AUTIZAM – neistraženo polje izazova

10 istinao vegetarijanstvu

Broj 10, godina IIavgust

-septembar 2013.cena: 250 din.

za inostranstvo2,5€

Časopis za zdravlje i ekologiju®

www.eliksirplus.com

UČENJE KROZ IGRULaboratorijska

dijagnostika

www.medlab.rsmedlab@sbb.rs

Patohistološkalaboratorija

Dr Radosavljevićwww.patologija.rs

Evropski Univerzitet- Farmaceutski fakultet,

Novi Sadoffice@faculty-pharmacy.comwww.faculty-pharmacy.com

Dr RankoRajović

60 61

Osnovni cilj projekta je razvoj pčelar-stva, njegova veća konkurentnost, po-boljšanje kvaliteta i količine proizvod-nje meda, kao i zdravlja pčela.

Kao što ste već do sada imali priliku da čitate u našem časopisu, krajem 2012. godine započet je projekat PANONIAN BEE – increasing of competitiveness of beekeepers in the Cross – border Area, u kom učestvuje Naučni institut za ve-terinarstvo “Novi Sad” zajedno sa vo-dećim partnerom iz Republike Hrvatske. Projekat traje 24 meseca, a za ovo veo-ma kratko vreme urađeno je mnogo toga, kako sa naše tako i sa partnerove strane.

Jedan od oficijelnih delova sastana-ka i dogovora održan je i 16.07. 2013. godine u manastiru Petkovica, gde su se, na ovom netipičnom mestu, gospo-din Hadži Zoran Jovanović, sa svojom ekipom, i ekipa iz Republike Hrvatske dogovarali oko ključnih i veoma bitnih stvari vezanih sa samu realizaciju pro-jekta, jer je sam manastir zamišljen kao istraživački pčelinjak, na koji će biti smešten određeni broj košnica, kako bi se ubuduće instituti i fakulteti baš ovde bavili određenim uzorkovanjem i ana-lizama. Govorilo se o kriterijumima za uzorkovanje meda, pregledu pčelinjaka i uzorkovanju pčela, o načinu obavlja-nja radionica, podele pčelarske opreme i sms vagica, kriterijumima za studijsko putovanje, dok je poseban deo sastanka posvećen dogovoru oko sadržaja i štam-pe agende i brošure vezane za ovu temu.

Osnovni ciljKako smo saznali od gospodina Hadži

Zorana Jovanovića, osnovni cilj projekta je razvoj pčelarstva, njegova veća konku-rentnost, poboljšanje kvaliteta i količine proizvodnje meda, kao i zdravlje pčela. EU je prepoznala značaj pčelarstva i pče-linjih proizvoda, te je odobrila sredstva da se formira laboratorija koja će biti u okviru Instituta, kao i da se formira kla-ster pčelara od postojećih udruženja. Ta-kođe, sredstva su odobrena i za određenu pčelarsku opremu, koja će biti podeljena pčelarima. Veoma je bitna još jedna mala, ali veoma značajna stvar, a to je nabavka sms vagica, koje će s jedne strane kon-trolisati prirast meda, a sa druge će imati još neke funkcije koje će doprineti da se i nauka bavi više ovim izveštajima, s obzi-rom na to da će se dobijati direktne infor-macije iz mesta gde se nalaze košnice.

Zanimalo nas je i koliki je ekonomski potencijal pčelarstva u Vojvodini. Naš sagovornik nam je objasnio da je u 2012. godini izvezena mala količina meda u odnosu na potencijal, što objašnjava, pre svega, kao naorganizovan dosadašnji sistem otkupa, niske otkupne cene, ali i kvalitet koji ne zadovoljava sve krite-rijume. Ono što je važno napomenuti je to da su u isto vreme sa ovim projektom odobrena još dva projekta za socioeko-nomski razvoj Podunavskog regiona na temu pčelarstva. Jedan je aplikant grad Novi Sad i tiče se zaštićenog područja lipe – poznati fruškogorski med, a drugi projekat je na temu specifične ambalaže u kojoj bi se srpski med mogao pakovati i izvoziti.

Zainteresovani za posaoPoslednji odgovor koji smo zatražili

od našeg sagovornika za ovu priliku je i – koliko bi ljudi moglo pronaći nekakvo uhlebljenje.

– Kada je ta tema u pitanju, u budućno-sti možemo govoriti o velikim brojkama. Ono što je sada važno – na ovom projek-tu smo obavili na terenu puno razgovo-ra i moram reći da je veliki broj mladih ljudi zainteresovan za ovu oblast. To je takođe najbrojnija populacija trenutno bez posla kod nas. Želje u pravcu pče-larastva su još uvek stidljivo zastuplje-ne, na čemu ćemo mi, kao tim, zasigur-no poraditi. Sam projekat ne može da ostvari neka kapitalna rešenja, ali može da stvori određene preduslove. Osnovni preduslovi su u vidu pregovora sa Mini-starstvom i Pokrajinskom vladom da se neke stvari pokrenu sa mrtve tačke. Da se pčelarstvo prepozna kao veoma zna-čajna privredna grana, koja je do sada bila na margini. Takođe, od velikog zna-čaja nam je i iskustvo kolega iz Hrvatske, samim tim što oni već imaju usvojene neke standarde, od kojih bi možda bilo vredno i naglasiti da kod njih nepismen, odnosno neobrazovan pčelar, neće moći da se bavi pčelarstvom. Povodom toga mi smo u pregovorima sa našim partne-rima da škola koja se kod njih sprovodi bude sprovedena i kod nas već od 2014. godine, kako bi svi oni koji žele da se bave ovim zanimanjem imali neophod-no znanje iz ove oblasti – saznali smo od gospodina Hadži Zorana Jovanovića.

I.P.K.

Panonska pčela

IPA

proj

ekti

– Pre nego što sam sa suprugom, Nj. K. V. prestolonasledni-kom Aleksandrom, došla u Srbiju, koju smatram svojom do-movinom, baveći se svojom profesijom, više od dve decenije svakodnevno sam bila u kontaktu sa vrhunskim lekarima iz mnogih oblasti medicine – kaže u ekskluzivnom inter-vjuu za naš časopis Nj.K.V. princeza Katarina

Srpska medicinska dijaspora

Specijalni dodatak časopisa Eko-Med plus

Hadži ZoranJovanović

Tomislav Petric

62 63

EkskluzivnoIntervju: Nj.K.V. princeza Katarina

Mozak je čulo umovanja.

Čovek je čulo života.(Prof.dr Pavle Kovačević)

– Ja sam na čelu humanitarne organizacije i Fondacije LIFELINE, koji ima svoje kancelarije u Torontu, Njujorku, Čikagu, Londonu, Atini i, naravno, glavnu u Beogradu, koja koordinira radom svih ostalih kan-celarija. Polako smo počeli, u svim ovim prostorima, sa rešavanjem po-stojećih problema – angažovanjem dobrotvornih akcija na prikupljanju sredstava za pomoć svima kojima je ta pomoć bila neophodna. Naravno da smo vodili računa o prioritetima

– kaže za naš časopis Nj.K.V. prince-za Katarina.

Pomoć u edukacijizdravstvenih radnika

– Shvatili smo da, osim opreme koja je zaista nedostajala u goto-vo svim zdravstvenim ustanovama, najveći problem predstavlja eduka-cija zdravstvenih radnika u skladu sa savremenim tokovima i dostignu-ćima u medicini. To je jednako bilo važno i za lekare i za srednji medi-cinski kadar.

– Moj suprug i ja mnogo putujemo i imamo izvanredne kontakte, po-znanstva i prijateljstva sa mnogim ljudima koji na razne načine mogu pomoći u našim akcijama. Naročito

dobre kontakte imamo sa mnogim medicinskim centrima i lekarima u Hjustonu, u državi Teksas, u Ameri-ci. Želja mi je bila da organizujemo odlazak naših lekara na edukaciju u inostranstvo, što sam u dosta sluča-jeva i uspela. Isto tako, pomoć za pa-cijente kojima se nije moglo pomoći u našoj zemlji, mnogo puta smo us-peli da nađemo u inostranstvu.

Odlučili smo da sa ovakvim radom nastavimo jer smo shvatili da je to, jednostavno, neophodno. Ali, bila je potrebna dobra organizacija i po-moć ljudi od struke.

Naši doktori u rasejanju – prava pomoć

– U dubini duše sam osećala, na-prosto sam to znala, da naši doktori, pripadnici srpske medicinske dijas-pore, ne bi smeli da zaborave oda-kle su došli, da ne smeju zaboraviti svoju otadžbinu! Svaki pojedinac na ovom svetu ima samo jednu jedinu otadžbinu, zemlju svojih predaka, zemlju odakle je potekao! Veoma je važno da se to nikada ne zaboravi – s mnogo iskrenih, dubokih emocija rekla je Nj.K.V. princeza Katarina.

– Bila sam uverena da naši lekari u dijaspori ne smeju dolaziti u svoju

otadžbinu samo da bi zbrinuli svoje roditelje i rođake, da se dug prema otadžbini time ne završava. Ne sme se govoriti samo šta ovde nije do-bro, niti zbog čega nije bolje. Svi se moraju zapitati šta su učinili, ili šta bi mogli učiniti da i ovde bude bolje. Osim dolazaka na svadbe i sahrane, šta se još dobro može učiniti za ovaj narod, da i u ovom sistemu, kakav god da je, bude bolje?!

– Naši doktori i medicinske sestre koji su ostali, i rade u Srbiji, pravi su heroji jer rade pod zaista teš-kim uslovima. Vrlo teško dolaze do novih saznanja u medicini, koja svakog trenutka ide napred. Ali, ja iskreno verujem da se oni moraju staviti u takvu poziciju da zaista u svakom trenutku mogu maksimal-no da pomognu svima onima koji-ma je potrebna zdravstvena pomoć i nega.

– Moj suprug i ja smo se raspitali koji bi to naši doktori u rasejanju mogli i želeli da pomognu lekari-ma u svojoj otadžbini da dođu na edukaciju u inostranstvo, da usvoje najnovija saznanja u medicinskoj struci i nauci. I, verujte mi, bilo je mnogo takvih doktora u inostran-stvu.Ono što je nedostajalo bila je jedinstvena platforma i dobra orga-

Shvatili smo da, osim opre-me koja je zai-sta nedostajala u gotovo svim zdravstvenim ustanovama, najveći problem predstavlja edu-kacija zdravstve-nih radnika u skladu sa savre-menim tokovima i dostignućima u medicini

PPrvu donaciju – opremu za sterilnu prostoriju, neop-hodnu za pacijente posle ozbiljnih intervencija, za jednu od zdravstvenih

ustanova u Srbiji kraljevski par je donirao još pre 18 godina, u onim teškim vremenima kada je mnogo toga nedostajalo.

– Naša radost zbog te, prve dona-cije, bila je beskrajna, ispunila je toplinom naša srca – s ponosom se priseća Nj.K.V. princeza Katarina.

– S obzirom na veoma dobru sa-radnju sa ondašnjim, kao i sa sa-dašnjom ministarkom zdravlja, pra-teći aktivnosti mog supruga i moje, pre više od jedne decenije ondašnji ministar zdravlja zamolio me je da budem zvanični koordinator do-natorskih akcija pri Ministarstvu zdravlja. Smatrala sam to velikim priznanjem za naš rad, privilegijom i još većom odgovornošću da nasta-

vimo sa akcijama prikupljanja i po-maganja gde god je bilo potrebno i moguće.

Trebalo je svudastići – i pomoći

U želji da takav zadatak obavi na najbolji mogući način, kraljevski par se potrudio da poseti mnoge am-bulante, domove zdravlja, bolnice širom unutrašnjosti Srbije.

– Videli smo mnogo toga što nam se nije dopalo. Oprema u zdravstve-nim ustanovama bila je stara čak i više od 30 godina, a u mnogo si-tuacija nije bila ni u funkciji. Pitali smo se odakle, uopšte, da krenemo. Trebalo je uraditi rekonstrukcije mnogih objekata, od poda to tava-nice, popraviti ili obnoviti svu opre-mu, nabaviti čak i odeću za osoblje, snabdeti zdravstvene ustanove po-trošnim materijalom.

Sreća je u davanju

– Hvala mojim ro-diteljima koji su mi poklonili ovakvo i ovoliko srce, koje je najsrećnije kad pomaže i poklanja drugima, kad druge ljude čini srećnim. Onog momenta kad prestanemo da daje-mo drugima – pre-stajemo i da živimo. Naša misija je dava-nje, a ne uzimanje. U suštini – život je vrlo kratak, a istinska i trajna sreća je u da-vanju, ne u primanju.

64 65

nizacija koja bi ovu ideju i sprovela u praksi. Nije bilo lako naći osobu koja bi u svakom trenutku imala odgovore na sva pitanja oko orga-nizacije dolaska, smeštaja, preda-vanja. Istovremeno, lekari u Srbiji nisu znali sa kim od kolega izvan domovine mogu kontaktirati kad je bila potrebna konsultacija oko ne-kog pacijenta, patologije, pomoći i smeštaja, njih samih ili pacijenta koji treba da ode na lečenje u ino-stranstvo.

Ustanovljavanje srpskemedicinske organizacijeu dijaspori

– Instinkt mi je govorio da treba napraviti medicinsku organizaciju na čijem bi čelu bila osoba koja bi bila u stanju da sve ove zahte-ve koordinira na pravi način, koja bi mogla da odgovori na sva ova pitanja i da pomogne u rešavanju

nitarnog ‘Fonda Princeza Katarina’ g-đu Biljanu Latinović, koja više od jedne decenije daje svoj doprinos u svakom segmentu funkcionisanja mog fonda.

– U ovom trenutku imamo telefo-ne, mejlove i adrese mnogo naših lekara u inostranstvu. Mnogi od njih su na vrlo odgovornim i respektabil-nim pozicijama, u velikim i pozna-tim zdravstvenim i naučno-istraži-vačkim centrima u svetu.

– Jedna od naših ideja za koju ćemo se iskreno potruditi da je i ostvarimo jeste stvaranje medicin-ske biblioteke na internetu. Leka-rima iz dijaspore biće omogućeno da proslede najnovije informacije iz oblasti kojom se bave, a lekari iz otadžbine u svakom trenutku mogu ostvariti konsultacije sa stručnja-cima najvišeg ranga u svetu. Tako-đe, ako neko od naših lekara ima potrebu da putuje na stručno usa-vršavanje u inostranstvu, putem naše medicinske organizacije može potražiti pomoć oko svega što je u vezi sa tim usavršavanjem – oko tema koje se obrađuju, putovanja, smeštaja i svega ostalog što je po-trebno da zna.

Prema rečima Nj.K.V. princeze Katarine, jednostavno se više ne sme dozvoliti da protok znanja na

bilo koji način bude sprečen. Lekari u Srbiji moraju biti oslobođeni bri-ga oko toga kako će učiti, putovati, raditi…njihovo znanje ne sme biti ograničeno ni na koji način, oni to znanje moraju dobiti.

– U Srbiji se ne smeju tražiti, niti očekivati čuda. Mi sami moramo stvoriti sopstvene šanse, sopstve-na čuda. Moramo verovati u Boga, ali mu moramo i pomoći tako što ćemo sami kreirati svoju sudbinu.Moramo dati šansu profesiji leka-ra da izađe izvan domovine, jer ne postoje granice u znanju i pružanju pomoći onima kojima je pomoć po-trebna.

Srbija je Evropa, a Srbi su Evropljani

– I ja i moja porodica živimo ovde, u srcu Evrope. Svakodnevno gleda-mo ovaj narod kako pati, a ne ra-

zumemo zbog čega je tako?! Pa mi smo Evropljani!

– Zbog toga insistiram da okre-nemo novu stranicu, bar na polju medicine i zdravlja, zbog naroda koji živi na ovim prostorima! Mi mo-ramo biti deo sveta, ne smemo biti izolovani. Naši doktori ne smeju biti samo domaći doktori! Doktori su uvek doktori sveta! Ne smeju ima-ti povlastice samo rođaci i prijatelji, u zdravlju svi moraju imati jednake šanse!

– Doktori ne smeju pripadati onoj grupi ljudi koji su sažaljevani. Oni moraju biti i ostati ponosni na samu činjenicu da se bave ovom profesijom!Kada su lišeni tog po-nosa – ne mogu dobro obavljati svoju profesiju – rekla je na kraju za naš časopis Nj. K. V. princeza Katarina.

Dr Božana Noskov-Peregi

–Kada sam, kao mala, pitala svoju majku čime bih u životu trebalo da se bavim što bi je učinilo najviše po-nosnom na mene, odgovorila je – da budem dobar čo-vek, da poklanjam drugima – jer je to sreća za sva vreme-na. Pre svega, mora se davati ljubav, jer to nas čini boljim ljudima. Zahvalna sam svom supru-gu što me je doveo ovde, što sam u ovoj divnoj zemlji, ve-likog srca, u kojoj žive ponosni ljudi. Zahvalna sam na mogućnosti da po-mažem drugima, da im promenim živote nabolje. Raditi ovo, zaista je privilegija!

Kada jedan deo u nama posustane, sve ostalo treba da pritekne u pomoć (dr P. Kovačević)

Tako je i sa prijateljima – kad jedan posusta-ne ili se, ne daj Bože – razboli, tu su ostali, da priteknu i – pomognu…

svih problema. Na čelo srpske me-dicinske dijaspore postavili smo dr Gordanu Dancer, koja i sama pri-pada srpskoj medicinskoj dijaspo-ri. Tako je počelo ustanovljavanje srpske medicinske organizacije koja povezuje lekare u dijaspori i u otadžbini, kojoj pripadaju kanad-ska, američka, švedska, švajcarska organizacija.

– Veliku zahvalnost za uspeh srp-ske medicinske organizacije u dijas-pori dugujemo i našim partnerima, među kojima bih istakla Ministar-stvo zdravlja i Ministarstvo spoljnih poslova Vlade Srbije, Univerzitetsku dečju bolnicu u Tirševoj, Kraljevski lekarski odbor na čelu sa dr Idom Jovanović, Medicinski fakultet Uni-verziteta u Beogradu, Srpsko lekar-sko društvo, Svetsku zdravstvenu organizaciju i medicinske odbore, Lajflajn humanitarne organizacije, posebno kancelarije u Torontu i Či-kagu, i naravno, direktorku Huma-

66 67

–Kao i mnoge kolege za koje nije bilo posla u Jugoslaviji i koje su otiš-le u Nemačku, Švajcarsku ili Kanadu, mi smo stigli do Sjedinjenjih Ame-ričkih Država. Morali smo, kao i svi strani lekari, da položimo ECFMG test da bismo nostifikovali diplome i dobili pravo na staž, a posle i speci-jalizaciju – priča dr Dragana.

–Moj suprug Milorad Čupić završio je specijalizaciju iz anesteziologije na University Chicago Medical School, koja je trajala tri godine, a ja sam završila specijalizaciju iz porodične medicine koja je, takođe, trajala tri godine. Tokom specijalizacije mora-

li smo da položimo FLEX ispite da bismo mogli da radimo posle zavr-šenih specijalizacija.

–U našem slučaju prelazak na privatnu praksu bio je odložen jer je odmah posle specijalizacije moj muž bio mobilisan u američku voj-sku. Tada je uveliko buktao Vijet-namski rat i lekari su bili veoma potrebni. Proveli smo dve godine u Forth Knox, Kentaki, u armijskoj bazi. U međuvremenu smo dobili dvoje dece koja su naučila na armij-ski nomadski život i dobro se svemu tome prilagodila – nastavlja doktor-ka Čupić.

–Za nas je je takav život bio odlič-no životno iskustvo. Tu smo mogli iz prve ruke da iskusimo društvene, porodične i socijalne odnose u ame-ričkom društvu.

S druge strane, moj muž, koji je postao šef Anestezije, stekao je prva iskustva kako se medicinska nega pruža u timskom radu i kako se briga o pacijentima ne završava samo boravkom u bolnici, nego se nastavlja i kroz produženu negu van bolnice. To iskustvo mu je mnogo pomoglo u praksi.

–Posle njegovog izlaska iz vojske, ja sam se pridružila još dvojici kole-ga, specijalista porodične medicine i tako smo osnovali malu grupu le-kara za primarnu zdravstvenu negu.

Sistem u američkoj medicini je takav da lekari kao ja imaju bolničke pri-vilegije i mogu da primaju pacijente, da ih prate tokom bolničkog sme-štaja i lečenja i da koordiniraju kon-sultacije sa drugim specijalistima. To obezbeđuje kontinuiranu negu pacijenta, jer posle hospitalizacije pacijenta prati njegov primarni dok-tor koji zna sve njegove probleme.

–Naša grupa je prerasla u višedis-ciplinsku grupu od 15 lekara. Osim porodične medicine, imali smo ne-

urologa, nefrologa, reumatologa i anesteziologa za Pain management. Na taj način naši su pacijenti viđali lekare koji su im bili potrebni, a da ne napuštaju zgradu klinike – na-glašava dr Dragana.

–Krajem devedesetih godina ovaj koncept zdravstvene nege je postao veoma popularan. U to vreme bol-nice su počele proces integracije u velike sisteme koji su imali po de-set-petnaest bolnica.

–Naša bolnica je postala član Ad-vocate Health System. U to vreme iza-brana sam za načelnika Odeljenja za porodičnu medicinu, a uskoro i za direktora celog lekarskog osoblja bolnice. Moja uloga, koja mi je do-nela veliko administrativno iskustvo,

bila je da koordiniram rad različitih departmana bolnice, a da to bude u skladu sa opštom filozofijom bolnič-kog sistema - Advocate Health care system.

–U okviru našeg pristupa nezi paci-jenata postoji nekoliko pravila koja se moraju poštovati u svim oblicima nege –ističe doktorka Čupić –paci-jent i njegovo iskustvo u bolničkoj i postbolničkoj nezi je naš prvi i naj-važniji klijent. Oko toga su stvoreni svi parametri za lečenje.

– Klinički protokoli su specifični za specifične dijagnoze. Na primer, Di-abetes Cerebro vascularni incidenti, infarkti. U toku lečenja u bolnici ti se protokoli striktno prate i ishod se meri statistički: kolika je dužina hospitalizacije, koliki je procenat ponovne hospitalizacije, koliko je sve to koštalo – jer je cena jedan od važnih parametara uključenih u dobru negu. Znači, pacijent je naj-važniji. Zahvaljujući tehnologiji, mi možemo da pratimo ne samo kako je pacijent lečen u akutnom stanju

– u bolnici, nego i posle odlaska iz nje – nastavlja dr Dragana.

–Osim implementacije kliničkih protokola, moja uloga kao admini-stratora bila je da monitoringujem i kvalitet nege, medicinske greške koje se svakodnevno prave, za koje postoji poseban sistem pravljenja izveštaja. To je veoma kompliko-van posao, tako da su svi šefovi morali da prođu kurseve iz manad-žmenta.

–Na kraju želim da istaknem da je cilj visok kvalitet zdravstvene nege pacijenta, ali se i cena te nege i drugi ekonomski faktori moraju uzeti u obzir pri lečenju. Takođe, državne regulacije i osiguravajuća društva traže dodatno vreme koje administratori moraju da ulože da rad zdravstvenih institucija bude konstruktivan.

Pripremila: Dr Božana Noskov-Peregi

Pacijent jena prvom mestu

– Moj suprug i ja smo došli u Ame-riku sredinom šezdesetih godina. Oboje smo završili Medicinski fakul-tet sa odličnim prosekom, ali u to vreme u našoj otadžbini nismo mogli dobiti speci-jalizaciju ili po-sao – kaže za naš časopis dr Draga-na Čupić

–Pridružila sam se Humanitarnoj organizaciji LIFE LINE pre 10 godi-na. Svi mi u toj organizaciji trudimo se da prikupimo što više sredstava kako bismo ih prosledili u našu Srbiju, za različite institucije kojima su ta sredstva potrebna. Ovo je vrlo zaokupljujući rad – kaže dr Dragana Čupić.

–Osnovali smo Američki medicinski komitet, u kojem su tri lekara. Mene je Nj.K.V. princeza Katarina odabrala da pripremim Prvu kon-ferenciju Srpske medicinske dijaspore, u saradnji sa Srpskim lekarskim društvom. Bila je to uspešna konferencija. Kako je vreme prolazilo – ovakva događanja su sve više bila prihvatana, a ja sam postala član Kraljevskog medicinskog borda u Americi, koji je bio zadužen da orga-nizuje ili pomogne u organizaciji svih potonjih konferencija.

–Mislim da ćemo biti u mogućnosti da sve bolje radimo jer nam se pridružuje sve više naših doktora iz najpoznatijih medicinskih insti-tucija (Harvard, Mayo, University of Illinois, Chicago North-Western University,…) koje su spremne da svoje znanje podele i sa dugim insti-tucijama i kolegama na ovim prostorima.

–Cilj nam je da sve više naših doktora dođe i sasluša prezentacije za vreme Konferencije. Moja uloga ovde u Srbiji nije samo stvaranje mreže sa doktorima u Beogradu, već da se obogate znanjem i dru-ge bolnice u Srbiji – u Nišu, Kragujevcu, i dr. jer i njima su potreb-na nova saznanja iz medicine. Namera mi je da, po povratku u SAD, omogućim nekim od naših lekara tromesečni boravak na Harvardu.

Zahvaljujući tehnologiji, mi možemo da prati-mo ne samo kako je pacijent lečen u akutnom stanju – u bolnici, nego i posle odlaska iz nje

68 69

DDr Dejan Budimirović je medicinski direktor Fragi-le X Klinike i glavni lekar u nedavno oformljenom istraživačkom Centru za

kliničko ispitivanje novih lekova u Kennedy Krieger Institutu. On je du-gogodišnji ordinirajući prvenstveno dečji neuropsihijatar u istom institu-tu i puno radno vreme redovni član nastavnog osoblja u zvanju asistent profesora na Johns Hopkins Universi-ty School of Medicine. Dr Budimirović je sa odličnim ocenama položio spe-cijalizaciju iz psihijatrije odraslih osoba, a posebno je iskusan u dugo-godišnjem kliničkom radu sa decom i adolescentima, što je potvrdio i sa ponovljenim najvišim ocenama u sveobuhvatnoj proveri znanja iz tih oblasti. Kao takav stručnjak, već 14 godina je priznati član američke licencne Komore za psihijatriju i ne-urologiju i nagrađivan je od strane svojih profesora i kolega za svoje terapeutske kliničke sposobnosti i profesionalizam.

Dr Budimirović je prvo stekao di-plomu škole za medicinske tehniča-re/sestre u Šapcu, pa onda diplomu Medicinskog fakulteta Univerzite-ta u Beogradu, gde je diplomirao magna cum laude i nagrađen kao najbolji student u svojoj generaciji (Klasa 1987). Svoje medicinsko spe-cijalističko obrazovanje je proširio i usavršio na Harvardu, a posle toga na, takođe privatnom, Njujork uni-verzitetu.

Nakon obaveznog pripravničkog staža, dr Budimirović je izabrao oblast neuronauka, koja se veoma brzo razvijala u to vreme, i anga-žovao ga je Univerzitetski klinički centar, Katedra za psihijatriju. Ste-kao je izuzetno bogato kliničko isku-stvo na dvogodišnjoj specijalizaciji iz ključnih oblasti opšte psihijatri-

je, koje je upotpunjeno završetkom postdiplomskih studija iz biološke psihijatrije sa najvišim ocenama.

Uspešan i vredan stručnjak - rado je primljen u SAD

Nakon preseljenja sa porodicom u SAD, 1994. godine, dr Budimiro-vićevi izuzetni uspesi su prepoznati, pa je prihvaćen na Katedri za opštu psihijatriju Medicinskog fakulteta na Harvardu, a zatim jako uspešno i kreativno završava subspecijaliza-ciju na Katedri dečje i adolescentne psihijatrije Medicinskog fakulteta Univerziteta u Njujorku. Ova prak-sa mu je omogućila da proširi svoje iskustvo i znanje u kliničkoj psihija-triji i dodatno je stimulisala njegovu istraživačku inicijativu i sposobnost za zajedničke projekte.

Na kraju te subspecijalizacije, za takve postignute rezultate, dr Bu-dimiroviću je dodeljena plaketa za izvanredne terapeutske sposobnosti i profesionalnost u radu sa pacijen-tima. Ovo priznanje je time veće jer se ne dodeljuje svake godine, a poti-če od nastavnog osoblja i kolega sa Odseka za dečju i adolescentnu psi-hijatriju njujorškog Centra za studi-je dece i već čuvene Bellevue Gradske bolnice, i Lenoks Hill bolnice.

Taj tek otvoreni Centar, drugi te vrste po redu u SAD, izuzetno se brzo i uspešno širio kao jedan od nadolazećih ‘’zvezda vodilja’’. Uz to, takav uspeh dr Budimirovića je kulminirao sa njegovim prvim aka-demskim imenovanjem na Univer-zitetu Jejl, gde je bio postavljen za asistenta profesora. To zvanje se daje kandidatima čiji rezultati obe-ćavaju najviša moguća akademska dostignuća u svojoj branši. Tokom svog četvorogodišnjeg mandata na Jejlu, kao specijalista psihijatar, dr

Budimirović se uspešno brinuo o nekoliko stotina pacijenata, prven-stveno omladine, ali i pacijenata uz opšte i gerijatrijske psihijatrije.

Svoje zvanje je i opravdao tako što se izborio da bude glavni istraživač na jednom projektu iz oblasti poremeća-ja raspoloženja, koji je finansirala uti-cajna privatna fondacija. On je, tako-đe, pokazao liderske veštine, i izabran je za jednog od direktora adolescen-tne psihijatrije Univerzitetske bolnice na Jejlu. Posle jednog prelaznog peri-oda na Univerzitetskoj bolnici, Dečje odeljenje na Univerzitetu Stoni Bro-ok, gde se dr Budimirovićevo kliničko iskustvo dalje upotpunilo sa posveće-nim vođenjem samo dečje populacije, u novembru 2004, dr Budimirović je angažovan i primljen u nastavno oso-blje u zvanju asistenta profesora na Univerzitetu Johns Hopkins, i specija-liste dečje i adolescentne psihijatrije u Institutu Kenedi Kriger.

Naučno-istraživački projekti na polju autizma

Dokazujući svoje sposobnosti, dr Dejan Budimirović je tokom svih godina svoje karijere učestvovao u različitim naučno-istraživačkim projektima. Sa njegovim učešćem kao člana istraživačkog tima na projektima finansiranim od privat-nih fondacija, Vlade SAD – Nacio-nalnog instituta za zdravlje (NIH), tokom rada na univerzitetima Jejl, Stoni Brook, i Johns Hopkins, dr Bu-dimirović je učvrstio svoje naučno

- istraživačke temelje.Od dolaska na svetski poznati

Institut Kenedi Kriger u oblasti ra-zvojnih poremećaja, uključujući i autizam, dr Budimirović je doprineo proširenju kliničke aktivnosti u Fra-gile X klinici (osobe sa ‘’nestabilnim’’ dugim krakom na X hromozomu). U 2006, klinika je postala jedna od članica osnivača ‘’Fragile X klinika i Istraživačkog konzorcijuma’’, koji sada broji 26 članova u SAD i Kana-di. Počev od 2008. pa sve do danas, Centar za kontrolu i prevenciju bo-lesti Vlade SAD finansira neke od istraživačkih aktivnosti ovog kon-zorcijuma, u cilju boljeg razumeva-nja osoba sa nestabilnim dugim kra-kom na X hromozomu, koje često imaju i autizam!

Tokom poslednjih godina, dr Bu-dimirović je objavio nekoliko publi-kacija u časopisima sa značajnim

AUTIZAM- neistraženo polje izazova

Akademska posvećenost dr Dejana Budimirovića i njegovi napori u tom pravcu dosežu daleko. Kao jedan od najboljih studenata medicine, tokom svog obrazo-vanja bio je dobitnik na desetine nagrada i priznanja. Student generacije, nagrađen je da završi svoj lekarski staž na Univerzitetskim klinikama Medicinskog fakulteta u Beogradu. Ranih 90. godina javno je promovisao naučno potkrepljene studije zdrave ishrane u cilju prevencije kardiovasku-arnih i malignih bolesti. Ovi pionirski koraci u smislu obrazovanja šire populacije u našoj sredi-ni su kasnije, pokazalo se, stvorili mogućnost i za saradnju sa instituci-jama u SAD

Dr Dejan B. Budimirović

Medical Director,

X-Chromosome

Methylation ...mCGGmCGGmCGGmCGGCGG... +AGG ...CGGAGGCGGCGGAGGCGG

q27,3

FMR1 Gene

Exon 1

Promoter UTR UTRCGGrepeats

Codingregion

Ekskluzivno

70 71

impakt faktorom. Jedna od nje-govih publikacija je originalni rad na glavnim faktorima socijalnih deficita kod osoba sa FXS i autiz-ma (2006). Ovaj originalni rad bio je osnova za publikacije i nekoliko podnetih naučno-istraživačkih ra-dova u nekoliko finansijskih agen-cija, prvenstveno NIH. Sa razvojem i početkom korišćenja novih lekova u ovoj oblasti, njegove kolege sve više citiraju ovaj njegov originalni rad. Njegovi rezultati su nedavno ponovljeni u 10 puta većem uzorku u studiji najviše lokacija u kojoj je učestvovala i njegova klinika, što dokazuje kvalitet njegovog istraži-vačkog rada na duge staze.

Sistematskom primenom različitih metoda, dr Budimirović će u toku istraživačke aktivnosti nastaviti da doprinosi na tom terenu.

Pored toga, dr Budimirović je i glavni istraživač u tri projekta: Fra-gile X klinička istraživanja i Kon-zorcijum registar i baza podataka, Fragile X klinika Farmakološka baza podataka, Prvi znaci Fragile X sin-droma, međunarodnog projekta koji ima za cilj mnogo raniju klinič-ku identifikaciju FXS, radi što ranije genetske dijagnostike FXS, i tako podgrupe autizma.

On je, takođe, glavni istraživač na nedavno podnetom velikom pro-

jektu koji koristi novu tehnologiju testiranja FXS, koja ima za cilj da

„iscedi još više soka iz FMR1 gena (FXS) i tako unapredi razumevanje i autizma. Jedan nedavno podneti projekat iz oblasti FXS, koji je uklju-čio četiri različita univerziteta iz dve američke države, takođe je angažo-vao dr Budimirovića zbog njegove visoke stručnosti u ovoj oblasti.

Fragilni X gen ima važnu ulogu ’’kontrolora’’ sinteze proteina na mestima gde se dve nervne ćelije ‘’poljube’’ (tzv. synapsa).

Jedan gen, puno više markera. Povećanje broja CGG nukleotidnih ponavljanja (slova azbuke DNK) u području FMR1 genu daje izgled X hromozoma kao da će se ‘’prekinu-ti’’ (crveni ovalni krug). Ovaj region je odgovoran za sve kliničke forme uzrokovane promenama (mutacija) ovog gena.

Ovi markeri su CGG ponavljanja, AGG ponavljanja (novi test da se prati stepen rizika da se pogorša u sledećoj generaciji, vidi dole), i metilacija (mehanizam koji umrtvi aktivnost ovoga gena, pa nema nje-govog proteina – FMRP).

Različite grupe mutacijaTačnije, postoje dve velike grupe

mutacija sa ‘’nestabilnim – prošire-nim’’ dugim krakom na X hromozo-mu:

a) mnogo teža klinička forma, sa potpuno nestabilnim, tzv. fragil-ni X sindrom (FXS), koji je vodeći poznati uzrok autizama izazvan pojedinačno izmenjenim poznatim genima;

b) u prvim decenijama života mno-go blaža klinička forma, tzv. delimič-no izmenjen fragilni X gen, koji je u

manjoj meri povezan sa autizmom, a mnogo više sa povećanim rizikom za ranu menopauzu kod žena i jedne posebne vrste rane demencije kod muškaraca. Važno je istaći i to da je delimično izmenjen fragilni X gen 10 puta češći, i takvih slučajeva nosilaca u SAD se smatra da ima jedan milion! Iako najčešće ne znaju da su nosioci ove genske promene, buduće majke

nose 50:50 rizik da dobiju muško po-tomstvo sa FXS, koji se ubrzo po ro-đenju često manifestuje sa teškim po-remećajima psihomotornog razvoja.

Dr Budimirović je i dalje posvećen tom cilju, uključujući dalje unapre-đenje ‘’jezgrovnog’’ tretmana ovog poremećaja. Kao direktor Klinike za fragilni X poremećaj i autizam na Kennedy Krieger institutu, u okviru Medicinskog fakulteta i bolničkog kompleksa Johns Hopkins u Balti-moru, zahvaljujući dugogodišnjem uspešnom radu ovog lekara, otvoren je prošle godine Centar za istraživa-nje ovih, i drugih, lekova na institu-tu. Ova klinika je deo jednog zajed-ničkog napora na desetine klinika u SAD i svetu da to provere u kliničkim studijama, u nadi da će moći mnogo bolje da pomognu obolelima.

Klinika je izabrana kao jedna od dve lokacije za klinička ispitivanja za koja je dr Budimirović glavni sa-radnik-istraživač: 1. Faza III, ključno kliničko ispitiva-nje STKS209 (Arbaclofen-GABA-B stimulator, radi kao kočnica) za le-čenje izražene socijalne povučenosti kod odraslih, adolescenata i dece sa FXS, pod pokroviteljstvom Seaside terapije, Inc. Ova istraživanja su bila proširena i sledi nastavak ove studije.

2. Faza II, kliničko ispitivanje GluR5 antagonista (NP 27936), radi tako da olabavi pedalu za

gas (glutamate), i koristi se za le-čenje socijalnog povlačenja kod odraslih sa FXS, a pod pokrovi-teljstvom Hoffmann-La Roche Ltd. U okviru svoje nastavne aktivnosti, dr Budimirović predaje studenti-ma na Johns Hopkins University Homevood kampusu, studentima medicine i specijalizantima. On je, takođe, mentor i gostujući naučnik

u Austriji na zajedničkim projekti-ma.

Dr Budimirović je član američkog Odbora za psihijatriju i neurologiju odraslih, dece i adolescenata, a po-novo je sertifikovan za dečju i ado-lescentnu psihijatriju. Aktivan je član Američke akademije za dečju i ado-lescentnu psihijatriju, bivši član Ame-ričke psihijatrijske asocijacije tokom 14 godina i Američkog medicinskog udruženja. Kao medicinski direktor Fragile X klinike, dr Budimirović je, ta-kođe, član FX konzorcijuma, u nasto-janju da unapredi raniju dijagnostiku i lečenje za fragil X u vezi istraživanja i kliničke primene. Dr Budimirović je aktivno učestvovao na Devetim dani-ma zastupanja fragilnog X, održanim u Američkom kongresu.

–Ono što se, sa sigurnošću, zna u okviru ovog poremećaja – jeste da postoje medikamenti koji su u za-vršnoj fazi testiranja, koji mogu po-moći osobama sa autizmom. Istra-živanja idu u tom pravcu da se sa primenom ovih lekova počne i kod osoba sa autizmom nepoznate etio-logije, da bi se procenio njihov efe-kat. Od velikog je značaja naglasiti da je dejstvo ovih lekova usmereno

ka suštinskom rešavanju problema – rekao je dr Budimirović.

–Autistični spektar je termin koji se danas koristi kako bi se ukazalo na postojanje velikog broja različitih oblika ispoljavanja autizma, da bi se sve te razlike obuhvatile jednim poj-mom. Autizam, ogroman i rastući problem javnog zdravlja u SAD, i šire, predstavlja hitan medicinski slučaj

(1:38 ukupan broj slučajeva, 1:110 dijagnostikovano, sa 3,2 miliona do-lara cenom koštanja za života). Taj težak psihomotorni poremećaj poči-nje u najranijem detinjstvu, i nije jed-na bolest već grupa bolesti različitog porekla koja se slično manifestuje. Te mnogobrojne grupe imaju sličnosti i različitosti. I pored velikog ulaganja u istraživanja u genetiku u autizmu, ne zna se šta je tačno uzrok toga. Sma-tra se da je preko 100 gena izmenje-no u autizmu. Nema leka, ali postoji tretman. Ono što se smatra velikim napretkom u nauci u ovoj oblasti je-ste područje nestabilnog X hromozo-ma. Tu se jasno zna šta je jezgrovni uzrok autizma: pojednostavljeno rečeno,“previše aktivna pedala za gas-transmiter u mozgu glutamat i/ili nedovoljno aktivne kočnice-tran-smiter GABA“. Postoje i specifični lekovi za taj poremećaj koji to jasno koriguju na životinjskom modelu, i

oni su u završnoj fazi testiranja na ljudima. Kao što je navedeno, fragilni X gen utiče, „ostavlja otiske prstiju“, na polovini od mnogobrojnih gena u autizmu! U tome je ključna nada, i obećavajući rezultati, da će tretman autizma u fragilnom x sindromu biti od koristi i u autizmu drugog porekla. U kojoj su fazi sve ove studije? Figu-rativno, ovo kao da ‘’gradimo most po kome upravo sada i hodamo’’. Da-kle, građenje mosta napreduje, ali se mora ići polako i sigurno, bezbedno.

– Treba podsetiti da se autizam javlja i kod jednog od 50-80 novoro-đene dece, što svakako nije broj za zanemarivanje. Koliko sam ja oba-vešten, broj evidentiranih osoba sa autizmom u Srbiji je oko 3.000. Taj broj je sigurno veći jer značajan broj osoba sa autističnim problemima, nažalost, nije ni dijagnostikovan.

– Moja zapažanja sa susreta sa kolegama i običnim ljudima tokom boravka u Srbiji za vreme trajanja Konferencije srpske medicinske di-jaspore – ukazuju na činjenicu da se sada sve više govori o problemu autizma na ovim prostorima. U Ame-rici je tako već dosta dugo. Razlozi su vrlo veliki i važni i neophodno je

da se javno mnenje što bolje upozna sa ovom problematikom. I podržava-nje postojećih kao i dalje proširenje istraživanja je neophodmo da bi se ovaj, sada već svetski, problem što bolje razumeo, i da bi pomoć bila svrsishodnija i ovim osobama i nji-hovim porodicama.

Pripremila: Dr Božana Noskov-Peregi

Klinički istraživački centar na Kennedy Krieger Institutu/Johns Hopkins 716 Severna Široka UlicaBaltimor, država Merilend, SADTelefon: (443) 923-2634 be-gin_of_the_skype_highlighting (443) 923-2634 FREE end_of_the_skype_highlightingMejl: budimirovic@kenne-dykrieger.org

Deo predavanja dr Dejana Budimirovića u školi “Dr Mi-lan Petrović” u Novom Sadu, u okviru nedavno održane Četvr-te konferencije srpske medi-cinske dijaspore

– Osobe sa autizmom imaju problem u učenju, počev od najranijeg usvajanja osnovnih znanja i navika, pa do pisanja, usvajanja znanja uopšte i dru-gih veština. Smetnje su najviše izražene u domenu komunika-cije, u razumevanju i prihva-tanju pravila koja zahtevaju određene socijalne situacije. Glavni razlog zašto se polje ne-uro nauke okreće prema FXS kao “modelu za studiranje au-tizma”, bar jedne grupe, jeste da su istraživači ustanovili da Fragilni X gen utiče, ‘’ostavlja otiske prstiju’’ na polovinu od mnogobrojnih gena u autizmu!

Ono što se, sa sigurnošću, zna u okviru ovog poremećaja – jeste da postoje medikamenti koji su u završnoj fazi testiranja, koji mogu pomoći osobama sa autizmom

72 73

- Rođen sam na Kordunu, u Kar-lovcu, gde је započelo moje školo-vanje, a nastavilo se u Rijeci i Zagre-bu gde sam najvećim delom i radio. Sa suprugom, koja je medicinska se-stra i jednom kćeri, u to vreme, oti-šao sam u Kanadu, bez dokumenata, diploma, bez ičega. Otišli smo samo sa onim što smo imali na sebi – pri-ča dr Goran Popović.

– Po dolasku u Kanadu obraćao sam se raznim institucijama za koje sam verovao da mi mogu pomoći da mi se što pre nostrifikuje diploma. U to vreme se tamo malo znalo o na-šim univerzitetima, nisu bili priznati, ali ne zbog toga što nisu bili dobri, ili nisu imali dobre programe. Jed-nostavno, tada niko nije ni pokre-tao pitanje organizacije i predmeta na našim fakultetima. Dakle, bio je to jedan duži period upoznavanja kanadskog sa našim sistemom ško-lovanja, kroz to naše traženje i pri-znavanje diploma. U Americi je već tada bilo drugačije i lakše. Znalo se gde, kada i kako naši lekari mogu ostvariti svoja prava.

Edukacija i organizacija u zdravstvu

– U početku sam radio kao medi-cinski tehničar u operacionoj sali, a tokom naredne tri godine pohađao i medicinu na univerzitetu i pola-gao ispite. Nakon toga – još dve godine je trajala nostrifikacija moje specijalizacije iz anestezije. Pored toga, završio sam master degree za

edukaciju u sestrinstvu i medicini. Pohađajući razne kurseve i škole, saznao sam i za program u Ameri-ci, “Asistent hirurga u operacionim salama”, program kojim medicinske sestre i tehničari dodatnim usmera-vanjem i školovanjem stiču pravo da asistiraju pri operacijama kao prvi asistent umesto lekara. Ne samo da sam završio taj program 1997. godine, nego sam pre sedam godi-na i implementirao sličan program u kanadskom zdravstvu, štedeći na taj način materijalna sredstva, ali i oslobađajući hirurge, lekare raznih profila da se više posvete operacija-ma, a ne asistenciji pri operacijama. Eto, zaslugom nas Srba i Kanada se obogatila jednim novim profilom u zdravstvu. Naravno da se nisam smirio dok nisam ponovo pribavio sve potrebne papire za kvalifikaciju anesteziologa u Kanadi – nastavlja dr Popović.

– Kao što sam već napomenuo, mnogo me je zanimala edukacija i organizacija u zdravstvu, tako da sam se kasnije sve više bavio ovom tematikom. Kroz svoj drugi master i svoj PhD mnogo sam na-učio kako se pravilnim pristupom daleko više može postići u lečenju i pomaganju obolelima. Danas je moj posao najvećim delom posve-ćen edukaciji na anesteziji, na fa-kultetu i koledžu. Najviše se bavim usmeravanjem mladih bilo koje struke u operacionim salama, od sestrinstva, anestezije, do mladih hirurga. Takođe, radim i u jednom

od edukacionih centara za mini-malno invazivnu hirurgiju, gde se svakodnevno organizuju razni kursevi i radionice za mnoge naše mlade, buduće lekare u Kanadi, kako bismo im što više približili medicinu, da bi mogli da ostvare svoje snove i zaista pomogli bole-snom čoveku.

Pozitivna iskustva treba objediniti

– U svakom slučaju, ima mnogo pozitivnih iskustava i ovde, u Srbi-ji, i u Kanadi, što se tiče medicine, i svi se mi moramo maksimalno potruditi da to sve ujedinimo, da razmenjujemo iskustva, da se me-đusobno pomažemo i da, istovre-meno, pomažemo svima onima kojima je potrebna pomoć. Upravo

razmenom iskustava najviše ćemo doprineti i razvoju naše medicine ovde u Srbiji.

Moja porodica i ja živimo u Hamil-tonu, pokraj Toronta. Radim u uni-verzitetskom centru , u bolnici “St. Joseph”, a predajem i na univerzite-tu – nastavlja dr Popović.

– Upravo kroz Fondaciju Nj.K.V. princeze Katarine, zahvaljujući Konferenciji srpske medicinske di-jaspore, koja se nedavno završila u Beogradu, jedan od glavnih motiva i ciljeva organizovanja svega ovoga jeste da se pronađe način da se mla-dim lekarima sa ovih prostora pruži prilika da saznaju novine u medi-cini u svetu. Ne smatram da samo

naši lekari treba da odu negde u inostranstvo, već je potrebno da to bude i u obrnutom pravcu. Bio bih više nego sretan da neke od svojih studenata uputim ovde, u Srbiju, ne samo u Beograd već i u manje kli-ničko-bolničke centre. Ja lično se u priličnoj meri bavim i misionarskim

radom, odlazim u različite zemlje, gde je medicinska pomoć potrebna. To nisu samo krat-ke medicinske po-sete i pomoć, već se, nakon toga, ra-zvija i dugoročna ozbiljna saradnja. Imao sam predivne susrete sa lekarima različite starosti na nedavno održanoj Konferenciji u Be-ogradu, gde smo razmenjivali isku-stva o pristupu bolesnim ljudima. Zanimljivi su bili susreti sa mladim studentima, prili-kom kojih sam sa-znao koliko je bilo potrebno njihovog angažovanja da bi saznali novine u medicini, načine

kako se međusobno pomažu. To je prilika da se i mi iz rasejanja uklju-čimo, bez obzira što trenutno živi-mo na drugom mestu, a ne u Srbiji. Važna je ta razmena iskustava kako bi i medicina bila jednaka na svim meridijanima.

Pripremila:

Dr Božana Noskov-Peregi

Ekskluzivno

Bolest ne sme biti tajna za bolesnika

Kada je dr Goran Popović, devedesetih godina, u onim tur-bulentnim vremenima na prostorima bivše otadžbine, otišao sa porodicom u Kana-du, usledile su godine učenja, rada i prila-gođavanja u nalaže-nju “mesta pod tuđim suncem”, da bi se, na kraju, pokazalo da lekar, ako je stvarno posvećen pomaganju bolesnima, jednako dobro mora raditi ma gde da trenutno živi

– Vrlo je interesantan bio moj prvi susret sa zdravstvom i, uopšte, medicinom u Kanadi. Naišao sam na jedan drugačiji pristup bolesniku. Mnogo više se objašnjavalo bolesnom čoveku od čega i kako boluje, nudili su mu se različiti načini lečenja. Sam bolesnik je bio u prilici da odabere način na koji će biti tretiran. I ne samo da odabere način tre-tmana – nego lekar u određenim periodima razmatra sa bolesnikom da li je to najbolji pravac lečenja, šta je pozitivno, a šta negativno u tom lečenju i šta treba menjati, ali i šta je bolesniku odgovaralo u tom pristupu, a šta nije. To je nešto što me je tada zadivilo, a i danas me jednako fascinira. To je jedan od glavnih motiva da radim na edukaciji mladih, taj pravilan odnos prema bolesnom čoveku.

Dr Goran PopovićCPN,RNFA,NPS,BNA,MN,MScH,DScN,Ph,MD(A)

VP Serbian Orthodox Diocesan Council of Canada, Professor Program Manger CE Health Science, Perioperative and Perian-esthesia Programs, Mohawk/McMaster University, Perioperative Educator St Joseph Healthcenter, Hamilton CMASDirector GPA Health ConsultingTel : 1 905 973 3226 begin_of_the_skype_highlighting 1 905 973 3226 FREE end_of_the_skype_highlightingemail: popg44@gmail.com

– Svakako da je postojanje jednog ovakvog časopisa, gde bi se mogla prenosti iskustva naših lekara iz celog sveta, izvanredno dobra ideja. Ja je, u svakom slučaju, po-zdravljam – takav bi časopis doprineo daleko većoj i bližoj saradnji između nas koji smo izvan Srbije i lekara ovde u Srbi-ji. Takođe, korisno bi bilo da časopis bude dvojezični, srpsko-engleski, a morao bi se distribuirati i izvan Srbije, čime bi se još više doprinelo razmeni iskustva i znanja.

– Kada bi danas trebalo da posavetujem mlade da odu ili ne u “beli svet” – rekao bih da sve ima svoje i “za” i “protiv”.

Moja supruga je medicinska sestra. Kad smo došli u Kana-du, verujte mi, u prve dve-tri godine boravka u toj zemlji, da smo imali bilo kakvu moguć-nost da se vratimo – učinili bi-smo to. Posle iskustva koje smo stekli – sada znamo da nije ni bitno gde smo – bitno je, u na-šoj struci, kako i na koji način pristupamo bolesnom čoveku, da li smo zaista odabrali taj po-ziv kako bismo usmerili sebe ka pomoći bolesnom čoveku.

Moja supruga, moje dve kće-ri i ja smo prilično okrenuti ka crkvi i religiji. To nam je bila velika pomoć da lakše prihva-timo novu sredinu i situaciju u kojoj smo se našli, da shvatimo važnost jednog od osnovnih hrišćanskih postulata da po-mognemo, koliko god možemo, svojim bližnjima. Svi ti bolesni ljudi su naši bližnji, tako da smo se najviše usmeravali u tom pravcu i načinu razmišlja-nja. Medicina je proizašla, pro-žima se sa našom hrišćanskom religijom i zato su nam mnoga saznanja u medicini bila lako prihvatljiva. Bog nam daje ta-lente da ih koristimo, ne da se njima pravimo važni, već da ih koristimo za opšte dobro. I najuspešniji, najpriznatiji lekar treba da je svestan da Bog ima poslednju reč u lečenju obole-lih.