Smešne i Strašne Priče - N. V. Gogolj

Elektrondko izdanje

Justina de Sade2014

Justin

ade

sade

Nikolaj Vasiljevi Gogolj

Smene i strane prie

Nikolaj V. Gogolj

SMENE ISTRANEPRIE

Izbor i pogovorMiodrag Sibinovi

Elektrondko izdanjeJustina de Sade2014

Smene i strane prie Nikolaj Vasiljevi Gogolj

Sadraj

STRANA OSVETA /prevod J. Spai-Matijaevi 5PRIA O TOME KAKO SU SE POSVAALI IVAN IVANOVI I IVAN NIKIFOROVI/prevod R. Konatar............................................................................................................... 39NOS /prevod Z. Boovi...................................................................................................... 79PORTRET /prevod Z. Boovi........................................................................................ 100INJEL /prevod Z. Boovi.............................................................................................. 139M. Sibinovi Gogoljev smeh kroz suze, tuge i ganua.. 161Nikolaj Vasiljevi Gogolj - Bibliografija 165

SMENE ISTRANEPRIE

STRANA OSVETA

Smene i strane prie Strana osveta 6

IGrmi i tutnji itav jedan kraj Kijeva: to jesaul Gorobec eni sina. Mnogo je sveta podolazilojesaulu u goste. U stara vremena ljudi su voleli dobro da pojedu, jo vie da popiju, a najvie da seprovesele. Dojahao je na svom vrancu i Zaporoac Mikitka pravo sa razuzdane pijanke u Pereljaj-polju,gde je sedam dana i sedam noi kraljeve ljahtie pojio rujnim vinom. Stigao je i jesaulov pobratim sasvog imanja izmeu dveju planina s onu stranu Dnjepra, Danilo Buruljba sa mladom enom Katarinom ijednogodinjim sinom. Gosti su se divili belom licu panji Katarine, njenim obrvama tamnim kao nemakisomot, njenoj kitnjastoj suknji i bluzi od plave starinske svile, izmicama sa srebrnim potkovicama, ali ihje vie od svega udilo to sa njom nije doao njen stari otac. Dvadeset jednu godinu proveo je ko zna gdei tek godinu dana ivi u Zadnjeprovlju. Keri se svojoj vratio kad se ve bila udala i rodila sina. On bisigurno imao da ispria svakojakih udesa. A kako i ne bi, kad je toliko dugo proveo u tuini! Tamo je svedrukije, ni ljudi nisu kao ovdanji, ni hrianskih crkava nema ali on nije doao.Goste su posluili prepeenicom sa suvim groem i ljivama a na velikom posluavniku izneli susvadbeni kola. Svirai su dograbili donju koru kolaa peenu s noviima, privremeno su uutali stavivipored sebe cimbala, violine i bubnjeve. Tada mlade ene i devojke obrisae usta vezenim maramicama papoee ponovo izlaziti, a mladii podboeni ponosno se obazirui oko sebe pogleduju u tom pravcu i stojespremni da im polete u susret kad u tom trenutku stari jesaul iznese dve ikone da blagoslovi mladence.Ove ikone dobio je od asnog kaluera, oca Vartolomeja. Na njima nema bogatih ukrasa, ne blista nanjima ni srebro ni zlato, ali nikakva neista sila ne sme se dotai onoga u ijoj se kui one nalaze. Jesaulpodie ikone u vis i htede da proita kratku molitvu kad najednom deca, koja su se dotle igrala nazemlji, uplaeno vrisnue, njima se pridruie i odrasli i u strahu upree prstom na kozaka koji je stajaomeu njima. Ko je to bio, niko nije znao. U meuvremenu on je divno odigrao kazaok i uspeo danasmeje oko njega okupljeni svet. Kad jesaul die ikone, njegovo se lice najednom promeni: nos mu seizdui i iskrivi u stranu, umesto kestenjastih zatitrae mu zelene oi, usne mu pomodree, brada zadrhta izailji se kao koplje, iz usta mu izviri onjak, iza glave se izdie grba i od kozaka posta starac.

Nikolaj Vasiljevi Gogolj 7

- To je on ! To je on ! - vikao je narod zbijajui se jedno uz drugo.- Vetac se opet pojavio! vikale su majke uzimajui svoju decu u naruje.Jesaul velianstveno i dostojanstveno istupi napred, isturi ikone prema vecu i gromkim glasomree: - Nestani, sliko sotonina, ovde ti nije mesto! udni starac zaita, kljocnu zubima kao vuk inestade.Kao to se more pokrene za vreme nepogode, tako kroz narod krenue prie i nagaanja.- Kakav je to vetac? pitali su mladi, jo neiskusni ljudi.- Bie nesree! odmahivali su starci glavom. Po prostranom jesaulovom dvoritu svet se poeskupljati u gomile da slua prie o udnovatom vecu. Svi su govorili razliito i niko nije mogao rei nitapouzdano.Tada u dvorite izvaljae bure medovine i donee dosta vedrica grkog vina, i veselje se ponovonastavi. Svirai grmnue, devojke, mlade ene i hitri kozaci u jarkim dolamama zaigrae. U igri im sepridruie, kad se malo podnapie, devedesotogodinje i stogodinje starine priseajui se godina koje neprooe uzalud. Veselje potraja do duboko u no; takvih veselja vie nema. Tada gosti poee da serazilaze, ali ih je malo otilo svojoj kui. Mnogi su i bez pitanja ostali da prenoe u jesaulovomprostranom dvoritu, najvie je pospalo pod klupama, na podu, pored konja, ispred tale, tu gde je klonulaod pia kozaka glava onde lei i hre da se razlee po celom Kijevu.IIBlaga svetlost razli se po itavom svetu. To se mesec pojavio iza brda. Velom kao skupocenidamast i belim kao sneg, prekrio je brdovitu obalu Dnjepra, a senka se povukla u gustu borovinu.Sredinom Dnjepra plovi amac. Napred sede dva momka, crne kozake ubare nakrivili, a ispodvesala im, kao varnice od kremena, prte vodene kapi na sve strane.


Zato kozaci ne pevaju? Ne vode razgovore ni o katolikim svetenicima koji su ve doli uUkrajinu i preobraaju kozake u katolike, niti o tome kako se Horda estoko borila dva dana na Slanomjezeru. Zar je njima do pesme? Kako da priaju o nemilim dogaajima kad je njihov pan Danilo utonuo umisli dok mu se rukav skupocenog kaftana spustio iz amca u vodu i kvasi se. Njihova panji Katarinalagano ljulja dete ne skidajui oiju s njega, a na njenu, platnom nepokrivenu, kitnjastu suknju padaju kapivode u vidu sive praine.Milina je sa sredine Dnjepra pogledati u visoke planine, prostrane livade i zelene ume! Oveplanine - nisu planine, one nemaju podnoja; visoko nebo je i dole pod njima i gore u vrhovima njihovim. Ite ume to se na visovima vide nisu prave ume; to je kosa izrasla na kosmatoj glavi umskog starca.Ispod nje u vodi kupa se brada, a pod bradom i nad kosom su visoka nebesa. Ove livade nisu livade; toje zeleni pojas kojim je po sredini opasano okruglo nebo, a u gornjoj i donjoj polovini njegovoj eta semesec.Danilo ne gleda nikud u stranu, on gleda u svoju mladu enu.- to si mi se tako rastuila, mlada moja eno, zlato moje, Katarina?- Nisam tuna, pane moj Danilo! Mene su uplaile udnovate prie o vecu. Priaju da se on rodiotako straan i odmalena s njim se ni jedno dete nije htelo igrati. uj, pane Danilo, kakve se strahote onjemu priaju: kau da se njemu inilo da mu se svi rugaju. Ako bi po mrkloj noi sreo kakvog oveka,njemu bi se inilo da ovaj otvara usta i kezi mu se. Sutradan bi tog oveka nali mrtvog. Bilo mi je i udnoi strano sluati ove prie govorila je Katarina vadei maramu i briui njome lice deteta usnulog nanjenim rukama. Na marami je crvenom svilom bilo izvezeno lie i bobice.Pan Danilo ne ree nita, ve samo uperi pogled u pomrinu u pravcu zemljanog bedema koji se izaume crneo u daljini, a iza koga se uzdigao stari zamak. Na elu mu se obrazovae tri bore. Levom rukompogladi brkove.- Nije toliko strano to je on vetac, ve to je neugodan gost. Kakav ga avo donese ovamo. uosam da Ljasi hoe da podignu neku tvravu da bi nam presekli put ka Zaporocima. Ako li to bude istina,rasturiu to avolje gnezdo im ujem da on tu ima tajno sklonite. Spaliu starog veca da gavranovimanee ostati ta da kljuju. Mislim da on sigurno ima zlata i drugog blaga. Eno, gde ivi taj avo! Ako li onima zlata Sada emo ploviti pored krstova to je groblje, tu trunu njegovi neisti dedovi. Pria se da susvi oni bili spremni da i sebe, zajedno s duom i svojim poderanim kousima, za novac prodaju sotoni.


Ako on zaista ima zlata, ne treba oklevati, u ratu se uvek ne dobija- Znam ta namerava. Susret s njim ne sluti na dobro Ali ti tako teko die, tako srdito gleda,obrve su ti se mrano nad oi nadvile!...- uti eno! odbrusi ljutito Danilo. Ko se s vama zdrui i sam postane ena. Mome, daj mivatre! obrati se jednom veslau, koji iz svoje lule istrese ar i stade ga presipati u lulu svoga gospodara. Plai me vecem! nastavi pan Danilo. Kozak se, hvala bogu, ne boji ni avola, ni katolikih svetenika.Mnogo bi bilo vajde kad bismo sluali ene. Je li tako, momci? Naa ena je lula i otra sablja.Katarina uuta, obori oi ka tihoj vodi. Vetar to je mrekao vodu inio je da se sav Dnjeparprelivao u srebru kao vuja dlaka usred noi.amac skrete i poe se drati umovite obale. Na obali se videlo groblje. Natruli krstovi zbijali suse u gomile. Meu njima ne raste ni kalina, niti se zeleni trava, samo ih mesec obasjava s nebeskih visina.- Momci, ujete li da neko vie? Neko nas zove u pomo! obrati se pan Danilo svojim veslaima.- ujemo krike, kao da dolaze s one strane uglas odgovorie momci pokazujui na groblje.Potom se sve utia. amac malo savi i poe da zaobilazi istureni greben. Najednom veslaiispustie vesla i pogled im se ukoi. Zabezeknu se i pan Danilo: strah i jeza prostrujae mu kroz kozakeile. Krst na jednom grobu se zaljulja i iz groba se lagano podie sasueni mrtvac. Brada mu do pojasa,na prstima nokti dui od samih prstiju. On neujno podie ruke uvis. Lice mu zadrhta i iskrivi se. Videlose da trpi strane muke. Gui me! Gui me! prostenja divljim, neljudskim glasom koji je kao no paraosrce, i najednom ga nestade pod zemljom. Zaljulja se drugi krst i opet izae mrtvac straniji i vii od onogprvog, sav zarastao u bradu do kolena, a okotali nokti mu jo dui. On jo jezivije zavapi: Gui me! inestade. Zaljulja se i trei krst i pojavi se i trei mrtvac. Kao da su se same kosti digle visoko iznadzemlje. Brada mu do peta, a prsti sa dugim noktima zarili se u zemlju. Jezivo podie ruke uvis kao dahoe da dohvati mesec i poe tako da urla kao da mu neko testerie ute kostiDete koje je dotle spavalo u Katarininom naruju vrisnu i probudi se. Panji uplaeno ciknu.Veslaima kape padoe u Dnepar. I sam pan Danilo zadrhta.Pa se opet sve stia kao da niega nije bilo, ali preplaeni mladii jo se zadugo nisu mogli latitivesala.Buruljba brino pogleda svoju mladu enu koja je uplaeno njihala na rukama rasplakano dete,privue je sebi na grudi i poljubi u elo.


- Ne boj se, Katarina! Pogledaj: nema niega! govorio je pokazujui rukom na sve strane. Tovetac hoe da zaplai ljude, da niko ne bi otkrio njegovo pogano gnezdo. Samo e time uplaiti ene! Dajmi sina ovamo da ga ja drim! to ree pan Danilo, pa podie sina uvis i prinese ga usnama: - Je l da,Ivane, ti se ne plai vetaca? Kai: ne bojim se, tata, ja sam kozak. Prestani da plae, sad emo stii kui,mama e te nahraniti kaom, smestie te u kolevku da spava i pevae ti pesmu:Buji paji, buji paji!Buji paji, edo moje!Rasti nama na radost!Kozatvu na slavu!Dumanu na stravu!uj, Katarina, meni se ini da tvoj otac nee da ivi sa nama u slozi. Doao je namrgoen, nabusit isve kao da se neto ljuti Pa, ako mu se ne svia, to je dolazio? Nee da pije za kozaku slobodu! Detenije uzeo u ruke. U prvo vreme sam hteo da mu poverim sve to mu lei na dui, ali mi se nekako nijedalo, re mi samo zastade u grlu. Ne, nema on kozako srce. Kozaka srca bilo gde da se sretnu, jednodrugom samo to ne skoe iz grudi u susret. ta kaete, dragi moji, hoe li skoro obala? Za kape nebrinite, nove u vam dati. Tebi u, Stecko, dati kadifom opivenu i zlatom izvezenu. Skinuo sam je sTatarina zajedno s glavom. Sve to je imao na sebi uzeo sam, samo sam mu golu duu pustio na slobodu.Hajde, pristajte! Eto, Ivane, mi stigosmo, a ti jo plae! Uzmi ga, Katarina!Svi izaoe iz amca. Iza brda se pojavi slameni krov dedovina pana Danila, iza nje jo jednobrdo, pa onda polje, a dalje, proi ako hoe i sto vrsta unaokolo, nigde nee sresti ni jednog kozaka.

Nikolaj Vasiljevi Gogolj 11IIIImanje pana Danila nalazilo se izmeu dva brda u uskoj dolini koja se sputa ka Dnjepru. Kua munije visoka kao kod svih kozaka. Ima jednu sveanu prostoriju, ali je tolika da se u nju mogu smestiti i on iena, i stara sluavka, i deset odabranih momaka. Svud unaokolo u gornjem delu po zidovima suhrastove police. Na njima su gusto poreane mnogobrojne inije i lonci. Ima tu i srebrnih pehara, i aazlatom optoenih, poklonjenih i u ratu zadobijenih. Ispod polica vise skupocene mukete, sablje, pukekremenjae, koplja. Silom ili milom doli su mu do ruku od Tatara, Turaka i Ljaha. Nije ni udo to suiskrzani. Gledajui ih pan Danilo se, kao po nekim obelejima, seao svojih okraja. Dole uza zid stojedobro izglaane hrastove klupe, a pored njih, ispred banka visi kolevka na konopcima provuenim krozalku na tavanici. Po celoj sobi pod je dobro utaban i premazan glinom. Na klupama spavaju pan Danilo injegova ena, na banku stara sluavka, u kolevci ljuljaju i uspavljuju dete. Na podu, jedan do drugogspavaju momci. Ali kozak vie voli da spava na goloj zemlji pod vedrim nebom. Ne treba mu ni jastuk niperina. On stavi pod glavu sveeg sena pa se slobodno oprui po travi. Kad se usred noi probudi voli dapogleda visoko nebo osuto zvezdama i strese se od none sveine koja daje vrstinu kozakim kostima.Proteui se i kroz san mrmljajui, on pali lulu i jo bolje se umotava u topli kouh.Nije se rano probudio Buruljba posle jueranjeg veselja, a kad se probudio, seo je na klupu uugao sobe i poeo da otri novu, u zamenu dobijenu, tursku sablju. Panji Katarina uzela je da zlatom vezesvileni pekir. Tada u sobu ue Katarinin otac, ljutit, namrgoen, s prekomorskom lulom u zubima, priekeri i grubo je stade ispitivati za razlog njenog kasnog povratka kui.- O tome, taste, ne treba pitati nju, ve mene! Ne odgovara ena, nego mu. Kod nas je takav obiaji ti nemoj da se ljuti na to ree Danilo ne prekidajui posao. Moda u drugim, nevernikim zemljamanije tako, ja ne znam.Srdito tastovo lice obli se crvenilom, a oi mu sevnue divljim sjajem.- A ko e se brinuti za svoju ker, ako nee otac! promrmlja za sebe otac. Dobro, sad pitamtebe, kud si se skitao do kasno u no?- E, to je ve druga stvar, dragi taste! Na ovo u ti odgovoriti da sam ve odavno izaao iz pelena.Umem dobro da jaem konja, da vladam otrom sabljom i jo mnogo tota, ali znam i da za ono to radimni pred kim ne polaem rauna!


- Ja vidim, Danilo, i znam da ti hoe da se svaa! Onaj ko neto krije, taj sigurno smera netoravo. - Misli ti ta hoe, - ree Danilo a ja mislim svoje. Hvala bogu, jo ni u jedan neastan posaonisam bio umean, uvek sam se borio za pravoslavnu veru i otadbinu, a ne kao neke skitnice totumaraju ko zna kuda dok se pravoslavci bore za opstanak, pa tek posle toga dou da ovru ito koje nisuposejali. Ne lie ak ni na unijate, u crkvu boju ne zaviruju. Takve bi trebalo dobro propitati kud seskitaju.- E, moj kozae, zna li ti da slabo gaam: na svega sto hvati probijam kroz srce. Ja i ne seemsabljom dobro: od oveka ostaju komadii sitniji od krupe od koje se kaa kuva.- Ja sam spreman! ree pan Danilo i hitro prekrsti vazduh sabljom, kao da je znao zato ju jeotrio. - Danilo! vrisnu Katarina zgrabivi ga za ruku i obesivi se za nju. Osvesti se, bezumnie,pogledaj na koga ruku die! Oe, kosa ti je bela ko sneg, a ti si se raspalio kao nerazumni mladi.- eno! viknu besno Danilo ti zna da ja to ne volim. Gledaj svoja enska posla.Sablje strano zveknue, gvoe stade sei groe, a varnice kao praina zasue kozake. PlauiKatarina ode u zasebnu sobu, baci se na postelju i zapui ui da ne slua zveket sabalja. Ali kozaci su setako tukli da se udarci niim nisu mogli zagluiti. Srce joj se cepalo. itavim telom oseala je zvuke: tuk,tuk. Ne, ne mogu izdrati, ne mogu vie trpeti. Moda ve crvena krv izbija u mlazevima iz belog tela.Moda sada moj dragi malaksava, a ja ovde leim! I ue u sobu sva bleda i jedva diui.Sa podjednakom snagom kozaci se strahovito biju. Ni jedan ni drugi ne poputa. Sad navaljujeKatarinin otac uzmie pan Danilo, kad napada pan Danilo uzmie surovi otac i opet su ravnopravni.Kipte. Razbesneli se Uh! Sablje zazveae a seiva sa treskom odletee u stranu.- Hvala ti, boe! ree Katarina, ali tog trenutka vrisnu kad ugleda da kozaci dograbie mukete.Namestie kremene i zapee oroze.Opali pan Danilo i promai. Sad naniani otac On je star, vid mu nije tako otar, kao u mladogoveka, ali mu je ruka sigurna. Zau se pucanj. Zatetura se pan Danilo. Rumena krv oboji levi rukavkozake dolame.- Ne! zagrme on, - ne predajem se ja tako lako. Desna ruka je starija od leve. Na zidu imam turskipitolj: jo me nikad nije izneverio. Silazi sa zida, stari drue, uini uslugu prijatelju!


- Danilo posegnu rukom za pitoljem.- Danilo! viknu u oajanju Katarina, zgrabi ga za ruku i pade mu pred noge: ne molim te za sebe.Moje se zna, nedostojna je ona ena koja ostaje da ivi posle smrti svoga mua. Dnjepar, hladni Dnjeparbie mi grobnica. Ali pogledaj svoga sina, Danilo. Ko e da prigli jadno dete? Ko e ga milovati? Ko e gauiti da jae konja vranca, da se bori za slobodu i veru, da po kozaki pije i zabavlja se? Umri sine moj,umri! Tvoj otac nee da zna za tebe! Vidi ga kako okree glavu! O, tek sada te upoznajem! Ti si zver, a neovek! Srce ima vuje, a dua ti je kao u prepredene zmije. Mislila sam da bar trunku saaljenja ima ida u tvom kamenom telu plamte ljudska oseanja. Ludo sam se prevarila. Tvoje kosti e skakati odradosti u grobu kad uju da su pogane zveri Ljasi bacili tvoga sina i kad on bude jaukao pod noevima i ukljualoj smoli. Oh, znam te ja! Ti bi voleo da iz groba ustane i kapom raspiri vatru koja se ispod njegarazbuktala!- Prestani, Katarina! Hodi, mili sine moj, Ivane, hodi da te poljubim! Ne, dete moje, niko se needotai ni dlake s glave tvoje. Ti e odrasti otadbini na slavu, kao vihor e leteti pred kozacima skadifenom kapom na glavi, s otrom sabljom u ruci. Prui ruku, oe! Zaboravimo sve to je bilo meunama! Oprosti ako sam te uvredio. Zar mi nee pruiti ruku? upita Danilo Katarininog oca koji jenepomino stajao, ne izraavjui ni gnev, niti pokazujui znake pomirenja.- Oe! viknu Katarina grlei i ljubei ga. Ne budi neumoljiv, oprosti Danilu, on te vie nikadanee naljutiti!- Za tvoju ljubav samo, keri moja, opratam! progovori najzad otac pa je poljubi, a oi mu udnosevnue. Katarina malo zadrhta: udnovat joj se uini poljubac i neki neobian blesak u oima Ona senalakti na sto na kome je pan Danilo previjao svoju ranjenu ruku, razmiljajui da je loe i nije po kozakipostupio to je molio za oprotaj kad uopte nije bio kriv.


IVOsvanuo je dan ali bez sunca: nebo se natutilo, a sitna kia sipila je po poljima, umama i irokomDnjepru. Probudila se panji Katarina, ali je nevesela, oi joj uplakane i sva je tuna i uznemirena.- Muu moj mili, muu dragi moj, udan sam san usnila!- Kakav san, draga moja panji Katarina?- Sanjala sam neobian san, ali tako ivo kao da se deava na javi, da je moj otac ba ona nakaza tosmo ga videli kod jesaula. Ali molim te, nemoj verovati snu. Kakve gluposti dou na san! Sanjam: stojimja pred njim, sva drhtim, bojim se svake njegove rei, krv mi se ledi u ilama. Da zna samo ta jegovorio- ta ti je govorio, zlato moje, Katarina?- Govorio je: Vidi, Katarina, kako sam lep! Ljudi nisu u pravu kad kau da sam ruan. Ja u ti bitidivan mu. Vidi samo kako umem da pogledam. I upre u mene zaarene oi, ja vrisnuh i probudih se.- Da, mnogo istine ima u snovima. Nego, zna li ti da tamo iza planina nije ba mirno? Izgleda dasu Ljasi ponovo poeli da se pojavljuju. Gorobec mi je poruio da budem na oprezu. Nema on zato dabrine ja i bez toga ne mirujem. Moji momci su u toku noi sagradili dvanaest aneva. Poljsku vojskuemo poistiti olovom, a ljahtii e zaigrati od batina.- A zna li za to otac?- Tvoj mi otac sedi na vrh glave! Nikako ne mogu da ga shvatim. Sigurno je mnogo grehovanapravio tamo u tuini. Zato li se on tako ponaa? ivi ovde gotovo mesec dana i nijednom se nijeproveselio kao pravi kozak! Odbio je da pije medovinu! Je l uje, Katarina, odbio je da pije medovinu tosam je zaplenio od brestovskih Jevreja. Ej, mome! viknu Danilo otri u podrum i donesi od onemedovine! ak ni ljutu ne pije! Doavola! Meni se sve ini, panji Katarina, da on ni u Hrista ne veruje. Atebi? - Bog zna, ta ti to govori, pane Danilo!- udno! nastavi Danilo prihvatajui glineni krag ak i pogani katolici vole votku, samo je Turcine piju. Je li Stecko, jesi li ti dobro potegao u podrumu?- Samo sam probao pane!


- Ne lai, pasji sine! Video sam kako su ti muve napale na brkove! Po oima ti vidim da si popiopola vedra. Eh, ti kozaci! Nevaljao neki narod! Sve to ima s drugom e podeliti, ali pie pije sam! Ja,panji Katarina, neto odavno nisam bio pijan. A?- Odavno? A u proli- Ne boj se, ne boj se, vie od jedne ae neu popiti! Gle, evo turskog igumana, ulazi na vrata! promrsi kroz zube Danilo kad ugleda tasta kako se saginje da bi uao.- ta je to, keri moja! ree otac skidajui kapu i popravljajui pojas o kome je visila sablja saudnovatim kamenjem sunce je ve visoko odskoilo, a tvoj ruak jo nije gotov?- Ruak je gotov, pane oe, odmah emo ga postaviti! Daj lonac sa valjucima ree pani Katarinastaroj sluavci, koja je brisala drveno posue. Stani, bolje je da ja sama iznesem, - nastavi Katarina, - a tipozovi momke!Svi posedae ukrug na podu: naspram ikone otac, s leve strane pan Danilo, s desne panji Katarina ideset vernih momaka u tamnoplavim i utim dolamama.- Ne volim ja te valjuke! ree pan otac, pa poto okusi malo spusti kaiku. Nikakvog ukusanemaju!Znam da vie voli jevrejske rezance , pomisli pan Danilo.- A to, taste, - nastavi glasno valjuci nisu ukusni? Nisu dobro spremljeni, ili neto drugo? Mojaih Katarina pravi takve kakve i hetman retko ima priliku da jede. Ne bi trebalo da ti se gade, pa to jehriansko jelo. Svi sveti ljudi i boji ugodnici jeli su valjuke.Otac na to nita ne ree; uuta i pan Danilo. Donesoe peeno meso divlje svinje s kupusom iljivama.- Ja ne volim svinjetinu! opet e Katarinin otac vadei kaikom kupus.- Ali zato ne bi voleo svinjetinu? zaudi se pan Danilo, - samo Turci i Jevreji ne jedu svinjskomeso. Otac se jo vie namrgodi.Pojede samo lepinju s mlekom, a umesto votke napi se neke crne vode iz flaice to mu je bila podpazuhom.Posle ruka pan Danilo zaspa mladikim snom i probudi se tek predvee. im ustade on uze dapie pisma kozakoj vojsci, a panji Katarina stade nogom ljuljati kolevku sedei na banku.


VSedi pan Danilo, levim okom gleda u pismo, a desnim kroz prozor gde se nadaleko blistaju planinei Dnjepar. Iza Dnjepra plave se ume, a gore iznad njih svetluca vedro nono nebo; ne uiva pan Danilogledajui u nebeske visine niti u plavetnilu uma, ve gleda u istureni rt na kome se crni stari zamak.Uinilo mu se da se na zamku zasvetleo uzani prozor. Ali, sve je i dalje bilo mirno. To mu se moda samopriinilo. uje se jedino kako dole potmulo hui Dnjepar, i sa tri strane naizmenino odjekuju udarinakratko probuenih talasa. Ne buni se Dnjepar. On samo kao starac guna i rope, nita mu nije po volji,oko njega se sve promenilo, on potajno ratuje sa okolnim brdima, umama i livadama i albu na njihodnosi u Crno more.Najednom se na irokom Dnjepru zacrne amac, a u zamku opet kao da se neto zasvetle. Danilotiho zviznu i na taj njegov znak dotra verni momak.- Stecko, uzmi otru sablju to bre moe, i puku, pa odmah kreni za mnom.- Ide? upita panji Katarina.- Idem, eno. Moram dobro da pregledam sva mesta je li sve kako treba.- Ja se plaim da ostanem sama. Strano mi se spava. ta da radim ako usnim opet onaj san?Nisam ak sigurna ni da je to bio san, sve je izgledalo nekako stvarno.- S tobom ostaje starica, a u predsoblju i dvoritu spavaju kozaci!- Stara ve spava, a u kozake nisam ba sigurna. Nego, uj me pane Danilo, zakljuaj ti mene, aklju ponesi sa sobom. Tada me nee biti tako strah, a kozaci neka legnu ispred vrata!- Dobro! sloi se Danilo briui prainu s puke i punei je barutom.Verni Stecko ve je stajao spreman u punoj kozakoj opremi. Danilo stavi na glavu jagnjeuubaru, zatvori prozor, zakljua vrata i prolazei neujno izmeu svojih pospanih kozaka izae iz dvoritai uputi se u brda.Nebo se bilo skoro sasvim izvedrilo. Sa Dnjepra je lagano pirkao svei vetri, i da se u daljini nijeuo galebov krik, izgledalo bi da je sve zamrlo. Najednom, zau se um Buruljba i verni sluga sakrie se

Nikolaj Vasiljevi Gogolj 17iza nekog trnja koje je zaklanjalo poseeni zabran. Neko u crvenom kaftanu, s dva pitolja i sabljom opojasu, silazio je s brda.- To je tast! progovori pan Danilo posmatrajui ga iza buna. - Kuda li je krenuo u ovo doba izato? Stecko, ne zevaj, otvori dobro oi da vidi kojim e putem poi pan otac.ovek u crvenom kaftanu spusti se do same obale i uputi se u pravcu isturenog rta.- Evo kuda ide! javi se pan Danilo. Vidi li, Stecko, da se on upravo unja vecu u jazbinu.- Sigurno ide k njemu, pane Danilo. U suprotnom mi bismo ga videli na drugoj strani, ali njeganestade ba kod zamka.- ekaj, sad emo da izaemo, a onda emo mjegovim tragom. Tu se neto krije. Ne, Katarina,govorio sam ja tebi da je tvoj otac rav ovek; ponaa se kao da nije pravoslavac.Pan Danilo i njegov verni momak ve su proli isturenu obalu. Vie se i ne vide. Gusta uma okozamka sasvim ih je skrila. Na gornjem prozoriu zamka pojavi se slaba svetlost. Kozaci stoje dole ispredzamka i razmiljaju kako da uu unutra. Ne vidi se ni kapija, ni vrata. Iz dvorita sigurno postoji nekiulaz, ali kako stii do tamo? U daljini se ulo kako zvee lanci i tre psi.- ta se ja toliko mislim? ree pan Danilo kad ispred prozora ugleda visoki hrast. Ti ostani tu, aja u se popeti na hrast. Sa njega se moe gledati pravo u prozori.On skide pojas, otpasa sablju da ne bi zveckala i, hvatajui se za grane, uspuza se na hrast.Prozori se jo svetleo. Danilo sede na granu ispred samog prozora, rukom se uhvati za drvo i ondapogleda: u sobi nema ni svee, a ipak je svetlo. Po zidovima udni neki znaci. Visi i oruje, ali sve nekoudnovato: takvo ne nose ni Turci, ni Krimski Tatari, ni Ljasi, ni hriani, ni slavni veani. Ispod tavaniceproleu tamo-amo slepi mievi i njihove senke promiu po zidovima, vratima i podu. Utom se neujnootvorie vrata i ue neko u crvenom kaftanu i uputi se pravo prema stolu prekrivenim belim stolnjakom.To je on, to je tast! Pan Danilo se spusti malo nie i pribi se uz drvo.Ali tast nije imao vremena da gleda promatra li ga ko kroz prozori. Doao je namrgoen,neraspoloen. On svue stolnjak sa stola i po celoj sobi razli se prozrana plava svetlost. Preanjibledouti svetlosni talasi, koji se nisu jo izmeali sa njom, prelivali su se, nestajali u plavom morupruajui se u slojevima kao are po mermeru. Tada on stavi lonac na sto i u njega poe ubacivatinekakve trave.Pan Danilo se bolje zagleda u njega i primeti da na njemu vie nema crvenog kaftana; umesto togaugleda iroke alvare kakve nose Turci; o pojasu mu vise pitolji, na glavi mu nekakva neobina kapa svaukraena nekim nepoznatim slovima, ni ruskim ni poljskim. Pogleda u lice kad i ono se poe menjati:

Smene i strane prie Strana osveta 18nos se izdui i nadvi nad usne, usta se zaas razvukoe od uva do uva, iz usta se pomoli zub, iskrivi semalo u stranu, i pred Danilom se ukaza onaj isti vetac sa svadbe kod jesaula. Istinit je tvoj san,Katarina, prolete kroz glavu Buruljbau.Vetac poe da obilazi oko stola, znaci na zidovima se stadoe bre menjati, a slepi mievi seuskomeae. Plava svetlost bivala je sve blea i blea i kao da se sasvim ugasi. Soba se sada osvetliblagom ruiastom svetlou, i inilo se, da se uz neko tiho zvonjenje razliva po svim uglovima, panajednom i nje nestade. Zavlada mrak. ulo se samo utanje kao kad u tihim veernjim asovima iznadvodenog ogledala zvidi vetar i njie srebrne vrbe povijajui ih sve nie prema vodi.Panu Danilu se uini da u sobi sija mesec, trepere zvezde, ponegde se ukazuje i modro nebo, ihladnoa nonog neba zapahnu mu u lice. Uini mu se tad (tad poe da se upka za brkove da se uveri jeli to san) kao da u sobi nije nebo, nego njegova spavaa soba, po zidovima vise njegove tatarske i turskesablje, unaokolo su police, na njima posue i druge stvari, na stolu hleb i so, visi i kolevka ali, umestoikona izviruju neka strana lica; na banku tu se magla najednom zgusnu i opet sve prekri, nasta tama iponovo se uz onu neobinu zvonjavu itava soba obasja ruiastom svetlou, a onaj isti vetac stojinepomino u neobinoj svojoj almi. Zvuci postadoe jai i uestaliji, blaga ruiasta svetlost jasnija, ineto belo u vidu oblaka zalepra nasred sobe; panu Danilu se uini da to nije nikakav oblak, ve ena;samo od ega li je ona: je li od vazduha satkana? Kako to da stoji a ne dotie se zemlje, a pri tom se ni nata ne naslanja. Kroz nju se vidi ruiasta svetlost i znaci na zidu. Gle, ona malo mrdnu svojomprozranom glavom: blago joj svetle njene svetloplave oi; kosa joj lepra i pada niz ramena kaosvetlosiva magla; usne su joj bledo rumene, kao kad se kroz bledo prozrano jutarnje nebo razlije jedvaprimetno rumenilo zore; obrve se jedva naziru Ah, pa to je Katarina! Danilo oseti kako mu se udoviukoie; htede neto da progovori, ali se njegova usta pokreu bez glasa.Vetac je i dalje nepomino stajao na svome mestu.- Gde si bila? - upita je, a ona sva zadrhta.- Oh, zato si me zvao? tiho promuca ona. Bilo mi je tako lepo. ivela sam tamo gde sam serodila i provela petnaest godina. Oh, kako je tamo lepo! Kako je zelena i mirisava ona livada na kojoj samse u detinjstvu igrala: i cvee u polju raste kao nekad, i naa kua i bata su tamo! O, kako me je grlilamoja dobra majka! Koliko je ljubavi u njenim oima! Ona me je milovala, ljubila u usta i obraze, gustimeljem eljala moju plavu kosu Oe! i ona upre u veca blede oi zato si zaklao moju majku?Vetac joj srdito pripreti prstom.- Zar sam te zvao da o tome govori? I vazduasta lepotica zadrhta. Gde ti je sada tvoja panji?


- Moja panji Katarina sada je zaspala. Ja sam se tome obradovala, prhnula sam i odletela. Odavnosam elela da vidim majku. Vratilo mi se odjednom petnaest godina, postala sam laka kao ptica. Zato sime pozvao?- Sea li se svega onog to sam ti jue govorio? zapita vetac tako tiho da se jedva moglo uti.- Seam se, seam, ali dala bih sve na svetu samo da to zaboravim. Jadna Katarina, ta sve njenadua zna to ona uopte ne zna.To je, dakle, Katarinina dua! pade na pamet Danilu, ali se jo ne usudi da se pomeri.- Pokaj se oe! Nije li strano to se posle svakog tvog ubistva mrtvaci diu iz grobova?- Ti opet isto! ljutito je prekide vetac. Bie onako kako ja kaem, primorau te da ini ono to jahou. Katarina e me zavoleti!...- O, ti nakazo jedna, a ne oe! prostenja Katarina! Ne, nee biti po tvome! Istina, ti ima mo dasvojim neastivim arolijama izaziva duu i mui je, ali nju jedino bog moe naterati da ini ono to oneli. Ne, nikada se Katarina, dok sam ja u njenom telu, nee reiti da ini bogu mrska dela. Oe, blizu jeStrani sud! I da mi nisi otac, pa ni tada me ne bi mogao naterati da prevarim svoga dragog, vernog mua.I kada mi ne bi bio veran i mio moj mu, i tada ga ne bih prevarila, jer bog ne voli neverne due i one kojiprekre svoju zakletvu.Rekavi to ona uperi svoje blede oi u prozor pod kojim je sedeo pan Danilo i ukoi se- Kud gleda? Koga tamo vidi? prodera se vetacVazduasta Katarina zadrhta. Meutim, pan Danilo je ve odavno bio na zemlji i sa svojim vernimSteckom uveliko se probijao prema svojim brdima. Strano, strano! govorio je u sebi, a u njegovokozako srce uvlaila se neka zebnja. Ubrzo zatim stie u svoje dvorite gde su kozaci vrsto spavali, osimjednog koji je bio na strai i puio lulu. Nebo je bilo gusto posuto zvezdama.- Dobro je to si me probudio! govorila je Katarina trljajui oi vezenim rukavom svoje koulje ipromatrajui mua koji je stajao pred njom. Kakav sam straan san usnila, kako me je guilo! Uh, inilomi se da umirem- Koji san, da nije onaj to u ti ga sad ispriati? - I Buruljba poe priati ta je video.- Otkud ti to zna? upita ga u udu Katarina. Ali, ne, mnogo od toga mi je sasvim nepoznato. Ne,ja nisam sanjala da je moj otac ubio moju majku, ni mrtvace, nita od toga. Ne, Danilo, ti pria netodrugo. Oh, kako je straan moj otac!


- Nije ni udo to nisi sve u snu videla. Ti ni deseti deo ne zna to zna tvoja dua. Zna li ti, da jetvoj otac antihrist? Prole godine kad sam se spremao da zajedno sa Ljasima udarim na Krimske Tatare(tada sam jo bio u neprijateljstvu sa tim nepouzdanim narodom), jo tada mi je govorio iguman Bratskogmanastira, a on je, eno, sveti ovek, da antihrist ima mo da izazove duu svakog oveka, a dua jeslobodna kad ovek zaspi i zajedno sa anelima oblee oko bojeg prestola. Od prvog susreta sa tvojimocem on mi se nije dopao. Da sam znao da ima takvog oca, nikad se tobom ne bih oenio, ostavio bih te ine bih primio na svoju duu greh stupanjem u rodbinske veze s antihristovim plemenom.- Danilo! vrisnu Katarina, pokrivi lice rukama i zarida: - ta sam ti ja skrivila? Jesam li teprevarila, mili moj muu? ime sam gnev tvoj izazvala? Zar te nisam verno sluila? Da li sam ti rekla taruno kad bi se podnapit sa junake pijanke vraao? Zar ti nisam rodila crnookog sina?...- Ne plai, Katarina, sada te dobro poznajem i ni za ta na svetu ne bih te ostavio. Svi grehovi leena tvom ocu.- Ne, ne zovi ga mojim ocem! On mi nije otac. Bog mi je svedok da ga se odriem, odriem se oca!On je antihrist, otpadnik od boga. Neka gine, nek se davi, neu mu pruiti ruku da ga spasem. Neka sesui od otrovnog bilja neu mu dati vode da se napije. Ti si mi otac!VIU dubokom podrumu pana Danila iza tri brave lei vetac u gvozdenim lancima, a neto dalje,iznad Dnjepra, gori njegov avolski zamak i plameni jezici, crveni kao krv, liu i uvijaju se oko zidova. Onne tamnuje zbog arolija i bogu mrskih dela za to e mu suditi bog. Baen je u tamnicu da ispata zbogtajne izdaje ukrajinskog naroda, zbog sporazuma sa neprijateljima o prodaji katolicima ruske zemlje i opaljenju hrianskih crkava. Sumoran je vetac i misli mrane kao no roje mu se po glavi. Preostalo muje da ivi jo jedan dan, a ve sutra treba da se rastane sa ovim svetom. Oekuje ga pogubljenje. Kaznamu nee biti blaga. Bila bi to milost da ga skuvaju u kotlu ili oderu s njega grenu kou. Neveseo je, glavuje pognuo. Moda se i krije pred smrtnim asom, ali njegovi gresi ne zasluuju oprotaj od boga.


Gore iznad njega je prozor isprepletan gvozdenim ipkama. Zveckajui lancima doteturao se do prozorada pogleda hoe li tuda naii njegova ki. Ona je blage naravi, nije osvetoljubiva, prava je golubica, modae se ona smilovati na oca Ali nema nikoga. Dole vijuga put kojim niko ne nailazi, a jo nie od puta teeDnjepar njemu nije stalo ni do koga: on hui i teko je okovanom sunju sluati njegovu monotonuhuku. Utom se neko pojavi na putu to je kozak. Suanj duboko uzdahnu. Opet je sve pusto. Ali eno,neko se u daljini pojavljuje, lepra zeleni kaftan Na glavi se sija zlatni ukras za kosu. To je ona. Suanjse jo vie primae prozoru. Evo je, prilazi, sasvim je blizu- Katarina, keri! Smiluj se, saali se.Ona je nema, nee ni da ga slua, ni pogleda ne skree prema tamnici, i ve je prola i uskoro seizgubila iz vida. Sve je opet pusto. Tuno umi Dnjepar. Tuga se uvlai u srca. Ali, zna li vetac za tugu?Dan se blii kraju. Sunce je ve zalo i nestalo. Ve se spustilo vee; svee je; negde mue vo,odnekud dopiru glasovi to se sigurno ljudi vraaju s rada i vesele se. Dnjeprom promie amacNikom nije stalo do sunja. Na nebu zasja srebrni srp. Eno opet neko dolazi iz suprotnog pravca. Tekose u mraku moe raspoznati ko je. To se Katarina vraa.- Keri! Tako ti boga, ni ljuti vuii nee rastrgnuti svoju majku; keri, pogledaj bar svoga grenogoca. Ona ga ne slua i ide dalje. Keri, tako ti nesrene majke! Katarina stade. Doi da uje mojeposlednje rei!- Zato me zove, bogohulnie? Ne nazivaj me kerkom! Mi nismo nita jedno drugom! ta traiod mene kad me zaklinje mojom nesrenom majkom?- Katarina! Moja smrt je blizu; ja znam, mene e tvoj mu vezati konjima za repove i pustiti nizpolje da me rastrgnu, a moda e izabrati jo straniju smrt- Zar postoji na svetu kazna koja bi bila ravna tvojim gresima? ekaj je; niko nee moliti za tebe.- Katarina, ne plaim se ja smrti, ve muka na ovom svetu Ti si nevina, Katarina, tvoja dua eleprati u raju oko boga, a dua tvog bogohulnog oca goree u venom ognju i taj se oganj nikad neeugasiti sve e se vie razgorevati, a niko ni kapi vode nee sipati na nju, niti e biti daka vetra- Nije u mojoj moi da ti tu kaznu ublaim ree Katarina i okrete se da poe.- Katarina! Saekaj jo samo jednu re da ti kaem: ti moe da spasi moju duu. Ti i ne znakako je bog dobar i milostiv. ula si za apostola Pavla i kakav je on bio grenik, ali se pokajao i postaosvetac.


- ta mogu ja da uradim da bih spasla tvoju duu? upita Katarina. Zar ja, slaba ena, mogu to ipomisliti?- Ako odavde izaem, ostaviu sve to sam do sada inio. Pokajau se, otii u u peinu, obuiugrubu odeu, i dan i no u se bogu moliti. Nita mrsno, pa ni ribu u usta neu uzeti! Na goloj zemlji uspavati, ni odeu na nju neu prostirati, stalno u se moliti i moliti. A ako boje milosre ne skine sa menebar stoti deo grehova, zakopau se u zemlju do gue ili u se uzidati u kameni zid, neu uzimati ni hranuni pie tako u umreti. Sve to imam ostaviu kaluerima da mi etrdeset dana i etrdeset noi dreparastos.Katarina se zamisli.- Pa i da ti otvorim, ne mogu ti lance raskovati.- Ne bojim se ja lanaca ree on. Ti kae da su u njima vezane moje ruke i noge. Ne, ja sam imzamaglio oi i umesto ruku pruio im suvo drvo. Evo, pogledaj, na meni nema nikakvog lanca! reeizlazei na sredinu.. Ne bih se ni ovih zidova bojao, proao bih ja kroz njih, ali tvoj mu i ne zna kakvi suto zidovi. Zidao ih je sveti isposnik i nikakva neista sila ne moe odavde izvesti sunja pre nego to seotkljuaju vrata onim kljuem kojim je sveti ovek zakljuavao svoju eliju. Ovakvu istu eliju iskopau ija, strani grenik, im izaem na slobodu.- uj, ja u te pustiti, ali ako me ti prevari ree Katarina zaustavljajui se pred vratima, - iumesto da se pokaje, opet se pobratimi sa avolom?- Ne, Katarina, meni je ostalo jo malo da ivim. I bez pogubljenja moj kraj je blizu. Zar ti zaistamisli da u se ja sam predati na vene muke?Katanci zagrmee.- Zbogom! Neka te milostivi bog uva, dete moje! ree vetac i poljubi je.- Ne dotii me se, jezivi grenie, odlazi to pre! vikala je Katarina, ali njega vie nije bilo.- Ja sam ga pustila! preneraeno je buljila u zidove. ta da kaem muu? Propala sam. Ostajemi samo da me ivu u grob sahrane! Ona zarida i umalo ne pade na panj na kome je pre toga sedeosuanj. Ali ja sam spasila jednu duu prozbori ona tiho, - ja sam uinila bogougodno delo. Ali mojmu Prvi put sam ga prevarila. O, kako e mi biti teko da pred njim govorim neistinu! Neko dolazi! Toje on! Mu! - vrisnu u oajanju Katarina i bez svesti pade na zemlju.


VII- To sam ja, keri moja! Ja sam, srce moje! zau Katarina kad doe k svesti i ugleda pred sobomstaru sluavku. Starica nagnuta nad njom, ini se neto ape, ispruila iznad nje svoju uvelu ruku i prskaje hladnom vodom.- Gde sam to ja? zapita Katarina pridiui se i osvrui se oko sebe. Preda mnom umi Dnjepar,iza mene neka brda Kud si me to, eno, zavela?- Ja te nikud nisam zavela, ve sam te izvela; na rukama sam te svojim iz zaguljivog podrumaiznela. Podrum sam zakljuala da ti ne bi imala problema sa panom Danilom.- Gde je klju? upita Katarina gledajui u svoj pojas. Ja ga ne vidim.- Uzeo ga je tvoj mu da vidi veca, dete moje.- Da ga vidi? Pa ja sam propala! viknu uplaeno Katarina.- Bog neka nas uva od propasti, dete moje! Ti samo uti, gospo moja, i niko nita nee saznati!- Pobegao je taj prokleti antihrist! Jesi li ula, Katarina, on je pobegao! ree Danilo prilazeisvojoj eni. Iz oiju su mu sevale varnice, a sablja, tresui se, zvonila je o pojasu.ena sva pretrnu.- Njega je neko pustio, mili moj muu progovori ona drui.- Pustio ga je, u pravu si, ali ga je avo pustio. Pogledaj samo, umesto njega stoji klada okovana ugvoe. Bog je jedini uinio da se avo ne boji kozakih aka! Kad bih samo posumljao u nekog od mojihkozaka i kad bih saznao ne znam kakvu bih mu kaznu smislio!- A ako bih to bila ja?... ote se nehotice Katarini, pa uplaivi se prekide.- Kad bi i pomislila samo da tako neto uini, ti vie ne bi bila moja ena. Zavezao bih te u vreu iusred Dnjepra utopio!Kad ovo u Katarini dah zastade, a kosa joj se die na glavi.


VIIINa pograninom putu u jednoj krmi skupili se Ljasi i piruju ve dva dana. Mnogo je neto tihgadova. Skupili su se, sigurno, da krenu u pohod, neki ak i mukete imaju, zveckaju mamuze, zveesablje. Panovi se vesele i hvaliu, priaju razne izmiljotine, rugaju se pravoslavlju, nazivaju ukrajinskinarod svojim slugama i zavaljeni na klupama, vano suu brkove. Sa njima je i katoliki svetenik. I on jekao i oni ak ni izgledom ne lii na hrianskog popa. Pije i bekrija s njima i svojim poganim jezikomgovori bestidne rei. Ni sluge im ni u emu ne ustupaju: zasukali rukave svojih odrpanih dolama, pa seepure kao da ine neto znaajno. Kartaju se i jedan drugog udaraju kartama po nosu. Sa sobom sudoveli i nekakve tue ene. Vika, tua! Panovi besne i mahnitaju, hvataju za bradu Jevrejina i nanjegovom bezbonom elu crtaju krst, gaaju u ene orcima, igraju krakovjak sa svojim poganim popom.Ovakve gadosti na ruskoj zemlji nisu inili ak ni Tatari. Oigledno je bog ruskoj zemlji za grehe dosudioda trpi takvu sramotu! I kroz taj opti mete uje se kako govore o zadnjeprovskom imanju pana Danila,o lepoj eni njegovoj Nije se na dobro sastala ova razbojnika druina!IXPan Danilo nalaken na sto sedi u svojoj sobi i razmilja. Panji Katarina sedei na banku peva.- Neka me tuga spopala, eno moja! progovori pan Danilo. I glava me boli, i srce me boli. Nekakomi je teko! Sigurno mi se smrt pribliava.O, moj voljeni muu! Primakni mi glavu svoju! Zato ti se po njoj vrzmaju tako crne misli,pomisli Katarina, ali ne smede rei. Teko je bilo, njoj, krivoj, da prihvati muevljevo milovanje.- uj, eno moja! javi se ponovo Danilo, - ne ostavljaj sina kad mene vie ne bude na ovom svetu.Teko e biti mojim kostima da u vlanoj zemlji trunu, a jo tee bie mojoj dui.- ta to govori, muu moj! Nisi li se ti rugao nama, slabim enama?


a sad sam govori kao slaba ena. Ti jo mora dugo da ivi.- Neu Katarina, moja dua osea blisku smrt. Sve mi na svetu postaje muno. Teka vremenadolaze. Ah, seam se, seam se dobrih starih vremena, ona se vie nikad nee vratiti! On je onda bio iv,ponos i slava nae vojske, stari Konaevi! Kao da mi i sad pred oima promiu kozaki pukovi! Da, biloje to zlatno doba, Katarina! Stari hetman jae na vrancu, u ruci mu blista hetmanska palica, svud okonjega garda, a unaokolo talasa se crveno more Zaporoaca. Kad hetman progovori svi stadoe kaoukopani. Zaplaka se starina kad nam poe pominjati podvige i bitke. E h, Katarina, kako smo se tadaklali s Turcima! Jo mi se na glavi vidi oiljak. etiri kuruma je prolo kroz mene na etiri mesta inijedna mi rana jo nije sasvim zarasla. Koliko smo tada zaplenili zlata! Drago kamenje kozaci su kapamagrabili. Da samo zna kakve smo divne konje zadobili! Oh, nikad vie neu tako vojevati! Nisam star,telom sam jo snaan, ali kozaki ma mi ispada iz ruke - ivim, a nita ne radim, i sam ne znam zbog egaivim. Nikakvog reda nema u Ukrajini: kozaki pukovnici i kapetani meu sobom se kolju kao psi. Nemaglavnog stareine. Nae plemstvo primilo je poljske obiaje, postalo lukavo preavi u unijate prodalosvoju duu. Jevreji tlae jadni narod. O, dobra stara vremena, kud se dedoste lepe godine moje?... Idi upodrum, mome, i donesi bokal medovine. Hou da pijem za nekadanju slavu, za davne godine!- ime emo poastiti goste, pane? Otud s livade dolaze Ljasi! ree Stecko koji u taj mah ue ukuu. - Znam zato dolaze ree Danilo ustajui. Sedlajte mi konje, moje verne sluge! Opremite ih,sablje obnaite i ne zaboravite da uzmete samu. Treba goste valjano doekati!Kozaci jo ne stigoe ni konje da uzjau, ni puke da napune, a Ljasi prekrilie brdo kao lie kadujesen prekrije goru.- O, pa ovde imam s kim da se ogledam! ree Danilo gledajui debele panove kako se na konjima uzlatnoj opremi dostojanstveno ljuljaju ispred ostalih. Vidim da emo se jo jednom dobro proveseliti!Uivaj, kozaka duo, poslednji put! Veselite se momci, doe i na nas red!I otpoe veselje: sevaju maevi, lete kurumi, uje se rzanje i topot konja. Od silne vike vrti se uglavi, od dima oi suze. Sve se izmealo, ali kozak osea gde mu je drug, a gde neprijatelj; zazuji kurum pade hrabri konjanik, zvizne sablja zakotrlja se po zemlji glava brbljajui nepovezane rei.Usred gomile crveni se vrh kozake kape pana Danila, pada u oi i zlatni pojas na plavoj dolami,kao vihor vijori griva konja vranca. Poput ptice leti sad ovamo sad onamo, podvikuje, zamahuje sabljom


dimiskijom, see i desnom i levom rukom. Seci, kozae! Veseli se, razveseli svoje kozako srce, ali negledaj u zlatnu konjsku opremu i dolame! Gazi nogama zlato i drago kamenje! Kolji, kozae! Raduj se, alise obazri i pogledaj! Pogani Ljasi ve pale kue i gone uplaenu stoku. Kao vihor okrete natrag panDanilo svoga konja i kapa sa crvenim vrhom ubrzo se ukaza pred kuama, a gomila oko njega stade seproreivati.Ne zna se vie koliko se dugo biju Ljasi i kozaci, sve je manje i jednih i drugih, ali ne posustaje panDanilo: on svojim dugim kopljem obara konjanike iz sedla, peake gazi svojim bojnim konjem. Dvoritese poe raiavati. Ljasi nagoe da bee, a kozaci uzee da skidaju sa ubijenih dolame i bogatu opremu;pan Danilo kree u poteru, poziva svoje zakipte od besa kad se pred njim pojavi Katarinin otac. Stoji nabrdu i nanianio pukom pravo u Danila. Danilo potera konja prema njemu Kozae, u smrt ide!... Pukapue, a veca nestade. Jedino verni Stecko opazi kako iza brda nestade crvena odea i neobina kapa.Kozak se zaljulja i pade na zemlju. Verni Stecko pritra svome panu ali njegov pan lei opruen nazemlji, zatvorio jasne oi, crvena krv mu kulja iz grudi. On oseti prisustvo svoga sluge, polako podiekapke, blesnu oima: Zbogom, Stecko! Reci Katarini da ne ostavlja sina! Ne ostavljajte ga ni vi, mojeverne sluge! i zauta. Izlete kozaka dua iz plemenitog tela, usta pomodree. Zaspa kozak venimsnom. Zaplaka verni sluga i pozva rukom Katarinu: Hodi, panji, hodi, razveselio ti se tvoj pan. Lei pijanna vlanoj zemlji, dugo se nee istrezniti!Katarina se udari rukama u grudi i pade kao snop po mrtvom telu: Muu moj mili, zar to ti leiovde zatvorenih oiju? Ustani, moj premili sokole, prui mi svoju ruku. Digni se, pogledaj samo barjednom tvoju Katarinu, mrdni usnama, reci samo jednu re! Ali ti ne haje, uti, moj svetli pane!Pomodreo si kao Crno more. Tvoje srce je prestalo da kuca. to si tako hladan, pane moj? Nisu, znai,dovoljno vrele moje suze, kad ne mogu da te zagreju! Ili mi jadikovke nisu dovoljno glasne, kad ne moguda te razbude! Ko e predvoditi vojsku tvoju? Ko e jahati tvog vranca? Ko e pred kozacima glasnoviknuti i zamahnuti sabljom? Kozaci, kozaci, gde vam je dika i ponos? Ona sada lei na hladnoj zemlji.Sahranite i mene, sahranite me s njim, oi mi zapnite zemljom, na bele grudi mi pritisnite klenove daske,ne treba mi vie lepota moja!Tako narie Katarina, a u daljini se nazire oblak praine to stari jesaul Gorobec hita u pomo.


XDivan je Dnjepar po mirnom vremenu kada lagano i slobodno pronosi kroz ume i planine obilnuvodu svoju. Ni tutnji, ni hui. Gleda ga i ne zna, da li se kree ili stoji njegova velianstvena irina iizgleda ti da je sav sliven od stakla, a njegov plavi mut, kao ogledalo, neizmerno irok, beskrajno dug lebdii vijuga kroz zeleni sneg. Mili se tada i vrelome suncu da se ogleda sa visine i da zagnjuri svoje znake ustuden staklaste vode, i okolnim umama da se jasno ogledaju u vodi. Zelenokose! One se meaju sapoljskim cveem i nagnute prema vodi gledaju u nju i ne mogu je se nagledati, i nikako da se nadivesvome svetlom licu, i smee mu se i pozdravljaju ga maui granama. U sredinu Dnjepra one ne smejuzaviriti, niko osim sunca i plavog neba ne gleda u nju. Retko koja ptica doleti do sredine Dnjepra. Kako jeraskoan! Nema mu ravne reke na svetu. Divan je Dnjepar i u toploj letnjoj noi kada sve utone u san: iljudi, i zveri, i ptice, a samo bog nadgleda nebo i zemlju i velianstveno stresa svoju rizu. Sa rize sipajuzvezde. One sijaju i trepere iznad zemlje i sve se istovremeno ogledaju u Dnjepru. Dnjepar ih sve dri usvom tamnom krilu. Ni jedna ne moe pobei od njega sve dok se ne ugasi na nebu. Crna uma naikanazaspalim vranama i stare raspuknute planine naginju se kao da ga ele pokriti svojom dugakom senkom ali uzalud! Nema nieg na svetu to bi moglo pokriti Dnjepar. Onako tamnoplav lagano protie usrednoi kao usred dana i vidi se nadaleko, dokle ljudsko oko moe da dosegne. Razneen on se privija blieobali zbog none hladnoe i pravi srebrnu struju koja odbleskuje kao sablja dimiskija, a zatim onakomodar ponovo utone u san. Prekrasan je Dnjepar i tada i nijedna mu reka na svetu nije ravna! A kadamrki oblaci kao brdo krenu po nebu a crna uma se ljulja iz korena i hrastovi pucketaju, i munja, lomei semeu oblacima, odjednom obasja itav svet tada je Dnjepar straan! Vodeni bregovi hue udarajui oobale, pa se potom sa svetlucanjem i jekom povlae nazad, a onda plau i cvile u daljini. Tako tugujekozakova stara majka kad ispraa sina u vojsku. On je veseo i io, jae na vrancu, podboio se i mladikinakrivio kapu, a ona uplakana tri za njim, hvata za stremen i uzde, kri ruke i lije suze.Meu uzburkanim talasima crne se zastraujue ogoreli panjevi i stene na isturenoj obali. Jedanamac to hoe da pristane njie se na talasima i udara o obalu. Koji se to kozak usudio da se u ovo dobavozi kad se starina Dnjepar rasrdio? On sigurno ne zna da Dnjepar guta ljude kao muve.


amac pristade i iz njega izae vetac. Neveseo je, teko mu je palo to su kozaci odali onakovelianstvenu poslednju poast svome ubijenom panu. Skupo su je Ljasi platili: etrdeset etiri pana sasvim orujem i dolamama., trideset i tri momka iskasapljena u komade, a ostali zajedno sa konjimaodvedeni u ropstvo da budu prodati Tatarima.On se niz kamene stepenice izmeu ogorelih panjeva spusti u zemunicu iskopanu duboko u zemlji.Lagano ue ne kripnuvi vratima, na sto prekriven stolnjakom postavi lonac i svojim dugim rukamapoe u njega ubacivati nekakve trave; uze zatim krag napravljen od nekakvog udnog drveta, zahvatinjime vode i stade je sipati u lonac, miui pri tom usnama i govorei nekakve vradbine. Po sobi se razliruiasta svetlost. Lice mu tada posta strano, zakrvavljeno, samo su se duboke bore crnele na njemu, aoi gorele kao u vatri. Neastivi grenie! I brada ti je odavno seda, i lice ti je izbrazdano borama, i sav siuvenuo, a jo uvek ini bogu mrska dela. Nasred sobe zaleluja se beli oblak i neto nalik na radostzatitra mu na licu. Ali zato li se najedanput ukoio, razjapio usta, ne sme ni da se mrdne, zato mu se naglavi kosa nakostreila? Pred njim iz oblaka svetlelo se neije udno lice. Ono mu je nepozvano dolo ugoste! Svakog trena postajalo je sve jasnije i sve je jae upiralo svoje ukoene oi u veca. Crte tog lica,obrve, oi, usne, sve mu je nepoznato. Nikada ga u ivotu nije video. Ono i ne izgleda tako strano, aliveca spopade jeza. A nepoznata udna glava i dalje ga ukoeno gleda kroz oblak. I kad je oblaka vesasvim nestalo, crte nepoznatog lica jo su se otrije pokazivale a prodorni pogled nije se skidao s veca.On sav preblede kao krpa. Divljim, tuim glasom dreknu i ispusti lonac Svega nestade.XI- Umiri se, moja draga sestro! govorio je stari jesaul Gorobec. Snovi retko govore istinu.- Lezi malo, sestrice! govorila joj je njegova mlada snaha. Pozvau staru vraaru, ona se ne bojinikakve sile i izleie te od straha.- Niega se ne boj! govorio joj je jesaulov sin maui se sablje. Niko te ne sme uvrediti.Tuna, pogleda zamuena, gledala ih je Katarina ne znajui ta da kae. Ja sam kriva za svojunesreu. Ja sam ga pustila. Malo zatim dodade:


- Nemam mira od njega! Evo ve je deset dana kako sam kod vas u Kijevu, a alost se nije ni zatrunku smanjila. Mislila sam da u moi da u miru gajim sina za osvetu Straan, oh, kako mi je straandoao na san! Ne daj boe, ni da ga vidite! Srce mi jo i sad lupa! Ja u ti zaklati dete, Katarina! vikao je,ako se ne uda za mene I zaplakavi Katarina pritra kolevci, a uplaeno dete prui ruice prema njoj ipoe vritati.Jesaulov sin kad ovo u, sav uskipe od besa i sevnu gnevno oima.I sam jesaul Gorobec se raspomami:- Neka samo proba da doe ovamo, pogani antihrist! Uverie se da jo ima snage u rukamastaroga kozaka. Bog mi je svedok govorio je diui prema nebu svoje bistre oi da sam hitao dapruim ruku bratu Danilu! Njegova sveta volja je tako htela, zatekao sam ga na hladnoj postelji, na koju jeleglo mnogo kozaka. Ali, nije li mu bilo bogato opelo? Jesmo li pustili jednog ivog Ljaha? Umiri se, detemoje! Niko se ne sme usuditi da te uvredi dok je mene i moga sina!Ovako zavri stari jesaul i prie kolevci, a dete, kad ugleda o pojasu srebrnom ukraenu crvenululu, duvankesu sa sjajnim kresivom, prui prema njemu ruice i nasmeja se.- Isti otac! ree stari jesaul, skide lulu i dade mu jo je u kolevci, a ve hoe da pui lulu.Katarina neujno uzdahnu i uze da ljulja kolevku. Sloie se da no provedu svi zajedno, malozatim i pospae. Zaspa i Katarina.U dvoritu i u kui zavlada mir, nisu spavali samo kozaci koji su bili na strai. Najedanput Katarinavrisnu i probudi se, a za njom poskakae i svi ostali. Ono je ubijeno, zaklano je! vikala je i trala premakolevci.Svi se okupie oko kolevke i skamenie se kad videe da u njoj lei mrtvo dete. Niko ne progovorini rei zbunjen ovim neuvenim zloinom.XIIDaleko od Ukrajine, kad se proe Poljska i ostavi veliki grad Lavov, niu se lanci visokih planina.Planina za planinom kao kamene tvrave presecaju zemlju i desno i levo i spreavaju da je huno i silnomore ne bi probilo. Ovi kameni lanci proteu se kroz Vlaku i Erdelj i kao kakva grdosija zaustavljaju se


u vidu potkovice izmeu galikog i maarskog naroda. Takvih planina kod nas nema. Strano ih je ipogledati, a na mnoge njihove vrhove jo ljudska noga nije stupila. I izgled im je udnovat kao da seprkosno more za vreme bure izlilo iz svojih irokih obala, vihorom podiglo ogromne talase i oni takoskamenjeni ostali nepomini u vazduhu, jer i oni imaju istu sivu boju sa belim vrhom koji se blista ipreliva na suncu. Do Karpata se jo moe uti ruski jezik, pa i iza njih po koja re, a tamo dalje i vera jedruga i jezik je drugi. Tamo ivi dosta brojan narod Maari; jau konje, biju se i piju gotovo kao kozaci,a za konjsku opremu i skupocenu odeu ne ale dati para. Izmeu planina su prostrana i velika jezera.Voda u njima je kao staklo nepomina, a u njoj se kao u ogledalu odraavaju goli planinski vrhovi i njihovazelena podnoja.Ali ko je to to usred noi, sijale ne sijale zvezde, jezdi na vranom konju? Kakav je to vitezneobina rasta to juri podno planina, iznad jezera, i to se sa svojim isto tako dinovskim konjem ogledau mirnoj vodi, dok njegova ogromna senka stravino prelee preko planinskih visova? Blista na njemuoklop; na ramenu stoji koplje, o sedlu okaena sablja zvei; lem na elo navuen, crne se brkovi oi susklopljene, trepavice sputene: on spava. On i u snu dri uzengije, a iza njega, na istom konju sedi dete iono takoe spava i u snu se dri za viteza. Ko je on, kuda ide i zato? Ko bi to znao! Ne obilazi on planineod skora. Kad svane dan i sunce izae, njega vie nema, samo gortaci s vremena na vreme primete dapromakne neija dugaka senka i to kad je nebo vedro bez ijednog oblaka na njemu. im se ponesputati no on se opet pojavi ogledajui se u jezerima, a za njim juri njegova treperava senka. Preao jepreko mnogih planina i uspeo se na Krivan, od kojega nema vie planine u Karpatima. Kao kakav car onse uzdie iznad ostalih; Tu su se i zaustavili konj i konjanik i utonuli u jo dublji san, a oblaci su se spustilii prekrili ih.XIIIPst tie, baba! Nemoj tako lupati, dete mi je zaspalo. Dugo mi je sin plakao, sad spava. Ja idem uumu, baba! to me tako gleda? Ti si strana Iz tvojih oiju se pomaljaju gvozdena kljeta Uh, kakosu dugaka! Gore kao vatra! Ti si sigurno vetica! O, ako si vetica, odlazi odavde! Ukrae mi sina.


Kako je glup onaj jesaul: on misli da ja volim da ivim u Kijevu; ne, ovde su moj mu i moj sin, ko e sebrinuti o kui? Ja sam otila tako neujno da ni maka ni pas nisu osetili. Ti bi, baba, htela da sepodmladi - pa to nije teko: treba samo igrati. Gledaj kako ja igram. Kad izgovori tako nepovezane reiKatarina se podboi i zaigra, bezumno bacajui poglede na sve strane. Pocikuje, udara nogama o zemlju,neumorno i bez takta zvone srebrne potkovice. Raspletena crna kosa vitla joj se oko belog vrata. Ni zatrenutak ne prestajui ona leti kao ptica maui rukama i klimajui glavom, i sve se inilo ili da e seumoriti i pasti na zemlju, ili odleteti sa ovoga sveta.Tuno stoji stara dadilja i njene duboke bore ispunile su se suzama; teak kamen pritiska srcevernih slugu dok gledaju svoju panji. Kad se sasvim umorila Katarina poe lagano udarati nogama umestu, mislei da igra neku igru. A ja, momci, imam ogrlicu a vi nemate! ree, poto se najzadzaustavi. Gde je moj mu? vrisnu ona najednom vadei iza pojasa turski no. Oh, to nije onakav nokakav meni treba! Na njenom licu se tada pojavie i suze i tuga. Srce mog oca je daleko, ovaj no ga nemoe dohvatiti. Njegovo je srce gvozdeno. Iskovala ga je jedna vetica na paklenoj vatri. Zato ne dolazimoj otac? Zar ne zna da je vreme da ga zakoljem? Znai, on hoe da ja sama doem... Ona ne dovri, vese udno nasmeja. Pade mi na pamet smean dogaaj: setila sam se kako su mog mua sahranjivali...Njega su ivog sahranili... Kako sam se smejala!... Sluajte, sluajte! I umesto da govori, poe da peva:Jure kola sva u krvi,U kolima kozak lei,Prostreljen je, iseen je.Desnom rukom koplje dri,S toga koplja krvca lije.Tee reka krvava.Iznad reke javor stoji,Na javoru gavran grake,Za kozakom mati plae.Ne plai majko i ne tui!Tvoj se sinak oenio,Uze enu gospoicu,Na poljani zemunicu,Bez prozora i bez vrata.


Ovoj pesmi sad je kraj.Igrali se rak i riba...A ko mene ne zavoli,Majka mu se razbolela!Tako su se kod nje izmeale sve pesme. Ima ve dva dana otkako ivi u svojoj kui i nee ni da ujeza Kijev, nee da se moli bogu, stalno bei od ljudi, od jutra do mrklog mraka tumara po mranimumama. Otro granje grebe je po belom licu i ramenima; vetar joj mrsi raspletenu kosu, opalo lie utijoj pod nogama ali ona se ni na ta ne obazire. U vreme kada se veernje rumenilo gasi i pre nego to sezvezde pojave i mesec zasija strano je ii kroz umu po drveu se penju i hvataju za grane nekrtenadeca, plau, smeju se, kotrljaju se po stazi i po bujnoj koprivi. Iz talasa Dnjepra izranjaju u povorkamadevojke samoubice; kosa im sa zelene glave pada na ramena; uz glasan ubor sa njih se cedi voda, pa sekroz tu vodenu koprenu provide kao kroz staklenu koulju; usta im se divno smee, obrazi im gore, oimame duu... one bi izgorele od ljubavi, ljubile bi... Bei, krtena duo! Njihova usta su led, a posteljahladna voda; one e te zagolicati i odvui u reku. Katarina ni u ta ne gleda, ona se bezumna ne plaivodenih vila i do duboko u no juri sa noem traei oca.Jednog ranog jutra doe nekakav gost, stasit, u crvenoj dolami i stade se raspitivati za panaDanila. Kad u ta se dogodilo, on poe slegati ramenima i rukavom brisati uplakane oi. On je, kae,vojevao sa pokojnim Buruljbaom protiv Turaka i Krimskih Tatara; ni sanjao nije da e Danilo takozavriti. Priao je jo o mnogo emu i poele da vidi panji Katarinu.Katarina ga u poetku nije ni sluala, a onda, kao da joj se razum najednom povrati, poe paljivosluati. On je priao, kako su on i Danilo iveli kao braa, kako su se jednom pred Krimskim Tatarimasakrili ispod mosta... Katarina ga je sluala netremice.Doi e k sebi!, pomislie momci gledajui je. Ovaj e je gost izleiti! Ona ga ve slua kaorazumna!Ali gost poe da pria kako mu je jednom Danilo u otvorenom prijateljskom razgovoru rekao:uje, brate Koprijane, kada mene po bojoj volji nestane sa ovoga sveta, uzmi moju enu i oeni senjome!Katarina strano upre pogled u njega. Ah! vrisnu ona. To je on! To je otac!


On se dugo borio s njom nastojei da joj otme no. Najzad ga ote, zamahnu njime i dogodi sestraan zloin: otac ubi svoju bezumnu ker.Zaprepaeni kozaci jurnue na njega, ali je vetac u meuvremenu stigao da uzjae konja inestane.XIVIza Kijeva se pojavilo udo neuveno. Sva gospoda i hetmani iskupili su se da mu se dive:najednom se moglo daleko videti na sve strane sveta. U daljini se zaplaveo Liman, a iza njega serasprostrlo crno more. Stari ljudi su prepoznali i Krim koji se uzdizao iz mora kao kakva planina, iSivake movare. S leve strane videla se Galicija.- A ta je ono pitao je okupljeni narod stare ljude pokazujui na sive i bele vrhove koji su se, nalikoblacima, videli visoko na nebu.- To su Karpati! odgovorie starci. Ima meu tim planinama i takvih sa kojih se vekovima snegnije otopio, tamo se oblaci zaustavljaju i noivaju.Tada se ukaza i novo udo: na najvioj planini oblaci se razioe i na njenom vrhu pojavi se upunoj vitekoj opremi ovek na konju, zatvorenih oiju, a tako se dobro vidi kao da je sasvim blizu.U tom trenutku izdvoji se jedan iz naroda, unezvereno se obazre na sve strane kao da trai svogaprogonitelja, pa aurno obode konja i pojuri to bre moe. To je bio vetac. ega li se on toliko uplaio?Sa strahom se zagledavi u udnog viteza, prepoznao je u njemu ono udno lice koje se pred njim nezvanopojavilo kada je vraao. Ni sam nije znao to se toliko uznemirio kad ga je spazio i plaljivo se osvruijurio je na konju sve dok ga nije zateklo vee i zvezde se pojavile na nebu. On okrete prema kui u namerida upita neistu silu ta ovo znai. Tek to htede da s konjem preskoi reku preko rukavca koji mu seispreio na putu, kad se konj usred skoka zaustavi, okrete prema njemu njuku i, gle uda nasmeja se!Stravino blesnue u mraku dva niza belih zuba. Vecu se die kosa na glavi. On divlje dreknu i zaplaka,pa kao sumanut potera konja pravo prema Kijevu. inilo mu se da ga progone sa svih strana: drvee okonjega svud unaokolo u gustoj umi kao da je ivo, klima svojim crnim bradama i prua dugake grane kaoda ima nameru da ga zadavi, a zvezde jure ispred njega i svima pokazuju grenika.


inilo mu se da ga i sam put juri. Sav oajan vetac polete prema Kijevu - ka svetim mestima.XVSam u svojoj peini sedi isposnik pred kandilom i ne skida oiju sa svete knjige. Mnogo godina jeproteklo otkako se on zatvorio u svojoj peini. Ve je od dasaka napravio i mrtvaki koveg koji mu sluiza spavanje umesto postelje. Sveti starac zatvori svoju knjigu i poe da se moli bogu U tom trenutkuutra ovek, neobinog, stranog izgleda. Prenerazi se sveti isposnik prvi put u ivotu i tre videvitakvog oveka. Pridolica je drhtao kao jasikov prut, oi su mu divlje sevale stranom vatrom; njegovonakazno lice izazivalo je strah.- Oe, moli se! Moli se! viknu oajniki. Moli se za izgubljenu duu! i stropota se na zemlju.Sveti isposnik se prekrsti, uze knjigu, otvori je ali uasnut ustuknu i ispusti knjigu.- Ne, grenie nad grenicima! Nema za tebe milosti! Idi odavde, ne mogu se moliti za tebe!- Ne moe? viknu kao pomahnitao grenik.- Pogledaj, sveta slova u knjizi puna su krvi. Jo nikad na svetu nije bilo takvog grenika!- Oe, ti mi se podsmeva!- Odlazi, prokleti grenie! Ja ti se ne podsmevam, mene strah obuzima! Nije dobro biti s tobom.- Ne, ne, ti mi se ruga, ne govori vidim da su ti se usta otvorila i tvoji stari zubi se bele!...Kao besan skoi i ubi starog isposnika.Neto zastenja teko i to stenjanje pronese se preko polja i ume. Iza ume se izdigoe mrave suveruke sa dugim noktima, zatresoe se i nestade ih.Vetac vie nita nije oseao, pa ni straha. Sve mu se pomealo. U uima mu je zujalo, u glavibualo kao od pia, a u ta god pogleda sve mu izgleda da je pokriveno nekom pauinom. On skoi nakonja i uputi se pravo u Kanev u nameri da odatle preko erkasa ode Tatarima na Krim, ni sam ne znajuizato. Putuje itav jedan dan, putuje drugi dan, a Kaneva nikako nema. Put je taj, trebalo bi da ga je veodavno ugledao, ali Kaneva nema pa nema. U daljini zablistae kupole crkava. Ali to nije Kanev, negoumsk. Vetac se zaprepasti kad vide da je okrenuo sasvim u drugom pravcu. On potera konja nazadprema Kijevu i posle jednog dana jahanja ugleda grad, ali ne Kijev, ve Gali, grad jo dalje od Kijeva


nego umsk i sasvim blizu Maarima. Ne znajui ta da radi, okrete opet konja natrag, ali vidi da ponovoide u suprotnom smeru. Niko na svetu ne bi mogao da ispria ta se zbivalo u njegovoj dui, a ako bi nekoi zavirio, taj noima ne bi znao za san i nikad se vie ne bi nasmejao, videvi ta se tamo zbiva. Nije u njojbilo ni zlobe, ni straha, niti ljutine i gneva. Nema rei kojom bi se to moglo nazvati. eglo ga je, peklo,teralo ga da sav svet konjem pogazi, da uzme svu zemlju od Kijeva do Galia zajedno sa ljudima i sa svimto je na njoj, pa da sve to potopi u Crnom moru. Nije on to hteo da uradi iz neke zle volje; ne, ni sam nijeznao zato bi to uradio!... Sav pretrnu kad se odjednom pred njim pojavie Karpatske planine i visokiKrivan kome je teme bilo prekriveno sivim oblaiem kao kakvom kapom. A konj i dalje juri i ve skaepreko planina. Oblaci se iznenada razioe i pred njim se pojavi onaj udni konjanik u svoj svojoj stranojveliini. Vetac uloi sve snage da se zaustavi, zatee uzde koliko god je mogao, konj divlje zarza,nakostrei grivu i jurnu prema vitezu. Vetac tada oseti kako u njemu sve obamre, vide gde se nepominikonjanik pokree i odjednom naglo otvori oi, ugleda veca gde juri prema njemu i nasmeja se. Razlee sekao grom taj smeh njegov po planinama, odjeknu u veevom srcu i zatrese celu unutranjost. Uinilo muse da je neko snaan uao u nju, svud se po njoj kree, ulazi ekiem u srce, u ile... takav je strahovitodjek imao taj smeh.Konjanik svojom groznom rukom zgrabi veca i podie u vazduh. Ovaj istog trena umre i poslesmrti otvori oi. Ali, on je sad bio mrtvac i gledao je onako kako mrtvaci gledaju. Tako strano ne gledajuni ivi, ni koji vaskrsnu. Kolutajui mrtvim oima na sve strane, on spazi mrtvace koji se diu od Kijeva, iod Galicije, i od Karpata, a toliko lie na njega kao dve kapi vode.Svi bledi, vrlo bledi, sve jedan od drugog vii, jedan od drugog koatiji, stajali su oko konjanikakoji je u ruci drao strani plen. On se odjednom nasmeja i baci plen u provaliju. Tada za njim poskakaei ostali mrtvaci, dohvatie mrtvaca pridolicu i zarie u njega svoje zube! I jo jedan od svih vii i od svihstraniji htede da se digne iz zemlje, ali nije mogao, jer nije bio u stanju da to uini poto je toliko u zemljinarastao, da bi, da se kojim sluajem podigao, sruio Karpate i Erdelj i Tursku; pomeri se samo malo a odtoga se zatrese cela zemlja, i mnogo kua se porui, i mnogo ljudi izgibe.U Karpatima se esto uje zvidanje kao da hiljadu vodenica udaraju tokovima po vodi. To ubezdanoj provaliji, koju iz straha jo niko ivi nije video, mrtvaci grizu jednog mrtvaca. Deava se estoda se zemlja zatrese s jednog kraja na drugi, a to biva, vele pismeni ljudi, zato to negde blizu mora imajedna planina iz koje izbija plamen i teku ognjene reke. Ali starci u Maarskoj i u Galiciji znaju to bolje ikau da to onaj veliki mrtvac, to je u zemlji toliko narastao, hoe da ustane, pa potresa zemlju.


U gradu Gluhovu okupio se svet oko starca banduriste i ve itav sat slua slepoga pevaa. Takveprekrasne pesme i tako lepo nije jo nijedan bandurista pevao. Prvo je pevao o nekadanjim hetmanimaSagajdanom i Hmeljnickom. Bila su tada druga vremena: kozaci su uivali slavu, konjima su gazili dumane iniko im se nije smeo narugati. Bilo je tu i veselih pesama i kad ih je pevao starac je upravljao oi na narod, kaoda moe da vidi, dok su prsti leteli po strunama, pa se inilo kao da same ice sviraju. Srari ljudi oborili glave,a mladi pogled uprli u slepog starca i zanemeli. Ni apat se ne uje.- ekajte ree starac, - otpevau vam jednu iz starina.Narod se primae blie i slepi peva otpoe:Za vreme pana Stepana, erdeljskog kneza, a on je bio i kralj Ljaha, ivela su dva kozaka: Ivan i Petar.iveli su slono kao braa. uj Ivame, hajde da sve to jedan zadobije bratski da delimo: ako se jedan veseli idrugi da bude u radosti. Kad ko ta zapleni da se plen podeli, ako koga zarobe neka drugi sve svoje proda zanjegov otkup ili neka i sam ide u ropstvo I zaista, kozaci su sve to bi zadobili delili na ravne asti.* * *

Ratovao kralj Stepan s Turcima. Bije bitku ve tri nedelje i nikako da ih odbije; Turci su tada imalitakvog pau koji je sa jednom desetinom janiara mogao posei itav puk. Jednog dana objavi kralj Stepan dae onome junaku koji mu dovede pau ivog ili mrtvog platiti onoliko koliko daje svojoj vojsci. Hajdemobrate, da uhvatimo pau. ree Ivan Petru. Tako i uinie jedan ode na jednu, drugi na drugu stranu.* * *

Da li je Petar uhvatio kogaa ili nije, a Ivan ve vodi pau sa uetom oko vrata. Ti si pravi junak! reekralj Stepan i naredi da mu se da onolika plata koliku dobija sva vojska i da mu se dodeli zemlja gde on zaeli, istoke da uzme koliko hoe. im je Ivan dobio od kralja nagradu, podelio ju je istog dana sa Petrom. Petar jeuzeo polovinu ali mu je teko bilo da podnese to je kral toliko poastvovao Ivana i u dubini due naumi damu se osveti.


* * *Oba viteza upute se prema zemlji iza Karpata koju im je kralj poklonio. Kozak Ivan posadi iza sebena konja i svoga sina privezavi ga uza se. I suton se ve poe sputati, a oni se ne zaustavljaju. Detezaspa, poe dremati i sam Ivan. Ne dremaj, kozae, putevi kroz planinu su puni opasnosti!.. Ali kozak imakonja koji svuda zna put i nikad se nee spotai ni posrnuti. Ima u planinama jedna provalija niko jojdna jo nije video, koliko je od zemlje do neba, toliko je i do njega. Iznad provalije vodi staza njome dvaoveka mogu jo i nekako proi, ali trei nikako. Ivanov konj oprezno koraa. Naporedo jae Petar, savtreperi od radosti i jedva die. Najednom on se naglo okrene i gurne pobratima, te konj sa kozakom idetetom odleti u ponor.

* * *Ali kozak se nekako uhvati za granu i samo konj odlete na dno, a on poe puzati prema izlazu sasinom na ramenima, i samo jo malo pa da doe do izlaza, kad podie oi i ugleda Petra koplja uperenog unjega u nameri da ga ponovo gurne u bezdan. O, boe moj pravedni, bolje bi bilo da nisam oiju dizao danegledam kako roeni brat upire koplje u mene da me gurne u provaliju. Mili brate! Ubij mene, kad mi jetako na roenju pisano, ali potedi sina. ta je krivo nevino dete da i ono umre takvom groznom smru?Petar se samo nasmeja i gurnu ga kopljem, te kozak sa detetom odlete na dno, a on prigrabi sva dobra ipoe da ivi kao paa. Niko nije imao takvih ergela kao Petar, ni tako brojno stado kao on. I umre Petar.

* * *Kad umre Petar pozove bog due oba brata, Petra i Ivana, na sud. Ovaj ovek je veliki grenik! -ree bog. Ivane, ja ne znam kakvu kaznu da mu izaberem izaberi je ti sam! Dugo je Ivan smiljaokaznu i najzad ree: Teku mi je uvredu naneo ovaj ovek: izdao je svoga brata kao Juda i liio me asnogroda i potomstva na zemlji. A ovek bez roda i potomstva na zemlji, isto je to i zrno ita uzalud baeno uzemlju i u njoj propalo. Nije niklo i niko nee doznati da je bilo posejano.

Smene i strane prie Strana osveta 38* * *Uini, boe, tako da sve njegovo potomstvo nema sree na zemlji; neka poslednji iz njegova rodabude takav zloinac kakvog na svetu jo nije bilo! Da od svakog njegovog zloina dedovi i pradedovinjegovi nemaju mira u grobu, i da se, podnosei neopisive muke diu iz grobova! A juda Petar da nemasnage da iz groba ustane i da od toga trpi jo vee muke: da kao besan jede zemlju i gri se pod zemljom.

* * *A kad doe vreme da se tome oveku, poslednjem potomku Petrovom, sudi za zlodela, podigni metada na konju, boe, iz one provalije na najviu planinu. I neka mi on tada doe da ga bacim sa nje unajdublji ponor, pa neka se svi mrtvi njegovi dedovi i pradedovi, ma gde za ivota iveli, skupe tu sa svihstrana i grizu ga za muke koje im je naneo, i to veno tako da traje, a ja da gledam i uivam u njegovimmukama. A juda Petar da se ne moe dii iz zemlje da bi i on grizao, ve da grize samog sebe, da mu kostisve vie rastu i bol od toga da bude sve jai. Ta e mu muka biti najstranija, jer oveku nema vee muke,nego eleti osvetiti se, a ne moi.

* * *Stranu si kaznu izmislio, ovee!- ree bog. Neka bude tako kako si rekao, ali e i ti venosedeti tamo na svom konju i u carstvo nebesko nee moi stupiti sve dok si tamo. I bi sve tako kako jereeno: i do dana dananjeg stoji na Karpatima udni vitez na konju i gleda kako u bezdanom ponorumrtvaci grizu jednog mrtvaca, i osea kako mrtvac to lei pod zemljom raste, gloe u stranim mukamasvoje kosti i strahovito potresa svoju zemljuSlepi peva dovrio je svoju pesmu i poeo ponovo da udara u strune i peva aljive pesme o Homi iJerjomi, o Staklaru Stokozi Ali ni stari ni mladi jo nikako nisu mogli da se povrate dugo su jo stajalipognutih glava i razmiljali o dogaajima koji su se zbili u stara vremena.

PRIA O TOME KAKO SU SEPOSVAALI IVAN IVANOVII IVAN NIKIFOROVI

Smene i strane prie Pria o tome kako su se posvaali Ivan ivanovi i Ivan Nikiforovi40

Glava prva IVAN IVANOVI I IVAN NIKIFOROVIDivne li dolame u Ivana Ivanovia! Lepota jedna! Jo od kakvog astragana! to je to astragan!Modrikast, pa jo svetluca kao inje! Kladim se u ta hoete da niko nema takvu dolamu. Tako vam boga,pogledajte je, naroito kad Ivan Ivanovi razgovara s nekim, pogledajte je sa strane: milina jedna! Nemoe se opisati: barun! Srebro! Plamen! Boe dragi! Nikola udotvore, ugodnie boji, zato janemam takvu dolamu! On ju je napravio jo onda kad Agafja Fedosejevna nije odlazila u Kijev. Znate li viAgafju Fedosejevnu? To je ona koja je predsedniku suda uvo odgrizla.Divan je ovek Ivan Ivanovi! A kakvu kuu u Mirgorodu ima! Okolo, sa svih strana, nastrenicana hrastovim stubovima, a pod njom svuda klupe. Ivan Ivanovi, kad se suvie zagreje, skine sa sebe idolamu i alvare, ostane samo u koulji, pa se odmara u tremu i gleda ta se radi u dvoritu i na ulici.A to su mu jabuke i kruke pod prozorom! Samo odkrine grane ulete u sobu! To - ispred kue, a davidite ta sve u vrtu ima! ega tamo nema! ljiva, vianja, treanja, raznog povra, suncokreta,krastavaca, dinja, boranije, pa ak gumno i kovanica.Divan je ovek Ivan Ivanovi! On mnogo voli dinje. One su njegovo omiljeno jelo. im rua, izaesamo u koulji pod trem, pa odmah vikne Gapki da mu donese dve dinje. Sam ih ak see, sakupi semenkeu posebnu hartiju i pone da jede. Posle naredi Gapki da mu donese mastionicu i pero pa sam, svojerunonapie na hartiji sa semenkama: Ovu dinju sam pojeo tada i tada. Ako bi sluajno imao gosta, onda satim i tim.Pokojni sudija mirgorotski je uvek uivao gledajui kuu Ivana Ivanovia. Da, kuica zaista nijerava. Svia mi se to su sa svake strane uz nju zidani ambari i senjaci, pa kad izdalje pogleda, vidi samokrovove, poreane jedan iznad drugog, to lii na tanjir pun palainki, ili, jo bolje, na peurke koje nadrveu rastu. Svi krovovi su, inae, pokriveni trskom, a po njima iva, hrast i dve jabuke opustile irokegrane. Izmeu drvea, prema ulici, svetlucaju dva prozoria s izrezbarenim i okreenim kapcima.Divan je ovek Ivan Ivanovi! Poznaje ga i poltavski komesar! Doro Tarasovi Puhivoka, kad sevraa iz Horola, uvek navrati do njega. A protojerej, otac Petar, to ivi u Koliberu, kad se kod njega okupi


pet-est gostiju, uvek kae kako ne poznaje nikog ko tako lepo ispunjava hrianske obaveze i uredno ivikao Ivan Ivanovi.Boe, kako leti vreme! Ve je prolo vie od deset godina otkako je Ivan Ivanovi ostao udovac.Dece nije imao. Gapka ima decu, esto se igraju u dvoritu. Ivan Ivanovi svakom od njih redovno da pojedan evrek, kriku dinje ili kruku. Kod Gapke su kljuevi od ambara i podruma; kljueve, pak, odvelikog sanduka, to stoji u njegovoj spavaoj sobi, i srednjeg ambara, Ivan Ivanovi dri kod sebe, jer nevoli da mu iko tamo zaviruje. Gapka, jedra devojka, punih obraza i listova, nosi pregau.A kako je tek poboan ovek Ivan Ivanovi! Svake nedelje obue dolamu, i pravo u crkvu. Kad ueu nju, Ivan Ivanovi se pokloni svima, stane uz pevnicu i otegnutim basom i odlino pripomogneakonima. Kad se liturgija zavri, Ivan Ivanovi jedva doeka da obie sve prosjake. Moda on i ne bieleo da se bavi tim dosadnim poslom da ga na to ne pobuuje njegova prirodna dobrota.- Pomoz bog, nesrenice rekao bi obino najgoroj sirotici u pocepanoj, od rita skrpljenoj haljini odakle si, jadnice?- Sa salaa sam, gospodine, dola, tri dana nita ne jedem, ne pijem, roena su me deca najurila.- Jadna glavo, pa to si dola ovamo?- Da prosim milostinju, gospodaru, moda e neko bar za hleb dati?- Hm, zar hoe hleba?- Kako ne bih, gladna sam ko kuka.- Hm kazao bi Ivan Ivanovi ti bi moda i mesa?- Sve to mi vaa milost da, svemu u se radovati.- Hm, pa zar je meso bolje od hleba?- Zar gladan bira, gospodaru? Sve to date, sve je dobro.Pritom bi starica ispruila ruku.- Hajd, s milim bogom rekao bi Ivan Ivanovi. ta eka? Pa ja te ne bijem! I poto se istimpitanjima obrati drugom, treem, krene najzad kui, ili sudiji, ili naelniku policije.Ivan Ivanovi neobino voli kad mu neko pokloni neto, ili ga ugosti. To mu se mnogo svia.Divan je ovek i Ivan Nikiforovi. Njegovo dvorite je pokraj dvorita Ivana Ivanovia. Oni su takviprijatelji kakvih vie u svetu nema. Anton Prokofjevi Pupopuz, koji jo i dan-danas nosi kaput bojecimeta, s plavim rukavicama, i nedeljom kod sudije rua obino pria da je sam avo Ivana Nikiforoviai Ivana Ivanovia uzicom vezao. Kamo jedan, onamo i drugi.


Ivan Nikiforovi se nije nikad enio, mada se zuckalo da je bio enjen, ali to je gola la.Dobro poznajem Ivana Nikiforovia i mogu rei da on nije nikada ni nameravao da se eni. Odakle dolazesve te spletke? Tako se pronelo da je Ivan Nikiforovi roen s repom. Ali ta izmiljotina je tako gadna,istovremeno gnusna i nepristojna, izlino ju je ak osporavati pred prosveenim itaocima, kojima je,nesumljivo, poznato da samo vetice, i to ne sve, imaju rep, a one, uostalom vie pripadaju enskom negomukom rodu.I pored velike naklonosti, ova dva retka prijatelja nisu bili sasvim slini. Njihov karakter moemonajbolje upoznati ako ih uporedimo Ivan Ivanovi je bio obdaren da govori neobino lepo. Gospode,kako on pria! Ono to oseate tada moe se porediti jedino sa oseajem kad vas neko biti po glavi ili vasjedva osetno eka prstima po tabanu. Slua, slua - i obori glavu. Milina, neobina milina! Kao sanposle kupanja. Ivan Nikiforovi, naprotiv, esto uti, ali zato kad odvali, dr se dobro. Obrijae te boljeod svake britve. Ivan Ivanovi je mrav i visok. Ivan Nikiforovi je neto nii, ali je zato otiao u irinu.Glava Ivana Ivanovia lii na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforovia na rotkvu okrenutu gore.Ivan Ivanovi jedino po ruku lei pod tremom u koulji; uvee navlai dolamu i odlazi nekud ili ugradski magazin, kamo otprema brano, ili u polje da lovi prepelice. Ivan Nikiforovi po ceo dan lei nadoksatu; ako nije suvie toplo, onda obino okrene lea k suncu, i nikud ne ide. Ako ujutru namisli, ondaproeta po dvoritu, obie domainstvo, pa opet na doksat. Ranije bi ponekad svraao kod IvanaIvanovia. Ivan Ivanovi je osetljiv ovek i u pristojnom razgovoru nikad nee rei nepristojnu re, aodmah se vrea ako je uje. Ivan Nikiforovi nije nikad na to pazio, nato Ivan Ivanovi, obino, podskois mesta pa kae: Dosta, dosta, Ivane Nikiforoviu; bolje idite na sunce to pre, nego da govorite tebogohulne rei. Ivan Ivanovi bi se mnogo nervirao ako u boru nabasa na muvu; tada izie iz koe,zavitla tanjir i domain dobije svoje. Ivan Nikiforovi se rado kupa, do grla sedne u vodu, pa naredi da muse u vodi postavi samovar i s uitkom pije aj u takvoj hladovini. Ivan Ivanovi obrije bradu dva putanedeljno, Ivan Nikiforovi jednom. Ivan Ivanovi je neobino radoznao ovek. Da te bog sauva, akopone da mu o neem pria a ne dovri! Ako je nezadovoljan neim, to odmah pokae. Po izgleduIvana Nikiforovia veoma je teko poznati da li je zadovoljan ili ljut; ak i ako se neemu obraduje, on tone pokazuje. Ivan Ivanovi je pomalo plaljive naravi. Ivan Nikiforovi ima tako bogato nabrane akireu kojima bi se, kad se naduju, moglo smestiti itavo dvorite s ambarima i upama. Oi Ivana Ivanovia suvelike, izraajne i boje duvana, usta mu pomalo lie na slovo iicu. Oi Ivana Nikiforovia su sitne,utljikave, sasvim upale izmeu gustih vea i bucmastih obraza, a nos mu je kao zrela ljiva.


Ako vas ponudi da zapalite, Ivan Ivanovi pre toga poklopac tabakere lizne jezikom, potom je vrkneprstom, prui je, pa ako ste mu znanac kae: Smem li, gospodine moj, da vas posluim?, a ako ste munepoznati: Smem li da vas zamolim, gospodine moj, mada nemam ast znati va in, ime i oevo ime, dase posluite? A Ivan Nikiforovi vam pravo tutne u ruke svoju burmuticu i doda: Sluite se. Kako IvanIvanovi, tako i Ivan Nikiforovi mrzi buve. Zbog toga ni jedan ni drugi nikako nee propustiti Jevrejinatrgovca da od njega ne kupe tenost u raznim boicama protiv ovih insekata, prethodno ga dobroizbrusivi to ispoveda idovsku veru.No, i pored izvesnih razlika, i Ivan Ivanovi i Ivan Nikiforovi su divni ljudi.


Glava drugaIZ KOJE SE MOE SAZNATI TA JE NAMERAVAO IVAN IVANOVI,O EMU SU RAZGOVARALI IVAN IVANOVI I IVAN NIKIFOROVII KAKO SE TAJ RAZGOVOR ZAVRIOBilo je to jula meseca, ujutro, dok je Ivan Ivanovi leao u tremu. Dan bee topao, a vazduh suv iprozraan. Ivan Ivanovi stie da obie kosae u polju i sala, pa ispita sve muike i ene koje je sreo:odakle su, kamo idu i zato; strano se umori, pa lee da malo odahne. Leei tako dugo je posmatraoostave, dvorite, upe, kokoke koje su jurile po dvoritu, i mislio u sebi Boe moj, kako sam dobardomain! ta sve nemam! ivine, kuu, ambare, to ti dua eli, votku gromovicu, u bati jabuke, ljive, au vrtu maka, kupusa, graka... ta samo nemam? eleo bih da znam ta mi nedostaje.Postavivi sebi to filozofsko pitanje, Ivan Ivanovi se zamisli a pogled mu skliznu po novimpredmetima, prelete preko plota Ivana Nikiforovia, pa se nehotice zaustavi na zanimljivoj slici.Suvonjava starica je redom iznosila dugo neupotrebljivanu odeu i veala je na zategnuti konopac da seprovetri. Iznoeni mundir s olinjalim reverima ubrzo isprui rukave i obujmi brokatsku bluzu; za njim sepomoli plemiki mundir sa grbom na dugmadima, izanalim okovratnikom, potom bele kamirskepantalone, umrljane, koje je nekad Ivan Nikiforovi navlaio na svoje noge, a sad bi ih jedva na prstenavukao. Za njima starica obesi druge nalik na slovo . Malo kasnije se pojavi plav kozaki bemet koji jeIvan Nikiforovi saio pre desetak godina, kad se spremao da stupi u miliciju, zbog ega je ak i brkovepustio. Najzad, po redu, starica iznese ma nalik na klin to tri u vazduhu. Zanjihae se skutovi i neegto je liilo na kaftan, zelenkaste boje, s bakarnim dugmatima veliine petoparca. Iza skutova izviri prslukopiven zlatnim gajtanom s velikim izrezom spreda. Prsluk ubrzo zakloni stara suknja pokojne babe, sdepovima u koje bi mogla stati po jedna lubenica. Sve ovo, zajedno, prualo je Ivanu Ivanoviu veomazanimljivu sliku dok su sunevi zraci mestimino obasjavali plavi ili zeleni rukav, crveni podvratak ilipare zlatastog brokata, ili bi titrajui na vrhu maa pretvorili taj prizor u neto nesvakidanje, slinocirkuskoj atri sa kojom besposliari obilaze salae i sela, toj atri pred kojom zbijena gomila radoznalogsveta gleda cara Iroda sa zlatnom krunom ili Antona kad vodi kozu. Iza cijue violina, Ciganin umesto udobo udara prstima po svojim ustima; sunce tone, a sveina june noi se sve vie pripija uz obla


ramena i pune grudi jedrih seljanki.Iz ostave brzo izae starica, stenjui i vukui na leima starinsko sedlo sa iskidanim uzengijama,izlizanim konim futrolama za pitolje, abajlijom nekada crvene boje sa zlatnim tepom i bakarnimznakicama.Lude li ene! pomisli Ivan Ivanobi. Jo e i samog Ivana Nikiforovia izvui da se provetri!Istina, Ivan Ivanovi nije mnogo pogreio u svojoj pretpostavci. Posle etiri-pet minuta zalepraeakire Ivana Nikiforovia i pokrie skoro polovinu dvorita. Zatim starica iznese jo kapu i puku.Na ta ovo sluti? pomisli Ivan Ivanovi, Jo nikad nisam video puku u Ivana Nikiforovia. tae mu? Da lovi, ne lovi, a puku uva. Kog e mu vraga? A lepa stvarica! Davno sam hteo da je kupim.Ba bih voleo da je imam, rado bih se poigrao puicom.- Ej, baba! zavika Ivan Ivanovi, pozivajui je prstom da prie blie.Starica doe do plota.- ta ti je to, baba?- Vidite sami, puka.- Kakva puka?- A ko zna kakva! Da je moja, moda bih znala od ega je napravljena. Ali ona je gospodinova.Ivan Ivanovi ustade i poe odasvud da merka puku, zaboravivi da ukori staricu to ju je zajednos maem iznela na provetravanje.- Mislim da e biti gvozdena dodade starica. Hm, gvozdena. Zato od gvoa? mrmljao je u sebiIvan Ivanovi. Odavno li je ona u njega?- Moda je odavno.- Divna stvarica! nastavi Ivan Ivanovi. Iskamiu mu je. ta e mu? Ili u mu dati neto uzamenu. Je li gospodin kod kue, baba?- Kod kue je.- ta radi? Lei?- Lei.- Dobro, doi u k njemu.Ivan Ivanovi se obue, dohvati vornovat tap za pse, jer se oni na ulicama u Mirgorodu eesretaju od ljudi, pa poe.Mada je dvorite Ivana Nikiforovia bilo pored njegovog, mada se iz jednog u drugo moglo


preskoiti preko plota, Ivan Ivanovi ipak poe ulicom. Sa ulice je trebalo skrenuti u sokae, toliko uskoda se ni dvoja kola, s jednim upregnutim konjem, nisu mogla mimoii, te bi u takvom poloaju ostala svedok ih ne bi uhvatili za zadnje tokove i izvukli na suprotnu stranu ulice. A peak bi se kao cveem okitioikom koji je rastao i s jedne i s druge strane plota. S jedne strane je na taj sokak izlazila upa IvanaIvanovia, a s druge ambar, kapija i golubarnik Ivana Nikiforovia.Kad stie do kapije, Ivan Ivanovi zatrese alku na vratima; unutra zalajae psi, ali se raznobojniopor, kad ugleda poznato lice, vrati nazad maui repovima. Ivan Ivanovi poe kroz dvorite na kom suse arenili: indijski golubovi koje je svojom rukom hranio Ivan Nikiforovi, kore od lubenica i dinja,ponegde zelena trava, izlomljeni toak ili obru od bureta, ak i vragolan u isprljanoj koulji koji se valjaopo zemlji prizor koji slikari oboavaju. Senka od prostrtog odela, pala skoro preko celog dvorita, inilaga je nekako hladovitim. Starica ga doeka, pokloni se, pa se zablenu nekud i ostade u mestu. Ispred kuepada u oi lep doksat s tremom na dva hrastova stuba siguran zaklon od sunca, koje se u to doba ukrajini ne ali, ve peaka s glave do nogu obliva vrelim znojem. Po tome se vidi kakva je jaka elja teralaIvana Ivanovia da nabavi potrebnu stvaricu kad se reio da u to doba krene od kue, protivno svompravilu da eta samo u predveerje. Soba u koju ue Ivan Ivanovi bee potpuno mrana, jer kapci naprozorima behu zatvoreni, a sunev zrak, duginih boja, udarajui na suprotnu stranu zida stvarao je nanjemu aren pejza slomljenih krovova, drvea i prostrtog odela, samo u obrnutom poloaju, to je sobipridavalo neki zagonetni polumrak.- Pomoz bog ree Ivan Ivanovi.- A! Dobar dan, Ivane Ivanoviu! odgovori glas iz ugla sobe. Tek Tada Ivan Ivanovi primetiIvana Nikiforovia, koji je leao na ilimu razastrtom po podu. Izvinite me to sam pred vama ovako go.Ivan Nikiforovi je leao bez iega. ak i bez koulje.- Nita ne mari. Jeste li danas spavali, Ivane Nikiforoviu?- Spavao sam, a jeste li vi, Ivane Ivanoviu?- Jesam.- Vi tek to ste ustali?- Ja, sad ustao? Bog s vama, Ivane Nikiforoviu! Zar do ovo doba da spavam? Samo to sam stigaosa salaa. Lepi su usevi pored puta! Izvrsni! A i trava je visoka, meka i gusta.- Gorpina! zavika Ivan Nikiforovi donesi Ivanu Ivanoviu votke i piroga s pavlakom.- Divno je vreme danas.


- Ne hvalite ga, Ivane Ivanoviu. Vrag ga odneo! Ne mogu nikud da mrdnem od vruine!- Zar morate da pomenete avola? E, Ivane Nikiforoviu! Setiete se vi mojih rei, ali bie kasno:odgovaraete vi na onom svetu za bogohulne rei.- Zar vas vream, Ivane Ivanoviu? Ni oca ni majku vam nisam dirnuo. Nije mi jasno ime sam vasuvredio.- Dosta, dosta, Ivane Nikiforoviu!- Tako mi boga, nisam vas uvredio, Ivane Ivanoviu!- udno...- Kako hoete, mislite kako vam volja, samo, ja vas niim nisam uvredio.- Ne znam zato ih nema produi Ivan Ivanovi kao da ne uje Ivana Nikiforovia. Moda im jonije vreme, ali meni se ini da je ba sad ora za njih.- Kaete da su usevi izvrsni?- Izvrsni su usevi, izvrsni!Zatim nastade tajac.- A zato razastirete odeu, Ivane Nikiforoviu? progovori najzad Ivan Ivanovi.- Prokleta starica, um

Documents

Smešne i Strašne Priče - N. V. Gogolj