SMISAO I VREDNOST RADA Jovan Babi Filozofski fakultet, Beograd

Rezime: Na poetku lanka se razmatra pitanje ta je smisao i u emu se sastoji vrednost rada. Pritom se polazi od definicije ivota kao delatnosti postavljanja ciljeva i njihovog ostvarivanja. Zatim se tema ograniava na onaj rad koji je sastojak posla u ekonomskom smislu; rad u ovom smislu ima instrumentalno odredjenje (mada on inae ima i svoju intrinsinu vrednost). Razmatraju se razliiti aspekti vrednosti rada, njegova distribucija kroz drutvene uloge, profesiju, zaposlenje, zaradu, pitanje pravde u tom procesu, moralna ogranienja u radu i radna prava kao i pravo na rad. Na kraju se daje jedna mogua projekcija savremenog kapitalizma, koji pokazuje ogromnu prilagodjavalaku mo koja se delimino ispoljava kao redefinisanje i prestrukturisanje rada koji radikalno poveavaju njegovu efikasnost ali sa druge strane stavljaju u pitanje ili menjaju njegov moralni status.

1. Uvod. Definicije Zato radimo? Rad je naporan, a ponekad i uzaludan. Ponekad takoe i namerno koncipiran kao nekoristan. Ali i kao namerno nekoristan rad opet moe biti i naporan i istovremeno, to za takvu vrstu rada moe biti udno, uzaludan. Uzaludnost proizvodi oseaj besmisla, oseaj apsurda i/li oaja, bez obzira na to da li je rad trebalo da bude koristan ili ne. U emu je smisao rada ako to nije iskljuivo u tome da bude koristan? Ili je rad uvek koristan, osim ako je uzaludan, jer je njegova vrednost tako definisana da dolazi iz njegove korisnosti a korisnost biva prilagodljiva razliitim svrhama. Jednom je to vrednost sredstva za specifini cilj: da se neto napravi ili proizvede, neto to nam treba. Kada to pribavimo onda smo zadovoljni, a bez toga smo nezadovoljni. Rezultat rada je onda neto to nam prirodno pripada, kao produenje i proirenje nas samih na ono to nam treba i to smo svojim radom, ulaui sebe, svoju sposobnost miljenja, imaginacije i delanja, napravili upravo zato to nam treba. Sa rezultatom rada smo kompletniji, dok smo bez njega nepotpuni i nedovreni. Rezultat rada treba da je ono to je sadrano u cilju delanja, on je ciljna vrednost, dok sam rad ima instrumentalnu vrednost, vrednost koje ne bi bilo da nema tog cilja i koje zapravo i nema ako cilj nije konano i ostvaren.

Taj rezultat rada onda radnik, delatnik koji je radio, poseduje kao neto svoje, svojinu, i moe sa njim raspolagati kao sa svojom imovinom, onako kako se moe raspolagati sa svojinom1. Drugi put je to vrednost sredstva za neodredjeni cilj rad za novac i umesto rezultata rada pripada nam novac kao univerzalna nespecifikovana vrednost. Rezultat rada u ovom sluaju ne pripada radniku ve onome ko je od radnika kupio rad ne rezultat rada ve sam rad: prodajui radniku, za novac, priliku da radi za novac, da sredstvo koje poseduje, sposobnost (mogunost) da radi, upotrebi za realizaciju tog cilja: zarade, poslodavac od radnika ne kupuje rezultat rada ve kupuje sam njegov rad. Rezultat rada onda pripada poslodavcu kao njegov u onom istom smislu u kome bi to bilo njegovo i da je sam radio i proizveo taj rezultat. U ovakvom sluaju rezultat rada ni u jednom trenutku ne pripada radniku, jer ga je on unapred prodao prodajui svoj rad poslodavcu. Sva radna prava koja mogu da prate rad i da ograniavaju slobodu raspolaganja koju poslodavac ima nad radnikom ne dovode u pitanje ovu osnovnu relaciju svojine nad rezultatom rada koji pripada poslodavcu.2

1

Moe ga otudjiti, prodati ili pokloniti, ako je njegova priroda takva da se to moe (kao to se moe odsei i pokloniti i prodati svoja kosa), a ako se radi o neotudjivom rezultatu, takvom da on ini deo njega ili bez njega nema vrednosti, odnosno nema tu odredjenu vrednost, onda ga ne moe otudjiti (ali ga moe, moda, unititi ili odrei ga se), kao to je ponekad sluaj sa autorskim pravima, ili bar jednim njihovim delom.2

Izuzev jednog: to je vremenska oroenost sadrana u radnom ugovoru, momenat da radnik ne moe biti otputen pre isteka tog roka (to bi po doktrini potpuno dobrovoljnog radnog odnosa agreement at will trebalo da bude sluaj: da svako, i poslodavac a ne samo posloprimac, moe po volji prekinuti radni odnos u svakom trenutku). Taj momenat se naroito vidi u trajnom radnom odnosu koji se pretvara u oblik svojine nad prilikom za rad, i posredno ukljuuje svojinsko pravo nad rezultatom rada kroz trajnost prava na radni odnos. Ovo svojinsko pravo ima feudalni oblik svojine, samo mu nedostaje naslednost da to i u potpunosti postane. Ali ono je istovremeno izvor najjae mogue socijalne sigurnosti, u nekom smislu jae ak i od sigurnosti u drugim oblicima svojine (koja u nekim okolnostima moe da postane suvie inertna da bi bila upotrebljiva za neku specifinu potrebu, npr. prodaju ako npr. nema kupca). Trajno radno mesto (radni odnos na neodredjeno vreme, tenure) je oblik participacije u svojini nad rezultatima rada (ma u emu da se oni sastoje), dakle oblik svojine odnosno susvojine (suvlasnitva), i logiki je direktno suprotno najmu, radnom odnosu koji se sastoji u ugovoru da se za odredjeni novac uradi odredjeni posao. U ovom drugom odnosu pojam radnog vremena uopte i ne mora da se pojavi (i po pravilu se i ne pojavljuje, jer pojam roka moe u potpunosti da ga zameni.

Novac je u ovoj relaciji cilj, cilj rada, kako za posloprimca tako i za poslodavca,3 iako je on sam inae samo sredstvo, ali sredstvo koje nije specifikovano u odnosu na neki odredjeni cilj, ve sredstvo za bilo koji cilj. U tu nespecifikovanost, koja ini prirodu vrednosti novca zaloena je ona vrednost, ili jedan aspekt te vrednosti, koja je pretpostavka svake vrednosti: ivot, koji za ovu priliku moemo pojednostavljeno ali i za nae potrebe sasvim precizno definisati kao postavljanje ciljeva i pokuaj njihove realizacije. Na ovu definiciju ivota emo se jo vraati kasnije. Ona je razliita od definicije slobode, koja, u praktinom smislu, predstavlja mogunost ili sposobnost (kapacitet) postavljanja ciljeva i njihove realizacije. ivot otuda predstavlja realizaciju slobode, stvarnost postavljanja i pokuavanja realizovanja postavljenih ciljeva, i ta stvarnost je delatnost koja je svrhovita i u fundamentalnom smislu racionalna. U ovom drugom smislu rad ima svoju istu instrumentalnu vrednost kao sposobnost da se realizuje prima facie neodredjeni cilj, i ta sposobnost se moe zameniti za takodje nespecifikovano sredstvo za ostvarenje bilo kog cilja, novac. Postavljanje ciljeva koje se pojavljuje u definiciji ivota ne podrazumeva unapred odredjene ciljeve, odredjene pre njihovog postavljanja, kao to se ni za novac ne moe unapred rei na ta e biti upotrebljen. Ovo daje osnovu da se jedan odredjeni vid rada artikulie kao posao, delatnost u kojoj dodue postoje specifikovani konani ciljevi ali oni su u jednom jakom smislu nezavisni od specifinosti potrebe koja je karakteristina za prvo shvatanje rada. Ni poslodavcu ni posloprimcu ne treba rezultat rada u njegovoj upotrebnoj vrednosti, onoj koja je odredjena time da nam proizvod tog rada treba, ve je taj rezultat, kao i rad koji je potreban za njegovu proizvodnju, samo sredstvo za pribavljanje ove druge, nespecifikovane instrumentalne vrednosti, vrednosti koja je3

Za rezultat rada zainteresovan je tek potroa, dok su i posloprimac i poslodavac zainteresovani za novac mada u razliitom smislu: za proslodavca novac je istovremeno i ciljna vrednost (profit) i instrumentalna vrednost (sredstvo da se plati kupljeni rad), dok je za posloprimca novac samo ciljna vrednost. Ali ta ciljna vrednost za posloprimca nije ista kao i ciljna vrednost za poslodavca: za posloprimca novac jeste cilj, ali on ostaje transakcioni novac, novac ija je svrha da bude potroen, da bude upotrebljen kao sredstvo za neki cilj (kada zavri posao radnik postaje potroa). Za poslodavca medjutim novac ima sasvim drugi smisao: ovde novac postaje kapital, kondenzovana sloboda, i njegova svrha nije da bude potroen (da, kao to i treba, bude i ostane sredstvo, sredstvo razmene zato to je mera razmene), ve da se njime kupi novi rad za novu proizvodnju. Mogunost da novac postane kapital sadrana je u svojstvu koji omoguuje odlaganje njegove upotrebe na neodredjeno vreme. U tom smislu je svaki novac koji stoji nepotroen takodje kapital koji se akumulie, omoguavajui tako ovim procesom poveanja svog volumena mogunost realizacije novih i veih ciljeva (npr. kupovinu kue pomou tednje koja dovoljno dugo traje). Ali ipak svaki novac ija instrumentalna vrednost ukljuuje definisan, ma kako dalek, kraj u vremenu, jeste transakcioni novac. Pravi kapital je onaj novac za koji se uope i ne uzima da e se zaista potroiti na bilo ta drugo osim za kupovinu novog rada radi proizvodnje robe namenjene prodaji, tj, sticanju novog novca, profitnog ili kapitalnog novca. Samo novac iji je cilj sticanje novog novca jeste kapital. I samo takav novac, celinom svog kapaciteta, pretvara rad u posao.

nezavisna od upotrebne vrednosti proizvoda. Za poslodavca cilj je profit, kapitalni novac koji on dobija prodajom prilike za rad, prilike koju je on stvorio prethodnim ulaganjem u aktualizovanje neega to je pre toga bila samo apstraktna mogunost o nekoj moguoj (neijoj, ali bez konkretne specifikacije ijoj)4 potrebi, mogunost koja e svoju konanu realizaciju dobiti u prodaji i konzumaciji5 proizvoda. Mogunost da tu priliku stvori poslodavcu se otvorila kroz odricanje da novac koji ima potroi on ga troi, ulae, u kupovinu rada umesto na kupovinu bilo kog rezultata koji se radom moe postii. Ovom operacijom taj novac menja svoju prirodu univerzalne mere vrednosti proizvoda rada i postaje neto sasvim drugo: kapital, novac iji je krajnji cilj proizvodnja novog novca, kapitalnog i potronog, a posredni cilj, koji se u ovom odnosu pojavljuje kao sredstvo za ovaj krajnji cilj, jeste proizvodnja neke robe koja se moe prodati. Ali u ovoj shemi novac i sam dobija prirodu robe koja se kupuje i prodaje i koja ima svoju nezavisnu vrednost, tj. dobra medju dobrima, a i vie nema samo prirodu mere vrednosti, instrumenta kojim se vrednosti mere. Za radnika pak cilj je zarada, novac koji dobija prodajom svoje sposobnosti da radi i proizvodi neto to mu ne treba ali sa im moe pribaviti ono to mu stvarno treba ili to stvarno eli (a ne samo da o njemu mata i da ga prieljkuje). Ljudi imaju potencijala za vie nego to mogu da ostvare, i ova razlika je nezavisna od vremenskog ogranienja: zbog ogranienosti vremena koje im je na raspolaganju ljudi ne mogu da postignu sve to ele a inae bi mogli (da imaju vie vremena), ali i nezavisno od toga - u nekom trenutku u kome se neto radi moglo bi se raditi i neto drugo (to je potencijal), to znai da ak i kada bi ljudski ivot trajao beskonano dugo opet se ne bi moglo ostvariti sve to je sadrano u tom potencijalu jer bi u svakom trenutku bilo mogue jo mnogo ega pored onoga to se radi. Rad je proces u vremenu i rad je kreativan proces; tim procesom se neto to je mogue4

Pojmovi prodaje, kupovine i trita zavise od ovog odsustva konkretne specifikovanosti o ijoj se potrebi radi: svako, tj. bilo ko, moe da se pojavi kao kupac, kao to se i ponuda odnosi na kupca koji nije odredjen unapred, ve je odredjen samo preko dva svoja svojstva: spremnou da za ponudjenu robu plati neku cenu, i injenicom da je on upravo onaj ko je spreman da plati vie od drugih, tj. najvie. Te dve osobine, i samo one, definiu odredjenog kupca odredjene robe. Priroda njegove potrebe za tom robom, odnosno izvor njegove elje za njom, ne ulazi u tu definiciju. Ta priroda je, kao i novac, neodredjena, tj. ona sama, iako uvek postoji, ne ulazi u odredjenje relacije bilo kupovine bilo prodaje. Kada bi sve potrebe mogle unapred da se specifikuju onda bi mogla da se organizuje savrena proizvodnja, bez trita i njegovih nedostataka i novac bi promenio svoju prirodu: ne bi vie bilo potrebe za kapitalnim novcem i slobodom odluivanja.5

Proizvod se kupovionm konzumira bez obzira na to da li se, i kako, on upotrebljava. Konzumacija je trino izvrena inom odricanja od vrednosti sadrane u ceni proizvoda: proizvod kupovinom postaje svojina kupca, bez obzira na to ta e on sa njim zatim uraditi. Kupac se odrekao vrednosti sadrane u ceni, a prodavac se odrekao proizvoda i vrednosti koju on ima. Te dve vrednosti su razmenile vlasnike.

pretvara u neto to je stvarno, ali za to je uvek potrebno vreme i nikada nije dovoljno da se neto samo zamisli (zamiljanje je takodje proces, ali je odnos prema vremenu u njemu sasvim drugaiji). Ljudski potencijal koji je sadran u svojstvu ljudi da mogu da odluuju i delaju obuhvata razliite sposobnosti: sposobnost da se proizvode dobra, da se ta dobra koriste i troe, a takodje i da se stvaraju prilike da se proizvodi i troi, i sve je to medjusobno isprepleteno (potronja, kao kupovina iji je pandan prodaja onoga to je proizvedeno indukuje prilike da se radi i proizvodi i da se taj proces nastavi rad proizvodi novi rad). Akumulacija rada proizvodi akumulaciju prilika, i to jeste istinska realizacija ljudskog potencijala, kapital. Sa tree strane rad nas ispunjava smislom, tj. daje smisao vremenu u naem ivotu. Nae vreme je ogranieno, ono je, kao i novac i posao, oskudno i zato dragoceno. Vreme nerada i lenstvovanja, naroito ako nije zaslueno prethodnim radom i, nije odmor, i ispostavlja nam oseaj praznine i nezadovoljstva: nikakvi ciljevi nisu postavljeni ili nije pokuana njihova realizacija. Po naoj definiciji ivota kao postavljanja ciljeva i pokuaja njihove realizacije sledi da je to izgubljeno vreme, vreme u kome se zapravo nije ivelo. U ovom smislu rad je konstitutivni deo naeg ivota, konstitutivni deo samog procesa ivljenja. Sa etvrte strane, rad prua utehu i utoite. Rad nas spasava od dosade i besmisla. To to je na ulazima u nemake koncentracione logore pisalo Rad spasava nije razlog da se misli da nije tako: u takvoj vrsti situacija rad je verovatno jedino i poslednje utoite. U manje morbidnoj situaciji pustog ostrva na koje smo se nasukali bez nade da nas ikada nadju ini se da je rad jedina alternativa oaju i, moda, samoubistvu. Rad daje vezu sa svetom i oseaj participacije u ukupnosti onoga to postoji, stvara oseaj makar privemene bezbednosti i mesto ivota, mesto na kome se ivi (tj., radi, prema prethodnom znaenju rada po kome je rad ivljenje: postavljanje ciljeva i pokuavanje da se oni ostvare). Kroz in i oseaj prihvaenosti okvira u kome se radi (a taj okvir je sadraj i cilj rada, mesto na kome se radi i ovlaenje da se radi), stvara se institucionalni okvir koji prua utoite od oaja pred protokom vremena i privremenou ivota. Oseaj pripadnosti koji se tako stvara daje osnovu za deo identiteta, profesionalnog i linog, i tako stvoreni identitet onda proizvodi produeni oseaj pripadnosti, uz sve to uz to ide: lojalnost, obaveze, pravo na uestvovanje u raznim drutvenim formama ivota koji se artikuliu u vezi sa tim identitetom. Ali rad takodje utie na to ta e i kakav e taj identitet biti, i u tom smislu rad je u stanju da nas promeni i uini drugaijim nego to smo bili ili to bismo inae bili. Upravo ovo svojstvo ima posebno vaan moralni aspekt, i znaajan deo poslovne etike se vrti oko takvih pitanja: Kakav u

ovek postati ako podlegnem iskuenju da prihvatim taj posao? ili: Kakav u ja to ovek postati ako se priviknem da sa lakoom otputam ili premetam ljude? ili: Kakav u ovek postati ako posluam to naredjenje svog pretpostavljenog? Odgovor je, kakav god da je, od neposrednog moralnog znaaja: Ako prihvatim moralno rizian posao onda u verovatno postati moralno rizina osoba (to je mnogo verovatnije nego da u postati moralni heroj koji je u stanju da se izbori sa po pretpostavci moralno sumnjivim pojavama u tom poslu); ako se priviknem da ne mislim da su predmet mojih odluka ivi ljudi poeu da ih tretiram kao stvari; a ako posluam to odredjeno moralno neispravno naredjenje svog pretpostavljenog verovatno je da u to ponovo uraditi i da to nee biti izuzetak. Priroda posla koji obavljamo nas moe uiniti dobrim ili loim osobama, osobama koje e imati samopotovanje i uivati u ivotu ili osobama koje, zato to postupaju rdjavo, obezvredjuju sebe i druge. U ovom smislu rad daje okvir ivotu pruajui nam razne vrednosti povezane sa utemeljenjem ivota u iri kontekst u kome se nalazi smisao, ili se mi nadamo da u njemu moemo pronai smisao (smisao ivota, smisao postojanja, smisao sveta). To je jednom radno mesto u smislu u kome to nije samo lokacija na kojoj zaradjujemo za ivot ili za zadovoljstvo (prema instrumentalnom znaenju rada kao sredstva za ostvarenje specifinog, po prvom, ili nespecifikovanog cilja po drugom znaenju rada), ve je to mesto koje doivljavamo kao proirenje doma, intimno, udobno, mesto na kome se oseamo komotno i kod kue, svoji na svome. Posao, poziv, profesija, i radno mesto su elementi identiteta: kaemo Ja sam inenjer, Ja sam profesor, Ja sam nadniar, ali takodje Ja sam nezaposlen, i time definiem ne samo ta sam nego i ko sam. Ova odredjenja imaju izvestan kastinski prizvuk, i skoro da definiu vrstu ljudi kojoj neko pripada. To odredjenje moe biti ire i ue, sa veom ili manjom pretenzijom, i sadravati manje ili vie ne samo od socijalnog bekgraunda osobe o kojoj je re, ve i sadravati, i otkrivati, vane elemente vrednosne strukture dotinog drutva. Na primer, kada se kae Ja sam seljak, ili Ja sam oficir ili On je svetenik to ne odraava samo vrstu posla nego i socijalni status, pa ponekad i (kao i gore kod Ja sam nadniar) vrednost linosti o kojoj je re, kao kada se kae On je domain. Odraavajui socijalni status, ovakva odredjenja takodje upuuju na vrstu i stepen socijalnog uspeha koji je neko postigao u ivotu. Ali takodje i socijalni status uspeha, koji moe radikalno varirati od drutva do drutva i biti u velikoj meri nezavisan od osnovnog, instrumentalnog, znaenja rada, od ukupne socijalne produktivnosti i ekonomske vrednosti pojedinanog pa i celokupnog drutvenog rada. Ekonomski znaaj socijalnog statusa uspeha je enorman, i verovatno nema krupnijeg parametra u pospeivanju ekonomskog napretka od toga. To je u sutini kapitalna vrednost slobode: da se

slobodno, bez drutvene zabrane i bez drutvene prepreke, slobodno postavljaju legitimni ciljevi i slobodno pokuavaju realizovati. To se postie odustajanjem drutva od vika socijalne kontrole, koja deluje kao teak dodatni porez i obeshrabruje, proizvodi rezignaciju i lenjost, ali i oseaj komfora u oekivanjima solidarnosti i participaciji u zavisti i pakosti najee izraenoj kroz predominantne koncepcije agresivne distributivne pravde. Distributivna pravda esto tei egalitarizmu, i ekonomski i drutveno deluje krajnje destimulativno i demotiviue. Nizak socijalni status uspeha je ogromna prepreka za preduzimljivost i postignue.6 Socijalni status uspeha u radu otuda moe, dakle, biti potisnut u korist drugih drutvenih shema koje dodue parazitiraju na radu, ali su se od njega u velikoj meri ili potpuno otudjile. Na primer, ako uporedimo sledee dve konstatacije: On je nikogovi, nita nije nasledio, sve to ima je stekao (tj. morao je da stekne) svojim radom i On je postigao puno u ivotu, dokazao je i sebi i drugima da moe da ostvari ciljeve koje sebi postavi videemo dva potpuno suprotna stanovita prema uspehu, i stepen faktike prisutnosti jednog ili drugog stanovita e onda definisati i socijalni status uspeha u nekom drutvu. Jasno je da se u prvom sluaju radi o nekom ko se socijalno smatra bezvrednim ili vrednim preziranja (moda je iz loe, tj. siromane, kue, ili je prosto odstupio od mesta u koji ga socijalna shema stavlja, npr. svetenikova ker koja je postala glumica, ili profesorov sin koji je postao biznismen); ovde se radi o zatvorenom i dobro definisanom drutvu u kome se (unapred) zna ko je ko i ta je ta.7 U drugom sluaju, pak, postavljanje ciljeva i pokuaj njihove realizacije, pa i rad, ima drutvenu6

Nizak socijalni status uspeha deluje kao i neuspeh. Neuspeh proizvodi tetu u gubitku planirane zarade, ali takodje povlai i psihike trokove: obeshrabrenje, gubitak samopouzdanja, gubitak samopotovanja i konano smanjenje sposobnosti da se dobro i efikasno radi. Nizak socijalni status uspeha deluje upravo isto tako, samo na drutvenom planu: obeshrabruje planiranje, trai dodatna opravdanja zato neko neto hoe, a ako postigne to to hoe onda to povlai zahtev za opravdavanjem, i zapravo izvinjavanjem, uspeha. U naem nacionalnom odnosu prema radu ovakav stav je veoma prisutan: jedno od najboljjih opravdavanja za uspeh je muka ako se neko muio da bi neto postigao onda je to opravdano. Sa druge strane, ako je neko neto postigao efikasno i relativno lako, onda se to osudjuje i prezire. Takvo stanovite je okrenuto protiv efikasnosti i inovacija, i ponekad dobija karikaturalne oblike: Uspeh se podnosi, ali ako je teko steen onda je to mnogo bolje to po implikaciji vodi u zakljuak da bi bilo jo bolje da je napor bio veliki a uspeh vrlo mali ili nikakav!7

U takvom drutvu niko se nee usuditi da izadje izvan svog dela drutvene paradigme i da se odvai da radi vie i drugaije od oekivanog, ili da postavlja za tu ulogu i to mesto neprimerene ciljeve. U zatvorenom drutvu rad dobija ritualni oblik, i postaje cilj po sebi, i zato velikim delom gubu svoju univerzalnu, elastinu, instrumentalnost, to moe da razori socijalni status realizacije ciljeva i postignua, redefiniui socijalni status uspeha na sam rad kao in: vano je ritualno, u okviru svoje profesije raditi, manje je vano postii cilj rada. Savrenstvo i lepota izvedbe dobijaju cenu, efikasnost i uspenost realizacije gube. U ovoj shemi rad treba da bude izvor radosti i zadovoljstva sam po sebi, a ne zato to se njime neto realizuje. Medjutim, pitanje je da li se radost moe konstituisati ako se ovek mora izvinjavati za uspeh koji (moda i sluajno) postigne. S druge strane sramota je raditi neto izvan socijalne sheme (npr. kada univerzitetski profesor popravlja krov svoje

dozvolu, i takvo drutvo nee stagnirati i iveti od akumulacije rada prethodnih generacija, ali nee biti ni unapred obezbedjenih socijalnih statusa (iako e svi oblici akumulacije bogatstva iz prolosti i dalje davati svoje pozitivne i negativne efekte). Pored pozitivne vrednosti rad moe imati i negativnu vrednost. Rad je, peto, naporan i teak, besmislen, poniavajui, otudjujui, neto to kao dozirano dnevno ponienje mora da se istrpi zbog svoje instrumentalne vrednsti, to je mehaniko, rutinsko, ponavljajue, to zarobljava, to nam uzima nau slobodu, to je dosadno, depresivno, stresno, neprijatno itd. Tradicionalno, rad se smatrao ne samo neim tekim, napornim i neim to zbog toga treba izbegavati, ve takodje i poniavajuim u doslovnom smislu, neim to nije dostojno slobodnog oveka, znakom neslobode ili nieg socijalnog statusa. Aristotel kae da je rad nuan za dobar ivot, ali upravo zato to sadri nunost a ne slobodu on je ropski (Politika, 1256a30, 1253b25). Plutarh slino kae da gospoda uivaju u kontemplaciji nad skulpturom velikog majstora, ali sami nikada ne bi uzeli u ruke eki i dleto i dopustili da budu pokriveni znojem i prainom( Plutarh, Lives, p. 132). U Bibliji rad je odredjen kao kazna za prvobitni greh, jedna od posledica izgona iz Raja, ali takodje i, to je posebno vano, kao posledica steene slobode koju je ovek (Adam) stekao kuajui sa drveta saznanja. Iako je ovek i u Edenu imao zadatak dobijen od Boga da obdelava i uva Rajski Vrt (Bog je oveka namestio u Rajskom Vrtu da ga radi i da ga uva- Postanje, 2:15), tek nakon izgona iz Raja rad je postao prokletstvo umesto, kao to je prethodno bio, blagoslov. Umesto uivanja u hortikulturnoj delatnosti kao rekreaciji, sada je trebalo raditi da bi se prehranilo i preivelo - zbog neposlunosti Bog proklinje Adama: zemlja da je prokleta s tebe, s mukom e se od nje hraniti do svojega vijeka; ...sa znojem lica svojega jee hljeb svoj... Postanje, 3:17-19) Iako se u daljem tekstu Starog zaveta rad shvata kao iskupljenje od prvobitnog greha a lenjost osudjuje, (Prie Solomonove, 6:611, 21:25), a u Novom zavetu Pavle ak kae da ko ne radi ne treba da jede, 8 ipak briga i frustracija zbog napora, neizvesnosti i uzaludnosti koja u velikoj meri prati rad suvie okupira panju i misao ljudi tako da ih to odvraa od onoga to je istinski vano: od istinskog ivota u milosti boijoj. Brige ovoga sveta i zavodljivost bogatstva i moi troe ivot na bezvredne ili manje vredne ciljeve. Briga i frustracija, koji prate ovozemaljske manifestacije rada (briga za preivljavanje, briga za status, briga za sigurnost,kue u gradu za razliku od okopavanja vrta u vikendici) Potpuno je neistraeno koliko ovakvi mehanizmi obeshrabrivanja, koji se kao prepreke pojavljuju verovatno u svakom drutvu, imaju konanog uticaja i koliko nepotrebne ekonomske tete se tako indukuje.8

Cf. fn. 15.

briga za budunost) ometaju nas da se posvetimo istinskom ivotu, onome to ivot ini vrednim ivljenja. Tako Isus, u Besedi na Gori, kae: Zato vam kaem: ne brinite se za ivot svoj, ta ete jesti, ili ta ete piti; ni za tijelo svoje, u to ete se obui. Nije li ivot preteniji od hrane, i tijelo od odijela? Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti anju, ni sabiraju u itnicu; pa otac va nebeski hrani ih... Rad dostojan oveka je kada se rade intelektualni ili kreativni poslovi, i uopte kada se radi ono to se eli, ali nema nikakve ekonomske nunosti da se ekonomska isplativost to je glavni i najee jedino vaan sastojak instrumentalne vrednosti rada poklopi sa ovom njegovom vanekonomskom vrednou i atraktivnou. U klasinoj filozofiji ovo je odvelo u stanovite prezira prema radu, ali ovo stanovite se ne pojavljuje samo u filozofiji, ve i u mnogim obiajnostima koje su sledile ovaj isti put: rad je neto negativno, neto to treba prezirati, neto nedostojno plemenitog oveka ili intelektualca, neto to valja izbegavati, ak neto nedostojno slobodnog oveka kao takvog: ljudi su slobodna bia, dok je rad nunost, neto to pripada robovima (i ostalim domaim ivotinjama), a onda i mainama biima ije se vreme ne ceni i za koje je primereno mehaniko ponavljanje istih radnji karakteristino za proizvodni ali ne i za intelektualni ili kreativni rad. ini se, dakle, da rad moe imati razliite vrednosti. Od etiri navedena smisla rada sa pozitivnom vrednou izgleda da samo kod treeg imamo naznaku njegove intrinsine vrednosti. Prva dva smisla odredjuju vrednost rada direktno instrumentalno. etvrti smisao takodje, mada indirektno, daje radu instrumentalnu vrednost. Ali samo drugi ga dovodi u kontekst posla, biznisa, i to je onaj smisao rada koji je relevantan za poslovnu etiku. 2. Rad i posao, profesija i uloga

Rad (work) je osnovni sastojak svakog posla, iako nije svaki rad posao (business)9. A da li je svaki posao rad? U ekonomskom smislu i rad i posao se definiu preko svoje instrumentalne vrednosti. Rad koji se ekonomski artikulie ulazi u sastav posla kao fundamentalne ekonomske kategorije; svrha posla je proizvodnja ekonomskih dobara i usluga (dobara i usluga koji se mogu prodati, koji e dakle postati predmet kupovine), i obezbedjenje prilika za prodaju rada (zaposlenje, job), i zapravo moda se moe rei da je osnovna svrha i funkcija posla socijalna mobilizacija rada. Glavna drutvena funkcija posla je proizvodnja samog posla, proizovodnja prilik za rad unutar poslovnog odnosa, odnosno stvaranje prilike da se zaradi. Medjutim, izgleda da iako je definicija ekonomije, u kojoj posao ima ovako bazinu funkciju, slina definicji ivota (postavljanje ciljeva i pokuaj njihove realizacije), ipak izgleda da jedan od glavnih momenata u poslovnoj shemi ciljani rezultat rada, dobro koje se nudi na prodaju i kupuje - jednim svojim aspektom stoji na granici ali da takodje jednim delom izlazi iz ekonomske sheme. Ova ambivalencija se jasno vidi na primeru trgovine: iako je trgovina istovremeno i rad i dvostrana relacija izmedju kupca i prodavca, kupovina se jasno izdvaja u jednu klasu postupaka ija je vrednost instrumentalna samo u jednom formalnom smislu, ali je kupovina ustvari, po momentu sticanja koji je tu kljuan, postupak koji ini deo jedne ciljne, intrinsine, vrednosti. Zato i imamo utisak odredjene asimetrije izmedju kupovine i prodaje, doivljavajui ovu drugu normalno kao rad, ali ne, barem ne na taj isti nain, i onu prvu. Prodaja spada u rad, ona je deo ukupnog radnog procesa i predstavlja kljuan deo posla. Kupovina, odnosno krajnja kupovina, ispada iz svih ovih odredjenja, ona moe biti naporna ali nije rad, iako jeste deo, jedna strana, u poslovnom odnosu. (Kupovina radi prodaje, koja ini sastavni deo trgovakog posla, moe da se tretira kao deo procesa prodaje). Poto i trini odnos tako jednim svojim kljunim delom, (onim koji ini proces prodaje) spada u rad moe se uiniti da je domen poslovne etike omedjen domenom rada kao ljudske prakse. Ali to nije tako. Najvei deo poslovne etike se zaista odnosi9

Re posao u naem jeziku oznaava razliite stvari: u kolokvijalnom smislu ta re uobiajeno oznaava rad koji je ukljuen u ekonomski tok, rad ija je svrha zarada, i mesto gde se radi da bi se zaradilo, gde se radi za novac: Na poslu oznaava mesto gde se radi (a ne prebiva, zabavlja, putuje itd.) na taj nain ali i vreme u kome smo tamo. Imati posao u velikoj meri sledi ovo znaenje: imati (stalno ili definisano) zaposlenje, zasnovan radni odnos, obezbedjen posao, makar za taj dan (job). Ali re posao takodje oznaava i organizovanje, posedovanje ili vodjenje posla (business), znaenje koje takodje obuhvata mnoge aspekte, od nekog konkretnog posla do posla uopte, cele ekonomije. Ove znaenjske mnogostrukosti i prelivanja su u velikoj meri izvor nejasnoa i problema u ekonomiji, ukljuujui i tekoe u primeni pojma pravde na razne aspekte rada i posla, problema koji se radikalno komplikuje ako se prvo ne precizira na ta se upotrebljene rei odnose. Npr. pravo na rad e biti potpuno razliita stvar ako to umesto prava da se radi (i ne bude ometan u traenju i izvravanju posla) right to work znai pravo na zaposlenje right to (paid?) job. Kada se parametri pravde, ravnopravnost ili jednakost, primene na tako razliite stvari dobie se veoma razliiti rezultati.

na taj domen, ali neke od osnovnih vrednosti sa kojima imamo posla u poslovnom moralu tiu se i samog kupca, kao osobe; na primer negativne vrednosti kao to su teta, povreda ili ponienje u prevari i obmani predstavljaju vane probleme u oblasti poslovnog morala. Zato se osnovne vrednosti poslovnog morala, kao to su potenje, pouzdanost i poverenje, odnose na iri opseg postupaka od onih koji se mogu oznaiti kao rad. Ipak rad je, moe se rei, osnova poslovnog morala, kao to je i osnova ekonomije. Skoro svako mora da radi - da bi preiveo. Ali i oni koji ne moraju da rade zato da bi preiveli obino rade, ili pokuavaju da rade - jer u prirodi je ljudi da sebi postavljaju ciljeve koje onda pokuavaju da ostvare, i taj aspekt njihove prirode je kljuna karakteristika njihovog ivota. Apstrahujui injenicu da nije svaka realizacija bilo kog cilja rad, (ali jeste, ako je stvarno nameravana a ne samo zamiljena, deo ivota), moe se ipak plauzibilno rei da se mora raditi da bi se ivelo. Neki moraju da rade da bi iveli, - ali da bi bilo ko iveo neko mora da radi.1010

Na ovoj vezi rada i ivota ponekad se gradi radikalni pojam pravde. Tako, na primer, u Drugoj poslanici Solunjanima apostola Pavla (2 Sol. 3.10) nalazimo tezu da "ko nee da radi ne treba da jede". Iskaz ima jasno moralno znaenje zasnovano na pripisivosti odgovornosti: ako nee da radi (a, podrazumeva se da bi mogao) on onda zloupotrebljava univerzalnu (u ovom sluaju tudju) dunost da se pomae onima kojima je pomo potrebna, "jedui" tako rezultat neijeg tudjeg rada (po pravilu koristei neko od svojstava date situacije koje mu omoguava da udje u skup onih kojima je pomo potrebna, najee prostim izmicanjem od posla). Teza ne pogadja one koji ne moraju da rade da bi mogli da jedu (zbog akumulacije rada), ali povlai naelnu dunost da se radi i zabranjuje parazitiranje na tudjem radu (pri emu nasledjeno bogatstvo nije tudji ve "svoj" rad). I naravno ona ne pogadja one koji ne mogu da rade. Ali ako u ovo "ne mogu" nije ukljueno da ne mogu zato to nemaju priliku, na primer ako ne mogu da se zaposle, ili ako ih drugi ljudi liavaju mogunosti za rad koji bi oni po svojim sposobnostima mogli da rade (a ovo liavanje ne mora biti aktivno spreavanje ve moe biti, kao to obino i jeste, nepostojanje prilike za rad zbog toga to su drugi ljudi ve iskoristili i popunili sve raspoloive prilike) onda ovo Pavlovo stanovite povlai jednu komunistiku osnovu za pravo na rad u jednom jaem smislu od onoga koji je u skladu (samo) sa negativnom slobodom na nespreavanje - tj. pravo na stvarnu priliku za rad (pravo na posao) a ne samo pravo na nespreavanje rada koji je u skladu sa zakonom. Bez tako shvaenog prava na rad normativni sadraj koji povlai ono "ne treba" ne moe da se konstituie u nekom stvarnom smislu. Normativno znaenje termina "treba", sadravajui jednu preporuivalaku, pa i propisivaku, dimenziju, zahteva da se kondicional u iskazu "Ako nee da radi ne treba da jede" otkloni pre nego to se maksima primeni; ali da bi se taj kondicional mogao otkloniti onaj na koga se maksima odnosi mora uopte imati priliku da radi. Inae maksima nee glasiti "Onaj ko nee da radi ne treba da jede" ve "Onaj ko ne moe da radi nee jesti", to vie uopte nije vrednosni ve predvidjalaki iskaz, ali i povlai pitanje zato bi nesposobnost za rad bila osnova obaveze na univerzalnu solidarnost a da to ne bude i nemogunost nalaenja posla (od koga bi se moglo iveti)? Ako moemo sposobne pustiti da umru od gladi zbog nedostatka posla zato to ne bi mogli uiniti i sa nesposobnima? Ako se odgovori da je to zato to sposobni mogu da rade onda ova komunistika implikacija nuno sledi, inae se ne moe rei da oni to stvarno "mogu". Budui da su i sposobnosti za rad, bez obzira na to to su one i deo identiteta linosti, u svojoj ukupnosti takodje jedno opte dobro, kao resurs, to pravo na rad zaista prelazi nivo prava na nespreavanje da se radi i sadri elemente jedne opte pozitivne slobode. Negativne implikacije te slobode se onda mogu, i moraju, otkloniti samo tako to se nezaposleni (i besposleni) prvo upuuju da iskoriste neku priliku za rad, ali su istovremeno potencijalni adresati univerzalne solidarnosti, jednako kao i nesposobni, ukoliko te prilike, kao mogunosti, stvarno ne bude. Time je zapravo sauvana jedna jaa optost prava na rad od one minimalne koja se moe garantovati

Nije ni sav rad ukljuen u ekonomiju, bilo da nije plaen iako doprinosi ukupnoj koliini dobra u svetu, bilo da je na neki relevantan nain nepotreban ili suvian (pa makar bio i plaen),11 kao to ni neke druge njegove osobine nisu univerzalno rasporedjene, na primer napor ili radost uestvovanja u njemu. Ali bez rada nije mogue uestvovanje u drutvenom ivotu. Rad je i inae izvor zadovoljstva i samopotovanja. Ovo poslednje je u vezi sa osobinom rada da proizvodi smisao u potroenom vremenu (a vreme je osnova svega to imamo) - to se naroito jasno vidi nakon to rad prodje: ak i beznaajni poslovi mogu da doivljaju vremena daju oseaj smisla, a poto je oseaj smisla konstitutivni element samog smisla to rad, s pravom se smatra, ima veliku isceliteljsku i iskupiteljsku ulogu. Rad koji po definiciji ima instrumentalnu vrednost moe imati i intrinsinu vrednost, kada je, kao takav, izvor radosti i samoafirmacije. Tada je odredjeno savrenstvo u samom obavljanju posla esto vanije od rezultata tog rada. Ali rad ima i jednu drugu vanu, i moe se rei izvanrednu, osobinu: njegovi rezultati se mogu akumulisati. To omoguava koncentraciju sopstvenog i mogunost preuzimanja tudjeg rada, pa se moe iveti i od minulog rada, svog ili tudjeg. Rezultat tudjeg rada se moe dobiti (prenoenjem, transferom, kao u porodici, ali i na razne druge druge, esto teko uhvatljive naine, ili na poklon), naslediti, ili oteti (opljakati). Izmedju samog rada, pa i delatnika koji radi, i konane konzumacije rezultata tog rada nema nikakve unapred odredjene trase. A na neki nain nema ni potpune konane konzumacije, jer se novi rad uvek vri na pretpostavci, ili osnovi, celokupnog prethodnog rada. (Ta osnova je tako neka vrsta opte svojine.) To je momenat koji e uvek iznova davati energiju i mogunost opravdanja (preko mogunostinegativnom slobodom, ali i postavljena granica latentnoj inerciji pozitivne slobode gde se pravo na rad pretvara u pravo na plaeni posao. Sam apostol Pavle kao objanjenje za strogost u primeni maksime da "ko nee da radi da i ne jede", u nastavku (2 Sol. 3, 11) kae: "Jer ujemo da neki neuredno ive medju vama, nita ne radei, nego okraje i mijeaju se u tudje poslove". Ali, naravno, ako moe da okraji i da se mea u tudje poslove onda moe i (neto) da radi za sebe!11

To da neki posao nije plaen ne mora nuno biti nedostatak. Ponekad moe moda ak doprineti uspostavljanju viih kriterijuma kvaliteta od onih koji bi inae vaili. Na primer, nai nauni asopisi obino ne plaaju honorare, zbog raznih razloga medju kojima se uopte ne pojavljuju neki koji bi se odnosili na visinu kriterijuma za prihvatanje lanaka za objavljivanje. Stvorena je takva atmosfera da to (vie) niko i ne oekuje. Poto je provera stvarne vrednosti tih lanaka neto to dolazi veoma sporo i naknadno, to neplaanje honorara donekle suzbija skribomaniju. Jer kako bi se, ako ne po obimu, mogla izraunavati veliina honorara? Ali obim ne mora imati nikakvu unutranju vezu sa vrednou teksta, kao uostalom ni sa koliinom truda (posla) da se on napie. Prema tome, izvesno ponienje sadrano u injenici da se neto radi besplatno (to ukazuje na opti drutveni prezir prema toj vrsti delatnosti), kombinovan sa verovatnoom prognoze da e se tekst ignorisati, ismevati ili biti neprincipijelno ili maliciozno kritikovan zbog neshvatanja i neudubljivanja u njegov sadraj - to je sve usmereno na opte obeshrabrivanje - ima za rezultat vii nivo zahteva u motivaciji. Na alost vii nivo zahteva u motivaciji ne mora biti praen i viim nivoom zahteva u samokritinosti, to onda uveliko umanjuje ove pozitivne efekte (skoro instituicionalne) injenice neplaanja autorskih honorara ili njihovog ekstremno niskog iznosa.

pozivanja na naelo pravinosti) raznim tezama o potrebi redistribucije i izmeni etabliranih shema privilegija i diskriminacija koje se uspostavljaju upravo na ovoj mogunosti akumulisanja rezultata rada u vidu bogatstva i moi. 12 Te privilegije i diskriminacije nastaju i kao prirodan izraz jedne krucijalne osobine one osnovne artikulacije onog rada koji takodje zovemo posao (job) (i kroz koji rad dobija drutvenu funkciju neijeg rada), a ta osobina jeste jedna institucionalna injenica koja se ispoljava kao neka (profesionalna) uloga. Posao nije samo upotreba nekih sredstava za proizvodnju nekog cilja, na primer vrenje radnji u samoj proizvodnji, planiranje ili izdavanje naredjenja, - ve i cela instituicionalna i kontekstualna pozadina, koja mu ne daje samo smisao ve ga i omoguava. U tom pogledu posebno je znaajna institucija uloge,13 koja upotrebu sredstava, kao to je npr. izdavanje (poslovnih) naredjenja, ini validnim. Na primer, da bi neki razgovor bio ispit na fakultetu nije dovoljno da se postavljaju pitanja i da se na ta pitanja odgovara, ve i onaj ko pita i onaj ko odgovara mora biti nosilac odredjene uloge - uloge nastavnika i uloge studenta. Neki poslovi ne moraju biti tako zavisni od uloga - na primer ako sami kreite svoj stan to jo ne znai da ste postali moler. Ali kad (pravi) moler krei svoj stan on nije, zato to je to njegov stan, prestao biti moler. Ipak, kreei svoj stan on jeste vie od molera: on odluuje, premilja se i menja odluke o boji zidova ili uopte odluuje da krei ili ne krei, to sve nije posao molera. Ako bi moler u tudjoj kui predlagao da se neto krei ili birao boju onda bi to bilo izvan njegove uloge. Ali ne nuno i veoma daleko od nje: sugestija da se neto krei je samo malo aktivniji odnos prema traenju posla, a sugestija (ali ne i odluka) o boji je specifian vid samoreklamiranja ili deo posla u irem smislu, onom u kome se podrazumeva i, moda iskustvom a moda kolovanjem postignuto, posedovanje nekih estetskih znanja koja obogauju osnovnu profesiju. Uostalom, ljudi ne mogu da se svedu na puke nosioce uloga. Ali ako bi neki moler odbio da neku sobu krei bojom koja mu se ne dopada (ili je, po njemu, neprimerena) onda bi ispao iz uloge molera.

12

To je onaj osnov zbog koga se, na primer, ne moe naprosto i bez daljnjeg odbaciti zahtev za takozvanom "obrnutom diskriminacijom" (koju zovu jo i "afirmativna akcija"), kao zahtev za ispravljanjem starih nepravdi izvesnom dozom novih nepravdi. Ova naizgled neodriva teza (da je nemogue da obrnuta diskriminacija ispravlja ve uinjene nepravde injenjenem novih nepravdi) mora da se odbaci odmeravanjem snage argumenata i kontraargumenata - ali samo ako odbacivanje bude rezultat tog odmeravanja; ne moe se odbaciti unapred, to povlai mogunost da se moda uopte nee moi opravdati njezino odbacivanje. (Taj put otvara mogunost opravdavanja revolucija i pobuna, iako su izgledi za tu mogunost po pravilu dosta oskudni, zbog prevelike cene, rasipnitva i verovatne kontraproduktivnosti u postizanju cilja, koji po pretpostavci moe biti i opravdan.)13

O ulozi institucije uloge u moralu cf. M. Ossowska, Social Determinants of Moral Ideas, pp. 64ff.

Uloga profesionalca povlai tezu o nekoj ekspertizi, i povlai pitanje o tome ta profesionalci znaju i ta na osnovu toga mogu. Ponekad, kao npr. u medicini, to se, prosto po logici vrste situacija koje se javljaju u okviru prakse te profesije i pretpostavke o mogunosti ekspertize, pretvara, ili ima tendenciju da se pretvori, u paternalizam. Paternalizam povlai ili podrazumeva ciljano lano araniranje stvarnosti kroz manipulaciju informacijama (njihovo doziranje ili uskraivanje), proizvodei privid stvarnosti koji se eli kao da je sadraj elje istinita i celovita deskripcija stvarnosti uz zapostavljanje nepotrebnog ili tetnog dela kompletne deskripcije. I poto izgleda da ekpertiza opravdava paternalizam, proizlazi da ekspertiza povlai opravdanost nekih manipulacija. Poto se u okviru profesije javlja i jedna posebna vrsta medjusobne lojalnosti - kolegijalnost - koja nije uloga, ali je ipak vana relacija u poslovnim odnosima, sve se to pretvara u tendenciju da se stvori jedan poseban profesionalni moral, sa izrazito osobenim normama u kojima dijalektika odnosa izmedju ekspertize i manipulacije pored paternalizma moe ispostaviti i mnoge druge moralno sumnjive ili moralno neprihvatljive zahteve i rezultate. (Tako profesionalni moral lako moe postati nemoralan!). Naravno, uz ove inioce - uloga, ekspertiza (strunost), kolegijalnost itd. - pojavljuje se kao posebno relevantno pitanje cene, odnosno plaanja, i to pitanje nikako nije jednoznano. Pretenzija na opravdanost paternalizma ili manipulacije zasniva se na specifinoj vrednosti neke strunosti gde se kao cilj postavlja neko dobro onoga nad kim se vri manipulacija, odnosno onoga ko je, po pretpostavci, zatien paternalizmom. Na slian nain normativni sadraj kolegijalne lojalnosti treba da strunjacima prui sigurnost kolegijalne solidarnosti, ali opet uz pretpostavku da je eventualna manipulacija bila u krajnjem interesu manipulisanih a ne samog manipulatora; njemu ta solidarnost treba zato da omogui manipulisanje, ali svrha te solidarnosti jeste u tome da se obezbede i sauvaju pretpostavke te mogunosti (doziranje i uskraivanje saznanja) da bi se pospeila dobra ili spreila loa saradnja, i izbegla odluka onih koji nisu kompetentni, iako se, i zapravo ba zato to se, radi o njihovom interesu. Njihova odluka, kao i njihova saradnja na izvrenju te odluke potrebna je za realizaciju njihovog interesa u stvarima u kojima oni nisu najbolje sudije svog najboljeg interesa.14 Realizacija tog interesa je ono to ustvari treba da opravda manipulaciju, tako to e dati osnovu za navodjenje razloga za takvu vrstu postupka. Manipulisanje je opravdano kao deo profesionalnog morala zato to je u interesu manipulisanih. Domen14

Ovo izgleda suprotno liberalnoj tezi da je svako, u stvarima koje se tiu njega samog a ne drugih, nuno i uvek upravo najbolji sudija. Videti D. S. Mil, O slobodi, mnoga izdanja, gl. I i II. Medjutim sam Mil opravdava paternalizam u nekoliko sluajeva: deca, oni koji nisu punoletni u pravnom smislu i kojima je potrebno da se drugi o njima brinu, kao i nazadna stanja drutva u kojima se sama (ljudska) rasa moe smatrati maloletnom.

te opravdanosti ne protee se medjutim i na pospeivanje interesa samih strunjaka, na primer njihove vee zarade (jer to bi bila neka vrsta kradje ili pljake) ili njihove neke promocije (jer to bi bila prevara).15 Zato ostvarenje koristi samih strunjaka nije opravdanje ve zloupotreba tih mehanizama. Ovo samo jo vie zaotrava tezu koja je implicitno bila prisutna ve u gornjem opisu posla koji vri moler: svrha tog posla nije bila njegova zarada (to na tritu funkcionie kao prodaja njegovih profesionalnih usluga i posao koji iz toga proizlazi), ve kreenje. Njegov razlog da radi na ostvarenju te svrhe medjutim nee biti samo to ostvarenje, osim ako moler ne krei samome sebi (ili, besplatno, svom prijatelju). Samo naizgled je molerova situacija jednostavnija od situacije lekara koji vri paternalistiku manipulaciju nad nekompetentnim pacijentom da bi ga ubedio da uradi neto to je, iako neprijatno, vano za njega, pacijenta, na primer da pristane na rizinu ili teku operaciju. Jer moglo bi se uiniti da se lekar rtvuje za dobro drugoga, inei tako jednu rizinu supererogativnu radnju, dok kod molera ne moemo nai takvo opravdanje pa nastaje pitanje zato on uopte radi to to radi (ako se i on ne rtvuje). Njemu, po pretpostavci njegove uloge, nije stalo do toga da neto bude okreeno (iako je njegova uloga da krei), bar ne u onoj meri u kojoj je lekaru, po zamiljenoj pretpostavci njegove uloge, stalo do pacijentovog dobra (moe se pomenuti Hipokratova zakletva, drutveni znaaj profesije zasnovan na znaaju zdravlja, stepen oekivanja itd.). Kao da se te dve uloge, koje su u jednom formalnom pogledu sline (molerova uloga je da krei a lekareva da lei), u jednom drugom smislu razliite - naime da jedan, lekar, ima sopstveni razlog za realizaciju svoje uloge (jer mu je stalo do zdravlja pacijenata) a drugi nema takav razlog. Ali u sutini osnovno pitanje za nas je ovde isto: zato ti ljudi uopte rade to to rade, pa bilo da je njihova rtva za druge ljude drutveno priznata kao specijalno odredjenje njihove posebne uloge i daje im specijalna prava (poto ta prava ne idu na njihovu korist kao to je pravo da pomogne onome kome je pomo potrebna) ili ne. Profesionalni moral svake profesije stoji na stanovitu slinom onom koju sadri ovde opisana uloga lekara - da je profesionalcu stalo ne samo do perfekcije posla nego i do samog posla. To je deo opisa profesionalne uloge, pa bilo da je u pitanju uloga kao to je lekareva, ili takva kao to je molerova. Ali u poslovnoj etici taj deo svakog profesionalnog morala nije zapravo naroito relevantan naprotiv:15

Mada ovo drugo nije mogue sasvim izbei niti je, po pretpostavci, potpuno neopravdano - samo je pitanje artikulacije naina na koji se vri: strunjak koji pokazuje veliki uspeh e postii slavu, koja je najbolji (i najjeftiniji) oblik reklame - ali u postupku postizanja uspeha to ne sme biti direktan cilj ili deo cilja. Da bi neko u odnosu na osnovni cilj spoljanje postignue u ovom smislu bilo moralno opravdano ono mora biti uzgredni ("kolateralni") uinak. Ovde se radi o jednoj od retkih (izvan politike u kojoj "logika prljavih ruku" ima donekle svoju legitimnu primenu) opravdanih primena "teorije dvostrukog uinka", to opet ukazuje da ta teorija ima stvarno pokrie za svoje postojanje i u ovom domenu, i da nije tu iskljuivo radi moguih moralnih manipulacija. Za detaljnije upuivanje u ovu teoriju cf. Richard A. McCormick & Paul Ramsey, eds. Doing Evil to Achieve Good.

poslovni aspekt se sastoji u relaciji koja je naelno nezavisna od ove vrste line ali za ekonomsku logiku nebitne zainteresovanosti. (Osim ako bi to dovelo do sniavanja cene rada, jer se deo rada koji je u potpunosti pokriven ovom osobnom zainteresovanou moe uspostaviti pre i nezavisno od svake relacije ponude i potranje; moda je to razlog to su poslovi umetnika i naunika veoma esto podcenjeni ili ponekad precenjeni u odnosu na njihovu stvarnu kapitalnu vrednost). ta je onda ono u toj relaciji to odredjuje neki rad kao posao i koja motivaciona snaga stoji iza toga? Odgovor treba da ukljui onaj njihov razlog koji ih navodi da budu u nekoj ulozi i da rade posao definisan opisom te uloge (kao i da investiraju u pripremu da to mogu uspeno da ine). Odgovor na pitanje ta oni imaju od toga mora da se uklopi u relaciju koja moe da postane socijalna injenica odredjena ekonomskim kriterijem (a ne nekim drugim vrednosnim kriterijem, npr. kriterijem dopadanja ili nekim drugim motivaciono plodnim vrednosnim kriterijem, sposobnim da proizvede interes, uinak da je akteru stalo do neega, npr. religijski, psiholoki, privatni i sl.).16 Iako svaki interes konano moe da postane ekonomski, ipak ekonomija definie sasvim odredjenu relaciju u koju neki interes mora da se uklopi da bismo doli do odgovora na pitanje kako rad postaje posao. Korist je relacija u okviru koje se mora nalaziti odgovor. Kad taj odgovor ne bi bio u tom okviru onda bi se u potpunosti izgubio centralni deo znaenja pojma posao, i rad sadran u poslu bio bi ili prosto privatan (kao kad mi koji nismo moleri kreimo nae stanove) ili bi bio neto drugo, na primer neposredno dobrotvoran (kao kod lekara koji pomae u saobraajnoj nesrei u kojoj se sluajno zatekao, ili kad se profesionalno ali ne i poslovno angauje u svojoj porodici). Moe se nai i uloga koja bi omoguavala da se taj rad obavi, ak i na sistematian nain, poput uloge svetenika koji je zaduen da pomae ljudima, ak moda svima bez razlike i bez definisane naknade ili ak bez elementa obaveznosti16

Naravno, ima tu i drugih inilaca, i posao pokazuje veliku plastinost u svojoj artikulaciji: napor i tekoe sadrani u radu poveavaju njegovu trinu vrednost, ali isto tako i izazovnost ili pretpostavljena vanost cilja. Sve to tera ljude da istraju na onome to rade i preko granice koristi koju od toga imaju. Stepen portvovanosti moe daleko da nadmai ak i ono to se percipira ili to stvarno jeste interes onoga ko se angauje na nekom poslu. Ljudi se rtvuju za posao, sledei obrazac svoje uloge ponekad daleko preko svakog ekonomskog ili linog interesa. I policajci a ne samo naunici mogu da se odreknu ostatka svog ivota da bi se potpuno posvetili svom poslu, ili ak nekom odredjenom poslovnom zadatku koji, dok se ne realizuje, potiskuje sve ostalo. Ljudi mogu npr. da se posvete negovanju staraca i da tome posvete ceo svoj ivot. Ili mogu da se posvete nekom odredjenom starcu i da se, kada izvre taj zadatak, okrenu drugim stvarima, ali sa spremnou na to da im taj odredjeni zadatak uzme i ispuni i ceo ivot.Mogu se posvetiti tranju maratona sve dok ne pobede, ili odluiti da tre odredjeni broj godina i onda prestati. Uloga moe da uhvati i zarobi oveka naroito ako se instrumentalna vrednost rada stopi sa svrhom za koju je rad sredstvo i zamrzne na dui period, ili na ceo ivot. Kao nosilac uloge, ako ga ta uloga definie, odredjuje, determinie i ograniava, ovek onda postaje sredstvo za ostvarenje neke specifine svrhe. Time se ukida univerzalna instrumentalnost rada kao sredstva za bilo koju, svaku, svrhu.

u oekivanju naknade. Moemo tako zamisliti ritualnog molera ili lekara (na primer u nekom razudjenom i precizno odredjenom kastinskom drutvu) koji takodje ritualno kree ili lee, kao deo svoje uloge, a da za to ne primaju platu (bilo da za platu rade neto drugo, bilo da je to drutvo u kome se distribucija dobara vri na neki drugi nain). Apstrahujui neke druge tekoe u zamiljanju nekog takvog sveta, njihov rad ne bi morao da se odredi u okviru relacije koristi, iako bi se pojavila dvojnost svrha: razliiti ciljevi samog rada i ispunjavanja opisa uloge. Ali poto ne bi bilo koristi za same delatnike to se ne bi radilo o poslu strictu senso. Jo bi gore bilo u okviru neke koncepcije koja bi se zasnivala na oseanju altruizma ili benevolencije - jer bi tada bila ugroena osnovna pravilnost (radilo bi se kada i dokle postoji neko takvo oseanje, dakle proizvoljno) i u takvom svetu ne bi mogao da se izgradi koherentan sistem oekivanja. Prema tome, iako se moda ne moe dokazati da sistem u kome se posao vee za plaanje i cenu jeste nuan, ipak e biti da je on povezan sa velikim brojem znaajnih dimenzija naeg sveta i njegovog mogueg kvaliteta tako da se moe rei da je posao neto to ima dve svrhe: svoju neposrednu svrhu, ali i svrhu koja predstavlja, za same one koji rade, razlog da to ine, a taj razlog jeste korist. Njihova vlastita korist, koja se normalno izraava u obliku zarade, ili nekog analognog postignua. Dakle, da bi neki rad bio posao on mora biti plaen. Ve kod Platona nalazimo da strunjaci, i uopte radnici, sami nemaju koristi od pukog upranjavanja svoje struke, i da su njihova korist, koju postiu svojim radom, i svrha njihovog rada dve potupno razliite stvari (Drava, I, 345-346).17 Ili bolje reeno rad je relacija sa dve svrhe: svrha rada17

Ali Platon je, ini se, vie sklon da tu razliku vidi kao razliku dve posebne vetine, jednom one posebne, na primer lekarske ili gradjevinske, a drugi put kao "vetinu zaradjivanja novca koja ide uz" svaku od ovih posebnih vetina. (Cf. Drava, 25. Cf. takodje: Aristotel, Politika, 1257 a) Drutveni karakter posla kao zvaninog odnosa u radu (i u vezi sa radom), zahteva medjutim, koliko mogu da vidim, da "vetina zaradjivanja novca" ne bude neki poseban i nezavisan postupak, kao to bi to bila "vetina kreenja" kad sam sebi kreim stan (jer taj je postupak onda privatan, nezvanian i nema drutveni karakter), ve samo jedna dimenzija u istom postupku u kome je ostvarivanje neke posebne svrhe njegova druga dimenzija, iako su naravno koristi koje se ostvaruju realizacijom tih razliitih svrha razliite: pa je Platon u pravu da se neka korist ostvaruje i onda kada se radi bez plate. Ali to ima zanimljive i dalekosene posledice na odredjenje zvaninosti (slubenosti) u pojmu "posla" otvarajui put takvoj maksimizaciji opteg dobra (opte koristi) koja je nezavisna od njegove distribucije i ak eljenosti. Dalekosenost razdvajanja ovih dveju dimenzija "posla" najdirektnije dolazi do izraaja na najosetljvijem mestu, u politici; naime ako bi "otvoreno primali nagradu za svoje vrenje dunosti" politiari bi mogli da se nazovu "nadniarima" - terminom u koji je oito investirano neko odredjenje sramote - a "ne vole ni da ih zovu lopovima zato to su se na vlasti kriom obogatili"; cf, ib. str. 26. To je pojam politiara koji onda omoguava Platonu da kae da on "treba da misli samo o dobru podanika i potinjenih, pa bilo da je to dravno ili privatno delovanje" (ib). ije delovanje? Strogo gledano politiarevo, ali on takodje ne moe onda nai u sebi nikakvo ogranienje da dobro "podanika i potinjenih" ne ostvaruje koliko god moe. A moe vie nego to oni moda ele ili mogu da podnesu (i drukije nego to oni sami misle da treba), iz ega onda paternalizam proizlazi sa odredjenim stepenom nunosti. Politiari tako rade u korist drugih ne pitajui ih, jer su kompetentni (znaju ta treba da se uradi za opte dobro, i jedino oni to znaju) i zbog

naeg molera jeste, za nas, kreenje, ali i, za njega, zarada. Posao je relacija koja se konstituie u okviru ove dvostrukosti svrha, a korist je svojstvo koje se u toj relaciji postie realizacijom tih svrha, svake od njih. Korist svake od njih je, medjutim, nezavisna i odredjenje posla je upravo u tome da se dve medjusobno naelno nezavisne koristi poveu na jedan pravilan i zakonit nain. Proces tog povezivanja predstavlja konstituisanje posla (normalno taj proces predstavlja neku formu ugovaranja), pri emu razni segmenti te pozicije mogu doi u sukob. Osim osnovnog sukoba izmedju koristi samih tih dveju svrha (poskupljenje jedne povlai pojeftinjenje druge i obrnuto), tu je i sukob izmedju uloge profesionalca u nekom poslu i njegove cene. Naime svako pokuava da posao odredi tako da svoj rad (ili vrstu svoga rada) proda to skuplje; ali ako u ulozi profesionalca dri do sebe, tj. do to vieg standarda profesije, onda on treba da bude spreman da radi bolje, tj. vie, za istu zaradu - i tako svom poslu obara cenu i sebi smanjuje korist. Poto je za delatnika svrha posla korist, odnosno zarada, a zarada se izraava u novcu (radi se za novac), onda bi u novcu, u kome se izraava i cena, trebalo da se izraava i koliina rada, to povlai da bi za vie rada trebalo da se dobije vie novca, to znai da mu uloga profesionalca (za razliku od svojstava profesionalca, njegovog znanja, stepena njegove obuenosti, uvebanosti itd.) moe smetati da naplati onu razliku za dodatni trud koji proizlazi iz profesionalnog odnosa koji trai to vii kvalitet. Ali to je samo jedna od finijih moralno relevantnih tenzija u okviru poslovnog odnosa. Ta tenzija u odnos konkurencije, o emu e na drugom mestu biti vie rei, unosi jednu dvostrukost - naime pored osnovne konkurencije oko bolje prodaje svog posla tu se pojavljuje konkurencija u, da se tako kae, savrenstvu posla, to se izraava u zadovoljstvu da se bude dobar strunjak (sa tendencijom: to bolji, bolji od drugih, najbolji), i uopte da se bude zadovoljan sobom (da se bude zadovoljan stepenom sopstvene samorealizacije). Osnovna tenzija proizlazi medjutim iz mogunosti da se sa manje rada dobije vie novca - u postupku u kome se zapostavlja specifina svrha posla. Tako opta svrha posla - prihod - dolazi u sukob sa posebnom svrhom posla - proizvodnjom odredjene vrste dobara - i svim onim uslovima, pretpostavkama i pravilima koje ta proizvodnja podrazumeva i koji su mnogi i raznovrsni i esto zahtevaju veliku preciznost i strogost, iskljuujui tako maksimalizaciju profita kao jedini ili najvaniji neposredan cilj. To nije, kako se ponekad uzima, sukob izmedju navodne obaveze biznisa da promovie opte dobro, recimo doprinosom u reavanju urgentnih socijalnih problema, i njegove osnovne usmerenosti na prihod (ukoliko nije deo samoreklamiranja to je verovatno samo jedna prolazna moda i

toga su ovlaeni da tako postupaju. ta bi bilo kada bi lekari i moleri poeli da nas lee i da nam kree ne pitajui nas?

simptom izvesne drutvene neuredjenosti.)18, ve sukob izmedju krucijalnih unutranjih pretpostavki nekog posla i mogunosti da se ublaavanjem ili naputanjem nekih od tih pretpostavki moe, barem kratkorono, ostvariti vei prihod. Ako se manje kvalitetan rad moe prodati po veoj ceni onda bi trini zakon zahtevao da se tako i uradi i postigne maksimalna cena. Dodue konkurencija e uiniti da deluje i suprotan proces po kome se nudi vie za istu cenu (ili jednako za manju cenu) da bi se uopte prodalo. Ali, moemo se pitati, ta nas ograniava da tamo gde nema konkurencije, gde na primer moemo sakriti lo kvalitet i prikazati ga boljim nego to stvarno jeste, tako i ne uinimo. Jer ma koliko konkurencija mogla biti savren regulator trita, injenica je da sama konkurencija nikada ne pokriva celinu trita i kroz vreme i kroz prostor i da u tom medjuvremenu i medjuprostoru postoji ogromno polje za manipulaciju ponudom i potranjom i proizvoljnost u formiranju cena. ini se da u takvoj situaciji moramo direktno da se oslonimo na primenu moralnog kriterijuma koji jedini moe obezbediti kompletnost vrednovanja u pozitivnom pravcu. Prevara je dodue kanjiva, ali efikasnost pretnje kaznom, ma koliko bila uspena, ne moe pokriti ovo pitanje u dva smisla: prvo, ne moe pokriti one sluajeve koji se nee otkriti (za koje je verovatnoa da se nee otkriti praktino potpuna), ali i drugo, vanije, pretnjom kaznom se uopte ne moe obezbediti motivacija da se postigne maksimalni kvalitet (to je odlika dobrog majstora i stvar njegove uklopljenosti u etos svog posla): pravno se moe postii samo to da e se radnik truditi da njegov posao zadovolji minimum (a ne maksimum!) kvaliteta koji je potreban da se izbegne kazna (ako prevara bude otkrivena). Ovaj etos, tj. opte prihvatanje norme da se radi maksimalno dobro, jeste dodue dugorono ekonomski opravdan, jer se na kraju tako postie vie, ali on nije ugradjen u sam ekonomski mehanizam radnog procesa, ni kao normalni oekivani deo njegove ekonomske motivacije ni kao deo mehanizma konkurencije. On mora da dodje spolja, to se i deava, i to i ini tako drastinu razliku u kvalitetu rada izmedju pojedinih drutava.19 Tako da na pitanje ta nas ograniava da tako i uinimo tamo gde nema konkurencije (to se,18

Razornu kritiku navodnih obaveza preduzea u promovisanju opteg dobra nezavisno od opisa njihove osnovne delatnosti, to se ponekad doivljava i kao obaveza (ili prilika) biznisa da okaje prvobitni greh svog postojanja ili da dobije neku vrste indulgencije za uspeh (koji je centralni parametar u biznisu), kao i neka vrsta stava noblesse oblige, kritiku koja je konkluzivna nezavisno od drugih, komplikovanijih implikacija takvog stanovita, moemo nai u lanku Miltona Fridmana "The Social Responsibility of Business Is to Increase Its Profit", koji se moe nai u mnogim antologijama, npr. u. npr. T. L. Beauchamp and N. E. Bowie, eds. Ethical Theory and Business, Prentice Hall, Englewood Cliffs 1993, pp. 55-60.19

Tako je kod nas, na primer, deo majstorskog etosa da zabuavanje nije neasno ukoliko nije otkriveno (a esto se i uopte ne doivljava kao neasno), to povlai kao neto najnormalnije da se oni moraju kontrolisati preko svake mere (i beznadeno, jer ih moraju kontrolisati oni koji ih iznajmljuju, a koji su po pretpostavci nedovoljno kompetentni), da je deo oekivanja da e oni svoj

pored ostalih sluajeva odsustva konkurencije, esto deava nakon trenutka sklapanja posla, zbog prevelike tekoe da se nekvalitetni radnik brzo i efikasno zameni) i gde efikasno moemo sakriti lo kvalitet i prikazati ga boljim, pogotovo ako se to po pretpostavci nikada nee otkriti i nee ugroziti dugorono opstanak na tritu, jedini odgovor je moralne a ne ekonomske prirode: da se tako izraava nepotovanje prema drugima i prema samima sebi i tako umanjuje vrednost rada i onoga ko radi: da onaj ko to radi time poniava sam sebe (bez obzira to on to moe racionalizovati kao poniavanje drugih, onih koje vara i kojima nanosi tetu Bowie, 1998). 3. Pravda, distribucija rada i moralna ogranienja - rad, posao i pravda. Ako sadraj morala, svakog pa i poslovnog, shvatimo kao sistem ili skup propisa kojima se nai postupci ograniavaju tako to se moralno zabranjuju oni postupci koji proizvode moralno neispravan rezultat ili imaju nemoralnu svrhu nezavisno od svojih ostalih svrha i dobara koja se postiu realizacijom tih drugih svrha, onda se poslovni moral sastoji u specifikaciji jednog odredjenog skupa takvih ogranienja. Ogranienja su i inae jedna injenica ivota, a moralna ogranienja su esto u osnovi onih ograniavanja koja dobijaju pravni ili politiki oblik. Ali potreba za moralnim ogranienjima nastaje na nekim drugim postojeim ogranienjima, kao svrenim injenicama, i ta se potreba izraava kao pretpostavka o nunim ogranienjima u odluivanju o tome ta i kako treba da se radi. Na primer ako ima vie radnika nego radnih mesta onda je to jedna injenica koja se ne moe zaobii kada se odluuje o procedurama zapoljavanja jer determinie ne samo opseg mogunosti koji stoji na raspolaganju ve i to koja e pitanja time postati relevantna: pitanje pravinosti u tim se procedurama ne bi ni postavljalo kada ne bi bilo ove svrene injenice, injenice koja je zapravo izraz one osnovne oskudice koja stoji u samoj osnovi ekonomije. (Pitanje pravinosti se ne bi ni postavljalo, kao to se i ne postavlja, tamo gde je mogua savrena i apsolutna primena pravde). Pri tom ova injenica ne mora biti nuna ni u kom drugom pogledu osim u svojim implikacijama unutar sistema neke odredjene distribucije prilika i dobara. Ona nije, npr, logiki nuna - svako bi mogao neto da radi - niti je njen osnovni pozitivni smisao, naime da bez naelnog vika radnika nema kvalitetne produktivnosti ni mogunosti dovoljno preciznog ekonomskog sankcionisanja lenjosti i radne nediscipline, neto za to uopte nije mogue iznai niposao da urade loe (a ne dobro), da ostavljaju poslove nezavrenim i da se to tavie skoro oekuje i uopte da je nivo potovanja i samopotovanja ekstremno nizak. To nije tako u svakom drutvu.

zamisliti kvalitetnu zamenu. Ali po svojoj svrenosti ta injenica otklanja takva pitanja i pitanje pravde usmerava u jednom ogranienom pravcu, u naem sluaju na postupak zapoljavanja i pravila koja odredjuju taj postupak. Jer nezaposlenost se rauna u procentima, ali onaj ko je nezaposlen je nezaposlen potpuno, sto posto. Diskriminacija u zapoljavanju povlai pitanja pravinosti unutar vaeeg sistema vrednosti, naime ona ne povlai pitanja o tome da li je nuno da postoji nezaposlenost ili da li je ba kompeticija za radna mesta i mogunost gubitka posla pravedno sredstvo uterivanja ekonomske discipline - pitanja koja su sasvim legitimna kada se ima u vidu drutvo kao celina -, ve na osnovu pretpostavke da posao nee dobiti svi koji to ele ona povlai pitanje ko e biti onaj koji e dobiti posao i zato, tj. pitanja pravinosti, ali i racionalnosti, ove ili one vrste postupaka prilikom zapoljavanja, ili ove ili one vrste radnih prava kada se jednom ve zaposlite. Pitanje pravinosti unutar sistema nije isto to i pitanje pravinosti sistema gledano spolja ali to ne znai da osobine sistema iznutra ne odredjuju kakav je taj konkretni sistem kao takav: kada se iznadju mehanizmi boljeg regulisanja problema nezaposlenosti i sistem e biti bolji. Ovo je vana poenta: ona pokazuje da ocenjivanje sistema spolja - bez ulaenja u njegove unutranje osobine - nije mogue (jer uvek e predmet vrednovanja biti neka takva unutranja karakteristika), ali to povlai da je, ili moe biti, veoma teko uporedjivati razliite sisteme: to e se uporedjivanje na kraju svesti na uporedjivanje konkretnih svojstava, kojih po pretpostavci ima veoma puno i koja se mogu uporedjivati u mnogim, veoma razliitim, kombinacijama. Klasina je ekonomska pretpostavka da se rad - u procesu proizvodnje (pri emu proizvodnja, naravno, oznaava proizvodnju bilo kakvog ekonomskog rezultata, neega to se moe prodati i za ta postoji neki kupac, pa je svaki posao onda u tom smislu proizvodnja) - uzima kao resurs, poput sirovina, maina i kapitala. To povlai zamenjivost jednog rada (radnika) drugim; na primer, kada je jedan profesor odsutan moe ga, na zakazanom ispitu, zameniti neki drugi profesor, kao to i odsutnog ofera autobusa moe zameniti drugi ofer. Vrednost ovako shvaenog rada je potpuno instrumentalna. Ona je instrumentalna u oba smisla u kojima to moe biti, kao to je gore pokazano, - i u odnosu na posebnu svrhu (na primer sigurnost u sluaju policijskog ili zdravlje u sluaju medicinskog rada) i u odnosu na onu optu svrhu rada koju predstavlja zarada. Iako je rad i sam po sebi izvor zadovoljstva i drugih vrednosti, on je u procesu proizvodnje po svom osnovnom vrednosnom odredjenju instrumentalan, - i posebnu svrhu moe ostvariti neki drugi radnik i opta svrha se moe ostvariti nekim drugim radom. Posao nije nuno vezan za nekog odredjenog radnika a zarada nije nuno vezana za neki

odredjeni posao. I radnik se moe zameniti i za zaradu nije naelno bitno kojim je odredjenim radom ostvarena. Ova optost instrumentalnog karaktera rada radikalno suava i ima tendenciju da ukine relevanciju uloge, drutvene i profesionalne, u ostvarenju potencijalnih svrha rada. Neki poslovi, poto se zasnivaju na specifinim ovlaenjima, bie definisani odredjenjem nekih uloga, ali unutar uloge opet e vaiti ova logika. Ta logika se snano protivi potrebi, i zahtevu, da u procesu posla ljudi budu tretirani sa odredjenom vrstom potovanja tako da njihov moralni integritet bude naelno sauvan, da takav tretman bude obavezan i da svako za sebe moe sa punim pravom oekivati od svakoga drugog takav tretman. To je onaj tretman koji uzima uesnike u radu zapravo kao partnere u poslu, i to je verovatno glavna tenzija radnog odnosa i glavni izvor dilema i pitanja oko ispravne i poeljne artikulacije odnosa tih dveju dimenzija ovekovog uestvovanja u radu. Uzeti kao resurs, ljudi kao radnici su u procesu rada samo jedan inilac kao i, na primer, maine, koje na mnogim mestima mogu da zamene ljude (na isti onaj nain na koji su i sami ljudi medjusobno zamenjivi), ali isto tako ljudi su kao uesnici u tom procesu nosioci ovlaenja i moi odluivanja, koji im daju prava na uestvovanje u prihodu koji se ostvaruje tim radom. (Moe se staviti prigovor da je to i sa mainama isto tako sluaj: mona maina moe da uradi vie i zaradi vie, ali to jo uvek ne znai da maine, kao ni ivotinje ili robovi, koji svi moraju da se odravaju da se hrane, da se uvaju i neguju, da im se obezbedjuje gorivo, da se odravaju i popravljaju itd, - uestvuju u raspodeli dobiti.) Aksioloki status nosilaca ovlaenja i moi odluivanja i aksioloki status resursa bitno su razliiti iako se kao svojstva nalaze na istom mestu - u istom oveku. Moralno reenje problema sastoji se u iznalaenju one demarkacione linije do koje je dopustivo, i preko koje nije dopustivo, ljude tretirati kao resurs, tj. i kao stvar, a od koje se oni kao predmet obaveznog univerzalnog potovanja moraju uzimati kao nosioci posebnog prava na moralnu i pravnu zatitu.20 Jedno mogue reenje da se ovaj vrednosni sukob izbegne jeste u takvom odredjenju radne hijerarhije kao neega u emu se ispoljava samo radni aspekt procesa proizvodnje, ali se njime ne utie na osnovni moralni status bilo kog uesnika u radnom procesu i na moralnu ravnopravnost kao konstitutivni element tog statusa. To povlai da se odredjenje resursa proiri na sve uesnike u tom procesu a ne da se ograniava samo na one koji u radnoj hijerarhiji stoje nie, one koji su u poziciji da sluaju, i koji izvravaju (radna) naredjenja, odnosno da se unutar radnog procesa uzima da su svi resurs20

Ovde valja uputiti na Kanta i onu formulaciju kategorikog imperativa u kojoj seovo neposredon vidi: Postupaj tako da ovetvo, kako u svojoj vlastitoj linosti tako i u linosti svakoga drugoga, uzima uvek i kao svrhu a nikada samo kao sredstvo. Cf. I. Kant, Zasnivanje metafizike morala, BIGZ Beograd 1981, str. 74. , takodje Bowie, 1998.

koji je funkcionalno rasporedjen u poslovnu hijerarhiju ali tako da u tom procesu nijednog trenutka nema ropskog odnosa, odnosno da se ni u jednom trenutku niko ne uzima prosto kao stvar, tj. resurs, ve uvek i kao svrha. To se lako postie kada se u radnom odnosu uspostavi forma slubenosti, i kada se ne podrazumeva da neravnopravna distribucija ovlaenja na odluivanje povlai ita izvan samog poslovnog odnosa u radu, kada je ova forma transparentna i precizno definisana radnom svrhom i vrednou te svrhe. Zato je najbolje, a esto i jedino ispravno, ako je ova vrednost izraena u novcu (umesto u poastima i privilegijama), bez obzira to tu vrednost odredjuje onaj ko je u poslovnom odnosu nadredjen: ako se npr. novana nadoknada izraava iskljuivo u funkciji vrednosti svrhe, to se postie transparentnom univerzalnou samog poslovnog odnosa, nadredjeni e imati pun kapacitet da samostalno i po svojoj najboljoj proceni to je upravo njegov posao - odredjuje svaiju platu u skladu sa tim koliko bilo iji posao stvarno kontributivno vredi u odnosu na cilj realizacije postavljene poslovne svrhe. U tom sluaju nadredjeni e imati maksimalan, tj. pun, kapacitet potrebnog poslovnog ovlaenja, kao to i treba da bude sluaj, ali e i on sam biti deo optih poslovnih resursa (ukljuujui i svojstvo zamenjivosti karakteristino za resurse, pa i retke i dragocene resurse u kakve spadaju kvalitetni menaderi), i nee biti nita manje rob posla od bilo kog drugog na hijerarhijskoj lestvici poslovnih uloga. Njegova odgovornost, i u skladu sa tim i njegova zarada, e biti vea, ali stepen svojinskog odnosa nad samim poslom bie naelno isti.21 Prema tome, ako se pojam rada odredi tako da ukljuuje sve koji stvarno 22 rade, dakle i menadere (koji zapravo rade vie i vaniji deo posla), onda bi se videlo da sukob izmedju rada kao resursa i uestvovanja (ili partnerstva) u poslu nije nereiv: svaki radnik, ukljuujui i one na vrhu koji donose strateke odluke, naelno je zamenjiv (ali svaka zamena uvek ima svoju cenu) jer je njegov rad (poput kapitala, sirovina ili vremena) ipak samo resurs koji treba da se u proizvod ugradi kao njegov sastojak. Ali za razliku od tih drugih vrsta resursa (i za razliku od recimo ivotinja i, moda samo zasad, robota) radnici, tj. svi koji su u radnom odnosu, primajui neku platu za svoj rad, moraju takodje, kao predmet posebnog aksiolokog statusa koji povlai moralnu brigu i pravnu zatitu, da se tretiraju razliito od tih drugih resursa. Tako se zarada (kao plata ili u nekom drugom obliku) pokazuje kao moralni pokazatelj posebnog aksiolokog statusa radnika, statusa po kome oni nisu samo resurs i ne21

Ne doslovno isti, ve srazmeran potrebi koju njegovo mesto u strukturi posla zahteva, pa e naelno biti lake zameniti radnika nego predradnika, ali e zamenjivanje biti podlono potrebi jednakog opravdanja bez obzira na funkciju: bie opravdano zameniti tamo gde za to postoji opravdana potreba, bilo gde da je to.22

Pri emu pojam stvarno takodje mora da se precizira.

mogu da se svedu na onaj (nii) aksioloki status resursa (status stvari) koji ovaj kao takav ima. Indikator ovog vieg aksiolokog statusa jeste zarada kao takva, nezavisno od njene visine: svako ko zaradjuje za sebe, na osnovu svog rada, i ko prethodno ima slobodu da odluuje o tome da li da radi (sloboda koja se ne prenosi u ovom svom vidu na sam rad, gledano iznutra, ali u odnosu na taj, ili bilo koji posebni, rad ostaje trajno tu spolja) jeste subjekt koji suvereno, slobodno, ulazi u poslovni odnos. To se sasvim jasno vidi na primeru ropskog rada, u ijem pojmu zarada nema konstitutivni znaaj (za one koji rade, mada to moe imati za one koji ih, kao i maine, iznajmljuju da obave neki rad). Ipak, aksioloka razlika izmedju statusa resursa i statusa uesnika nije lako odredljiva jer status uesnika nije konstitutivan za rad: i ropski rad, kao i mainski rad jednako je rad kao i ljudski. I naravno, moe da se naplauje (ili da se iznajmljuje, npr. neko preduzee moe svoje radnike, kao i svoje maine, da iznajmi, za nadoknadu, nekom drugom preduzeu). Ona naizgled nebitna razlika ovde jeste u tome to rad maina (ili robova) ne naplauje maina (niti rob), ve neko ko je njihov vlasnik. (Za onog ko bi bio u takvom odnosu naplaivanja moralo bi se, to je besmisleno, rei da samog sebe tretira kao svog sopstvenog roba!). Ali kada jedna kompanija iznajmljuje svoje radnike drugoj kompaniji, bilo da ih stvarno alje na neko drugo mesto ili pak samo uzima posao od nje ovaj element iznajmljivanja smanjuje ovu aksioloku razliku jer se u njemu, kao postupku, ne moe, ni prethodno (u pregovorima) ni naknadno (u izvedbi) izdvojiti onaj deo koji ini isto ljudski rad (deo rada) iz ukupne koliine rada. Ta razlika je teko definljiva ako se insistira na tome da uestvovanje ili partnerstvo u radnom procesu ne povlai neki vid uspostavljanja vlasnikog ili kvazivlasnikog odnosa. Bilo kakav vid vlasnikog odnosa nad, uproeno reeno, radnim mestom (ili prilikom ili mogunou da se radi neki odredjeni posao) ukida medjutim prostu univerzalnu zamenjivost i umesto nje uvodi njoj suprotnu snano diskriminativnu relaciju iskljuivosti (karakteristinu za svojinu). Bez obzira na zamenjivost i radnika i maine, zamena radnika (oveka) tako postaje jedan postupak koji je sloeniji od zamene maine. Da bi se zamenio odsutni radnik potreban je ne bilo koji drugi radnik, ve samo onaj koji je, u trenutku zamene, ve uspostavio radni odnos (mada savremeni kapitalizam sve vie umesto on call radnika koristi agencije koje iznajmljuju radnike na dan ili sat, dakle doslovno privremeno). Medjutim zamenjivost nije samo prirodna osobina rada kao takvog (da posao moe izvriti i neko drugi) ve ima i jednu drugu, isto ekonomsku, dimenziju, a to je uterivanje radne discipline. Kao to su robe ekonomski vredne zato to su u oskudici, tako je i rad ekonomska kategorija ne po uivanju i drugim svojim pozitivnim osobinama, koje svakako ima, ve po negativnom svojstvu napora i discipline koji su potrebni da bi se konstituisala ekonomska sankcija uspeha i neuspeha. S druge strane, ukupna koliina

mogunosti i prilika da se uopte radi spada u opte dobro, a u izvesnom smislu i ukupan rezultat rada jeste jedno drutveno dobro. Ovo drugo, konani ukupan rezultat, daje neko moralno iako samo naelno pravo pristupa rezultatu i uestvovanju u njegovoj podeli, ali je ono prvo, skup u svetu postojeih mogunosti i prilika, osnova na kojoj se moe graditi zahtev za potovanjem linosti (onih bia koja uestvuju u posedovanju stvari i pristupu mogunostima da se one menjaju i proizvode), a taj zahtev jednim svojim delom ukljuuje kvazisvojinski odnos nad (postojeim, zauzetim) radnim mestom, a drugim delom ukljuuje neko naelno pravo na pristup stvarnim mogunostima i postojeim prilikama da se uopte radi. Stvar postaje jo sloenija kad se gleda iznutra - gde se kao relevantno pojavljuje tekue odluivanje u samom procesu rada, od planiranja preko rasporeda i izvrenja rada pa do raspodele njegovih rezultata (uspeha i neuspeha). Sve se to dodatno komplikuje nezavisnim moralnim i kvazimoralnim razlozima, kao to su zahtev za pristojnom minimalnom zaradom (koja moda nije zaradjena), steenim pravima i naelom univerzalne solidarnosti. Kad se tome dodaju razliite tradicije i njihovi spletovi, koji u ogromnoj meri odredjuju odnos prema radu, videemo da e i domen mogunosti i konkretna artikulacija prilika u njemu biti razliiti, a bie razliita i mogunost uspeha unutar tih razliitih shema. Otuda neto to je po nekom vanom aspektu isto (na primer kapitalizam) moe na raznim mestima biti veoma razliito. I moe da se menja. Pa i da ima razliite moralne implikacije i odredjenja. Radna prava; zaposlenost. Nasuprot velikoj slobodi23 sadranoj u naelu potpune dobrovoljnosti imamo zakonsku regulaciju koja ne doputa takvu slobodu i ije vaenje po pretpostavci ograniava onu privremenost koju sloboda sadrana u dobrovoljnosti sadri. Zakonskom regulacijom se ograniava moralna proizvoljnost u koncipiranju i artikulaciji poslovnih i radnih odnosa. Ogranienje medjutim treba da bude dobro obrazloeno, tj. zasnovano u dobrim razlozima. Glavni razlog za zakonsko ogranienje23

Sloboda zasnovana u naelu dobrovoljnosti je ograniena samo indirektno, opsegom stvarnih mogunosti i koliine i vrste prilika koje mogu razliite od situacije do situacije. Zakonsko ogranienje slobode je direktno, bilo da su ona zasnovana na moralnim razlozima (jer moral ne mora imati efektivnu mo ograniavanja slobode), bilo da su zasnovana na izvanmoralnim razlozima (kao to su razlozi efikasnosti ili skupoe). Svrha zakona upravo i jeste ogranienje slobode. To se postie tako to se zakonom neke mogunosti (koje predstavljaju mogui sadraj slobode) direktno i pod pretnjom sankcija zabranjuju i tako iskljuuju iz domena slobodnog delanja. Time se definie opseg legitimne slobode: iako je krenje zakona takodje stvar slobode (zakoni se mogu kriti samo slobodno, inae nemamo posla sa krenjem zakona ve eventualno prirodnu pojavu), ipak se moe rei da prekrilac zakona nema legitimnu slobodu da to ini. Krenje zakona nije slobodno. Zato je zakonska sloboda manja od one koja je sadrana u naelu dobrovoljnosti, tj. cele slobode: ona je samo deo slobode slobode delanja, koja je opet samo deo slobode zamiljanja (koja je ograniena samo logikom i stvarnom snagom imaginacije).

proizvoljnosti sadrane u slobodi delanja po pretpostavci nije, naravno, prosto ogranienje slobode preduzetnitva ve otklanjanje nepravdi koje potpuna ili (pre)velika ekonomska sloboda moe da proizvede. Pravda je neto za to se ne moe oekivati da e doi samo od sebe, ak i ako je niko nee stavljati u pitanje. Pravno regulisanje treba da to obezbedi, da unese red, ravnopravnost (medju uesnicima u poslu kao i medju samim preduzeima) i mogunost uterivanja pravde. Kod opte pravne regulacije poslovnih odnosa ovo poslednje nee biti samo obezbedjivanje vaenja ugovora, ma kakvi da su oni, ve e uvesti neki princip pravde po kome nee, na primer, svaki ugovor biti pravedan iako je u minimalnom smislu (formalno) ispravan. Opti princip pravde zahteva da niko ne treba da bude tretiran drugaije od bilo koga drugoga izuzev na osnovu stvarnih i relevantnih razlika. Nije dovoljno da razlike budu stvarne (na primer razlika muko-ensko) ve je potrebno da te razlike budu relevantne (posedovanje ili neposedovanje potrebnih kvalifikacija, sposobnost da se preuzeti posao izvri kvalitetno, ugled steen dokazivanjem na radu, i sl.). To povlai da stvarne razlike mogu biti relevantne u jednoj situaciji, a irelevantne u drugoj (npr. to to je neko nizak diskvalivikovae ga ta koarkaa ali ne i za ahistu, gde e neka druga svojstva biti relevantna). Isti je sluaj i sa postupcima - oni takodje moraju da se moralno razlikuju na osnovu stvarnih i relevantnih a ne bilo kojih razlika (sluajnih, nebitnih, izmiljenih, vanih samo sa neke doktrinarne ili ideoloke take gledita). Ali ta je relevantno (unutar stvarno postojeeg) odredjuje se pravilima koja imaju poseban znaaj u regulaciji. Taj znaaj je viestruk. Pravilo ini zvaninom i, esto ve ili ak samo na osnovu toga, vidljivom razliku izmedju dozvoljenog i nedozvoljenog. Radnici i slubenici e onda po inerciji imati tendenciju da tako i postupe, to znai da ako ne postupe tako moraju da savladaju neki otpor potreban da se donese odluka kojom se to pravilo kri. To omoguava i medjusobnu kontrolu, ali i pozivanje na pravilo u situaciji konflikta ili dileme - na primer kada se podredjenom izdaje naredjenje da uradi neto to regulacijom nije predvidjeno (ili je ak zabranjeno) ali i kad nadredjeni izdaje naredjenje koje nailazi na otpor, ili kada rukovodilac ima priliku da izda naredjenje za neto to mu se ini neispravnim pa se moe zakloniti iza pravila ili pak moe, pozivajui se na neko pravilo, odustati od prilike i izbei da postupi neispravno iako je to moda u poslovnom interesu. Pravila bi trebalo da budu tako artikulisana da tite svakoga. Ako se pak pravilima regulacije princip relevancije kri, a naroito ako se smatra da su ona moralno neispravna zato to su irelevantna, pojavljuje se pravi konflikt dunosti; na primer, pojavie se dilema da se sakrije podatak o godinama ili trudnoi kao irelevantan uslov za zaposlenje iako se zahteva pravilom da se u upitniku ispuni rubrika u kojoj se to pita. Moralna dilema ovde je oita, ali ona ukazuje i

na svoju dublju osnovu - naime na to da su oni koji odluuju posednici, i u tom smislu delom vlasnici, prilike o kojoj se odluuje, i da odluivanje nije isto proceduralno pitanje, jer prilika moe biti jedinstvena, dugorona, retka, kao to i uslovi kojih se dre oni koji odluuju mogu biti manje relevantni od drugih uslova koje oni moda i ne uzimaju u obzir. Tekoa da se utvrde, kao i da se uopte uoe, relevantni uslovi raste sa sloenou i poveanjem zahteva odgovornosti u poslu o kome se odluuje. To to ta tekoa uope postoji, i to vai (u meri u kojoj stvarno vai) teza da poslodavac ne treba da postavlja irelevantne uslove (a naroito ako se kae da on nema prava da postavlja takve uslove), kao i da u stepenu relevancije treba praviti odgovarajue razlike, povlai ili sugerie tezu da je posao u nekom smislu ope dobro, i da u osnovi prava da se odluuje treba da bude kompetencija a ne vlasnitvo nad prilikom da se odluuje. Sve je to zapravo samo jedna potvrda trinog zakona - jer oni koji odluuju samo na osnovu toga to su u prilici da to ine a ne osvru se puno na kvalitet (odnosno relevanciju) razloga za odluivanje verovatno e propasti na tritu24 - ali ako na odredjenje relevancije stvarno prijanjaju neka odredjena prava onda iz toga sledi da su prilike i mogunosti u optem i svaijem vlasnitvu, i da princip pravde nije u suprotnosti ve da je u saglasnosti sa trinim principom. Jer ako je kompetencija a ne vlasnitvo nad prilikom da se odluuje ono to je relevantno u procesu rada onda e upravo trini mehanizam voditi tome da kompetentni postanu vlasnici prilika da se radi, ukljuujui i prilike da se odlui ta e se raditi. Ovo jeste u logici trita ali u stvarnosti, zahvaljujui pre svega oskudici u vremenu i neophodnoj brzini da se odluke donesu, ali i oskudici ili atraktivnosti prilika o kojima se odluuje, imamo drugaiju situaciju: vlasnici prilika da se donose odluke su po pravilu oni koji su odluni i ambiciozni, ili jo gore naslednici tih prilika koje idu uz ono to se ve moe naslediti, ali ne nuno i kompetentni. Ako nisu kompetentni oni e pre ili kasnije propasti na tritu ali do toga moe da bude dug put (na kome oni mogu i da neto naue, i postanu kompetentni, ali to nanesenu tetu samo retko moe da popravi). A oni koji nisu odluni, makar koliko bili kompetentni, esto nee biti u situaciji da steknu i zadre poziciju odluivanja, to znai da trite, uhvaeno u mreu ili logiku specifine urbe ili, jo ee, netrasparentnosti, u ovom pogledu deluje veoma rasipniki, suprotno ekonomskoj logici maksimizacije profita. To svakako usporava, a ponekad i zaustavlja ekonomski napredak i bilo kakav razvoj, ako se24

Mada je ovo ipak neizvesno, i moe potrajati, ponekad dovoljno dugo da upropasti ili trajno oteti ono to je najvrednije u tome to smo nazvali prilika, pa mnoge prilike ostaje nerealizovane ili pak samo delimino i nedovoljno, a ponekad i pogreno i nakaradno realizovane upravo zbog nedostatka ove mudrosti da odluke nisu isto proceduralno pitanje.

stvore uslovi da oni koji su beskrupulozni monopoliu odluivanje i postignu da nedostatak kompetencije nadomeste preko puke nadmoi u monopolu bogatstva i moi, teko oteujui svoje kolektive, i cele narode, za duge periode vremena. Ovo samo dodatno potvrdjuje vanost poslovnog morala, i u tom okviru i poslovne etike, za blagostanje i boljitak na ekonomskom planu: onaj vid eksploatacije koji proizazi iz monopola na odluivanje od strane nekompetentnih (ali monih) odluilaca u nekom drutvu je oigleno nemoralan, i istovremeno ima tendenciju da se obnavlja, to jo vie pogorava i ekonomsku i moralnu situaciju u tom drutvu. ini se da je jedini izlaz iz takvog stanja striktno potovanje pravila slobodnog trita, energino iskljuivanje svakog monopola (ukljuujui i ukidanje svih restriktivnih zakona25 koji ograniavaju slobodu rada i preuzetniva), i slobodna utakmica inicijative, to bi kompetenciji dalo neku stvarnu ansu. Uslov za ovo je ukidanje svih suvinih pravila koji povlae davanje prava na odluivanje nekompetentnim i striktno potovanje na minimum svedenog skupa pravila ponaanja (pravila slobodnog trinog ponaanja), odnosno odstranjivanje elemenata feudalnog i negovanje komponenti kapitalistikog sistema poslovanja. Jednostavno reeno, ukidanje svih prepreka slobodnoj mobilizaciji rada i slobodnoj artikulaciji posla.

4. Pravo na rad, zarade. Ako bi sada trebalo da rezimiramo ova pitanja oko prava na rad i distribucije prava i dunosti u okviru rada i posla trebalo bi rei jo i (sasvim sumarno) sledee. Pravo na rad treba razluiti od prava na posao - pravo na rad prima facie ne podrazumeva nita vie od prava na nespreavanje da se radi, pod uslovom da to spreavanje nije ve prethodno obezbedjeno nekim drugim (pravnm, moralnim) institutom: na primer trovanje (shvaeno kao rad) je ogranieno moralnim (i pravnim) ogranienjima koja ograniavaju in trovanja (pa je onda i posao trovaa ogranien na taj nain). Pravo na rad spada u25

To su u principu svi zakoni kojima se neto dozvoljava: u slobodnom drutvu, kao i u slobodnom tritu, dozvole ne bi trebalo uopte da postoje, ve samo i jedino zabrane. Svrha zakona treba da se ogranii na to da se zabrani (sve) ono to treba da se zabrani, a to je sve ono za ta postoji dovoljno dobro opravdanje da se zabrani, i to je forma ogranienja slobode koja je jedino u saglasnosti sa principima liberalizma (striktno shvaenog). Dozvole nuno ukljuuju element paternalizma i nekog oblika svojine nad pravom odluivanja koji se moe opravdati samo kada se ima posla sa nekompetentnima: decom, robovima, pod okupacijom, ili u sluaju mentalne ogranienosti ili neuraunljivosti. Inae za dozvolu nije potrebno opravdanje, tj. za dozvolu nije potrebna dozvola: sve to ne treba da se zabrani treba da se dozvoli. Na ovoj asimetriji izmedju dozvole i zabrane (u kojoj je, asimetriji, zaloen princip univerzalnosti i univerzalno potovanje svaijih prava) se onda dozvole mogu opravdati samo na osnovi prethodno uspostavljene zabrane: da se dozvoli neto to je inae zabranjeno. Ali nema osnove da se dozvoljava neto to prethodno nije bilo zabranjeno.

osnovna ljudska prava (tzv. negativana prava, ili negativne slobode ije je naruavanje neispravno, po pravilu na taj nain da je to onda sankcionisano i pravnim normama). Pravo na posao je medjutim jedno pozitivno pravo, i ono kao pravo postoji samo apstraktno i na planu mogunosti. Pravo na posao otuda i ne figurie u pozitivnim zakonima i drugim propisima, ali bi za pravo na rad to moglo biti sluaj, kao to i jeste u mnogim zemljama (iako izgleda ne i u SAD De George, 1995, str. 363), a spominje se i u jednom lanu Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (Brownlie, 1981, str. 25). Ono to predstavlja osnovnu prepreku u pravnom i drugom pozitivnom artikulisanju ovih prava jeste sloboda ugovaranja: niko nema dunost bilo da radi bilo da druge zapoljava u smislu u kome bi se to moglo pretoiti u pozitivne propise. Ipak, pravo na rad se tretira kao osnovno ljudsko pravo, to ono i jeste, i moemo se pitati ko je potencijalni nosilac tog prava? Celokupno stanovnitvo se u tom pogledu moe podeliti u etiri grupe: deca (kao oni koji jo niti rade niti, po pravilu, imaju pravo na rad), penzionere (kao one koji su to pravo nekada imali ali su ga u medjuvremenu izgubili ili potroili, mada nije jasno kako se jedno negativno pravo moe izgubiti na osnovu tako neodredjenog parametra kao to je broj godina, a izgleda da i pojam potroenosti nekog prava pati od isto tolikog stepena neodredjenosti otuda veliki moralni problem sadran u pojmu prisilnog penzionisanja: on povlai osobenu vrstu diskriminacije prema starima, tzv. ageism),26 zatim tu su oni koji su nesposobni za rad, i na kraju, tzv. radna snaga (gde spadaju svi oni koji su istovremeno i sposobni i imaju pravo na rad: sposobni odrasli ljudi (De George, 199