Srpska oslobodilacka ideja Djoko Slijepcevic

DR ĐOKO SLIJEPCEVIC

Srpska oslobodilačka ideja

Miinchen 1983

SRPSKA

OSLOBODILACKA ID EJA

Druck: «Iskra» GmbH, 8 Munohen 90, Ohlmiillerstr. 16, Rgb.

UVOD

S rpska oslobodilačka ideja bila je tra jn o srž srpskog'a p itan ja , koje je im alo in te resan tn u isto riju svoga n asta ja - n ja i razv ijan ja . Uzimalo se, obično, da je srpsko pitan je , u svom e m odernom obliku, nasta lo tek u X IX veku nasta- jan jem K arađorđeve S rb ije i, kasnije, ak tueln im postav lja- n jem na dnevni red p ita n ja podele i nasleđa Turske. M ala S rb ija , svega nekoliko okruga, posta ja la je sve više i duhovni i političko-nacionalni cen ta r srpstva, koje je i dalje, svojim najvećim delom, bilo pod turskom vlašću. N esta ja- n je te v lasti trebalo je da znači oslobođenje svih Srba, koji su bili pod tom vlašću i n jihovo u jed in jen je sa Srbijom , fcoja je počela da na sebe p riv lač i sve veću pažnju, p re svega tr i velike sile: Turske, R usije i A ustro-U garske. Iz pojm - ljiv ih razloga za ovaj p rosto r počele su se in teresovati i V elika B ritan ija i F rancuska: Balkan, podriven potm ulim pobunam a svojih naroda, nem iran i buntovan, postajao je sve više poprištem sukoba in te resa velik ih sila, koje su, osim Turske, uveravale svet d a nose slobodu i progres.

Od kada je nastala , kroz velike napore i žrtve, često neshvaćena i nepriznata , S rb ija je bila pronosilac slobode na B alkanu, im puls i podrška svih, koji su želeli da se oslobode, da n ađu sebe i svoj p u t u budućnost. I sam a na popri- š tu sukoba in teresa velik ih sila, n a p u tu kojim su vekovim a pro lazili narodi i odvijali se ratovi, S rb ija je b ila više ne- shvaćena, nego sokoljena za dalje oslobodilačke zam ahe. Č ak ni R usija, i pored k rv n ih veza i zajedničke vere, što je tad a značilo mnogo, n ije često im ala razum evan ia za srpske in terese i za srpsku oslobodilačku borbu.

S uštinu srpskoga p itan ja od početka XIX veka pa dalje p re ts tav lja sukob i težn ja i n asto jan ja srpskog naroda da se oslobodi od ugn je tav an ja i u jedini u jednu d ržavnu za- jednicu, sa in teresim a i težn jam a velik ih sila, na prvom m e- s tu T urske i A ustro-U garske, koje su, svaka sa svoga gle- dišta, i tačke svojih in teresa, om etale srpske težn je i nasto- jan ja . U svojoj b itnosti ovo je bio sukob spleta in teresa im perijalizam a, kako su se oni tad a odražavali na B alkanu, sa prirodn im težn jam a jednoga naroda, da ostvari ono što

5

su već drugi narodi im ali: svoju d ržavu i svoju sam ostal- nost. Duboko u duši, sam pred sobom, u ovome svome nacionalnom svetištu u kom e je in tim no živeo, srpski narod je ceo dugi period ropstva pod T urcim a sm atrao nečim p ri- vrem enim i prolaznim i n ikada se n ije m irio sa njim : n je- govi oslobodilački ra tov i bili su odraz i izraz ovoga shvatan ja .

N a svome prostoru , p red sam opožrtvovanim oslobodila- čkim naporim a, susretao se srpski narod sa teškoćam a, koje su bile velike i teško otklonjive; često su bile veće ođ onih koje su dolazile sa tu rsk e strane. Da ruši tu rsk u carevinu sm atrao je srpsk i narod svojim isto rijsk im prizivom . Ali da se, još teže, nosi sa hrišćanskim silam a, koje su istupale kao zaštitn ici Turske, padalo m u je veom a teško i zbunjivalo ga je. Još teže ga je pogađalo što njegovi srpski napori, da sabere i u jed in i svoje etnioko i nacionalno područje, ne sam o da n isu p rav ilno shvatili i pom alagi, nego su ove n je- gove napore, i p rirodne i razum ljive, počeli da nazivaju „velikosrpskom ekspanzijom 11. K ada su ovi napori, ipak, bili ostvareni i kad su se S rb i našli okupljeni u jednoj zajednič- koj državi, onda je izm išljen m it o „srpskom hegem oniz- m u “. U ova obadva slučaja išlo se zatim , da se srpskom e narodu onem ogući ono što je svim a bilo priznato: pravo na puno nacionalno u jed in jen je i na izg radn ju svoje sopstvene nacionalne države.

Posto ji li, i u kcm e obliku, danas srpsko pitan je? Oni- ma, koji budno p ra te razvoj događaja n a B alkanu, jasno je da srpsko p itan je ne samo postoji, nego se ono nalazi u svojoj na jaku tn ijo j fazi: ceo jedan narod, isto rijsk i po p re- vashodstvu, bačen je danas u proces un ištavan ja i un u traš- n jega dekom ponovanja. N ajk arak te ris tičn ije je u današnjoj fazi srpskoga p itan ja to, da su se sve kom ponente ovoga uništavajućega procesa, koji bez m ilosti i obzira sa tire srpski narod, začele ran ije , stasale i ojačale do zam aha i snage koje danas im aju: na izvestan način, po mnogo čemu, moglo bi se reći, da su se povam pirile one an tisrpske sile, koje su traž ile un išten je S rba još p re P rvoga svetskoga ra ta .

S rpsk i narod je igrao g lavnu ulogu i u razb ijan ju T urske i u slom u A ustro-U garske m onarhije . Po prirodnom da- ru da u najsudbonosnijim istorijsk im prekre tn icam a, onda kada se sm enju ju epohe, vidi i da lje i jasn ije nego drugi narodi, srpski narod i u poslednjem ra tu , p re nego mnogi drugi, shvatio je sav ogrom ni sudbinski značaj današn jih rad ikaln ih ideoloških obračuna u svetu. I sam porobljen,

6

i raskom adan, un ištavan jednom divljom bezobzirnošću, on je svesno i odlučno prihvatio tešku borbu sa kom unizm om i vodi je, pod okolnostim a, koje su teske, i danas. On je to uradio po svom e unu trašn jem istorijskom prizivu.

Po mnogo čem u se može reći, da današn ja srpska dram a, potresno krvava, n ije ni po čem u slučajna: ona je neotklo- n jiv i odraz svega onoga što se godinam a prip rem alo i što je nesm etano uzrastalo iz s ta rih an tisrp sk ih brloga, snažilo se po tsticajim a spolja i đostiglo današn ju m eru i današn ji stra - vični zam ah. J e r kao što T urci nisu m ogli zagospodariti B al- kanom dok nisu pokorili srpski narod, i kao što A ustro- U garska n ije m ogla ostvariti svoje zavojevačke težnje na B alkanu dok ne pokori srpski narod, dok se ne obračuna sa S rb im a i dok ih ne pokori i unizi, tako ni kom unističko zavojevanje na B alkanu n ije moglo b iti ostvareno p re nego se obesnažio srpski narod do m ere da ne može da p ru ža od- govarajući o tpor i da počinje p re s ta ja ti b iti i da lje is to rij- ski fak to r na B alkanu i p relaziti u gom ilu bez izrazite nacionalne svesti i bez svoga istorijskoga cilja. Živo telo na- cije, vekovni osnovi njezinoga života, ona kao celina, ugro- ženi su danas duboko i neposredno. K ada se razčlane sve kom ponente današn je srpske dram e, ukaže se p red nam a jedan užasan prizor: kao na okovanoga džina nasrn u la ie danas na telo srpskoga naroda tm ušna g rab ljiv ica — jedni m u k ida ju kom ade tela, drugi vade oči žive, treć i isecaju srce, če tv rti poroče dušu i peharim a p iju srps'ku krv.

Kao i nekada tako nije ni dana.s srpski narod shvaćen. I danas se može reći za srpski narod ono što je, u svoje v re- me, rekao A. Kučbah, čovek koji je do-bro poznavao Srbe, zajedno živeo i četovao sa srpskim ustan icim a po H ercegovini, vojevao uz k ra lja N ikolu i bio p rija te lj sa Nikolom Pašićem . On je uočio skoro trag ičnu kom ponentu srpske sudbine, da bude neshvaćen i pisao: „ . . . Izuzim ajući Crnu G oru na jm an je je od p reo rijen tac ije m išljen ja koristila S rb i- ja. Uzrok je u tom e da je, još uvek, srazm erno m alo pozna- to o ovoj zem lji. Prilično se interesovalo za n jezinu isto riju i geografiju , za n jezinu po litiku i njezine ekonom ske težnje, ali, ipak, vrlo m alo za s tv arn e osobine k a ra k te ra i psihe srpskoga naroda. N aviknuli su se već na to da prim e kao istin ito ono što jedna, naročito zainteresovana, tuđa štam - pa nađe za zgodno da o tom e obavesti javnost. . . . J a sam se mnogo i često k re tao po svim k ra jev im a srpskoga naroda i m ogu posvedočiti, da on ni za čim čežnjivije ne želi, nego da pravično bude shvaćen".

7

Cilj je ovoga eseja da tom e doprinese. On se može nazvati buketom činjenica, koje govore sam e za sebe. N jih im a toliko mnogo da n isu sve m ogle biti u tk an e u ovaj tekst; uzim ano je iz bogate riznice činjenica ono što najneposred- n ije sto ji u vezi sa problem om ovoga eseja . . . P isac nagla- šava, da n ije ni „V elikosrbin" (u ozloglašenom sm islu reči), n iti uopšte ,,H rvatofob“ (u bilo kom e sm islu reči). On je Srbin, jugoslovenski o rijentisan , koji sm atra, na osnovu stvarnosti, da je sudbina Srba, H rv a ta i S lovenaca zajedno povezana. Iz iznetih činjenica vidi se sva kob i fa ta lnost njihove raz jed in jenosti i okrenutosti jednih pro tiv drugih. I još se jedna važna s tv a r vidi iz ovih činjenica: oslobodila- čki podvizi S rb ije omogućili su i H rvatim a i S lovencim a da odlučaju o sebi i da se sakupe i sjedine na svom e nacionalnom prosto ru i ostvare ono što je danas Srbim a onemo- gućeno. I baš u toj činjenici je danas srž i dubina srpske trag ed ije i srp sk e dram e.

8

RAZVIJANJE SRPSKE OSLOBODILAČKE IDEJE

Uobičajeno je, kada se govori o srpskoj oslobodilačkoj ideji, da se počinje sa P rv im srpskim ustankom (1804), koji je nazvan „srpskom revolucijom “. To je, m eđutim , samo delim ično tačno. Tačno je, da je P rv i srpsk i ustanak , na čelu sa K arađorđem Petrovićem , p rv i zapalio b u k tin ju pobune na B alkanu p ro tiv porob ljavajuće tu rske vlasti. U svojoj „Posveti p rah u oca S rb ije“ istaknuo je P e ta r II Petrov ić- N jegoš da su tim ustankom Srbi ispunili svoj istorijski zavet. Taj zavet koji bi se mogao nazvati i V idovdanskim , ve- kovna je težn ja S rba da se oslobode od tu rsk e v lasti i ponovo ujedine.

P e ta r II Petnović-N jegoš je pevao:„A l’ hero ju Topolskome, K arađo rđu besm rtnom e,Sve p repone na p u t b jehu — cilju dospje velikom e:Diže narod, k rs ti zem lju, a varvarske lance skruši,Eto ta jn e besm rtn ika: dade S rbu sta lne grudi,Od v iteštva odviknuta u n jim lafska srca budi.Faraona istoćnoga p red Đ orđijem se m rznu sile,Đ orđem su se srpske mišce sa v iteštvom opojile,Od Đ orđa se S tam bol trese, krvožedn i otac kuge, Sabljom m u se T urci kunu, k le tv e u n jih nem a d ruge".1) Dižući p rv i u stanak p ro tiv T uraka b ila je sloboda prvo

što su Srb i tražili. Sa izvojevanjem i p roširen jem slobode trebalo je da dođe vaspostavljanje onoga što je nekada bilo: uspostavljanje nekadašn je srpske države. Ova oslobodilačka srp sk a ideja, koja se razv ija la i uobličavala u XIX veku, im ala je, po jeđnim a (Svetozar M arković) čisto revolucio- narni karakter, a po drugim a (Ilija G arašanin) bilo je vaspostav ljan je istorijskoga kon tin u ite ta i razv ijan je principa legaliteta.

Svetozar M arković je, 1871. godine, pisao: ,,A početak nove srpske države, a naročito n jena glavna ideja: oslobo- đen je i u jed in jen je celog srpskog naroda — nasta je od prvog ustanka na dahije. Odm ah u prvom e ustanku na dahije,

1) Cjelokupna djela Petra Petrovića-Njegoša. Uredio dr Da- nilo Vušović, Beograd 1935, str. 5.

9

srpski narod misli na oslobođenje svoje b raće u Bosni, vodi pregovore sa Crnom Gorom i započinje ra t sa tu rskom ca- revinom , stupajući van granica Beogradskog pašiluka. U isto vrem e, srpski narod u A ustriji pomaže srpsku revoluciju novcem, džebanom , srpski oficiri u austrijsko j vojsci k rad u topove sa gradova i dodaju svojoj braći, i sam i dolaze da se bore p ro tiv T uraka, a p rv i srpski naučnik toga v rem ena, otac srpske književnosti, Dositije, dolazi da bude m in ista r prosvete u novoj srpskoj državi. Misao i nada da će srpska revolucija u Šum adiji u jed in iti ceo srpski narod, bila je opšta u svim a k ra jev im a srpskim . . . Jed an od n a j- pre težn ijih p rev ra ta u. um nom razv itk u srpskog naroda što ga je donela prva srpska revolucija, bez sum nje je ona re - vo lucionarna misao pokorene raje , misao da stvori srpsku narodnu državu koja će obuhvata ti ceo srpski n a ro d “.2)

l'lija G arašanin, koji je dugo odlučujuće uticao na srpsku i u n u tra šn ju i spoljnu politiku, i koji je stvorio plan spoljne politike Srbije, pcznate pod im enom „N ačertanije", miislio je sasvim drukčije. On je nadovezivao na ono što je nekada bilo i tražio da srpska država bude obnovljena i vaspostav- Ijena. On je pisao: „Srpska država koja je već srećno po- čela, no koja se rasp ro stran i i a jača ti m ora, im a svoj osnov i tem elj tv rd i u carstvu srpskom e 13. i 14 sto lje tija i u bo- gatoj i slavnoj srpskoj i s to r i j i . . . S rb i će pred svet izaći kao p rav i naslednici velik ih naših otaca, koji ništa novo ne čine no svoju dedovinu ponavljaju. N aša dakle sadašnjost neće biti bez sojuza sa prošlošću, nego će ova činiti jedno zaviseće sastavno i ustro jeno celo, i zato Srpstvo, njegova narodnost i n jegov državni život stoji pod zaštitom svoga p rava istoričeskog. Našem teženju ne može se prebaciti, da je ono nešto novo, neosnovano, da je ono revolucija i pre- vrat, nego svaki m ora priznati da je ono politički potrebno, da je u p rasta rom vrem enu osnovano i da koren svoj u pre- đašnjem državnom i narodnom životu S rba ima, koji koren samo nove grane te ra i na novo p rocveta ti počinje.

S rb i su se m eđu svim a Slovenim a u Turskoj p rv i sop- stvenim sredstv im a i snagom za svoju slobodu borili; sljed- stveno oni im aju p rv i i puno pravo k tom e da ovaj posao i dalje up rav lja ju . Već sada na m nogim m estim a i u nekim kabinetim a p redv ide i slute to: da Srbim a velika budućnost p redsto ji i to je ono što je pozornost cele Evrope na S rb iju navuklo. K ad m i ne bi dalje m isli nego samo na knjažev-

2) Svetozar Markovać, Odabrani spisi, Zagreb, str. 29-30.

10

stvo kao što je sad, i kad ne bi u ovom kn jaževstvu klice budućega srpskoga carstva ležale, onda ne bi se svet više i duže sa Srbijom zanim ao nego što je sa M oldavskim i V laš- kim knjaževstv im a činio, u kojim a nem a sam ostalnog na- čeia života i koji se dakle samo kao priv jesci R usije sm atra ju . . .

Nova srpska država na Ju g u podavala bi E vropi sve ga- rancije da će ona biti v rsna i k repka država i koja će se moći m eđu A ustrijom i R usijom održati. Geopolitičeskoje položenije zem lje, površina zem aljska, bogatstvo na p rirodne proizvode i vojeni duh žitelja, dalje uzvišeno i vatreno čuvstvo narodnosti, jednako poreklo, jedan jezik — sve to pokazuje na n jenu sta lnost i ve liku budućnost11.3)

I u jednoj i u drugoj o rijen tac iji b ila je b itno probuđena i is to rijsk i osm išljena srpska svest i razbuđene uspavane snage sa težn jom da nad srpskim narodom „zasja svetla M iloševa p ra v d a “.4)

U naporim a da ostvare svoj nacionalni ideal S rb ija i C rna Gora, kao organizovani p ređstavnici Srba, im ali su da se nose sa sukofoom in teresa velik ih sila i na B alkanu i na n ji- hovom užem nacionalnom prostoru . Nosile su se: Turska, A ustro-U garska i Rusija. Dok je bilo sasvim jasno šta i T urska i Au.stro-U garska žele S rbiji, d ržan je R usije je često zbunjivalo. S rb i su počeli sve jasn ije da sh va ta ju da je R u- sija nak lon jen ija B ugarim a nego njim a. Zbog toga je F ilip H ristić, tad a srpsk i d ip lom atski p redstavn ik u C arigradu, pokušavao da otrezni Jovana R istića od rusom anije. On je, 29. ap rila 1877. godine, pisao R istiću": „ . . . J a sam s velikom tugom , veru j mi, u ovo poslednje vrem e došao do ubeđenja da nam Rusi ne žeie dobro, i da nam se s te s tran e ne treb a nikakvoj koristi nadati. V elika i jaka S rb ija ne ide u račun ruskoj politici i ko zna, n ije li u poslednje vrem e s izvesnim planom rađeno da S rb ija svu svoju, i m a te rija ln u i m oralnu snagu potroši, i do ove katastro fe dođe. C rna G ora je omi- ljeno čedo Rusije, ne zato što je ona k ad ra da bude cen tar S rpstva, i da stvori veliku i jak u srpsku državu, no zato što je sposobnija nego iko drugi da m isiju S rb ije spreči i pa- rališe" 5).

3) Dr Dragoslav Stranjaković, Kako je postalo Garašanino- vo „Načertanije" (Spomenik SKA, XCI, drugi red 70, Beograd 1939, str 77-79).

4) Cjelokupna đ je la .. . , str. 15.5) Pisma Filipa Hristića Jovanu Ristiću (1878-1880). Beo-

grad 1953, st. 170.

I nekoliko meseci kasnije, 2. sep tem bra 1877. godine, pisao je H ristić Ristiću: ,,Ne v a ra jte se, ako Boga znate, i ne m islite da ćemo mi od pobeda rusk ih kakve god vajde videti. Mi treb a da ne značimo ništa, ili da budem o u tuđ im ru k a- ma, pa da R usija sredstvom B ugarske, ako je zadobije, svoj cilj postigne. Ako vam car d rukčije govori, onda se i on sam sirom ah vara. Z ar ne v id ite koja ruka sada i u R usiji i kod nas točak okreće, i koja je i nas za gušu b ila u h va tila i davi- la? . . . J e li ikada S rb ija m anje sebi p ripadala nego danas? I sve to događa se pod m in istarstvom R istićevim i pod v la- dom jednoga O brenovića" 6).

K ada je p rip rem an srpsko-tursiki ra t 1876. godine, nam e- ra K neževine S rb ije je bila oslobođenje neoslobođenih srpsk ih k ra jeva i njihovo u jed in jen je sa Srbijom . O tom e je diskutovano i na sednici M inistarskog saveta, koja je držana 1. m aja 1876. godine i rešavala da se ,,po m ogućnosti postigne u jed in jen je srpskog naroda u tu rskom c a rs tv u 7). Im ali su u vidu Bosnu i H ercegovinu i Južnu i S ta ru Srbiju . Bio je način jen i ra tn i p lan ,,i u koliko je sa tim nužno p re tre sa ti osnove i pravce operacija srpske vojske, kako bi posle prem a tom e G lavni štab načinio p lan i sprem io sve što tre b a “ 8).

R atovi S rb ije i C rne Gore u drugoj polovini X IX veka i početkom XX veka bili su n asto jan ja da se ostvari srpsko oslobođenje i u jed in jen je . „Pod složenim utjecajem razvoja narodne prošlosti a osobito usp jeha u balkansk im ratov im a 1912. i 1913, službena politika S rb ije išla je osnovno za oživ- ljavan jem srpske nacionalne m isli, to je s t okup ljan ja svih S rba oko Srbije. R at 1914. značio je za S rb iju borbu za n je- zino p roširen je i oživotvorenje velike srpske države na način da bi se K raljev in i S rb iji poslije ra ta prisa jed in ili u prvom e redu C rna Gora, Bosna i H ercegovina, zatim B anat rad i s tra - teške odbrane Beograda i konačno Ju žn a D alm acija zbog izlaska na m ore“ 9).

To što je trebalo da se stvori i, na k ra ju , bilo i stvoreno, nazvano je Velika Srbija. Svetozar M arković, koji se skep- tički odnosio prem a ovoj ideji, nazvao je „najvećom politič-

6) Na istome mestu, st. 188.7) Zapisi Jevrema Grujića, knj. III, Beograd 1923, st. 159.8) Na istome mestu, st. 159, sravni: Dr Nikola P. Skerović,

Zapisnici sednica Ministarskog saveta Srbije 1862-1898. Beograd 1952, st. 168.

9) Dr Ante Smith Pavelić, Dr Ante Trumbić, Minhen 1959, st. 39-40.

12

kom utopijom " 10). On je, u svojoj knjizi „Srbija na Istoku", pisao i ovo: „Politička misao: osnovati Veliku Srbiju, tj. od današn je srpske kneževine način iti ve liku polunezavisnu ili sasvim nezavisnu državu, prostim p risvajan jem susjednih srpsk ih zem alja, odgovaralo je potpuno unu trašn jo j politici Srbije, ko ja je težila da u zem lji u tv rd i neograničenu vladu u d inastiji O brenovića . . . O snovati Veliku Srbiju, značilo je p rene ti v rhovnu v ladu nad Bosnom i H ercegovinom od sultan a na v ladajuću porodicu O brenovića; p rene ti u Bosnu i H ercegovinu srpski U stav i srpsko državno ustro jstvo sa svim njegovim kapetan im a, načelnicim a, sudskim instanca- ma, m nogobrojnim k ancelarijam a i celokupnim b iro k ra t- skim aparatom . Jednom reči, u novim srpskim zem ljam a n am etnu la bi isti p rav n i i ekonom ski odnošaj, sa svim posle- dicam a, koje su posto jale i postoje u S rb iji" n ). I, dalje: „ . . .A l i m i pod im enom S rb ija razum em o narod što živi u S rb iji, onaj narod, koji je u početku ovoga veka započeo revoluciju u Turskoj, započeo borbu za oslobođenje celokup- nog srpskog n aro d a od turskog gospođstva. Da je on p rizna- vao zakonitost tu rskoga poretka, on ne bi ni počeo svoju revo luciju“ 12).

A ntisrpsk i elem enti, potsticani i h ran jen i iz Beča, ink ri- m inisali su ide ju srpskoga oslobođenja i u jed in jen ja i ođ ideje jedne V elike S rb ije ispredali teze o srpskome hegemo- nizmu ne samo u Jugoslav iji nego i na B alkanu. Ishodište te ideje i izvestan oblik njezinog ostvaren ja video je L. fon Sud land (Dr. Ivo P ilar) u obnav ljan ju Pećke p a tr ija rš ije 1557. godine. On je pisao: „Srbska m isao oživljuje doduše godine 1577. u crkvenom obliku u Pećkoj p a tr ija rh iji, doživ- lju je čak svoj cvat i p roširavan je , ali se ona, za austrijsko- tu rskog ra ta godine 1683-—1689 pokazala nepouzdanom tu r- skoj državi, kucnuo je i njoj zadnji čas. O statke narodne sv ijesti spasilo je kod H rv a ta pobjeglo plem stvo, koje se b ijaše stisnulo na uskom području oko Zagreba, a kod S rba spasila je narodnu sv ijest narodna crkva, koja b ijaše sa svojim p a trija rh o m pobjegla u južnu U garsku" 13).

K ada je, 1914. godine, nap ad n u ta od A ustro-U garske p ru - žila je K ra ljev ina S rb ija snažan otpor. Bilo je to aktivno ulaženje u završnu fazu ne samo oslobođenja i ujedinjenja

10) Svetozar Marković, Sabrana dela, st. 114.11) Na istome mestu, st. 111-112.12) Na istom mestu, st. 114.13) L. von Sudland (dr Ivo Pilar), Južnoslovensko pitanje.

Prikaz cjelokupnog pitanja. Zagreb 1943, st. 332.

13

Srba, nego i oslobođenja Hrvata i Slovenaca ispod austrougarske vlasti. Tim e su se, tada, oduševljavali i jugoslovenski o rijen tisan i H rvati, koji su ispovedali narodno jedinstvo Srba, H rv a ta i Slovenaca. Jed an od njih , svakako veoma uticajan , F rano Supilo, pisao je, 21. oktobra 1914. godine, N ikoli Pašiću iz Londona: „Moja v je ra i h iljade nas, koji stojim o na načelu narođnog jed instva jest, da mi H rvati, S rb i i Slovenci od T rig lava do Tim oka sačinjavam o jedan isti narod sa jednim istim jezikom , a samo sa tr i im ena. N ije glavno kako se jedan narod zove, nego je glavno da ta j narod živi, da bude svoj i slobodan, jed in stven i napreduje . Na tem elju ove ideje zastupao sam m isao da m eđu Južn im Slo- venim a u H absburškoj m onarh iji H rvati, kao neki depozi- ta r i d ržavno-pravn ih ostavština m oraju da im aju vodeću ulogu kao prim i in te r pares. To se zbog raznih tugaljiv ih uzroka van jsk ih i n u ta rn jih p ro tivn ika S lavenstva n ije moglo p rovađati. Izvan H absburške m onarh ije ista uloga po na- ravnom zakonu p ripada ovoj i ovakvoj današnjoj Srbiji. Stoga ova S rb ija , ko ja je tako lijepo u zadnjih deset godina, a naročito kroz ove poslednje tri, dokazala da je dorasla ovakvoj m isiji m ora da bude ovaj d ržavo tvorn i fak tor, koji će sab ira ti i s lijevati Južne S lovene“ 14).

O duševljen i srpskim pobedam a i stavom srpske vlade pisao je, 3. ja n u a ra 1915. godine F rano Supilo D ušanu Vasi- ljeviću iz Londona: ,,A, eto, kasn ije se obistinilo ono naj- neverovatn ije : da je bilo daleko više i bolje, nego ste i Vi sam i pričali! Jedno čudo i jedan tak av h isto rijsk i događaj, da sve ono što smo u povijesti učili — od T erm opila unapred — n ije nego ig rarija ! A osobito d ržan je staroga k ra lja i n jegovih sinova! Eh, b ra te , bogm e su i m eni m atoru suze na oči došle dok sam čitao one stvari! Ono je nešto veliko, kakvo povijest ne bilježi. Možemo m irne duše reći: sad kako god bude — S rb ija je svoje učinila! I m a da bi su tra kojom nesrećom i podlegla jačoj sili, kojom prije te , to je ona ipak ovom pobjedom sebi osigurala ne samo sva p rava na rein- tegraciju , nego i na revend ikaciju svih jugoslovenskih zemalja n jena jezika. Evala joj! K ako je snaga naroda p robu ja la kad se ugušila p rok le ta milanoviština. Tako će i naše mize- rije osušiti se na suncu slobode i b it će novih dokaza snage i svijesti. Vi m e razum ijete" 15).

Posle razgovora sa regentom A leksandrom , koji je tra jao jed an sat i po, pisao je Supilo Dr. A nti Trum biću, 14. fe-

14) Dragovan Šepić, Pisma i memoari Frana Supila (1914- 1917). Beograd 1967, st. 9.

15) Na istome mestu, st. 39.14

b ru a ra 1915. godine, i ovo: „. . . U m noge sam ga s tvari uputio. K rasan m i je dojam učinio sa svojom b istrinom i sa lije- pim osjećanjim a. Pozvao m e k sebi opet čim se iz Rusije vratim . Pašić mi je dao za Sazonova jedan lijep list.

Meni se čini da će Šum adija moći da bude na visini n je- nih zadaća u Južnom Slavenstvu, pa uztrebali i do najsam o- zata jen ih konzekvencija. To je m oja im presija iz današn je situacije i raspoloženja" 16).

N ikoli Pašiću pisao je, 28. m arta 1915. godine, Frano Supilo iz Petrograda , da sm atra da H rvati, a naročito P ri- m orci, treb a da „paralelnom akcijom za odbranu naših prava na Ja d ra n u pom ažem o S rb ijinu m isiju u jed in jen ja i oslobo- đen ja na tem elju narodnoga jedinstva. Držim da izložiti C aru naša p rava na istočne obale Jad ra n a samo može kori- s titi 17).

U svim ovim nasto jan jim a i naporim a sađržana je ideja Srbije kao P ijem onta Južn ih Slovena. O baveštavajući regen- ta A leksandra, 19. m aja 1915. godine, da m ora n apustiti Niš i poći za Pariz, Supilo m u je pisao: „Sve se čini, da S rb ija usred svojih slavn ih junačk ih d jela stup i sada u novu i vanredno tešku fazu svoje velike m isije u Jugoslavenstvu: u fazu u kojoj treb a da pam etnom ali skoro b ih rekao nad - čovječanskom odvažnošću istup i i p ro tivu dušm anim a i p re - m a b raći i p rija te ljim a , te koli na Jad ranskom m oru, toli s onu s tran u Save onem ogući krista lizac iju tak v ih prilika, koje bi mogle u našem narodu opet razb u k ta ti p lam en raz- dora i zapriječiti potpuno ostvaren je velike jugoslovenske ideje. Ako S rb ija ovdje uspije, onda je u jed in jen je svih Jugoslovena u jednu nacionalnu i državnu snagu p itan je vrlo k ra tkog vrem ena i tad a će ovaj darov iti narod u m iru i rad u da pokaže što je k ad a r da priloži ku ltu ri, u ljudb i i napredku.

Iz naših razgovora dobio sam osvjedočenje da je Vaše V isočanstvo skroz prožeto ovim m islim a i osjećanjim a, pak m ožete m isliti koliko Vam želim, da ih sretno p rivedete u djelo i Vašim im enom slavno zabilježite u našoj i svjetskoj is to riji“ 18).

Ideja S rb ije kao P ijem onta Južn ih Slovena n ije bila nikakva ni osvajačka, ni hegemonistička ideja, nego pokušaj buđen ja nacionalne svesti i sprem anje na ž rtv u za oslobo- đen je i u jed in jen je i S rba i porobljenih Jugoslovena. Iako

16) Na istome mestu, st. 58.17) Na istome mestu, st. 58.18) Na istome mestu, st. 78.

15

ona n ije b ila tuđa shvatan jim a Ilije G araša jina o oslobodi- lačkoj m isiji S rb ije on, kada su počeli da popularišu ovu ideju, bio je suzdržljiv prem a njoj. On je, 6. m aja 1861. godine, iz C arigrada pisao Jovanu M arinoviću o tom e. Veli: „Vidim izm eđu pročeg u našim novinam a da se upodoblja- vam o P ijem ontu , i to se govori još u onim artik lim a, koji se kao um ereni sm a tra ju tam o. B udim o P ijem ont, ja to odobra- vam i hoću, samo ako smo kadri; no budim o takv i i u delu a ostavim o neka drugi za nas to kažu, je r nam a to ne priliči p re kazati nego kad smo već oružje u ru k e uzeli. N eka se malo pazi za Boga šta se govori, da ne stvaram o sebi teško- sti koje nam više sm eću nego što nam pom ažu“ 19).

P roaustro -ugarsk i elem enti, naročito oni kod H rvata , gledali su u ideji P ijem onta i p ro širen je Srbije, odnosno stva- ran je V elike Srbije, u kojoj su treb a li da budu u jed in jen i svi Srbi, kao neki um išljen i srpski im perija lizam i, tako isto, n asto jan je naturanja pravoslavlja nepravoslavnom jugoslo- venskom elem entu. L. fon Sudland, (dr Ivo Pilar), najizrazi- tiji p redstavn ik ovakvoga shvatan ja , pisao je: „Opaziše da bi silno dobili na političkoj snazi i moći, kad bi se sjedinile snage svih srbsko-pravoslavnih elem enata pa i onih izvan Srbije. Zbog toga pozvaše u pomoć narodnostna načela, u koliko b ijahu važna kod s tv a ran ja država: osobito prouča- vahu i kop irahu poviest u jed in jen ja Ita lije , m iešahu narodne težn je s nasto jan jem oko p roširen ja srpskog p ravoslav lja i počeše sm atra ti se P iem ontom buduće Jugoslavije , ko ja je u svojoj srži m ogla b iti samo V elika Srbija. Ovaj razvoj, koji je nadovezivao na nekadašn ju veličinu D ušanova carstva, naišao je u čitavom narodu na potpuno razum ijevan je i plodno tlo, pa tafco postade nasto jan je , da se pravoslavni elem enti oslobode s tran e v lasti i u jed ine s nacionalnim sre - dištem , m alo po malo sve više m išlju vodiljom srbske unu- ta rn je i van jske politike, a napose nakon B alkanskih ratova koji su vojnički i d ip lom atski uspjesi sasvim nerazm jerno i neum jereno podigli srbsku sam osvijest“ 20).

Ovo shvatan je , čije odbleske susrećem o i danas u ustaškoj i p roustaškoj štam pi, razv ijaće se i da lje i posta ti deo veliko- hrvatskog program a, koji je oduhovio A nte Starčević. „ .. . N asupro t velikosrbskom idealu stavio je V eliku H rva t- sku, htio je čitav narod oduševiti tim idealom , pa n a jp rije p regaziti sve u n u trašn je protivnike, a zatim p ris tu p iti uje-

19) Pisma Ilije Garašanina Jovanu Marinkoviću, knj, II, st.20) L. von Suđland (dr Ivo Pilar), Južnoslovensko p itanje.. . ,

st. 78.

16

dinjenju hrvatskih zemalja. Iz činjenice, da su balkanski R om ani velikim djelom im ali ud je la u postanku Srbije, iz činjenice, da je ono izprva bilo m aleno i da su n jim e vladali H rvati, sazdao je teo riju da S rb i nisu n ik ad a postojali, ali je p ri tom e prevideo činjenicu da n ikada n ije bilo države bez snažnog narodnog elem enta . . . N arod je tako sliepo slie- dio čoveka, kojem su nedosta ja la g lavna svojstva uspješnog političara, p rak tičk i sm isao za stvarnost, a tim e i ta k tik a i nadarenost za provođenje zadataka. On n ikad n ije izradio po ta jn ih osnova za provodbu svojih misli, a što je u tom e p ravcu učinila n jegova okolina, bijaše neznatne vrijedno- s ti“ 21).

P roaustro -ugarske i velikohrvatske teze o „velikosrpstvu" i srpskom „hegem onizm u" p rim ila je K om unistička p a r tija Jugoslav ije (KPJ) i dosledno ih i uporno razv ija la , da bi se tim idejam a poslužila u razb ijan ju jed instva srpskoga te ri- to rija lnog i etničkog jedinstva, što je ozakonjeno odlukam a P rvoga (1942) i D rugoga AVNOJA (1943). Z loupo treb ljava- jući i netačno in te rp re tira ju ć i osnovne p rincipe dem okratije i sam oopredelenja naroda, K P J je, silom i prinudom ozgo i silom o tete vlasti, onem ogućila, i još uvek onem ogućava, ostvaren je p rava, koje je p riznato svim a narod im a u Jugo- slav iji — osim Srbim a. Srpskom narodu je onem ogućavano, i još uvek se onem ogućava, da se sam izrazi i pokaže: šta je, ko je i šta želi, da nap rav i od sebe. U fazi p rim en jivan ja pseudodem okratije , koristeći se snagom vlasti i upornom doslednošću sistem a, koji se silom održava, vrši se dosledno i sistem atsko rasrbljavanje srpskog etničkog p rosto ra i opo- ročavanje srpske državne i oslobodilačke ideje, one i onakve kako je ona b ila uobličena u X IX veku i kakva je ostala sve do k ra ja ; i kaiko su je shvatili i ob jašn javali savrem eni stranci.

KAKO SU STRANCI SHVATALI SRPSKU OSLOBODILACKU IDEJU

P rv i i D rugi u stanak S rba (1804. i 1815. godine), bili su p riro d an i, po celome stica ju u n u trašn jih i spoljnih okolnosti, nezadržljiv odušak onoga što je vekovim a uzrastalo

21) Na istome mestu, st. 339.

17

i snažilo se u duši i srcu srpskoga naroda. B enjam in fon K a- laj n ije im ao pravo kada je P rv i ustanak , u odnosu na T ursku, nazvao „lojalnim ustankom " *). Ono, što se n jem u činilo lo jaln im bilo je sam o odraz tak ta i m udrosti vođa U stanka: da održe m eru i da odm ah ne da ju puni zam ah onom e što ih je nosilo i potsticalo. Ono neukro tivo buntovno zračilo je iz svakoga gesta i p o k re ta ljud i koji su bili rešeni da k idaju sa starim . „Vidiš, govorili su narodn i p rvaci A ganliji, da mi ni ti nijesm o kad ri m ira način iti: narodu zulum dojadio pak sada ne sluša nikoga, n iti kom e veru je , a vaši T urci osilili, p a neće da sjede s m irom od naroda, n iti slušaju šta vi govo- rite , da se m ir i“ 2).

K ada je govorio o silam a iz ko jih je izn jedren P rv i usta- n ak F ilip V išnjić je rečim a, da je sam a ra ja b ila rad a kavzi, mislio mnogo više na ono što je vekovim a pokretalo i nadahn jivalo oslobodilačku borbu našega naroda, nego na k lasni m om enat socijalno ugn je tene ra je „koja globe davati ne može, n iti trp je t tu rskoga zulum a". Kroz duboko in tim an doživljaj našega epa, shvatila je gospođa Talvj u n u trašn ji smisao naše isto rije i m otive iz kojih je iznikao U stanak. „L judi velike h rab rosti, veli ona, rukovodili su njim : dugo srećno dok ih po litika velik ih sila n ije žrtvovala i oni bili p rinuđen i da g ledaju kako im se k rv lju izboreni uspesi na- silno oduzim aju, i da iskuse svirepost pobedioca" 3).

Feliks Kanic, takođe iz opštega p rav ila o revolucijarna u ko jim a je, po njem u, novac glavni fak tor, izuzim a srpski slučaj i veli: „Ovo iskustvo se, ipak, ne može p rim en iti na srpske oslobodilačke ratove. R etka ljubav prem a otadžbini i d iv ljen ja dostojno sam oodricanje čine n jihove jedine po- m oćne izvore . . . Malo im anje svakoga pojedinca sačinjavalo je i arsenal i kasu iz kojih je srpska osiobodilačka borba crpela svoju snagu" 4). Još je više u p rav u Felix B am berg kada ističe, da je srpska revolucija proizašla iz n a ju n u traš- n ijeg duha naroda i da ,,u odnosu na ličnosti, koje su je vodile čak sto ji kao jed instvena u is to riji h rišćanstva i skoro paganska div ljina, m anastirsk i i hajdučk i život, odražavali su kod S rba p redan je vere i slobode i tako se desilo, da p re-

1) Beniamin von Kallay, Geschichte der Serben, st. 89.2) Vuk Stefanović-Karađžić, Građa za istoriju našeg vreme-

na i životi najznačajnijih poglavara ovoga vremena, Beograd 1898, st. 14.

3) Talvj, Volkslieder der Serben, Bd. I. Halle, 1825, st. XLII.4) Felix von Kanitz, Serbien historisch-ethnographische

Reise aus den Jahren 1859-1868, Leipzig 1?68, st. 498-499.

10

obilje n jihovih patn ji, um esto da ih sm rvi, čeličilo ih je za novi život“ 5). ,,U srpskim srcim a oživela je b ila opet ideja vaspostav ljan ja starog veličanstvenog srpskog carstva, koje je završeno nesrećnom Kosovskom bitkom i sm rću cara La- zara. Kod jednog tako darovitog naroda kao što su Srbi m orala je ova ideja b iti brzo oform ljena u jedan čvrst plan, koji, p rezirući sve sm etnje, d irek tno ide svom e cilju pa ma koliko vrem ena i napora sta ja lo njegovo ostv aren je“ 6).

K ada je, kasnije, i sam ovo shvatio došao je B. fon K alaj do uveren ja , da „možda n ikada n ije bilo jedne revolucije, koja je bez ikakvih p re thodn ih nam era, sam a iz sebe, počela kao srpski U stanak početkom našega stoljeća,, 7). Iz najn ižih narodnih redova, ističe J. A. F re ih e rr fon H elfert, uzrastao je po-kret bez ikakv ih kneževskih vođa, bez ra tu vičnih voj- skovođa, bez takm aca za presto. L judi koji često nisu znali ni č ita ti n i p isati s ta ja li su m u na čelu. Pesm e i p jevanje, koje su proslav lja le podvige n jihovih ju n ak a nisu izašle iz kruga sam oga naroda: kn jišk i učena Evropa n ije sa n jim a im ala n ikakv ih dodirn ih tačaka i jed v a se, povrem eno, no- vinskim beleškam a, osvrtala na njih . Sve što su velike evropske sile činile za n jih bilo je, u na jv išu ruku, nekoliko desetina h iljada ru b a lja gođišnje, koje je R usija davala za p ravoslavne crkvene svrhe i nekoliko desetina h iljada guldena, koje je A ustrija davala za katoličke crkve i m ana- s tire “ 8).

U ovim oslobodilačkim naporim a, koji su našli svoj puni izraz u ovim ustancim a, i kasn ije se decenijam a razv ija li i po tpunjavali, b ila je sadržana suština srpske m oderne ideje i srpskoga p itan ja : ostvaren je vekovne težnje za svojom slobodnom nacionalnom državom . Z ačetke ove države gledao je narod u Srbiji, koja je nasta ja la i postajala duhovni cen ta r srpsk ih nacionalnih težn ji i nosilac srpske oslobodi- lačke ideje. Č injenica da je na ovome području zajedno sa nacionalnim došlo i socijalno oslobođenje od ja rm a turskoga feudalizm a učinilo je S rb iju još priv lačn ijom za narod iz

5) Felix Bamberg, Geschichte der orientalischen Angele- genheiten in Zeitraum des Pariser und Berliner Friedens, Ber- lin 1892, st. 384.

6) Eduard Riiffer, Die Balkanhalbinsel und ihre Volker vor der Losung der orientalischen Frage. Eine politisch-etnogra- phisch-militarische Skizze, Bautzen, 1869, st. 64.

7) Beniamin von Kallay, Die Geschichte des serbischen Auf- standes, st. 2'60.

8) J. A. Freiherr von Helferr, Bosnisches, Wien 1879, st. 64.

19

neoslobođenih srpsk ih k rajeva. Svaki porast i polet živih snaga S rb ije k rila tio je nade porobljene srpske ra je : ono najd ragocen ije što je n a jdub lje p rodiralo u srca naroda bilo je uverenje, koje se h ran ilo iz stvarnosti, da je teškom robo- v an ju došao k ra j. F ilip V išnjić je ovo sudbinsko, na n jem u svojstven način, izrazio rečim a:

„Bože m ili čuda velikoga,K ad se šćaše po zem lji S rb iji Po S rb iji zem lji da p rev rn e I da d ruga n astan e suđaja . . . “

To što je počelo da se dešava, n a s ta jan je jedne nove epohe, značilo je istinsko i duboko preinačen je postojećega s tan ja stvari, k ra j jedne i početak druge epohe, koju će nositi napori celoga jednoga naroda, da postane svoj, slobodan i sam ostalan. I K arađo rđe i Miloš, i najbo lji ljud i oko njih , u svojim najvišim i na jlepšim zam asim a, osećali su se delom srpske celine, pozvani da je predvode na njezinom oslobodi- lačkom p u tu u z rastan ja i u jed in jen ja .

D a su i sve srpske zem lje to tako osetile i shvatile vidi se i po tom e što su najbo lji lju d i iz sv ih srpsk ih k ra jeva po'leteli da uzm u učešća u oslobodilačkim borbam a i da tim e posvedoče svoju sudbinsku povezanost sa državom koja se rađ a la iz k rvav ih podviga. Izm eđu K arađorđev ih zaleta p re- m a Crnoj G ori i H ercegovini i napora da se srpski Jug duhovno k rep i i onoga šta je ra ja osetila na prve vesti o srpsk im pobedam a postoji u n u tra šn je duhovno srodstvo ne sam o na srpskom p rosto ru nego i na celome B alkanu osetilo se bilo nešto nadežno i okrep ljavajuće: još 1805. godine vođa g rčk ih k lefta N ikotsaras, sprem ao se d a K a ra đ o rđ u priskoči u pomoć, a već iduće godine K arađorđe je naoružao 5.000 B ugara. G odine 1819. m onasi m an astira Sv. Jovana Rilskog potsećali su kneza M iloša na srpsko-bugarsko b ra ts tv o i srodstvo po krvi, a kada je Miloš, na p u tu za C arigrad, prolazio kroz B ugarsku, narod ga je oduševljeno dočekivao i gledao u n jem u sim bol i svoje slobode.

U srpskim k ra jev im a bilo je ovo osećanje još jače, je r su brige S rb ije b ile neposrednije n jim a upućene. Već 1813. godine Srb i iz oslobođene S rb ije osnovali su škole u P rilepu i K ičevu, a polovinom XIX. veka bilo je tih škola u Južnoj S rb iji više od četrdeset °). B. von K allay je zabeležio kako su se S rb i iz Zapadne Bosne, na vesti o K arađorđevim pobe-

9) Hermann Wendel, Siidosteuropaische Frage, Berlin 1918, st. 216-217.

dam a, zaveravali na pobunu. „Oni su se, veli K allay, sakup- lja li u šum am a oko Novoga i držeći jedan tan ak štap u ruci zak lin jali se teškom kletvom , da se sasuše kao ovaj štap, ako naruše svoju zak le tv u “ 10).

S rb i iz austro -ugarske vojske počeli su prebegavati u S rb iju i p rilaz iti ustanicim a. U avgustu 1807 godine, veli K allay, popeo se broj dezertera na 515 ljudi, m eđu n jim a 327 g ran ičara i 188 p ripadn ika reg u larn e pešadije i konjič- kog puka . . . P ravoslavn i sveštenici i ka luđeri od vlaške do H rvatske litorale obaveštavali su sta lno svoje v em ik e o pobedam a Rusa, a stanovništvo n ije uopšte sakrivalo svoju radost zbog ovih uspeha,, n ). ,,Iz S rijem a, veli V uk S tefa- nović-K aradžić, p reb jegnu m nogi ljudi, osobito bećari, i s tan u se k rijuć i p renositi pom alo džebane i oružja,, 12).

Tako se začela i, postepeno, uzrasta la nova S rb ija : ona je b ila samo osnov, žarište i putokaz. Što se, sada, ponovo mora lo početi od početka, kao što je u svoje vrem e počeo S tevan N em anja, jedna je od in te resan tn ijih kom ponenata trag ične srpske sudbine. Cilj je i sađa bio isti: u jednu d ržavnu za- jedn icu skupiti sve srpske zem lje i vaspostav iti izgubljenu državu, ko ja je stalno živela u svesti i srcim a naroda. Sa te lin ije i iz tih okv ira srpsk i napori n isu n ikada izlazili. U stanička S rb ija b ila je samo zam etak srpske države, koju je trebalo stvoriti. N jezine granice, i bez šest okruga, „vrlo sužene u poređen ju sa s ta rim gran icam a zem lje“ 13) niko od S rba n ije mogao sm atra ti ni tra jn im ni p rirodnim : u svesti svakoga S rb ina one su bile izraz i odraz nužde. Felix K anitz veli: „K neževina S rb ija sačin java jedan deo staroga srpskoga carstva. Svoje današn je gran ice dobila je po odredbam a m ira u B u k u reštu “.14) H. N. B ra itsfo rde ističe, takođe, da je nova S rb ija samo jed an deo srpskoga p ro s to ra ,,13), a gospođa Talvj, govoreći o srpskom prostoru , piše: „Nije sam o sužena zem lja koju m i poznajem o pod im enom Srbija, postojb ina ovih pesam a. Jezik, kojim su one pisane i na kom e se pevaju pro teže se u nekoliko, ne mnogo različ itih d ija lekata , preko

10) B. von Kallay, Die Geschichte des serbischen Aufstan- des, st. 161.

11) Na istome mestu, st. 367, 368.12) Vuk Stefanović-Karadžić. Na navedenom mestu, st. 20.13) Otto von Pirch, Reise in Serbien im Spatherbst 1829, Ber-

lin 1930, st. 28.14) Felix Kantz, Serbien. . ., st. 547.15) H. N. Braitsford, Macedonia, Ist races and their future.

London 1906, st. 97.

21

Bosne, Hercegovine, C rne Gore i D alm acije, preko Slavonije i jugoistočnog dela H rvatske (pogranična ili vojnička H rva t- ska). Ono, dalje, je v lasništvo m nogih h iljada Srba, koji su naseljen i od Z em una iznad leve obale D unava do St. A ndreje kod Budim a, u tr i dijeceze. Tako on p ripada m nogim m ilijo- nim a od kojih preko polovina p rip ad a grčkom ritusu , a u Bosni većim delom islam u. M anji broj, baš tam o, u D alm a- ciji, H rvatskoj i S lavoniji p rip ad a latinskoj c rk v i“ le). „Srp- ski jezik govori od p rilik e 5,000.000 ljud i (to je bilo u vrem e kada je Talvj pisala svoje delo). N jihova te rito rija , sa m a- lim dijalektološkim varijan tam a, proteže se na tu rsk e i austrijsk e provincije, na Srbiju , Bosnu, Hercegovinu, C rnu G oru i D alm aciju, preko S lavonije i dela H rvatske. On je nacionalni jezik m nogih hiljada, koji su zbog turskog ugnje- tav an ja iselili se i kao kolonisti nalaze se na jugoistočnoj obali D unava od Zem una do St. A ndreje kod Budim a . . . K neževina S rb ija n ije još cela srpska zem lja i sam a cela srpska zem lja n ije još ni iz bliza celo slovensko tlo B alkan- skoga P o luostrva" 17).

D r A lfred F ischer ističe, da su se pod Ilirim a razum evali Srbi: „Pogrešno istorijsko shvatan je , da su Srbi i H rvati, ako ne i svi Sloveni, potom ci starih Ilira , bilo je opšte ra - sprostran jeno , i da su oni svi obuhvaćeni ovim imenom. Ita lijanska , P apska k u rija na prvom m estu, bili se navikli, da staro geografsko im e Ilira p rim en ju ju na sve Slovene južno od Save i D unava i nazivali su ih gens illy rica“ 18). L azar Soranzi u svom e delu „O ttom anus sive de im perio Turcico“ ističe, 1610. godine, da se Srb i p ro s tiru od alban- skih p lan ina do D u n a v a 19). Izjednačujući ih sa R ašanim a veli da dopiru do T em išvara i L ip o v e 20). U jednoj staroj nem ačkoj hronici iz 1596. godine, iz v rem ena lju tih srpskih borbi sa Turcim a, raz liku je se M akedonija od bugarskog područja i pom inje kao m esto n a kom e je sah ran jen car M urat: za kneza L azara veli H ronika da se sa T urcim a ,,vi- tešk i borio“ 21) . . . I, kasnije, niko ozbiljan n ije osporavao da S rb i žive van područja, koje je bilo obeleženo geografskim

16) Talvj, Volkslieder der Serben, I, st. II.17) Talvj, Ubersichtliches Handbuch.. ., st, 86.18) Dr Alfred Fischer, Der Panslawismus bis zum Weltkrieg,

Stuttgart-Berlin 1919, st. 133..19) Na istome mestu.20) Na istome mestu.21) Hungarisch und Siebenburgerischer Kriegshandel. Franck-

furt/M. 1596, st. 92.

22

područjem Srbije, ali se toj S rb iji osporava pravo, da u svoje državne granice okupi i druge srpske krajeve.

Imao je pravo E rn st A nrich kada je rekao, da je cilj svih ovih s trem ljen ja Srbije, svih ogrom nih ž rtav a i napora, b ila V elika Srbija . Samo što je koncepcija ove V elike S rb ije u svesti i in te rp re tac iji srpskog naroda i n jegovih vodećih ljud i b ila sasvim drukčije shvaćena: o-na n ije im ala n išta zajedničko sa onim kako su je zam išljali i ob jašn javali d r- žavnici i velik ih i m alih sila i oni, koji su bili u službi ovih: svi su oni pokušavali da naučno postave, objasne i oprav- da ju svoje su p ro ts tav ljan je prirodnom u zras tan ju srpske države. Ono što je ceo srpski narod hteo nije, u njegovim očima, bilo n iti šta novo n iti izuzetno. „Cilj, veli E rn st A nrich, n ije bio nov, n ije to bila n ikakva duhovna uzu rpa- cija u očima Srba, nego jedan zavet i obaveza. Jed an zavet, koji je za vrem e celoga turskog ropstva, nepisan, samo u junačkim pesm am a i p ričam a ovog neprosvećenog, ali fan ta - zijom obdarenoig i rom antičarsk i strastvenog naroda očuvan, živeo; zavet, koji je sa prv im popuštan jem tu rsk ih okova opet bio p rihvaćen od naroda, vlade i k ra lja , a naročito od kneza M ih a ila . . . Ovaj pok re t je nosio ceo narod čiji svi slojevi bezuslovno teže d ržav i kao izrazu, gde se na narod i d ržavu gleda kao na prve sluge nacionalne id e je“ 22).

Svaki S rb in je ovo sm atrao prirodnim , je r je kod Srba još u srednjem veku nacionalna i državna m isao bila neo- bično razvijena. Ono što je sada nastaja lo , proizilazilo je iz osnova srpske isto rijske prošlosti. Anon Duma, austrougarsk i general, nazvao je ovo „idejom ponovnog uspostav ljan ja is to rijsk ih granica starog srpskog carstva,, 23). O datle je po- šao i Ilija G arašanin . U življavajući se u savrem ene m u prilike, k ritičk i procenju jući sm isao i značaj s tran ih u tica ja i u S rb iji i na B alkanu, G arašan in je 1866. godine, na p red - bacivanje francuskog konsula, da je S rb ija i suviše pođ uticajem Rusije, odgovorio, da je to sve za n jega „prava besposlica“ i da S rb i im aju svoju po litiku : . Toga smo mi, rekao je on, i suviše siti, a sada sledujem o sopstvene naše planove i samo onoga ćemo za p rija te lja držati, koji nas u ovome ne sm eta, a koji nas još i m oralno pom aže tom e ćemo i b lagodarn i b it i“ 24).

22) Ernst Anrich, Die jugoslavvische Frage 1870-1914, Stutt- gart 1931, st. 22, 23, 24.

23) Anton Duma, Serbien, Hannover 1894, st. 279.24) Sravni kod: Dragoslav Stranjaković, Ilija Garašanin.. . ,

st.46.

23

Ti „sopstveni p lanovi G arašan inov i“ bili su u oveme: na j- p re osloboditi i u jed in iti sve srp ske zem lje i tek kada to bude postignuto onda se može ići dalje — u jed in jen ju sa B ugarim a s jedne i sa H rvatim a sa druge strane. Bez ikakv ih iluzija o v rem enu u kom e je živeo, sa velikom dalekovidnošću i rea- lizmom, G arašan in je prozreo sm isao i dalekosežnost svih s tran ih u tica ja na B alkanu. Oni bi, po njem u, mogli b iti n eu tra lisan i i, eventualno, uk lonjen i samo tada ako se uspe da se na B alkanu stvori nešto ,,što bi samo sobom bilo dovoljno snažno da donekle suzbije tuđ i uticaj, nešto na što se ne bi moglo bez ozbiljnih ž rtav a nasrnu ti, nešto što nem a nužde da svaki čas p ribegava čas jednoj čas drugoj zaštiti, jedn im slovom nešto što bi svoga sopstvenog zdravog života i svoje sopstvene k repke sile im alo“ 23).

G arašan in je ispravno shvatio, da u srpskom slučaju p ri- rodno pravo jednog naroda da se u jed in i i da stvori svoju nacionalnu d ržavu ide uporedo sa njegovim isto rijsk im p ra- vom na oblasti koje su bile sastavni deo s ta re srpske države i još uvek su, pretežno, naseljene Srbim a. „Naša dužnost, pisao je G arašanin , (u svom e „N ačertaniju") jeste sada, da iskopam o tem elje i osnove nekadašn jeg srpskog carstva i da postavim o našu budućnost pod zaštitu istorijskog p rava. Ako m i budem o nepokolebivo sto ja li na ovome stanov ištu onda nam niko neće moći prebaciti, da naša politik a proističe iz p re v ra ta i revolucije. M oraće se p riznati da S rb ija sledi s ta re d ržavne i nacionalne trad ic ije p ri čemu ona im a na to pravo kao koja bilo druga d ržav a“ 26).

Sam a p riro d a stvari, sazreli događaji, koji su p re tv a ra li u p rah i pepeo turs'ku carevinu, ukazivali su na to, da je na B alkanu bila n asta la nova epoha i da je ostvaren je držav- ne nezavisnosti Ju žn ih Slovena ne samo neophodno, nego i neotklonjivo. Svi okovi vazalništva, kojim a je okivana kne- ževina S rb ija i, kasnije, B ugarska, raspadali su se sam i od sebe. Za ob jek tivne ljude bilo je nerazum ljivo držan je velikih sila p rem a težn ji i naporim a S rb ije da se osam ostali i da, u svom đržavnom uzrastan ju , dostigne svoj is to rijsk i rast. „Jedino ovakvo shvatan je , veli F. von H ellw ald, savršeno je na m estu u ustim a O sm anlija, ali ko tako govori taj se spušta na k u ltu rn i nivo T uraka i nedostaje m u dublje razu- m evan je pravca, koji p rovejava današn jim životom naroda. Taj ne pojim a da nacionalna ideja, koja je stvorila u jed i- n jenu Ita liju i u jed in jen u Nem ačku, po prirodnom razvoju

25) Na istome mestu, st. 47.26) Na istome mestu, st. 24.

24

m ora takođe osvojiti i e tn ički neu jed in jen i Istok i da se Srbija, ko ja se od svih d ržava B alkanskog po luostrva u ku l- tu rnom pogledu najv iše uzdigla, ovoj ideji i ovom nacionalnom p o k re tu n iti se može p ro tiv iti n iti o te t i . . . Često su sravn jivali S rb iju sa P ijem ontom , a P ijem on t ran ije sa Pruskom . Mislimo obadvoje sa dubokim pravom . . . Ako Srbija, tu rskom nađm oćnošću, treb a da bude savladana, os- ta je srpska nacionalna m isao kao neopoziva snaga srpskog uzdizanja i ona, p re ili kasnije, m ora doći do nezaustav lji- vog izražaja u koliko tru li i p ropali režim u S tam bolu ne- zadrživo ide svome, svakodnevno uočljivom , slom u“.27)

Knez M ihailo je bio živo oličenje ove ideje. „M ihaila je nad ah n jiv a la silna vera i snaga, koja je počivala u srpstvu, i vera u veličinu srpskog naroda. On je bio postavio sebi za cilj, da ono što je njegov otac Miloš postigao za Beograd- ski pašaluk, on p ro tegne na celo B alkansko poluostrvo" 28). Š irokih oslobodilačkih v id ika i revolucionarne dubine, onoga žara koji potstiče na zam ahe, knez M ihailo je bio još širi i gorostasniji od G arašanina: celo B alkansko poluostrvo p ro - tk ivali su njegovi em isari, sejali isk re oslobodilačke nade, budili nacionalnu revnost i usredsređ ivali poglede porob- Ijene slovenske ra je na B alkanu p rem a B eogradu i S rbiji. H aro ld W. V. T em perley ističe kako su u ovo doba „srpski novac, srpski p ropagandn i m a te rija l i srpsk i uč ite lji pom a- gali stanovništvo ug n je ten ih zem alja" 29). K ada je jedna depu tac ija iz Bosanske K ra jin e k re ta la za B eograd govorili su jo j: „K ada budete u B iogradu zam olite se da uđete svi- je tlom knezu M ihailu. Z aplačite se i sve m u slobodno ka- ž ite“ 30).

Ma koliko d a je G arašanin hteo, da srpskoj ideji u tisne duboko nerevolucionarn i k arak te r, ona je b ila revolucionar- n a sam im svojim postojanjem : njezin sadržaj i n jezini sm e- rovi bili su bun tovn i i u ono vrem e neobični. ,,Iz S rb ije je, veli H. H ungerbiih ler, došao p rv i im puls za pobunu p re- ostaloga dela obesprav ljene slovenske ra je p ro tiv osm anlij-

27) Friedrich von Helhvald,, Kulturgeschichte in ihrer natiir- lichen Entwicklung: Der Islam, Tiirken und Slawen, Augsburg1877, st. 52.

28) Johann Albrecht von Reiswitz, Belgrad-Berlin, Berlin- Belgrad, 1866-1871, st. 72.

29) Harold W. V. Temperley, History of Serbia, London 1917, st. 257.

30) Vladimir Corović, Bosna i Hercegovina, Beograd 1925, st. 79-80.

25

skog jarm a. Jed an je vodio ustan ike u Hercegovini. B unjene B ugarske od stran e S rb ije i vođenje bugarsk ih oslobodilač- kih borbi pod srpskim vođstvom bio je g lavni cilj energič- nog kneza iz kuće O brenovića, koji on n ikada n ije gubio iz vida, je r je to bio cilj njegove spoljne politike. P ri tom e nisu oni bili n išta drugo, nego organi izrazite nacionalne volje. D a S rb iia obnovi svoj s tari sjaj, da postane predvodnica S lovena na B alkanu, da ono što je za vrem e otaca pripadalo S rb iji ponovo bude sjed in jeno sa njom, da srpski knez staru , slavom ovenčanu k ra ljevsku k ru n u m etne ponovo na svoju glavu i da on postane najm oćniji m eđu balkanskim kneže- vima, — to su p risne želje svakog S rb in a“ 31).

Ali to nisu bile želje im perija lističke: po svome geograf- skom položaju, isticao je još Svetozar M arković, S rb ija je cen tar revolucionarne a.kcije“ ne samo u srpskom narodu, nego i uopšte m eđu Slovenim a . . . S rpski narod nem a drugog izlaza do revolucije na Balkans'kom poluostrvu, revolucije koja bi završila un išten jem sv iju država što danas smeću, da ti narod i ne m ogu da se sjedine kao slobcdni ljud i i ravnopravn i radnici, kao savez opština, župan ija i d ržava — kako im najpodesnije b ude“ 32). Da se ovo ostvari m oralo se prvo ostvariti srpsko jedinstvo. R evolucionarnost srpske ideje je u tome, da un išti T ursku i A ustro-U garsku i da se iz S rb ije i C rne Gore, iz neoslobođenih srpsk ih k rajeva, stvori „ jedna nova srpska država" 33). ali, opet, samo kao baza za šire slovensko jed instvo na B alkanu. Ni G arašanin , ni knez M ihailo, ni Jovan Ristić, ni M ilan P iroćanac, niko od njih , n ije u m isiji S rb ije gledao njezino p roširen je na račun d rugih naroda. R istić je u svojim M em oarim a pisao, d a je S rb ija P ijem on t B alkana i da ovu m isao 34) svi srpski državnici treb a da im aju za svoju misao vodilju, ali je, 8. decem bra 1884. godine, u razgovoru sa Em ilom fon L avele- yom savez balkansk ih država, govorio je Ristić fon Lave- leyau, n ije nipošto obična m aštarija . Za nas Istočn jake on je mnogo više nego jedno uobličavanje u kom e bi m i mogli naći jedno sklonište bez koga će naša budućnost b iti vrlo nesigurna. B alkansko poluostrvo ne sačin java samo sa geo-

31) H. Hungerbiihler, Die Schweizerische Militarmission nach dem serbisch-bulgarischen Kriegsschauplatze, Frauenfeld 1886, st. 34-35.

32) Svetozar Marković, Celokupna djela, knj. VI, st. 167-168.33) Svetozar Marković, U ,,Radnik“, 1871, broj 25.34) Leopold Mandl, Die Habsburger und die Serbische Fra-

ge. Wien 1918, st. 33-34.

26

grafskog, nego i sa istorijskog stanov išta jedna c e lin a . .. Ipak, jedno sjed in jen je kakvo je poznavala prošlost danas je nemoguće, svejedno da li bi se radilo o jednom vizantijskom , srpskom ili tu rskom carstvu. R asna svest je oživela ponovo i jedinstvo balkansk ih oblasti moguće je danas postići samo kroz savez balkansk ih naroda u kom e bi čak i Turska, razum e se, samo ustavna Turska, m ogla naći jedno m esto“ 33).

M ilan P iroćanac je, 1895. godine, isticao: „U jedinjenje srpstva u jednu političku d ržavu m ora b iti početak i k ra jn ji cilj svake srpske vlade. S rb ija kao sluga velike srpske misli ne sme rad iti n i za jedan d rugi cilj. Kao susedna država A ustro-U garska d rh ti od u jed in jen ja S rba i supro tstav iće m u se prem a svojim silam a11.36)

Treba podvući još jednu osobenost srpske ideje: ona n ije bila revolucionarna samo na nacionalnom planu, nego isto tako i na socijalnom . Uporedo sa lom ljenjem političkog i nacionalnog ropstva, lomio je srpski seljak i feudalne okove i postajao sve više slobodan, potpuno sam ostalan, sa velikim razvojnim p riv redn im m ogućnostim a. K ada se s tran i svet počeo upoznavati sa novom Srb ijom bio je zadivljen napred- nošću i čovečnošću, savrem enošću i čovečnošću njezinog patrijarhalnog ' društvenog poretka. I sam L enjin bio je za- d iv ljen ovim i pisao: „Evropa je b ila m ore prljavštine , kapi- talizm a i podlosti, ali se u tom e m oru našlo jedno m alo sun- čano ostrvce. To je jedan m ali seljački narod koji je u duši demo-kratski i koji je umeo da sam sebi s tvcri tip seljačke dem okratije , slobode i ravnopravnosti do danas nepoznat u Evropi. Taj narod u istinu n ije kom unista, ali je našao tip dem okratskcg uređenja , koji m u bolje odgovara i koji će m u još za decenije bolje odgovarati. Zato je ta j narod lavovski branio svoju slobodu. Taj narod su S rb i“.

Em il von Laveleye obilazio je, u dva m aha, naše k rajeve i bio oduševljen onim šta je video. „Ona (Srbija) im a sve što obećava jednu s ja jnu budućnost i što obuhvata osnovne uslove jedne istinske civilizacije, koja s tv a ra m oralne, slobodne, prosvećene i u pogodnim uslovim a žive ljude. Ovde postoji, još sa prošlošću čvrsto vezana, slobodna opština, dok istu na Zapadu tre b a iznova stvara ti, pronaći i o ž iv e ti. . . N arod up rav lja sam sobom preko od svih koji porez p la- ćaju izabran ih poslanika i to savesno i dem okratija , koju na drugim m estim a po cenu k rvav ih p rev ra ta pokušavaju da ožive, postoji ovde kao nešto od davnina nasleđeno i done-

35) Na istome mestu, st. 94.36) Milan Piroćanac, Beleške, Beograd 1896, st. 50.

27

to “ 37) . . . Jed an ceo narod dolazi sebi: sloboda, ekonom ski napredak , sve brži i neposredniji u lazak u evropsku k u ltu ru i civilizaciju ostvarili su i p roširili narodne perspektive. Zaista, više nego u m nogim državam a sam narod je vladao, sobom, još uvek jedinstven, klasno i socijalno defirenciran : od čobanina do v lad a ra svaki S rb in je bio svestan da grad i is to riju i da je pozvan da da svoj doprinos delu oslobođenja i u jed in jen ja , i da m u je to najveći i najpreči dug“.

S tran i p redstavnici u B eogradu videli su ovo: jedn i su to nerado gledali i, kao austrougarsk i konsul Lenk, sm atra li nas v arvarim a; drugi su to shvata li kao p rirodn i odraz pro- buđene snage naroda. K ada je, polovinom XIX. veka, obilazio naše k rajeve, J . F. N eigebaur je ovo jasno video, uočio i podvukao, da su Srb i već postali „snažna nacija". „Prosve- ćenost, veli on, nap red u je ravnom erno u celome narodu i posta je (Srbija) istinsk i i s tv a rn i obrazac za sve Južne Slo- vene. Ako se S rb i budu sačuvali od u n u trašn jih nereda onda im p re ts to ji lepa budućnost. Oni su vrlo sposobni ljud i i samo potčin jen i v lad a ru “ 38).

U jednom izveštaju pruskog konsula Schw einitza, od 24. novem bra 1866. godine, upućenom Thilu, stoji: „. . . Više nego ijedan d rugi slovenski narod pokazuje S rb ija preduslove za jedno ku ltu rno stan je : darovito stanovništvo, uređene finansije , odlične osnovne škole, dobar sistem odbrane, nacionalna vlada. U kasnijem razv itk u ilirsk ih zem alja imaće ona da izvrši veliki zadatak i to ne samo na račun Turske, nego, i to m ožda još više, na račun A ustrije , koja im a oko dva m ilijona srpsk ih grčkosjed in jen ih podan ika1139). ,,U S rb iji se, veli G. K i n k e 1, izvršila prom ena poseda i sada zem lja cveta i brzo nap red u je evropska izgradnja. Za druge oblasti T urske neće ovaj p u t b iti lak, on se u k rštav a sa ruskom nadom na C arigrad , a osn ivanje jedne jak e jugoslovenske države p rip rem a nep rilike A ustriji" 40).

U poređenje sudbine srpsk ih km etova u zaposednutim oblastim a sa položajem seljaka ili porodičnih zadruga u k ra - ljev in i S rb iji dovoljno je, kod p rv ih razbudio čežnju za slič-

37) Emile von Laveley. Na istome mestu, st. 102.38) J. F. Neigebaur, Die Suđ-Slawen und deren Lander in

Beziehung auf Geschichte, Cultur und Verfassung, Leipzig 1851, st. 294.

39) J. A. Reiswitz. Na navedenom mestu, st. 222.40) G. Kinkel, Die christlichen Untertanen der Turkei und

Bosnien und der Herzegovina, Basel 1878, st. 39.

28

nim slobodnim posedom i da tim e pojača iredentizam " 41). Dr. Rasche je na slučaju S rb ije dokazivao, da su Južn i Slo- veni sposobni za sam ostalan državni život. .,Ova (Srbija) se za ciglih četrdeset godina iz p ra s tan ja varvarstva , kakvo postoji i danas u drugim oblastim a Turske, uzdigla do na j- bolje u p rav ljan ih i na jslobodarsk ijih organizovanih k u ltu r- nih zem alja Evrope. D ržavni U stav S rb ije počiva na širokoj sam oupravi o p š tin a "42). K arlo K au tsky ističe: „Dakle, u S rb iji radikalizam , a u Bosni apsolutizam . Nije, uopšte, bila po trebna n ikakva velikosrpska propaganda, da bi Bosanei zavideli stanovnicim a S rb ije “ 43). I, još na drugom m estu: „. . . K ada se na rušev inam a T urske uzdigla jaka i u odnosu p rem a A u striji slobodna Srbija , postala je ona cilj nacionalnih težn ji Jugoslovena A ustrije . Oni su sve više p resta ja li da u carevini g ledaju svoga zaštitn ika. Srbi, a k asn ije i H rvati, od n a jv e rn ijih podanika A ustrije postali su vele- izdajnici" 44).

Porobljen im delovim a srpskoga naroda, i pod Turskom i pod A ustro-U garskom , izgledali su slobodni sunarodnici u S rb iji kao neki nad lju d i kroz koje je progovorila iskonska snaga naše rase i P rov iđen je im se pokazalo do te m ere blagonaklono, da su postali nezadrživi u svome oslobodilač- kom hodu. D ah slobode, koji je zračio iz S rb ije i silna polet- nost, kojom se ona uzdizala, ozaravali su oslobodilačke čežnje porobljen ih novim nadam a i rasp lam savali u n jim a n jihovu nem irnu ustan ičku k rv : u n jihova u s trep ta la srca u livala se sve veća čvrstina i h rab rost. Em isari iz S rb ije dodavali su svoj deo: v ršili organizaciju, povezivali perife- rije sa Beogradom , donosili m a te rija ln a sredstva i bodrili ugledne narodne ljude. C rkve i škole su n icale na sve strane. K ada je 1869. godine izbio u stanak u Boki K otorskoj i nezadovoljstvo u Vojnoj G ranici piše pom enuti p rusk i konsul, kako jugoslovenski živalj sa obadva područja „pogleda na Beograd i da je tlo za dalje pobune svake v rste gotovo". A nton F re ih e rr fon M olinary svedoči, da je slovenska m i-

41) C. Dumba, Dreibund und Entente. Politik in der Alten und Neuen Welt, Ziirich-Wien-Leipzig, 1931, st. 237.

42) Sravni kod S. Gopčević, Die Ttirken und ihre Freunde und die Ursachen der serbisch-bulgarischen Erhebung, Wien1878, st. 36.

43) Karl Kautzky, Serbien und Belgien in der Geschichte, st.21.

44) Karl Kautzky, Habsburgs Gliick und Ende, Berlin 1918, st. 31.

29

sao, p rem a B eogradu orijen tisana, bila p rod rla i m eđu m lađe fran jevce u Bosni, koji su nacionalnu slovensku ideju isticali iznad konfesionalne i želeli pobedu S rb ije nad Turskom čak i u Bosni. M iskatović, u redn ik ,,Obzora“ izjavio je 24. ju la 1876. godine, da bi mu, sa njegove slovenske tačke gledišta, bilo mnogo m ilije da S rb ija okupira Bosnu, nego neko d ru g i43).

Još više je pravoslavno stanovništvo Bosne i H ercegovine bilo orijentisano p rem a Srbiji, i u n u trašn je vezano za nju. A. K udrjavcev, rusk i konsul u S arajevu , izveštava Sveslo- venski kom itet, da narod očekuje da m u oslobođenje dođe iz S rbije. D rugog sep tem bra 1872. godine telefonirao je isti konsul u Beč, da su se sara jevsk i p a trio ti oduševljeni v ra- tili sa proslave iz B eograda: m nogi ugledni sarajevsk i Srbi došli su n jem u i izjavili m u svoju gotovost, da će, ,,u slučaju ra ta izm eđu S rb ije i T urske polovinu svoga im anja žrtvo- v a ti“ 46). „Život naše b raće u Bosni, pisao je Svetozar M ar- ković, (u drugom b ro ju ,,R adnika“ za 1871 godinu) tako je blizak i vezan sa sudbinom srpskoga naroda u Bosni, da ga m i ne možemo odvojiti od našega živo ta“. U B eogradu je bio stvoren ta jn i odbor, koji je p rikup ljao novac i p riprem ao čete za upad u B osnu i u Ju žn u S rb iju . S ličan odbor u No- vom Sadu počeo je pored novca, da p rik u p lja i dobrovoljce. L juben K aravelov, u dogovoru sa Srbim a, sprem ao je usta- n ak u B ugarskoj. N ikola Pašić se lično uputio ustanicim a u Bosni i Hercegovini.

B uktalo je na sve strane. P redstavn ic i naroda iz Bosne i Hercegovine, 12. sep tem bra 1875. godine, p redali su K on- su larnoj kom isiji austro-nem ačko-ita lijanskoj u M etkoviću jednu p redstavku u kojoj su izneli, da oni više ne m ogu pod- nositi tu rsk e zulume. U M anifestu stoji: „. . . Od danas pre- kidam o svaku vezu sa neljudskom vladom u Stam bolu i delim o sudbinu naše b raće u S rbiji, naše otadžbine, naše Bosne, današn jim danom se prik ljuču jem o kneževini S rb iji kao zakonitoj i p ravoj državi naših s ta rih careva i k ra ljeva i za našega gospodara proglašujem o srpskog kneza M ilana O brenovića IV .“ 47).

Uzbudio se bio ceo Jug. Osećalo se da i tam o p redsto ji donošenje jedne dalekosežne odluke. Kao i u Bosni i Herce- govini i ovde je bila opšta želja: p rik lju čen je kneževini S r-

45) Anton Freiherr von Mollinary, 46 Jahre in osterreich-ungarischen Heer, I. Band, Ziirich 1905, st. 301.

46) Felix Bamberg. Na navedenom mestu, st. 442-443.47) Freiherr von Helfert, Bosnisches. .. , st. 151-152.

30

biji. Iz svih k ra jev a Južne S rb ije sla te su m olbe i p redstavke velikim silam a i ob jašn javan im slučaj srpskoga naroda Južne Srbije. U jednoj, iz velikoga b ro ja takv ih molbi, pod- pisanoj 10. m aja 1878. godine od s tran e 170 p redstavn ika opština, sveštenika, a rh im an d rita iz oblasti K ičeva, P rilepa i Velesa, stoji: „P re izvesnog vrem ena saopštile su nam gradske čorbadžije, koji nas zajedno sa Turcim a iskorišća- va ju od Kosova, da m i treb a da podpadnem o pod v last bugarske države, kao da m i nismo prav i i čisti Srbi, nego neki B ugari.

Mi smo svi, P resvetli Gospodine, u nah ijam a: Skoplje, Tetovo, D ebar, Kičevo, Veles, P rilep , B itolj, K ostur, Gorica. Solun, Tikveš, Štip, Radovište, Nevrokop, M elnik, Kočani, K ratovo, K um anovo, B anjska, Radom ir, Sofia, P alanka, Sa- mokov, D upnica i tako dalje, p rav i i istinsk i Srbi. Ovo poka- zuju bezbro jn i i sam o sasvim čisto srpski spomenici, koji se nalaze u svim pom enutim n ah ijam a“. Navode, iza toga, sve srpske zadužbine i vele, da oni, nipošto, ne žele, da tu rsko ropstvo zam ene bugarskim , „koje će nam b iti teže, ljuće i nepodnošljivije, nego dosadašnje tu rsko i koje će nas p rinud iti ili da svoje ukućane pobijem o, da bi se za ovu ne- p rav d u osvetili, ili da naše sveto tlo, naše crkve i grobove i sve što nam je milo i drago, napustim o što neće b iti korisno ni za E vropu ni za naš n a ro d “ 48).

K nezu M ilanu O brenoviću sla te su slične p redstavke 12. ju n a 1878. godine iz oblasti K um anova, K ratova, Palanke, Štipa, P etriča , S trum ice i Kočana, u im e 250 opština sa 220 opštinskih pečata. Potpisnici, opet, tv rd e za sebe ,,da su oni najbo lji S ta ro -S rb i i naša zem lja je n a jč is tija srps'ka, samo srce S rbije, iz koje su proizašli ne samo naši sveti N em a- njići, nego i naša d ržava i književnost i slava, moć i veličina i sve što je bilo i što je još srpsko“ 49). Iz niza drugih, skoro istovetnih, p redstavk i navodim o izvod iz jedne, poslate 15. ju n a 1878. godine K nezu iz oblasti K ičeva, O hrida, D ebra i E lsbasana sa 500 potpisa i sa 308 opštinskih pečata: „Pošto mi nismo, n iti smo bili B ugari, . . . kao Srb i prilazim o Tebi, našem jedinom G ospodaru i Gospodinu, i molimo Te, da nas Ti spaseš od ove napasti i kao čiste, p rave i najbo lje Srbe prisajed in iš Tvojoj kneževini S rbiji, našoj jedinoj m ajci i u te h i“ 50).

48) Spiridon Gopčević, Makedonien und Alt-Serbien, Wien1889, st. 327-328.

50) Na istome mestu, st. 328.50) Na istome mestu, st. 332.

31

B erlinskom kongresu upućena je p redstavka sa 800 potpisa i pečata od 169 opština i m anastira iz okruga K um a- nova, K ratova, K očana i Palanke. Uz Jovana Ristića, kao njegov savetn ik baš za p itan ja ovih oblasti, nalazio se a rh i- m an d rit Sava Dečanac, čovek koji je tem eljito poznavao i ove k ra jev e i raspoloženje naroda. I u ovoj p redstavci svi traže p risa jed in jen je S rb iji i vele: „ . . . J e r n iti možemo da živimo zajedno sa B ugarim a, n iti su to činili naši preci. Mi n ikad ne možemo biti jed an narod sa B ugarim a, je r sm o m i od davn ina čisti S rb i i n išta v iše“ 51).

K ada je već B erlinsk i kongres doneo svoju odluku, kao vapaj, razlegao se p ro test naroda iz oblasti P rištine , Vuči- trna , Peći, Đakovice i P rizrena, koji je, 10. ok tobra 1878. godine, upućen knezu M ilanu: „P re nekoliko m eseci doznali smo za užasne vesti, da treb a da podpadnem o ili pod austrij- sku ili pod bugarsku vlast. Istovrem eno su nam stigli ruski agenti sa vrlo mnogo novaca i traže od nas potpise i pečate rad i iz jašn jen ja da smo „M akedonci" i da hoćemo da se, preko B ugarske, sjedinim o sa R usim a" 52). Oni su, razum e se, sve to odbili, ali svoju sudbinu nisu mogli izm eniti: ostva- riv an ju srpske ideje i izv ršen ju srpskoga nacionagnog u je- d in jen ja bile su se isprečile velike sile i n jihovi nepom irljivo supro tn i interesi. Ona je b ila sputana, ali se nije ni ugasila ni uvenula. N ju je nosio ceo narod i zbog toga je b ila i nepom irljiva i nepobediva. Im a pravo M usulin kada veli: „Srpski planovi nisu se n ikada m enjali, oni su se samo pro- širivali. Dok se prvobitno samo nasto jalo postići hegem oniju nad srodnim narodim a na B alkanu, p rivući sebi sve Srbe B alkana. Srpsko často ljublje , podsticano od Rusa, n ije se uskoro zaustavilo ni p red g ran ičn im stubovim a A ustrije i pogranični jednovern ici iz A u strije bili su uk ljučen i u srpski program . N aposletku se prešlo preko k r ite r ija orto- doksije i katolički H rv a ti i Slovenci su p rim ljen i u p lan irano s jed in jen je Južn ih S lovena" 53).

51) Na istome mestu, st. 334.52) Na istome mestu, st. 336.53) Freiherr von Musulin, Das Haus am Balplatz. — Erinne-

rungen eines osterreichischen Diplomaten, Miinchen 1924, st. 198.

32

VELIKE SILE PREMA SRPSKOJ IDEJI

Odnos velik ih sila p rem a u z rastan ju srpske ideje i prem a razv ijan ju srpske države bio je. od sam oga početka, skoro neprija te ljsk i. Moglo bi se, u izvesnoj m eri, reći, da su geo- politički položaj S rb ije i celoga srpskoga p rosto ra i oštri sukobi in teresa velikih sila, naročito R usije i A ustro-U garske, izn jedravali iz sebe jedan tak av odnos. Svaka velika sila, koja želi da zavlada Balkanom , ili da solidnije učvrsti svoj uticaj na njem u, m ora se ili nasloniti na srpski etn ički prosto r ili zav ladati njim e. U skladu sa svojim in teresim a Rusiji je više trebao jedan solidan naslon, A ustro-U garskoj, da ovim prostorom ovlada ili da na n jem u dom inira bez takm aca. Još 1735. gođine A ustro-U garska je priželjk ivala da zaposedne S rb iju , Bosnu i Hercegovinu, A lbaniju i D alm aciju. I car Josif II koji je S rb im a u M onarhiji dao znatne povlastice, želeo je Bosnu i S rb iju za sebe, ali je posle njegove sm rti, 20. feb ru a ra 1790. godine, M onarhija ušla u dugu fazu voj- ničke neaiktivnosti. Ne kao da je s ta re ba lkanske planove sasvim sahran ila , ali se na n jih gledalo kao na nepogodne i, trenu tno , neizvodljive J).

K ada je počeo P rv i srpsk i ustanak , i pored svega šta se desilo u nedavnoj prošlosti, vođe U stanka, preko m itropo lita S tevana S tratim irovića, ob ra tile su se Beču i za pomoć i za savete, a im a ozbiljnih podataka iz kojih se da zaključiti, da je K arađorđe bio gotov da p ristane na u stupan je Beograda. To je, u leto 1810. godine, Napoleon savetovao M eternihu, a Rusi, i iz s trah a od N apoleona i iz bojazni da se A ustro- U garska ne sporazum e sa njim , ponudili su A ustro-U garskoj ne sam o S rbiju , nego i celu V lašku i zapadni deo M o ld av ije2).

Epski napori celoga jednoga naroda, da sebi izbori slobodu, lom ljeni su od sam oga početka surovom bezobzirnošću in teresa velik ih sila. Malo začuđava, da su u tom e pravcu jednako rad ili i Napoleon i konservativne sile, koje je on uništavao. Za srpske oslobodilačke napore ostalo je tra jn o tragično, da su se p red n jih isprečile, od sam oga početka, velike sile sa sukobom svojih in teresa. O stali su bez značaja svi napori rusk ih rodoljuba, da se pomogne S rb iji i srpskom narodu. Jed an od takv ih napora je i M em oar V asilija K ara- sina, podnet u početku Srpskoga u stanka grofu A dam u Č ar-

1) Theodor von Sosnosky, Die Balkanpolitik Oestereich-Un- garns seit 1886. I Band, Stuttgart 1913, str. 42.

2) Na istome mestu, str. 47-48.

toziskom : pred lagana je pomoć K arađorđu i obnav ljan je srpske države u koju bi ulazila i M akedonija i A lbanija i sve jugoslovenske oblasti, koje su bile pod vlašću M o n arh ije3). V ladim ir Bogdanović B ronevski ponudio je, 1807. godine, ruskom m in istru spoljn ih poslova jedan predlog o pomoći S rb iji: supro tno N apoleonovim pokušajim a, da u Zapadnoj i S rednjoj Evropi organizuje svoju vlast R usija treba , kao pro tu težu , da stvori jed n u slovensku konfederaciju . ,,U slu- čaju, veli Bronevski. da v lada neće da pom ogne Srbe, uči- niće to F rancuska i tim e stvoriti sebi saveznika p ro tiv T uraka i p ro tiv A ustrije . Ako bi poduhvat S rba bratskom po- moću bio pom ognut, da izazove jedan pokret u Siebenburgen, M adžarskoj i H rvatskoj, onda je teško predv iđeti i izračunati kakve će posledice u političkom sistem u Evrope povući za sobom jedan opšti u stanak Slovena" 4). V ladika P e ta r I. P etrov ić Njegoš pred lagao je iste godine, preko jednoga svoga izaslanika u P etrogradu , da se osnuje S laveno-srpsko carstvo kom e će težiti svi p ravoslavni narodi B alkana. K ada Francuzi budu isteran i iz Ilirije , onda će D alm acija, Herce- govina, C rna Gora, Boka K otorska, D ubrovnik i cela Severna A lban ija moći postati jedna država sa D ubrovnikom kao prestonicom . V ladika je pred lagao da car A leksandar uzme titu lu „slaveno-srpskoga c a ra“, a u p rav u nad novom drža- vom poveri jednom Rusu čiji bi zam enik bio v lad ika 5).

Ovo su, razum e se, bile samo želje, koje se nisu mogle ostvariti. P u n u i bezrezervnu pomoć Srb i nisu dobili ni od M onarhije ni od Rusije. N astalo je, m eđutim , nešto drugo što će, kasnije, b iti od vrlo velikog značaja i za razvoj srpskoga p itan ja i za odnose Srbije, koja je nasta ja la , sa Mo- narh ijom : uspostav ljen i su odnosi S rb ije sa Rusijom u kojim a, po K alaju , „ treba traž iti klice one slovenske nacionalne ideje, koja je kasnije, — sve do najnovijega vrem ena, — ig ra la tako veliku ulogu u ruskoj orijen talno j p o lit ic i"6). S rb ija je postala poprište rv an ja ru sko-austrougarsk ih in teresa što je tra jn o potresalo ne samo ceo srpsk i prostor, nego i ceo Balkan. A ustro-U garsku je srpski U stanak trgnuo iz m rtv ila : „Tek srpski U stanak, početkom XIX. veka, opome- nuo je opet austrijske državnike i generale na B alkan i na najv iše zadatke koji su ih tam o očekivali" 7).

3) Dr. Alfred Fischel, Das Panslavismus. . . , str. 170-171.4) Na istome mestu, str. 172.5) Na istome mestu, str. 214.'6) B. von Kallay, Die Geschichte des serbischen Aufstan-

đes. . . , str. 65.7) Theodor von Sosnosky, Na navedenom mestu, str. 128.

34

B alkan je, kako slikovito veli Theodor fon Sosnosky, sve više postajao ,,W etterw inkel Europas" na čijem su nebu oblaci pobune bili svak idašn ja pojava. „Oni su u bezodm or- noj sm eni dolazili i isčezavali. Tam ošnji horizont n ije bio nikada sasvim čist. Jed an oblak više ili m anje, to n ije zna- čilo n išta naročito. Čak i onda kada se na B alkanu iznova sprem ala bura, ostala Evropa n ije se m orala mnogo onespo- kojavati: oluje su tam o nešto sasvim obično i ograničavale su se samo na B alk an “ 8).

Ovo je b ila samo jedna od b ro jn ih obm ana Evrope: iz probuđenog B alkana sevale su varn ice pobune daleko, a iz ozlojeđenog revo lta naroda, koji je sve jasn ije sagledao šta sa n jim rade, uobličavao se sve izrazitije jedan p ro test pobune od nesagledivih posledica. U pinjući sve svoje snage da se što p re oslobodi ni Srbija , ni drug'i balkansk i narodi, nisu m ogli ne v ideti da su g lavni zaštitnici Turske postali baš R usija i A ustro-U garska. Sam o zbog toga što se nisu mogle nagoditi o njezinoj podeli: gporazum u M iinchengratzu, 18. sep tem bra 1833. godine, obavezivao je R usiju i A ustro- U garsku da čuvaju in teg rite t Turske. Posle ovoga sporazuma, grof Neselrode, u pism u velikom knezu K onstantinu, ocrtao je smisao carske balkanske politike ovako: „ . . . C are- vo je m išljen je bilo, da je ovo carstvo (tursko) toliko oslabi- lo, da dalje može samo pod zaštitom R usije posto jati i ispu- n jav a ti njezine želje, je r bi našim političkim i trgovačkim in teresim a bolje odgovaralo, nego bilo koja druga kom bi- nacija, koja bi nas p rinud ila ili da naše carstvo vrlo pove- ćamo ili da tu rskom carstvu supro tstav ljam o države, ko je bi uskoro postale naši riva li u moći i bogatstvu“ 9).

M otiv in teresa i ravnoteže, osiguravanje od prem oći ri- vala, s trah da novo što je izrastalo iz duha vrem ena ne otm e m aha, ostali su tra jn o osnovni po tsticajn i m otiv i i ruske i austrougarske balkanske politike, koja se neposredno odra- žavala na razvoj srpskoga p itan ja i srpske ideje. Sa svoje s tra ne Engleska se p lašila s tv a ran ja jed n e slovenske sile i suštinu svoje po litike na B alkanu izrazila rečim a D izraelija: „Opasno je dopustiti da na B alkanu dom inira ba lkanska rasa, koja je tako malo sklona da bude p ravedna prem a drugim a".

Što je sve ovo bilo uporno su p ro ts tav ljan je p rirod i stvari, to n ije bunilo državnike n ijedne od velikih sila. U h riš- ćanski B alkan, koji se bio počeo u jed in java ti oko oslobodi-

8) Felix von Bamberg, Na navedenom mestu, str. 384.9) Theodor von Sosnosky, Na istome mestu, str. 55.

35

lačke ideje, unosile su velike sile, gonjene jagm om za pozi- cijam a, seme raz jed in jen ja i one pakosno agresivne ideje iz kojih su se izrodile sve bro jne balkanske nesreće. S p ra - vom je isticao Svetozar M arković („Javnost" broj VIII, 1874), da je p re zam ješateljstva velikih sila, izm eđu S rba i B ugara posto jala p rav a Ijubav i ,,da se oni onde gde se dotiču upravo i ne sm atra ju kao dva naroda no kao jedan n a ro d . . . oni sm atra ju svoje zajedničko oslobođenje od T u rak a kao svoj zajednički cilj i n ikada ne vode raču n a ni spora: gde će biti g ran ice ,,srpskog“ i ,,bugarskog“ carstva. To narodno jed in - stvo ispovedaju svi obrazovani S rb i u Srbiji" .

Što se balkanska is to rija n ije razv ija la u ovome, nego u sasvim suprotnom pravcu, n ije kriv ica balkanskih naroda, nego velik ih sila. Ono po čem u je B alkan nazvat „buretom b a ru ta “ zarodilo se i uzraslo u oštrom sukobu supro tnosti in teresa velik ih sila. U fazi oslobodilačkih borbi i m odernog nacionalnog uobličavanja u m eđusobne odnose balkanskih naroda, u n jihovu nacionalnu svest p re svega, spolja su une- ti košm ari m egalom anije, razbuk tavan i i p lansk i izdašno h ran jen i uski šovinizmi, sejane om raze i zavade kultiv isana i po tsticana s tra s t ekspanzije. Ono osećanje hrišćanske soli- darnosti i istovetnost in teresa kao i m eđusobna upućenost jedn ih na druge i svim a zajedničkim težnjam a, da se što p re oslobode od T uraka, razb ijane su u tica jim a spolja.

U ovome celome sp letu događaja i u m eđusobnoj igri velikih sila, srpski slučaj bio je ne samo tipičan, nego i vrlo tragičan. Silom spolja p rek in u ti su i p lansk i usporavan i oslo- bodilački zam asi srpskoga naroda. Z anete svojim in teresim a i n jim a jedino rukovođene, velike sile su pojam srpstva ogra- n ičavale na područje S rb ije i shvatile kao ostvaren je vekov- n ih srpsk ih težnji, da se oslobode i ujedine. K ada je S rbija, po samoj p rirod i stvari, postala samo ono što je m orala posta ti: duhovni i politički cen tar srpstva, onda je ona b ila ne sam o napadnu ta , nego, uporno i planski, okivana i onemo- gućavano joj p roširen je uprkos tom e što su proširen je n jezine državne v lasti žudno čekali m ilioni neoslobođenih Srba. I to sve u jedno izrazito nacionalno otrežnjeno vrem e u ko- m e se sm atralo , da je nacionalno u jed in jen je svakoga naroda njegovo osnovno prirodno pravo. To što je S rb ija h tela, na- zvali su velikosrpskim imperijalizmom iii, naročito na Za- padu, avangardom Panslavizma.

O tom e se, ustvari, na jm an je radilo, ako se uopšte o tome radilo. Posle neuspelih pregovora izm eđu N apoleona III. i grofa G oluhovskog (oca) iz 1863, godine, kojom je prilikom

36

Napoleon III. nudio A ustriji Bosnu, H ercegovinu, S rbiju , V lašku i M oldaviju, pod uslovom da I ta lija dobije V eneciju, a p ro jek tovana Poljska G aliciju, došlo je do austro-ruskog sporazum a u R eichstad tu ju la 1876. godine. Rađilo se, opet,0 podeli srpskoga prostora. 10. ju la 1876. godine postignut je sporazum , da u slučaju da T urska pobedi, m ora ostati sta tus quo, ako pak T urska podlegne onda S rb ija dobija istočne srezove Bosne i deo Sandžaka, a C rna G ora pogra- n ične delove H ercegovine i p ris tan iš te Spič, sve ostalo pod- ručje Bosne i H ercegovine dobija A ustro-U garska.

G rof A ndraši se, ovom prilikom , odlučno protiv io istin - skom p ro širen ju Srbije. Sa g ledišta in teresa M onarhije on je jasno video šta može da znači za n ju proširen je S rb ije prem a m oru. „A ustro-U garska, istakao je A ndraši tada, ne može dozvoliti da S rb ija pod izgovorom osvajan ja zaposedne1 zadrži oblast zatvorenu Dalm acijom , H rvatskom i Slavo- nijom , je r bi jedna ovakva činjenica sadržavala u sebi opasnost za pogranične oblasti M onarhije, p re svega za dal- m atinsku obalu, ko ja bi, kao uska lin ija , m orala b iti ili p ri- k ljučena S rb iji ili b i carska i k ra ljevska vlada b ila stav ljena u p rin u d an položaj, da an ek tira sam u S rb iju što je, kao tačka program a, isključeno" 10).

Dakle, još p re B erlinskoga kongresa, b ila je zapečaćena sudbina Bosne i H ercegovine i to uz pun i i bezrezervni p ri- s tan ak Rusije. I to u skladu sa sebičnošću velik ih sila, — i pored niza narodn ih ustanaka, kojim a je narod javno rekao: šta i kakvo rešen je želi. K arlo K aucki je pisao: „Godine 1875. đobili su ustanei u Bosni i B ugarskoj tak av polet, a tu rsk e p ro tu m ere dobile m estim ično tako odvra tne oblike, da se cela E vropa uzbunila. S rb ija je verovala, da je sada došlo vrem e da nacionalno srodnu Bosnu i H ercegovinu pripo ji svom e državnom organizm u. Sa ovim ciljem počela je ona ra t sa Turskom 1878. Istovrem eno su bosanski ustan ici p ro - glasili svoje p rip a jan je srpskoj d ržav i“ 41).

Ali n ije bilo tako: R usija se osiguravala od iznenađenja sa s tran e A ustro-U garske. ,,Da ne bi, veli Felix B am berg, u slučaju jednog novog ra ta sa TurSkom, b ila izložena opasnosti u ko ju je A ustro-U garska bila dovela rusk i pohod za vrem e K rim skoga ra ta , iskupila je R usija pasivnost A ustrije za vrem e novoga ra ta tim e što joj je p riznala zaposedanje Bosne i H ercegovine" 12). K oliko je R usiji bilo stalo do tog'a

10) Na istome mestu.11) Karlo Kautsky, Serbien und B elgien .. , st. J6.12) Felix von Bamberg, Na navedenom mestu, st. 592

37

da A ustro-U garsku zaposli na ovoj s tran i vidi se i po tom e što se, 27. sep tem bra 1876. godine, pojavio u Beču, kao lični carev izaslanik, general Sam arokov sa ponudom F ran ji Jo- sifu, da A ustro-U garska zaposedne Bosnu, a R usija B ugarsku, p red C arigradom da se izvrši jak a dem onstracija flote u čem u bi Engleska ig ra la g lavnu ulogu. Od H ercegovine bi trebalo stvo riti n eu tra ln u zonu 13) .. . Srpsko stanovništvo Južne i S ta re S rb ije n ije bilo zadovoljno ovim i ne sluteći da će ga R usija m irom u San S tefanu potpuno p red a ti Bu- garskoj. N azirući ovu opasnost stanovništvo S ta re Srbije, ap rila 1877. godine, podnelo je žalbu silam a potpisnicam a Pariskog m ira i tražilo da se S ta ra S rb ija p rik lju č i Bosni. „M ilion i po, veli se u žalbi, S ta ro -S rba p rek lin je za svoje spasenje. N jihova m olba n ije ni po čem u drska: zaboravljeni od Evrope vap iju oni za adm in istra tivnom autonom ijom , kakva je bila obećana Bosni ili da se S ta ra S rb ija adm ini- s tra tivno sjedini sa Bosnom" 14). G ledston je predlagao ad- m in istra tivno izdvajan je Bosne i H ercegovine i B ugarske od Turske 13).

Od svega ovoga n ije bilo ništa. K ada je, posle sporazum a u R eichstad tu general Ig n a tijev bio u Beču, A ndraši m u je rekao, da će A ustro-U garska okup ira ti Bosnu i H ercegovinu posle Kongresa, ako do n jega dođe, ili odm ah ako do njega ne d o đ e le) .. . R usiji je bilo mnogo više stalo do toga da spase San S tefansku B ugarsku: p re odpočinjanja rada B er- linskog kongresa general Šuvalov je pokušao da za to dobije podršku Londona, ali n ije imao mnogo uspeha. Šuvalov i Salsberi sastav ili su, 3. m aja 1878. godine, jedan zajednički m em orandum , koji p redviđa, u trećoj tačci, da zapadne g ra- nice B ugarske se odrede prem a nacionalnoj pripadnosti: „Zapadne granice B ugarske ne bi smele, p rem a Zapadu, preći lin iju povučenu od Novog P azara p rem a K ursch b alk an u “ 17).

R usija je zam išljala V eliku B ugarsku kao svoju bočnu zaštitu , i ovde, im ala pred očima više svoje, nego bugarske interese. R adila je to, m eđutim , kao da to rad i zbog B ugarske. Srpskom poslaniku u P etrogradu , kada je ovaj došao da saopšti odluku k ra lja M ilana, da će S rb ija b ran iti Niš i od Rusa, odgovorio je G irs: ,,Na prvom m estu stoje ruski in teresi, zatim dolaze bugarsk i i tek iza toga dolaze srpski

13) Felix Bamberg, Na istom mestu, st. 476.14) Na istome mestu, st. 468.15) Freiherr von Helfert, Bosnisches. . . , st. 322.16) Theodor von Sosnosky, Na istome mestu, st. 169.17) Felix von Bamberg, Na istome mestu, st. 601.

38

na red, a ima situacija u kojima bugarski interesi stoje na istoj liniji sa ruskima" 18). Rusi su, kao što je tačno rekao Vladimir Ćorović, stvarajući San Stefansku Bugarsku, stva- rali „rusko predsoblje pred Carigradom" 19).

Tragedija Srbije i srpskoga naroda bila je u tome što su se na njihovom tlu sukobljavali interesi Rusije i Austro- Ugarske, koja je na Berlinskom kongresu pomogla Srbiji i time htela da iskoristi njezino ogorčenje protiv Rusije i da je ima, kao mostobran, u obračunu sa Rusijom; i je r je, po njihovom međusobnom sporazumu, Srbija u ovo doba ulazila u interesnu sferu Austro-Ugarske na Balkanu. Lomeći i sama životnu snagu srpskoga naroda, Austro-Ugarska se za- nosila mišlju, da će ga, ipak, rnoći iskoristiti u svojoj borbi protiv Rusije. U svakom slučaju imao je pravo Hermann \Vendel kada je pisao: „Vodeći motiv politike Petrograda nije bio panslavizam, nego proširenje ruske moći i nije panslavizam naterao Srbe u ruski zagrljaj, nego stostruko neiz- drživi austrijsiki p ritisak“ 20).

Jasno je: da ne bi došle u položaj da se p re vremena, svim raspoloživim sredstvima, definitivno obračunaju, Rusija i Austro-Ugarska bile su rešile da se očuva Turska, bar kao prizrak države. U m eđuvrem enu Austro-Ugarska se sve izrazitije suprotstavljala razvijanju srpske oslobodilačke ideje i borbe, da bi je, zaposedanjem Bosne i Hercegovine, sasvim ukočila. Istina, onemogućenje ostvarenja San Stefanske Bu- garske išlo je u prilog Srbima, ali je, psihološko-politički, posejano seme jednom neprijateljstvu i iznjedrilo iz sebe jednoga protivnika, koji je Srbima bio mnogo opasniji od Austro-Ugarske. Suzbijanje Rusa u istočnom delu Balkana imalo je za neposredni cilj, da bar privremeno um anji snagui zamah ruske konkurencije Monarhiji, koja kao da se bu- dila iz sna, sve je više težila prem a Istoku. Tučena i od Nemačke i od Italije, uzdrmana novim idejam a i težnjama njezinih naroda za nacionalnom slobodom, ona je morala da traži spoljne uspehe. „Ona je, veli Salvicus, m orala potražiti novo polje rada za svoju političku aktivnost, nije ga morala dugo tražiti. Ovo polje rada nalazilo se na Jugoistoku, — to

18) Dr. Wladan Georgijewitsch, Die Serbische Frage, Stutt- gart, 1909, st. 56.

19) U „Revue international des Etudes Balkanique“, 1935, st.171.

20) Hermann Wendel, Die Habsburger und Siidslawenfrage. Belgrad 1924, st. 36.

39

je bio Balkan" 21). U Beču su, posle uspeha na Berlinskom kongresu, likovali. „Prvo poglavlje aktivnog panslavizma na Balkanu bilo je završeno u austrijskom smislu“ '2'2).

Sprem an da Balkan deli sa Rusima, i to uz punu podršku Zapada, grof Andraši je maštao, da Timok i Vardar budu granice interesnih sfera između Rusije i M onarhije ni malo ne vodeći računa o tome što se time čini jedno bezdušno imperijalističko nasilje nad jednim celim narodom. Pored toga, zaposedanje Bosne i zakoračavanje u Sandžak bio je samo prvi korak za dalje napredovanje na Balkanu. ,,U svakom slučaju, veli Theodor fon Sosnosky, van pitanje je, da je Andraši dobijanje Bosne i Hercegovine smatrao samo kao etapu svoje orijentalne politike i nije ni pomišljao da u njoj vidi završetak svojih teritorijalnih težnji kao što hoće da nas uveri njegov biografski W ertheim er“ 23). „Nalazeći se u posedu ove pozicije, isticao je Hans Schneller, mogle su austro-ugarske trupe, u slučaju da carstvo polumeseca jednog dana počne da se lomi, laez većih teškoća prodreti niz dolinu V ardara do Soluna i učvrstiti se na Jegejskom m oru“ 24).

Emil fon Laveleye beleži da mu je Benjamin Kallay objašnjavao potrebu okupiranja Bosne i Hercegovine one- mogućavanjem da dođe do teritorijalnog sjedinjenja Srbijei Crne Gore: „Pomoću iste udara se istovremeno i jedan klin između Srbije i Crne Gore i na ovaj način se ometa stvaranje jedne velike slovenske države kojoj bi se i Hrvati, koji su takođe Sloveni, pridružili" 23). U jednom tajnom Me- moaru, rađenom po naređenju grofa Erentala za fon Becka, predsednika vlade, 7. avgusta 1908. godine, (Memoar je radio Musulin) objašnjena je politička koncepcija Andrašijeva ovako: „Prema teoriji grofa Andrašija, u momentu raspadanja Turske, mi bi okupirali Sandžak da bi sprečili stvaranje jednog velikosrpskoga carstva, koje bi se relativno auto- matski stvorilo ako bi Srbija i Crna Gora postali u Sandžaku neposredni susedi" 26). I znatno kasnije, 27. jula 1913. godine

21) Slavicus, Oesterreich-Ungarn und die Sudslawische Fra- ge, Bern, 1917, st. 16.

22) E. Anrich, Na navedenom mestu, st. 80.23) Theodor von Sosnosky, Na navedenom mestu, st. 19.24) Die Staatsrechtliche Stellung von Bosnien und Herzego-

vina, Leipzig 1892, st. 32-33.25) Emil von Lavaleye, Na istom mestu, st. 413.26) Oesterreich-Ungarns Aussenpolitik von đer bosnischen

Krise 1908 bis zum Kriegsausbruch 1914, Band I. Wien-Leipzig 1930, st. 28.

40

čulo se u Herrenhausu jedno mišljenje, koje je tačno izraža- valo suštinu orijentalne politike Beča. „Sasvim je dobro, rekao je tada Ernst fon Plener, ako mi dobijemo Bosnu. To ćemo zadržati, ali to nije cilj i krajn ji zadatak naše orijentalne politike. Naš zadatak je mnogo dalje: zaposedanje Bosne je politička mera, koju mi trebamo, da bi savladali ustanke na granici. Cilj naše politike ide dalje: zapad- nu polovinu Balkanskog poluostrva ja neću osvajati — treba je staviti samo pod našu kontrolu" 27). ,,Mi smo, pisao je Stefan grof Burian, Bosnu i Hercegovinu, koje T urskanije dalje mogla držati, morali uzeti, da se ne bi stvorilo jedno nama neprijateljsko stanje, koje se kao snažan klin duboko uvlači između Hrvatske i Dalmacije i potkopava vezu naših starih jugoslovenskih provincija" 28).

Austro-Ugarska je išla linijom odbrane svojih životnih interesa: ona nije mogla da bira put, nego je stvarnošću činjenica bila gurana njime. Uzimajući Bosnu i Hercegovinu ona je pojačala svoje strategijske pozicije (i privredne), ali je neposredno potstakla revolt naroda kome je dolazila za gospodara. Ona je Srbiju držala u šahu, okovanu i opko- ljenu, i vojnički i privredno ugroženu. Ali ideju, koju je Srbija nosila, ona nije mogla ubiti. „Okupacija Bosne i Her- cegovine, veli Leopold F reiherr fon Chlumecky, imala je za posledicu, da bi bilo kakvo teritorijalno ili političko pome- ran je u blizinu okupiranog područja moralo biti praćeno trajn im i ozbiljnim posledicama po isto. Mi smo samo tada u stanju ispuniti zadatak, poveren nam na Berlinskom kongresu. Ako se na Balkanu, pod egidom stranih sila, ne izvrše nacionalna ili politička grupisanja koja, bi, sadržavajući u sebi mogućnost sukoba, morala preneti klice teških nem ira u Bosnu i Hercegovinu, a verovatno i u samu Dalmaciju i Hrvatsku" 29). Constantin Dumba, jedno vreme austrijski poslanik u Beogradu, ističe, takođe, da je sa tačke gledišta životnih interesa Monarhije, zaposedanje Bosne i Hercego- vine bilo prirodno, ali da to nije bio jedini cilj. Išlo se za proširenjem uticaja na celu Srbiju i na Albaniju: ,,Iz geo- grafskog položaja, veli on, nužno sleduje, da kraljevina Srbi- ja i Albanija padaju u našu interesnu sferu, dok su Dunavske

27) Theodor von Sosnosky, Na istome mestu, st. 18-19.28) Stephan Graf Burian, Drei Jahre aus der Zedt meiner

Amtsfiirung irn Kriege, Berlin 1923, st. 2!8.29) Leopold Freiherr von Chlumecky, Oesterreich-Ungarn

und Italien. Leipzig-Wien, 1907, st. 61.

41

kneževine kao i Bugarska od strane Rusa sm atrane da pod- ležu njihovom uticaju" 30).

I bez minimalne dalekovidnosti i bez najosnovnijega ose- ćanja pravičnosti podkusurivale su velike sile na Berlinskom kongresu svoje interese, cepajući našu nacionalnu teritoriju i igrajući se sudbinom balkanskih naroda. ,,Na nesreću, veli, Harold W. V. Temoereley, diplcmati Berlinskog kongresa nisu bili naročito dobro upoznati sa istorijom i geografijom zemalja koje su bile u diskusiji i Austro-Ugarska je na ovome nedostatku zasnivala svoje uspehe. Grof Andraši ie bio antislovenski raspoložen, u svakome slučaju antisrpski. Nje- gov nedvosmisleni cilj bio je, da podeli i raščlani srpsku rasu u odvojene fragm ente“ 31). „Ali, uzvikuje Herm ann Wendel, šta su se onih, koji su se pravili važni na Berlinskom kongresu, ticali životni interesi balkanskih naroda, koji su bili sarno figure na šahovskoj tabli, na kojoj su velike sile igrale svoju partiju . . . Upravo, pod dejstvom ovih odluka postao je Balkan žarište sve opasnijih nem ira“ 32).

Trebalo je mnogo gorkoga iskustva da se Rusija počne da trezni i da uviđa da njezin stav prema Srbima nije bio ispravan. Od 1886. godine ona se počinje jače opirati Austro- Ugarskoj, ali još tada nije napuštala bugarske interese. Od godine 1894 prestaje austroruska saradnja na Balkanu, što je, ponovnim kontaktom, između njih 1897. godine, potvr- đeno: na obaveštenje Rusije da će Austro-Ugarska u momentu, koji bude sm atrala podesnim okupaciju zameniti aneksijom, odgovorio je Petrograd, 17. m aja 1897. godine, da bi to moglo izazvati dalekosežne posledice. Na sastanku u M iirtsegu nije bilo govora o Bosni i Hercegovini" 33) . . . Zagrejanost ruskih slovenofila za bugarsku stvar nije još ni sada prestala: Aksakov je zahtevao, da reka Morava bude srpsko-bugarska granica i, sav besan, pocepao kartu Kisja- kova što je ovaj, tobože, bio ostavio Srbima mnogo više teri- to r ije " 34). Ogromna sredstva Sveslovenskog kom iteta išla su na pomaganje bugarske propagande.

Sa tačke gledišta životnih interesa, srpska situacija, posle Berlinskog kongresa, izgledala je ovako: Južna i S tara Srbi-

30) C. Dumba, Na navedenom mestu, st. 157.31) H. W. V. Temperley, Na navedenom mestu, st. 270.32) Hermann Wendel, Makedonien und der Friede, Miinchen

1919, st. 17-18.33) Na istome mestu, st. 17-18.34) Sravni: Spiridon Gopčević, Makedonien und Altserben,

st. 247.

42

ja, ogorčene i ozlojeđene, ostale su i dalje pod tursko- arnautskom vlašću i bile prepuštene na milost i nemilost dobro organizovanoj i izđašno finansijski pomaganoj bugarskoj propagandi, koja je uživala i tursku i rusku podršku. Da bi tursko ogorčenje na Srbiju, izazvano učešćem u rato- vima, učinila što snažnijim i time još više pogodila srpske interese, Austro-Ugarska je gurala Srbiju prema Jugu. Poja- čavajući i onako veliki haos na Jugu velike sile, naročito Austro-Ugarska i Italija, bunile su i oružale Arnaute i pod- strekivali ih na goloruku srpsku ra ju u krajevim a gde je i onako srpski živalj bio proređen, ali je, i kod onih koji su bili preverili, ostala bila živa nacionalno-verska tradicija. Kada ie posetio Prizren i Goru J. N. Braitford je zabeležio za poislamljenje Gorane: „Njezini stanovnici (= Prizrenske Gore) govore samo srpski i u koliko smeju oni održavaju tradicije svoje hrišćanske prošlosti. O velikim godišnjim svečanostima oni idu velikim m anastirima. Zene često mole sveštenika da se moli za njih i da im da svetu vodicu. Po- nekada one legnu na zemlju u crkvi da bi sveštenik mogao prekoračiti preko njih za vreme velikoga vhoda u nadi da će dobiti prećutan blagoslov. Ako ikada odu Turci oni će se v ratiti veri svojih otaca“ 35).

Događaji su donosili sve nepodnošljivije životne uslove i onom delu srpskog naroda na Jugu koji je i dalje ostajao pod turskom vlašću i onome pod austro-ugarskom. Srbija je bila dovedena u veoma težak položaj. ,,S iedne strane uklju- čena između Austrije, koja je m orala nastojati da severo- zapadni deo Balkana sve više podčinjava svojoj vlasti i izme- đu mlade Bugarske s druge strane, koja je otevši se ispod vođstva ruskog, pomoću spolja p-ostavljena na noge, imala sve više izgleda da postane najveća balkanska država, video je srpsiki knez, prvoborac za balkansku slobodu, da je bio potisnut u jedan malo zavidan položaj. Nije nikakvo čudo ako je srpski narod čežnjivo pogledao na Rusiju i čekao pri- liku, da bi sebi mogao pribaviti vazduha i svetlosti. Buduć- nost srpske države morala mu je, u najvećoj meri, izgledati ugrožena" 36).

Nastao je bio takav sticaj okolnosti, da Turska nije više bila jedini, još m anje najopasniji, neprijatelj srpskoga naroda i njegove budućnosti. Mnogo opasnija bila je Austro- Ugarska na koju su se vođe Prvoga ustanka najpre bili obra-

35) H. N. Braitsford, Na navedenom mestu, st. 275.36) H. Hungerbiihler, Die schweizerische Militarmision. .. ,

st. 57.

tili za pomoć. U ime Evrope i pod njezinom zaštitom ona je, ne birajući sredstva, ubijala životne snage srpskoga naroda gde god je mogla: tokom vremena ona je za glavni cilj svoje spoljne politike na Balkanu postavila pronalaženje i povezi- vanje svih onih, koji su mogli postati neprijatelji srps'koga naroda. Od Berlinskog kongresa uopšte pojavio se u među- balkanskim odnosima jedan nov problem i novo žarište nem ira i kavge. Od tada je „balkansko pitanje" postalo sinonimom „makedonskog p itan ja“ kako to, sasvim umesno, ističu N. Buxton i C. L. Leese 37).

HRVANJE DAVIDA I GOLIJATA

Odluke Berlinskoga kongresa i, naročito, razvoj odnosa na Balkanskom poluostrvu, ne samo da je onespofcojio nego j duboko uvredio ceo srpski narod. Ne samo inteligencija i državnici, nego i prosti ljudi počeli su da shvataju o čemu se radi. Cela nacija je počela da bolno oseća kako je lome i satiru, kako čereče njezinu teritoriju i, u ime kulture i civilizacije, vrše nasilje nad njom. Uklještena između tri velike sile, uvređena duboko u svome ponosu, Srbija se našla pred jednom stvarnošću, koja je bila neobično teška. „Monarhija se, kaže Alfred Fischer, isprečila ispred nacionalnih težnji srpskoga naroda. Ovaj je pak gledao u njoj svog smrtnoga protivnika i neprijatelja, koji je stajao na putu njegovog častoljublja“ 4).

Spoljnopo'litičke nezgode, svestrano težak poraz na Ber- linskom kongresu, održavao se i uticao neposredno i na stanje i raspoloženje u zemlji, ruski i austrijski uticaji sukobljavali su se i na pitanjim a unutrašnje politike Srbije. Uvređen sa ruske strane, a od Beča, baš zbog toga prihvaćen, Milan Obrenović se sve više puštao niz m aticu interesa M onarhije i time još više razdraživao Rusiju. Neposredna posleđica toga bila je, da su ruski slovenofilski krugovi sa još više žara i revnosti pomagali bugarizam u Južnoj Srbiji. U Srbiji je Milan divlje progonio one koji su, i pored svega što se desilo,

37) Noel Buxton and C. L. Leese, Balkan Problems and Eu- ropean peace, London 1919, st. 27.

1) Dr. Alfred Fischer, Na navedenom mestu, st. 217.

44

ostali rusofili i uporni u uverenju da između Srbije i Dvojne M onarhije nije moguće prijateljstvo. To su, na prvom mestu, bili m itropolit Mihailo i Jovan Ristić, dugo vezani ličnim prijateljstvom i istim političkim uverenjem. Realan i bez iluzija, promišljen i obazriv, Ristić je, ne prekidajući lične odnose sa Bečom, uspevao da trajno ostane dobro viđen i cenjen i u Petrogradu. Srcem i dušom, celim svojim pravo- slavnim osećanjem, duboko i neraskidljivo vezan za Rusiju, m itropolit Mihailo je bio i ostao najugledniji Srbin ovoga vremena u Rusiji. Svoje veoma razgranate veze u Rusiji, svoj veliki ugled podvižnika i neustrašivog revnioca pravoslavlja kao i svoj oreol mučenika za veru pravoslavnu i za slovensku solidarnost, iskorišćavao je on, da, koliko-toliko, zaštiti naše nacionalne interese na Jugu. Držeći još od ranije sve konce naše nacionalne propagande u našim neoslobođenim krajevima, poznavajući iz neposrednoga rada sve naše viđe- nije narodne prvake iz svih krajeva, m itropolit je znao i svu dalekosežnost bugarske propagande u Južnoj Srbiji. Iako je voleo Bugare i, čim je izbio spor oko egzarhata, opredelio se za njih, on nije previđao o černu se radi na Jugu gde je veliki ruski uticaj, pomognut bogatim m aterijalnim sredstvima, omogućavao Bugarima da uništavaju sve tragove srpske kulture i sve srpske istorijske spomenike na Jugu. Ipak je više bio zabrinut za sudbinu onoga dela srpstva, koji se na- šao pod austro-ugarskom vlašću, naročito u Bosni i Herce- govini. Više nego ijedan od njegovih savremenika, on je napadan kao stub srpskog konzervatizma i kao glavni slovenofilski čovek na Balkanu. Iz Beča i Pešte razlivao se otrov kleveta protiv njega. Nesebičan, asketskog života i lika, unutrašnje vezan za nauku i književni rad, sav predan radu za nacionalnu stvar, m itropolit Mihailo je, zaista, oličavao ne sarno jedan nacionalno-politički pravac, nego i jedan pO'gled na svet i život, jednu produbljenu i određenu duhov- nu orijentaciju. On je bez ikakvih iluzija video kako dolazi val bezbožja, prozreo je sve razalačke komponente m ateri- jalizma i sav opustošavajući užas obezboženoga racionalizma i činilo mu se, da naslonom na Beč to sve više, neodoljivije i brže dolazi. On nije previđao ruske greške prema Srbiji, ali je voleo pravoslavnoga cara i široku dušu pravoslavnih ruskih ljudi i verovao da oni ne mogu biti neprijatelji njegovog srpskog naroda. Uz to, on je cenio važnost i značaj ruskog prijateljstva i prema obilnosti m aterijalnih sredstava, koja su dolazila iz Rusije i, preko njega, otakala se i u naj- zabačenija srpska sela. Verski širok, on je prijateljovao sa

45

Štrosmajerom i pomagao bosanske franjevce, dajući im novac da podižu svoje crkve po Bosni.

Obavešten o svemu do tančina, on je svojom intuicijom, produbljivao svoje uverenje, da između onoga što, u odnosu na srpski narod, hoće Beč i Pešta i onoga što sam narod želi i hoće, nema pomirenja: to su bile dve međusobno nepomir- ljive koncepcije i dva puta koji se ne susreću. On i Jovan Ristić, u vreme veoma teško, kada se kralj Milan sve više zaplitao u mreže Beča (C. Dumba veli: , , . . .D e fakto kralj Milan se bio tako usko i isključivo naslonio na nas, da do njegove abdikcije je Srbija bila sm atrana da stoji pod austrijskim pokroviteljstvom" 2), oni ne samo da su nosili, nego su i unapređivali srpsku misao. . . Srpski narod, pisao je Ristić, mora shvatiti da je Austro-Ugarska, i u političkom i u ekonomskom pogledu, njegov neprijatelj i da je poboljšanje njegovih ekonomskih i socijalnih odnosa moguće samo isti- skivanjem austro-ugarskih interesa iz Srbije i sa Balkana". Ristić je, u jednom Memoaru knezu Milanu pisao i ovo: „Iskustvo, koje smo imali posle Berlinskog kongresa, dovoljno je, da nas ubedi, da apetit susedne M onarhije na Istoku raste i da mi Orijentalci, pre svega Srbi, ne možemo zado- biti njezino prijateljstvo. P re ili kasnije mora Srbija početi politiku otpora i odbrane" 3).

Ni stav m itropolita Mihaila, ni ovako jasno izražavanje i formulisanje Ristića, ni, kasnije, držanje radikala, nisu bili slučajni, ni proizvoljni. Oni su svi bili veoma dobro oba- vešteni o tome šta je, i pre okupacije, austrijska propaganda radila u Bosni i Hercegovini, a neposredno su osećali i kuda sm eraju spoljnopolitički potezi Beča. „Prvi ra t bi i svrši se, pisao je Nikola Pašić, u jednom proglasu posle drugog rata sa Turcima, Drugi je otpočeo u najtežim okolnostima, i on se svrši. Istočno pitanje dobi nov oblik, i narod srpski ne umnoži svoje prijatelje i ne olakša mnogo teški praroditelj- ski zadatak srpskog oslobođenja i ujedinjenja. Nezavisnost i proširenje Srbije pravi se teškim i nesrazmerno velikim žrtvam a“ 4).

Mnogo pre Berlinskoga kongresa Beč je pripremao za sebe teren u Bosni i Hercegovini. Svoju, planski sprovodenu i dobro finansiranu, propagandu Beč je sprovodio naročito među bosanskim i hercegovačkim rimokatolicima: produb-

2) C. Dumba, Na navedenom mestu, st. 159.3) Kod: Hermann Wendel, Der Kampf der Sudslawen um

Freiheit und Einheit, Frankfurt/'M, 1925, st. 420.4) Na navedenom mestu.

46

ljujući i raspirujući kod njih verski momenat, Beč je smerao na otuđivanje katolika od pravoslavnih. Još početkom jula 1876. godine Generalna komanda u Zagrebu dobila je nare- đenje od M inistarstva spoljnih poslova iz Beča, da se u Bosni i Hercegovini otpočne sa propagandom protiv pripajanja Srbiji. Za ovu svrhu feldm aršal fon Mollinary dobio je bio iz Dispozicionog fonda M inistarstva spoljnih poslova 3.000 guldena 5).

Neposredne posledice ove propagande bile su protestne peticije rimo<katolika protiv pripajanja S rb iji6), a kada se knez Nikola bio spustio niz Hercegovinu, potpukovnik Thom- mel, zvanični posm atrač Beča, bio je, 2. jula 1878. godine, hitno pozvan u Beč gde je ostao samo 12 sati. Kada se vratio, primivši nove instrukcije, saopštio je knezu Nikoli, da Beč neće trpeti njegovo dalje prodiranje niz dolinu N ere tv e7). „Nekoliko dana posle ove sažaljenja dostojne komedije, veli Dr. Josef Kotschet, koji je iz neposredne blizine pratio razvoj događaja, desio se u Mostaru jedan važan događaj. Kao od- govor na jednu srbijansko-crnogorsku proklam aciju u kojoj su Bosna i Hercegovina tražene kao nasledne srpske zemlje, štampao je katolički biskup u Mostaru, fra Anđeo Kraljević, u franjevačkoj štam pariji u Mostaru, jedan proglas u kome on svečano izjavljuje, da, u slučaju da Sultan ne može odr- žati zemlju, katoličko stanovništvo želi da bude prisajedi- njeno A ustriji sa kojom je unutarn je vezano kako starim susedskim odnosima, tako i istovetnošću vere. Austro- ugarski komesar, generalni konsul Vasić, dostavio je svojim kolegama prim erke ove proklam acije i još istoga dana do- znao je za to i Ali-paša. On je u početku hteo, da preduzme energične mere protivu biskupa, ali je odustao od toga na moj savet i zadovoljio se time, da o celoj stvari obavesti Velikog vezira" 8).

Iz istih izvora dobile su i rimokatoličke kaluđerice potsti- caj, da izdaju jednu sličnu predstavku na talijanskom jeziku, a katolici u Bosni protestovali su protiv jedne eventualne srpske okupacije. „Kao grom iz vedra neba, stoji u jeđnom protestu iz 1876. godine, stigla nam je vest, da Srbija traži od Velike Porte, da prisajedini našu otažbinu. Mi, katolici

5) Anton Freiherr von Mollinary, Na navedenom mestu, st.302.

6) Na istome mestu.7) Dr. Josef Kotschet, Aus Bosniens letzter Tiirkenzeit, Wien

-Leipzig, 1905, st. 58.8) Na istome mestu, st. 64-65.

47

Bosne, koji brojimo 200.000 duša (nijedna im statistika nije davala toliko) i koji smo odani našem zakonitom vladaru, protestujemo protiv ovakvog prisajedinjenja. Mi ne protestujemo samo iz ovih obzira, nego takođe, i iz religioznih razloga, je r Srbi priznaju samo njihovu veru i u celoj njiho- voj zemlji ima samo jedna katolička kapela, pri konsulatu u Beogradu, inače crkve nisu trpljene" 9).

A rthur J. Evans, koji je 1875. godine, prošao pešice delove Bosne, pominje da je rimokatoličko sveštenstvo bilo nosilac i potpirivač ovoga antisrpskog raspoloženja. ,,Ono bi, ističe Evans, najradije volelo obnovljenu bosansku kraljevinu pod sizirenstvom katoličke Austrije. Ako to nije moguće, ono bi radije ostalo pod turskom vlašću, nego što bi pristalo da Bosna postane deo srpske države" 10). Kada je, polovinom XIX veka prolazio kroz Bosnu i Hercegovinu. J. F. Neigbaur je video oko Trebinja jezuite na poslu. On ističe njihovu versku netrpeljivost i veli: ,,Od strane pravoslavne crkve primećuje se m anje netrpeljivosti, nego od strane katolika iako ovim šizmaticima prikazuju sledeći slučaj . . .“ J1).

Feldmaršal fon Mollinary ističe da su ove, katoličke, demonstracije bile bez praktičnih rezultata: „Katolici, veli on, sačinjavaju samo 1/6 stanovništva Bosne i Hercegovine i svako manifestovanje, priređeno sa njihove strane, izazi- valo je od strane njihovih ljutih neprijatelja, pravoslavnih, snažne kontradem onstracije" 12).

Raspirivanje verskog šovinizma i ljute konfesionalne netrpeljivosti staro je oprobano sredstvo i oružje Monarhije protiv Srba. Ona je i sve više usklađivala konfesionalni im- perijalizam Rima sa svojim privrednim i teritorijalnim imperijalizmom. Oživljavanje nacionalnih težnji slovenskih naroda Monarhije, slobodarski i dem okratski duh novog vremena, prirodno pravo naroda svesnih sebe i svoje prošlosti za samoopredeljenje, potsticalo je na ujedinjenje sve otporne snage u borbi protiv M onarhije čiji vodeći sloj nije nikako mogao da shvati, da je novo vreme donelo druge odnose i uvelo široke mase u istoriju. Josef Freiherr fon Eotvos, koji je isticao pijem ontsku ulogu Srbije među Južnim Slovenima, tačno je rekao, da se, priznavanjem prava posebnim narod- nostima M onarhije na razvijanje, ne može sprečiti njihovo

9) Freiherr von Mollinary, Na navedenom mestu, st. 300.10) Arthur J. Evens, Through Bosnia. .. , st. 183-184.11) J. F. Neigebaur, Die Sud-Slaw en.. ., st. 12812) Freiherr von Mollinary, Na istome mestu, st. 301.

48

ujedinjenje sa sunarodnicima van Monarhije. ,,To pak, veli on, vuklo bi samo sobom raspad zemlje i to tim sigurnije što bi jedna ovakva nova podela (podela zemlje po nacionalno- stima) zemlje ne samo m orala oslabiti one slabe veze, koje vežu građane zemlje za zajedničku otadžbinu, nego bi, istovremeno, pojedinim delovima bilo dato sredstvo za realizo- vanje onih te ž n ji13).

Vojska, crkva, vodeći privredni krugovi i plemstvo, u suočavanju sa novim duhom vremena i događajima, koji su iz njega proizilazili, ponašali su se kao da ih je Usud bio oslepio: nabujalim živim snagama, koje je donosilo novo vreme, oni su suprotstavljali istorijska prava, često vrlo sum- njiva, svoje privredne interese i svoju odlučnost da, što je moguće duže, drže postojeće stanje u Monarhiji. Ali, ukoliko je organski proces raspadanja jednog odživelog poretka sve više uzimao maha i bivao sve uočljiviji i sve nezaustavljiviji, u toliko su ovi faktori, počeli da u borbi potežu i drugo oružje: vekovnu kulturnu m isiju M onarhije u Srednjoj Evro- pi i na Balkanu i ne pominjući nigde da su i Srbi i Hrvati, ceo niz vekova, bili glavna vojnička snaga M onarhije i njezina z a š tita . . . Da bi se pred Evropom, koja se, kao i uvek, davala obmanjivati, imali opravdanja i da bi kod nje našli podršku, vlađajući krugovi M onarhije izmislili su s r p s t v o kao faktor, koji ugrožava ne samo njezinu kulturnu misiju, nego koje je, tobože, prožeto osvajačkim duhom, ugrožava i m ir Evrope. Postepeno, u celom ovom spletu kompleksa, počeo ,se kristalizovati mit o v e l i k o s r p s t v u , koje je militantno, nemirno i zavereničko: oslobodilačke težnje celog jednog naroda degradirane su bile na izmećarstvo ruskim interesim a što one, zaista, nisu bile. Udarajući po Srbiji i po srpstvu, mislili su i u Beču i u Pešti, da zadaju udarce panslavizmu i da sasecaju krila ruskoj moći i ruskom uticaju i ne mogući da shvate da je glavno uporište tome uticaju proizilazilo iz njihovog stava prema srpskom narodu. Opijeni pobedom posle aneksije Bosne i Hercegovine, kada je trebalo da se jasnije vidi, u Beču su verovali da su aneksijom „zada- li panslavizmu osetan udarac. Iz besomučnog urlanja srpske i panslavističke štampe čuje se opet ponovo isti refren: da će, u koliko aneksija Bosne i Hercegovine ne bude opozvana, srpsko pitanje biti prejudicirano u smislu pojačanja pozicija M onarhije", veli se u jednom privatnom izveštaju iz Bečkog

13) Josef Freiherr von Eotveos, Die Nationalitaten-Frage. Budapest, 1888, st. 123.

49

M inistarstva spoljnih poslova, upućenom u Berlin 8. februara 1909. godine 14).

Još 1922. godine, posle sloma Monarhije, pisao je u pred- govoru nemačkom izdanja knjige „Slovenska opasnost“ od M. Edith Durham, Herm ann Lutz o nama kao o nekim polu- divljim i krvožednim kavgadžijama. „Čitalac, veli Lutz, do- diruje skoro nepoznatu novu zemlju, koja često izgleda kao preostatak srednjega veka, naseljena slepo strastnim ljudima kakve je uobičajeno predstavljati u vreme italijanskog rene- sansa: zavereništvo, fanatizam, spletke oko vlasti i, pre svega, k rv “ 15).

Sa gordošću, besavesno u najvećoj meri, gledali su vo- deći krugovi Beča i Pešte na požrtvovane i rođoljubive napore Srba da se oslobode i ujedine. Linija izrazitog neprija- teljstva ostala je dosledno linija odnosa M onarhije prema Srbiji i srpskom narodu. Constantin Dumba navodi, da je celo vreme svoga boravka u Beogradu, dobio samo jedanput instrukcije od svoje vlade, ali one su bile određene i jasne: ,,Ni u kome slučaju ne možemo trpeti ujedinjenje kraljevine Srbije sa kneževinom Crnom Gorom. Po cenu jedncga rata mi bismo ga sprečili“ 16) . . . Ovo je, trajno, ostala rukovo- deća misao Beča. Uoči aneksije Bosne i Hercegovine nju je grof Erental pravdao ovako: „Bosna bi iz jedne pozicije, koja je trebala da vodi političkom i m aterijalnom uticaju na Isto- ku, postala ćorsokak. Mi bi bili vojnički opkoljeni od nepri- jateljsiki raspoloženih suseda i trgovačko-politički ukočeni jer svaka željeznička linija, sva.ki drum, koji bi trebao da našu trgovinu odvodi ka moru, zavisio bi od dofore volje Srbije i Crne Gore ili od obadve zajedno. Budućnost bi još izrazitije uobličila opasnost ovakve situacije" 17).

M onarhija je, još manje, mogla dozvoliti pripajanje Sr- biji onih srpskih krajeva, koji su bili pod njezinom vlašću. Jedan status quo, za duži period vremena bio je za nju ži- votno pitanje. Brojni unutrašnji problemi čekali su na reše- nje. Najvidovitiji ljudi u M onarhiji gledali su to rešenje u tome, da se Dvojna M onarhija pretvori u Trojnu, ali su Ma- džari uporno i bez skrupula, osujećivali sve te nam ere bo- jeći se premoći jugoslovenskog, na prvom mestu, srpsko-hrvatskog elementa.

14) Osterreich-ungarische A ussenpolitik.. . , st. 123.15) M. Edith Durham, Die slawische Gefahr. .. ,st. 11.16) C. Dumba, Na navedenom mestu, st. 159.17) Osterreich-ungarische Aussenpolitik, Bd. I, st. 28.

Samim svojim postojanjem Srbija je ugrožavala opstanak Monarhije. U jedn.om svom izveštaju iz Beograda, pisanom 7. oktobra 1908. godine, ističe Forgač: „.. .Prema mome ube- đenju pretstavlja Srbija, a verovatno i Crna Gora, u skoroj budućnosti pojačanu ra tnu opasnost za nas. Sa tim moramo bezuslovno računati i zaštititi našu bosansku granicu od iz- naneđenja . . . Obračun sa Srbijom, našim najnepom irljivi- jim neprijateljom , moraće doći, ali, možda, tek posle nekoliko godina, eventualno u vezi sa rešenjem jugoslovenskog p itan ja11.18)

Oči miliona porobljenih bile su uprte baš u Srbiju. Iz lju- bavi prem a njoj izrastali su i njezin kult i nada u nju: ose- ćalo se svuda izvan njezinih granica, da jedino ona može do- neti o'slobođenje. Tuga i ogorčenje, kojima je aneksija Bos- ne i Hercegovine bila ispunila srca naroda, zamenjeni su ra- došću i samouverenjem posle Balkanskih ratova. Posle srpskih pobeda u Balkanskim ratovim a „nastao je, veli R. W. Seton Watson, kod Južnih Slovena jedan sasvim nov duh: velike pobede njihove braće na Balkanu ogromno su poja- čale nacionalnu svest, ideja jedinstva zahvatila je skroz sve Hrvate, Srbe i Slovence. Od bregova K rajine do Boke Ko- torske, od Temišvarskog Banata do Hrvatskog Prim orja di- še jedna jedinstvena duša — što je najupadljivije: kod seljaka, ako je moguće, još više nego kod inteligencije".19)

General Landw ehr svedoči, da je na svome đeneralštab- nom putovanju po Hrvatskoj primetio, da je srpski uticaj, izražen u kultu prema K ralju Petru, prodro i u najzabače- niju seosku kuću. „Već tada, piše on, primetio sam, da je velikosrpski uticaj tamo uhvatio korena. U Lici, koja je ranije bila tvrđava vernosti caru, moglo se svuda po malim seos- kim kavanicama u kojima smo noćivali naći sliku k ra ljaP e - tra. Kutije od šibica nosile su velikosrpske parole. Svi su znaci ukazivali na to, da je velikosrpska propaganda umela naći u narodu veliki broj pristalica. Ja sam, tada, po po- v ra tku u Beč, svojeručno sastavio izveštaj šefu Generalšta- ba njegovoj ekselenciji K onradu ... Nije ceo hrvatski narod bio velikosrpski ubeđen. Naprotiv, hrvatski su se pukovi tu- kli izvanredno. Veliki deo inteligencije, a u nekim delovima zemlje i narod bili su na velikosrpskoj strani".20)

18) Na istom mestu, str. 319-320.19) R. W. Seton-Watson, Die siidslawische Frage in Habsbur-

ger Monarchie, str. 451.20) General Landwehr, Hunger, Die Erschopfungsjahre der

Militarmachte 1917-1918, Ziirich-Leipzig-Wien, 1931, str. 55.

51

Ernst Anrich ističe, da je cela Hrvatska bila prošarana srpskim naseljim a i da je srpski uticaj preko Bosne stizao i u ove krajeve. „Austrijska periferija postala je porozna. Bo- sna, koja je trebala da postane barijera protiv Srbije, postala je oblast preko koje je prodiralo srpstvo. Sam Kallay je priznao slom svoje bosanske politike i polako ju je menjao, ali je bilo i suviše kasno i on je umro 1903. godine. Jedna od njegovih poslednjih reči bila je: Le serbisme, voila l’en- nem i“.21)

Kao prošlost i budućnost, ono što neminovno odlazi i ono što nezaustavljivo dolazi, stajale su Dvojna M onarhija i Sr- bija jedna prema drugoj. Obadvije su postajale sve svesni- je da se radi o njihovom opstanku. Samo što im pozicije u ovoj sudbinskoj borbi nisu bile jednake: Austro-Ugarska je bila velika sila, Srbija, još uvek, kao David pred Golijatom. Na strani Srbije bilo je moralno pravo i priroda stvari, na strani M onarhije sila i ono što iz nje proizilazi. Znatan deo svojih izgleda zasnivala je Srbija na snažnoj nacionalnoj svesti svojih porobljenih sunarodnika. U njoj je počivao ne- iscrpivi rezervoar revolucionarne energije, koju je stav Sr- bije ne samo potsticao na aktivnost, nego joj ukazivao i pravac kojim treba da ide. Kada je izbila aneksiona kriza i Bo- sna i Hercegovina bile pripojene Monarhiji, u Srbiji nisu klonuli. ,,Po sva/ku cenu, govorio je M. Milovanavić, mora austro-ugarska država biti potisnuta sa puta prema Jegej- skom moru, a to se može postignuti samo onda kada Aus- tro-U garska prestane biti balkanska država. . . Zaposedanje Bosne i Hercegovine, potiskivanjem Srbije sa Jadranskoga mora, onemogućavanjem veze između nas i Crne Gore, na- meće Austro-Ugarslka nama i celome srpstvu, u bližoj i da- ljoj budućnosti, džinovsku borbu, borbu na život i sm rt“.22)

Zahtevajući stvaranje jednoga programa, Stojan Nova- ković je isticao: „.. .U ovo srpsko pitanje, u ovaj nacionalni program, mora sve biti u n e to ... Je r to nije p itanje momen- ta, to je p itanje cele naše budućnosti. Srbija, koja je 1878. godine bez ikakve svoje krivice, tako strašno bila kažnjena, ima danas dužnost da se osveti za onu nepravdu i da, jasno i razgovetno, postavi svoj nacionalni program ".23) „Između nas i Austro-Ugarsike, između balkanskih država i Monar- hije, mogu postojati i dobri odnosi samo onda kada se Au-

21) Ernst Anrich, Na navedenom mestu, str. 48.22) Dr. Wladan Georgijewitsch, Die serbische Frage.. . , str.

85, 88.23) Na istome mestu, str. 92.

52

stro-Ugarska odreče, da bude velika sila, kada se odluči da preuzme ulogu Istočne Švajcarske“.24)

Što se više odmicalo vreme i što se dublje ulazilo u XX. vek postajalo je sve jasnije, da između M onarhije i Srbije, izm eđuželja i težnji srpskoga naroda i životnih interesa Mo- narhije, nema pomirenja. Idejno, još mnogo pre 1914. godine, u Beču je bila sazrela odluka o uništenju Srbije. Od nje se nije nikada odstupalo. Traženi su samo najpogodniji mo- menti i metodi, da ona bude izvršena. Srpsko pitanje je bilo postalo životno pitanje Monarhije. Musulin, čavek koji je neposredno uticao na razvoj odnosa izmedu Srbije i Monar- hije, piše: „Jedno se, verujem, ne bi smelo zaboraviti, naime: da je srpsko pitanje bilo veliko političko i životno pitanje M onarhije i da situacija u kojoj se nalazila M onarhija prem a Srbiji i Rusiji 1914. godine nije bila ista kao 1868. i 1912. godine, nego upravo politička situacija M onarhije bila je teža nego od stotinu i više godina. Sukob, koji je Mo- narh ija trebala da izdrži sa Srbijom, nije bio slučajan sukob. To je bio sukob od životne važnosti za M onarhiju, sukob či- je rešenje, ako ne bude bilo postignuto u oblasti unutrašnje političkih reformi, moralo je postaviti i protivnike i savez- nike M onarhije na njihova m esta“.25)

Naročito posle za S rbiju i Crnu Goru uspešno završenih Balkanskih ratova bili su u Beču i Pešti načisto sa tim, da se srpsko pitanje mora rešiti u skladu sa interesim a Monar- hije. U jednom tajnom raspisu od 1. avgusta 1913. godine grof Berthold je otvoreno istaknuo, đa se ovo pitanje mora rešiti što pre: „. . ,Od. svih balkanskih problema, veli on, jugoslovensko ili, bolje rečeno, srpsko pitanje, jeste ono, koje za M onarhiju im a najveći značaj. Ono najneposrednije tan- gira životne interese, njegovo rešenje u velikosrpskom smislu moglo bi uslove našega opstanka dovesti u pitanje. .. Su- ština s’uprotnosti između nas i Srbije sastoji se u tome, da je srpska politika od kada su radikali došli na vlast ipod tu- đim uticajem, velikosrpsku ideju učinila vodećom političkom misli i teži, kao krajnjem cilju, ujedinjenju svih Srba u za- grljaju srpske nacionalne države i tim e odvajanju oblasti naseljenih Srbima od Monarhije. Ova suprotnost je tra jna i nepremostiva pošto bi ostvarenje velikosrpske ideje istovremeno pribavilo Srbiji čežnjivo željeni i za njezin razvitak potrebni izlazak na more. Danas to nije više program jedne

24) Na istome mestu, str. 97.25) Freiherr von Musulin, Na navedenom mestu, str. 228.

53

partije, nego je postalo nacionalni ideal celoga srpskoga naroda“.26)

Ovi motivi neposredno su inspirisali politiku M onarhije prem a Srbiji posle Balkanskih ratova: ni po koju cenu ne dozvoliti da se Srbija proširi i ojača. U posebnoj političkoj instrukciji grofu O ttokaru Černinu, tada poslaniku u Buku- reštu, od 26. novembra 1913. godine, grof Berthold ističe: „.. .Između nas i današnje Srbije stoji veliki jugoslovenski problem, koji traži definitivno rešenje i tražiće ga sve neod- ložnije. Ovo rešenje prem a ljudskom predviđanju u vezi je sa upornošću i sigurnošću sa kojom Srbija utiče na ostvarenje velikosrpske ideje, može biti samo putem sile. Ono će ili od današnje državne zgrade Srbije ostaviti samo male tragove ili će poljuljati M onarhiju u njezinim bitnim osnova- ma. Da bi se naša suprotnost sa Srbijom to'kom vremena mogla ublažiti ili izravnati — na što se može u Bukureštu misliti, o tome kod sadašnjeg stanja stvari ne može biti ni govora".27)

U Beču je sve uočljivije sazrevalo uverenje, da svi raniji pokušaji rešenja srpskoga pitanja u skladu sa interesim a Mo- narhije nisu doneli nikakve koristi. Drukčije nije moglo ni biti kada ni oni, koji su trebali biti najupućeniji u prirodu srpskoga pitanja nisu mogli da shvate njegovu suštinu. Con- stantun Dumba se zanosio time, da Sarajevo učini gravita- cionim centrom i za Srbe i za Hrvate. U svome iluzionizmu on je verovao da bi „privlačna snaga, koja bi izlazila iz Sa- rajeva i postala tako velika, da bi mnogi Srbi iz kraljevine gravitira ti prema Bosni i, u slučaju dužeg mirnog razvitka, bilo bi priprem ljeno priključenje jugoslovenskih elemenata unu tar naše M onarhije“.28) Na zajedničkoj sednici M inistarskog saveta, 27. oktobra 1907. godine, izneo je grof Erental, tada m inistar spoljnih poslova, tezu, „da poslovi Hrvatske, Dalmacije i Bosne im aju biti tako vođeni da bi gravitacioni centar za srpsko-hrvatski narod ležao unu tar same Monar- h ije“ 29).

Ovo su, razume se, bile jezive iluzije ljudi, koji su se bojali stvarnosti. Jednoj živoj ideji nije se mogla suprotstaviti administracija. Još m anje nabujalim snagama strah za svoje interese. A baš strah šta će biti sutra, pokretao je na

26) Osterreich-Ungarns Aussenpolitik, Bd. VII, str. 1-2.27) Na istome mestu, str. 592.28) C. Dumba, Na navedenom mestu, str. 238.29) Josef Maria Baernreither, Fragmente eines politischen Ta-

gebuches, str. 74.

54

aktivnost vodeće krugove Beča: 3. jula 1913. godine, izvestio je nemački poslanik u Beču fon Tschirischky svoju. vladu, da je bio pozvan od grofa Bertolđa i da mu je ovaj jasno izneo svu ozbiljnost položaja u kome se nalazi M onarhija posle srpskih pobeda nad Bugarima. U depeši, kojom Tschirischky izveštava svoju vladu o ovome stoji, da mu je grof Bertold rekao: „Jugoslovensko pitanje, tj. neuznemiravano posedo- vanđje oblasti koje naseljavaju Južni Sloveni, životno je pitanje M onarhije i Trojnog saveza. Prem a jednoj na Balka- nu premoćnoj Srbiji neće se moći održati jugoslovenske provincije Monarhije. U tome su ovde svi merodavni faktori složni. Saobrazno tome, ako Srbija u savezu sa Rumunijom i Grčkom, uništavajuće tuče Bugarsku, M onarhija će morati umešati se, naročito ako Srbija sebi prisvoji oblasti, koje izlaze iz opsega Stare Srbije. Bitolj ni u kome slučaju ne može biti priključen S rbiji“ 30). „Jedna mala, od neprijatelja tučena Srbija, veli se dalje, bila bi mu (grofu Bertoldu) najprijatn ije rešenje pitanja, što bi daleko radije pretposta- vio zaposedanju Srbije od strane Monarhije. Ali, ako ova prva alternativa ne bude mogla nastati, onda M onarhija mora dejstvovati, da bi očuvala svoj posed. Od opasnosti jednog velikog, vojnički jakog (Pijemonta) na granicama Monarhije, ne sme se predavati nikakvim obmanama" 31).

Erental je autor ideje da se Srbija može držati u šahu pomoću podržavanja velikobugarskih aspiracija na Balkanu, posebno u Južnoj Srbiji. Uoči aneksije Bosne i Hercegovine, 9. avgusta 1908. godine, Erental je došao do uverenja, da u svojoj borbi protiv Srbije i srpskog nacionalnog ujedinjenja, mcže imati dragocenog saveznika u velikobugarskim aspira- cijama na Južnu Srbiju. U Memorandumu, koji je Erental sastavio po ovome pitanju stoji: „Pomažimo u ovome sukobu (srpsko-bugarskom) bugarsku stvar i povlađujmo stvaranje Velike Bugarske na račun Srbije, onda će biti postignuta potrebna priprema, da u momentu povoljnije evropske kon- stalacije, stavimo ruku i na preostalu Srbiju . .. Jedna pod našom zaštitom osamostaljena Albanija, Crna Gora sa kojom bi održavali prijateljske odnose i Velika Bugarska, koja je nama obavezna na zahvalnost — to je, veli J. M. Baernreiter, bila Erentalova „slika budućnosti" 32). ,,On je, veli Musulin,

30) Dr. Roderich Gooss, Das Osterreich-ungarisehes Problem bis zur Krieđserklaerung Oesterreich-Ungarn an Serbien, 28. Ju- li 1914, Berlin 1930, str. 130.

31) Na istome mestu, str. 131.32) Josef Maria Baernreither, Na istome mestu, str. 82.

55

za Erentala, bio svestan, da s obzirom na to kako stvari stoje, samo jedan ratn i obračun može raščistiti sto sa Srbijom" 3:!).

Nije jedini Erental bio toga mišljenja, odnosno, nije ono nastalo sa njim. „Kada bi se srpsko pitanje, pisao je Leopold fon Chlumecky, moglo odvojiti od celoga balkanskoga problema i kada bi se htelo njega jedinoga definitivno rešiti, ni tada se ne bi smelo zadovoljiti platonskim diplomatskim uspehom. Austro-Ugarska je, u odnosu na Srbiju, mogla prim eniti dvojaki metod od kojih bi obadva trebala da vode istom cilju: trebalo je, jednom zauvek, sprečiti da Srbija postane jugoslovenski Pijemont, koji treba da sve austrougarske Južne Slovene uobliči u jedno žarište razbuktalog u s tan k a . . . Biti ili ne biti M onarhije bilo je neraskidljivo vezano za rešenje jugoslovenskog pitanja" 34). Konrad fon HStzendorf bio je istog mašljenja. Na jednom sastanku kod prija telja on je branio mišljenje, da se zategnuti odnosi sa Srbijom m oraju stalno održavati: „Rana uvek mora biti otvo- rena i, čim jedna teškoća bude otklonjena, morala bi se stvoriti nova, da bi uvek postojao povođ za napad. U povećanom obliku Srbija će biti magnetsko brdo, koje će neposredno vući sebi sve naše Jugoslovene. To mora biti onemoguće- no“ 33). Srbija, isticao je J. M. B arnreitheru Heinrich Clam Marintz, „mora nama pripasti ili naši Srbo-Hrvati Srbiji. Treće je nemoguće" 36).

„Bilo bi sasvim prirodno, isticao je Friedrich F. G. Klein- wachter, da postanak jedne nezavisne jugoslovenske države neće moći Jugoslovene M onarhije ostaviti ravnodušnim. Da će obadva dela težiti jedan drugome bilo je, u veku probu- đenoga nacionalizma, samo po sebi razumljivo. Radilo se samo o tome, koji će onda od dva dela privući sebi drugi. Postojale su samo mogućnosti: ili će se slobodna Srbija pri- ključiti Monarhiji, da bi se sjedinila sa svojim sunarodnicima ili će Jugosloveni M onarhije postati iredenta, koja teži Srbi- ji. Ovde se radilo o tome: ko bi bio jači m agnet" 3").

33) Freiherr vom Musulin, Na istome mestu, str. 198.34) Leopold von Chlumecky, Erzherzog Franz Ferdinand.

VVirken und Wollen. Berlin 1929, str. 110-111, 165.35) Josef Maria Baernreither, Na istome mestu, str. 186.36) Na istome mestu, str. 176.37)Friedrich F. G. Kleinwaechter, Der Untergang der oster-

reich-ungarischen Monarchie, Leipzig 1920, str. 156.

HBVANJE DVE IDEJE I DVA SHVATANJA

1.

Srbija i Crna Gora, iako ne uvek saglasne u taktici rada i borbe, imale su jasan i određen cilj: ujedinjenje i oslobo- đenje Srba. Kao brojno, privredno i vojnički snažnija, a i po svome geopolitičkom položaju važnija, Srbija je bila važniji faktor i više kristalizaciona tačka Srba. Zbog toga je ona u očima i u političkoj kalkulaciji svih protivnika srpskog oslo- bođenja i ujedinjenja bila najviše napadana i ometana u ostvarenju svoga cilja. Već je pomenuto da se njezina aktivnost odvijala u okviru sukoba interesa tri velike sile od kojih je jedna, Turska, sve više jenjavala što je potsticalo i ubrzavalo utakm icu između Austro-Ugarske i Rusije oko proširenja u ticaja na Balkanu.

Rusija, bar jedno izvesno vreme, zbog snažnog uticaja na Bugare, čijim je nacionalnim pretenzijam a povlađivala, bila je u preim ućstvu nad Austro-Ugarskom, koja se mogla širiti na Balkanu samo i jedino preko srpskoga prostora. To je, razume se, bilo jasno tadašnjim odgovornim ljudim a Srbije. U svome ,,Načertaniju“ iznosio je Ilija Garašanin tadašnje izglede Srbije i osobenosti njezinog položaja. On je pisao: „Nova srpska država na jugu podavala bi Evropi sve garan- cije da će biti vrsna i krepka država i koja će se moći među Austrijom i Rusijom održati. Geografičeskoje položenije zemlje, površina zemaljska, bogatstvo na prirodne proizvode i vojeni duh žitelja, dalje uzvišeno i vatreno čuvstvo narodnosti, jednako poreklo, jedan jezik — sve to pokazuie na njenu stalnost i veliku budućnost" *).

U sastavu, koji je 1845. godine predao knjazu Aleksandru Karađorđeviću, Garašanin, koji nije bio rusofil, izneo je svoje m išljenje o tome kakvo držanje treba da ima Srbija prema Austriji (njegov se stav prema A ustriji razlikuje od njegovog stava prem a Mađarskoj). On je pisao: „O pravim nam eram a A ustrije ne valja se varati; njen interes je taj, da protivu dejstvuje narodnosti slavljanskoj; jer ako taj narod u okupi dođe u dviženije i o njemu se bude radilo onda je zdanije M onarhije austrijske u opasnosti narušenija. I zato je narav- no, da kabinet bečki s negodovanijem, i nepovjerenijem gleda na srpsku narodnost, i da joj gleda prouzrokovati sva moguća utesnenija.

1) Dr. Dragoslav Stranjaković, Na navedenom mestu, str. 79.

57

Austrija ima odavno plan prisvojiti sebi u udobno vreme Srbiju i okrestne zemlje po iskazivanju svoga stanja, a dokle god, i ako ne uzmogne ona tu svoju nam eru u dejstvo pri- vesti, voli videti da Srbija opet pod jaram turski podpadne. Pa ako ukazuje A ustrija kadkad znake tobože blagonaklone- nija prem a srpskoj narodnosti, ovo samo za to čini, da odvrati Srbe od povodljivosti za Rusijom i da pripreči tim uticaj Srba na sonarodnike svoje živeće pod vladanijem austrijskim " 2).

I u svojoj prepisci sa Jovanom Marinovićem Garašanin se osvrtao na to ka.ko Srbija treba da se drži prema Austriji i šta može od nje očekivati. Iz Luježa (Švajcarska) gde je bio na lečenju, Garašanin je, 24. juna 1853. godine, pisao Mari- noviću: „. . .Austriju mi možemo počitovati i uvažavati kao jednu komšijsku veliku silu evropsku, i to treba svagda da činimo, ali s njom politiku nikakvu, osim običnih snošenija, nikad praviti ne možemo, niti smemo. U Austriji Srbija mora svagdar sm atrati jedan žestok otrov, od kog ako se Srbija ne učuva, može se otrovati bez da više leka nađe za izlečenje. A ustrija ne može podpomagati nikad napredak Srbije, no mora se ovome protiviti koliko više može. Ovo je njojzi pri- rodna politika, koju bi svako na njenom mestu nabljudavati za nužno nalazio i morao. Glupo bi bilo drukčije misliti. Austrija imajući tolike Srbe i ostale Slovene koji s nama graniče, mora se bojati od napretka Srbije, m akar da ni jednu jotu nije joj Srbija povod takvoj sumnji dala, ali drugi ljudi mnogo dalje uviđaju nego mi, što se kad dogoditi može šta li ne, pa ono što drže da im škodljivo biti može na sto i više godina naprijed uklanjaju s puta, samo ako rnogu. Ja ipak kažem, da s Austrijom treba obično prijateljstvo zadr- žati, i njene interese nikad i nikako ne vređati, ama izvan ovoga, običnog, ni nokta dalje ne treba pružati. I sa strane nas samih nije tu mogućno kakvo prijateljstvo vezati. Apati- je našega naroda sprema A ustriji dobro su poznate, daklem, svaka sveza prijateljstva ostala t>i na samim rečima i nikada se to prijateljstvo ne bi dalo u delu udejstvovati“ 3).

Skoro godinu dana kasnije, 8. m aja 1854. godine, pisao je Garašanin Marinoviću: „. . .Ti dobro znaš, bez da ti jakažem , da i svaki vetrić koji nam od Austrije duva, da nam zlobe i pakosti donosi; ti dobro znaš da žurnali bečki u smotreniju nas nisu ništa drugo no prava paskvila za nas, i zato svaki

2) Na istome mestu, str. 109.3) Pisma Ilije Garašanina Jovanu Marinoviću, knj. I, str. 90.

58

slog koji se o Srbiji u Austriji štampa, ma on šta drugo izra- žavao, treba ga čitati kao nesreću Srbiji“ 4).

U A ustriji se, razume se, sve ovo znalo. Sa pažnjom i interesovanjem pratio je Beč sva političko-nacionalna i dohovno-kulturna stru jan ja ne samo kod Srba, nego i kod svojih jugoslovenskih podanika kod kojih se odražavalo sve ono što se dešavalo u Srbiji i u Crnoj Gori. A to što se deša- valo i nagoveštaje šta se još može desiti zabrinjavalo je od- govorne faktore Blonarhije. Koren tih strahovanja video je L. fon Siidland (Dr Ivo Pilar) ovako: „. . . Razlog sukoba sa Srbijom ležao je izvan područja upliva Monarhije, u prirodnom razvoju srbske narodno-crkvene osvajačke misli, kao što sam to prikazao u pređašnjem odjeljku. Taj sukob datira zapravo od godine 1830., od osnutka nove srbske države prem da on tek godine 1860. stupa u djelatno stanje. Od tog doba postao je taj sukob zapravo neizlečiv, je r je prije osni- vanja nove srbske države moglo postojati možda pitanje, može li jedna grčkoistočna Srbija postojati u.nutar katoličke Austrije" 5).

Srpski uticaj nije se, ipak, mogao zaustaviti. L. fon Siidland kaže: „Tako se zbilo, da je srbiski prijestolonaslednik na jednom putovanju kroz Dalmaciju u rujnu, godine 1910., bio u Splitu dočekan razsvjetlom, vatrometom, oduševljenjem naroda i poklicima: živeo srbski prestolonaslednik, „živjela sloga H rvata i Srba, i srbskom himnom,, 6).

Austro-U garska je u V atikanu gledala svoju veliku po- dršku, a Vatikan u. Austro-Ugarskoj svoju veliku nadu. Za celo vreme Prvoga svetskog ra ta Vatikan je ulagao velike diplomatske napore da očuva i osigura opstanak Austro- Ugarske monarhije. Uporedo sa tim nastojanjim a išla je i propaganda protiv Srbije. Vatikan se nije ustručavao ni od toga da Srbiju optuži za Sarajevski atentat u kome je gledao „zaveru protiv Habsburške Mo-narhije i njezine kato-ličke dinastije".7) K ardinal Pietro Gaspari, jedan od najuticajnijih kardinala, bio je j-oš određeniji. Tvrdio je da je „ubistvo u Sarajevu, koje je predstavljalo prvi korak ratu, počinio ma- loletni Srbin Gavrilo Princip, uz saradnju srpske vojske i verovatnu saglasnost k ra lja“ 8).

4) Na istome mestu, str. 171.5) L. von Siiđland, Južnoslovensko pitanje, str. 298.6) L. von Siidland, Na navedenom mestu, str. 357.7) Dragoljub R. Zivojinović, Vatikan i prvi svetski rat, Beo-

grad 1976, str. 13.8) Na istom mestu, str. 13-14.

59

Iz toga aspekta Vatikan je trajno prosuđivao slučaj Srbije i odobravao notu Beča Srbiji, ,,a izrazio žaljenje što Dvojna M onarhija nije preduzela takvu akciju mnogo ranije . . . Papa i K urija videli su u Srbiji razornu bolest, koja je mogla, vremenom, da prodre do osnovana nerva M onarhije i da je uništi“. . ,9) Oslobodilačku ideju Srbije nije sve ovo moglo zaustaviti. Nisu to mogli ni pokušaji cara K arla da dobije separatni mir, ni izvesna gotovost za uvođenje trajalizm a, ni Majska deklaracija 1917. godine u kojoj se „Zahtevalo ujedinjenje svih Južnih Slovena Habsburške M onarhije u jedno slobodno i na demokratskoj podlozi osnovano državno tjelo pod žezlom Habsburško-Lorenske dinastije", — sve to nije moglo zaustaviti proces raspadanja Monarhije. Prem a L. fon Siidlandu trijalizmom se „htelo riešiti samo hrvatsko-srbsko pitanje i jedva je skloniti odstupiti slovenske zemlje trećem partneru u savezu" 10).

2 .

Bilo je dosta uticajnih ljudi u Monarhiji, koji su ozbiljno bili ubeđeni u mogućnost ne samo stvaranja jedne jugoslovenske jedinice u sastavu Dvojne Monarhije, nego i priklju- čenje Srbije i Crne Gore ovoj jedinici. Smatralo se, da će tim e jugoslovensko pitanje biti najbolje rešeno. I R. W. Seton Watson, sasvim površno, verujući da bi ovu ideju rado pri- mili Srbi iz Monarhije, sm atrao je ovu tezu ostvarivom. „Kao što smo videli, veli on, ujedinjenje Srba i H rvata izvan Hab- sburške M onarhije može samo u jednom sveopštem ratu ili temeljitom revizijom karte evropskih država biti postignuto. Dovršenje ovoga ujedinjenja unutar Habsburške M onarhije mnogo je lakše postići putem jedne praktične politike" n ).

Začuđava do najviše mere, da su se, uprkos jasnom i ne- dvosmislenom razvoju događaja, držali ovoga shvatanja u Monarhiji sve do njezinog sloma. Slavicus je još 1917. godine isticao, da Srbija i Crna Gora m oraju nestati kao države i biti pripojene Monarhiji. „Ako ona anektira ove zem ljeim ala bi onda pod svojim skiptrom ujedinjene sve Južne Slovene i stari „ilirski" san Jugoslovena postao bi stvarnost. Hrvati, Srbi, bosanski ,,Turci“ i Slovenci bili bi zajedno . . . P rik lju- čenje Srbije i Crne Gore Austro-Ugarskoj ne bi bilo samo za nju jedino moguće rešenje jugoslovenskog pitanja, nego

9) Na istom mestu, str. 17.10) L. von Sudland, Na istom mestu, str. 367.11) R. W. Seton Watson, Na navedenom mestu, str. 595.

60

i nešto što se samo po sebi razume, jer je diktirano logikom činjenica" 12). „Ponovno vaspostavljanje Srbije, pisao je Leo- pold Mandl, protivreči evropskim interesima, jer Srbija mora i biće ponovo u svojim starim pozicijama opasna za mir, jer ona ne rnože i neće moći živeti nijednim drugim životom, nego onim koji vodi ra tu “ 13).

Da ovo nije bilo shvatanje samo neodgovornih ljudi vidi se i po tome što je sam car Karlo, u tajnim razgovorima koje je vodio preko princa Siksta sa francuskom vladom, tražio da on osnuje autonomnu jugoslovensku kraljevinu, koja bi obuhvatala Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Albaniju, Crnu Goru ,,sa jednim austrijskim princom na čelu u okviru austrijske Monarhije" 14). U jednom pismu, koje je princ Sikst predao Poenkareu, pisanom 31. m arta 1917. godine, car Karlo je bio nešto skromniji u zahtevima i dozvoljavao da se Srbija posle ra ta ponovo vaspostavi. „Kao znak naše dobre volje, pisao je već pobeđeni car, mi smo skloni, da joj damo jedan prirodan pristup Jadranskom m oru kao i dalekosežna ekonomska preimućstva. Kao glavni uslov, koji se mora bezuslovno ispuniti, tražiće Austro-Ugarska sa svoje strane, da kraljevina Srbija u buduće prekine svaku vezu sa bilo kakvim društvom ili grupom, naročito sa Narodnom odbra- nom, ili da progoni takva društva, čiji je politički cilj usme- ren na razaranje Monarhije. Lojalno i sa svim sretstvima, koja joj stoje na raspoloženju, treba ona, da sprečava svaku takvu agitaciju, bilo u Srbiji bilo van njezinih granica, i da u tome pogledu preuzme obaveze pod garantijom Antante" 15).

Ideja o jugoslovenskoj zajednici u okviru M onarhije bila je jedino oružje, koje je ona mogla suprostaviti sve pojača- nijem uticaju S rbije na jugoslovensko stanovništvo Monar- hije. Sama po sebi ova ideja je starija: njezin postanak se veže za Jerneja Kopitara, koji je fantastično mrzeo pravo- slavlje i verovao da, bar na duhovnom planu, može nešto učiniti za otcepljenje Srba iz M onarhije od Srbije. Oform- ljenje ove ideje, prem a tome, počinje skoro istovremeno sa nastajanjem i razvijanjem srpskih oslobodilačkih borbi. Ta ideja bila je srž Ilirskog pokreta, koji je hteo da Zagreb učini i kulturnim i političkim centrom Južnih Slovena. Od samoga početka Beč i rimokatolička propaganda davali su ovome

12) Slavicus, Na navedenom mestu, str. 28-29.13) L. Mandle, Na navedenom mestu, str. 176.14) Herbert Vivian, Kreuzweg eines Kaisers. Karlo I. von

Oesterredch, Leipzig-Wien 1935, str. 184.15) Na istome mestu.

61

pokretu antisrpski karakter. Beč, posebno, i antimadžarski. Postepeno se došlo dotle, da se u svim srpskim oslobodilač- kim naporima počeo gleđati neki pravoslavni ekspanzionizam i pokušaj, da se popravoslavne Južni Sloveni. U najkrvavi- jem ograšju Prvog svetskoga rata, u vreme lju tih progona Srba u Monarhiji, objašnjavao je Dr Ivo Pilar, advokat iz Tuzle (= L. von Siidland) J. M. Baernreitheru: „Srpski duh pravoslavlja smera direktno protiv Austrije i uporedo po- stojanje današnjeg jugoslovenskog sveta A ustrije i Srbije sm atra on da nije trajno moguće“ 16). Ernst Anrich je učinio napor, da, uglavnom na osnovu Pilara, da jednu sažetu definiciju ovako shvaćenoga srpskog nacionalizmi. „Velikosrpski pokret, veli on, je jedan verski pokret, on je grčko- pravoslavni, ipak m anje unutarnje religiozno, nego u poli- tičkoborbenom smislu. U odgovarajućem smislu on je konfesionalno imperijalistički kao što je kulturno imperijalistič- ki. Kulturna podela jugoslovenskih delova naroda mora se svesti na raznovrsnost konfesija i kulturne istorije: upravo katolicizam, koji preti da uključi jedan deo Jugoslovena u protivnički svet, simbol je ponovnog zadobijanja, slavizira- nja, uspostavljanje jedne vere“ 17).

Iako ovo nije tačno, niti se, činjenički, može dokazati, razvoj austro-jugoslovenske ideje upućen je ovim pravcem. Tragično je, da je srž i sađržaj ove ideje bila hrvatska ideja i hrvatski nacionalizam. U početnoj razvojnoj fazi, ovoga buđenja hrvatsiki nacionalizam nije bio m anje konfesionalno ofanzivan. Upravo, trebalo je mnogo napora, da se on sadr- žajno uobliči i oformi. Odnarođenost hrvatske inteligencije bila je tolika, da ona, krajem druge đecenije XIX. veka, nije mogla da konsumira ni jedan jedini list na hrvatskom jeziku, koji je hteo, 1818. godine, da pokrene Anton Mihanović, ali je morao da odustane od svoje namere, jer nije mogao da nađe dovoljno pretplatnika. Grof Đrašković je svoju opo- menu hrvatskim devojkama, da ne zaborave svoju narodnost i da budu Hrvatice, morao da štam pa na nemačkom jeziku. Tek 1843. gođine čuo se u Hrvatskom saboru prvi govor na narodnom jeziku. Održao ga je Ivan K ukuljević-Sakcinski18).

Nacionaina svest bila je, ako ne sasvim ubijena, ono, sigurno, u širokim narodnim masama jako prigušena. U gra- dovima je, tada, skoro nije ni bilo: plemstvo i obrazovaniji

16) Joseph Maria Baernreither, Na navedenom mestu, str. 199.17) Ernst Anrich, Na navedenom mestu, str. 27-28.18) Hermann Wendel, Die sudslawische Frage, str. 40-41.

62

svet osećali su se, kulturno, ili Nemcima ili Mađarima. A. Fi- scher, koji je tem eljito proučavao hrvatski preporod, ističe, da su se čitale samo nemačke knjige i da je u Zagrebu po- stojalo samo nemačko pozorište 19). Još ni 1843. godine Sak- cinski nije mogao prodreti u Saboru sa predlogom, da se hrvatski jezik uvede za zvanični jezik. H. F. Neigebaur, koji je polovinom XIX. veka, putovao kroz Hrvatsku, veli, da do pre nekoliko godina nije u Hrvatskoj bilo „slovenskih novi- n a“, nego zagrebačke nemačke novine i italijanske na Rijeci zadovoljavale su potrebe ako se nisu upotrebljavale Sloven- ske novine iz Pešte, koje su, pod naslovom Srpske novine“ ili „Serbische Zeitung", izlazile u Pešti ćirilicom" 20).

Prirodno je, da nije ni kod H rvata moglo izostati nacionalno buđenje. Ono je došlo, noseći od samoga početka klice unutrašnjeg rascepa u sebi: u samom početku pojavile su se bile dve stru je — Starohrvati i oni novoga vremena. Prvi, mahom posednici, držali su se Madžara; drugi su bili radikalniji i tražili su ravnopravnost sa Madžarima.21) Ni jedni ni drugi nisu bili, u početku, antisrpski raspoloženi. U to vreme najkulturniji i najbolji predstavnici H rvata smat- rali su Srbe i H rvate delovima jednoga naroda. Ban Jelačić je, na Saboru 6. juna 1848. gođine, govorio: „Ovo je sve samo jedna nacija. Ja ne poznajem nikakve razlike između Srba i H rvata“.22) Tkalac je u svojim „Uspomenama iz mla- dosti“ pisao: ,,Za mene su Srbi i H rvati uvek bili jedan isti narod i ja među njim a nisam mogao đoznati nikakvu drugu razliku osim što H rvati idu u katoličku, a pravoslavni u pravoslavnu crkvu i da je tamo liturgija na sloven- skom, ovđe na iatinskom jeziku i da su hrvatski sveštenici glatko izbrijani, srpski pak duge brkove i bradu nose“.23) Franjo Rački je nekađ pisao: ,,Ja posm atram H rvate i Srbe kao dva plemena jednog istog naroda, koji su samo istorijom bili razdvojeni“.21) Josif Juraj Š trosm ajer je, u jednom pismu iz 1866. godine, zaželeo je da knez Mihailo bude i srp-

19) Dr. Alfred Fischer, Na navedenom mestu, str. 130.20) J. F. Neigebaur, Die Siid-Slaven, str. 240.21) Na istome mestu, str. 242-243.22) Dr. Alfred Fischer, Na navedenom mestu, str. 257.23) Sravni: H. Wendel, Die slidslavische Frage, str. 378.24) Na istome mestu.

63

ski i hrvatski kralj. Pismo je došlo u ruke grofu Andrašiju i omelo Šrosmajerov izbor za zagrebačkog nadbiskupa.2°

Znatno kasnije, kada je već i Rački bio pošao drugim putem, i kada je novi pravac počeo da otima maha u hrvatskoj istoriografiji, došlo je baš po ovome pitanju do vrlo in- teresantne prepiske između Franje Račkoga i Vatroslava Jagića. U jednom pismu od 1. m arta 1893. godine pisao je Jagić Račkome: „Vaš ‘Vijenac’ nateže sve vise na panhrvat- stvo i srpski listovi na pansrpstvo, već je đošlo upravo do bjesnila, koje nam pred stranim svijetom služi na sramotu. Što je ono trebalo Klajiću (hrvatskom istoričaru) isticati ime hrvatsko kao nešto opće slovensko? Kako on u goru više tako će iz nje odjekivati, a trebali to? Jesmo li od toga jači, b o lj i . . .? Iz lijepog romana ‘Osvit’ Đalkoga mogla bi naša zaslijepljena mladež naučiti da su stari Iliri i oni nekada- šnji Slavosrbi mnogo šire poglede imali, nego li ova nova generacija, koja meni nikako ne imponira. Po mojemu uvje- renju niti će riješti pitanje Srbi bez H rvata niti H rvati bez Srba, ako neće da bude na štetu i jednim i drugim".26)

Ni razvoj hrvatskog nacionalizma, ni upotpunjenje sa- držaja hrvatske ideje, nisu pošli ovim putem. Vernost Rimo- katoličkoj crkvi i, kao odraz te vernosti m ržnja prem a pra- voslavlju i Srbima, postajali su sve više sadržaj hrvatskoga nacionalizma. Koliko se, istorijski posmatrano, mogu razbrati komponente ovoga razvoja, ovo dvoje nije proizašlo iz narodne duše, niti iz objektivne ugroženosti H rvata i njihove vere. Nije, nipošto, puki slučaj, da je baš srpski vladika, uz to i v ladar jednog srpskog plemena, koje je najintenzivnije živelo kultom Kosova, iznjedrio iz svoje pravoslavne srpske širine stihove:

,,Ne pita se ko se kako krsti,No čija mu krvca grije prsi,Čije 1’ ga je mljeko zadojilo .. ,“27)

Vrlo ožalošćen negiranjem Srba i tvrđenjem da oni na tome prostoru, uopšte i ne postoje, koji su Hrvati počeli da sm atraju samo svojim, Jovan Jovanović-Zmaj ispevao je o~ ve stihove:

Dakle, nema Srba — nema, nema, nema,Vele naša braća, veliki Hrvati,

25) Na istom mestu.26) Kod Jovana Radonjića: Vatroslav Jagić, Skice iz života,

str. 241, — u Radonjićevoj zbirci članaka.27) Petar Petrović-Njegoš, Sabrana djela.

64

A Bog bi ga znao — možda nas i nema: Možda već odavno truhnem o u grobu!

A ko je ono što s’ u Crnoj Gori Za slobodu bori?A ko je ono, tužna li mu matiŠto u suznoj Bosni za k rst časni pati?A ko je ono oko Drine, Save?Što diže barjak svetitelja Save?A ko je ono što prikuplja moći,I mač svoj oštri na Veljkovoj ploči?A ko je ono od Pešte do Srema?A ko je ono što se Sremom širi Pa čak i u Zagreb jato mu zaviri? . . .Valjda su vampiri!"

Ni u jednom od svojih istorijskih razmaha srpski nacionalizam nije bio antihrvatski. Ali su, zato, i Beč i Pešta planski iznalazili, povezivali i podsticali ono što se u hrvatskoj stvarnosti moglo pronaći i razviti u antisrpskom pravcu. Uostalom, niko drugi do sam Štrosm ajer nije shvatio, da ugrožavanje nacionalne svesti ne samo običnog naroda, nego i sveštenstva dolazi iz Pešte, a ne iz Boegrada. Kada je Emil fon Leveley bio kod njega u poseti, žalio mu se Štros- m ajer, da se sistematski sprovodi odnarođavanje sveštenič- kog podmlatka, koji je on spremao za Bosnu. Bogoslovija, koju je on 1857. godine bio osnovao u Đakovu, da bi se u njoj školovali bosansko-hercegovački franjevci u nacionalnom duhu, b ila je 1876. godine premeštena u Gran. „O dnjih, žalio se Štrosmajer, budućih dušebrižnika Slovena, zahteva se da u središtu mađarizma m oraju svršavati svoje studije, tamo gde ne mogu čuti ni jednu reč svoga jezika, jedinoga, koji će oni u saobraćaju upotrebljavati i čije im njegovanje zbog toga na prvom mestu leži na srcu. Nesretni Bosanci nisu mogli izdržati u Granu i pobegli su otuda. Da li se u Pe- šti nadaju, da će se Bosna dati m ađarizirati?"28)

H rvatska ideja se, postepeno, pocela sve više razvijati u velikohrvatsku ideju. Naročito od kada je 1894. godine S tar- čevićeva stranka prava napustiia svoj neprijateljski stav prema Beču i u svoj program unela prisajedinjenje ne samo Dalmacije, nego i Bosne i Hercegovine Hrvatskoj i Slavoni- ji. Musulin, sam sa hrvatskog područja, pratio je iz neposredne blizine razvoj ovoga procesa i istakao, da je on imao

28) Emil von Leveley, Na navedenom mestu, st. 305.

65

ove bitne oznake: opoziciju prem a M ađarima i m ržnju prema Srbima. „Konflikti između srpskih i hrvatskih studena- ta, demonstracije pred srpskom crkvom i pred drugim vla- sništvima Srba bili su u moje doba na dnevnom redu. Uzro- ci ove averzije nisu lako objašnjivi. Nešto u ovome prikaza- nom stanju doprinosila je i okolnost, da je Budim-Pešta, iz političkih i taktičkih razloga, povlađivala Srbe prem a Hr- vatima. Dalji razlog bi mogao ležati u tome što je, od vremena uprave bana Mažuranića, bila u Saboru form irana srpska partija, koja je negirala politički princip hrvatstva, naime, u Hrvatskoj postoji samo jedna politička nacija i to hrvatska. I religiozni razlozi, takođe, a na kra ju i raznoli- kost narodnoga tipa, herojski tip H rvata prem a m erkatil- nom tipu Srba, aristokratsko osećanje H rvata prema demo- kratskom načinu mišljenja Srba mogli bi biti ovde pome- n u ti“.29)

Razvoj i produbljenje hrvatskoga nacionalizma i sve izrazitije uobličavanje velikohrvatstva nije činjeno ni zbog hrvatstva, ni zbog hrvatske ideje, nego zbog toga da Hrvati budu unutarnje potstaknuti i oduševljeni za borbu protiv Srbije, koju su, međusobnim interesim a tesno povezani, i Beč i Rim sm atrali svojim glavnim neprijateljem na Balka- nu. Moglo bi se reći, da je duboku versku revnost i privrže- nost hrvatskih narodnih masa rimo-katolicizmu, Beč planski iskorišćavao i zloupotrebljavao za svoje, višestruko razgranate, imperijalističke interese. Razbuđeni hrvatski nacionalizam takođe. Još pre okupacije Beč je počeo da na čisto konfesionalnoj bazi priprem a sebi teren u Bosni i Hercego- vini i da poglede hrvatskih nacionalista usm eruje prema Bosni. Ako je Ernst Arnich velikohrvatsku ideju bio defi- nisao kao „ideju ujedinjenja kraljevine Hrvatske, Dalmaci- je i Slavonije, opet u starom smislu, tj habsburškom i upravo u oštroj suprotnosti prem a pravoslavizmu i srpsko-hrvatskom pokretu",30) onda je to bio samo njezin početni razvojni stadij: ona se osećala nepotpunom bez Bosne i Her- cegovine. A. Fischel podvlači, da su nosioci ideje velikohrvatstva, još pre okupacije, tražili da ove oblasti budu pripojene kraljevini „radi potpunog vaspostavljanja nacionalnog jedinstva trojedine kraljevine".31) Na osnovu svojih lič- nih posm atranja dao je Emil fon Leveley ovu definiciju velikohrvatstva: „Velikohrvatska misao dostiže vrhunac u to-

29) Freiherr von Musulin, Na navedenom mestu, str. 21.30) Ernst Anrich, Na navedenom mestu, str. 33.31) Dr Alfred Fischel, Na navedenom mestu, str. 424.

66

me, da celokupno stanovništvo, koje govori srpskohrvatskim jezikom, ujedini u jednu moćnu državu, tj. Hrvatsku, Sla- voniju, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Srbiju da ih sjedini međusobno, da bi se tako stvorila protuteža protiv m ađarstva".32)

Teritorijalno shvaćena, nije ova ideja ni po čemu razli- čita od one, koju je dr Ante Pavelić izneo u svojoj knjizi ,,Iz borbe za nezavisnu državu Hrvatsku". Kao hrvatske zemlje, istorijski shvaćeno, on je označio: Crvenu Hrvatsku, Belu Hrvatsku, Slavoniju i, razume se, Bosnu, sasvim netač- no protežući naziv „Turska H rvatska" na Bosnu.33)

U in terpretaciji dr Josefa Franka, koji je posle Ante Starčevića došao na čelo Stranke prava, ideja velikohrvatstva postala je još ofanzivnijom: kada bi se mogla ostvariti hrvatska država kako su je oni zamišljali, ona bi trebala da bude jedna tvrđava rimokatolicizma, koja bi imala jedini zadatak, da bude uporište Beča u njegovoj borbi protiv slo- bodarskih ideja, koje je donosila Srbija. U ovako zamišlje- noj državi Srbi bi mogli da budu samo „pravoslavni Hrva- t i “, ali ,,ni u kome slučaju istih prava sa vladajućim pleme- nom. O Srbima izvan ovoga područja i o Slovencima hteli su isto tako malo znati kao i o sveslovenskoj misli. Za gor- nji cilj su se zagrejale samo mase kod kojih je katolicizam igrao istu ulogu kao i kod Poljaka. Isto i veliki deo školske omladine, koja, kao kod svih mladih naroda, vrši nesrazmerno veliki uticaj, u sve većoj meri. Isti plan sledili su i katolici Bosne, koji su pod vođstvom sarajevskog nadbiskupa dr Štadlera osnovali stranku „Katolička udruga" radi o- stvarenja svojih ciljeva. U jedinjenje kojemu su težili sme- ralo je na stvaranje jedne jugoslovenske države sa hrvatsko -katoličkom većinom. Ovaj predlog ie bio čisto austroslo- venski".34)

Cela stvar je bila još zamišljena kao protuteža ruskom uticaju. Rusija, rezonovali su u Beču, ima Srbiju, a mi će- mo stvoriti Veliku H rvatsku od koje će se ne samo razbijati rusko-srpske plime, nego koja će biti naš udarni odred protiv Srbije kada nastane pogodan momenat. Prem a ispovesti Rudolfa Bartulovića, Hrvata, člana i visokog funkcionera Frankove stranke prava, izbijanje aneksione krize se sma-

32) Emil von Leveley, Na navedenom mestu, st. 250.33) Dr Ante Pavelić, Aus dem Kampf um den selbstandigen

Staat Koatien, Wien 1931, str. 18.34) Dr Alfred Fischel, Na navedenom mestu, str. 452.

67

tralo kao da je došao davno očekivani momenat vojnog ob- računa sa Srbijom. „Naša stranka, piše Bartulić, pod vođ- stvom dr. Franka i arhibiskupa dr. Štadlera. . . organizova- la je sa odobrenjem kako vlade tako i bečkog Dvora, tzv. ,Hrvatsku legiju1, koja je imala za cilj, da brani monarhis- tička i hrvatska prava u jednom eventualnom ratu sa Srbi- jom. Naša partijska organizacija dobila je vojno-politički karakter. Svaki član Legije nosio je na prsim a em aljiranu značku sa natpisom „zak ra lja i H rvatsku" i koja je, sa ukr- štenom puškom i mačem, označavala hrvatski g rb“.35) Za slučaj jednog veleizdajničkog procesa protiv Srba, koje je baron Rauch počeo progoniti ističući, ,,da je dobio misiju od Beča da pomogne velikohrvatske aspiracije“, Frankova stranka je trebala da da i tužioce i svedoke“.S6)

U Beču se verovalo, da će jugoslovenska ideja sa veliko- hrvatskim sadržajem moći očuvati M onarhiji jugoslovenske posede i da bi ona, „kada bi jednom došla do izraza, morala postati privlačna snaga među balkanskim Slovenima".37) Ona je, po E. Anrichu, bila ona stvarna snaga, koju je kao jedinu A ustrija mogla da suprotstavi srpskom pokretu.38) I u samom navečerju aktivnog raspadanja M onarhije frankovci su verovali, da je oni mogu spasti i u tome pravcu su činili napore. Svoje nade polagali su u Franca Ferdinanda sa kojim su održavali veze naročito posle njegovog puta po Dalmaciji gde su ga, na naročito upadljiv način, bojkotova- li i Srbi i hrvatski nacionalisti. Leopold fon Chlumecky, njegov pratilac, na tome putu, veli, da je prestolonaslednik bio dirnut ovacijama konavljanskih katolika. „Tada je, veli Chlumeeky za Ferdinanda, sa njem u svojstvenom širinom pogleda, prestolonaslednik shvatio, da se ovde ne radi o o- bičnoj partijskoj svađi, nego o nečem mnogo većem: o pitanju da se kroz ujednačenu politiku osigura Jugoslovenima Austrije i Ugarske trajn i dom i da se osigura posebni nacionalni život, jednako u Hrvatskoj kao i u Dalmaciji i u o- kupiranim zemljama. On je shvatio da hrvatskom stanovni- štvu u M onarhiji treba osigurati tolike slobode, da ni na a- dresu nezadovoljnih upućeni zavodnički pozivi ne bi imali uspeha. Moguće je da se tada, prvi put, u još nejasnom obliku, pred njegovim očima pojavila vizija trijalizm a. U sva-

35) Gotfried Beck, Ungarische Rolle im Weltkrieg, Lausanne 1917, str. 170.

36) Na istome mestu, str. 171, 174.37) Preiherr von Musulin, Na navedenom mestu, str. 204.38) Ernst Anrich, Na navedenom mestu, str. 32-33.

68

kom slučaju njemu je bilo jasno, da je jugoslovenski problem mnogo značajniji, nego što je to verovao zvanični Beč, koji je gledao kroz ružičaste naočare".39) Pisac veli., da je, pod neposrednim dojmom svega što je doživeo, Franc Fer- dinand tada uzviknuo: ,.. . .Kako su lojalni Hrvati i kako su sasvim drukčiji od Srba. Vaš otac ima pravo — sada znam na koga se trebam o oslanjati".40)

Franc Ferdinand se, od sada, počeo življe interesovati za jugoslovenski problem i, orijentišući se protiv Srba, naroči- to za hrvatsko pitanje. Protiv Srba je bio ,,ne zato što su o- ni pripadali grčko-pravoslavnom obređu, nego zbog toga što su se oni sve više opredeljivali za srpsku državnu misao“.41) . . .Na tome planu približili su mu se frankovci, koji su u po- rastu i jačanju srpske državne ideje i, naročito, u njezinom prodiranju među Jugoslovene Monarhije, gledali veliku o- pasnost za sebe i za svoju koncepciju. Otuda i njihov pris- ni naslon na Beč i njihova gotovost da mu, na svim plano- vima i pod svim uslovima služe. Zbog straha od Mađara, Beč nije imao smelosti, da ih odlučno pomogne iako je mnogo cenio hrvatsku odanost i privrženost Monarhiji. „Plem- stvo, sveštenstvo, hrvatski seljak osećali su se unutarn je vezani sa sudbinom dinastije i carstva. Kad je prestolonaslednik Rudolf, osamdesetih godina, boravio u Zagrebu i, prilikom polaganja kam ena tem eljca Rudolfovoj kasam i, podse- tio na mnoge hiljade hrabrih hrvatskih vojnika, koji su na svim bojnim poljima M onarhije prolevali svoju krv za Cara i za Carevinu, osetio se jedan besprim eran pokret. Nije to bila nikakva glasna demonstracija, nego duboka unu tam ja uzbuđenost kao da se kroz hiljaduglavo mnoštvo razleglo jecanje. Tek posle nekoliko m inuta ono što je prigušivalo prolomilo se kroz urnebesni poklič: ,Živeo kralj'. Prestolo- nasledni'k je plakao, a narod je počeo da se razilazi kao sa jednog svečano tužnog bogosluženja. Nikada više ja nisam doživeo slično uzbuđenje“.42)

Riznicu ovih osećanja mase iskorišćavao je Beč za svoju politiku i za svoje političke svrhe, a frankovci su verovali da iz njih mogu trajno uzimati hranu za sve svoje političke kalkulacije, koje su uvek bile nošene crnožutom opojenošću

39) Leopold von Chlumecky, Na navedenom mestu, str. 172-173.

40) Na istome mestu, str. 174.41) Na istome mestu, str. 179.42) Freiherr von Musulin, Na navedenom mestu, str. 22.

69

i prozelitskom revnošću. Spas Dvojne M onarhije bio je za njih iznad ličnog i nacionalnog ponosa. ,,Mi smo, govorio je, 9. m aja 1913. godine, dr Sachs, zagrebački prvak, J. M. Baernreitheru, poslednja generacija pomoću koje još može biti sprečeno otpadanje celog jugoslavenskog sveta od Aus- trije. Ako pak dođe do otpadanja, onda će ova Lom bardija počinjati na D ravi“.43)

I kada je postalo jasno, da se slom Austro-Ugarske ne može izbeći, posle atentata u Sarajevu za koji je grof Otto- kar Czernin rekao, da je njime ,,bio dat signal za raspada- n je M onarhije“,44) bilo je ljudi na hrvatskoj strani, koji su kao i dr Sachs verovali, da su Hrvati pozvani da spasavaju i Dvor i Monarhiju. „Srbi su, pisao je fra Didak Buntić, po- godili i nas i M onarhiju i vladarsku kuću uprav u srce i smrtonosnu ranu zad a li.. . Kako vidite ja sam potpunoma izgubio svaku više nadu u daljni opstanak M onarhije kao takve. Po mome m nijenju pogriješke njezine su previše a da bi se popraviti dale. Jedini još spas i zadnja njezina ka- bula bila bi kad bi svu onu bagažu iz četiri Sabora istjerali, dotično sva četiri dokinula te sve naše zemlje pod jednog pravedna i umna diktatora stavila kroz koju godinu dana, a međutim u tom iznimnom stan ju koga su Srbi stvorili i izazvali, te potpunoma pred svim svietom opravdali. da bi taj diktator svečano proglasio narodno jeđinstvo, koje eto i Srbi toliko žele i propovedaju. Naime da se poslije pošto je narod jedan ima nositi i jedno ime, Hrvat, zemlja Hrvatska, jedan Sabor, jedno pismo, jedna zastava, jedna i jedinstvena obuka. Ćirilicu, srpsku zastavu, konfesionalne škole odmah dokinuti za sva vremena. Službe, napose viša mjesta, davati jedino Hrvatim a, velim H rvatim a kao što se Hrvati zvali i prije te propagande. Kad bi se tako ojačao hrvatski živalj, osnažila Hrvatska, mogla bi gospoda u Beču m irna biti i ne tugovati. Inače. . .“4S)

Iako se ne bi moglo reći da je ovo jedina komponenta hrvatskog nacionalizma može se, kao sigurno, istaći, da je o- na ne samo jedna od bitnih, nego da se, tragičnom igrom događaja, baš ova komponenta njegova uspela da ojača i vi- dljivije istakne. Baš za ovako usko shvaćeni nacionalizam tragično je u najveećoj meri, da su njegovi nosioci, od sa-

43) Josepf Maria Baernreither, Na navedenom mestu, str. 236.44) Ottokar Czernin, Im Weltkriege, Berlin und. Wien 1919,

str. 41.45) Dr Viktor Novak, Magnum crimen, Zagreb 1948, str. 35

70

moga početka, stali na gledište, da je ostvarenje hrvatskih nacionalnih ideala moguće samo borbom protiv Srba i pobedom nad njima. Malo se poklanjalo pažnje činjenici, da su sve bitne oznake ovog ekstremnog hrvatskog nacionalizma trajno bile — vernost Rimu i potpuno istovetovanje hrvatskih nacionalnih interesa sa interesim a Habzburškog dvora i sa opstankom Dvojne M onarhije što je, organski shvaćeno, dvostruko ugrožavalo pravi hrvatski nacionalizam.

4.

Stav Rima, Vatikana i Beča prema Srbiji, prem a srpskim oslobodilačkim naporima i težnjam a da se svi Srbi ujedine, bio je glavna pokretna snaga baš ovoga hrvatskog nacionalizma, koji je sve više, postajao malj, kojim su Rim i Beč udarali po srpskom narodu, je r su verovali, da je srpstvo sm rtna opasnost i za M onarhiju i za širenje rimokatolicizma na Balkanu. „Papa i K urija1', ističe grof Moritz Palffy, austro-ugarski poslanik pri Vatikanu, u svome izveštaju od 29. jula 1914. godine, „vide u Srbiji razornu bolest, koja malo po malo nagriza M onarhiju do srži i koja će je, vremenom, rastočiti. Pored svih drugih pokušaija, koje je K urija preduzim ala u toku poslednjih decenija, Austro-Ugarska jeste i ostaje katolička država par excellence, najjači bedem koji je preostao u ovome vijeku Kristovoj crkvi. Rušenje toga bedema značilo bi za crkvu gubitak najčvršćeg oslon- ca: u svojoj borbi protiv pravoslavlja ona bi izgubila svog najjačega pobornika“.4e) „Papa odobrava", pisao je baron Ritter, bavarski opunomoćenik pri Vatikanu, ,,što A ustrija vrlo oštro istupa protiv S rb ije11.47)

Već je istaknuto, da je Beč i zbog ovoga činio sve mogu- će, da uz sebe zadrži nacionalno probuđene i osvešćene Ju- goslovene. Tu se želja Beča poklapala sa željom frankova- ca, koji su dočaravali vreme u kome će oni voditi jugoslovenski pokret u Monarhiji. I ovaj put su se njiho-ve kalkulacije pokazale kao nerealne: srpski uticaj bio je jači i, kao što je to istakao grof Polzer-Hodutz: „Ovaj pokret, koji je dolazio iz Beograda i imao svoj ofanzivni pravac prem a Za- padu, bio je za Austriju toliko opasniji što je svojim kru- gom dejstva obuhvatao i stare težnje Južnih Slovena za U- jedinjenjem. Ovom pokretu koji je stajao u bratskoj vezi sa panslavističkim pokretom, mogla se odavno suprotstaviti

46) Na istome mestu, str. 22.47) Na istome mestu, str. 22.

71

druga sila, koja bi, proizilazeći iz unutrašnjosti masa Mo- narhije, imala svoje dejstvo na Istoku. Cilj je bio isti: ono što je velikosrpstvo dočaravalo na našu štetu mogli su Hr- vati postići na našu korist. Vlastodržci M ađarske su se bojali da bi Beč mogao doći do ovoga sporazuma“.48)

Osnova i ove koncepcije bila je, da Srbija mora biti ili uništena ili uključena u sastav Monarhije. U najdram atič- nijim danima Srbijine borbe i za samoopstanak i za izvrše- nje njezine oslobodilačke misije, koju nije napuštala ni pod najvećim teškoćama, franačka stranka, nošena neutoljivom mržnjom protiv svega što je s r p s k o , donela je na sednici svoga vođstva u Zagrebu, februara 1915. godine, odluku, da „poslanika Stjepana Radića, koji je bio poznat i kao pisac i kao političar i koji je potpuno vladao bugarskim jezikom, pošalje u Bugarsku da bi sa hrvatske tačke gledišta stvorio raspoloženje kod bugarskog naroda i zadobio Bugarsku za intervenciju protiv Srbije u korist Austrije.

Radić je bio u M inistarstvu spoljnih poslova prim ljen od barona Musulina kome je on saopštio odluku partije. Baron Musulin je bio vrlo obradovan i smatrao je ideju vrlo pametnom. Ovlastio je Radića da se vrati natrag u Za- greb i pored, na izgled teškoga vojničkog položaja Austrije, odbila je m ađarska vlada nam eravani korak u Bugarskoj i onemogućila je davanje isprava gospodinu Radiću, je r su Bugari već bili spremni da pomognu i to ne sa hrvatske nego i sa madžarske tačke gledišta".49)

Suprotno svim ovim naporima, koji, ni sa čisto hrvatske tačke gledišta posmatrani, nisu bili rodoljubivi, događaji koji su se odvijali i duh novoga doba, koji je sve jače po- tresao osnove Monarhije, budili su među Hrvatima, u svim društvenim slojevima njihovim, nove istinski rodoljubive i napredne snage, koje su bile ne samo za saradnju sa Srbi- ma, nego im je postajalo sve jasnije, da im i budućnost i država m oraju biti zajednioki. Nove generacije, koje su se bile počele pojavljivati na pozornici događaija, polazile su od gledišta, koje je još 1876. godine izneo Ante Starčević u svojoj „Pasmina slavosrpska po Hrvatskoj" i, nekoliko godina ranije, u jeanom uvodniku, objavljenom u listu ,,Hr- vatska" (broj 1, od 1871). Starčević je, nedvosmisleno ista-

40) Arthur Graf Polzer-Hodutz, Kaiser Karl, Aus der Ge- heimmappe seines Kabinetschefs. Ztirich-Leipzig-Wien, str. 222- 223.

49) Gotfried Beck, Na navedenom mestu, str. 136-137.

72

kao, da svo zlo koje snalazi hrvatski narod dolazi od popova: „Politički rad popova sprema hrvatskom narodu očitu gotovu propast, taj rad drži narod u sužanjstvu, ne da mu dihati, rad taj je pravi ubojnički“. („Hrvatska", br. 1, 1831).

Napredne hrvatske snage, novi Ijiudi koji su dolazili iz naroda, ustajali su protiv klerikalizma isto tako kao što su ustajali i protiv vlastele i privilegovanih klasa uopšte. Oni su to, kao što se veli u Program u Pučke seljačke stranke, radili za to ,,da u hrvatskom državnom Saboru mjesto fiš- kala, činovnika, velikaša i popova im aju većinu baš selja- ci“.

Nisu ovi ljudi ustajali ni protiv vere ni protiv narodnih tradicija, još m anje protiv nacionalnih interesa hrvatstva. ,,A šta da kažem", stoiji u brošuri „Poraz i slavlje", ,,o ža- losnoj komediji političkoga klerikalizma? Spojivši na silu pojam vere, ne hrišćanstva, nego baš pojam katoličke crkvene organizacije s pojmom hrvatstva, htjela se spasti samo ona H rvatska koja broji veliki dio žitelja hrvatske na- rodniosti, no ne i vjere, ona ista H rvatska kojoj ti ljudi ho- će da pripoje i Bosnu, da joj privedu elemenat musliman- ski, da pohrvate elemenat pravoslavni... Slobodu misli i u- vjerenja neka prati sloboda iskrenog vjerskog osjećanja, po pitanju napretka naroda, pitanje općih interesa m ora biti uvijek nad interesim a bilo koje grupe, bilo koje organizacije“.50)

Napredni hrvatski nacionalisti imali su pred očima Štro- smajerovu liniju i verovali su da su najveći naprijatelji hrvatskog naroda baš oni, koji mu okivaju svest i sputavaju vidike, oni koji od braće, i po krvi i po jeziku, hoće da na- prave neprijatelje, a od neprijatelja i po krvi i po jeziku prijatelje i jedini oslonac i podršku svoga nacionalizma. „Um'jesto negacija Srba“, stoji u istoj brošuri, propagiraju pravaši, „tražimo bolje međusobno upoznavanje između Sr- ba i Hrvata, a umjesto, da tražimo krivca neslozi, nastojmoo tome kako ćemo izgladiti opreke. Klerikalizmu stavlja- mo nasuprot slobodu uvjerenja i slobodu m isli“.

Od pojave ,,Pokreta“, organa naprednih Hrvata, čiji je prvi broj izašao 17. aprila 1904. godine, pod uredništvom dr Milana Heimerla, preko „Hrvatskog đaka“, pod uredniš- tvom Jurislava Janupića, sve se jasnije uobličavao ovaj novi hrvatski nacionalizam čije su osnovne težnje bile: borba protiv klerikalne reakcije i suprotstavljanje uticaju jezui-

50) Viktor Novak, Na navedenom mestu, str. 11.

73

ta, koje su obilno pomagali zvanični crkveni krugovi i napori da se u tre put saradnje sa Srbima, Bugarima i Sloven- cima. Grupa oko ,,Pokreta“ ističe, da će budno paziti ,,da od narodnog organizma odbijemo štetne spoljašnje uticaje koji se, zatrti raznim krinkama, žele uvući u našu narodnu sferu, da nas iznutra rastru ju i oslabe, a prema vani ocr- ne i odvoje od naše braće, htijući nas pripravljati za razne tuđinske svrhe“. U prvom broju „Hrvatskog đaka“ zavetu- je se omladina, da će izgraditi novog hrvatskog intelektu- alca sa ciljem „utiranja puta političkom zbliženju Slovena- ca, Hrvata, Srba i Bugara".

Kada je Vatikan zabranio slovensko bogosluženje, razlegao se ogorčen protest hrvatske omladine, koja je zahte- vala čak i otcepljenje od Rima. U jednom broju „Hrvat- skog đa,ka“ (7. do 8, 1907) mladi rodoljubi pišu, ,,da je Rim neprijatelj hrvatskog naroda, dosljedno da od Rima nema hrvatski narod više ništa očekivati“. Vihor je bio zahvatio sve duhove i osećalo se na sve strane, da je duh dvojstva dubo'ko zahvatio hrvatsku inteligenciju. „Oluja je“, veli Viktor Novak, „krenula i ona je zahvatila u svoje virove i vrtloge sva antipodna stru jan ja koja su se nepoštedno su- darila i jedan drugoga suzbijala i lomila. Sva su sredstva korišćena. Malo je bilo intelektualaca koji su ostali u za- v jetrini".51)

Otpor klerikalaca i njihovih pristalica bio je oštar i, ta- kođe, snažan, ali se još tada nije imao utisak da njima pretstoji izgledna budućnost. U najpunijem razm ahu njihovog besa i bezobzirnih udaraca po naprednim Hrvatima, nije se dao obmanuti ni konzervativni ,,Obzor“, nego je, krajem 1904. godine, isticao da klerikalno-frankovački put nije ništa drugo, „nego prosti stranaoki politički pokret, pro- sta frankovština, u kome pokretu Josef Frank s mitrom na glavi i s biskupskim štapom u ruci vodi hrvatski episkopat i svećenstvo ad limina apostolorum — u Budim peštu11.52)

To su jasno uvideli svi pravi hrvatski nacionalisti, koji su umeli da izvlače pooike iz teške i mučne hrvatske proš- losti. Natko Nodilo, dr Franko Potočnjak i Frano Supilo sve su više postajali zastavnici ove borbe i živi putokaz o- mladini. Potočnjakova „Narodna misao“ i ,,Sloboda“, njegova knjiga „Pogledi na klerikalizam u Hrvatskoj" (1904), Su- pilov „Novi list“ i njegova „Politika u Hrvatskoj" nisu sa-

51) Na istome mestu, str. 14.52) Na istome mestu, str. 16.

74

mo duhovno otrežnjavanje, nego su i razotkrivale ono što se radilo iza kulisa klerikalne reakcije. Sve napore ove reakcije nazvao je Supilo „fatamorganom velike i slobodne Hrvatske, sam ohrvatske i katoličke, koja se po takvoj politici nikada ostvariti neće i ne može“.33)

Ideja o nužnoj potrebi srpsko-hrvatske saradnje jačala je sve više. Ona se izrazila i stvaranjem srpsko-hrvatske koalicije. ,,To je “, pisao je Vladimir Ćorović, „prva srpsko- hrvatska tra jn a politička organizacija, koja dosledno i sa planom radi na produbljavanju svesti o našem narodnom jedinstvu, koja u sva politička pitanja ulazi pazeći podjed- nako na interese celoga naroda i koja teži za slobodnom dr- žavom Srba i Hrvata, u krajnjoj liniji van dotadašnjih ok- vira. Ona politiku H rvatske orijentiše sistematski ne više prema Beču, ne prema Pešti neg'o prema Beogradu, kao jedinom pravom sedištu za rešenje jugoslovenskog pita- n ja“.54)

Tako je ideja jedinstva zahvatala sve dublje maha: ovo što se čulo sada samo je produženje ranije započetih napora, koje su, to im služi na čast, činili jugoslovenski socijali- sti. Na svome kongresu u Ljubljani, održanom 21. i 22 novem bra 1909. godine, oni su doneli Rezoluciju u kojoj stoji, da su svi Južni Sloveni jedan jedinstven narod i treba da se sjedine u jednu državu. „Kao delovi jednog jedinstve- nog naroda“, stoji u Rezoluciji, „žele oni da kao jedan narod bez obzira na sve veštački stvorene granice i naročite autonomne odnose, konstituišu i teže zajedničkom nacionalnom životu u okviru jedne državne potpuno demokratske federacije".53) U Riječkoj rezoluciji je, 2. oktobra 1905. godine, istaknuto: „Hrvati i Srbi su po krvi i jeziku jedna nacija“. Na kongresu hrvatsko-srpske iomladine, držanom 1911. godine, na kome je učestvovalo 150 delegata, ova težnja je još jasnije ispoljena. Osećalo se, da je u Hrvatskoj već bilo sazrelo jedno novo pokolenje, koje je osećalo narod, htelo da m u služi i imalo široke vidike i prim am ljivu viziju bu- dućnosti. Što su kasnije, naročito posle napada M onarhije na Srbiju, udarci bivali teži, progoni neobuzdaniji i samo- voljniji, žrtve brojnije i dragocenije, ova vizija budućnosti jednoga pokolenja svesnog da gradi istoriju, postajala je sadržajnijom i biižom svome ostvarenju. „Kada smo pokre-

53) Na istome mestu.54) Vladimir Čorović, Istorija Jugoslavije, st. 543-544.55) Vladimir Corović, Na navedenom mestu.

75

nuli ovaj list i otvoreno stupili u borbu svete stvari i ideje“, stoji u splitskoj „Zastavi", od 8. jula 1914. godine, „mi smo odmah znali šta nas čeka. Znademo i danas ali vedra i ponosna čela stupamo napred, visoko vijući zastavu ideje naše: jedinstva Srba i Hrvata. Za ideju smo spremni i pre- trp jeti sve, a progonima ćemo se pokoriti i veseliti, jer to će biti za nas najbolje svedočanstvo, da smo svoju dužnost vršili odlučno i pošteno, a to je za nas glavno". U broju „Zastave" od 15. jula ističe se i ovo: „.. .Nas se može goni- ti i progoniti, ali uništiti naš glas i ideju, to se više ne mo- že. Naša iđeja, ideja narodnog jedinstva Srba i H rvata je već na putu pobjede i trium fa i mi idemo dalje, dok na tor- nju zgrade te ideje, za koju smo dali sve i žrtvujemo sve ne podignemo našu zastavu".

Sta je i koliko značilo ovo oduševljenje, kolika je mora la biti dubina rodol'jublja i procvat istorijske svesti kod ovih ljudi, i to u danima krvavih progona Srba, vidi se najbolje ako se ima u vidu ono što su, baš ovih dana, radili o- ni. delovi Hrvata, koji su pošli za klerofrankovačkom po- mamom. Dok su ovi rodoljubi s radošću podnosili sve žrt- ve, dokle je zagrebačka ,,Hrvatska“ (broj od 29. juna 1914) poručivala svima Hrvatim a: ,,U našem krugu, na našem ti- jilu nalazi se sva sila krpuša i spodobi Srba i Slavosrba, koji nam prodaju grudu i more, a eto i kralja ubijaju. S njim a moramo jedrom za uvijek obračunati i uništiti ih. To nek nam bude od danas c ilj . .. Ubojico, ime ti je Srbin. I jesi Srbin, prokleto ti sjeme i pleme, što ga je v je tar na- trunio po našem hrvatskom tlu, da rađa zločin i zlobu, sije neslogu i razbojnički prolijeva k rv “.

PrO'budeni, otrežnjeni, idealizmom zaneti hrvatski inte- lektualci uviđali su, da put frankovačkog izmećarstva i u- dvcrništva crnožutom košmaru, nije niti sme, biti, hrvatski istorijski put. I srce i realno shvaćeni interesi hrvatstva vu- kli su ove ljude na stranu Srbije. Gusta izmešanost sa Sr- bima na sopstvenom tlu i ognjištu, govorila im je, da sve to što se vekovima izgrađivalo voljom sudbine, nije moglo biti slučajno. Otuda u srpskoj ideji, u onome što je bio njezin stvarni i istinski sadržaj, oni nisu mogli gledati nikakvu o- pasnost za svoje hrvatske interese. Tim pre što je srpska ideja bila i oslobodilačka i društveno napredna. Bilo je sasvim prirodno što se kroz borbu protiv trostrukog, politič- kog, privrednog i konfesionalnog, ugnjetavanja produblja- vala svest o nacionalnom jedinstvu i o potrebi utem eljava- nja zajedničke budućnosti. Srpska ideja je ozaravala potiš-

76

tene i porobljene i đavala im ne samo snagu i odobrenje, nego ukazivala na jedan svet za kojim su čeznuli svi oni koji su bili porobljeni, a imali su osećanje nacionalnog ponosa i ljudskog dostoj anstva. Ni inteligencija, nit iiroki slojevi naroda, nisu mogli ostati nezadivljeni epskim pregnu- ćem srpskih seljaka. koji u neodoljivim naletim a dovršava- li, pre jednog stoleća započeto, uništavanje turske carevine, da bi, kada nastane momenat za to, bacili se svom snagom na Dvojnu Monarhiju, koja je porobljavala njihovu braćui okivala im i lomila snagu. U naprednosti i širini srpske i- deje bila i ostala tajna njezine neodoljive prodornosti. I to je bilo ono što je najviše oduševljavalo sve one koji su još bili u kandžama crnožutog košmara. ,,Za pobednike kod Kumanova kuca srce svih jugoslovenskih plemena. . . Tamo kod Čataldže vodi se borba i za poslednjeg slovenačkog seljaka ugroženog koruškog sela“, uzviknuo je dr Krek u Beč- kom parlam entu.56)

Kada su, aprila 1912. godine, hrvatski studenti posetili Srbiju, bili su svuda oduševljeno prim ljeni. Prem a zvanič- nom izveštaju austro-ugarskog poslanika u Beogradu, ovi studenti su na svim stanicama oduševljeno dočekivani. ,,Je- dna delegacija građana K ragujevca“, stoji u ovom izvešta- ju, „izašla je nekoliko stanica napred u susret ovim studen- tima. Grm ljavina topova oglasila je približavanje voza. P ri- likom dolaska svečano ih je pozdravio prota Božić. Razume se, bila je prisutna jedna vojna muzička kapela, koja je svi- rala hrvatsku himnu. Srpska vojska kako ovde tako i u Kragujevcu pokazala je veliko interesovanje za posetu i upadljivo učestvovala na svečanim prijem im a11.57)

Osećalo se na sve strane: srpska ideja donosila je brat- stvo i slobodu, uskogrudom konfesionalnom isključivošću zadojeni Beč i Pešta potsticali su na međusobno istreblje- nje i porobljavanje. U srcima i dušama mladih generacija ideja bratstva i jedinstva bila je već prerasla u životno u- beđenje i u jedan nepokolebivi i neustrašivi stav. Jedno novo pokolenje, nadahnuto kultom Srbije — osloboditeljke, ustajalo da kaže svoju reč. Ona je bila reč srpsko-hrvatskog bratstva i sm rtna osuda Monarhiji. Gavrilo Princip, simbol ove generaciie i njezin vitez, i svi oni koji su bili su- đeni sa njim zajedno, na jednom sudu bez milosti, a sa malo pravde, ispoljili su svoju vernost velikoj misli ujedinje-

56) Na istome mestu.57) Oesterreich-Ungarns Aussenpolitik, Bd. IV, str. 135.

77

n jaS rb a i Hrvata. Mnogi od njih na pitdnje: koje su narodnosti, odgovorili su da su Srbo-Hrvati ili Hrvato-Sibi. ,,Ja sam video“, rekao je Gavrilo Princip, „kako naš nai'od sve više propada. Ja sam sin jednog seljaka i mogao sam se u- veriti o bedi naših liudi. Ja sam ga ubio i nije mi žao. Ja sam znao da je on bio neprijatelj Slovena. . . Za ujedinjenje se m oraju žrtvovati mnogi lju d i... Ipak, glavni motiv koji me potstakao na delo bio je: osvetiti srpski narod“. Trifko Grabež, 19. oktobra 1914. godine, ispoveda da je on bio spreman da ubije Franju Ferdinanda, „zato što je on bio zao duh Slovena, odlučan čovek i protivnik velike ideje jugoslovenstva. Jedan ovakav čovek nije smeo dalje ži- veti, jedan ovakav čovek je morao biti uništen". Istoga dana je Cvetko Popović istakao: „Rekao sam odmah, da nisam imao nam eru da ga ubijem zbog njegove ličnosti, nego što sam verovao da ću kroz njega pogoditi sve krugove, koji ugnjetavaju Slovene".

Ima pravo Ottokar Czernin kada veli, da su Principovi meci dali signal za raspad Monarhije. „Sarajevska zvona“, veli on, „koja su zazvonila pola sata posle ubistva, bila su pogrebna zvona M onarhije . . . Mi srno morali umreti. Mo- gli smo samo izabrati način sm rti i mi smo izabrali naju- žasniji. . ,“58) I baron W. Giesl, poslednji austro-ugarski poslanik u Beogradu, shvatio je bio da je odupiranje i suprotstavljanje živoj nacionalnoj ideji uzaludan posao: „Istorija kao nikada neshvatljiva učiteljica života“, veli Giesl, ,,po- tvrđuje, da je jedinstveno uobličena prodorna snaga nacionalne misli neodoljiva. I u prošlim stoljećima m'Ogla je po- beđa austrijskih bajoneta samo za nekoliko decenija uspo- riti ujedinjenje Ita lije11.59)

Naporno, sebi uvek dosledna, uz stalno savlađivanje velikih teškoća, srpska ideja je krčila sebi put, je r nije bila ni reakcionarna ni im perijalistička, ni porobljivajuća. Da o- slobodi svoje saplemenike prinela je Srbija na žrtvu svoju najbolju mladost i ogromne m aterijalne žrtve.

58) Ottokar Czernin, Na navedenom mestu, str. 41.59) Baron Wladimir Giesl, Zwei Jahrzente im Nahen Osten,

Aufzeichnungen des Generals der Kavallerie Baron W. Giesl, Berlin 1927, str. 287.

78

Documents

Srpska oslobodilacka ideja Djoko Slijepcevic