SKRIPTA vaspitaca

2010

Висока школа за васпитачe у Шапцу

Стефан Нинковић

[СКРИПТА ЗА ИНТЕРНУ УПОТРЕБУ: МЕТОДОЛОГИЈА ПЕДАГОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА]

: Скрипта за интерну употребу Методологија педагошких истраживања

2010

I Структура истраживања

Научним истраживањима човек изражава активистички однос према свету у коме живи. Другим речима, научно истраживање је најпоузданији начин долажења до истине о реалности. Под научним истраживањем обично се подразумева процес решавања научног проблема методама које су научници у одређеној области прихватили као адекватне. Међутим, истраживање није само решавање проблема, већ и њихово откривање, нека истраживања су усмерене искључиво ка проналажењу проблема које треба решити.

Истраживање има своју структуру, своје типичне фазе. У концептуалном и логичком смислу, све фазе чине кохерентну целину. Коначно, неке фазе истраживања се одвијају истовремено а не секвенцијално (не једна за другом). Са друге стране, важно је у свакој фази поштовати захтеве који се поставаљају пред научно истраживање. Дакле, основне фазе научног истраживања су:

1. Формулисање проблема

2. Писање пројекта истраживања

3. Реализација истраживања

2

Под научним истраживањем обично се подразумева процес решавања научног проблема методама које су научници у одређеној области прихватили као адекватне.


2010

4. Интерпретација налаза

5. Писање извештаја о обављеном истраживању

6. Примена резултата

Потребно је поменути да неки аутори детаљније структурирају процес научног истраживања, „цепкајући“ наведене фазе на подафазе.

3


2010

1. ФОРМУЛИСАЊЕ ПРОБЛЕМА ИСТРАЖИВАЊА

Тема истраживања је општа проблематика истраживања. Избор теме зависи од бројних чинилаца, између осталог, и од самог истраживача, нарочито ако истраживач ради у пракси васпитања и образовања. Наиме, веома често наставницима, васпитачима, професорима, пракса намеће проблеме које треба истраживати како би били успешнији у свом раду.

Прва фаза истраживања је постављање проблема. Научни проблем се може одредити као „знање о незнању“. Језички, проблем се обично изражава упитном реченицом (мада то није увек случај)! Након ових

општих полазишта, потребно је истаћи разлику између избора теме и конкретног проблема истраживања. На пример, ако наставник жели да истражи делотворност

групног облика наставе, неопходно је да ту општу тему конкретизује у одређени проблем, нпр. „Ефикасност групног облика рада у настави хемије у седмом разреду“. Наслов истраживања треба да садржи управо проблем а не тему истраживања, а на њега се односи и пројекат истраживања о коме ће у даљем тексту бити речи.

Варијабле. Проблем истраживања по правилу садржи једну или више варијабли. „Варијабла“ је један од основних термина у методолошкој терминологији. Под варијаблом се подразумева променљиво својство објекта, особе, појаве које истражујемо. Дакле, оно својство које се у различитим условима у различитом степену испољава. На пример: интелигенција, пол, мотивисаност, толеранција итд су варијабле.

Основна подела варијабли је на независне и зависне. Независне варијабле су оне за које се зна или претпостаља да претходе другим појавама, да узрокују (изазивају) друге појаве. На пример, интелигенција

4

Научни проблем се може одредити као „знање о незнању“.

Под варијаблом се подразумева променљиво својство објекта, особе, појаве које истражујемо.


2010

узрокује (у одређеном степену) успех у учењу. Зависну варијаблу изазива независна варијабла. На пример, учествовања у групним активностима (независна варијабла) утиче на развој говора деце (зависна варијабла). У васпитању и образовању, ситуација није тако једноставна. Другим речима, појаве су нису узроковане једним већ са више фактора (неза. варија.).

5


2010

1.1.ПРИПРЕМНА ФАЗА (ПРОУЧАВАЊЕ ЛИТЕРАТУРЕ)

Након што је изабрана тема и формулисан конкретан проблем истраживања, истраживач приступа припреми за његово истраживање. Основу припремне фазе чини проучавање релевантне литературе.

Проучавање релевантне литературе је у првом реду рад на себи, на сопственом оспособљавању за квалитетно доношење свих одлука које се тичу истраживања. Истраживач треба да прегледа научну литературу односно простудира радове који се непосредно баве проблемом (или сличним проблемима) којим он намерава да се бави у свом истраживању. То му омогућава да јасно и концизно формулише проблем свог истраживања, да стекне увид у то шта треба да ради у свом истраживању, да избегне понављање већ реализованих истраживања (није рационално нити сазнајно продуктивно решавати проблеме који су већ решени) и да упореди резултате истраживања до којих се дошло у тим истраживањима.

Истраживач трага за релевантним библиографски јединицима (то су објављени текстови који обрађују проблематику којом намерава да се бави). То могу бити монографије, чланци из часописа, радови у зборнику, приручници. До релеватних библиографских јединица истраживач долази на основу онога што већ зна о радовима у области која га интересује. Потребне радове истраживач налази у библиотеци претрагом библиотечког каталога, путем разговора са експертима, у референтним часописима, општим и специјалним библиографијама. Корисно је сваки текст односно бибилиографску јединицу, до које се дође, одмах записати. На то се мора мислити на самом почетку рада на литератури. Запис референце или библиографске јединице обавезно треба да садржи презиме и иницијале имена аутора (једног или више), наслов текста, место издавања, назив издавача и годину издања. Постоје мале разлике у структури референце која се односи на књигу, чланак, сајт.

6

Проучавање релевантне литературе омогућава да да се стекне увид у то шта треба да ради у свом истраживању.


2010

Примери најчешћих врста библиографских јединица су:

Пошто је веома битно поставити јасне циљеве проучавања релевантне литературе, рад на литератури може бити усмерен на израду тзв. прегледне студије. Да би тај рад био организован потребно је саставити листу питања, која ће представљати неку врсту „наочара“ кроз које ћемо читати одабрану литературу и на која ћемо одговарати после читања сваке референце. На тај начин, анализа разних текстова ће бити организована и систематична. Главни део листе чини неколико стандардних питања на које одговарамо у току или након читања неког текста.

На једном листу папира напишемо све библиографске податке о референци, а затим у току њеног читања одговарамо на питања која смо унапред припремили.

7

Књига (монографија уџбеник)

један аутор

Мужић, В. (2004): Увод у методологију истраживања одгоја и образовања, друго измењено и допуњено издање, Загреб: Едука.

б) два аутора

Банђур, В. и Поткоњак, Н. (1996): Педагошка истраживања у школи, Београд: Учитељски факултет.

Рад у зборнику

Коцић, Љ. (1985): Епистемолошко-методолошке особености и домет екперименталних истраживања у области васпитања и образовања, Зборник књ. 18., Београд: Институт за педагошка истраживања, стр. 19-39.

Чланак у часопису

Пешић, М. (1990): Акциона истраживања и критичка теорија васпитања, Педагогија, Београд, 3, стр. 275-300.


2010

Пример:

1. Како је формулисан проблем?

2. Који је био циљ истраживања?

3. Који су основни појмови и како су они дефинисани?

4. Које су методе и технике употребљене за прикупљање података?

5. Који су главни налази, како су интерпретирани и које су њихове импликације?

2. ПРОЈЕКТОВАЊЕ ИСТРАЖИВАЊА

Пројектовање је процес у коме истраживач доноси одлуке о свим питањима која се тичу реализације истраживања. Другим речима, у току пројектовања, истраживач стално има у виду истраживање у целини. Истраживач обликује пројекат као систем одлука о поступању у току реализације истраживања. Пројекат је писани документ у коме се наводи шта, зашто, како, када и са ким ће се истраживати. Пројекат се може поделити на теоријски и методолошки део. Теоријски део се може посматрати и као посебан вид пројекта који се назива идејни пројекат. Главни елементи идејног пројекта су формулација проблема истраживања, постављање циља и задатака истраживања, формулисање хипотеза, класификација кључних варијабли.

1. Формулисање проблема

Проблем истраживања се језички формулише у једној реченици (обично у форми питања). У идејном пројекту је потребно образложити допринос истраживања одређеног проблема. При томе се обично у виду имају два

8

Пројекат је писани документ у коме се наводи шта, зашто, како, када и са ким

ће се истраживати.


2010

аспекта: развој науке и унапређивање праксе. Који ће од два аспекта бити у првом плану, зависи од сврхе и карактера истраживања. Такође, у овом делу идејног пројекта се укратко даје преглед основних налаза ранијих истраживања истог проблема.

9


2010

2. Формулисање циља и задатака истраживања

Постављање циља је директно повезано са одређивањем проблема. Формулисање проблема и постављање циља су у ствари два аспекта једног истог процеса. Циљ истраживања непосредно кореспондира са проблемом истраживања. У већини случајева циљ није могуће директно реализовати због чега га је потребно конкретизовати на задатке који представљају уже циљеве.

3. Формулација општих и посебних хипотеза

Пошто су формулисани проблем, циљ и задаци истраживања, следећи корак је формулисање хипотеза. Хипотеза је претпоставка о решењу одређеног проблема. Другим речима, то је могућ одговор на неко питање који се мора проверити. Хипотезе представља „упућено нагађање“; претпоставка о томе шта би могло бити тачно. Такво нагађање је потом изложено критици, провери (истраживање = критика). Хипотезе су хипотетичке тврдње о односима између две или више варијабли. Читаво истраживање је усмерено ка потврђивању односно одбацавању постављених хипотеза.

У педагошким истраживањима хипотезе се обично изражавају експлицитно. Експлицитно изражена хипотеза се у принципу односи на постојање (или не постојање) корелације између двеју или више варијабли. Таква хипотеза је, на пример: „Претпоставља се да постоји позитивна повезаност између успеха на тесту знања из математике и успеха на тесту знања из физике.“

Хипотезе су тесно повезане са циљем и задацима истраживања, тачније директно

произилазе из њих. Обично се формулише једна општа или генерална хипотеза која одговара

циљу истраживања, и више посебних хипотеза које одговарају постављеним задаци.

Проблем истраживања

Циљ истраживања Општа хипотеза

Постоји ли повезаност између комуникативности

Установити да ли постоји повезаност између комуникативности ученика и

Постоји повезаност измеђукомуникативности ученика и његовог успеха у школи.

10


2010

ученика и његовог успеха у школи?

успеха у школи.

4. Дефинисање основних термина и класификација променљивих

У овом делу пројекта се дефинишу основни термини који постоје у проблему истраживања. На пример, у проблему „Допринос спорта развоју агресивног понашања младих“, неопходно је дефинисати термине односно варијабле „спорт“ и „агресивно понашање“. Разлози за то произилазе из тога што се у педагошкој литератури појмови различито дефинишу и употребљавају у различитим значењима, што зависи од теоријске оријентације. Дефинисању основних појмова се користе монографије, педагошки рачници, енциклопедије и лексикони.

2.1.СТУДИЈСКИ ПРОЈЕКАТ

Ако идејни пројекат научног истраживања одговара на питања шта ће се истраживати, студијски пројекат одговара на питање како ће се одабрани проблем истраживати. Студијски пројекат обухвата конкретизацију свих елемената идејног пројекта, а његов централни део чини избор одређених метода, техника, инструмената, укратко процедура истраживања. Наиме, истраживач је тај

11

Ако идејни пројекат научног истраживања одговара на питања шта ће се истраживати, студијски пројекат одговара на питање како ће се нешто истраживати.

Идејни ПРОЈЕКАТ ПЕДАГОШКОГ ИСТРАЖИВАЊА


Дефинисање основних

термина и класификова.

варијабли

Циљ и задаци истраживања

Хипотезе истраживања

Varijable

istraživanja


2010

који, полазећи од особености проблема, циљева истраживања и постављених хипотеза, утврђује које методолошке процедуре су најадекватније. Главни критеријум одабира је прикладност сврси. Основне методе у педагошким истраживањима су дескриптивна, историјска и експериментална.

12


2010

Избор техника за прикупљање података

Истраживач треба да се определи за одређену технику или технике којима ће прикупљати податке. Основне технике прикупљања података су: посматрање, анкетирање, интервјуисање, скалирање, тестирање. О њима ће више бити речи у наставку текста. Након тога следи опредељење за одређени инструмент. Одлука коју истраживач донесе може бити: избор неког од постојећих инструмената, адаптација неког од постојећих инструмената, конструкција новог инструмента.

Избор инструмента. Развијени су многи инструменти за регистровање и мерење појединих варијабли које се јављају у педагошким истраживањеима. Тако, на пример постоје многи тестови за мерење интелектуалних способности. Било би крајње нерационално да истраживач сам конструише инструмент када већ постоји инструмент који му је потребан и који је већ раније проверен.

Адаптација инструмента. Уколико је неки инструмент начелно прихватљив, али се из одређених разлога не може применити у изворном облику, врши се његова адаптација. Разлози за адаптацију могу бити различити. У педагошким истраживањима се често користе инструменти који су се показали ефикасним у страним истраживањима. Инструмент који је примењен на старијим узрастима се може применити на млађе тек после одређене адаптације.

О конструкцији инструмента ће више речи бити у једном од следећих поглавља.

Избор нацрта узорка

У вези са реченим је и питање популације и узорка на коме ће бити извршено истраживање. Пошто постоји више нацрта узимања узорка односно врста узорака, истраживач мора да се определи за онај нацрт који одговара проблему истраживања. Узорак чине испитаници или учесници од којих истраживач прикупља податке. Они су извор података.

13


2010

Када су одређени претходни елементи, истраживач приступа планирању реализације истраживања. Прво питање је: како обезбедити приступ испитаницима. На пример, ако хоћемо да посматрамо нудисте, и ми се морамо „прилагодити“, како би смо ушли на њихову „територију“. Неопходно је благовремено добити дозволу од надлежних у срединама у којима ће се вршити испитивање (директора вртића, директора школе).

Наводи се временски оквир, односно календар реализације истраживања, као и списак основне литературе која је релевантна за предмет истраживања. Такође, обавезни елемент студијског пројекта су прилог или прилози под којима се подразумевају инструменти који ће се применити у реализацији истраживања

Студијски пројекат

14


Циљ и задаци истраживања

Хипотезе истраживања

Дефинис. основних појмова

Методе, технике,

инструмент

План реализације,

календар, литература,

прилози


2010

II Узорак у истраживању

Термин „популација“ уобичајено значи народ који живи на одређеној територији, нпр. популација града, популација државе, популација Европе. У методологији се под популацијом подразумева скуп особа које имају неку заједничку карактеристику и о којима настојимо нешто сазнати. На пример, популација старих особа, популација лекара, популација студената. У сваком истраживању потребно је дефинисати садржај популације, њен обим и време. На пример, студенти 1. године године (садржај), у Београду (обим), 2009/2010. Научни симбол којим се означава популација у методолошкој литератури је N.

Сврха истраживања је доћи до информација о одређеној популацији. Међутим, већина истраживања не укључује целу популацију јер то понекад није потребно а често није могуће. Истраживање се реализује на делу популације који се назива узорак. На основу налаза о узорку истраживач закључује о популацији. Узорак представља део популације; ако је

популација скуп, узорак је подскуп тог скупа. Симбол за узорак је n (обратите пажњу да је реч о малом слову).

15

У методологији се под популацијом подразумева скуп

особа које имају неку заједничку карактеристику и о којима настојимо нешто сазнати.

Узорак представља део популације; ако је популација скуп, узорак је подскуп тог скупа. На основу налаза о узорку истраживач закључује о популацији.


2010

Да би смо информације прикупљене на узорку могли уопштити на целу популацију (из које је узорак узет), узорак мора испуњавати одређене критеријуме. Главни услов је да узорак буде репрезентативан, а то значи да има исту структуру као и популација. На пример, ако 70% популације чине жене а 30% мушкарци, исти однос мушкараца и жена мора бити и у узорку, без обзира што је узорак далеко мањи од популације. При томе, величина узорка не гарантује његову репрезентативност!

Горе наведено ћемо илустровати једним примером: студент за свој дипломски рад треба да истражи мотивацију за учење код ученика седмог разреда. У његовом граду постоји 5 основних школа а свака школа има по 120 ученика у 7. разреду, што значи да популација износи 600 ученика (5 x 120). Стратегија прикупљања података је интервју. Време које студент има на располагању му не омогућава да интервјуише свих 600 ученика (просечно трајање интервјуа је 0.5 сати, 0.5 x 600=300 сати). Зато дипломац мора бити селективан и интервјуисати део од 600 ученика. Главно питање је како одабрати ученике које треба интервјуисати. При томе, величина узорка не гарантује његову репрезентативност. Нпр., ако студент изабере 300 ученика али ни једну ученицу, узорак је велики али није репрезентативан јер не укључује ученице.

У циљу постизања репрезентативности узорка потребно је применити неки од нацрта или стратегија узорковања. Те стратегије се могу поделити на стратегије добијања случајних и стратегије добијања неслучајних узорака.

A.Случајни узорци

При узимању (бирању) случајних узорака сви чланови популације имају исту шансу да буду извучени у узорак. Да ли ће нека јединица популације бити узета у узорак зависи искључиво од среће! Основни нацрти случајног узорковања су:

16

Узорак истраживања мора бити репрезентативан!


2010

1. Прост случајни узорак- предуслов за узимање овог узорка је располагање регистром или пописом свих чланова популације (што обично није могуће). Овај нацрт почива на претпоставци да ће због насумичног узимања узорка он бити репрезентативан: неки ће бити високи а неки ниски, неки старији а неки млађи, неки мушког пола а неки женског. Главни проблем са овим узорком је у томе што често није могуће поседовати регистар чланова популације.

2. Систематски узорак - ради се о делимично прилагођеном простом случајном узорку. Он се заснива на извлачењу јединица узорка на основу тзв. узорачног интервала. Узорачни интервал се добија тако што се величина популације подели са жељеном величином узорка. На пример, ако је величина популације 2000 а величина узорка 100, узорачни интервал је 2000/100 =20. То значи да ће се у узорак узимати сваки двадесети члан популације. Наравно, и овај нацрт узорка подразумева располагање пописом чланова популације.

3. Стратификовани узорак- узимање стратифкованог узорка пролази кроз две фазе. Прво, популација се дели на хомогене групе или стратуме (отуда назив стратификовани узорак), на пример формирамо групе девојчица и дечака, запослених и незапослених, студента друге и студената треће године. Друго, из сваке групе се насумично узима одређени број чланова узорка. Препорука је да популацију не треба делити на превише група.

4. Групни узорак- ако је популација природно подељена на групе (школе, одељења, фирме, вртићи) и када се узимање узорка не обавља директо из тих група већ се најпре узиме узорак група па се потом из сваке групе узимају чланови узорка ради се о групном узорку. На пример, у регији постоји 11 основних школа, најпре случајно бирамо 5 основних школа и на крају из сваке од тих 5 школа, насумично, узимамо 40 ученика у узорак.

Б. Неслучајни узорци

У пракси се чешће користе неслучајни узорци јер је њихово узимање једноставније. Главно обележје неслучајних узорака је то да немају све

17


2010

јединице популације исту шансу да буду узете у узорак.Основне врсте неслучајних узорака су:

1. Пригодни узорак - то је онај узорак који је истраживачу „на дохват руке“, који му је лако доступан. На пример, наставник као узорак користи одељења у којима предајe јер су му директно доступна; васпитач жели да истражи схватање временских релација и за то користи своју групу.

2. Квотни узорак - то је неслучајни еквивалент стратификованом узорку. Квотни узорак се разликује од стратификованог по томе што се чланови узорка из група не одабирају случајно већ по нахођењу истраживача.

3. Намерни (циљни) узорак - намерни узорак се добија тако што истраживач бира оне чланове популације који су по његовом мишљењу нарочито погодни за учествовање у истраживању. Другим речима, истраживач процењује да баш те особе могу најцелисходније допринети остваривању циљева истраживања. На пример, истраживач намерава да се бави стресом код директора школа и због тога намерно бира директоре за које верује да су интензивно изложени стресу.

4. Узорак „лавина“- избор овог узорка се врши тако што истраживач одреди мали број особа које ће истраживати. Од тих особа истраживач тражи да идентифукују односно предложе наредне учеснике који потом предлажу наредне итд. Ова стратегија је корисна у истраживању особа до којих је тешко допрети, нпр. тинејџера који користе наркотике, припадника секти, геј-лезбејске популације и сл.

Закључак Ни један елемент истраживања не може бити произвољан, већ треба

бити планиран и промишљен, а критеријум планирања требе да буде прикладност за одговарајућу сврху. Избор стратегије формирања узорка мора се одвијати према критеријуму прикладности. При одабиру стратегије која ће се примењивати треба имати на уму сврху истраживања, временски оквир истраживања, методе прикупљања података и друге факторе.

18


2010

19


2010

III Технике и инструменти

прикупљања података

Метода је шири појам од технике (поступка). Технике представљају поступке организованог, систематског и планског долажења до података релевантних за постављени проблем, односно до чињеница. Потребно је разликовати појмове метода, техника и инструмент. У оквиру једне методе (на пример дескриптивне) може се примењивати више техника а у оквиру сваке технике могу се примењивати разни инструменти. Може се рећи да се методе састоје од разних техника. Која ће се метода, које технике и инструменти примењивати, то зависи пре свега од проблема и циља истраживања.

Технике и инструменти у педагошким истраживањима

Посматрање

20

Истраживачке технике

Инструменти

1. ПосматрањеПротоколи посматрања, Анегдотске белешке, Дневници посматрања.

2. АнкетирањеУпитници за ставове, мишљење, интересовања.

3. ИнтервјуисањеСтруктурисани, слободни интервјуи.

4. СкалирањеРазне врсте скала процене.

5. ТестирањеТестови знања, личности, способности итд.

6. СоциометријаСоциометријски упитници


2010

(организовано, целисходно и систематско) са разним инструментима као што су: протоколи посматрања, чек-листе, анегдотске белешке итд.

Анкетирање (у коме испитаници писмено одговарају на питања која су им постављена у писаној форми) са разним иснтрументима: разне врсте упитника.

Интервјуисање (у коме испитаници у усменој форми одговарају на постављена питања) са инструментима: структурисани и полуструктурисани интервјуии.

Скалирање (процењују се разна својства испитаника) са инструментима: дескриптивне, нумеричке скале, чек-листе итд.

Тестирање (у коме испитаници решавају постављене задатке) са инструментима: тестови знања, тестови личности, тестови способности итд.

Социометрија (којом се анализирају односи у групи васпитаника) са инструментима: социометријски упитници.

Инструменти у педагошким истраживањима су веома разноврсни. Веома често се истраживачки инструменти називају мерним инструментима јер се њима мере разне васпитне појаве. Инструменти могу бити стандардизовани и нестандардизовани. Стандардизовани инструменти су они за које су уврђене тзв. метријске карактеристике: ваљаност, поузданост, осетљивост и објективност.

1) Ваљаност (Валидост)- за истраживачки инструмент се каже да је валидан (ваљан) онда када мери управо оно што се њиме жели мерити. Тако је нпр. тест знања из историје је валидан ако мери само знање из хемије а не и из, рецимо, биологије.

2) Поузданост (Релијабилност)- истраживачки инструмент је поуздан када у два узастопна мерења истог својства на истим испитаницима да идентичне или веома сличне резултате. Често се проверава применом паралелних форми инструмента или тест-ретест поступком.

21


2010

3) Осетљивост (Дискриминативност)- мерни иструмент је осетљив када је у стању да региструје разлике у својству које се њиме мери (истражује). Ајтем у инструменту (задатак у тесту, питање у упитнику) је дискриминативан ако има потенцијал да раздвоји испитанике који имају јако развијену особину која се мери од од оних са слабо развијеном особином.

4) Објективност- Под објективношћу инструмента се подразумева независност резултата његове примене од оног ко га примењује. Што више резултати мерења инструментом зависе о истраживача, то је инструмент мање објективан.

У педагошким истраживањима, ипак, знатно се чешћесе примењују нестандардизовани инструменти које конструишу сами истраживачи, за своје потребе. То, међутим, не умањује вредност тих инструмената и њихобу употребљивост. Такође, веома често се користе инструменти који су већ коришћени и проверени у другим истраживањима.

Избор истраживачких техника и инструмената

Све наведене истраживачке технике и инструменти се могу користити у истраживањима. Могуће је њихово како појединачно тако и комбиновано коришћење. Приликом избора иинструмената потребно је водити рачуна пре свега о природи чињеница које се у истраживању прикупљају. Према томе, може се направити условна класификација истраживачких инструмената с обзиром на природу чињеница до којих се жели доћи:

Мишљења, ставови, интересовања се истражују (мере) анкетирањем односно упитницима као и интервјуисањем;

Степен присутности неког својства (на пример агресивног понашања,комуникативности) утврђује се различитим врстама скала процена (вербалне, графичке, нумеричке), дакле скалирањем;

Ако се желе испитати односи у васпитној групи примењује се социометрија;

22


2010

Ако се истражују знања, способности, навике онда се примењују тестови;

Ако се жели непосредни увид у неку васпитно-образовну појаву онда ће се користити систематско посматрање;

Пошто о свакој васпитној појави постоји одређена литература, тј. документа која садрже чињенице, приликом истраживања литературе се примењује анализа садржаја са својим инструметима;

Конструкција инструмента

Мерење идеја, концепата и атрибута

Као што меримо размак између два дрвета, тако можемо мерити спремност људи да ли се слажу или не са тврдњом данас је леп дан. Ако поставимо само једно питање и као одговор на њега понудимо алтернативу да-не, добићемо доста грубу расподелу испитаника по којој ћемо сазнати да се неки људи слажу са тврдњом а неки не слажу. Али ако понудимо скалу нимало, мало, средње, претежно и потпуно, имаћемо суптилније разврставање испитаника у пет категорија.

Да бисмо мерили идеју или концепт, нужно је да га операционално дефинишемо. То значи да тај концепт треба разрадити у његовој логичкој и аналитичкој структури до нивоа операција које ће нам у мерењу обезбедити разликовање индивидуа, нивоа или интензитета мереног феномена. Ради се о мерењу индикатора. На пример, можемо поћи од тезе да у традиционалној настави доминира фронтални облик рада и да су ученици претежно у позицији пасивних слушалаца. Прво, морамо дефинисати шта је то традиционална настава, која су јој својства, а затим да ћемо мерити једно од тих својстава: активност ученика и наставника.

23

Као што меримо размак између два дрвета, тако можемо мерити спремност људи да ли се слажу или не са тврдњом данас је леп дан.


2010

Као један од индикатора узећемо смер комуникације у току наставе. Сада можемо израдити протокол у коме ћемо сваки минут уносити чињеницу куда тече комуникација: од наставника ка разреду, од ученика ка наставнику, од ученика ка другом ученику и тако даље. Сада имамо и концепт и његов индикатор. Најчешће не меримо један индикатор него њих више за један концепт.

24


2010

IV Посматрање

Посматрање је један од најважнијих извора свакодневног и научног сазнавања. У свакодневном животу људи посматрају свет око себе, уочавају и прате разна збивања и тако долазе до података који су им потребни да би своје поступке ускладили са оним што се дешава око њих. Посматрање које се примењује у научним истраживањима је само усавршенији облик тог свакодневног, „обичног“ посматрања. Његова усавршеност се огледа у томе што научно посматрање увек полази од одређеног циља који може бити веома уопштен или прецизно одређен, што се ослања на одређени план посматрања, и што редовно користи неки од начина регистровања (бележења) уоченог приликом посматрања.

Постоје различите варијанте технике посматрања, а најчешћа подела је на структурисано (стандардизовано) и неструктурисано (слободно)

посматрање. Наиме, ако су циљ и план посматрања, као и начин регистровања уоченог само назначени ради се о слободном посматрању. У том случају, задатак истраживача је да изврши „извиђање“, да се ближе упозна са одређеним феноменом. Истраживач има одређене идеје шта би могло бити важно али још увек не зна тачно шта ће посматрати; он дозвољава да ситуација коју посматра утиче на њега. При усмеравању неструктурисаног посматрања полази се обично од следећих питања:

Ко учествује у ситуацији посматрања?

Шта се догађа?

25

Најчешћа подела је на структурисано (стандардизовано) и неструктурисано (слободно) посматрање.


2010

Шта се говори и ко говори, односно ко говори а ко слуша?

Где се догађај одвија?

Када се догађај одвија

Колико дуго се догађај одвија?

Основни инструмент неструктурисаног посматрања су теренске белешке (белешке са терена). Теренске белешке се пишу у првом лицу, субјективног су

карактера и садрже велики број детаља. Теренске белешке обично укључују описе вербалне комуникације, описе невербалне комуникације, време појаве, трајање догађаја, запажања истраживача о процесу посматрања (тзв. рефлексивни ниво белешки).

26

Основни инструмент неструктурисаног посматрања су теренске белешке (белешке са терена).

Извод из теренске белешке посматрање Извод из теренске белешке посматрање авганистанских жена избеглица:авганистанских жена избеглица:

1/1/05 избеглички камп у Пакистану (место)

...струје нема данима...управо је малопре поново нестала. Неко је има фењер и разговарамо у полумраку (опис ситуације). Грејање је на грејалицу на бензин који гадно мирише. Разговарамо о породици (о чему се разговара). Иритира ме њихов језик који једва разумем (опис вербалне комуникације). Питам о њиховим осећањима, размишљањима. Мислим да ми треба јо материјала (истраживачево запажање).


2010

Када су циљ, план и начин регистровања прецизно одређени и дефинисани, ради се о структурираном или стандардизованом посматрању. Основни инструменти структурисаног посматрања је протокол (листа)

посматрања и чек листа. Пример протокола посматрања је коришћен за посматрање

разговора у учионици, у периоду од 10 минута. Основне карактеристике протокола су да има

јасно дефинисане категорије појаве која се посматра, време посматрања је издељено на

временске интервале (у овом случају од 60 секунди), уочено истраживач (посматрач)

региструје одређеним симболима (√, ⁄, 1).

Категорије

Хронологија догађаја

Ученик ученику

√ √ √ √

Ученик наставнику

√

Наставник ученику

√ √ √ √

Наставник ученицима

√

Протокола посматрања омогућује пребројавање фреквенција (броја јављања) одређене категорије па према томе и упоређивање категорија чиме се може установити која се категорија најчешће јавља. Другим речима, који аспект појаве коју посматрамо доминира.

Чек листама се утврђује (констатује) присуство или одсуство неке педагошке појаве (феномена) или њених каракеристика. Чек листа је сет тврдњи уз које су понуђени одговори „да“ и „не“. Заокруживањем одређеног одговора, истраживач констатује да ли је неко обележје посматраног феномена присутно.

Посматрати се може група или појединац. Ако је у питању посматрање збивања у групи (нпр. разреда, васпитне групе), између

27Ако је у питању посматрање збивања у групи (нпр. разреда, васпитне групе),

између посматрача и чланова групе се нужно успоставља известан однос.

Чек листама се утврђује (констатује) присуство или

одсуство неке педагошке појаве (феномена) или њених

каракеристика.


2010

посматрача и чланова групе се нужно успоставља известан однос. Узимањем тог односа као критеријума, може се разликовати посматрање са учествовањем (натуралистичко или етнографско) и посматрање без учестововања. Посматрање без учествовања има две варијанте. У првој варијанти група уопште не зна да је посматрана, а у другој се групи објашњава посматрачево присуство и група се бави својим активностима на уобичајен начин, не обраћајући пажњу на посматрачево присуство. Посматрање са учествовањем је деликатнија варијанта посматрања која се често користи у истраживањеу тзв. затворених група као што су верске секте, банде, адолесценти. Посматрач заузима своју улогу у групи и учествује у њеним активностима.

Истраживачка техника посматрања је често критикована као „субјективна“. Наиме, различити фактори могу угрозити ваљаност и поузданост посматрања, а два најзначајнија су реактивност испитаника и пристрасност посматрача. Реактивност испитаника представља промене у понашању испитаника узроковане посматрање. Другим речима, свест да су посматрани утиче на људе да се понашају неприродно и извештачено. Само присуство посматрача утиче на понашање особа. Скривено посматрање помоћу једносмерног огледала или помоћу скривене видео камере може смањити реактивност посматраних особа.

Пристрасност посматрача, такође, доводи до нетачног посматрања. Наиме, посматрач увек има одређене предрасуде односно очекивања како треба да се понашају испитаници и та очекивања представљају „наочаре“ кроз које он посматра, што доводи до пристрасног посматрања. На пример, ако од раније знамо да је неко дете агресивно, сваки пут када посматрамо његову интеракцију са другом децом, ми очекујемо испољавање његове агресивности.

До скора се чинило да је главни проблем посматрања бележење запажања, потпуност регистровања запажених збивања. На пример, при посматрању групе, више особа истовремено учествује у комуникацији, па је тешко, а често и немогуће забалежити све што би смо желели и што би

28

Различити фактори могу угрозити ваљаност и поузданост посматрања,

а два најзначајнија су реактивност испитаника и пристрасност

посматрача.


2010

могло бити важно. Бележење запажања је несумњиво важно техничко питање, али суштинска питања научног посматрања су шта посматрати, како у разноврсним манефистецијама препознати оно што проучавамо итд.

29


2010

V Интервју Интервју спада у квалитативне стратегије прикупљања података.

Интервју се дефинише као разговор између две или више особа који, у сврху прикупљања података релевантних за проблем истраживања, интервјуиста иницира (покреће) и усмерава. Ипак, интервју није просто усмено постављање питања и добијање одговора на њих. Употреба интервјуа претпоставља да знање о нечему настаје у разговору, у интеракцији две или више особа, у размени гледишта. Укратко, интервју је интерперсонална ситуација.

Постоје различите врсте интервјуа, а главна разлика је у степену структурисаности. Према том критеријуму, интервјуи се деле на структурисане, полуструктуриране и неструктуриране или слободне интервјуе.

А. Структурисани или везани интервју

У везаном интервјуу основу за вођење разговора представља листа прецизно утврђених питања која интервјуиста обавезно мора поставити сваком испитанику (ако их има више). Њих интервјуиста мора добро знати (чак и напамет), и постављати тачно онако како су она унапред формулисана. Сама питања су обично затвореног типа, са понуђеним одговорима. Овај облик интервјуа се приближава усменом упитнику. Структурисано интервјуисање подразумева постављање истог сета питања, истим редоследом, свим испитаницима. У оваквом облику интервјуисања, интервјуиста се придржава селедећих правила:

Не даје опширна објашњења испитаницима

Не сугерише одговоре

30

Интервју се дефинише као разговор између две или више особа који, у

сврху прикупљања података релевантних за проблем истраживања,

интервјуиста иницира (покреће) и усмерава.


2010

Не даје савете и своје мишљења

31


2010

Б. Неструктурисани интервју

У слободном интервјуу основу разговора чине оквирно одређена питања. У припреми интервјуа, интервјуиста припрема само теме којих ће се придржавати током разговора. У погодном моменту он поставља одређено питање. Питања су углавном отвореног типа. Питања се могу разликовати од испитаника до испитаника, односно интервјуиста не мора сваком испитанику поставити иста питања истим редоследом.

Слободни интервјуи су подогни за осетљиве и интимне теме као што су рођење детета, болест, поремећаји у исхрани, сексуално понашање. Овај облик интервјуа укључује размену социјалних искустава између интервјуисте и испитаника, који један другоме причају своје приче. Интервјуиста поставља отворена питања са циљем да разуме испитаников поглед на свет. Неструктурисани интервју се примењује када се истражује релативно непозната област јер у таквој ситуацији није оправдано испитаницима постављати унапред формулисана питања са унапред одређеним одговорима. Исто тако, када су истраживачи заинтересовани за детаље феномена који истражују, слободни интервју је погоднији од везаног.

В. Полуструктурисани интервју

У овом облику интервју интервјуиста припрема унапред питања отвореног и затвореног типа. Разлика у односу на структуриани интервју је у томе што доминирају отворена питања, а у односу на неструктуриани што постоји прецизно формулисање питања унапред. Отворена питања могу бити различита, на пример: „Шта вам је доктор рекао о болести ваше мајке?“ или „Како сте постали особа која толико брине о својој мајци?“. У полуструктурисаним интервјуима након питања често следи сондажна питања (питање којим се испитаников одговор проверава). На пример, након питања „Шта вам је доктор рекао о болести ваше мајке?“, може уследити парафраза „Значи доктор није помињао реч деменција?“

32

Активно слушање је веома важно за све облике интервјуа. Обухвата како вербалне технике тако и невербалне. Невербалне укључују опуштено држање тела, гледање у правцу говорника, седење под одговарајућим углом. Вербалне обухватају парафразирање, рефлексију, интерпретирање.У парафразирању, интервјуиста понавља својим речима одговор који је добио од испитаника. На пример, „Дакле, Ви нисте задовољни учетиљицом Вашег сина ове године? Рефлексијом се проверава садржај невербалне комуникације, на пример, „Изгледа да се љути због те учитељице?“.


2010

Фазе истраживања заснованог на интервјуу

1) Одређивање проблема истраживања. Пре постављања питања како ћемо истраживати морамо поставити питање шта ћемо истраживати.

2) Израда плана или протокола интервјуа. Ова фаза се тиче избора облика питања и њиховог распореда. У интервјуима се примењују три врсте питања:

А) Често се примењују питања на која учесници одговарају тако што изаберу један од понуђених одговора. То су тзв. затворена питања.

Пример: Мислите ли да је јавно објављивање резултата испита студената противно интересима школе?

Да Не Не знам

Б) Други тип питања су тзв. отворена питања на која испитаници одговарају тако што сами конструишу одговор.

Пример: Наравно, све бебе плачу. Неке мајке осећају да ће се дете размазити ако га подигну сваки пут кад плаче. Друге мисле да бебу никада не треба пустити да дуго плаче. Шта Ви мислите о томе? Како се Ви понашате у таквој ситуацији?

Важан је редослед питања у интервјуу. Обично се примењује распоред у облику „левка“. „Лед се пробија“ са општим питањима на које испитанику није тешко да одговори а потом се прелази на интимнија питања.

3) Интервјуисање. Интервјуиста усмерава разговор. Интервју је квалитетнији што су питања краћа а одговори на њих дужи. Важно питање је како бележити одговоре испитаника. Могућности су касетофон, снимање видео камером, ручно бележење. Ради се о томе да се избалансира потреба за бележењем што више података са потребом избегавања атмосфере контроле и надзора. Употреба језика је такође важна. На пример, у истраживањеу нидиста, пронађено је да реч „девица“ нема никаве везе са невиношћу већ се односи на чињеницу да је задњица одређене особе неосунчана што другима указује да је та особа први пут на нудистичкој плажи. Интервјуиста мора избећи

33


2010

постављање сугестивних питања. Пример: Колико сте задовољни новим програмом за предмет математика? Уместо такве формулације могло се рећи „Какво је Ваше мишљење о новом наставном програму за предмет математика?“

4) Транскрипција интрвјуа. Транскрипт или препис је текстуална репрезентација интервјуа снимљеног касетофон или камером. Прављење транскрипта је обавезно јер другачије није могуће анализирати податке. Пример транскрипта:

Приликом транскрипције постоји опасност губљења велике количине података. Транскрипт мора садржати не само питања и одговоре из интервјуа, већ и паузе у говору, невербалну комуникацију, говорниково наглашавање појединих речи, расположење говорника (нпр. љутито, узбуђено, апатично, весело).

5) Анализирање. Анализа интервјуа се заснива на тзв. кодирању података. Кодирање је поступак којим се сваком испитаниковом одговору додељују ознака која представља главну идеју тог одговора. На пример:

34

Интервју са професором методологије. Извод из транскрипта који садржи потпуна питања и одговоре, паузе, знакове интерпункције.

И: Годинама се бавите истраживањима. Можете ли ми рећи када сте се први пут осетили као истраживач?

П: (8 сек. паузе). То је чудно. Мислим да је то било у основној школи. Да, мислим да је то било тада.

И: Тада сте први пут имали прилику да истражујете?

П: Да.

И: У реду. Шта саветујете студентима да раде како би себе доживели као истраживаче?

П: (5 сек паузе). Мислим да треба да пронађу област која ће им омогућити да доживе узбуђење...


2010

Одговори Код

Мислим да треба да трагају за облашћу

која ће им омогућити да доживе узбуђење узбуђење

Приликом кодирања транскрипта, истраживач пролази кроз податке, ред по ред. Када се спроведе први круг кодирања (тачније анализирања), истраживач може сличне кодове груписати у шире теме чиме долазе до „приче“ која је испричана интервјуоом. На пример:

Кодови категорија

Крађа кола девијантно Насилно понашање понашање Конзумирање алкохола

Групно интевјуисање

Групно интервјуисање се заснива на истовремном усменом испитивању неколико особа. Данас су фокус групе синоним за групне интервјуе. За групни интервју је значајно формирати хомогене групе. На пример, ако је предмет истраживања коришћење времена самохраних мајки, групу ће чинити жене које су запослене и које имају децу млађу од 18 година која живе код њих. Групни интервју има одређене предности над инивидуалним интервјуом:

Економичније јер се истовремено испитује неколико особа,

Одговори су богатије јер постоји могућност отварања расправе међу испитаницима,

Флексибилнији је,

Погодније је за испитивање деце која се осећају опуштеније у друштву него један на један са одраслом особом.

Када је у питању интервјуисање деце могу настати одређен потешкоће. Најчешће тешкоће су: деца нису у стању да јасно говоре односно одговарају на питања, избећи да деци постане досадно, избећи да се деца осећају уплашено, избећи да деца лажу и слично.

35


2010

36


2010

VI Упитник

Анкетирање је поступак у којем испитаници (учесници у истраживању) писмено одговарају на питања која су им, такође, постављена у писменој форми. Основни инструмент анкетирања је упитник. Да би смо схватили могућности, односно ограничења упитника, потребно је размотрити врсте података који се могу прикупљати овим инструментом. То су следеће врсте:

1) Социо-демографски подаци односно подаци о полу, старости, образовању, занимању и сл.

2) Подаци о средини у којој појединац живи и ради, на пример породичној, пословној, школској.

3) Подаци о понашању.

4) Подаци о ставовима, мишљењу, уверењима, осећањима. То су тзв. субјективни подаци јер не говоре о томе какво је стање ствари већ како то стање појединци виде.

Упитник има одређене предности над посматрањем:

Упитником се могу проучавати појаве које су „у глави“ особе и које су потпуно неприступачне посматрању, као што су ставови, осећања, мишљења.

37

Анкетирање је поступак у којем испитаници (учесници у истраживању) писмено одговарају на питања која су

им, такође, постављена у писменој форми.


2010

Упитником се могу прикупљати подаци не само о догађајима у садашњости већ и о догађајима који су се десили у прошлости.

Економичност је трећа предност упитника јер се њиме за релативно кратко времена може испитати већи број особа.

Предности упитника у односу на интервју:

Прва и основна предност упитника је економичност, која има два аспекта: а) испитује се истовремено већи број особа; б) краће време припреме и обраде података.

Друго, када је у питању упитник, испитаници су више уверени да је испитивање анонимно, па су спремнији да дају искрене одговоре. Када је реч о интервјуу, испитаник је се „плаши“ да га испитивач може запамтити иако му гарантује анонимност.

Треће, при испитивању упитником, испитаник може дуже и на миру да размишља, док у интервјуу- чак и када му се каже да не мора да жури са одговорима- испитаник осећа непријатан притисак због присуства саговорника.

Да би се успешно реализовало истраживање помоћу упитника нужно је да се остваре одређене претпоставке. Могу се идентификовати три основне претпоставке на којима почива испитивање упитником:

Да је испитаник вољан (мотивисан) да искрено саопштава податке.

Да је испитаник способан да пружи релевантне информације.

Да истраживач и испитаник успоставе квалитетну комуникацију.

Израда упитника- фазе

38

Основна предност упитника у односу на посматрање и интервју јесте његова

економичност.


2010

1) Рашчлањавање проблема и одређивање садржаја питања. Израда упитника не почиње са формулисањем питања! Често се дешава да неискусни истраживачи одмах почну са формулисањем питања и то имајући у виду формулацију проблема истраживања. Израда упитника започиње са рашчлањавањем проблема на основне варијабле које је потребно теоријски дефинисати (проучавањем литературе). Дефинисањем варијабли се долази до њихових основних аспеката односно индикатора који одређују садржај питања у упитнику. Наведено ћемо илустровати примерима: проблем гласи „Испитивање ставова према наркоманији“. Једина варијабла у проблему је наркоманија, а из дефиниције наркоманије произилазе два су основна индикатора те варијабле: зависност од штетних супстанци и немогућност нормалног функционисања у социјалној средини. На основу њих, садржај питања ће чинити мишљење о узроцима наркоманије, представа о карактеристикама понашања наркомана, оцена начина лечења наркоманије. Још један пример: истражујемо варијаблу екстравертности, њена дефиниција гласи да је то сколоност успостављања контаката са већим бројем људи, а њени индикатори су: иницијативност при упознавању људи, причљивост, дружење са већим бројем особа. Самим тим садржај питања у упитнику је одређеним тим индикаторима.

2) Формулисање питања. Један исти индикатор се може претворити у више питања. Приликом формилисања питања треба водити рачуна о томе шта ће се питати и о томе како ће се питати. Ово прво се односи на смисао питања а ово друго на вербално обликовање питања.

Проблеми везани за смисао питања

Проблем информисаности- ако испитујемо ставове или мишљење особа према одређеној појави услов јесте њихова барем минимална обавештеност о тој појави. У супротном питања су бесмислена. Не можемо испитивати ставове адолесцената према баптистичкој секти, док они нису обавештени о истој.

39


2010

Непознате речи и нејасан смисао речи- на пример, већина обичних људи не би разумела питање „Да ли понекад ујутру осећате анксиозност?“. Но, ако би се питање формулисало на овај начин: „Да ли Вам се ујутру дешава да осећате неодређени страх, стрепњу, унутрашњу тескобу?“ већина особа би разумела. У једном истраживању је установљено да су испитаници реч „полетан“ интерпретирали као „сталожен“, „свеједно му је“, истрајан“, „дотрајао човек“.

Питање референтног оквира- референтни оквир је контекст у који испитаник смешта одређено питање и на основу њега га разуме. Када прочита питање, испитаник се пита на шта се то питање односи. На пример, на питање „Да ли сте задовољан човек?“, различити људи ће одговарати имајући у виду посао, породицу, здравље итд. Најбољи начин контролисања референтног оквира је квалитетна инструкција.

Проблем друштвене пожељности одговора- људи се обично плаше да изразе мишљење које је супротно конвенционалним вредностима које важе у одређеној заједници. Како би се смањио утицај фактора давања друштвено пожељних одговора, потребно је испитаника обавестити да је упитник анониман и да није могуће установити порекло података.

Проблеми везани за вербалну формулацију питања

Када је реч о облику питања, основна подела је на затворена (питања са понуђеним одговорима) и отворена питања (питања са слободним одговором). Затворена питања се деле на дихотомна питања и питања са вишеструким избором.

Отворено питање: Наведите, који су, по вашем мишљењу узроци оптерећености ученика.

Дихотомно питање: Да ли се задовољни успехом вашег детета у школи? Да Не

40


2010

Дихотомна питања се обично формулишу тако да једну алтернативу помињу а другу подразумевају. Питање „Дали сте задовољни студијама у нашој школи?“ подразумава и ону алтернативу „или нисте задовољни“, али она није експлицитно исказана. Главна слабост дихотомних питања јесте груба категоризација одговора.

Питања вишеструког избора се састоји из греде или потке у којој се поставља питање, и листе одговора. На пример: Мислите да је курс методологије пед. истраживања:

а) Губитак временаб) Неприкладан за нашу школув) Користанг) Додатни терет студентимад) Веома користан за целокупно школовањеђ) нешто друго___________________

Методолози саветују да број понуђених одговора буде 4-6, али и да је корисно увек понудити и одговор „нешто друго“ са цртом на коју испитаник усписао свој одговор, јер је увек могуће да се испитаник не пронађе ни у једном одговору. Није добро да је један од одговора дужи од осталих јер ће већина људи помислити да је најдужи одговор заправо онај тачан. Наравно, испитанику треба нагласити колико одговора може да заокружи.

И један и други облик питања имају одређене предности и недостатке. Предности затворених питања су: економичност, која има два аспекта: лакша су за примену и лакша су за обраду јер су унапред дате одређене категорије и друга предност је избегавање непрецизних и неодређених одговора (на пример на питање „Зашто сте се определили баш за ово занимања?“ дешава се да испитаници кажу „има пуно разлога“ а заправо не наведу ни један конкретан.

4) Обликовање упитника. Обликовање упитника као целине укључује: избор распореда питања и припрему инструкције упитника.

41


2010

Одређивање распореда питања (стратегија упитника)

Неискусном истраживачу може изгледати свеједно којим редоследом ће постављати питања. Међутим, мотивисаност испитаника да даје одговоре на питања изузетно зависи од редоследа питања у упитнику. Када се ради о распореду питања у упитнику треба водити рачуна о више ствари. Прво, потребно је придобити испитаника за сарадњу и давање искрених одговора. Зато је потребно да почетна питања у упитнику буду лака и занимљива односно општег карактера. Начешће су то питања која се односе на социодемографке одлике (пол, старост, образовање итд.). Обично се примењује стратегија левка. После уопштених питања следе интимнија. На пример, студенте прво можемо питати да ли су уопште задовољни студијама а потом о задовољству појединим предметима. На крају упитника обавезно треба захвалити испитнику на сарадњи!

Припрема инструкције

Инструкција треба да садржи битне информације о истраживању и начину одговарању на питања у упитнику. Постоји општа и посебна инструкција у упитнику. Општа инструкција се односи на пружање информација о томе шта се испитује, ко организује и врши испитивање, каква је сврха испитивања и она стоји на почетку упитника или се даје усмено. Она даје одговоре на питања која сваки испитаник поставља у себи. Те информације се могу дати и усмено.

Посебна инструкција се односи на сама питања. Обично се наглашава да постоје две врсте питања (отворена и затворена) у упитнику са евентуалним навођењем карактеристичних примера.

VII Скалирање

42


2010

Реч „скалирање“ се користи у два различита значења. Често се користи у знаћењу конструисања, прављења скале као мерног инструмента. Друго значење термина је примена одређене скале. У овом тексту се под скалирањем подразумева примена скале у истраживању.

Ако се жели установити степен присутности (изражености) одређеног својства, појаве (нпр. агресивности, комуникативности, адаптираности...) онда ће се користити скалирање као истраживачки поступак и различите врсте скала процене. Скале процене се најчешће користе за испитивање мишљења, ставова, погледа, за процењивање личних својстава учесника васпитно-образовног процеса итд.

У оквиру скалирања као истраживачке технике користе се скале процене као истраживачки инструменти. Процес конструисања скале процене има три основне фазе:

1. Дефинисање критеријумског својства тј. избор својства које ће бити предмет скалирања. У педагошким истраживањима разне појаве и својства могу бити изабрани да буду предмет скалирања (на пример: самосталност деце, објективност наставника, ауторитарност васпитача, комуникативност ученика). Битно је да се за изабрано својство може претпоставити да је линерано, тј да се испољава у различитим степенима код различитих особа.

2. Утврђивање маркационих тачака на континууму и њихових нумеричких вредности. Неопходно је идентификовати што више показатеља својства које се процењује и сваком од тих показатеља доделити нумеричку вредност тачније број. На пример: изабрано својство је став према равноправности полова. Тај став може бити позитиван-вредност 1, негативан-вредност -1 и индиферентан-вредност 0.

3. Техничко обликовање скале и експлицирање правила њеног коришћења. Скала процене мора бити тако конструисана да не одбија испитаника односно мора бити лака за примену.

43

Ако се жели установити степен присутности (изражености) одређеног

својства онда ће се користити скалирање као истраживачки

поступак и различите врсте скала процене.


2010

Постоје различите врсте скала процене. Према односу процењивача и предмета процењивања скале процена се могу поделити на: скале самопроцене и скале процене других. На пример, ако нас интересује шта испитаници мисле о себи у погледу заступљености неких особина код њих као што су друштвеност, комуникативност, просоцијално понашање, применићемо неки облик скале самопроцене. Када су питању скале процене других, испитивач „са стране“ процењује понашање других особа. Поставља се питање шта прецизније, самопроцењивање или процењивање других. Одговор на то питање није нимало лак. Обично се сматра да људи нису у стању да реално процењују себе, па је самим тим процењивање других тачније и објективније.

Према изгледу, разликују се:

1. Графичке скале процене. Заснивају се на визуелном представљању феномена који се процењује. Најчешће се користе хоризонталне и вертикалне линије, са одређеним подеоцима, које својом дужином и изгледом сугеришу на континуираност својства које се процењује и могућност диференцирања разних степена његове изражености. Препоручује се да линије буду дугачке од 5 до 15 цм. Постоји дилема око тога да ли линија, којом се представља одређено својство, треба да буде испрекидана или неиспрекидана (континуирана). Усмено или у писаној форми процењивачу се саопштава шта приказана линија представља (које је својство њоме приказано) и које значење има њен леви, које средњи а које десни део. Обично леви део линије означава максималну присутност својства а десни део потпуно одсуство својства. У том упутству треба јасно саопштити процењивачу које својство он треба да процени. Такође се препоручује, да уколико испитаници процењеју више својстава, да се свако својство процењује на посебној страници и посебном линијом.

│

44

Пример: Објективност наставника у оцењивању

││


2010

2. Нумеричке скале процене. Представљају често примењивани облик скала процене. У овим скалама, феномен који се процењује представљен је узлазном или силазном серијом бројева. Већи степен присутности својства означава се већим бројем. Могућа су два решења: Могуће је средишњу тачку континуума означити нулом, лево од нуле распоредити силазну серију бројева а десно од нуле узлазну серију бројева. Поступак се често појашњава додавањем вербалних објашњења за сваки број.

Пример:

-3 -2 -1 0 1 2 3

3. Дескриптивне (описне) скале процене. Код ових скала, степени присутности процењиваног својства се изражавају описно односно вербално. Степени могу бити изражени у виду једне речи а могу бити изражени и детаљније, у виду реченица. Дескриптивна скала се састоји из низа тврдњи од којих испитаник бира ону која је по његовој процени најадекватнија.

4. Комбиноване скале. Веома често се примењу скале које представљају комбинацију различитих врста скала процене.

Пример комбинације описне и графичке скале: Објективност наствника у оцењивању

││

45

Дескриптивна скала процене

Ученик Н никад не испољава агресивно понашање

Ученик Н понекад испољава агресију

Ученик Н веома често испољава агресивно понашање


2010

Потпуно објективан Потпуно субјективан

46


2010

Чек листе са скалом процене. Када се жели „снимити“ стање неке педагошке појаве, односно констатовати присутност својстава неке васпитне појаве, примењују се чек-листе (називају се још и евиденционе листе јер се њима евидентира стање). Чек листа се састоји из низа тврдњи а уз сваку тврдњу се налазе одговори „да“ и не“. На пример, чек листа којом желимо да утврдимо које је медије наставник користио на часу, може да садржи следеће тврдње: Наставник је користио тв снимке (да-не); Наставник је користио филм (да-не); Наставник је користио компјутерске програме (да-не).

Чек листа се редовно комбинују са скалом процене и најчешће са њом чини јединствени инструмент. Прво се помоћу чек листе констатује присуство/одсуство неке појаве а затим се скалом процењује степен присутности тог својства.

Скале за испитивање ставова

Ставови представљају сложену психичку појаву. Обично се дефинишу као унутарличне детерминанте (фактори који одређују, усмеравају) понашање појединца у односу на социјалне појаве (објекте). Став представља суму свега онога што особа мисли, осећа и склона је да учини у односу на неки објекат. Ми можемо имати став према различитим појавама односно објекат става може бити било која појава (нпр. Став према Грчкој, став према религији, став према Фребелу). Став има три компоненте- когнитивну, афективну и акциону. Когнитивну компоненту чине знања, појмови, идеје, уверења. Афективну компоненту чине позитивна или негативна осећања према објекту става. Акциону компоненту чини приправност да се поступа у корист или на штету објекта става.

Скале ставова Ликертовог типа (сумационе скале)

Најпознатије скале за испитивање ставова су скале Ликертовог типа (назив су добиле по психологу Ликерту који их први конструисао). Скала

47

Став представља суму свега онога што особа мисли, осећа и склона је да учини у односу на

неки објекат.


2010

ставова Ликертовог типа представља низ тврдњи које говоре позитивно или негативно о објекту става, а испитаник за сваку тврдњу означава у ком степену се слаже са њом. Свака тврдња у Ликертовој скали заправо представља скалу па се због тога овај инструмент назива сумациона скала .

Израда скале овог типа пролази кроз неколико фаза.

1. ПРИПРЕМА ПРЕЛИМИНАРНЕ ЛИСТЕ ТВРДЊИ

Да би дошао до тврдњи које говоре о објекту става, истраживач мора најпре идентификовати односно именовати објекат става. Објекат става могу бити све појаве са којима долазимо у контакт, на пример равноправност мушкараца и жена, демократско уређење друштва, бесмртност људске душе итд. Након што је именовао (дефинисао) објекат става, истраживач прикупља тврдње о њему. Тврдње се формулишу по следећем моделу моделу

Објашњење: први члан тврдње (равноправност мушкараца и жена) је објекат става, други члан модела је одређена веза, а трећи члан је нека вредност универзално прихваћена у друштву (прогрес друштва). Дакле, особа која има позитиван став према равноправности мушкараца и жена ће се сложити са овом тврдњом, док они који имају негативан показаће неслагање са истом. Ево још једног пример:

Верујем да црква има највећи утицај на добро владање и исправан живот.

Прво, говори се о цркви као искуственом објекту

Друго, говорисе о моралном начелу доброг владања и исправног живота

Треће, црква се доводи у везу са моралним начелом доброг владања

48

Равноправност мушкараца и жена (објекат става) је предуслов (релација) прогреса друштва (универзална вредност).


2010

2. АНАЛИЗА И РЕДИГОВАЊЕ ТВРДЊИ

Након што је сакупио тврдње, истраживач их анализира и настоји да установи уочене недостатке. Након што се одбаце мањкаве твдрње, уз преостале тврдње се приписују одговори. Уобичајена је петостепена скала одговора, нпр:

Уопште се не слажем,

Углавном се не слажем

Неодлучан сам

Углавном се слажем

Потпуно се слажем

3. ЗАДАВАЊЕ ПРЕЛИМИРНЕ ЛИСТЕ ИСПИТАНИЦИМА

Скала ставова Ликертовог типа обично садржи око 20 тврдњи. Прва верзија скале се задаје одређеној групи испитаника (обично од 50 до 100) како би се провериле њене карактеристике. Њихов задатак је да пажљиво прочитају сваку тврдњу и да, у складу са својим ставом, означе у којој мери се слажу односно не слажу са њом. Одговор се даје заокуживањем једног од понуђених одговора.

4. БОДОВАЊЕ ОДГОВОРА

Бодовање одговора се врши за сваку тврдњу посебно. Ако тврдња говори позитивно о објекту става, нпр. „Равноправност мушкараца и жена (објекат става) је предуслов прогреса друштва“, а испитаник заокружи одговор 5 (потпуно се слажем), добија 5 бодова. У случају да тврдња негативно говори о објекту става, а испитаник заокружи 5, добија 1 бод. На пример: „Није ни потребно ни могуће да жене и мушкараци буду равноправни.“ Дакле бодовање одговора код тврдњи које говоре позитивно о објекту става је обрнуто од бодовања одговора на тврдње које негативно говоре о објекту става.

5. ИЗБОР КОНАЧНЕ ЛИСТЕ

49


2010

Након анализе резултата прелиминарне скале, одбацују се све ирелевантне тврдње, тј. оне које се не тичу става који желимо да испитујемо. На пример, о тврдњи „Медијација је корисна“ добили би смо разноврсне одговоре који нам неће ништа значити ако испитујемо став према равноправности полова. Такође, се претерано лаке или тешке тврдње се морају одбацити. На пример, тврдња „Жене не треба да се школују“ је претешка и она се не може наћи у коначној скали јер ће на њу негативно реаговати чак и особа са негативним ставом према женама. На крају треба рећи да пожељно да половина тврдња у скали позитивно говори о објекту става, а половина негативно, да би се неутралисала тенденција, код неких људи веома изражена, да се некритички слажу са готово сваком тврдњом.

50


2010

VIII Социометрија

Педагошко и са развојем усклађено деловање на васпитну групу подразумева познавање групе на коју се делује. Управо у томе је главни разлог широке прихваћености социометрије у педагошким истраживањима. Социометрија је за разлику од других врста истраживања усмерена према групи. Други разлог њене прихваћености је њена релативна једноставност.

Социометријски се могу истраживати како формалне групе (разред, васпитна група, секција, клуб ученика) тако и о неформалне групе као што су групе вршњака различитих узраста. Дакле, социометријом се могу истраживати групе које су јасно „омеђене“, чије су „границе“ познате истраживачу. Реч је о групама чији се чланови могу идентификовати.

Суштина социометријског истраживања јесте у томе да се сваки члан групе, одговарајућим питањима, стави у ситуацију да бира другог, односно друге чланове групе, на основу критеријума садржаних у социометријскомупитнику.

Претпоставке социометрије:

Група мора бити јасно дефинисана у смислу да се тачно зна ко је члан те групе а ко није.

Учесницима у групи треба омогућити да бирају и одбацују онолико чланова групе колико желе.

Учесницима морамо дати јасно дефинисан критеријум на основу којег ће они одбацивати и бирати.

51

Социометријом се могу истраживати групе које су јасно „омеђене“, чије су „границе“ познате истраживачу.

Реч је о групама чији се чланови могу идентификовати.


2010

Питања треба формулисти тако да их чланови групе могу лако схватити.

Гледано аналитички, сваки члан групе се може наћи у низу специфичних односа према другим члановима групе. Постоји шест могућности интерперсоналних односа:

Тип А М бира П П бира М

Тип Б М бира П П игнорише М

Тип В М бира П П одбацује М

Тип Г М игнорише П П игнорише М

Тип Д М игнорише П П одбацује М

Тип Ђ М одбацује П П одбацује М

Графички приказано:

52

М П

П

П

П

П

П

М

М

М

М

М


2010

Инструменти којима се прикупљају чињенице у социометријским истраживањима се називају социометријски упитници. Социометријски упитник садржи онолико питања за колико критеријума избора се определио истраживач. За сваки критеријум избора, даје се посебно питање. Питања се могу дати у афирмативној или негативној форми. На пример, питања у социометријском упитнику се могу формулисати на овај начин.

1) С ким би највише волео да се играш?

2) С ким не би уопште желео да се играш?

3) Шта мислиш ко би од твојих другара желео да се игра заједно с тобом?

4) Шта мислиш ко не би желео да се игра са тобом?

У овом случају имамо пет питања која се односе на један критеријум избора- игру.

Од сваког члана групе се захтева да одговори на иста питања. Избор се може ограничити на једног члана групе, а може се омогућити избор више чланова групе. У наведеним питањима делатност за коју се желе „партнери“ јесте игра. Та активност је критеријум избора у наведеном случају. Онај ко бира води рачуна о којој активности се ради и према њој бира „партнере“. Ако би се, на пример, као критеријум узело „провођење слободног времена“ сигурно је да избори не би били исти у оба случаја. Неки истраживачи препоручују да се после сваког питања постави и додатно питање „Зашто?“, како би испитаници образложили свој избор.

Социометријско истраживање се практично може реализовати на неколико начина. Један се састоји у томе да се умножи списак чланова групе у онолико примерака колико има чланова групе. Ако, на пример, истражујемо школско одељење и сваком ученику постављамо по три питања за три критријума избора, онда се сваком ученику морају обезбедити три истоветна списка са именима његових другова из одељења, за сваки критеријум по један. Листе се потом означе бројевеима 1, 2, 3.

Када су листе са именима спремне, деле се члановима групе. Најпре само листе означене са бројем 1. Од свих се тражи да подвуку своје име

53


2010

(ради идентификације ко је вршио избор). Затим се прочита прво питање и од чланова групе се захтева да изврше избор. Избор се врши заокруживањем редног броја испред имена члана групе који се бира. Листе се након тога сакупе. Цео поступак се понавља са другом и трећом листом.

Могући је и други начин организоваља прикупљања чињеница у социометријсом испитивању. Уместо прављења спискова, припреми се довољан број листића (за сваког члана по један). На сваком листићу се постављају сва три питања. Претходно се захтева од испитаника да на листићу напишу своје име. Избор се врши тако што се напише име и презиме члана групе.

Из наведеног произилази да социометријско истраживање не може бити анонимно. Од испитаника се захтева да на упитнику (листи или листићу) напише своје име. За сваки упитник се мора знати ко га попунио.

Обрада података

Обрада података прикупљених социометријом може бити двојака: графичка помоћу социограма, и нумеричка израчунавањем одговарајућих индекса.

Да би се саставио социограм, неопходно је претходно утврдити одговарајуће симболе: обично се дечаци означавају троуглом, а девојчице кружићима. У симболу обавезно стоји редни број члана групе. На пример значи дечак са редним бројем десет са списка, значи девојчица која је шеста на листи.

Постоје мање више утврђени симоболи: значи дечак бира девојчицу; значи узајамно бирање дечака и девојчице.

За негативан избор обично се користи испрекидана стрелица, на пример

што значи да дечак „7“ одбацује девојчицу „8“.

Социограм је погодан ако проучавамо групу са мањим бројем чланова. Другим речима, када проучавамо веће групе социограм постаје непрегледан. Линије се пресецају толико да је тешко уочити шта је битно. У том случају погодније је добијене податке нумерички обрађивати,

54

10

6

1

83

7

7 8


2010

израчунавањем социометријских индекса. Претпоставка такве обраде података је да се претходно добијени избору унесу у социометријску матрицу тип N x N. Најзначајнији социометријски индекси чија вредност се креће од 0 до 1 су:

1. Индекс прихватања (ИП) говори колико је појединац прихваћен у групи. Израчунава се када се збир свих позитивних избора тог појединца подели са бројем чланова групе минус један, по формули:

ИП

2. Индекс одбацивања (ИО) показује степен одбачености појединца у групи. Израчунава се када се укупан збор негативних избора тог појединца подели са укупним бројем чланова групе минус 1, по формули.

ИО

3. Индекс социјалног статуса (ИСС) показује положај појединца у групи одређен ставовима осталих чланова групе према њему. Често се овај индекс назива индекс социјалне прихваћености. Овај индекс се израчунава тако што се збиру свих позитивних избора одузме збир свих негативних избора за неког члана групе и потом се добијена вредност подели са бројем чланова групе минус 1. Формула гласи. Овај индекс се креће од -1 до +1.

ИСС

55


2010

IX Квалитативна анализа података

Квалитативна анализа података претпоставља употребу квалитативних инструмената прикупљања података као што су посматрање са учествовањем, разне врсте интервјуа, анализа садржаја. Квалитативна анализа има свој специфичан ток. Њене основне фазе су:

1. Редукација података чија је сврха ослобађање од небитног, у проналажењу онога што је за проблем истраживања битно. Редукција података се најчешће остварује кодирањем података, тачније груписањем података у концепте, идеје.

2. Сређивање података се састоји у груписању података у прегледе, матрице. У овој фази је често погодно корисно прећи границу између квалитативног и квантитативног и бројчано исказати колико се пута јављају поједине категорије.

3. Извођење закључака се врши на основу претходно реализованих фаза. Систематски се бележи оно што прикупљени, редуковани и сређени подаци говоре.

Однос тих компоненти се визуелно може представити следећом сликом:

56

Прикупљање

података

Сређивање података

Редукција података

Извођење закључака


2010

Те етапе се често не јављају у том редоследу, већ се јавља и међусобна итеративност (вишеструко понављање свих фаза), па се пре може говорити о компонентама него о фазама квалитативне анализе података. Може се, на пример, при извођењу закључака показати потреба за додатним прикупљањем нових података. Или при сређивању података се може појавити потреба за накнадним променама у редукцији података: Неки подаци који су првобитно одбачени могу се показати као значајни.

57


2010

X Квантитативна (статистичка) анализа

података

Квантитативна анализа података се највећим делом остварује применом поступака статистичке анализе. Статистички изрази су прецизни. Исказ „ученици су прилично добро савладали градиво географије“, пуно мање говори од исказа „ученици су усвојили 75 % градива географије“. Ипак, за статистичку анализу карактеристично је да њени резултати говоре увек о целини односно групи субјеката, а не говори о појединачним резултатима. Пример за то је примена експеримента којим је проверавана ефикасност две методе. Добијени подаци су статистички обрађени и пронађено је да је метода А ефикаснији од метода Б. Међутим, ми знамо само да је метод А ефикаснији за целу групу испитаника, али то уопште не значи да ли је ефикаснији код сваког појединаца из те групе.

Логичка полазишта статистичких поступака

Статистичка анализа се заснива на индуктивном закључивању, тј. закључивању од појединачном ка општем. Индукција се дели на потпуну и непотпуну, што има свој одраз у подели статистичких поступака.

У потпуној индукцији се закључује од свих случајева неке појаве на целину те појаве. На пример, испитали смо све децу од шест година и закључујемо о нивоу усвојености математичких

58

Грана статистике која се темљи на потпуној индукцији се назива дескриптивна (дескриpција = описивање) статистика.


2010

појмова шестогодишњака. Грана статистике која се темљи на потпуној индукцији се назива дескриптивна (дескрипција описивање) статистика.

У непотпуној индукцији закључујемо од дела случајева неке појаве на целину те појаве. На пример, ми смо проучили део популације (узорак) свих ученика осмих разреда и закључујемо о нивоу усвојености правописних правила код свих ученика осмих разреда у нашем граду. Ова грана статистике се назива инференцијална статистика. Треба рећи да се инференцијална статистика односно њени поступци заснивају на показатељима дескриптивне статистике.

Ток (етапе) статистичке анализе

Да би разматрање овог тока било успешно, треба поћи од практичног примера:

Разред VII1Име биологија хемија

Почетно тестирање Завршно тестирањеY Y2

Xi Xi2 Xf Xf

2

А 24 576 38 1444 49 2401Б 12 144 19 361 20 400В 18 324 24 576 24 576Г 21 441 31 961 34 1156Д 13 169 10 100 20 400Ђ 6 36 8 64 12 144Е 29 841 48 2304 40 1600Ж 18 324 30 900 24 576З 18 324 28 784 24 576И 13 169 25 625 38 1444Ј 20 400 27 729 35 1225К 20 400 32 1024 49 2401Л 14 196 17 289 17 289Љ 17 289 30 900 29 841М 21 441 28 784 38 1444Н 17 289 20 400 24 576Њ 17 289 13 169 28 784

59


2010

О 16 256 20 400 22 484П 18 324 30 900 30 900Р 8 64 18 324 18 324

У табели су приказани подаци испитивања знања из биологије и хемије ученика у једном одељењу седмог разреда. Имена ученика су претворена у слова азбуке, при чему су имена ученикa означена великим словом. Знање из биологије је два пута тестирано и то је означено са (X i где слово „и“ значи иницијално; Xf где слово“ф“ значи финално), а знање из хемије само једном (Y).

Сад прелазимо на ток анализе која започиње сређивањем података. Сређивање података може бити ручно и уз помоћ рачунара. Ипак, поједностављено речено, постоје два основна начина сређивања података:

1. Рангирање, тј. одређивање редоследа резултата, на пример почетним испитивањем варијабле Xi (знање из биологије) добили смо одређене разултате. Потом сваком резултату приписујемо одговарајући ранг. Рангирање се врши увек када нам је важно да знамо који испитаник је био најбољи, за налажење оних са најслабијим резултатима како би им се помогло.

Рангирани резултати иницијалног испитивања из биологије

60

Варијбла Xi, рангирањеУченик и његов ранг Резултат1. Г 2. А 3. Д 4. О 5. К 6. Л 7. Ц 8. Х 9. И 10.Т 11.Н 12.П 13.Р 14.С 15.М 16.Е 17.Ј 18.Б 19.У 20.Ф

29242121202018181818171717161413131286


2010

2. Груписање (сврставање резултата у групе). Груписани подаци постају прегледни и постају темељ за даљу статистичку обраду. Број група је обично од 5 до 10. У нашем примеру (види таблицу испод) за варијабле Xi и Xf табела има 10 разреда.

Табела бр.1: Груписани подаци резултата почетног и завршног испитивања знања из биологије

Упоредимо ли учесталост резултата у групама (методолошки назив је дистрибуција фреквенције) почетног и завршног тестирања, већ на први поглед се види значајна разлика. Расподела резултата у финалном тестирању показује тенденцију ка вишим резултатима.

Показатељи дескриптивне статистике

У овој грани статистике се описују појаве, тј. варијабле васпитања и образовања. Основни показатељи дескриптивне статистике су:

61

Група Xi Xf

f f0-45-9

10-1415-1920-2425-2930-3435-3940-4445-49

-24851----

-1233451-1


2010

Мере средње вредности

Мере варијабилности

Мере корелације

Мере средње вредности

Међу њима најшчешће се употребаљава аритметичка средина. То је заправо оно што је свима познато као просек. Начин њеног израчунавања је једноставан: саберу се све појединачне вредности, у нашем случају бодови свих 20 ученика и тај збир се подели са бројем ученика. Формула гласи:

је аритметичка средина

је збир свих вредности варијабле X

N је број вредности у варијабли X

У варијабли Xi аритметичка средина ће бити Xi = 340/20 =17

Ако је баш нужно „на први поглед“, без икавог израчунавања, одредити неку приближну средњу вредност, тада се може летимичним увидом увидети који се резултата најчешће јавља. Та вредност која се најчешће јавља се назива MOD. У варијабли Xi она је 18 (четири пута се јавља).

Мере дисперзије (варијабилности)

Сврха, а и неопходност мера варијабилности или дисперзије може се појаснити

следећим екстремно поједностављеним примером: имамо три изузетно мале групе од по 7

ученика. Њихови резултати су поређани од најнижег ка највишем, у свакој групи:

62


2010

А Б В

1 3 02 4 14 5 35 5 46 5 88 6 99 7 10

Прво, потребно је израчунати аритметичку средину, за сваки од три низа. Чак и напамет се може установити да је у све три групе иста аритметичка средина и она износи 5. Након тога наведите у којој групи ученика су највеће индивидуалне разлике? Да би смо установили у којој групи се ученици међусобно највише разликују потребно је да израчунамо неку од мера варијабилности.

И мера варијабилности има неколико. Поменућемо једну која се најчешће користи и која је аналогна аритметичкој средини. Та мера се назива стандардна девијација. Формула гласи:

Аналогно MOD-у код средњих вредности, исту улогу међу мерама варијабилности има укупни распон (распон варијансе). Укупни распон нас информише колики је број разних вредности између највише и најниже вредности. Израчунава се по следећој формули Xmax - Xmin + 1.

Мере корелације

Док су се мере средње вредности и варијабилности односиле на једну варијаблу, мере корелације или коефицијенти корелације се односе на два варијабле. Ако, на пример, кажемо да се успех неког ученика у математици и физици слаже, ми заправо тврдимо да постоји корелација

63


2010

између математике и физике. Дакле, што је ученик бољи у математици биће бољи и у физици.

Корелација се креће од +1 до -1. Коефицијент од +1 значи потпуну позитивну корелацију корелацију. Треба рећи да се на подручју васпитања и образовања потпуна корелација не јавља због сложености појава. Исто тако је и са потпуно негативном корелацијом. Коефицијент корелације 0 значи да нема корелације. Тако је вероватно између боје ученикове косе и способности практичне примене Питагорине теореме. Када је у питању негативна корелација, повезеност између појава постоји, али је она негативна. Обратите пажњу на следећи пример: ученика јако боли глава а треба да научи неко градиво. Нема сумње да ће повећање главобоље смањити ефикасност његовог учења и обрнуто. Методолошким речником би смо рекли да постоји негативна корелација између главобоље и учења.

Што се тиче вебалног описа израчунатог коефицијента корелације, може се дати неки општи апроксимативни (приближни) оквир који може послужити као оријентација:

До 0.20 значи веома ниска корелација

Од 0.21 до 0.40 значи ниска корлеација

Од 0.41 до 0.70 значи умерена корелација

Од 0.71 до 0.90 значи висока корелација

Две најчешће мере корелације су Пирсонов коефецијент корелације, Спирманов коефицијент.

1. ПИРСОНОВ КОЕФИЦИЈЕНТ КОРЕЛАЦИЈЕ r

То је основни коефицијент корелације. Његова формула иако рогобатно делује заправо је прилично једноставна. Формула гласи:

64


2010

2. СПИРМАНОВ КОЕФИЦИЈЕНТ КОРЕЛАЦИЈЕ

Ако имамо број испитаника мањи од 30 (што одговара просечном одељењу или васпитној групи), оправдано је израчунавати овај коефицијент корелације. Мера која се примењује за израчунавање корелације између рангова. Ако постоји више ученика са истим резултатом они добијају просечан ранг који се израчунава тако што се рангови саберу и поделе са бројем резултата. Поново ћемо искористи наш пример.

Xf Рангови биологије

Y Рангови хемије

D- ралика рангова биологиј

е и хемије

D2

38 2 49 1.5 0.5 0.2519 12 20 16.5 -4.5 20.2524 10 24 12.5 -2.5 6.2531 4 34 7. -3 910 16 20 16.5 -0.5 0.258 17 12 20 -3 9

48 1. 40 3. -2 430 6 24 12.5 -6.5 42.2528 7.5 24 12.5 -5 2525 9 38 4.5 4.5 20.2527 8 35 6. 2 4

65


2010

32 3 49 1.5 1.5 2.2517 14 17 19. -5 2530 6 29 9. -3 928 7.5 38 4.5 3 920 11.5 24 12.5 -1 113 15 28 10. 5 2520 11.5 22 15. -3.5 12.2530 6 30 8. -2 418 13 18 18. -5 25

Сума D2

253

66


2010

Формула за израчунавање Спирмановог коефицијента корелације је:

- Спирманов коефицијент корелација, чита се РО.

D – razlika rangova

N – број резултата

У нашем случају

67


2010

XI Интерпретација и извештај o

истраживању

Резултати до којих смо дошли истраживањем не говоре сами по себи. У ствари, налази могу бити посматрани са различитих аспеката. Процес којим истраживач долази до значења прикупљених резултата назива се интерпретација. Заправо интерпретација је процес којим истраживач приписује значење резултатима до којих је дошао.

Интерпретација почиње са истраживачевим погледом на свет, са његовим претпоставкама о стварности, људима, знању. Другим речима, истраживачев поглед на свет одређује значење резултата до којих је он дошао у конкретном истраживању. Темељне претпоставке од којих истраживач полази се називају парадигма. Постоје различите парадигме као што су позитивизам, конструктивизам, феминизам, критичка теорија. Нико не живи у парадигматском вакууму: парадигма коју истраживач прихвати „боји“ значење податка истраживања. На пример, феминистичка истраживања полазе од унапред дефинисаних филозофских претпоставки које одређују значење података до којих долазе. На пример, ако се истражују Јеврејке и установи да су те жене срећне живећи потпуно подређене својим мужевима, феминистички оријентисан истраживач ће на основу овог налаза закључити како те жене нису ни свесне ограничења које им други намећу и како је неопходно радити на њиховој еманципацији.

Други пример:у истраживању је установљено да се разлике у школском постигнућу ученика подударају са социјално-економским стањем

68

Интерпретација је процес којим истраживач приписује значење резултатима до којих је дошао.


2010

њихових породица. Интерпретација тог објективног резултата, међутим, може бити различита. Ако је у парадигми од које полази истраживач присутна вредност једнаких шанси за све, у његовој интерпретацији ће се истаћи неопходност поклањања веће пажње ученицима који постижу слабије постигнуће.

Супротно томе, ако је истраживач кренуо са становишта елитизма, он ће тај налаз интерпретирати наглашавањем да су управо материјално најбогатији „точак покретач“ друштва у целини.

Иако је у интерпретацији субјективност неизбежна, она никако не значи произвољност. Зато се у првом реду захтева транспарентност и експлицирање филозофских претпоставки од којих се полази у интерпретацији.

Једна од основних и најфреквентнијих грешака при интерпретацији налаза истраживања јесте пребрзо уопштавање. Свако истраживања је усмерено ка долажењу до сазнања која се могу уопштити на ширу популацију која није обухваћена истраживањем. Међутим, тако усмерена настојања се често суочавају са низом потешкоћа. Њих треба покушати савладати, а ако то није могуће (на пример, због недостатка средстава, време и сл.) то треба отворено рећи у извештају истраживања. Ако се истраживање може спровести само у школама које су у непосредној близини онда резултати до којих ћемо доћи важити само за те школе, јер узорак није репрезентативан.

Извештај о истраживању

Да би се остварила сврха научног истраживања, његови резултати и њихова интерпретација морају бити доступни јавности. На тај начин се обезбеђујu како практична примена резулата, тако и даља истраживања.

Да би се то остварило, потребно је, пре свега написати извештај о обављеном истраживању, а затим га и објавити. Да би објављивање постигло своју сврху, сам извештај мора испунити одређене захтеве. То значи да извештај мора бити разумљив онима којима је намењен- научницима, родитељима, ученицима, студентима. Општи захтев је да треба избегавати езотеричност.

69


2010

Извештај треба, наравно, бити приступачан свимпотенцијалним корисницима. То се остварује објављивањему одговарајућим часописима и збронцима.

Садржај извештаја о истраживању обухвата следеће делове:

1. Наслов који треба да буде одређен. Заправо он представља проблем који је истраживан. Наравно, наслов је увек праћен именом истраживача.

2. Сажетак или абстракт на нашем и енглеском језику најчешће. У њему се износи општи приказ рада. У њему се износе предмет истраживања, његови резултати, на крају се износе закључци. Након сажетка следе кључне речи, најчешће од 3 до 7.

3. Увод који треба да садржи постављање и образлагање проблема, кратак преглед ранијих истраживања, навођење хипотеза, дефинисање основних појмова.

4. Опис тока истраживања важно је да читалац добије потпуни увид у шта је учињено, као и у евевентуалне потешкоће до којих је долазило и како су оне превазилажене. У овом делу извештаја се наводеузорак, методе, технике и инструменти истртаживања.

5. Резултати се износе како текстуално тако и помоћу табела и графикона.

6. Интерпретација је саставни део извештаја. У овом делу истраживач износи опште претпоставке од којих је кренуо. Јасно указује на разлику између објективних налаза и субјективних тумачења.

7. Закључак говоре о томе да ли супостављене хипотезе потврђене или оповргнуте.

8. Извори и литература су намењени пре свега оним читаоцима који намеравају даље да се баве датом проблематиком. При томе, навођење извора представља акт научног поштења према онима чији је рад коришћен у истраживању.

70


2010

9. Прилози обухватају инструменте, табеле, графиконе, дакле све оно што допроноси јаснијем схватању истраживања а није прикладно укључити у текст.

71


2010

Библиографија за даље проучавање:

1. Банђур, В. и Поткоњак, Н. (1999): Методологија педагогије, Београд: Учитељски факултет.

2. Мужић, В. (2004): Увод у методологију истраживања одгоја и образовања, друго измењено и допуњено издање. Загреб: Едука.

3. Хавелка, Ненад и др. (2003): Методе и технике социјалнопсихолошких истраживања, Београд: Центар за примењену психологију.

4. Гојков, Г., Кундачина, М., Круљ, Р. (2003): Лексикон педагошке методологије, Вршац: Висока школа за образовање васпитача.

5. Coen, L., Manion,L., Morrison, K. (2007): Методе истраживања у образовању, Јастребарско: Наклада Слап.

72

Documents

SKRIPTA vaspitaca