U prohladno jutro puno teke izmaglice, natopljene smradom noi, pooh po par dua u sumnjiv, prljav Grad. Ispred sebe poslah Demone da po snovima ljudi jezu poseju i moj dolazak najave. Oni nebesima odani budili su se u znoju, a krik pun straha parao im je osuena grla. Greni spavae mirno.

Odavno me nije bilo gore i rajske ptice kao s lanca da su putene odmah se osilie. Mnogo je novih istunaca, prevratnika i licemera, stalo da gui moje zdravo i po meri iskvareno stado. Poee Isusovi glasnici zarazu da ire, gori od kuge pronosei novu bolest koja poe da hara, kanjavajui sladostrasne i lakomislene na veliku radost dragih nam nebesa.

Iz toplog Pakla, s vrela naslade i pohote, iz dubina beskrajnih, punih patnje i jauka, popeh se gore na svetlost, metlu smrtne i prolazne. Umorih se od venog posla pred vratima od suenja i presuivanja senima kojima kraja nema. Na vrh rogova sele su mi propale svetice, pravedni i albe njihove.

Kako vreme svojim dvogrbim, balavim kamilama gazi po pustari venosti, meni sve tee pada to glumatanje mrtvih pred vratima Pakla. Prenemau se, podvaljuju i petljaju mrtvaci, kao to su i za ivota inili, a od mene milost trae.

Smiluj nam se Gospodaru izgovaraju due pred venim konaitem i lau me. Vekovima neprekidne kolone seni priaju mi iste prie i svaka od njih hoe da me prevari.

Neki bi dali sav svoj ivot u zamenu za neki skromniji i sva bi dela svoja ponitili. Skromniji bi malo da uveliaju jedno i preute drugo. Poteni slau usput, da i ne oseti. Najgori su, jer njihova la najvie slii istini.

Sluam te njihove gluposti, gledam jad i bedu ljudsku. Strpljivo otpratim svakog od njih. Presudim kako treba, red smanjim, pa odem da dam oduka avolskom biu svom i nakupim snage ne bih li mogao nove da otrpim i valjano obavim posao.

Ali, nema za nas avole mira. Nigde. Ni ovde gore, medu smrtnima, ni u Paklu, domu naem. Nema za nas poinka. Nigde rogove da skrasi i predahne.

Ovde se s belokrilim anelima, bagrom nebeskom, skupljenom s koca i konopca, borimo. Ljudske due na pravi put vraamo.

Dole s grenima ratujemo, due njihove popravljamo, oslukujemo, navijamo. Liimo na sajdije koji pogrbljeni i napregnuti bdiju nad tanunim mehanizmom, traei mu leka, a sve pazei da ga ne otete. Kao da smo zanatlije, a ne zli dusi.

A te seni nove? Kako to samo Boga huli. U sred Pakla na Satanu die glas. Onom smrdljivku na krstu razapetom u slavu peva, ne zato to veruje ne veruje to ni u ta nego tek da tera inat. Mene psuje i grdi, advokata trai, porotu, rok albe. Kuka za pravdom, kao da je pravda neto nae, a ne njihovo. Ubih se objajavajui da su oni sami slabi i podloni svakojakom zlu pravdu izmislili. Ja ne sudim pravino, ve onako kako moram, i zato je svaka moja presuda pravedna.

To onda kune, plae, proklinje. Od roenja su oni dobri, nikom zla uinili, smerni i poteni, a Pakla dopali? Pa, kako je to mogue? Sad je to besno, hoe da ujede.

Oni ljudi uloie, oroie, a banka im propade. itavoga ivota on ovek dobar

bio. Svako jutro se krstio ili se Alahu klanjao. Samo je sa svojom enom legao, nikad varao, nikad krao, a u Paklu se naao?

I gde je tu pravda? I ko e to sad da plati? I ija je to greka? I zato, molim Vas? I to ba ja? Ma jeste li vi to proverili, gospodo? Ko je vama ovde pretpostavljeni? Ne znate vi jo ko sam ja! zapeni svaki drugi, uveren da je neko negde ba njega lino otetio. Kao da e sunce da navue zastore i ugasi pei zbog njegove persone.

Greaka ima i nisu retke. Dopadne nama i po neki koji nam nije potreban i probdi taj u Paklu umesto u Raju. Niko od njih nije bio toliko vaan da bi ga oni odozgo traili. Da nam i sam Isus padne aka ne bi se na nebesima mnogo bunili. Bili bi oni zauzeti borbom oko prestola.

Popeh se gore jer mi ui probie ba ti dobri, lepi i pravedni, neprestano traei ono ega nema ili im se ne moe dati. Idu uokolo, moljakaju, teorije razvijaju. Iznalaze oni mane Paklu, vide probleme, predlau reenja. Svaaju se i biju meusobno. Zbog njih je dole ivot postao nervozan, napet. Nikad ne zna kad e neki da iskoi i da ti sedne za vrat.

Pre par dana, tek to seumoran od poslanameraih na dva bela, prasta dupenceta sestara bliznakinja iz neke selendre u Bavarskoj kad eto ti iznie ova, psihijatar. Zgaen od mrtvih, jo uvek podlih i prepredenih taman to postavih po tu jednu jabuicu okruglu na svaku apu svoju i krenuh da muim sebe odlukom o koju li u prvo da se omrsim, kad on bez pardona poe da slini.

Znate, dugo Vas ve posmatram ree, a ja u udu pogledah taj jad od seni to se meni, Mefistu, dua upau, zlom duhu, slugi Sataninom, obraa.

Pustih ga da kae ta ima, u isti mah uasnut neshvatljivim inom njegovim. Htedoh da dokuim izvor te ludosti, to iz njega stade da bije poput mlaza blata i re iz pokvarene esme. No, nita ne dokuih, ve me samo zapahnu miris mulja i starih, tronih cevi.

Rekao bih da Vi imate potisnutih nagona, koje sublimirate upravo kroz ovu latentno incestuoznu seansu, kojoj se ne moe porei moda ni crta podsvesnog homoseksualizma srui on u lice Mefistofelesu, sinu Boijem, palom sinu i epavom, ali Boijem.

Psihijatar, dua sitna, valjiva zanesena budalastim teoremama, naoruana opakim jezikom struke svoje, koja ni samoj sebi ne moe da pomogne i izvue se iz mutljaga po kojem se valja. Meni je naao da soli pamet. Meni kojem se od dua i muka njihovih rogovi povijaju.

Bei budalo! siknu jedna od sestara, elei grena da spase ludu i Mefistofelesu blago svoje preda; da mi prui svoje belo, srcoliko dupence oblo.

Mar! oglasi se druga i obe zavrtee, pohotnim krukicama svojim, koje goree, uarene na Mefistovim umornim apama, leei ih plamom elje to je, tinjala u njima. Zapevae im grleni glasovi. Otvorie se preda mnom uspaljenice.

Manuh budalu na koju je teta bes troiti bacili se na sestre, ali ludi ree da, da, tako je to. Meni snova Vladaru, nonih mora Caru, pade mrak na oi.

I kaete podsvesni homoseksualizam kolega zapoeh mimo, oprostivi se ne bez alosti od dva najlepa dupeta Pakla. Rupice njihove okrugle, vrste, stegoe se od alosti i tuge to ostae same i prazne.

A ta emo, kolega, ako sam ja, na primer, ista svest? nastavih, uhvativi

ga prijazno pod ruku. Preko toga duh, zao, veoma zao duh. Kako emo onda da defi-niemo podsvesno? Kako da u jednom palom bogu pronaemo crte incestualnog i homoseksualni poriv?

Mislim da se ne bih u potpunosti sloio sa Vama, a imao bih tu i ta da dodam stade da paradira sav vaan, gledajui u mene kao da samo trai doputenje pa da prospe seme mudrosti po neukoj obrazini dosadnog, uobraenog sveta. Bio je pun kao mudanii pubertetlije kad omirie ipkaste gae mlade roake iz provincije. Samo je gledao gde da trcne.

Izvolite, izvolite slobodno dodah sav uneen, predan razgovoru, vrsto ga drei pod ruku.

Jedan od uslova delovanja svesti je upravo podsvest, kao njena motorna snaga ree on s blagim nagovetajem zapoinjanja lekcije, koju e ovom neukom avolu da odri, putujui u nepojamne dubine podzemnog mraka.

Ja se ne bih sloio sa kolegom dodade drugi, privuen naom temom i pridrui nam se bez poziva. Naduven kao abac od velikih rei koje su mu igrale u grlu, jedva je ekao da ih pusti napolje, ne bi li one oas posla to runo rogato stvorenje kraj njega pretvorile u stalnog pacijenta.

I za razliku od kolege, ja bih Vama pre pripisao crtu svesnog fetiizma, koji se koreni u podsvesnom kastracionom strahu izvali novi, te i njega uhvatih pod ruku. Ovaj mi je bio jo drai.

Da znate da tu ima neega. Ima, bogami potvrivao sam i klimao glavom u znak odobravanja.

Ali, kolega prekomo e prvi, sve kolutajui oima meni iza leda kao da sam uveliko lud te da strogo treba voditi rauna ta se govori u mom prisustvu. Tu negde pridrui nam se novi doktor i udno drutvo stade sad uetvoro da silazi polako, neprimetno, u dubine Pakla.

Ili smo neobavezno askajui. Iscrpna nenametljiva analiza palog anela, promicala je kraj nas as s jedne, as s druge strane, kao nit prijatnog razgovora, zavodei aroliko drutvo.

Ja bih rekao da je u pitanju analna faza nastavi jedan od mojih pratilaca.

Ne, ne, kolega. Ne moete iz analne faze izvlaiti kastracioni strah tekla je pria.

Zaneseni u meusobnom obraunu nisu shvatali da smo prispeli tamo odakle duama nema povratka.

Bilo mi je drago, gospodo rekoh naglo i naklonih se, a hladnoa hodnika uini da moje rei zazveae poput raspuklog kristala.

Gde smo mi ovo? ozbiljno upita prvi, od kojeg je sve i poelo. Shvatio je da ne zna put natrag.

U mojoj podsvesti zagrmeh, gubei se u tmini tamo gde mladi, nezreli Demoni cepaju due!

avolov smeh i njihov oaj stopie se u isti zvuk. Sve te latentne kastracije, faze i kompleksi u liku mladih, obesnih i gladnih Demona, prodirale su halapljivo seni velikih doktora. Uie ih pravom zanatu.

Demon pocepa, raznese i pojede drhtavu duicu, nanosei joj nepojamni bol, pa je ispljune itavu, svu slepljenu od pljuvake i uasa. Potom je opet raerei, pa

tako u krug, kao maka s miem. Vratih se poslu sve prieljkujui da se na nekom kongresu psihijatara srui

tavanica, pa da do kraja naplatim za ona dva bela bavarska dupeta. No, avolu u inat, nijedan jedini dotine struke ne dopade groba, a mene je umor ponovo svladao.

Reih zato da se popnem gore i posetim raskone Gospe svoje. Usput e se nai vremena da obiem stado, rasteram anele i otmem koju duu Raju obeanu. Sporta radi. Da ne izaem iz forme.

Samo kraj Gospi smrtnih i prolaznih, mogao je Mefisto da nade mir, i kosti avolje, kao svet stare, odmori do jutra. Okruen njihovim dahom, uronjen u zrelu lepotu ensku, umeo sam da se preporodim, snagu obnovim, s anelima borbu nastavim i grenima sudim blago.

Raskone, leponoge, makaste gospe moje. Sve do jedne razmaene, do greha sujetne, avoljim poklonima okruene. Obuene u svilu, okiene zlatom, leei na mekim jastucima, gostile su me svojim draima. Bujne i nasmejane, u nedrima su me grejale. Svaka je nosila moj peat na ljupkim stopalima, kojima zemnim ivotom hode, i sjaj Pakla u oku.

Stigoh tako natmuren i eljan spokoja, u star i prljav Grad. Nedonoe, zalutalo medu prave metropole, bez glasa je primilo zlog duha i njegove Demone na svoje neoprane ulice. Niko ivi tu ne bi prepoznao avola. Samo su snovi ljudski znali da je Gospodar tu, kraj njih.

Ruan i naheren, Grad mi je bio drag usled nepokora, koji jednako i nae, avolje pleme krasi. Napadali su ga sa svih strana, izjedali domai iznutra, a on je kao i mi epesao mraan, crn, terajui po svome.

arolik, pranjav i zaguljiv, Grad je odbijao anele, a kad sam gore najvanije mi je da ne gledam belokrile zunzare kad ne moram. Uz to ni jedan jedini kutak nije mogao osetljiv, umetniki duh moj, da podseti na otuni srednjoevropski model i kopije koje se rairie irom sveta, pa ne zna je li to mnotvo istovetnih gradova ili igra ogledala.

Teskobom me ispunjavaju kue paljivo poredane po smiljenom redu, uklopljene i sravnjene, tako da jedna na dragu lie kao jaja na pijanoj tezgi. Svee ofarbane, uvek iste, sa cvetnim zavesama na prozorima i ureenom batom pred kojom se sija novi automobil, za mene su uvek bile slika pretakanja boije kreativne snage u more proseka i dosade.

Ulice bez pikavaca, bez blata i tragova pijanaca. Ljudi svi rumeni, radni i poteni. Sve isto, uredno, a due prljave. Kroz njih vetar zavija i prainu die.

Ne piju nedeljom prepodne, onda kad sede po ledenim crkvama visokih, otrih svodova, gde ih plae rogatim avolom. Zato se ne trezne pre i posle lanog bogosluenja, jer Pakao i nauk na vuku ih u svoja nedra. Iza cvetnih prozora, plivajui u salu, mutno eznu, a ne znaju zato, jer sve imaju.

U Gradu, u kojem se pojavih nakon dugih godina, patnja bee jasna i vidljiva kao prvo stidljivo rumenilo na obrazima device. Tu se strasno ivelo trailo se, propadalo i nalazilo. Stanovnici uvek u kovitlacu. Jure na sve strane, troe se bez potrebe i kraja. Nikad se tu nije ivelo mirno, razumno i staloeno.

Voleo sam da proem poljem njihovih snova punih boja i sveih slika. Snovi prljavog Grada behu uvek bogati i ivopisni. Svata se moglo nai lutajui kroz

njih. Mnoga retka zver znala je tu da ostavi svoj trag i avolu pokae lice, koje tako veto krije dok ne spava.

Ljudi koji ive u istim, okreenim kuama poredanim pod konac, imaju iste snove. Njihova snena polja obojena su jo veim sivilom od njihove jave. Tu san nikoga ne oda.

No, veu rano jutro, tek to je proetao ulicama, Sudija koji due meri nabrao je elo. Grad se promenio.

Ljudi ovde postae mutni, plani i krvoloni. Suludi smeh uo se na svakom koraku, ali oni nisu umeli da ga razaznaju, ve su se i sami smejali kao da inje zdrav razum, ljut i opak u svom gnevu, zauvek ostavio same. Ludost im je kroz vene potekla umesto krvi.

Svet se menjao. Poredak kakav su oni znali, u ambis prolosti pada, a novi, jo golobrad i nejak, tek se rada. Ne valja, jer kada se gradovi i svetovi menjaju ja ne diem glavu od posla.

Toak se pokrenuo. Nita vie nije kao pre. Jedni grabe, drugi gube. Samo Pakao i ja ih ekamo, kao to bi ih ekali i da nije promena koje mute vodu. ekamo mi pobednike da nam dou skupa s pobeenima.

Ustanova smo od tradicije i poverenja. Banka koja ne poznaje bankrot. Jedrimo odakle god vetar da zaduva.

Meutim, krdo ljudsko sa ono malo izuzetaka s jedne i s drage strane ni u ta vie nije verovalo. Osim to malo novca kojem i zlatnu podlogu ukinue, pa je njihov papirni totem postao iluzija od cifara sazdana, nizata vie oni nisu marili. Istine se rasplinue, sumnje se kovitlaju, a odgovora nema. Istroeni.

Trebalo je samo pruiti ruku, upnuti malko i duu uzeti kao cvet iz bate, ili pripitomljenu pticu koja jadna, za toena, nema kud da umakne. Due su, kao bombone u izlogu, nudile same sebe na prodaju: mnoge za ist pric, jednu ratu kredita, esto za haljinu ili nova kola.

Recesija je vladala na svim poljima, pa i kod nas onostranih. Puno bezvredne robe i malo kupaca odmah obori cenu. Zato se oko onih dua koje vrede vodila bespotedna bitka.

Vie od svega sam voleo da duice tek blagim dahom nebesa prosvetljene anelima ispred nosa epam i otmem. Kao i svaki majstor svog zanata kova, grnar ili slikar tako i ja bejah uzbuen i spreman da virtuozno, kako Mefistofelu dolikuje, ptiice nateram ne bi li same sletele na moj dlan. Sve bih uinio samo da im se krilca jo u klici skvre i osue, a oreol nad glavom istopi i smradan, poput lajma to se niz grlo cedi, u crevima zavri.

Ali odavno nije bilo pravih izazova. Nema dua poronih, to sa dna bluda visine Raja gledaju, ni onih nebu okrenutih, to u mraku od naslade stenju. Nema vie tih velikih, koji u sebi planinske vence i ponore kriju, spremni da se s vrha u sunovrat bace i ponovo ispnu.

Ovi novi koje Raj grabi i vodi svi su isti. Kao da ih je brat moj, mali Isus, na tanc maini pravio. To od kad se u pelenu prvi put upikilo ima jasan cilj i od njega ne odustaje. Sve je njima zacrtano i sve oni ve znaju.

Bacili se na posao, arom mladog bikia, da otimam od neba i podzemlje hranim kao da mi je prvi put. Kupovah, nudih, mirisom bluda due okruih. Otvorih im zdence pohote. Do podsvesti njihove kroz snove sam puteve krio. U

svest sam im seme sumnje posadio. Polako, strpljivo, iz dana u dan, delo sam svoje konanom ishoditu

privodio. I dok sam vie iz dosade, no potrebe radi jednu od dua reima od hladnog

elika i umskog meda sekao pa ponovo sklapao i rastavljao, pojavi se Ona! Iznenada, bez najave, kao zvezda to nebom tamnim bljesne i no razgori! Kao munja to zapara tiho vee i zapali ume! Kao oluja to za sobom poast ostavi!

Zlatokosa, vitka, ponosita kao lavica. S pogledom to see i do dna bia, silovit, prodire. S oima make i noicama koje avolu prastarom dah presekoe i pamet zlu, bistru i britku pomutie. Sr mi zadrhta probuena, i izvi se plodnim, sveim vetrom ponesena.

Okrznuh neznanu pogledom. Tren samo, da niko ni naslutio ne bi da je Sudija oko na Njoj zaustavio; da je slikom noica Njenih prelepih teku dosadu to se poput magle nad njim nakupila razvejao.

Staro, Davolsko, iskvareno srce, Mefistofelesa matorog, koji je nemilice due grabio i u Pakao ih vodio, odmaralo se i uivalo na draesnim nogama mladih dama ili zrelih gospoda. A ove vitke noice, tankih glenjeva i slatkih okruglastih peta, koje su na visokim tiklama otro udarale o uglaani pod, zazvonie ledenim hodnicima avolovog srca. Due mi behu posao. Lepe enske noge strast.

Po zvuku koraka, po onom sitnom, odsenom jeku potpetica, znao sam da proitam duu ene. Ponosite, nesrene ili podatne; one hladne to sporo cvetaju; one ledene koje se zapale i sagore sve su zvuale kao muzika sfera, koraajui u svojim prekrasnim cipelicama. A cipele njihove nimalo sluajno izvijemm oblikom svojim podseae na davolsko delo.

Nita slae za Mefista, umornog od Pakla i veite kuknjave pravedno osuenih, no da s kakve mirisne noice izuje meku cipelu, usnama svojim utisne peat na stopalo prekrasne dame, i time je u ponositu dvorkinju Pakla pretvori. Pa da preko glatke koe, nemirnih prstia, nenog lanka i vitkog lista, ne zaustavljajui se kod kolena, u pol njen zaroni, sladei se opojnim mirisima uspaljenog, vrelog, enskog, u kojem avo uiva, u kojem pohota caruje, a nebo ga prokletim naziva, bojei ga se.

Nema veeg straha za anele od materice kojoj se grli otvara i pulsira pratei vrhove sladostraa. Sve je tu sklisko, mrano, nabubrelo. Nema mesta da se razmahnu krila.

Taj kratak, avolu starom dovoljan, pogled na mladu lavicu probudi seanja to jurnue du vekova. Njima se sporo i teko probijala istorija smrtnih, dok smo se mi tukli s nebom za ljudske due. Bol to jo od pada potresa naa srca, koja kucaju treptajima zvezda i s njima e da zgasnu, bol zaigra u tom gorkom pogledu i ujede me otrim zubima.

Prvi put je ugledah i lik Njen me je zaboleo. Jako, kako bol ume da ugrize onog koji je s nebesa pao.

Setih se noi jedne tmurne, vlane i pijane. Vek je itav proao. Krvav, kao i svi pre njega.

Setih se svog prijatelja pesnika naeg avoljeg, to je o cveu zlom pevao, to je amotinju u pesmu skovao i litanije Gospodaru naem perom u zvezde pretoio. Najbolji medu sojem svojim, kojeg aneli htedoe da otmu i duu mu

raine; da u Paklu ne bi pevao; da svojom pesmom ne bi slavu nau irio. Ili smo ulicom punom kurvi traei enu. On mulatkinju kakvu, ne bi li mu

smrad i vlagu iz vena mirisom voa i vrelinom svojom zaleila. Ne bi li pesmu kakvu uzdasima svojim pohotnim ispevala. Ja tek u potrazi za lepim parom noica na kojima bih rogove ove bolne odmorio i duu sa sobom u Pakao poveo, da se ne vraam praznih aka.

Bilo ih je svakakvih. Masne, debeloguze, bujne, ispijene. Na sve spremne ako im se dobro plati, a u mojim rakama novca uvek koliko treba. Tuna, avolja sudbina. Uvek moe koliko hoe onoga to ne eli.

Bi li Gospoda da zajau? dobacivala je neka profuknjaa, smejui se krezubim ustima kroz koja je palacao crven, iljast jezik.

Ili bi Gospoda da budu jahana? razdrala se prva kraj nje, lupivi dlanom po okruglom, ogromnom dupetu, koje je zinulo ka nama kao da e da nas proguta.

Okrenuh se, a kroz izmaglicu vlane noi, skrivene u senci, zasjae oi, odvukavi misli avola, koji se dosaivao u ulici punoj jada. Makaste, lukave i pitome, oi kurve, u dui device.

Ili bi gospoda neto posebno? ree glas iz pomrine, i ena izie na svetlost. Zasja dragulj na prljavom ploniku, ulica oive.

Da, gospoda bi neto posebno uzvratih joj, ne obazirui se na siktanja drolja uokolo, i prioh toliko blizu da me zapahnu njen dah. Volim dah lepe ene. U dahu se ita lepota due njene.

Sve posebno gospodine, treba i platiti posebno! nasmeja se ona neveto, i prui dlan kao gospoda na rukoljub a ne kurva za platu. Jo se ta nijednom nije prodala.

Spustih zlatnik. avolji dar. Dua i venost odoe za komad hladnog zlata. Nisam hteo njeno telo za sat ili no. Hteo sam je itavu, zauvek.

Kako ti je ime? upitah, uronivi iza ledenih oiju make. Bilo je tu neega to zove Mefista, to za njim u potaji udi. Duboko, duboko skriveno u kurvi poetnici, ekalo je da bude otkriveno.

Klodet, gospodine! ree, ne verujui da u rukama dri zlato. Zenice joj se rairie, jer je htela avola da prevari.

Lae! uzvratih, i spustih jo jedan. Lae, ali ti ime pristaje nasmeih se i spustih trei zlatnik na dlan.

Podigni suknju, Klodet. Visoko, iznad glave je podigni rekoh ledeno i napunih joj aku zlatom.

Hoete ovde, gospodine? pogleda me, zbunjena, steui vrsto topli metal kao da e joj on promeniti ivot, i podie suknju. Prava glad i lani moral obino biju kratke bitke, a ona je bila gladna.

Bijesnu bela koa iznad crnih arapa s jeftinim podvezicama, izbledelim od pranja. Noge arobne, prelepe. One to pamet mute i duu ovog Mefistofelesa stranog, ovog surovorg Gospodara snova, put visova iste pohote uznose. Miris jeftinog sapuna i iste ene.

Ti nisi kurva izgovorih, spustivi joj suknju i uhvatih je pod ruku. Ostavismo pesnika i drolje za sobom, a uplovismo u no pred nama.

Te veeri je zaspala sita, obraza rumenih od vina. Sva mirisna i ista, plovei oblacima najboljih parfema, usnila je prelep san voden mojom rukom. Njena

stopala je krasio Mefistov peat. Dva velika Belialova avola bdila su nad malenom Klodet, pazei da ni daak vetra ne dirne kosu njenu zlatnu.

Okupao sam je, nahranio, obukao. Noice njene avoljim celivom blagoslovio, ali s njom nisam legao. ekao sam da ono u njoj skriveno, za mene ostavljeno, u punoj lepoti svojoj okupano, avola u nedra primi i bol mu zalei.

Zaspala je steui zlatnike svojom malom, nenom akom, a ja sam otiao u Pakao. Sedam vekova ranije ostavih usnulu prelepu igraicu Fatmu bez strae, na po-verenje i re arhanela Gavrila.

Te noi u atoru IbnSauda, izgubljenom negde u utihmiloj pustinji, lepa robinja Fatma, kao devojica oteta sa panske galije, od majke francuskinje i oca vajcarskog najamnika, igrala je za mene i svog gospodara. Igrala je poput misli to se uvijaju glavom mudrog Boga, pokretom i pogledom nas zavodila. Kosom mirisnom kroz peane oluje i daleke gradove visokih tornjeva vodila.

Najlepa noga koju od onog jeftinog trika s krstom moje avolje oko ugleda. Vitka, odluna. Noica to hirom odie i nenu enu pokretom svojim slika. Noica, koja nemirom svojim poruku za mene nosi.

Poljubih te noi njena pranjava stopala, ostavih peat svoj. elom avoljim bilo njeno oslukujui, duh moj u dubini due njene svetlost je nazreo.

Svetlost za nas pale zabranjenu, velovima skrivenu i u senkama uvanu. Svetlost do koje se naim putem stie. Onaj sjaj, koji poredak nam znan na nebu i na zemlji rui. Nazreh istinu odbaenu i zgaenu u Fatmi i ljubavi njenoj, koja je kao pustinjski cvet na surovom pesku stidljivo glavu podigla.

Tog jutra, dok sam ja s Gavrilom primirje sklapao, niotkuda iznikli, vitezovi krstai napadoe logor Ibn-Sauda i pobie sve ivo osim Fatme. Nju su oteli i odveli. Izredali su se na igraici svi do jednog, a onda je ostavili polumrtvu da majka pustinja i sunce dovre bogougodno delo njihovo. Unitene utrobe, polomljenih nogu i usana izgrienih, popucalih od ei ime je moje prizivala, molei se da sunce zae.

Mefisto odzvanjao je apat nemone Fatme, a Gavrilo i bagra oko njega drali su se i urlali ne bi li glasovima svojim, na nebesima negovanim, apat Fatmin zaguili i Mefistofelesa obmanuli. Spasi me, Mefisto! prolamala se molba njena.

Mefisto je stajao pred vojskom Hristovom, njih gledajui, a o njoj mislei. Primirje nisam sklopio, do Fatme nisam stigao. Umrla je s molbom na ranjavim usnama.

Duu su joj aneli sagoreli i na nebesima zatoili, pustivi je da svene sama od sebe. Nema vie Fatme. Nema ni traga o njoj.

Nema ni Klodet, ni due njene, ni dva avola koja nestae skupa s njom. Rainjeni su i razvejani put nitavila, kao i Lucija, hetera moja, arobnica i avolica.

Dve hiljade godina, dvadeset vekova, dva milenijuma, milion i osamsto hiljada sati deli me od Lucije i njenog osmeha. Za smrtne, vreme od lanog roenja glumca nad glumcima. Doba od kojeg oni raunaju vreme, poevi od nule, kao da pre Isusove komedije nije bilo ljudi i bogova. Za nas, tren u venosti. Za mene, venost bez istine.

Heteru upoznah na trodnevnim orgijama koje je svake godine o praznicima

Junone Kaprotine prireivao trgovac Tacije Limpik sa enom. Bese to moje omiljeno svratite, sve dok ih, oboje, nisu posekli varvari na obali Dunava, gde su bili proterani dekretom samog cara.

Lucija je imala oi dvorskih maaka starog Egipta. Njen osmeh je znao jutarnji mraz da otera i nebo plavetnilom ispuni. Kosa njena, usud upaa dua postade i Sudiju mirisom svojim opini. Trag stopa njenih uskih jo u duhu mom stoji.

Vino se tad potocima toilo gusto, mirisno i masno. Jelo porok bee, jer je za osetljivo nepce a ne za stomak pravljeno. Due su se nebesa klonile, kao vene dosade i Paklu stremile. Rim. Isprva grad, pa drava, i na kraju carstvo. Veliki Rim. Na Rim. Danas u prah i pepeo pretvoren, pravi i jedini Rim.

Lucija bee ljutita, a milosrdna; beskrajno tuna, kao dete vesela. Duhu ovom naklonjena, ljubavlju obasjana, istini ga je vodila.

Afrikim zlatom sam njene lanke kitio. Najskuplje tkanine s Istoka krasile su obline hetere moje. Noica njena bosa samo je po cvetnom tepihu gazila. Ali u Pakao prelepa Lucija nije dola. U dubini svojoj nije Mefista na svetlost iznela.

Znali smo da moj mali, pokvareni brati, prozvan posle Isus Hrist, zavrivi sa spletkama na nebesima sprema veliku prevaru i medu smrtnima. Oduvek je bio majstor mutnih radnji i istih podvala. Veliki improvizator, koji je postao prvi na nebesima ne ukrstivi ma ni sa jednim od nas. Zato sam i bio u Rimu ne bih li osujetio njegov naum.

Prvi, rimski pokuaj budueg Isusa zapoet Cezarovim ubistvom, propao je pre no to je i poeo. Oktavijan, kojem sam zduno pomagao, pokazao se ubrzo kao moan i dalekovid vladar.

Rodilo se Zlatno doba, koje e Isus pretvoriti u prah i pepeo. Carstvo smo osnovali, dali mu zamah, ali ga nismo sauvali. Luciju sam izgubio odmah i zauvek.

Ubie je psi nebeski. U snu. Ubie je i duu joj ra-zvejae. Aneli mrzitelji, besni i nemoni. Krilati, beli aneli. Braa naa. Oni to nas, ljubomorni, s neba pobacae.

Ostao je samo miris njene kose, i trag stopala prelepe hetere na nenim laticama rae koje su uvele ve do veeri, rasute po podu. A kad je pred zoru hladni vetar snano zagudeo rimskim ulicama od Lucije moje ne osta nita vie. Ni Rimske imperije nema vie.

Jasan zvuk potpetica to se gube u daljini trgnu me iz seanja, ali bol ostade u zlom duhu mom. Nepoznata je odlazila, ne primetiv starog avola pred kojim seni drhte, a snovi se povijaju.

Posveen enskim nogama, strasno kao to ve pali aneo moe, jo ne uh takvu melodiju koraka. Naizgled ljutita i gorka, bee potena i dobra. Otra je, hirovita, a u dubini due odana do smrti. Samovoljna je, tata, tvrdoglava, srcu svom surov gospodar uas-ena, rekli bi oni to olako sude. A iza uasa Njenog znae samo Sudija veni lepota se krije. Topla je dua Njena, ljubavi puna, i to one koja ne meri i ne daje se iz rauna, ve voljom svojom istom. Voljom da i nas anele pale, s neba baene, u nemilosti okupane, zavoli ako joj se prohte. Lavica. Davolica prava, vojvotkinja Pakla.

Iz koraka Njenog sve proitah. Iz zvonkog glasa kojim je kamen pod stopama Njenim opevao sreu svoju, jer Ona ba njime hodi. Potvrdu dobih.

Opasno je, ali se isplati rekoh dui kraj sebe, nastavljajui glup, nategnut razgovor. Nijednom reju, po kretom ili pogledom, nisam odao ta je avo u nepoznatoj slutio.

inilo se kao da je Mefisto svu svoju panju posvetio tom crvu Pavlu, kako bee ime due to se, u nedoumici, tresla kraj mene. S obzirom ije ime nosi nije ni udo to se, lakom, premee s jedne na drugu stranu. Tako mu je i slavni imenjak inio. Malo Savle, malo Pavle. Malo pandur, malo svetac.

Ne znam odgovori dua slatkom mukom muena, a iza nas zakripae olovice.

Moram jo da razmislim kaza Pavle, i otpi grenik peen, nedopeen, a olovice ponovo stadoe da kripe.

Mladi aneli belokrili, utvare nebeske, ispljuvci maleni, zijali su s nekog lustera dole na nas. Rumeni obrazi, kosice kovrdave, u slubi najgoreg meu nama, motrili su na Mefista i ostalo plemsto podzemlja.

Gledali su paljivo, sve pamtili i jo ee pisali. Andelii, pijunii. Svaki korak, svaku re su zapisivali. A morali su da piu, jadni heruvimii. Jer, tupavi po prirodi, teko su pamtili. Ceo dan bi gledali, gledali, a uvee kad treba na nebu da podnesu raport nita. Muni glavicom, zatreperi krilima nita. Zato su im naredili da zapisuju ta gospoda odozdo rade kad se medu smrtnima u ljudskom obliju etaju.

Svima su smetali. Ja sam ih trpeo kada sam morao i svaki as gledao da im umaknem. Ponekad bih nekog dokaio apom ako mi se primakne, a znao sam i krilce da skrckam ako sam bio loe raspoloen.

Velzevuv je jedini uivao s njima, jer je oduvek eleo vernu publiku koja bi pomno pratila njegove beskrajne nepodoptine s babama, bakicama, ostarelim gospoama i sedokosim devicama. Sludivao je anele svojim raznovrsnim nastupima u tajnoj operaciji "Heklam, Vezem, Pletem, Fircam" . Bio je to zamaan poduhvat u kojem je robusni, kudravi Velzevuv, na hiljadu i jedan nain spopadao iskljuivo ostarele dame koje se bave runim radom, a aneli sve to pomno zapisivali.

"Danas je V. gospodi S. u parku predloio da mu ona uradi ono. Kazala je on nevaspitan i da ide bei mar odatle inae e da zove pozove policiju" stajalo je u jednom izvetaju, iju kopiju je Velzevuv s ponosom pokazivao po Paklu.

"Onda je V. molio, molio, molio, a S je stavila naoare pa rekla da to nije u redu i da to ne treba tako da se radi. V. je seo i kazao da e da se ubije ako mu ona to ne uradi i otkopao se dole, a S. je kazala da to nikako ne valja i da tu moe neko da naie. V. je sve utao, utao i gledao u S. a ona je priala, priala (ne citiram, jer je S. tu mnogo brzo i bezveze poela da pria). V. je utao i gledao a S. priala, priala pa ostavila heklanje u krilo a ruku tamo..."

Operacija "Heklam, Vezem, Pletem, Fircam" od prvog do poslednjeg trenutka bila je oigledna sprdaina, ali svaki detalj je paljivo zabeleen i poslat gore, na rajske poljane. Kasmje je Velzevuv publikovao i nauni rad naslovljen "Runi rad i jezik simbola", s panjom propraen medu populacijom starijih ena.

Tu je avo dokazivao da svako ensko bie, koje vie ne pati od ispiranja vezanog za meseeve mene, a bavi se runim radom na javnom mestu, zapravo daje signal mujacima da je bezuslovno spremna za njih u svakom pogledu i u svim

pitanjima u kojima jedna ena moe da ugodi jednom mukarcu, pri emu cilj nikako ne moe da bude produenje vrste.

Bio je to jedinstveni doprinos nedostinog Velzevuva semiotici kao nauci, doprinos koji nikada nije bio priznat iz iste ljubomore sujetnih semiotiara, ali i radi svog naunog hermetizma i izvesne egzotike u reavanju problema. I nebesa su ga odloila u arhivu bez komentara.

Kad su tako paljivo pratili Velzevuvove ludorije, ne treba ni nagaati ta sve rade, koliko i kakve pijune alju gore kad ja krenem da otimam due. Oseao sam tri para aneoskih oiju iza sebe. Tano sam znao gde je koji, jasno sam uo kripu njihovih olovki koje su sve pogreno zapisivale dok su se koraci Zlatokose gubili u daljini.

Hodaj lepotice pomislih gazi po plonicima lepa i slobodna. Gazi po hodnicima i srcima. Neka kosa tvoja zlatom ispuni ulice. Neka oi tvoje svetu piju i u dui tvojoj trag njegov ostave. Hodaj slobodna u inat anelima i nebesima. Ti, Zlatokosa!

No, dok sam ja neznanoj korak mislima pratio i po seanjima lutao, a aneli pogreno zapisivali, dua Pavlova se uzjoguni i umalo mi ne pobee. U njoj savest poe da se buni, strogi moralni zakon poe da opominje meko, poudno srce.

Seivo s medom nade svoj put, i ja ga zarih duboko u samu sr jadnog bia njegovog, to se poput zmije, glave kljetima stisnute, grevito uvijalo oko zaslaene, avolove otrice. Namerno, da krilati glodari mogu dobro da vide, stegoh jadnog Pavla svom snagom, sve pazei da ne popusti.

Bilo mi je potrebno da nebesa saznaju kako je Vojvoda na tvrd orah naleteo, kako se tu sada bitka bije, a Gospodar snova porazu hita. Hteo sam da aneli duu osokole, da sutra Pavle jak bude, i da se no moj medom zainjen o vrst oklop njegov odbije. I olovice kripae, sve pogreno zapisujui. Niko od njih ni pomislio nije na onaj korak zlatom obasjan, koji utihnu u daljini.

Dok sam se, zadovoljan, u podzemlje vraao, i dok sam na tasovima na kojima due merim sudbine mrtvih vagao, noice one slatkih okruglih peta gazie bose, ledom mojih grudi. Dok se bol grenika, koji Pakla dopadoe iako su kartu za Raj kupili, ka nebesima gluvim uzdizao, zlaana kosa Njena umor je s mojih vea gonila.

itav sam ivot Boga potovala, u pokori ivela. Nikad greh poinila. Ni pomislila na greh nisam gnjavila me je uporno jedna baba-devica. ilava, sva speena od jeda i molitava, kukala, je ne prestajui da se moli onima to su je odozgo bacili.

Sluaj eno prekidoh je na kraju. Red se iza nje otegao, a ja sam se spremao ponovo da vidim Zlatokosu.

Ja bih tebe odavno gore poslao. Meni, vala, uopte nisi potrebna, a i Pakao e bez tebe da preivi. Tebe su eno odozgo vratili. Ne uklapa im se. Kau da si sama protiv sebe greila i da je moje, a ne Petrovo, da ti sudim.

Lae, Sotono! vrisnu dua i ispisa rukom znak krsta preda mnom, sva usplamsala, kao da e bes njen i krst da me oduvaju pred vratima Pakla.

Ja nisam Sotona. Ja sam Mefisto. To mi je ime od milja, a i lepo mi pristaje. Mefisto, Mefistofeles, a moe i Mefistofel. Kako ti se svidi.

Moj i tvoj gospodar se zove Satana, mada ga moe i Sotonom zvati. To nije

greka. Ali, on se, da te razoaram, krsta uopte ne plai, ba kao ni ja to za krst ne marim. Moda nam muka pripadne, ali to je sve.

Krst ti ovde nita ne pomae, a iskren da budem, ni gore ti ne bi pomogao. Moe da se krsti ili da se klanja, moe mirisne tapie da pali, rtve da prinosi, ali ti sve to skupa ne pomae, eno. I ne izvodi, vetice matora, nego ulazi u Pakao! Ne! uskopisti se starica nikad, Sotono! Nikad! Da si manje vikala "ne", ne bi ni bila ovde rekoh i dadoh znak strai da je uklone dok se ne dogovorim sa svetim Petrom ta da radimo s njom. Ionako dugo ve alje svoje potuljene glasnike da me odobrovolje. Neto mu je trebalo, a dolo je vreme da ga zaduim.

Sutradan, dok sam vabio duu Pavlovu preko noi ovrslu, reenu da ne popusti ni po koju cenu i da istraje na svom putu ka nebesima, Zlatokosa ponovo proe kraj mene. Jo dok je apat dalek bio, stari upa dua i veliki majstor bola uo je Njen korak. Ta odsena, tanka potpetica koja je resko sekla najavljujui dolazak Njen, podanika poslunog naini od Gospodara snova. Koraci Njeni, poput slapova bistre vode, utolie mi ed za lepotom. ed avola.

ed sile "to vazda zlo ini", kako e oni, zaista zlobni, delo njegovo nazvati, "a uvek dobro sazda", to e isti ustvrditi, ne bi li i avola njihovom dobru priveli.

I, Pavle, hoemo li ili ne? Prilika je dobra, a tako neto nema svaki dan dobacih nesretniku kraj sebe, upinjui se da ga slomim, to anele natera da priu blie, ne bi li bolje uli.

Ne znam ta da Vam kaem odgovori dua kraj mene, spremna i odluna da me nadjaa, a belokrili pacovi primakoe se jo korak jedan. Trojica ustreptalih. Usre-dsredeni, s olovicama u ruci. Andelii biri Hristovi.

Nemoj sad da vrda. Ja nemam vremena da ekam dok se ti premilja. Rizik je veliki, ali je zarada jo vea. Hrabre srea prati, mome. Jo jedan dan

u da ti dam, i to je sve! zavrih ljutito, a olovice zakripae. Sva tri anela behu mi iza leda. Vredno su pisali ono to sam hteo da piu.

Ostavih anele, zadubljene nad svojim sveicama, i pogledom potraih oi Njene. Oi make i ene. Oi to promenom u dui menjaju boju kao moni okean, koji nikad i nigde nije isti. Bistri zeleni pliaci koralnih sprudova, zalivi i uvale u kristalno plavom i siva puina pred oluju behu mora Njenih oiju.

Polete Mefisto, duh bri od same svetlosti koja mrak para. U dubinu Njenu potonuh neprimetan u sr bia koje razgali starog avola. Daleko iza Njenog pogleda koji sluajno skliznu ka meni nestah u Njoj.

Netaknuta, ista. Anelima neuprljana, avoljom rakom nedotaknuta. Kao nebo posle kie. Plavo, svee nebo. Kao potoci u prolee. Studeni, svei, zdravi. Dua nepomuena, radosti puna. Pomalo naivna, ali oprezna. Straljiva i hrabra u isti as. Nadasve hirovita, sujetna. razmaena. Dua za ljubav spremna. Za ljubav nepomu-enu. Pravu ljubav. Onu ljubav koja rada i od koje se zemlja, podzemlje i nebesa tresu.

Izadoh, zadovoljan, smiren. Iza mene ne osta nikakav trag. Niko nikad nee saznati da je Mefisto u ovoj dui bio, u kutke Njene zavirio. Ni Ona, ni aneli, ni Otac sam. Jedino e Satana uti. I bie mu drago.

Sutra ti je poslednji rok! oglasih se jo jednom, polako; da aneli tano

zapiu. Zlatokosa se izgubi, oinuvi me sivilom oluje. Bee to Njen prvi, svesni pogled ka Mefistofelesu upau dua.

Aneli su pisali, Pavle se uspeno opirao, a ja sam u oluji Njenoj pijan posrtao. Nebo se natutilo i kiaje poela. Teka, olovna kia, poput Njenog pogleda. Zlatokosa se vie nije pojavljivala i ja se vratih u Pakao, tmuran kao nebo koje ostavih za sobom.

* * *

Due su me ekale stojei u nepreglednom redu. Turobne, povijene seni, sve uzdiui i jauui nad surovom sudbinom, nemo su molile da im to pre prekratim muke i odredim kaznu. A ja sam, noen olujom Zlatokosinog pogleda, hteo u samoi da oivim Njen lik u duhu svom; da gazi lepotica po vijugama Mefistofelovog bia, sva tata i hirovita; da klonem i umor svoj zbacim pod nebom due Njene iste.

No, avo sam a ne blentavi aneo, koji zaludan uokolo letucka i usput, s visina, po svetu prducka. Ja radim, ne dangubim, blenui na nebesima u male i velike bogove. Za mene posla uvek ima.

Meri, odmeravaj, premeravaj, sudi. oveuljak sedamdeset godina iveo kao stoka, a ti mu Mefisto presudi kako dolikuje ni previe, ni premalo. Svaaj se zato, teraj, ubeduj i taman kad pomisli gotovo je evo ga buljuk novih. Ma koliko radio, red postaje sve dui i dui.

Ranije je i Azazel sudio skupa sa mnom. Obino bi menjali jedan dragoga, a ponekad bi irom otvorili vie vrata i zajedno nadgledali one darovite avole koji su uili zanat sudije.

Azazel je uvek bio otriji od mene, ali je imao i vie strpljenja. Uivao je sluajui lai prestraenih seni i navodio ih na jo grde i vee lagarije sve dok sen, iscrpljena i sva upetljana u laljivo klupko, ne bi pala pred njim grei se u napadima istine. Brbljale bi seni ispoved bez i trunke izmiljotina, proiene svojom sramotom i njegovim strpljenjem. Majstor istine bio je Azazel.

Nema ga ovde ve vekovima i dugo ga nee biti. U dubinama Pakla bol njegov odjekuje mranim hodnicima. Jedne kine noi, negde u Andima, Hrist ga je iskasapio, nasrnuvi skupa s ostalom bagrom svojom na Azazela skrivenog u ljudskom obliju. Pedeset godina kasnije, aica panskih vojnika osvojie itav kontinent, unititi jednu civilizaciju i pokoriti rasu. Sjajni oklop i jake miice e razvejati nejaku vojsku. Krst e sagoreti due Asteka i poput najgore kazne pasti na njihove potomke.

Krivicu za Azazelovo stradanje nismo mogli da dokaemo. Kad smo, uvi njegov jauk, stigli na poprite bitke, sve je bilo gotovo. Poubijani Azazelovi demoni leali su na sve strane. On, raereen i izboden, visio je sa otre stene, baen odozgo sa zaravni. Desetak mrtvih ljudskih tela, iupanih dua, nita nije moglo da nam kae.

Kad vreme proe i on se oporavi vratie se. Ali to vie nikad nee biti onaj stari avo, majstor strpljenja i istine. Veliki Azazel.

Otvorite sva vrata! naredih avolima pred Paklom, potaknut seanjem na Azazela. i milju o Zlatokosoj.

Neka svi moji uenici dou i nek' ponesu tasove! doviknuh za njima da seni uju.

Due emo da merimo, grehe da vagamo zaori se Mefistov glas, izgubivi se u kripi arki koje stadoe da cvile. Velianstven prizor mnotva raskriljenih Paklenih dveri, na polju dokle pogled see, ispuni seni uzvienim strahom i one se jo vie pribie jedna uz drugu.

Du itavog predvorja nasta buna pometnja. Vrata su se otvarala, Pakao se orio. avoli i avolice, Demoni i vetice, stadoe da huje, tre, jure unaokolo. Ja sam prvo obiao mlade sudije, svakoga postavio na njegovo mesto, a onda zaao medu seni i blago ih upuivao ka ovim ili onim vratima, pazei da greh njihov ne nadvisi moi sudije koji e im suditi.

Preklinjem Vas, nemojte da nas rastavljate! zakuka jedan proelavi iica i obesi mi se o rukav.

A koga to rastavljam? Nas! ree on i pokaza na dve seni kraj sebe. Otac, majka i erka. itava

porodica i svi u Paklu. U isto vreme i na jednom mestu. A zato vas ne bih rastavljao? upitah ga izdvojivi svo troje. Molim Vas! zacvile ena i pade preda mnom na kolena. Mnogi su kleali ispred Mefista, a meni nikad nije bilo jasno zato to rade. Preklinjem Vas, gospodine! rekao je i mu, pa kleknuo uz nju. Samo

je devojka stajala. Za mene je oduvek bilo glupo kleati pred nekim ko je toliko moniji od tebe,

da ne postoji jama u koju bi mogao da klekne, a da to ne pokae koliki je jaz medu vama i koliko si mu ti potinjen. Ja sam kleao samo pred krhkim Gospama svojim i noge im ljubio, jer su ovog, avola monog, umele u lepoti da okupaju. Pred Bogom ne bih kleknuo nikad. Pred Zlatokosom odmah. Zato sam i prognan ovamo.

A ti devojice oslovih erku prestraenih oiju, koja se vie njih plaila nego mene hoe li i ti da vas ostavim skupa?

Kai mi devojice, ne boj se rekoh umilno i obavih svoj plat oko nje ovde sam ja taj ija se slua.

Nemojte, nemojte! alosno je zakukala majka i bacila se na mene. Dete moje, dete moje! plakao je otac.

Da te ostavim s njima ili bi da bude slobodna aputao sam joj da bude avolica? Jer, ti si naa. Ti ima prava, ti zna kako bi za greh i bol kaznila.

Poi sa mnom i budi slobodna aputao sam, vodei je Budi naa i kazni za bol koji su ti naneli.

Ne dam svoje dete, ne dam svoje dete! vritala je izbezumljena majka, a otac jaukao presamitivi se od patnje. Potresna slika oajnih roditelja i zlog Demona, koji odvodi jedino edo njihovo. Ali slika vara, to jaa i jasnija, ona sve vie zavodi posmatraa.

Otac je malecku silovao jo u dvanaestoj godini. Majka, koja je za to znala, erku je uila kako da ugodi njenom sopstvenom muu. esto je i sama dete privodila u brani krevet, putajui mati na volju. Malecka ih je potrovala za svoj esnaesti roendan, a onda zapalila kuu i udavila se od dima.

Vama e ona da sudi! rekoh brinim roditeljima, vrativi se iz etnje s

njihovim izmenjenim edom. Mlada avolica, iljastih uiju i jedva vidljivih roia, zgrabi ih za vratove i uz smeh od kojeg se seni povijaju odnese u Pakao. Urlikali su jo pre nego to preoe prag, a ja sam nastavio posao.

Vidim, improvizuje, Mefisto! drao se sa granice sveti Petar, maui ruerdama da bih ga lake video.

Mora se, Petre! doviknuh i podoh ka njemu, blago usmeravajui due na ona vrata pred kojima e im najbolje suditi, Niko se vie nije opirao.

im je svetac sam doao znai da mu je vano, a to treba potovati. Nisam urio ka njemu, jer je nekakvog reda moralo da bude. Bio sam spreman da ga sasluam i uinim ono to mogu.

Petar i ja hteli ne hteli morali smo da saradujemo. Takva nam je priroda posla. On bivi ribar, ja pali aneo, a obojica s duama ratujemo.

Njegov nepouzdan karakter, neobrazovanost i uroena sirovost, smetali su mi ak i u razgovora, ali poto ne mogu da biram navikao sam se. Lake mi je s njim nego s arhanelom Gavrilom, koji se epuri uokolo nosei Volan-dov ma i stalno preti, uplaen da se jednog dana ne vratim gore.

Jesi li zbog ove babe doao? upitah ga iz daljine, pokazujui na sen one dangrizave matore device, koju moji autanti odavno dovedoe na granicu.

Ma, lako emo s njom! odmahnu sveti Petar i ne pogledavi je. Fuj, gade! pljunu baba. Ikonu sam tvoju drala. Svako vee sam ti se

molila, a ti meni tako, gade jedan! I Hrista si se odrekao, dabogda ti u ustima crvi gnezdo napravili! Fuj stoko jedna! klela je matora uspijua da je granica odzvanjala na obe strane.

Molim te, Mefisto! boleivo e Petar, zaklanjajui leima pogled iz Raja.

ta radite to, majku vam! vrisnu baba i odstupi, ali ve bee kasno. Sveti Petar iza, Mefistofeles ispred, a ona u sredini.

Mar, Sotono! ciknu babuskera. Petar okrete glavu, ja se osvrnuh na jednu pa na drugu stranu, i u asu joj pocepah duu. Raznesoh babu i poslah u nitavilo jednim jedinim pokretom ape.

E, jesi brz kad treba kakvo zlo da se napravi! prekori me Petar, u trenu zaboravivi da mi je bio sauesnik. Tipino za njegov soj.

Nego, trebalo bi mi neto tako, al' da nije ba ovako zabrunda ribar sve lomei ake.

Nego, kako to "tako to nije ovako"? Zna, onako manje, da se i ne vidi i ne uje, a da bude skoro kao ovo, samo

to nije tako definisao je Isusov najbolji uenik. Kakvog je uitelja imao i ovo je bilo mnogo.

Znai, ono onako kao onda, da moe ono da padne, a da niko nita ne zna zakljuih, naviknut na nemuti jezik svetog Petra.

To! kaza on odseno i namignu. Dovedi je! rekoh kratko, a on ubrzo, tu negde iz blizine privede jednu

drusnu, jaku enetinu, s pregaom oko pasa i kapicom na glavi. Pravi ribarski san. Proetaj malo, pa doi kazah mu znaajno, sklopivi plat oko ene.

Kako ti je ime? Erbet ree, i to joj bi poslednje, jer joj Mefistova apa zbrisa mo seanja

i govora. Onda joj pod platom uradih sve ono to e joj sveti Petar raditi i to sa svih moguih strana, da mi neto ne promakne.

Kad je doao da je povede, nit' se seala nit' je mogla da kae. Samo je blaeni izraz lica govorio da je malo s avolom bludniila, ali da o tome niko nita ne moe da zna, jer je sveti Petar to hteo ba tako da uredi.

Teko je bilo, teko. Da ti kaem, puno sam se namuio. Vidim ja iz daljine, sve se talasa! uzbueno e sveti Petar. Jeste. Moram sa svih strana da zatisnem. Da nigde ne iscuri sluajno. Ma, jesi li ti siguran? Ne znam. Morao bih da proverim drznuh se. Samo ti proveri ozbiljno ree a ja u da uvam strau. Pokrili Erbet platom, pa navalih da zatiskujem rupe rajskoj ptici, dok nam je

sveti Petar uvao strau. Je li, hoe li? rekao bi on s vremena na vreme. Hoe, hoe, samo jo ovo da zaepim odgovarao bih, a omutavela Erbet

bi zastenjala trepui oima. Vala, sve sam zapuio! rekoh na kraju i dadoh mu enu u ruke. Probleme s duama smo esto reavali po kratkom postupku, a i ovo je bila

usluga koju je Petar manje-vie redovno traio od mene. Pozdravismo se bez rei i svako ode svojim poslom.

Petar e se sad dugo baviti oko bezazlene Erbet, a Pakao e da radi punom parom. Hteo sam da zavrimo sa senima, koje ekaju u redu, a da njima s one strane ostane puno posla.

Otkad Azazel patnjom puni paklene hodnike, glavni deo suenja pao je na mene. Obino sam sam sudio, ali sam morao sve ee da uim mlade avole tekom zanatu, kao to sam i tad inio, letei od jednog do dragog, da vidim kako izlaze na kraj s mrtvima i njihovim laima.

Ponekad mi je Velzevuv pomagao, ali nemiran i uvek pun snage koju je negde trebalo izduvati nije dugo izdravao na jednom mestu. Za njega su bili poslovi koji trae pokret i brzinu.

Sam Gospodar je esto znao da doe i sudi duama kad se ja umorim ili odem. inio je to s puno panje, mirno i mudro. Onaj kome je kod njega sueno, slavio je u Paklu pravinost njegovu. Jer Satana bee, i jo uvek jeste, najbolji sin Oca svojega. Sudio je bre i blae od Mefista.

Uenici su, po obiaju, sudili sporo. Dugo su vagali, ekali da se kantar umiri.

No, punei se sa svih strana, dok sam ja leteo od vrata do vrata, u Paklu se zaguie prilazni hodnici i prihvatne dvorane, Astarotovi avoli, koji su unutra bili zadueni za red, psovali su due glasno, a mene u potaji, jedva krei put kroz uzrujanu gomilu.

Trebalo je sad sve to rasporediti, prihvatiti, odvesti i smestiti. Ugled nae ustanove upravo je i poivao na disciplini bez formalnih obeleja i preciznoj organizaciji, koja je delovala kao spontani sled dogaaja.

Isto kao da dodeljujemo Oskara. Svi raspoloeni i duhoviti. Tee kao voda ladna, i nigde da vidi gvozdenu disciplinu koja iza ove predstave stoji.

I dok se unutra uurbano radilo, ispred Pakla bee pusto. Tek umrli ekali su

da ih Petar propusti na ovu ili onu stranu. Sveti je za to vreme kroz ruke proputao slatku Erbet.

A ti? upitah poslednjeg koji je, skamenjen, s kacigom pod rukom, stajao pred nama, ne miui se s mesta. ta e ti ovde? ta eka?

Ne znam odgovori unezverena sen i krenu da drhti. Bee se skrio na motoru, koji mu je otac kupio za roendan. Jo se nije gore poteno ni ohladio, majka mu i ne zna da je poginuo, a on ve kod mene stigao. Bazdio je na pivo iz konzerve i jeftinu rakiju.

Pa, to se ubi, nesrenie? upitah, silazei sa stranog trona. arke su kripale svuda oko nas. Dolo je vreme za fajront.

Ne znam ree blenta i ostade da stoji, sve zijajui oko sebe ne bi li dokuio gde je.

E, ovome neu da sudim! pomislili i uoh s njim u Pakao, zatvarajui vrata za sobom. Deko je drhturavih kolena iao za mnom, ne znajui kuda da se dene. A onda stade u sred paklene guve, i gorko zaplaka shvativi ta ga je snalo.

iko, iko! povika mali huligan, dok ga je par debelih avolica, vritei od smeha, vuklo u mrak. Mirisao je na devojake poljupce, a to je za njih matore bio izazov kojem ne mogu da odole. Nisam uo da klinac urla od bola. Sve se to izgubilo u zadovoljnom dahtanju gladnih avolica.

Odrah kratak seminar sa mladim sudijama. Dobre pohvalih, loima ukazah gde su greili. Trebalo je jo da ue, ali su svakog asa mogli da nastave i bez mene. Kad avoli odoe, Mefisto, umotan u plat i praen oima uhoda, krenu gore, meu ive.

Uputih se do jedne Gospe svoje, probudih je u sred mrkle noi i legoh u topao, mirisan krevet, grejui svoju studen uz njenu snenu kou. Gospa mi se gnezdilau naruju, umiljavajui se poput razmaene make. No je bila blaga i laka. Kao da je znala za guvu i nervozu ispred Raja i pusto pred Paklom.

I tad, dok zadovoljan i smiren, drah enu u naruju, pojavi se misao. Bijesnu slika jasna poput vedrog dana nakon obesne kie i ispuni zlog duha. Videh elo svoje umorno na uskim stopalima Zlatokose. Osetih elju kojom me ispuni slika Njenih noica, jo mokrili od tragova mojih usana.

Takva misao avolu ne dolazi sama niti se rada niotkud. Iz riznice znanja, prolih i buduih, od seanja, tenji i stremljenja, u palom bogu, starijem od Zemlje i Sunca, elja je stvorena, u misao pretoena. Snaga njena potrese me do sri bia avolskog.

U rano jutro napustih svoju maznu Gospu, ostavljajui bogat poklon u njenoj mirisnoj papuici. Kad bude ustala, stajae na istom zlatu.

etao sam pustim parkovima, susreui samo uspavane vlasnike pasa koji su zevali, ekajui da im se ljubimci pomokre kraj drveta. I ja sam etao svog kera, samo to je moj imao krila i piao u gae. Mladi aneo me je u stopu pratio, sve sa belenicom u ruci, pazei da mu neto sluajno ne promakne.

Dan je bio lep. Polako sam koraao vukui onu nogu koju mi polomie kad se pobunismo, a andelak je leprao iza mene. avo i pas uvar u jutarnjoj etnji parkom. Idila. Meni je nedostajao povodac, a njemu brnjica.

Lutajui tako Gradom, ije su ulice iz asa u as bivale sve bunije, Gospodar i

verni pas stigoe tamo kud su se uputili. Pavle mi se preko noi ukiselio, pa je malo smrdeo s jedne, a malo se cedio s druge strane. vrsto je bio reen da svoju duu, Raju obeanu, ne proda avolu ni po koju cenu.

Iako mi nimalo nije bilo ao, trudio sam se na sve mogue naine ne bi li heruvime zapisalo kako sam ljutit, ogoren zbog poraza, i spreman na osvetu. A maleni je pisao i pisao, vredno beleei svaku re.

Zlatokosa se pojavila iznenada. Naglo je izbila iza ugla, i odluno kroila na scenu. Motrei na anela i pazei na duu kraj sebe, nisam uo Njen korak priguen mnotvom drugih.

Ona proe kraj nas i Njen otar pogled lavice zaustavi se na meni. Nimalo sluajan, upau dua i gospodaru snova jasan kao gorski kristal, pogled udari o avola, zanese Demone zatitnike, i zari se u ledene bregove zlog duha.

Zar vi jo ekate? stajalo je u njemu, iza onih oiju koje menjaju boju. Iza oiju to zrakom svojim, pogled prativi, smrvie Mefistov led.

Ona uzdrma teka vremena bola palog Arhanela, kojeg s neba bacie u ponor jer slobodom bi on s nebesa svet okitio. iste oi Njene, naklonosti pune, zapretenu snagu oslobodie i Mefistofelesa matorog dahom prolea ispunile. Oi Njene iste.

Fufica ree Pavle, primetivi da gleda ka nama. Olovica heruvimska zastade.

A kako gleda kurva! nastavi, smekajui se Pavle, ptiica nebeska, kaa ljigava i masna, dua gramziva, potkupljiva. Otpi balavim usnama iz ae, ne prestajuci da merka Zlatokosu s prezrenjem. U meni mrani oblaci stadoe da kuvaju.

Andeli nije znao ta da radi, okrenuvi glavu ka nepoznatoj. Malo kere pitalo se vredili li Ona truda ili ne. U Mefistofelesu, Vojvodi tame, bes poe da kipi i zemlja krenu da drhti.

Ne valja! prolete mi duhom i brzo se osvrnuh. Mali je iljio olovku i oslukivao huk iz podzemlja. Zlatokosa je ponovo gledala u mene.

Smiri se, Mefisto! pokuah da umirim avola koji je doao po svoje, a znao sam da u obojicu da unitim. Gotovo je. Satru ih da ni traga od njih ne ostane.

Takve su samo za ono, miki. I to zguza! ree jo Pavle, i ta mu bee poslednja. Zemlja potmulo zahukta, svet se zaljulja u korenu. Iupah mu duu i rastrgoh je tu za ankom, sve sa aom u ruci.

Iupah ga iz smrtnog tela, i krpe od due, bacih Demonima da ostatke pokidaju i po crnilu besmisla razveju. Osta prazna ljuska koja e po inerciji jo da leluja i padne opustoena.

Skoih istog asa, poput besne zveri da anela dohvatim za guu dok se ne doseti jadu. Zarih mu kandu u grlo pre no to je uspeo da se snae i utekne. Mali me prestraeno, tupo osmotri glupavim okicama, zaslini, pa panino pogleda u bujnu zlatnu kosu zbog koje e ludo poginuti.

Nije stigao da zapie. Olovica mu ispade, belenicu mu oteh. Ali seao se gad krilati. I ma kako sad izgledao bespomoan, vratio bi se taj po svoje.

Cimnuh iz sve snage, a grozni jauk anela na samrti, potmuli tutanj, i amor ljudske gomile stopie se u zvuk uasa. Malecki je ilav vrati imao. Bio bi od njega danas-sutra veliki aneo da nije turao nos gde ne treba.

Ovako, od njega, osim bolnog urlika, ne ostade nita. Ni perce s krila. to kanda upaa dua, to Mefistofelovi Demoni, dok dlanom od dlan, od anela postade izmaglica. Kao da ga nikad nije ni bilo.

Iupah duu Raju obeanu. Ubih anela bez ikakvog razloga. Prekrih zakone na kojima svet poiva. Objavili nebesima rat. Sve da bih sauvao Zlatokosu.

A Ona, nehajno, u odlasku pogleda jo jednom. Onako usput, koketno, ne sanjajui da e zbog Nje muka i patnja krenuti da haraju svetom; ne shvatajui da su zbog tog Njenog pogleda nebesa ve poela da se tresu.

Heruvimi, privueni krikom iupane due i samrtnim hropcem jednoga od svojih, krenue da padaju s neba poput snega pred Boi. Pahuljasti aneli, isti kao utirkana krevetnina u javnoj kui.Isprano belo, tu i tamo po neka fleka.

U rojevima stadoe da se vrzmaju uokolo, uasnuti, traei makar trag svog negdanjeg druga. Strah i neverica na njihovim uvek nadobudnim, uzvienim licima, poee da prerastaju u bes.

Voleo sam besne anele. Od besa im se krila ukrute i nakostree, pa onda jednim pokretom mogu da ih slomim.

Mefisto ree najsvetliji i najhrabriji medu njima ta radi to Mefisto? Zaneseno i predano ukori me svetli i istupi ka meni predvodei rulju nebesku to stade uokolo da se skuplja i pesniicama svojim da mi preti.

Koraci Njeni odzvanjali su gubei se u daljini. Slobodna, ponosita, svetlooka, Zlatokosa.

Zna da nema pravo, Mefisto? nastavi lepi, pa se primae jo blie. Ljudi su, slepi za svet na, ovostrani, uurbano prolazili uokolo, zamiljeni nad

svojim dosadnim poslovima. I ljudima i anelima okrenuh leda. Njene se potpetice nisu vie ule i nita me vie nije interesovalo.

Okreni se kad ti govorim! viknu hrabri aneo, i pun uzvienog gneva spusti ruku na mene.

Ustadoh polako, i tom andeliu to se drznuo da zlom duhu o pravima govori, krila zgrabih i polomih. U jednom dahu. Drznik pade na zemlju previjajui se od bola, a ostali prhnue u nebo, da s bezbedne visine grde i prete. Kako je samo hrabra bila ta bratija to odozgo grake, dok im drug pred avolom lei.

Ljudi krenue da gaze preko ranjenog anela. Jedna debela enturaa nagnjei mu rebra. Neki upavi, neuredni momci, isprljae ga blatnjavim izmama.

Nije vie bio ni beo, ni velik, ni lep. Postao je pali aneo, polomljenih krila, ostavljen da trune u blatu.

Sa Mefistom se tako ne razgovara! rekoh mu, pridigavi ga iz praine. I sam sam jednom s nebesa pao. Nakon pobune, noge mi polomie, da zemnim arom odluno i vrsto ne gazim nikada vie.

Mi jesmo protivnici anele, smrtni neprijatelji, ali se potovati moramo. Ne zameraj se zlom duhu zbog dve tri due, bez obzira koje su i kakve one.

Ja sam upa dua, Satani i Ocu polaem raun, a ne vama. Ti nema pravo tako da mi se obraa. Budi srean to te zbog ovog neu izvesti na sud! rekoh, i uprtih ga na lea. Poto istroie pretnje, njegovi su ga ostavili na milost i nemilost Mefistotela. Aneli Hristovi, izdajniki, lenji soj. Sad kad treba da se tegli, nigde ni jednog od onolikog mnotva.

Podigoh se s ranjavim i smodenim vojnikom nebeskim pravo do Granice.

Gutao je mladi aneo na leima zlog duha. utao sam i ja smiljajui kako da ih odvuem od Nje. Kako da Zlatokosu sauvam isto.

Moglo je i bolje da bude, ali ta je tu je. to sam poeo to moram da nastavim, sad povratka nema. Treba ih zbuniti, sludeti, preplaiti i izvui to vie dok se ne snau.

Na pustoj Granici, mei to Raj razdvaja od Pakla, bacih anela na drugu stranu. On bolno jeknu, izvi se i osovi na noge.

Znaj anele, da sam ti ja krila u prah mrvio, i da su te smrtni svog izgazili, tvoji bi te kao i sad izdali. Mogao si danima da lelee bespomoan, ali onaj to je i sam sa krsta zapomagao, ni glavu ne bi okrenuo.

Svetlost dobrote njegove uva nas od zla. rtva njegova ui nas da u bolu postojani stojimo.

Vi ste glumci, svi skupa s Njim. Pajaci koji letuckaju uokolo i deklamuju naueni tekst. Va bol je farsa. rtva Njegova farsa.

Idi s mirom Mefisto! Ne vreaj! ree aneo, siguran s one strane granice, gledajui ujedno kako se otvaraju vrata Raja, a velika vojska hrabro kree na usamljenog Mefistofela. Bee mu drago to ih vidi kako k njemu hrle, i bi ga sramota, jer tek sad, kad je sve gotovo, pooe da ga izvuku iz avolovih kandi.

Pamti, anele! Pamti ko te je s tvog krsta skinuo! doviknuh mu, povlaei se, ne bih li namamio hrabre ratnike da predu ovamo.

Pamtim, Mefisto! ree utueno, i odepesa svojima. Ovi su se prsili, paradirali uobraeni u svojoj svetlosti, ali preko granice nisu kroili.

Krenuh te noi due da upam, anelima krila lomim i svetake oreole u ubre bacam. Bol, patnja i urlici, razlegoe se me' smrtnima.

Sve to sam poupao, to odmah u nitavilo pretvorih. Besmrtne due to su iz smrtnih tela vijugale, rastakao sam i kraju privodio. Za korak jedan, u cipelici od meke koe.

Izlomljene anele sam u buljucima skupljao i njihovima bacao. Pred Rajskim vratima razlegao se lelek vojske kri-late. Suze i rane njihove zagadie rajske svee potoke. Sve da bih od Nje i misao njihovu skrenuo. Da se ne dosete i da joj duu ne uzmu.

Nebesa se na noge digoe. Isus je kod Oca otrao da se ali. Rafajla su Satani poslali, s pretnjom i protestom. Ja sam, snagom opijen, avolski pir terao. Due su u nitavilo letele, aneli beali, a Ona je negde, u toplini doma svog, mirno spavala, kose zlatne po jastuku raspletene.

Sad je dosta, Mefisto! ree arhanel Gavrilo, negde u rano jutro i stade pred mene. Maem svetlosti opasan, lep, ist i mirisan, postavio se izmeu ljutitog avola i manastira, koji se ugnezdio pod usamljenom planinom.

Pojavio se Gavrilo, jer se ja namerih najednu kravooku, mirnu, Hristosu odanu. Na jednu ednu, bujnih grudi, to jedva ekae da mleko njima prostruji. Na onu koja se nou, kleei molitvi predana, dignute suknje Gavrilu davala.

Na njegovom sam izvoru hteo vode da se napijem. Njegovim stadom glad da zadovoljim. I veliki Gavrilo, koji je mimo gledao kako due upam i vojsku njegovu krim, odmah stade pred mene.

Drugim reima, upaj Mefisto, ali mi u harem ne diraj! dobacih mu i nastavili svojim putem.

Dosta je bilo. Noas si valjda dovoljno lumpovao. Zakone si krio, a niko ni re da ti kae. Rat si sam zapoeo, i mi smo te putali sve mislei da e se prizvati pameti. Ovo ti je prva i poslednja opomena. Ako sada nastavi, drukije emo da razgovramo.

Ovako pomirljiv ton znaio je da kod Oca nita nisu postigli. Starom su odavno ve dodijali sa albama. A koliko znam Satanu, Rafajlo je naglavake leteo iz Pakla.

Morali su da popuste. itava rabota s anelima koji nas prate bila je prljava i nelegalna. Belemca koju sam nosio skidala je svaku optubu s mene i prevaljivala krivicu na njih.

Due sam upao jer sam upa i to mi je posao. A nijedan od anela lomljenih nije mogao da dokae da je stradao nevin.

Gavrilo, svoja posla gledaj. etaj po vaem vrtu, zalivaj, prskaj i plevi. Re Gospodara svog pronosi, ne petljaj se u ono to te se ne tie. I putaj me da proem. Njena dua, moja je.

Mefisto, ne izazivaj sudbinu! zapreti Gavrilo i prihvati se maa. To je trebalo da bude pretnja.

Gavrilo, njena dua moja je, a taj ma zna gde moe sebi da stavi. I kako te nije sramota da se laa neega to nije tvoje?

Sanja, Mefisto, sanja. Njenu duu nee da dobije ni po koju cenu jer ona je Raju obeana.

Pitanje maa smo davno reili. I ubudue me potedi svojih komentara, molim te. Ili se bar prizovi zdravoj pameti kad mi se obraa.

To s maem je Gavrila bolelo kao ljuta rana to nikada ne zarasta. Na otrici bee Volandovo aneosko ime utisnuto i nikako nije moglo da se ukloni.

Moda ona jeste vama obeana nastavih ne pominjui vie ma. Hteo sam neto opipljivo od Gavrila, a ne nervozu i bes.

Istina je da tvoj peat nosi, ali to, Gavrilo, nita ne znai. Ona vama ne pripada zauvek. Jo joj se lomi dua.

Veri je predana ja u to ne sumnjam. Ali priroda joj je strasna, Arhaele, u telu plodnom, raspupelom. Ti, valjda, zna. U telu to eljom i bludom gori.

U Boga vera je, pred krstom se moli, a sanja kako noge die. Noima te sanja jadnica kako nad njom lep i mirisan, ne skidajui ma Volandov, dahe u ljudskom liku.

A ona se iri kao cveti, noge die na aneoska ramena. Grudi izgriene trlja o tvoja junaka prsa.

Jeste obeana. Al na prevaru. Ta dua meni pripada. Ona Paklu stremi. Priroda je zove, a ne vera i vai zakoni!

Mefisto, ja se neu cenjkati s tobom! nastavi odluno, kao da nita nije uo. Bese to znak da emo poeti da se pogaamo. Stalno smo se cenjkali. Kao seljanke na pijaci.

Znam Gavrilo, i potujem te zbog toga. U tvoje jato Mefisto nikad nije dirao. Nikada se ni o jednu tvoju ovicu duh moj oeao nije. Ovaj Mefistofeles je tvoj peat uvek potovao.

Ali, ti i to tvoje roblje nemate asti i nasrete na sve ivo. Za vas nita nije sveto. Nemate mere, nemate granica. Nita.

Zato me pusti, Gavrilo. Sve to je vae i gde ste se nekada bar jednom omastili, poupau do veeri. A ti me u tome ne moe spreiti, Arhanele. Niti moe, niti sme.

Onaj tvoj zajaio, za vratom mi sedi. Ajde to zapisuje, to drobi i dobacuje, nego se jo i sprda sa mnom. Mali me prati da bi video kuda idem, pa kad ja odem u Pakao, on nasre na moju enskadiju. Posle mi jo pria na uvce kako koja vrti dupetom! grmeo sam besan i povreden. avolja kanda se ve bila spustila na onu zbog koje mi je Gavrilo stao na put.

Ako to dokae, Mefisto, sami emo da kaznimo krivce. I okrutnije od tebe, ako treba ve je prilino popustio Arhanel. Imao sam ga u aci. Bila bi sramota da livadom koju on ore gaze hromi avoli.

Dokazujte vi i kanjavajte koga hoete! Ja znam kako u da reim problem! kazah, i skupih kandu oko preplaene duice.

Ko se drzne da peat tvoj polomi i uprlja, Mefisto, na ovom mau e goreti! ree Gavrilo, sve gledajui ispod oka kandu koja e svaki as duicu da iupa.

To ti se nad maem svojim i pred Ocem dragim zaklinjem. A re moja na nebesima e zakon biti procedi na kraju Gavrilo, a ja povukoh apu. Da je jo malo ekao, svetica bi po paklu sise etala.

U miru budi anele i pamti svoju re rekoh i ostavih ga. Delo bee gotovo. Gavrilo se na mau zakleo i Njenu duu nee smeti ni da pipnu.

Jedini je problem to je ma Volandov, a Gavrilo ga samo nosi. S anelima opreza nikad dosta. Nisu nas jednom na zakletvu prevarili. Sve onako dobri i krilati, i nama i Ocu bi podvalili oas posla. Na re je Azazel pao, i vekovima od bola stenje, a krivaca nema.

Povukoh se mirno i uoh u Pakao. Kroz osigurane hodnike i posebne prolaze stigoh do tajnih vrata Gospodarevih odaja.

Ui, Mefistofelese, prijatelju moj ree Satana ekam te. itavu no pesmu tvoju sluam, a osmeh mi na licu igra.

Kod nas mir. Pred vratima nema seni, unutra se radi. Gore, u Raju, haos. Ne zna se ni ko pije ni ko plaa.

Aneli kukaju, due ekaju. Vojska leti ovamo onamo. Arhandeli se uzmuvali, idu da se ale, da protestvuju. A sve zbog Mefista kojem ne mogu nita.

Nisam stigao da ti javim unapred. Morao sam brzo da reagujem i kad sam poeo trebalo je isterati do kraja rekoh i prihvatih ponuenu naslonjau ispred Gospodarevog trona.

Dugo nisam uivao ovako, avole. Ueleh se da nau pesmu ujem, slobodnu, razigranu, da nau snagu osetim.

Oni gore mnogo se prse i letuckaju svetom, kao da je samo njihov. Moda smo mi bili previe skromni i tihi, moda smo im suvie dopustili? Kako bilo, nema vie povratka na staro. Dosta smo se povlaili i trpeli. Sa njima mora drukije.

Da si samo Rafajla video! Preti, a noge mu klecaju! Ne zna ta je, ne moe da pojmi!

Odakle Mefistu snaga? pitao bi, a kae Lucifere, to se njemu ne

sme dopustiti! Mora da ga smiri! kreti mi tu, u sred Pakla. Ljuti se, a od straha

mu se na perju inje nahvatalo. Budi se vojska Satanina, Rafajlo zna kako to izgleda kad ona marira, ali nita ne moe da uini da bi je zaustavio.

Dahom sam ga do Granice oduvao, i Hristu poslao poruku. Mefisto ima moje odobrenje i naredbu. Ako im neto nije po volji, neka idu Ocu pa neka se ale ako hoe.

Rekao bih da im alba nije uspela nasmejah se, pomiljajui na crvena aneoska lica koja izlaze iz Oevih odaja.

Nije Otac hteo da ih primi. Zna da je matori jarac slab prema tebi i da ti gleda kroz prste.

Stari se pravio lud i pet puta ih odbio. ak je i Isusa oterao, poruivi preko Mihajla da mu ne izlazi na oi dok ga on sam ne pozove. Mislim da je Ocu drago. Mnogo su se osilili andelii.

Hvala ti, Satano. Ne znam da li bih naum do kraja mogao da ostvarim bez tvoje podrke i poverenja.

Sluaj, Vojvodo, kad me braa izdadoe, a Otac s neba bacio, znao sam da e prvi za mnom doi, iako si Mihajlov miljenik bio. Znao sam da e sii u dubine Pakla i stati kraj mene, iako su na ma koji krasi vladara Raja tvoje ime utisnuli.

Istog smo soja, Mefisto. Zlim dusima nas zovu, jer ne mogu da nas umire i dokraje, ne mogu da nas pod svoj nauk svedu, pa nas zato ocrnie. Njihov jad i beda dobrotom su proglaeni. Naa snaga i misao oholi su, mi smo ti koji ne valjamo.

Ljude likom avola plae, a zlo sami svetom pronose. U ime Satane niko na lomai nije goreo. Nisu zbog mene zatirani narodi, pesme i verovanja.

Zbog njih nema vie dobrih bogova uma i reka. Svaki kutak su oni svojim dobrom naselili, zalivajui to potocima krvi ljudske i boanske jednako.

itave civilizacije su ruili. Kulture mrvili i bacali u blato, gazei ih s etiri Jevandelja.

Oni su svetlost mi tama. A noge nam izlomie, u mrak mrkli nas gurnue, da svetlou svojom gorimo tamo gde bi njihova mrzla.

Ne zahvaljuj avole, ne pristoji ti. Ni ja tebi nisam zahvalio kad si uz mene stao. Priaj avole, priaj. Hou da ujem zato se nebesa tresu, iako ve i sam slutim ree zadovoljno, uveren da odgovor moe da bude samo jedan.

A ta bi drugo? kazah i podigoh ape, sve ulepljene od aneoskog praha i iupanih dua.

To znai da razlog ovolikoj guvi sigurno ima dobre noge! ironino e Satana, poeavi desni rog.

Nikad se ja neu vratiti gore. Onaj juri babe, ovaj pravi rusvaj, ne bi li nekoj iparici golicao tabane. Gde vas nadoh takve? I jo ja prvi meu vama mrmljao je zadovoljno Satana, eui rog koji ga je sve vie i vie svrbeo. Kad njega rogovi svrbe, svetlost zna da zastane i promeni smer.

Leponoga je. Makooka. Gazi kao lavica. Grivom kose zlatne lepotu svoju zemnim svetom pronosi.

Dua joj ista, neuprljana. Ona to, slobodna, moe da odlui i odabere. Dua

to e ljubav avolu da pokloni bez trunke straha i trenutka kajanja. Hir iz nje kao vatra bije. U oima joj se naklonost ita. Noicama gazi, ne da bi

koraala, ve da pamet ljudima muti. I avolima, vidim! Pamet muti, snagu daje, a aneli plaaju. Mefisto,

Mefisto. Kao svet si star. Snova Gospodar. Prvih se zvezda sea. Tolikim si duama

sudio, Pakao napunio, a zbog para nogu nebo i zemlju prevre podbadao me je Satana, ne krijui koliko ga sve to skupa zabavlja.

U toj lepoti, koju duh na sagleda, put do istine vodi. Do naih se nebesa, Satano, stie.

Znam. I to me najvie brine. Dua u kojoj se takva snaga nazire, mora zamrena da bude. Mora da krije ono to u sebi nosi i da pazi koga e na put da pusti. Jer, ako kroz nju oni odozgo prou i do tvojih nebesa stignu, za sva vremena e ih unititi. Ona je i kapija i njen uvar, oboje u smrtnom telu zatoeni. A to smrtno, slabo je.

Odluka Njena moe protivna itavom biu da bude. Kapija se otvara, ali uvar ne puta. Ili te uvar propusti, a kapija nee da se otvori.

Osim toga, jo ensko, naglo i preko. Oas posla okrenue glavu od tebe da te i ne pogleda, ali e ti u mislima biti verna za sva vremena i itavog ivota kajae se to te nije gledala kada je trebalo. Sve same krajnosti, a ni jedna ne valja.

U Njoj je uvan put. Na kraju puta istina. Odozgo vrebaju ne bi li te na putu uhvatili, tebe i nebesa tvoja unitili. Ne valja.

koljka tanana, lomljiva, a u njoj veliki biser. Lovaca puno i svi pohlepni. Ti mora njih da obmane, koljku otvori a da je ne polomi. Da biser uzme, a ne pomeri ga i iz koljke ga izvadi. Kako e, Mefisto?

Ljubav Njena, Satano. Odluka Njena slobodna, ista. Sve je na Njoj. Ja u duu da joj uvam, a Ona je ta koja e sudiji da presudi.

Ljubav je, avole, opasna ree on tiho i muk zavlada Paklom. Moram tako, Satano.

Mora, Mefisto. I moj blagoslov ima. Pozovi kad god treba. Jo u meni nije zgasla svetlost Lucifera Arhanela kaza sa setom Gospodar, i poloi mi aku na rame.

Ne daj je psima nebeskim da je uzmu i uprljaju, Mefisto. Ne daj, Mefistofelese, prijatelju moj proapta, zagledavi se u crne dubine.Ni po koju cenu ne daj.

Pooh, spremajui se da ponovo izaem na tajna vrata. Red se pred Paklom ponovo napravio.

uvaj se, Mefisto ree Satana na rastanku uvaj i sebe i Nju. Tihi lelek ranjenog Azazela i Satanine rei opomene pratie me dok sam kruio

hodnicima. Tanke potpetice Zlatokosine odzvanjale su u duhu mom. Vie nije bilo sumnje ili e one ovuda gaziti, ili e moj jauk hodnike puniti.

* * *

Stie na vreme, Mefisto ree pognuti Belial, ne okreui se da vidi ko mu se unja za vratom.

Tek to smo dobili vesti odozgo. I sve do jedne nose tvoje ime u zaglavlju. Paljivo sam zatvorio vrata iza njegovih leda i navukao zastore. Bio samu sobi u

koju su se slivale tajne Raja i Pakla. Tu su se skrivena dela i misli skupljali, odabirali i postajali oruje u rukama napadaa, ili tit kojim se napadnuti brani.

udo da su ti ova vrata iza leda! rekoh, zaobiavi pretrpan sto za kojim je avo sedeo. Svaka ceduljica iz te hrpe mogla je da posee gore i dublje od bilo koje otrice.

Oni koji kroz ta vrata ulaze, a malo ih je, Mefisto, znaju da moje poverenje u njih nema granica. Istovremeno, mogu mi poveriti i ono to je njihovo levo uvo ulo, a desno ne srne da zna, jer svakog asa, ako posumnjaju, mogu da mi dou iza leda - ree Belial, podigavi oi s gomile poruka i saoptenja ispred sebe.

Rekao bih da si ti doao upravo jednim takvim poslom kaza, pokazujui uokolo na svenjeve izvetaja.

A taman sam sredio kancelariju. Raistio kr, sve zavrio, ali to ti je. avo nikad ne miruje.

Tako, znai, izgleda ona dosadna, druga strana mog jueranjeg pira rekoh.

To to vidi je posao, koji si mi tek predstoji. Ti si sve zavrio dok dlanom o dlan, a mene sad ekaju dani da sve ovo sredim i iskoristim kako treba.

Samo da zna iz ega si me izvukao, Mefisto, ne bi se tako smekao. Pajo iznenada, bez najave! prekoreo me je.

Morao sam. Moda je i bolje. I oni i mi mogli smo da se uverimo kako podnosimo

iznenaenja i gde nam curi, a gde dobro zaptiva. Gledajui tako, bitku smo dobili u potpunosti. Ali, bitkom poinje rat!Rat

mi je i potreban, Beliale. Dobro. Spavati na lovorikama znai rizikovati da te ubiju u snu ree

Belial, koji je voleo kratke, edukativne metafore.Sluam? Gavrilo je izriban zbog zakletve na mau. Moj kolega s druge strane, Samael,

proao je jo gore. Isus je rusvaj napravio. Ugrizao si ga negde gde ne treba. Zna ti nau priu: Od malena se nismo voleli. Za nas dvojicu nema mesta

pod istom kapom nebeskom. Za tvoj sluaj je naimenovan sveti Pavle. Taj je bio najgrlatiji, pa se Isusu

valjda uinilo da e najbolje da te goni i da ti sve naplati. Dobio je sva ovlaenja. Gavrilo mu doe neto kao zamenik. Izvrni organ. Pavle sedi i komanduje,

a Gavrilo tri. Uzgred budi reeno, razapeti odavno nema poverenja u Arhanele. Ili namerno

hoe da ih ponizi? Ne znam. Nije mi svetac dorastao. Ne brine me on, a ni Gavrila se ne bojim. Reci ti ta

je s Ocem i Mihajlom. Nita. ute i prave se ludi. Dobro, Beliale. A sad ono to mi treba: Mamac. Ima ti druga koji razmilja, Mefisto. A da sam malo manje razmiljao, a

vie sluao ta mi se kae, sad bih ja gore u Raju trljao glavu, mislei ta li to Mefisto kuva? ree i stavi pred mene spisak.

Pet imena, saet opis, lik, slika due. Paklena arhiva je bila Belialov ponos i

moja baklja vodilja. Jelisaveta! rekoh. Dobro. Njen fajl emo da povuemo i da ti ga damo. Trebae im jedno

mesec dana da otkriju ta smo to izvukli, i jo toliko da nadu gde je. Tako emo da ih navodimo. Dotle i ti gore radi svoje. Neu da te uim.

Dobro rekoh polazei ostajemo u vezi, javljam-javlja, dok ih ne navuemo na tanak led. Nego, reci mi molim te... zapoe.

To nemoj da pita prekidoh ga, mislei da ga interesuje umesto koga postavljamo mamac.

Ne, to me ne interesuje, veruj mi. Saznau bilo da uspemo ili ne. Sve ispliva kad-tad. Ne uri se meni. Interesuje me kako si tako brzo odabrao ovu Jelisavetu?

Ima najbolje noge rekoh, gubei mu se iza leda. E, Beliale, Beliale, zato ti ami ovde!? gunao je, premeui po

dokumentima. Napustih Beliala, koji e sada da duva, pria sebi u bradu, proklinje, psuje i

radi. Tajno, kao to sam i doao, hodnicima kroz koje su mogli da prou samo oni koji behu stajali uz Satanu kad je pobunu podigao, vratih se do svog poseda.

U prostranoj odaji, pred kojom su straarili besni Mefistovi Demoni, uvek gladni onog plama koji iz due izgara, ekala su me tri pisca. Ustreptali, jer ponovo e njihova re da zaigra u srcima, nervozno su me Iekivali, nagaajui i premiljajui zato li su pozvani.

upau dua je bila potrebna pria, ne bi li duh svoj, u reima skriven, Zlatokosoj spustio na dlan. Moralo je tako posredno da duu Njenu sauvam i ne ostavim trag koji aneli mogu da vide. Beskrajno zli duh Mefistofelov pokazae se Njenom unutarnjem oku, a heruvimi e letuck-ati uokolo kao muve zunzare.

U prii mora da bude maka, o kojoj pesnik na triput kroz zlo cvee peva. Trag one ene Majstoru predate, kojoj koleno sluge Pakla ljube. Uzburkana reitost due nemirne, koja laljivost nebesa obori dvema reima deteta promrzlog, to izmetom umazano iz klozeta "Bogu" svog upomo zove.

A "Boga", gore u Raju, tajno, da ga niko ne vidi, die noge filmskim glumicama. Dete zove, a "Boga" gura li gura kraljicama pokretnih slika. Samo plave i sisate. Nekad davno pevaice, po koja igraica, a sad samo filmske dive. One, koje nou sanjaju milioni, on mora da ima.

Sve one to po manastirima klee i mole, njemu obeane, dabe uljaju kolena. Sve do jedne stiu do mene, a ja ih po dogovora aljem Velzevuvu, koji je slab prema matorim devicama.

Zato ekaj da poraste, dete moje drago. Pusti kosicu, isturi sisice da ih drugi vide i poele, pa e te moda "Boga" primeti. Ovako, kad ti glas zamukne, a oi mraz skameni i duica tvoja telo ostavi, kad Mefistu pred vrata Pakla doe i on duu tvoju na tas stavi, shvatie, dete moje nevino, da te prevarie "Boga" i njegovi. Tamo gore milosti nema. Tamo strogi zakon vlada. Samo probrani rajskim poljanama etaju.

Kako bi premudri u svetlosti nebeskoj uivali kad bi im se gomila deurlije motala oko nogu? Ide svetac, svetlou duu hrani, i padne preko lopte. Ne moe.

Nije nebo obdanite. Deije due Mefistu alji. Nek on trlja glavu s njima. Sva srea te se izborismo da neroeni, zametnuti plodovi, jo na Granici budu

odmah uniteni. Gde bih njih smestio i ta bih s njima, to ne smem ni da pomislim. Pria mi je potrebna, Gospodo rekoh ulazei u zaguljivu prostoriju u

kojoj su se tri nestrpljiva velikana svaala iz sveg glasa. Istog asa seni utihnue. U njihovim oima zasja nada. Ponovo e pisati. Za jednu duu istu rekoh pratei lukav trag koji zaigra u bledim zenicama mrtvih seni.

Samo za nju, i ni za koga vie kazah da bi shvatili. Posmrtne slave i mnogobrojnih italaca nee biti.

Vi bar znate da Mefisto ume da se odui kako treba. Zato prionite! rekoh i objasnih im ta hou.

Jo dok sam ja aputao s Demonima koji su ih uvali, moji udni prijatelji poee reima da pletu mreu oko due jedne iste. Gore su Belialovi agenti nestali u ljudskoj gomili, nosei' sa sobom seme rata. Sveti Pavle je otrio maeve, a Zlatokosa se tek budila. Stotinu puta zametnuvi trag koji iz Pakla gore vodi, stigao sam medu smrtne.

Jutro nad Gradom svanulo je isto i bistro poput Njene due. Nebo plavo, bez anela. Dan topao, lep nijednog sveca na vidiku. Mefistofeles eka duboko u ljudskom obliju skriven. Pozornica bee spremna!

Znao sam im pogledali one glenjeve Njene tanune, svilenkaste; im mi misao o Njoj glavom proe; im zbog Nje duu prvu poupah i anelu krila polomih. Znao sam da e sudbina ka Njoj da me vodi, da na Njenom vrelu snagu kupim, da Pakao Njenom lepotom krasim.

ekao je olinjali Mefistofeles poput zaljubljenog kolarca, da se kraljica budnih snova pojavi. Da joj se pokloni avo, da glas Njen uje i bljetavom zraku oiju Njenih izloi duh svoj mraan, crn. ekao je dua upa, uz Satanin blagoslov, da joj voljom Njenom telo i duu uzme. ekao je pali, proterani bog.

Otre bele potpetice zazvonie glatkim mermerom, kao zvona na crkvama kada zazvone, dok vatra polja suvog ita pali. S Njenim korakom Mefistofelu je pamet vetrela postajui eljom. Dola je Zlatokosa, sva u belom, kose podignute i upletene na temenu. Proe vitka koketa i pogleda me.

Vi jo ekate? rekoe oi Njene. A ja sam, nebo osmotrivi jo jednom, svakoj dui oko nas do korena zaao. Svima sam u stranu glave okrenuo i misli vetrom oduvao, da nas niko ne vidi i ne seti se. Samo Nju da sauvam i taj hirovit, enski pogled Njen.

Zlatokosa pode i avo joj stade na put. Pogodi ga enica Njenih zrak, no utvara stara ne pomeri se s mesta.

Izvinite, gospoice rekoh i Ona stade. ekala je. Znala je da u prii. ensko je to. Ne misli puno i zaludno, ve osea jasno.

Neprijatno mi je to Vas ovako presreem zapoeh umilno, kao kuence to kaiem uplie oko suknje svoje gospodarice. Glas mi je drhtao, obrve igrale.

esto Vas viam ovde i moram neto da vam kaem nastavili, motrei na nebo i ljude oko nas.

Iz due Njene, poput blagog povetarca na mirnoj reci, svea i mirisa puna naklonost ka duhu skrivenom put mene je tekla. Naklonost ista, nepomuena; ka mranom avolu; ka palom anelu. Sva mi pamet ode s vetriem niz reku.

Stade najvei laskavac medu sinovima boijim da joj vetinom svojom sujetu hrani i hir Njen snai. U tim oima make to nikada istom bojom ne gledaju svet, pojaah sliku Njenu sopstvenu. Kad u ogledalo bude pogledala nikad vie nee videti isti lik. Sama e sebi izgledati lepa.

Osetih radost u Njoj dok mi je pruala ruku i ime svoje izgovorila smrtno. Bee joj drago. Bese zadovoljna i spokojna. Naklonosti puna. Njen uski, topao dlan nestade u api koja due upa i krila aneoska lomi, ugnezdi se u njoj i zapali je vatrom koja ne moe sagoreti.

Jedva se suzdrao matori lisac da ne upotrebi snagu i mo; da je magijom i udom ne zaseni. Jedva sputah Mefistofela da ne uroni u tu duu, to starom Sudiji svu mudrost tiklicom svojom belom u zemlju sabi.

Ako ne zbog mene zavrih razdirui sam sebe zbog prie se javite. Mislim da e Vam se dopasti. Kao da je pisana za Vas.

Hou! uzvrati Ona i na tim noicama vitkim odlepra, Zlatokosa, hirovita. Mlada lavica.

Hou ree, i slatko slaga. Takva, koju Mefisto namirile i zbog koje krila aneoska pucaju, ne bi se javila ni kada bi je na lomai pekli. Ne daju se one to avolu misao postanu odmah, na preac. Takve su Raju obeane.

Nae grebu, grizu, dure se. Nae mue i bole. Mnogo e vremena proi dok moje elo ne nae smiraj na Njenom uskom stopalu. Dotle je najvanije sauvati joj duu.

Uznesen Njenim pogledom, opijen glasom i zapaljen dlanom, jedva nadoh izlaz i kroili na ulicu. Ono to se u Njoj krilo dralo me je u svojoj vlasti, jer je imalo saveznike unutar samog Mefista. Jedva se prizvah pameti, jo uvek uzdrman Zlatokosom i arima Njenim.

Izgubili se i odoli na drugi kraj Grada. Trebalo je sauvati tu lepotu opravdati moj dolazak u grad i uvesti dvojnicu u igru. Grabio sam traei anela koji treba da me ugleda i zapie gde me je video i kuda sam poao.

Trebalo je svetog Pavla navesti na trag. Diskretno da ne posumnja, i da se dobro pomui carinik dok ne stigne na cilj.

Tri puta sam prolazio pored jednog malog krilatog zvekana, koji je uporno gledao na drugu stranu. Najzad se okrenuo, i im me je video, pobegao glavom bez obzira, prdnuvi pri tom tako da su smrtni ispod njega poeli da kalju.

Kad je ve utekao, osvrnuo se, i shvativi da ja njega nisam primetio, paljivo je zabeleio kuda sam se zaputio, ne usuujui se da sam pode za mnom. Meni je to bilo dovoljno.

Jelisaveta, dvojnica kojoj se zli duh primicao, bila je sama. Naputena, ostavljena da u prazan krevet lee i da se kraj hladnog jastuka budi. Ljudi koje je volela i kojima je verovala uzeli su sve toje dala, i otili. Stepenicama se peo avo, i duu da joj uzme.

Gospoda Jelisaveta? upitah poto su se irom otvorila vrata na koja sam pokucao.

Jo uvek Gospoica, ako emo pravo ree lepa, povredljiva ena koja me je radoznalo pogledala. Bilo je tu neke iskre, koja je odmah sevnula meu nama dvoma. Ovakve ene ili su mi duu pruale same ili su gledale kroz mene kao da ne postojim.

Na alost, ja sam doao u vezi sa onim dugom rekoh, a ona poblede. Bol u njenim krupnim oima pogodi starog Mefistofelesa, Zlatokosinim okom smekanog. Bar mi pali znamo ta je bol.

Ne bojte se rekoh, i prestraenoj dami poljubili bledu, hladnu ruku, na ijim su jagodicama jo mirisale suze. Umirih je poljupcem, pretoih se u njenu duu, prooh njom i strah stade mirno pred nogama svog gospodara.

Doao sam da se dogovorimo kako da ga otpiemo i zaboravimo nasmein se.

Ona se prenu, popravi kosu koja je sijala kao zlato na blagoj vatri, i uvede me unutra. U svoju hladnjikavu, tihu, samou.

Izvinite, ree, tako sam se uplaila. Kao da sam samog avola videla na vratima ree nevino, dok je avo ve sedeo za stolom. Navikao sam da ljude podseam na neki njihov zamiljeni lik avola. Bilo bi udno da je drugaije.

Kafu? upita, radosna to nee morati da je pije sama, a ja samo klimnuh glavom. Kad kafa stigne sve ostalo e biti rutina.

Sputene roletne i teke navuene zavese govorile su o teskobi koja je muila Jelisavetinu duu. Skup, stari nametaj, u ovom polumraku delovao je kao scenografija za priu strave. Ja sam, opet, voleo da radim negde gde ima puno svetla, negde gde je sve radosno, ivo i rascvetano.

Ljudi su, valjda slueni nebeskom propagandom, stvarali potpuno pogrene predstave o nama. to bih se ja, kad izaem iz Pakla, muio po nekim vlanim, ledenim sobetinama? Umesto da lepo sednem negde u baticu, naruim pie, pustim da me sunce ogreje, i iupam duu im ona kelneru plati ceh.

Zadnjih pedesetak godina najvie sam dua poupao uz rotilj i pricer. Sednemo lepo, pa malo vina, malo mesa, jo malo vina i mnogo vie mesa. Ljudima mast i pie udare u glavu, a ja vaem i anjem, sve zalivajui hladnim pricerom da mi lake proe.

Jelisaveta i ja popili smo jednu kafu i uz nju zavrili vei deo posla. Popili smo i drugu uz koju je ila i mala aica ljute rakije, a posao bio gotov.

Primetivi kako s vremena na vreme iskradam poglede ka njenim dugim nogama u tankom, crnom najlonu, prekrstila ih je tako da mi vidik bude lepi. Vrhovi njenih slobodnih grudi, prekriveni samo kunom haljinom napu-pee sami od sebe. Nije se nudila, ve se pokazivala. Zavodila je nesvesno, po navici.

Vreme je da poem rekoh, poto smo doli dotle gde bi sve drugo bilo suvie za prvi put.

Spremiemo sve ugovore, pa u Vam doneti na potpis rekoh. Hvala Vam odgovori ona, blago pocrvenevi dok sam joj ljubio ruku na

rastanku. Razgovor, kafa i ona rakijica ugrejae nenu aku na koju se spustio avolov poljubac. Duu joj je ugrejao oproten dug, pa je sad zadovoljna duica ravnomemo irila spokojne zrake oko nene Jelisavete.

Nije se ona zaduivala, ve njen bivi verenik koji je pobegao sa nekom razmaenom crnkom, jedinicom prebogatih roditelja. Da bi uspeo crnku da armira i roditelje da prevari, zaduivao se na sve strane. Problem je to su dugovi bili na Jelisavetino ime.

Napolju se ve smrailo. Sa zapada je dolazila oluja. Sa istoka je stizala no. Proetah gradskim ulicama koje su se uurbano praznile, dok je stazama mog duha

koraala Zlatokosa u belim cipelicama, ostavljajui za sobom trag otre potpetice. Izu se najzad i stade bosa da tri budei prolee u veno ledenim predelima zlog duha.

Usred noi, kad oluja i munje ispraznie nebo, a zemlja zadrhta od siline groma, Mefisto se uz urlik sunovrati u Pakao. Uzvik pobede i radosti do Raja se uo. Neka drhte od mog glasa, jer e vatrom paklenom goreti krila njihova. Pred vratima haos. Uskomeani red dua talasao se s jedne na dragu stranu. Buka, besni uzvici i nemir, uzrujae moje vazda razjarene Demone. Ni mrtvi vie nisu ono to su nekad bili.

Mefisto, ovi napred se bune to ekaju. Viu "lopovi, lopovi". Gaaju ime stignu. Kau: i trajkaki odbor imaju. A oni pozadi vraaju se sami do Granice, nee vie gospoda da ekaju! ree zadihan jedan od avola uvara, koji je dotrao do mene im me je ugledao.

Dau im ja odbor! naroguih se i oborih glavu. Zaoh medu seni, sav ljutit, i prooh sve do ela.

Tiina! riknuh iz sve snage, poto se niko od njih nije obazirao na moj dolazak. Uvreeni Demoni poletee, uasi pokuljae iz Mefistofelesa, a crni oblak straha, pade po pobunjenim grenicima.

Evo, ovaj im je glavni! kaza avo na vratima, koji mi se obradova kao suncu, i upre na jednu malenu, pogrbljenu sen.

Speen od jeda jo za ivota, ve dobrano zloban i rdav, samo je gori bio kao mrtva sen. Jajasta glava, pilea ramenca, a pogled mu otar, ne zna je li lud ili zao.

Vas sam ekao ree on gordo. Kao da je mene posebno trebalo da interesuje koga je on ekao i zato, podrazumevajui pri tom da ja nemam pametnija posla nego ba njega da sluam.

Ovo je nedopustivo! Zaista nedopustivo! ne dade mi da doem do rei. Govornik ovek. Iskusan. Jedino mu je publika pogrena, ali on za to nimalo ne haje. Vano je da on pria.

Tamo gore ekaj. Ovde ekaj. A zato, moliu Vas lepo? Zato? Zato bismo mi toliko ekali, kad ne moramo? podie se glas, prevrnuvi se pred paklom u piruetu retorskog pitanja. Da je mogao sve skupa da nas potrcka malo iz te kitice koja mu se nemono klatila medu nogama, bi i to uinio koliko je uivao nad svojim pitanjem.

Zbog birokratije, brajko! viknu, ponosito se ogledajui uokolo. Zbog nesposobnih slubenika! Zbog lenjivaca kojima je lake da sede negde

i odmaraju nego da rade! Jeste. Da rade. Da ne hvataju zjale i priaju u vetar, nego da rade. Tu je bio onaj va. Posedeo malo, red taman krene, a on ode. Zavrio gospodin. Mnogo mu je. A ti ekaj. ekaj. Pa ekaj. I dokle, majku mu? Dokle ja da ekam? Dokle? zaskia, i jo prst ka meni podie. Glavica mu drhtim sva onako jadna, providna. Trese mu se vrati. Nije se taj jo poteno ni ohladio, a na mene prst die.

Histerini mrtvac nakon uspenog dana doe, valjda, kao kazna nekog suludog provienja, kojeg manijaki proganja ideja o savrenoj ravnotei. Gori bi mogao da bude samo mr