У Србији је 1839. добио службу а 1841. поданство. По протеривању кнеза Михаила 1842. прешао је са службом у Нови Сад. Други

48

мерник града постао је 1846. За време Буне службовао је и у Сремским Карловцима све до 1864. Његова молба за повратак на место градског инжењера бива одбачена по одлуци Земаљске владе Војводине због неподношења потпуног обрачуна као бившег владиног комесара из 1849, што ће му касније, по сазнању среског суда, сметати и у приватној пракси. Када је 29. марта 1853. поднео тужбу Земаљској влади у Темишвару, патријарх Рајачић наименовао је у Бечкереку комисију којој је он поднео рачуне и новац па је из Темишвара стигла наредба да му се не омета приватна пракса. Поред приватне праксе радио је и у државној служби. То је период када су Новосађани добијали државни зајам за обнову града након бомбардовања. Стари проблеми са рачунима појављивали су се још 1857. Тек 8. октобра 1860. цар Фрања Јосиф одобрио је брисање накнаде која је тражена на основу рачуна из 1849. Издао је Карту Княжества Сербіє која је прихваћена јер у то време није постојала одговарајућа карта Србије. Била је готова 1843. а издата је 1845. у Бечу и од маја исте године била у употреби у Србији. Размер карте је 1:345.000, а поред елемената које су садржавале раније карте, ова је бележила административне границе и важније путеве. Са инжењером Б. Прохаском, представником Војнограничарске управе општине Карловци, и М. Паљардијем, војнограничарским акцесистом, учествовао је 1859. у геометарском снимању и премеравању делова острва Калиште на Дунаву, које је било предмет спора између ман. Гргетега, односно Митрополије с једне, и Шајкашког батаљона, односно Војне управе, с друге стране. Имао је троје деце.

Б070. Милан Ђ. БУДИМИР

Будимир, Милан Ђ., класични филолог, лингвиста, универзитетски професор (Мрко-њић Град, 2. XI 1891 - Београд, 17. X 1975). Пореклом је из сиромашне породице. С неписменом мајком Јованком која је говорила икавски и оцем Ђорђем, берберином и ситним трговцем, који је говорио ијекавски, рано се заинтересовао за језичка питања. После српско-православне основне школе у родном месту, са стипендијом Градске општине завршио је Класичну гимназију у Сарајеву (1902¾1910). Као најбољи од 800 матураната добија стипен-дију босанске владе за студије класичних језика на Философском факултету у Бечу. После учешћа у демонстрацијама против Аустрије губи стипендију. За време Првог светског рата због слабог вида мобилисан је у коморџије. Прогањан, хапшен и затваран у петнаестак затвора у Босни, Мађарској и Аустрији, убрзо губи вид. Захваљујући својим професорима из Беча, Лудвигу Радермахеру и Хансу фон Арниму, брани докторску тезу у Бечу 1920. написа-ну на латинском под насловом De tempestatum daemonibus capita IV (О олујним демонима), делом објављену у преводу у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву (32, 3-4, 1920, 295-327). Кратко ради као суплент у Мостару, Бихаћу и Сарајеву, а од 1921. је асистент и доцент на Филозофском факултету у Београду, 1928. ванредни професор, а 1938. редовни професор. Пензионисан је од окупатора 1942. за време Другог светског рата, и преузет на факултет 1945, где је као професор и шеф катедре за класичне науке остао све до пензионисања 1962. Од 1948. је дописни члан САН, редовни од 1951, дописни члан ЈАЗУ од 1952. и АНУБиХ 1969. Као млад човек био је ангажован у јавним активностима, основао је Радикалско- демократску напредњачку странку (РАДЕНА), покретао је више листова у Сарајеву 1918. и 1919 (Словенски југ, Ново дјело, Око). Са Петром Скоком покренуо је и уређивао међународну научну публикацију Revue Internationale des Etudes Balkaniques (1934-1937) у Балканолошком институту у Београду, који су они основали 1933, после рата Живу антику у Скопљу и Ономастичке прилоге у САНУ у Београду. Учествовао на многим међународним скуповима у иностранству, углавном пре Другог светског рата. Био је ожењен биологом др Цвијетом Будимир, са којом је имао кћер Радену. Његова свестрана и интердисциплинарна научна делатност укључивала је класичне језике и класичне књижевности, компаративне студије опште, грчке, латинске и словенске лингвистике, компаративну историју религије и фолклора, археологију, балканску топономастику, византологију, етнологију, античку и

49

савремену балканологију, етимологије из области класичних и других језика (македонски, албански, илирски). Објавио је преко 200 радова и 500 етимологија. Открио је и проучио најстарији индоевропски дијалекат-пеластички, описујући многе појаве из духовне и материјалне културе докласичних народа на Балкану, као и везе са словенском лексиком и ономастиком. У индоевропској и балканској палеолингвистици дао је многа оригинална решења. Утемељио је код нас палеобалканологију, утврђујући језичке, културно-историјске и друге особености догрчких старинаца на Балкану, Анадолији и Апенинском полуострву, које назива Пеластима. Такође је изучавао везе између тих старинаца и словенских Индоевропљана, указујући и на протословенске елементе у грчком речнику. Проучавао је и питање најстарије индоевропске и словенске постојбине, противећи се тзв. „нордистичкој теорији” о пореклу Индоевропљана са далеког севера Европе. На основу оригиналне анализе три реда гутурала, извршио је нову поделу индоевропских језика. Новија археолошка и друга научна открића пружају нове потврде за његове давне предлоге. Оспоравање које је 1973. доживео од неких партијских личности у Босни тешко га је погодило, пао је у постељу и убрзо умро. Био је учитељ најбољим класичним стручњацима свих профила из целе некадашње Југославије више од пола века, са многим ђацима у иностранству, сматран једним од најученијих, најобразованијих и најумнијих људи код Срба у XX в. Био је велики патриота и козмополита, хуманиста и истрајни борац за правду и истину, а извор поруке љубави према човеку и човечанству тражио је у древним источницима балканске цивили-зације. Више од пола века проводећи у потпуној тами без вида, он је стоички и с невероватним оптимизмом учио да се „до истине долази радом и размишљањем”, да „сваку мисао треба домислити до краја” и да наука и филозофија треба да служе човеку и унапређивању људског живота. Добитник је више награда: Октобарске, Седмојулске, Фи-липа Вишњића, Повеље Коларчеве задужбине и др. По њему је названа библиотека Савеза слепих и слабовидих Србије у Београду.

Б071. Миодраг БУЛАТОВИЋ

Миодраг Булатовић, рођен је 20. фебруара 1930. у Оклади, близу Бијелог Поља, у

Црној Гори. Пажњу читалаца привукао првом збирком приповедака "Ђаволи долазе" (1955). Један је од најпревођенијих српских писаца. Написао је: Ђаволи долазе 1956, Вук и звоно 1958, Црвени петао лети према небу 1959, Годо је дошао 1966, Херој на магарцу 1967, Рат је био бољи 1968, Људи са четири прста 1975, Пети прст 1977, Gullo, gullo 1981. Умро је 15. марта 1991. у Игалу.

Б072. Сима БУНИЋ

Сима Бунић, рођен је 26. фебруара 1822. у Лесковцу. Српски глумац, драматичар,

редитељ, сценограф и управник путујућег позоришта. Почео је радити као гардеробер у Народном позоришту у Београду1898-1899 и узгред учио молерски занат. Имао је смисла за сликарство. Године 1900-1903 је декоративни сликар у путујућој дружини "Србадија" Д. Нишлића, а од 1904 члан и декоратер нишког "Синђелића и других путујућих група." Од 1910-1912. води путујућу дружину "Заједница", да био 1912 постао управник нишког "Синђелића" "Осредњи глумац и редитељ, вешт управник, користан декоративни сликар" (Енциклопедија Југославије). Написао је више комада мање уметничке вредности, међу којима је најпознатија комедија "Дочек краља Милана у Лесковцу". Међутим, дела су му сачувна у одломцима, или су реконструисана по сећању. Сачувано је само неколико његових драматизација, а најуспешније драмтизације су му Сремчева Зона Замфирова. и Веселино-вићев Хајдук Станко. Његова супруга Катарина-Каја (1889-1977), запажено је играла крак-

50

терне улоге у "Синђелићу", путујућим дружинама и у Народном позоришту у Врању. Умро је 26. јуна 1914. у Нишу.

Б073. Бошко Р. БУХА

Буха, Бошко Р., народни херој (Градина код Вировитице, 1926 - Јабука код Пљевaља, 27. IX 1943). После завршене основне школе није наставио даље школовање и остао је у селу. Када је успостављена Независна Држава Хрватска, пошто је одмах дошло до протери-вања и исељавања Срба из Хрватске, долази у Мачву. Ступио је 1941. у Мачвански парти-зански одред. Због болести био је једно време на лечењу у Ужицу. После немачке офанзиве на ослобођену територију и Ужице партизанске снаге су се повукле из Србије и са борцима Ужичког партизанског одреда повукао се и он. После формирања 2. пролетерске бригаде 1. марта 1942. у Чајничу улази као борац у састав њеног 4. батаљона. Изузетно храбар, истакао се као бомбаш на Чајничу, Козари, Тарчину, Купресу, Јајцу, Ливну и у другим акцијама које је водила 2. пролетерска бригада. Због исказане храбрости 2. пролетерска бригада упутила га је као свог делегата у Бихаћ на Први конгрес антифашистичке омладине Југославије (27-29. XII 1942). Говорио је о борби, његовој и његових другова бомбаша, против непријатеља и изазвао одушевљење делегата и гостију. И у каснијим борбама које је водила 2. пролетерска бригада испољио је велику храброст и два пута био награђен поклонима од Врховног команданта Јосипа Броза. По повратку са једне омладинске конференције септембра 1943. упао је у четничку заседу недалеко од села Јабука код Пљеваља и погинуо у седамнаестој години бранећи докторку Сашу Божовић. Народним херојем проглашен је децембра 1951.