Савремени српски језик III

(Синтакса)

Предавања проф. Срете ТанасићаГрупи за српски језик и књижевност

на Филозофском факултетету у Нишу

Забележила Милена М., МиланТипкао по тастатури Милан

Ниш 2004

Када сам решио да учим за овај испит наишао сам на проблем – лоше копије нечијих белешки са предавања. Уствари то су биле копије горенаведене Милене, узгред коју ја и не познајем, а које сам ја узео од колегенице да копирам, а која их је већ копирала од неке друге колегенице... Надам се да се Милена не љути због тога! Проблем се састојао у томе како уопште да читам из копија, копија које су копиране десетак пута и у којима фале или почетни или крајњи редови, или по која последња или почетна реч у реду... ма знате и сами, сигурно сте се током студија на овој нашој групи сусретали са сличним стварима из неких других предмета. Изнервирао сам се, нисам могао да учим из лоших копија, боље нисам могао да нађем, и решио сам да све то некако средим. Да би растумачио белешке које су се налазиле испред мене користио сам своје белешке и белешке својих колегеница, али те белешке нису комплетне – јер професор је стигао да нам испредаје само половину градива... Користио сам и Граматику за средње школе, а и књигу Основе синтаксе српског језика I, Радоја Симића која ми се нашла при руци, а која је такође сама по себи проблематична за читање... Држао сам се белешки и исправљао сам једино граматичке и стилске грешке које су вероватно у брзини писања промакле Милени, или професору на предавањима. Пазио сам да нешто крупније не променим. Било је и ствари (пар случајева) које сам само преписао са копија, а које ни сам нисам могао да разумем до краја, па ни исправим, али сам их преписао, можда неко схвати... Дописивао сам и оно што су други пре мене исправили, додали и допунили на маргинама, а изгледало ми је као потребно за боље разумевање. Гледао сам да ова „скрипта“ испадне на што мањем броју страна због цене копирања, па је због тога све тако збијено. У копијама није било предавања о имперфекту и аористу, а изгледа и да белешке о безличним глаголским облицима нису професорова већ су из Граматике за средње школе. Преписивајући пропустио сам неколико испитних рокова... али нема везе, на крају сам положио Синтаксу – и то је важно...

Све ово сам урадио да бих себи, а и другима олакшао учење Синтаксе. Ово кажем, јер не желим да неко помисли како од овога имам некакву финансијску корист. Ова „скрипта“ је што би се рекло својеврстан open source. Свако ко жели да је има и да учи из ње и не воли лоше копије нека ме контактира на мејл mixaaleksandar @ yahoo . com и добиће је на свој мејл (830 kB или 164 kB компресовано, rar). Иначе већ сам је дао колегама да је копирају, распитајте се, можда су то и ваше колеге!

Мислим да се ни професор неће наљутити. Не желим да се ико нађе повређеним. Важна нам је Синтакса, зар не?

Основни појмови

Синтаксички ниво језика проучава дисциплина кој се зове Синтакса. Термин потиче од грчке речи σινταχις (σιν – заједно, са; ταχισ – ред, распоред, слагање). Сам термин синтакса има два значења: 1. означава саму језичку структуру; 2. означава научну дисциплину која проучава ту језичку структуру.Под синтаксичким нивоом језичке организације подразумевају се начини удруживања речи у веће целине ради преношења одговарајућих информација.

Синтакса проучава синтаксички систем језика, односно систем језичких средстава и правила по којима се та средства удружују у реченицу у циљу остваривања комуникације. За разлику од других, нижих језичких слојева, синтаксички слој језика је саодносан са процесом комуникације. Остали језички нивои се укључују у синтаксички

2

ниво у процесу комуникације. Због тога није ни чудо што се у новије време, када је комуникација све значајнија, теорије језика често своде на разматрање синтаксичког нивоа. Тако се друга по значају језичка теорија двадесетог века, Трансформациона граматика, углавном бави проучавањем синтаксе.

Михајло Стевановић дефинише Синтаксу као „науку о реченицама, њиховим деловима и њиховим везама у којима се јављају, и о међусобним односима, као и о различитим облицима речи у којима се оне са одређеним функцијама у реченици употребњавају“. Једном речју – предмет Синтаксе су реченице.

Синтаксичке јединице

Реченица је, дакле, основна синтаксичка јединица која се у комуникацији аутономно остварује. Она је најмања језичка јединица којом се преноси потпуна информација. Рекли смо да се друге језичке јединице нижег ранга укључују у реченицу. У реченицу се укључују речи, али у реченици постоје и друге синтаксичке јединице мање од реченице које такође настају удруживањем речи. То су синтагме. Синтагма је спој две или више речи које су граматички повезане и имају исту функцију у реченици. Тако у реченици: – Моја тетка је купила кошуљу имамо две синтагме. Једна је моја тетка, а друга синтагма остатак реченице. Дакле, речи се понекад преко јединица већих од себе укључују у реченицу.

Најнижа језичка јединица која се укључује директно у реченицу јесте реч. Све врсте речи, самостално или у савезу са другим речима, врше у реченици одређену функцију. Постоји шест синтаксичких функција (табела 1) које могу вршити речи у реченици: функција предиката, функција субјекта, функција објекта, функција атрибута, функција апозиције и функција прилошке одредбе.

Табела 1: Табела релација морфолошко–синтаксичких категорија и њихова синтаксичка функција:Морфолошка категорија

Синтаксичка категорија

Синтаксичка функција

Именице, заменице

Супстантивна (S) S, O (субјекат, им. део предиката, објекат)

Заменице, придеви, редни бројеви, бр. 1

Адјективна (Adj.) A (атрибут)

Основни бројеви, прилози

Адвербијална (Adv.) Ad. (адвербијали – одредбе)

Глаголи Вербална (V) P(прдикат)

2003. © Milan~e

Речи које могу саме да врше неку функцију у реченици јесу пунозначне речи, а речи које то не могу јесу непунозначне или помоћне речи. Тако у реченици: – Прошле недеље смо посетили Алексинац и лепо смо се провели, имамо неколико врста пунозначних речи са различитим синтаксичким функцијама. Тако су глаголи провести се и посетити у функцији предиката; затим именице Алексинац у функцији објекта, и недеља у функцији прилошке одредбе (за време); придев прошле у функцији атрибута; прилог лепо у функцији прилошке одредбе (за начин). Везник и не врши ни једну од оних шест функција.

У српском језику пунозначне речи су: глаголи, именице, заменице, придеви, бројеви и прилози. Помоћне су: везници, предлози, узвици, речце, помоћни глаголи.

Поједине синтаксичке функције припадају одређеним врстама речи. Тако се именица може јавити у функцији субјекта, објекта, именског дела предиката, атрибута, или апозиције. Глагол првенствено испуњава функцију предиката, а може вршити и функцију прилошке одредбе. Придеви се обично срећу у функцији атрибута, могу се

3

наћи и у функцији именског дела предиката. По питању вршења синтаксичких функција у једној реченици бројеви поседују особине сличне придевима, а заменице особине сличне и придевима и именицама. Прилози врше функцију прилошких одредби и могу да буду саставни део предиката.

Међу наведеним врстама речи све оне осим прилога су променљиве, дакле, оне се не јављају увек у истом облику у реченици. Тако се у нашем примеру именица недеља јавила у генитиву, а именица Алексинац у акузативу. Дакле, да би могле да врше одговарајућу синтаксичку функцију у једној реченици, речи се својим обликом подешавају за ту функцију. За обављање синтаксичких функција нису способне непунозначне речи, а такве су узвици и речце. Предлози, везници и помоћни глаголи не могу сами да учествују у остваривању неке од наведених синтаксичких функција, али то могу да учине заједно са неком од пунозначних речи. Ове врсте речи се другачије називају помоћном речима.

Пунозначне речи се, дакле, у реченици не појављују као речи, лексеме, оне се саме, или заједно са неком од пунозначних речи, граматички подешавају тако да могу да врше неку од синтаксичких функција. Тако граматички подешена реч представља најмању синтаксичку јединицу која се зове синтаксема. Појам „синтаксема“ је новијег датума и у Синтакси је присутан од девете деценије ХХ века, захваљујући руској синтаксичарки Ј. Л. Золотовој, а сам термин у Синтаксу је увео, такође руски синтаксичар, А. М. Мухин (1980).

Као диференцијални знаци синтаксеме узимају се: 1. категоријално-семантичка значења речи од којих је она образована, 2. одговарајућа морфолошка форма, 3. способност (произашла из 1 и 2) да се синтаксема реализује у одређеним позицијама у реченици, а када је реч о одређеним позицијама може се говорити о трију типа различитих позиција, тј. употреба у којима се синтаксеме реализују: а) самостална – изолована употреба синтаксема: –Љубави! – Из кухиње; б) употреба синтаксеме у функцији неког реченичног члана без синтаксичке везе са другим синтаксемама: – Студенти су дошли; в) употреба синтаксеме у реченици, али у својству члана мање синтаксичке структуре од реченице: – Наши пријатељи редовно иду на Копаоник.

Ступајући у реченицу одређене структуре синтаксеме добијају статус реченичне компоненте. Тако се реченица било ког састава може сматрати као одређена комбинација синтаксема, комбинација која одговара синтаксичким правилима датог језика (табела 2).

Табела 2: Могући парови синаксичких категорија (синтаксема):S Adj. V V Adv. Adv.1

Adj. Adv. Adv. S Adv. S2003. © Milan~e

Део реченице, дакле, није реч – лексема, него реч – синтаксема, тј. синтаксичка форма речи. Наравно, појам о коме се говори под термином синтаксема познат је у Синтакси од раније. Тако синтаксичарка Белошапова прецизно истиче: „Објектом Синтаксе јављају се, такође, реч и форма речи, али оне не представљају предмет Синтаксе саме по себи и не са свим својим својствима, већ само са аспекта своје везе са другим облицима у реченици и са аспекта својих функција у склопу синтаксичких јединица у које оне улазе“.

На основу свега изложеног може се видети да се Синтакса бави изучавањем реченице и њених конституената – синтагмама и синтаксемама.

1 Ова релација важи само за словенске језике.

4

У новије време често се говори о синтаксичким јединицама већим од реченице – тексту и дискурсу.

Реченица је најмања језичка јединица која може да пренесе целовиту информацију. То је уједно и централна граматичка јединица у Синтакси. Ниже јединице које улазе у састав реченице морају да се подвргавају одговарајућим правилима међусобног слагања. Та правила везана су за семантичке карактеристике појединих врста речи. Тако се синтаксеме укључују у синтагме, или пак директно образују реченицу. Такође се синтагме међусобно удружују и образују реченице у складу са граматичким правилима и лексичко-семантичким могућностима комбиновања датих речи. Та правила чине сферу синтаксичке Синтагматике.

Синтагма

Основу за проучавање синтагми да је Де Сосир у своме Курсу Опште лингвистике. Проучавање синтагматских односа у простој реченици има велики значај и за проучавање сложене реченице, јер се готово сви синтагматски односи у простој реченици на одређен начин слично огледају и у сложеној. Нпр.: – По завршетку средње школе… синтагма (прилошка одредба за време)

Синтагма по својој граматичкој, садржајној и функционалној вредности стоји између речи – синтаксеме и реченице. Граматички услов да нека конструкција буде синтагма јесте тај да она садржи најмање две синтаксеме или две пунозначне речи, дакле, жели се нагласити да синтагма није спој било које две речи. У науци је било и таквих погледа на овај проблем, по којима је синтагма спој и пунозначне и непунозначне речи, због тога рецим у руском језику постоје термини синтагма и „словосочетание“. Такође, инсистира се и на семантичкој двочланости управо да би се из појма синтагме искључила предлошко-именичка конструкција. Поред услова семантичке двочланости обавезан је и услов формалне двочланости јер је у науци било и мишљења по којим у синтагме треба убрајати и неке речи – сложенице и изведенице, јер се у њима виде два засебна семантичка ентитета.

Када кажемо да је синтагма нешто мање од реченице, онда се пре свега мисли на функционалну страну и једне и друге синтаксичке структуре. За разлику од синтагме, реченица је потпуна комуникативна јединица и потпуно се издваја изнад синтаксеме и синтагме. Да реченица тако функционише омогућује јој својство предикативности, што ове ниже јединице не поседују. Предикативност је својство које припада само реченици и тако треба гледати и на оне случајеве када се формално подударају синтагма и реченица (Носи воду), или реченица и синтаксема (Носи). Без узимања у обзир овог својства реченице не бисмо могли правити разлику између две синтаксичке јединице нижег ранга и реченице на другој страни. Ова разлика је важна и када је реч и о творби сложеница. Наиме, синтагме могу да срастају у сложенице, а реченице то могу само у изузетним случајевима и таквих случајева има мало (Он је будибог с нама).

Да би једна синтагма постала сложеницом потребно је да њени чланови изгубе своју аутономију, да изгубе могућност слободног размештања у сложеници (Девојка златне косе – златокоса, а не косозлатна). Такође, елементи овако настале сложенице не могу добијати посебне синтагматске додатке, могу само као целина постати део нове синтагме. Нова сложеница добија нови акценат, бивши чланови синтагме губе своје. Уколико је први члан овако настале сложенице био променљив он губи променљивост. Реч настала срастањем синтагме добија посебно значење.

5

Подела синтагми

Синтагме се могу класификовати према броју чланова који их образују, и према односима међу тим члановима. Према броју чланова синтагме се деле на: – просте (двочлане), – сложене (вишечлане).

Проста синтагма се образује од две синтаксеме (две пунозначне речи), нпр.: – Ових дана | идем на факултете. – Ивана и Мирјана | су прославиле рођендан.

Често се могу срести и синтагме: наша другарица, плава коса, купити књигу, добро радити и сличне.

Сложене синтагме у свом састава имају више од два члана, две синтаксеме: – Моја старија сестра| је јуче срела у граду нашу комшиницу.

Ове сложене синтагме се могу даље рашчлањивати на следеће: моја сестра, моја старија сестра, је јуче срела, је срела у граду, је срела комшиницу, је срела нашу комшиницу, нашу комшиницу.

На основу наведених примера може се закључити да се у реченици синтагме формирају око два главна реченична члана – предиката и субјекта. Због тога се обично говори о субјекатској синтагми (у чијем је саставу субјекат) и предикатској синтагми (у чији састав улази предикат).

У погледу односа међу члановима синтагми разликујемо синтагме са независним односом унутар саме синтагме, односом координације, и синтагме са зависним односом, односом субординације.

Синтагма са независним односом представља такав спој синтаксема које у реченици имају истородну функцију. Та функција може бити субјекатска или предикатска, или нека друга синтаксичка функција (објекатска, атрибутска...). На пример: – Марко и Петар су положили испит. – Девојке шетају и причају.

У зависним синтагмама постоји један члан који је надређен осталим члановима синтагме: – Наши родитељи очекују много од нас .

Зависне синтагме могу бити образоване и тако да је један њен члан непосредно зависан од свог надређеног члана који према себи такође има неки надређени члан: – Јелена је купила лепу хаљину.

У овом примеру глагол је купила је главни – надређени члан, а придев лепу зависи од зависног члана, именице хаљину. Приликом упрошћавања зависних синтагми не може се изоставити онај члан који је директно зависан од управног члана целе синтагме, а да у синтагми остане члан коме је тај зависни члан надређен (из синтагме је купила лепу хаљину не можемо изоставити хаљину, а оставити лепу – синтагма би постала несмислена).

Независне синтагме

Према начину повезивања својих чланова независне синтагме се деле на синтагме отворене и синтагме затворене структуре.

Независне синтагме отворене структуре теоретски могу поседовати неограничен број чланова Могу бити саставне када се синтаксеме унутар ње повезују саставним везницима или када су без везника (Студенти, средњошколци и основци воле да уче), или раставне када су синтаксеме повезане раставним везницима (Чујем песму или жубор воде или шум ветра...).

Независне синтагме затворене структуре могу имати само два члана који могу бити повезани супротним, градационим или објаснидбеним везником, нпр.: – Јелена је строга, али праведна девојка. – Не само син, него и ћерка хоће ауто. – Одрасли, то јест родитељи, не разумеју младе.

6

Зависне синтагме

Пошто унутар зависне синтагме влада однос субординације где је један члан управни, а други зависни, зависни чланови могу бити допунски и одредбени, зависне синтагме можемо разврставати према типу управног члана. У зависности од врсте синтаксеме, управног члана синтагме, можемо говорити о именским, глаголским, придевским и прилошким синтагмама.

У примерима наши пријатељи, моја мајка и сл. зависни члан је у функцији атрибута и онда се ради о именичкој атрибутивној синтагми. Поред атрибута зависни члан може бити и апозитивна синтаксема. Таква зависна синтагма се именује као именичка апозитивна синтагма.

Када се ради о глаголским синтагмама може се говорити о глаголским објекатским синтагмама (зависни члан је у функцији објекта: пијем кафу) и о глаголским прилошко-одредбеним синтагмама (лагано радиш, данас шета – зависни члан глаголске синтагме је прлошка одредба).

Придевске синтагме могу бити придевско-прилошке синтагме, тада је у придевској синтагми зависни члан прилог, рецимо „врло лепа хаљина“.

И прилози се могу наћи у позицији управног члана синтагме. У примеру: – Он је готово позитивно оценио ту књигу, ради се о прилошкоодредбеној синтагми.

Прилози у функцији зависног члана глаголске, затим придевске и прилошке синтагме имају одредбени карактер. Једино када прилог стоји у синтагми са именском речи која је у партитивном генитиву (много књига, мало времена) тада долази до извесног располућивања прилошке функције. На формалном граматичком, односно синтаксичком плану, прилог је управна реч, а на семантичком плану то је атрибут уз именицу.

Правила усложњавања зависне синтагме

Зависна синтагма се може усложњавати увођењем нових чланова, као што је то уосталом својствено и независној синтагми. Тај нови члан може да буде или управни члан целе синтагме или један од зависних чланова. Када се у синтагму уведе нови члан и уколико он сада постаје управни члан те синтагме он обавезно мора претворити дотадашњи управни члан претходне, простије синтагме, у себи потчињен зависни члан, који и даље остаје управни члан уже синтагме. Примери: – Интересантна књига. – Управни члан је књига. – Чита интересантну књигу. – Управни члан је чита, зависни књигу, али је он надређен зависном члану интересантну у ужој синтагми интересантну књигу.

Ако се синтагма проширује увођењем новог зависног члана она се може организовати тако да се тај члан веже директно, било за управни, било за зависни члан синтагме: – Чита књигу. Књигу је зависни члан. – Чита интересантну књигу. Нови зависни члан везује се за зависни члан. – Радо чита интересантну књигу. Нови зависни члaн радо везује се за управни чита.Теоретски није одређен број зависних чланова који се могу везати за други зависни члан синтагме.

Синтагматске везе се остварују на основу синтаксичке валентности синтаксема, или својства неке синтаксичке јединице – синтаксеме да за себе веже друге јединице. Чак и синтаксеме које припадају истој лексичкој класи имају различиту валентност. Од тога управо зависи колико се могу усложњавати синтагме, или, у крајњој мери, саме просте реченице. Нпр. синтагме: возити бицикл, купити поклон – имају за управни члан

7

глаголе, а немају исту валентност. Зато можемо рећи: – Вози бицикл; – Брзо вози бицикл. – Купити поклон; – Купила је мајци поклон; – Редовно би купила мајци поклон.

Неке лексеме су способне да уза се везују лексеме једне класе, али не и лексеме неке друге класе (табела 2). Разуме се, неке лексеме могу да се повезују са више врста лексема. Тако у српском језику глаголи, по правилу, не могу да везују придеве уза се. Може да се, понекад, придев приближи глаголу (Лутам витак). Глаголи примарно везују именице, заменице (именске) и прилоге (купује књигу; седи на ливади...). Именице везују придеве и друге именице – читање књиге, кућа на осами, девојка плаве косе... , али могу и прилоге, ређе – врата лево, соба право, рука десно...

Некад у формирању реченице, синтагме долази до преобразовања, до морфолошког уобличавања синтаксема, тј. поједине врсте речи прелазе у друге. Та преобразовања могу да буду категоријална и функционална. Категоријално – када се врши потпуно преобразовање неке речи из једне у другу категорију, нпр. када од глагола настане именица писати – писање. Ова нова реч преузима све особине категорије у коју је прешла, на пример: – Често писати писма. – Често писање писма.

Функционално преобразовање није потпуно преобразовање неке класе речи. Тада једна реч – синтаксема не мења свој морфоошки облик, мења само своју синтаксичку функцију, тј. наступа у функцији која је примарно својствена некој другој врсти речи. Овде долази до промене њене примарне функције само према надређеном члану, према подређеним члановима није промењен функционални однос.

При процесу удруживања синтаксема у синтагми уочили смо да се јединице нижег реда укључују у јединице вишег реда успостављајући међусобне смисаоне односе. Ти односи се формално изражавају синтаксичким везама. Синтаксичка веза, тј. формални однос међу синтаксичким јединицама представља један од темељних појмова у Синтакси. Синтаксичке везе међу синтаксичким јединицама остварују се различитим средствима. Нека средства важе само за синтагматске везе, а нека и за синтагматске и за међуреченичне везе. Средства везивања могу бити: морфолошко уобличавање синтаксема, о коме смо нешто већ рекли, употреба предлога, употреба везника, ред речи, интонација.

Реченица

Реченица представља централни појам, и по томе је и централни предмет изучавања Синтаксе. Такав статус реченица има на основу функције коју у комуникацији врши, а то је да је она основна (и најмања) језичка јединица којом се преноси информација. Реченица је термин резервисан управо за оне језичке јединице које су редовно, тј. кад год се образују, способне да пренесу информацију.

Реченица је, дакле, одређена изрична форма у функцији стандардног средства за преношење целовите информације. Када кажемо стандардно средство из тога произилази да постоје и нестандардна средства. Сви остали језички облици који нису оформљени за стандардан начин комуникације, а који у датим приликама могу да врше функцију реченице представљају оказионалне варијанте реченице. Када кажемо стандардно средство то значи да је реченица језичка јединица организована по граматичким законима датог језика, да има одређену граматичку форму.

По својој дефеницији реченица, као језичко средство за преношење информације, има своју граматичку форму и информативни садржај. Значење реченице је у корелацији са ванјезичком стварношћу. Фрагменат ванјезичке стварности о коме информише реченица назива се екстралингвистички референт реченице. Када хоће да изнесу одређени фрагменат стварности људи активирају одговарајућа језичка средства и образују реченицу као комуникативну јединицу. Ако желимо да реченицом

8

пренесемо стварност да је неко положио испит, онда ћемо образовати реченицу: – Марко је положио испит. У неким околностима исту информацију можемо пренети другачије, рецимо одговором на питање са – Да; или – Јесте. У том случају се говори о оказионалним варијантама реченице.

Свака реченица поседује своју граматичку структуру, одређени ред речи и интонацију.

Граматичка структура реченице зависи од граматичких законитости датог језика и комуникативног циља. Обично се говори у том погледу о структурној схеми реченице. У последње време се употребљава синоним за овај термин – предикативна основа реченице. Структурна схема просте реченице уствари је апстрактни синтаксички образац који има своју формалну организацију и језичко значење по коме се у језичкој пракси може образовати неограничен број реченица. Сваки језик има ограничен број таквих образаца. На пример, један од таквих образаца је С+Пр. (субјекат + предикат).

Под редом речи подразумева се след речи под којим оне долазе при формирању реченице. За српски језик у начелу је карактеристичан слободан ред речи, међутим та слобода није апсолутна, постоји такозвана условна норма реда речи – најчешћа норма или уобичајени ред речи, јер не може баш свака реч да стоји било где у реченици. Одређене законитости по којима с формирају реченице од речи захтевају постојање одговарајућих образаца. Ти обрасци се називају реченичним моделима. У језику постоји ограничен број језичких модела. Ти модели се у одговарајућим комуникативним ситуацијама реализују на различите начине. У српском језику препоручује се следећа норма С+Пр.+Об.(ближи). Као што смо рекли, и ред речи служи да пренесе специфично значење – упореди: – Маче је угризло дете. – Дете је угризло маче.

Под интонацијом се подразумева „звучни рељеф“ који прати реченицу приликом говора. Интонација као пратилачка особина реченице везана је само за усмени језик. Информацију из реченице можемо добити и без учешћа интонације, међутим у појединим случајевима интонација игра пресудну улогу у преношењу смисла једне реченице. То се може најбоље видети у случајевима када реченица исте језичке структуре и са истим редом речи има различита значења која зависе управо од интонације. Узвичник, упитник и тачка могу да скрену пажњу на то како следеће реченице треба интонирати: – Студентски кредит је стигао! – Студентски кредит је стигао? – Студентски кредит је стигао.

Подела реченица

У зависности од критеријума који се примењује у Синтакси се могу вршити различите поделе реченица. Без обзира на те критеријуме разликују се потврдне и одричне реченице. Ова опозиција постоји у свим познатим светским језицима, мада се начини исказивања разликују.

Негација игра важну улогу у конституисању реченице. Реченица се конституише као потврдна или одрична, у складу са присуством или одсуством реализације реченичног садржаја. Руска, академијина, граматика одричне реченице дели у две групе: 1. Општенегиране реченице, код којих се негација јавља у предикату. Негација предиката негира целу ситуацију о којој се говори: – Брат није ишао у библиотеку; 2. Делимично негиране реченице, код којих се негација односи на неки реченични члан, али се не негира предикација: – Није брат ишао у библиотеку.

9

Оваквој подели се може замерити јер у одређеним комуникационим ситуацијама структуром реченице првог типа може се исказати смисао реченице другог типа: – Брат није ишао у библиотеку јуче.

У српској синтаксичкој литератури истиче се да негација најчешће долази уз предикат. Међутим, негација уз предикат не значи увек и негирање предикације: – Да немаш упаљач?

Ако се уз одрични предикат у позицији било ког реченичног члана нађе синтаксема са значењем негативног квантификатора (одрична заменица или заменички прилог), негације се збрајају па реченица остаје одрична: – Никада никоме то нисам рекла.

Ако се у позицији предиката нађу две негације оне се „множе“ и практично не одричу садржај, реченица бива афирмативна. Ово се дешава у случају када је помоћни глагол негиран и именска реч у саставу предиката негирана: – Он није неозбиљан.

Слично се може запазити и у случају када је уз негирани предикат негиран и прилог: – Он се не понаша неозбиљно.

И употреба интезификатора и/ни у нормалним околностима усклађена је са истиносном вредношћу реченице. Афирмативна реченица добија и као интезификатор, негативна ни: – Ни ти не радиш. – Није купио ни оловку. – Није се ни људски потрудио.

У српској Синтакси значајна је подела реченица према саставу. Према овом критеријуму разликујемо просте и сложене реченице. Основни критеријум за поделу реченица на просте и сложене је број предиката у самој реченици.

Следећи тип педеле јесте подела реченица према комуникативном циљу, тј. према томе с каквим циљем их исказујемо. У нашој традиционалној литератури ова подела се наводи као подела реченица према садржају. Наводе се: а) изјавне, или обавештајне реченице, б) заповедне реченице, в) узвичне реченице и г) упитне реченице.

Изјавне, или обавештајне реченице су оне реченице којима се износи неко обавештење. Одликују се силазном интонацијом, а могу бити афирмативне и одричне: – Александар је донео књигу. – Александар није донео књигу.

Заповедне реченице су такве реченице у којим се неко побуђује или подстиче да уради нешто: – Отвори прозор. – Изађите на испит у јуну. – Не нагињи се ван. – Немојте одлагати испит.

Као што се види, овим реченицама се не исказује само заповест, већ се у њима могу исказивати различити подстицаји, молбе, жеље, савети. У традиционалној литератури овај тип реченице је обично изостављен. У оформљивању оваквих реченица значајну улогу играју глаголски облици у позицији предиката. Најчешће је то императив, а могу доћи и други глаголски облици у функцији императива. Значајну улогу има и интонација, која је у складу са типом подстицаја. На пример: – Да ниси дошла без положеног испита. – Да идеш вани. – Да одмах пођеш у продавницу. – Да ниси мрднула одатле.

Узвичне реченице су реченице у којима се износи посебан емоционални став према извесном садржају. Тај став се у говору прати интонацијом, а може бити различит – чуђење, одушевљење, гнев... Садржај у односу на који се износи став може, али и немора бити исказан самом том узвичном реченицом: – Зар си морала да му кажеш да ћеш доћи?! – Ти говориш! – То је дивно! У првом случају познато нам је

10

коме неко износи свој став о нечему, у друга два нама није познато на кога се односи нечије „дивљење“, реченице не информишу о томе.

Узвичне реченице нису карактеристичне за све стилове, поготову не за „хладне“ стилове. Чешће се употребљавају у разговорном и уметничком стилу.

Упитне реченице се оформљују у случајевима када се од саговорника жели добити каква информација. Михајло Стевановић са правом истиче да ове реченице имају одређене формално-граматичке одлике, тј. да поседују одређени, делимично устаљени ред речи, а понекада их карактерише и присуство упитне речи. Упитне реченице се могу поделити у две групе: 1. Прву групу представљају упитне реченице на које се може одговорити са да и не, или понављањем предиката упитне реченице у афирмативној или одричној форми: – Јеси ли положио испит? – Да / – Положио сам / – Јесам (понављањем само помоћног глагола уколико је предикат уствари сложени глаголски облик). 2. Други тип чине упитне реченице које као свој одговор захтевају потпуну реченицу: – Зашто сте отишли са часа? – Зато што смо хтели да одемо на сајам књига.

Љубомир Поповић први тип питања назива општим питањима, а други тип посебним питањима. Као што се може видети ова два типа упитних реченица имају и донекле посебну структуру. Код реченица првог типа предикат је на почетку реченице, уколико је прост (Идете ли у позориште?). Уколико је предикат сложен на почетку реченице стоји помоћни глагол са речцом ли, а други део глаголског облика је иза (Јесте ли мајци рекли све?). Реченице првог типа могу почињати и са да ли (Да ли идете у позориште?) Реченице другог типа почињу упитном речју. Њихова структура је: упитна заменица, прилог, упитна речца... мада за овај тип у српском језику то и није једина могућа структура.

Упитне реченице могу имати структуру формално идентичну структури обавештајне реченице. Тада је носилац значења реченична интонација. Пошто интонација прати упитну реченицу само у усменој форми, у писаној обавезан је знак питања на крају реченице.

Понекад се упитном реченицом неутралише опозиција потврдност–одричност, интонација и ту игра велику улогу: – Ти ћеш поћи с нама? – Ти нећеш поћи с нама?Ово, међутим, није апсолутно важеће правило, и када логички акценат не долази на предикат оно не важи (Само ћеш ти поћи / само ти нећеш поћи / на апсолвентску екскурзију?). Негација се може неутралисати интонацијом.

Речено је да упитне реченице могу почињати и упитним речцама. Међу таквим интересантна је упитна реченица са одричним предикатом који долази иза те упитне речце (Да немаш оловку?). У оваквој реченици присутан је и модални став, претпоставка говорника да ће питани потврдно одговорити (уколико не лаже ).

Интересантан је и тип реченице слично формулисане као и претходна упитна реченица, а која долази као реплика на већ постављено питање (Где је Јелена? Да није отишла на консултације?). Оваква упитна реченица уствари представља покушај да се нађе одговор на претходно постављено питање.

У разговорном, а нарочито у књижевно-уметничком стилу често се јављају упитне реченице које и не траже одговор, то су такозвана реторичка питања која у књижевно-уметничком стилу имају функцију као стилско средство, а у разговорном „стилско“ саопштавање.

11

Проста реченица

Као што је већ напоменуто реченице се према степену сложености (саставу) деле на просте и сложене реченице. Основни критеријум за разврставање реченица у ове две групе јесте број предиката. Пошто реченица не постоји без предиката то се узима да сложена реченица садржи толико простих реченица колико има предиката у свом саставу. Треба имати на уму да се просте реченице градећи сложену реченицу подвргавају извесним формалним променама, тако да свака проста реченица истргнута из састава сложене не мора бити увек до краја коректна. Уобичајено је да се просте реченице које су у оквиру сложене називају клаузе, ради избегавања различитих забуна.

У неким европским језицима реченица се сматра стандардном уколико поседује следећу, минималну, двочлану структуру: уколико поседује глаголски облик у функцији предиката и обавезан један његов актант, актант у номинативном облику, а у функцији реченичног субјекта2.

Српски језик, међутим, као и други словенски језици, може да образује стандардну реченицу и под условом да је присутан само предикат, присуство субјекта није неопходно. Мисли се на такве могућности у којима субјекат није изостављен, него му у реченици уопште нема места (не мисли се на реченице типа: – Дошао сам мало касније – субјекат је садржан у личном глаголском облику (ја), већ на реченице типа: – Грми!). Сходно томе да ли је у реченици могуће, или није могуће присуство реченичног субјекта, проста реченица је једночлана или двочлана. И један и други модел просте реченице припадају моделима стандардне српске реченице. Ово је потребно нагласити из најмање два разлога: 1. због тога да се модел једночлане реченице не би схватио као нестандардан, односно као оказионални модел; 2. због тога јер посматрање међусобног односа предиката и субјекта у простој реченици није пожељно, јер како смо видели у српском језику постоје и стандардни модели једночланих реченица које немају субјекат. Таква посматрања би аутоматски исључила један тип из стандарда.

За разврставање простих реченица на једночлане и двочлане узимају се као релевантни следећи критеријуми: 1. присуство синтаксичког субјекта у реченици (испуњена позиција субјекта), или могућност испуњавања тог синтаксичког субјекта (упражњена позиција синтаксичког субјекта коју је могуће испунити); 2. присутност обележја за лице, род и број код синтаксема које су у позицији реченичног предиката; 3. потпуно слагање између присутног обележја за лице, род и број у предикату и присутног субјекта.

Реченице које испуњавају ова три критеријума припадају моделу двочлане просте реченице. Уколико нису остварени ови критеријуму посреди је једночлана проста реченица.

Као што се види модели простих реченица утврђују се према броју чланова који обавезно улазе у њихов састав. Тако моделу двочланих реченица припадају следеће реченице: – Марко је дошао. – Дошао је. – Читам.

Моделу једночланих реченица припадају следеће реченице: – Грми. – Свиће. – Свиђа ми се.

Постоји случај када се двочлана реченица као заокружена синтаксичко-семантичка целина не може оформити без присуства трећег, обавезног члана, ближег објекта (Марко је купио лопту). Када би се изоставила синтаксема у позицији објекта

2 Актанти су они чланови реченичне структуре којима место отвара глаголски предикат.

12

реченица не би задовољила граматичке услове, а не би могла ни да врши комуникативну функцију. Значи, у оквиру двочланих реченица постоји посебан тип двочланих реченица који изгледа овако: С+Пр.+О (ближи)3.

Постоје још неки случајеви када се реченица не може оформити као потпуна уз само учешће субјекта и предиката. Такви случајеви се срећу онда када глагол захтева неку другу синтаксему као допуну, а не ближи објекат (Ана се понаша озбиљно). Тада оваква реченица има структуру: С+Пр.+По4.

Иако се у оваквим случајевима јављају три обавезна члана реченичне структуре уобичајено је да се овакви модели не издвајају у посебну, трећу групу, него се сматрају варијантама модела двочлане реченице. Поред ових обавезних чланова, реченица може имати и такве чланове чијим изостављањем она и даље функционише као граматична (исправна) структура. То су необавезни чланови и они проширују модел двочлане, или једночлане реченице. Ти чланови ступају у синтагматски однос са основним члановима реченице. Тако имамо следеће типове проширених модела просте реченице5: Атр.+ С+ П – Анина сестра је дошла. С + Апоз.+ П – Ана, наша колегеница, је дошла. С + П + По. – Ана је дошла јуче. С + П + О (даљи) – Ана сања о излету.

Изостављањем ових споредних чланова реченица и даље остаје граматички исправна и на комуникативном плану ништа јој не недостаје. Наравно, реченични модели се могу и више усложњавати тако што поједини реченични чланови добијају више од једног додатка, а и ти уведени чланови могу отварати места за нове чланове.

Предикат

Предикат је комуникативни центар реченице и без њега се не може уобличити стандардна форма реченице. Предикат реченици обезбеђује предикативност, односно реченичност. То значи да предикат повезује садржај реченице са временом и даје реченици одговарајућу модалност. Предикат може бити само глагол, и то глагол у личном глаголском облику. Нема, дакле, предиката уколико глагол није у личном глаголском облику, са личним глаголским наставцима.

Посматрајући ову функцију глагола, тј. његову предикатску функцију, показује се да је и дефиниција глагола потпуна једино онда када се њоме истиче да су глаголи речи које поред других битних карактеристика могу имати и личне глаголске наставке. Непотпуна је традиционалистичка дефиниција глагола по којој су то речи које показују радњу, стање или збивање, а која не помиње њихове личне наставке. Непотпуна је због тога што постоје и именице које исказују радњу, стање и збивање, али не могу вршити функцију предиката, управо због тога јер не могу имати лични глаголски наставак. Ради се о девербативним (глаголским) именицама (За време читања владала је тишина).

Предикат се класификује на основу броја лексема које улазе у састав предиката и на осниву лексичке припадности чланова предиката. Према првом критеријуму предикати се деле на просте и сложене, а према другом на глаголске, именске и прилошке предикате. Треба напоменути да и именски и прилошки предикат у своме саставу морају имати и глаголску лексему.

3 Прелазни глаголи обавезно захтевају ближи објекат.4 По. – прилошка одредба.5 У основној школи су нас учили да су то просто-проширене реченице, међутим, у нашој синтакси постоје само просте и сложене реченице. Овде се ради о простим реченицама.

13

Прост глаголски предикат јесте такав предикат који у свом саставу има само једну глаголску лексему, не рачунајући помоћни глагол. Такав је у примерима: – Јелена полаже испит. – Марко је положио испит.

Сложени глаголски предикат

Сложени глаголски предикат је такав предикат који у своме саставу има две или више глаголских лексема. Најпознатији и у језику чест пример јесте предикат од глагола непотпуног значења. То могу бити модални и фазни глаголи. Ови глаголи у предикату обавезно захтевају допуну неког другог глагола. Та допуна се јавља или у инфинитиву, или у виду конструкције да+презент: – Морам да спремим испит – Морам спремити испит. – Почела сам да спремам испит – Почела сам спремати испит.

Када су у питању модални глаголи поставља се питање како разликовати сложени глаголски предикат са модалним глаголима од сложене реченице, где је у првој клаузи предикат са модалним глаголом: – Волим да правим торту (Субјекат је ја); – Волим да ми мајка направи торту (Сложена реченица, субјекат је и ја и она). Критеријум за поделу у оваквим случајевима је тај да ли се обе глаголске лексеме везују за једну супстанцу у функцији субјекта, или за двије. У првом случају у питању је сложени глаголски предикат, а у другом прост глаголски предикат у сложеној реченици.

По питању фазних глагола треба напоменути да се допуна може јављати само са глаголима имперфекативног вида (Почео сам долазити у школу; Престао сам да пишем...). И једна и друга форма (са презентом и инфинитивом) су форме стандардног језика, без обзира на њихову фреквентност и употребу на једном подручју.

Треба имати у виду, када се говори о овом сложеном типу предиката, још једну чињеницу, а то је да се уз глагол хтети6, када је негиран, чешће јавља конструкција да+презент као допуна него инфинитив: хоћу радити – за ову синтагму се не може са сигурношћу рећи да ли је у футуру I, или се ради о сложеном предикату; нећу да радим – сложени предикат; нећу радити – футур I.

Некада се сложени предикат може још више усложнити, тако да га сачињавају три глаголске лексеме. То се дешава у случајевима када се модални глагол који тражи допуну допуни неким фазним глаголом. Међутим, сваки фазни глагол такође тражи допуну, и у таквим случајевима јавља се предикат састављен од трију глаголских лексема: – Јелена је морала да почне да спрема испит (Јелена је морала почети спремати испит).

У оваквим случајевима обично се избјегава понављање истог глаголског облика у допуни из разлога стила. И у овом случају треба водити рачуна о томе када је у питању сложени глаголски предикат, а када је посреди сложена реченица (правило је већ наведено): – Јелена је волела да почне да спрема собу. – Јелена је волела да мајка почне да спрема собу.

Именски предикат

Именски предикат је такав предикат који поред глаголске лексеме у свом саставу има обавезно и какву именску реч. Постоје два типа именских предиката: 1. Један тип именског предиката компонован је од помоћног глагола и именске речи, где именска реч представља лексичко језгро таквог предиката. Овакав предикат се у

6 Глагол хтети је модални глагол, иначе, модални глаголи су још и: морати, моћи, смети и требати.

14

литератури обично назива копулативно-лексички предикат (cop+ lex). Лексичи дио овог предиката може бити било која именска реч, на првом месту именица (Јелена је студент), заменица (То је она), придев (Наше колегенице су најлепше), редни број (Јелена Докић је петнаеста). Иако се код глаголских предиката помоћни глагол не узима у обзир при одређивању сложености предиката, у нашој литератури се овакав тип именског предиката сматра сложеним. Дакле, помоћни глагол овде се броји, а то је ваљда због тога што је то једина лексема која предикату даје предикативност. 2. Други тип именског предиката јесте сложени предикат са неким пунозначним глаголом, глаголом некопулативног типа, али глаголом који тражи допуну у виду именске речи7. Ти глаголи могу бити прелазни или непрелазни.

Непрелазни глаголи траже допуну у виду инструментала8 или номинатива (глаголи типа звати се, постати и слични), а неки у виду предлошко-падежне конструкције за+ акузатив: – Ана је постала студент / студентом. – Та песма се назива балада / баладом. – Он се прогласио за црногорског цара.

Прелазни глаголи у зависности од свог значења могу имати следеће допуне: а) Глаголи типа сматрати, прогласити допуњују се конструкцијом за+ акузатив, или само именицом у инструменталу: – Милана сматрају за спортисту / спортистом; б) Глаголи типа изабрати, именовати захтевају допуну у виду конструкције за+акузатив: – Њега су изабрали за секретара; в) Допуну у виду номинатива или инструментала без предлога захтевају глаголи типа звати, назвати и сл.: – Ану су назвали свезналица / свезналицом.

Када је глагол у оваквом предикату непрелазан онда се садржај именице у предикату приписује појму исказаном субјектом. Када је глагол прелазан, онда се садржај исказан именицом у предикату приписује појму исказаном именицом ближег објекта. Такав случај је у свим овде наведеним примерима, и то правило важи када је реченица образована по моделу активне дијатезе.

Када је реченица образована по моделу пасивне дијатезе, онда се садржај именице из предиката приписује појму исказаном субјектом (Марко је проглашен за јунака).

Постоји и сложенијиј вид именског предиката, а то је такозвани комбиновани тип предиката.

Једна варијанта овога предиката је таква где модални или фазни глагол има као допуну глагол који тражи именску допуну (Паметан човек може да постане досадан; Јелена је почела да постаје симпатична).

Други тип оваквог сложеног комбинованог предиката у себи садржи модални глагол који себи захтева допуну у виду помоћног глагола и именске речи (Марко је могао да буде професор; Ана је престала да буде досадна).

Прилошки предикат

Прилошки предикат је по својој структури сличан именском предикату, само што уместо именске речи поседује прилог или прилошки израз. Због велике формалне сличности са именским предикатом овај тип предиката је дуго и посматран у оквиру именског предиката. Као посебан тип издвојио га је Михајло Стевановић, баш на основу чињенице да је у лексичкој позицији прилошка лексема. Ово можемо видети у примерима: – Марко је тамо . – Деца су добра . – Марко је добре воље .

7 Негде ће се срести израз семикопулативни глаголи – „семантички празни глаголи“.8 Изгледа да се инструментал у савременом српском језику полако повлачи, па се у оваквим случајевима све чешће среће номинатив.

15

Треба напоменути и то да се и овај тип предиката, као и именски предикат cop.+ lex., може срести као усложњени предикат: – И Јелена је могла да буде тамо.

Декомпоновани предикат

Декомпоновани предикат прдставља појаву о којој се говори и пише у вези са предикатом тек у новије време. Овај тип предиката дефинише се посебно, и то на следећи начин: „декомпоновани предикат је сваки двочлани предикат конструисан по моделу глаголска копула или семикопулативни глагол + девербативна именица, а синонимичан је и комутабилан са семантички еквивалентним једночланим предикатом представљеним глаголском лексемом из које је изведена глаголска именица“ (М. Радовановић). На пример: – Студенти врше 9 анализу реченице, према: – Студенти анализирају реченицу. – Саобраћајци врше контролу саобраћаја, према: –Саобраћајци контролишу саобраћај. – Студенти су мишљења да је Синтакса лака, према: – Студенти мисле да је Синтакса лака. – Та књига је била од интереса10 студентима, према: – Та књига је била интересантна студентима.

Тенденција декомпоновања предиката у реченици заједничка је особина модерних европских језика, како западних, тако и словенских, па и српског језика. Због тога ову појаву не треба изгањати из српског стандардног језика као што је то чињено све до недавно, јер се сматрало да је ова појава унесена у српски језик са стране. Декомпоновање предиката може се схватити као синтаксичко-деривациони процес сложене природе у коме се прво врши номинализација глаголске лексеме, а затим се врши екстракција (извлачење) вербалног (глаголског) елемента из номинализованог предиката који је у виду копуле или семикопулативног глагола, и носилац је предикативности; уствари, глаголска лексема се раздваја, декомпонује, на глаголски и именски део. У тако номинализованом изразу девербативна именица је носилац семантике, а глаголски део служи да реченици обезбеди предикативност.

Треба разликовати декомпоновани предикат од других сличних конструкција са девербативном именицом, нпр.: – Почети разговор – не ради се о декомпоновању, разговор јесте девербативна именица, али глагол почети није семикопулативни, или пак копулативни глагол, већ фазни. – То је проневера – ово је именски предикат cop+lex.

Постоји могућности да се помоћу одређених критеријума декомпоновани предикат разграничи од сличних појава. Следећи критеријуми имају готово општеважећи карактер: 1. Девербативна имница у декомпонованом предикату се не може анафоризовати (заменити заменицом), у примеру: – Петар је у закашњењу, не може се рећи: – Петар је у томе. 2. Према реченици са декомпонованим предикатом не може се поставити питање тако да се као одговор добије један од чланова декомпонованог предиката те реченице, рецимо: – Директор је донео одлуку да повећа плате, питање у вези са овом реченицом не може се поставити у облику: – Шта је донео директор?, нити: – Шта је учинио директор са одлуком?

9 Семикопулативни глагол врши семантички је испражњен, или полупразан, па тражи допуну именице анализу.10 Понекада је именица недевербативна, изведена од придева (адјективне категорије), али је предикат свакако декомпонован.

16

Декомпоновање предиката карактеристично је за поједине функционалне стилове, посебно за: административно-правни, журналистички, научни, а мање за разговорни и књижевно-уметнички. У складу са овим је и чињеница да се декомпоновање предиката јавља углавном код глагола са апстрактним значењем (нису глаголи анализирати и писати истог апстрактног нивоа, па ћемо рећи: – Студенти врше анализу реченице, а не: – Студенти врше писање на табли, већ: – Студенти пишу реченицу на табли).

Декомпоновање се јавља у ситуацијама када некој радњи треба дати карактер институционализације (званичности), па ће се рецимо рећи: – Учинили су посету храбром војнику, или: – Извршили су посету храбром војнику.

Декомпоновање предиката представља и вид обогаћивања изражајних могућности једног језика. Понекад, наиме, декомпоновани предикат може да има предност над недекомпонованим, тако да се применом декомпоновања радња може плурализовати у једнини и множини, без декомпоновања се то не би могло учинити (Вршио је корекцију плана – Вршио је корекције плана).

Декомпоновање може да служи попуњавању лексичких празнина, то је у случају када постојећи глагол не може да искаже неко значење, рецимо у примеру: – Радници врше притисак на директора да се слави Осми март, не може се употребити глагол притишћу. Слично, у реченицама: – Вршити смотру; – Вршити увиђај, постоје глаголи смотрити, увиђати, али је у таквим ситуацијама ипак устаљенији декомпоновани предикат. Постоје примери у којима девербативна именица не поседује адекватану замену у виду глагола, или такав глагол постоји, али није уобичајен, рецимо: – Извршити атентат (не може атентирати).

Декомпоновање предиката омогућује да се дâ податак о томе да ли је радња јединична или је реч о плуралитету. Нпр.: – Радници су вршили поправку грејања, према: – Радници су вршили поправке грејања.

Одговарајућа реченица без декомпонованог предиката може изгледати само овако: – Радници су поправљали грејање, и из ње се не може закључити да ли је била извршена једна, или више различитих поправки. Дакле, уколико се жели изразити плуралитет неке радње то се може учинити једино декомпоновањем предиката.

Декомпоновање глагола у предикату омогућује у неким случајевима да се дâ и конкретнији податак о глаголском виду, прецизније него „обичним“ предикатом. Наиме, у српском језику постоје двовидски глаголи чији се вид не може прецизно одредити у свакој прилици, затим постоје глаголи који именују само почетак или крај неке радње, а семикопулативни глагол информише о целовитости те радње (рецимо семикопулативни глагол извршити). Декомпоновање предиката у таквим ситуацијама показује се као подобније решење за неутрализацију прелазности, на пример: – Санитарна комисија врши редовну контролу. Уколико ситуација захтева декомпонованим прикатом се може дати и податак о прелазности радње: – Санитарна комисија је извршила редовну контролу. Неутрализација прелазности декомпоновањем предиката је нарочито карактеристична за специјалне функционалне стилове – административно-правни и новинарски. Додуше, има случајева декомпоновања предиката и у књижевно-уметничком стилу, али само уколико је немогуће другачије изразити прелазност неке радње.

Модели декомпоновања предиката

1. Копула + девербативна именица: – Студенти су били мишљења да треба повећати број испитних рокова, према: – Студенти су мислили да треба повећати број испитних рокова. – Ова књига ће бити од користи студентима, према: – Ова књига ће користити студентима. – Ми смо у благом закашњењу, према: – Ми благо каснимо.

17

Сви ови примери декомпонованих предиката нису апсолутно синонимични са својим паровима недекомпонованих предиката, нпр. Реченица: – Студенти су били мишљења... подразумева да су студенти имали неки став и да су га изнели, а одговарајућа варијанта те реченице без декомпонованог предиката (Студенти су мислили...) изражава нешто друго, да су студенти одустали од свог става, или су га променили.

2. Семикопулативни глагол + девербативна именица:Глагол вршити се врло често се среће у овој функцији: – Студенти врше анализу

реченице, према: – Студенти анализирају реченицу. – Извршена је подела соба у дому, према: – Подељене су собе у дому.

И у народној поезији среће се декомпоновани педикат: – Врше јуриш...Глагол имати јавља се као семантички испражњен, нпр.: – Имамо лепо

мишљење о том момку, према: – Лепо мислимо о том момку. Имати лепо мишљење је израз који се данас често среће, али није новијег датума, користио се и раније – у потенцијалу. – Девојка је дала пристанак, према: – Девојка је пристала. – Студенти су обављали консултације, према: – Студенти су се консултовали (може се уочити разлика у значењу првог и другог примера). – Разговори су вођени у Београду, према: – Разговарало се у Београду. – Пружана је помоћ, према: – Помагало се. – Донети одлуку, према: – Одлучити. – Издати саопштење за јавност, према: – Саопштити за јавност.

Треба рећи да постоји несразмера између броја глагола који се подвргавају декомпоновању и броја семикопулативних глагола који се појављују у том процесу. Број семикопулативних глагола је веома мален.

До сада се код нас о декомпоновању говорило једино у вези са предикатом, због тога је ова појава код нас једино и позната под називом декомпоновање предиката, па и неке новије граматике уводе посебан тип – декомпоновани предикат11. Међутим, глагол се не подвргава декомпоновању само у позицији предиката, него и у другим позицијама у којима се глагол понаша као глагол, тј. у позицијама у којима није променио своју категорију (прешао у неку другу врсту речи). Најчешће је то у оним позицијама прилошке одредбе коју глагол врши у форми глаголског прилога (садашњег или прошлог), нпр.: – Вршећи претицање у кривини возач је налетео на тротоар. – Извршивши проневеру Језда је побегао из земље.

У овим примерима види се да глагол није у функцији предиката, него прилошке одредбе, а ипак је подвргнут процесу декомпоновања. Оправдано је, дакле, говорити о декомпоновању глагола, па онда у оквиру тога и о моделима по којима се глагол декомпонује, и о моделима који се сусрећу у позицији предиката.

Треба такође рећи да се у већини радова који се баве овим питањем (овом проблематиком) говори о декомпонованом предикату као о збиру девербативне именице и семикопулативног глагола. Када се декомпоновање врши по моделу копула + девербативна именица јасно је да сама копула не може вршити функцију предиката, међутим када је глагол декомпонован по моделу семикопулативни глагол + девербативна именица има доста оправдања да се тврди како сам семикопулативни глагол врши формалну синтаксичку функцију предиката, а да заједно са именицом преноси неко значење. У реченици: – Саобраћајци врше контролу на излазу из Ниша, глагол вршити даје реченици предикативност личним глаголским обликом, то је функција глагола (или даје модалност, уколико је глагол модалан), али не даје никакву

11 Почевши од текста Милорада Радовановића, О декомпоновању предиката, добро је прочитати га.

18

семантичку информацију, па је због тога потребна именица јер она носи семантику. У овој реченици девербативна именица контрола је формално ближи објекат, то нам сведочи и чињеница да се та именица појављује у облику номинатива уколико исту реченицу устројимо по моделу пасивне дијатезе: – Контрола се врши на излазу из Ниша од стране саобраћајаца. У овом случају именицу контрола не можемо другачије третирати, него као синтаксички субјекат у пасивној реченици. Предикатске функције глагола на овај начин никако нису ускраћене.

Субјекат

Субјекат је синтаксички појам и не треба га мешати са појмовима семантичког плана. Синтаксички гледано, субјекат је она граматичка форма која и смисаоно и формално, тј. граматички конгруира са обележјем лица, рода и броја у предикату, тј. са глаголом у предикату. Дакле, ранг субјекта у реченици добија она именички употребљена реч у облику номинатива која не улази у састав предиката. Види се да је за синтаксички субјекат карактеристична удруженост одређеног морфолошког услова (облик номинатива) са одређеним дистрибуционим обележјем (а то је неулажење номинативног облика у састав предиката). На пример: – То је наш колега. субјекат предикат

Ова дефиниција се разликује од наших традиционалистичких граматичких дефиниција јер се субјекат као елемент реченице, тј. граматички појам, дефинише са граматичког синтаксичког становишта. Традиционална дефиниција субјекта као оног члана реченице који указује на појам који нешто ради није довољно прецизна, јер има субјеката који не указују на такве појмове. – Кућа је сазидана. – Човек је кажњен.

У овим примерима субјекат се слаже са предикатом у лицу и броју (и роду, уколико предикат поседује разлику рода).

У позицији субјекта јављају се све именске речи. Међутим, постоје извесна ограничења у погледу могућности да поједине врсте речи дођу у позицију субјекта. Та ограничења проистичу из карактеристика предиката. Ако је предикат у првом лицу онда субјекат може да буде само лична заменица првог лица (Ја сам стигао раније; Ми смо ишли у позориште). Ако је предикат у другом лицу, субјекат може бити само лична заменица другог лица (Ти си закаснио). Постоји један случај формалног одступања од овог правила, а то онда када је у функцији предиката приповедачки императив који је увек у другом лицу једнине (Она је кренула, а он потрчи за њом!). Уколико је предикат у трећем лицу, субјекат може бити свака именица, односно именска реч (Дрвеће се повија на ветру. Оно се опире олуји).

Ако се у предикату разликује род, онда се субјекат слаже са предикатом и у том погледу. Род се разликује код предиката који у свом саставу има радни или трпни придев, или обичан придев (Жена је дошла, а муж је закаснио).

Род не разликују предикати које чине прости глаголски облици, футур I, а такође ни прилошки предикат, односно предикат изграђен по моделу помоћни глагол + прилошки израз: Отац Мајка спава; ће спавати; је добро. Дете

У позицији реченичног субјекта могу се наћи и друге речи или именице изван номинатива, на пример: – И је везник, на је предлог, Милоше је вокатив. Међутим, ове речи не представљају реченични субјекат, оне само испуњавају позицију субјекта и испред њих увек може доћи именска реч у номинативу (Реч и је везник).

19

У српском језику у народној поезији често се у функцији субјекта налази именица у вокативу (Вино пије Краљевићу Марко). То је условљено потребом стиха, а касније је могло да постане и манир.

Обликом субјекта у реченици се при нормалним околностима комуникације саопштава оно што је познато (тема), а иза њега долази оно што је непознато, што се саопштава као ново. Зато се по правилу, у нормалним околностима комуникације субјекат налази на почетку реченице, или, другачије речено, лево од предиката. Иако је у српском језику ред речи слободан, постоје извесна релативно чврста правила. По правилу реда речи у реченици ми идентификујемо субјекат у реченици. Треба рећи у вези са синтаксичким субјектом да оно што наша традиционална граматика назива логичким субјектом не треба доводити у везу са синтаксичким субјектом. Логички субјекат је назив за појам семантичког плана и он се исказије именским речима у зависном падежу, које су на синтаксичком плану увек допуна предикату, тј. прави објекат. Логички субјекат се може појавити у свим зависним падежима. Граматички (синтаксички) субјекат нема увек исту семантичку вредност (зато је овде дефиниција субјекта прилично уопштена). – Нема хлеба. – Иде ми се кући. – Срамота ме је и погледати га. – Слегла је раменима. – Сањала је о љубави. – Бринула је о нечему. – Бринула је за нешто.

Рекли смо да се субјекат не може увек идентификовати са оним појмом који је вршилац радње. Семантичка класификација субјекта врши се на основу улоге коју он има у ситуацији именованој предикатом, дакле, повезана је са семантиком глагола у позицији предиката. Ово су неке семантичке функције које може да врши субјекат: 1. Субјекат радње или агенс Марко вози аутобус. 2. Субјекат је пацијенс (онај који трпи радњу) Ватра је наложена рано. 3. Субјекат је адресат Јелена је добила поклон. 4. Субјекат је инструмент, или средство Лопта је разбила прозор. 5. Субјекат је посесор (суб. поседује нешто) Јован има књигу. 6. Субјекат је локализатор Ливада бруји од пчела. 7. Субјекат је онај који доживљава нешто, некога Ана воли Марка. 8. Субјекат може бити појам за који се везују извесна осећања Ана слуша музику. 9. Субјекат је носилац стања или особине Марко је спортиста.

У српском језику субјекат није главни члан реченице, иако спада у основне чланове, због тога што постоје и регуларне реченица које немају субјекат.

Једночлане реченице(безличне, имперсоналне, безсубјекатске реченице)

Други модел реченица у српском језику јесте модел једночланих реченица. У српском језику о једночланој реченици као стандардном средству за комуникацију говори се само у вези са реченицама које немају субјекат. Ради се о таквим реченицама код којих се субјекат не може укључити ни у једној прилици, код којих предикат не ствара отворену позицију за субјекат. То нису, дакле, реченице код којих субјекат није исказан, било због тога што се о њему зна на основу личног глаголског облика (када је предикат у 1. или 2. лицу), било да се наслућује из реченице или ширег контекста (када је предикат у 3. лицу).

Како је обележје лица и броја релевантан граматички услов за образовање реченице, јасно је да и једночлане реченице морају да задовоље тај услов, да у предикату понесу ово обележје. Поставља се онда питање зашто се једночлане реченице називају имперсоналним (безличним) реченицама.

20

Речено је да се код двочланих реченица предикат (који је обавезно у личном глаголском облику) у погледу лица, рода и броја слаже са субјектом. Пошто једночлане реченице немају субјекат, предикат и нема потребу да реферише о лицу, да указује на број и род, тамо где се разликује род. Међутим, нема реченице без предиката у личном глаголском облику. Безличне реченице, дакле, такође имају лични глаголски облик – ради се о томе да се лице своди на најнеутралнију могућу форму, треће лице једнине. Обавезне граматичке карактеристике безличне реченице јесу следеће: 1. предикатски облик не може се ни у једној прилици комбиновати са експлицитном формом граматичког субјекта (увек је у номинативу); 2. предикатски облик носи обележје трећег лица; 3. предикатски облик носи обележје једнине (када је број у питању); 4. облик предиката носи обележје средњег рода у ситуацијама када предикат разликује род.

Ова четири обележја представљају неопходне услове који се морају задовољити да би нека реченица била безлична. Ако се одступи од било ког услова од 2 до 4 може се догодити да и реченица промени статус и постане двочлана. Рецимо: – Грмело је. – Грми. – безличне реченице. – Грмјеле су (жене). – двочлана реченица.

Наравно, треба имати у вуду да се сви типови једночланих реченица у српском језику не остварују уз овај минимум за све обавезних критеријума. Постоје неки типови којима статус безличне реченице обезбеђује присуство неке друге синтаксичке јединице без које та реченице није једночлана. Имперсоналне реченице такође могу имати глаголски и копулативно-лексички предикат.

Безличне реченице са глаголским предикатом

У оквиру ових реченица разликује се једна врста реченица код којих је немогућност увођења субјекта условљена глаголском семантиком предиката. Само значење глагола такво је да не подразумева улогу такозваног левог актанта, односно појма који се на синтаксичком плану остварује као реченични субјекат у номинативу. Међу оваквим реченицама честе су оне код којих се глаголом у предикату саопштава о неким природним и атмосферским појавама. Такве реченице су на пример: – Грми. – Разведрава се. – Свануло је. – Убрзо ће разведрити, и сл.

Поред глагола који реферишу о појавама у природи и глаголи који именују осећање чулима такође условљавају једночлану реченицу (Мирише на јагоде). Такође и глаголи који говоре о физиолошким променама условљавају појаву безличних реченица (Марку је позлило).

Како се види код ових реченица предикату нису потребни никакви додаци да би реченица била заокружена, код њих нису потребни никакви додатни критеријуми да се остваре, сем оних од 2 до 4. Треба уз ове реченице напоменути да се ови глаголи са оваквим значењем јављају и у конструкцијама са фазним глаголима. У том случају предикат се образује као и код двочланих реченица, а фазни глагол се подвргава критеријимима које подразумева безлична реченица (критеријуми од 2 до 4): – Почело је да грми. – Почело је да свањива. – Престало је да грми.

Ови глаголи који информишу, у форми да+презент или у инфинитиву, су само допуна, а реченицу као безличну образује фазни глагол, имамо сложени предикат. Фазни глагол испуњава све критеријуме (1. лице једнине, средњи род). Нису немогуће и безличне реченице са модалним глаголима: – Морало је да сване. – Мора да сване. Овакве реченице нису честе и не помињу се у граматикама.

21

Са оваквим глаголима могу се образовати и двочлане реченице и то у два случаја. У једном случају у реченицу се уводи (углавном таутолошки) субјекат, за који се сада именује појава исказана глаголом, нпр. – Гром грми. – Муња сева. – Дан свиће. – Зора свањива и сл. У другом случају ради се о пренесеном значењу глагола, рецимо: – Марија грми по соби.

Остали случајеви безличних реченица са глаголским предикатом јесу такви код којих сам глагол не може својом семантиком обезбедити статус безличне реченице, него су потребни одређени синтаксички услови. Један такав тип безличних реченица јесу тзв. егзистенцијалне реченице. У овим реченицама информише се о постојању, непостојању некога или нечега. У српском језику постоји само један глагол који образује предикат оваквих реченица, то су реченице са глаголом имати: – Има људи које брзо заволимо. – Нема великих и малих љубави. – Нема несретних љубави.

Као што се види овакве реченице захтевају обавезно присуство генитива даљег објекта. Постоји разлика у погледу могућности избора именица у генитиву, у зависности од тога предикат је потврдан или одричан.

Када је предикат потврдан у генитиву долазе именице у множини, а не могу доћи у једнини, ни када именују предмете, ни када именују жива бића, пе према томе никако као властита имена. Изузетак је једино упитна реченица типа: – Има ли тога човека? – Има ли Бранка? – Има ли књиге?

Када је предикат негиран ово ограничење се не поставља. Од овог ограничења се одступа и када се исказује партитативно значење: – Има брашна. – Има млека.

За српски језик карактеристично је у вези са овим реченицама и то да се глагол имати јавља само на плану садашњости. На плану прошлости и будућности, као и када је предикат у потенцијалу, не употребљава се глагол имати, него глагол бити: – Било је брашна (cop.+lex.). – Било је књига. – Био је Марко у позоришту. – Биће лепих дана. – Биће књига. – Када би било времена, спремила бих испит. У нашем језику није стандардно рећи Имало је брашна12, јер овакви примери не поседују форму cop.+lex. Форма cop.+lex. јавља се и на плану садашњости: – Док је кћери, биће и зетова. – Док је здравља, биће и поста.

Сличне егзистенцијалним реченицама јесу и безличне реченице које подразумевају квантитет, или раст квантитета нечега. И ове реченице уз глагол имају обавезну допуну у генитиву: – Накупило се прашине, а скоро сам брисао. – Народило се деце и сличне реченице.

Следећи тип безличних реченица са глаголским предикатом јесу такве код којих одсуство синтаксичког субјекта није условљено глаголском лексемом у предикату, већ синтаксичким моментима. То су реченице код којих се глаголом у предикату исказује какав психолошки или физиолошки процес: – Ани се придремало. – Марку се иде у позориште.

Немогућност конгруенције предиката са субјектом у овом случају условљена је граматичким разлозима, односно присуством елемента се. За ове реченице карактеристично је присуство логичког субјекта који, наравно, не може да врши функцију синтаксичког субјекта. Логички субјекат, овде у дативу, на синтаксичком плану представља даљи објекат, а на семантичком плану појам коме се приписује одређена ситуација из предиката.

Следећи тип једночланих реченица са глаголским предикатом јесу такве реченице код којих се јавља као обавезан члан прилошка одредба места: – Жига ме у прсима. – Гребе ме у грлу. – Стеже ме у грудима. – Боли ме у крстима.

12 Може се срести у дијалектима.

22

Сами ови глаголи не подразумевају безличност реченице, и ако би се ове одредбе места изоставиле прешле би у модел двочланих реченица (Жига ме; Стеже ме – двочлане реченице где је субјекат изостављен).

Још неке безличне реченице са глаголским предикатом

Постоји још један тип безличних реченица, а тај тип се може представити реченицама са глаголом требати. Овај глагол, а и сви други који образују овакав тип реченице, употребљава се као личан и као безличан. Глагол требати формира двочлану реченицу када је прелазан: – Требам књигу у библиотеци.13

Као безличан овај глагол образује две врсте реченица: 1. Глагол требати употребљава се безлично и тражи допуну у инфинитиву, или у конструкцији да+презент: – Треба шетати поред Нишаве; – Треба да се шета поред Нишаве; – Треба спремати; – Треба да се спрема. 2. Глагол требати се употребљава безлично, а као допуну тражи објекатску реченицу: – Треба да студенти оду на екскурзију; – Треба да набавимо улазнице за позориште; – Требало је да одемо у позориште.

У српској језичкој норми среће се и трећа могућност формирања реченице са овим глаголом, а то је да глагол требати има употребу по лицима и допуну у инфинитиву или презенту, нпр.: – Требам купити/ да купим књигу; – Требам отићи/ да одем у позориште. Ово правило потиче још од Вукове забране те конструкције, мада су сви најбољи писци Вуковог времена употребљавали баш овакву реченицу. Када бисмо прихватили ову конструкцију као стандардну не бисмо имали „накарадну“ реченицу, рецимо: – Марија је требало да купи чоколаду, где је Марија именица женског рода, а требало има облик глагола средњег рода. Међутим, конструкција Требало је да Марија оде је потпуно прихватљива.

Овај тип безличне реченице чини и глагол морати, нпр.: – Мора да је Марко отишао у библиотеку, пошто га нема на предавању. Такође и глагол имати, нпр.: – Има да прочиташ сву литературу уколико хоћеш да положиш. Ова два глагола употребљавају се и са личним наставцима образујући тако двочлану реченицу: – Морам отићи у позориште; – Имам да прочитам књигу14.

Од ова три глагола данас је најфреквентнији глагол требати, глаголи имати и морати ређе се употребљавају јер су архаичнији. Глагол имати познат је из разговорног језика, у изразу Има да те нема.

Безличне реченице са неглаголским предикатом

Најчешће реченице у овој групи су реченице са именским предикатом. Оне се остварују по моделу cop.+lex. За разлику од двочланих реченица овде је сужен избор лексема које могу доћи у именски део предиката. Уопшште не долазе у обзир придеви и бројеви. Предикат са придевом или бројем у лексичком делу увек дозвољава увођење објекта у реченицу, нпр.: – Лепа је; – Храбар је; – Први је; – Други је; – Једини је... све ове реченице су двочлане.

Овакве реченице дозвољавају именицама да се нађу у позицији лексичког дела предиката, заменице опет не могу ући у састав предиката, јер такав предикат увек подразумева постојање субјекта реченице, нпр.: – То је она.

Реченице са именским предикатом могу бити образоване самим предикатом, нпр.: – Уторак је; – Срамота је; – Испит је. Такође у овим реченицама може се

13 Двочлана реченица: Ја требам књигу.14 Глагол имати у овом случају има модално значење, значење глагола морати.

23

појавити проширење у виду даљег објекта, нпр.: – Срамота га је. Не могу ни све именице доћи у позицији лексичког дела предиката безличних реченица. Не долазе у обзир именице које исказују живо биће и властита имена, нпр.: – Птица је; – Морава је; – Ниш је. Ово су двочлане реченице јер се подразумева присуство субјекта у овим реченицама (То је птица; Ово је Морава; То је Ниш).

За егзистенцијалне реченице рекли смо да се остварују помоћу модела cop.+lex., и то онда када су на плану прошлости и будућности, и најчешће онда када је глагол у предикату формиран помоћу потенцијала: – Било је девојака; – Биће књига15; – Кад би било књига.

Постоји још један модел безличних реченица са именским предикатом, оне имају форму cop.+ до+ ген., нпр.: – Мени је до песме; – Није ми до шале. Овакве реченице се обавезно остварују у проширеном моделу, то значи да перед предиката у своме саставу морају имати даљи објекат у облику датива. Именска, односно заменичка реч у облику датива у оваквим случајевима увек означава појам са ознаком живог. Ове реченице у доброј мери су подударне значењски са безличним реченицама са глаголским предикатом које имају даљи објекат у дативу (Јелени се пева).

И код једних и код других реченица информише се о извесним унутрашњим стањима онога ко је означен, или шта је означено, у облику датива. Разлика између њих је у томе што се у реченицама са именским предикатом исказује и одређени став бића исказаног дативом према томе стању, расположењу.

Овакав модел реченице, са именским предикатом, може се развити у сложену реченицу тако што се уместо именске речи у генитиву уводи цела безлична реченица (Није мени до чега је теби). Може се остварити и таква варијанта у којој се у именском делу предиката јавља показна заменица, и то у генитиву, за коју се везује друга безлична реченица истог модела (Није мени до тога, до чега је теби).

Безличне реченице са прилошким предикатом

Као и код двочланих реченица, и код једночланих се прилог јавља са помоћним глаголом. Овде долазе у обзир прилози који означавају неку ситуацију у природи, нпр.: – Хладно је; – Топло је.

У њима се може појавити као необавезан даљи објекат у облику датива, нпр.: – Хладно ми је.

Такође, у безличним реченицама, јављају се и прилози који говоре о одређеним психофизиолошким стањима, нпр.: – Тешко ми је; али и о неком ставу лица према чему, нпр.: – Чудно ми је. Као што се види, оба случаја у реченици је неопходан даљи објекат у дативу.

Могу се јављати безличне реченице са прилошким предикатом које траже допуну у виду реченице са инфинитивом (да+презентом), нпр.: – Пожељно је да припремиш испит за априлски рок. – Потребно је резервисати карту на време.

Обезличене реченице

Постоји још један модел безличних реченица са глаголским предикатом, такозване „обезличене реченице“. Такве реченице илуструју следећи примери: – Говори се о смањењу броја испита. – Прича се о распусту. – Иде се преко Јагодине.

Ове реченице се образују као и неке друге са глаголским предикатом. Код њих је увођење реченичног субјекта онемогућено синтаксичким разлозима, а то је присуство

15 Мисли се на: Има књига.

24

елемента се у реченици. Ако би се то се изоставило, реченица би прешла у двочлану, на пример: – Иде се. – обезличена реченица. – Иде. – двочлана реченица са изостављеним субјектом.

Ове реченице имају себи паралелне реченице међу двочланим реченицама, на пример: – Прича се о екскурзији, и паралелну према њој: – Студенти причају о екскурзији. Изгледа као да ове реченице настају одстрањивањем субјекта из њима паралелних двочланих реченица, тј. као да настају обезличавањем (отуда их и зову обезличеним реченицама), што је само условно речено, на пример: – Студенти причају. – Прича се.

Објекат

Објекат је реченични додатак који се у реченицу уводи превасходно преко глаголске речи и спада у глаголске допуне. Разликује се ближи и даљи објекат, или директни и индиректни објекат.

Ближи објекат

Ближи, или директни објекат јавља се са мањим бројем глагола. Он долази само уз прелазне или транзитивне глаголе и тада је он обавезни члан синтагме, тако да реченица у том случају има обавезно „трочлану“ структуру Суб.+Пред.+Обј.(ближи). Иако је у овом случају објекат, дакле, обавезни члан реченице, та реченица се сматра реченицом двочланог модела, тј. као проширена двочлана структура, нпр: – Марко чита поезију. – Читајући поезију Марко је постао префињенији.

Услов за појаву ближег објекта јесте само то да је у реченици присутан прелазни глагол. Постоје различите семантичке подкласе прелазних глагола које захтевају ближи објекат. Једни означавају промену на појму који се означава именицом ближег објекта, и то су тзв. трансформативни глаголи (Пред Ускрс девојке шарају јаја). Други глаголи подразумевају настајање појма означеног именицом у функцији ближег објекта, то су креативни глаголи (Радници су изградили мост). Глаголи са значењем супротним од овог креативног, деструктивни, захтевају именицу, тј. објекат који ће обележити шта је то нестало вршењем радње (Вода је разорила брану). Ближи објекат захтевају и глаголи кретања у најширем смислу те речи (Однео је књигу у библиотеку). Значајно је поменути још и то да ближи објекат често захтевају глаголи који изражавају психолошка и емотивна стања, а и они који обележавају процесе везане за чула вида, слуха и тако даље.

Са синтаксичке стране није битно ни то да ли се на основу глаголске семантике може идентификовати директни објекат, а да се он и не именује, нпр: – Косач коси, према: – Косач коси траву. Семантика овог глгола (косити) не забрањује употребу ближег објекта, већ само сужава избор именичких лексема које могу доћи у ту позицију – трава, ливада, поље и сл.

Уосталом, и други прелазни глаголи подразумевају одређени, већи или мањи, број именица које могу доћи у позицији ближег објекта. Тај број је у директној вези са семантиком датог глагола.

У нашој литератури помиње се такозвани „унутрашњи објекат“. Такав објекат се уочава у случају када глагол и именица (у функцији ближег објекта) имају заједничку основу, типа: градити град, вечерати вечеру, славити славу и сл. Објекат је, дакле, садржан у самом глаголском значењу, па је његово изношење при нормалним условима комуникације информационо сувишно. У одређеним приликама, међутим, исказивање и таквог објекта може бити функционално, на пример када је потребно

25

посебно нагласити објекат, или га одредити додатно помоћу атрибута (Мисли тешке мисли). Такође, у уметничким текстовима, исказивање оваквог објекта је функционално по питању стила, а често је у народној поезији: – Град градила три брата рођена; – Вечерају господску вечеру.

Унутрашњи објекат се у одређеним ситуацијама често изоставља. При таквој неутрализацији прелазности глагола реченица понекад промени свој смисао: – Ана воли Марка, према: – Ана воли.

У савременом српском језику неутрализација глаголске прелазности посебно је карактеристична за тзв. специјалне функционалне стилове – научни, журналистички (публицистички) и административно-правни16.

Ближи објекат се исказује у српском језику акузативом без предлога, а у одређеним ситуацијама и генитивом без предлога. Генитив без предлога врши функцију ближег објекта у два случаја: 1. Када је предикат у реченици негиран, нпр.: – Зар ти немаш врата на кући?; – Нећеш проћи ни провести војске. Оваква употреба генитива у функцији ближег објекта уз негирани глагол17 карактеристична је за све словенске језике и због тога се о таквом генитиву говори као о словенском генитиву. Словенски генитив у српском језику није редак, али се јавља нешто ређе него што је то случај у другим словенским језицима. У књижевном тексту може да изазове стилске ефекте. Може се заменити акузативом без предлога тако да се на синтаксичком плану ништа не промени, стилистички се онда добија мање маркантна појава. 2. Други случај употребе генитива без предлога у функцији ближег објекта јесте онда када се жели исказати партитивност појма именованог лексемом која је ближи објекат. Тада се говори о тзв. партитивном генитиву: – Купио је млека; – Дај ми селе воде; – Дајте вина! Партитивни генитив се може заменити акузативом без предлога, али тада долази до промена на семантичком плану, губи се значење партитивности, а то доводи до промена и на стилистичком плану. Ово се може видети и у следећем примеру: – Купио је хлеба – генитив, партитивно значење. – Купио је хлеб – акузатив, нема значења партитивности.

У примеру: – Дај ми селе мало воде, партитивни генитив је условљен прилогом мало, не може се употребити акузатив (...мало воду). Дакле, прилог мало (као и много, доста...) је партикулатор.

Није усаглашено мишљење синтаксичара око генитива у функцији ближег објекта уз глаголе типа сетити се и сличне, нпр. у реченици: – Сетила сам се пријатељице.

Прави повратни глаголи, као што су умивати се, шишати се и слични, без повратне заменице се јесу само прелазни глаголи. Рефлексивно се овде не значи објекат радње. Само када се жели посебно нагласити да неко врши радњу на себи, а такви случајеви су ређи, исказује се и ближи објекат пуним обликом заменице себе (се): – Чешља се не значи исто што и: – Чешља себе; тако и исто и у реченицама: – Шминка се и: – Шминка себе, и у свим сличним.

Када се жели истаћи да неко врши радњу на одређеном делу свога тела, онда се тај део тела именује, постаје ближи објекат, и уместо правог повратног глагола долази прелазни глагол. Рефлексивно се ишчезава: – Фарба се, према: – Фарба нокте; – Фарба косу; – Умива се, према: – Умива лице; – Брије се, према: – Брије браду, а не и бркове, и сл.

16 Функционалних стилова јесте пет: разговорни, књижевно-уметнички, журналистички (публицистички), научни и административно-правни.17 Не мора увек стајати само уз глагол, рецимо може и уз глаголски прилог: – Неслушајући мајке.

26

Значи, рефлексивна заменица се не врши одговарајућу идентификацију објекта радње. Томе служи облик себе. Облик се служи само да упозори да је вршилац радње идентичан са њеним објектом. Када се ова идентичност поремети онда се се испушта, а уводи се именица, која обично означава део тела, и која је у функцији ближег објекта.

Именске речи у генитиву уз глаголе типа прихватити се, дочепати се и сл. не трба сматрати за ближе објекте, већ за даље, јер их искључује дефиниција ближег објекта по којој ближи објекат долази само уз прелазне глаголе.

Постоје и глаголи који траже или дозвољавају присуство два ближа објекта, нпр.: – Наставник нас је научио једну песму; – Имам нешто да те питам. У оваквим случајевима један објекат је неко, а други нешто (или нико и ништа), дакле један представља живо биће, а други ствар, тј. неживо биће. Овакав објекат са својством нешто може се заменити у одређеним приликама објекатском реченицом, нпр.: – Наставник нас је научио да певамо песму. Када је то нешто експлицирано именицом ствар онда оно обавезно има атрибут, најчешће један: – Морам да те питам једну ствар.

Има и других прелазних глагола који дозвољавају замену ближег објекта објекатском реченицом, нпр.: – Предосетио је кишу, према: – Предосетио је да ће пасти киша.

Неки глаголи могу да испусте ближи објекат, под условом да добију даљи објекат: – Сања пролеће, где је пролеће ближи објекат и: – Сања о пролећу, где је пролеће даљи објекат.

Даљи објекат

Даљи објекат представља глаголску допуну такве врсте која се може и изоставити, а да не буде доведена у питање граматичка исправност реченице. И присуство даљег објекта у реченици условљено је глаголском семантиком. Даљи објекат се јавља уз шири круг глагола. Може да дође уз прелазне, непрелазне и повратне глаголе. Наравно, даљи објекат уз прелазне глаголе не попуњава, и не може попунити позицију ближег објекта. За разлику од ближег објекта који је у акузативу или генитиву без предлога, даљи објекат може бити у било ком зависном падежу, притом падежи могу бити слободни или са предлозима. Дакле, даљи објекат може бити у генитиву, дативу и инструменталу без предлога; и у генитиву, дативу, акузативу, инструменталу и локативу са предлозима.

Даљи објекат у падежима без предлога

– Генитив без предлога

У функцији даљег објекта долазе речи у генитиву без предлога, а уз глаголе који могу имати различита значења, рецимо значење дотицања: – Прихватили су се кафе; – Дочепали су се обале.

Такође генитив долази и уз глаголе који значе сећање: – Сетио се мајке; – Радо се сећа тога сусрета.

Долази и уз глаголе растављања: – Клонио се лепог друштва; – Избавио се те напасти.

Генитив долази и уз повратне глаголе неугодног осећања: – Стидио се тог поступка; – Плашио се одласка на екскурзију.

Долази и уз повратне глаголе са значењем надовољити се нечега: – Напио се вина; – Напевао се песама; – Наслушао се таквих прича.

27

Генитив даљег објекта долази и уз неке придеве (пун, гладан, жељан): – Био је жељан разговора са старим друштвом; – Ципела је била пуна воде; – Милан је гладан знања.

– Датив без предлога

Даљи објекат исказује и датив без предлога. Он долази уз глаголе радовања, чуђења, на пример: – Марија се радовала томе сусрету; – Она девојка се чудила цвећу.

Даљи објекат у дативу долази и уз глаголе интерперсоналних односа: ругати се некоме, светити се некоме, смејати се некоме, удварати се девојкама, свидети се женама...

Датив без предлога долази и уз глаголе који значе противљење или попуштање: – Другови су му се противили; – Она му је ипак на крају попустила.

Датив даљег објекта долази уз глаголе користи или штете, нпр.: – То ће користити на послу.

Датив долази и уз глаголе припадања: – Та пословица припада старим Грцима; – Не веруј жени која лаже.

Такође и уз глаголе физиолошких и психичких стања: – Иде ми се у град; – Иде ми се кући; – Дрема му се; – Свиђа ми се та девојка.

Датив даљег објекта без предлога јавља се уз придеве драг, мио, сличан: – Драг ми је; – Мио срцу мом; – Сличан своме оцу.

Датив даљег објекта без предлога јавља се и уз неке прилоге као што су тешко, лако, ружно, пријатно: – Знаш како јој је тешко било на ручку; – Пријатно нам је било.

Како се може видети у генитиву се као даљи објекат чешће јављају именице које означавају неживе појмове, а у дативу углавном именице које означавају жива бића.

– Инструментал без предлога

Функцију даљег објекта врши и инструментал без предлога уз глаголе располагати, владати, управљати: – Том кућом данас располаже његова родбина; – Немањићи су управљали (владали) Зетом.

Инструментал долази и уз глаголе који исказују неко померање: – Пешкирима машу; – Она је слегнула раменима.

Такође и уз глаголе који исказују неко својство: – Нишава обилује рибом.Инструментал без предлога долази и уз неке придеве, задовољан, плодан, богат,

сиромашан: – Ти људи су сиромашни имањем, али богати су духом.

– Даљи објекат у падежима са предлозима

Даљи објекат се јавља и у свим зависним падежима са предлозима. Навешћемо само неке примере.

У генитиву се јавља са предлогом од: – Одустали смо од те игре.У дативу са предлогом према: – Учитељица се лепо односила према деци.Акузатив се јавља са предлозима на и за: – Често смо мислили на те догађаје;

– Бринули смо се за свог друга.Инструментал се јавља са предлозима са и за: – Растали смо се са пријатељем;

– Чезнула је за завичајем и друштвом.Локатив долази са предлозима о и у: – Дуго нам је причала о поезији; – Највише

ужива у музици.Има глагола који дозвољавају употребу различитих падежа у функцији даљег

објекта, нпр.: – Мислили су на њега, или: – Мислили су о њему. Такође, постоји одређени број глагола код којих се може појавити ближи објекат уместо даљег, или даљи уместо

28

ближег објекта, рецимо: – Сањала је о одласку у завичај, према: – Сањала је одлазак у завичај. Као што се у неким случајевима ближи објекат може заменити објекатском реченицом, тако се и даљи објекат некада може заменити објекатском реченицом: – Сањала је о одласку у завичај, или: – Сањала је да је отишла у завичај. Тако и: – Сазнали су из новина за његов долазак, и: – Сазнали су из новина да је дошао.

Када се глагол који захтева ближи или даљи објекат номинализује, тај ближи, или даљи објекат, остаје уз девербативну именицу насталу од тог глагола. Уколико уз девербативну именицу стоји ближи објекат он је увек у генитиву: – Купио је књигу, али: – Куповина књиге. Уколико се ради о даљем објекту он је у оном падежу у ком је и био уз глагол пре номинализације: – Сањала је о завичају и: – Сањање о завичају. У оваквим случајевима, именица која је била у функцији објекта (ближег или даљег) више не врши ту функцију. Сада стоји уз другу именицу и добија функцију атрибута. То се дешава због тога јер именица као свој додатак не може имати објекат, већ атрибут или апозицију.

Прилошке одредбе

Прилошке одредбе су додаци предикату, односно глаголу, којима се пружа додатна информација о ситуацији која се износи глаголом. Прилошке одредбе могу пружити ближе информације о времену, месту, начину, узроку вршења глаголске радње, о намери због које, или о количини у којој се нека радња врши, или се вршила, или ће се вршити, и још неким особинама неке радње. Прилошке или адвербијалне одредбе могу доћи уз било који глагол, али нису увек неопходне. Због тога се каже да прилошке одредбе нису обавезни реченични конституент, већ само факултативни.

Основна разлика између прилошких одредби и објекта састоји се у томе што прилошке одредбе имају већу семантичност у односу на управну реч, а управна реч је глаголска синтаксема. То значи да објекат у реченици захтева глаголска семантика, а присуство одредбе постојање самог глагола. Са друге стране, прилошке одредбе могу доћи уз било који глагол, а објекат једино уз прелазне глаголе и оне непрелазне чија семантика то дозвољава. Објекат може стајати и уз неке именске предикате чији лексички део захтева постојање објекта.

Док постоје глаголи који не дозвољавају присуство ближег или даљег објекта у реченици (лежати, лутати, расти, стајати), постоје и глаголи (прелазни) који захтевају постојање ближег објекта у реченици, у таквим случајевима ближи објекат је обавезни реченични члан. С друге стране, не постоји глагол уз који је прилошка одредба обавезна или необавезна, тј. који условљава присуство или одсуство прилошке одредбе. Може се рећи супротно, да у неким случајевима сама прилошка одредба зависи од семантике глагола. Ради се о такозваним посебним одредбама које на располагању имају сужен број глагола и зависе од њихове семантике, нпр.: – Наљутила се због тебе. одредба узрока (због + генитив) – Никола се уморио од трчања. одредба проузроковача стања (од + генитив) – Јасна иде кући. одредба за правац

Друге прилошке одредбе могу да долазе уз сваки глагол, када се говори о њима говори се о тзв. општим одредбама. Такве су на пример: овде, јуче, тамо и сл. Функцију прилошких одредби могу да врше прилози, падежне конструкције, као и безлични глаголски облици – глаголски прилог прошли и глаголски прилог садашњи: – Јуче су ишли у позориште. прилог – Из ината је почела да виче. предлошко-падежне – Тихим гласом нам је испричала. конструкције

29

– Чекајући пријатеља закаснила је на час. глаголски – Сазнавши за то, пошао је у редакцију. прилози

Именичке одредбе – атрибут и апозиција

Атрибут

Атрибут18 је именички додатак одредбеног карактера, за разлику од апозиције која има допунски карактер. Атрибути у реченици најчешће су придеви, међутим то могу бити и друге именске рече – заменице, бројеви, па и именице. Атрибут у реченици не мора бити једна реч, то може бити и група речи. Атрибути служе да именицу одреде по квалитету, величини, саставу, изгледу, припадности, месту или некој другој особини. Атрибути спадају у рестриктивне одредбе због тога што сужавају, ближе одређују, конкретизују, одређени именички појам, нпр. девојка је општи појам, а лепа, вредна девојка ужи, рестриктивни појам. Тако и: – Ушао је у кућу, а са атрибутом: – Ушао је у ниску кућу.

Једни врста атрибута се са именицом слаже у роду, броју и падежу. У том случају се говори о конгруентним атрибутима. У позицију конгруентног атрибута најчешће долазе придеви, заменице и бројеви (Аника је иселила своју Циганку; Мисао ме диже у плаветне висине). У околностима нормалне комуникације конгруентни атрибут најчешће долази испред своје надређене именице. У поетским текстовима може се наћи и у постпозицији. Понекад присуство атрибута уз именицу може да промени функцију те именице у реченици. На пример у реченици: – Чекала сам ноћ, где је ноћ у функцији објекта, увођењем атрибута целу добија се реченица: – Чекала сам целу ноћ, где је ноћ сада део адвербијалне одредбе за време која гласи целу ноћ, а такође се мења и семантика целе реченице.

Конгруентни атрибути се деле у неколико група: 1. Упућивачки или референцијални атрибути су показне заменице, редни бројеви и придеви временског и месног значења: ове новине, прве вести, јутарње вести, доњи спрат и сл. 2. Квантитативни атрибут одрећује појам по квантитету: мала школа, велика кућа, дуга улица и сл. 3. Посесивни атрибути, или атрибути са значењем припадности су у виду присвојних заменица и присвојних предева: мој индекс, кућни праг и сл. 4. Квалитативни атрибут – његову функцију готово увек врше придеви са квалитативним значењем, нпр.: лепа девојка, млада жена и сл.

Када се уз именицу употреби само један атрибут он добија функцију актуализатора. Тако рецимо именица књига означава општи појам, а са атрибутом ова тај се појам конкретизује и онда се говори о некој посебној, одређеној књизи. Више заједно употребљених разнородних атрибута међусобно се допуњују и између њих не стоје запете: – Наша последња представа је заинтересовала публику. Уколико су атрибути семантички истородни они мећусобно стоје у односу координације и због тога се раздвајају запетама: – Има нову, лепу хаљину. Семантички разнородни атрибути се у реченици распоређују по неком уобичајеном реду, на првом месту, лево од именице уз коју стоји, долази квалификативни атрибут, затим, на другом, квантификативни, на трећем посесивни, а на четвртом референцијални атрибут, нпр.:

18 По М. Стевановићу (Савремени српскохрватски језик II) атрибути су: „придевске речи, односно везе речи с придевским функцијама које на овај начин ма по чему (по квалитету, боји, величини, топлоти, материји, месту, времену, пореклу, припадању или било чему другом) одређују неку именицу, или скуп речи у именичкој функцији“.

30

– Она наша мала округла сала служи за одбрану дипломских радова.

Неконгруентни атрибути су атрибути који се не слажу са надређеном именицом у падежу, роду или броју. Подударност може бити само случајна. Овакву атрибутску функцију врше именице или именичке синтагме у зависним падежима (са или без предлога). Неконгруентни атрибути се, као самосталне речи, обликом не слажу са речима које одрећују, иако су по функцији зависни од тих речи. Понекада именица, нпр. у реченици: – Девојка плаве косе, која је неконгруентни атрибут (косе) захтева уза себе према себи конгруентни атрибут (плаве) како би могла вршити финкцију неконгруентног атрибута именици девојка. Неконгруентни атрибути по правилу долазе иза именице које одрећују, и као и конгруентни атрибути могу је одређивати у различитим правцима.

Рекли смо да су именице и именичке синтагме углавном у функцији неконгруентног атрибута, али у неким случајевима и прилози могу да врше ту функцију. Пошто су прилози неконгруентне речи, они су по својој природи и неконгруентни атрибути, на пример: – Кућа лево; – Улаз десно; – Одлазак тамо.

Међутим, за српски језик није карактеристична употреба прилога у функцији неконгруентног атрибута, па кад год је то могуће прилог се претвара у придев, рецимо може се рећи: – Одлазак тамо, а са придевом: – Тамошњи одлазак, или уместо: – Вести јутрос, пре ћемо рећи: – Јутрошње вести.

Теоретски гледано, у духу генеративне теорије неконгруентни атрибути настају у процесу реченичне кондезације, односно претварањем реченичних конструкција у нереченичне, нпр.: – Кућа на брегу, према: – Кућа која је на брегу. – Девојка плаве косе, према: – Девојка која има плаву косу.

Уз девербативну именицу јављају се неконгруентни атрибут у генитиву. Тај неконгруентни атрибут некада је био субјекат глагола који се номинализовао (Орање Марка Краљевића, снтагма настала од реченице: – Марко Краљевић оре), или објекат глагола који је сада глаголска именица (Читање писма, настало од: – Чита писма). Уколико се номинализује придев који је био у функцији конгруентног атрибута у некој синтагми он сада постаје управни члан нове синтагме, а именица која је била управни члан прве, сада је неконгруентни атрибут друге, нове синтагме. На пример: – Плаво небо. – Плаветнило неба. конг.атр. управни чл. поимен.придев неконг.атр.

У српском језику неконгруентни атрибут може исказивати различита значења: посесивности, квалитативности, наменско значење, месно, партитативно итд.

Код значења посесивности и квалитативности разликују се односи измећу дела и целине. Када се ради о посесивности онда именица у функцији неконгруентног атрибута представља целину, надређени појам део те целине: – Очи моје мајке. – Кров на кући. део целина/нек.атр. део целина/нек.атр.

Када је у питању значење квалитативности, онда је обрнут однос између именице у функцији неконгруентног атрибута са тим значењем и њој надређене именице. Сада појам који исказује надређену именицу представља целину, а појам који се исказује именицом неконгруентног атрибута представља део (појединост) те целине: – Девојка плаве косе. – Сукња на фалте. целина део/нек.атр. целина део/нек.атр.

Атрибутив је посебна врста одредбе, именица ширег појма која стоји уз именицу ужег појма показујући шта је у суштини (која је у датом тренутку битна) онога што именица општег појма означава. Дакле, атрибутив је „именички атрибут“ и тешко га је

31

разликовати од „обичног“ атрибута. Атрибутив је претежно конгруентна синтаксичка јединица, за разлику од атрибута. Нормалан ред речи јесте да се атрибутив налази у претпозицији, на пример: – Студент Петровић; – Река Морава; – Планина Радан.

Апозиција

Апозиција је именички додатак којим се именица додатно објашњава, додатно идентификује. Функцију апозиције могу вршити именице или именичке синтагме19. Основна разлика између именичких додатака, атрибута и апозиције, јесте разлика у степену у коме они одређују појам који се исказује именицом у позицији надређеног члана. Атрибут, као што смо видели, идентификује делом неидентификовани појам који је исказан именицом, а апозиција служи да потпуно идентификовани појам садржан у некој именици додатно идентификује, додатно појасни. Апозиција, дакле, не сужава тај појам, већ баца ново светло, даје нову информацију о њему.

Апозиција се увек слаже са надређеном именицом у роду, броју и падежу. За апозицију је још карактеристично и то да у реченици има чврсту позицију. Увек се налази иза именице коју одређује и одвојена је запетама, нпр.: – Јелена, наша колегеница, објавила је песму.

Апозитиви су значењски подударни са апозицијом. То су атрибути који вршe функцију апозиције, Aпозитиви20, дакле, служе да дарују додатну информацију додатној информацији. – Марко, изненађен, само одмахну руком.

Апозитиви се, као и апозиције, увек одвајају запетама од именице коју додатно идентификују. Апозитив је најчешће придев или придевска реч, и у том случају слаже се у роду, броју и падежу са именицом уз коју стоји. У функцији апозитива може се јавити и именица, најчешће у синтагматском склопу: – Мајка, забринута лица, погледа за сином.

Апозитив се слаже са апозицијом по погледу места у реченици у коме се налази, увек је у постпозицији. Функцију накнадног, апозитивног сугерише пауза при вербалној комуникацији, односно запета у тексту. Иначе, ни по чему другом се апозитив материјално не разликује од атрибута. Могло би се рећи да је апозитив атрибут са функцијом апозиције.

Синтакса падежа

Падежни систем у српском језику представља сложени подсистем Синтаксе. Уобичајено је да се у српској синтакси синтакса падежа изучава издвојено из Синтаксе, иако падежи своју функцију не врше аутономно ван реченице. Разлози за издвајање синтаксе падежа јесу двојаке природе:

19 По Радоју Симићу (Основи синтаксе српског језика) „ ...нема лексичких и позиционих ограничења за образовање апозиције: она се у начелу успоставља међу речима различитих врста – али се тежи да и једна и друга припадају истој врсти – и у најразличитијим синтагматским положајима“. За заменички и заменичко-именички тип апозиције наводи: Све што је власт хтела, то је могло и морало да буде; Целог века, ти, псино, скиташ по вашарима; Жене кад лажу, оне увек лажу на крупно и на тотално(Ј.Дучић, БЦР). Наводи још и, како каже „за нас изненађујућу врсту“ апозиције – придевску: Ви, млађи, наставите; Али пут је све гушћи, набијенији бежанијом; и још неке примере. Р.Симић наводи и то да апозицијски могу бити спрегнути и прилошка реч и предлошко-падежна синтагма, и наводи примере: Ту, на води... ; Сада, после толико година... ; Тамо, по оним брдима... и још примера.20 За апозитиве Р.Симић (Основи синтаксе срп. јез.) каже и истиче: „Апозитив је атрибут изостављене – или непостојеће апозиције. Апозитив је актуализовани, и актуелизацијом из контекста издвојени атрибут“.

32

− један је културолошке природе – откад се српски језик бави синтаксом, српска наука изучава и синтаксу падежа;

− други разлог који је и допринео оваквој традицији јесте стручне природе. Српски падежни систем је веома сложен. Постоји велики број падежа, а сваки од њих на различите начине има велики број функција у реченици. Ако би се то изучавало у оквиру саме просте реченице нужно би дошло, или до сувишег развлачења учења о реченици, или би се неке падежне функције занемаривале.

Падежи у српском језику деле се на независне и зависне падеже.Номинатив је независни падеж, основна форма именске речи, и он не зависи ни

од једне друге речи у реченици, сем од специјалног односа са предикатом.Вокатив је само по функцији и посебној морфолошкој форми посебан падеж,

мада је у реченици најчешће изолован од других реченичних чланова.Остали падежи су зависни због тога што у реченици увек долазе у позицији

зависног члана неке синтагме. Неки синтаксичари зависне падеже називају правим падежима, јер је номинатив падеж у коме се исказују именске речи.

У нашој синтаксичкој литератури уобичајено је да се падежи разврставају, према функцији коју обављају, у две групе: 1. Падежи који могу да врше неку синтаксичку функцију „слободно“ – без предлога. 2. Падежи који обављају неку синтаксичку функцију са предлозима.

Постоји, међутим, и трећи вид употребе падежа, када уз падеж обавезно мора да стоји нека одредба, детерминација. Тада се говори о такозваној употреби падежа са обавезним детерминатором.

Није сваки детерминатор обавезан баш увек да би падеж вршио своју функцију. Детерминатор је обавезан да се налази уз падеж онда када његово изостављање доводи до промене значења у реченици. Та промена може бити двојака: а) Изостављањем детерминатора долази се до промене смисла у реченици: – Чекала сам целу ноћ (детерминатор). – Чекала сам ноћ. б) Изостављањем детерминатора добија се бесмислица, реченица без значења:– Видео је девојку црне косе. – Видео је девојку косе.

Из свега наведеног може се закључити да се падежи у српском језику приликом исказивања синтаксичког значења јављају – не у две, већ у три врсте: 1. Као слободни, 2. Везани за предлог, 3. Везани за присуство обавезног детерминатора.

Ако посматрамо вокатив као специфични падеж, можемо рећи да падежи могу имати различите могућности употребе (табела 3):Табела 3:

Падеж/употреба Слободан Са предлогом Са одредбомНоминатив + − −

Генитив + + +Датив + + −

Акузатив + + +Инструментал + + +

Локатив − + −2003. Milan©e

Предлози се сматрају додатним морфолошким елементима, односно они као и лични наставци служе да се именска реч, именица пре свега, оформи тако да врши функцију одређене синтаксеме. Према својим могућностима предлози су различити. Једни долазе само са једним падежом, други долазе уз више падежа.

Обавезни детерминатори никада у реченици нису допуне смисла управне речи, они у реченици увек заузимају синтаксичку позицију атрибутског или адвербијалног карактера, а имају квалификативно, темпорално, или квантитативно значење.

33

Захваљујући спознаји да је у одређеним синтаксичко-семантичким околностима у реченици неопходно присуство и детерминатора, донекле се коригују и гледања на просту реченицу. Понекад, дакле, минимална реченична структура не може бити сведена на форму: Пр.+С+Об. (ближи).

НоминативКао што је напоменуто, овај падеж се јавља увек слободан, без предлога и без

обавезних детерминатора. Чешћа функција номинатива као независног падежа јесте функција реченичног субјекта. То је уједно и једини падеж који врши ту функцију: – Велика киша је пала. – Мали Иван има брата.

У облику номинатива јавља се и именица, или именска синтагма, која представља апозицију уз именицу која је у реченици у функцији субјекта (ово се такође односи и на апозитив): – Јелена, наша другарица, отпутовала је јуче.

Такође, у облику номинатива јављају се и атрибутиви који су уз именицу која је субјекат у реченици: – Ученик Јовановић је примио награду.

Именски део предиката (било да је то именица или нека друга именска реч) је у номинативу: – Моја сестра је тада била студент. – Први дани у Проклетој авлији били су најтежи и најсуморнији.

У номинативу се јављају и именице које су на неки начин одредба другим речима. Тако се прилошка одредба за начин јавља у номинативу: – Он ради као мрав.

ВокативКао што је у уводу напоменуто, вокатив се не сматра правим падежом у

синтаксичом смислу зато што се њиме не изражавају никакви синтаксички односи. Међутим, по форми и по својој функцији која се остварује у оквирима реченице има разлога да се вокатив сматра слободним падежом.

Вокатив је самосталан, независан падеж који служи за дозивање при говорној комуникацији, јавља се самостално или у оквиру реченице: – Марко, донеси ми воде! – Хоћемо ли, људи, схватити праву вредност овог човека!

Такође је и облик који служи да некоме скренемо пажњу ка садржају који желимо да изнесемо: – То је, колега, питање за писмени испит.

Док је вокатив дозивања карактеристичан за разговорни језик, вокатив као средство скретања нечије пажње карактеристичан је за административни и политички језик. Такође, карактеристичан је и за књижевно-уметнички стил: – Погледајте, миле звезде, кришом да земља не види.

У поезији, нарочито народној, вокатив се употребљава често у функцији реченичног субјекта. Најчешће се он ту јавља уместо номинатива због задовољења неких потреба стила:

Вино пије Старина Новаче.Славу слави српски краљ Стефане.

У овом случају стих, односно његова дужина, условила је да номинатив буде замењен вокативом, у прилог томе иде и чињеница да је у другом примеру у вокативу само именица Стефан, а да је у номинативу остала именица краљ, јер је песнику био потребан само један слог мање. Такође, у овом случају употреба вокатива уместо номинатива може да буде и ствар намере, али се не може рећи да је ова појава знатно присутна у савременом српском језику.

Није увек вокатив сасвим изолован у реченици. На првом месту треба споменути вокативне синтагме, нпр.:

О, Стамболе, земаљско весеље.Купо меда, горо од шећера.

34

У зависној синтагми однос између појединих чланова вокативне синтагме исти је онакав на какав наилазимо и у случајевима када су неки други падежи употребљени уместо вокатива, нпр.:

Чашу меда још нико не попидок је чашом жучи не загрчи. (Његош)

У сложеној реченици вокатив може да буде и управна реч за коју се везује зависна клауза, нпр.: – Ти, Господе, који познајеш срца свију нас, не дозволи да... – Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што заговарате Царство Небеско од људи.

У литератури се наводи да има речи које своје значење, или одређено своје значење, остварују само или углавном у облику вокатива, нпр.: Брајко – То је, мој брајко, сад немогуће. Драговић – Он пије, мој драговићу, прешло границу.

Падежи просторних односа

У савременом српском језику просторни односи се исказују свим зависним падежима. Доминантну улогу у исказивању овог значења имају падежи који се користе у конструкцији са предлозима. Само се датив и инструментал јављају као слободни падежи, падежи без предлога, при исказивању просторног односа.

Просторни однос изражен реченицом у којој је предлошко-падежна конструкција у функцији прилошке одредбе за место могао би се дефинисати као средство за одређивање места једном објекту у простору путем утврђивања његовог односа према неком другом објекту у простору.

У овако израженим просторним односима разликују се: 1. објекат који се просторно одређује, који се локализује; овакав објекат назива се објекат локализације; 2. објекат помоћу којег се просторно одређује објекат локализације; он се назива локализатор.

Ово се може илустровати следећим примером: – Књига лежи на столу.Објекат локализације је књига, а локализатор је сто који има облик локатива са предлогом на.

Падежи просторних односа исказују просторне односе на два начина, исказујући непосредно или посредно место вршења радње.

У првом случају именица у функцији прилошке одредбе места означава простор у коме се врши радња. Таква локализација назива се директна просторна локализација.

У другом случају падежом се оријентационо усказује на место вршења радње. Дакле, такав начин просторне оријентације можемо да назовемо индиректном просторном оријентацијом.

У проучавању падежних функција просторних односа релевантну улогу имају и подаци о лексичком значењу глагола уз који долазе те падежне форме. То је пре свега битно због тога јер глагол може да карактерише динамичност или статичност, може да исказује кретање или мировање.

Иако би се разматрање падежа у функцији прилошких одредби места могло вршити тако што би се могла извршити класификација свих падежних форми на оне са значењем индиректне просторне оријентације, и падеже са значењем директне просторне оријентације, ми ћемо о овој разлици водити рачуна, али ћемо разматрати појединачно сваки падеж са једним и другим значењем, само уколико он може да исказује оба значења.

35

Генитив Генитив је падеж са најширим могућностима употребе у функцији прилошке одредбе места. Поред осталог, то је једини падеж који сигнализује аблативност – одваја радњу од локализатора, на пример: – Кренуо је од куће. – Деца су скакала са моста. У примерима се означава почетак одвајања, удаљавања од појма означеног генитивом.

Генитив са неким предлозима врши директну просторну локализацију именујући место на коме се одвија нека радња, нпр.: – Деца су се играла насред парка. – Из собе је изашла млађа сестра. – Са крова су падале капи кише. – Преко улице су претрчавали ђаци.

Овај падеж такође врши и индиректну просторну локализацију радње именујући, не простор на коме се врши радња, већ неки појам у чијој близини се та радња врши. Уз то ове конструкције дају и ближе информације о месту те радње у односу на дати појам. Управо предлози који долазе са генитивом у овој функцији говоре о томе, нпр.: – Испред Марка има неколико тркача. – Ласте су изнад кровова. – Дечаци се окупљају поред школе. – Седели смо покрај воде. – Чучи испод клупе.

Као што се види, обликом генитива исказује се место где се одвија радња у целини, или се то место именује као циљ, односно само се завршни део радње одвија ту, на пример: – Расла јела више Сарајева.

Овим падежом се именује и оно место у простору према коме се радња усмерава без извесности да ће се то место у простору и досегнути, нпр.: – Студенти су кренули пут Тврђаве.

ДативКада служи за исказивање места вршења радње датив се може употребљавати и

слободан и у конструкцијама са предлозима. Ово је падеж који именује просторне односе у смислу означавања места као циља вршења радње. Слободан датив у овој функцији има сужен домен употребе од датива са предлозима. Данас је неспорна употреба слободног датива у функцији исказивања просторног односа уз глаголе кретања који се граде префиксом при-, нпр.: – Месецима није смео да приђе прозору. – Колона се приближавала граду. – Пришао нам је један непознати човек.

У другим случајевима може се говорити о спорадичној употреби датива без предлога, а неки синтаксичари чак сматрају да таква употреба мимо поменуте класе глагола и није карактеристична за савремени српски језик. Такви примери се и наводе из нешто старијих текстова, нпр.: – Оде Стојан своме винограду. – Окренуо се и пошао вратима. Дакле, слободни датив стоји и уз глаголе кретања, а и уз глаголе који означавају окренутост појма према ономе према коме се кретање врши.

У другим случајевима, када се уз глаголе кретања именицом у дативу без предлога означава лице, ради се о одредби која означава намену, а не просторни однос, нпр.: – Отишла је родитељима.

Када се употребљава датив с предлозима онда се именује предмет, или место, ка којем се управља вршење радње, али без сигнала о томе да ли ће се радња ту и завршити: – Сви су кренули ка Тврђави. – Изашао је из аутобуса и упутио се према позоришту. Ови примери нам показују да датив у овој функцији са предлозима служи као одредба места у смислу одређивања правца кретања радње у простору, али не и у одређивању места завршетка те радње.

Како се из наведених примера може утврдути, датив је падеж помоћу којег се врши индиректна оријентациона локализација.

36

АкузативАкузатив се јавља у функцији локализовања месног значења само са

предлозима. За овај падеж је карактеристично то да он може да врши и директну и индиректну локализацију радње. Један број предлога са акузативом служи за означавање места као циља радње. Под циљем се подразумева тачка, или објекат у простору, ка којој радња полази, с тим да се, достигавши је, на њој оконча. Такво значење акузатив исказује са предлозима: у, на, под, пред, над, за, уз, међу: – Кад стиже у село нађе кућу затворену. – Голуб је слетео на руку. – Мачка је побегла под клупу. – Студенти су дошли пред факултет. – Деца су отрчала за школу. – Наслонио је бицикл уза зид. – Изађе међу људе.

У погледу разлике директна–индиректна локализација радње све ове предлошко-падежне конструкције су неутралне. Могу вршити и директну и индиректну локализацију, нпр.: – Стао је у бару / Стао је пред бару.

Саопштавајући о месту као о циљу, говорно лице даје податак о томе да радња која се усмерава ка датој тачки у простору ту тражи и да је досегне. Када се не жели досегнути циљ употребљава се датив правца: – Отишао је у град / Отишао је према граду.

Акузатив са предлозима може да одређује и место тока радње у целини. Такви предлози су: уз, на, низ, кроз. На пример: – Дечак се пење уз дрво. – Трчи низ улицу. – Пролази кроз село. – Фудбалери излазе на терен.

У овом случају употребљавају се глаголи који значе савлађивање простора. Аку-затив са овим предлозима служи за директну локализацију радње.

ИнструменталИнструментал се може јавити у функцији прилошке одредбе за место као

слободни падеж или падеж са предлозима. Инструментал без предлога служи за директну локализацију радње. У својој

просторној функцији он се остварује онда када именица означава какав географски појам у ширем значењу тог термина: пут, ливада, река, улица и сл., а управни глагол именује радњу чијим се вршењем простор савлађује. Дакле, управни глагол је глагол са значењем динамичности: – Гором иду кићени сватови. – Плове Дунавом. – Пођоше главним, широким путем.

Инструментал са предлозима јавља се у функцији индиректне локализације, он именује какав објекат или географски појам за који се зна где се налази, а помоћу предлога се одређује положај радње према том објекту. У овом случају радња може имати компоненту статичности или компоненту динамичности: – Падају вечери које дуго задржавају над касабом румен сјај јесењег сунца. – Над реком су кружиле птице. – Под клупом је дремала мачка. – Деца су се играла под крушком. – Међу кућама је играло коло. – Застаде међу шљивицима.

ЛокативЛокатив се јавља у функцији прилошке одредбе за место искључиво у констру-

кцијама са предлозима. Такву функцију са локативом поседују следећи предлози: у, на, о, по. Примери: – Бејаху заноћили у неком напуштеном летњиковцу. – На крововима су чучали врапци. – О зиду су висиле слике. – На ливади су се размилиле девојке. – Стаде шетати по соби. –Мисли на кревету. – Дрема на клупи. – Подиже паре у банци. – Човек је носио пушку на ремену.

Локатив са месним значењем долази најређе са предлогом о, и са ограниченим бројем глагола (висити, носити...).

Локатив има функцију директне локализације радње.

37

Основна два предлога су у и на који одговарају двема основним могућностима ближег одређивања места радње – унутрашњост / површина.

Предлози о и по такође носе представу о површини, али са специфичним значењем: по – простирање, захватање горње површине; о – додиривање нечега или кружно обухватање.

Локативом се детерминишу и радње са значењем динамичности и радње са значењем статичности. У облику локатива са значењем места јавља се велики број именица.

Значење још неких предлога који могу да стоје уз локатив: према – означава место на супротној страни од појма у односу на који се то место одређује; казује да се нешто врши, збива или налази преко пута неког појма у простору (Седи окренут према прозору). при – означава да се нека радња врши или неки предмет налази непосредно уз неки други (Цвеће је при прозору).

Падежи са временским значењем

У српском језику сви зависни падежи јављају се у функцији обележавања времена вршења радње, тј. у функцији прилошке одредбе времена. У овој функцији падежи се јављају у сва три вида: 1. као слободни; 2. у предлошко-падежним конструкцијама; 3. у конструкцијама именица + обавезна одредба (детерминатор).

Смисао употребе падежа у временској функцији састоји се у именовању неког временског одсека за које се веже вршење глаголске радње. Из тога произилази да се у овој функцији јављају падежи само са оним именицама које на неки начин могу да искажу такав временски одсек. а) У нашем језику постоје именице којима се означавају временски одсеци, а који су, уствари, јединице мере времена. Када се ти одсеци именују као периоди (краћи или дужи) који се разликују од других одсека, онда се именица која тај одсек обележава јавља као довољна да сама то време диференцира у односу на друге одсеке. Такве су именице које обележавају дане (понедељак, уторак...), месеце (јануар, март...), годишња доба (лето, јесен...), делове дана (поноћ, зора...) и сл. У оваквим случајевима падежи ових именица могу се у функцији временске одредбе јавити као слободни и у предлошко-падежним конструкцијама, детерминатори им нису потребни: – У понедељак смо ишли у позориште. б) Постоје у нашем језику и именице које значе неки временски одсек, али га не диференцирају од другог, сличног таквог временског одсека. Такве су, уствари, именице које означавају јединицу мере времена, а саме не могу то време издвојити, не могу, дакле, у реченици саме представљати временску одредбу. Кад се такве именице јаве у функцији временског одређивања глаголске радње уз њих се јавља нека одредба помоћу које се тај временски одсек чини познатим, издвојен од других. Такве речи су: дан, час, тренутак, година, месец. Ове именице у функцији одредбе никад се не јављају слободне или у предлошко-падежној конструкцији. Оне уза себе имају обавезну одредбу, нпр.: – Тог дана сам био у школи. Овакве именице по правилу захтевају присуство обавезног детерминатора и када долазе у конструкцији са предлогом: – На тај дан смо ишли у позориште.21

21 Упореди: У понедељак смо ишли у позориште.

38

в) Време вршења радње може се одређивати и указивањем на какав други догађај, довођењем времена вршења прве радње у однос са тим догађајем. У српском језику, као и у другим словенским језицима такви догађаји се исказују девербативним именицама: – Упознали су се на прослави матуре.За савремени српски језик карактеристично је да се овакве именице јављају веома често, као и у другим савременим језицима, а у складу са процесом номинализације у језику.

И код падежа са временским значењем можемо уочити још две специфичности. У једном случају падежима и њиховим конструкцијама прецизно се исказује време у којем се вршила, у којем се врши, или ће се вршити глаголска радња. Кад се падежом тако одређује време, говори се о директној временској локализацији. Када се именицом у неком падежу не исказује време у којем се врши глаголска радња, него се исказује неки временски одсек према коме се „грубо“ оријентишемо у одређивању времена вршења радње тада говоримо о индиректној временској оријентацији или о индиректном одређивању времена.

Падежне конструкције са значењем временске локализације

ГенитивГенитив се у овој функцији јавља са обавезним детерминатором и са

предлозима. Са обавезним детерминатором јављају се именице које значе неки временски одсек, али које саме по себи нису довољне да тај временски одсек временски ликализују, а о њима је већ било речи: – Те исте године појави се у мом животу један човек. – Те ноћи по месечини вратила се Аника у Вишеград. – И једног дана он је сасвим мирно пришао Аникиној Циганки.

Такође, у функцији временске локализације јавља се генитив са предлозима и предлошким конструкцијама – преко зиме, за време јесени, у току лета, усред зиме и слично, нпр.: – Усред зиме отишла је на село. – За време јесени боравила је на селу. – У току лета саградили су кућу.

У овим конструкцијама често се јављају и девербативне именице. Иако ове именице саме по себи обележавају један временски одсек који ничим није посебно издвојен у временским следу, оне не захтевају обавезно присуство детерминатора. Девербативне именице не захтевају посебно присуство детерминатора због тога што дата конструкција не садржи информације о већем броју истовремених догађаја, јер се временски оријентишемо само према једном догађају који обележава девербативна именица: – Приликом уписа ђаци су добили књиге. – За време боравка у Србији написао је тај роман. – У време посете гости су препричавали своје доживљаје.

ДативДатив се не употребљава за исказивање временске локализације глаголске

радње.

АкузативУ временској функцији акузатив се јавља, или са предлозима, или са обавезним

детерминаторима: – Некако у то време започела је Аника своју борбу. – Чекала сам целу ноћ. У овом случају уз акузатив поред предлога долази обавезно детерминатор. То захтева именица јер својим значењем сама не може да идентификује временски одсек у коме се врши глаголска радња. Изостављањем ове одредбе именица не би имала потпуни смисао.

39

– Тек у сумрак послана су из вароши два Цигана. – У недељу су дошли и рођаци да погледају нову кућу. – На Божић су дошли сватови да је воде за Марка. – Звала га је да га пита шта мисли да ради на Ђурђевдан. – Чекали су на ноћни ветрић који је и за највећих врућина неминовно наилазио.

У функцији временске локализације ретко се јављају девербативне именице које су у облику акузатива, нпр.: – Дошли су пред почетак представе.

ИнструменталИнструментал се јавља у функцији директне временске локализације. Може

бити исказан именицом која означава дан у недељи: – Суботом су нам долазили родитељи.

У овом случају обликом инструментала именује се и временски одсек који се понавља у одређеним временским интервалима (сваке суботе), дакле, радње које се временски одређују инструменталом обично се понављају: – Деца су се сатима играла. Овде се именицом у инструменталу показује да је глаголска радња трајала један дужи временски период.

У функцији временске локализације глаголске радње јавља се и инструментал са девербативним именицама: – Ступањем на снагу новог статута, престаје да важи стари. – Са свитањем стижу...

Слично овој конструкцији употребљава се и инструментал са предлогом с/са: – Са годинама је све више пио. – Са настанком стварне опасности почео је у школи да расте страх.

У овој конструкцији (с/са+инструментал) јављају се у облику инструментала и девербативне именице и оне које то нису.

ЛокативЛокатив се у функцији временске локализације јавља само са предлозима (при, у,

на, о), а само са именицама које идентификују неко време. – При повратку из града отишао је у кафану. – На повратку кући свратио је у пекару. – У повратку свратићемо у тај ресторан (повратак – девербативна именица).

Конструкцијом о+локатив одређује се време приближно ономе које је именовано именом у локативу: – Родио се о поноћи. Али, оваква конструкција може одредити и тачно време вршења радње: – О ручку се разговарало о плановима. – О празницима идемо у село.

Систем падежа са узрочним значењем

У српском језику предлошко-падежне конструкције исказују и узрок вршења радње. Приликом одређивања значењења узрока уочава се да постоји неколико типова конструкција које имају посебна средства свога изражавања. У систему падежа са узрочним значењем ти посебни типови представљени су конструкцијама: због, од , из + генитив. Да се може говорити о посебним типовима узрочног значења можемо се уверити на основу чињенице да се у свакој ситуацији не могу равноправно, у истом значењу, употребити ови предлози уз генитив. Може се рећи: – Умро је од глади. – Ради свој посао из љубави. – Напустила је студије због једног професора.

Може се, дакле, утврдити када која од ове три предлошко-падежне конструкције долази у функцији одредбе узрока радње, а преко тога се могу дефинисати и типови узрока. Овде се о типовима узрока говори на основу синтаксичког критеријума.

Да би се одређено значење могло прогласити узроком посебног типа оно мора имати и посебно средство изражавања; мора имати средство које служи управо за тај тип као примарно.

40

I Генитив са предлогом од изражава значење непосредног изазивача или ефектора. У избору конструкције од+генитив износи се схватање узрока у смислу да је за узрок битна спонтана реакција, тј. да она по своме карактеру означава неки физиолошки процес или стање који се развијају без предумишљаја и без стимуланса.

Конструкцијом од+генитив именује се појам који својим природним значењем изазива овако спонтану реакцију. Овде се радња врши као последица која је настала непосредним деловањем узрока. Нпр.: – Гледали су и дрхтали од студени. – Марко је помодрео од страха. – У соби се ништа не виђаше од дима. – Учитељу се окреће школа од чуда. – Изгара од жеље за поновним сусретом.

Понекад се уместо ове конструкције јавља њој непотпуни синоним, конструкција на +локатив: – Гледали су се и дрхтали на студени.

Овде локатив означава на свој начин узрок вршења радње, означавајући атмосферске прилике као изазивача. Тако је ова конструкција ограничена на оне лексеме које означавају овакве појаве у природи, као што су: бура, сунце, ветар, мраз и сл.

Исто значење у неким приликама може се исказати и слободним инструменталом: – Била је сва изгрижена сузама и надута уздисајима. И ова конструкција је ограничена одређеним бројем именица.

Узрок некој радњи може да буде и вршење какве друге радње. Тако да се у овим конструкцијама јављају и девербативне именице: – Уморио се од стајања . – Јавља јој се немир од помисли на јесен.

Као синоним овој конструкцији, када је у питању узрок који се именује девербативном именицом, може да буде конструкција при+локатив: – Ужаснух се при помисли да ме чека.

И конструкција пред+инструментал у одређеним приликама служи као синоним конструкцији од+генитив: – Спопала га је страва пред том идејом.

Као узрок овог типа ефектора јављају се следећи изазивачи: 1. спољни изазивачи, 2. унутрашњи изазивачи, и то: а) психичко или психо-физиолошко стање; б) латентне (прикривене) мисли.

II Други тип узрочног значења најбоље је представљен конструкцијом из+генитив. Именица у овом случају обележава неке унутрашње побуде које доводе до вршења радње. При исказивању овог типа узрочности, радње се врше као свесне активности преко импулса воље. Овај тип узрока зове се унутрашњи подстрекач или мотив.

Између унутрашње побуде као мотива и последице у виду вршења дате радње, подразумева се постојање и вољног момента. Када се та воља жели навести и експлицитно, она се изражава средствима ефектора, рецимо конструкцијом од+генитив: – Отишао је у борбу од своје воље. Или инструменталом: – Уписао се на студије својом вољом. Или конструкцијом по+локатив: – По слободној вољи изабрао је ову професију.

Примере за узрок можемо приметити и у неким другим падежним конструкцијама:

Из+генитив: – Учинилац може одустати из страха или из кајања. – Машиновођа је из беса притиснуо сирену. – Не држим те овде из мржње, него из потребе.

У+локатив: – Овај одби вотку у страху да ће бити отрован. – Синови су тврдили у својој мушкој сујети да су га они млатили. – Ова клекну крај њега у намери да му помогне.

41

У+акузатив: – Е, онда ћу у инат још ноћас изаћи одавде. – Све ћу Вукашину у инат да дам. – Отишла је у коло њему у пркос.

За+локатив: – Сутрадан сам за инат отишао од куће.Са+инструментал: – И кренух ја к њему с намером да постанем војвода. – Он

убрза за њом са живом жељом да јој још нешто каже.Све ове конструкције, дакле, могу се заменити конструкцијом из+генитив. Оне у

значењу носе нешто од основног значења падежа уз дати предлог: локатив значење локативности, инструментал значење социјативности итд.

III Трећи тип узрочног значења најпотпуније означава конструкција због+генитив. Овај тип узрока може се означити као индиректни узрок.

За разлику од претходна два типа, које карактерише директност узрока, овај тип узрока именује се као разлог. Разлог се дефинише као околност која потпомаже реализацију дате последице, али је не изазива непосредно.

Разлог је повољна или неповољна чињеница која условљава одређену акцију. И повољна, али и неповољна чињеница условљавају неки тип свесне, тј. одређене акције именоване глаголом уз који долази нека падежна конструкција.

Може се утврдити неколико најчешћих случајева односа овог типа узрока и радње:1. Постојање околности Х условљава радњу Y.2. Непостојање околности X условљава радњу Y.3. Постојање околности Х искључује радњу Y.4. Непостојање околности Х искључује радњу Y.

Треба напоменути да се код глагола који значе психичка стања појава која доводи до таквог стања обележава конструкцијом због+генитив: – Одобровољио се због некога/нечега.

Не употребњава се конструкција од+генитив са значењем непосредног изазивача што би се могло и очекивати. То је зато што ове појаве не условљавају својом природом јака психолошка реаговања која би по природи својој била изазивач психолошке реакције. Значи, психолошка стања означена глаголом не надовезују се директно на дату појаву него индиректно: – Гуши се од суза. – Лечи се због својих суза (одређена ситуација).

У првом примеру сузе су посредни изазивач стања које се исказује глаголом. Субјекат се не гуши због суза, већ због нечег другог, нечег што осећа. У другом случају сузе су непосредни (стварни) изазивач стања. Оне лицу коме дато стање припада стварају одређену ситуацију, а ова је повод лечењу. Због тога се у овим примерима не могу међусобно заменити конструкције.

Конструкција због+генитив: – Он је кажњен због покушаја физичког обрачуна са тренером.

Исто значење може се исказати и другим конструкцијама:Услед+генитив: – Услед напрезања и несанице очи су га болеле. – Пут је услед

изливања реке био оштећен.Ова конструкција у савременом српском језику увек се може заменити

конструкцијом због+ генитив. Исто важи и у обрнутом смеру, али само кад се ради о девербативним именицама.

У+локатив: – Обузе га немило чувство које ми, у недостатку повољнијег израза, зовемо страхом.

Из разлога+генитив: – Војни ефекти су из разлога штедње били сведени на минимум.

Захваљујући+датив: – Нису стигли на време захваљујући кашњењу.

42

IV Може се говорити и о неким другим типовима узрочног значења. То је и тип повода чије је дејство минималног интезитета. Минималног је интезитета јер су се раније већ испунили услови за вршење неке радње и довољан је још само мали покретач да би до вршења радње дошло.

У српском језику такав тип узрочног значења најчешће се изражава предлошко-падежном конструкцијом поводом+генитив, или у поводу+генитив: – Пада ми све на памет баш поводом афере.

Овакав тип конструкције се усталио као формула и званични текст, етикеција, приликом обраћања.

Падежи са квалификативним значењем

Именице у зависним падежима јављају се у синтагматским спојевима у којима им је управни члан друга именица. У таквим синтагмама, поред значења посесивности, именица у зависној позицији може да исказује одређену особину именице у централној позицији. Именица у централној позицији означава појам који поседује нешто означено именицом у зависној позицији.

Особина коју исказује зависна синтаксема често се може исказати и придевом или односном реченицом. Пошто падежне конструкције у овојој ситуацији имају функцију придева оне су у реченици атрибут. Падежне конструкције са овом функцијом могу да изражавају различита значења.

Квалитативно значењеОво значење исказује се квалитативним генитивом и инструменталом. Придев

у генитиву, односно инструменталу, именује појам који је према појму означеном именицом у централној позицији у односу дела према целини, а одредба, у форми придева, која долази уз зависну именицу служи карактеризацији тога дела преко којег се, или по којем се, карактерише појам као целина.

Тако у примеру: – Девојка црвене косе, генитив косе означава појам који припада појму озуначеном управном именицом. Атрибут одређује косу, дакле, девојку карактерише црвена коса, што би се могло исказати и придевом црвенокоса (девојка).У овој функцији генитив се јавља без предлога, а са обавезним детерминатором: – Онда смо се сукобили са старцем седе косе . – Прискочио је да придржи старицу погурених леђа. – Човек велике смелости и изванредне снаге имао је много среће.

Инструментал се јавља у овој функцији са предлогом са: – Свом снагом удари по жбуну у ком је шиштала отровница са црно-белим шарама .

Када се карактеристичан детаљ схвати више као пратилачки део надређеног појма само уз генитив долази обавезна одредба док инструментал није обавезно праћен одредбом: – Вадили су из џепова огледала са шарама и сликама . – Кукурузи носе још зелене тоге са ресама .

Ако би у овим реченицама био употребљен генитив, онда би реченице морале да добију обавезне одредбе: – Вадили су из џепова огледала чудних шара и слика. – Кукурузи носе још зелене тоге свилених реса.

И године неког лица означеног именицом у централној позицији могу представљати карактеристичну појединост, на пример: – Међу њима је било људи средњих година.

У овом случају не јавља се инструментал. Када се уз генитив именице година јавља број, онда генитив долази са предлогом од: – То је могла бити девојчица од шест година.

43

Значење посесивностиОво значење најчешће се исказује обликом генитива. Генитив овде означава име

појма коме припада именовани појам у централној позицији синтагме, нпр.: – Падају вечери које дуго задржавају румен сјај јесењег сунца . – Знам ја ћуд наших планина . – Ово је кућа моје тетке .

Када се припадност приписује лицу означеном само именом или презименом, онда се најчешће не употребљава генитив, већ се замењује присвојним придевом. Придевску посесивну функцију имају и такозвни субјекатски и објекатски генитив. Овакви генитиви јављају се у реченици у придевској функцији као резултати процеса номинализације.

Субјекатски генитив именује појам који је вршилац радње исказане девербативном именицом. Субјектом се зове зато што је пре номинализације означавао реченични субјекат у номинативу: – Слуша откуцавање срца . – Слуша како откуцава срце22. – Слуша хуктање необуздане плиме .

Објекатски генитив означава појам објекта радње означене девербативном именицом, а пре номинализације означавао је прави објекат, нпр.: – За њу је даривање просјака била светиња23. – Мене обузме оно свеже осећање живота.

Посесивно значење има и датив без предлога у зависној позицији синтагме уз неку другу именицу, нпр.: – Био је учитељ деци (дечји учитељ). – Остајемо ја и две ми сестре (моје сестре). – Код куће га грди жена му Косара (његова жена).

Особину појма могу исказивати именице у зависном падежу са неком другом функцијом. Тако је са именицама које означавају место појма означеног именицом у централној позицији синтагме: – Тако сатима притиште дланом то место и гледа ланче у фуруни. – Постеља под светлом лампе на ноћном ормарићу изгледа као ратиште. – Али увече је играчица на жици 24 оно што баца касабу у занос.

Иако се зависни падежи у овом случају не могу заменити придевским атрибутом, и овде падеж именице у зависној позицији исказује атрибутско значење. Уместо именице могла би доћи зависна реченица са атрибутским значењем.

Сложена реченица

Врсте сложених реченица

Сложена реченица је језичка целина састављена од две или више простих, односно простих проширених реченица међусобно повезаних смислом или синтаксичким функцијама, или и једним и другим моментом. Просте (и просте проширене) реченице у сложеној реченици, гледајући њихов међусобни однос могу бити двојаке: а) Независне – стоје са другим реченицама у паратакси, тј. у напоредном односу, а не служе за објашњавање других реченица, ни као њихова допуна, ни као њихова одредба. Независне реченице синтаксички су независне. Када је реч о семантичкој зависности констатује се да се напоредне реченице не могу увек употребљавати посебно, одвојено од других реченица, разбијањем сложене реченице на просте, тако да остане сачуван смисао које су имале у сложеним реченицама. Пример: – Сунце зађе, паде тама, а ја остах сама – а је везник који изражава супротност. Уколико из ове сложене реченице издвојимо следеће просте реченице: – Сунце зађе; – Паде тама; – А ја остах сама; видећемо да је а везник, али у функцији речце (истиче став, изненађење).

22 Субјекат у номинативу: Срце откуцава.23 За њу је била светиња да дарује просијаке (објекат).24 Атрибутивно значење особине по месту.

44

б) Зависне – не употребљавају се саме за себе, већ им је функција да одређују или допуњују друге реченице, или поједине делове других реченица, с којима чине већу језичку целину. Асидентизам (изостављање везника) је ређи код зависних реченица. Зависне реченице су увек одредбе или допуне реченица или појединих делова реченица од којих зависе: – Кад хода, његово тело је право као стрела.

Паратакса

Напоредне реченице могу бити: а) Сидентетске – повезане везницима, б) Асидентетске – без икаквих везника.

Врсте неазвисних реченица

Саставне (копулативне) напоредно-сложене25 реченице

Када је оно што се износи у двема посебним клаузама простим реченицама једне исте сложене реченице истог смера – када су те реченице по смислу истосмерне, оне се зову саставне. Могу стајати са и без везника. Везници саставних реченица су: и, ни, нити, па, те. Ови везници могу некада бити и зависног карактера што зависи од карактера реченице.

Везник те може имати и карактер знака за везивање зависне реченице којом се казује намера или последица: – Свако јутро долазе на језеро те се купају (намера). – То се крило по чекрк окреће те казује који ветар дува (казује последицу).

Како је у првом примеру другом реченицом изнесена остварена радња, док је радња сваке намерне реченице само нереализовани циљ, ова реченица је ипак копулативна (саставна). За другу реченицу Мусић је био управу када је помиње као последичну реченицу.

Најнедвосмисленији је саставни карактер напоредних реченица са везником и у функцији спољњег знака њиховог: – Јасна седи за столом и пише домаћи. – Коњи успорише ход и почеше даље да фркћу. – Увек је носио уза се секиру и поткресивао младе букве. – Трговац узе лонче и поче у велику чашу сипати сок.

Реченице копулативног карактера са везником и најчешће означавају радње истог смера које су повезане често истовременошћу вршења радње, вршењем на истом месту и од стране истог субјекта. Реченице копулативног карактера могу означавати и сукцесивност радње, вршење једне па друге: – Клекла је старица пред свима и кумила га свим најдражим.

Везником и се означава и саставни карактер радње, стања или збивања различитих субјеката: – Упрли су бучно раменима и врата се брзо стропошташе.

Врло често се срећу низови низови саставних речаница са везником и: – И они су се слабо осећали, и путеви су били раскаљани, и време је било рђаво, па су опет на време стигли.

Исто тако се јављају и одричне саставне реченице са везником ни, нити. Ове се реченице разликују од реченица са везником и само по томе што се њима одриче оно што предикат значи: – Ја нити га познајем, нити знам како се зове, ни где станује.

Ни по смислу ни по синтаксичком односу нема велике разлике између саставних реченица са везником и и асидентских саставних реченица: – Муком муче ропске слуге, муком муче, плен свој грабе. – Тужи млада за срце уједа, очи горе живље од пламена,

25 Напоредно-сложене или координативно-сложене реченице.

45

чело јој је светлије од Мјесеца. – Скочи с кола, сломи пушку о точак, опсова, завитла у врзину кесу из недара и пође пешице.

Када се саставним реченицама само набрајају радње, онда оне обично долазе једна поред друге без везника и одвајају се запетама, а једино се последња међу њима везује за претходну везником и (или везницима нити, ни). Правило је да се између напоредних саставних реченица без везника увек нађе запета. Уколико се жели нагласити последња реченица, која је везана везником, између ње (њеног везника) и претходне реченице може се ставити запета. Уколико се саставним реченицама опет само набрајају радње, а оне су повезане саставним везницима, између последње две се може ставити запета, поново само у случају уколико се радња последње реченице жели нагласити.

Радње, односно стања, односно збивања, која се исказују асидентским, односно сидентским саставним реченицама, а које су са везницима и, ни, нити, могу бити или истовремене или сукцесивне.

Саставне реченице код којих се другом износи последица онога што се казује првом често се везују везником па: – Сунце се сакрило за облаке па је читава улица била хладна и непријатна. – Пијан па дрема.

Много се чешће реченице са везником па срећу у функцији спољњег знака везе код саставних независних реченица чије се радње дешавају једна за другом а без икакве нијансе било каквог другачијег значења: – Станко га забезекнут погледа па се уозбиљи.

Могућа је употреба везника па као спољњег знака за везивање напоредних реченица супротних односа. То се дешава у случајевима у којима везник па има вредност али, а, ипак, али и притом, али и поред тога: – Толико сам година провео на селу, на селу сам и рођен, па нисам никада био на прелу.

Везник пак се у свом облику првенствено употребљава са супротним значењем, али се може употребити и у саставном значењу – истина ређе и такви облици се често налазе код старијих писаца и у народним умотворевинама: – Пошљи људе у војску, пак сједи те плачи. – Дуго му време пак броји козја имена.

Саставне реченице код којих садржина друге проистиче из садржине прве као последица настала узроком прве, најчешће се везује везником те: – Прво издање је одмах распродато, те је после неколико дана изашло друго.

Саставне реченице са везником те које стоје у односу последице према узроку у писању се растављају запетом. Напоредне реченице са овим везником имају и друге смисаоне нијансе, рецимо нијансу намере: – Сутра, на дан рођења, познаници ће долазити те ми честитати рођендан. – Сутра, на дан рођења, познаници ће долазити и честитати ми рођендан.

Синтаксичка независност ових реченица огледа се у чињеници да њихово значење остаје исто и уколико се везник те замени везником и. Једино се код примера који се нађу са енклитиком поред глагола мења ред речи.

Без икакве посебне нијансе у значењу употребљава се везник те као апсолутна синонимска опозиција везнику и: – Много света стоји те гледа. – Око ватре поседали укућани те разговарају.

Везником те могу се истицати целе реченице и поједини њени делови: – Не дам, те не дам.

Када је нарочито потребно истаћи да саставне реченице стоје у односу последице према узроку, и када је потребно последицу тешње повезати са узроком иза саставних везника и, па, те, онда се у том случају употребљавају прилози, односно прилошке синтагме зато, стога, због тога, услед тога. Овакве реченице могу бити и

46

без везника, а са истим прилозима, односно прилошким синтагмама: – Од силине треске испаде дрвени мандал, те се врата (зато, стога, због тога, услед тога) отворише.

Временска узастопност радње оваквих реченица природно произилази из природе односа узрок–последица, али могуће су и саставне реченице које означавају истовремене радње односно стања: – Болестан је, те никуда не излази из куће.

Саставне синдететске реченице са везницима па и те се од асидентских саставних реченица и од саставних реченица са везником и разликују по томе што обично само по две реченице везане овим везницима улазе у сложену реченицу, док везник и много чешће везује по неколико независних реченица.

У саставне, а не у супротне спадају и реченице са сложеном спољном ознаком њихове везе – не само... него и / већ и / но и...: – Не само да живе него се и тове и богате. – Они су то не само обећали већ и извршили.

Сви ови спољни знаци означавају, не само оно што се каже првом реченицом, него и оно што се каже другом, дакле и једно и друго, што указује на чињеницу да по смислу значе исто што и реченице везане везником и. Друга реченица има чак и већу комуникативну вредност, па због свега тога не треба их одвајати запетама.

Као посебну реченицу саставног односа и напоредно сложених реченица схватамо и реченицу са везничко-прилошком речју такође, тако, исто. Овакве реченице се увек одвајају запетом: – Сви су се поразбољевали, ја сам такође прехлађена. – Ваши другови већ славе, ви ћете исто тако кад апсолвирате.

Већ смо говорили о правилу повезивања саставних реченица у напоредно-сложеној реченици у набрајању. Уколико се незвисно-сложеној реченици налазе само две саставне реченице, и уколико се посебно жели истаћи оно што се казује другом, онда се између њих ставља запета: – Мени је књига потребна, и донеси ми је.

Када између напоредно-саставних реченица нема везника обавезно се пише запета. Када су везане везницима не одвајају се запетама с обзиром на доста тесну међусобну везу и исти смер. Запетом се одвајају саставне реченице које су уствари одредбеног карактера: – Изгубили су сав новац, и то их је онеспокојило.

Закључне (конклузивне) напоредно-сложене реченице

Закључне реченице су уствари подврста саставних реченица. Њихов посебан карактер чини то што је друга реченица природни закључак који произилази из онога што се износи у првој реченици. Овакве реченице стоје без икаквих спољних ознака њихове везе, без везника или се за истицање закључне реченице употребљава модална речца: – Ми се боримо за праву ствар, победа ће бити на нашој страни. – Обећао је да ће доћи, можемо га, дакле, очекивати. – Непријатељ је опкољен и биће уништен. – Пада доста кише, сигурно ће бити плодна година. – Никола није нашао карте, дакле, нећемо ићи у позориште.

Закључна реченица по своме односу према оној из које се изводи као закључак стоји као последица према узроку; и оно што се износи временски обично иде иза онога што се казује првом реченицом, а може се и временски поклапати са тим. Закључак се износи из онога што је речено у претходној реченици, па се зато на почетку друге реченице, или негде даље у њој могу, или би се могле употребити модалне речи: дакле, ваљда, зато, стога, с обзиром на то, без обзира на то да ли су везане неким везником или не. Закључци се обично дају према личном схватању, они су најчешће претпоставка, увереност, сигурност, што се може закључити из примера: – Јако је захладило, несумњиво ће пасти снег.

47

Закључне реченице се обично одвајају запетом. Модалне речи и изрази, уколико иза њих не стоји енклитика, одвајају се запетом уколико речца није тесно повезана са закључком: – Нећемо добити, сигурно узалуд чекамо.

Супротне (адверсативне) напоредно-сложене реченице

Супротне независно-сложене реченице су оне реченице чије просте, односно просто-проширене реченице стоје у међусобној вези по свом смислу, али је садржина друге у супротности са садржином прве реченице, или бар неподударна са њом: – Другови су, уморни од дуга пешачења, одмах заспали, а ја сам остао на стражи испред. – Он је врло нежнога здравља, па ипак издржи најтеже напоре.

Супротне реченице се за реченице према којима имају супротни однос обично везују супротним везницима, изразима и речцама: а, али, већ, него, но, пак, па ипак, и притом, али и поред тога, међутим.

Између супротних напоредно-сложених реченица у писању се ставља запета да би се управо нагласила супротности између њих.

I Најизразитије су супротне реченице са везником а. Реченицама везаним везником а казује се да се нешто друго ради, или да се ради нешто супротно од онога што би смо очекивали у односу на садржај претходне реченице; или да неко други нешто ради или се неког (нечег) другог нешто тиче, а не тиче се онога о коме се говорило у претходној реченици; или се нешто ради у неко друго време, или на другом месту, или на други начин, или на другом објекту, и слично, а што није очекивано. Примери: – Марија га виде овако обезвољеног, а помоћ му не умијаше пружити. – Он чита, а време споро пролази. – Увек последња леже, а ујутру је прва на ногама. – Куће су им близу једна другој, а школа је од свију њих удаљена.

Везником а се повезује напоредна реченица којом се износи нешто што је у супротности од онога што би се очекивало према садржини прве, с њом напоредне реченице: – Нема звезда, а ноћ све види. – Хтео је да буде према свима добар, а сви су викали на њега.

Везника а се среће и у књижевно-уметничком стилу, при изражавању песничких контраста: – Чекамо видело, а оно ето мрак. – Сунце зађе, а Месец изађе.

Супротност је очигледна у напоредним реченицама са везником а од којих је једна потврдна, а друга одрична: – Волови јарам трпе, а не људи.

Супротног односа су и напоредне реченице у сложеној реченици и онда када је оно што се њима казује истог смера, довољно је само да су у њима различити субјекат и предикат, као у сложеним реченицама: – Погледам, а тамо граби зец. – Стражари су угонили осуђенике у ћелије, а они су бежали испред њих. – Мршаво малено кљусе лагано таљиге вуче, а врат је пружило дуги.

II Везник а, поред значења супротности, поседује и саставно значење, али се његово значење најчешће одређује из међуреченичног односа: – Ради, а прича.

Супротност се овде објашњава: 1) неподударношћу предиката, или 2) чињеницом да причање омета ефективан рад.

Ако је тешко одредити саставност или супротност двеју напоредних узастопних реченица, које су једним елементом супротне, а другим саставне, онда се употребљавају и везник а и везник и: – Над свом том журбом и криком сјало је сунце, а и земља је бјелином засењивала.

48

У претходном примеру било је битно дати нијансу супротности везником а због супротног односа земља – сунце, а везником и нијансу саставности због истоветности предиката сијање – засењивање.

У примеру: – Ја га грдим, а он се смије, неподударни су и субјекат и предикат, међутим супротност се не састоји у тој чињеници, већ у томе што грдња не изазива рђаво расположење, како би се очекивало, већ смех.

Права супротност или песничка контраст: – Све је то кратко трајало, а дубоко нам се у души урезало. У овом примеру, у обе реченице, субјекти се подударају, а предикати су неподударни, али и то није разлог супротности, већ чињеница да слабост, краткоћа једног догађаја оставља снажан, дубок утисак.

Из свега овога се може закључити да је права супротност једно, а супротност – неподударност реченичних делова само по себи нешто друго. Права супротност се увек обележава запетама, а неподударност обично не користи запету.

За међусобно везивање супротних реченица користи се и везник док, чија је основна служба везивање временских реченица за глагол: – Сви су они, насупрот оцу, били сањалачки и меки људи док је немирни Јован одговарао потпуно очевом схватању човека. – Једна му је страна лица већ избријана док му је друга под сапуницом.

Везником док везују се углавном реченице које казују праву супротност уколико су независног односа. За разлику од везника а, везник док може бити на почетку прве реченица.

Други се везници употребљавају само у тој функцији, тј. у функцији слободног знака, а не као везник а и за означавање неподударности реченица које се њима везују: – Ђука не послуша мој пријатељски савет, него је продужио по своме. – Извидница је стално тражила да јој се пошаље помоћ, али помоћ није стигла на време. – Нису могли остати дуже, већ су се после петнаестог дана опет вратили. – Дошли су радници, само нико није донео секире. – Ми смо га опоменули, а он је, и поред тога, остао и даље с њом. – Игла и кроз злато и сребро прође, па опет гола изађе.

Али је најтипичнији супротни везник, и најраспрострањенији је од свих горе поменутих везника. Најчешће се њиме казују реченице које означавају сметњу ономе што се казује претходном реченицом: – Кренуо је негде да иде, али се није могао растати са својим гајем. – Он ухвати Војкана, али се овај ослободи његове руке.

Супротним везником али везују се наредна напоредна реченица за претходну у којој се тврди, или пориче, да се врши нешто што је супротно констатацији изнетој у претходној реченици: – Очекивала је да ће се прво јавити или доћи, али се није збило ни једно ни друго. – Преговори су слабо напредовали, али он је био задовољан.

Сличне овима су реченице са везником али од којих се другом казује да се нешто врши, односно не врши и поред тога што се то исто констатује у првој: – Он упорно тражише предмет за разговор, али га не нађе. – Није сретан, али живи. – Најзад је клонула, али од неког времена у њој се роди неко чудно веровање.

И једне и друге овакве реченице по свом смислу исто су као и допусне реченице, али се по синтаксичком односу од њих разликују, нису зависне.

Супротне реченице с везником али за осетнију нијансу супротности користе: 1) супротне партикуле међутим и пак које имају исту функцију као и везник али: – Није се видело, али се чуло као се доле у селу отварају врата, према: – Није се видело, чуло се, међутим, како се доле у селу отварају врата. – Млеко су били спремили за болесника, али он га је одбио, према: – Млеко су били спремили за болесника, он га је пак одбио. Међутим се обично ставља међу запете, а пак врло ретко.

49

2) Прилоге – партикуле само и тек: – Олуја нам већ раскида кров изнад глава само ми ништа не видимо. – И није био однарођен, тек је био пуки цесарски официр и милитарац.

Супротне једне другима су и реченице код којих се другом казује да се нешто другачије врши, збива – пориче се оно што се констатује првом реченицом. Другом реченицом се износи ситуација која се реализује уместо очекиване. Између њих се као спољни знаци везе употребљавају везници већ, него, но: – Не стиже да дохвати пешкир, већ гологлав јурну низ степенице. – Зоран није дошао, него се јавио телефоном. – У њих нема никаква вјенчања, но погодбу некакву учине.

Између ова три везника нема никакве разлике, они су синонимични и могу им се заменити позиције, а да се смисао реченице не промени.

Везник али се често у песмама, када стих тако захтева, употребљава без крајњег гласа и у облику ал’:

То је сабља аге Ченгића,ал’ жалосно уз бедрицу виси.

Са овим везником не треба мешати по облику сличан такав облик узвика за изражавање дивљења, жеље, подстицања и сл.:

Ал се небо осмехива,ал се небо плави.

Везнички прилог зато, иако има копулативно значење, може везивати и супротне реченице: – Његова најмлађа кћи била је ружнија од својих сестара, зато вреднија од свих. Овај везнички прилог осећа се непотпуним. Смисао реченице био би много јаснији када би оне уместо овог везничког прилога биле везане везничким изразима: али зато; али у накнади за то; али уместо тога.

Искључне (ексклузивне) напоредно-сложене реченице

Као што су закључне реченице подврста саставних, тако су и искључне посебна врста супротних реченица. За разлику од осталих супротних реченица којима се редовно на неки начин оно што се казује другом реченицом искључује од констатованог у претходној реченици, искључним реченицама искључује се све остало осим онога што се казује у њима самима26.

Искључне реченице се везују везничким прилозима и везничким изразима: само, једино, већ што, тек, тек што и сл., а испред њих се редовно налази запета: – Ништа му не рече, само благим очима показа пут врата. – Читаву касабу обавио је густи мрак, само у малој сиротињској кућици трепери још слаба светлост. – Цело сам друштво забављао својим причама, једино њега ништа од тога није занимало. – Никада не излази, већ што мало прошета по парку. – Но тек мисли, ништа не говори. – Трпио сам свакојаких мука, тек што ме млин није млео.

Неки граматичари искључне реченице, и поред њиховог посебног карактера, не издвајају у посебну групу. И то је разумљиво ако се детаљније не говори о смислу напоредно-сложених реченица. Други, међутим, и кад их одвајају дају или погрешну дефиницију дефинишући их опет као супротне реченице. Искључне реченице јесу врста супротних реченица у којима се оно што се каже другом реченицом изузима из

26 Мало ми је нејасно све ово, ево шта пише у Граматици за средње школе: „Искључни или ексклузивни однос јавља се у напоредној конструкцији у којој се садржај друге реченице искључује из онога што значи прва реченица“.

50

онога што се каже првом, али за њих је то мање битно, а карактеристичније је то што се њима искључује управо све из сложене реченице, осим онога што се њима самима констатује.

Раставне (дисјунктивне) напоредно-сложене реченице

Раставне су оне напоредне реченице чији је садржај по смислу супротан, али то што је њихов садржај супротан није толико важно, већ је важно то да су ти садржаји алтернативни, и да се у зависности од дате ситуације може извршити само један, или први, или други. Карактеристичан за ове реченице је везник или... или: – Ил’ ћеш коња дати на размену, ил’ ћемо га на силу узети. – Или купи алат, или остави занат.

Раставни везник врло често стоји испред обеју реченица чији се раставни однос управо означава. Ако се супротност жели јаче нагласити (као у претходним примерима) запета се пише. Уколико се супротност не жели истаћи, већ се жели нагласити истоветност, запета се изоставља, нпр.: – Ил’ умрла или преболела, ја не могу више с њим.

Као спољни знаци односа код раставних реченица употребљавају се и речи воља, било: – Воља га узми, воља га остави. – Ја једнако дангубим, било да идем с тобом, били да те чекам овде.

Именицом воља и радним глаголским прилогом било увек се јаче наглашава оно што се износи, па је разумљиво то што су редовно акцентоване и што се издвајају запетама. Као спољни знак везе раставних реченица употребљава се и везник а: – Вулу је све једнако, а носио џак на мељаву, а копао кукуруз.

А врши исту функцију као и најнедвосмисленији везник или. У нашим народним говорима као раставни везник употребљава се и везник али: – Нешто си се замислио јадо, али ти се дријемат поче.

Речца ја може бити употребљена у функцији везе раставних реченица: – Кад год пођем, ја ли ћеш ме срести, ја ли ћеш ме стићи.

Спољне ознаке за везивање раставних реченица су везници (или друге речи у њиховој служби): или, а, било, воља, ја, али. Од свих једино везник или стоји на почетку сваке наредне такве реченице, али обично не и на почетку претходне, мада има и таквих случајева (први дати пример). Остали раставни везници стоје на почетку сваке напоредне раставне реченице. Раставне се реченице разликују од супротних по структури и у томе што по више њих може доћи у истој сложеној реченици, док се у супротној реченици казује само једна супротност, па две међусобно супротне чине једну сложену реченицу. По овој особине су раставне сличније саставним реченицама.

Када се раставним реченицама наглашава супротност и када их је више у низу, одвајају се запетама. Када су везници употребљени на почетку реченица онда се одвајају запетама. Тако употребљени везници за истицање нису прави везници, већ везници-речце: – Одлазим одавде: било да ми повећају плату, било да ме награде, било да ми срце препукне.

Хипотакса

Сложене реченице зависног односа

Зависне реченице зависне су по међусобном односу, то јест и синтаксички и семантички. Оне су тешње повезане са главном реченицом (независном); везане саме за себе никако се не употребљавају, већ је њихова стална функција да одређују или допуњују друге реченице, или поједине делове других речница са којима чине већу језичку целину – сложену реченицу.

51

Унутрашња повезаност у хипотакси означена спољним знацима везе много је чешћа него ли у паратакси. Најчешће се једна врста везника употребљава за везивање напоредних реченица, а друга за везивање зависних реченица, мада има и случајева када се исти везници употребљавају и у паратакси и у хипотакси. Права синтаксичка зависност једне реченице не може се утврдити на основу спољних знакова везе, нити према њеном смислу, већ пре свега на основу синтаксичке функције те реченице. Зависне реченице се употребљавају у служби било којег реченичног дела, али су основне њихове функције увек функције одредбе или функције допуне. Најтачнија дефиниција зависних реченица биће она у којој се каже да су такве реченице одредбе или допуне реченица или појединих делова реченице од које зависе. Због тога је зависно-сложене реченице потребно поделити у две категорије: 1) категорија допунских, и 2) категорија одредбених реченица.

Изричне (декларативне) реченице

Ове реченице исказују оно што садрже поједини глаголи управних реченица. Изричне реченице у ширем смислу објашњавају шта се у некој конкретној независној реченици износи глаголом говорења, осећања, опажања и мишљења. То што се изричним реченицама изриче садржај неке ситуације, даје им именичку конституентску вредност посебног типа. Најважнија функција изричних реченица јесте та допунска функција, и то пре свега функција правог објекта, као што смо већ рекли уз глаголе говорења, мишљења, опажања, осећања и неке сличне глаголе. Такви глаголи су прелазни глаголи и захтевају објекат као допуну којом ће се изрећи садржај њиховог акта или процеса, тј. објекат који се може назвати изричним правим објектом (изричном реченицом у ширем смислу)27.

У оквиру изричних реченица у ширем смислу разликују се три ужа типа: изричне реченице у ужем смислу (декларативне реченице), зависноупитне реченице и вољне (волунтативне) изричне реченице.

Изричним реченицама у ужем смислу (које се најчешће једноставно називају изричним реченицама) или декларативним реченицама само се изриче садржај неке ситуације. Главни везник изричних реченица је везник да: – Видиш да немам никога. – Осећа да му свака жилица дршће. – Говоре да му је брат бахат и свађалица. – Знам да сам је узнемирио. – Мислим да ми је он суђен.

У истој функцији јавља се и везник како: – Чуло се у свим круговима како свет одобрава. – Осећао је како му цуру зној. – Кажу да се чуло како је тихо опсовао. – Сада да ја теби кажем како ја искрено мислим.

Везник где такође може бити спољна ознака изричних реченица: – Видим где се двоје по соби хватају. – Књига каже где га куне мајка.

Све ове, горе наведене реченице, изричне су временски у индикативу или релативу.

У неким случајевима изрична реченица може бити и асидентска, на пример реченица: – Марко је рекао да ће доћи; може бити написана и без везника – Марко је рекао: доћи ће; али се у том случају у писању обично стављају две тачке.

У функцији везника реч где скоро нигде није потпуно изгубила нијансу свог основног значења прилога за место, а слично је и са везником како који је такође сачувао нијансу означавања начина, али не толико вршења радње у предикату управне,

27 Неке ствари у вези са овим реченицама ми нису биле баш најјасније из белешки, па сам овде, а и даље у тексту, убацио понешто и из Граматике за средњу школу (Ж.Станојчић, Љ.Поповић, Београд, 1995, стр. 295–301).

52

већ у предикату зависне реченице. Уместо ова два везника увек можемо употребити везник да. Ако је потребно истаћи више начин вршења одговарајуће радње, код констатовања да се она само врши, то се остварује употребом везника како, при чему реченица остаје изрична. У таквим случајевима замена речи како са да је немогућа јер би се изменио смисао реченице: – Овај дошавши кући не рече како (да) је прошао код зета. – Павле рече да не иде док не види како (да) ће деловати нови лек. – Он ми објашњава како (да) ћу ићи.

Ове реченице су посебног карактера по томе што у њима није тежиште на констатовању да се радња само врши (или се вршила, или ће се извршити), што се казује њиховим предикатима, већ на изношењу начина како се та радња врши (или се вршила, или ће се извршити).

У изричне реченице у ужем смислу спадају и тзв. зависноупитне реченице. Зову се тако зато што имају облик (али не и функцију) упитних реченица. Наиме, у њима се као субординатори употребљавају: (1) упитне речце да ли и ли – када је битно да ли се ситуација исказана зависноупитном реченицом реализује или не; (2) упитне заменице и прилози (ко, шта, који итд.; где, кад, како итд.) – када је битан садржај неког реченичног дела. Зависноупитним реченицама се допуњују глаголи тражења информације (нпр. питати, распитивати се; питати се, размишљати), пружања информације (рећи, саопштити, јавити итд.), стицања и поседовања информације (нпр. сазнати, чути; знати) и сл., с тим што зависноупитне реченице показују које се информације ти глаголи тичу: – Зоран је питао да ли је Марко добио награду. – Жири је саопштио ко је добио награду. – Јасна је сазнала зашто је Марко добио награду.

И у изричним реченицама у ужем смислу и у зависноупитним реченицама глаголска времена се употребљавају релативно, и то у односу на временску ситуацију више реченице. Наиме, презентом се показује да је ситуација у изричној реченици истовремена са ситуацијом у вишој реченици, перфекат – да јој претходи, а футур – да се реализује после ње (то су тзв. значења симултаности, антериорности и постериорности). При том је свеједно да ли је глагол више реченице у садашњем, прошлом или будућем времену. Упореди:

Марко ће рећи да ће Иван доћи (постериорност). Марко каже да Иван долази (симултаност). Марко је рекао да је Иван дошао (антериорност). Зоран ће питати ко ће доћи (постериорност). Зоран пита ко долази (симултаност). Зоран је питао ко је дошао (антериорност).

Вољне (волунтативне) изричне реченице су модалног карактера, тј. не означавају реалну ситуацију, него ситуацију чија се реализација наређује, захтева, жели, планира и сл. Њима се најчешће допуњавају разни модални глаголи, односно глаголи који показују лични став према реализацији радње. То су: (1) глаголи којима се исказује заповест, захтев, молба и сл., нпр. заповедити, наредити, захтевати, тражити, молити, предлагати и сл., (тада се вољне реченице називају императивним изричним реченицама); (2) глаголи којима се исказује жеља и сл., нпр. желети, жудети, волети, марити, хтети и сл. (онда се употребљава назив жељне или оптативне изричне реченице).

Примери за императивне изричне реченице (1): – Тражи од ње да јој плати дуг. – Са сузама га је преклињала да се повуче у кућу. – Он пружи запис и објасни јој да се добро умота у круг. – Треба га наговорити да све прође без тужбе.

53

Жељне (оптативне) изричне реченице (2): – Ја бих волео да останем са вама. – Зажеле да постане одузет. – Није марио да је поново сретне. – Сад би они хтели да ја њима служим.

Преостале реченице које не могу да се сврстају у један од ова два подтипа су реченице које зависе од свих преосталих глагола и израза унутрашњег расположења, а и њима сличних глагола типа: настојати, бојати се, плашити се, страховати, допуштати, застрашивати, захтевати, надати се, намеравати, трудити се, покушавати, очекивати, омести, ометати, планирати, спремати се, пристајати, умети, успети, бити вољан, бити спреман, бити способан и сл. (и њихови видски парњаци, уколио их имају) такође спадају у волунтативне изричне реченице: – Не заслужује да се о њему добро пише. – Грађани захтевају да се то учини. – Ни речи није успео да јој дошапне. – Није смео да се макне. – Превидео је тачно шта иследник сме да уради. – Он настоји да нађе карте за позориште.

Сем што се употребљавају као прави објекат уз поједине типове глагола са прелазном рекцијом, изричне реченице (у ширем смислу) могу имати и друге допунске функције, односно могу бити: 1) Неправи објекат уз поједине глаголе са непрелазном рекцијом, нпр.: – Иван је размишљао (о томе) да се упише на права. – Иван је пристао (на то) да он купи карте за биоскоп. – Иван се помирио (с тим) да неће ићи на скијање. Уп. рекцију: размишљати о нечему, пристати на нешто, помирити се с нечим. 2) Допунски атрибут уз поједине именице: – (Чуо) је вест (о томе) да је Марко добио награду. – (Води се) дискусија (о томе) да ли је Марко заслужио награду28. – (Добио је) захтев да се све књиге врате у библиотеку. 3) Допунски зависни члан у придевској синтагми: – (Био је) свестан да је погрешио. – (Он је) жељан да се што пре врати кући. – (Пера је) уверен (у то) да је закаснио. При том се изричне реченице често не везују директно за реч коју допуњују, него преко корелатива (поименичене заменице то). 4) Изричне реченице могу имати и функцију субјекта (у реченицама са активном, пасивном и копулативном конструкцијом), нпр.: – Свима одговара да се крене у 6 сати. / Да се крене у 6 сати, (то) свима одговара. – Саопштено је да у петак неће бити наставе. – Јасно је да се приредба неће одржати. / Да се приредба неће одржати, (то) је јасно.

– Непосредни и посредни говорБило чији говор се може навести на два различита начина. Може се навести

дословно, репродуковањем одговарајућих комуникативних реченица, стављених у наводнике, а подаци о комуникативном акту (о говорнику, акту говорења, саговорнику и сл.) исказују се посебном реченицом која служи као „оквир“ за навођење говора. Такав начин навођења нечијег говора, односно реченица употребљена за дословно навођење говора, назива се непосредни или управни или директни говор, нпр.: – Марко је рекао Ањи: „Ја ћу ти сутра вратити књигу“. – Марко је питао Зорана: „Колико је сати?“ – Ања је рекла Марку: „Врати ми моје плоче!“

Говор се може навести као садржај акта говорења означеног вишом реченицом; облик навођења је изрична реченица, и то онога типа који одговара оригиналној комуникативној функцији: обавештење се исказује изричном реченицом у ужем смислу (Марко је рекао Ањи да ће јој он следећег дана вратити књигу), питање – зависноупитном (Марко је питао Зорана колико је сати), а заповест вољном односно императивном реченицом (Ања је рекла Марку да јој врати њене плоче). Такав начин

28 Зависноупитна изрична реченица.

54

навођења нечијег говора, односно изричне реченице употребљене у таквој конструкцији називају се посредни или неуправни или индиректни говор.

Поред разлике у синтаксичкој конструкцији, између посредног и непосредног говора постоје и друге разлике: не репродукују се интонација оригиналних реченица нити се обележава завршним знаком интерпункције (она се управља према вишој реченици); систем употребе глаголских облика је онакав какав је иначе у изричним реченицама (реалним и модалним); речи које упућују на оригиналну комуникативну ситуацију (најважније су личне и присвојне заменице) оријентишу се према комуникативној ситуацији онако како је она исказана у вишој реченици (уп: ја, он, ти : јој; сутра : следећег дана; ми : му; моје : његове, а и конгруенцију глаголâ у примерима изнад).

Намерне (финалне) реченице

По њиховом односу према реченицама од којих зависе намерне реченице су сличне изричним реченицама, посебно модалним. Намерне реченице исказују циљ, сврху ради које се врши радња главне, односно управне реченице. Намерне реченице су као и изричне допуне управног глагола, а не одредбе29.

Док су изричне и све волунтативне реченице израз садржине основног глагола воље, односно унутрашњег расположења, намерним реченицама се изриче радња ради које се врши организована акција, конкратна радња управног глагола: – Састали се сви студенти да прославе свој успех. – Довукао је суве гране да наложи ватру.

Спољни знак везивања најчешће је везник да, а радња која се намерава вршити најчешће стоји у облику презента, као у већ наведеним примерима, или у потенцијалу: – Њима треба да се вратим да бих узео новац. – Изнад очију је смењивала сад једну сад другу руку да би боље видела ко иде.

Радња управног глагола од којег зависи оно што се казује намерном реченицом врши се с циљем да се омогући остварање онога што се означава самом намерном реченицом. Зато је разумљива употреба облика за будућност, облика потенцијала.

Намерне реченице с тим обликом врло се често за главну реченицу везују и везничким прилогом како, нпр.: – Узео је такси како би стигао на време. – Подигну с времена на време руке увис како би убрзали дисање.

Предикат намерне реченице знатно ређе се јавља у футуру: – Па потегну тешка буздована да ће њиме удрит Арапина. – Овај упери пиштољ у њих како ће их препасти, а не да их убије.

Намерне реченице могу бити и одричне. То значи да се сложеним реченицама с намерним реченицама као зависним означава и вршење радње главне реченице, не само с циљем да би се дошло, него и да се не би дошло до вршења онога што означава глагол зависне намерне реченице, нпр.: – Продужи да звижди у прсте, да грди Турке како се не би сетили да је младић погинуо.

Такав случај немамо у примеру типа: – Он пажљиво прати не би ли штогод питао. Иако почиње са не оваква намерна реченица није одрична.

Намерне реченице везују се и везницима: да, нека (ретко), како, да би, не би ли. Мусић помиње и везник те као свезу за намерне реченице у примерима: – Свако јутро виле долазе на језеро те се умувају. – Он не иде у белу цркву, већ он иде у то поље равно те он сеје пшеницу бјелицу. – Кад сутрадан Мујо не дође у одређено време с ловцима цар пошаље те га доведу.

29 У Граматици (стр. 318) стоји да намерне реченице могу бити и одредбеног карактера, наводе се примери: Марко је отишао да спава; Марко је сишао да купи новине; Марко је однео сат да се поправи.

55

Иако су ове реченице смисаоно зависне, не може се говорити о зависним реченицама, већ о независним. Ово зато што у овим, а и у другим примерима са везником те и предикатом у неком претериталном времену или имперфекативном презенту имамо радњу као реалну стварност која се вршила и извршила, а знамо да намерне реченице означавају нереализовану радњу ради чијег реализовања се врши радња главне реченице, због тога су и оне невременске модалне реченице.

Односне (релативне) реченице

Односне реченице су зависне реченице које се односе на неки именски појам из главне, односно управне реченице, или на целу ту реченицу, по правилу као одредбе те реченице. Према томе односне реченице могу бити апозицијског (1) и атрибутивног карактера (2): 1) – Свему томе је крив Јоца, који нас је узео на око. – Видели су да је то необуздана природа, која не зна ни за какве препреке. – Коначно се појавила његова жалосна руља, која се у нереду ваљала иза угла. 2) – Он избегаваше сваку помисао која би га на то подсетила. – Међу онима горе ја разумјевам онај разред нашега друштва који живи од пуке, сухе крајцаре. – А њезин живот је прича што кола од уста до уста. – Најслађи је хлеб што га сам зарадиш.

Синтаксичка функција ових реченица јесте одредбена функција, јер одређују појмове главних реченица, реченица на које се управо односе. Пошто се најчешће односе на именице и именичке синтагме оне могу бити апозитивне или атрибутске односне реченице.

У првој групи примера појмови на које се односи релативна реченица већ су и пре увођења релативне реченице одређени (знамо да је крив Јоца, да је природа необуздана, руља жалосна). Значи, односна реченица се употребљава да одреди већ одређени појам, да дâ додатну информацију о њему, што значи да је апозицијског карактера. У другој групи примера односна реченица одређује појам који није одређен и она је употребљена да га одреди, значи атрибутског је карактера. Она је чврсто везана за појам на који се односи и у писању се никада не одваја запетом, за разлику од апозитивних односних реченица. У односним атрибутским реченицама уз управне речи обично долазе, или могу доћи (мада не увек) корелативи – показне заменице онај, тај, такав. Поред наведених показних заменица могу стајати и неке друге речи одредбеног карактера, најчешће заменица неки. Упореди: – Подигао је (ону) руку у којој је држао телеграм. – Подигао је десну руку, у којој је држао телеграм. – Први нам је прискочио у помоћ неки човек који се није ни познавао са нама.

Спољашни знакови којима је односна реченица везана за главну су односне заменице и прилози за каквоћу и количину: какав, каква, какво; колик, колика, колико и прилог колико (релативизатори): – То беше велики догађај какав се ретко збива. – Још нисам своју љубав дала, колику бих могла и колику хтела. – Свако ће као награду добити колико је заслужио.

Односне реченице у овим случајевима одређују појмове по каквоћи и количини. Под тим их моментима, истина не тако јасно, може одређивати односна заменица – везник што: – Подвикну јако што (колико) му грло дало.

Односне се реченице за главне везују и односно-упитним посесивним заменицама чији, чија, чије, и то знатно чешће него што су мислили граматичари ценећи по Вуковом и Даничићевом језику. Томо Маретић је, мада му ни језик Вука, а ни Даничића, није дао за право, извео закључак да се чији у овој служби може употребљавати само кад се односи на једнину мушког лица, а да се у свим другим приликама у тој функцији употребљава одговарајући облик генитивне заменице који.

56

Не може се спорити да су најчешћи случајеви употребе односне присвојне заменице чији управо у таквим случајевима, али је данас њена употреба знатно шира: – А онај господин чији сам глас чуо, сигурно је брат. – Аустријски конзул о чијем одласку се одавно говорило, још не долази.

Вукови примери, који данас архаично звуче, имали су утицаја на ограничење употребе односно-упитне заменице чији у функцији везничког знака у реченицама које се односе на појмове друга два рода и множине, а и појмове неживе природе, поготову када је и Томо Маретић на то скретао пажњу. То правило су следили српски писци тог времена, па су зато чести примери: – Ја исподиза књиге којих се хартија на корицама беше подвила.

Међутим данас је облик чији врло обичан и распрострањен у језику: – Погледа у погурену бабу у чијем је наручју звецкало седам бомбона. – Мајка га је често носила по студеним сенкама, чије је лишће мирисало мирисом сна.

Питање напоредне употребе који и што као синонима (када то не доводи до промене у значењу) у функцији спољашњег знака везе односних зависних реченица са главним реченицама одавно је отворено и о њему се расправља у нашој литератури. Осим када замена што са који наруши метрички систем и доводи до нагомилавања истих знака, у свим осталим случајевима синтаксичку функцију везника што могла би да врши односна заменица који без икакве промене у значењу онога што се тим реченицама казује. У вези са еквивалентношћу синтаксичких функција заменице који и везника што, треба рећи да друга од ових двеју речи сама врши синтаксичку функцију заменице који, једино у случају када који стоји у номинативу, а гдекад и у акузативу, док у другим случајевима, тј. када стоји у неком зависном падежу уз везник што који се као везник јавља искључиво у том облику долази одговарајући падежни облик личне заменице трећег лица.

Не може се увек у служби сваког што употребити који: 1) Када се што на почетку односне реченице односи на неку заменицу, рецимо на неодређену именичку заменицу нешто, али и на ово, то, оно или све (само наравно не никада на те речи употребљене у функцији придевских заменица) релативна реч тог корелатива је искључиво што: – Јесте у мени нешто чврсто што ломи. – И коначно се све слаже с оним што су их научили. – Изгубићу све што сам досад стекао. – Оно што се ноћас десило то је већ превише. 2) Ни у случају када односна реченица зависи од управног глагола када се она односи на целу главну реченицу: – Сав се усплахирао од дебеле кобиле што је још више разбеснело господина. – И најзад је пало и последње непријатељско упориште што је код преморених бораца изазвало неописиво одушевљење.

Реченице са именичком конституентском вредношћу, реченице са именичким односним заменицама ко и што, према којима у главној реченици као корелативе увек имамо неодређене и сличне заменице средњег рода (нешто, ово, оно, то, све) могу поседовати различите језичке функције: 1) Функцију субјекта: престилизацијом и претварањем сложене реченице у просту реченицу са истим значењем добијамо реченицу у којој је односна зависна реченица субјекат: – Што се не хтје у ланце везати, то се збјежа у ове планине. – Што ћемо зборити, то тајна ће остати/ Зборено ће остати тајна. 2) Функцију објекта (поседују ову функцију кад се употребе без корелатива). То је један од ретких случајева кад одредбене речи нису одредбе већ допуне: – Држите што сте ухватили/ Држите се ухваћеног. – Узео је писмо и прочитао шта пише/ Узео је писмо и прочитао написано. – Постигли су оно што су желели/ Постигли су жељено.

57

Када се субјекатске и објекатске односне реченице употребе у инверзији испред управних се пише запета: – Ко рано рани, две среће граби. – Што су тражили, и нашли су.

Осим заменичког везника што у функцији везничких односа заменице који, која, које као спољни знаци везе употребљавају се доста ретко да, те, а затим везнички прилози где и како мада је та употреба данас доста архаична: а) Највише примера за везник да је из народних умотворина и Вуковог језика: – Има народа у којима нема човека да не зна читати и писати. – Нема никога да је кадар утешити жалосну мајку. б) При употреби везника те осећа се нијанса последичности: – Дрво ископано као корито, те њим вода иде.

Употреба овог везника је донекле архаична и дијалекатска, али, у вези са односним реченицама, овим везником успоставља се зависност тешња него у било којим врстама зависних реченица. в) Везник где: – То је хотел где смо одсели. – То је место одакле се види море. – Чују децу где по гумнима жито вршу и вију.

Осећа се месни карактер унет везником где. Тако су многе реченице овог типа и месне и односне. в) Везник како: – Занимљиво је чути писце и уметнике како чине за тај недостатак прекор критици.

У функцији везничког прилога како може доћи и релативна заменица који, али не у апсолутно еквивалентном значењу, јер је намера да се искаже на који начин писци и уметници чине прекор, а не да су само писци и уметници они који чине прекор.

У односне реченице иду и реченице за исказивање месне одредбе која се за главну везују прилозима: куд, откуд и камо: – Упре поглед к оној страни откуда је имао доћи песник.

У односне реченице иду и реченице за исказивање начинске одредбе са речима у функцији везника како или као што: – Ја сам играо онако како сам најбоље знао.

Нешто су чешће односне реченице сличног типа за ближе одређивање неке временске одредбе: – То је било оног дана кад смо ишли на излет. – То вече, кад седоше за вечеру, поређаше се људи. – Махала сам вам са балкона онда када сте одлазили.

Другачије од свих осталих зависних реченица односне се са управним реченицама везују речима деклинације, односним заменицама које се слажу са управним речима на које се односе.

Временске реченице

Временске реченице су зависне реченице којима се одређује време радње, односно збивања или расположења, које се исказује глаголом управне реченице. Ове реченице везују се за главне најчешће везником кад, а затим и везницима: док, пошто, чим, тек, и осталим варијантама ових везника (тек што, само што, пре него/но што, откад, откако). Време једне од реченица не стоји увек на исти начин према времену друге реченице (види реченице са везником кад).

Реченице са везником кад – судећи по овоме везнику, рекло би се да означавају истовременост радње управне и зависне реченице, мећутим, само у једном случају, када и у главној и у споредној реченици имамо имперфективни (несвршени) глагол, зависном се реченицом означава да се радња врши истовремено и у главној и у споредној реченици: – Кад смо се враћали, свако је ишао својим путем. – Није се противила кад сам јој скидао паучину с главе.

58

а) Зависном временском реченицом са свршеним глаголом у предикату одређује се време радње неке управне реченице која се врши у исто време, непосредно иза радње зависне реченице: – Кад је сунце довољно к западу пригнуло, одшетасмо у шуму. – Па кад одмаче десет корачаја, поче стегнуто да звижди. – Упита га она страшно забринуто кад су они изашли на улицу. – Када су стигли до високе камене ограде, она је уплашено стала.

б) Оно што се казује управном реченицом с предикатом свршеног глагола може претходити радњи зависне временске реченице с предикатом такође свршеног глагола: – Кад се пробуди, већ је било давно свануло. – Кад бане у кући, сва се обитељ већ окупила око ватре.

в) Кад у временској реченици имамо свршен, а у главној несвршен глагол, њихов међусобни однос може бити двојак. У једном случају временском реченицом се означава тренутак иза којег настаје ток вршења радње управне реченице, антериорност: – Кад му дођеш у кућу, на рукама ће да те носи. – Кад се удала, дуго је нисам видео.

г) Временском реченицом са свршеним глаголом и везником кад ознчава се и један од тренутака временског тока вршења радње управне реченице са предикатом несвршеног глагола (радња временске реченице врши се у једном тренутку вршења радње главне): – Старци су се још кикотали кад ју је он поздравио. – Кад сам ја дошао, они су се тек припремали за полазак.

И када је обрнуто, када је у предикату зависне реченице неки облик несвршеног глагола, а у предикату управне реченице свршени глагол, зависном реченицом се означава да се радња управне реченице врши или се извршила у једном тренутку вршења, али и после свршетка неке радње: – Кад га дуже гледаш, учини ти се да маше руком. – Кад дуго путујемо, она просто занеми.

Реченице са везником пошто. Везник пошто употрбљава се напоредо са везником кад (случај означен тачком в). Уопште, зависне временске реченице са везником пошто и без обзира на вид глагола, редовно означавају време иза којег се вршила или извршила радња предиката управне реченице (означавају антериорност): – Није се хтео женити пошто се она удала. – Пошто се уми, старац седе на клупу.

Везник пошто углавном иде с обликом глагола свршеног вида.

Реченице са везником док.а) С овим везником и предикатима несвршених глагола означавају се радње које

теку у исто време: – Многе се људске ствари чине смешним док их човек гледа на другима. – Док смо студирали, хранили смо се у мензи.

Ако је у зависној реченици несвршени, а у управној свршени глагол, управна радња се десила у неком тренутку трајања зависне реченице. Уколико је обрнуто управне радња је текла до тренутка вршења зависне радње, а исто важи и уколико су оба глагола свршена.

б) Везник док упућује на извесно трајање радње. Врло су честе сложене реченице с овим везником којима се каже да се управном реченицом означава извршење радње у међувремену, или у једном од тренутака трајања радње зависне реченице: – Док смо били у Зворнику, решила се моја судбина. – Он се неопажено извукао, док се друштво безбрижно забављало.

в) Зависне реченице с везником док као спољним знаком везе с управном реченицом подразумевају временски размак са глаголима свршеног вида. Ако је и предикат главне реченице свршеног вида, онда се таквим сложеним реченицама означава да ће се оно што се казује предикатом главне реченице извршити умеђувремену до извршења радње зависне реченице: – Док је стигао кум, дете је већ добило име. – Док смо ми стигли, он више није био ту. – У врбак ће да се склони, док војска не оде.

59

Има временских реченица са везником док којима се не подразумева никакав размак, него се својим значењем поклапа с везником кад: – Ја ћу доћи к теби, док бабо буде другачији.

д) Реченице са везником док које значе да се при извршењу радње управне реченице изненада изврши један тренутак радње означен предикатом зависне реченице: – Таман Паја задиванио, док не стаде граја газда Раке. – Таман Милош залегао, док ти стаде вика његовог оца.

Зависне временске реченице са везником чим:а) Означавају време после којег се врши радња управне реченице (непосредна

постериорност): – Чим би помислили да сам заспао, почињали су разговоре. – Чим сам отворио очи, он је ушао у собу.

Везником чим се за разлику од везника пошто прецизира да то време наступа непосредно после извршења радње зависне реченице.

б) Везник чим се често среће у језику са значењем прилога колико и што: – Долазим чим пре будем могао.

У строгом временском значењу се употребљавају и реченице са везником како. Везником како означава се време које непосредно претходи извршењу радње главне реченице: – Бежи с боја како прва пушка груне. – Како ме је угледао, он ми приђе.

Везник како може значити и откако и откада: – Близу петсто година (от)како га људи спомињу.

Сасвим су обичне временске реченице истог значења са сложеним прилозима откад и откако: – Нагло се поче мрсити, откад је постао отац. – Откако се у Нишу налазим, више писма примам.

У функцији или значењу које поседују прилози откако, како и откада употребљавају се и везници да и што: – Ево две године да нисам долазила. – Четири месеца протекоше што се познајемо.

Зависне реченице у наведеним и сличним примерима временски карактер добијају од временских израза у главној реченици на коју се непосредно везују.

Зависне временске реченице са везником тек: – Тек он заспи, ето ти девет пауница. – Тек један заврши, да други поче.

Реченице са везником а као спољним знаком везе одређују тренутак времена напосредно иза којег се врши радња управног глагола (непосредна антериорност): – Ти си замишљен, а листак шушне. – А сване, крећу даље.

Везник а у овој функцији може се заменити везницима: чим, како, тек.

Месне реченице

Месне реченице чешће посредно преко неког прилога или прилошког израза одређују место вршења радње управне реченице, него што ту функцију врше као праве зависне, месне реченице. У релативним реченицама месни прилог може се заменити односном заменицом који употребљеном у оквиру одговарајуће предлошко-падежне конструкције. Прилози у функцији везника код ових реченица су: где, куда, камо, докле, одакле, откуда.

Односне реченице за одредбу места: – Судија пресуђује онде где има спора. – Нађем се у неком старом тихом дворишту где се играм с девојчицама.

Праве месне реченице које непосредно одређују место вршења радње управне реченице: – Дирнуо сам га мало где боли. – Дере се и одређује где ће ко да притера кола. – Не зна ни где живи ни зашто живи.

60

Прилог где употребљава се и уместо везника куда и камо: – С једном сплетком мајушном ко слагалица можеш их вући где хоћеш. – Узрасте гора да не знадоше просци ни где ће ни куда ће.

Уместо где може се употребити и куда и камо. На основу ових примера уочава се да између где, куда, камо нестаје разлика: – Куда ће све то стати? – Нестрпљиво буљи у место камо је пропао њихов првак.

Месне реченице са основним значењем прилога камо: – Одлази онамао камо га из оног дућана упутише. – Ја сам на врху изнад сна и јаве са звездом што не зна камо ће и куда ће.

Месне реченице са прилогом куда: – Острво без људи у пределу мора, куда бродови никада нису прошли. – Ја знам куда се простире долина Мораве.

Месне реченице са прилозима откуда и одакле: – Знам ја одакле ветар дува. (рекао бих да је објекатска) – Приближавала се магацину одакле је изашао Иво и предао јој пакет. (односна?)

Праве месне реченице су оне које без икаквог корелатива одређују место онога што се казује предикатом управне реченице.

Поредбене (начинске) реченице

Када начин вршења или извршења радње једне реченице објашњавамо радњом друге, када тврдимо да се једна врши као друга, ми тако одређујемо начин вршења радње главне реченице и оно што се њоме казује поредимо с радњом зависне реченице. Из тога је јасан закључак да су начинске реченице истовремено и поредбене. – Он се узруја и препаде како никада није мислио да може. – Бежи и он пред њима као крила да има. – Остали смо исто тако вредни и корисни радници као што су нам били стари. – Људи му не дају да мисли како он жели.

У поредбене реченице иду и реченице са везницима што, колико, уколико. У њима се пореде међусобно супротне појаве, али и оне истоветне: – Што је нада мања, то је вера већа. – Колико се спрва устезао, толико је сад наваљивао на нас. – Уколико се час проласка приближавао, утолико су били нервознији.

Све ове реченице су истовремено и начинске и поредбене за означавање потпуне једнакости јер се њима исказује оно што се врши на исти начин с оним што садржи зависна реченица. Међутим, има и поредбених реченица које значе неједнакост: – Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу. – Она то рече гласније него што је смела. – И тишина је овде другачија но на пустој пучини.

У оваквим реченицама везници су него и но који редовно стоје иза управне реченице у којима опет редовно долази неки компаративни израз или прилози друкчије, друго и сл. преко којих се поредбене реченице везују за главне.

Поредбене реченице за посебну неједнекост: – Ја бих помогао непознатом човеку, а камоли нећу најближем другу. – Не могаше темељ подигнути, а некмоли помаћи се напред. – Он се за сваку травку брине, тели неће за човека. – Црногорац не штеди ни живот, а гдели ће штедети злато. – Не зна драги тешит драгу, где ће болан тешит болног. – Имам ја и других брига, те ћу сада и на то мислити. – Доста смо дангубили, куд бисмо још могли чекати. – Немају честито да се обуку, откуд би трошили на луксуз.

Иако је нејаднакост између ових двеју реченица изузетна оне се ипак једна с другом пореде. И реченице за једнакост, као и реченице за изузетну неједнакост, имају и нијансу означавања начина на који се врши радња. Зато ми по класификацији реченица узимамо поредбене и начинске заједно.

Поредбене реченице су углавном поредбе глагола управне реченице.

61

Узрочне (каузалне) реченице

Зависне реченице којима се означава узрок вршења радње главне клаузе од које зависе јесу узручне реченице. Општеузрочни везници су : јер, што, зато што, због тога што, услед тога што, захваљујући томе што, будући да, како, пошто.

Реченице са везничким скуповима због тога што, услед тога што, захваљујући томе што, па и оне са зато што у исто су време и односне реченице, али их ми осећамо искључиво као узрочне јер су корелативни везнички делови правог везника (због тога, услед тога, захваљујући томе) толико срасли са (по функцији) правим везником што, да су постали недељиви везнички скуп речи.

Изузетно је чест везник јер: – Није се усудио проговорити јер је и она ћутала.Знак везе искључиво узрочних реченица је и облик глаголског прилога

садашњег глагола бити с везником да (будући да): – Будући да није имао пара, остао је код куће да чека.

Узрочне реченице са везником што: – Забринула се што јој нема детета толико с воде.

Узрочне реченице везују се и везницима временског карактера, нпр. кад: – Кад овако злу жену има, боље бисмо му учинили да је убијемо. – Кад већ није могао да плаћа надничаре, он је сам некако морао да се сналази.

Будући да може заменити везнички начински прилог како: – Како су кише падале и прекодан, матице су пуштале из себе беле и сјајне таласе. – Храброст му порасте како је имао неизмерно бројну публику.

Узрочне реченице са везником чим: – Чим је вино бледо и љуто на укусу, онда ће мање имати добре цене.

Уместо чим може се употребити и будући да и сви временски везнички прилози који се употребљавају у узрочном значењу. Могућа је и непосредна употреба свих временских прилога и везничког знака будући да са везником док: – Баш си нечовек док си своју веру преврнуо. – Док он овако псује у питању је нека озбиљна ствар.

Слична је и ситуација са везником тек: – Нећеш га ни видети, тек не мотриш пажљиво.

Од свих других временских везника осим везника кад најчешће се употребљава везник пошто: – Пошто је тако, нећеш сам, него ћу те ја пратити.

За све друге везнике граматичари не тврде да се не употребљавају, осим за овај везник, за који Маретић тврди да га није добро употребљавати јер у народу нема потврде за то. Ово мишљење је одбачено од стране данашњих и ранијих граматичара.

Везник да као спољна ознака везе узрочних реченица: – Ала је зло да се узрујаваш. – Њега је тиштало да је његова отаџбина могла на смрт осудити свог најбољег сина.

Последичне (консекутивне) реченице

Последичне реченице означавају радњу која проистиче из садржине главне реченице. Оне управну заменицу објашњавају из њене садржине проистеклом последицом: – Од мора ударише топли ветрови, те се снег поче топити.

Спољни знаци везе таквих реченица са управном реченицом јесу везници да, те и везнички прилог како. Најчешћи везник је да: – Дете се толико разболело да не могу више седети. – Толико се трже да јој се коса просу по врату.

У управним реченицама као корелативи често могу доћи показне заменице (такав, толики) или показни прилози (тако, толико). Доста су ретки везници те и а. Ове се реченице по своме карактеру мало разликују од саставних реченица са везником те. Тамо где је те замењено са и реченица ће бити у синтаксичко-независном односу, а

62

тамо где је те замењено са да реченица ће бити зависна. Реченице са везником те се и уопште без наслањања на реченицу испред себе не осећају довољно самосталним. Ово чини да многи граматичари говоре о њима као о зависним последичним реченицама, мада су оне чак изузетно ретко такве у поређењу с употребом међусобно независних реченица са везником те (Је л’ живи у ружи те тако мирише?).

Њихова зависност се у нешто већој мери осећа у случајевима присуства корелатива тако или толико: – Магла је била толико густа те су једва распознали пут.

Корелатив може и да не буде изречен па да се од ње зависне реченице са везником те осећају последичним. И са неизреченим корелативом и без спољне ознаке осећа се последичност: – Тужи млада, за срце уједа. – Тужи млада тако да за срце уједа.

Такав корелатив омогућава нам да препознамо последични карактер зависних реченица са прилогом како у функцији везника: – Сакујте тако велики ковчег како он у њега може стати.

Свака последична реченица садржи и нијансу начинске одредбе из чега се изводи јасан закључак да су то последичне реченице одредбеног, а не допунског карактера.

Погодбене (условне, кондиционалне) реченице

Погодбене реченице јесу оне зависне реченице којима се исказује погодба, услов онога што се износи управном реченицом: – Ако би му се цура допала, он би је запросио. – С чуђењем бисте заспали кад бисте нас пажљивије погледали. – Сазнају ли за то, ви одавде нећете главе изнети.

Погодбене реченице се везују везником ако, уколико, да, кад и речцом ли у положају иза предиката. Зависна погодбена реченица у сложеној реченици зове се уводница (протаза), а управна закључница (аподаза). Постоје два критеријума по којима можемо разликовати условне реченице: (1) по остварљивости услова и (2) по времену важења услова. Дакле, по првом критеријуму услови се могу поделити на три основна типа – реални, потенцијални и иреални услов, па се према томе може говорити о: 1. реалним, 2. потенцијалним и 3. иреалним условним реченицама.

Међутим, оно што је битно за ове реченице није њихова класификација, већ то да ли је оно што се глаголом у њима износи временског или модалног карактера30.

Реченице са везником ако: – Читалац ће се огрешити ако помисли да је Благоје какав џангризавац. – Ако ћеш да си предобар ни у гори зла не говори. – Ако се одлучите да пођете с нама, ви пораните. Пошто је везник ако модалног карактера, погодбене реченице с овим везником су искључиво модалне зависне реченице.

Иако, са предикатом, нису у облику глаголског начина за казивање погодбе, условне реченице са везником да увек су модалне: – Да није тебе било, служили би сад господарима. – Чуло би се да је он отворио капију. – Да нисам пио вина, не бих можда ни данас живео.

А) Без обзира на то што у уводници с везником да немамо облик потенцијала, већ имперфекта или перфекта или којег другог претериталног времена, у њеној закључници (главној реченици) најчешће долази облик потенцијала којим се износи могућност, сигурност или што слично.

30 Модалне реченице не означавају реалне, него хипотетичке ситуације.

63

Б) Погодбене зависне реченице с везником да често означавају недостатак услова који је потребан да би се извршило оно што се казује у главној реченици, и без обзира на то да ли је предикат у њима одричан или није: – Да нема земљишне теже, одлетео би на Месец. – Да сам на вашем месту, ја бих другачије радила.

В) Уколико је недостатак могуће отклонити, или није могуће, овај спољни знак везе могуће је, или није могуће, заменити везником ако. У примерима под Б) то није могуће, док у следећим јесте: – Ти би све лакше подносио, да се предаш озбиљном раду. – Да пажљиво слушате, ви бисте ме схватили.

Када се да замени са ако предикат се у главној реченици мора променити и уместо потенцијала имаћемо футур I.

У погодбеним реченицама с везником кад предикат је опет, или у облику потенцијала, или у облику неког глаголског времена, презента или футура II: – Кад бих имао пара, путовао бих. (потенцијал) – Кад буду виделе, мислиће и казаће да си кукавица. (футур II : футур I) – Кад греши, човек испашта. (презент)

Код реченица са овим везником (кад), предикати обеју реченица се подударају. Време вршења радње у првој је и време вршења радње у другој31. Када су обе реченице у облику потенцијала, онда су оне свакако модалне реченице којима се несумњиво изражава услов. Када су предикати у презенту реченице могу имати и условно и временско и узрочно значење.

Реченице са речцом ли у функцији везника: – Не регулишемо ли ствари на време, може бити свашта. – Узвратиш ли му поклон, он ће ти још два учинити.

Овакве реченице, као и оне са везником ако, имају искључиво кондиционално значење. Речца ли може се заменити са ако и обрнуто, ако предикат није именски или није у перфекту.

Томо Маретић у погодбене реченице убраја и зависне реченице са везником што: – Што ме царе за сватове пита, нека купи колико му драго. – А што питаш за проклетог Вука, проклет био и ко га родио.

С обзиром на то да се везник што може заменити везником ако, могли бисмо рећи да је Маретић у праву, међутим, ове реченице су индикативне и означавају узрок.

Допусне (концесивне или пермисивне) реченице

Погодбенима су унеколико сродне допусне реченице, а понекад су и идентичне њима. Допусне реченице јесу оне зависне реченице које представљају препреку да се врши или да буде оно што се износи у главној реченици, па ипак се то врши, односно ипак то бива.

Везници код ових реченица су иако, мада, премда, ма, макар.

Реченице са везником иако: – Иако су људи били свуда око мене, ја сам се нелагодно осећао.

Уместо везника иако увек се може употребити везник мада: – Мада јој је било неприајтно, усуди се да пита за њега. – Зар слеп оста увек, мада имаш очи.

Реченице са везником премда:Овај везник више се среће код старијих писаца, Вука и Даничића, и код писаца

из хрватских културних центара (ако такви центри постоје): – Али се Срби одрже, премда изгубе неколико златних људи.

31 Мислим да то не важи за случај када је у првој реченици футур II.

64

Везници иако, мада и премда, у функцији знака везивања концесивних са управним реченицама, апсолутни су синоними. За друге везничке знаке не може се рећи да су синоними са претходним везницима.

Реченице са везником ма у предикату увек имају крњи перфекат, и увек су модалне јер се њима изнета концесија само претпоставља: – Па гласаћу, ма ме отпустили. – Стаћу му на пут, ма ме сломио.

Реченице са везничком конструкцијом па ма: – Свако мерење, свако посматрање, па ма оно било вршено и за кратко време, доприноси решавању проблема.

Чешће су модалне реченице са везником макар: – Гледам пас лаје, макар да су му све овце на окупу. – Наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо.

Концесивне реченице могу бити и са везником ако: – Ако су га красте нагрдиле, здраве су му очи остале. Реченица је индикативна јер се њоме износи нешто што је било.

Реченице са везничким склопом ако и: – Ако и јесу одлетели ждрали, остали су птићи ждраловићи. И овде имамо индикативну реченицу.

Допусне реченице са везником да и везничким склоповима да и, па да, и да, па опет, колико и сличне: – Него причај да и није мило. – Дај ми, Боже, од срца порода и да љута змија била. – Колико да је глуп, па опет је вешто радио око коња.

Концесивне реченице и с овим знацима везе, некад су временског (индикативног или релативног), а некада модалног карактера.

Синтакса глагола

Синтакса проучава и глаголске облике у синтаксичким радовима и граматикама од почетка XX века и нешто пре. Међу првима подробније су се бавили њима Стојан Новаковић, Томо Маретић и Љубомир Стојановић. Новаковић се глаголским облицима позабавио у својој Граматици чије је прво издање изашло 1894. године. Граматика Т. Маретића изашла је 1889. године. Оба граматичара своје виђење употребе глаголских облика дају на великом корпусу примера, углавном узетих из народних умотворина, те Вукових и Даничићевих текстова.

Већ Т. Маретић запажа готово све случајеве употребе глаголских облика који су били предмет пажње наших синтаксичара током XX века. Тако се рецимо још тада помиње појам неправе садашњости, под чиме се подразумева исказивање радње „кад год се деси погодна прилика“. Такве радње касније су представљале предмет спора наших синтаксичара. Такође, он говори о релативној употреби времена.

Љубомир Стојановић сваку временску употребу глаголских облика подводи под индикатив. Он такође говори да прошлост, садашњост и будућност могу бити и релативна времена, тј. релативна према некој другој радњи.

Већи број радова о глаголским облицима написао је Аугуст Мусић. Он је своја истраживања заснивао на народним умотворинама, као и на Вуковим и Даничићевим текстовима. Треба поменути његову студију „Прилози науци о употреби времена у српскохрватском језику“. Ту се даје опис употребе глаголских облика на грађи узетој из народних приповетака и песама. Та студија је интересантна по томе што је у њој Мусић понудио апарат за целовит опис глаголских облика. Ова методологија остала је без даље примене јер ју је Александар Белић ускоро оценио негативном.

Појава Белићевог рада „О синтаксичком индикативу и релативу“ 1928. године означила је почетак нове епохе у изучавању синтаксе глаголских облика код нас. У овоме, по обиму невеликом раду, Белић је дао синтезу свега онога што се тада у европској науци о језику и код нас знало о овој проблематици, али је код нас још било

65

недовољно систематизовано. Он је употребу глаголских облика подвео под две категорије – индикативну и релативну.

За индикатив Белић каже: „време глаголске радње апсолутно или непосредно означено са тачке гледишта онога ко говори је време стварно, реално одмерено како је текло. То је прави синтаксички индикатив или индикатив у ужем смислу. Све друго, тј. све оно што није овако налази се у извесном односу према другој радњи у прошлости или будућности и према томе налази се у синтаксичком релативу“. Нешто касније се прецизира шта је релатив: „Када се времена употребљавају према другим временима, а не према једном моменту садашњости – то је релатив. И модална употреба глаголских облика спада у релатив. Такође релативу припадају и радње које вреде за сва времена“. Касније Белић своју двочлану теорију мења тако што је издвојио модалну употребу временских облика из категорије релатива.

У своме делу „О језичкој природи у језичком развитку“ Белић опет на неки начин обједињује релативну и модалну употребу временских облика. Значајно је напоменути да овде Белић износи идеју да се глаголски облици у зависној реченици употребљавају само у релативу, али овде он мења своје теорије индикатива и релатива и тврди: „Овај релативни карактер свих зависних реченица повлачи за собом управљање пренесених глаголских облика у релатив према значењу главне или управне реченице“.

Касније су наши синтаксичари оповргли овакво Белићево тумачење релатива вративши опет главни критеријум за одмеравање радње према моменту говора. За Белићем су пошли сви проучаваоци синтаксе глаголских облика. Међу првима се појавио Михајло Стевановић који је Белићеву теорију прихватио без резерви у почетку. И касније, у више наврата је писао о синтакси глаголских облика држећи се теорије индикатива и релатива као савршене.

Његово гледање на ту теорију и уопште на проблем синтаксе глаголских облика синтаксички је дато у Синтакси (Савремени српскохрватски језик II). Он се од Белића разликује у томе што не прихвата тврдњу да се глаголски облици у зависној реченици јављају само у релативу, а појам моменат или тренутак говора замењује појмом период или време говорења.

Такође значајне су студије о употреби глаголских облика које је објавио Јован Вуковић. Треба поменути његов рад „Систем српскохрватских временских глаголских облика у временским и функционалним међуодносима (корелацијама)“. Вуковић неке случајеве употребе глаголских облика тумачи другачије, на пример, употребу презента за понављање радње или презента у народним пословицама. За Вуковића понављање радње у прошлости, садашњости или будућности не утиче на дефинисање оваквих презената као индикативне и релативне. Одређивање поновљених радњи у односу на категорије индикатив – релатив било је камен спотицања у нашој синтакси глагола. Треба напоменути да Вуковић на крају, сумирајући своја истраживања, закључује да је теорија индикатива и релатива ипак преуска за потпун опис функционисања временских глаголских облика у српском језуку.

Потребно је даље напоменути радове Петра Ч. Сладојевића о глаголским облицима, посебно имперфекту и аористу. Његова студија „О основним временским категоријама употребе глаголских облика у српскохрватском језику“ значајна је по томе што су у њој покушава дати другачије виђење употребе глаголских облика у вези са индикативом и релативом.

И поред несумњиво великог значаја теорије индикатива и релатива, ипак је у другој половини XX века дошло до застоја у опису употребе глаголских облика. Најкраће речено – до тога је дошло због апсолутизовања ове теорије. Она је проглашена за свеобухватну и за сва времена завршену методолошку основу у проучавању

66

глаголских облика. Међутим, у пракси су искрсавали проблеми, јер се ово није дало подвести под ту теорију. Поједини синтаксичари су покушавали, сваки на свој начин, да ову теорију протумаче тако како би објаснили све случајеве употребе временских и глаголских облика (ипак су Белићеви следбеници модалну употребу временских глаголских облика издвојили из релатива).

Тако се јавило одступање од два плана: 1. Изворна теорија Белићева је доста јасна и кохерентна. Међутим, да би се под њу подвело све у вези са функционисањем временских глаголских облика наши синтаксичари су давали своја тумачења те теорије. 2. За те поступке они су почели да уводе нове термине, тако да је на крају добијена прилична појмовно-терминолошка збрка. Уз основне термине индикатив и релатив појавио се низ термина и квалификација употребе глаголских облика, нпр. индикатив: апсолутни индикатив, права садашњост, прошлост, свевремена садашњост итд.

Феномен понављања радње уноси велику пометњу. Јован Вуковић истиче да понављање нема везе са дефинисањем радње као индикативне или релативне, али ни сам он није из тог закључка давао доследно тумачење глаголских облика у пракси. На крају је у неколико следећих случајева јасно изражено мишљење да теорија индикатива и релатива није свеобухватна. То је и сам Јован Вуковић рекао на истом месту (у предговору у својој књизи „Синтакса глаголских облика“).

У своме критичком осврту на проучавање временских глаголских облика Ксенија Милошевић је отворено рекла да у проучавању њиховом има још много шта да се каже, и да се то може урадити тек након разраде нових теоријско-методолошких поставки. Слично је утврдио и професор Радоје Симић, опет истичући да се о временским глаголским облицима нема више шта рећи ослањајући се на теорију индикатива и релатива.

Пример за индикативну и релативну употребу: 1. Индикатив – директна оријентација радње према моменту говора, нпр.: – Марко пише задатак. – Ивана се облачи. – Вечерас ћемо гледати филм. – Ивана се обукла. 2. Релатив – оријентација радње према неком другом моменту, радња се посматра у односу на неко друго одређено време, а не на моменат говора, нпр.: – Тада је приметио да се на скели и по обалама пале и гасе светлости. – Сестра је рекла брату да ће се змај брзо вратити.

Теорија индикатива и релатива ослања се, видели смо, на два момента: 1. моменат говорења и 2. моменат вршења радње.

Радња се на основу односа момента вршења радње према моменту говора јавља као прошла, садашња или будућа. У новије време при проучавању временских глаголских облика узима се у обзир више момената.

Рајенбах уводи трећи моменат – моменат референце. Радња одређена према моменту говора као прошла, садашња или будућа јавља се и у одређеном односу према некој тачки референције у прошлости, садашњости или будућности. У примеру: – Снег је пао – радња је прошла у односу на моменат говора, а у примеру: – Снег је пао јуче, у суботу – јуче и у суботу су моменти референције, ова прошла радња се орјентише према моменту референце. Тако и у примерима: – Студенти пишу. – Студенти пишу сада (овог тренутка).

Пошто се код садашњих радњи моменат референције обавезно поклапа са моментом говора његово посебно исказивање у реченици најчешће је информативно, сувишно (исказује се онда када се жели истаћи, нагласити тај моменат).

У српском језику, као и у многим другим језицима, глаголска радња се може представити и другачије у погледу неког односа према тачки референције: – У пролеће

67

падају метеори. – Често смо одлазили на оближну планину. – Кући бисмо се вратили тек предвече. – Кад звезда падне замисли се жеља.

У свим реченицама исказују се радње које нису везане само за једну тачку референције у садашњости или прошлости. Оне се поклапају у неограниченом броју таквих радњи.

На основу тога да ли се радње односе на једну тачку референције или низ тачака, да ли су једночлане или се неограничено понављају, разликујемо: 1) референцијалне радње, 2) нереференцијалне радње.

Глаголски вид (глаголи по трајању радње)

Српски глаголски систем карактерише то да глаголи разликују два вида, и по томе се глаголи деле у две групе: 1. свршене или перфективне глаголе (ограниченог трајања на један свршени тренутак – доћи, сести, прочитати...); и 2. несвршене или имперфективне (неограниченог трајања – шетати, певати...).

Ово је особина свих словенских глагола. Несловенски европски језици углавном немају овакву поделу глагола, а њима ову функцију врше глаголски облици у контексту.

Ова подела заснива се на томе како се глаголском лексемом представља глаголска радња. Када се та радња представља као на било који начин завршен процес, онда је у питању перфективни глаголски вид.

Значење вида саставни је део лексичког значења глагола. Међу имперфективним (несвршеним) глаголима разликују се:

1. глаголи непрекидног трајања – дуративни (трајни), типа: писати, читати, певати, гледати и сл. – означавају дуже или краће, непрекидно вршење радње или стања; и 2. учестали – итеративни глаголи, рецимо: скакутати, куцкати, прибојавати се и сл. који значе више пута понављање радње или стања, који се врше неограничено али са прекидима.

Понекад се у литератури са итеративним глаголима меша именовање итеративних ситуација које се врше перфективним и имперфективним дуративним глаголима: – Власт га зато стално гони. – Он прочита књигу за дан-два, па је врати у библиотеку.

Овде се мешају лексичке појаве, глаголски вид, са семантичко-синтаксичким појавама, и о томе ће се говорити нешто касније.

Међу перфективним глаголима постоји неколико група таквих глагола, у зависности од тога како се именују радње тим глаголима. Најједноставнија је подела: 1. тренутно-свршени глаголи: куцнути, ударити, треснути, сести... означавају радњу која се цела изврши у једном тренутку; 2. почетно-свршени глаголи: зазвонити, запевати, заиграти, проговорити... значе свршени почетак радње, иза којег радња може трајати и неограничено; 3. завршно-свршени глаголи: прочитати, прелетети, покосити, попити... означавају свршетак радње, пре којег је радња могла трајати и неограничено, веома дуго; 4. неодређено-свршени: загристи, развикати се, поплакати, полежати, заиграти се... глаголи значе свршени тренутак радње, и извесно дуже или краће, вршење дате радње, стања или збивања.

Постоје у нашем језику и двовидски глаголи: ручати, вечерати, везати, образовати и сл. Међутим, у језичкој пракси и ови глаголи углавном разрешавају проблем двовидности, о њиховој свршености или несвршености сазнаје се из

68

контекста. Иако глаголски вид није појава домена Синтаксе, та појава је значајна и у Синтакси, пре свега у синтакси глагола, јер вид утиче на функционисање глаголских облика у реченици, па и за конституисање појединих типова зависне реченице.

Глаголски род или дијатеза (глаголи по предмету радње)

Глаголски род је једно од најсложенијих питања синтаксе словенских језика, па и српског. То је предмет граматике од средњег века, али је утемељено тумачење глаголски род добио тек у новије време. Глаголски род је појам који спада у домен Лексике, Морфологије и Синтаксе. У српском језику посебну пажњу привлачи и питање актива и пасива као најкарактеристичнијих врста глаголске дијатезе.

Глаголски род или дијатеза је схема саодноса између јединица синтаксичког и јединица семантичког плана. 1. Елементи синтаксичког плана су оне синтаксичке јединице чију позицију у реченици ствара предикат, субјекат, ближи и даљи објекат. 2. Елементи семантичког плана су учесници у ситуацији израженој глаголом: вршилац радње или агенс, пацијенс, адресат и др.

За стварање пасивне дијатезе потребно је да је глагол прелазан. За пасив, као врсту дијатезе, битан је и следећи однос између елемената семантичког и елемената синтаксичког плана: 1. позиција субјекта у реченици заузима именица која није агенс (Sb≠Ag); 2. позицију субјекта у реченици заузима именица која на семантичком плану означава пацијенс (Sb=Pt).

За активну дијатезу или актив карактеристично је следеће: 1. позицију субјекта заузима именица која на семантичком плану означава агенс (Sb=Ag); 2. пацијенс је означен именицом која је на синтаксичком плану у функцији ближег објекта (Sb (Obj)=Pt). – Писмо је написано. Sb=Pt – активна дијатеза – Марко је написао писмо. Sb (Obj)=Pt – пасивна дијатеза

За српски језик је карактеристично да се агенс са трпним придевом ређе исказује, посебно у разговорном и књижевно-уметничком стилу. У српском језику постоје посебни морфолошки облици за актив и за пасив.

Пасив се исказује глаголским облицима са трпним придевом. Напоредо са овим обликом пасив се исказује и реченицама са рефлексивном заменицом се. – Данас се полаже испит из Синтаксе. – пасив – Студенти полажу испит из Синтаксе. – актив

Као што се види, идентификација пасивне и активне дијатезе врши се у оквиру реченице, где се идентификују оне реченице синтаксичког и семантичког плана које су битне за обе врсте дијатеза. За српски језик је карактеристично да ове реченице којима се исказује пасив представљају хомонимично средство, тј. не исказује се увек пасив.

Код реченица са трпним придевом хомонимичност потиче из семантичког потенцијала трпног придева (Испит је положен – трпни придев поседује глаголску, придевску и значењску компоненту). Када је искључена придевска компонента ова конструкција има глаголско значење, када је искључена глаголска компонента, онда конструкција има вредност реченице са именским предикатом.

Посебну врсту дијатезе представља рефлексивна дијатеза за коју постоји посебна класа повратних глагола:

69

а) Прави повратни – (S=Ag=Pa) појам означен именицом у позицији субјекта врши радњу на себи: – Девојка се чешља. б) Узајамно-повратни – именица у позицији субјекта значи множину бића која врше радњу једни на другима: – Деца се држе за руке. в) Неправи повратни глаголи – субјекат врши радњу на неидентификованом лицу: – Марко се бије.

Посебну врсту дијатезе представљају и медијални глаголи. Они представљају ситуацију у којој се појам агенса уопште не јавља. Позицију субјекта могу заузети именице које значе живо или неживо. Такве ситуације именују глаголи: надати се, блистати, страховати, венути... као и стања у којима се неко налази: – Трава вене. – Девојка се нада.

Презент

Презент је глаголски облик који у српском језику има најширу употребу. Поред основне функције (исказивања садашњости) он се јавља и у функцији исказивања времена других глаголских облика. У временској сфери прошлости и садашњости, облик презента се такође доста користи и за исказивање модалних радњи.

Основна функција презента јесте исказивање садашњих радњи. Радње су представљене као садашње када се врше у моменту говора, дакле, када се моменат вршења радње и говора подударају. Садашње референцијалне радње исказују се презентом имперфективних (несвршених) глагола, а садашње нереференцијалне радње презентом перфективних и имперфективних глагола. При нереференцијалној употреби презента перфективних глагола перфективна радња се именује као понављање. Њу сачињава неограничен број појединачних радњи. Тако се практично овим обликом именује процес који траје и у моменту говора. Зато је могућа употреба и презента перфективних глагола за исказивање садашњих радњи. На исти начин се уосталом именују и садашње нереференцијалне радње имперфективних глагола.

Како се вршење референцијалних и нереференцијалних садашњих радњи подудара са моментом говора, оне могу бити само индикативне.

Презент за садашње референцијалне радње (појединачне радње)

Као што смо рекли, ове радње се исказују само обликом имперфективног презента. Код њих се подударају три момента битна у функционисању временских облика: 1. моменат вршења радње, 2. моменат говора, 3. моменат референције.

Садашње референцијалне радње најчешће се исказују у реченици без екплицитног именовања момента референције: – Бежим од пљуска. – Тражим детелину са четири листа. – Све знате о мени. – На дрвећу трепери пожутело лишће.

У свим овим примерима обликом презента исказују се садашње референцијалне радње. То се увек не може утврдити у овако написаним изолованим реченицама. Међутим, ако их посматрамо у контексту, онда нема сумње да су исказане управо такве радње. Да је у последњој реченици исказана садашња референцијална радња потврђује реченица испред ње: – Данас је уторак, 31. дан октобра. Из контекста се сазнаје да се радња врши у моменту говора.

Доказни поступак да се обликом презента исказују садашње радње састоји се управо у тражењу начина да се докаже да се моменат вршења радње подудара са

70

моментом говора. Изван реченице то се утврђује на основу контекста, а унутар реченице то се утврђује на основу средстава временске детерминације, тј. временских прилошких одредби. Средства временске детерминације могу бити двојака: (1) она служе за утврђивање тачке за коју је везано вршење глаголске радње што је, у ствари, моменат референције; (2) за утврђивање дужине трајања глаголске радње.

Иако се код садашњих рефернцијалних радњи моменат референције и моменат говора подударају у одређеним приликама јавља се потреба да се уз облик презента којим се именују овакве радње јављају и прилошке одредбе које, као што смо рекли именују моменат референције: – Ето, сад знате све. – Дакле, и данас важи прича о Јову. Прилози сад и данас готово да су једини прилози у нашем језику који именују значење садашњости. Уз њих јављају се и прилози који могу имати значење прошлости и будућности: ноћас, вечерас, јутрос (Нешто мислим вечерас).

Поред предлога у функцији временске локализације садашње референцијалне радње јављају се и падежне конструкције са временским значењем: – Ових дана борави на Копаонику. – Неко и овог јутра мисли на вас. – У последње време то постаје значајан проблем.

Радње се могу и квантификовати, тј. уз облик презента долази и прилошка одредба која означава колико дуго траје садашња радња: – Дуго вас чекам. – Зашто већ месецима нема струје у српским енклавама на Косову? – Цело вече мислим о теби.

Глаголска радња исказана обликом презента може се временски детерминисати (временски оријентисати) и тако што временска одредба именује њену „леву“ границу, тј. време почетка вршења радње. У пракси се јавља мало прилога са овом функцијом: – Од тада га познајем.

У истој функцији јављају се нешто чешће прилошко-падежне конструкције: – Након повратка из војске размишља о послу. – По повратку са одмора нема тих проблема.

У нашем језику ретко се јављају временске прилошке одредбе које садашњу референцијалну радњу детерминишу представљајући њену „десну“ границу. Ипак, има случајева да се временском одредбом именује временски одсек са десне стране, односно тако да се садашња радња врши пре тог одсека: – Устав усвајамо уочи вишестраначких избора.

У оваквим случајевима временски одсек који се именује прилошком одредбом за време увек је десно од момента говора. Међутим, овом прилошком одредбом не врши се десно ограничење радње.

У нашем језику постоје и случајеви када се прилошком одредбом за време садашња референцијална радња ипак ограничава са десне стране: – Карта важи до 5. јануара. – Изложба траје до 15. марта.

Примери одредбе за време овде заиста представљају границу до које траје глаголска радња исказана у презенту. Оваква могућност временске детерминације постоји само у оним релативно ретким случајевима када се обликом презентом исказује радња која се не може планирати.

Презент за садашње (индикативне) нереференцијалне радње

Најбитнија разлика у односу на садашње референцијалне радње јесте та да се садашње нереференцијалне радње именују обликом перфективног презента. Пошто ни имперфективни ни перфективни презент не могу исказивати једино садашње нереференцијалне радње, то се у идентификацији садашњих нереференцијалних радњи не ослањамо само на глаголски облик, већ и на друга средства унутар реченице, или се оне идентификују унутар ширег контекста: – Иде ли воз до тог места?

71

– Од великог терета чамац потоне до таласњаче. . . . (овде фале још два примера)

У овим примерима временско значење презента не може се утврдити у оквиру изоловане реченице, већ само њеним укључивањем у шири контекст. Да би се ове радње схватиле као садашње потребно је да контекст говори да облик презента не исказује прошле радње, што важи за сва 4 примера и да указује на то да облик презента не исксазује будуће радње у прва два примера.

Када утврдимо да су радње садашње, потребно је доказати да је реч о садашњим нереференцијалним радњама у овим примерима. Пошто се обликом перфективног презента исказују једино садашње нереференцијалне радње то је јасно да су у овим примерима (3 и 4) исказују садашње нереференцијалне радње.

За садашње имперфективне радње у нашим примерима једино контекст из кога су узети говори да су нереференцијалне.

Често се уз садашње нереференцијалне радње јављају одредбе које говоре о учесталости понављања радње. Само присуство таквих одредби доказ је да се ради о нереференцијално исказаној радњи: – Често се свађа са Вуком. – Увек се код њега прекине колона.

У погледу временске детерминације постоји разлика између садашњих референцијалних и нереференцијалних радњи. То се може видети на следећим примерима: – Пустом човеку тад све пада на памет. – Они ноћу вршљају по селима. – Дању ме ухвате и послови. – Сада се на тим пољима убиру по две летине. – Данас се та разлика пређе за дан.

Овде се јављају временски прилози који не могу доћи када се исказује садашња референцијална радња. Тако је у прва три примера. Јављају се и прилози који су у функцији садашње референцијалне радње. Постоји још једна разлика у употреби прилога у прва три примера у односу на последња два. У првој групи прилозима се детерминишу појединачне радње, а у другој групи (четврти и пети пример) детерминишу се нереференцијалне радње у целини.

У функцији временског одређивања садашњих нереференцијалних радњи јављају се падежне конструкције: – Чешљају се суботом. – Сваки дан се шали с њима. – Споречкају се сваке недеље. – Ми током ове деценије сваког месеца продамо по хиљаду његових дела.

Презент за релативне радње

Као што смо рекли при релативној употреби презента радња се не оријентише према моменту говора, већ према некој другој радњи у прошлости или будућности. Дакле, при релативној употреби презента радња може бити прошла или будућа. У оваквом схватању релатива релативни презент јавља се увек у зависној клаузи, а у управној се јавља претеритални или футурски облик. При оваквој употреби презента референцијална радња исказује се само имперфективним глаголима, а нереференцијална и имперфективним и перфективним.

Релативни презент за прошле радње

Презент за релативне прошле радње најчешће се јавља у изричним реченицама: – Чула је из куће како је оговарају. – Тада је приметио да се на скелама и по обали пале и крећу светлости. – Виђао сам је како прође преко пијаце.

Да би се радња исказана обликом презента схватила као релативна потребно је да се јасно види да се та радња не врши у моменту говора. У наведеним примерима то је уочљиво и у оквиру реченице. Понекад је за ово пресудна улога контекста.

72

Уместо облика презента у оваквим случајевима може се наћи и облик перфекта (имперфективног перфекта, али тада постоји опасност да се радње не схвате као истовремене): – Чула је из куће како су је оговарали. – Тада је приметио како су се палиле и кретале светлости.

И у другим сложеним реченицама облик презент може да исказује прошле радње, нпр. одредбена реченица: – А он, као да потврђује (је потврђивао) њихову слутњу, злурадо подвикну. – Мислио је Пљевљак, стојећи сада оборене главе као да га везани саслушава (је саслушавао), а не он њега.

У временским реченицама: – Били су док спавају и сањају као какви болесници. – Чарапе за сваког сина Славица је сада плела док јаше коња за старцем.

У релативним реченицама (односним): – Стога је свима изгледао јадан и неугледан за дело због којег га суде.

Треба нагласити да се у оваквим реченицама обликом презента не исказује увек релативна радња него може да буде исказана и садашња радња: – Дечаци су сазнали да се налазимо овде. – Испитивања су показала да грађани обично не знају за кога гласају.

У оба ова примера обликом презента исказују се садашње радње, радње исказане обликом презента врше се у моменту говора.

Релативни презент за будуће радње паралелне са футуром I

У оваквим случајевима радња исказана презентом оријентише се према радњи исказаној обликом футура I, а не према моменту говора: – Свет неће видети како сутра иде. – Вечерас ћемо посматрати како се отвара Нишки фестивал.

Пошто се у истом реченичном моделу обликом презента може именовати и садашња радња, најчешће се на основу ширег контекста утврђује о каквој радњи је реч. Релативна будућа радња у оваквим реченицама исказана обликом презента може се исказати и обликом футура: – Свијет неће видети како ће сутра ићи и он.

Није увек ни у оваквим реченичним моделима презента употребљен за исказивање релативне будуће радње. То се види у следећим примерима: – Сад ћете видети шта се дешава у сали. – Ускоро ћемо сазнати ко води утакмицу.

У оваквим примерима облик презента исказује радње које се врше у моменту говора, дакле, исказују се садашње радње.

Презент перфективних глагола уместо футура II

Облик перфективног презента у српском језику исто се употребљава за исказивање будућих радњи везаних за друге будуће радње, што је уствари функција футура II: – А кад оздравите, нешто ћемо вам свирати. – Чим пролеће гране, ја ћу бити овде. – Све ће нам се вратити кад сазнамо шта смо исписали на гласачке листиће.

У свим наведеним случајевима у позицији перфективног презента може се употребити облик футура II.

У вези са опозицијом референцијалност / нереференцијалност треба напоменути да се у српском језику презент чешће јавља (уместо футура I и II) за исказивање будућих релативних радњи када су оне представљене референцијално. Ипак, обликом презента исказују се и будуће релативне радње представљене нереференцијално. Тако је и у следећим примерима: – Долазим ти сваке вечери да слушам како ти срце бије. – Сваког пролећа ићи ћемо у планину кад се појаве први цветови.

73

Транспозиција презента

Под временском транспозицијом подразумева се појава када се један временски облик употребљава за исказивање временског значења за које је у језику резервисан други временски облик.

Најмања временска јединица у којој се остварује транспоновање времена јесте реченица. У нашој синтаксичкој науци појам временске транспозиције је одавно познат. Он је обрађиван у оквиру описа релативне употребе глаголских облика. При временском транспоновању успоставља се однос неподударности између временског значења глаголског облика и ширег контекста или какве прилошке одредбе са временским значењем. При временској транспозицији искључује се директан однос радње према моменту говора. Овде се успоставља посебна временска перспектива. У временском транспоновању најбитнији је ефекат који се постиже, а то је експресивност изражавања.

Временским транспозицијама постиже се у извесној ситуацији и фактивно и фиктивно. Експресивно проистиче из тог контекста у коме транспоновано временско значење носи фиктивност.

Презент се може транспоновати у сфери прошлости и сфери будућности.

Приповедачки32 (наративни) презент

При оваквој позицији презента тачка временске оријентације глаголске радње из садашње ситуације преноси се у прошлост. У оваквој функцији употребљава се и перфективни и имперфективни презен, нпр.: – И Срби крећу. Пролазе убрзаним ходом Топлицу и огранке Копаоника. – У почетку 1807. године, пошто Срби завладају...

Приповедачки презент је карактеристичан за различите функционалне стилове. У неким је више у неким мање присутан. Свакако је најмање карактеристичан за административни стил. Претерана употреба приповедачког презента у разговорном стилу може да доведе до губљења експресивности.

Презент за будуће радње

Услови који доводе до транспоновања презента идентични су са оним код приповедачког презента – транспозицију подржава каква временска одредба која има значење будућности или ту функцију врши одговарајући контекст: – Аутобус полази тек ујутру. – Враћа се за дан–два.

У транспоновању овог типа учествују само глаголи имперфективног вида. Овом типу транспоновања презента нису подложни сви глаголи. Глаголи чије вршење не зависи од воље субјекта, или се не могу планирати – не могу се ни транспоновати, нпр.: – Сутра ме боли глава. – Сутра пада снег.

Постоји још један тип транспоновања презента у будућност – када се обликом презента даје нека врста сценарија будућих радњи. Ради се о такозваном презенту за замишљене будуће радње: – Шта ја радим? Ја пуним мркве динамитом. Он загризе и експлодира. – Баш тако нека су, желио бих ја то. Па ја банем... банем изненада и затекнем њих двоје.Овакви случајеви у писаном језику доста су ретки. Чести су у дечијем говору када деца дају опис сценарија своје игре.

За разлику од првог случаја транспоновања презента у будућност овде се јавља и перфективни презент (глагол у презенту је свршениг вида), такође, овде се представљају ситуације у будућности, а не појединачне радње како је најчешће код

32 Назива се још и историјски презент.

74

првог типа транспоновања предиката у будућност. Разлика између овог и првог типа транспоновања презента у будућност огледа се у томе што овде нема ограничења глаголске лексике која долази у обзир. Постоји још једна разлика, а то је да се не јављају прилошке одредбе са значењем времена које упућује на будућност, тј. да се врши транспоновање презента. То се утврђује из ширег контекста, односно говорне ситуације. Транспоновање презента у будућност оног првог типа доста је распрострањено у различитим стиловима стандардног језика. У новинарском стилу често је било шаблона, рецимо у новинским насловима (Долазе Италијани...).

Презент за исказивање модалног значења

Презент је временски глаголски облик који се у нашем језику највише употребљава у функцији исказивања модалних значења. Он покрива готово све функције које имају и модални облици у српском језику.

Презент уместо императива

– Књиговође да набавиш! – То рано да скува и подели!Облик презента у овим примерима могао би се заменити обликом императива. У

њима је исказано значење намере, заповести. У следећим примерима обликом презента не износи се такав став, већ једноставно подстицај на вршење радње: – Искрено да ми кажеш какав сам ја човек. – Него да даш ти мени списак твојих доушника.

Не може увек облик презента да се нађе у позицији императива. Такав случај је у следећим примерима: – Бочицу чувајте на хладном месту. – У случају незгоде притисни дугме.

У првом примеру обликом императива се даје савет, а у другом императив значи непосредну опасност. Овде се императив не би могао заменити презентом, а да остане исто семантичко значење.

Када се односи на прво лице множине подстицај се често исказује обликом презента: – Да резимирамо опште карактеристике. – Да погледамо сада писане изворе.

Презент глагола гледања и слушања такође се јавља у модалној функцији: – И да те видим на предизборној конференцији. – Да чујем!

Овде се обликом презента износи саговорнику захтев за извршење одређене радње. Та радња не именује се глаголом у облику презента, већ оним глаголом који би дошао када се презент замени императивом.

Презент у функцији потенцијала

До сада смо наводили примере модалне употребе презента у функцији императива. Он се, међутим, употребљава и у функцији потенцијала: – Да понесем ранац? – Шта да радимо? – упита га Уча. – Само кога да изаберемо?

Обликом презента исказује се модално значење и у зависносложеним реченицама са значењем намере у модалној клаузи. Уместо облика презента овде би могао доћи потенцијал: – Дошли смо да изнесемо (да би изнели) овај други кревет. – Павле позва (би позвао) Учу и Гвоздена да се договоре.

И у зависној реченици изрично-упитног карактера јавља се презент са модалним значењем: – Мучно сам размишљао шта да учиним. – Нико није знао како да јој помогне.

И овде се обликом презента исказује значење које се исказује обликом потенцијала.

75

О модалној употреби презента говори се и у такозваним императивним реченицама, када се императив из реченице организоване по принципу директног говора замени обликом презента: – Уча нареди командантима да пошаљу курире на везу. – Павле му рече да иде на место.

Не треба говорити о модалности презента који служи као допуна модалних глагола непотпуног значења у сложеном предикату. Презент ту служи само за именовање глаголске радње: – Марко воли да пева.

Презент за исказивање садашњих пасивних радњи

Од две синтаксичке конструкције које у српском језику служе за исказивање пасивне дијатезе, оне са трпним придевом и помоћним глаголом бити или јесам и рефлексивне конструкције, за исказивању садашњих референцијалних радњи, употребљава се само ова друга. Тако је у примерима: – У саопштењу владе истиче се опредељеност наше земље за сарадњу са земљама у региону. – У јутарњем саопштењу тежиште критике пребацује се на другу страну. – Гради се мотел у Варварину.

Познато је да је рефлексивна конструкција хомонимична. Уствари, елеменат се може да буде морфолошки или синтаксички знак, један припада глаголу, други припада реченици, тј. указује да се ради о пасивној реченичној дијатези. Поставља се питање како се у оваквој конструкцији идентификује пасивно значење.

Општи услов за одређивање конструкције као пасивне јесте тај да се јасно утврди да појам у функцији агенса није именован, није у позицији реченичног субјекта. Пошто се у рефлексивним пасивним конструкцијама у српском језику агенс не именује посебним средством, посебан проблем представља то да се установи да је агенс изван позиције реченичног субјекта. Ово се утврђује посебним путем на основу других показатеља у оквиру реченице или ширег контекста.

Треба имати на уму да према већини прелазних глагола (оних који могу да граде пасивну дијатезу) постоји неки тип рефлексивних глагола.

У првом нашем примеру одредба о јутарњем саопштењу посредно упућује и на агенс (владу). У другом примеру на основу лексичког значења именице у позицији субјекта јасно је да она не именује и појам агенса, мада би у ова два случаја са истим глаголом ове конструкције у некој другој прилици могле да именују рефлексивну дијатезу, дакле, не пасивну.

И садашње нереференцијалне радње исказују се истим конструкцијама: – Ту се излажу на продају прве трешње. – Ово се питање све чешће поставља и на најзначајнијим местима.

Једина разлика у односу на референцијалне радње јесте та да се и овде садашње нереференцијалне радње исказују и обликом перфективног (свршеног) презента. Нереференцијалне садашње радње исказују се и конструкцијама са трпним придевом. У српском језику постоје два типа таквих конструкција:

I тип: бива + трпни придев: – Јер и тиме он бива прикраћен, у том основном људском праву. – Дијалог бива онемогућен.

Најчешће се овакве конструкције јављају код глагола перфективног вида. У нашем језику нема сумње да се ове конструкције замењују рефлексивним конструкцијама. Могућа је комбинација једних и других конструкција: – Невоља је у томе што се неке ствари прећуткују и тиме бивају одстрањене из наше културе.

Понекад се пасивна конструкција са трпним придевом употребљава да би се јасно указало на пасивну дијатезу где се у рефлексивној конструкцији тешко идентификује пасив. – Али тиме његови јунаци не бивају укроћени.

76

Кажемо, понекад се употребљава ова конструкција, али се ипак у српском језику много чешће јавља рефлексивна конструкција.

Конструкција са трпним придевом и помоћним глаголом бивати јавља се нешто чешће у публицистичком стилу, а још чешће у научном стилу.

II тип: будем + трпно придев: – Ко се на то усуди зачас буде проглашен пироманом. – Због недостатка кревета годишње од петсто до шесто жалби буде поднесено.

И ова конструкција најчешће се јавља са глаголима перфективног вида. У нашем језику она се употребљава знатно ређе од рефлексивне конструкције за исказивање садашњих пасивних радњи.

Како се у нашем језику у рефлексивним пасивним конструкцијама агенс не може експлицитно именовати, постоје ове конструкције са трпним придевом, што ствара теоретску могућност да се и при исказивању садашњих пасивних (нереференцијалних) радњи искаже и агенс, што се у пракси ипак врло ретко дешава.

Перфекат

Перфекат је основни претеритални глаголски облик, и то основни пре свега зато што је то облик за недиференцијалну прошлост, и зато што је као такав присутан у свим функционалним стиловима нашег језика. У неким стиловима, најчешће административно-правном стилу, овај облик се употребљава готово искључиво када се обележавају прошле радње.

Основна функција перфекта је исказивање свршених и несвршених прошлих радњи. И код овог временског облика битно је разликовање референцијалних и нереференцијалних радњи. Тако се перфекат употребљава за исказивање прошлих радњи перфективног и имперфекативног вида када су те радње представљене референцијално; тако је у следећим примерима: – И прва вечер је протекла мирно. – Госпођица му је казала свега неколико речи. – И Ненад је мајци дорастао. – Ишли су од куће до куће по мраку. – Кроз прозоре падала је црвена светлост.

Када се прошла радња представља нереференцијално, онда се у српском језику употребљава перфекат само за итеративне глаголе: – И даље сам долазио пред зору. – Тада је обично почињао наш прави живот.

Уместо перфекта свршених глагола за исказивање нереференцијалних прошлих радњи користи се облик потенцијала: – Стари господин промуклог гласа донео би обично читаву гомилу новости. – У тим тренуцима прискочила би му мајка у помоћ.

Иако се обликом потенцијала исказује прошла радња у овом случају он се не може заменити обликом перфекта. Имперфекативне прошле радње исказују се такође обликом потенцијала, када су нереференцијално представљене: – Тим речима будио би ме обично гост госпође Маријане. Овај пример разликује се од претходних по томе што се може потенцијал заменити обликом перфекта.

Чињеница да се прошле перфективне радње нереференцијално представљене могу исказивати само обликом потенцијала говори да се и потенцијал поред нама познатих претериталних облика мора убрајати у средства којима се исказују прошле радње. Без потенцијала општи облици, дакле, нису способни да именују све типове прошлих радњи. Када се обликом перфекта исказује радња која је особина некога или нечега, тај облик се назива квалификативним перфектом, нпр.: – По равници су се расула села. – Изнад клисура наднеле су се стене.

Облик перфекта често се јавља без помоћног глагола. То је такозвани крњи перфекат. Према истраживању Ирене Грицкат постоји неколико случајева када се употребљава крњи перфекат:

77

I Употреба крњег перфекта на почетку приповедања, или на почетку пасуса приповедања: – Био један цар, па имао три кћери. – Баш према мени засео газда.

II Опис појава у природи: – Само доле над Козаром наднели се црни облаци.Тачније речено у овом случају дају се слике из природе. Облик крњег перфекта

именује радњу завршену у прошлости иза које је наступило актуелно стање (што је иначе особина перфективног перфекта која се заснива на моменту резултативности перфективних глагола). Овакви описи карактеристични су за старије епохе словенских језика.

III Опис нечијег изгледа: – А ти остарео, оседео. – Образи јој се заруменели.IV И у приповедању крњи перфекат долази уз приповедачки презент: – Еро

узјахао коња и отишао без трага. – Потрчи воденици. – Опколимо ми кућу кад тамо хајдуци засели.

Овде се крњим перфектом исказује стање које је истовремено са радњом именованом обликом приповедачког презента. То стање настало је као резултат извршености иперфективне радње исказане обликом перфекта. Дакле, овде глаголски облици перфекта и презента изражавају сукцесивност радње, а истовременост презентом исказане радње и стања које је настало као резултат извршене радње именоване перфектом.

V Представљање супротстављених радњи: – Мајка и отац отишли тамо, а мене довели да није сама. – Ето, ја добио, а он изгубио. Овде се супротстављају догађаји, а не дају се слике као у претходним случајевима.

VI У насловима (у штампи): – Партизан се квалификовао. – Самаран допутовао у Београд.

Употребом крњег перфекта ствара се утисак новине, неочекиваности, ненадовезаност на неко претходно значење.

Све ове случајеве употребе крњег перфекта карактерише следеће: 1. заснивање на резултативност перфективне радње, и 2. експресивност употребе.

Експресивни карактер немају случајеви када се крњи перфекат јавља из граматичких разлога: – када се помоћни глагол губи иза се које припада рефлексивној заменици, и – када се у реченици јавља више облика перфекта.

И облик перфекта се употребљава модално за исказивање различитих значења (забрана, заповести): – Да се ниси ни макао. – Да си одмах дошао. – Никад среће не имао. – Живели младенци.

Јасно је да се перфекат употребљава са модалним значењем само у неким функционалним стиловима, првенствено у разговорном и књижевно-уметничком. – Брада порасла, а памет не донела (гномски перфекат).

Плусквамперфекат

Плусквамперфекат је глаголски облик којим се означава радња која се извршила (или, али врло ретко, вршила) у прошлости пре неке друге прошле радње. Гради се од глагола перфективног вида. Дакле, овим обликом се исказују диференцијалне прошле радње, нпр.: – Кад се беху одмакли, сети се војвода да је фра Срдарина међу војницима. – Киша је била престала када су изашли из куће.

За облик плусквамперфекта карактеристично је то да се он остварује тако што се између момента вршења његове радње и момента говора постави још једна тачка, један моменат. То је, у ствари, друга прошла радња. Зато се овим обликом исказују само

78

прошле релативне радње, радње које се врше у прошлости, а не оријентишу се директно према моменту говора.

Често се говори да облик перфекта може да замени плусквамперфекат и да тиме плусквамперфекат губи место у систему глаголских временских облика. Ипак се ово не може прихватити. Постоје, наиме, случајеви када перфекат не може да искаже однос међу радњама које се у сложеној реченици представљају комбинацијом плусквамперфекта са другим претериталним обликом.

Имперфективни перфекат у временској клаузи представља оквир у коме се извршила прошла радња из управне клаузе. Овде је у питању истовременост двеју радњи. Ако желимо да кажемо да се радња из управне клаузе извршила пре радње у временској клаузи, морамо употребити облик плусквамперфекта: – Кад сам ја радила, они су били отишли.

Када је у обе клаузе глагол перфективног вида, перфекат такође не може да замени облик плусквамперфекта. Тако се у реченици: – Кад сам ја дошла, они су били отишли, перфектом из управне реченице исказује радња која се извршила пре радње из временске клаузе, и мора се употребити облик плусквамперфекта.

Истина, ако се уместо везника са неиздиференцираним значењем (кад) употреби везник са издиференцираним значењем, онда се и обликом перфекта може исказати овај однос, на пример: – Пре него што сам ја дошао, они су отишли.

Поред ове функције облик плусквамперфекта има још једну функцију која нема облик перфекта. Плусквамперфекат се употребљава када се жели истаћи да резултат радње исказазан тим обликом (плусквамперфектом) више није актуелан. Тада се ради о деактуелизованом плусквамперфекту у садашњости, нпр.: – Она се била одселила, али се опет вратила. – Марко је био дошао, али је отишао да спрема испит. – Није отпутовала, мали јој се био разболео.

Неки савремени писци (нпр. Црњански) употребљавају овај облик и са амбицијама које излазе из синтаксичког оквира, тј. употребљавају га као стилско средство.

Исказивање прошлих пасивних радњи

И при исказивању прошлих пасивних радњи инвентар средстава за исказивање референцијалних и нереференцијалних радњи није идентичан.

I Прошле референцијалне радње исказују се двема конструкцијама: 1. рефлексивном конструкцијом, 2. конструкцијом са трпним придевом уз помоћни глагол бити и јесам: – У селу је саграђена фабрика. – Прво пролећни цвеће већ је запажено. – Канал је грађен пуних двадесет година. – Кад су подаци сређивани, узети су критеријуми из закона.

Као што се види, ове конструкције исказују перфективне пасивне радње: – Тог дана кућа се окречила. – У недељу су се дотеривале собе. – Вредна икона била је украдена из цркве, али је убрзо пронађена. – Зграде су се биле саграђене у року, али их комисија није примила.

Последња два примера су за рефлексивне радње у плусквамперфекту.У нашој литератури се истиче да се на плану прошлости пасивно значење чешће

исказује конструкцијама са трпним придевом.II Нереференцијалне радње имперфективног вида исказују се такође пасивним

конструкцијама. Примери за перфекат: – Приликом многих сусрета постављено је ово питање.

– Давано им је земљиште у закуп.

79

Примери за плусквамперфекат: – До сада је увек био консултован колегијум, што сада није учињено.

И ове конструкције, као и активне, исказују само нереференцијалне радње имперфективног вида. Карактеристично је да се јављају, релативно често, облици плусквамперфекта.

Познато је да се референцијалне радње имперфективног вида ретко исказују обликом плусквамперфекта. Међутим, пасивни облик плусквамперфекта може да се јави и у позицији перфекта: – Сва су писма била уручивана дубровачким поклисарима. – Повеља српских владара биле су често издаване у више примерака.

Овде се облик плусквамперфекта употребљава у простим реченицама, што није карактеристично за овај глаголски облик. То говори да он овде засигурно заузима позицију перфекта.

Референцијалне конструкције: – Чак се и у уметничким академијама искључиво радила латиница. – У дане болести за њега се свако јутро спремала топла вода.

Као што и примери показују, овим конструкцијама се исказују само нереференцијалне радње имперфекативног вида. Уз ове конструкције се нереференцијалне прошле радње перфективног вида исказују другим средствима:

Конструкција бивати + трпни придев: – У дућану, где је често бивао бијен, срце му је лупало. – Често је бивао затечен у таквом стању.

Ова конструкција нема две форме за перфекат и плусквамперфекат.Пасивни потенцијал: – Чак и кад бих дао гол његов ефекат би на тај начин био

поништен. – Раније би увек био позван на те састанке.Рефлексивни потенцијал: – На средини се истицао један гвоздени држач у који

би се о празницима уденуо барјак. – Тек кад би се отворила оба крила, тмина би се разредила.33

Ове две последње конструкције представљају паралеле потенцијалу за исказивање нереференцијалних прошлих радњи у активу.

И рефлексивне и пасивне конструкције са трпним придевом су у српском језику хомонимичне. Рефлексивне конструкције представљају средство за исказивање рефлексивне или пасивне конструкције. Пасивне конструкције са трпним придевом исказују хомонимичност која произилази из карактера трпног придева. Он садржи у своме значењу и придевску и глаголску компоненту. Ако се елиминише придевска компонента трпни придев има глаголско значење и конструкција исказује пасивну дијатезу. Када се елиминише глаголска компонента, трпни придев добија значење обичног придева и ове конструкције имају вредност именског предиката. Да ли конструкција има једно или друго значење, утврђује се посебно. Постоје неке ситуације кад ова конструкција нема пасивно значење: 1. Када трпни придев није настао од прелазног глагола, или је изгубио везу са њим: – Марко је заљубљен (заљубити се). – Москва је насељена претежно Русима (населити се). 2. У синтагматским конструкцијама у којима трпни придев стоји напоредо са обичним придевом: – Кућа је пространа и уређена. 3. У сложеним реченицама зависног или независног типа у којима се манифестује временски паралелизам: – Кад су кола натоварена, најбоље је ићи около.

Конструкције са трпним придевима имају различиту временску вредност зависно од тога да ли се њима исказује пасивна дијатеза или не. Уколико конструкција презент помоћног глагола бити + трпни придев има пасивно значење, онда она има временску вредност перфекта. Уколико нема пасивно значење онда се и њена временска вредност мења, она има садашње значење.

33 Друга конструкција – би се разредила је рефлексивна радња.

80

Пасивне конструкције са трпним придевом од имперфекативних глагола у нашем језику најчешће изражавају пасивну дијатезу. Знатно ређе се из таквих трпних придева елиминише глаголска компонента. Тако је у примеру: – Куће нису биле зидане па су Немци шишали кроз дувар.

Футур I

Карактеристично значење футура I у систему временских глаголских облика српског језика јесте означавање радњи које су временски касније од основне тачке временске оријентације, тј. од тачке говора. Радње представљене референцијално у футуру I исказују се помоћу перфективних и имперфекативних глагола: – Ти ћеш другу лутку пронаћи. – Вечерас ћемо отићи у позориште. – Данас нећу излазити из затвореног простора. – Сутра ћемо присуствовати одбрани дипломског рада.

У овим примерима радње исказане футуром I су индикативне радње, међутим, овај облик може употребити и за исказивање релативних радњи.

Тачка оријентације за радњу исказану обликом футура у следећем примеру није моменат говора, већ прошла радња исказана обликом перфекта у управној клаузи: – Црногорци су сазнали да ће их скадарски паша напасти.

Облик футура I сусреће се и у приповедању. Овде се време вршења радње не одмерава према моменту говора, већ према некој другој тачки која се у приповедачком тексту утврђује као тачка оријентације. Та тачка за футур I може да буде ситуација која представља приповедачки презент или неки претеритални глаголски облик: – Мачвани се подигну и ударе на Решницу. Но прије него што ће ударити, поизнапијају се. – Онај који ће надбити Аваре, био је худе среће у Месопотамији.

На плану будућности футур први употребљава се и за исказивање нереференцијалних радњи. У таквим случајевима јавља се само овај облик са имперфекативним глаголима: – Суботом ћемо ићи у позориште. – Недељом ћете посећивати мајка.

Облик футура I исказује нереференцијалне радње и у пословицама: – Ко тражи хлеба, желеће и погаче.

Сасвим спорадично, и то у одређеној говорној ситуацији, приликом предочавања поступака типичних за личност која је предмет разговора, употребљава се уз перфективни презент и футур I перфективних глагола за радње понављања у садашњости: – То је такав човек, изјутра ће да устане, нешто презалогаји.

Као и други временски облици и футур I употребљава се за исказивање модалног значења. У том погледу он не заостаје ништа посебно у односу на друге глаголске облике. Наиме, у нашој научној и уџбеничкој литератури често се инсистира на посебној склоности футура I ка изражавању модалности, као последици тога што се тим обликом исказују будуће, тј. још нереализоване радње. Ипак, овакво мишљење је тешко бранити, а оно не може да се прихвати ни принципијелно сви се слжу да се време дели и тако граматички исказује – као прошлост, садашњост и будућност. Кад је тако, онда се мора прихватити и футур I као временски глаголски облик са основном функцијом исказивања будућих радњи у односу на моменат говора.

Овај облик исказује модално значење које је карактеристично за облик императива. Најчешће је то подстицај за вршење радње који представља блажу заповест и слично: – Отићи ћеш у продавницу и купићеш шећера. – Преписаћеш упутства из књиге, а остало ћеш урадити сам.

Такође овај облик се употребљава и у функцији исказивања модалног значења, функцију коју има потенцијал за намеру или могућност: – Соко лети изнад Сарајева, тражи хлада где ће починути.

81

За исказивање претпоставки: – Сигурно ће бити више оваквих примера. – Пре ће бити истина да је Балшић узео нешто босанских земаља.

Модално значење футура I присутно је и у модалним реченицама: – Ако ћеш мене послушати, прво изради задатак.

Модална је употреба футура I свуда где се њиме исказује жеља, могућност, готовост, намера итд. Постоји и квалификативни футур I за означавање обичаја и особина.

Футур II

Футур II је глаголски облик који се јавља, сем ретких изузетака, само у сложеној реченици. То је временски глаголски облик који исказује радње које се директно не оријентишу према моменту говора, већ према некој другој будућој радњи, индикативној или релативној. Према томе, овај глаголски облик има само релативну временску употребу.

У нашој литератури футуру II често се оспоравала могућност да исказује временско значење. Тако му се оспоравала функција глаголског облика и у случајевима када се налазио у временској реченици. Тврдило се да је ту у питању тривијална временска реченица. И овде се то образлагало чињеницом да радња која се приписује будућности још није реализована, па наводно не може ни имати временску вредност, већ само модалну.

Из дефиниције футура II, према којој се радња коју он исказује веже за неку другу будућу радњу, произилази једино то да овај глаголски облик не може исказивати индикативне радње.

Радња која се исказује обликом футура II обавезно долази у зависној клаузи сложене реченице и може да има различит хронолошки однос према радњи у управној клаузи. У успостављању тог односа битну улогу имају аспекти глагола управне и зависне клаузе у сложеној реченици који могу имати однос истовремености или сукцесивности.

Примери за истовременост: – Кад будемо путовали, посматраћемо реку. – Кад будемо расправљали, рећи ћу вам све.

Примери за сукцесивност: – Разговараћемо кад будете дошли. – Сазнаћете истину кад будете прочитали књигу. – Сазнаћете то пре него што будете дошли.

Када је однос сукцесивности између радњи, онда радња исказана обликом футура II може да буде пре или после радње исказане обликом футура I.

Карактеристично је за футур II да се он у нашем језику јавља много чешће са глаголима имперфекативног вида. Ово је и разумљиво када се напоредо са овим обликом у истој функцији јавља и перфективни презент.

Временско значење, опет релативно, има футур II у односним реченицама: – Студенти који данас буду полагали испит добиће три питања.

И у овом типу реченице футур I долази у предикату управне клаузе. У српском језику постоји могућност да у оваквим реченицама у зависној клаузи стоји облик футура I. Значење таквих реченица није идентично значењу реченица са футуром II у зависној клаузи.

Ксенија Милошевић ту разлику дефинише и каже да се са футуром I изриче садашње знање о будућој радњи, а футуром II исказује се будућа реализација радње. Та разлика може се уочити на следећем пару реченица: – Моја сестра, која ће те сутра посетити, донеће ти писмо. – Моја сестра, која те сутра буде посетила, донеће ти писмо.

У другој реченици (са футуром II) појам на који се односи зависна клауза издваја се између више таквих појмова. Зависна клауза има атрибутивно значење.

82

Зависна клауза са футуром I (прва реченица) не може имати такво значење. Она погодује остварењу апозитивног значења. То се нарочито види у случају када се зависна клауза односи на властито име: – Моја сестра Милица, која ће те сутра посетити, донеће ти писмо.34 – Моја сестра Милица, која те буде сутра посетила, донеће ти писмо.

У свим случајевима није прихватљив облик футура II. Преме облику футура I у зависној клаузи, у управној клаузи може доћи и претеритални облик, нпр.: – Студенти који ће данас полагати усмени, положили су писмени испит.

Често се облик футура II јавља и у модалним реченицама где поседујуе модално значење: – Ако буде спавао, ми ћемо се искрати.

Према облику футура II у зависној клаузи не мора обавезно бити футура I у управној. Важно је да се радња у управној клаузи представља тако да има временску оријентацију према будућности. Тако у управној клаузи могу доћи и модални глаголски облици (облици са модалним значењем). Иако овде исказују модално значење, радња је (тим модалним облицима) увек представљена тако да је њено вршење могуће, пожељно, у будућности. Зато се за њих може везати радња футура II у зависној клаузи: – Отиди када те буду позвали. – Отишао бих им кад ме буду позвали.

И уз презент у модалном значењу може доћи и футур II у зависној клаузи: – Дошао сам да ми поправиш сат кад будеш могао.

И допуна уз модалне глаголе и изразе има временску перспективу у будућности. Зато у таквим случајевима може у зависној клаузи доћи футур II: – Може да дође кад буде спремио испит. – Намерава да прође у наш град кад буде нашао посао. – Семинарске треба завешити пре него што буде почео испитни рок.

Семантика неких глагола, и када су они исказани презентом за садашњост, има временску оријентацију према будућности. Зато се према облику презента са тим глаголима у управној клаузи јавља облик футура II у зависној клаузи: – Чекају вас велики напори ако будете одлучили да студирате.

Футур II за прошле радње

У уџбеничкој литератури доста се говори о могућности футура II да исказује радње које су се извршиле у прошлости. Наглашава се да у том случају футур II не може да се замењује обликом перфективног презента.

Ксенија Милошевић је у монографији о футуру I описала и овај случај. Она истиче да у ограниченој грађи о футуру II само неколико примера илуструју такав случај: – Ако се на стрица није метнуо, знаће и где ђаво спава. – Сад ћемо читати знакове на дрвећу, ако их лугар не буде остругао.

У првом случају није будућност у питању, јер се младић већ „метнуо“ на некога. У другом случају футур II се односи на прошлу радњу.

Ксенија Милошевић за овакве случајеве каже да у свим примерима радња футура II, као неизвесна, припада сфери прошлости; а у свима ће главна будућа радња, или временска ситуација с којом се у говорниковој свести повезује прошла радња футура II (за коју се не зна је ли извесна), бити извесна.35

На другим местима и код истих писаца, чак и у идентичним реченицама, долази у оваквом положају перфекат: – Ако се недостојно држала, убиће је својом руком. – Ако је остругао, поново ћу написати шта је било.

34 Односна релетивна реченица.35 Цео овај пасус је нечитко исписан, лоше, по деведесет и шести пут, фотокопиран, небулозно написан, можда лоше издиктиран, ко зна, само ја никако нисам могао да га протумачим, нити схватим, а пошто сам видео и неколико упитника на маргинама поред пасуса, изгледа то није могао да уради ни нико пре мене! Ипак, ово је моја „интерпретација“!

83

Важно је истаћи да се у пракси овакви случајеви употребе футура II јављају врло ретко и да ту футура II и не исказује прошлу радњу; он је ту да укаже на извесност вршења прошле радње, а та извесност потпада у будућност.

Футур II у самосталној реченици за нежељену прошлост

И овај случај повлачи велику пажњу у односу на присуство овакве појаве у језику, нпр. у реченици: – Да не буде побегла.

Ксенија Милошевић истиче да у анализираном корпусу није нашла пример за овакву употребу футура II, из чега произилази да се оваква употреба јавља врло ретко. Примери за овакав футур II срећу се у разговорном језику. У једној таквој ситуацији Ксенија Милошевић је нашла облик перфекта: – Да није побегла, бога му?

Иначе, објашњење ове појаве исто је као и за претходни случај.

Исказивање пасивног значења

Једна од могућности исказивања пасивног значења футура II је рефлексивна конструкција: – Кад се нови дом буде изградио, студенти ће имати своју читаоницу.

У литератури се истиче да се футур II исказује и конструкцијом будем + трпни придев. Ксенија Милошевић каже да ова два члана конструкције представљају облик пасивног презента, а облик пасивног футура II трочлане је конструкције: будем био + трпни придев.

Али у пракси двочлана конструкција готово доследно долази и у позицији футура II. Ово је у складу и са чињеницом да се и при исказивању активне дијатезе у савременом српском језику перфективни презент јавља много чешће у позицији футура II, него што се јавља сам футур II перфективних глагола.

Иако је конструкција пасивног презента будем + трпни придев готово искључиво у позицији футура II, не може се тврдити да је то облик футура II, зато што се у овим случајевима оваква конструкција јавља у позицији презента и као допуна глаголима непотпуног значења: – Час треба да буде завршен на опште задовољство.

Нелични глаголски облици

Глаголски прилог садашњи36

Означава радњу која је истовремена са радњом глагола који се њиме одређује, а који је у личном глаголском облику: – Чекамо воз разговарајући о нашим плановима.

Означава још и: 1. Начин вршења радње (адвербијална одредба за начин): – Она, ћутећи, пође за мном. 2. Радњу која је узрок вршења радње у личном глаголском облику: – Видећи да се спрема олуја, кренуше кући. 3. Радњу која је услов за вршење радње глагола у личном глаголскм облику: – Само вредно учећи, можемо постићи одличан успех. Када значи исто што и условна реченица – Само ако вредно учимо... 4. Радњу којом се не допушта или допушта вршење глаголске радње: – И учећи нећеш лако положити испит, а камо ли седећи. Пошто означава напоредну радњу с радњом свог управног глагола, реченица са глаголским прилогом садашњим у свом саставу је независносложена и напоредна:

36 Изгледа ово, па предавања надаље, нису професорова, већ су делом преписана из Граматике, а нешто сам и ја додао.

84

– Стајали су на капији очекујући долазак гостију. (= Стајали су на капији и очекивали долазак гостију).

Радње означене глаголским прилогом садашњим и другим глаголом, поред тога што морају имати једнако време вршења радње, морају имати и један субјекат. Наравно, уколико се прилог налази уз лични глаголски облик са логичким субјектом, таквог подударања неће бити: – Заболела ме је глава слушајући његове приче. – Тешко вуку не једући меса, и јунаку не пијући вина. – Хладно ми је чекајући воз.

Поред своје глаголске службе (прилошке, јер је одредба личном глаголском облику), глаголски прилог садашњи употребљава се и са службом коју имају придеви: – Упалиле су се светлеће рекламе. – Прошло је време путујућих позоришта. – Говорио је претећим тоном. – Следеће године знали су све.

У овој служби глаголски прилог садашњи, који означава стално стање, добија све карактеристике придева: облик и промену придева. Тиме се удаљава од глаголских речи (осим што чува њихово значење као лексема). Неки од овако насталих придева у језику се осећају као прави придеви: врућ, могућ, немогућ, идући, следећи. Као такви, тј. као придеви служе и за творбу правих прилога (од облика придева средњег рода): – Носила је револтирајуће избледелу црвенкасту блузу.

Глаголски прилог прошли

Означава радњу која се извршила пре радње, стања или збивања означених глаголом у личном глаголском облику, чија је он одредба. На пример: – Рекавши то, пљуну и оде. – Дошавши до пчелињака, застаде.

Ређе се њиме означава радња истовремена са радњом у личном глаголском облику поред којег стоји: – Стајали су и разговарали закрчивши пут.

Користи се и да означи радњу која долази после радње означене личним глаголским обликом: – Легао је у постељу покривши се по глави.

Као и глаголски прилог садашњи, и глаголски прилог прошли означава још и: а) начин на који се врши радња управног глагола: – Не окренувши се и не рекавши никоме ништа, уђе у свој чардак. – Тада је побледевши сва одједном рекла... б) радњу која је узрок вршењу радње управног глагола: – Не могавши издржати више, спустио је руке низа се. – И изабравши уместо живота алкохол, за њега живе и на њему сагоревају студенти.

Углавном се употребљава од перфективних глагола. Врло ретко се употребљава од имперфекативних, рецимо: – Владавши тридесет и седам година, остави владу старијему сину својему. – Чекавши вас читава два сата, ја сам после морао да идем. (М. Стевановић)

Овако употребљени прилози морају имати временску одредбу која показује колико се радња њиме означена вршила пре радње глагола у личном облику.

Једино се од глагола бити глаголски прилог прошли може употребити у служби правог придева. При том глаголски прилог прошли има све особине правог придева (деклинацију), као и измењено значење (бивши = некадашњи, ранији): – Добили смо писмо од бившег државног секретара.

Радни глаголски придев

Радни глаголски придев се употребљава као главни део сложених глаголских облика – онај који носи лексичко значење у таквим облицима. Заједно са помоћним морфемама тих сложених облика, радни глаголски придев означава:

85

а) радњу (из)вршену у прошлости: – Новинари су данас поподне разговарали с председником. – Убрзо после путника, авион су напустили и чланови посаде. б) радњу (из)вршену пре неке друге радње: – Већ су били просекли камениту и стрму обалу, кад понестаде новца. – Лекари му беху већ давно рекли да немају наде. в) радње које су услов за вршење неке друге радње, које су нереализоване, у претпоставци говорног лица и сл.: – Ако бисмо дошли на време, добили бисмо карте. – Пио бих млека. – Ако будемо учили положићемо испит. – Да сте одмах изашли из учионице на ваздух!

Дакле, као што видимо у описаним синтаксичким ситуацијама, радни глаголски придев учествује као део сложених глаголских облика перфекта, плусквамперфекта, потенцијала, футура II.

Сам радни глаголски придев је и облик крњег перфекта, и употребљава се са свим његовим значењима: – Заклопио очи, па лелече и завија. – И Ћоркан заборавио своју жалост, повратила му се смелост.

Ако радни глаголски придев стоји уз именицу и одређује је, он добија све одлике правог придева (добија деклинацију): – Шетали смо по озеленелој шуми. – Пун устрепталих осећања враћао се кући. – Прошле вечери вратили су се рано.

Правим придевима могу постати само радни глаголски придеви непрелазних глагола који означавају стање, и то само свршених глагола. Таквих несвршених глагола (са значењем стања) у нашем језику има неколико: врео, врела, врело; зрео, зрела, зрело; кључао, кључала, кључало; неваљао, неваљала, неваљало. Они су, дакле, постали прави придеви – врела вода, зрело воће и сл.

Трпни глаголски придев

Служи за грађење пасива (трпног стања), дакле, сложених глаголских облика, означавајући да је на некоме или на нечему (из)вршена радња: – Овај филим је приказиван више пута. – Нешто је већ постигнуто. – Кад су кола натоварена кренула су даље. – Били смо расцепкани, служили у свим војскама.

У овој функцији употребљава се трпни глаголски придев само прелазних глагола.

Сам трпни глаголски придев употребљава се и као пасивни крњи перфекат (у новинским чланцима): – Пронађена нафта. – Уништене прве ракете средњег домета.

Трпни глаголски придев, најчешће од прелазних, али и од непрелазних глагола, употребљава се и у служби правог придева, тј. у функцији одређивања именице – као атрибут, апозитив или именски део предиката: – Са својим поцепаним шаторима, он се стидео осталих војника. – Могао је да види и сељаке који су тресли последње необране воћке. – Помисли без мржње на Мићу и, гледајући га скамењеног, стврднутог, помисли да добро крије своју патњу. – Са уплаканим дететом на руци, он се био придигао. – Чекао је, удишући дим запаљене траве. – Разговарали су о вољеним и поштованим људима.

Од прелазних глагола су трпни придеви: поцепан, необран, запаљен; али су од непрелазних: скамењен, стврднут... Дакле, гради се од глагола оба вида (перфективних и имперфекативних).

Инфинитив

Инфинитив је глаголски облик којим се именује радња, стање или збивање. Он представља глагол као реч (лексему) у речнику и нема категорије лица, времена и начина, као ни категорије граматичког броја и рода, који се налазе у осталим

86

глаголским облицима. Зато се још назива и неодређеним глаголским обликом (говорити, певати, написати, рећи, доћи, сести...). 1) У реченици се најчешће користи у функцији допуне, и то: а) глаголима непотпуног значења типа моћи, требати, хтети: – Требало је све испите поново полагати, радити. – Хтели су доћи, али није било више места у авиону. – Ноћас морамо прећи Саву. б) глаголима делимично непотпуног значења типа желети, смети, умети и сл.: – Они желе чути његово мишљење. – Сада смо смели слободно ићи куда желимо. – Зар ти умеш рачунати. в) глаголима кретања, као допуна с функцијом и значењем намерне реченице: – Отишли су потражити бензин на некој пумпи. г) глаголима (фазним) који значе почетак, прекид и наставак радње: – Поче се копати тунел кроз Глогово. – И стадоше се скупљати коњаници. – Киша престаде падати после три дана. – Окрете се и настави причати. д) изразима с именицама и придевима непотпуног значења: – Нема смисла бранити нешто што се не може одбранити. – Досадно ми је о свему томе говорити. 2) У служби субјекта реченице инфинитив ће бити употребљен када се радња означена инфинитивом ставља у центар мишљења, када се говори о њој као о појму коме се нешто приписује: – Учити је задовољство. – Разгледати излоге је занимљиво. – Није лако студирати у Нишу.

У таквој служби инфинитив је најчешће управни члан субјекатске синтагме (нпр. разгледати излоге и сл.). 3) Инфинитивом се може изражавати и став према нереализованој радњи. Тада је то обично са значењем заповести, жеље и сл.: – О аористу видети на страни 389. – Све остаје код тога: зарити тјело што дубље у те сумраке и та свитања. Осјећати око себе клокот врела и мирис растиња и тако не мислити ништа. Дисати.

У првом примеру инфинитив значи што и императив, у другом значи жељу.Најзад, инфинитив се употребљава за творбу облика футура I (будућег времена):

– Сутра ћемо ићи у биоскоп. – Знао је да ће га сумњичити и да без глобе неће проћи. – Ко ће ми бити веза? – А кад ћеш се вратити?

* * *

87