SRBI I RUSI O DOSTOJEVSKOM

8/14/2019 SRBI I RUSI O DOSTOJEVSKOM

1/97

SRBI O DOSTOJEVSKOM

Marko S. Markovi

SRPSKA APOKALIPSA

PO F. M. DOSTOJEVSKOM

Sve doskora, Srbi su bili uvereni da nema razlike izmeu postupaka jednognaroda i moralnog stava pojedinih linosti. U njihovim oima, jedna dravamoe biti potena ili nepotena, kao svaki ovek. Otuda sklonost Srba dadranje svojih negdanjih Saveznika i prijateljski raspoloenih nacija danasprotumae kao izdaju. Meutim, oigledno je da bi ve samo prouavanje

srpske istorije 19. stolea bilo dovoljno da otkrije pravu strategiju i taktikuzapadnih sila, u ijem makijavelizmu ne moe biti mesta ni za kakvuvernost ili prijateljstvo. Krajnji ciljevi Velikih su egoistini i uvek ostajuisti, dok su Srbi as iskorieni kao saveznici, as osueni da buduuniteni, shodno praktinim potrebama u datoj situaciji. Ali Srbi to nisumogli da uvide, jer su poinili drugu fatalnu greku, svodei svoj vidokrugna dogaaje iz 20. veka. Verni uspomenama iz prohujalih svetskih ratova,oni su prestali da se koriste svojim vekovnim iskustvom, osiromaili susopstvenu nacionalnu svest i poeli da istorijske izuzetke tumae kaopravilo.

Moe se onda zamisliti kakvo iznenaenje oekuje savremenog Srbina kadiz svoje biblioteke izvadi i ponovo proita Piev dnevnik" FjodoraMihailovia Dostojevskog. Taj ruski genije nehotice otvara Srbima oi i leiih od gornjih zabluda. Sve je tu objanjeno i naem oveku pristupano,kao da je namenjeno dananjim pokolenjima. Piev dnevnik" je pisanuglavnom sedamdesetih godina prolog veka, za vreme rusko-turskih isrpsko-turskih ratova. Slinost tadanjih dogaaja na Balkanu sa srpskomdramom kojoj prisustvujemo od Drugog svetskog rata na ovamo, naroitopoev od 1991. godine, je zapanjujua. U najveem broju sluajeva,analiza Dostojevskog se moe primeniti na nae prilike. Da je hteo da budeprorok srpske sudbine u nastupajuem veku, pisac ne bi mogao izreipravedniji sud. S tom razlikom, to je Srbija tada mogla raunati napodrku Rusije, dok se u nae vreme vie ni na nju ne moe osloniti. Iz tograzloga, treba stalno imati u vidu da su, svojevremeno, Rusija i Srbija,duhovno i politiki, uglavnom pripadale istom bloku", da je u to dobapostojala slovenska solidarnost, te da se rei Dostojevski odnosno Rusijemogu esto primeniti na Srbiju i obratno.

PROLOST I SADANJOST

U SVETLU ISTORIJE


2/97

Ono to je Dostojevski najvie sablanjavalo, to je ravnodunost Zapadaprema udesu hrianskih i prevashodno slovenskih naroda pod Turcima.Pogotovu kad se ta ravnodunost pretvorila u politiki cinizam i kada,rukovoenje tim cinizmom, zapadne sile nisu oklevale da stanu na stranuTuraka protiv hriana. Utoliko pre, to je ideal Dostojevskog bio osloboditi

Pravoslavlje i Hrianstvo od muslimanskog varvarstva i zapadnejeretinosti", jer je osuivao preutni makijavelistiki princip zapadnih silada ono to je podlo od strane jedne linosti premudro od strane jednedrave". Stoga se zgraao zapaajui: Malte ne, sva Evropa se zaljubila u Turke". Jer je nasluivao smisao tog preokreta: Evropa bodri turskifanatizam i sprema se da nas udari s lea".

Evropska zaljubljenost u Turke ila je naporedo sa prezirom premaslovenskim narodima. Dostojevskog je, prirodno, pre svega bolelonerazumevanje koje su u Evropi sretali Rusi: Nee da proue narod kojimrze i koga se boje"... Sanjaju da nas sve unite". Ali, verovatno, nije gamanje uzbudilo otkrie da su ti isti Evropljani, koji su vikali protiv ropstva,koji su ukinuli trgovinu crncima, unitili despotizam i proglasili ovekovaprava", pristali da posmatraju skrtenih ruku kako divlja" gnusnamuslimanska horda zakletih neprijatelja civilizacije" unitava milionenesrenih hriana. Evropa eka kad e sve te stenice biti unitene i pravise da ne uje njihove vapaje". Zar je to zaista bila poslednja recivilizacije"? ta bi tek rekao Dostojevski da je mogao videti uurbanost sakojom e, sto dvadeset godina kasnije, Zapad priznati Bosnu iHercegovinu, prvu panislamistiku dravu u Evropi, predajui srpskumanjinu muslimanima na milost i nemilost, kao to je spreman da im

sutra rtvuje i Srbe na Kosovu?

Svirepost realne politike ne iskljuuje pokuaje da se ona moralno opravda.Naprotiv, to su njene namere neovenije, to njen vid mora bitiplemenitiji. La se spasava laju" saima Dostojevski i prikazuje nain nakoji je zapadna propaganda, ve tada, pokuala da svoju izdajuHrianstva pokrije klevetama protiv Srba i Rusa. U tim manevrima ipodmetanjima je prednjaio britanski premijer Dizraeli lord Bikosfild. Dabi kompromitovao rusku intervenciju u korist balkanskih naroda, Dizraeli,koji je tobo raspolagao tajnim dokumentima", je optuivao Ruse da su uTursku poslali sve svoje ruilake elemente" socijaliste, komuniste i

komunare" te da postoji opasnost da se ti revolucionari u otomanskomcarstu osnae. No pored Rusa, trebalo je okaljati i same Srbe, pa je Dizraelipohitao da predstavi srpsku objavu rata Turcima kao neasni postupak, asrpsku borbu za osloboenje kao neasni rat. Hoe prema nama daizazovu optu mrnju", jadao se tada Dostojevski. Pod uticajemDizraelijeve kampanje, stvara se utisak da su patnje Srba i drugihporobljenih naroda obine izmiljotine i provokacije: ... U Evropi osporavajufakta, poriu ih pred narodnim parlamentima, ne veruju, prave se da neveruju. Svaki od tih narodnih voa u sebi zna da je to istina, a opet jednidruge obmanjuju: da to nije istina, da se to nije desilo, da su oni sami (tj.hriani) pobili svojih ezdeset hiljada Bugara, samo da bi optuili Turke".Ba kao kad u nae dane javno igou Srbe i raspinju ih na krst pred celim


3/97

svetom, a u zoolokom vrtu muslimani bacaju nevinu srpsku deculavovima u eljust.

Dostojevski pokuava da pronae neko racionalno objanjenje te moralnenakaznosti i nasluuje da bi posredi moglo biti smrtno neprijateljstvo

Evrope protiv Slovena: Evropa je neprijatelj slovenskog jedinstva", dok jeodbrana Slovena misija Rusije". Nesumnjivo da bi se Evropa razneilaprema balkanskim narodima, kad bi poeli da mrze Rusiju". Dostojevskiuvia da postoje dublji razlozi te evropske mrnje, ali smatra da je onanala svoj najverniji politiki izraz u savezu rimokatolicizma sasocijalizmom. Na jednom mestu u Dnevniku", on govori o katolikojsvetskoj zaveri" i vidi u socijalistikom udovitu" edo katolicizma koji jeprodao Hrista za zemaljsko carstvo".O tome bi se moglo dugo diskutovati.No, u svakom sluaju, posredi je bila meunarodna urota. Prema tome, nesamo da Evropa nije pritekla u pomo hrianima pod turskom vlau negoje presudu nad Srbima i balkanskim narodima izrekla pre svakog suda isasluanja. A zar nas to ne podsea na izvesnu mirovnu konferenciju",gde su Srbi nedavno bili oznaeni kao krivci jo pre poetka debate?

PREDZNACI APOKALIPSE

Kao jedan od najpobonijih ljudi meu ruskim piscima, Dostojevski se nijemogao zadovoljiti iskljuivo politikim objanjenjem evropskog zloina nadSrbima i traio je njegove duhovne korene. U toj perspektivi, razmiljanjaDostojevskog su odmah dobila apokaliptiki karakter. Nije li nekada Neronsvalio na hriane krivicu za poar Rima, kao Dizraeli na Srbe odgovornost

za rat sa Turcima? Oevidno je da su obojica bili proeti avolskim duhomkoji je nadrastao njihovu linost. Na stranicama Pievog dnevnika" re jeo zlom duhu" koji drutvu donosi novu antihriansku veru, tobo novamoralna naela; uverava da moe iznova da sagradi svet, da sve ljudenaini jednakim i srenim, i zauvek dovri Vavilonsku kulu, postavljajuinjen kamen temeljac". Nema sumnje da Dostojevski tu misli naapokaliptike zveri i na antihrista, jer, kako sam kae, vidi da ve mnogi uEvropi ozbiljno prihvataju antihrista ako Hrista". A u atmosferi Otkrovenjapo Jovanu, neizbena je i pomisoa na kraj sveta. Dostojevski ne smatra da je to obavezan ishod aktuelnih dogaaja, jer je kraj sveta jedan aantihrista mnogo, ali zato moe se desiti da Antihrist koji je pred nama

bude onaj poslednji. Pojava antihrista je uvek predznak Apokalipse ipraobraz kraja sveta, ali antihrist je predstavnik avolske sile koja vojujeprotivu Hrista kroz itavu istoriju Crkve. Prvi hriani su u Neronu s pravomprepoznali antihrista, pa ipak zbog toga nije nastupio smak sveta, ako tose ni smru Neronovom oveanstvo nije oslobodilo buduih antihrista,bilo da su oni nosili ime Marksa ili Dizraelija.

Otkrovenje po Jovanu je hrianska filosofija istorije, ali samo proroku jedato da tu knjigu sa sedam peata" protumai i njen nauk primeni naistorijske prilike svoga vremena. Proroki dar je dopustio Dostojevskom daivu istoriju kojoj je prisustvovao religiozno osmisli i pravilno proita", dabi zatim predvideo dogaaje skore budunosti.


4/97

Stav Evrope prema istonom pitanju" je ruskog pisca ubrzo doveo dozakljuka da, u doglednom vremenu, svet vie ne moe izbei revoluciju irat. Revolucionarni haos e biti izazvan katolikom svetskom zaverom" isavezom katolika sa socijalistima: Da, Evropu oekuju veliki prevrati, tolikida ljudski um odbija da veruje u njih, smatrajui njihovo ostvarenje neim

fantastinim". Revolucija e biti praena i borbom vere sa ateizmom". Ali,u tom haosu, proleteri i kapitalisti e izginuti od grehova svojih".Dostojevski takoe prorie neminovnost evropskog rata", ali zatim rat ese moda pretvoriti u sveoveanski". Da li e na kraju tih ratova nastupitipropast sveta? Dostojevski ostavlja oveanstvu izbor, zavisan od putakojim e narodi udariti: Ako nacije ne budu sluile viim idejama,izginue". Ali Dostojevski ipak uva u sebi iskru nade: Zli duh dolazi, ali enovo drutvo pobediti". Ukoliko isti uzroci izazivaju iste posledice, moe senaslutiti i krajnji domet politike razbijanja Jugoslavije i Srbije, kojuposlednjih godina sprovode internacionalne organizacije. U ime svetskogmira, sada se priprema Trei svetski rat.

Poslednja re Dostojevskog je nada, ako ne i vera, u pobedu dobra. Sobzirom na porast zla u svetu, koji on sam nagovetava, u prvi mah jeteko razumeti na emu se taj njegov relativni optimizam zasniva. On jeshvatio da je oveanstvo doterano do duvara", do poslednje dileme:moralizacija politike ili smrt, kraj sveta, Apokalipsa. U vie navrataosuivao je naelo koje je do sada u politici vladalo: Ono to je podlo odstrane jedne linosti, to je premudro od strane jedne drave". Od sadatreba i u politici usvojiti Hristovu pravdu koja vai za svakoga verujueg".Iluzija o koju se do danas razbijala srpska politika, naivna vera da jedan

narod treba da se ponaa kao estit ovek, mora najzad postati stvarnost izakon za sve. Drugim reima, ili e se sa njima isceliti. A to se moe postiiako se u svakom narodu razvije oveanska ideja, ljubav prema svimanarodima, koju Dostojevski ve pripisuje ruskom narodu. Niko taj ideal nebi prihvatio bre i radosnije od srpskog naroda koji je ideju sveoveka isveoveanstva u svojoj dui negovao od svetog Save do Vladike NikolajaVelimirovia. Na alost, u trenutku kad bezmalo itav svet uestvuje ukolektivnom genocidu nad srpskim narodom, optuujui ga istovremeno zagenocid, teko je verovati da to nije samo jedna utopija kod tolikih drugih.Ako je posle dve hiljade godina hrianskog delovanja u svetu oveanstvopretrpelo takav i toliki moralni pad, kako moemo verovati u njegov

preporod? I ko bi taj preporod izazvao, kad su nas skoro svi napustili, kadnam uskrauju i slobodnu re, kad vie nee da uju na glas? Da je samDostojevski meu nama, danas bi se oni i o njegovu propoved ogluili.

Nije ta situacija bila nepoznata Dostojevskom jer je bio svestan da e pravihriani uvek sainjavati malo stado a njihova borba trajati do koncaistorije, a bilo je perioda u njegovom ivotu kada je on bio prinuen da sebori sam samcit. Uprkos tome, on je nepokolebljivo verovao u snagu Istinei znao da je to najvea sila na svetu. Onaj koji ima uza se Istinu i koji njubrani nikada se ne bori uzaludno, pa makar ostao sam na bojitu. A tojmoralnoj dunosti se moraju pokoravati i narodi i pojedinci. Da IstinaHristova ne predstavlja stranu silu, zar bi sinovi lai na Zapadu toliki trud inovac uloili da ugue srpski glas? Stoga ne smemo zaboraviti poruku


5/97

Dostojevskog koja je upuena svim hrianima uopte, ali se u ovimsudbonosnim asovima odnosi na Srbe posebno:

Pre svega, ne plaite sami sebe, ne govorite: sam ovek na bojitu nijeratnik i dr. Svaki ko iskreno zatrai istinu ve je strano moan. Ne

podravajte ni frazere koji stalno ponavljaju, da bi ih uli: Ne daju nam daradimo, vezuju nam ruke, uvlae nam u duu razoaranost i oajanje! itd.itd. Sve su to frazeri, jeftini pesnici, lenjivci koji sami sebe slikaju. Onaj kohoe da donese korist, taj sa vezanim rukama u bukvalnom smislu moeuiniti bezdan dobra. Pravi delatnik, kad stane na put, mora odmah predsobom videti toliko dela, da mu nee pasti na um alopojke da gaspreavaju u radu nego e nai i uspeti da neto uradi. Svi pravi delatnicito znaju." (Piev dnevnik", februar 1877).

Jeromonah Atanasije Jevti

O LINOSTI I ZAJEDNICI LJUDSKOJ

- DVA TEKSTA F. M. DOSTOJEVSKOGA

Zaista, zaista vam kaem: Ako zrno penino padnuvi u zemlju ne umre,ono e ostati jedno; a ako umre, mnogo e roda roditi" /Jovan 12,24/.

Dostojevski, Braa Karamazovi, /PSS = Polnoe Sobranie Soinenia /, t.

14,s.5 i 281/.

O Dostojevskom je mnogo pisano, a takoe i o njegovim prokletimproblemima", onim vekovenim pitanjima" kojima se on celog ivotabavio i o kojima je nenadmano pisao. Osnovni problemi njegov i njegovihjunaka bili su, kao to je poznato, Bog i besmrtnost due. ini nam se,meutim, da emo biti vie u pravu ako ovaj dvojedini problem budemoposmatrali kao jedan jedinstveni problem problem oveka, kao to je to isam Dostojevski inio.

Iako njegov Dimitrije Karamazov govori: irok je ovek, ak isuvie irok,

ja bih ga suzio" (PSS 14,100), ipak sam Dostojevski vie sleduje zahtevuda treba posmatrati prirodu oveka u svim njenim vidovima" (Zapis iz187576, LN Literaturnoe nasledie /, t. 83, 323/, zato to, veli on nadrugom mestu, iako sve stvari i sve u svetu nije za oveka zavreno,znaenje meutim svih stvari sveta sadri se u oveku" /Rukopisnimaterijal za Brau Karamazove", PSS 15,208/.

Moemo slobodno rei da osnovni i kljuni problem Dostojevskog jesteovek, i zato o toj njegovoj i sviju nas centralnoj temi nikada nije dovoljnopisati, nikada suvino na nju se vraati, za nju se boriti i muiti zajedno saovim sveivotno napaenim prorokom i apostolom oveka. Jo u svojoj 18.godini Dostojevski je pisao svome bratu Mihailu: ovek je tajna, ako jebude odgonetao celog ivota, ne govori da si izgubiro vreme. Ja se bavim


6/97

tom tajnom, jer hou da budem ovek" (pismo iz 1839. g). To isto onstavlja kasnije kao zadatak i pred jednoga od svojih junaka: Budi ovek to je pre svega" (Rukop. materijal za Mladia", PSS 16,423).

Celog svog ivota Dostojevski se zaista i starao da bude ovek i nalazio se

u stalnoj borbi i podvigu za oveka, i kao linost i kao zajednicu ljudsku.Zato je i postao instinski sveovek i, u svojim adskim i rajskim borbama zaoveka i oko oveka, dostigao je do retkih prorokih vienja i prozrenjakakva se daju samo izabranim muenicima roda ljudskog. Za takvogaDostojevskoga, vekoveno pitanje" oveka, u svojim poslednjimdubinama, razotkrivalo se kao metafiziki i religiozni problem (pojmovemetafiziki" i religiozni" treba shvatiti u kontekstu pravoslavnoghrianskog mirovozrenija Dostojevskog). tavie, Dostojevski je pokazaoda se u takvom dubokom bavljenju i doivljavanju oveka i njegove tajeneneizbeno raotkriva sam metafiziki i religiozni osnov ovekovog bia, tj.ubeenje da je ovek vean, da nije prosto zemaljska ivotinja, nego da jepovezan sa drugim svetovima i sa venou" (Dnevnik pisca 1880, avgust,g. 3,3 sr. Braa Karamazovi", PSS 14,290). Jednom reju, Dostojevski serazotkrio bogooveanski osnov i karakter ovekovog bia.

U svome sveivotnom traganju za ovekom Dostojevski se nije hteo olakouspokojavati i zato je bio iri i liberalniji od svih onih koji su ga kritikovali ilise o njega sablanjavali, bilo da su to oni iz levog ili oni iz desnog tabora.U segovom nemiru bilo je zaista neeg jovovskog i sam on bio je svojevrsniJov pred Bogom i pred ljudima, valjda je zato tako potresnuto i voleo Knjiguo Jovu jo od svoga detinjstva. O jovovskoj veliini oveka pred Bogom

potresno je svedoanstvo starca Zosime, a samim tim i Dostojevski: Tu usluaju mnogostradalnog Jova skriva se velika tajna: kako su se prolaznilik zemaljski i vena istina tu dotakli i susreli na jednom mestu. I predpravdom (=istinom) zemaljskom svrava se delo vene pravde... I Jovblagodari Gospodu, i slui ne samo NJemu, nego i svemu sazdanju krozgeneracije i vekove" (Braa Karamazovi", PSS 14,265). Poput Jova iDostojevski je, u svim ivotnim nevoljama i patnjama, blagosiljao Boga izdubine due svoje. Gospode, blagodarim Ti za lik ljudski, koji si mi dao"(Zapis iz 187576 LN 83,407), ali mu to nije smetalo ili tanije: upravomu je to i davalo smelosti da Bogu i ljudima i sebi postavlja najradikalnijepitanje o pravom oveku, o smislu ovekovog linog i zajednikog ivota i

postojanja, i da za to, kao Jov, ne bude odbijen nego pohvaljen i prihvaeni od Boga i od pravih Boijih ljudi. Ako bi se sav podvig FjodoraDostojevskog; i kao oveka i kao nenadmanog hrianskog pisca, sveo najedno delo, na jedan zahtev i tenju, onda bi to bilo ono to je sam onnazvao traenje oveka u oveku", tj. traenje punog ooveenja i ovekakao linosti i oveanstva kao istinske ljudske zajednice. A da li je to i kakomogue?

Sve Dostojeskovo bavljenje problemom oveka predpostavlja kod njegaveru u oveka. NJegov princip: pri punom realizmu nai oveka u oveku"(Zapis iz 188081), znai ovde da se kao nesumnjivi preduslovpredpostavlja vera u oveka i mera u mogunost da se pravi ovek moenai. Da, ali kakva vera? Veru u oveka isticali su i zapadni humanisti i


7/97

ruski zapadnjaci, ali je Dostojevski u tome video neto drugo a ne stvarnuveru u oveka. Kao i u sluaju ljubavi prema oveku i oveanstvu, koju nataj drugi, nedostojevski nain do vrhunca zastupa stav Velikog Inkvizitora,a gde ustvari pod vidom socijalne ljubavi prema oveanstvu javlja senezamaskirovano prezrenje prema oveku" (PSS 15,198), tako i u

humanistikoj veri u oveka" Dostojevski vidi najee samo poklanjanjepred stihijama i slepim silama ili sistemima, tj. ustvari obelienje oveka ioveanstva.

Kod Dostojevskog vera u oveka predpostavlja veru u Boga i pokazuje se iprojavljuje kao sutinski neodvojiva od ove. Kada njegovi junaci muenikiispovedaju da ih kroz ceo ivot samo i jedino mui Bog, oni samim timistovremeno priznaju da ih podjednako mui i ovek, jer je ovekneodvojiv od Boga i stvarno nemisliv van Boga, mada je slobodan predBogom, slobodan i u svome stavu prema Bogu. No stav oveka premaBogu za Dostojevskoga se odraava i projavljuje u stavu i odnosu ovekaprema sebi i prema drugim ljudima, tako da se antropologijaDostojevskoga pokazuje uvek kao bogocentrina, ili jo tanije: kaohristocentrina, teantropocentrina. No o tome vie kasnije.

Ima velike istine u reima episkopa Nikolaja Velimirovia: LJudi traeBoga, a Bog ljude" (to u stvari predstavlja samo ponavljanje rei drevnihhrianskih Otaca, posebno prvohrianskog apologete Sv. TeofilaAntiohijskog). Ovo potpuno vai i za Dostojevskoga nezasitnogbogotraitelja i bogoiskatelja. Jer, kako je pravilno primetio JurajAjnhevaljd, Bog je za Dostojevskoga bio pre svega sveivotni drug i veliki

sagovornik, to jest iva Linost bezuslovno neophodna oveku, te zatoveliki pisac i daje sledee svedoanstvo: Boga je isuvie teko iskoreniti(iz oveka)... O tome, ini se, ne zna nauka... Nauka je velika stvar, nosvecelog oveka ona nee zadovoljiti. ovek je iri od svoje nauke. To jeJevanelje" (Zapis iz 187576 LN 83,454 i 412). To isto govore i njegovijunaci Makar Djevukin i starac Zosima (iveti bez Boga to to je samomuka" PSS 13,302), a to isto na svoj nain svojom praiskonskomtugom za Bogom" svedoe i Kirilov i Versilov i Ivan Karamazov.Uostalom, drugaije i nije moglo biti kod Dostojevskog kao pravoslanoghrianina, kao sledbenika i uenika Bogo-oveka Hrista, to se vidi i iztoga to Dostojevski, ne samo pozitivni nego i negativni heroji, ne mogu

da previde prisnu i oiglednu vezu Hrista sa naim oveanskim svetom", kako veli o. Juston Popovi.

Zbog svega ovoga, zbog oseanja i saznanja da se jedino Hristom i moemeriti ovek, svaki ovek, bilo najnie pali ili najvie uzdignuti. Dostojevskije zato i izvodio potrebu vere u Hrista", kako je sam govorio, iz svega: izteke dugogodinje robije, i iz psiholokih i socijalno bezizlaznogpodzemlja, i iz greha i zloina, i iz bunta i bogoborstva (ja sam iz buntaizveo i dokazao neophodnost vere u Hrista"), i iz ivota prostog naroda i izcivilizovanog sveta, i iz ideje progresa i iz socijalizma, i iz pakla i iz raja, jednom reju iz svake ljudske situacije i kondicije. A inio je toDostojevski snanije i dublje nego iko u novije vreme, a ipak inio je to navrlo jednostavan nain: iz samog ivog ivota", iz celosnog, istinski


8/97

ljudskog doivljaja ivota, doivljaja u kome umesto dijalektike nastupaivot" (Zloin i kazna", epilog), onaj istinski ivot koji je uvek dar Boiji ikoga zato kao takvoga, bez bilokakvih drugih obrazloenja, treba voleti i utom podvigu ive i delatne ljubavi iveti. Ko ovo nije razumeo i ne razume,taj pokazuje da nije shvatio pravog Dostojevskog, nije rekli bismo razumeo

pravoslavnog Dostojevskog. Onog i onakvog Dostojevskog koji je sav bezostatka bio u borbi i podvigu za veru u Boga i u oveka, tj. za ono to onnaziva pravo i slavno ispovedanje Hrista i potpuno moralno obnovljenjeoveka NJegovim imenom" (Rukop. materijal za roman Zli dusi", PSS11,167168).

Pojedini prouavaoci Dostojevskog u Evropi, u sovjetskoj Rusiji, pa i kodnas, posmatrajui iz svoga duhovnog vidika i sobom mereiDostojevskoga, tvrdili su ili jo uvek tvrde da se navodnim svoenjem"Dostojevskoga na hriansku veru", ili jo vie na Pravoslavlje", on timesuava" i upropaava". Neki od njih ak tvrde da Dostojevski i nije bioneki hrianin, jo manje pravoslavni ovek i mislilac, nego pre nekipoluvernik" ili nevernik", jeretik" ili ateista". udna je stvar u ovomtvrenju ve i to to o veri ili neverju , o pravoerju ili jeretinostiDostojevskoga govore oni koji su za to najmanje sposobni, to upravo takbipouruju da ga jednom brane" od vere, da bi ga drugi put optuivali zajeres". S druge strane, interesantno je da niko od velikih hrianih pisaca imislilaca, filosofa i teologa, i pre svega onih pravoslavnih i ruskih (ako seizuzmu, moda, Konstantin Leontjev i Pobjedonoscev), nije do danas zatako neto optuivao Dostojevskoga. Tako se pokazuje da se duh VelikogInkvizitora esto vie taji upravo tamo gde se ljudi olako hvale svojom

naprednou i liberalizmom. Gospodo, kakav vam je to mizerniliberalizmi!" rekao bi na to sam Dostojevski. Zar je nazavisnost misli,makar i najmanja, tako teka!" (Zapisi iz 18634 i 197275 PSS 20,176 i21,258). A mi bismo na to kao potsetnik dodali biblijsku priu o tome kakosu prijatelji Jovovi, iako advokati Boiji" a optuioci nepobonosti" Jovove,ipak na kraju bili od Boga izoblieni, dok je buntovni Jov bio opravdan. Takoto stoji u samoj Bibliji, toj udnoj venoj knjizi" Dostojevskoga!

Na gore napomenuta tvrenja treba pre svega rei ovo: takva shvatanja itumaenja" Dostojevskoga pokazuju samo to koliko oni koji tako netotvrde veoma malo poznaju Hrianstvo i Pravoslavlje (a treba makar

koliko bilo razumevati Hrianstvo", govorio je Dostojevski Gradvskome Dn. pisca 1880., gl. 3,3), i koliko je za takve hrianska vera i njenpravoslavni doivljaj i opit u najmanju ruku samo teoretska stvar". Da i negovorimo koliko su u takvim sluajevima najee po sredi brojnepovrnosti i predubeenja i predrasude, za koje je Dostojevski u svojevreme govorio: Predrasude u naoj intelektualnoj sredini nita nisu manjenego u narodu" (Zapis iz 18767 LN 83,488; sr. Dnevnik pisca 1876, april,gl. 1,3).

Jedna od osnovnih predrasuda kritiara Dostojevskoga iz zemaljasocijalistikog raja" sastoji se pre svega u tome to je kod njih samoodricanje religije uzvedeno u religiju" (rukopisni materijal za Mladia",PSS 16,80 i 285), a onda i u tome to Hriansku veru i ivo Pravoslavlje


9/97

takvi obino znaju jedino iz knjiga", uei ih sa Zapada", a neneposredno iz same ive narodne Crkve i od ivih i stvarnih jevanelskihhriana, onih nosilaca lika Hristovog koji i do danas postoje i mogu sesresti i u sredinama gde je istorijski otpisano" Pravoslavlje (sr. pismoDostojevskoga LJubomovu, juna 1879. g).

Naravno nije re o tome da je Dostojevski, i kao verujui ovek, a i mi sviskupa sa njime, bio bez mane i bez greha (bezgrenih u ovome svetunema" PSS 21, 274; sr. PSS 13,318), nego je nae, i ne samo nae,duboko uverenje da je za puno razumevanje Dostojevskoga potrebnozaista sa verom prihvatiti onu kod njega ponovo doivljenu i proverenubiblijsku istinu da su neispovedivi i neizrecivi putevi kojima Bog nalazioveka" (Rimlj. 11,33; PSS 7,203), i da je samo na tome putu vere (veremakar i kao udnje za verom" prema pismu ranog Dostojevskog Fon Vizinoj) mogue sresti i nai pravog i sveoveanski irokog, a nesuenog" Dostojevskoga. Tumaiti pak Dostojevskoga mimoilazeinjegovu tako iskreno i dugo odstradavanu i posvedoenu veru, znaijednostavno ne traiti u njemu, niti nai oveka u oveku", znai predbogobornim Savlom iskljuiti Apostola Pavla, znai ostajati rae uzmrtvoroene" a ne uz ivog oveka (Zapisi iz podzemlja, kraj, PSS5,178).

O sluaju ovakvog bezreligioznog i bez-bonog tumaenja Dostojevskog, ai svakog verujueg uopte, najbolje bi svakako govorio sam Dostojevski,kao to je, uostalom, ve i govorio i pisao (to bi svakako bilo interesantnosve to sabrati na jedno mesto i prezentirati dananjim itaocima). Za sada,

mi bismo ovde naveli samo poznate rei kneza Mikina upuene Rogoinu:Sutina religioznog oseanja ni pod kakvo rasuivanje, ni pod kakvepostupke ili pristupe, ni pod kakve ateizme ne podpada; tu je uvek netoto nije to, i veno e biti ne to; to je neto tako o ta e veno sklizavatiateizmi, i veno e ne o tome govoriti" (Idiot", deo 2., g. 4.).

Ma koliko to zvualo udno, mi emo to ipak ovde rei: za punorazumevanje Dostojevskoga potrebno je pre svega pravoslavno srce"(Sve e shvatiti pravoslavno srce", veli starac Zosima, PSS 14,266).Potrebna je iva jevanelska vera, vera u oveka i u Boga, ona vera koja ijeste jedinstveni izvor ivog ivota na zemlji ivota zdravlja, zdravih

ideja i zdravih izvoda i zakljuaka", kako nam veli sam Dostojevski(Dnevnik pisca 1876, decembra, g. 1., 5). Bez te jevanelske oivljenosti iosveenosti verom, bez blagodau osoljene novozavetne ivotnosti nemoe se shvatiti ivi ovek Fjodor Mihailovi Dostojevski u svim dubinamadue oveije", radi koje je Hristos i doao na zemlju. Umesto toga bieshvaen" i protumaen" samo jedan patuljasti Dostojevski, Dostojevski ustvarnosti suen i uproen, jer e uistinu ivi i stvarni ovek bitizamenjen teorijom o njemu". Reeno renikom samoga Dostojevskoga,bie to nekakav ovek roen od ideje", skrojen po knjizi", protumaenkao vernik ili nevernik po inerciji", ovek nastao po mrtvim zakonimaprirode", po optim principima", sav proiziao iz retorte", i u krajnjoj liniji ovek pretvoren u izlizani petoparac" (PSS 19,149). Bavljenje takvimDostojevskim, Dostojevskim bez ive vere u Hrista jevanelskog, u Hrista


10/97

Bogooveka, bavljenje Dostojevskim izvan stvarnog konteksta i ambijentaivog Pravoslavlja to i jeste stvarno suavanje" Dostojevskoga kaooveka. Takvo tumaenje Dostojevskoga zaista predstavlja svojevrsnoizvlaenje kvadratnog korena" iz ive linosti tog velikog i traginogBoijeg deteta, koje svome Ocu i Gospodu stoji ili pada" (Rm. 14,4).

Kaemo pak traginog" za oveka Dostojevskoga, zato to je ovek unjemu voljno ili nevoljno raspet izmeu pakla i raja, no raspet, hvala Bogu,ne na smrt iz koje nema vaskrsenja, nego i na ivot, koji se moe roditi iraa se iz dobrovoljno prihvaene krsne smrti. Upravo onako kako je to uopitnom saznanju i doivljaju velike istine Jevanelja Hristovog, takokljune za Dostojevskoga i njegove junake: Ako zrno penino ne umre,ono ostaje jedno; a ako umre, oivee..."

Svakako da Dostojevskoga ne treba uproavati, ni suavati ipojednostavljati. Miahil Bahtin je pravilno istakao poznatu misao ofilosofskoj polifoniji Dostojevskoga, o pluralistinosti i mnogoglasnostinjegovog sveta. No, isti Bahtin ukazao je takoe i na to koje je to sabirnosoivo u kojem se preseca i sagledava sva polifonija likova Dostojevskoga.Svet Dostojevskoga, veli Bahtin, duboko je pluralistian. Ako bi se paktraila slika kojoj tei itav taj svet, slika u duhu pogleda na svet samogDostojevskog (poslednje podvlaenje nae A.J.), onda bi to bila Crkva,kao optenje neslivenih dua, gde e se nai i grenici i pravednici". Akosmo ve kod Bahtina, onda da navedemo i ovu njegovu vanukonstantaciju: Neki podcenjuju duboki personalizam Dostojevskoga, a to je pogreno... Za Dostojevskoga ne postoje ideje po sebi", ne postojeniije ideje"... I istinu po sebi" on predstavlja, u duhu hrianske

ideologije, kao ovaploenu u Hristu, to jest predstavlja je kao linost kojastupa u odnose sa drugim linostima".

Navedene znaajne rei ovog vrsnog poznavaoca Dostojevskoga ukazujuna veliku hriansku irinu pisca Brae Karamazovih" i ostalih velikih dela,u kojima su zaista svi njegovi heroji, i pozitivni i negativni, sasvimravnopravni i svi su neustraivi borci za linost i njenu slobodu, i time zanjenu beskonanost i neprolaznu vrednost. Okvir" i prostor njihovogslobodnog projavljivanja i delovanja i meusobnog optenja jestesabornost Crkve kao zajednice ivih i slobodnih linosti, koja kodDostojevskog, blagodarei njegovoj pravoslavnoj veri i ivom iskustvu

Pravoslavlja, nadilazi i prevazilazi obinu socijalnu, drutvenu realnostljudsku. Upravo zato Dostojevski je i mogao da istakne ovakvu liberalnu,za njegove oponente neverovatnu misao: Sa Pravoslavljem mi istiemonajliberalniju ideju kakva samo moe biti: zajednicu ljudi u ime optenja isa buduim nesaglasnima sa nama". (Zapis iz 187677 LN 83,533).

Bez Dostojevskove iroke vere u oveka i u Hrista, vere i poverenja uslobodnu, neprinudnu sabornost Hristove Crkve ne mogu se pojmiti svaona njegova insistiranja na: sveodzivljivosti, sveprijemivosti,sverazumevanju, sveivotnosti, sveljubavi, sveovenosti, kako kodPukina i kod ruskog pravoslavnog oveka uopte, tako pre svega kodsamog Dostojevskoga, koji je bio Rus vie od svih Rusa", kako je tojednom rekao Griin.


11/97

Ako se moda i moe sporiti oko izvesnih Bahtinovih teza opolifonijskomromanu" Dostojevskoga, neosporna je meutim ona Bahtinova konstatacija da Dostojevski od svojih junaka ne stvara neke robove ili robote, negoslobodne ljude, koji slobodno iznose i zastupaju svoje line ideje i stavove.Bahtin nee biti u pravu samo tamo gde tvrdi da Dostojevski u svojim

delima ne iznosi i svoj lini stav i shvatanje (samo uzgred ikazujemo nakarakteristine primebde linog karaktera u njegovim Zapisnim sveskama,kao to su: Ovo izrei od autora", neka se potrudi i sami itaoci", zato jei napisan roman", itd. PSS 11,279 i 303), jer jasno ili prikriveno iznetiautorski stav jo ne znai da su time njegovi junaci ogranieni ili oteeni uslobodnom iznoenju svojih stavova i pogleda na svet. S pravom je reeno,i to se zaista moe i rei, da su sva velika dela Dostojevskoga jednaogromna ispovest" njegova, te su samim tim njegova dela autobigrafina"(K.Mouljski). Meutim, treba istovremeno rei i to da je Dostojevski kaohrianin i veliki pisac duboko sagledao, doiveo i u svojim delima izneostvarnu ravnopravnost svih ljudskih linosti u Bogu i pred Bogom, a samimtim i meusobno, jer je za njega i poslednji ovek takoe ovek".

Svemu ovome treba dodati i poznato naelo Dostojevskoga: Svi smo zasve krivi" i svaki uestvuje u krivici svakoga" (PSS 14,290). San smenogoveka, i dr., to jest jedno od osnovnih njegovih naela, proizalo iz ivogopita ruskog pravoslavnog naroda i uopte iz ive vere i vekovnogpredanja vaseljenskog Pravoslavlja, a za koje naelo Adler kao psiholog spravom tvrdi da ta duboka formula i te kako tesno stoji u vezi sanajsigurnijim stvarnostima ivota", pa e nam onda biti jsan i oiglednasva sloboda i sva irina i dubina hrianske vere Dostojevskoga. To je ona

njegova poznata, do nemilosrdnosti iskreno proverena vera u beskrajnuvrednost i velike mogunosti ljudske linosti i njene slobode", ali naravno injene odgovornosti", to se ini jednu od najosnovnijih idejahrianstva" (Dnevnik pisca 1896.). O ovoj i ovakvoj veri Dostojevskogareito svedoi i sledei njegov zapis: Opta vera u to da je u Jevaneljureena konana re razvitka oveanstva. Vera sadri u sebi svethumanosti i sve najuzvienije take gledanja, a ljudi Jevanelja su lepi odsvih" (Zapis iz 187677 LN 83,562).

Jednom reju, ma ta rekli i napisali nai ili sovjetski ili evropski kritiariDostojevskoga, za nas ostaje nesumnjivo da je za samog Dostojevskog

poslednja i najvia realnost iva linost Hrista Bogooveka i NJegova ivaCrkva, Crkva kao sav narod", kao su rekli i Istoni patrijarsi u svojojPoslanici, Crkva Hristova kao zajednica ivih i slobodnih ljudskih linosti,Hristove dece" a meusobno brae", Crkva kao sveoveansko sabornoTelo Hristovo, Crkva kao Tajna Hristova" (Zapisi iz 188081 LN 83,676,682,PSS 11,112113, 152, 177188; Dnevnik pisca 1880, avgust, g. 3,13 i dr.).

Nije ovde mesto da objanjavamo i razvijemo sve hrianske filosofske ibogoslovske strane i dimenzije ovog pravoslavnog apostolsko-svetootakog verovanja i uenja o Tajni Hristovoj", koju pominje iDostojevski i koju on predpostavlja kada govori o oveku kao linosti i kaozajednici, ali podvlaimo da se ovde zaista radi o centralnoj isveobuhvatnoj istini i faktu celokupnog Hrianstva (sr. Ef. 3,4 i 9; 5,32;


12/97

Kol. 1,2627; 2,2; 4,3. Sveti Oci: Irinej, Atanasije, Grigorije Bogoslov,Maksim Ispovednik, Palama i drugi). Podseamo jo i na to da je u bitisvojoj ova osnovna istina hrianskog Otkrivenja bila Dostojevskom dobropoznata (osobito preko Sv. Pisma, dela Svetih Otaca, ruskih Svetitelja,Optinskih staraca i Homjakova), kao manjevie i svakom ivo verujuem

ruskom hrianinu (i u ondanjoj carskoj i u dananjoj sovjetskoj Rusiji) iuopte svakom pravoslavnom oveku u svetu poznata je ta istina presvega iz linog podviga ive vere u Hrista i iz hristocentrinog iskustvaPravoslavlja, iz linog i crkvenog molitvenog (bogoslubenog), ivota, izzajednice sa ljudima u Liturgiji, kao blagodatnom ovaploenju te tajneHristove, kao bogooveanskoj zajednici, u kojoj se najstvarnije doivljavaistina da je Logos postao telo" radi spasenja, preporoenja i oboenjaoveka, tj. istorijski fakt javljanja Boga u svetu meu ljudima, inpoistoveenja i sjedinjenja Boga sa nama ljudima da bi nas ljude u HristuBogooveku sjedinio sa Sobom i meusobno u jednu linu i sabornuzajednicu slobode, ljubavi i besmrtnosti.

Upravo u ovome je, po Dostojevskom, svo, beskrajno udo Hrianstva,sva realnost Jevanelja na zemlji, i jo sav vekoveni ljudski ideal, i tavie: u tome je sav izvor ivog ivota za oveka kao linost i zaoveanstvo kao sveljudsku zajednicu (Pismo S. A. Ivanovoj od 13. januara1868; Rukopisi za roman Zli dusi", PSS 11,112113 i dr.).

Hrianstvo je, rei e na drugom mestu Dostojevski, dokaz toga da uoveka moe da se smesti Bog. To je najvea ideja i najvea slava oveka,do koje je on mogao dostii". (Zapisi iz 187677, LN 83,616).

PRVI TEKST

(ZAPIS POVODOM

SMRTI ENE)

16. april. Maa lei na stolu. Da li u se videti s Maom?

Zavoleti oveka, kao samoga sebe, po zapovesti Hristovoj nemogue je.

Zakon linosti na zemlji sputavaJa spreava.

Samo je Hristos to mogao, no Hristos je bio vekoveni od veka ideal, kakojemu se stremi i po zakonu prirode treba da se stremi ovek. Meutim,posle pojave Hrista, kao ideala oveka u telu, postalo je jasno kao dan danajvii, poslednji razvitak linosti upravo i treba da doe do toga (nasamom kraju razvitka, u samoj taki dostizanja cilja) da ovek nae, saznai svom silom svoje prirode ubedi se da, najvia upotreba koju ovek odsvoje linosti moe uiniti, iz punoe razvitka svoga ja, to je da nekakokao uniti to ja, da ga celosno preda svima i svakome bezrezervno ibezuslovno. To i jeste najvea srea. Na taj nain, zakon ja se sliva sa


13/97

zakonom humanizma, a u slivanju oboje, i ja i sve (naizgled, dve krajnjesuprotnosti), uzajamno su uniteni jedno radi drugoga, i u isto vremedostiu, svako ponaosob, i vii cilj svoga individualnog razvitka.

Upravo to i jeste raj Hristov. Sva istorija, kako oveanstva tako i ponaosob

svakoga posebno, samo je razvitak, borba, stremljenje i dostizanje togacilja.

No ako je to zavrni, konani cilj oveanstva (koji ono kad dostigne nemapotrebe da se dalje razvija, to jest da dostie, da se bori, da pri svimsvojim padovima vidi pred sobom ideal i veno se stremi k njemu, to jestkao da nema potrebe iveti) onda, prema tome, ovek dostiui to,zavrava svoje zemaljsko postojanje. Dakle, ovek je na zemlji bie koje setek razvija, te prema tome nije zavreno, nego prelazno (bie).

No dostizati tako veliki cilj, po mome rasuivanju, potpuno je besmisleni,ako se pri dostizanju cilja sve gasi i iezava, to jest ako i po dostizanjucilja ne bude ivota u oveka. Prema tome, postoji budui, rajski ivot.

Kakav je taj ivot, gde je on, na kakvoj planeti, u kakvom centru, da li uzavrnom i konanom centru, to jest u naruju sveopte Sinteze, to jestBoga? mi to ne znamo. Mi znamo samo jednu crtu budue prirodebudueg bia, koje jedva da e se nazvati ovekom (sledstveno, ni pojmanemamo kakva emo mi bia biti). Tu crtu je predskazao i prednaslutioHristos taj veliki i konani ideal razvitka sveg oveanstva koji nam je,po zakonu nae istorije, doao u telu.

Ta crta je: Niti e se eniti niti udavati, nego e iveti kao aneli Boiji"(Matej 22,30). Crta koja je duboko znamenujua.

1. Nee se eniti niti udavati, jer nema radi ega; razvijati se, dostizati ciljkroz smenu generacija ve nije potrebno; i

2. enidba i udadba jeste kao neko najvee udaljavanje od humanizma,potpuno usamljivanje toga para od svih (amo ostaje za sve druge).Porodica, to jeste zakon prirode, no ipak je nenormalno, egoistiko upunom smislu stanje oveka. Porodica to je najvea ovekova svetinja na

zemlji, jer kroz taj zakon prirode ovek dostie (to jest kroz smenugeneracija) razvitak cilja. No u isto vreme, ovek po zakonu iste prirode,radi konanog dela svoga cilja, treba neprekidno da ga odrie.(Dvojstvenost).

NV. Antihristi se varaju poriui Hrianstvo sledeom glavnom takomopovrgavanja: 1. Zato Hrianstvo ne vlada na zemlji, ako je ono istinito;zato ovek do sada strada, a ne postaju (ljudi) jedan drugome braa?"

Da, vrlo je razumljivo zato: zato to je to ideal budueg, zavrnog ivotaovekovog, a na zemlji je ovek u prelaznom stanju. To e i biti, no bieposle dostizanja cilja, kad se ovek po zakonima prirode konano preporodiu drugu prirodu, koja se nee ni eniti ni udavati. I 2. : Sam Hristos je


14/97


15/97

Sve e tada sebe osetiti i poznati veno. Ali, kako e to biti, u kakvoj formi,u kakvoj prirodi oveku je teko da to sebi i zamisli konano.

Dakle, ovek se na zemlji stremi ka idealu koji je suprotan njegovoj prirodi.Kada ovek nije ispunio zakon stremljenja ka idealu, to jest nije s ljubavlju

prinosio svoje ja na rtvu ljudima ili drugome biu (ja i Maa), on tadaosea stradanje, koje se uravnoteuje rajskom nasladom ispunjenjazakona, to jest rtvom. Tu i jeste ravnotea zemaljska. Inae bi zemlja bilabesmislena.

Uenje materijalista sveopta inercija i mehanizam materije, to znaismrt. Uenje istinske filosofije unitenje inercije, to je misao, to je centar iSinteza vaseljene i njene spoljanje forme materije, to je Bog, to jebeskonani ivot.

II Zapisna knjiga iz 186364. g. PSS, tom 20,172175

DRUGI TEKST

-SOCIJALIZAM I HRIANSTVO-

U socijalizmu su pojedinii (malene jedinke), u hrianstvu je krajnjirazvitak linosti i sopstvene volje. Bog je ideja sabirnog oveanstva,

mase, sviju.

Kada ovek ivi masovno (u prvobitnim patrijarhalnim zajednicama, okojima su ostala predanja) onda ovek ivi neposredno.

Zatim nastupa prelazno vreme, to jest dalji razvitak, to jest civilizacija.(Civilizacija je prelazno vreme). U tom dalje razvitku nastupa pojava novifakt, koji niko nee mimoii, to je razvitak linog saznanja i odricanjaneposrednih ideja i zakona (autoritetnih, patrijarhalnih i zakona masa).ovek kao linost uvek se u tom stanju svoga optegenetskog rastastavljao u nerpijateljski, negativni odnos prema autoritetnom zakonu masa

i sviju. Zato je svagda gubio i veru u Boga. (Time su se zavravale svecivilizacije. U Evropi, na primer, gde je razvitak civilizacije doao dokrajnjih granica, to jest do krajnjih granica razvitka lica, vera u Boga je ulinostima izgubljena). To stanje, to jest raspad masa na linosti, drugaijereeno civilizacije, jeste stanje bolesno. O tome svedoi gubitak ive idejeo Bogu. Drugo svedoanstvo da je to bolest jeste to to ovek sebe u tomstanju osea ravo, tuguje, gubi izvor ivog ivota, ne zna za neposrednaoseanja i sve saznaje.

Kada oveku u tom njegovom stanju ne bi bio ukazan cilj meni se ini dabi on siao s uma s celokupnim oveanstvom. Ukazan je Hristos. (NV.Nijedan ateista, koji je osporavao boansko poreklo Hristovo, nije poricao


16/97

to da je ON ideal oveanstva. Poslednja re je Renan. To je vrloznaajno).

U emu je zakon tog ideala? Povratak u neposrednost, u masu, ali slobodni(povratak), i ta vie ne po volji, ne po razumu, ne po saznanju, nego po

neposrednom, strano snanom, neodoljivom oseanju da je to stranodobro.

I udna stvar. ovek se vraa u masu, u neposredni ivot, dakle u prirodnostanje, ali kako? Ne autoratitivno, nego naprotiv, u viem stepenusamovoljno (dobrovoljno) i svesno. Jasno je da ova via samovoljnost(dobrovoljnost) jeste u isto vreme vie odricanje od svoje volje. U tome jemoja volja da nemam volje, jer je ideal predivan.

U emu je ideal?

Dostii punu mogunost saznanja i razvitka, potpuno saznati svoje ja idati to sve dobrovoljno za sve (ljude). U samoj stvari: ta bi bolje uinioovek koji je sve dobio, sve saznao i koji je svemogu? Ako ga ostavite ustanju razbijenom na linosti, onda vi dalje od stomaka nita neete dobiti.Socijalisti dalje od stomaka ne idu. A naa Mlada Rusija" ve nekolikogodina samo to i radi da svim svojim silama stremi da dokae da dalje odsvega toga, to se u njemu (stomaku) sadri, i nema niega. Neka seusude da to poreknu. Oni to i nee poricati. Oni sa ponosom to priznaju:izme su bolje od ekspira, o besmrtnosti due sramota je govoriti itd. itd.

A u Hristu dobiete:

Postoji neto daleko uzvienije od bogastomaka. To je da se bude vladari gospodar nad samim sobom, nad svojim ja, da se rtvuje to ja, da se da svima. U toj ideji ima neto neodoljivolepo, sladosno, neizbeno i akneobjanjivo.

Upravo neobjanjivo. Ako socijalist pone objanjavati, on e rei: to jezato to ako sebi zamisli da e svaki dati sve, ak i sebe, ak i svoje ja zasve (druge), onda, znai, nee biti siromanih, a svi e biti strano bogati. Iobmanue socijalist grubo, gnusno i debelo. Jer, ako je stvarno tako, to jest

da e sve biti bogati, socijalizam se na tome i zaustavlja. No to i ne moebiti, zato to socijalist ne moe sebi ni da predstavi kako je moguedobrovoljno dati sebe za sve (druge); po njemu, to je nemoralno. Dok zaizvesnu nagradu e, to je mogue, to je moralno. A sva je stvar, svabeskrajnost Hrianstva nad socijalizmom u tome se i sastoji to hriani(ideal), dajui sve, nita za sebe samoga ne trai.

ta vie: on je ak protivan ideji o nagradi, o honoraru, on nju shvata kaobesmislicu, a nagradu e primiti samo iz ljubavi prema onome koji daje, ilisamo zato to osea da e posle toga jo silnije voleti davaoca (NoviJerusalim, zagrljaj u naruju, zelene granice).


17/97

Uostalom, socijalizam ak ni do takvoga objanjenja Hrianstvaracionalno nije dolazio, nego su dolazili samo neki njegovi predstavnici, i topesnici. Svu pak buduu osnovu i normu socijalnog mravinjaka socijalizamstavlja u cilj u sit stomak i radi toga (cilja) u bespogovorne mravljeobaveze; pritom, njegov vii moral, vie ohrabrenje oveanstvu sastoji se

u tom uveravanju i obodravanju prozelita da su te obaveze prijatne, jer ese initi radi samih sebe, u sopstvenom interesu. jer je travai attrozant(=rad je privlaan).

Socijalizam se nazvao Hristom i idealom, a Hristos je ovde ili tamo... neverujete Apokalipsisu.

Socijalizam je poslednji, krajnji do ideala razvitak linosti, a ne norma, to jest svesni razvitak pojedinanih linosti, u viem stepenu; takoesjedinjenje u viem stepenu u ime lepote ideala; i doi e do uverenja,koliko razumnoga toliko i (oseenoga) svecelim ovekom (to jestnajneposrednijeg): da je najvie raspolaganje sobom rtvovati sebe.

Patrijarhalnost je bila prvobitno stanje. Civilizacija je srednje, prelazno(stanje). Hrianstvo je trei i poslednji stepen oveka; no tu se zavravarazvitak, dostie se ideal; prema tome, ve po samoj logici, ve po samom,tome to je u prirodi sve matematiko tano, dakle, i tu ne moe biti ironijei podsmeha, postoji budui ivot.

IV Zapisna sveska iz 186465. g. PSS, tom 20, 191194

Momilo Nastasijevi

NEKOLIKE BELEKE O DOSTOJEVSKOM

Za dublji potres od knjige ne znam nego to mi ga je tokom itanjaizazivao ovaj ovek (jer on je pisac samo po tehnikoj nudi, kao to jemoda bio ovek samo po telesnoj), pa opet zastrepim i od same pomislikad god mi o njemu valja kako bilo srediti svoju misao.

Eto to, ta strepnja srediti misao, kad se inae u svako rasuivanje ulazimnogo vrim korakom nego to bi se smelo, pouzdani je znak i nepokuati to: zaludu bi moda bilo; u najboljem sluaju ne suvie potrebnoak ni onim koji bi da se u lavirintu ovog oveka na svakom koraku uhvatekakvom bilo voi za skut. Sutina Dostojevskog i jeste izgubiti se u njemu.

I zasita, nema li se snage (itaj: slabosti!) da se neuki za njim ogoli u onomto se naziva sporedni um, silina glavnog delovae oslepljujui porazno:prejakom svetlou, predubokom tamom.

A tek odatle nastaje strah u Boga, otkrovenje.


18/97

Oblija tu, atmosfere, iz kojih kao da niu u koje kao da se utapaju, niteisvaki pojam umetnike stvarnosti", obratno svakom stvara-lakompostupku, ve prvim potezom, i kao apriorno sazdana, postoje, bolje reibivaju, ali u stalnom i sve dubljem razobliavanju, ali u sve arkijojtemperaturi sebe.

Sve se tu, i neprekidno, sutinom svojom premauje. ivom sutinom, kojaobelodanjujui se, razorava svaki pokuaj konture.

Pitanje stila" tu se i ne postavlja. Tu ni najpostojaniji izraz, sili sadrine nestaje u protivteu. Onda, po neshvatljivom paradoksu, najtronije sredstvo(kao to je i sam Dostojevski bitisao u najtronijem telu), svakidanje ono,tu neposredno na domaku, jedino je ono u stanju, obino i nejako,najneobinijem i najjaem odoleti.

I nema slinog primera, otkako se ovek piui izraava, da su se gotovobez kljua otkljuale tolike tajne.

ovek je tu istaknut u prvi plan. Date mu xinovske razmere. Sve ostalo, iprirodna pojava, i tvar, samo je sastavni, samo neumitni deo njega. Odnjega tek nastaje prava drama.

Drama u Bogu, jedini put u sutinu, neizbean ljudskom stvoru.

Zloin po duboko linom moranju. I kao bez toga, bez razdruzgavanja sebeu korenu, sutinski ne bi bilo moguno dalje. Kuda? U kaznu, u jo dublje

razdruzganje sebe, jer lino neodgovoran; ali vanlino, putem jedino tudaBogu, sve odgovorniji do potpunog razluenja.

A ko nije Ivan Karamazov, da milju ubije oca, ili Mia, eljom; iliRaskoljnikov, stvarno staricu; nego je jurodivi Aljoa, ta onda?

Onda, i lino odgovoran, umesto njih, jer blii Bogu, ba zato poi jodubljim putem stradanja. Stradati koliko svi oni zajedno. Biti Hrist.

U Hristu je dakle ishod, poslednji odgovor na ovom, prvo pitanjena daljem planu.

Da li je u ovom smisao Dostojevskove oveanske oluje stradanja? I emuto, tako pogreno sazdati oveka, da neodgovorno greei, tek timeulazimo u pravu odgovornost? I da je pravednom Jovu, jer je pravedan,predodreeno najdublje stradanje?

Dostojevski tu, kao Eklesijast, zauti. Zauti, jer tu prestaje i mo glavnoguma. I mo vizionera, i proroka.

utanjem tada dublje se odgovori nego najdubokoumnijom reju.


19/97

Sveti Justin elijski

DOSTOJEVSKI

PRED VENIM PROBLEMIMA

(predgovor knjige Dostojevski o Evropi i Slovenstvu)

. : . . , - . , . , . , , , , , .

, . , , . , . .

, , , . .- , , , . , , , . , . : ; .

, .

: . . ...

, , - . : . - : , , . - . . ,

.


20/97

1940..

, .

, , . , , . , , , , , , . , , , ,, , , ,. .

. , . :

.

. , , , . : , , , , . , .

: , , , , , , . . , . , . , : , , .

, , . , . , . . . - ; - .

, .

. , ,


21/97

. , , , .

, - . , -

, : , ? , ; , . , - - . . , , : . .

, ; . , - , . - - , -, , , .

: - , , ,, . , : , - -. , : , - - .

- . , , . - . . -. . , , , . - .

- . , - . : .

, , . : . , . , , , . , .

. , , , , .

, . .


22/97

, , sub specie aeternitatis, sub specie temporis.

- .

, . , - . , : , . - - . -, , .

. , . .

. , , . , . , , , , .

, , - . . , , . , . . , . , . . , .

, . , . , .

, , . , , , .

. - . , . . . , . ,

. ,


23/97

. .

, . , ,

, . ; . , .

. , . , , . , , . , , .

, .

. . , -. , , , Pleasant Sunday - afternoonliterature. - .

, . , . , , , , , , , . , , , . Umnjertung allerNJerte.

. - . . ? ? , - ? : , , . - . , . ( , , ). , , - . ,

. , ; , .


24/97

, , ?

, , - , - - .

- . , , ; , . . , , ..

, . - . , ! , .

, , . , , . , , : , .

, . , . , . , . . . , . . , .

, -, . , . . ,

. , - . : . . . . , . , . , ,

. , .


25/97

. -, , . - . , . : ,

.

, , . . . - , , . , .

, . , .

. . , , , .

: - . , , . ? , . : . . , . . :

, , - . :

, . : , , , .

. o . , :Credo ljuiaabsurdum.

, . , . , ,

,


26/97

- .

, . , ,

. , . - . , , , , .

- , . , . , , , , , , , , .

, , . , .

, -, . , . , , , , , . : , ? : , . - -, ? , : , .

. . , , , , , . .

, , . , .

* * *

: - . , , , , , .

. .


27/97


28/97

- common sensea.

Sveti vladika Nikolaj iki

NIE I DOSTOJEVSKI

Nie i Dostojevski su nai savremenici, iako su obojica ve u grobu. Nie jeu grobu od pre deset, a Dostojevski od pre trideset godina. Oni su nai,dakle, i temporalno kao to su nai i duhovni, idejno. Ja ih ne nazivamnaim zato to su oni nae duhovne voe, ili to smo mi njihovi uenici isledbenici; ne, no zato, to su oni najizrazitiji reprezentatni duhovnih tenjii nastrojenja nae epohe. Oni su obojica pesnici mislioci, mada nijedan odnjih nije ni pesnik ni mislilac u obinom konvencionalnom smislu te rei.Oni su i kao pesnici i kao mislioci revolucionari. Oni su stvorili naroiti stil,naroite knjievne oblike, s naroitim sadrajem. Stil, oblik i sadrajnjihove poezije predstavlja revoluciju u evropskoj i ruskoj literaturinajnovijeg vremena. Kao mislioci Nie i Dostojevski nisu metafiziari noetiari, tj. odreivai moralnih vrednosti, tvorci novih, moralnih ideala.Nieov ideal je nadovek, Dostojevskoga ideal sveovek. No posmotrimoizblie ova dva ideala.

Nie izdie svoj ideal sasvim iz okvira morala. NJegov ideal nije jedandobar ovek, no jedan jak ovek. U Genealogiji morala" Nie pridaje

izrazu bonus (dobar) znaenje ratoboran, kako je ovaj prvobitno u staromRimu imao. (Genealogie der Moral, c. 309, Lepizig 1906).

Dobar ovek je opte usvojeni moralni ideal, a dobar je onaj, ko se tosvesnije i skrupuloznije pokorava opte priznatim moralnim zakonima. Jakovek Nieov pak ne samo da ne oznaava nikakvu savesnost iskrupuloznost u pogledu opte priznatih moralnih zakona, no, naprotiv,apsolutno prezrenje i ignorisanje istih. I to je vee prezrenje ovoga jakogoveka prema moralnim zakonima ljudskog drutva, to on vema zasluujenaziv nadoveka, to je on blie idealu. Tri negacije sadri nadovek usebi: negaciju morala, negaciju ljudi i negaciju sebe.

Nadovek negira moral zato, to se pomou morala dre u ivotu mnogi-premonti", koji su se tako namnoili, da su postali zemljina bolest", dazemlja od toga zaudara. Moral za nadoveka nita drugo nije do odbrana izatita onih premnogih, koji nemaju svoje line snage, da sebe brane itite. Moral je ogranienje line moi i suzbijanje volje za mo". Moral jeniveliranje i koncesiranje. Moral nivelira mo i nemo, moral zahteva odmonoga koncesije, ogranienja i samoportvovanje za raun nemonoga.A to se sve kosi sa principom: volja za mo", i smeta postanku i razviu jednog monog oveka, jednog nadoveka. Reju, nadovek je protivmorala, jer je moral protiv nadoveka, nadovek negira moral zato, tomoral negira njega.


29/97

Nadovek negira, dalje, i ljude. Treba ljude savladati i pregaziti, jer oni nisucilj no samo sredstvo ivota na zemlji. Oni su sredstvo, oni su most kojimse dolazi do nadoveka. LJudi su brojna veliina, brojna snaga, ijeodranje garantuje moral. Tu brojnu veliinu treba savladati i pregaziti, jerona nije u samoj stvari nikakva veliina, koja imponuje. Veliina koja

imponuje to je jedinica, jedna mona i snana jedinica. Veliki je onaj ovek,koji u odnosu prema drugim ljudima projavljuje mo, a ne ljubav. Veliki jeonaj, ko negira sve ljude ispod sebe i oko sebe.

Nadovek negira, najzad i samoga sebe. Zaratustra eli da svaki dansamoga sebe savlauje i preivljuje, tj. da negira sebe svakog dana, da bise tako stalno uzdizao nad samim sobom. Nadovek naroito ondanepotedno negira sebe, kad hoe da u sebi negira oveka, kad primetikod sebe slabost", tj. naklonost ka ljudima, ljubav ili saaljenje premaljudima i elju za ljudima i njihovim drutvom.

Nie odrie vladajui moral, moral ljubavi i pravde, kao tetan po moneljude i kao nametnut od nemonijih monijima. Nije ovaj dananji, evropskimoral vladao uvek u svetu. Dananji, evropski moral, jeste robovskimoral", koji je onda stupio u ivot, kad je unien i sruen jedan bolji moral, gospodarski moral". Ovaj gospodarski moral postojao je u staro vreme,kod otmenih rasa", u koje Nie ubraja svet Homerovih pesama,germaniskih Nibelunga, skandinavskih vikinga, i stari Rim, Rim na prvomi najistaknutijem mestu. Taj moral nije zaboravljao osnovni duevni tonotmenih rasa. A ovaj osnovni ton due njihove sainjavala je "blondeBestie", ria bestija, veno udna plena i pobede". Nie hoe da kae, da

su te stare otmene rase ivele ivotom punijim i slobodnijim u tomesmislu, kao da njihovi prirodni instinkti, koji su kod njih bili, po Nieovumiljenju, daleko jai i opredeljeniji no kod neotmenih, nekulturnih rasa, danjihovi prirodni instinkti dakle, nisu imali tako sporedan znaaj u sravnjenjusa duhom, niti kultura njihovih instinkata tako prezrenu slavu u sravnjenjusa kulturom duh, kao to je bio sluaj kod drugih rasa i u drugimvremenima, kada je vladao robovski moral.

Silnu i neodoljivu volju za mo" imali su stari Rimljani, volju za borbu ipobedu, za pokorenje slabijih i vladu nad slabijim. NJihov instinkt zagospodarstvom nad drugim narodima kroz celu njihovu istoriju ostao je

snaan i nestenjen. Oni su roeni kao gospodari, oni su i kroz svu istorijusvoju ostali gospodari. Reakcija protiv njihovog gospodarskog moralapojavila se u jednoj od provincija rimskih, u Judeji, s propoveu orobovskom moralu". Robovski moral postojao je kod Jevreja i u Staromzavetu, pre Hrista. To je bio moral malih ljudi, kojih je bilo mnogo, moralmilosra i ustupaka i samoogranienja i samounitenja moi. U Rimu jeivela jedna gospodarska rasa, u Judeji jedna robovska rasa. S Jevrejimapoinje ustanak robova". Otuda Rim i Judeja predstavljaju dvepritvpolonosti. Duh rimski i duh jevrejski dva su sasvim suprotna duha.Borba izmeu ta dva duha, ili, drugim reima, borba izmeu Rima i Judeje to je istorija sveta do sad. Gospodari su vodili borbu u ime svogaprirodnog prava, tj. u ime svoje moi, robovi su vodili borbu u ime milosrai u ime svoje transcedentne, nadzemaljske, nadprirodne pravde. Robovi su


30/97


31/97


32/97

je sobom mnogo vie ljudskih dua nego genije Pukinov. Veliki ljudi ili sudo zaprepaenja jednostrani ili su do zaprepaenja mnogostrani; drugimreima: veliki su ljudi ili uski, a visoki, kao jedan obelisk, ili iroki i dubokikao more. Uzak i visok bio je Nie, irok i dubok Distojevski. Kao ruskazemlja tako je iroka dua Dostojevskoga, ili jo bolje kao zemlja cela, kao

ova planeta, na kojoj smo. Nema oveka na zemlji, koji ne moe sebe naiu delima Dostojevskoga. I sam Nie morao se ogledati nad ovim dubokimmorem i videti sebe, inae on ne bi imao toliko respekta prema ruskomekspiru, kako jedan nemaki pisac (Otto Julius Bierbaum Dostojenjski,p.6.) naziva Dostojevskoga.

Duhu Dostojevskoga poznat je bio i Nieov ideal pre pojave Zaratustre".Gle, Dostojevski je naslikao jednoga nadoveka u licu Raskoljnikova (uromanu Zloin i kazna"), koji neprestano ima pred oima Napoleona, i kojiivi u uverenju, da je velikom oveku doputeno sve, bez obzira na moral.No Raskoljnikov je produkt Dostojevskoga i kao takav on nije mogao dokraja ostati jednostrani nadovek, kakav je bio Napoleon, njegov ideal, jerNapoleon se nikad nije pokajao za prolivenu krv ljudsku, dok seRaskoljnikov pokajao: ovaj je ostavio sekiru, umrljanu krvlju, i poao uzatoenje, u Sibir, s jevaneljem u ruci i pokajanjem u dui. U duiNapoleonovoj i u dui Zaratustrinoj nije bilo raskola, dok je Raskoljnikovdobio i ime zbog svoje raskolnike, podeljene due. NJegova dua neuestvuje nigde sva, no uvek samo jednim delom: delom je ona na zloinu,delom u pokajanju. Dostojevskome nije bilo do stvaranja jednogaidealnoga nadoveka, no do seciranja i slikanja realnih ljudi i dorazluivanja dobra od zla kod istih. Dostojevski je traio idealno u

realnome, traio je zlato u blatu, i veliko u prezrenome. Belinski je rekaopovodom dela mladoga Dostojevskog Bedni ljudi" ovo: ast i slavamladome pesniku, ija muza ljubi ljude na mansardama i u podrumima igovori o njima onima koji obitavaju u pozlaenim palatama: gle, to sutakoe ljudi, vaa braa!" Bedne ljude, Makarija Devukina i Varenjku,Zaratustra bi pregazio kao blato, jer u njima ne bi naao silu i mo iratoborne instinkte i riu bestiju. No Dostojevski je razgnuo blato, koje jepokrivalo ove bedne ljude, izvrnuo njihovu duu i okrenuo je svetlosti,razvio sve njene ubore i nabore, i izmerio sve njene priguene i skrivenevibracije, i svet se zaudio tolikom sjaju pod tolikim blatom. Tako jeDostojevski umeo kao volebnik da ukae svetu na zlato u onome to svet

dri za samo blato i obratno da ukae na blato u onome, to svet dri zasamo zlato. Svet je drao za blato i Makarija Devukina i Varenjku i sluguKaramazovih Smerdjakova, no Dostojevski je otvorio svetu oi, da vidi utome blatu i zlato. Ili, svet je drao lorda Bikonsfilda za jednoga zlatnogaoveka, koji je blistao i zasenjivao svakome oi kako svojim poloajem,tako i svojom finom inteligencijom i salonskom otmenou. Dostojevski jeiznenadio svet jednoga dana, objavivi u svome Dnevniku", da je lordBikonsfild jedna grozna piccola bestia" koja muti narode radi svoga plena.Chefd oeuvre lorda Bikonsfilda jeste, po Dostojevskom, izazvati pokolj uBugarskoj. Istono pitanje lako bi se reilo, kad ova piccola bestia" ne bismetala svojim intrigama. Lorda Bikonsfilda ne diraju suze i stradanjabalkanskog roblja, kome Turci kou deru. U Moskvu je bilo dobeglo mnogoslovensko roblje sa Balkana. Jedna devojica od 8 godina padala je esto u


33/97

nesvest pri seanju, kako su erkezi drali kou s njenog ivog oca. O,civilizacijo, o, Evropo"! uzvikuje Dostojevski... Neka je prokleta i samacivilizacija, ako je za njeno odranje neophodno drati kou s ljudi".

Zar moe ovek zasnovati svoju sreu na nesrei drugoga?" pita se

dalje Dostojevski. I onda ovako argumentuje:

Kakva moe biti srea, ako je ona zasnovana na tuoj nesrei? Izvolite,zamislite, da vi sami zidate zdanje sudbe oveje s krajnjim ciljem usreitiljude, dati im mir i spokoj. I zamislite, da radi toga neophodno i neizbenotreba promuiti ciglo jedno oveje bie, i to ne kakvo osobito istaknuto,...ne ekspira, no kakvoga bilo starca... I gle, samo njega treba nagrditi,obeastiti i promuiti, i na suzama toga obeaenoga starca sazidativae zdanje! Da li vi pristajete biti arhitektom takvoga zdanja pod tompogodbom?"

Nieov nadovek narugao bi se ovakvom pitanju. Pre svega on nikad ne bizidao zdanje sree oveje, no samo zdanje svoje sree. A u zdanje svojeline sree nadovek je gotov uzidati svaku podesnu ciglu, bila onanakvaena suzama ili krvlju ne samo jednoga starca no bezbrojnih ljudskihstvorenja, celoga ljudskoga stada na zemlji. Dostojevski pak odgovara naovo pitanje odsudnim Ne". U njegovim oima svako oveje bie na zemljiima prava na egzistenciju, i ima gdegod u dubini due ma i jedno zrnodobra i plemenitosti, iako moda skriveno i pretrpano, jedno zrno samo,koje opravdava njegovu egzistenciju. Zato Dostojevski i govori: Svi smomi dobri ljudi". Mi izgledamo jedan drugom sasvim ravi zato, to se mi

ravo i povrno poznajemo. asnost i iskrenost naeg drutva ne samo nepodlei sumnji, no bije u oi". To se usudio Dostojevski da kae o ruskomdrutvu onda, kada je ono od ogromne veine drugih ruskih pisaca,poevi od Hercena do Turgenjeva, smatrano za jednu leinu u raspadanju.On je video ono to drugi nisu mogli videti. NJegovom ispitivanju iprocenjivanju ljudi nije prethodila ni predrasuda ni hladna hirurkaravnodunost, nego ljubav. On je znao unapred, da e u dui svakogaoveka nai dve bezdne, kao i u dui Karamazovih, budui u stanju dapronikne u tuu duu kao u svoju sopstvenu, on je iao samo da meri isravnjuje te dve bezdne, bezdnu plemenitog i bezdnu odvratnog, i dapostavlja njihovu razmeru. Mi se bojimo ljudi, koji nas okruuju; kad bismo

im se pribliili i kad bismo ih poznavali, ne bismo ih se bojali. Poznati znaioprostiti. Slavenofili i zapadofili nisu se nikako mogli trpeti, kao dvezavaene nacije. Dostojevski je poznavao i jedne i druge izblie i znao je,koliko se dobra nalazi i kod jednih i kod drugih: koliko uma, koliko uzvienihideala i arkog oduevljenja za iste, koliko gotovosti za humanu delatnost ikoliko samopregora! Zato se s uenjem pitao: Zato, i prepirui se, nemogu se oni u isto vreme ljubiti?" Slavenofili i zapadofili meutim nisuimali meusobne ljubavi zbog svoje ekstremne i zato pogrene ocenevrednosti Rusije i zapadne Evrope. Slavenofili su odricali vrednost zapadnekulture i negirali su Zapad potpuno glorifikujui narod ruski; zapadofili,naprotiv, glorifikovali su neumorno Zapad i neumereno su se ismevaliruskom narodu, kao jednoj mranoj, poluvarvarskoj masi. Slavenofilimoskovski oblaili su se u kostime muike; zapadofil knjaz Gagarin, stari


34/97

ruski plemi, toliko se poevropio i odrusio, da je primio katolianstvo, ipostao jezuit. Dostojevskom je bila odvratna kako neumerena glorifikacijaRusije tako i neumerena glorifikacija Evrope. Nato veliaju slavenofili ruskinarod, kad narod ruski sam sebe ne velia, no oseajui svojunedovoljnost, smiruje se i kaje? Nikad ni najvei podlac u narodu, veli

Dostojevski, nije govorio: tako i treba postupati kao to ja postupam",nego, naprotiv, svagda je uzdisao i verovao, da je ravo ono to on radi ida ima neto mnogo bolje od njega i njegovih dela. Nato veliajuzapadofili Zapad, kad je na zapadu najvieniji ovek lord Bikonsfild, u imeije se deru koe sa ivih ljudi?" I Dostojevski se trudi, da razgranii dvebezdne kod Zapada i Rusije, onako isto, kao to je on te dve bezdnerazgraniavao u duama pojedinih ljudi. Na Zapadu je mnogo kulture, alimalo Hrianstva, malo hrianskog, bratskog duha. U Rusiji ima dalekovie Hrianstva, ali daleko manje kulture. Zapad je veliki naukom, amalen verom; Rusija je velika verom, a malena naukom. Zapadna nauka jeunela egoizam u svet, jer je unela ateizam. Narod ruski gleda svojuistorijsku zadau u sluenju Hristu", a kroz Hrista u sluenju celomoveanstvu; Zapadu je, naprotiv, stalo do toga da se dokopa plena igospodarstva nad celim svetom.

Da je Nie mogao to videti kod Zapada, to je video Dostojevski, on bi biozadovoljan. No Nie je video kod zapadne Evrope ono isto to jeDostojevski video kod naroda ruskog, tj. video je smirenje i sluenjeHristu".

Nauku i zanate moemo primiti od Zapada, ali veru ne, jer je i Zapad

nema", govorio je Dostojevski. Zapadno Hrianstvo sasvim semehanizovalo i pretvorilo u jednu nasilniku instituciju", koja eli dagospodari, a ne da slui. Katolicizam, mesto da die ljude ka Bogu, spustio je Boga na zemlju. Protestantizam nema niega pozitivnog: njegov jesmisao u protestu, u negaciji. Nestane li sutra katolicizma, nestae iprotestantizma, jer e nestati povoda i objekta za protest. No katolicizamnee nestati, on se obnavlja, po miljenju Dostojevskoga, u zapadnomsocijalizmu. Socijalizam, ovaj ateistiki katolicizam, hodi u borbu sa istomdevizom, sa kojom i verski katolicizam, sa devizom: Fraternite ou la mort"(Bratstvo ili smrt!). Socijalizam, sa svojim ateizmom i egoizmom dovrierazorenje Zapada, koje je rimski katolicizam poeo. Na Zapadu, govori

Dostojevski, uistinu nema Hrianstva i Crkve, mada ima jo mnogoHriana, i nikad ih nee nestati." Za Dostojevskoga su veliki Hriani naZapadu; Dikens, iler i or Sand (ova poslednja bila je jedna odnajpotpunijih ispovednica Hrista, ne znajui to ni sama"). No njihov uticajna Zapadu nije nikakav: oni se vie itaju i poimaju u Rusiji nego naZapadu. Zlu sudbu, otuda, prorie Dostojevski Zapadu.

Nastupa etvrti stale, govori on, lupa i lomi vrata, i, ako mu se ne otvori,slomie ih. Taj etvrti stale nee prole ideale, on odbacuje svedosadanje zakone. On ne ide na kompromise i ustupke, podupiraimaneete spasti zdanje. Ustupci ga samo vema raspaljuju on hoe sve.Nastupie neto, to niko i ne sluti. Svi ti parlamentarizmi, sve sadaispovedane graanske teorije, sva sabrana bogatstva, banke, nauka,


35/97

Jevreji, sve e se to strovaliti trenutno i besciljno, osim moda Jevreja,koji e se i tada umeti snai..." Sve je to blisko, pred vratima. Vi sesmejete?" Blaeni oni, koji se smeju!" A ja, zar se ja radujem?" pita segorko prorok.

Dostojevski nije to govorio iz mrnje, no, naprotiv, ba iz ljubavi premaEvropi. Evropa nam je svima draga kao i Rusija govori on, u njoj je sveJafetovo pleme, a naa je ideja sjedinjenje svih nacija toga plemena, i jovie, mnogo vie, do Sima i Hama". Zapad je naa druga otaxbina". Rus jena Zapadu kaogod u svome domu. Evropski narodi gledaju sa strahom naRuse. NJihov strah potie iz nekoliko razloga. Rusa je vie od sto miliona.Rusi znaju sve ideje Zapada, Rusi znaju sve jezike Zapada. Rusi znaju svuprolost i sve namere Zapada, a Zapad ne poznaje nita rusko. Otudabojazan zapadne Evrope od Rusa".

Dostojevski obesnauje savreno tu bojazan. On misli, da e Zapad prisvome padu jedino moi nai spasa u Rusiji. Kada se digne onaj etvrtistale na Zapadu, o kome govori Dostojevski, kada doe trei ustanakrobova", kako bi to Nie nazvao, onda e se talasi razbiti samo o naeobale, veli Dostojevski jer e se tek tada javno i oigledno pokazatisvima do kakvog je stepena razliit na nacionalni organizam odevropskoga". O, narodi Zapada i ne znaju, kako su nam dragi!" - uzvikujeDostojevski. Kad se prolomi Zapad, tada e Sloveni imati da kau novure" celome svetu. Ta nova re" bie izreena ne samo na dobro Slovena,ve i na dobro celoga sveta, celoga roda ljudskog. Ona e se odnositi nasjedinjenje svih naroda, na optu harmoniju, konanu bratsku saglasnost

svih plemena, shodno Hristovom jevanelskom zakonu". To sjedinjenjebie ne politiko i ne ekonomsko, no sjedinjenje vo Hristje i vo bratstvje".

Dostojevski nije propovednik politikog i ekonomskog bratstva, no bratstvaosnovanog na ljubavi. Budite braa govori on u svojoj Propovedi na gori no ne jedino zbog ekonomske koristi, nego zbog punoe radosnog ivota,iz punoe ljubavi". Kad se, dakle, jednom prolomi Zapad, tada e se,inicijativom Slovena, stvoriti jedno opte, svetsko bratstvo, jednosveoveanstvo. Tad e ceo svet biti kao jedan ovek, jedan sveovek, jere tada ceo svet iveti jednom duom, jednom ljubavlju. I svaki e oveknapose predstavljati sveoveka, u malome, jer e svaki u dui svojoj

oseati veliku svesvetsku, sveoveansku duu i harmoniju te velike due.Kada to bude, lako e se tada ostvariti i bratstvo politiko i ekonomsko;bez onoga prvoga pak, ovo poslednje e uvek biti samo jedna lamaskirana imenom istine.

Zasad samo Sloven je u stanju biti sveovek, jer Sloven poznaje dva sveta,svet zapadno-evropski i svet slovenski; ovek sa Zapada poznaje samoZapad, on ima samo jednu duu. Sloven ima dve due: slovensku izapadnoevropsku. Dua slovenska je otuda prostranija, zbog ega su iideali slovenski prostraniji. Dosadanja slovenska istorija sastojala se uupoznavanju Zapada, u upoznavanju i izvinjenju zapadnih ideala", kakoveli Dostojevski. Mi smo poznali Zapad i oprostili mu njegove uske ideale. Inajiri ideali Zapada usku su za slovensku duu. U Evropi smatraju Ruse


36/97

skoro sve izreda za nihiliste, za razruitelje svega onoga to oni nisu zidali.To je fakt, koji Dostojevski ne odrie. No on objanjava taj fakt. Rusinegiraju zapadnu civilizaciju zato to im se ona ne svia, no oni ne ruekao Huni i Tatari samo radi ruenja ili iz koristoljublja, nego radi neeg, veli Dostojevski to, istina, i mi sami ne znamo". Rusi, koji su na Zapadu

razruitelji, u Rusiji to nisu. Belinski je bio evropski socijalist, dok je u Rusijibio i ostao vatreni patriot.

Rusi gledaju u Evropu kao u prolost, a u sebe kao u budunost. IvanKaramazov govori svome bratu Aleksiju: Ja hou da putujem u Evropu,Aljoa,... i gle, ja znam da putujem samo na groblje, no na najmilije, nanajmilije groblje!" Ruski narod je poroan i taman i grean, to jeDostojevski video bolje nego ma koji drugi veliki Rus no ruski narod imajednu silu, kojom ivi. Ta sila jeste Hristos. Hrianstvo na Zapadu postaloje jedna mrana sila, koja smeta ivotu; Hrianstvo u Rusiji je jedna ivasila, kojom narod ivi. Ta sila jeste Hristos. Hrianstvo u Rusiji je jednaiva sila, kojom narod ivi. U narodnom Hrianstvu, u Pravoslavlju, nemaonoliko logike koliko ima ljubavi, ovekoljublja, samoportvovanja. No zarlogikom svet ivi? Ne, no ljubavlju pre logike. Zavoleti ivot pre negologiku" to je filosofija Aleksija Karamazova, koju on predaje svomebezbonom bratu Ivanu. Zavoleti ljude pre nego logiku, to je bitno uenje,pravoslavlja. Pogreke srca tee su od pogreaka uma", misli Dostojevski.Zaista, istorija je pokazala da srce ljudsko moe doi do daleko veegsavrenstva od uma ljudskog, jer gle zemlja je vie puta doivela primeresavrene ljubavi, no nije doivela nijednoga primera savrenog uma.Savrena je ljubav u tome, da neko slui svome blinjem i da ivot svoj

poloi za druge. U sluenju Hristu", govori Dostojevski, ili, drugim reima,u sluenju oveanstvu" vidi ruski narod svoj, istorijski zadatak ne ugospodarenju svetom, no u sluenju svetu. No sluenje Hristu ili sluenjeoveanstvu znai stradanje: stradanje je otuda uloga ruskog naroda uistoriji oveanstva, stradanje u tenji i borbi za dostignua svesvetskogjedinstva i bratstva. Dostojevski predvia svojim prorokim duhom, da eRusi i sa njima svi Sloveni, imati mnogo i mnogo da stradaju, jer jestradanje sudba njihova; zato nas on i upuuje na stradanje, na taj fatalniput, koji je nama Slovenima namenjen, upuuje i ukazuje na radoststradanja". Treba stradati, jer u stradanju ima radosti, to je jedna odglavnih taaka filosofije Dostojevskoga. Ovo ti je moj zavet govori starac

Zosima Aleksiju Karamozovu trai sreu u stradanju", naravno ne ubesciljnom stradanju, no u stradanju za dobro svih ljudi. Svi smo mi krivi zasve, zato treba i da stradamo svi za sve. Predsmrtne rei starca Zosimeglase: Znajte, mili moji, da je svaki od nas napose kriv za sve... svaki zasve ljude i za svakog oveka na zemlji".

To je sutina uenja ovoga nesumnjivo najneobinijeg i najgenijalnijegoveka, koga je Rusija dala svetu, ne samo sebi, no celome svetu, jer jeDostojevski jo za ivota svoga postao poznat celom obrazovanom svetu isvojina celog sveta. I Nie ga je poznavao, no nije mu nikad oponirao, iakoNie nije mogao neuvideti, da je Dostojevski najmoniji predstavnik ibranilac onih, kojima je on, Nie, kroz svoga nadoveka oglaavaonepotedni krstaki rat. Da je Dostojevski doiveo izdanje Nieovog


37/97


38/97

onda bi nastao sveopti mir u svetu; onda ne bi bilo borbe meu narodima,ne bi bilo borbe meu ljudima, ne bi bilo borbe ni u dui pojedinog oveka.Ko zna bi li tada i ivota bilo na zemlji? Isto tako: kad bi svi ljudi nosili udui svojoj samo ideal Nieov, oni bi se nepotednom borbom uzajamnoistrebili, i onda bi opet zavladao sveopti mir i tiina u svetu, jer ne bi bilo

ljudi na njemu. Ko zna bi li i tada bilo ivota na zemlji? No ljudi obino idusrednjim putem i meaju ideale. LJudima je Nie simpatian zato topodrava njihov egoizam, no ljudi se stide da do kraja sleduju idealuNieovu; ljudima je Dostojevski simpatian zato to on ne izoluje i neosamljuje oveka ljudi se uvek boje osamljenosti no zadovoljava njegovsocijalni instinkt i vezuje ga kao jedan prsten u veliki lanac oveanstva,ali ljudi se strae, da do kraja sleduju idealu Dostojevskoga. Nadovek isveovek otuda ine stalan raskol u dui ljudskoj i u drutvu ljudskom. Kadbi se Nie i Dostojevski sjedinili u jednom oveku, taj ovek bi se zvaoRaskoljnikov. Mnogo je Raskoljnikova" meu ljudima, no malo je doslednihNieu i Dostojevskom. Lake je i udobnije ne biti dosledan; ko hoe pak dabude do kraja dosledan, taj ima da bira: ili Niea ili Dostojevskog.

I Nie i Dostojevski su slovenske krvi, iako je Nie postao apostol Zapada,a Dostojevski apostol Slovenstva. Kad bi sutra zaratio Zapad sa Rusijom,Zapad bi ratovao u ime Niea, tj. u ime svoga egoizma, Rusija bi ratovala uime Dostojevskoga tj. u ime Hrista, u ime sveoveanskog sjedinjenja ibratstva. Ova dva bolesna oveka, Nie umobolni i Dostojevski epileptiar, zavladali su duama celog kulturnog sveta. Oni su postalisimbol i zastava ljudima. Oni iscpljuju ceo genije najmodernije Evrope. Ovedve sile, koje su do skoro bile vie teorijske no praktine, poinju se sve

vie primenjivati u ivotu. Nie i Dostojevski nisu vie samo dve teorijskesile kakve su Spinoza i Kant, no dve ive sile, kojima svet ivi. Borba u imeNieovo i Dostojevskoga ve se ovde-onde zapodeva. No odsudna,strahovita borba tek ima da doe. Duh nadoveka i sveoveka ii e predvojskama. Jedan nov ustanak robova" predstoji, i, kao to se izvesno dapredvideti, jedna nova pobeda njihova. To e biti druga velika pobedaHrianstva u istoriji.

Potujmo, gospodo, i Niea i Dostojevskog, potujmo jednoga kao prorokaZapada, a drugoga kao proroka Istoka, potujmo ih zbog njihovog genija izbog njihove plemiske iskrenosti i smelosti, potujmo ih obojicu no u

odsudnom trenutku stanimo uz Dostojevskog!

(Sabrana dela vladike Nikolaja, Glas Crkve, Valjevo, 1996, knjiga 2, str.331-346)

RUSI O DOSTOJEVSKOM


39/97

Boris Engeljhart

IDEOLOKI ROMAN DOSTOJEVSKOG

U spomen Vsjevoloda Viktorovia Fascena

Anilizirajui radove ruske knjievne kritike posveene delima Dostojevskog,bez tekoa uoavamo da se ona, osim u izuzetnim sluajevima, ne uzdieiznad duhovnog nivoa svojih omiljenih junaka. Ona ne vlada svojimpredmetom ve se u potpunosti nalazi u njegovoj vlasti. NJu jo uvekpouavaju Ivan Karamazov i Raskoljnikov, Stavrogin i Veliki Inkvizitor; zatose ona zaplie u iste protivrenosti u koje su se oni zaplitali i ostaje unedoumici kako da razrei probleme koje oni nisu razreili, odajui, pri tom,potovanje njihovim zamrenim i tegobnim pre-ivljavanjima.

Pored toga to nema snage da se uzdigne iznad izuzetno bogatog idejnogsadraja romana Dostojevskog, ruska knjievna kritika nije u stanju daprevlada ni stanovite sa kojeg sam Dostojevski posmatra svoje junake;bespomona pred vatrenom dijalektikom njegovog velikog talenta, onaneizbeno biva uvuena u opasnu igru njegovih ideja, preivljavanja ilikova. NJena razmiljanja se kreu na onom religiozno-filozofskom planuna kojem se odvija i radnja romana, tako da je sasvim prirodno to njojnedostaje unutranja sloboda da bi objektivno ocenjivala rei i postupkepredstavnika sluajnog plemena", koje je pronicljivi umetnik uveo u svoja

dela. Po tome je ona slina mladiu iz tridesetih godina prolog veka, kojije proivljavao muke Aleka i Kavkaskog zarobljenika u vreme kada je i samPukin na to gledao kao na ein Uebernjundener Standpunkt.

Jo je zanimljivi odnos zapadnoevropskih kritiara prema Dostojevskom. Zanjih je Dostojevski, pre svega, ruski pisac koji evropskom itaocu otkrivahaotinu rusku duu". Oni tu duu ele da prouavaju objektivno, tj. naosnovu njegovih romana, i ne slutei u svojoj naivnoj samouverenosti dasu les gentilhomes seminaristes russes istovremeno i les citozens dumonde civilise, da oni samo dovode do kraja poslednju re" zapadnemisli, i da upravo tu misao, koja se burno razvila na pogodnom tlu u

svesti ruske inteligencije odvojenom od domae kulturne tradicije iosloboenom svih predrasuda domaeg naina ivota, prikazujeDostojevski.

Jer, Dostojevski je svesno svoje pozitivne junake (Aljou, Zosimu), kaoruski nacionalni tip (zadivljujue je to su na Zapadu upravo ovi junaci,zajedno sa Pukinom, i do danas ostali neshvaeni), suprotstavio svojimnegativnim junacima, predstavnicima inteligencije, odvojene od Zapada aliujedno zatrovane zapadnom civilizacijom, junacima koji su uglavnom iuznemirili matu zapadnog itaoca. Sa pronicljivou svojsvtenom ruskomduhu, on je predvideo sve dublju tragediju zapadne misli, i sa izuzetnomsnagom i upeatljivou prikazao je u svojim proroanskim delima. Ali, inise da na Zapadu tek sada poinju da shvataju da taj bol i patnja, koji su


40/97

nali tako potresan izraz u romanima Dostojevskog, predstavljaju njihovsopstveni bol i patnju, da je dostojevtina" ponikla u njima samima.

Meutim, mada jasno razumevanje te injenice tek u poslednje vremepoinje da proima duu zapadnog oveka, on je njeno prisustvo nesvesno

poeo da osea mnogo ranije, i upravo to nam omoguava da objasnimoogroman utucaj Dostojevskog na zapadnoevropsku knjievnost.

Samo zahvaljujui tome to su u njegovim delima bile izraene trzavice ioajanja svesti, koju je titila bolna misao, karakteristina za itavusavremenu Evropu, on je mogao snano da utie na sutinu idejnogsadraja zapadnoevropske knjievnosti, a time i na celokupnu duhovnukulturu Zapada, i da vremenom postane gospodar misli" cele Evrope.Pukinovi ruski tipovi, njihove rei i postupci, preivljavanja, misli ishvatanja jo dugo e ostati nerazumljivi zapadnom itoacu i tuizapadnim umetnicima. To se ne moe rei za junake Dostojevskog: oni suna Zapadu veoma brzo bili prisvojeni" i rairili se po itavoj Evropi,nastanivi se u najistaknutijim delima evropske knjievnosti, gde su se, uskladu sa nacionalnim odlikama, javljali sa razliitim maskama, i urazliitim kostimima, ali uvek sa istim, karakteristinim doivljavanjimasveta i istim idejama i pitanjima. U delima Knuta Hamsuna, Rodenbaha,Pibievskog, Danuncija, Kelermana i drugih odraeni su, ne manje nego uradovima A. Bjelog, A. Bloka, Sologuba i L. Andrejeva, karakteri i sheme izromana Dostojevskog, koga su ovi pisci esto isticali kao svog uitelja.

Ali to, razume se, ne znai da se ovaj svojevrstan slom misli i oseanja",

kojim se odlikuje niz znaajnijih dela evropske knjievnosti poslednjihdecenija, moe vezati iskljuivo za uticaj ruskog pisca. Jasno je da njegoveuzroke treba traiti u optim uslovima evropskog duhovnog razvoja u 19.veku, i da on predstavlja predoseaj kraha pogleda na svet koji je liensvoje glavne osnove. U tom smislu je Dostojevski samo pronicljivo izrazioono to to su svi maglovito predoseali. Sa pronicljivou koja je zaistaproroka, on je u svojim delima, koja su mnogima i danas zagonetna,obuhvatio i otelotvorio tenje i patnje svoje epohe, njenu tugu i bol,najotrije protivrenosti njenog duha. Siei njegovih romana su saizuzetnom punoom i snagom savremenu evropsku kulturu doveli dosvesti o sebi. Zbog toga je Dostojevski i postao to to jeste: gospodar misli

savremenosti, njihov predvodnik i prorok, a istovremeno i munazagonetka, koju savremeni ovek radi sopstvenog spasenja mora po svakucenu da razrei...

U istoriji knjievnosti poznato je nekoliko analognih primera. Dovoljno je dase setimo Rusoa i njegove Nove Eloize, Emila i Ispovesti, ili, moda,Bajrona. I Bajronovi junaci obili su sve zemlje Evrope, i on je muioitaoce i izazivao divljenje kritiara koji su dugo bili bespomoni predtiranijom njegove poezije. Evo ta je, 1877. godine, o njemu pisao samDostojevski: Novi izlaz jo nije bio naznaen, jo se nije otvarao noviprolaz, i sve se guilo pod strano suptenim i suenim starim horizontomoveanstva. Stari idoli leali su srueni. I upravo u tom trenutku pojaviose veliki i snaan genije, strastveni pesnik. NJegove rei odzvanjale su


41/97

tugom oveanstva njegovog vremena i smornim razoarenjem usopstveno opredeljenje i ideale koji su ga obmanuli. Bila je to nova muzaalosti, prokletstva i oajanja, za koju svet do tada nije uo. Duhbajronizma odjednom se proneo itavim oveanstvom i naiao na njegovodziv. I tada, kao da se otvorio prolaz; najzad, meu sveoptim i gluvim

kricima, koji su, tavie, esto bili nesvesni, njegov snaan krik bio je onaju kojem su se sjedinili i usaglasili svi krici i jecaji oveanstva".

Takav snaan krik, u kojem su se usaglasili i sjedinili svi krici i jecajioveanstva, proneo se, mada u znatno irim razmerama, i stvaralatvomDostojevskog. U njegovim delima posustaje i podrhtava zarobljena duasavremenog oveka, koji se gui pod strano sputenim i praznim nebomskeptikog saznanja. Upravo u tome lei tajna mune privlanosti njegovihdela, koja razdiru i eenu savremenu duu, neprestano dirajui u tekerane njene savesti i smetajui joj da ak i na trenutak nae spokojstvo uspoljanjim i prividnim reenjima osnovnih duevnih problema.

Meutim, pored toga to moe da nam nabroji pesnike ija je uloga bilaanalogna ulozi Dostojevskog, istorija moe da nam prui jo jednosaznanje. Tako nas, na primer, ona moe nauiti kako je evropska kulturnasvest (istina, veoma sporo i sa ogromnim naporima) prevladavalabajronizam, sve dok on, najzad, nije postao obino seanje na prolost. Jer,savremeni italac vie ne odgovara na snaan krik engleskog pesnika.NJegov bunt i kletve, njegov gnev i alost, tuga i strast izgledaju namnaivni, moda ak pomalo usiljeni, i esto izazivaju samo blag osmeh.

S obzirom na to, nehotice nam se namee pitanje: zar i Dostojevskog neeka ista sudbina? Nee li i on zastareti", a itaoci u budunosti biti istoonako ravnoduni, isto onako hladni prema filozofskom patosu njegovihdela kao to smo mi prema bajraonovskoj igri strasti i neobuzdanombuntovnitvu? Za talenat Dostojevskog kaemo da se odlikuje estinom,jer Dostojevski strogo i bespotedno ispituje savremenu duu, koju mui iee ognjem svoje dijalektike. Ali zar Bajron nije bio nemilosrdan i punestine, zar nije imao strast za muenjem? Setimo se samo Geteovogmiljenja o njemu. Pa zar i sam Gete, taj pomirljivi graditelj venihvrednosti, nije zasluio da bude okrivljen za surovost prema svom Verteru iza muke na koje je stavio svog junaka, iji je tuan put predstavljao veliko

iskuenje za ostale slabe due 18. veka? Da. Taj isti Verter, o kome midanas sudimo uglavnom s estetike take gledita, ponekad je sve svodiona samoubistvo, nita loije od Ivana Karamazova, koji je to inio naosnovu euklidovskih prorauna. I ko zna hoe li dela Dostojevskog u svestibuduih pokoljenja" zauzeti isto mesto koje u naoj svesti zauzimaju NovaEloiza i Verter, ajld Harold ili Don uan? Hoe li jednog dana preovladatimiljenje da je roman Dostojevskog razvuen i dosadan (znamo da je uestetskom pogledu on esto nedovren, pun fraza i nejasnih mesta), auverenje o snazi njegovog talenta zastarelo i naivno?

Kada je re o Dostojevskom, sasvim je osnovano postaviti ovakvo pitanje.Jer, u njegovim delima sa retkim izuzecima gotovo nije mogue nailikove koji imaju vean i besmrtan znaaj, i koji obeleavaju harmonino


42/97

pomirenje protivrenih stremljenja ljudske svesti koja se slobodno otkriva.On obino prikazuje ljudsku duu u trenutcima dubokih nemira i unutranjeborbe; ne prikazuje je kada neto stvara ve kada se raspada, kada nalazisamounitenje na putevima propasti i smrti, iznemogla od udovinihprotivrenosti misli, sloma oseanja i bolesne bezvoljnosti.

Ali i to raspadanje volje i duh on ne prikazuje sub specie aeternitatis, navanvremenskom planu venih sukoba slobodnog ja i nunosti empirijskidatog sveta, ve ga vremenski podeava prema istorijski odreenomtrenutku duhovnog razvoja drutva, uvodei aktuelnosti ne samo zapotrebe opisa likova ve i u idejni sadraj" romana, i ne ustruavajui seda taj sadraj dopuni pamfletom, zajedljivom karikaturom, pa ak ipaskvilom. On stalno tei da u svoja dela unese neko aktuelno zbivanje, daotkrije njegovu unutranju sutinu, da gu utisne u redove koji odiu straui kojima je tue svako estetski shvaeno spokojstvo. Istina, on ide takodaleko da zahvata samu sutinu dnevnih pitanja, proroki

Documents

SRBI I RUSI O DOSTOJEVSKOM