1

Sociolingvistika

Sociološki pristup jeziku ili jezički pristup društvu?

Sociolingvistika je interdisciplinarna nauka koja pokušava da razume odnos

jezika i društva. Odmah na početku treba naglasiti da „društvo” i „jezik” nisu dva

odvojena fenomena, već da se radi o dvema pojavama koje, osim što suštinski

odreĎuju čoveka kao biće, ne mogu postojati jedna bez druge. Nema jezika van

društva, jer čak i kada neko govori nekakav nerazumljiv, izmišljen jezik, on time

šalje poruku koja je društveno značajna, ili pak drugi pridaju odreĎena tumačenja

takvom činu (primer nije uzet nasumično, poznat je u religiskoj i magijskoj praksi).

TakoĎe, gotovo je nemoguće zamisliti bilo kakvo društvo bez jezičkog opštenja

(komunikacije). Čak i odreĎene vrste društvenog delanja koje nisu verbalne

(gestikulacija, pantomima, činovi fizičkog nasilja itd.) uvek podleţu jezičkoj

interpretaciji. Zbog toga svako saznanje koje moţemo steći o društvu dobijamo

uglavnom jezičkim putem (razgovorom, anketiranjem, čitanjem, slušanjem...).

Interdisciplinarnost sociolingvistike se ogleda u tome što se kroz nju

proţimaju najmanje dve nauke – sociologija i lingvistika – uz poziv da im se

pridruţe i politikologija, etnologija, ekonomija, psihologija itd. Posledica

mnogostrukosti uticaja na ovu disciplinu je i njena upadljiva heterogenost. Mnogi

naučnici koji se bave sociolingvistikom često se neće sloţiti oko postavki

istraţivanja i drugačije će tumačiti rezultate do kojih doĎu. Za razliku od lingvista

koji jezik proučavaju kao normu, pokušavajući da odgovore na pitanje Kako bi

trebalo govoriti pravilno?, sociolingvisti koriste realističan pristup, pokušavajući

da opišu i razumeju Kako ljudi zapravo koriste jezik? To ne znači da potonje

2

jezička pravila ne zanimaju. Naprotiv, odstupanje od pravila u govoru pojedinca ili

čitave grupe moţe biti vrlo indikativno i ukazivati da se radi o govornicima koji

nisu bili u mogućnosti da se upoznaju sa pravilom, ili da ga pak svesno ne koriste i

da za to imaju neki poseban društveni razlog. Ono što ipak čini bitnu odliku

sociolingvističkog pristupa jeste da se na takva odstupanja ne gleda sa vrednosnog

stanovišta. Sociolingvista nije nastavnik jezika u školi. On niti ispravlja, niti

ocenjuje jezičke kompetencije govornika, a posebno ne temelji svoj sud o nekoj

osobi na osnovu načina na koji ona govori ili piše.

Za razliku od lingvistike koja se pre svega bavi konstantnim odlikama

jezika, za socioligvistiku su posebno značajne jezičke varijacije. Socioligvistička

varijabla stoga predstavlja bilo koji element jezika (fonetski, morfološki, leksički,

sinaksički, stilski) koji podleţe društveno uslovljenim promenama.

Primer:

U srpskom jeziku gubljenje glasa „h” može posvedočiti ili o nižem statusu

govornika, ili o neformalnosti situacije govora. Unuk će možda svojoj baki tražiti

„leb”, ali će na pismenom zadatku u školi napisati „hleb”, u suprotnom će to biti

protumačeno kao njegovo nedovoljno poznavanje jezika i usloviće slabiju ocenu

rada. Konobar će gosta koji traži „leb” verovatno prezreti kao neobrazovanog ili

nevaspitanog čoveka. Ovde se radi o fonetskoj varijabli, ali ona može biti i

morfološka: i Srbin i Hrvat će reći „Etrurac”, ali će Srbin da kaže „etrurski”, a

Hrvat „etruršćanski”. Primer leksičke varijable može biti da se „novac”, „pare”,

„lova” i „orasnice” odnose na isto, ali imaju različite socio-kulturne konotacije.

Bankarski službenik na šalteru će uvek koristiti prvi izraz, a nikada poslednja dva,

iako su mu poznata njihova značenja. U nekom drugom kontekstu važi obratno:

3

tinejdžer nikada neće pitati drugara koliko ima novca, već će upotrebiti drugi ili

treći izraz, dok je poslednji mahom rezervisan za žargon kriminalaca, narkomana i

kockara. Isto važi za sintaksu i stil, jer varijacija između „Oprostite, mogu li vas

zamoliti da se malo pomerite?” i „'Oćeš da se makneš, bre!?” mogu da svedoče o

razlici u moći dvoje sagovornika na ulici.

Da bi se širok obuhvat sociolingvistike koliko-toliko jasnije sistematizovao,

obično se uvodi podela na makrosociolingvistiku, koja se bavi odnosom jezika i

tzv. „globalnog društva” (drţave ili naroda), te proučava jezičku politiku i

standardizaciju jezika i na mikrosociolingvistiku koja odnose jezika i društva

proučava na slučajevima pojedinačnih govornih činova, dinamike manjih grupa itd.

Društveno raslojavanje jezika

Socioligvistički varijetet je najopštiji naziv za bilo koji specifičan način

govora (ili pisanja). Ukoliko je on odreĎen nečijim ličnim svojstvima: mucanjem,

brzim/sporim ili tihim/glasnim govorom, bogatim stilom i šturošću itd, tada

govorimo o idiolektu. Za sociolingvistiku su ipak najvaţniji oni varijeteti koji su

odreĎeni društvenim uzrocima, a ne ličnim. Slabo poznavanje knjiţevnog jezika

moţe biti posledica nedostatka inteligencije ili motivacije sa jedne strane (lična

svojstva) ili sistemske isključenosti iz onog dela društva koji se sluţi tim jezikom

(društveni faktor). Budući da socioligvistika zapaţa razlike u govoru bez njihovog

vrednovanja i hijerarhijskog rasporeĎivanja, varijeteti su podjednako i govor

4

stanovnika Pirota, juţnog Banata, niških Roma, omladine na Dorćolu, srpske

zajednice u Beču, kao i govor lekara i pravnika, standardni srpski jezik ili jezik

Andrićevih knjiţevnih dela. Upotrebom pojma varijetet izbegava se ocenjivanje i

normiranje odreĎenih načina govora kao „pravilnih” i „nepravilnih”;

„standardnih” i „nestadardnih” ili „knjiţevnih” i „govornih”.

Dijalekt je pojam koji moţe imati dva značenja. Koristi za imenovanje

varijeteta jednog jezika koji odstupa od standarda, a često se moţe vezati za

odreĎeno geografsko područje. Govornici dijalekta i njemu odgovarajućeg

standardnog jezika mogu da se sporazumeju u manjoj ili većoj meri, ali ono što

uvek ostaje isto jeste da se dijalekat smatra neprestiţnim („nepravilnim”) načinom

govora: pirotski dijalekt, ili mnogi dijalekti francuskog i italijanskog jezika. Osim

toga što sadrţi vrednosnu komponentu, pojam dijalekta je problematičan jer se

moţe politizovati. Primera radi, španski nacionalisti tvrde da je katalonski samo

dijalekt španskog, a ne zaseban jezik. Isto vaţi i za vlaški i moldavski, čije je

promenljivo odreĎenje prema rumunskom jeziku takoĎe politički uslovljeno. Ovo

je starije i češće shvatanje dijalekta. U drugom, novijem, ovaj pojam se koristi kao

sinonim za varijetet, iako ostaje trajno obeleţen svojim tradicionalnim značenjem.

Dijalekatski kontinuum se javlja kod srodnih jezika koji i pored svojih

standardnih varijeteta na terenu pokazuju veliki broj govornih oblika koji se

postepeno menjaju, čineći gradaciju. Nekada, pre ere standardnih jezika,

dijalekatski kontinuumi su se prostirali ogromnim prostranstvima Evrope, spajajući

romanske, slovenske, germanske i balto-finske jezike. Danas, kada su se mnogi

lokalni govori izgubili, ovakvih finih prelaza ima znatno manje. Pomenuti

katalonski jezik je lingvistički gledano mnogo bliţi provansalskom koji se govori

na jugu Francuske nego standardnom španskom, a provansalski je sličniji

katalonskom nego francuskom. Dijalekatske kontinuume takoĎe prekidaju i jezici

5

koji su toliko različiti da se ne mešaju sa susednim (srpski i maĎarski, baskijski i

španski itd.).

Primer:

Ako bi se pošlo od Varne do Beograda, ali ne vozom ili automobilom, nego

biciklom, i ako bi se putnik zadržavao u svakom naselju i provodio vreme sa

njegovim žiteljima, on ne bi primetio razlike u govoru susednih mesta. Kada bi

stigao do Sofije, verovatno bi, sećajući se sagovornika iz Varne, primetio da oni

ipak različito govore. Ali kada bi iz Dragomana stigao u Dimitrovgrad, razlike u

govoru bi bile tako male da ne bi mogao ni da sluti da se u prethodom mestu

pričao bugarski, a u novom srpski (naravno, pod uslovom da zanemarimo prelazak

granice). Prošavši Pirot i putujući dalje na severozapad, jezik bi i dalje postajao

neznatno različit, ali bi na kraju on ponovo postao vrlo različit od onoga u Pirotu,

a gotovo nerazumljiv sa onim koji se koristio u dalekoj Varni.

Etnolekt nastaje kao posledica raslojavanja jezika po etničkim linijama,

posebno kada pripadnici različitih naroda koriste isti jezik. Tipičan primer za to je

bio Njujork u 19. veku, kada su doseljenici iz različitih zemalja meĎusobno

komunicirali na engleskom, ali na takav način da se na osnovu akcenta i prozodije

moglo lako uočiti da li je sagovornik Irac, Italijan, Jevrejin, ili Poljak. Etnolekti ne

nastaju samo kao posledica migracija, već se mogu javiti i zbog preuzimanja

stranog jezika kao maternjeg, ili njegovog čestog korišćenja kao drugog jezika (o

tome će kasnije biti reči). Pomenuti Irci, kao i Velšani i Škoti češće pričaju

engleski nego svoje autohtone jezike, ali to čine na prepoznatljiv i specifičan način.

6

Rod i pol, kao i seksualno opredeljenje takoĎe mogu uticati na način koji se

govori. Iako je ovaj tip raslojavanja često tumačen nenaučno, sa dozom humora, pa

čak i šovinizma, istraţivanja pokazuju da ţene češće – mada ne i uvek – jezik

koriste pravilnije nego muškarci i da više teţe upotrebi standardnog jezika. Ovo

posebno vaţi kada se govori pred decom ili u formalnijim kontekstima. Sa druge

strane, muškarci, posebno u govornim situacijama u kojima učestvuju samo

muškarci, skloniji su da koriste nestandardne varijetete.

Sociolekt je način govora uslovljen društvenim poloţajem koji moţe da se

poklapa sa teritorijom na kojoj govornik ţivi, u slučaju da čitav deo grada ili regija

ima niţi status, ali ne mora nuţno. Ovakaj vid raslojavanja jezika je gotovo

nepostojeći u srpskom (ako se izuzmu razlike u stilu govora kao posledica

obrazovanja), ali je vrlo izraţen i značajan u francuskom i engleskom. „Nemoguće

je da jedan Englez zine, a da ne izazove mrţnju ili prezir drugog Engleza”, rekao je

Dţordţ Bertrand Šo. Radnički sociolekti će kod obrazovanijih Engleza, tumačeno

kroz ovaj aforizam, prouzrokovati prezir, dok će jezik obrazovanih iz srednje ili

više klase, koji je takoĎe sociolekt, biti obeleţen kao snobizam kod radnika. Još je

upadljivija pojava sociolekta u Indiji, gde pripadnici različitih kasti vrlo različito

govore, pa katkad i svoj jezik odreĎuju kastinski (kao „bramanski” ili „kšatrijski

jezik ”).

Žargon je sličan sociolektu u smislu da je takoĎe vezan za odreĎenu

društvenu grupu, ali je ona u ovom slučaju obično uţa i vezana za neku zajednicu

sa neposrednim odnosima lice u lice: omladinsku subkulturu, kriminalnu grupu,

narkomane, zatvorenike itd. TakoĎe, za razliku od sociolekta koji se uči od

roditelja, ţargonom se ovladava nešto kasnije u ţivotu. Ţargon zbog toga ne

obeleţava govornika, jer on i dalje dobro vlada svojim prvim jezikom, a njega

koristi po potrebi, dok je radniku iz Pekama teško da savlada engleski kakav se

7

govori na BBC-u. Sleng je srodan pojam koji se često koristi kao sinonim za neke

ţargone, posebno za one kojim se sluţe pomenute prezrene grupe u jednom

društvu. Glavna razlika izmeĎu slenga i ţargona jeste ta da se prvi koristi uvek u

negativnom kontekstu, dok ţargon moţe biti i neutralan pojam. Uobičajeno je reći

„policijski ţargon”, ali ne i „policijski sleng”. TakoĎe, pod slengom se obično

podrazumeva „kvarenje jezika”, redukcija reči i sintaksičkih struktura, zatim

promena značenja reči, dok je ţargon po pravilu vrlo inovativan što se tiče

izmišljanja novih reči (mada se inovativnost obično završava na morfologiji i

leksici, ţargon nema zasebnu sintaksu i stil). Sociolingvistički registar pak ima

uvek neutralno značenje, jer se njegovom upotrebom ţeli naglasiti da nemaju samo

kriminalne i narkomanske grupe svoj zaseban jezik, već ga ima i birokratija, pravni

sistem, sveštenstvo, vojska, medicinari – dakle, svaka profesionalna grupa.

Recimo, izrazi iz medicinskog registra mahom dolaze iz stranih jezika, najčešće

latinskog ili grčkog (toraks, biceps, glaukom, pulmologija itd.), ali i engleskog

(pesmejker, dopler). MeĎutim, i u medicinskom govoru mogu se naći i reči iz

domaćeg jezika koje su promenile značenje (guska). TakoĎe, jezička upotreba

registra je ograničena na posebne, profesionalne kontekste. Lekar koji se

nakašljava da bi zapevao sa prijateljima neće reći „Čekaj da pročistim larinks”,

nego grlo. Argo je poslednji pojam iz ove grupe, a njegova najvaţnija osobina je

da ga pripadnici odreĎene grupe koriste sa namerom da prikriju komunikaciju

meĎu sobom i učine je tajnom. Tipičan primer argoa su različiti lopovski govori

koji su postojali širom Evrope još od srednjeg veka.

Jezici u kontaktu

8

Predmet interesovanja sociolingvistike, promene u jeziku, ne nastaju samo

kao posledica raslojavanja društva, već i pod uticajem drugih jezika usled

migracija, trgovine, tehnoloških i kulturnih promena itd.

Primer:

Prateći trag svile, čaja i porculana, Engleski pomorci su stigli do Južnog kineskog

mora. Komunikacija između pridošlica i kineskih trgovaca, ma koliko bila

jednostavna, ipak nije mogla da se obavlja gestikulacijom, pokazivanjem i

mlataranjem rukama. Kinezi su ubrzo naučili da se „posao” na engleskom kaže

„business”, ali pošto nisu mogli da izovore tu reč, modifikovali su je u „pidžin”.

Slično se desilo i sa mnogim drugim rečima vezanim za trgovinu. Reči iz kineskog i

engleskog jezika su se izmešale i izmenile tako da svako može da ih izgovori.

Pidžin je dakle jezik nastao mešanjem nekoliko drugih jezika, koji sluţi

samo za upotrebu u jednom domenu (trgovini). Obično je vrlo jednostavan, nema

gramatiku niti leksiku za bilo koji drugi domen osim onog u okviru kog je i nastao.

Na pidţinu se ne moţe pisati poezija, razgovarati o religiji ili pravu. TakoĎe, ovaj

tip jezika nikome nije maternji jezik, već se uči zarad trgovine. Istorijske okolnosti

su, meĎutim, dovele do toga da odreĎeni pidţini postanu osnovni jezik

komunikacije, mahom na ostrvima u Karibima i Pacifiku. Takav jezik se kroz

generacije obogaćivao, sticao gramatička pravila i postao jezik kojim se ljudi sluţe

u svakodnevnom govoru i kojim mogu da izraze sve svoje potrebe. Ovako nastali

jezik se zove kreol. Kreolski jezici su danas u širokoj upotrebi u mnogim

zemljama, poput Jamajke i Haitija, dok je Afrikans kreoski jezik koji ima sluţbeni

status u Juţnoafričkoj republici. Koine predstavlja posebnu vrstu mešanog jezika

9

koji nastaje kao posledica migracija govornika različitih varijeteta istog jezika.

Primera radi, arapski radnici u Parizu, iako svi zvanično pričaju isti jezik, mogu da

naiĎu na teškoće u meĎusobnom sporazumevanju. Zbog toga nastaje jedan

specifičan parisko-arapski koine, koji predstavlja pojednostavljenu mešavinu

različitih varijeteta.

Pomenuti slučajevi nastaju kao posledica mešanja različitih jezika, često na

relativno malom prostoru i kao posledica neplaniranih procesa. Istorijski gledano,

daleko je češći slučaj da jedan jezik na vrlo širokom području postane hegemon, i

da se njime sluţe ne samo oni govornici kojima je on maternji, već i mnogi drugi

koji inače koriste sasvim različite jezike. Takav zajednički jezik nazivamo lingva

franka. Lingua franca je inače bio naziv za romanski „jezik Franaka” kojim su se

krstaši meĎusobno sporazumevali, budući da su dolazili iz različitih zemalja.

Nekada su na našim prostorima ovaj status zauzimali vizantijski grčki i osmanski

turski, a danas je to engleski (kao i u ostatku sveta). Ipak, ni jedan od ova tri jezika

nisu postali maternji jezici stanovnika Balkana (L1), iako je njihovo poznavanje

bilo i ostalo neophodno za obavljanje mnogih poslova. Ima dosta slučajeva u

kojima je odreĎena lingva franka vremenom postala maternji jezik velikom broju

stanovnika (aramejski, latinski i arapski).

Danas je engleski kao svetski hegemon jezik prisutan od samih početaka

obrazovanja, kao i u drugim faktorima socijalizacije: medijima, masovnoj kulturi,

vršnjačkom ţargonu itd. Iz dosadašnjih primera je jasno da ljudi ne uče jezik samo

u školi i preko televizije i interneta. Najveći deo čovečanstva nije ni imao pristup

obrazovanju i medijima, ali je ipak ovladavao nekolicinom jezika, ili varijeteta

nekog jezika. Pojavu da govornik (ili grupa govornika) vlada sa dva jezika

nazivamo bilingvizam, a multilingvizam u slučaju da ih je u upotrebi još više.

Tipičan je slučaj u kome su poznata dva različita jezika. Romski učenik osim svog

10

maternjeg jezika u školi sluša nastavu na srpskom, a vrlo brzo se upoznaje sa

engleskim i još jednim stranim jezikom. Multilingvizam moţe biti prisutan i kada

varijeteti koji se koriste nisu toliko različiti, na primer ako neko govori piroćanski

varijetet i standardni srpski, a poznat mu je delimično i bugarski. Kod ljudi koji

govore više jezika, katkad se moţe zapaziti i preključivanje kodova, odnosno

nagla promena verijeteta u govoru ili korišćenje jezičkih elemenata iz drugog

varijeteta (fonema, reči, reda reči u rečenici itd.).

Poseban slučaj multilingvizma je diglosija, koja osim upotrebe više jezika

znači i to da se oni koriste u različitim domenima, ili uz različit jezički prestiţ. Iako

zvuči egzotično, diglosija je vrlo prisutna kod nas, jer se srpski jezik ne koristi

(uvek) tokom religijskih obreda, budući da su oni uglavnom na

crkvenoslovenskom. Kod muslimana je ona još izraţenija, jer bez obzira na to koji

je jezik maternji verniku, od njega se očekuje da pokaţe makar delimičnu

kompetenciju u knjiţevnom arapskom i nauči makar nekoliko dova (molitvi)

napamet. Arapski svet inače predstavlja jedan od najslikovitijih primera za ovu

pojavu na celom svetu. Svaki obrazovani Arapin zna knjiţevni arapski jezik na

kome je napisan Kuran i na kome se školovao, ali Arapi nikada ne razgovaraju na

knjiţevnom, nego na nekom lokalnom varijetetu arapskog (egipatskom, sirijskom,

iračkom itd.). Knjiţevni jezik je rezervisan za novine, knjiţevnost, javna obraćanja

i administraciju. Diglosija je bila posebno izraţena u predmodernim društvima,

kada je ona faktički isključivala široke slojeve stanovništva iz mnogih domena.

Poznato je da je u rimokatoličkoj crkvi dugo vremena latinski bio jedini priznat

jezik, iako najveći deo vernika (posebno u germanskim i slovenskim zemljama)

nije razumeo ništa šta sveštenici govore tokom mise i drugih obreda. UvoĎenje

govornih varijeteta u prestiţnije domene i sluţbenu uporebu deo je procesa

nastanka moderne drţave.

11

Pozajmljivanje reči iz stranih jezika je pojava sa kojom se većina govornika

svakog savremenog jezika susreće svakodnevno, a vrlo često toga nije ni svesna.

Razlog za pozajmljivanje reči moţe biti nepostojanje naziva za neki predmet,

pojavu ili odnos. Recimo, kada se slatkiš od zrna kakoa pojavio u Srbiji, Srbi nisu

imali naziv za njega, baš kao ni ostali stanovnici starog sveta. „Čokolada” dolazi iz

jezika drevnih Maja ili Asteka (niko nije tačno siguran), i znači „gorko”, „vruće”

ili „penušavo piće” – postoji, dakle, više pretpostavki. Isto vaţi i za čitave nove

domene koji postaju predmet razmišljenja kod jedne govorne zajednice. Srbi nisu

imali reči koje se mogu koristiti u domenu kvantne fizike, tako da su izrazi

kvantno, spin, diskreciona porcija ili foton preuzete iz engleskog jezika (iako neke

imaju koren u grčkom ili latinskom). Strane reči mogu biti takoĎe preuzete i kada

za njih postoje adekvatne zamene, i tada imaju fukciju stvaranja razlika izmeĎu

društvenih grupa. Tipičan primer je preuzimanje francuskih reči u govoru srpskog

graĎanstva 19. veka, što su Jovan Sterija Popović i Branislav Nušić humoristički

prikazali u mnogim dramama.

U javnosti se mogu čuti mišljenja da preuzimanje pozajmljenica moţe

dovesti do „smrti jezika”, odnosno do njegovog izumiranja. Takva pojava nije

nepoznata, naprotiv, do nje moţe doći i smrću konkretnog čoveka, kao što je to bio

slučaj sa Nedom Madrelom, poslednjim govornikom manskog jezika koja je

preminuo 1974. godine (manski je keltski jezik koji se govorio na ostrvu Man,

izmeĎu Britanije i Irske). Češće se ipak dešava da jezik bude zamenjen drugim

jezikom ili varijetetom. Taj proces može biti nasilan, kao što je bio slučaj sa

baskijskim tokom Frankove diktature (danas svega oko 25% Baskijaca zna

svoj maternji jezik), ili sa romskim za vreme vladavine Marije Terezije i

njenog sina Jozefa II. UNESCO-ov Atlas jezika sveta u opasnosti1 svrstava

1 http://www.unesco.org/new/en/culture/themes/endangered-languages/atlas-of-languages-in-danger/

12

romski u ugrožene jezike na nivou cele Evrope, a pored njega u Srbiji su

ugroženi i cincarski, banatski bugarski i rusinski.

Čest razlog za nestanak jednog jezika moţe biti i njegov nizak prestiţ na

štetu nekog drugog („većeg” ili „boljeg”) jezika. U tom slučaju govornike je

sramota da govore maternji jezik, te prelaze na govor koji smatraju da uţiva viši

status. Tipičan primer za to su mnogi lokalni jezici u Francuskoj, čija je upotreba

dugo bila stigmatizovana kao „seljačka” i „zaostala”.

Smrt jezika ne mora da znači i njegov potpuni nestanak, niti se radi o

konačnom nestanku. Starogrčki i latinski, iako već dugo mrtvi, i dalje se koriste u

domenu medicine, nauke i prava. Sa druge strane, neki mrtvi (ili skoro mrtvi) jezici

mogu biti i oţivljeni. Uspešan primer oţivljenog jezika je hebrejski, koji je u

klasičnoj formi bio samo u liturgijskoj upotrebi. Nastankom drţave Izrael ovaj

jezik je osavremenjen i danas se oko 5 miliona ljudi svakodnevno sluţi njime. Irski

jezik je primer delimično uspešno oţivljenog jezika. Iako on nikada i nije prestao

da se govori, varijetet koji je uzet kao standard je vrlo teţak za učenje, tako da i

pored velikih napora republike Irske i njegovog statusa obaveznog predmeta od

osnovne škole, irski jezik ima sve manje tečnih govornika.

Jezik i društvena moć

Jezik nije samo sredstvo sporazumevanja, već on igra i mnoge druge uloge u

društvenom ţivotu. Već je objašnjeno kako argo ima funkciju da namerno prikrije

sadrţaje komunikacije, ili kako odreĎeni varijeteti mogu biti vrlo značajni za

stvaranje etničkog identiteta. Govoreći ili pišući ljudi takoĎe iskazuju društvenu

13

moć, opravdavaju svoj poloţaj u društvu ili osporavaju tuĎ. Ovakav društveno

odreĎen govor podloţan različitim tumačenjima nazivamo diskurs. Diskurs se

iskazuje i u svakodnevnim govornim činovima, kao što su rasprave dece i roditelja

oko dţeparca i provoĎenja slobodnog vremena, kao i u istorijskim političkim

govorima i spisima poput beseda Martina Lutera Kinga ili Deklaracije o pravima

čoveka i građanina. Nekada je iskazan direktno, ali se isto tako u praksi koriste i

vrlo prefinjena jezička sredstva da se publika ubedi u ispravnost uverenja onoga ko

strateški stvara diskurs, ili ga pak moţda i nesvesno reprodukuje. To moţe biti red

reči u rečenici, stilske figure, organizacija teksta, izostavljanje odreĎenih činjenica

uz naglašavanje nekih drugih itd. Kritička analiza diskursa je metodološki pokret

u društvenim naukama koji proučava kako jezik stvara, odrţava i opravdava

odnose (nad)moći u društvu, ali i kako moţe da ih ospori u korist potlačenih grupa

i pojedinaca.

Na nekoliko mesta je već ukazano da dobro vladanje standardnim jezikom

moţe biti izvor velikog ponosa i osećaja nadmoći, ali i da odsustvo kompetencije u

njemu, kao i korišćenje nekog drugog varijeteta moţe prouzrokovati stid i osećaj

isključenosti iz društva. Čuveni sociolog, Pijer Burdije, osetio je to na svojoj koţi

kada je došao u Pariz iz rodnog mesta na granici sa Španijom, i shvatio da se na

njegov gaskonjski govor gleda sa osećanjem prezira u glavnom gradu. Više od

toga, „drţavni jezik” je vremenom stekao takvu poziciju da oni koji ga ne znaju

počinju zaista da gledaju na sebe kao na „ljude iz provincije”, „unutrašnjosti”, a na

standardni jezik kao na samo još jednu veštinu viših slojeva kojom oni nikada neće

ovladati. TakoĎe, budući da standardni jezik ima epitet nacionalnog, njegovo

nepoznavanje povlači i moralnu osudu: ne moţe se biti dostojan pripadnik naroda,

ako ne poznajete njegov ispravan jezik. Kompetencija u standardnom jeziku deluje

14

diskriminativno na govornikove ţivotne izglede, jer odreĎuje njegov uspeh u

obrazovanju i moţe ga onemogućiti da radi u drţavnoj sluţbi.

Naravno, ono što vaţi za francuski ne mora značiti za svaki drugi jezik.

Romski moţe predstavljati sasvim suprotan primer, jer njegova standardizacija i

insistiranje na korišćenju jednog varijeteta moţe biti dugoročno sredstvo

emancipacije. Ovo posebno vaţi u slučaju poboljšavanja šansi za uspeh u

školovanju i zapošljavanju Roma, jer poznavanje romskog jezika moţe biti

dodatna kompetenicija, naravno, uz vladanje srpskim jezikom.