SOCIJALNA PRAVAI SOCIJALNA POLITIKATEORETSKAI EMPIRIJSKA PERSPEKTIVAUREDIO FABRIZIO SCIACCA

Socijalna prava i socijalna politikaTeoretska i empirijska perspektiva

Uredio Fabrizio Sciacca

Naslov originala: SOCIAL RIGHTS AND SOCIAL POLICY

THEORETICALAND EMPIRICAL PERSPECTIVESEDITED BY FABRIZIO SCIACCA

Serbian Language EditionCopyright University of Novi Sad, 2017

All rights reserved

Socijalna prava i socijalna politikaTeoretska i empirijska perspektiva

Uredio Fabrizio Sciacca

IzdavaUniverzitet u Novom Sadu

i Filozofski fakultet

Prevod sa engleskogABC prevodi Igor Jovanovi

Tira300 primeraka

tampa:FUTURA, Petrovaradin

ISBN 978-86-499-0214-5

Prevod publikacije je realizovan u okviru projektaStrenghtening Higher Education for Social Policy

Making and Social Services Delivery544246-TEMPUS-1-2013-1-RS-TEMPUS-JRCSadraj i stavovi izneti u ovoj publikaciji NE

izraavaju nuno i stavove Evropske Unije

SADRAJ

Zahvalnosti ................................................................................ 5

Uvod ........................................................................................... 7

Deo 1 Teoretski pristupi ....................................................................13

FABRIZIO SCIACCA ta su to socijalna prava? .......................................................15

PAOLA RUSSO Zdravlje, istina i pravda Filozofsko-politiko stanovite .............................................27

BIAGIO SPOTO Izazov socijalne inovacije ......................................................39

VINCENZO MAIMONE Koja drava blagostanja? Koje socijalne politike? ..............53

Deo 2 Empirijski pristupi ..................................................................67

GIANNI PIAZZA, FEDERICA FRAZZETTA I SIMONE GAETANO ROMEO Samo-organizovani i/ili sa dna? Alternativni oblici blagostanja prema skvoterskim pokretima za centre za stanovanje i socijalne centre .............................................69

VINCENZO MEMOLI Drava blagostanja u vremenu krize u evropskim zemljama ...........................................................85

CARLO COLLOCA Multikulturalna lokalna drutva i generativno blagostanje .......................................................99

Autori .....................................................................................113

Ovaj projekat je finansiran uz podrku Evropske Komisije i Univerziteta Katanija.

5

Zahvalnosti

Ova knjiga predstavlja rezultat dve vane istraivake aktivnosti.

Prva je vezana za projekat Tempus. Tempus je pro-gram Evropske Unije koji podrava modernizaciju vi-sokog obrazovanja u partnerskim zemljama iz Isto-ne Evrope, Centralne Azije, Zapadnog Balkana i obla-sti Mediterana, pre svega kroz projekte univerzitetske saradnje. Tempus projekat Osnaivanje visokog ob-razovanja doprinos socijalnoj politici i razvoju soci-jalnih usluga (Strengthening Higher Education for Social Policy making and Social Services delivery) (SHESPSS), koordinisan od strane Univerziteta u Niu u saradnji sa druga dva srpska univerziteta (Beograd i Novi Sad) i tri EU-partnera (Univerzitet London, Uni-verzitet College Zealand iz Kopenhagena i Univerzi-tet Katanija), je finansiran od strane Evropske Komisi-je preko Izvrne agencije za obrazovanje, audiovizual-nu politiku i kulturu (projekat 544246, sa trajanjem od 2013. do 2016). Univerzitet Katanija je bio zaduen za analiziranje izrade socijalne politike i naine prime-ne principa ljudskih prava i socijalne pravde u okvi-ru socijalnog rada i socijalnih usluga. Vincenzo Ma-imone i Mariagiovanna Laudani su bili lanovi tima iz Katanije. U nekoliko navrata je istraivako osoblje delilo svoje rezultate istraivanja sa kolegama iz par-tnerskih organizacija unutar SHESPSS projekta, to je predstavljalo pravo nadahnue za sve strane. Kao akademik odgovoran za tim iz Katanije, eleo bih da se zahvalim Jelisaveti Todorovi (Univerzitet u Niu), voi projekta, kao i ostalim koordinatorima projekta: Nevenka egarac (Univerzitet u Beograd), Zorica Ku-buri (Univerzitet Novi Sad), Jesper Stage Petersenu (Univerzitet College Zealand), Claire Cameron (Uni-verzitet London), za njihovu akademsku podrku u irenju informacija o projektu.

6

Druga istraivaka aktivnost je vezana za FIR pro-jekat. FIR (Finanziamento e ricerca di Ateneo) pred-stavlja program kojim se finansiraju najvaniji istra-ivaki projekti na Univerzitetu Katanija. Istraivanje u okviru FIR projekta koje sam ja koordinisao, Pra-va, socijalni kapital i teritorije. Generativna dobrobit kao Novi horizont (projekat FB2A0F, sa trajanjem od 2014. do 2016.), bavi se odnosom izmeu prava i blagostanja. Preciznije, cilj je proceniti mogunost re-strukturiranja blagostanja transformisanjem potra-nje za socijalnim pravima u ansu za razvoj i obno-vu resursa. Vincenzo Maimone, Vincenzo Memoli, Gi- anni Piazza, Carlo Colloca, Marco La Bella, Rena-to DAmico, Paola Russo i Biagio Spoto su sudelova-li u ovom projektu. Bilo je zadovoljstvo saraivati sa njima. Zahvalan sam Sereni Vigo na njenoj pomoi u vezi sa prevoenjem i revizijom delova ove knjige.

Katanija, jun 2016. godinefabrizio sciacca

Uvod

Ova knjiga obrauje odnos izmeu pravne drave i drave blagostanja, odnosno, preciznije, cilj je proce-niti mogunost reformulacije strukture drave blago-stanja transformisanjem pretpostavke socijalnih pra-va u ansu za razvoj, rast i obnovu resursa.

Tematika ove knjige se razvija u dva glavna pravca. Prvi se odnosi na analizu trenutnog socio-politikog konteksta, naroito vezano za evropsku institucional-nu dimenziju i Junu Italiju. Cilj je ujedno i analitiki i deskriptivan, odn. usmeren na omoguavanje au-rirane analize savremene realnosti; na suptilnijem ni-vou je kritiki-interpretativan, odnosno bavi se pred-stavljanjem i favorizacijom identifikacija slabosti i ne-dostataka koji reakcije politikih i institucionalnih si-stema na zahteve i potrebe ujedno i pojedinca i kolek-tiva ine neadekvatnim ili nedelotvornim.

U vezi sa ovim, fokus je na analizi odnosa izme-u teritorija, socijalnog kapitala i prava. Referentni model na koji se oslanjamo je model drave blagosta-nja pa se neka od pitanja bazirana na toj perspektivi mogu tako i usmeriti: Koju ideju blagostanja elimo da promoviemo? Za koje subjekte? Na osnovu kog kriterijma selekcije?

Drugi pravac je logika posledica deskriptivnog i kritiki-interpretativnog pristupa. On je usmeren ka razvijanju i unapreenju aurirane i, na mnogo nai-na, inovativne i originalne verzije drave blagostanja.

Modeli distribucije (drava blagostanja) i politi-ke-institucionalne strukture (lokalne, nacionalne i su-pra-nacionalne), kao i politiko-filozofske ideje i kon-cepti (jednakosti, distributivne pravde, socijalnih pra-va i prava graanstva) konsolidovane tokom vreme-na su u samom centru trenutne debate u vezi sa njiho-

8

vom konceptualnom i politikom validnou, efektiv-nou i praktinoj odrivosti. Na mnogo naina, suo-avamo se sa semantikom prekretnicom koncepta so-cijalnih prava, paradigmatskim prelazom sa tradicio-nalne uloge pasivnih prava, prava na blagostanje, cla-im rigths (obavezujua za nosioca prava) (na usluge), na aktivna i participatorna prava (generativno blago-stanje). Promena scenarija koja obuhvata svaki aspekt politike, socijalne i institucionalne realnosti, koja na odluujui nain menja gramatiku demokratskog ue-a (participacije) i samu strukturu vladavine prava.

Ova perspektiva kao svoj sutinski koncept ima ge-nerativno blagostanje. Kao baza koristi se potreba za kombinovanjem, u okviru harmoninog i stabilnog konteksta tokom vremena, sve vea oskudnost resur-sa za: podjednako rastuim zahtevima za osnaiva-nje socijalnih politika, diverzifikaciju usluga i oblika podrke prihodima i inkluziji, ujedno i u okviru ma-kro-teoretske dimenzije i u okviru konteksta imple-mentacije u lokalne institucije.

Ovaj dokument je usmeren na kombinovanje meto-dologija i pristupa politikih i socijalnih nauka sa ci-ljem ispitivanja uloge i funkcije koju igra konfrontaci-ona i participatorna dimenzija kao: alat za sutinsko priznavanje socijalnih prava i implementaciju novih oblika i praksi generativnog blagostanja, na osno-vu lokalnih specifinosti, postojanja mrea socijalnog kapitala, kulture i meu-institucionalnih odnosa, koji je u stanju da utie na definisanje politika kroz prakse aktivnog graanstva.

Knjiga se sastoji od 7 poglavlja i podeljena je u dva dela. Deo 1 (poglavlja 14) o teoretskim pristupima, deo 2 (poglavlja 57) o empirijskim pristupima.

U Poglavlju 1, Fabrizio Sciacca navodi da su soci-jalna prava tradicionalno razliita od liberty rights (neobavezujua prava za nosioca prava). Prema ovoj distinkciji, liberty rights se primenjuju prosto kroz po-jedinanu akciju njihovog nosioca, kao to je sluaj sa slobodom razmiljanja, slobodom religije i slobodom kretanja. Nasuprot tome, socijalna prava su usluge koje se moraju garantovati onima kojima su potreb-ne. Pravo na rad implicira ponudu rada nezaposleni-

Uvod 9

ma; pravo na zdravstvenu zatitu podrazumeva obez-beivanje struktura za negu bolesnih; pravo na stano-vanje podrazumeva obezbeivanje pristojnog doma onima koji ne mogu da ga priute; pravo na obrazo-vanje podrazumeva garantovani pristup kolama za sve, bez obzira na njihove prihode. U tom smislu, so-cijalna prava nisu stvarna prava. Nema svrhe okolia-ti: ili se socijalna prava mogu primenjivati ili su jedno-stavno apstraktne pretpostavke, a nazivati ih pravima je samo obmana, ba kao to je Jeremy Bentham pri-rodna prava nazvao besmislicom na takama. Uskra-ivanje ili umanjenje obima ovih prava je politiki a ne pravni problem.

U Poglavlju 2, Paola Russo daje osvrt na odsustvo koncepta zdravlja u filozofsko-politikim studijama. Njeno istraivanje adresira dva pitanja: (1) zbog ega je zdravlje vano?

(2) zbog ega bi se zdravlje trebalo smatrati rele-vantnim za distributivnu pravdu? Kako bi dala odgo-vor na prvo pitanje, Russo ispituje metafiziko pita-nje (odn. Sokratsko , ta je to?) kako bi istrai-la istinu u filozofskim diskursima o zdravlju, na osno-vu (miljenja). Za adresiranje drugog pitanja, Russo analizira mogue distributivne principe zdrav-stvene zatite. Istina i pravda su odvojeni aspekti koji se pak ne mogu razdvojiti.

Da li imenica inovacija i prilog socijalna mogu koegzistirati u okviru jedinstvenog koncepta? Ili su teoretski nepomirljivi? Biagio Spoto se bavi ovim pita-njem u Poglavlju 3, tvrdei da ideja socijalne inovaci-je biti logiki konsistentna samo ukoliko je zasnovana na dostizanju socijalnih ciljeva. To podrazumeva po-trebu za merenjem politika socijalnih inovacija prime-nom normativne koncepcije socijalne pravde. U tom smislu, teorija pravde koja na najbolji nain ispunjava ovaj cilj je pristup baziran na sposobnostima definisan od strane Amartya K. Sen. U drugom delu svog rada, Spoto analizira uticaj socijalne inovacije na moderni-zaciju drave blagostanja. Naroito, on smatra da nor-mativna ideja socijalne inovacije moe igrati odluu-juu ulogu u komplikovanoj tranziciji od isto distri-butivnog sistema blagostanja ka sistemu koji obnavlja

10

resurse i sposobnosti ujedno i na nivou pojedinca i na nivou itavog drutva.

U Poglavlju 4, Vincenzo Maimone se fokusira na tri glavna problema koji igraju centralnu ulogu u ra-zvoju odreene ideje drave blagostanja danas. Nje-gov glavni cilj je da obrati panju na neke sutinske koncepte za izradu kredibilnog predloga, u okviru fi-lozofsko-politike perspektive, korisnog za ponov-nu izradu drugaijeg pristupa planiranju i upravlja-nju socijalnim politikama. Kriza drave blagostanja, danas predstavlja sistemsku krizu. Moramo se boriti protiv novih neprijatelja demokratije, i moramo pro-nai efektivna reenja korisna za suzbijanje novih vi-dova siromatva. Ovaj aspekt je uspeo da generie oz-biljan konflikt izmeu klasa, ekonomskog statusa i pripadanja. U pogledu ove jasne potekoe koju na-meu tradicionalni modeli blagostanja, istie se ide-ja eksperimentisanja novim pristupima na osnovu re-generativnog kapaciteta resursa. Iza ove nove strate-gije organizovanja politika blagostanja, stoji pokuaj da se iskombinuje socijalna jednakost i distributivna pravda uz osnaivanje nekih koncepcija socijalne od-govornosti i uz kapacitet osnaivanja koji bi trebao da karakterie socijalne politike.

U Poglavlju 5, Gianni Piazza, Federica Frazzetta i Simone Gaetano Romeo analiziraju kako su sistemi drave blagostanja, konstantno u krizi nekoliko godi-na i pod napadom neoliberalnih politika, uvek suoa-vani sa alternativnim oblicima blagostanja koji su re-zultat borbi za socijalna prava od strane socijalnih po-kreta. Ova tema, meutim, nije mnogo obraivana u akademskim krugovima. Stoga, pokuavajui da po-puni taj jaz makar delimino, ovo poglavlje se fokusira na pokrete za skvotiranje u vezi sa centrima za stam-beno zbrinjavanje i socijalnim centrima, istiui njiho-ve sposobnosti da omogue alternativne oblike blago-stanja usmerene na pokuaju zadovoljenja potreba za stanovanjem, kontrakulturnih potreba i potreba dru-tvenosti, za one koji pripadaju manje naprednim soci-jalnim klasama. Pokreti skvotiranja ujedno predstav-ljaju i direktne naine za borbu za socijalna prava i do-bijanje socijalnih prava, i za uspostavljanje prava na

Uvod 11

grad. Pored toga, socijalni centri naroito mogu ra-zviti dva razliita naina eksperimentisanja sa alter-nativnim oblicima blagostanja, samo-organizovanim i/ili sa dna, na osnovu legalizovanih ili neformalnih naina njihovog omoguavanja.

Ekonomska i finansijska kriza su pogodile mno-ge industrijske zemlje. Ovi efekti su oigledni u mno-gim evropskim demokratijama, gde ekonomske i soci-jalne reforme trenutno predstavljaju klju za ponovno razvijanje svesti o kolektivnom blagostanju. Zbog toga to snani ekonomski potresi mogu uticati na politiku stabilnost i blagostanje pojedinca, koji su to efekti koje ekonomska kriza ima na procenu blagostanja od strane graana? Na siromanom tritu na koje utie loa eko-nomija, da li drava blagostanja i dalje predstavlja naj-vii prioritet za evropske graane? U Poglavlju 6, osvr-ui se na longitudinalnu perspektivu trinaest drava lanica EU, Vincenzo Memoli analizira neke od infor-macija koje je prikupio Eurobarometar 2008. i 2014. go-dine u vezi sa etiri vana problema naime, nezapo-slenost, obrazovni sistem, penzije i zdravstvena i soci-jalna zatita. U vezi sa nekim socio-demografskim as-pektima, utvrdili smo ko, od evropskih graana, eli vie blagostanja i gde. Glavni rezultat, pre svega, po-kazuju jasnu promenu u javnim stavovima, ujedno i na nivou pojedinca i na nivou itave zemlje. Drugo, blago-stanje se moe umanjiti na razliite naine, u zavisnosti od toga da li posmatramo sever ili jug Evrope.

U Poglavlju 7, Carlo Colloca istie kako razliita iskustva u italijanskom drutvu sa lokalnim multikul-turalnim blagostanjem, iako lokalne imigracione po-litike ne mogu uticati na vitalne zakonske probleme kao to su pristup dravljanstvu ili pravu glasa, mogu dovesti do prepoznavanja kulturalnih razlika na datoj teritoriji. Lokalne vlasti igraju znaajnu ulogu u unap-reenju oblika socijalne inkluzije migranata i genera-tivnog blagostanja.

Cilj ove knjige je predlaganje teoretskog modela sa empirijskim implikacijama: model socijalnih pra-va prihvaen kao najpodesniji za realizaciju genera-tivnog blagostanja kompatibilan sa razliitim prostor-nim dimenzijama. U vezi sa tim, projekat tei da se fo-

12

kusira ne samo na opravdanost, u teoretskom smislu, to je slian pristup problemima socijalne politike, ve je usmeren i na jasno definisanje praksi i procedura koji ovaj koncept ine politiki izvodljivim. U okviru ove perspektive, dodatno svojstvo operativne strate-gije e biti definisanje i osnaivanje interakcija izmeu razliitih aktera, ujedno i javnih i privatnih koji karak-teriu bogat socijalni arhipelag. Izrada efektivne dina-mike mree u ovom smislu predstavlja logiku luku za projekat strukturiran na taj nain. Na ovim pret-postavkama se zasniva uverenost istraivakog tima da je svojstvo odgovornosti najpre empirijsko, te da moe pomoi u tumaenju novih modela blagostanja u lokalnim oblastima. U ovom kontekstu, cilj istrai-vanja je stoga istraiti ulogu koju igra politiki sistem lokalne javne administracije tradicionalne javne in-stitucije, sa sopstvenim skupom aktera (politiara i bi-rokrata ili tehniara), opreme, pravila i procedura u politikama blagostanja, generativni i participativ-ni procesi za koje je sistem sposoban (ili je voljan da ih sprovede) koji aktiviraju specifine oblasti politike blagostanja, kao i generisanje i odravanje tog soci-jalnog kapitala tri glavna sastojka (uee, odgovor-nost, svest) aktivnog graanstva, koje predstavlja ne-zaobilazni uslov za delotvorno politiko ponaanje.

fabrizio sciacca

Deo 1

Teoretski pristupi

FABRIZIO SCIACCA

ta su to socijalna prava?

Socijalna prava se tradicionalno razlikuju od liberty rights (neobavezujua prava za nosioca prava). Pre-ma ovoj distinkciji, liberty rights se primenjuju pro-sto kroz individualnu akciju njihovog nosioca, kao to je sluaj sa slobodom razmiljanja, slobodom religije i slobodom kretanja. Nasuprot tome, socijalna prava su usluge koje se moraju garantovati onima kojima su potrebne. Pravo na rad implicira ponudu rada neza-poslenima; pravo na zdravstvenu zatitu podrazume-va obezbeivanje struktura za negu bolesnih; pravo na stanovanje podrazumeva obezbeivanje pristojnog doma onima koji ne mogu da ga priute; pravo na ob-razovanje podrazumeva garantovani pristup kolama za sve, bez obzira na njihove prihode. U tom smislu, socijalna prava nisu stvarna prava. Nema svrhe oko-liati: ili se socijalna prava mogu primenjivati ili su jednostavno apstraktne pretpostavke, a nazivati ih pravima je samo obmana, ba kao to je Jeremy Ben-tham prirodna prava nazvao besmislicom na takama (Bentham 1843: 501). Uskraivanje ili umanjenje obi-ma ovih prava je politiki a ne pravni problem. Prema tradiciji, proizvoai tih obmana i zabuna pravnici esto govore da pravo postoji ukoliko je ugraeno u zakonu. Bez sumnje, meutim, prava koja su ugrae-na u pravnom sistemu zahtevaju delikatnu politiku autonomiju po tome to su nosioci uroene vrednosti koja je bila fokus dugotrajne pravne evolucije. Stoga, one stimuliu razmiljanja o konceptima pravednog i dobrog, koji su deo liberalne tradicije savremene filozofije makar od kritike rekonstrukcije debate iz-meu liberala i komunitarijanaca o mogunosti da

16 FABRIZIO SCIACCA

prava mogu sama po sebi biti principi, bez obzira na utilitaristiku teoriju zajednikog dobra. Ovo protiv-ljenje odraava tenzije izmeu tradicije kontinentalne Evrope, naklonjenije tumaenju prava kao normi, i anglo-amerike tradicije, bliskije demokratskom pita-nju i stoga naklonjenije ukljuivanju u ustavnu debatu pitanja ta je fundamentalno.

Graanska prava, poto su prava pojedinca, su li-berty rights (neobavezujua prava nosioca prava) (pravo na uee, politika prava, pravo kretanja, pra-vo razmiljanja, itd.). Teko i otvoreno pitanje je da li socijalna prava, poto su to prava na usluge, pred-stavljaju graanska prava u strogom smislu rei, odn. fundamentalna ustavna prava. Socijalna prava kao fundamentalna graanska prava su bila predmet broj-nih debata. U ovom dokumentu, neu se baviti time ta je to sutinski fundamentalno, bilo u vezi sa pravi-ma, ugraenim i institucionalno uvanim vrednosti-ma, funkcionalnim preduslovima sistema, sposobno-stima ili drugim stvarima. Filozofske teorije nabrajaju irok opseg hipoteza. Bez sumnje, meutim, re fun-damentalno se koristi na veoma racionalan nain u liberalnoj filozofskoj i pravnoj tradiciji, gde podrazu-meva ustavno. Verujem da problem socijalnih pra-va zahteva ozbiljno razmatranje prelaza sa monistikog kulturnog horizonta (prava zatvorenog drutva) na pluralistiki kulturni horizont (prava otvorenog dru-tva). Ovaj problem predstavlja, prema mom vienju, najvaniju osobinu jedne od klasinih dilema savre-mene politike filozofije: paradigma inkluzije i nje-ne neizbene suprotnosti, duha ekskluzije ukratko, kriza ideje reprezentativne demokratije (Sciacca 2016: 13). Pripadnost i marginalizacija su semantiki ele-menti politikog drutva kome vie graanstvo ili de-mokratija ne daju dovoljan legitimitet, ve se karakte-rie oseajem pripadnosti lokalnim i pogoranim ob-licima ivota, zajednice i plemena proizvodei pokor-nost koja je sve manje zasnovana na zakonski obave-zujuim normama i sve vie zavisi od kulturnih veza i rituala.

Bez sumnje, socijalna prava su predviena za po-jedince kojima nedostaju primarna dobra i koji ive

ta su to socijalna prava? 17

ispod prihvatljivog standarda ivljenja. Italijanski za-kon br. 381/1991 koji regulie socijalne zadruge se izri-ito odnosi na ugroena lica sa ciljem identifikacije pojedinaca ije se pravo na rad mora zatiti vie nego kod ostalih: mentalno i fiziki hendikepirana lica, psi-hijatrijski pacijenti, zavisnici od droga, radno sposob-ni maloletnici sa porodinim problemima, lica osue-na na ne-zatvorske kazne, itd. Meutim, ova lista nije potpuna.

Dovoljno je spomenuti siromane u Evropi a na-roito one u Italiji, za koje sam ja posebno zabrinut iji se broj poveava i koji su sve siromaniji, za razli-ku od bogatih, iji se broj smanjuje a postaju sve boga-tiji. Ovo je rezultat ekonomske nejednakosti podesno oznaene pod pojmom kriza, koja u stvari predstav-lja nesposobnost vladajuih veina ili ak slabu veru da se izbore sa problemom. U teoriji, siromani su punopravni graani drutva prema ustavu; u praksi oni su ugroena lica koja ive ispod granice pristoj-nog ivljenja i uskraeni su za ivotne uslove vredne ivljenja. Njihov rastui broj i opti nedostatak svesti o njihovoj situaciji su uznemirujui; oni se oznaava-ju kao novi siromani. Lista ugroenih lica bi tako-e mogla da obuhvati sve one graane koji su, uprkos tome to nisu niti siromani ili su imigrirali, izloe-ni svako-dnevnom krenju njihovih prava. Pored tra-dicionalnih subjekata kao to su stara lica, zavisnici od droga ili hendikepirana lica su nove kategorije ko-jima je takoe potrebna zatita. Iz perspektive zako-na o radu, prvo nam padaju na pamet vladini slube-nici ija je budunost neizvesna. Oni ine veliku go-milu esto fakultetski obrazovanih i lepo vaspitanih graana, osuenih na dugo ekanje za pristup tritu rada ili ije su karijere nepravedno ugroene zakon-skim preprekama. Lica sa oboljenjima koja predstav-ljaju potencijalni hendikep, a u stvari fiziki i mental-no zdrava lica, se smatraju ugroenim prema zakonu i izloena su ograniavanjima njihovih prava i prepre-kama u pravnim situacijama, kao to su prijavljiva-nje za odreene dravne poslove ili dobijanje vozake dozvole. Generalno, ne mogu uivati u svim dobrima i uslugama koje zahtevaju potvrdu dobrog zdravlja

18 FABRIZIO SCIACCA

ekstremno nejasna i zastarela pravna norma koju hit-no treba iskljuiti1.

U vezi sa ovim kategorijama, nije mogue govori-ti o najmanje naprednim lanovima drutva, to je izraz koji koristi John Rawls (Rawls 1971: 75)? Verujem da je tako, poto ideja primarnih dobara pokriva sve so-cijalne standarde ivljenja i instrumente projektova-ne za dostizanje neophodnih ciljeva. Stoga, nedosta-tak boljih ili manje dobrih takvih instrumenata stavlja ova lica u nepovoljniji poloaj u odnosu na ostale koji, nasuprot tome, mogu koristiti te instrumente i njiho-ve komponentne moralne prednosti, time otelotvo-rujui potpuno razvijenu ideju osobe. Teza, koja pro-istie iz Rawls-ove ideje, da socijalna prava predstav-ljaju neophodna primarna dobra je stoga opravdana i predstavlja politiki i normativni koncept.

Gore-spomenuti zakon br. 381/1991 uzima u ob-zir situaciju koja nikada ranije nije uzeta za ozbiljno prethodni zakon datira iz 19. veka sa ciljem pruanja odgovora na problem koji je Bernard Williams defini-sao kao nejednakost potreba (Williams 1962), a Iris Marion Young ga je ponovo istakla (Young 2009: 365). Dodatne mere, kao to je zakon br. 328/2000 koje regu-liu socijalni rad, obuhvataju akcije usmerene protiv socijalne marginalizacije sa hitnim obezbeivanjem smetaja za lica koja ive u velikom siromatvu. Me-utim, to ne reava problem, jer ne uzima u obzir situ-aciju koja nije upadljiva ali neprekidno raste. Katego-rija najugroenijih pojedinaca kojima je potrebna za-tita obuhvata ne samo one koje je zadesilo veliko pa samim tim i oigledno siromatvo, ve takoe i one koji pripadaju manje uoljivoj sivoj zoni kojoj se ne posveuje dovoljna panja.

Problem ovih lica nije njihov prihod, uprkos stan-dardima ispod prihvatljivih, ve njihov oseaj frustra-cije, propadanja, anonimnosti i naputenosti koji je tipian za periferne delove naselja u kojima pristoj-ne usluge nisu dostupne. Stoga, pravo da se ne bude marginalizovan se mora takoe zatititi, kako bi se

1 Za potpuniju diskusiju o ovom i drugim pitanjima, videti Russo 2016.

ta su to socijalna prava? 19

osiguralo da princip jednakih ansi ne bude tek lice-merno i prazno slovo na papiru. Ovo je veoma slo-en sluaj politike nepravde. Ukoliko su njihova so-cijalna prava ugroena, oni su rtve distributivne ne-pravde uzrokovane nedostatkom osnovnih socijal-nih struktura; ali ukoliko su izgubili ili nikada nisu ni imali moralni identitet, takoe se javlja problem ne-pravde prema identitetu jer je lini ponos tih lica na-ruen. Ne verujem da se zatita i implementacija so-cijalnih prava moe osigurati promovisanjem normi zasnovanih na zastarelim moralnim idealima, ili, pre-ciznije, na vrednostima. S obzirom na nesporan neu-speh drave i politika blagostanja, postoji potreba za opipljivim operativnim instrumentima. Ustavom ga-rantovani princip solidarnosti koji je, na nekoj vrsti Hegelovske trijadine lestvice, zasnovan na porodici, civilnom drutvu i nacionalnom dravljanstvu vie ne sme biti sterilna referenca za politiku. Takoe mi-slim da vane norme ne predstavljaju garanciju protiv socijalne nepravde. Dobre norme, ne mogu, same po sebi, biti dovoljne za borbu protiv problema neprav-de, iako predstavlja preduslov za nju. Pored toga (i pre toga) efektivne pravne norme, niz meupersonal-nih aktivnosti koje se mogu klasifikovati kao nekon-vencionalni oblici uea su poeljne, kao asocijativ-ne i slobodne aktivnosti (pod slobodnim mislim na bezuslovne prekide tih aktivnosti, solidarnost izme-u stranaca, neprofitno orijentisane interese), uklju-ujui volontiranje ili inicijative koje promoviu gra-anski odbori. Ove aktivnosti odraavaju asocijativnu vezu koju ustavna jurisprudencija (Italijanski Ustav-ni sud br. 75/1992) definie oseajem pripadnosti koji ujedinjuje [] pojedince u zajednicu ljudskih bia, ime predstavlja medijum izmeu pojedinaca i insti-tucija. Meutim, graanska solidarnost i dobra volja nisu dovoljne da se okrene list u vezi sa pravima.

Stoga, jo jedan ozbiljan problem je davanje ga-rancija za prava. Oigledno, opte pravo moe samo predvideti norme za implementiranje prava. Prava i slobode su prioriteti, i moraju uvek biti nezavisni od vladajuih veina koje se smenjuju, u skladu sa prin-cipima politike filozofije o nepovredivosti prava, koji

20 FABRIZIO SCIACCA

idu od liberalnog egalitarizma do teorije Grundrechte Robert Alexy-ja (Alexy 1995: 7987). Ovaj princip po-drazumeva ideju da su fundamentalna prava ograni-ena kriterijumom prihvatljivosti takoe i meu usta-vom zagarantovanim pravima samo ona koja su za-ista jednaka, u skladu sa pravom na jednaka prava i slobode koje garantuje Ustav.

Dve posledice proistiu iz ovog principa. Prva je vana za politiku filozofiju; druga je vana za optu pravnu teoriju. Iz aspekta politike filozofije, ova ide-ja implicira preklapanje razliitih moralnih koncepa-ta i, stoga, opravdani pluralizam. Svi lanovi drutva mogu osetiti da pripadaju istom inkluzivnom sistemu ukoliko on garantuje jednak pristup jednakim pravi-ma i slobodama ugraenim u fundamentalne zakone (Ustav) koje se ne mogu menjati optim pravom. Ovo grubo odraava sadraj razliitih Rawls-ovih definici-ja prvog principa pravde. Iz take gledita opte prav-ne teorije, ova ideja podrazumeva da je uravnotea-vanje jedino mogue izmeu objekata sa istim karak-teristikama: (a) iz logiko-praktinih razloga (u okvi-ru grupe, uravnoteavanje se odnosi samo na one ele-mente koji imaju makar jednu zajedniku karakteri-stiku); (b) iz logiko-pravnih razloga (uravnoteava-nje mora biti mogue samo izmeu jednakih ustavnih prava i sloboda); (c) iz logiko-politikih razloga (po-stoji nereivi konflikt izmeu jednakih ustavnih prava i sloboda i nejednakih ustavnih prava i sloboda, gde uravnoteavanje nije mogue).

Socijalna prava titi Ustav. Ne vidim problem u tome da se prizna da je to isto to i njihovo karakte-risanje kao fundamentalnih prava, to je puka anali-tika reenica. Ustavna zatita je takoe alat za spre-avanje politikih veina da se meaju u odreene opravdane pravne zahteve, to je ekvivalentno ree-nici da su socijalna prava deo istog jezgra kao i ustav-na prava; bilo da ih nazivate vrednostima, pravima ili kako god, njihovo znaenje je isto. Ova ideja je isprav-na i mora se potovati ali zahteva dodatna objanje-nja. Zaista, verujem da je glavno pitanje posmatranje fundamentalnih-ustavnih prava kao jednakih prava. U vezi sa tim, liberty rights (neobavezujua prava)

ta su to socijalna prava? 21

treba razlikovati od socijalnih prava jer jednako ima drugaije znaenje u ova dva sluaja. U prvom sluaju jednako predstavlja sinonim za univerzal-no: sva liberty rights, kao autonomna prava (odn. ona prava koja se mogu odmah primenjivati od stra-ne fizikih lica: Imam slobodu govora, Imam slo-bodu da verujem ili da ne verujem, i implicira ovla-enje za primenu tog prava), su jednako rasporee-na na sve pojedince iz odreenog drutva i mogu se primenjivati bez obzira na njihove sposobnosti, talen-te ili socijalne i ekonomske varijable (odn. Rawls-ove prirodne ili socijalne lutrije). U drugom sluaju, jednako nije sinonim za univerzalno. Sva socijalna prava, kao ne-autonomna prava (npr. ne mogu se od-mah primenjivati ve zavise od pruanja odreene us-luge: Imam pravo na pristojno stanovanje ne implici-ra ovlaenje za primenu tog prava), nisu jednaka pra-va po tome to nisu univerzalna, ve predstavljaju re-zultat precizne selekcije kategorija lica. Ova selekci-ja uzima u obzir talente i socijalne i ekonomske vari-jable, u stvari one su ovde od krucijalnog znaaja. Re-enica svi imaju prvo na pristojno stanovanje ili na minimalni prihod potreban za ivot nije deskriptiv-na, ve preskriptivna. Znaaj imati nije ontika, ve deontika: imati znai morati imati.

Tanije, reenica svi imaju pravo na pristojno sta-novanje ne opisuje univerzalno znaenje imanja pra-va, ve pretpostavlja: (a) da vei ili manji deo lica u drutvu ve uiva pravo na pristojno stanovanje; (b) da vei ili manji deo lica u drutvu ne uiva pravo na pristojno stanovanje. Stoga, korisnike ove usluge tre-ba identifikovati unutar kategorije (b) iznad. U tom (strogom) smislu, socijalna prava nisu univerzalna prava, i nije sluajno to to ih Rawls ne smatra jed-nakim sa liberty rights (neobavezujuim pravima no-sioca prava). Meutim, drugi (iri) smisao rei jed-nako se primenjuje na socijalna prava: kada se odre-ene kategorije lica identifikuju, opravdani zahtev za uivanje prava je jednak samo u okviru ovih katego-rija. Okvir te opravdanosti vodi do izjave da su soci-jalna prava jednaka prava, iako nisu liberty rights, po tome to nisu slobodno dostupna. Kako bi ova izjava

22 FABRIZIO SCIACCA

dobila smisao, neophodno je proveriti koje kriteriju-me pravo koristi za identifikovanje kategorija korisni-ka ovih prava. Prava su jednaka ukoliko kriterijumi za identifikovanje kategorija lica koja imaju pravo na ova prava obuhvataju jednakost i distributivnu prav-du, odn. ukoliko odraavaju ideju da je potrebno dati prioritet licima kojima je to najpotrebnije i kojima ne-dostaju primarna dobra pa se stoga mogu klasifikova-ti kao najugroenija.

Primenjivi kriterijumi koji odraavaju jednakost i distributivnu pravdu se mogu pronai u nekim ustav-nim principima. Princip solidarnosti je ugraen u lan 2 italijanskog Ustava. Socijalna solidarnost ima etiki sadraj i inspirisana je Hrianstvom. Ipak, jav-na sfera koja ini sistem potreba ljudi implicira potragu za opipljivim oblicima proaktivnog uea od strane pojedinaca, na primer, kroz princip saradnje. Saradnja (zadruga) ima meta-etiki sadraj i prepoznatu socijal-nu funkciju (lan 45 italijanskog Ustava); to je racio-nalna radnja strateki usmerena na krajeve, ali je tako-e i opravdana radnja usmerena na dostizanje ciljeva stvaranjem uobiajenih balansa izmeu agenata. Sto-ga, zadruga se moe posmatrati kao oblik interakci-je izmeu institucija i pojedinaca. Prema principima, ustavno-vani interesi se mogu rtvovati dok se pra-va nikada ne mogu rtvovati ali samo u cilju zati-te prava. Problem je to to se sloboda ne moe izbaciti iz socijalnih prava a glomazna ideoloka pretpostav-ka kojom se socijalna prava identifikuju sa dravom blagostanja se treba odbaciti. Prava bi trebala da sadr-e pozitivan zahtev za opipljivom javnom intervenci-jom ali bi takoe trebala da impliciraju i negativnu ide-ju pune primene slobode pojedinca (pravo na medi-cinsko leenje, pravo na odbijanje medicinskog lee-nja, koje moe rezultovati slobodom umiranja). Stoga, principi koji su u pitanju ne smeju biti samo apstrak-tno etiki, ve takoe i konkretno normativni. Pravu se treba dodeliti njegova primarna regulativna funk-cija: obezbeivanje nepristrasnosti i neutralnosti u si-stemu u kome se obavljaju etiki izbori koji, kao takvi, ne smeju biti pristrasni ili neutralni. Konano, dosled-na primena principa moe dovesti do previanja cene

ta su to socijalna prava? 23

prava. Koliko prava kotaju? Ukoliko je njihova za-tita skuplja od njihove primene, kako se taj problem moe reiti? Na primer, finansijska kompenzacija za krenje ljudskih prava je u suprotnosti sa prirodom prava, koje se ne treba izjednaavati sa novcem. Jo jedan primer je kompenzacija predviena krivinim zakonikom (za krenje prava na privatnost, na nedis-kriminaciju, na pristojan ivot), ili graanskim zako-nikom (za fizike povrede prevedene u tete koje se obeteuju, npr. ono to je poznato kao egzistencijalna teta). Pored kompenzacije, prava treba zatititi odgo-varajuim pravnim i politikim sredstvima, ujedno i nacionalnim i meunarodnim zakonima, to nije lako u svetu kojim dominiraju trite i komercijalizacija.

Stoga, opravdanost socijalnih prava se treba ga-rantovati odgovarajuim preventivnim alatima. U ovom okviru, savetuje se udaljavanje od proslavlja-nja ili velianja fundamentalnih prava prirodnim pra-vom i promovisanje njihove efektivne politike i sud-ske zatite. S obzirom na krizu ius civitatis-a, savre-menog koncepta suvereniteta i ideje same savremeno-sti, odgovor na pitanja koje pravo? i koja politika? moe biti samo etika opreznosti sa osvrtom na defini-sanje minimalnog ali odreenog sadraja prava u sve-tu kojeg karakterie neizvesnost i maglovitost. Delo-tvornost treba unaprediti izradom nacionalnih funda-mentalnih zakona i meunarodnih zakona za zati-tu ljudskih prava. Stvarni problem je povezivanje dve sfere esto razdvojene tankim velom hipokrizije.

Ukoliko su socijalna prava zatiena ustavom, koji su njihovi korisnici? Ukoliko su to ustavna prava, ko-risnici socijalnih prava su subjekti na koje se odno-si ustav, odn. graani. Kao ustavna prava, socijalna prava se mogu posmatrati kao graanska prava koja ukljuuju i potraivanja (zahteve) (graanska prava kao usluge). Primeeno je da se graanska prava, pa ak i u veoj meri socijalna prava kao ustavna pra-va, ne poklapaju sa ljudskim pravima. Zaista, kao fundamentalna ustavna prava graana, socijalna pra-va su znaajna u zatvorenom i relativnom prostoru, kao to je sluaj sa odreenim drutvom sainjenim od pojedinaca. Stoga, ova prava se ne mogu, sama po

24 FABRIZIO SCIACCA

sebi, posmatrati kao univerzalna, poto fundamen-talno se u ovom sluaju odnosi na premoavanje i funkcionalno sudsko pravilo koje nije kompatibilno sa postizanje javnih ciljeva.

Usput i da zakljuimo, danas vie nego ikada, ozbi-ljan problem u vezi sa socijalnim pravima mui Evro-pu i Italiju naroito, u vidu zastraujueg i neodgo-vornog nekontrolisanog toka imigranata. Bilo da su graani ili ne, obino bez snanog oseaja nacional-ne pripadnosti ili, u veini sluajeva, prosti stanovni-ci interni stranci koji esto ive u strogoj dobrovolj-noj ili nametnutoj izolaciji zajedniko im je odbijanje lokalnog jezika, zadravanje sopstvenog jezika i sasta-janje na istim mestima. Interni stranci ne komunici-raju sa graanima; oni su ogranieni na svoje getoe i u svoja izbegavanja, kupuju u svojim prodavnicama, briju se kod svojih brica. Ipak, njihovih kontakti sa lo-kalnom teritorijom su neizbeni. Kako bi ovi kontak-ti bili drugaiji od neprijateljskog ili nasilnog sukoba, to je est sluaj, treba stvoriti preduslove za njihovo pretvaranje u institucionalni dijalog. Iako barovi, pro-davnice i berbernice mogu biti privatna mesta, edu-kacija, zdravstvena zatita i porezi se bez sumnje jav-ni problemi.

Diskusija koja se odnosi na socijalna prava pred-viena kao ljudska prava nije oigledna (Sciacca 2012: 83). Do danas, socijalna prava nisu definisana kao ljudska prava; moda ak nisu ni prava u strogom smislu rei jer se ne mogu delotvorno primenjivati. Za razliku od ljudskih prava, socijalna prava, kao nespor-na fundamentalna ustavna prava, se i dalje posmatra-ju kao da se odnose na odreeni pravni sistem, a po-smatraju se kao univerzalna samo zato to ih pravni sistem rezervie za sve svoje graane, bez posebnog osvrta na odreene pojedince, vreme ili prostor. Do danas, pravne univerzalije socijalnih prava u odree-nom sistemu predstavljaju semantike elemente izve-dene iz ustava: ne-konotacijske lingvistike univerza-lije koje definiu dunosti, nadlenosti, odobrenja, do-zvole. One su zatvorene i zatiene unutar formalnog pravnog univerzuma, gde ih zvezdana udaljenost raz-dvaja od realnosti i od sutinskih potreba pojedinaca.

ta su to socijalna prava? 25

Reference

Alexy, R. 1985. Theorie der Grundrechte. Frankfurt am Main: Suhrkamp. English translation: A Theory of Constitutional Rights, edited by J. Rivers. Oxford: Oxford University Press, 2002.

Bentham, J., 1843. Anarchical Fallacies; bring An Examination of the Declaration of the Rights of Man and the Citizen decreed by the Constituent Assembly of France, in Bentham, J., The Works of Je-remy Bentham, Published under the Superintendence of his Execu-tor, John Bowring, vol. II, 491534. Edin- burgh: William Tait.

Rawls, J., 1971. A Theory of Justice. Cambridge (Ms.): The Belknap Press of Harvard University Press.

Russo, P., 2016. Salute e giustizia sociale. Verso una teoria politica normativa.Soveria Mannelli: Rubbettino.Sciacca, F., 2012. Human Rights, Justice and Pluralism, in Th. Cush-

man (ed.), Handbook of Human Rights, 7784. London-New York: Routledge.

Sciacca, F., 2016. Democrazia senza fondamenti, in F. Sciacca (ed.), Fi-losofia politica. Metodi e categorie, 918. Acireale-Roma: Bonanno.

Williams, B. 1962. The Idea of Equality, in P. Laslett and W.G. Run-ciman (eds.), Philosophy, Politics and Society, series II, 110131. Oxford: Blackwell.

Young, I. M. 2009. Structural Injustice and the Politics of Difference, in Th. Cris- tiano and J. Christman (eds.), Contemporary Debates in Po-litical Philosophy, 362383. Chichester: Wiley-Blackwell.

PAOLA RUSSO

Zdravlje, istina i pravdaFilozofsko-politiko stanovite

Trenutno stanje stvari

U ovom dokumentu u se fokusirati na odnose iz-meu zdravlja, istine i socijalne pravde. Pitanje koje istraujem je sledee: da li je zdravlje argument so-cijalne pravde? Koncept pravde ima puno moguih tumaenja. John Rawls navodi: Za mnoge razlii-te stvari se govori da su pravedne i nepravedne: ne samo za zakone, institucije i socijalne sisteme, ve ta-koe i za odreene radnje, ukljuujui odluke, presu-de i imputacije. Takoe i stavove i dispozicije ljudi, kao i same ljude, esto nazivamo pravednim i nepra-vednim. Naa tema, meutim, je socijalna pravda. Za nas je primarni predmet pravde je osnovna struktu-ra drutva, ili tanije nain na koji glavne socijalne in-stitucije distribuiraju fundamentalna prava i obave-ze i utvruju raspodelu prednosti iz socijalne zadru-ge (Rawls 1999: 6). Socijalna pravda je distributivna pravda.

Naroito, teorije pravde, koje predstavljaju para-digmu u okviru politike filozofije, se fokusiraju na prava, ekonomske resurse, graanske i politike slo-bode, ali nijedna od njih ne tretira zdravlje kao po-sebnu temu nezavisnu od ostalih problema vezanih za pravdu. Moje prvo pitanje ima za cilj preusmere-nje debate politike filozofije na pitanja zdravlja jer je zdravlje zadobilo malo panje politike filozofije. To je posledica liberalne paradigme Rawls-a, koji se ni-kada nije fokusirao na zdravlje, time uzrokujui raz-dvajanje izmeu zdravlja i socijalne pravde. Neki kri-tiari su se ipak usprotivili njegovom tumaenju. Naj-poznatiji meu njima su ekonomisti Kenneth Arrow (1973) i Amartya Sen (1980); najmanje poznati su ma-

28 PAOLA RUSSO

lo-poznati tumai Rawls-a, naroito oni bioetiki. Re-sursi koji se izdvajaju za zdravstvenu negu su oskud-ni i da nije te oskudnosti ne bi se postavljalo nika-kvo pitanje vezano za pravdu, ali zdravlje je oigled-no uzimano zdravo za gotovo; svega nekoliko savre-menih politikih filozofa se bavilo ovom temom. Ja se posebno osvrem na Thomas-a Pogge-a (Pogge i Sel-gelid 2010; Pogge i sar. 2010), na feministiki liberali-zam Martha-e Nussbaum (Nussbaum 2002) te na stu-dije o etici zdravstvene nege inspirisane feminizmom (Tronto 1993). Nasuprot njih, kritiki odrazi moi me-dicine, kao to je biopolitika, ili iri osvrti na mo no-vih medicinskih tehnologija i na bioetika pitanja, kojima se najee bave discipline van politike filo-zofije, kao to su bioetika, biomedicina i filozofija me-dicine, su razvijeniji.

Uprkos ovoj arolikoj panorami, politiki filozof Lawrence Beckeris je u pravu kada kae da nema fi-lozofske-politike teorije zdravlja te da je zdravo-ra-zumska izreka Zdravlje je najvanije zaboravljena, iako bi morao da postoji nezavisni i autonomni interes jed-nak drugim pitanjima pravde. Zdravlju se teko moe pripisati uloga koja je manje vana od bilo ega dru-gog, Stoga je prirodno pomisliti ak i poslovino da je zdravlje sam centar onoga to nam je vano (Becker 2012: 20). Ovo proizilazi iz injenice da je do-bro ako ne savreno zdravlje takoe i nain za pri-stup i primenu ostalih prava i beneficija. Sen, koji je naglasio zdravlje u okviru pristupa baziranog na spo-sobnostima, pie: Nismo u stanju da uinimo puno toga ukoliko smo hendikepirani ili neprestano omete-ni nekom boleu, a jako malo moemo uiniti naroi-to ako nismo ivi (Sen 2002: 663). Stoga, zdravlje jeste tema socijalne pravde, ne samo jer je povezana sa an-sama i blagostanjem, ve takoe i jer je blisko vezana za sutinsku i stvarnu slobodu ljudi. Zdravo-razum-ska izreka spomenuta iznad, koja je u skladu sa Sen-ovom izjavom, nije trivijalna jer odraava zajedniko oseanje koje je verovatno najbolji nain za stvaranje konsenzusa ili sporazuma izmeu pojedinaca u vezi sa zdravljem, bez obzira na njihove razliite predstave o zdravlju i na opravdane razlike izmeu tih predsta-

Filozofsko-politiko stanovite 29

va. Meutim, stvari su komplikovaniji nego to izgle-daju. U ovom dokumentu u postaviti neka pitanja u vezi sa popularnom izrekom, jer zdrav razum, koji se razlikuje od naunog znanja, sam po sebi ne postav-lja pitanja. Zatim u se osvrnuti na veze sa socijalnom pravdom. Istina i pravda predstavljaju razliite filo-zofske perspektive, koje se bave razliitim ali komple-mentarnim problemima: Pravda je glavna vrlina so-cijalnih institucija, dok je istina glavna vrlina sistema razmiljanja (Systems of Thought) []. Poto su glav-ne karakteristike ljudskih aktivnosti, istina i pravda su beskompromisne (Rawls 1999: 34).

Dragi Sokrate, pomozi!

Ova izreka ne postavlja nikakva pitanja sama po sebi. Ve naprotiv previa tri pitanja. Prvo pitanje je: ta je zdravlje? Izreka ne definie ovaj koncept, koji je vaan za istraivanje mogunosti teorije zdravlja. Ovo pitanje odgovara Sokratovskom , pitanje usme-reno na traganje za sutinom koncepta, odn. njegov univerzalni aspekt: ideja zdravlja ili zdravlje samo po sebi. pokuava da prevazie relativizam mi-ljenja kako bi se dostiglo stabilno i univerzalno za-jedniko znaenje koncepta koji je u pitanju. Zaista, zdravlje se posmatra kao opte poznato jer je mogue definisati jednu ili vie specifinih situacija ili iskusta-va zdravlja ili bolesti, ali istina je da zdravlje nije ni-jedan od tih specifinih sluajeva ili iskustava. Svaki pojedinac bi mogao dati definiciju zdravlja na osnovu svoje perspektive ili subjektivno miljenja, ali samo temeljno poznavanje zdravlja moe omoguiti stva-ranje opte definicije koja bi obuhvatila sve te poje-dinane sluajeve. Stoga, prevazilaenjem kontrover-zi izmeu razliitih miljenja, moe se postii metafi-ziki dogovor oko koncepta zdravlja. Bolest i zdrav-lje nemaju autonomnu konceptualnu povelju, ali kao i u sluaju mnogih suprotstavljenih koncepata, osla-njaju se jedan na drugog i upotpunjuju se. Jedno ne postoji bez onog drugog. Mogu se zamisliti kao su-protni polovi jednog istog kontiuuma koji je previe kompleksan da bi se objasnio, predstavljaju promen-

30 PAOLA RUSSO

ljive istorijske, kulturne i socijalne koncepte, koji pra-te ljude kao politike ivotinje, sa sopstvenim definici-jama ivota i smrti, kvaliteta ivljenja i vrednosti koje se pripisuju ivotu u harmoniji sa sobom i sa drugi-ma. Sudbina suprotstavljenih koncepata je dvostruka: sa jedne strane, one su po definiciji interdisciplinarne, jer se mogu analizirati iz viestrukih naunih stanovi-ta, svaki svojom sopstvenom specifinom metodolo-gijom; i sa druge strane, oni su suprotne rei koje sa-dre ambis smisla i znaenja, koji ih ini multidimen-zionalnim samim po sebi. Prema ovoj perspektivi, te-ko je doi do univerzalne definicije zdravlja iz filozof-ske take gledita. Da li postoji ita u okviru koncepta zdravlja to se menja vremenom koje ostaje iden-tino i stabilno? Moda postoji. Definicija koja kom-binuje Senov pristup sa Kantovskim bi mogla biti sle-dea: zdravlje je skup funkcionisanja, kako bi Sen re-kao, ujedno i fizikih i mentalnih, elementarnih i kom-pleksnih, ali takoe predstavlja i ideal kojem praved-no drutvo tei, kako bi Kant rekao, putem kontinual-ne aproksimacije. Nije od sutinskog znaaja utvrditi i definisati koje promenljive kontingencije daju sadraj u razliitim vremenskim trenucima ovom skupu fizi-kih i mentalnih funkcionisanja koje identifikuju zdrav-lje. Neodreenost tih kontingencija pripada istorijskoj, socijalnoj, etikoj i prirodnoj kontingenciji, ali univer-zalna definicija zdravlja se moe izvesti iz te kontin-gencije. Stoga, univerzalna definicija zdravlja koju vam predstavljam e uzeti u obzir kontingenciju koja ispunjava fizika i mentalna funkcionisanja odreenih sadraja. Univerzalna definicija mora obuhvatiti kon-tingenciju, a ne sme je potceniti. Ovaj filozofski pro-blem se odnosi na sutinski predmet filozofije, odnos izmeu pojedinca i mnoine, univerzalnog i odree-nog (partikularnog), odn. kako se mnoina moe po-vezati sa pojedincem? I kako se neto odreeno moe povezati sa univerzalnim?

Stoga zdravlje postaje neophodno a ne megue do-bro jer je odvojeno od varijabilnosti kontingencija iz kojih se, meutim, mogu ekstrakovati njegov oblik ili ideja: zdravlje je politikih ideal pravednog drutva. Ovaj kriterijum omoguava neodreenost ali, istovre-

Filozofsko-politiko stanovite 31

meno, obuhvata beskonane koncepte zdravlja i bo-lesti i viestruke aspekte koje su stekli tokom vreme-na. Koncept zdravlja kao ideala proistie iz shvata-nja da zdravlje praktina tema nasuprot apstraktne teme, ono je ujedno i realno i idealistiko. To znai da u drutvu pojedinci tee da imaju dobro zdravlje kao neophodno dobro, ali da li je ikada postojalo drutvo u kome su sve nejednakosti u distribuciji zdravlja i pristupu zdravstvenoj zatiti bile eliminisane? U real-nosti, ne. Zdravlje je verovatno najvii ideal svih poli-tikih pitanja. Definicija zdravlja koju sam dala iznad je sigurno iroka, ali nije kompletna niti dovoljna.

Stoga, sada u postaviti svoje drugo pitanje u vezi sa popularnom izrekom: kome je zdravlje vano? Izreka bi odgovorila: nama, obinim ljudima, stvar-nim ljudima. Meutim, diskursi o zdravlju se ne vrte samo oko ljudi. I ostala bia se takoe mogu smatrati korisnicima zdravlja, kao to su ivotinje ili Majka Ze-mlja, kojoj su dodeljena posebna prava u Univerzalnoj deklaraciji o pravima majke zemlje 2010. godine. Defini-cija zdravlja koju sam dala iznad nije istinski univer-zalna koliko je antropocentrina i izvedena iz hrian-ske tradicije koja dominira zapadnim svetom. Stoga, moe se posmatrati kao aproksimacija ideje zdravlja samog po sebi. Trenutno, fokusirau se samo na an-tropocentrinu taku gledita. Savetuje se potraga za univerzalnom definicijom zdravlja kako bi se osigu-ralo da ona postane vana politika i socijalna vred-nost nezavisna od trinih pravila. Sve u svemu, pita-ti se o zdravlju je isto to i pitati se o prirodi stvari koje su podlone propadanju, bolesti i lomljivosti. Iako va-riraju tokom vremena, one su oduvek bile deo istorije oveka i sveta. Univerzalni smisao zdravlja je nesavr-eno stanje koje dele sva bia. Nijedna vrsta ne moe pobediti smrt.

Deskripcija i preskripcija

Postavila sam dva pitanja popularnoj izreci. Dru-go i dalje nedostaje. U stvari, izreka ne postavlja pi-tanja jer ona sama predstavlja odgovor na neka skri-vena pitanja, koja bi mogla glasiti: koja je to najvani-

32 PAOLA RUSSO

ja stvar? ta nam je dragoceno? Zdravlje je zdravo-ra-zumski odgovor. Zdrav razum odraava radikalnu i monistiku tezu o apsolutnoj vrednosti dobra kao to je zdravlje. Definisanjem onoga to je vano, takoe se naglaava i ono to ima politiku i socijalnu vrednost.

Zaista, ova izreka je, pre svega, pre-analitika pret-postavka koja pokazuje jedno zajedniko verovanje jer se posmatra kao istinito. To je deskriptivni koncept sa preskriptivnim aspiracijama, to je upravo i poenta: da li popularna izreka moe biti deo filozofske teme? Moe se rei da ova izreka ne zahteva opravdanje jer je samo-opravdavajua po tome to predstavlja oi-glednu istinu. Zaista, kako se opravdanje moe krei-rati za neto to nije mogue opravdati? Stoga, kreira-nje opravdanja za izreku je nelogino. Paradoksalno, kreiranje opravdanja za izreku implicira da ona pre-staje da bude zdravo-razumska ve postaje princip u okviru filozofskog rezonovanja. Ali zdrav razum nije jednolian. Ukoliko vai da ova popularna izreka po-stoji, takoe vai i da zdrav razum ostale izreke sma-tra za istinite. Na primer Umreti sa 25 godina nije isto to i umreti sa 85 (Williams 1997: 117) to bi moglo opravdati racionalizaciju zdravstvene nege na osno-vu uzrasta koju primenjuju neki sistemi zdravstvene zatite a prihvataju neki filozofi i ekonomisti u svo-jim argumentacijama (tzv. utilitaristika predrasuda protiv starijih osoba). Takoe postoji i jo jedna zdra-vo-razumska pretpostavka: prema Rawls-u, zdrav ra-zum nam govori da imamo odreene obaveze prema svim ljudskim biima, ukljuujui i ona sa najteim hendikepima, ali on ne kae ta bismo trebali da ui-nimo u vezi sa tim i ne udubljuje se u ovu pretpostav-ku. U jednoj napomeni na dokument iz 2001. godine Pravda kao potenje. Ponovna analiza, on pie: Ekstre-mniji sluajevi koje nisam razmotrio, ali to na uma-njuje njihovu vanost. Uzimam kao oigledno, i pri-hvaeno od strane zdravog razuma, da imamo du-nost prema svim ljudskim biima, naroito onim sa tekim hendikepom. Pitanje se tie teine tih duno-sti kada se suprotstave ostalim osnovnim potrebama []. Metoda koja nam omoguuje da diskutuje oko ovog pitanja na upravljiv nain je svakako vredna tra-

Filozofsko-politiko stanovite 33

ganja. Ne znam koliko se pravda kao potenje moe uspeno proiriti da pokrije ekstremnije vrste slua-jeva (Rawls 2001: 176). Da li je dunost prema svim ljudskim biima pretpostavka zdravog razuma? Mi-ljenja sam da Rawls-ove rei imaju koren u Kantovim razmiljanjima, te da su posebno vezane za Kantove nesavrene dunosti. Koje su granice izmeu zdravog razuma i naunog znanja?

Da li je zdrav razum oigledna istina? On eli da otkrije znaenje po svaku cenu, ali to znaenje je kon-tradiktorno: zdrav razum pokazuje da je svet konflik-tan i nekonzistentan. Moda je zdrav razum zasnovan na deskriptivnim pretpostavkama koje odraavaju vi-estruki smisao uobiajenog (a ne zdravog razuma) i zahtevaju opravdanje. Zaista, zdrav razum odgovo-ra (miljenju) koje u platonskom smislu ima negativnu konotaciju: to je obmanjujue i varljivo mi-ljenje. Meutim, to je autoritarni i ne-egalitarni kon-cept politike filozofije. Koncept treba nadogra-diti (Corradini H. Broussard 2010) jer predstavlja vi-estruka stanovita iz sveta a svet predstavlja prostor razliitih i konfliktnih miljenja kao i prostor politike. Politika filozofija, koja se udaljava od platonskih raz-miljanja, je usmerena na pronalaenje reenja za konflikte deljenjem nekih vrednosti koje se ne menjaju tokom vremena. je usmereno na pro-nalaenje neke vrste metafizikog sporazuma o kon-ceptu zdravlja, ali istovremeno treba tragati i za pre-skriptivnim sporazumom u vezi sa zdravljem.

Zaista, problem u politikoj filozofiji je upravo op-ravdavanje koje se pojavljuje kao problem politikog izbora koji se ne moe razdvojiti od etike. Svaki kolek-tivni izbor je, prema definiciji, odraz javne etike. Stoga, potrebna je teorija pravde koja i inspirisala i upravljala izborima u oblasti zdravlja, a naroito u oblasti zdrav-stvene zatite. Ali koja teorija? Dilema je kako pronai refleksivnu ravnoteu izmeu zajednikih uverenja i normativnih principa. Ukoliko zdrav razum ne moe u ovom sluaju, politika filozofija moe pomoi zdra-vom razumu. Zaista, da bismo govorili o zdravlju kao pitanju distributivne pravde zdravstvene zatite ne-ophodno je pronai pravedne principe koji bi mogli

34 PAOLA RUSSO

da poslue kao plod mogueg idealnog konsenzusa izmeu ljudi, odn. principa koji su u stanju da usme-re ponaanje institucija, koje tek treba oblikovati i ko-jima treba teiti unutar tradicije politike filozofije. S obzirom na mnotvo tema vezanih za zdravlje, da li bi jedan princip bio dovoljan, ili je potreban skup prin-cipa? Da li je dovoljno uspostaviti prave institucije ili treba teiti obuhvatanju ireg horizonta? Zdravlje ne zavisi samo od pravih institucija, vea takoe i od po-jedinaca, od njihovih socijalnih veza i njihovih normi ponaanja, kao i od determinanti zdravlja, odnosno i-rokog opsega faktora koji pogaaju zdravlje popula-cije i predstavljaju deo studija o globalnom zdravlju (Daniels, Kennedy i Kawaki 2000; Daniels 2003).

Mogui distributivni principi zdravstvene zatite

Poto je zdravlje neophodno, a ne mogue dobro, moe se smatrati primarnim dobrom. U stvari, Rawls ne svrstava zdravlje u primarna dobra, ali su zabele-ena dva filozofska pokuaja da se to uradi. Prvi je bio od strane bioetikog filozofa Ronalda Green-a, koji, u Zdravstvena zatita i pravda u teoriji ugovaranja, obrauje specifini zdravstveni faktor koji predstavlja zdravstvenu zatitu. Green zamilja kako bi se Rawls-ovi pobornici racionalnog u svojoj poetnoj poziciji i pod velom neznanja mogli sloiti sa nekim principi-ma inherentnim za zdravstvenu zatitu. U tom po-gledu, strane moraju uzeti u obzir etiri opta pita-nja. Prvo pitanje je koliko je medicinska nega vana za pobornike racionalnog. S obzirom da je zdravstve-na zatita primarno socijalno dobro, kako strane po-smatraju ovog dobro u odnosu na ostala primarna do-bra? (Green 1976: 116). Drugo pitanje je kako bi stra-ne trebale distribuirati zdravstvenu zatitu poto je to oskudno dobro? (Green 1976: 116117). Drugim rei-ma, da li bi jednakost trebala da preovlada ili bi neki oblici privilegija bili dozvoljeni u sektoru zdravstve-ne zatite? Tree pitanje se odnosi na obim zdravstve-ne zatite u drutvu kojim vladaju usluge i koje prio-ritete treba definisati izmeu zdravlja i ostalih socijal-nih dobara (Green 1976: 117). etvrto pitanje je kako

Filozofsko-politiko stanovite 35

identifikovati racionalni mehanizam za implementa-ciju eljene distribucije, odn. da li zdravstvenu zati-tu treba distribuirati na slobodnom tritu? I da li je treba distribuirati racionalizacijom ili kroz neku al-ternativnu proceduru? (Green 1976: 117). Pre svega, odabir distributivnog principa za zdravstvenu zati-tu odbacuje utilitaristike, pa time i agregativne, im-plikacije. Zaista, strane nisu zainteresovane za blago-stanje veine. Stoga, stavljanjem u stranu principa ko-risnosti, strane biraju maksimin pravilo za obezbei-vanje najvieg minimalnog nivoa zdravstvene zati-te za njih (Green 1976: 117). Na isti nain, strane odba-cuju svako rezonovanje zasnovano na principu zaslu-ga (Green 1976: 117). Ukoliko je to sluaj, Green pie: Kao rezultat, moemo oekivati da se strane kona-no odlue za princip jednakog pristupa zdravstvenoj zatiti: svaki lan drutva, bez obzira na njegovu po-ziciju ili pozadinu e imati garantovano jednako pra-vo na sve zdravstvene usluge koje drutvo omoguu-je (Green 1976: 117). Stoga, Green prihvata hipotezu prema kojoj je pristup zdravstvenoj zatiti pravo svih, odnosno strane ne garantuju samo sebi jednaku dis-tribuciju, ve jednak pristup zdravstvenoj zatiti. Jed-nak pristup postaje klju za jednakost zasnovanu na principima potreba.

Drugi pokuaj da se zdravlje unese na listu primar-nih dobara je obavio moralni i politiki filozof Vinit Haksar, koji u dokumentu Autonomija, pravda i kon-traktarijanizam stavlja mentalno zdravlje meu Rawls-ova primarna dobra. On navodi da su u Rawls-ovom drutvu graani zadovoljni i sreni (Haksar 1973: 96) ali ukoliko je to sluaj, Rawls bi izbacio teke mentalne probleme. Meutim, Rawls-ova teorija izostavlja teke sluajeve koji su u stvari najei i narairejiniji proble-mi u zapadnim i ne-zapadnim drutvima. Ali to nije sve. Jedno od dobara koje je Rawls prevideo je upra-vo zdravlje, koje se pojavilo kada je Green spomenut. Prema Haksaru, kontradiktorno je prevideti zdrav-lje, naroito mentalno zdravlje, u slabom smislu, od-nosno u odsustvu mentalnih bolesti i u prisustvu te-kih mentalnih i emotivnih problema, ukljuujui oaj. Haksar veruje da je mentalno zdravlje u najmanju

36 PAOLA RUSSO

ruku pod kontrolom osnovne strukture, kao to je samopotovanje koje Rawls smatra primarnim socijal-nim dobrom (Haksar 1973: 496). Ovo dobro je od po-sebne vanosti za Rawls-a, koji posmatra samopoto-vanje kao najvanije dobro. Stoga, poto je samopoto-vanje primarno dobro, Haksaru je jasno da bi isto tre-balo da vai za mentalno dobro, koje moe unititi ili otetiti samopotovanje, kao i slobodu i nezavisnost ljudi (Haksar 1973: 496). Iz ove pretpostavke proistie ideja da su mentalno bolesni ljudi najugroeniji. Hak-sar-ov argument je dubok i akutan. Meutim, on ne prua argumentovano oprav-danje za zdravstvenu zatitu, ve objanjenje zbog ega je mentalno zdravlje povezano sa samopotovanjem.

Zdravlje je najvanija stvar je jedan od mnogih od-govora na , ali politika filozofija nastavlja da se pita kako pronai konsenzus o nekim distributivnim principima za zdravstvenu zatitu. Zdravlje predstav-lja pitanje socijalne pravde jer postavlja distributivna, a time i politika, pitanja, blisko je povezano sa stvar-nom i sutinskom slobodom ljudi, i delimino je pod kontrolom institucija. Zaista, zdravlje nije mogue ve univerzalno dobro: svima nam je potrebno zdravlje. Meutim, neophodno je uzeti u obzir mogue distri-butivne konflikte izmeu razliitih neophodnih doba-ra, razliitih kategorija bolesnih ljudi i razliitih po-tencijalnih primaoca zdravlja (domae ivotinje, div-lje ivotinje, priroda). Kao u efektivnom motou Salva-torea Veca-e neizvesnost je, na kraju krajeva, ta koja zahteva teoriju (Veca 2010: 106). Stoga, zdravlje i da-lje ostaje izazov sa kojim se treba izboriti.

ReferenceArrow, K. J. 1973. Some Ordinalist-Utilitarian Notes on Rawlss Theo-

ry of Justice by John Rawls. The Journal of Philosophy, 70, 9, 24563.Becker, L. C. 2012. Habilitation, Health, and Agency. A Framework for Ba-

sic Justice.Oxford: Oxford University Press.Corradini H. Broussard, D. 2010. Verit ontica e verit processuale. Il

diritto come fatto e come rappresentazione in C. Faralli e M. P. Mittica (eds.), Diritto e letteratura. Prospettive di ricerca. Roma: Ara-cne, 2974.

Filozofsko-politiko stanovite 37

Daniels, N. Kennedy, B. and Kawaki, I. 2000. Is Inequality Bad for our He-alth?, Foreword by A. Sen. Boston: Beacon Press.

Daniels, N. 2003. Democratic Equality: Rawlss Complex Egalitariani-sm, in S. Freeman (ed.), The Cambridge Companion to Rawls. Cam-bridge: Cambridge University Press.

Green, R. M. 1976. Health Care and Justice in Contract Theory Perspe-ctive in R. M. Veatch, R., Branson (eds.), Ethics and Health Policy. Cambridge, Mas- sachusetts: Ballinger Publishing Co., 111126.

Haksar, V. 1973. Autonomy, Justice and Contractarianism. British Jour-nal of Political Science, 3, 4, 487509.

Nussbaum, M. C. 2002. Giustizia sociale e dignit umana. Da individui a persone.

Bologna: Il Mulino.Pogge, T. and Selgelid, M. J. 2010. Health Rights. London: Ashgate.Pogge, T. Rimmer, M. and Rubenstein, K. 2010. Incentives for Global Pu-

blic Health, Cambridge: Cambridge University Press.Rawls, J. 1999. A Theory of Justice. Revised Edition. Cambridge, Massachu-

setts: The Belknap Press of Harvard University Press.Rawls, J., 2001. Justice as Fairness. A Restatement, edited by Erin Kelly.

Cam- bridge, Massachusetts, London, England: The Belknap Pre-ss of Harvard University Press.

Sen, A. K., 1980. Equality of What?. Tanner Lectures on Human Values, 1, 197220. Sen, A. K., 2002. Why Health Equity?, Health Economi-cs, 11, 65966.

Tronto, J. C. 1993. Moral Boundaries. A Political Argument for an Ethic of Care.

London-New York: Routledge.Veca, S. 2010. La filosofia politica. Roma-Bari: Laterza.Williams, A. 1997. Intergenerational equity: an Exploration of the Fair

Innings Argument. Health Economics, 6, 11732.

BIAGIO SPOTO

Izazov socijalne inovacije

Uvod

U poslednjih dvadeset godina, socijalne politike evropskih zemalja su prole kroz ozbiljne transforma-cije usled ekonomskih, socijalnih i demografskih pro-mena koje su naterale kreatore politika i socijalne ak-tere da eksperimentiu sa novim oblicima blagosta-nja. Model koji je podvrgnut pokuajima reformisa-nja je model tradicionalne dravne blagostanja uspo-stavljen u Zapadnoj Evropi nakon Drugog svetskog rata za prevazilaenje krize poverenja izmeu vlada i graana, i kako bi se suprotstavio uticaju komunisti-kog modela na mase. Glavni ciljevi drave blagostanja su bili potraga za politikom pune zaposlenosti koja se posmatrala kao primarni alat za integraciju i socijal-nu koheziju; implementacija univerzalnog sistema za-tite radi smanjenja nejednakosti kroz zadovoljenje osnovnih potreba kao to su pravo na zdravlje, edu-kaciju i osnovni prihod; i izgradnja sistema socijalne zatite koji je omoguavao onima koji su prestali sa ra-dom zbog starosti da ostanu integrisani u sistem. Ka-rakteristike ovog modela su bile univerzalnost usluga koje se pruaju onima sa dravljanstvom, javna pri-roda performansi koje se plaaju kroz oporezivanje, standardizacija skrojenih politika bez posebnih kul-turnih, socijalnih ili teritorijalnih razlika, i vertikalna, centralizovana i birokratska organizacija usluga.

Meutim, od osamdesetih, tradicionalni sistem so-cijalne zatite je bio kritikovan iz nekoliko razloga koji su naruili njegov konsenzus i politiki legitimitet. Glavni faktori strukturne krize su identifikovani sa krajem faze razvoja koja je karakterisala trideset godi-na nakon kraja Drugog svetskog rata, sa padom For-

40 BIAGIO SPOTO

dovog modela industrijske organizacije, i sa liberali-zacijom i finansijalizacijom meunarodne privrede. Gubitak politikog konsenzusa tradicionalnog mo-dela blagostanja nije bio povezan samo sa ekonom-skim padom, ve je takoe uslovljen teoretskim istra-ivanjima neoliberalne inspiracije (Hayek 1976; Fried-man 1962) i kulturnim institucijama kao to je Dru-tvo Mont Plerin. Sve u svemu, teoretiari neolibe-ralizma veruju da je trite najbolja institucija za osi-guranje postizanja blagostanja bez rtvovanja slobo-de ve kroz njeno unapreenje (Nozick 1974). Drugim reima, za neoliberalizam trite nije samo utilitari-stiki alat orijentisan ka efikasnosti, ve takoe i nain za garantovanje dugotrajne slobode u socijalnom, po-litikom i ekonomskom ivotu. Iz ove premise proisti-u neoliberalne kritike drave blagostanja koje se po-smatraju kao pokuaj da se trina ekonomija usme-ri ka modelu centralizovanog planiranja. Naroito, vi-ak socijalne zatite bi izazvao dva neeljena dejstva: prvi bi bilo slabljenje ekonomskog rasta uzrokovano politikama redistribucije koje bi umanjile investici-je i uzrokovale loije uslove za populaciju, nasuprot predvienim ciljevima. Drugo, preglomazno socijal-no zakonodavstvo bi rezultovalo abnormalnim pove-anjem dravne moi, time poveavajui rizik da upo-treba socijalnih politika nee umanjiti nejednakosti, ve e biti instrument za zatitu privatnih interesa ili za obezbeivanje politike kontrole nad popularnim konsenzusom. Pored toga, prevelika koncentracija dr-avne moi bi umanjila ne samo sklonost pojedinaca ka sopstvenom odreivanju (samo-determinaciji), ve bi takoe i ugrozila socijalnu koheziju koja se sponta-no javlja u organizacijama kao to su porodice, socijal-na udruenje, lokalne zajednice, time smanjujui re-surse za posrednike organe i guei inicijativu civil-nog drutva.

Konano, meu glavnim uzrocima transformacije socijalnih politika u evropskim zemljama su promene u demografskoj, socijalnoj i kulturnoj strukturi koje su modifikovale veinu prethodnih potreba. Jedan pri-mer je starenje populacije, koje je sa jedne strane dalo na znaaju novim oblicima socijalne pomoi a sa dru-

Izazov socijalne inovacije 41

ge strane je stvorilo sukobe izmeu generacija u vezi sa rasporeivanjem socijalne potronje. Ove prome-ne su naglasile ogranienja starog sistema blagosta-nja, uzrokujui tri razliite politike reakcije. Prva je inspirisana neo-liberalnim kritikama drave blagosta-nja koje smo spomenuli iznad. U sutini, za neolibe-rale, tradicionalna drava blagostanja treba da se ra-sformira jer usporava ekonomski rast zbog svoje viso-ke cene, ugroava slobodu poveanjem uticaja drav-ne birokratije i generie zavisnost i oskudno uee u ekonomskom i socijalnom ivotu. Nasuprot tome, jo jedna politika pozicija nastavlja da posmatra dravu blagostanja kao nain za obezbeivanje socijalne ko-hezije, zatitu fundamentalnih prava i otklanjanje ne-jednakosti do kojih je dovela trina ekonomija. U naj-boljem sluaju, prema pobornicima ove pozicije, kre-atori politike bi trebali da prilagode socijalnu politiku novim socijalnim potrebama bez menjanja njene jav-ne prirode i zakonske osnove. Ove dve suprotstavlje-ne pozicije vode dugu monopolizovanu javnu debatu oko uloge socijalne politike, animirajui ideoloki su-kob koji nije zainteresovan za razumevanje struktur-nih transformacija drutva niti za itanje njegovih za-hteva za promenama. Tek tokom poslednje decenije i trea pozicija se pojavila iz dihotomije izmeu protiv-nika i pobornika drave blagostanja: koncept inova-cije, prethodno rezervisan za ekonomsku i tehnolo-ku sferu, se moe primeniti na socijalni spektar, tako-e. Kao posledica toga, koncept socijalne inovacije je izgleda postao politiki nain da se unapredi moder-nizacija blagostanja i da se zadovolje socijalne potrebe na delotvorniji, odrivi i inkluzivniji nain, ak u meri da je postao jedan od stubova nove strategije Evrop-ske Unije za 20142020. Ipak, uspeh socijalne inovaci-je ne moe neutralisati kritike nekih od njenih vanih aspekata.

Stoga, analizirau koncept socijalne inovacije raz-matrajui tri aspekta. Prvi je poreklo koncepta socijal-ne inovacije i problemi koje on namee. Drugi se od-nosi na ciljeve i normativne principe, u uslovima jed-nakosti i pravde, koji mogu obezbediti socijalnu ino-vaciju sa vrom teoretskom osnovom. Trei se tie

42 BIAGIO SPOTO

uticaja socijalne inovacije na modernizaciju socijalne politike i na komplikovani prelaz ka novom modelu blagostanja. U tom smislu, glavni izazov je konverzi-ja socijalne sfere iz javnog monopola u model gene-rativnog blagostanja sa ciljem smanjenja nejednako-sti i unapreenja slobode, u skladu sa glavnim teori-jama pravde.

Poreklo koncepta

Ljudska bia su ontoloki gledano socijalni inova-tori. Za razliku od drugih vrsta iji opstanak zavisi od njihove prilagodljivosti prirodnoj sredini, ljudska vrsta je svoj evolutivni uspeh zasnovala na kulturnoj pro-meni i na svojoj mogunosti konstantne reforme svoje socijalne organizacije za bavljenje razliitim problemi-ma. Ovo vai kako u optim uslovima tako i za odnose ovek-priroda, ali naroito vai za konkurenciju izme-u nacija, gde su drutva koja su u stanju da inoviraju svoje socijalne strukture neprekidno i bre uvek pre-vladavala. Ako je ljudska istorija obeleena socijalnom inovacijom od svog porekla, zbog ega se javna debata fokusirala na ovaj koncept tek od nedavno?

Prva prihvatljiva interpretacija je da je dugo vre-mena ideja inovacije bila smatrana za povlasticu teh-nolokog sektora, dok je socijalna sfera bila zadue-na za upravljanje efektima inovacija a ne za njihovu proizvodnju. U tom smislu, najvee socijalne prome-ne su se desile kao rezultat tehnoloke evolucije i nje-nog uticaja na ekonomiju. Socijalni sektor, pre svega, je ima zadatak da ublai efekte tehnolokih promena, smanjenjem cene inovacije po ljude, ukazujui na po-trebu za pravednom distribucijom koristi i pokuava-jui da sprei problematine posledice brzih prome-na u osnovnoj strukturi drutva. Sutinski, prema po-deli uloga koja je konsolidovana vremenom, za proi-zvodnju inovacija i strukturne promene su bili zadu-eni tehnoloki i ekonomski sektor, dok je upravlja-nje njihovim efektima na populaciju pripisivano soci-jalnoj sferi. Meutim, ova podela uloga je vremenom postajala sve krhkija poto su efekti tehnolokih ino-vacija dostigli takav nivo kompleksnosti da socijalni

Izazov socijalne inovacije 43

sektor vie nije mogao da upravlja njima. Drugim re-ima, problemi kao to su upotreba nuklearne ener-gije, klimatske promene, etike implikacije inovacija u genetici ili posledice novih tehnolokih dostignu-a na trite rada predstavljaju primere kako tehno-loke inovacije mogu dovesti do nepovratnih posle-dica. Stoga, tendencija da se preoblikuje koncept ino-vacije a ne samo da se naglase znaajne socijalne tran-sformacije koje se deavaju nezavisno od tehnolokih inovacija, ve koje takoe ukazuju na izazove savre-menih drutava, zahtevaju planiranje i implementaci-ju tehnolokih inovacija koje bi odgovorale socijalnim potrebama. Istovremeno, novi socijalni izazovi se ne mogu reavati bez pametne upotrebe najsavremeni-je tehnologije.

Ukoliko je ovo prvo objanjenje i dalje deo okvira u kom se socijalna inovacija koristi pre svega za otkla-njanje socijalno remetilakih aspekata tehnoloke ino-vacije, mogue je identifikovati drugi faktor koji bo-lje objanjava skorije interesovanje za socijalnu inova-ciju. Mislim na digitalnu revoluciju koja je omogui-la milijardama ljudi pristup informacijama koje su ra-nije bile nedostine, kroz komunikaciju sa ostatkom sveta preko mrea na kojima se vesti, dobra, vetine, usluge i reenja dele u globalnom prostoru. Kao po-sledica toga, tehnoloka inovacija je poela da ima ne-posredan uticaj na socijalni sektor; zaista, praktino se spojila sa njim. Socijalna inovacija je poela da se posmatra kao sposobnost za pronalaenje novih, za-jedniki izraenih i deljenih reenja za uobiajene so-cijalne potrebe kroz procese koje je omoguila upo-treba novih tehnolokih platformi. U sutini, razvi-ja se nova metoda zajednike izrade reenja koju ka-rakteriu zajedniki rezultati a koristi se ujedno i kao platforma za nova poslovna iskustva i za kreiranje za-jednikih dobara i usluga sa otvorenim pristupom za sve. Ova nova metoda izrade/proizvodnje je nazvana Commons-based peer production (Izrada reenja od strane korisnika na istom nivou, zasnovana na zajed-nikim stvarima): Commons-based peer production predstavlja socio-ekonomski sistem proizvodnje koji se javlja u digitalnom mrenom okruenju. Ovaj si-

44 BIAGIO SPOTO

stem je omoguen tehnolokom infrastrukturom In-terneta, a glavna odlika tog socio-tehnikog sistema je saradnja izmeu velikih grupa pojedinaca, pone-kad reda desetina ili ak stotina hiljada, koji efektivno sarauju na deljenju informacija, znanja i kulturnih dobara bez oslanjanja niti na trine cene niti na me-nadersku hijerarhiju za koordinaciju njhovog zajed-nikog poduhvata (Benkler, Nissembaum 2006: 394).

Pored korisnike proizvodnje zasnovane na zajed-nikim stvarima, socio-ekonomski sistem nazvan de-ljena ekonomija takoe raste, i slui za deljenje mate-rijalnih i nematerijalnih resursa za projektovanje, krei-ranje, proizvodnju i distribuciju dobara i usluga. Dru-gim reima, razvoj ovih novih tehnolokih platfor-mi omoguava sve preciznije, sveobuhvatnije i flek-sibilnije balansiranje izmeu ponuda usluga i socijal-ne tranje. Ovaj proces, zauzvrat, je omoguio nove oblike preduzetnitva na osnovu direktnog i podjed-nakog doprinosa Internet korisnika, kao i web-sajto-va za razmenu vetina, razmenu roba, crowdfunding (finansiranje putem gomile), crowdsourcing (do-bijanje informacija od gomile) i praktino sve vrste usluga. Uz intenzitet bez presedana, tehnoloka ino-vacija i socijalna inovacija stoga utiu jedna na drugu u vanim aspektima ljudskog ivota. Meutim, iako ovaj novi nain proizvodnje dobara i usluga preti ne-kim od tradicionalnih stubova kapitalistikog sistema ideja vlasnitva, hijerahijski model poslovne organi-zacije i uverenje da trinim izborima upravljaju raci-onalni interesi homo oeconomicusa nije jasno da li ideja socijalne inovacije sadri i preduslove socijalne pravde ili prosto opisuje rastui uticaj tehnologije na socijalne odnose i proizvodne metode. Ovo krucijalno pitanje e biti analizirano u narednom odeljku.

Konano, trea hipoteza pripisuje interesovanje za socijalnu inovaciju njenoj moguoj upotrebi u vidu glavnog instrumenta za modernizaciju socijalne poli-tike. Vezano za ovu erspektivu Evropska Unija je ulo-ila napore na pojanjenju koncepta socijalne inova-cije kroz irenje dobrih praksi i finansijsku podrku projektima i iskustvima kao to su EaSI program (Za-poslenje i socijalna inovacija Employment and So-

Izazov socijalne inovacije 45

cial Innovation) sproveden od strane Evropske Komi-sije. Pored toga, za period 20142020, socijalna inova-cija je eksplicitno integrisana u Pravila o strukturnim fondovima (Evropska Komisija 2013). Na prvi pogled, stoga, polisemantika priroda socijalne inovacije izla-zi u prvi plan; bie analizirana dodatno u narednom paragrafu.

Komplikovana definicija

Glavna potekoa u unapreenju zajednike defi-nicije socijalne inovacije se ogleda u spajanju dva ter-mina iz razliitih konceptualnih miljea. Prva osoba koja je inovaciji dala konceptualno znaenje je Joseph Schumpeter (1961), identifikovanjem inovacije sa po-kretakom silom kapitalistikom modela. Naroito, Schumpeter je napravio razliku izmeu ideja izuma, inovacije i difuzije: izum je predstavljao akt kreativ-nosti povezan u principu sa tehnolokom promenom i sa primenjivim otkriem koje dovodi do novih proi-zvoda i procesa. Meutim, izumi nisu bili dovoljni za proizvodnju direktnih efekata na ekonomski razvoj jer su mogli ostati neupotrebljeni, malo upotrebljeni ili nepravilno upotrebljeni. Kako bi dali konkretne po-sledice morali su da se pravilno primenjuju i upotre-bljavaju kroz proces koji je Schumpeter definisao kao inovaciju (Schumpeter 1961: 89). Inovacija je slina onome to su stari Grci nazivali Metis, (Vernant and Detienne 1978) odnosno konkretna inteligencija nasu-prot spekulativnoj inteligenciji. Konrektno, inovacija je kompleksan proces koji zahteva tri stvari: intuiciju, to je sposobnost uvianja neega to drugi nisu u sta-nju da uvide i stavljanje u upotrebu kroz in kreativ-nosti; senzitivnost, odn. mogunost pravilnog shvata-nja nezadovoljenih potreba ljudi; praktinost, tanije, sposobnost da se novi tehnoloki izum uini korisnim nudei unapreenje u uslovima efikasnosti, delotvor-nosti i odrivosti. Konano, poslednja dimenzija po-vezana sa konceptom inovacije je difuzija. U suti-ni, validnost inovacije se meri njenim irenjem i upo-trebom. Kada se to desi, proces inovacije dostie svoj maksimum i istovremeno zatvara svoj ivotni ciklus.

46 BIAGIO SPOTO

U ovom trenutku, uticaj inovacije na ekonom-sku strukturu treba analizirati kako bi se fokusira-li na glavne kontradikcije u vezi sa moguom prime-nom ovog koncepta na socijalnu sferu. Kod Schum-peter-ovog tumaenja, inovacija je odluujui faktor koji pokree proces kreativne destrukcije (Schum-peter 1976:81) tipian za kapitalizam. U sutini, po-to je inovacija daleko od mirnog procesa bez posle-dica, ona stvara pobednike i gubitnike dajui pobed-nicima konkurentsku prednost to u nekim sluajevi-ma moe dovesti gubitnike od kraha. U okviru ina proizvodnje novih proizvoda i procesa, inovacija pro-izvodi nove hijerarhije i stvara drugaiji red, ostavlja-jui van sistema one koji ne mogu da se bore sa kon-kurencijom. Logika koja pokree inovaciju je, stoga, slina ratu bez krvoprolia, gde gubitnici zadrava-ju male anse da se oporave od poraza. Uprkos tekih posledicama koje trpe gubitnici, opti efekti inovaci-je se smatraju pozitivnim jer osnauju vitalnost eko-nomije i poveavaju kvalitet roba i usluga za korisni-ke. Pozitivna procena je zasnovana na utilitaristikom proraunu u kom pozitivni rezultati nadmauju ne-gativne.

Termin socijalna ima pozadinu koja je radikal-no drugaija od koncepta inovacije. Generalno, kori-sti se u tri razliita znaenja: a) neto to utie na dru-tvo kao celinu a ne pojedince koji ga ine; b) vrsta do-bra koje se ne moe meriti na ekonomskoj skali vred-nosti jer se odnosi na pruanje javnih i optih dobara za univerzalno zadovoljenje osnovnih potreba; c) jav-na politika usmerena na unapreenje ivotnih uslova najugroenijih lica kako bi se postigla vea jednakost izmeu razliitih komponenti drutva.

Koncept socijalnog ima ujedno i deskriptivno zna-enje, kada se odnosi na odnose u ljudskim ivoti-ma, i normativno znaenje kada se odnosi na potre-bu za politikama za najveu korist za najugroeni-je (Rawls, 1971:302), sa ciljem smanjenja efekata ne-jednakosti vezanih za socijalne i prirodne lutrije i pru-anje veih ansi pojedincima da realizuju svoje ivot-ne planove. U normativnom znaenju, koncept soci-jalnog implicira, stoga, upotrebu principa distributiv-

Izazov socijalne inovacije 47

ne pravde, bez obzira na logiku maksimiziranja profi-ta koja se primenjuje na tritu, i utilitaristikih javnih izbora (Rawls, 1971).

Izmeu koncepta inovacije i socijalnog koncepta stoga postoje kontradikcije koje se moraju usaglasiti kako bi se ideji socijalne inovacije dala odreena ko-herentnost. U tom smislu, hajde da razmotrimo tri po-kuaja pronalaenja razlika izmeu socijalne inovaci-je i ostalih vrsta inovacija. Prema prvom pokuaju, so-cijalna inovacija je: Novo reenje za socijalni problem koje je delotvornije, odrivije ili pravednije od posto-jeih reenja i kod kog se stvorena vrednost pre sve-ga akumulira za drutvo kao celinu a ne za pojedinca (Phils, Deiglmeier i Miller 2008: 39).

ak i preciznija, druga definicija opisuje socijalne inovacije kao: Sve nove ideje sa potencijalom za una-preivanje bilo makro kvaliteta ivota ili kvantiteta ivota, gde kvalitet ivota predstavlja Skup drago-cenih opcija (kao to su materijalno blagostanje, an-se za obrazovanje, zdravlje, sigurnost posla, politika sloboda, itd.) koje grupa ljudi ima ansu da izabere (Pol i Ville 2009: 882).

Konano, trea definicija je sadrana u zvaninim izvetajima Evropske Komisije: Socijalne inovacije predstavljaju inovacije koje su socijalne i prema svo-jim ciljevima i prema svojim sredstvima []. Dru-gim reima one su inovacije koje su ne samo dobre za drutvo ve takoe i unapreuju kapacitet drutva da deluje (Hubert 2010: 33).

Ove definicije su vane jer socijalnoj inovaciji daju kvalitativni element a ne samo puku ideju novog. Ipak, one nisu u stanju da definiu koje to kriterijume i ciljeve pravde inovacija mora da ispuni da bi se sma-trala socijalno ispravnom. U vezi sa tim, verujem da je za dodeljivanje socijalnoj inovaciji statuta koji je teo-retski razliit od generikog koncepta inovacije, neop-hodno prilogu socijalni dodati znaajnu normativnu konotaciju. Drugim reima, ne moe se sve to pove-ava broj socijalnih interakcija putem tehnologije, kao to to ine drutvene mree, smatrati socijalnom ino-vacijom, ukoliko istovremeno ne unapreuje ivotne standarde ljudi i slobodu delovanja. To implicira po-

48 BIAGIO SPOTO

trebu za merenjem socijalne inovacije primenom nor-mativne koncepcije pravde. U tom smislu, najuver-ljiviji pristup je zasnovan na ideji sposobnosti koju je uveo Amartya Sen: ansa da se kreiraju dragocene kombinacije ljudskog funkcionisanja: ta je osoba u stanju da uradi ili da bude (Sen 2004:332), jer on meri anse ljudi da izaberu dostojan ivot i da svoje resur-se pretvore u slobodu delovanja, bez obzira na to to su njihove vetine povezane sa varijablama kao to su pol, uzrast, fiziko stanje, itd. Kod normativnog tuma-enja socijalne inovacije, unapreenog u ovom doku-mentu, Sen-ova teorija istie krucijalni znaaj dispa-riteta u sposobnostima za detekciju socijalnih nejed-nakosti (Sen 2009). Drugim reima, proizvodnja no-vih dobara, usluga i socijalnih procesa nije dovoljna za implementiranje socijalne inovacije; takoe ciljevi-ma socijalne politike se mora teiti kako bi se unapre-dile sposobnosti ljudi i njihove realne anse za dosti-zanje sopstvenih dragocenih ciljeva.

Socijalna inovacija i novo blagostanje

Tek nam ostaje da shvatimo kako normativni sadr-aj pripisan konceptu socijalne inovacije moe uticati na redefiniciju socijalne politike. Kao to je ve vieno, tradicionalna drava blagostanja vie nije u stanju da odgovori na nove globalne izazove i socijalne potrebe u nastajanju. Ogranienja starog modela blagostanja lee u pristupu koji se fokusira pre svega na nova-nu pomo umesto na usluge, sa dve velike mane: prva je tendencija na fokusiranju na sredstva a ne na stvar-ne rezultate u uslovima slobode i kapaciteta za dosti-zanje dragocenih ciljeva. Druga je slabost u tretiranju korisnika socijalnih politika kao moralnih pacijenata, drugim reima, kao pasivnih primalaca pojedinanih pomoi bez obaveze doprinoenja optem dobru. Po-red toga, tradicionalna drava blagostanja je izgrae-na na nekoj vrsti ugovora izmeu drave i graana, dok vlada omoguuje socijalnu zatitu od najveih ri-zika u zamenu za politiki konsenzus graana i so-cijalni mir. Konkretna formula ovog ugovora je jav-no upravljanje socijalnim uslugama. Ovo je bez sum-

Izazov socijalne inovacije 49

nje imalo pozitivan efekat u vidu univerzalnog prua-nja socijalnih usluga ali je uzrokovalo prekomernu bi-rokratiju i standardizaciju usluga koje se pruaju, bez uzimanja u obzir pluralitet socijalnih potreba. Rezul-tat je bio generalizovana neodgovornost posrednika, lienih njihove potencijalno aktivne uloge zasnovane na principu supsidijarnosti.

Konano, najvee slabosti tradicionalnog blagosta-nja obuhvataju njegovu ekonomsku neodrivost, koja uvodi tri razliita problema. Prvi se tie meu-gene-racijske pravde i koncepta pravednih uteda, gde se resursi moraju pravedno rasporeivati za dobrobit buduih generacija (Rawls 1971). Drugim reima, si-stem socijalne zatite koji ne uzima u obzir ekonom-sku odrivost za budue generacije nije samo nepra-vedan, ve takoe verovatno rezultuje trajnom soci-jalnom nestabilnou. Drugo, neodrivi sistem blago-stanja dramatino smanjuje kvalitet svojih usluga, uz jako malo investiranje u eksperimentisanje sa politi-kama koje odgovaraju novim potrebama i uz znaajno smanjenje svih napora na unapreenju socijalne ino-vacije. Tree, na krucijalni aspekt kao to je kvalitativ-na procena socijalnih politika mogu uticati parametri koje utvrde eksperti a ne korisnici odreujui sma-njenje potronje bez obzira na kvalitet usluga.

U okviru ovog radnog okvira, teoretski izazov sa kojim se suoava socijalna inovacija je odabir neop-hodnih parametara za realno unapreenje socijalne politike. U vezi sa tim, prvo otvoreno pitanje se tie komplikovanog prelaza sa sistema blagostanja koji distribuira resurse uglavnom kroz novanu pomo, na sistem koji je u stanju da generie vrednost i stvar-nu slobodu za pojedince i drutvo u celini.

U tom smislu, socijalne politike se ne trebaju po-smatrati kao prost prenos resursa ve kao investicije koje generiu dvostruke performanse: prvo se odnosi na zadovoljenje socijalnih potreba ljudi i sposobnost dostizanja ivota za koji e imati razlog da ga cene (Sen 2009); drugo se meri kapacitetom socijalnih po-litika da kreiraju rezultate za zajednicu a, time, i so-cijalni kapital. U sutini, izazov je kreiranje nove vizi-je blagostanja u kojoj se korisnici socijalne intervencije

50 BIAGIO SPOTO

pozivaju da, zauzvrat, doprinesu dobrobiti zajednice kroz aktivnosti koje proizvode tri znaajna efekta: re-generisanje primljenih resursa, efektivno doprinosei kreiranju socijalne vrednosti i inei socijalnu potro-nju odrivijom. Ovo pretpostavlja da se stari model blagostanja, koji se prema korisnicima socijalnih uslu-ga odnosi kao prema pasivnim subjektima, prevazi-e drugaijim pristupom koji korisnicima daje aktiv-nu ulogu i smatra ih moralnim pobornicima koji su u stanju da koriste svoje vetine za razvoj drutva.

Druga oblast intervencije koja se tie socijalne ino-vacije bavi se, suprotno prethodnoj, organizaciji siste-ma blagostanja. U ovom smislu, izazov je otvaranje prema inicijativama civilnog drutva poznatog kao trei sektor i privatnim akterima (fondacije, socijalno preduzetnitvo, udruenja, itd.). Reenje nije zamena uloge drave privatnim akterima, ve projektovanje novih pravila rukovoenja sposobnih za obuhvatanje vetina i resursa civilnog drutva i privatnog sektora u razvoj socijalnih politika (Murray i sar. 2010). Naro-ito, neophodno je prei sa birokratskog i centralizo-vanog blagostanja na zajedniku izradu socijalne po-litike, model u kom se intervencije na blagostanju za-miljaju, projektuju, implementiraju i procenjuju u sa-radnji sa korisnicima, civilnim drutvom, privatnim akterima i lokalnim zajednicama (Boyle, Harris 2009). Drugim reima, cilj je unapreenje ideja koje tradicio-nalno pripadaju socijalnom sektoru kao to su zajed-nitvo, reciprocitet, supsudijarnost, saradnja, uz po-drku novih digitalnih platformi koje osnauju spo-sobnost kreiranja peer-to-peer pristupa ak i izmeu stranaca, sa ciljem izgradnje socijalnih politika koje su manje standardizovane a vie krojene prema potreba-ma korisnika.

U istorijskom periodu kao to je ovaj, koga privla-i brzina inovacija, koncept socijalne inovacije doiv-ljava brz rast, usled volje da se potvrde promene ne samo u tehnolokoj sferi ve takoe i u socijalnom sektoru. Da zakljuimo, kako socijalna inovacija ne bi ostala tek prolazna ideja bez stvarnih posledica, kori-sno je ponoviti dva jednostavna koncepta: prvi je da je neophodno povezati socijalnu inovacija sa specifi-

Izazov socijalne inovacije 51

nim normativnim parametrima kako bi se izbegla te-oretska konfuzija; drugi je da e praktian i teoretski znaaj socijalne inovacije biti meren samo opipljivim unapreenjima koje bude proizvela u vezi sa kvalite-tom socijalne politike.

ReferenceBenkler, Y., Nissembaum, H. 2006, Common-based Peer Production

and Virtue. The Journal of Political Philosophy, 14, 394419.Boyle, D., Harris, M. 2009, The Challenge of Co-Production, London: Ne-

sta. European Commission, 2013, Guide to Social Innovation, Bruxelles: European Commission.

Friedman, M. 1962, Capitalism and Freedom, Chicago: The University of Chicago Press.

Hayek, F.1976, Law, Legislation and Liberty, vol. II: The Mirage of Social Justice, Chicago: The University of Chicago Press.

Hubert, A. 2010, Empowering People, Driving Change: Social Innovation in the European Union, Bruxelles: Bureau of European Policy Advi-sers.

Murray, R., Caulier-Grice, J. and Mulgan, G. 2010, The Open Book of So-cial In- novation, London: Nesta.

Nozick, R. 1974, Anarchy, State, and Utopia, New York: Basic Books.Phills, J., Deiglmeier, K. and Miller, D. 2008, Rediscovering Social Inno-

vation. Stanford Social Innovation Review, 6, 3343.Pol, E. and Ville, S. 2009, Social Innovation: Buzz Word or Enduring

Term?, The Journal of Socio-Economics, 38, 878885.Rawls, J. 1971, A Theory of Justice, Cambridge: The Belknap Press of Har-

vard University Press.Schumpeter, J. 1961, The Theory of Economic Development, New York:

Oxford University Press.Schumpeter, J. 1976, Capitalism, Socialism and Democracy, New York: Ro-

utledge. Sen, A. 2004, Elements of a Theory of Human Rights, Philosophy and Public Affairs, 32, 315356.

Sen, A. 2009, The Idea of Justice, London: Penguin